UTICAJ: Podsticaj za pisanje je naao u Bajronovom

Don uanu (avanturistiko-ljubavni roman), a

Onjegin je drutveni roman koji donosi punu sliku
realne stvarnosti - sliku plemstva, spahija i ire
narodne sredine. Evgenije Onjegin po formi podsea
na Don uana (prianja, meavina proze i poezije u
prikazivanju stvarnosti,
digresje,
pesnikovo
obraanje samom sebi i prisustvo pesnikove linosti u
delu). Ipak, Don uan nema taj patetian ton koji se u
smenjuje sa parodinim tonom.

Uticaj

Don

uana:

Onjeginovo vaspitanje, opis sobe

i zamka, strofe o raznim piima,
ohladnelost prema lepoticama,
dosada, opis pripreme pitolja za
dvoboj. Tatjani se Onjegin javlja
u snu i pre nego to ga je
upoznala kao Don uan Haidi.

Evgeniju Onjeginu stalno

ROMAN U STIHOVIMA: Reio sam da napiem roman o drutvenoj stvarnosti

u stihovima. avolska razlika. Re je o narativnom delu u stihu, koje nije ni
poema, ni epopeja, ni drama, ve predstavlja Karakteristike narativnih dela u stihu:
novinu u knjievnosti roman u stihovima.
- naracija ipak nije bitna, jer dogaaj je
samo povod za lirske (emotivne) izlive,
Narativna dela u stihu pre Onjegina:
1. poeme,
pod
uticajem
Bajrona - psihologizacija,
- svi junaci lie jedni na druge,
(Pukinova poema Kavkaski zarobljenik)
- veltmerc (mal de siecle) + suvini
2. kao i neke sa temom istorijskih ovek (homme terrible) Kasnije to su
nihilistiki junaci Turgenjeva i
dogaaja
Dostojevskog.
3. ili pod uticajem folklorne inspiracije.
POLEMIKO DELO: esto ironian prema
literarnim predlocima, anticipira pojavu
prvog realistinog romana.

- Pukin neposredno uestvuje u sudbini

junaka.
- parodino poigravanje sa sieom,
komentarisanje na metatekstualan i
autoreferencijalan nain (Stern, Filding,).

ROMAN O ROMANU Pukin parodira (ironian ton u stihovima) dotadanju

tradiciju sentimentalnih romana + lirsku tradiciju (poziva se na
stihove starog, tradicionalistiki orjentisanog pesnika Gnedia. A jo vie parodira
ikova). Autorska ironija (prema ruskoj knjievnoj tradiciji, anru romana i
junaku/junakinji) i literarnost obeleavaju Pukinov roman. Novo itanje i
tumaenje preanje tradicije.
FABULARNA OKOSNICA: neostvarena ljubav petrogradskog dendija i
sentimentalne ruske provincijalke. Ljubavna pria Evgenija Onjegina i Tatjane
Larine ima tradicionalnu ljubavnu shemu (ljubavni trougao): A voli B, ali B
ne voli A; kada B zavoli A, tada A ne voli B (klovski).
Shema sentimentalnog romana (dvoje se spoje ili umru) ovde se izneverava.
Pukin parodira i tradicionalnu shemu naruenog prijateljstva (Onjegin i
Lenski)
sukob
je
romantiarske Pukin ima u vidu:
1. tradiciju 18. veka (Epistolarni roman je
provinijencije.
STILSKA SREDSTVA sentimentalnog
siea (podreena vienju subjekta - prozni
diskurs ispovesti, pisma, putopisa) su
dekonstruisana komentarima i ironijskom
distancom.
Pukin

uglavnom ljubavni (tzv ,,potanska proza).

Tatjana pie na francuskom). 18. vek je
obeleen poslanicama, neke od najboljih
Pukinovih pesama jesu poslanice. One se
pojavljuju s jedne strane kao deo romana, a sa
druge strane kao deo lirike.
2. otvara se ka unutranjosti junaka i analizi.
Otuda niz romana pisanih kao ispovesti i
pisma.
1
3. Ima u vidu i tradiciju Sterna, Fildinga i sl.
parodijsko i metatekstualno. Parodizacija
samog procesa pisanja romana.
4. Okretanje ka narodnoj lirskoj tradiciji.

PARALITERARNOST: komentar esto u parodinom kljuu (naruava

kompoziciju i sentimentalnu shemu) & ironijska distanca (naruava
patetiku).
Neposredni komentari naratora koji uvodi svoje ja (npr. drui sa
Evgenijem Onjeginom).
Najei komentar je kroz lektiru (sentimentalne prie) koju itaju junaci:
Riardson, Ruso, iler, Geteov Verter, Ga De Stal, Bajron. Bajron je prvi
pisac stihovanih dela. Junak kada gleda sebe ili drugog junaka to ini kroz
oi nekog knjievnog lika. Tatjana vidi Onjegina kao Vertera, ajld
Harolda, a sebe kao Klarisu, Delfinu.
autoreferencijalnost: Pukin, poput Sterna, komentarie svaki svoj
postupak i pravi ironijsku distancu. Pisac uspostavlja svoj status tako
to se obraa itaocu, narator se ubacuje u dijalog, otkriva nain na koji
pie (poetiku), iznosti svoje stavove o poetikim temama (kritiar
klasicizma) - postupak naziva se matafikcijom.
TEMA: iseak iz ivota jednog glavnog junaka, smeten u savremenu
svakodnevicu. TEMA: Iz ljubavi kao okvirne teme Onjegina, grana se niz
drugih: mimoilaenje srodnih dua, nezadovoljstvo ivotom, individualistika
otuenost, skepticizam, naivno idealizovanje ivota, emocionalni i moralni
preporod, odnos knjievnosti prema ivotu. Tri znaajne tematske celine: tema
prestonikog, seoskog i gradskog provincijskog ivota.
Nesumljiva tendencija PROZAIZACIJE u Onjeginu svedoi to delo i po
koncepciji i po nameri, imalo zadatak da donese kompletnu, iroku sliku
istorijske epohe. Pukin je iskoristio injenicu da se u STIHU zbog poveane
zgusnutosti logikih, asocijativnih i emocionalnih veza, sve situacije, svi odnosi,
ak i junaci, ne moraju detaljno predstavljati, pa je ogroman materijal
izloio na relativno malom, lako itljivom prostoru.
Znaajna komponenta umetnike lepote Onjegina je i u stalnom variranju
intonacije iskaza na irokom rasponu skale od aljivog razgovornog do
visoko patetinog lirskog tona.
KOMPOZICIJA Delo se sastoji od osam glava, 8. glava je u odlomcima.
Planirao je jo dve 9. glava (Onjeginov put po Rusiji) nije ni naslovljena, u
fragmentima je, cenzurisana; 10. glavu (Onjegin postaje dekabrista) je spalio
1830. Glavama je davao naslove (I- NAELO NEDOSLEDNOSTI je osnovno naelo
Handra; II-Pesnik; III- Gospoica; IV- kompozicije romana Evgenije Onjegin.
Onjegin je as poema, as spev, as roman.
Selo; V-Imendan; VI- Moskva). Strofe
Konano, osim stihova ima i prozne
su numerisane
(51), ali
neke
komentare.
nedostaju ili nisu dovrene (umesto
Zahvaljujui feljtonistikom objavljivanju,
14 imaju 4, 6 ili 8 stihova ili iscrtane
Pukin nema tradicionalne celine. Po
praznina),
Samostalnost
i
zavretku, nainio je novi plan dela - na
cjelovitost svakog poglavlja (svako
poetku je eleo satirini roman, a kasnije pie
roman o svakodnevnom ivotu.
poglavlje moe postati zadnjim, ali
Pukin

Nedovrenost romana doprinosi Pukinovoj

2
parodiji o koherentnosti romana.
Nedoslednost u prikazivanju junaka.
Nedoslednost fabule: pismo kod autora i
Onjegina.

moe imati i nastavak), nema klasian zavretak (svadba ili smrt) romantiarsko
naelo FRAGMENTARNOSTI.
TRI dela romana:
I. deo (IIII): atmosfera, motivacija. III glava prikazuje selo, tradiciju, folklor
(ne gubi dozu cinizma).
II. deo (IV, V glava): Od IV glave kree razvoj u PSIHOLOKI ROMAN,
prestaje da bude SATIRA. Slika ,,svetskoga bala - ostvarenje
realistikog slikanja stvarnosti. Likovi su dati karikaturalno. Dvoboj
knjievni motiv utemeljen kod Pukina. Dvoboj motivie odlazak. Udadba je
prikazana ironino. Sniavanje tona. Tatjana postaje idealna junakinja, ali
ne do idolatrije (naruava je slikom salona metatekst).
III. deo VII glava: Moskva. Putovanje stavlja na kraj, a do tada je roman iao
hronoloki. Hteo je da osma glava bude putovanje, a deveta veliki svet. Od
devete strofe velikog sveta napravio je osmu glavu. Zatim komentari i
putovanje na samom kraju. Putovanje nije vie jasno ritmiki, nema brojeva.
U poslednjem izdanju iz 1837. etrdeset glava i sami komentari.
SIEJNE LINIJE
Onjegin i Tatjana. Epizode:
Onjegin i Lenski. Epizode:
- poznanstvo s Tatjanom,
- poznanstvo na selu,
- Tatjanin razgovor s njanjom,
- razgovor nakon veere
Larinih,
- pismo Tatjane Onjeginu,
- posjet Lenskog u domu Onjegina,
- razgovor u vrtu;
- imendan Tatjane,
- Tatjanin san. Imendan,
- dvoboj (pogibija Lenskog)
- posjet u domu Onjegina,
- odlazak u Moskvu,
- susret na balu u Petrogradu nakon 3 godine,
- pismo Onjegina Tatjani (objanjenje),
- veer kod Tatjane.

kod

ZAPLET: U svedenoj fabuli Onjegina za razvoj odnosa meu junacima su kljune

tri take siea: objanjenje Tatjane i Onjegina posle Tatjaninog pisma, dvoboj s
Lenskim, objanjenje Tatjane i Onjegina nakon Onjeginovog pisma.
1) Onjegin je odbijanje mogunosti da se oeni Tatjanom samo zaodenuo
formom kojom postie dva znaajna efekta: manje povreuje devojaki
ponos, ali i svoj postupak predstavlja u lepem svetlu. Tatjana je iz romana
znala samo za dobre i loe junake (Grandisone i Lovlase) a Onjegin je
neto tree, to ona uopte nije razumela. Kasnije, prodrevi u svet
moderne evropske literature, ona se zaustavlja na pretpostavci da je
Onjegin parodina kopija pomodnog, bezoseajnog Bajronovog
junaka.
2) Dvoboj. Pogibija Lenskog unosi promene i u Tatjanin ivot: izazvavi
odlazak Onjegina i pojaavi njenu elju da ga shvati, ona i Tatjanu
podstie na intelektualni preporod. Taj tragini dogaaj stvara
uslove da junaci proire svoja iskustva o ivotu koji pripada
svetu izvan njihovih linih ideala i dotadanjih preokupacija. Taj nemilosrdni
Pukin

objektivni svet Onjeginu e se otkriti na irokim prostorima Rusije, a Tatjani

u visokom drutvu Moskve i Petrograda.
3) Neoekivani obrt situacije i svojevrsni rasplet itavog romana drugo
objanjenje Onjegina i Tatjane. Sve je u sutini isto, samo junaci
menjaju uloge: Pukin naglaava zatvorenost kruga i bezizlaznost
ivota kojim ive njegovi junaci, ali i daje ONJEGINOVO
PISMO
je
dublje znaenje romana: sutina je u konvencija, ali ona nije iskrena.
razlozima zbog kojih se junaci, dostojni Govori kao knjievni junak. Kod
njega nema ispovesti, bitno je da
jedno drugog, u ivotu mimoilaze. Koju prikae sebe. Klie isti zavretak
Tatjanu Onjegin voli? Onjeginu je zaista, kao i Ttajanina. eka odgovor, koji
kao jedina neokaljana, svetla uspomena ne stie, i tu se govori o njegovoj
mladosti ostala upravo ta Tatjana, literaturi Herder, De Stal, Ruso.
neporona spahijska devojica. ovek bez
poverenja u ljude i razjedan skepsom, Onjegin tada nije verovao da se i
Tatjanina ljubav nee na kraju izroditi u obmanu. Tada je Tatjana bila
intelektualno neprobuena. U meuvremenu su se oboje promenili: on je
emocionalno vaskrsao, ona se intelektualno probudila. Bez nekadanje
Tatjane, kneginja Tatjana bi za Onjegina bila samo jedna od mnogih. Zato
ga odbija ako ga voli, da li zbog moralnih naela prema muu i braku? Na
osnovu teksta romana njen postupak se moe tumaiti kao - ona ne veruje
da se Onjegin zaista promenio. Ona potuje i njegov um i njegov ponos,
ali smatra da je rob sujete i strasti. Nekadanja Tatjana je za sreu da
bude pored voljenog oveka bila spremna da primi kaznu i najstranijeg
prezrenja. Sada je Tatjana podeljena linost. I njena dua je ve
razjedena nekadanjom onjeginskom skepsom. Kao da se zaista krug
njihovih sudbina zatvara da bi simbolizovao traginu bezizlaznost.
ONJEGINOVSKA / PUKINOVSKA STROFA od 14 stihova: tri katrena i distih;
etvorostopni jamb (9-erac, 8-erac, 9-erac, 8-erac). Rima: Unakrsna, parna,
obgrljena, parna sa rasporedom rima abab ccdd effe gg stihovi a, c i e su sa
enskim rimama, a ostali sa mukim.
Onjeginska strofa se otkriva kao strukturna formu ironije.
TRETIRANJE JUNAKA
Novina - junak se ne prati od poetka do kraja, ve samo jedan odseak.
Na poetku nema psiholigizacije, ve parodija knjievnog junaka kroz
knjievne maske (prototipovi): Onjegin se ugleda na ajlda Harolda. Kada
Evgenije Onjegin vidi Tatjanu, poredi je sa Svetlanom. Ona sama sebe vidi kao
Klarisu, Delfinu (obe iz Riardsonovih romana) i Juliju (Nova Elojza). Olga i
majka predstavljaju klie, Lenski se identifikuje sa Hamletom, a pokojni Larin
isa Jorikom.
Kasnije dolazi so psihologizacije - ironija i posprdnost u slikanju
Onjegina u I glavi (handra/ama/splin je deo psihologije Dobroljubov u ta je
Evgenija Onjegina) se ublaava pa dok u uzavrnoj glavi oblomovtina (1859) ubraja
Pukin kroz njega iskazuje politiko miljenje. Tatjana Onjegina, Peorina,
Beljtova, Rudina,
postaje posluna ki i idealna junakinja.
Oblomova. Oblomov je ve
Pukin

degenerisani predstavnik,
dok su Onjegin i Lenski
najbolji, duhovno razvijeni, 4
ljudi svog vremena.

NOVI TIP JUNAKA - Onjegin je prvi suvini ovek u ruskoj knjievnosti (kod
Dostojevskog transformisan u nihilistu). Lik bajronovskog junaka (sumornog i
razoaranog lutalice, koji prezire i naputa drutvo iz kojeg je nikao, obeleen
weltschmertz-om, individualizovan, nesreno zaljubljen, kult prijateljstva) postaje
prototip bezbrojnih slinih likova u prvoj polovini 19.v. Suvini ovek je tip
oveka koji u drutvu, na koje gleda kritiki, ne nalazi mogunosti za
realizovanje svojih natprosenih potencijalnih sposobnosti zato to im to ne
dozvoljavaju objektivni uslovi u drutvu. Oni se prema ljudima odnose
nadmeno i potcenjuju ih, egoistino uivaju u igri enskim srcem, ali ne
prihvataju obaveze, i po pravilu izbegavaju branu vezu; njihovo obrazovanje je
povrno; njihov odnos prema radu je nesistematian; nedostaje im upornost.
Zato su, iako mnogo ta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za
delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka i u ime pozitivnih
promena u drutvu.
NOVI TIP JUNAKINJE: Tatjana gradi ivot prema literaturi koju ita.
Literarna fikcija (kao Don Kihot) - junak je proitao i ivi knjievnost a ne
stvarnost = svesno suprostavljanje literarnog sveta i stvarnosti. (Don Kihot,
Gospoa Bovari).
ROMANTIARSKA POETIKA:
dvoplanska struktura romantiarske pesnike slike: neprekidno
sueljavanje dobra i zla
karakterizacija Onjegina i Tatjane prema rusoovskoj koncepciji dobra
i zla, odn. prirode i civilizacije.
tip glavnih junaka oboje su u svojevrsnom sukobu sa svojom
sredinom, a izraz tog sukoba je otuivanje.
Pukin vri transformaciju niza znaajnih elemenata romantiarske poetike, i
zapoinje konstituisanje jednog novog umetnikog sistema realistikog.
REALISTINI UMETNIKI POSTUPAK
Drutvena stvarnost dolazi do pravog izraaja tek kasnije u realizmu.
Prvi susret sa junakom uvodi nas u svakodnevni ivot a to podrazumeva
iru i uu percepciju
Likovi su tipini predstavnici sredine, a ne vie izuzetne linosti
junaci postaju predmet svestrane opservacije
ironija u romanu razvija u umnoavanje stanvita koje vodi ka
objektivizovanju pesnike slike
promena take gledita (vie stanovita) zarad objektivizacije karaktera
likova junaci se karakteriu kroz sopstvene dijaloge i delovanja, zatim
kroz govore drugih likova i kroz direktnu ili posrednu pievu naraciju.

Pukin

prisutni pesnikov glas se transformie u svojevrstan samostalni

knjievni lik koji se demonstrativno izdvaja od ''glasova'' junaka romana, i
postaje izraz samo jednog izmeu vie stanovita ispoljenih u tekstu.
5

Likovi se razvijaju, polako poprimaju psiholoke odlike (dolazi do

psihologizacije: Onjegin na poetku je dendi i kico a zatim se menja, od
satirinog junaka postaje junak oteen dobom u kojem se nalazi.
pieva tenja da objanjava karakter junaka: zato sie obuhvata
materijal koji nas vraa u ranije vreme od trenutka kada poinje fabula.
slikanje junakovog unutranjeg bia ambijentom i predmetima kojima
se okruuje (I glava, slika Onjeginovog kabineta, puno pomodnih ukrasa
ukazuje na duhovnu prazninu).
Odreena vrsta realizma i u upotrebi jezika - nain izraavanja vie
povezan sa stanovitem subjekta.

LIK ONJEGINA (Mislio sam da e sloboda zameniti sreu) sainjavaju 3

elementa:
a) autobiografska komponenta Pukin je svom junaku dao svoju sredinu,
prijatelje, politika ubeenja, ali se ogradio, nazvavi Onjegina svojim
prijateljem i istakavi razlike izmeu sebe i svog junaka.
b) slinost ajld Haroldovog i Onjeginovog karaktera i sudbine:
prezasienost visokim drutvom i njegovim zadovoljstvima, beanje od
velikosvetskog ivota u prirodu,
veito nezadovoljstvo, besciljnost,
sumornost i dosada, kojija ga na kraju dovode do skitalatva Pukin u
predgovoru poslednjim glavama romana poredi Onjeginovo putovanje sa
hodoaem ajlda Harolda. Onjeginova omiljena lektira su upravo
Bajronova dela.
c) osobine koje Onjeginov lik ine tipinom pojavom (ruski mladi oveka tog
doba). Tragedija oveka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i
napustio je, ali nikada nije uspeo da ugui u sebi predrasude u
kojima ga je ta sredina vaspitala. On lako Onjegin i Lenski 2 tipa obrazovane
odbacuje sjaj visokog drutva, ali je plemike omladine sa po.19.veka,
je tragina sudbina posledica
nesposoban da zavoli Tatjanu dok je ne ija
raskoraka izmeu njihovih
sretne u sjaju velikosvetskog ivota. Samo iz sposobnosti i elja i ivota koji
drutvenih obzira prihvata besmisleni dvoboj stvarno vode. Kod Onjegina, taj sukob
slomljen nesposobnou da se izdigne iznad je zasnovan na dubokim
drutvenih okova sredine, pada u jo dublje protivrenostima u samoj njegovoj
linosti. Kod Lenskog, uzrok
razoaranje.
razoaranja i nesree je idealizovanje
Onjegin je iz redova srednjeg prestoninog stvarnosti, koja nikada nije bila
plemstva.
Povrno
i
nesistematsko onakva kakvom ju je zamiljao.
obrazovanje, koje oveka ne osposobljava ni za
kakav ozbiljan rad, nego ga priprema samo za uspeh u praznom salonsko-balskom
ivotu. U opisu Onjeginovog naina ivota Pukin panju usmerava u dva pravca:
na sliku uobiajenog naina ivota prestonike plemike omladine kojoj pripada
Onjegin, i na njegove line pokuaje da ivi drugaije (hlaenje prema
zadovoljstvima ivota, pokuaj bavljenja knjievnou i naukom.) On je
intelektualno snaan, obdaren za racionalno prodiranje u ivot, ali duevnom
prazninom muen. Onjegin ne uspeva u knjievnosti, ne zato to nema talenta,
ve zato to je to mukotrpan posao, a on nije stekao neophodne radne
navike i istrajnost. Onjeginovu bolest Pukin naziva handra (amotinja),
depoetizuje pomodnu uvoznu pojavu samo slinoj engleskom splinu,
Pukin

konkretizuje je kao prevremenu starost due koja je postala karakteristina za

omladinu 19.veka.
Napomena o etkicama za nokte konstatacija da se ovek, bez obzira na svoje
line preokupacije, mora uklapati u neke konvencionalne norme svoje
sredine. Sve to je vezano za Onjeginov kabinet ima funkciju da se to
efektnije osvetli bezmerno duhovno siromatvo pomodarskog prestonikog ivota.
Odevanje i ruak nema nieg ruskog, sve strani Udvajanje ugla gledanja
specijaliteti.
umetniki postupak u
Odnos prema pozoritu je dvostruk: Pukin je ruskim celom romanu. To je prvi
pozoritem ushien, a Onjegin kao proseni predstavnik nagovetaj da e u tekst
romana, kao nezavisan od
svoje sredine, pokazuje snobovsko nipodatavanje glavnog junaka a umetniki
domae pozorine umetnosti (vie ga interesuje izgled konkretizovan lik, ui i lik
samog pisca.
novih dama iz loa i pozdravi uvaene gospode).
LIK VLADIMIRA LENSKOG obrazovan na Getingenskom univerzitetu,
oduevljen Kantom, Geteom i ilerom (zaraen nemakom romantikom). Sa
Onjeginom nalazi dodirne take vie u naprednim slobodarskim idejama, nego u
pesnitvu oni kritikuju sve pojave drutvenog ivota. Ali, Lenski je do te
mere idealizovao ivot da nije izdrao prvi sukob sa stvarnou. Pukin je u
njemu dao jedan tano odreeni tip umetnika koji svojim znaenjem prerasta
okvire svog vremena: pesnik sentimentalnih, mlakih i mutnih stihova, vaspitan na
najkonzervativnijim elementima ilerovske romantike, pesnik odvojen od
realnosti, i zato osuen na umetniku smrt.
Mogue je da je Lenski slika
dekabriste. Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato to je on sam
Onjegin, to je on ideal njegove mladosti. Pesnik je video da takav ovek u
Rusiji nema ta da trai, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo, i,
nianei, ak nije hteo da ga rani. Pukin se sam uplaio tog traginog zavretka:
uri da itaoca utei slikom banalnog ivota koji bi oekivao mladog pesnika.
TATJANA LARIN. Njenu pojavu Pukin paljivo priprema.
Nain ivota SPAHIJA predstavljen je satirino vidici spahija su
ogranieni, njihovi razgovori su primitivni, tupi i bezoseajni. Sredina je
konkretizovana likovima kao to su Onjeginov umrli stric koji je 40
godina proveo u prepirci sa kljuarkom, gledanju kroz prozor ili hvatanju
muva. Tatjanina majka od pomodarke koja imitira moskovsku kuzinu,
udata za oveka kojeg su joj izabrali roditelji, pretvorila se u spahinicu
koja upravlja i muem i imanjem. Otac iveo mirno i bezbrino. Olga
lepukasta, jedra i povrna, pravi izdanak spahijske provincijske sredine.
U vezi sa optom karakteristikom spahijske sredine, je ira NARODNA,
SELJAKA SREDINA: zdrav narodni duh, verovanja, obiaji i
shvatanja seljaka.
Tatjana je proizvod svoje sredine, ali je
PISMO nije parodija.
istovremeno i iznad banalnosti provincijskog TATJANINO
Visokoparni, sentimentalni ton je iskren.
spahijskog sveta. Obdarena snagom oseanja; u Parodija su komentari. Emotivni prelaz
porodici je bila ko tuinka;
izrazito bliska sa Vi (konvencija) na Ti (ispovest). Prvi
prirodi.
Stalna
zamiljenost,
sklonost deo (fr. konvencionalan) kako su se
sanjarenju u osami, ljubav prema stranim sreli, zato pie, gde ga via... Drugi deo
(pod folklornim uticajem,
priama, sujeverje u kom nema mistike ve je u crkvenoslovenski izrazi) niz privienja,
Pukin

sudbina, slika demona (Tatjanino pitanje:

7
je li on aneo ili demon? ono je to
odreuje Onjegina). Trei deo se vraa
na Vi i zavrava u fr. konvencionalnom
tonu.

granicama pre svega narodnih verovanja koja su nala irokog izraza u ruskom
folkloru. Bliskost sa dadiljom (Tatjana zaljubljenost poverava dadilji, a ne majci ili
sestri).
Tatjanina lektira uslovljava i pravda njene postupke: Riardsonovi
ljubavni romani, knjige ge DeStal, Rusoova dela sa idejama o vraanju prirodi i
neizvetaenoj ljubavi. Tu Tatjana nalazi opravdanja za svoja oseanja prema
selu i ruskom pejzau, kao i za pismo koje kri obiaje i pravila pristojnosti
njenog stalea. Verovatno i knjige koje Lenski ita Olgi deluju presudno na nju.
Kad ita Onjeginove knjige, Tatjana (i italac) stie jasniju sliku o njemu. Kroz tu
lektiru ona se i sama dalje formira, daleko prerastajui sanovnik.
Opisi ruske prirode u dodiru sa Tatjaninim likom gube znaenje
obinog pejzaa i postaju elementi njenog portreta. Poredi je sa leptirom,
zecom, srnom; buenje ljubavi u njoj sa proleem. Najdramatinija i najdublja
oseanja i odluke Tatjana doivljava pred otvorenim zvezdanim nebom, u polju
kraj reke, ili u umi. U petrogradskom ivotu, otuenom od prirode, ona se
emocionalno vezuje upravo za svoj divlji gaj, gde je sahranjena njena dadilja.
Folklor
(jo
jedno TATJANIN SAN: zasnovan na ruskom folkloru. Pukin
umetniko
sredstvo,
pored poznatu kompozicionu shemu narodne svadbene pesme,
lektire i prirode): narodni obiaji, pojedine simbole i likove iz narodnih pesama i bajki,
sujeverice
i
gatanje
ruskih transponuje u celinu koja dobija novo znaenje, a u stvari slika
Tatjanino psiholoko stanje posle sudbonosnog razgovora sa
devojaka osvetljavaju Tatjanino Onjeginom.Junakinjino sujeverje + narodni obiaji. Plae je
nacionalno
oseanje
(kod znaci iz svakodnevice.
ukovskog oni su korieni samo Dramolet niz naslaga bajke (Grimova bajka Muzikanti...)
da bi dali rusku boju pozajmljenom medved je centralna linost folklora, personifikacija zlog
medved je razbojnik i erotoman. Prop: Tatjanina
sieu).
DADILJA
FILIPOVNA, oveka,
inicijacija. (Uticaj: iler mistifikacija ume; Dostojevski
jedan od najlepih i najtipinijih ivotinje su dvonici).
likova kao lik ima presudnu Strukturalna uloga sna nagovetava dogaaje (anticipira
ulogu u Tatjaninom vaspitanju, dvoboj sa Lenskim),
a u kompozicionom smislu karakterie junake, a daje i lirsku notu svemu tome.
Kasnije san kao motiv postaje tradicija u romanu (Ana
predstavlja prelaz izmeu glavnih Karenjina).
linosti i itave galerije likova koji
ive u pozadini Pukinovih junaka. U dodiru sa Tatjanom i ostali likovi dobijaju
svoju ivotnu i umetniku potpunost. Tatjana, kao prava ruska devojka, daje
duboko nacionalno obeleje romanu, mnogo vie nego njen poluruski sused
Lenski ili razoarani Onjegin. Ona je jedino lice koje svoju nesreu prima
dostojanstveno, ne gubei nijednom ravnoteu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske
zemlje i naroda.
SAM PUKIN kao linost u romanu sa jedne strane uesnik u radnji, prijatelj
svojih junaka; sa druge, on je umetnik koji nezavisno stoji iznad njih i
donosi sud o njihovim postupcima i unapred vidi njihovu sudbinu.
Pukin direktno ukazuje na razliku izmeu sebe i svog junaka u 56. strofi
1. glave. Bal dalje pomeranje ugla gledanja: Onjegin je opisan samo kako je
uvee uao i ujutru izaao sa bala, on je deo ambijenta tog besposlenog sveta, a
bal u celini predstavljen je sa Pukinovog eksplicitno izraenog stanovita.
Otuda, ocena bala je dvosmislena mladalaki zanos lepotama zabave i ironino
relativizovanje prvobitnog ushienja.
Pukin

Pukinovo prianje o dogaajima koji ine sadrinu dela je naroita vrsta

izlaganja puna lirskih digresija u pesnikov lini ivot. Jezik koji je tu
stvoren, postao je obrazac knjievnog jezika ruske literature. U tim stihovima
ruski jezik se osetio prvi put nesputan, tekui iz strofe u strofu neusiljeno kao u
proznom izlaganju.
U pievoj naraciji, Lotman razlikuje tri vrste iskaza:
1) obino pripovedanje u neutralnim oblicima iza kojih se ne osea prisustvo
autora (dijalozi, monolozi, pisama, deo kada se likovi sami karakteriu)
2) pripovedanje koje je upueno sagovorniku kada je pisac deo knjievog
teksta, junak
3) pripovedanje o pripovedanju deo u kome je primenjen postupak
metafikcije govori o razlozima zbog kojih pie, kritikuje klasicistiku
normativnu poetiku, vodi raspravu o anrovima istupajui protiv modernih
elegija i srceparajuih stihova i istie da treba pisati ode, u jednom delu
objanjava kako je zreliji i kako e se zato i drugi deo romana razlikovati od
prvog gde je samo opisivao balove i ivot mladih, a sada shvata da postoji
neto vie od enskih noica, posredno kritikuje sentimentalne romane
iistie vrednost moderne literature. Pukin daje dve vrste fusnota: u
jednima polemie sa kritiarima, a u drugima objanjava dogaaje i likove.
Susret Onjegina i Tatjane je susret 2 suprotne koncepcije ivota
(optimistike i rezignantne), 2 tipa ljudske linosti (jedne celovite, spontane,
portvovane; i druge nagrizane skepsom, duhovno raspoluene i egoistine), i 2
sredine (spahijsko-seoske (u bliem kontaktu sa prirodom i narodom,
neposredna, spontana ali intelektualno nedovoljno razvijena, naivna) i plemikogradske (na viem stupnju civilizacije, ali odnaroena i dehumanizovana).
Ta slika likova (romantine linosti Tatjana kao romantini tip blizak
prirodi, Onjegin civilizacijom razjedena skeptik) koji nisu metafiziki statini,
nego su linosti koje se pojavljuju u dinamici svojih promena kao
karakteristike tipine drutvene sredine
je glavna umetniko-filozofska
inovacija romana Evgenije Onjegin.

Pukin

RAZLIITE VRSTE GOVORA

Govor naratora i junaka i njihovo preplitanje. Problem take gledita. Razliita
stanovita. Dijegeza i mimeza se meaju.
Pesnik kao redaktor Tatjaninog pisma prevodi pismo s francuskog. Junak se
prikazuje u 3.-em licu, a da je suprotno stanovitu autora.
Doivljeni govor - oseanje junaka.
Citati, aluzije, reminiscencije, fusnote
3. lice - svevidei autor, auktorijalno, objektivno pripovedanje
Pismena i usmena tradicija u pismenom. Govor svakodnevice u knjievnom
tekstu. Lekseme iz svakodnevnog
ivota: pansion, frak, kembii, obrti iz
svakodnevnog govora, menja sintaksu, metrike i sintaksine celine u saglasju.

Pukin

10