Smrt i drvoseča

Bedni drvoseča, sav pokriven granjem,

Pod teretom drva i leta takođe,
Pun uzdaha, zgrbljen, gega s očajanjem
U dimljivu svoju kolibu da dođe.
Od umora više ne mogav da grede,
Spusti breme, misli na život pun bede.
Kakvo zadovoljstvo otkad je na svetu?
Zašto obigrava okruglu planetu?

Kašto nema hleba, a nikada mira:

Žena, deca, vojska, daj poreze, bira...
Kuluk, zelenaši sebičnoga lika-
Sve to čini patnje galeriju slika.
„Hodi, smrti“, viknu. Ona odmah stiže,
Pita zašto zove i priđe mu bliže.
„Zvao sam da breme pomogneš mi dići,
Moći ćeš i posle kud si pošla stići.“

Da. Smrt leči boljku svaku,

Al’ ostan’mo gde je ko;
Bolje pati, no u raku,
Deviza je ljudska to.