EPISTOLARNI ROMAN: LAKLO: OPASNE VEZE nastanak `romana u pismima` i novine koje Laklo unosi u epistolarni roman: : epistolarna

knjiz. je u ekspanziji u 17-19. veku, a kulminacija u 18. veku, kada stvaraju Laklo, Monteskje, Ruso... Koje su joj svojstvene crte? Monteskje u Persijskim pismima kaze da je ova vrsta uspesna zbog povecane mogucnosti da se na licniji nacin iskazu i osete strasti. Covek se tu izrazava u prvom licu i u sadasnjosti, i autor tu nastupa kao licnost koja dozivljava, kao protagonist. Pismo je najvise od svih vrsta najistinitija, najblize obicnom govoru, ali i najpogodnija za izrazavanje osecanja. Razlicita pisma iste licnosti predstavljaju krivulju njenog unutrasnjeg zivota, kao niz fotografija. Pismokao uzivo uhvacena `sadasnjost`, trenutno, ili ono sto je proslo, ali iz perspektive `sadasnjih` osecanja. Time dobijamo jednu vecitu sadasnjost, bez poznavanja buducnosti. Postoje samo strahovi i nade od sutrasnjice. Svako pismo, a narocito ovog oblika, ima svojstvo dnevnoka, pisanja u sadasnjem vremenu; neku krtkovidost, krajnju paznju, cak i uvelicavajucu, poklonjenu neprimetnim dogadjajima (coveka). Roman 20.veka ima tu zajednicku crtu s epistolarnim romanom, sto zagnjuruje i licnosti i citaoce u jedno sadasnje vreme koje se upravo gradi, a uskracuje autoru panoramsko glediste sveznajuceg svedoka. 18. vek ima izleta u neki vid `unutrasnjeg monologa` (Stern, Didro), ali veliku paznju daje dijalozima. `Pismo` je krenulo ka nekom primaocu, ono je nekom upuceno, , ono je sredstvo akcije. U `pismu` covek pise o sebi i sebe ispituje, ali pred drugim i za drugog. Bilo je razmisljanje, i to ne malo vazno, izmedju treceg i prvog lica. nije nimalo nevazan taj izbor. nije ista stvar ispricana u jednom i u drugom slucaju, a nas citalacki polozaj u odnosu na ono sto nam se govori time je sasvim promenjem. Le Sa, Prevo, Didro, Ruso, Laklo, u Engleskoj Defo, Ricardson, Stern...- svi oni upotrebljavaju Prvo lice. Upotreba prvog lica, za razliku od treceg (on rece... on ucini da...) namece prihvatanje jedne tacke gledista, one koja pripada licnosti. Pored toga, ona je povlacila umnozavanje tacaka gledista brojem uvedenih licnosti, samom tim i raznolikost i relevantnost zabelezenih iskustava, kao i uvid u relativitet svega u svetu. Cini se da je nastupanjem epistolarne forme, romanopisac prvi put odustao od pripovedanja. ; on vise ne prica, niti navodi svoje junake na pricu, vec se on oslobadja od price zamisljene kao niz dozivljaja. Dogadjaj-to su ovde reci , i dejstvo tih reci. Dogadjaj- to je razmena i raspored pisama, kao dat redosled u dokumentima. Autor ove vrste, pojavljuje se ne vise kao pripovedac, vec kao sakupljac. Najveci problem je kako prikazati sled tih `pisama`. Da li kao `pismo`, `dnevnik`, `ispovest`. Sam Laklo uzima slobodu da sam, kao `autor koji je pronasao pisma`, da ih premesta i po svojoj volji daje na uvid citaocu. Laklo sebe predstavlja kao redaktora pisama.Nevazna pisma kako sam kaze, izbacuje. Roman u pismima se prikazuje ne kao dokument nekog romanopisca, vec `dokument` o stvarnim licnostima koje su zivele, osecale i delale. To je fikcija nefiktivnog. Pronadjen je svezanj pisama, pa se ono pronadjeno objavljuje. Znaci, autor kao pasivni saradnik i sakupljac napisanog. Pisac se krije iza realnosti. Epistolarni oblici: 1) jedna jedina licnost pise, najcesce jednom jedinom primaocu. U poslednjoj trecini 17. veka najvise ovakvih oblika. 2) odsustvo svake veze (Portugalska pisma)- to je cisti sololokvij bez odgovora, a u tome je njegova patetika; ipak, to su pisma: krik upucen nekome, ali koji nestaje u praznini (Presa). To je prvobitni oblik romana u pismima. Ovde se pismo pojavljuje ka licni dnevnik. Ipak, daleko od toga da one ne zavise od primaoca: cini mi se da vam govorim kada vam pisem, i da 1

ste mi onda nesto prisutniji. Pomocu odsustva stvoriti neko prisustvo, to jeste paradoksalna moc i strasti pisma. Ono sto su autori 18.og veka uneli novo je polihromija, tj. stvorili su simfonijsko delo, orkestraciju poruka mnogobrojnih i jednovremenih dopisnika. Upravo ukrstanje glasova glasova sacinjava telo i potku romana (Ricardson, Smolet, Ruso, Laklo, Retif...). Time je postignuta i raznolikost stilova. Stil pisma je postao vazan elemenat porteta licnosti, i ima onoliko licnosti koliko i stilova. Laklo to savrseno koristi. Stil de Mertejeve, Valmona, kao dve varijacije slicnih karaktera, nasuprot stilu pobozne de Turvel, naivne Sesilije, i dobrog Dansenija. Redjanjem njihovih pisama, Laklo je uspeo da citaocu prikaze u pravom svetlu karaktere i licnosti svog romana. A jedna od sustinskih tema romana na taj nacin je sugerisana od samog pocetka: susret bezazlenosti (Sesilija, Dansen, de Turvel...) i racuna, plana, tj. suocavanje zrtve i zveri (Gdja de Mertej, Valmon). Rezultat umnozavanja korespondenata je duboka izmena romanesknog sveta-ovaj se prikazuje kao splet slozenih veza. Svet je splet odnosa koji se racvaju i ukrstaju, i to je ono sto citalac shvata pri samom kretanju tih bezbrojnih pisama. Laklo, takodje-kao jos jednu mogucnost i veoma uspelu- koristi i iznosenje jednoj dogadjaja, ali osvetljen utiscima i osecanjima razlicitih junaka. Tacnije efekat jednog dogadjaja na razlicite ljude, tj. ista prica iz razlicitih perspektiva (relativizam). U Opasnim vezama Laklo neprestano koristi ta pomeranja perspektive (kao i razlicita pisma jedne te iste osobe, na pr. Gdje de Mertej razlicitim osobama o istom dogadjaju). U epistolarnom obliku u 18. veku veliku ulogu dobija poverenik; Protagonistima je potreban neko kome mogu sve da kazu (Valman - de Mertejevoj; de Mertejeva - Valmonu). Opasne veze: Vatreni obozavalac Nove Elojze (Ruso), Laklo zaduzuje svoje likove da razglase njegov dug prema velikim epistolarnim romanima prethodne generacije. To u romanu i cine likovi, citaju ta dela i pozivaju se na njih. Da bi se pravilno protumacile Veze treba voditi racuna o odnosu sa Rusoovim delom. Ruso govori o prirodi zene i njenoj perverziji u pariskoj civilizaciji tog vremena. Veze se tad pokazuju kao izvrnuta Elojza; ulazno kretanje ka redu i harmoniji oko Julije (Elojza), preokrecu se u silazno kretanje ka neredu i neskladu oko Markize de Mertej, kao negativne slike Julije, i Gdje de Turvel, ove zrtve coveka koji predstavlja tacnu Sen-Preovu (Elojza) suprotnost: Valmona. Sva sredstva i tehnike Laklo uzima iz duge epistolarne tradicije, ali modernizuje sa velikom vestinom i uspehom. Lakloova originalnost je u tome sto je dao dramske vrednosti kompoziciji sa pismima, sto je od tih pisama nacinio samo tkivo romana i sto je na taj nacin ostvario tako tesnu vezu izmedju sizea knjige i pripovedackog postupka. Kada citamo Lakloovu knjigu ne vidimo samo ruku koja pise pisma, nego i oci koje ce ih citati; neki glas govori, ali je slusalac prisutan, kao licnost romana s istim pravima kao i druge licnosti, pa ce i on odgovoriti. Postoji neprekidan i gust dijalog izmedju jednovremenih prisustava. Za Valmona i de Mertejevu pismo je sredstvo akcija pre nego izraz stvarnih misli. kada pisete, treba da manje govorite ono sto mislite a vise sta ce mu se dopasti Postoje dva tabora u ovom romanu: oni koji podesavaju svoje stavove i ne izricu nijednu rec koja nije sracunata radi nekog cilja. Oni su `pod maskama`, veciti glumci. Valmon Ceciliji Volanz nikada ne pise koje su njegove namere (to pise Mertejevoj) vec ono cine bi izazvao zeljeno dejstvo i sto bi ona volela da cuje i tako napreduje o svom osmisljenom poduhvatu. Gdja de Mertej menja maske pred nama zavisno od toga kome pise-jedno lice za svakog primaoca. Sa druge strane, postoje licnosti neposrednog odgovora, nesposobne za skrivanja i podesavanja-lica bez maski. Sesilija, Danseni, de Turvel (ne umem ni da skrivam, ni da savladjujem utiske koje dobijem). Posto su pisma 2

Opasnih veza kratka, citalac je osetljiv i na njihovo nizanje, ciji redosled nikada nije nevazan; on odgovara majstorskim efektima rasporedjivanja, uokviravanja. Svet je narocito bio osetljiv na sledeci vid romana: u Laklou su prepoznali Valmona kompozicije-sve proracunato, i isplanirano do najsitnijih detalja. Pogotovo na isprva obicne odnose, koji se komplikuju i postaju prave zamrsene opasne veze, redjaju se nove kombinacije izmedju likova. Tu vidimo preplitanje i zapletenost. Efekat koji je, mozda, slucajnost: citalac je uvucen, on je kao saucesnik u zlocinu. Jedino On-Oni znaju sve sto i likovi `pod maskama`, Valmon, i Mertejeva. Citalac postaje saucesnikom sa zlom. likovi: Veze pricaju o razaranju sistema pomocu strasti, umesto nacela, ljudi su bez nacela. Valmon je covek predvidjanja i sistema, ali i on podleze protiv svoje volje nehoticnom kretanju strasti. Ipak, ima tu `nesto` u njegovim osecanjima prema de Turvelovoj. Zorz Pule je uocio: `tako se krisom uvlaci, u roman koji je roman osvajanja s predumisljajem, zrtve od strane osvajaca, jedan drugi roman, neocekivan i nepredvidljiv, koji predstavlja osvajanje bez predumisljaja osvajaca od strane zrtve.` Mertejeva ga zbog te slabosti kritikuje, ali i ona zapada u vrtlog strasti. I ona na kraju dolazi pod uticaj sila koje njome pocinju da vladaju: nekoj vrsti ljubavi prema Valmonu, i zestokoj ljubomori prema Gdji de Turvel.