NARODNE NONJE

Meu tvorevinama tradicionalne kulture srpskog naroda po ulozi u svakodnevnom ivotu i znaenju etnikog identiteta, kao i po likovnim i estetskim vrednostima jedno od najznaajnijih mesta pripada narodnim nonjama. Poznate su mahom na osnovu sauvanih odevnih celina iz 19. i prvih desetina 20. veka, koje se odlikuju velikom raznovrsnou oblika i ukrasa. Ta raznovrsnost i bogatstvo zastupljeni su i u enskim i u mukim nonjama. Svaku oblast karakterisala je posebna nonja. Po nainu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko nego, naroito u meovitim etnikim sredinama, i kojoj etnikoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada. U svom istorijskom razvoju raznovrsne narodne nonje, kao samosvojne tvorevine, s mnogostrukim znaenjima u ivotu naroda, bile su izloene i mnogim uticajima. Stoga su u njima, osim obeleja vremena u kome su rukotvorene i noene, sadrani i drugi odevni elementi iz proteklih vremena. U velikoj raznovrsnosti odevnih oblika, osim posebnih oblika nonji od jedne do druge seoske sredine, uoavaju se i izrazite razlike u odevanju izmeu gradskog i seoskog stanovnitva. Graanska odea na veem delu srpskog etnikog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a docnije, kao u gradovima panonskog podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajima. Graanska nonja balkansko-orijentalnog stila, izraena od skupocenih tkanina i sa bogatim zlatnim i srebrnim vezom, bila je visokokvalitetne zanatske izrade. Seoske nonje, naprotiv, sve do poetka 20. veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su preteno proizvod domae kune i seoske radinosti. Rukotvorile su ih ene, s tim to su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlae, s kolena na koleno. Ve prvi pogled na raznovrsne seoske nonje otkriva odreene posebnosti u spajanju funkcionalnih, likovnih i estetskih osobina odee na irim prostorima. Isti ili slian nain privreivanja, uslovljen geografskom sredinom, zatim istorijski, drutveni i kulturni razvoj uticali su na stvaranje odreenih odevnih sadraja u okviru veih kulturno-geografskih podruja, kao to su dinarsko, primorsko, centralnobalkansko i panonsko. U svakom podruju s obzirom na materijal za izradu i ukraavanje odee koji je sredina pruala, zatim na krojne oblike i nain ukraavanja, kao i na odevnu tradiciju i kulturne slojeve, karakteristian je osnovni tip nonje, koji se javlja u mnogim odevnim i ukrasnim varijantama. Nonje dinarskog planinskog podruja zahvataju predele Srpske krajine Kordun, Liku i severnu Dalmaciju, zatim veliki deo Bosne i Hercegovine, kontinentalne predele Crne Gore i jugozapadne krajeve Srbije. Utom prostranom planinskom podruju stoarstvo, odnosno ovarstvo, bilo je osnovna grana privreivanja, kome je bio prilagoen itav nain ivljenja. Narodne nonje bile su preteno izraene od vune. Posle tkanja vunena domaa tkanina noena je u specijalne stupe, "valjavice", kojih je nekada bilo mnogo na manjim rekama. Ta doraena tkanina, tj. sukno, u nekim krajevima bila je prirodno bele i smee boje, a u drugim predelima bojena je u crnu, tamnomodru, ili crvenu boju. Pored mnogih delova odee od domaih vunenih tkanina i sukna, u ijoj se strogoj formi naziru tragovi starobalkanske ali i tursko-orijentalne odevne kulture, osnovu i enske i muke odee inila je konopljana ili lanena koulja u obliku tunike s rukavima, obilno ukraena vunenim vezom.

U enskoj odei su preko dugake koulje neizostavni delovi bili tkani vuneni pojas i pregaa, skladno komponovanih motiva i boja. Od suknenih haljetaka najraireniji je bio "zubun", "sadak" ili "koret" vrsta dugakog prsluka, kao i haljina s rukavima, ukraeni vezom i aplikacijama ohe u boji. Glavu devojke krasila je crvena kapa, preko koje su udate ene polagale maramu presloenu na razne naine. U mukoj nonji karakteristine su uzane akire, a u nekim regijama prostrani "pelengiri" sa irim nogavicama, veoma stari delovi nonje. Uz njih su noeni prsluci sa ravnim i preklopljenim polama (gunji, zubun, jeerma, demadan) i krai kaputi s rukavima (gunj, gunja, koporan, aljina). Obavezan je bio tkani pojas raznih boja, a na glavi plitka crvena kapa, oko koje je u mnogim krajevima zimi omotavan vuneni al. Ukrasi, bogato primenjeni na mukim, a osobito na enskim nonjama, odlikuju se izvanrednim skaldom ornamenata i kolorita. Iznijansiranoj skladnosti umnogome je doprinosila prefinjena obojenost grae za tkanine i ukrase postignuta tradicionalnim postupkom bojenja biljnim bojama. U ornamentici polihromnog obilnog veza i u aplikacijama ohe i drugih ukrasa, koji prekrivaju gotovo sve vidljive povrine haljetaka, jednako i u tkanju, preovlauju geometrijski i geometrizovani vegetabilni motivi. U ostvarivanju dekorativnih i estetskih vrednosti vunene dinarske odee znaajnu ulogu imao je raznovrstan srebrni nakit, koji je jo vie pojaava njenu teku i monumentalnu celokupnu formu. Jedan od najistaknutijih oblika bile su muke "toke" za grudi, sastavljene iz vie srebrnih ploa ili pucadi, esto pozlaenih. Bile su simbol junatva i uz njih je noeno oruje visokokvalitetne zanatske izrade, zadenuto u pregrade irokog konog pojasa. Nonje primorskog jadranskog podruja u odnosu na veliku rasprostranjenost dinarskih nonji zauzimaju znatno manji prostor. Usko priobalno podruje Crnogorskog primorja i Bokokotorskog zaliva razvijalo se u mediteranskim privrednim i kulturnim uslovima, odravajui stalne veze s planinskim zaleem. Stoga se u nonjama, pored mediteranskih tragova i primesa graanske evropske odee, susreu i elementi dinarskih nonji planinskog zalea. Za izradu odee koriena su domaa platna od lana, konoplje i pamuka, kao i vunene tkanine poput sukna i rae. Osim domaih materijala, upotrebljavale su se, naroito za sveanu odeu, i tkanine fabrike izrade, kao to su oha, velur, brokat, svila. Pored skupocenih tkanina, u vreme razvijenog pomorstva, osobito tokom 18. i 19. veka, pomorci su lanovima svojih porodica donosili razne dragocenosti i modne detalje suncobrane, lepeze i dr. Osim veza u boji i gajtanskih naivaka, esti su bili beli bez i ipka suptilne izrade. Zlatni i srebrni nakit, proizvod uvenih zlatarskih radionica, upotpunjavao je finu jednostavnost primorskih nonji, u ijem je vizuelnom izrazu osnovnih odevnih predmeta kolorit bio ostvaren u dve-tri osnovne boje, ponekad i u viebojnoj kombinaciji. U enskoj odei karakteristina je gornja haljina u vidu dugake suknje, sloene u nabore, za koju je priivan prslui. Pojedine varijante razlikovale su se u vrsti i boji tkanine, a analogno tome i u nazivu. Preko koulje sa ipkanim umecima i suknje "sare", "rae", "kamiota", opasivan je vuneni ili svileni pojas, a s prednje strane dodavana je pregaa. Od gornjih haljetaka noeni su prsluci i kaputii. Glava je povezivana maramom, a ponegde se nosila i plitka kapa. I u mukoj odei kapa je plieg oboda, od ohe je, spolja presvuena svilom. Ostali delovi nonje su koulja s ukrasnim umecima, iroke nabrane gae, pojas, prsluk "jeerma" i kaput dugakih rukava. Znaajan ukras ine aplikacije gajtana, a oko pojasa koni "emer" s pregradama, u koji

su zaticane po dve kubure ili ledenice, izraene u domaim pukarskim radionicama. U primorskim oazama dinarskog ruha zapaa se prilagoavanje odevnih odlika planinskog zalea pitomini primorskog podneblja. Nonje centralnobalkanskog podruja, osim u junim i sredinjim delovima Srbije, s komunikacijskim jezgrom Moravske doline, rasprostiru se i u kosovsko-metohijskoj oblasti i u predelima Rake. Na ovom irokom prostoru smenjuju se nizijski i brdoviti predeli, a nonje predstavljaju spoj zemljoradnikih i stoarskih elemenata, s ouvanim tragovima grke, starobalkanske vizantijske, srpske srednjovekovne i tursko-orijentalne odevne kulture. U mnotvu varijanata osnovnog odevnog tipa, s naroitom raznovrsnou u enskom odelu, kod mukaraca su bili karakteristini sukneni beli a zatim i smei haljeci. Specifian ukras bile su aplikacije od crnog ili od tamno-modrog vunenog gajtana. U enskim nonjama, s brojnim osobinama izduene vizuelne forme, zapaa se izuzetno bogatstvo oblika, tkanina, veza, aplikacija raznih ukrasa, kao i upotreba crvene boje u kombinaciji s drugim bojama, kao i zlatnim i srebrnim nitima, doprinosila je velikoj ivopisnosti ovog tekstila. Osnovni deo odee bila je koulja, pravo krojena, s veoma bogatim vezom na rukavima, grudima i uz donju ivicu. Vez je raen vunenim, pamunim i srmenim koncem na kudeljnoj, lanenoj ili pamunoj osnovi. Drugi karakteristian deo odee bila je vunena ili pamuna suknja otvorena celom duinom, koja se od jednog do drugog kraja razlikovala po duini, ukrasu, koloritu i nazivu. Elegantne kosovske jednobojne "boje" sa suptilnim vezom, kao i fina raznobojnost "futa", "boka" i "zaprega" iz drugih krajeva, s prugastim i sitno geometrijskim arama dobijenim tkanjem, veoma su skladno pristajale uz belinu izvezenih dugakih platnenih koulja. I svi drugi delovi, a naroito "zubun" dugaak sukneni prsluk s izvezenim cvetovima, po likovnoj izraajnosti predstavljaju izuzetne domete narodnog rukotvorenja. Ovim osobinama treba dodati i naroitu opremu glave kod ena, s dodavanjem umetaka u kosu i pokrivanjem ornamentima i ponekim krojnim osobinama, i u raznovrsnom nakitu - naunicama, ukonjacima, poelicama, nagrudnjacima, prstenju, uoavaju se odblesci srpskog srednjovekovnog kostima i nakita. Nonje panonskog podruja rasprostiru se u centralnim delovima Srbije, u Vojvodini, Baranji, Slavoniji i bosanskoj Posavini, u ijoj je populaciji znatan udeo srpskog stanovnitva. U junom graninom pojasu nonje se proimaju sa centralnobalkanskim i dinarskim odevnim sadrajima, a u ostalom okviru izloene su srednjoevropskim uticajima i stilovima, posebno baroku, i od kraja 19. veka graanskoj modi zapadnog i srednjoevropskog pojasa. Posebno su znaajni staroslovenski elementi, koji su se na jugoslovenskom prostoru najbolje ovde ouvali. Na panonskom, preteno nizijskom prostoru, sa sloenim kulturnim proimanjima, plodnost tla, s obiljem itarica i drugih plodova, davala je ekonomsku sigurnost stanovnitvu, to se odraavalo na sve oblasti ivota i to je u odevanju doprinelo bujnoj raznovrsnosti i razigranosti oblika, ukrasa i boja. Bogato nabrana platnena odea, koja se nosila leti i zimi, deluje lako i ivo. esti su vegetabilni motivi, zlatovez, a boje su veinom svetle. U enskim nonjama zastupljena je platnena dugaka nabrana jednodelna koulja, na kojoj je ukras izveden u tkanju ili vezenjem u jednoj ili vie boja. Na slian nain ukraena je i dvodelna koulja, s tim to se donji deo nosi u vie slojeva. Osim platnenih, bile su uobiajene i vunene suknje, s krupnim i sitnim naborima. Preko platnene odee opasivani su pojas i pregaa, a u

nekim krajevima noene su dve - prednja i zadnja pregaa. Osim obilne primene floralnih motiva, a u tkanju i geometrijskih ornamenata, specifina su bila oglavlja - pekiri s podlokom, marame presloene u kape, a kod nevesta i mlaih ena cvetne krune i zlatovezne kape. Muku platnenu odeu sainjavaju "rubine" (koulja i gae) s panonskim nainom oblaenja (koulja se, naime, obavezno nosila preko gaa). Kao i na enskim kouljama, ukraavanje je bilo izrazito i na mukim. Meu raznim biljnim ornamentima, posebno se isticao, kao simbol plodnosti, motiv itnog klasja izveden u zlatovezu. Zimi je enska i muka platnena odea dopunjavana suknenim i krznenim haljecima. Na suknu bele, mrke i smee boje motivi su oblikovani priivanjem izrezanih komadia sukna i ohe u boji, a na konim predmetima aplikacijama koe na kou. Naiveni ukrasi u kombinaciji s vezom ivih boja doprinosili su veoma ivopisnom izgledu prsluka, gunjeva, kabanica i kouha. I pored svih raznovrsnosti odevnih sadraja u planinskim, primorskim, blago zatalasanim i nizijskim prirodnim sredinama, sa specifinim uslovima narodnog ivota i kulture, u celini posmatrano, sve te nonje odlikuju se jedinstvom opteg izraza i izgleda. To jedinstvo, zasnovano na vekovnom narodnom iskustvu, tradiciji, potrebama i umeu, iskazuje se u vizuelnoj harmoniji osnovnih konstruktivnih elemenata, koji ine skladnu celinu i uslovljavaju raspored ornamentalnih kompozicija. Po likovnim svojstvima i nesumnjivo velikim estetskim vrednostima, narodne nonje u Srba iz 19. i prvih decenija 20. veka doseu sami vrh tradicionalnih umetnikih ostvarenja kolektivnog narodnog duha, ne samo svoje sredine nego i mnogo ire. Od kraja 19. veka, otkada tradicionalan nain odevanja ustupa mesto gradskom, evropskom odelu, narodne nonje postale su kulturnoistorijska batinjena vrednost, s tim to su se u dnevnoj upotrebi zadrale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama ili u odreenim sveanim prilikama. Tekst: Jasna Bjeladinovi Jergi

Raznolikost i bogatstvo tradicionalnog naina odevanja, oblikovanog u okvirima kolektivnog poimanja pripadnosti i iskazivanju individualnog oseanja i umea, zasnovano je na nasleu i tradiciji. Prema nainu odevanja prepoznavalo se odakle je ko i, naroito u meovitim sredinama, kojoj konfesionalnoj i etnikoj zajednici pripada. Odeom se, zajedno sa nakitom, od najranijih vremena iskazivalo kom se stalekom sloju drutva pripada, kom uzrastu, a postojala je izvesna razlika u odevanju u svakodnevnim i prazninim prikama. Nonja svakog kraja sadravala je i magijsko-obredna znaenja, a u oblikovanju i izradi raznovrsnih odevnih i ukrasnih oblika u osnovnoj funkciji zatite tela u razliitim klimatskim uslovima. U ulozi ukraavanja osoba koje ih nose pokazivalo se i kreativno umee i ukus pojedinca i zajednice. Raznovrsna sadrajna, likovna i funkcionalna svojstva predstavljaju obeleja odevne kulture sredina i vremena u kojima su rukotvorine noene, sa istovremeno prihvaenim izvesnim odevnim elementima iz prolih vremena. Na formiranje odevnih osobina, pored kulturno-istorijskih inilaca kroz vreme i prostor, znatno su uticali priroda i klimatski uslovi. Tako kultura planinaca stoarskog naina privreivanja, kao i kultura ravniara i zemljoradnika nose u sebi svoja znaenja i vrednosti, kako materijalne tako i

duhovne kulture. Graanska odea razvijala se pod tursko-orijentalnim, a kasnije, kao u gradovima panonskih podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajem. Pod uticajem ve navedih faktora dolazi do stvaranja odreenih srodnih odevnih sadraja u okviru veih kulturnogeografskih zona, kao to su centralno balkanska, panonska, dinarska i primorska sa svojim specifinostima. Pripremanje materijala, bojenje, krojenje, ivenje i ukraavanje odee, kao i njeno odravanje u prolosti bio je enski posao. Zavisno od prirodnih uslova odelo stoara odlikovalo se brojnim grubim delovima odee od vune, jednostavne izrade u kpoja. U niim i pitomijim krajevima, pored vune ili koe, pravili su odeu od biljnih vlakana, lana i konoplje, a ira upotreba pamuka poinje tek poetkom 20. veka. Od ovih vlakana tkane s razne vrste platna: laneno, konopljano, pamuno i meovito, gde se pamuk meao sa lanom, konopljom i svilom. Vuna je imala najveu primenu u izradi materijala za odeu. Upotrebljavana je viestruko: za izradu sukna od koga su ili gornje delove odee, letnje i zimske (zubuni, prsluci, gunjevi, koporani), za tkanje enskih pregaa, tkanica, suknji i torbi, za izradu arapa i nazuvica, enskih i mukih kapa. Sukno se u poetku nije bojilo. Upotrebjavalo se belo ili singavo (to se zadralo u krajevima istone Srbije. Tek poslednjih decenija 19. veka poelo je bojenje. Koa se upotrebljavala kao dosta est materijal za izradu odee i bue (kousi raznih oblika i veliina, torbe, ubare, opanci, najpre od netavljene a onda od tavljene koe). Postepenim prelaskom sa stoarstava na zemljoradnju, raspadanjem porodinih zadruga, razvojem zanata, trgovine i industrije, izradu pojedinih delova nonje polovinom 19. veka i kasnije pruzimaju seoske i varoke zanatlije: abadije, terzije, urije, pamuklijai i opanari. Poetkom 20. veka, posredstvom trgovine i grada, selo usvaja izvesne delove odee koje su izraivali krojai koji su krojili odeu pod uticajem evropskog naina odevanja. Od druge polovine 20. veka narodne nonje iz prolih vremena postaju kulturno-istorijska batinjena vrednost, s tim to su se u dnevnoj upotrebi zadrale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama i u odreenim sveanim prilikama. Jedan od naina da se tradicionalni kostim sauva i prikae publici je, pored muzejskih zbirki (gde se uvaju originalni odevni predmeti) i scensko-folklorni kostim, koji kroz originale ili replike produava saznanja o tradicionalnom odevanju u prolosti. Sneana Tomi - Jokovi, etnolog, kustos u Muzeju u Sirogojnu, bivi lan KUD-a Sevojno,

ODEVNI PREDMETI ENSKE I MUKE NONJE KOD SRBA

Srpska nonja i obua je prema socijalnim parametrima podeljena na seosku i gradsku nonju. Neki od ovih delovi su karakteristini za selo a neki za grad. Odevni predmeti enske i muke nonje su: Jelek Prsluk (eerma) noen je u svim oblastima, poev od Vojvodine pa sve do Vranja i Kosova. Kroj se razlikovao od regiona do regiona; po arama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Od materijala najee su se koristili pli, sukno i oja. Kako bi zadrali svoju autentinost i izgledali lepe, bogatije, dodavani su razni vezovi, traice i slino. Ukrasi koji su se koristili na jeleku nazivaju se gajtani. Broj gajtana na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice devojka ili momak. Jeleke su nosili ene, devojke ali i mukarci s tim sto su muki jeleci manje ukraeni. Libade Deo gradske enske nonje. Zubun enski haljetak. Prsluk Fermen Vrsta kratkog mukog prsluka koji se ne zakopava. Izraivao se od oje a ukraavao gajtanima. Gunj "Gunj se nosio na itavoj teritoriji Srbije a i ire. On je bio tipian muki haljetak, mada su ga ponegde nosile i ene. U poetku jednostavnog kroja i ukraavanja, konaan izgled gunja i jeleka, sa bogatim ukrasima od gajtana, kod nas se formirao u vreme turske okupacije." Kouh Dolaktenik Pregaa alvare Duge i vrlo iroke pantalone. Deo enske nonje koja je noena jedno vreme za vreme i posle osoboenja od Turaka. Brides pantalone akire Fistan Suknja. Anterija Vrsta stare narodne, enske i muke haljine sa dubokim izrezom na grudima, sa dugakim spreda otvorenim rukavima, a dugaka je do lanaka. Izgled ove haljine od struka nanie je zvonastog izgleda, jer su tu dodavani tzv. "klini". Uglavnom je koriena crvena boja sa uzanim belim prugama ili malim motivima, dok su rakone veene sa zlatnim nitima od svile. Za materijale korieni su: pamuk, svila, somot, brokat. Majstori koji su izraivali anterije nazivali su se terzije. Tkanica

Vrsta pojasa, tkana na runom razboju. Na njemu je bilo vie pregrada za pribor za puenje, oruje. Dizluk Kaftan Dolama Vrsta stare muke i enske nonje od oje sa dugim rukavima koji mogu biti zarvoreni ili razrezani. Jeerma Demadan Misaraba Mintane Dube amija amija ili povezaa; enska marama za glavu. Fes Kapa tamno crvene boje sa kiankom ili bez nje. ubara Kapa, pletena od vune. ubare od krzna, u mnogobrojnim oblicima: kupaste, valjkaste ili polukuglaste, ponekad plitke, nabrane ili vrlo visoke. Imuniji su ljudi u Vojvodini za sveane prilike nosili i ubare od astrahanskog krzna. ajkaa "Posle 1878. godine poela je da se nosi ajkaa, vojnika kapa, krojena od fabrikog sukna. ajkau su najpre poeli da nose mlai mukarci, a krajem 19. veka postala je sastavni deo narodne nonje. Posle Prvog svetskog rata, po ugledu na tadanju uniformu srpske vojske, ajkaa je poela da se pravi od sivomaslinaste oje ili ajka." "ajkaa je vrsta kape od materijala ajak. ajkaa je srpska nacionalna kapa koju nose seljaci iz centralne Srbije i danas u svakodnevnom ivotu. Materijal "ajak" se pravi od vune te je zgodna za noenje i leti i zimi jer dri konstantnu temperaturu glave. Zimi, bone strane ajkae mogu i da se spuste na ui. Zgodno se i savija, te se moe nositi i ispod naramenjae ili za opasaem. Najee je sivomaslinaste boje, to asocira na vojsku, ali moe biti i drugih boja, plava, ili teget. Istorija ajkae se protee u sredinu 19. veka. Austrougarska vojska, kao i druge evropske vojske, shvatila je da arene, nakinurene uniforme nisu praktine za poljske uslove, loe se uklapaju u okolinu i blato ih brzo uini pohabanim. Pored toga, neprijatelj ih lako uoi na daljini. Zato je u austrougarskoj armiji dizajnirana nova uniforma i odmah saivena u koliini od 100.000 kompleta. Kapa je bila ajkaa. Nova uniforma se nije dopala vladaru Franji Ferdinandu te je uraeno novo reenje a postojee ve saivene unifrome je kupila Srbija u etvrt cene[trai se izvor]. Srbija je tada esto ratovala, mobilizacije su se odvijale zvonjavom zvona seoskih Crkvi. Da bi mobilizacija bila to bra, narodu tj. vojnim obveznicima su podeljene uniforme da ih dre kod kue. Narod k'o narod voli da ima koristi od drave, pa je nosio delove vojne uniforme i u svakodnevnom ivotu. Imati deo uniforme na sebi je bio i statusni simbol, jer ko ima uniformu znai da je vojni obveznik. Postoje vojnike i oficirske ajkae. Oficirske imaju i mali irit iznad oiju. ajkaa je kao deo uniforme, posle Drugog svetskog rata, zamenjena "titovkom", kapom slinoj ajkai ali jo slinijoj kapi sovjetske armije u Drugom svetskom ratu.

ajkaa je u poslednjim ratovima bila deo uniforme srpske vojske a u Republici Srpskoj nose je oficiri." D. J. Srpske narodne novine Kumo Opanci "iljkani" Opanak, seoska laka, kona obua, je tradicionalna srpska obua i njen nacionalni simbol. Pritee se oko nogu kaiima ili oputom. Radili su ih varoki i seoski opanari u raznim oblicima i bojama; sa i bez kljuna. Po opancima moglo se videti iz kog je ko kraja. arape Najee vunene, u raznim krajevima razliitih boja i duina.

NARODNE SRPSKE NONJE

Seoske tradicionalne nonje centralnobalkanske zone rasprostiru se u sredinjim, istonim i junim krajevima Srbije, u kosovsko-metohijskoj oblasti i u predelima Rake. Na tom irokom prostranstvu koje predstavlja istoni pojas srpskog etnikog prostora i ija je komunikaciona okosnica Moravska dolina na koju se nadovezuje Vardarsko poreje, kao i nizijski, brdoviti i u nekim sredinama planinski predeli, pogodni za razvoj vie naina privreivanja doveli su do stvaranja posebnih kulturnih sadraja - u sluaju narodne nonje do proimanja zemljoradnikih i stoarskih odevnih elemenata. Preko uzdunih velikih reka s raskrsnicom puteva od najranijih vremena, osim istorijskih i etnikih kretanja u oba smera uzdunog puta sever-jug, dolazilo je i do prelamanja kulturnih uticaja sa zapadne i istone strane. Ovde su se, uz stare slovenske tradicije, zatim antike i starobalkanske tragove, nataloili i znatni sadraji vizantijske i srpske srednjovekovne kulture, a zatim pridoli tursko-orijentalni i noviji zapadnoevropski nanosi. Za etnika i kulturna zbivanja znaajna su i pomeranja stanovnitva izazvana tursko-osmanlijskim prodorom u XIV veku, od kada se kosovsko-metohijskom i moravsko-vardarskom strujom preseljavalo srpsko stanovnitvo iz junih u severne krajeve, shodno emu su se i do poetka XIX veka neki odevni elementi prenosili i irili. Izvesna otstupanja pokazuje opska oblast u jugoistonom delu Srbije, koja je geografsko prirodnim uslovima bila po strani vanijih komunikacija i migracija.5 U svim tim uslovima razvijale su se narodne nonje koje po sadraj i likovnim obelejima pokazuju, s jedne strane, osnovne zajednike osobenosti, a, s druge strane, i dosta podrunih razlika, naroito u enskoj odei u rako-metohijsko-kosovskom, junomoravskom, resavskotimokom i opskom pojasu, u ijim se okvirima javlja i mnotvo varijantnih oblika. Kao zajednika odevna obeleja javljaju se, sve do prvih decenija XX veka, gotovo iste vrste materijala domae izrade prevashodno konopljano, laneno i pamuno platno, sukno bele a zatim i smee boje, vunene i pamune tkanine, esto sa utkanim prugama i sitno sloenim geometrijskim ornamentima, kao i nepreraena i preraena koa. Korieni su i neki materijali industrijske proizvodnje, kao i proizvodi istonjakih svojstava. Platneni i raznovrsni vuneni sukneni haljeci i pored velike raznoobraz-nosti vizuelnog izgleda veinom sadre sline i iste krojne odlike. Mnogi su sa ouvanim arhainim osobinama. Osim

toga, meu raznovrsnim oblicima muke, a naroito enske nonje koji karakteriu odevno ovaj prostor, ima ih i ireg balkanskog rasprostranjenja, ali specifinih unutarnjih odlika, kao i onih koji se u srpskom etnikom okviru samo ovde javljaju. Takvi su u enskoj nonji, na primer, umeci za kosu trvelji, prema S. Trojanoviu poreklom iz Grke,6 zatim takoe iroko rasprostranjena suknja otvorenog tipa zaprega, boje, futa, vutara... kao i staroslovenskog porekla nepro-seena haljina sukno, poznata u istonim predelima, i u mukoj nonji starobalkanska toska, vustan, nabrani haljetak, noen u junim pomoravskim oblastima i do kraja XIX veka.7 U svim sredinama centralnobalkanske zone u enskoj kao i u mukoj odei, platnena koulja u obliku ravno krojene tunike sa rukavima osnovni je donji i gornji haljetak. Gotovo svuda je uobiajene irine, sa jednim do dva klinsta proirenja po stranama, izuzev u rako-metohijskokosovskom pojasu gde se razvila u iroko zvonoliku odeu sa vie umetnutih klinova, kojih kod nevesta ima i do dvadeset. U tom razvijenom obliku, sa izrazito bogatim vezenim dekorom koji se susree i u drugim krajevima, kao i na mnogim drugim odevnim predmetima, vidljivi su odblesci srednjovekovnog tekstila srpskih vlastelinskih odora.8 Vez savrene izrade, sa istananim smislom za povezivanjem raznih oblika geometrijskog, kao i stilizovanog biljnog ornamenta, po uobiajenom nainu smeten je na vidljivim delovima rukavima, prsima sa okovratnikom i po ivici koulje. Navezeni motivi najee su slobodni, ali ih ima i sa ispunjenom pozadinom. Za vezenje se koristila vunena prea, vrlo esto crvene boje u vie nijansi. U metohijskom vezu, kao i na koulji "alenici" u Vlasini gotovo je samostalno zastupljena, u arskim upama i u rakim krajevima ukomponovana sa drugim bojama, a u Niavi jo i sa srebrnim i zlatnim nitima, slino kao i na Kosovu, gde je skoro svaki ukras, sastavljen iz vie sitnijih geometrijskih ornemanata, delovao kao vegetabilni motiv. Vez je upotpunjavan i perlicama, ljokicama, kiankama. Nasuprot ovom preteno crvenom vezenom ukrasu, kao i smeem i tamnijih tonova vezu resavsko-timokog pojasa, diskrenog polihromnog izraza u Junom Pomoravlju, vez monumen-talne punoe primenjen je u srpskim sredinama u Skopskoj Crnoj gori i u okolini Kumanova. Crni, odnosno vez od vune tamnomodre boje, osim na skopsko.crnogorskim kouljama, poznat je na srpskom etnikom prostoru i u zmijanjskoj odei u Bosni, ali u suptilnijem vezenom i ornamentalnom izrazu.9 Drugi haljetak koji znaajno definie enske nonje veeg dela centralno-balkanske zone jeste karakteristina suknja oblikovana iz dve popreno sastavljene pole, nabrana i otvorena celom duinom. Podjednako su je nosile devojke, neveste i udate ene. Javlja se u dve osnovne varijante. Kratka suknja, koja pokriva samo bokove ili dopire do kolena, ornamentisana preteno utkanim sitnim geometrijskim arama, pod nazivima zaprega, narebranica, boka, boa, boje, uobiajena u rako-metohijsko-kosovskim nonjama i druga, znatno dua suknja koja dosee gotovo do ruba koulje, prugastog tkanja, sa nazivima futa, futarka, vuta, vutara, zaprega rasprostranjena od Junog Pomoravlja, preko Resave i Svrljiga sve do timokih krajeva u severoistonoj Srbiji.10 Neizostavni delovi nonje su tkani pojas i vunena pregaa, geometrijske ornamentike izvedene u samom tkanju, ree vezenjem, po bojama usklaena ostaloj odei svakog lokaliteta. Opasivala se samo s prednje strane, osim u Gornjoj Moravi, gde je sastavni deo nonje bila i zadnja pregaa rep, potkiena dugim vunenim resama, slino kao i starobalkanske tradicije prednja i zadnja pregaa kod stanovnika vlakog govora u nekim sredinama u severoistonoj Srbiji.

Od gornjih delova odee koji su noeni leti, a pojedini veinom samo zimi, veliku primenu i rasprostranjenje imali su: kratak irsluk jelek, jelee, gunji; dui zubun, takoe bez rukava; dugaka bela suknena haljina sa rukavima; gunj, gunje, mintan, koporan od sukna bele ili crne boje, duine do pojasa i sa rukavima, optoeni gajtanima i pamuklija, od tkanina domae i fabrike izrade, ispunjena pamukom i proivena haljetak tursko-orijentalnog porekla koji se u junim predelima zadrao due nego u drugim sredinama. Meu navedenim vrstama gornjih haljetaka, od kojih je svaki u lokalnim sre-dinama sadrao izvesne likovne posebnosti kao i lokalne nazive, najlepe oblikovani haljetak sa irokom primenom bio je zubun, zobun, urdija, dube, izraen od belog sukna, bez rukava, dug do kolena, otvoren spreda, koji se u Vranjskom Pomoravlju i u Gornjoj Moravi javlja i u varijanti sa kratkim rukavima, po emu se naziva dolaktenik, dolaktica. Uz neizbene geome-trijske ornamente obilno su zastupljeni stilizovani cvetni motivi izvedeni vezom, naivcima ohe, ponegde sa dodatkom kianki, resa, guvica vune. Po bogatom vezenom dekoru cvetnih motiva izvedenih preteno crvenom vunicom u tehnici preplitanja i lananog boda, istiu se zubuni iz Rake i kopaonikih upa sve do Resave, kod kojih je ukomponovano i drvo ivota. Srodne cvetne likovnosti su i zubuni u istonim krajevima Srbije, naroito u timokim nonjama, ali oblikovani od crne i tamnosmee vunice sa kru-nim naivcima crvene ohe. Po reljefnosti suptilno sloenih geometrijskih ara, izvedenih u raznim nijansama crvene boje, istiu se zubuni iz okoline Pei kao i iz arskih upa, uz primenu drugih bojenih detalja, resa i gajtana. I diskretni biljni motivi na kosovskim zubunima i u oblasti junih pomoravskih predela, isto kao dolaktica sa kratkim rukavima i zubun sa kruno oblikovanim guvicama vune u okolini Gnjilana, pokazuju visoke domete narodnog rukotvorstva zasnovanog na tradiciji srpskih srednjovekovnih dekorativnih vrednosti. Jedno od osnovnih i karakteristinih obeleja nonji istonog dela srpskog etnikog prostora jeste i oglavlje, prevashodno trvelji, vitice, sapletci, komare kod udatih ena. Sastoje se iz dve ispletene vunene pletenice koje se upliu sa kosom ili samo savijaju pored uiju. U nekim krajevima i prirodna kosa eljala se na ovaj nain. Na tako oeljanu kosu u rakim i kosovskim krajevima polagao se pekir na poseban nain presloen, uz koji se preko ela povezivala uska savijena platnena povezaa prevezilo, otoz. U Sretakoj i Sirinikoj upi tipino pokrivalo bio je prevez, a u veini ostalih predeonih celina runik, krpa, premeta, obrada, ubrada oblikovan u malu kapu s produenim delom koji je, kao i sretako-siriniki prevez, padao niz lea. Devojke su najee bile pokrivene glave sa kosom spletenom u jednu, dve, a u Junom Pomoravlju i u vie pletenica. U hladne dane su povezivale pekir, maramu, a kad stasaju za udaju stavljale su plitku crvenu pletenu kapu odnosno fes sa kiankom, potkien parama. Kod nevesta javljaju se posebni oblici, bogato iskieni cveem, nizovima perlica i metalnih novia, od kojih se po izgledu i veliini izdvaja kapa perjatca sa krajevima svedenim u dva otra roga, u ijem se obliku i svim drugim atributima bogatih ukrasa, osim ukrasne uloge uoavaju i obredno-magijska znaenja zatite i obezbeenja zdravlja i budueg poroda mlade neveste. U mnogim sredinama neveste su na dan svadbe prekrivale glavu i lice prozirnom koprenom zvanom duvak. I u vrstama nakita istiu se ukrasni oblici za neveste i mlade ene, kao i za obogaivanje praznine odee. Meu raznovrsnim formama koje su od legure srebra i drugih metala u raznim tehnikama radili majstori kujundije pod orijentalnim uticajima, ali negujui i tradiciju

srednjovekovnih obrazaca, istiu se ukrasne igle, ukonjaci, naunice, meu kojima i oblici zrakastog tipa, zatim lepo oblikovani proelnici u vidu dijadema svi oblici primereni frizurama sa trveljima i specijalno oblikovanim pokrivalima za glavu. esti su ogrlice i nagrudnjaci, narukvice i prstenje, kao i veoma rasprostranjene pafte kope za pojas. Poznati ukras neveste u rako-metohijsko-kosovskim nonjama bio je pojas kovanik, sastavljen od mesinganih ploa sa uloenim polihromnim kamenjem i ahatima. Znaajnu primenu gotovo svuda imali su nizovi novca, kao i ukrasi od raznobojnih perlica sa gsometrijskim arama koje su pletenjem oblikovale ene. Kod mladoenja i uz praznino odslo najei ukras bio je ustek, od nanizanih perlica ili zanatski oblikovan od srebra. U odnosu na dosad iznesene najvanije odevne i ukrasne odlike rasprostranjene u veem delu centralnobalkanske zone, enska tradicionalna odea u opskim predelima jugoistone Srbije, pored izvesnih zajednikih optih obeleja pokazuje i znaajne posebnosti. To su, pre svega, gornji haljeci u obliku neproseene haljine bez rukava, poznati pod nazivima sukno (sukman), litak (mujer) i manov. U osnovi istoga kroja, ovi haljeci razliitih naziva, izraeni od belog, a docnije od crnog sukna, zatim od vunene dvonitne "lito" tkane tkanine i u letnjoj varijanti od konopljanog platna, daju nonji osoben izgled. Haljetku ovoga tipa, koji je bio poznat i u nonjama drugih slovenskih naroda, pripisuje se staroslovensko poreklo.12 U nekim opskim sredinama bila je u upotrebi slina haljina ajak, saja krojena sa kratkim rukavima, koja se kao i varijante neproseene haljine bez rukava, oblaila preko koulje sa vezom, a od kraja XIX i poetka XX veka sa kouljom belog ipkastog ukrasa. Pojas i pregaa izatkani preteno od vune crvene boje, topli gornji haljeci sa rukavima modro i kolija, izraeni od mrkog sukna, krojeni u struk i sa klinastim proirenjima, kouh mahom od belog jagnjeeg krzna kao i u oglavlju karakteristina bela marama zabratka i reljefno nabrana crvena kapa tica upotpunjuju osnovna obeleja opske nonje u XIX veku, u kojoj od poetka XX veka znaajnu primenu ima haljina zban, zaban, vrsta pamuklije bez rukava i duga do ispod kolena. Od nakita, osim ukrasnih igala viestranog i viekrakog izgleda, najee su koriene masivno oblikovane trolane kope za pojas pavte, preteno ukraene vegetabilnim ornamentima.13 Za razliku od enskih nonji koje se iskazuju velikom raznolikou oblika i ukrasa, muke nonje centralnobalkanske zone znatno su ujednaenijih odlika. U svim sredinama, osim platnene koulje i gaa noenih leti u ravnijim predelima, tipinu nonju sainjavali su sukneni haljeci, zimi noeni u vie slojeva, ko$ su tokom XIX veka bili od sukna bele boje. To e se u rakometohijsko-kosovskom pojasu, kao i u opskim oblastima i u nekim sredinama u severoistonoj Srbiji zadrati i do poetka XX veka, to nije bio sluaj u veini ostalih krajeva, gde je u drugoj polovini XIX veka, delom i po ugledu na muko odelo u centralnim oblastima Srbije, poela upotreba sukna u smeoj i crnoj boji. Gotovo istovremeno, u izradi odela izvesnu primenu dobijaju i fabriki proizvodi, pre svega ajak i oha. Preko koulje, sa vezenim ukrasom slinih obeleja kao na enskim kouljama, i koja se od kraja XIX veka, po gradskom uzoru, veinom kroji sa poramenicama, kragnom i narukvicama po ivici rukava, od haljetaka bez rukava najiru primenu imali sujelek otvorenih prednjih pola, u razliitim lokalitetima poznat i kao doramak, gornjak, zubuni, gunji, vermen i sa preklopljenim prednjim polama prekloptk, odnosno demadan. Osim od sukna bele ili smee boje, demadan se, preteno u rako-kosovskim krajevima, krojio i od crvenog sukna, a jelek u pomoravskim

oblastima i od ajaka i ohe. Bez rukava, ali vee duine i irine, bili su dolama, dube, elek od belog sukna, a na Kosovu i u arskim upamajake, ljurka sa kratkim rukavima i od smeeg sukna. Od suknenih haljetaka sa drugakim rukavima, krojenih sa otvorenim prednjacima, kao i sa irim prednjim polama koje su se preklapale, veliku primenu imao je gunj, gunja, ponegde i miltan, kod koga su se rukavi, osim obueni, nosili i sputeni niz lea. U opskoj nonji uobiajena je bila i bela suknena haljina dreja. Neizostavni deo suknenog odela bile su akire, aire, benevreci, breveneci, oari. Krojene su sa plitkim turom i uim nogavicama, a u sredinjim krajevima i u severoistonoj Srbiji bile su neznatno vse irine. U nauci se smatra da ovaj oblik akira predstavlja predslovenski balkanski sloj, a da je ukraavanjs vunenim gajtanima trako-ilirskog porekla.14 U pomoravskim, sredinjim i timokim predelima noene su, takoe od sukna ili od ajaka, akire sa naborima, prihvaene iz gradskog odela orijentalnih obeleja uz koje su, mahom imuniji ljudi, koristili prsluk fermen i koporan sa rukavima, izraenim od ajaka ili od ohe. Ovom odelu bili su primereni svilsni pojas trabolos, kao i koni pojas stav sa pregradama, takoe orijentalnog porekla. U svim sredinama i u letnjem i u zimskom periodu najiru primenu imao je tkani vuneni i pamuni pojas, najee prugaste ornamentike, razliite irine koji se celom duinom obavijao oko pojasa. Za pokrivanje glave u kosovsko-metohijskoj oblasti, kao i u Rakoj sve do poetka XX veka najvie se koristio ulav, plitka kapa od svaljane bele vune, a u Pomoravlju June Morave vunena kapa crne boje i crveni fes mahom u prazninim prilikama. Bilo je uobiajeno i obavijanje pekira oko kape, kako pamunog tako i izatkanog od vune, osobito zimi. Znaajnu primenu, naroito u istonim i severoistonim oblastima imala je ubara od jagnjeeg krzna. Posle srpsko-turskog rata od kraja XIX veka poinje da se koristi kapa ajkaa,15 koja se kao nacionalno obeleje, naroito u meovitim nacionalnim sredinama, zadrala do danas. U obui su, kao i kod ena, vunene arape uvek bogato ornamentisane. Osim plitkih opanaka sa malim nosom, domae izrade od nepreraene govee ili svinjske koe, od kraja XIX veka koriste se i opanci zanatske proizvodnje, koji kao i kupovne cipele tokom XX veka preko praznine prerastaju u svakodnevnu obuu. Gotovo u svim sredinama znaajnu primenu imali su vunene kabanice sa rukavima, kao i iroki ogrtai bez rukava, takoe sa kapuljaom, noeni preko sveg odela. Izraeni od belog, surog, a u jugozapadnim krajevima i od crvenog sukna, poznati pod nazivima veliki gunj, gunja, tbanica, talagan, opandak, japuna. Ovi prostrani haljeci arhainih osobina, u nekim sredinama, mahom kod pastira, odrali su se u upotrebi i do poslednjih decenija XX veka. Jasna Bjeladinovi Jergi

SRPSKA TRADICIONALNA ODEA

Sabori kao i neki drugi vidovi drustvenog i obicajnog znamenja u raznim sredinama srpskog etnickog podneblja bili su prilike kad se na malom prostoru, prisustvom mnogih clanova zajednice, sagledavala osobenost tradicionalne odece. Prema nacinu odevanja prepoznavalo se

odakle je ko i kojoj nacionalnoj zajednici pripada narocito u mesovitim sredinama. U 19.-om i prvoj polovini 20.-og veka postojale su izrazite razlike u odevanju izmedju gradskog i seokog stanovnostva. Gradjanska odeca razvijala se pod turskoorjentalnim a kasnije pod evropskim uticajem. Seoska tradicionalna nosnja bila je neuporedivo bogatija i raznovrsnija. Mozemo je podeliti po zonama: Narodna nonja centralnobalkanske zone sredinji, istoni i juni krajevi Srbije, kosovsko metohijska oblast i predeli Rake. Narodna nonja panonske zone rasprostire se u Banatu, Bakoj, Sremu, Baranji, Slavoniji, Beloj Krajini i Bosanskoj Posavini u cijoj je populaciji znatan udeo srpskog stanovnistva. Narodna nonja dinarske zone zauzima veliki prostor poev na severu juno od Save, preko veeg dela Bosne, kontinentalne Dalmacije, Hercegovine, preteznog dela Crne Gore sve do planinskih litica koje nadvisuju uski pojas jadranskog primorja, zatim u srednjem i gornjem Podrinju i jugozapadnim oblastma Srbije. Narodna nonja primorske zone zauzima znatno umanjen prostor. Uski pojas jadranske obale od Bokokotorskog zaliva preko Pastrovica sve do reke Bojane na jugoistoku. Razvijao se u mediteranskim klimatskim i privrednim uslovima. Srpska enska graanska nonja sastojala se iz koulje od svilenog "srpskog platna", preko koje se oblaila dugaka haljina "fistan" sa dugim rukavima, preko haljine oblailo se "libade" otvoreni haljetak sa zvonom. Stavljao se dugaki svilen pojas "bajader" koji je isticao eleganciju celokupne nonje. Zimi se koristila bundica krojena u struku. Otmenom izgledu nonje odgovaralo je oglavlje "fes" uokviren pletenicama i okrugom "bares" sa prstenom po sredini. Srpska muka graanska nonja do tela su se nosile "aksire" ireg nabranog tura i uskih nogavica a u Hecegovini i Crnoj Gori iroke "alvare", gae koje dopiru do ispod kolena. Od haljetaka korieni su "anterija" sa dugakim rukavima, "fermen" spreda otvoren i bez rukava. Praznini haljetak bila je "dolama" sa "cevken" raseenim rukavima, a za zimu "urak" u obliku dugakog kaputa, postavljen krznom. U predelu pojasa opasivao se svileni "trabolos", u Bosni pojas crvene boje a i koni pojas "silaj" sa pregradama za pribor za puenje, oruje i drugo. izvor:riznica srpska

 - , . 19. 20. , . . . , , . , , , . , , . , , . -, , , . , , . , , 20. , , . , . , . , .

 , , , - , , , . , , , , . - , , , . , , , . . , "", . , . , , , , . , - , , . , . "", "" "" - , , . , . , "" , . (, , , ) (, , , ). , , . , , , . . , , , . , . "" , , . , .

 . , . , , . , , . , , , , , , , . , , 18. 19. , - , . , . , , , - , . , , . , . "", "", "", , . . , . , , . , , , "" . , "" , , . . , , , - . , , , , - . , , . - . , , , , , , , , . , , , . , , .

 , , , . "" , "", "" "" , , . , "" , . , , , , , , , . , , , , . , , , 19. . , . , , , , , , , . , , . , , . , . , . , , . , - . , , - , , . "" ( ) ( , , ). , . , , , . . , , - . , , .

 , , , , , . , , , , , . , 19. 20. , . 19. , , , , , . - izvor:narodnenosnje.co.yu

SRPSKA NARODNA NOSNJA

Zapadnu, jugozapadnu Srbiju i deo umadije krajem 18. i poetkom 20. veka naseljavalo je stanovnitvo iz Bosne i Hercegovine, crnogorskih brda, Sjenice, Nove Varoi, Priboja. Dolazei u Srbiju iz razliitih geografskih oblasti dinarsko stanovnitvo je sa sobom donelo i deo svog raznovrsnog kulturnog naslea, koje je uvalo i negovalo, ali vremenom i saimalo sa kulturama zateenih starinaca i pripadnika drugih migracionih struja. U prouavanju prolosti i izvornog stvaralatva jednog naroda nonja zauzima veoma vano mesto. Ona je sastavni deo svake etnike grupe, njeno obeleje u koje je utkano duhovno i kulturno naslee, istorijske i drutvene prilike, klimatski uslovi, nain privreivanja. Ipak, mora se naglasiti da zbog meusobnih veza i dodira stanovnitva, otrih granica u odevanju nije bilo. Tokom vremena dolazilo je do proimanja i modifikacije pojedinih delova nonji, ali i do prihvatanja nonji iz drugih oblasti, kao to se umadijska nonja u 19. veku rairila celom Srbijom nosei epitet nacionalne odee. Narodna nonja stanovnitva Moravikog okruga (Ivanjica, Dragaevo, okolina aka, Takovo), noena u drugoj polovini 19. i prvim decenijama 20. veka, pripada starovlakom tipu nonje, koja po svojim osnovnim karakteristikama (dinarska koulja, zubun, gunj, enska haljina od sukna, crvena suknena kabanica, pelengiri) pripada irem pojasu dinarskih nonji. Razna vrsta platna, vunena prea, sukno i koa kao osnovni materijal za izradu odee, bili su proizvod enske domae radinosti. Od konoplje u dane (etena) tkalo se domae platno za koulje i gae, a za sveanije prilike od kupovnog pamuka. Za izradu gornjih mukih i enskih haljetaka (zubuna, gunjeva, jeleka...) koristilo se sukno bele, smee ("singave") i

crne (vrane) boje tkano od vune u etiri niti pa valjano u valjarici. Od vunene pree pravljene su pregae, suknje i pojasevi. Za izradu narodnog odela noenog u sveanijim prilikama korieni su materijali fabrike proizvodnje (pamuk, oja, ajak, somot). Ove haljetke krojile su i izraivale seoske i gradske zanatlije: abadije, terzije... Gunj, haljetak noen zimi, krojen je od sukna mrke boje, sa dugim rukavima. Gunj je du ivica optoen crnim vunenim gajtanom. Aljina, noena je preko zime. Pravljena je od belog ili crvenog sukna, duga, sa rukavima. Haljina je po ivicama opervaena crnim vunenim gajtanom, kopa se metalnim kopama. Pamuklija, bez rukava, krojena od pamuka, oje i somota, punjena pamukom pa tepana na uzdune pruge. Nosile su je starije ene. arape, od crne, modre, tamnocrvene vune, sa uzicama. Pletene su runo, ukraene upletenim i navezenim arama od raznobojne vune ili vunice, perlicama pa i zlatnom icom. Preko arapa zimi su se navlaile nazuvice od vune, takoe vezene. Opanci, svakodnevni su bili "prijesni", domae izrade, a u sveanijim prilikama pravljeni su od tavljene koe sa prepletom. Radili su ih varoki i seoski opanari. Nakit, devojke i mlae ene nosile su inuve od raznobojnih perlica, niske zlatnog i srebrnog novca, igle "elenke" u kosi, livene narukvice. Kosa, devojke su nosile pletenice oko glave zakiene cveem, praznikom su nosile fes. Udate ene su nosile crveni fes sa iglom i "prevezom" sa prstenom. Uz svadbeno oglavlje "smiljevac", a preko lica se nosio "duvak", prozirna crvena marama. Starije ene su nosile fes sa amijom ute, bele, maslinastozelene boje fabrike izrade.

enska nonja

Davne 1961. godine, kada je zaiveo prvi Sabor trubaa u Gui, po programu organizatora svi uesnici su morali biti obueni u izvornim i originalnim narodnim nonjama. Meutim, ve tada se pokazalo koliko su nae stare i originalne narodne nonje zaboravljene. Sve do Prvog svetskog rata u Dragaevu, Starom Vlahu i ostalim delovima jugozapadne Srbije, narodna nonja je odolevala veim promenama, ali pod uticajem sve savremenijeg naina ivota i naina odevanja u varoima Srbije narodna nonja se postepeno naputala. Koulja, tkana od teanog ili polupamunog platna, dinarskog je kraja, ravna, duga, sa ravnim i dugim rukavima. Na grudima, po "jakici" koliru i po dnu rukava bogato je ukraena vezom od raznobojne vunice i konca. Pojas, tkan od vune ili pamuka u vidu uskih viebojnih prugica ili motiva "kolca", leti se opasivao preko koulje, a zimi preko suknje. Preko ovog pojasa devojke i mlae ene nosile su koni ili vezeni pojas sa mesinganom kopom-paftom. Pregaa, tkana od tanje vune i pamuka najee na ua i ira polja sa utkanom ili navezenom cvetnom arom. Pregaa se opasala na prednjoj strani preko koulje (leti), a zimi preko suknje. Suknja, kao deo enske narodne nonje poela je da se nosi posle 1870. godine, a u poslednjoj deceniji 19. veka ve je postala sastavni deo narodne nonje Starog Vlaha. Tkana je od vune crne, braon, teget i zelene boje, sastavljena iz vie pola, nabrana na falte "valte", rasporeene na zadnjem delu i sa strane, a spreda je ravna polja preko koje je padala pregaa. Pri dnu suknja je ukraavana vezom, porubima ili satinskim trakama. Jelek, "prslui", noen je preko koulje. Krojen je od sukna, ukraen crnim vunenim gajtanom u vie redova. Na grudima je dublji srcoliki izrez. Zakopava se kopama.

Devojke i mlae ene, u sveanijim prilikama nosile su jeleke, prsluie od oje, somota ili atlasa, vezene svilenim gajtanom, bumom, zlatnom i srebrnom icom i ljokicama. Zubun, najlepi haljetak enske narodne nonje. Oblaen je preko jeleka. Krojen je od belog sukna, bogato ukraen crnim vunenim i svilenim gajtanom, ojanim i somotskim aplikacijama, reljefnim vezom od vunice, perlica, bisera, ljokica, zlatne i srebrne ice. Gunj, haljetak noen zimi, krojen je od sukna mrke boje, sa dugim rukavima. Gunj je du ivica optoen crnim vunenim gajtanom. Aljina, noena je preko zime. Pravljena je od belog ili crvenog sukna, duga, sa rukavima. Haljina je po ivicama opervaena crnim vunenim gajtanom, kopa se metalnim kopama. Pamuklija, bez rukava, krojena od pamuka, oje i somota, punjena pamukom pa tepana na uzdune pruge. Nosile su je starije ene.

MUSKA NOSNJA

Pored fesa sa crnom svilenom kiankom koji su nosili vieniji mukarci, najvie se nosila kupasta ubara, pletena od crne vune. Posle 1878. godine poela je da se nosi ajkaa, vojnika kapa, krojena od fabrikog sukna. ajkau su najpre poeli da nose mlai mukarci, a krajem 19. veka postala je sastavni deo narodne nonje. Posle Prvog svetskog

rata, po ugledu na tadanju uniformu srpske vojske, ajkaa je poela da se pravi od sivomaslinaste oje ili ajka. Koulja, dinarskog tipa, od konopljinog platna, sa uskom jakom "kolijerom". Leti je noena preko gaa. Pred kraj 19. veka kod mlaih koulje dobijaju kragne i narukvicemanetne na rukavima. Zakopavaju se na grudima dugmadima fabrike izrade. Gae, ivene od konopljanog ili polupamunog platna, duge do lanaka, sa umetnutim "turom". U pojasu je provlaen kudeljni ukur. Gae su leti noene kao sastavni deo letnje narodne nonje, a zatim su se nosile ispod akira. Pojas-tkanice, tkan od viebojne vune, sa resama na jednom kraju. Silaj, koni pojas nosio se preko vunenog pojasa. Na njemu je bilo vie pregrada za pribor za puenje, oruje. Zubuni, eerma, damadan su gornji haljeci sa i bez rukava, a pamuklija i gunj su sa rukavima. Ovi delovi muke narodne nonje krojeni su od sukna, opervaeni vunenim gajtanom, dok su sveaniji izraivani od oje, ajka i ukraavani svilenim gajtanima i bumom.

arape i nazuvice
Pelengiri, "pelengae" od domae vunene tkanine (ne valjano sukno), bele ili mrke boje. Zimi su noene preko gaa. irokih su nogavica sa umetnutim turom. Duine su do pola listova. akire, u Starom Vlahu, Dragaevu i uikom kraju, preko zime, pored pelengira, nosile su se akire od belog ili mrkog sukna, manjeg tura. akire sa irim i nabranim turom, ukraene svilenim gajtanom i bumom pravljene su od tamnoplave ili crne oje. Preuzete su iz graanske nonje. arape i nazuvice pletene od crne ili mrke vune, vezene vunom ili vunicom u vidu cvetne lozice voice. Tozluci, krojeni su od sukna, oje ili ajka, uske od lanaka do kolena, kopaju se dugmadima ili kopama. Ukraavane su vunenim ili svilenim gajtanom. Opanci, presni ili tavljeni, kljunai, zanatske izrade. Kabanica, sa kapuljaom od belog, crvenog ili crnog-mrkog sukna, po ivicama opervaena crnim vunenim gajtanom. Noena je preko zime. Torbe, tkane od vune i koe janik noeni su kao sastavni deo narodne nonje.

NOSNJA U XX VEKU
Izmeu dva svetska rata dolazi do izmena u narodnoj nonji u Srbiji, pa i kod stanovnitva moravikog okruga. Promene se najpre ogledaju u naputanju, izobiavanju i modifikaciji pojedinih delova nonje: nestaje zubun, aljina od sukna, fes, pelengiri, ubara... dugaka dinarska koulja se skrauje. Umesto akira nose se pantalone "francuskog kroja" preuzete iz uniforme. Gunj i zubuni zamenjuju jelek i anterija. umadijska narodna nonja, kao nacionalni kostim, prihvaena je u centralnoj, zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, naroito kod mlaih. Starije stanovnitvo je na saborima nosilo nonju u kojoj su bili preuzeti pojedini haljeci iz graanske nonje, kao na primer: libada, svilena maraka sa resama, svilen pojas-bajader, fes sa bareom, prstenom i granom, duga suknja od materijala industrijske proizvodnje, cipele. Kao to je reeno, prilikom osnivanja Sabora trubaa u Gui, cilj organizatora je bio da se predstavi, a i sauva od zaborava izvorno narodno stvaralatvo Dragaeva, u koje spada i narodna nonja. Na osnovu kazivanja osnivaa (N. Stojia), sauvanih fotografija i filmskog zapisa Filmskih novosti (snim. Ciga Jovanovi, re. Puria orevi) sa Prvog sabora odranog na Pokrov Presvete Bogorodice, 14. oktobra 1961. godine u porti crkve u Gui, pored trubakih orkestara iz Dragaeva u programu je uestvovala folklorna grupa starica i staraca i grupa mlaih igraa iz Dragaeva. U kolu starica i staraca bilo je jedanaest igraa, pet mukaraca i est ena. Kolo je igralo uz pratnju doboara i klarinetiste. Starci i svirai bili su obueni u letnjoj narodnoj nonji: platnena duga koulja, dinarskog kroja, sa kolirom ili kragnom. Ispod koulje su duge platnene gae ije su nogavice uvuene u arape. arape su pletene od crne vune, voica izvezena od raznobojne vunice i vune. Opanci su bili od tavljene koe, sa kljunom i kaiiima. Kao gornji deo nonje starci su preko koulje nosili prsluk-fermen od mrke oje, ukraen vezom od svilenog gajtana i bume. Oko pojasa su vunene tkanice. Na glavi su nosili kupastu ubaru pletenu od crne vune sa iljkom koji je razliito uvuen.

"umadinke" i "Gruanke"
Preko ramena starci su nosili kone torbice-janike. Starice su bile obuene u nonji koja se nosila u sveanijim prilikama, a inili su je delovi

graanske i seoske nonje. Do tela se nosila koulja od pamuka ukraena pletenom ipkom, porupiima, vezom. Preko koulje je jelek od somota, atlasa ili oje vezen zlatnom ili srebrnom icom, ljokicama, bumom i svilenim gajtanom. Libada (preuzeta iz graanske nonje), noena je preko jeleka. Krojena je od somota ili atlasa, vezena zlatnom i srebrnom icom, ljokicama. Ispod jeleka i libade nosila se na grudima prekrtena vea svilena marama sa resama-svilenka. Oko pojasa je opasivana vunena tkanina. Suknje su bile duge, tkane od crne, tamno mrke, teget ili zelene vune, ivene na krupne falte, po dnu ukraene naivenim somotskim ili satinskim trakama. Preko suknje opasivala se vea kecelja od satina crne boje. Starice su na nogama nosile vunene arape izvezene vunicom. Opanci su bili od tavljene koe, sa kljunom. Na glavi su nosile kupovne marame-amije maslinastozelene, tamnobraon, ili ute boje, zabraene i vezane pozadi.