Danilo Ki IZVOD IZ KNJIGE ROENIH (kratka autobiografija)

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Maarskoj a zavrio je trgovaku akademiju u mestu roenja izvesnog gospodina Viraga koji e, milou gospodina Dojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i elja za integracijom navela moga dedu da svom jo maloletnom sinu maarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodine hronike ostae, meutim, zauvek nerazjanjene: godine 1944. moj otac kao i svi nai roaci bie odvedeni u Auvic, odakle se skoro niko od njih nee vratiti. Meu mojim precima sa majine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji e se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga maa dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumree, dakle, sa mnom. U mojoj etvrtoj godini (1939), u vreme donoenja antijevrejskih zakona u Maarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, to mi je spaslo ivot. Do svoje trinaeste godine iveo sam u Maarskoj, u oevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u koli sam sluao katehizis i katoliku biblijsku egzegezu. "Uznemirujua razliitost", ono to Frojd naziva Heimilchkeit bie mojim osnovnim knjievnim i metafizikim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na maarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedakoj meavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema knjievnosti nije bez znaaja injenica da je moj otac bio pisac meunarodnog reda vonje: to je itavo kosmopolitsko i knjievno naslee. Moja je majka itala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez aljenja, da su romani "izmiljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmiljotinama" prisutna je latentno i u meni. Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je iveo moj ujak, poznati istoriar, biograf i komentator Njegoa. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu kolu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunovi. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - liila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da saekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odluio sam da ipak zavrim maturu. Dve godine sam uio violinu u muzikoj koli, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je oboavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzika se kola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i maarske romanse, a na kolskim igrankama tango i ingli-valcere. U gimnaziji sam nastavio da piem pesme i da prevodim maarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezike vebe: spremao sam se za pesnika i izuavao knjievni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujui odsutne profesore, drali s jednakom spremom predmete kao to su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu knjievnost. Kao lektor za srpskohrvatski jezik i knjievnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina ivim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: ujem kako se naijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona treti harmonika. (S. d., Mansarda, str. 111-113)