AGUBICA

Raa Todosijevi, 27 Decembar 2011 Beograd

I Nekoliko sati pre nego to e banuti Nova godinu, a to u Srbiji i jo ponegde medju pravoslavnim svetom pada 13og januara, tri prijatelja, a sva trojica neenje, po prethodnom dogovoru, zapravo po njihovom dogovoru ponovljenom ve nekoliko januara za redom, jednoglasno odluie da 1963 godinu doekaju skromnije no inae. Izbor pade na kafanu agubica. Odranije se znalo da e agubica raditi do kasno iza ponoi i da e se iz raznih krajeva grada u taj tako tipian socijalistiki umez, kad odzvoni dvanaesti sat, sjatiti probrani gosti uglavnom pesnici, slikari, arena provincijska boemija, poznate pijandure, blune, slavne propalice a uz njih lak enske ali i one neto teeg kalibra - uglavnom u kratkim i uglavnom ofucanim bundicama - o kojima e, kada tome dodje pravi trenutak, biti vie rei. Kafana nije ni na periferiji ali nije ni u centru grada. Dobro se znalo da e se alkohol sluiti ak i naskroz naljoskanim gostima i da e se za svaku namerno razbijenu au, makar i za onu koja najmanje kota, plaati paprena cena. agubica, takava kakva je, poprilino velika i smrdljiva rupetina visokih tavanica, zgodno se namestila ba tamo gde Ruzveltova ulica skoro pod pravim uglom preseca ulicu 27og Marta. Od deset sati pre podne pa sve tako do sumraka bivae vedro; da odnekud nije padao sitan zrnasti sneg koji, vrag bi ga znao zato, narod zove ciganii, i da ne bee vetra razvitlanog po neraienim trotoarima, nebesa ne nagovetavae nita drugo do lepu no, moda jai mraz i provod. Visoki nanosi bljetavog snega, ugaene staze i retki pogrbljeni prolaznici, samo su jo vie prizivali pastoralne sliice Novih godina kakve ljudi navodno dobro pamte, a pamte da su ih doekivali po skromnim prizemnim kuama stisnutim u uskim

kaldrmisanim uliicama starog Beograda koga odavno vie nema. ene i sa njima mladje devojke do poslednjeg trena su spremale sarme sa suvim rebrima, pasulj prebranac, masne supe, pite sa sirom, pite sa mesom i kolae dok bi devojice trebile pirina, mutile belanca ili mlele orahe; mukarci su dan-dva ranije doneli prave pravcate jelice sa Palilulske pijace, zatim re peeno prase iz pekare, a pride poklone, vino, pivo i rodjaku rakiju, pa bi se onda u slavu obavljenog posla uputili u oblinje polu-prazne kafane spremne za noanje terevenke, da bi tamo uz kuvanu rakiju i ritualnu kafu komijama razglabaju stare prazne prie, nastavili da sa svojim razmiljajui usput o

noanjem slavlju ili o rodbini sa kojom su utanaili doek. Neki od druge, od utogljenije fele, vele da dobro pamte raskone novogodinje balove uz svirku uvenih orkestara, uz mnogo cvea, ampanjac, s kraljevim oficirima i ugladjenim damama u skupocenim balskim haljinama. Mnogi su se hvalili da su Novu godinu umeli ba lepo da doekaju u nekom od beogradskih bioskopa uz dva premijerna filma i, na kraju, uz ivahno prase namazano uljem, koje bi u ludoj i sveoptoj jurnjavi ipak neko uspeo da epa i da ga kao zasluenu novogodinju nagradu nekako odvede kui. Doek pravoslavne Nove godine u naelu nije zabranjenen; ne postoji zakon koji to zabranjuje ali nije previe poeljno lumpovati ba tog 13 januara oko ponoi. Nasuprot tome, za onu zvaninu Novu godinu, koja se doekuje 31 decembra, a to e vam svako posvedoiti, svuda po Beogradu bee javnog veselja. Posle pozdravljanja, poetne uzdranosti, uoptenih eretanja, ogovaranja, viceva, zezanja, dobrog rotilja, krkanluka, cike, cmakanja, mnogo svakojakog vina, muzike, konfeta i svakojakih pevaica, slavlja bi se esto zavravala uz neodmereno lokanje, psovke, lomljenje staklarije a kadato i besmislenim povodima za uline tue nakresanih ljudi. Sve u svemu i zvanina Nova godina bee i te kako dobar povod za dobro slavlje. Narodna milicija ni da mrdne repom. Nepisana uputstva su nalagala da

se ne preteruje sa zakonima jer biva red da se radni narod s vremena na vreme izduva za svoj znojavi dinar i za praznik zaboravi na svakojake brige. I ako je od rata prola sedamnaest godina, doekivanje pravoslavne Nove godine, vlastima je i dalje mirisalo na opoziciju, na nacionalistiko epljenje, na mrak religije ali i na zamumuljena negodovanja jueranjih ljudi, koji sebi nikako da utuve u glave da e nov reim - reeno uz neto doljakog ulizitva - vladati veno ili makar dotle dok Evropu ne pogodi razorniji meteor od onog koji je 1908 godine naskroz unitio puste predele one, tamo daleke, Tunguske oblasti. II