1

Prvi deo prie

Raa Todosijevi, 26 septembar 2011, Beograd

Prvi deo ove prie, zapravo njen manje vaan deo, zapoinje jednog jesenjeg jutra u mestacu od 120 porodinih kua; sve su one smetene u uskoj i dubokoj dolini du autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujui da im njeno indijansko ime nee doneti sreu metani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Drava se zove Montana, a mestu o kome je re najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999. Prema zvaninim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Donatan Stanton kraj Zelene Stene doveo opor neprosejanih nikogovia. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko strunjaka, nekoliko stasitih drvosea i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvienju, ba iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podii dobre radnike barake i magacine za alat, odeu i gomile svakojakih namirnica za vremena kada sneni nanosi zatvore put ka veim naseljima. Od tih pionirskih dana je prolo vie od sto godina a Djavolja Bestragija nadam se da se niko ne ljuti to ja i dalje koristim to aavo ime jedva da je za dve stotine dua uveala broj svojih itelja. Da ne bee Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se meke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za asak zastane i da zadivljen osmotri velianstvenu pusto njihove doline. U II Svetski rat je otilo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kuama vratili ivi i zdravi. Doli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po

2 ranije utanaenom dogovoru, otila u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pusti da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnoteu izmedju mukog i enskog sveta i sumnja se da e ta ratna teta ikad biti nadoknadjena. U samom centru mesta, ako se ta istina tako moe nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar Zlatni Jelen. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv Zlatni Jelen bee Tvailina epohalna umotvorina. Jo dok je bila devojica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu kotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovtine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oruje i ostale potreptine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopue susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali ta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu peinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobone device iz Fleerzovog klana, zapravo samo mlade i pobone device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana. Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativi u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, mislei da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispriala tu prekrasnu legendu iz tekih dana kotske prolosti. Sve bi ilo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobonim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedoenom matorom pobonom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovae na celibat jer je, kako sama ree, odavno verena za Isusa Hrista. Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svaega. Liza je dua mesta, sredite sveta, univerzum dolazeih novotarija. Kod Lize

3 se mogu nabaviti lekovi, minka, ekseri, eiri, ivae maine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, koulje, lovaki pribor, puke, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za ljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povre, banane, breskve u gustom sirupu i kojeta drugo. Naokolo su planine, nepregledni etinari i tiina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bliem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopte nije bilo tako; istine radi, ak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i monih dipova, teko da bi koja ambicioznija cura poelela da u toj pustari svije svoje porodino gnezdace. Ljudi nisu loi, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, to se kae: od krtenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvue previe idilino. Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji ilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otiao je u vena lovita 12 oktobra 1935 godine, ba kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tano navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde ivela porodica Grif. Vreme ini svoje. Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a bee 3 septembar 1999 godine Barnijeva Tvaila je sila u prizemlje da otvori krmu. Ona uvek ustane pre svog mua. Bie da je od tada prolo pola sata kad se na parkingu zaustavie neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Deri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se uinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viih dravnih slubenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da neto prezalogaje i protegnu noge na putu ka

4 severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno inovniko dupe eto i sanjivog Barnija. - Barni - ree Tvaila otrim glasom kao da budi dremljivog mua gospodin oe kafu i neto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi ta eli. Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji vieg dravnog slubenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i togod nizvodno od Zlatnog Jelena, lepa Lori u urbi silazi niz dvorino stepenite i unezverenog pogleda kree irokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratitu. Sem tankog plavog dempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema nita toplije. Ona sa sobom ne nosi tanu jer je enska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tane. U ovom upku, gde se s kraj na kraj naselja moe stii za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tana nije neto to bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj ini posebnim. Svi znaju ta Lori danas kuva za ruak, koliko viskija njen Adam moe sebi da srui u grlo i kako ui njihova erka zvana Mala Linda. Otac i erka su plavuani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili moda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih oiju i osrednjeg stasa; Lori ima mleno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje bee deo Stantonove ergele, ali su svi malice unuti u glavu. Ona je zgodna enska, veoma zgodna enska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima. Doavi do gvozdene kapije Alanovog stovarita, u kome po obiaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri bljetavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo proelje Barnijevog lokala. Hipnotika snaga onoga to vidi ili, onoga to joj se jedne noi urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona

5 pohita ka Zlatnom Jelenu. Lori lagano otvara vrata Zlatnog Jelena, za ankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se moe videti samo u filmovima naune fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliu sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim ovekom. - Gospode Boe promuca naskroz raspameena Lori mogu ti popuiti dok trepne.