: ,

* - . - . .
.
* . .
* ? ,
.
* : !
* , .
* , .

Iz poezije meksikih Indijanaca

(Antologija poezije starog Meksika)

Uskoro niko nee ni znati za moje ime.

Na zemlji, zaboravie na me!
Nek barem ostanu cvee, pesme!
ta e uiniti srce moje?
Da li se uzalud raamo,
da l zalud prolazimo zemljom? (str. 74)
Na zemlji ovoj ovek je samo cvet:
samo na tren se obraduje cveu prolenom. (str. 75)
***************************************
KUAKUACIN (15. vek): PESME SIROADI
TUGA PESME
* * *
Moram da napustim ovu zemlju!
Jedni smo drugima, tek, unajmljeni:
Odlazimo ka Kui sunca! (str. 77)
IVOT PROLAZI
Mi neemo jo jednom doi na zemlju,
iimeki knezovi.
* * *
Bacajte se u ponor,
jer niko ne ostaje na zemlji:
Postoje samo na zemlji,
Melodini napev, lepi cvet;
ona je bogatstvo nae, ona je na ukras;
uivajmo na zemlji! (str. 78)
DOLI SMO ZA SPAVANJE SAMO
Doli smo za spavanje samo,
doli smo za san.
Nije tano, nije tano da smo na zemlju doli
da ivimo.
Biemo skoro ko trava koja se podmlauje:
srce nae cvetae snova, otvorie krunice svoje;
o, telo je nae cvet, i ono cveta i vene! (str. 79)
PIH VINA OD PEURKE
Samo za patnju na zemlji znam,

ne spoznah nikada uitak, nisam srean,

na zemlji samo za patnju znam.
ta nam znai i da smo kamen drag,
to na ici se nie,
ako smo i dragulji jedne iste medalje!
To nita nije! Tuan sam i bez pomoi!
* * *
Vi za to znate, a znam i ja:
ivot na jednom samo promine,
kroz jedan dan, jednu no,
potom, ogoljenje:
ovde smo doli samo da bismo se sreli,
i na ovoj zemlji ivot je iznajmljen tek. (str. 80)
ZAKON SMRTI
A sada velim:
- na ovaj smo svet doli poput cveta magnolije,
da samo na tren otvorimo krunice svoje,
roeni smo da venemo...
No, neka na tren nestane gorine:
ak i na tren, odagnajmo tugu!
O emu da pevamo dakle, prijatelji?
Kakav uitak da jedni drugima darujemo?
Nek onde uzavru pesme,
onde, gde bubanj se rodi!
Na zemlji, gde iveli su prijatelji
moji, tuim.
Stvarae se drugarstva,
uspostavljae se veze,
onde, gde bubanj se rodi!
Ali, hou li morati tamo da poem?
Hou li onu pesmu da pevam?
Sad ostadoh sam, drugi odoe:
moram iveti usred zaborava, magle.
Veruj srcu svom: da li je zaista zemlja na dom?
Ona je samo sredite ridanja, strepnje.
Ponavljam pesmu i pitam se:
hou li biti kao cvet?
Hou li ga sejati snova?
Jesam li poput klasa peninog?
Hoe li me sejati snova?
Moda e me otac moj i majka moja iznova zaeti?
Eto razloga jadu mom:
niko ne ostaje, na zemlji svi smo siroad!
Gde li je put carstva smrti?
Gde li su svi koji tela svoja pogubie?
Da li se nastavlja ivot u mestu tajnom,
jesu li nam srca i tamo osetljiva tako?
U kovegu jednom, u depu, gde nas ukopa
Onaj kroz kojeg sve ivi.
Hoe li mi biti dato da ga ugledam?
Hou li videti oca svog i mater svoju?
Hoe li moi da pesmu i re mi svoju daju?
Niko ne ostaje, na zemlji svi smo siroad! (str. 81)
***************************************
NEK PRIJATELJSTVO VLADA
Nek prijateljstvo vlada!

Upoznajmo se!
Samo sa cveem
uznosimo pesme!
Njemu polazimo,
samo rei nae ive bie,
ovde, na zemlji!
Polazei, ostaviemo za sobom jedino
tugu nau i pesmu nau.
Samo nas ona ini znaajnima,
samo je ona, pesma, istinita.
Njemu polazimo,
samo rei nae ive bie,
ovde, na zemlji!
Srce moje slua pesme
i plaem, oseam se kao siroe!
Ovozemaljski ivot
naputamo s cveem.
Mi ivote svoje jedni drugima iznajmljujemo samo!
Joj! Njemu polazimo!
Nek pletem vence
od cvea raznolikog,
nek lei na rukama mojim,
nek satkam venac svoj.
Ovozemaljski ivot
naputamo s cveem.
Mi ivote svoje jedni drugima iznajmljujemo samo!
Joj! Njemu polazimo!
Kao da su ad dragoceni,
tako mi skupljamo
vrle Tvoje pesme,
Darovatelju ivota;
one su prijateljstva znak.
Nek nam svima od koristi budu,
na zemlji, ovde!
Zato se alostim,
zato ja, iako pesnik, ridam.
Ne moemo da ponesemo cvee,
onamo, do Njega!
Ne moemo da ponesemo pesme,
ali, one e i dalje iveti ovde,
na zemlji!
Stog se radujte, prijatelji!
Neka se niko ovde siroetom
ne smatra, prijatelji!
Da li zaista dom svoj moemo osnovati
na zemlji?
Niko nee ostati! (str. 87)
TOIUICIN:
OVDE DOLAZIMO ZA SAN SAMO
Tako govorae Toiuicin,
Tako govorae Kojoliuki:
Ovde dolazimo za san samo,
Dolazimo samo da snevamo.
Nije istina, nije istina
Da smo doli na zemlju da ivimo (str. 142)

 :
( 1842. .)

, ,
; ,
3 4000 . 1809.
.
, -
- ,
. , ,
, .
, .
, , ,
, ,
. - ,
- . , , .
.