You are on page 1of 22

ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ

УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА
СРБИЈЕ

Тема:

СТРАДАЊЕ ЛЕСКОВЧАНА У
ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Ментор:
Проф. Др Момчило Павловић

Студент:
Милован Цветковић
108/10

У Београду, децембар 2012.

Садржај
Садржај.............................................................................................................2

Увод
Први светски рат 1914 - 1918. године представља највећи и
најпогубнији догађај у историји Србије и српског народа. Окупација
Србије од стране Централних сила (Немачке, Аустроугарске и Бугарске)
не може се оправдати са гледишта посебних права и интереса. У току
Првог светског рата упућен је 1917. године Меморандум
Социјалдемократске странке светским државама о геноциду и страхотама
српског народа под аустроугарском и бугарском окупацијом. Од краја
1915. године у Србији вршени су терор и геноцид, репресалије, убиства и
пљачка свих добара. Међународна комисија савезничких земаља Антанте,
по свршетку Првог светског рата, утврдила је обим, врсту и тежину ратних
злочина и проценила штете које су војска и власти Централних сила
учиниле Србији и поробљеном српском становништву. На Конференцији
мира 1919. године у Паризу, Савезници су Србији признали обештећења за
почињене штете, иако су рат и окупација нанеле српском народу
2

непроцењиве губитке, људке и материјалне. Ратна катастрофа која је
задесила Србију 1915 – 1918. године неповратно је уштила бебројне
људске и велика економска богатства.
Рат који је био наметнит Србији јула 1914. године од стране
Аустроугарске, упркос војним победама српске војске на Церу, Дрини и
Колубари, допринео је великим губицима у људству, војницима и
цивилима. Стање у Србији је погоршано нарочито због епидемије пегавог
тифуса1. Србија је у Првом светском рату међу савезничким државама
имала највише људских жртава и највеће материјалне штете. Погинуло је
1.247.000 Срба, а то је чинило 43% продуктивног становништва земље.
Укупан број мобилисаног мушког становништва између 18 и 55 година
износио је 707.343 војника или 83%. У томе узрасту Србија је имала
губитке 53 процената, а то значи изгубила је више од половине људи у
најбољој снази за рад и друшвену репродукцију2.
Србија је доживела пропаст и велику несрећу. Окупација није
представљла само слом Србије већ је довела у питање животну
егзистенцију српског народа. Аустроугарска и бугарска окупациона управа
у Србији допринеле су трагедији српског народа.
Поред свих дешавања и лоших околности које су се збивале на,
простору и у околини Јабланице створила се прилика за освету и наплату
штете учињене од стране окупационих власти. Наиме зверства, пљачке,
силовања, мучења, уцене и многе друге радње, вршене над недужним
цивилима од стране Бугарских војника и чиновника, успеле су да створе
гнев који је кулминирао енормним полетом и буном коју су виђенији
цивили, свештена лица и официри организовали и успешно водили до
првог ослобођења јабланичког округа у Првом светском рату.
Највећа страдања становници југоисточног дела Србије поднели су
уочи буне и за време угушења исте. Буна је позната као Топлички устанак
или Јабланичко – топличка буна.

1

Заробљени аустроугарски војници унели су у Србију заразу пегавог тифуса, од које је
за пет – шест месеци помрло између 160.000 – 360.000 српских грађана и 30.000
аустроугарских заробљеника.. (Добросав Ж. Туровић и Небојша М. Ивановић, Лесковац
и лесковачки крај 1915- 1918, Историјски архив Лесковац, 2006, стр.6)
22
Процес производње који се непрекидно понавља.

3

Споменик Слободи у центру
Лесковца

Почетак краја

*,,Српску војску одлучно поразити и успоставити
и одржавати везу преко Београда и Софије
са Цариградом.“
<Наредба Виљема I, фелдмаршалу Макензену>
16. септембар 1915.
4

Здружена војска Аустроугарске, Немачке и Бугарске,
руковођена наредбом(*) и фелдмаршалом Макензеном, октобра
1915. присилила је српску војску на повлачење према југу Србије.
Друга српска армија, под командом војводе Степе Степановића,
октобра и новембра 1915. пружила је непријатељу жесток отпор на
Јабланици, Пустој Реци, на Јужној Морави, мосту према Власотинцу
код Лесковца, на брду Хисар, затим на Топлици и Косаници, где је
била Врховна команда са краљем Петром Првим Карађорђевићем.
Српске трупе у Јабланици и Пустој Реци одступиле су превцем
Лебане – Медвеђа – Туларе – Приштина. Прва и Девета бугарска
дивизија Прве армије наступале су према Лесковцу и Врању и
дејствовале између Јужне Мораве и Ветернице против
Јужноморавских трупа. Јужноморавске трупе, после жестоких борби
5. и 6. новембра 1915. наставиле су повлачења према левој обали
Ветенице и тиме угрозиле бок и позадину Тимочкој дивизији у
Лесковачком пољу.
У борбама при одбрани Лесковца, штитећи мост на Јужној
Морави, на путу за Власотинце, погинуло је 49 српских војника, а
још седам бораца погинуло је на прилазу граду. Бугари су топовима
бомбардовали Лесковац. Штитећи одступницу у одбрани Лесковца,
на Хисару, јуначки је погинуо и Бладимир м. Лазаревић – Мандић,
поручник 15. пешадијског пука, са још неколико војника. После
заузимања Лесковца, Бугари су потисли Тимочку дивизију на леву
обалу реке Јабланице. У повлачењу најжешће борбе вођене су на
сектору фронта Бојник – Доње Коњувце 10. новембра. На том
сектору појавио се краљ Петар и осоколио српске војнике, те су
Бугари натерани у панично бекство. Велики број бугарских војника
удавио се у Пустој Реци. Ветернички српски одред заузео је Вељу
главу а Бугари, Црну чуку до Мутивода, на Црној чуки су заклали 46
српских војника а на Мутиводи 74 бораца међу њима и 10
Туларчана3. Жилав отпор пружали су Врањанци и Бујановчани,
међутим, после неуспешних борби по српску војску код Ушевца –
Бујановац, пада Врања, Бугари су напредовали ка Гњилану. У
Ушевцу су убили 107 Срба и 24 Рома а у јабланичком срезу
стрељали су 24 лица. Српска војска се 19. новембра повукла ка
Косову. Приликом одступања око 2000 обвезника, болесних војника
и рањеника остало је у Јабланици. Они ће постати језгро устаничке
3

Туларе је насеље у Србији у општини Медвеђа у Јабланичком округу.
http://sr.wikipedia.org/sr/Туларе_(Медвеђа)

5

војске у Јабланичко – топличкој буни 1917. године. Према подацима
бугарских војних власти само у Јабланици и Топлици било је 1000 –
1500 побеглих српских војника.

(Не)прилике у долини Јабланице
Прва, Осма и Девета дивизија Друге бугарске армије, 20.
новембра 1915. године окупирале су лесковачки крај. Одмах по
окупацији српских крајева, Бугари су, сходно уговору од 6. 9. 1915.
год, образовали Војно – инспекцијску област ,, Морава“, са
седиштем у Нишу. Бугарска влада је у овој обласи спровела
унутрашњу организацију. Јабланички срез са седиштем у Лебану,
припојен је војном Гувернману ,,Морава“, а Горња Јабланица
постала је крајње јужно бугарско окупационо подручје.
У Врању, Лесковцу и Сурдулици биле су бугарске јединице 29.
и 42. пука, као и жандармерија, судство, полиција, административни
органи власти и школство. За председнике поменутих општина
поставили су своје људе. Југоситочну Србију и Македонију
прогласили су за бугарске крајеве ,,бугарског народа“.
У врањском и лесковачком крају од 1915 – 1918. године, Бугари
су спроводили денационализацију и бугаризацију српског народа,
огласили су да Србија више не постоји, да се најстрожије забрањује
српски ,,бунтовнички“ језик, који се нигде не сме чути и нигде
употребити. Свуда је уведен бугарски језик. О денационализацији
Срба у овом крају потврђују историјска сведочанства: бугарске
црквене књиге, писма, бугарске крштенице, банкарске књиге као и
бугарске фотографије из 1916 – 1918. године.
У циљу стварања Велике Бугарске на рачун Србије, бугарска
влада смишљено је спроводила геноцид над Србима. Главни циљ био
је уништење српског народа. На почетку окупације Бугари су се
окомили на српску интелигенцију: свештенике, учитеље, судије,
адвокате, на председнике и чиновнике округа, срезова и општина,
народне посланике, трговце, индустријалце и банкаре потом на
политичаре – радикале и либерале. Од октобра 1915. па до маја 1916.
године Бугари су на зверски начин убили 2 – 3 хиљаде Срба, а међу
њима и 67 свештеника из врањског округа. У јабланичком срезу
Бугари су 1915 – 1918. године убили 2521 лице, поклали и изболи

6

бајонетима у српској кланици Сурдулици, Дубокој долини, поред
реке Врле, у Дубрави, Стојковој шуми и Влашком долу.

Сл. 1.

Сл. 2.

7

Други начин геноцидне политике Бугари су спровели путем
,,интернирања опасних“ Срба у бугарске заробљеничке логоре. Из
врањског и лесковачког краја, у три веће групе, од 4. децембра 1915.
до 17. јануара 1916. године, интернирано је преко 2000 лица, од
којих се само 20% вратило својим кућама, а 30 попова је умрло од
глади. Из бугарског заробљеништва вратило се само 135 Лесковчана.
Трећи начин убијања Срба били су кулуци и присилан, тежак
рад у Сењском и Борском руднику, затим у Македонији, па и у
Софији, Сливену, Једрену, Пловдиву, Перничком руднику где је
радило 500 – 600 младића из врањског и лесковачког краја и тамо
оставило своје тело и кости.
Поред поменуте структуре Срба, Бугари су огласили за своје
,,противнике“ и српске бојне инвалиде, старце, па српске жене, чак и
болесне људе и децу. И њих су убијали, батинали , а око 2000 жена,
девојака, па чак и девојчица од 8 до 14 година силовали су. Поред
масовног убијања Срба, мучења, батинања и силовања, Бугари су
опљачкали фабрике, трговине и занатске радње, затим приватне куће
са вреднијим покућством и злато сребро, новац, одећу, обућу,
људску и сточну храну.

8

Сл. 3.

9

Сл. 4.
Слике показују број злочинстава извршрних у власотиначком
срезу, по годинама и по начинима као и укупан њихов број, из кога је
лако закључити колики је био њихов број у целој Србији, када се
помноже са бројем срезова у којима су владали Бугари .
У врањском округу, тј. у Врању, Лесковцу, Сурдулици,
Владичином Хану, Предејану, Власотинцу, Лебану и Медвеђи,
бугарске подручне команде и цивилни органи наставили су и 1916.
године, окрутан терор, пљачку, убијања, силовања, интернирања и
хапшења ,,непокорних“ лица.

10

Јабланичко – топличка буна 1917. године
- полет Одупирући се бугарском насиљу, масовном убијању и
покушајима бугаризације, српски војни обвезници почели су се
са народом склањати по оближњим шумама и планинама
лесковачког и врањског краја и почели с формирањем
комитских чета. Прва јабланичка комитска организација
формирана је 19. априла 1916. године у Тулару. На челу те
организације био је четовођа Радосав Булатовић – Американац,
носилац Карађорђеве звезде. У њој је било 18 наоружаних
четника и четири девојке. У мају 1916. године, Јабланичани су
успоставили контакт са Костом Војиновићем – Косовцем на
Копаонику.

Сл. 5. Резервни поручник Коста Војиновић – Косовац
За краће време јабланички комитски покрет проширио се
на Горњу Косаници, Пусту Реку, Доњу Јабланицу, Лесковац,
Власотинце где су створене тајне четничке организације. На
челу покрета у Лесковцу био је Ђорђе Цекић – Лешњак.
До доласка поручника српске војске Косте Миловановића
– Пећанца, 15. септембра, и капетана прве класе црногорске
11

војске Милонка Влаховића са 12 црногораца, 13. октобра 1916.
године, комитске чете су се организовале и наоружале,
спремајући се за предстојеће борбе. До Топличког устанка
Јабланичком комитском покрету пришло је преко 3000 људи,
жена и девојака.
Сл. 6. Поручник Коста
Миловановић - Пећанац

Пећанац је по доласку одржао и прве састанке у Добром
Долу, Гајтану, Стубли, Маћедонцу и Медвеђи, где се срео са
попом Димитријем Димитријевићем – Митом Комитом и до
почетка 1917. у сваком селу оргаизовли месне чете, а у Пустој
Реци до 4. фебруара. 1917. и комитске чете.

Сл. 7. Поп
Димитријевић
Комита

Димитрије

Мита

12

- лет Повод за избијање устанка било је објављивање бугарске
регрутације за српске мушкарце од 18 до 45 година старости. У
првој половини фебруара 1917, а по наредби бугарских војних
власти (почетком јануара), у јабланичком црезу изграђени су
регрутни спискови. Јабланичани, уместо пред бугарску
,,наборну“ комисију за регрутовање, отишли су од својих кућа
у оближње шуме и планине и придружили се јабланичким
формираним и организованим четама. Устанак је дигнут у селу
Обилићу, у Јабланици, 8. фебруара 1917. године. Тога дана око
300 српаких познатих четника, а међу њима и најистакнутије
устаничке вође, Пећанац, Војиновић, Влаховићи, Радовић, поп
Димитријевић и други, састаше се у чувеној кући Драговића
Петра и његових синова, народних посланика и носилаца
Карађорђеве звезде Милутина и Милоша Драговића, и на
дводневном већању у Обилићу и Доњем Коњувцу договорише
о устанку и поделише устаничка подручја.
На овом ,,ратном савету“ 300 устаничких вођа се решавало три
питања: организациона, питање ратног зајма и да ли да се диже
устанак. Из записника од 8. фебруара 1917. види се да је
устанички збор решавао следећа питања: утврђивање плана за
будући рад и проширење устаничких организација на
територији целокупне Краљевине Србије.
На предлог војводе Косте Пећанца, четрнаесторица
устаничких вођа донели су устаничко решење: да се продужи
са ширењем и радом четничке организације ,,не презајући од
опасности“, да се изда наређење свим војним обвезницима да
нико не иде на бугарску регрутацију, већ се имају сви
наоружати и од њих образовати сеоске чете, и да се склањају
од непријатеља и да се чекају даља наређења, затим да се
пошаљу устаничке – комитске чете, од 25 комита, на десну
страну Јужне Мораве, једна у пиротску околину, а друга у
Крајину. Од тих чета да се формирају Пиротски комитски
одред, са седиштем у Пироту, Крајински комитски одред са
седиштем у Зајечару. Устанички прваци изабрали су Тошка
Влаховића за команданта Крајинског одреда, а Јована
Радовића за команданта Пиротског одреда. И на крају, скуп је
решио: ,,под управом Централног комитета налазе се сва
13

четири одреда којима се данас одређују тачни рејони дејства,
кретања, рада и командовања“.
На састанку у Обилићу устаничке вође донеле су и
одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о
дизању оружаног устанка против бугарско-аустоугарске
окупације и окупационог система и против регрутације
српског живља за бугарску војску. Против овакве одлуке били
су војвода Коста Пећанац и њего ађутант Милан Дрљевић.
Устанички прваци одржали су и 10. фебруара састанак у
Доњем Коњувцу, где су се договорили о даљој организацији. И
ту је извршено раздвајање комитских одреда. Војводе и
команданти Тошко Влаховић и Јован Радовић узели су ,,по 25
одабраних четника“. Тога дана уследила је наредба војводе
Пећанца за Крајински одред са конкретним устаничким
задацима.
Највеће и најмногољудније устаничке борбе са бугарским
окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске
војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле пре
званичног објављивања оружаног устанка. Од 11. фебруара до
1. марта 1917. године , у јабланичком срезу вођено је преко 80
герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су вођене
у 71 месту и насељу. Највеће и најжешће борбе између
јабланичких војних комитских јединица и бугарске окупационе
војске одиграле су се код: Бојника, Кремена, у Ђацима, код
Лебана, Ђелиног Дола, Секицола, Мрвеша, Ваљаличког лаза,
затим у Житном Потоку, Савинцу, Плавцу, код Косанчића,
Доњег Момчилова, потом на Брвенику, Гајтану, Петровцу,
Секирачи, Туларком вису, Медвеђи, Медевцима, Реткоцеру,
Брајини, Спонцу, Свирцу, Лисици, Кривом Долу, Врапцу,
Васиљевцу, Боровцу и код Петриља. Јабланилки устаници
водили су жестоке борбе са бугарско-шиптарским јединицама
на прилазима насеља старе српско-турске границе. Бугарска
војска имала је највеће губитке у борбама: на Кремену,
Бојнику, Лебану, код Петриља, на Свирачкој и Брабачкој коси,
код Злате, на Лисици, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном
Потоку. Ослобођена је велика територија Јабланице и Пусте
Реке. Заузето је Туларе без борбе, затим, 12. фебруара,
ослобођена Медвеђа, потом Бојник, а 16. фебруара 1917.
године и српско место Лебане.
Устанак у Јабланици је успео, био је ослобођен цео
јабланички срез, а почео је да прераста из герилског рата у
14

фронталну борбу, са чврстом командом, јединственим планом
и руковођењем устаничким војним јединицама. У томе је
највећу улогу имао командант Јабланичког комитског одреда
капетан Милинко Влаховић, наравно уз помоћ војводе
Димитријевића и команданта Крајинског одреда Тошка
Влаховића. Устаничке комитске чете однеле су велике победе
и ослободиле територију ,,комитску државицу“, по правцима
север-југ и исток-запад око 80 километара, а по кружном
фронту дугу 240 километара. Ту слободну територију требало
је да брани устаничка комитска војска од 364 коњаника и са
12.782 пушке. Устаници су били наоружани лаким
наоружањем – пушкама. Имали су и десет митраљеза, од којих
два неисправна.

- пад Јабланичко – топлички устанак је угрозио немачкоаустроугарско-бугарске жалезничке и путне комуникације у
долини Јужне Мораве, Нишаве и Вардара, као и позадину
њихових војски на Солунском фронту. Српски устаници су
угрозили редован дотур хране, оружја и војне опреме
окупаторским снагама и запретили да се устаничке борбе
прошире на аустроугарске окупацијске зоне.
Ради угушења устанка употребљене су бугарске и
аустроугарске војне формације, као и два немачка пука и
шиптарске квислиншке јединице. Као појачање, доведене су
трупе с Румунског и Солунског Фронта. Јаке и добро
опремљене непријатељске јединице трију окупаторских
држава опколиле су устаничку територију. Бугари су почели
напад 8. марта 1917. из Ниша са пет и по батаљона, затим из
Лесковца, са три и по батаљона и из Приштине са три
батаљона. Напад је био снажан подржаван артиљеријом и
авијацијом. У окружењу оупаторске војске нашло се 13.000
српских четника наоружаних лаким наоружањем, са
недовољно муниције и са десет митраљеза.
После тронедељних борбии без помоћи са стране, уз
жилав отпор и велике губитке, устаници – српски четници –
повукли су се према шумама и планинама, у забита места
Горње Јабланице, Косанице, Пасјаче и Поречја. Једино су
15

јабланички четници, под командом искусног и храброг
капетана I класе Милинка Влаховић, и устаници под командом
војводе Косте Војиновића и даље наставили борбу и пружали
окупатору отпот и после пропасти Јабланичко – топличког
устанка у Србији.
Бугарски окупатор и шиптарске (арнаутске) јединице до
25. марта угушили су јабланичку буну у крви. Спалили су сва
устаничка села а становнике побили. После пропасти
Топличког устанка, Бугари су, после Сурдулице, 1917.
формирали ново губилиште за Србе – Арапову долину, изнад
Лесковца на платоу Хисара. Од фебруара 1917. па до
септембра 1918. године, Бугари су у Араповој долини убили
око 1.250 Срба из лесковачког, јабланичког и власотиначког
среза. Већину њих је на смрт осудио војни иследник Христа
Стојков.
Побили су 1.911 Јабланичана, од тога 1.297 мушкараца,
махом устаника, 278 жена и девојака и 236 деце. Непријатељ је
био свиреп и окрутан, од поменутог броја стрељао је 1.659
лица, 251 заклао, 23 обесио, 36 живе спалио, 123 усмртио
мотком, а 2.500 устаника је интернирано у Бугарску, где је у
заробљеничким логорима убијено 320. По националној
припадности убијено је: 1.210 Срба, 894 Црногораца, 57
Шиптара, 4 Грка и 17 Рома. Непријатељ је спалио 19.250
зграда, од тога: 4.061 кућу, 1.081 амбар, 1.787 штала, 1.114
салаша, 486 кошева за воденице и 10.682 пољопривредна
објекта. Опљачкан је сточни фонд од 166.203 грла крупне и
ситне стоке, као и сва покретна имовина. Од свих устаничких
срезова највиш је настрадао јабланички, косанички и
топлички, а од свих устаничких села Гајтан, Туларе и
Реткоцер. Ратна штета је процењена на 55.093.000 српских
динара у злату.
Непријатељ је због Топличког устанка казнио Србе, већ
довољно страдале, лесковачког, власотиначког, масуричког,
врањског, пољаничког и пчињског среза. Бугари су у
лесковачком срезу убили 481 лице. Поред масовног убијања и
клања, Бугари су у овим срезовима силовали преко 1.000 жена
и девојака, међу којима и девојчице од 8 до 14 годин, затим
мучили и батинали око 2.000 мушкараца, жена, девојака и
деце.
Јабланички комитски покрет, и поред свих недаћа, се
одржао до 7. октобра 1918. године.
16

Јабланички крај од 1917. до 1918. године
- с освртом на страдања –
Јабланички комитски покрет и устаничке мање војне
чете и групе, око 300 устаника, одржали су се у планинама – на
Кукавици, Мајдану, Соколовици, Радану, Петровој гори и
Пасјачи. После пропасти устанка, 11. јуна 1917. године
извршена је кадровска реорганизација Јабланичког комитског
одреда. Уместо Милинка Влаховића, за команданта је
постављен поручник Димитрије Беговић, за начелника штаба
поп Димитрије Димитријевић, а за ађутанта доктор Божидар
Поповић Божа.
Овако формиране јединице јабланичких четника су
водиле од 13. марта до децембра 1917. и јануара 1918. године
32 мање и веће борбе са бугарским јединицама. У тим борбама
храбро су погинули четовође: Тошко Влаховић и Димитрије
Беговић као и велики број храбрих јабланичана. Преживели
јабланички устаници учествовали су у завршним операцијама
српске војске, септембра и октобра 1918. године, приликом
ослобађања српских крајева.
После угушења Јабланичко - топличког устанка, бугрске
окупационе власти у јабланичком срезу примениле су до тада
нечувене репресалије4 над цивилним становништвом. Да би
уништили комитски покрет и устаничке чете, Бугари су у
јабланичком срезу применили систем сабирних логора,
депортовања устаника и ,,сумњивих и непознатих“ лица у
заробљеничке казамате у Бугарској. У Јабланици бугарске
окупационе власти формирале су 50 већих и мањих логора, и
то: у Горњој Јабланици 28, у Пустој Реци 12 и Доњој
Јабланици 10 логора. Највећи сабирни логор за целу Горњу
Јабланицу био је смештен у Пустом Шилову, а његов
командант је био пуковник Павлов као и војвода Мартинов,
помоћни логори били су још и у Тулару, Реткоцеру, Доњем
Гајтану, Сијаринској Бањи и Медвеђи. У Доњој Јабланици
највећи логори су били у Лебану, Бошњацу, Ждеглову,
4

Репресалије (или одмазде) у међународном праву представљају мере којима се
одговара на противправне акте једне земље такође крђењем правила међународног права
и као такве представљају крајње средство да се једна држава одврати о противправних
делатности. http://www.pravopedia.rs/index.php?title=Represalije

17

Коњину, Клајићу и Бувцу а мањи у околним селима и
засеоцима. Већи сабирни логори били су: у Ивањи, Боринцу,
Житном Потоку, Бојнику, Придворици, Горњем Бријању и
Брестовцу. За устаничка јабланичка села и устаничке породице
Бугари су установили и посебне логоре у Лесковцу, Приштини,
Нишу, Куманову, Мирошевцу, Јашуњи и другим оближњим
местима у којима су депортовали породице из Јабланице и
Пусте Реке.
Бугарски сабирни логори су били прави казамати за Србе.
У њима су Бугари стрељали 872 лица. По наређењу бугарских
војвода Ицка, Розова, Тодорова, Варне, Танеа, Мартинова и
пуковника Павлова у јабланичкој Стубли стрељано је 360, у
Тулару 192, у Реткоцеру 53, у Пустом Шилову 24 устаника из
више јабланичких села. Под бугарским вешалима умрло је 20
устаника и жена, живо спаљено 27 лица, од тога две жене и
четворо деце, затим заклано 173 Срба, од тога 153 устаника, 12
жена и 8 деце. У сабирном логорима Бугари су батинали 4.229
лица, од тога 1.847 мушкараца, 1.759 жена и девојака, и 303
деце. Под њиховим батинама, тојагама, колчевима,
корбачевима5 и кундацима умрло је 117 Срба. У логорима
Бугари су силовали преко 2.000 удовица, удатих жена и
девојака. Чак су силовали и девојчице од 8 до 13 година.
Српски народ Лесковачког краја за време бугарске
окупације 1915 – 1918. године патио је не само од бугарског
терора, стрељања, батинања и мучења, већ и од несносне глади
и од опаких болести. Од глади и ратних болести умрло је 1.250
мушкараца, жена и деце, од тога, 461 од запаљења плућа, 332
од тифуса, 100 од туберкулозе, 140 од шарлаха, 58 од грипа, 40
од богиња, 18 од колере, 22 од изнемоглости, 19 од срчаног
стреса од страха, 13 од дифтерије, 10 од нервних стресова, 4 од
катра, као и од маларије и других болести. Највише је помрло
мале деце. У медвеђској општини 1917. умрло је 55 деце, од
тога 21 од запаљења плућа.

Резиме
5

Бич или камџија http://www.vokabular.org/?lang=sr-lat&search=KORBA%C4%8D

18

Ни 90 година после бугарске, немачке и аустријске
окупације Србије у Првом светском рату локална
историографија још није целовито истражила и потпуно
сагледала окупацију Лесковца 1915 – 1918. године
Бећи број објављених публикација на тему Први светски
рат и Топлички устанак ни издалека није описао Лесковац за
време окупације, бугарски окупаторски систем, а поготову не
геноцид над српским народом од стране Бугара у Првом
светском рату.
Град Лесковац у шестовековној историји представљао је
средиште југоисточне Србије, као занатски, трговински,
банкарски, индустријски, здравствени, образовни и културни
центар.
Од далеке 1884. године па до Првог светског рата град на
Ветерници доживео је индустријски процват и био текстилни
центар у Краљевини Србији, познат као ,,Српски Манчестер“
или ,,Мали Манчестер“. Нажалост, Лесковац је страдао у два
светска рата: у првом 1915 – 1918. и у другом 1941 -1944.
године. Окупатори су га пљачкали и рушили, окупирали,
рабили, а становнике убијали и интернирали.
После окупације новембра 1915. године, Бугарска је
запосела две трећине српске територије и организовала две
војно-административне целине: Војно-инспекцијску област
,,Морава“ са седиштем у Нишу, и Војно-инспекцијску
област ,,Македонија“ са седиштем у Скопљу. Окупација
Србије за Бугарску значила је територијално проширење. До
највећег изражаја дошао је бугарски шовинизам. Бугарска
влада према српском становништву спроводила је драконске
мере, први начин, свакодневна хапшења и убијања Срба.
Током првих месеци окупације 1915. и 1916. године Бугари су
из Врањског округа (Лесковац је припадао истом) убили око
3.000 Срба у Сурдулици, од тога 87 Лесковчана. Бугари су
побили претежно угледне и школоване људе, али не штедећи и
жене и децу. Други начин истребљења српског народа био је
интернација ,,непослушних Срба“ 1915. и 1916. године у
бугарске заробљеничке логоре – казамате. Од око 100.000
интернираних Срба није се вратила из Бугарске ни половина.
Трећи начин убијања Срба били су принудни рад и кулук у
рудницима Србије и на изградњи и поправци путева и
железничких пруга и на другим пословима. Такође процес
19

бугаризације српског живља спровођен је мерама принуде и
невиђеним репресалијама.
Над српским становништвом почињени су ужасни и
крвави злочини: спаљено је 55 села, вршена су масовна клања,
убијања, вешања, силована жена и девојака, батинања.
Окупатор је пљачкао сва српска добра и спровео масовно
интернирање Срба у њихове заробљеничке логоре. Убијено је
преко 30.000 Срба. Окупационе власти примениле су систем
сабирних логора, депортовање српског цивилног становништва
у оближње општинске центре, вароши и градове. Расељавале
су читава села у Јабланици, Косаници, Топлици и лесковачком
крају. Невиђени злочини окупатора били су део плана да се, у
потпуности, уништи српски народ.
Србија у Првом светском рату је изгубила преко
1.200.000 становника (погинуло је 28% Срба, од тога 57,6%
мушкараца). Српски народ може слободно речено да буде
поносан на своје претке, истрајале и страдале у Првом светком
рату и да их се сећа и велича јер су прави одраз јунаштва,
куражи, смелости, истрајности, достојанствености и
истрајности у борби за част, славу и слободу народу.
,,...Сву Бугари битку изгубише
И срамотни свом дому отидоше
Фердинанда краља истераше....“
Јунак српске војске и витез Карађорђеве звезде Миладин
Поповић из села Барја, песма - ,,Пробој Солунског фронта и
ослобођење Србије 1919“

Прилог
20

Преглед
Убијених из лесковачког среза
1915 – 1918.
Назив
општине

Године

Лесковачка
Барска
Богојевачка
Бунушка
Брестовачке
В. Грабовничка
В. Копашничка
Винарачка
Вучјанска
Губеревачка
Манојловачка
Мирошевачка
Мрштанска
Ораовичка
Орашачка
Печењевачка
Разгојнска
Стројковачка
Турековачка
Црковничка
Укупно:

1915.
56
1
4
1
1
18
4
2
2
5
1
9
4
2
110

1916.
18
41
2
2
1
3
26

1917.
38
23
4
18
32
32
3
14
10
5
1
8
17
39
6
76
25
392

Свега
1918.
7
1
2
4
1
2
17

119
41
1
27
4
18
33
33
21
16
14
8
2
12
17
48
1
16
85
27
545

Литература, часописи и новине
21

Васиљевић, Јован, Хаџи, Бугарска зверства у Врању и околини
(1915 – 1918), Нови Сад, 1922.
Динић, Сретен, Бугарска зверства у Врањском округу, књига I,
Београд, 1921.
Динић, Сретен, Бугарска зверства и Врањском округу, књига II,
Београд, 1921.
Историја српског народа, IV књига, 1878 – 1918, Београд, 1983.
Митровић, Андрија, Устаничке борбе у Србији 1916 – 1918,
Београд, 1987.
Туровић, Добросав, Јабланички комитски покрет 1916 – 1918,
Београд, 1997.
Туровић, Добросав, Павловић, Предраг, Топлички устанак 1917,
Прокупље, 1997.
Туровић, Ж. Добросав, Ивановић, М. Небојша, Лесковац и
лесковачки крај 1915 – 1918, Историјски архив Лесковац, 2006
Лесковачки гласник, Лесковац, 1933 – 1935.
Лесковачки зборник, Лесковац, 1961 – 2004.
Лесковчанин, Лесковац, 1998.
Наша реч, Лесковац, 1953 – 1997 .

Веб сајтови

http://www.vokabular.org/
http://www.pravopedia.rs
http://www.scribd.com/
http://scc.digital.nb.rs/collection/leskovackiglasnik
www.historiansclub.org

22