Biblioteka

STUDIJE I MONOGRAFIJE

Knjiga 63
 INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU

Odgovorni urednik
Dr Momčilo Pavlović

Recenzenti
Dr Momčilo Pavlović
Dr Kosta Nikolić

Lektor
Branka Kosanović

Likovno-grafički urednik
Mladen Acković

ISBN 978-86-7403-135-3
Objavljivanje knjige pomoglo je Ministarstvo za nauku
i tehnološki razvoj Republike Srbije, Beograd
 Dr Ljubomir Petrović

JUGOSLOVENSKO
MEĐURATNO DRUŠTVO
U MREŽI VLASTI

Beograd 2009
str. 4 prazna
Mojoj Slavici
str 6 prazna
 SADRŽAJ

UVODNE NAPOMENE............................................................ 9
Glava I
PRAVNA LEGITIMIZACIJA REPRESIVNE MOĆI
U KRALJEVINI SHS................................................................ 27
Glava II
TEHNOLOGIJA DRŽAVNOG NADZORA
NAD STRANCIMA................................................................... 97
Glava III
ANATOMIJA SITNIH NEPOKORNOSTI............................... 131
Glava IV
TAOCI POLITIZOVANE PROFESIJE..................................... 173
Glava V
OTPORNOST DRUŠTVENIH PREDRASUDA...................... 209
ZAKLJUČAK............................................................................. 241
CONCLUSION......................................................................... 247
IZVORI I LITERATURA.......................................................... 253
BELEŠKA O AUTORU............................................................. 267

7
str. 8 prazna

8
 UVODNE NAPOMENE

Knjiga Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vla-

sti, kroz proučavanje društvenog iskustva represije u Kraljevi-
ni SHS/Jugoslaviji između dva svetska rata, istražuje „... razli-
čita rešenja vlasti koja se vrši na različitim nivoima društva, u
toliko raznovrsnim oblastima i oblicima prostiranja, u njiho-
vim mehanizmima, u njihovim posledicama i u njihovim od-
nosima“.1 Po mišljenju teoretičara odnosa vlasti i moći, vlast
se vrši i postoji samo u činu njenog vršenja, pri čemu značajnu
ulogu ima odnos snaga proklamovanih vrednosti unutar sistema
vlasti, ali i društva. Vlast se razume kao nešto što „pokorava“
društvenu grupu i pojedince, ona razrešava i generiše sukobe u
društvu, sa ciljem da pretvori državu u snažnu i postojanu tvore-
vinu. To se radi sa motivacijom „endogenog imperijalizma“ u
kome država postepeno putem moći, odnosno preko raznih vi-
dova represije, preuzima kontrolu nad građanskim društvom.2
Represija, kao predmet interesovanja istoriografije, nu-
di istraživačima otkrivanje elemenata koji su bili slabo vidljivi
očima tradicionalnog zanatskog pristupa istoričara. Za represi-
ju, kao oblik vršenja vlasti, može se reći da je važna konstanta
segmenta istorijskog iskustva srpskog stanovništva sa vlastima
tokom 19. a posebno 20. veka. Promene u sistemu represije bi-
le su vezane za kvalitet i intenzitet legalnog i nelegalnog ka-
raktera, nezavisno od ideološko-političkih promena, jer je vlast
težila kontroli društva preko represivnog aparata država, koje

1
Мишел Фуко, Треба бранити друштво, Предавања на Ко-
леж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998, 26.
2
O tome više: Мишел Фуко, Треба бранити друштво, 28–29;
Мишел Фуко, Рађање биополитике, Предавања на Колеж де Франсу
1978–1979, Нови Сад 2005, 15, 259.

9
su se smenjivale gotovo istom brzinom kao i proklamovane
„nedodirljive“ političke vrednosti.
Jezičko polje značenja imenice „represija“ podrazume-
va akciju potiskivanja, ponižavanja i lišavanja prava koja se
dešava uz pomoć autoriteta ili sile. Sinonimi za tu aktivnost
su: daviti, ugasiti, odbaciti, ugušiti pobunu, gnječiti, zatajiti.
Reč „represija“ se obično odnosi na proveru, kontrolu, obuzda-
vanje, prinudu, sprečavanje, slamanje, potčinjavanje ili pod-
jarmljivanje.3 Negativan kontekst reči „represija“ pojačavaju,
kako naglašavaju sociolingvisti, „nejezički činioci“ koji obu-
hvataju verovanje, vrednovanje, stavove i sudove o jezičkim
idiomima u procesu komunikacije među ljudima.4
Termin „represija“ se obično povezuje sa državom.
Pod „državnom represijom“ u komuniciranju se podrazumeva:
„... fizična in psihična prisila... ki jo državni organi izvajajo
nad državljani. Zgodovinsko je razredna družba razdeljena na
maloštevilni vladajoči sloj in številne podrejene. Z nastankom
države v poznem 18. in potem 19. stoletju (Francija, Nemčija,
Italija, Anglija,... že bistveno prej) si vladajoči sloj oblast orga-
nizira v obliki države, na bistveno večjem teritoriju, in jo izvr-
šuje skozi birokratski upravni aparat. Večja moč podrejenih,
predvsem ti srednjega razreda, izsili pravno ureditev in omeji-
tev oblasti oz. načelo zakonitosti – država sme samo tisto, kar
ji je z zakoni izrecno zapovedano. Bistveno za državno repre-
sijo je, da si država edina pridrži pravico do uporabe fizične
prisile (oblasti). Vse, ki temu nasprotujejo, kaznuje s kaznimi
(kazensko pravo). Države so na mnogih razvojnih stopnjah

3
„Repression“ Encyclopædia Britannica, from Encyclopedia Bri-
tannica Deluxe Edition 2005 CD. Copyright © 1994–2004 Encyclopædia
Britannica, Inc. April 2, 2008.
4
Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Sremski Karlovci–Novi
Sad 2003, 213.

10
demokracije (vladavine ljudstva): ene bolj, druge manj zlora-
bljajo državno oblast za interese vladajočega razreda.“5
Represija je reč koja se suviše često koristi tako da se
gubi iz vida njeno pravo značenje. Ona je, međutim, dovoljno
moćna da ljude i sisteme vrednosti optereti etiketom. Nauke
koje su se njom bavile nisu odolele iskušenju da koncept i
predstavu o represivnosti pripišu drugim sistemima politike ili
zemljama sa kojima su bili u ideološkoj ili političkoj raspravi.
Izgledalo je da se represija uvek događala na nekom drugom
mestu. Američki naučnici su posle Drugog svetskog rata razvi-
li koncept totalitarnosti posvećen Nemačkoj, Italiji i Rusiji. Taj
koncept su kritikovali marksisti zapadne provenijencije, jer ni-
je postojala svest o represiji unutar društva iz kojeg su naučni-
ci poticali pa su se tobože zato mnoge knjige pretvarale u teo-
rijska ekspozea ili u studije slučaja. Prema shvatanjima mark-
sista, specifičnost represije i njenih ispoljavanja vidi se iz tu-
mačenja okolnosti da su postojala društva čiji organi vlasti ni-
su sprovodili represiju, već su to činili ljudi sa drugih pozicija
moći. Vršenje represije može se definisati kao proces u kome
krugovi koji imaju na raspolaganju razne oblike ispoljavanja
moći svesno pokušavaju da unište ili oslabe, organizacije ili
ideologije za koje misle da im predstavljaju pretnju. Iz vizure
ideologizovane nauke represija sadrži model reprodukcije, po-
što se primenjuje u toku određenog razdoblja na dnevnom ni-
vou. Svaka primena represije dovodi do podele društva na
moćne i nemoćne aktere.6
Ovakva predstava represivnog sistema ima elemente
realnosti, ali u suštini zanemaruje činjenicu da je izvestan

5
Cit. prema: sl.wikipedia. org/wiki/državna_represija (28. mart 2008).
6
Alan Wolfe, The Seamy Side of Democracy, Repression in Ame-
rica, New York 1973, 3–23; Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba
diktature kralja Aleksandra 1929–1935, Beograd 2006, 22–23.

11
stepen represije neophodan za očuvanje društvene kohezije.
Posmatrano iz ugla državnih i društvenih potreba racionalna
represija suzbija kriminal, jača bezbednost građana, odgovara
na izazove odbacivanja morala i obezbeđuje minimum funkci-
onalne sigurnosti društva. Nedavno je skrenuta pažnja na mi-
šljenje engleskih pravnih teoretičara o neophodnosti represije
za konsolidaciju državne vlasti i tako je u srpskoj istoriografiji
otvoreno pitanje kritičkog vrednovanja represije koja se dece-
nijama posmatrala sa pozicije negativnog iskustva i ideološki
motivisane osude represivnog aparata u međuratnom periodu.7
Za proučavanje Kraljevine SHS/Jugoslavije i njenog
odnosa prema represiji bitna je činjenica da je to bila liberalna
državna tvorevina. Odnos liberalizma i represije uvek je sadr-
žavao naslage protivrečnosti. Nastojeći da istovremeno štiti in-
terese države i pojedinca, liberalizam je često kreirao konflikt
tih strana u kome je država najčešće pobeđivala zbog sposob-
nosti da snagom represivnog aparata potvrđuje i odbrani stavo-
ve koje je zastupala.8 Zato je i predstava o jugoslovenskoj dr-
žavi između dva svetska rata, kod komunista i istoriografije
nastale pod uticajem njihovih ideoloških vrednosti, bila nega-
tivna. Govorilo se i pisalo o „režimu“, „krvavim obračunima“
sa štrajkovima i „progonima“ komunista, uporedo sa naglašava-
njem potrebe njihove borbe „... s kapitalističkom državom, od-
nosno da organizuje kvalitativno drukčiju borbu za vlast.“9 Ko-
mentari i analize represije i državne vlasti koja ju je sprovodila
pretežno su oblikovani tako da su se partijski izvori za istoriju

7
I. Dobrivojević, n. d., 19.
8
O liberalizmu jugoslovenskog državnog koncepta videti: Nikola
Žutić, Liberalizam i Srbi u prvoj polovini XX vijeka, Iz historije ideologije
građanskog liberalizma, Beograd 2007, 50–53.
9
Slavoljub Cvetković, Idejne borbe u Komunističkoj partiji Jugo-
slavije 1919–1928, Beograd 1985, 90.

12
„učitavali“ u istoriografiju iz perspektive dnevne politike vre-
mena u kome su nastajali. Protiv te pojave borili su se kritičniji
srpski istoriografi epohe, uprkos zamerkama i polemikama koje
su pokretali hrvatski i slovenački istoričari.10 Ne čudi što je i
pravna misao dugo robovala ideološkim stereotipima poput za-
ključka da je srpska vojska „... postala nasilnička žandarmerija
koja zavodi „red i mir“, koja se batinama i oružjem bori protiv
svoje braće – braće i u nacionalnom i u socijalnom pogledu – iz
drugih jugoslovenskih zemalja.“11 O državnim potrebama i o na-
silju kao neophodnom i neizbežnom sredstvu zaštite sistema dr-
žavnih vrednosti u nastajanju, niko nije ni hteo da razmišlja.
Savremeni radovi o represiji bave se složenim društve-
nim problemima. Represija je fenomen koji je gotovo nemogu-
će adekvatno kvantifikovati, a tokom istraživanja mora se voditi
računa o pristrasnom jeziku izvora i istoriografije, mada je reč o
dijametralno različitim oblicima zapisivanja izvora i metodolo-
gijama njihovih tumačenja. Odbranjen je termin „diktatura“, ko-
ji je i ranije korišćen za označavanje vremena sprovođenja ideo-
logije „integralnog jugoslovenstva“ između 1929–1935. godine.
Proučavajući iskustvo diktature u kontekstu Evrope i Balkana,
ukazano je na neuspeh političkih eksperimenata sa autoritarnom
pozadinom u evropskim razmerama. Ravnoteža strukturalnosti i
deskriptivnosti pokazala se kao jedini adekvatan način za istra-
živanje represije, čak i u kraćim vremenskim segmentima.12

10
O tome više: Коста Николић, Прошлост без историје, Поле-
мике у југословенској историографији 1961–1991, Главни токови, Бео-
град 2003, 94–123.
11
Драгослав Јанковић, Мирко Мирковић, Државноправна
историја Југославије, Београд 1997, 342.
12
I. Dobrivojević, n. d., passim. O problemu kvantifikacije repre-
sije više u: I. Dobrivojević, n. d., 148–149; Srđan Cvetković, Neki mogući
oblici kvantifikacije državne represije 1944–1953, Hereticus, časopis za
preispitivanje prošlosti, Vol. V, (2007), No. 1, Beograd 2007, 198–206.

13
 Upotreba politike sile u revolucionarnim potresima ju-
goslovenskog društva otvorila je pitanje retorzije u srpskoj
istoriografiji, postavljajući je kao vid obračuna nelegalnim
sredstvima sa političkim i ideološkim protivnicima između
1944–1945. godine. Pod retorzijom se podrazumevaju fenome-
ni denuncijacija, ličnog deljenja pravde, linča, fizičkog ukla-
njanja političkih i ideoloških neprijatelja i druge konkurencije
vansudskim sredstvima. Brzo deljenje pravde, u sistemu kada
sudstvo nije bilo do kraja organizovano, takođe potpada pod
fenomen retorzije. Borba protiv kolaboracije bila je delom pa-
ravan za obračun sa „klasnim neprijateljem“ i izgovor za ukla-
njanje građanskog sloja sa vlasti.13 Na pitanje da li su spora-
dična upotreba retorzije između dva svetska rata u Jugoslaviji
nad komunistima i nacionalistima i sistemska upotreba retorzi-
je u Sovjetskom Savezu oblikovale posleratno iskustvo, može
se dati potvrdan odgovor. Postojao je kontinuitet u sistemu do-
stava koji se iskustveno oblikovao u periodu Kraljevine
SHS/Jugoslavije, da bi u vremenu sukoba jugoslovenskih i so-
vjetskih komunista postao masovan društveni fenomen i sred-
stvo za lična obračunavanja sukobljenih ljudi.
Razmišljajući nad okolnostima koje dozvoljavaju da se
spozna da je represija sastavni deo istorijskog iskustva svih dr-
žava i naroda u raznim vremenima, treba se vratiti rečima inte-
lektualca i političara Milana Grola napisanim pod utiskom he-
rostratskih razaranja Drugog svetskog rata: „Čovek koji progo-
ni čoveka čini to uprkos svim učenjima svetaca, mudraca i za-
kona, uprkos iskustvu svome i iskustvu vekova da zlo rađa zlo.
Jer je on još uvek samostradalnik, žrtva svoje neupitomljene
prirode, u kojoj pod dresurom svih učenja o dobru podrhtava
13
Наташа Милићевић, Реторзија и репресија 1944–1945, Слу-
чај Србије, зборник „Писати историју Југославије, Виђење српског
фактора“, Београд 2007, 321–351.

14
još uvek nepoverljivi nagon samoodržanja – nagon zveri, uz-
nemirene trepetom suvoga lista oko sebe i u strahu izbezumlje-
ne opasnošću ili pričinom opasnosti.“14
Ispod psiholoških ležale su i druge okolnosti, značajni-
je po posledicama a opipljivije u razmatranju vremena i pro-
stora uvučenog u eksperiment jugoslovenske države. Činjenica
da jugoslovenski narodi dugo nisu imali sopstvene državne
tvorevine stvorila je naviku mišljenja da je svaka država nepri-
jatelj, iako je to moglo važiti samo u vremenima ugroženosti,
tuđe vladavine i osvajanja. Sistem vrednosti je stvoren, a da se
nije ni zapitalo kako će jugoslovensko građanstvo shvatiti re-
presivni sistem. Postojale su navike ljudi zaduženih za državno
nasilje da, kao opasne po sistem, gone pojedince koji su iz ne-
hata činili sitne povrede normi pri čemu su, braneći sistem, kr-
šili zakon iz obesti. Analizirajući razloge zašto jugoslovensko
iskustvo sa demokratijom nije bilo uspešno Grol je iz pozicije
političkog, ali i duhovnog emigranta svog vremena uviđao ne-
dostatak onoga što je malo neodređeno nazivao moralnom di-
sciplinom. U društvima u kojima moralna disciplina nije po-
stojala nedostatak se nadoknađivao i zamenjivao „stegom“,
koju je Grol osuđivao kao „poredak sa malo očiju“, prinudnim
odnosom koji je isključivao dobru volju i poverenje između
nalogodavca i poslušnika. On je, drugim rečima, zamerao
moćnicima države da su pomešali moralnost sa podobnošću i
tako dobili podobnost bez moralnosti. Birokratizacija sistema
lišila je državno činovništvo osećaja za pravdu, moral, svest i
savest. To je dovelo do neispunjavanja dužnosti i prekoračenja
prava, što su bila osnovna obeležja neuspeha represivnog apa-
rata Jugoslavije.15 Racionalno promišljanje nedostataka pretva-
ralo se u lament nad propuštenim prilikama. Strah od iskustva
14
Милан Грол, Искушења демократије, Београд 1991, 111.
15
Исто, 12, 13, 31–34, 37, 62, 69.

15
nestajanja države rađao je represiju i opravdanje za nju kao
psihološkog fenomena neophodnog za uspostavljanje nadper-
sonalne sigurnosti. Ako se svede na funkcije ličnosti represija
je skup odnosa između žrtava, sudija, dželata i koncepta prav-
de i prava. Država mora da se brani, ali do kog stepena? Čim
se pređe granica, koja je ponekad jedva vidljiva, represija po-
staje nelegitimno oružje u ispoljavanju niskih strasti mučitelja.
Kao društveni fenomen ona pokazuje da li je društvo dovoljno
zrelo da, preko institucija i pojedinaca, odredi stepen do koga
se represija može efektivno upotrebljavati. Kada se pređe ta
granica represija prestaje da bude delotvorna, jer strah rađa
mržnju koja podstiče na otpor. Represija vodi istraživača pre-
ma usitnjenim pojedinačnim iskustvima uporedo sa globalnim
socijalnim predstavama o njoj. Slika stvarnosti nije onakva ka-
kvu je doživljavaju sprovodnici represije, ali ni onakva ka-
kvom je ocenjuju žrtve vođene prenaglašavanjem sopstvenog
iskustva.
Lične strasti, predrasude i shvatanja političkih opone-
nata kao ličnih i državnih neprijatelja bili su pokretač mnogih
tragičnih dešavanja u srpskoj istoriji. Podeljeno društvo, na
„patriote“ i „izdajnike“, postoji kao konstanta 200 godina. Su-
kob dinastija Karađorđevića i Obrenovića stvorio je prve disi-
dente i političke žrtve. Stranački život bio je takođe povod za
progone neistomišljenika. Sukobi liberala sa radikalima i soci-
jalistima, a zatim radikala i naprednjaka, pretvarali su se u ob-
račune lišene ljudskosti i moralnih dogmi. Svetost života uz-
micala je pred političkim potrebama.16
Nastavak takve politike u periodu posle Drugog svet-
skog rata iznedrio je pristup da se iskustvo represije protumači
sa aspekta ideološki srodnih režima, pa se sa pravom pisalo o
16
Sažet istorijat progona politički nepodobnih osoba u: Срђан
Цветковић, Портрети дисидената, Београд 2007, 19–63.

16
„istorijskom kontekstu“ represije socijalističkih zemalja.17 Kon-
tinuitet iskustva sa Kraljevinom SHS/Jugoslavijom bio je mno-
go manje vidljiv, iako je država u tom periodu pokušala, u po-
jedinim segmentima i uspela, da mehanizme kontrole spusti do
ličnog i porodičnog života pojedinaca, pa i čitavih profesija,
pod ideološkim i socijalnim pritiskom.
Ideološki imperativi represije svodili su se tokom isto-
rije na državne razloge, ideološka ubeđenja o potrebi stvaranja
„novog čoveka“, a u krajnjoj liniji u pitanju je bila odbrana na-
metnutog ili tek stvorenog legaliteta i legitimiteta. Nameće se
pitanje: da li se represija može definisati kao stanje sistema? U
tom slučaju despotizam i autokratija bili bi vezani za socijalne
i psihološke karakteristike vladara, a represija bi u tom kontek-
stu bila samo posledica despotske i autoritarne politike. Repre-
sivnost demokratskih sistema jeste činjenica koju ovakav pri-
stup automatski opovrgava. Svaka država ima represiju i po-
srednike koji učestvuju u njenom sprovođenju. U slučaju Kra-
ljevine SHS tek nastala država suočila se sa uspostavljanjem i
održanjem sistema vlasti na mnogo većoj teritoriji nego ranije.
Došlo je do fenomena koji Karl Vitfogel naziva „zakonom
umanjenja administrativne dobiti“, koji se svodi na pojavu da
što država više širi svoju teritoriju to ona mora više držati pod
kontrolom sve aktivnosti neophodne za razvoj i održanje. Unu-
trašnja dinamika represije uvek je složena. Ona podrazumeva
postojanje ideoloških imperativa sistema, bez obzira na to da li
ideologija utiče na uobličavanje sistema vrednosti ili predsta-
vlja samo opravdanje za prikrivene ciljeve vlasti, bogatstva ili
statusa. Sistem administrativnih naredbi u jugoslovenskom dru-
štvu pokazivao je sklonost ka preskakanjima u komandnoj
strukturi i istrošenost u komandnom lancu odgovornosti, što je
17
Srđan Cvetković, Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944–
1953, Beograd 2006, 27–114.

17
dovodilo do prenebregavanja pojedinih naredbi u sistemu re-
presivnog aparata. Legalitet i legitimitet sistema vlasti štite se
represijom, ali represija može uništiti oboje ukoliko se nekon-
trolisano upotrebljava. Stepen uspešnosti represije u krajnjoj
liniji zavisi od toga koliko građani posmatraju državu kao ne-
što čemu pripadaju, a gubi na uspešnosti ukoliko je građani
posmatraju kao plod nametnutog nasilja.
Represija može da se otrgne kontroli sistema koji je vr-
ši. Odsustvo određenih zakonskih normi i pravnih standarda
pogodovalo je širenju represije do te mere da je pojačan stepen
represije delom proizilazio iz nedovoljne pravne i normativne
zaštite populacije. Ako se pokuša definisati šta to čini iskustvo
represije u godinama višestranačkog sistema, ali i diktature
Dvora, pre Drugog svetskog rata može se reći da su teror poli-
cije, pritisci na izborima, kontrola partijskih funkcionera, pre-
koračenje dužnosti u sistemu zaštite, loše stanje u zatvorima i
teškoće u funkcionisanju sudova opterećivali građane i dru-
štvo. Sredina bremenita nacionalnim netrpeljivostima, politički
motivisanim atentatima, prisustvom verbalnog delikta, aktiv-
nošću komunista, špijunskim aferama i hajdučijom svakako je
zahtevala određen sistem zaštite. U državi, u kojoj su se žan-
darmerija i vojska suočavale sa antidržavnom delatnošću, pro-
pusti policijskih vlasti i represija opštinskih vlasti bili su neza-
obilazan deo društvenog iskustva. Negativna percepcija repre-
sije delom je dolazila zbog pritiska vlasti na privatni i javni ži-
vot, oličenog u kontroli pisama i kontroli države nad javnim
mnjenjem. Postojao je i uzvratni pritisak javnog mnjenja na re-
presiju, koja se oslanjala na funkcionisanje sistema dostava i
na inerciju unutar represivnog sistema.
Samo dve godine posle stvaranja države i pod utiskom
uspešnih i propalih komunističkih revolucija u inostranstvu,
jugoslovenski državni vrh se suočio sa strahom od nasilne

18
smene vlasti. Dragoljub Jovanović, pristrastan i politizovan
hroničar svog vremena, svedočio je da se 1920. godine zbog
komunista navodno pomišljalo na „... raspuštanje parlamenta,
na vojnu diktaturu i preke sudove“, ali nije naveo koji su se
ljudi opredeljivali za autoritarne metode borbe, pa je utisak o
spremnosti sistema za borbu svim sredstvima bio više ideolo-
ški motivisan nego što je to bilo u stvarnosti. Sa druge strane,
politički uspesi komunista na opštinskim izborima u Srbiji
1920. i sukobi vojske i žandarmerije sa hrvatskim seljacima
stvorili su psihozu iščekivanja revolucije sa nacionalnim ili so-
cijalnim predznakom.18 Drugi savremenik, Milan Stojadinović,
kasnije je tvrdio da su Hrvati, odbijanjem da učestvuju u radu
Ustavotvorne skupštine, „... obeležili svoj stav, ne opozicije
prema jednoj određenoj vladi u Beogradu, nego prema samoj
državi. Tek što su bili ušli u političku zajednicu sa Srbima i
Slovencima, oni su je počeli da ruše i da traže svoju zasebnu,
hrvatsku republiku.“19 Barijere nepoverenja i odsustva pozna-
vanja sukobljenih različitih političkih mentaliteta, kao i psiho-
za rata u postepenom nestajanju, olakšale su primenu represije
prema političkim oponentima.
Knjiga koja se nalazi pred čitaocem bavi se aspektima
koji do sada nisu ulazili u fokuse istraživača represije, vlasti i
moći. Iskustvo društvenih slojeva i društvenih grupa sa repre-
sijom i vlastima u uslovima vladavine demokratskih principa
dragoceno je zbog proučavanja socijalnih aspekata kontinuiteta
politike zaštite države u uslovima diktature kralja Aleksandra I
Karađorđevića, ograničenih političkih sloboda posle njegovog
ubistva, pa i revolucionarne smene vlasti u Drugom svetskom

18
Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, Заноси, књ. 1,
Београд 1997, 149–151.
19
Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata,
Rijeka 1970, 162.

19
ratu. Svi naredni režimi delimično su počivali na iskustvima ste-
čenim u prvoj deceniji postojanja jugoslovenske države.
Insistiranje na odbrani državnih interesa preko raznih
vidova represije, na moralnoj podobnosti, ne samo u politič-
kom smislu te reči, zaštiti „lika i dela“ čelnih ljudi političkih
sistema, skriveni represivni mehanizmi društvene zajednice
– postoje i danas, čineći sastavni deo funkcionisanja država.
Identitet represivne politike izgrađivan je kroz izoštren po-
gled eksperata pravnih nauka, kroz tumačenja razloga i po-
treba za njenim postojanjem i opstajanjem. Način sprovođe-
nja represije razlikovao se od teorijskog koncepta po zlou-
potrebama i ponoru koji je delio teorijsku predstavu od
stvarnosti. Moralno sumnjive grupe i pojedinci dolazili su u
bliski susret sa represivnim aparatom preko institucija zadu-
ženih za nadzor. U društvu u kome ograničena sloboda mi-
šljenja nije dopuštala da se o autoritetima države i vlasti go-
vori jezikom netrpeljivosti, verbalni delikt bio je jedan od
načina da se dođe pod udar zakonskih normi, čak i kada po-
jedinci nisu imali neprijateljske stavove prema Kraljevini
SHS/Jugoslaviji. Podobnost misli i dela posebno se tražila
od učitelja, čiji je zadatak bio da oblikuju poželjan politički
profil generacija koje su ulazile u prosvetne sisteme. Nije
samo država bila represivna, već je i zatvoreno društvo na-
ginjalo prema represivnim merama. Malo vidljiva, ali vrlo
efikasna, represija društva nad marginalnim grupama ogle-
dala se u politici izopštavanja invalida iz društvenih tokova.
Iskustvo sa represijom nije bilo svojstveno samo simpatize-
rima nestale austrougarske države, komunistima i antijugo-
slovenskim nacionalistima, kao glavnim neprijateljima po-
retka. I mnogo šira kategorija običnih, potpuno anonimnih,
osoba dolazila je u sukob sa vrednostima iza kojih su stajali
zaštitnici državnih interesa.

20
 Kada se primeni metod „uspinjuće analize“ sitnih celi-
na i slučajeva, mogu se primetiti „tehnologija“ i neka vrsta
„taktike“ vlasti u kojoj su ideološki proizvodi, poput društveno
poželjnog obrazovanja i zapošljavanja, ili ugleda monarhije,
postali opravdanja za aktiviranje instrumenata za sticanje zna-
nja, posmatranja, registrovanja, istraživanja i proučavanja ne-
poželjnih pojava. Te pojave su postale predmet intenzivnog
posmatranja ljudi koji su direktno ili indirektno, kao svedoci ili
državni službenici, bili uvučeni u funkcionisanje aparata pro-
vere podobnosti. I u delovanju države tokom demokratskog
funkcionisanja parlamentarnih institucija bilo je elemenata
autoritarnosti. Svedok, potkazivač, izveštač, ocenjivač tuđeg
ponašanja, proizvođač iskrivljenih tumačenja, ishitrenih za-
ključaka i brzopletih namera – bile su društvene uloge pojedi-
naca u sistemu odnosa među ljudima, pokazujući njihovu sklo-
nost da mehaniku vlasti koriste kao oruđe za obračun sa ljudi-
ma koji nisu imali slična mišljenja o raznim, često sasvim pri-
vatnim stvarima. Da li je takav sistem preterano nadziranog
društva opravdao svoje postojanje – tema je o kojoj se može
sporiti. Izvesno je da su fenomeni političke podobnosti, proga-
njanja raznih oblika različitosti i metodologija marginalizacije
i isključivanja nepoželjnih grupa i pojedinaca oblikovali jugo-
slovensku istoriju i definisali granice upotrebljivosti represije
kao mehanizma zaštite države od nepoželjnih faktora rizika.
Proces nastajanja društva i države tekao je uporedo.
Stanovnici nove države nisu se međusobno poznavali, niti su
imali zajedničku istorijsku svest. Šest godina pre 1918. čitav
jugoslovenski prostor bio je podeljen između dve velike impe-
rije, otomanske i habzburške, ali je ulazio i u dve male države
kakve su bile Srbija i Crna Gora. Granice tih država, tokom
vekova, oblikovane su kao civilizacijske međe oko kojih su se
sukobljavale religije i vodili brojni ratni poduhvati. Bilo je to

21
društvo sa slabom prostornom mobilnošću zbog koje je čak
92,4% ljudi, prema podacima iz 1931. godine, živelo u banovi-
ni na čijoj su se teritoriji rodili.20
Lutanje u nazivu nove države, od Kraljevstva Srba, Hr-
vata i Slovenaca, preko kraljevine sa istim „plemenskim“ obe-
ležjima u imenu, do Kraljevine Jugoslavije od 1929. godine,
svedoči o problemu identiteta nove političke zajednice. Na po-
četku međuratnog perioda samo pet gradova imalo je preko
50.000 stanovnika od ukupno 26.580 naseljenih mesta. Skrom-
ne domete gradskog iskustva ilustruje podatak da je samo 449
naseljenih mesta imalo status grada ili varošice. Bilo je to mul-
tikonfesionalno društvo. Pred Drugi svetski rat od 15.781.000
državljana Jugoslavije 8 miliona bilo je pravoslavne veroispo-
vesti, rimokatoličke 5 miliona i 1,750.000 muslimanskih verni-
ka. Druge vere bile su zastupljene u malom procentu. Deo pro-
blema u međusobnom poznavanju stanovništva ležao je u ne-
razvijenoj saobraćajnoj infrastrukturi, jer je u celoj državi
1928. godine bilo samo 40.000 km putne mreže čija gustina ni-
je bila na zadovoljavajućem nivou. Može se samo nagađati ko-
je je nepovoljne posledice po život stanovništva ostavila činje-
nica da su opštine bile udaljene od železničkih stanica više od
13,5 km u proseku. Vlasti u kasnijem periodu bile su neugod-
no iznenađene činjenicom da je postojalo samo 50 puteva koji
su smatrani državnim. Ovo su sve pokazatelji da prostor nije
mogao da ujedini stanovništvo.21
20
Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југосла-
вије 1918–1941, књ. I, Београд 1996, 56; Љубомир Петровић, Југосло-
венска држава и друштво у периодици 1920–1941, Београд 2000, 55–117.
21
Др М. Стојадиновић, Постанак, развитак и значај градова,
Нова Европа, књ. XII, бр. 1, 1. јули 1925, 18; Јован Ердељановић,
Др. Јоже Рус, Главни статистички податци о Држави Срба, Хрвата
и Словенаца, Српски књижевни гласник, књ. I, бр. 7, 1. децембар 1920,
558; Михаило Радовановић, Југославија, географско-статистичка и

22
 To isto može se reći i za ekonomiju države. Više od
78% domaćinstava živelo je od poljoprivrede, a posle jedne
decenije тај broj je smanjen za svega 2%. Nešto više od dva
miliona ljudi 1921. godine živelo je u gradovima, a preko de-
vet miliona na selu. Preostale klase i zanimanja bavile su se in-
dustrijom i zanatima (9,91% tokom 1921, odnosno 11% u
1931. godini), trgovinom, kreditima i saobraćajem (4,35% to-
kom 1921, odnosno 4,85% u 1931. godini). Još manji procenat
stanovništva radio je u javnom sektoru, slobodnim zanimanji-
ma i vojsci (3,80% tokom 1921, odnosno 4,08% u 1931. godi-
ni), a ostale profesije bile su u povoju (3,07% tokom 1921, od-
nosno 3,49% u 1931. godini).
Kraljevina SHS/Jugoslavija nije mogla da se razvije u
veliku agrarnu silu. Izračunato je da je 88,3% zemljišnih po-
seda u državi bilo između 0,01–10 hektara. Ti posedi veći-
nom nisu bili sposobni za obimniju proizvodnju i tržišnu
utakmicu.
Od ukupne državne teritorije moglo je da se obrađuje
samo 46,18% zemljišta. Podatak da broj bašta i vrtova ni u
jednoj banovini Kraljevine Jugoslavije nije dostizao 2% plod-
nog zemljišta posredno govori o agrarnoj prenaseljenosti sta-
novništva, izraženoj i u činjenici da je na 100 ha obrađene ze-
mlje dolazilo 114 poljoprivrednih proizvođača. Bilo je samo
30% ravničarskog zemljišta. Oranice su preovlađivale sa
51,91% svih zasejanih površina. Na preko 80% tog prostora
gajene su cerealije, a povrtarstvo i industrijske biljke bili su
na marginama proizvodnje. Glavni proizvodi, od kojih se ži-
velo, bili su kukuruz i pšenica. Krompir, sa 3,11% u ukup-
noj ishrani, nije zauzimao vidno mesto na prosečnoj seoskoj

етнографска студија о броју Срба и Хрвата, Српски књижевни гла-

сник, књ. LVIII, бр. 6, 16. новембар 1939, 350–355; Љубомир Петро-
вић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, 86.

23
trpezi.22 Siromašno, prema vlastima naizgled pokorno, ali u
suštini nepoverljivo selo bilo je podložno kontroli vlasti.
Privredu Kraljevine SHS ometalo je postojanje četiri
različita železnička sistema: austrougarskog, otomanskog u
Makedoniji, bosanskog i srpskog. Nestašica stoke i poljopri-
vrednih artikala za ishranu, tržište prezasićeno radnom snagom
povratnika iz ratova 1912–1920. godine, energetska kriza, ne-
postojanje uslova za trgovinsku razmenu između pojedinih de-
lova države – oblikovali su stvarnost u kojoj su uporedo posto-
jali periferna industrija propale bečke imperije i primitivna ob-
rada zemljišta. Iskustvo mešavine socijalnog i tehnološkog su-
dara noćnih izvora svetlosti, od luča, preko petrolejke do sijali-
ce, ilustruje stepen različitih aspekata modernosti koja se za
kratko vreme nije mogla raširiti do nivoa civilizacijske jednoo-
braznosti. Zavisnost od uvoza industrijskih proizvoda i orijen-
tisanost na znatno jeftiniji izvoz sirovina nisu se mogle isplatiti
državi i preduzetnicima na duge staze. Industrija jugosloven-
skih prostora hronično je patila od nedostatka kapitala usmere-
nog prema razvoju. Industrijske resurse su kočile visoke kama-
te i po oceni banaka, koje nisu htele razvoj suparničkog sekto-
ra privrede, „sporo“ obrtanje uloženog novca.23
Razdrobljenost ekonomskog prostora nove države i
kulturna zaostalost pretežno nepismenog stanovništva predsta-
vljali su trajne ograničavajuće faktore za primenu ekonomskih
i kulturnih mehanizama integracije. Prelaz iz ratnog u mirno-
dopsko stanje bio je spor, pa su uniforma i oružje dugo opsta-
jali kao simboli autoriteta, ali i nasilja vlasti i onih koji su se

22
Ljubodrag Dimić, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog
sela i kultura življenja 1918–1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd
1991, 109–148.
23
Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у пе-
риодици 1920–1941, 221–222, 233–235.

24
od nje odmetali. Zato je mreža državne moći ostala bez realnih
sredstava za povezivanje drugim, manje represivnim, sistemi-
ma od onih za kojima je posezala.

*
Knjiga је deo projekta Instituta za savremenu istoriju
(Ne)uspešna integracija – (ne)dovršena modernizacija: Među-
narodni položaj i unutrašnji razvoj Srbije i Jugoslavije 1921–1991
(broj 147039), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnolo-
ški razvoj Republike Srbije.

U Beogradu, aprila 2009 Autor

25
str. 26 prazna

26
 Glava I

PRAVNA LEGITIMIZACIJA REPRESIVNE

MOĆI U KRALJEVINI SHS

Trajnost posedovanja moći, po mišljenjima eksperata

humanističkih nauka, zavisila je i još uvek zavisi od preobra-
žavanja moći u legitimnu vlast. Održavanje na vlasti čistom
primenom sile može dati kratkotrajne rezultate, ali to nije me-
tod kojim se moglo vladati u dužem vremenskom periodu. Le-
gitimnost se sticala načinom korišćenja vlasti. U periodu izme-
đu dva svetska rata, u oblasti prava postojalo je uverenje da je
pravni poredak, zajedno sa legalitetom i legitimitetom, samo
tehnologija primene prinude kako bi norme i zapovesti mogle
da se izvršavaju. Pravo je kroz istoriju postalo izraz volje poli-
tičkih moćnika, ali i sredstvo za racionalno regulisanje odnosa
u društvenoj zajednici.1 Represivna funkcija države i vlasti
smatrala se presudnom karikom u lancu sprovođenja tokova
moći.
Represija je posledica uzajamnosti različitih faktora
kao što su: zakonodavstvo, stepen društvene odgovornosti gra-
đana, nivo pravne svesti državnih i društvenih institucija, kul-
tura društveno poželjnog ponašanja, ideologija državne zajed-
nice, pa i ličnih shvatanja nosilaca zaštitnih sistema (policija,
vojska, sudstvo i tužilaštvo), o prirodi svog posla. Sprovođe-
nje represije, što je bio dominantan vid ispoljavanja moći, ima-
lo je tri cilja: 1) funkcionalni, da štiti pravni, politički i dru-
štveni poredak; 2) korektivni, da počinioce inkriminisanih dela
1
Војислав Становчић, Моћ и легитимност, Београд 2006, 7, 59.

27
„privede pravdi“ i sankcioniše povrede zakonskih normi; 3)
preventivni, u smislu odvraćanja kako lica nad kojim se vrši
represija tako i eventualnih budućih počinilaca od nepoželjnih
„antidržavnih“ akata.
Državna represija je oduvek bila sastavni deo društve-
nog života neke zajednice. Za fizičku prinudu, koja je njen bi-
tan deo, smatralo se da ima poseban značaj uslovljen vezano-
šću državne vlasti i moći za nju. Prinuda se opravdavala neop-
hodnošću neposrednog dejstva fizičke sile države, a delovala
je i psihološki kao vid pretnje. Do sredine 20. veka među prav-
nim ekspertima nije postojala saglasnost o tome da li je repre-
sija glavno sredstvo za definisanje prava ili je to organizacija
koja načelno nije morala da raspolaže sredstvima za vršenje
prinude. Potencijalna i stvarna uloga represije u pravnom živo-
tu države postaje očigledna kada se zna da su pravni karakter
imali samo propisi koji su sadržavali sankcije.2 Iskustvo dru-
štvenih grupa sa represijom nije se svodilo isključivo na ka-
žnjavanje zbog učinjenih delikata. Sam čin prestupa, zločina ili
protivpravnog akta, uz nezaobilazno dejstvo javnog nadzora,
činio je samo deo složene piramide odnosa državne moći i vla-
sti prema pojedincu i pojedinca prema državi. Država je imala
pravo da nadzire, hapsi i kažnjava pojedince koji su bili pod
sumnjom ili su delovali mimo zakona, ali je i sama pokazivala
sklonost da prekoračuje zadate pravne okvire koji nisu pružali
adekvatan odgovor na složene političke i socijalne prilike. Mo-
derna pravna država, kako su je definisali eksperti između dva
svetska rata, davala je pravo masi da učestvuje u organizaciji
države preko prava glasa, a državni sistem je preuzeo zaštitu
individualna prava. O zaštiti građanskih prava moglo se govoriti
čim je državna vlast stavila sopstvene organe pod ingerenciju
2
Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, Београд 1995,
171, 173–174.

28
 prava i definisala njihovu odgovornost, ili odgovornost države,
za učinjena protivpravna akta.3 Država je, međutim, preuzela i
obavezu suzbijanja zločina i drugih delikata. O rasprostranje-
nosti kriminaliteta u Kraljevini SHS svedoči i tabela njegovog
kretanja 1919–1928. godine.4
Godina 1919 1920 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1927 1928
Ubistvo
sa predu-
mišljajem 747 856 933 1.191 1.013 1.115 631 573 519 575
Ubistvo
bez pred-
umišljaja 372 500 621 617 651 591 460 480 543 602
Silovanja 218 371 441 485 546 476 473 412 446 437
Razbojni-
štva 1.287 1.225 1.107 896 910 677 439 383 353 393
Paljevine 664 1.157 1.394 1.005 1.351 1.128 1.481 1.275 1.417 1.420
Opasne
krađe 7.098 9.994 9.633 7.988 8.961 7.127 6.454 5.982 5.426 6.719
Proste
krađe 14.995 17.076 13.394 12.981 12.909 10.329 8.774 8.660 7.503 7.910
Prevare 914 1.515 1.848 1.446 1.590 743 651 541 307 304
Falsifiko-
vanje
novca 16 25 20 12 13 31 8 12 10 7
Ostali zlo-
čini
i prestupi 15.406 50.432 25.075 29.494 33.972 27.987 22.935 131.116 19.028 26.493
Istupi 40.105 53.192 66.674 77.371 87.979 95.568 101.122 103.174 106.448 112.512
Ukupno 81.822 136.343 121.140 133.486 149.895 145.772 143.428 252.608 142.000 157.372
Tabela 1. Kretanje kriminaliteta u Kraljevini SHS 1919–1928

Kada se pogleda slika kriminalnih aktivnosti stiče se

iznenađujući utisak da je u prve dve godine jugoslovenske dr-
žave bilo manje ubistava i silovanja nego u kasnijem periodu.
Zabeleženo je više prostih krađa nego u kasnijem vremenu, što

3
Исто, 73.
4
Podaci iz tabele 1 navedeni su prema: Bogoljub Konstantinović,
Socijalna medicina, Osnovi za poznavanje i rešavanje zdravstvenih pitanja
u vezi sa društvenim pojavama, Beograd 1932, 357.

29
posredno govori o posleratnom siromaštvu stanovništva. Palje-
vina je bilo manje, u poređenju sa budućim kretanjima, dok su
prevare beležile rast koji se značajno smanjivao od 1924. godi-
ne. O represivnom odnosu vlasti prema društvu svedoče, za
bulevarsku štampu, manje uzbudljive kategorije kriminala po-
put „ostalih zločina i prestupa“ i „istupa“. Za period 1919–
1928. godine zabeleženo je 381.938 slučajeva ostalih zločina i
prestupa, uporedo sa 844.145 dela istupa. Drugim rečima,
1.226.083 kriminalnih dela nije imalo vezu sa klasičnim krimi-
nalom. U pravnim normama kriminalna dela su kasnije pode-
ljena, shodno težini, na „zločinstva“ i „prestupe“. 5
U sociologiji se danas smatra da nije lako definisati
prestupničko ili devijantno ponašanje, pošto se nijedna jedinka
ne pridržava svih pravila i propisa. Iza fenomena prestupnič-
kog ponašanja nalazimo skriven uticaj klasne pripadnosti i
društvene moći na socijalne norme. Devijantno ponašanje defi-
niše se kao odbijanje da se postupi prema skupu normi koje su
prihvaćene od većeg broja pripadnika neke zajednice. Te nor-
me podrazumevaju sankcije kao sredstvo za obezbeđivanje de-
lotvornosti normi i sprečavanje njihovog kršenja. Postoje pozi-
tivne i negativne sankcije. Pozitivne sankcije predviđaju na-
gradu za pridržavanje, a negativne su kazna za odstupanje od
normi. Sankcije mogu biti formalne i neformalne. Formalne
sankcije primenjuju posebne institucije, kao što je pravosuđe,
radi obezbeđivanja poštovanja normi. Neformalne sankcije su
manje organizovane i spontani su odgovor pojedinaca ili za-
jednice na kršenje pravila. Sudovi i zatvori u modernim dru-
štvima predstavljaju institucije za sprovođenje formalnih sank-
cija, dok je dužnost policijskih organa da počinioce krivičnih
dela privedu pravdi. Zakonodavstvo nije ništa više od formalnih
5
Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца,
Београд 1929, 5.

30
sankcija koje država donosi, a građani su dužni da im se poko-
ravaju.6
Postoje razne teorije koje pokušavaju da objasne priro-
du krivičnih dela. Krivično delo se može sagledavati kao vrsta
ponašanja kojim se krši zakon. U istoriji kriminologije bilo je
više pokušaja da se objasni pozadina nastanka krivičnih dela i
prestupničkog ponašanja. Italijanski pravnik iz 19. veka Čeza-
re Lombrozo verovao je da se kriminalci mogu prepoznati na
osnovu bioloških faktora, po obliku lobanje. Njegova ideja je
bila da većina kriminalaca potiče iz biološki degenerisanih po-
rodica ili da je prestupničko ponašanje rezultat mentalnih pore-
mećaja pojedinaca. Izučavanje naslednih faktora nije pokazalo
njihovu povezanost sa kriminalom, ali je sredinom 20. veka bi-
lo novih pokušaja da se fizičke osobine muskularnih i fizički
aktivnijih osoba dovedu u vezu sa krivičnim delima. Nije do-
kazano da su razdražljivost i agresivnost, kao osobine ličnosti,
povezane sa kriminalom. Uprkos tome, pokušavalo se da se
pozadina kriminala nađe u razvijanju amoralne ili psihopatske
ličnosti, iako je to važilo za sasvim mali broj ljudi. Dosadašnja
psihološka istraživanja nisu ustanovila vezu između psihopat-
skih osobina i kriminala. Nedostatak ovih istraživanja je što su
objekti ispitivanja bili osuđenici, a njihove ličnosti predstavlje-
ne su isključivo kao negativne. Teoriji zločina pokušavalo se
prići i na drugi način – proučavanjem odnosa društva i zločina.
Pošlo se od toga da svi elementi zločina u suštini zavise od
percepcija socijalnih institucija društva. Tako je zločin mogao
da se objašnjava isključivo u kontekstu pravnog i moralnog
postupanja ljudi. Zločin je postao relativna kategorija kada su
se u modernim društvima pojavile subkulture, po kojima je po-
našanje u skladu sa normama jedne subkulture zločin u očima
6
Entoni Gidens, Sociologija, Podgorica – Banja Luka 2001,
124–127.

31
druge subkulture. Devijantnost je tako postala stvar društvenog
konsenzusa i konteksta. Pojedini teoretičari smatraju da se de-
vijantnost stiče u procesu udruživanja sa ljudima definisanim
kao nosioci kriminalnih normi ponašanja. Drugi su smatrali da
je anomija uzrok zločina. Anomija nastaje kada u društvima
opada značaj tradicionalnih vrednosti i standarda, a da se pri
tom ne pojavljuju nove norme koje bi ih zamenile. Ona se mo-
že definisati odsustvom jasnih kriterijuma koji određuju pona-
šanje u datoj oblasti socijalnog življenja.7
Po Robertu Mertonu, anomija je u modernim društvima
povezana sa tenzijom sukoba društvene stvarnosti i opštih nor-
mi. Merton je to konkretizovao mišljenjem da su ekonomske
nejednakosti stvorile prestupničko ponašanje. On je podelio
ljude na nekoliko kategorija od kojih su inovatori i buntovnici
bili najopasniji po društveni i državni poredak. Inovatori su
ljudi koji su nastojali da se drže prihvaćenih vrednosti, ali su
koristili nezakonita sredstva da do njih dođu. Političari i javni
službenici koji su zloupotrebljavali svoj položaj i pristajali na
korupcionaštvo pripadali su toj grupi. U njoj se dešavao i pro-
ces zloupotrebe pravnog poretka. Buntovnici su predstavljali
malobrojne grupe ljudi koje su odbacivale i sredstva i dru-
štvene vrednosti nastojeći da ih zamene drugim i da definišu
društveni sistem na osnovu svojih ideoloških stavova. Kao pri-
mer kategorije buntovnika navodio je radikalne političke gru-
pe. Ulogu tih grupa u Kraljevini SHS svesno su preuzimali ko-
munisti i radikalni nacionalisti skloni rušenju nove države. Po-
stoji i teorija etikete po kojoj je prestupničko ponašanje proces
interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Devijantnost
je samo etiketa, a predstavnici reda i zakona nalaze se u situa-
ciji da definišući kategorije konvencionalne moralnosti upotre-
be te etikete radi stvaranja kategorije prestupnika i ispoljavanja
7
Isto, 127–133.

32
strukture moći u društvu. Obeležiti nekoga kao kriminalca
značilo je proglasiti ga nepouzdanim u važnim socijalnim ak-
tivnostima, kakve su bile školstvo i zapošljavanje. Iskazano
nepoverenje je često povećavalo individualne kriminalne ak-
tivnosti, kao posledica još većeg otuđenja od prihvaćenih dru-
štvenih konvencija. Smatralo se da je početni kriminalni akt
samo primarna devijacija, a da je sekundarna posledica to što
kriminalac prihvati samog sebe kao čoveka sa etiketom sklo-
nog prestupništvu. Ova teorija polazi od pretpostavke da nijed-
no delo nije po sebi kriminalno, ali da u procesu sekundarne
devijacije bitnu ulogu igraju zatvori i prihvatilišta uprkos na-
meri pravosudnog sistema da oni budu mesta na kojima će se
ispravljati prestupničko ponašanje. Teorija ima nedostataka,
jer ne vodi računa o razlikama unutar socijalizacije i moralnim
stavovima ličnosti i njenog okruženja, a nije dokazano da eti-
ketiranje zaista dovodi do intenziviranja prestupničkog pona-
šanja. Zločin je tako ostao samo jedna kategorija u ukupnom
prestupničkom ponašanju, a dodatni problem leži u tome što je
kontekst u kojem se neke radnje mogu smatrati kriminalnim i
kažnjivim vrlo daleko od čvrstih okvira. Nove ideje polaze od
toga da su mnoge kriminalne grupe nastale na marginama
uglednih slojeva i da imaju strateški cilj da se suprotstave tim
slojevima vršeći kriminalne aktivnosti. Pojam zločina uvek je
bio povezan sa stereotipima i lažnim predstavama i dosta je
odslikavao raširenost socijalnih predrasuda.8
Mnogo ozbiljniji problem od uobičajene slike kriminal-
ca sa margine društva i niskog životnog standarda predstavlja-
ju osobe koje su posedovale imetak i moć stečene i korišćene u
nezakonite svrhe. U sociološkoj teoriji to se naziva zločinom bele
kragne. Zločini bele kragne obuhvatali su širok spektar kriminal-
nog delovanja od utaje poreza, nezakonite trgovine i pronevere
8
Isto.

33
novca, preko proizvodnje i prodaje opasnih proizvoda i zaga-
đivanja ekoloških resursa, do prevara na polju osiguranja imo-
vine i lica. Korišćenje profesionalnog položaja ili socijalnog
statusa srednje klase u izvršavanju krivičnih dela čini bitnu ka-
rakteristiku zločina bele kragne. Posebnu kategoriju obuhvata-
ju krivična dela moćnih osoba u kojima se vlast koristi na kri-
minalan način. Rasprostranjen vid ove zloupotrebe jeste kad
političari primaju mito da bi favorizovali neke odluke ili pro-
cese. Pojedini sociolozi ostavljaju otvoreno pitanje da li držav-
ni organi uopšte mogu biti počinioci krivičnih dela. Odgovor
na to pitanje je potvrdan čim se zločin definiše kao kršenje
moralnih normi sa štetnim posledicama. Drugo je pitanje da li
je za državu probitačnije da zaštitu svojih interesa bazira na
normama moralnosti ili da se postavi utilitarno i da dopusti dr-
žavnim organima da u procesu odbrane državnog interesa krše
ili ignorišu zakone koje inače treba poštovati. Zločin i prestup-
ničko ponašanje nije uvek neophodno posmatrati u negativ-
nom svetlu. Mora se prihvatiti činjenica da u društvu postoje
grupe i prostori čije se aktivnosti ne uklapaju u opšteprihvaće-
ne poglede. Da li je visok stepen kriminala cena za određen ni-
vo ličnih sloboda u društvu ostaje pitanje na koje se ne može
odgovoriti potvrdno. Pojedini teoretičari smatraju da blagona-
klonost prema devijacijama u ponašanju neizbežno dovodi do
procesa socijalnog razaranja društva. Taj ishod nije nužan ako
se ličnim slobodama pridruži jasno definisana kategorija soci-
jalne pravde.9 Takvi uslovi nisu postojali u Kraljevini SHS.
Civilizacijske, kulturne, socijalne i verske razlike nisu
omogućile da se u periodu formalne demokratije i višepartij-
skog sistema u Kraljevini stvori poredak bez preteranih socijal-
nih i ekonomskih nejednakosti. U takvom društvu kriminalno
ponašanje nije bilo isključivo pokušaj antisocijalnog karaktera,
9
Isto, 145–148.

34
već je sadržavalo elemente političkog i nacionalnog nezado-
voljstva novim državno-političkim okvirima. U toj državi nije
bilo onoga što se definiše kao rastuća mogućnost izbora dru-
štvenog konteksta, a izvršni organi vlasti su jedva uspevali da
sa manjkom samouverenosti i sveobuhvatnosti primenjuju
vlast na specifične grupe. Uloga države i njenih institucija u
borbi protiv svih oblika kriminala, krivičnih dela i devijantnog
ponašanja bila je represivna. Negativni društveni odnos snaga
u represivnom sistemu ogledao se u nesposobnosti učesnika u
raznim podsistemima zaštite da razmišljaju o svrsishodnoj
kompatibilnosti i da uzimaju u obzir i druge elemente državne
zaštite. Napor naizgled moderne jugoslovenske države da or-
ganizuje društvo tako da svi podsistemi budu izloženi pritisku,
da stalno budu u vezi sa drugim područjima akcija, bez obzira
na to da li je u pitanju unutrašnja trgovina ili zaštita države,
ostao je bez uspeha. Pored praktičnog neuspeha etatizam nije
uspeo ni zbog teorijskog prigovora da može delovati samo u
uslovima kada postoji ciklično kretanje i nesuvisle pretpostav-
ke da državni red postoji pre same države, zbog nesposobnosti
da se shvati ideja da svaka državna moć ima potencijal da oču-
va socijalni i politički mir. Represija, kao jedan od mogućih
načina odbrane državnih interesa, nije uspela da stavi pod kon-
trolu ili odgovorno reguliše fatalne odnose koji su se kontinui-
rano stvarali na makro nivou, a bili su vezani za socijalna i po-
litička prava. Norberto Bobio smatra da postoji tendencija li-
beralno-dogmatskih sistema (što je pre njega tvrdio i Maks
Veber), da dopuštaju da se formalna prava demokratske parti-
cipacije izvitopere zbog toga što posrednički organi stranačkih
birokratija, političkih vođa i parlamenata postaju dominantni
nad opštim interesima. Na primeru prve decenije postojanja ju-
goslovenske države može se videti da su politička upotrebna
vrednost i materijalni značaj demokratskih prava građanstva

35
potisnuti formalnim organizacionim strukturama i birokratizo-
vanim postupcima. U iskustvo građana Kraljevine SHS ugra-
đena je slika o neefikasnosti državnog poretka i upravljačkih
mehanizama što je tokom režima integralnog jugoslovenstva,
uz iskustvo gubitka slobode, pokazalo da postoji stalan procep
između potreba za upravljanjem i sposobnosti da se upravlja,
između neefikasne složenosti strukture i nedosegnute složeno-
sti kontrole putem inovacija u institucijama sistema. Suočava-
nje države sa modernizacijom dovelo je do ukupne stagnacije i
podstaklo nefleksibilnost svih slojeva društva.
Neuspešan pokušaj jugoslovenskih integralaca od 1929.
da na osnovu ideologije jugoslovenstva eksplicitno proklamuju
moralnu izvesnost lažnog monoetničkog društva pokazao je da
nisu bili sposobni da svojoj ideologiji obezbede izvesnost nje-
ne uopštivosti. Dokazali su da se problemi državnog poretka
ne mogu moralizovati i postati prihvatljivi za sve ako su previ-
še dogmatizovani i opterećeni imperativima sopstvenog opsta-
janja u apsolutnoj nekritičnosti. Koncept ideoloških mučenika
jugoslovenstva insistirao je na postojanju represije u Austrou-
garskoj, a sama jugoslovenska država prihvatila je to iskustvo i
vršila ga nad oponentima. Jugoslovenska ideologija je prihva-
tila pojavu generalizacije bola i strepnje proizašlih iz ugroža-
vanja telesnog integriteta ili načina života, nesvesna da će se
neprijateljske ideologije nacionalizma i komunizma sa više
uspeha i strasti služiti tom metodom. Represivno nasleđe iz ra-
nijih perioda ostavilo je za sobom problem normativne regresi-
je. Država nije uspela da pomiri parcijalne racionalnosti eko-
nomsko-tehničke efikasnosti i birokratsko-državnih bezbedno-
snih mera sa osetljivošću društva na psihofizičke posledice
otpora državi, iz straha da ne negira relativan značaj bezbed-
nosti i njenu praktičnu neophodnost. Da li je jugoslovenska dr-
žava bila stvarno moderna, pitanje je koje ne treba postavljati.

36
Termin moderno društvo podrazumeva da opcije otvorenosti
postoje samo u sferama javne politike, materijalne proizvod-
nje, kulturne reprodukcije i dominacije države. U ostalim obla-
stima življenja modernost nije uopšte izražena kategorija. Ju-
goslovensko državno iskustvo u 20. veku pokazalo je da hari-
zmatske ličnosti, politički lideri, nisu posedovali ili imali u vi-
du sve relevantne promenljive činjenice. Nijedna politička eti-
ka niti prividni konsenzus elita na vlasti nisu bili sposobni da
dovedu do povećanja, preuređenja i rasterećenja mehanizama
države za upravljanje društvom. Pokušaji da se preko državne
administracije i pravnim regulisanjem omogući stabilan dru-
štveni i državni život bili su neuspešni.10 Uloga represije je za-
to bila nužno ograničena limitima nedovoljno funkcionalnog
društva i predstavama koje su o ulozi represivne moći imali
službenici bezbednosnog sistema.
Sve se to dešavalo čak i u državama sa obeležjima čvr-
stog pravnog sistema, a tim više u situacijama kada nasleđene
norme nisu odgovarale na praktične probleme očuvanja tek
stvorenog državnog i ideološkog sistema vrednosti. Početak pa
i završetak Prvog svetskog rata označili su potpun raskid sa
predratnim iskustvom. Nove države i poredak novog sistema
međunarodno-pravnih odnosa predstavljali su samo neke od
posledica dubokih podela na pobednike i poražene u svetskom
sukobu. Državotvorna i pravna iskustva iz prethodnog veka, pa
ni ona iz ratnog perioda 1914–1918. godine, nisu mogla biti
adekvatan pokazatelj u novim uslovima.11
O tome rečito svedoče problemi u funkcionisanju re-
presivnog sistema u Kraljevini SHS. Postavlja se pitanje kako
okarakterisati sistem pravnih normi koji je deset godina bio u
10
Klaus Ofe, Modernost i država, Istok, Zapad, Beograd 1999, 22–44.
11
O tome više: Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji,
Beograd 2002, 186–194.

37
procesu stvaranja i koji je dovršen tek u vremenu integralnog
jugoslovenstva.12 Kraljevina SHS je do tog trenutka bila ze-
mlja sa šest različitih pravnih sistema, što je stvaralo veliku zbr-
ku u javno-pravnim i privatno-pravnim odnosima. Pravni parti-
kularizam se osećao u svim sferama života jugoslovenske drža-
ve.13 To se ogledalo i u funkcionisanju represivnog sistema.

12
Integralci su sa ponosom gledali na uvedeni pravni poredak,
smatrajući to velikim doprinosom ideološkom oblikovanju jugoslovenske
nacije pošto je, po njima, „Jugoslovenska misao diktovala je što skorije iz-
jednačenje zakonodavstva i stvaranje jednog jedinstvenog pravnog poretka.
U jednoj državi, gde živi jedan jugoslovenski narod, koji imade jednu vla-
du i jednog zakonodavca, nemoguće je zamisliti, da ne postoje jedni zako-
ni. Ako je jedno delo u jednom pravnom području delikt, a u drugom nije;
ako neko može u jednom pravnom području otvoriti radnju, a u drugom ne
može; ako je neko u jednom pravnom području pravno sposoban, a u dru-
gom nije; ako se na izvesne imovinske objekte može u jednom pravnom
području voditi ovrha, a u drugom ne može; ako je neko sa određenim bro-
jem godina fizički punoletan, u jednom pravnom području, a u drugom tre-
ba još nekoliko godina da sačeka do fizičke punoletnosti, onda sva uverava-
nja o narodnom jedinstvu, i sam fakat državnoga jedinstva sili prosečnog čo-
veka, koji pravne finese ne poznaje, na razmišljanje i vodi ga pre do zaključ-
ka, koji je u opreci sa našom narodnom i državnom misli, nego li da se njego-
vo mišljenje sa tom misli u celosti pokriva.“ – Ljudevit Auer, Izjednačenje
zakonodavstva i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 1, novembar 1931, 15.
13
Prema istoriografskim shvatanjima: „Kraljevina je u nasleđe do-
bila isparcelisan pravni sistem, odnosno pravni partikularizam, koji se ogle-
dao u paralelnom postojanju više pravnih područja na istoj državnoj terito-
riji: hrvatsko-slovenačkog i dalmatinsko-slovenačkog, Vojvodine i Među-
murja, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Raznoliki pravni sistemi
uslovljavali su i nejedinstvenu primenu prava. Sa srpskim su živeli austrij-
sko, mađarsko, šerijatsko i crnogorsko pravo. Strana i domaća pravna pravi-
la, moderna i arhaična, verska i svetovna, nastavljala su da razdvajaju, ume-
sto da spajaju. Staro pravo nadživelo je slom državnih poredaka koji su ga
utemeljili. U postojećem pravnom mozaiku nije mogla da se stvori jedinstve-
na pravna svest niti osigura jednoobrazna zaštita pravne sigurnosti.“ – Bran-
ko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 51–52.

38
Pitanje je kakav je u opštim crtama bio ovaj pravni sistem u
nastajanju, odnosno da li je bio totalitaran. U teorijskom smi-
slu, postoji izvesna saglasnost o pravnim kriterijumima za de-
finisanje totalitarnog pravnog sistema. Mada u pravnoj litera-
turi postoje klasične suprotnosti između koncepta pravde, svr-
sishodnosti prava i pravne sigurnosti, smatra se da je svrsis-
hodnost prava obeležje policijskih i autoritarnih država. Dana-
šnja pravna misao insistira na stanovištu da je krivično pravo,
čija je „ishodišna tačka“ prevashodna zaštita državnih interesa
dok je zaštita prava delinkventa na sporednom mestu, nelegi-
timno i totalitarno.14 Takva vrsta pravnog poretka bila je ne-
sporna i uobičajena u vreme stvaranja Kraljevine SHS. U ta-
kvom pravnom sistemu bekstva van dometa pravde bila su is-
hitren, ali prirodan odgovor na preventivan aspekt kažnjavanja
koji je mogao da dovede i do osuđivanja potpuno nedužnih
osoba.15 Ne može se ipak reći da je jugoslovenska državna za-
jednica imala zaista totalitaran pravosudni sistem, jer se često
dešavalo da sudske vlasti budu blaže od očekivanja izvršnih
organa državne zaštite.
Od pitanja opravdanosti pravnog poretka samo je jedan
korak do postavljanja pitanja opravdanosti države. Mogla bi se
postaviti hipoteza da je problem represije pokazatelj koliko je
država jaka ili slaba. Taj odgovor nije zadovoljavajući, jer je u
svim državama tog vremena postojao problem koji ni do danas
14
Jovan Ćirić, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Beo-
grad 2001, 18–19, 21; Gustav Radbruh, Filozofija prava, Beograd 1980,
99–100.
15
Pravni eksperti smatraju da: „Ukoliko je kazna determinisana
samo razlozima svoje društvene korisnosti i (generalne) prevencije, onda
ukoliko je potrebno zastrašiti druge potencijalne učinioce a građanima vra-
titi poverenje u pravni sistem, može se posegnuti i za kažnjavanjem nevi-
nih.“ – J. Ćirić, n. d., 20. Takođe videti: Igor Primorac, Prestup i kazna,
Beograd 1978, 121.

39
nije rešen na pravi način. Reč je o ograničenosti političkog de-
lanja kao sposobnosti da se napravi i sprovede izbor koji bi ko-
lektivno obavezivao članove društvene i državne zajednice.
Danas se smatra da jaka država ima tendenciju da ugrožava
građanska i ljudska prava svojih državljana i da taj fenomen
nije poželjan niti za sebe ni po sebi. Izlaz nije ni u slaboj drža-
vi, posebno ne u uslovima kada je politička moć vlada ili poli-
tičkih partija ključno sredstvo za zaštitu kolektivnih interesa.16
Kontekst savremene ideje o državi potpuno je izmenjen u od-
nosu na sredinu 20. veka. Tada se podrazumevalo da svaka po-
litička zajednica modernog i zaostalog sveta mora, kroz etapni
istorijski razvoj i kulturno restruktuiranje, doći do sopstvenog
modela nacionalne države modernog tipa. Neuspeh velikog
broja država Trećeg sveta da to i ostvare putem progresa shva-
ćenog na prozapadni način i neočekivana kulturna elastičnost
zaostalih društava, koja je dovela do sukoba tradicionalne kul-
ture i modernih državnih potreba, oživeli su etničku samosvest
i nacionalizam.17 Nije uopšte primećeno da je ova paradigma
donekle važila i za evropske prostore, u prvom redu za jugo-
slovensku državnu tvorevinu između dva svetska rata. Jugo-
slavija se tada suočavala sa problemom opstanka i opravdanja
države i njene sile. Razlozi državnih struktura za primenu re-
presije dobijaju na jačini ako se razume da kod većeg broja
stanovnika nije postojala ni svest o potrebi postojanja zajed-
ničke države. Nacionalni i ideološki mitovi, rigidni socijalni i
lični stavovi pojedinaca i zatvorenih socijalnih struktura, kao
i realna ograničenja razvojne politike i onako neravnomerno
razvijenog društva bili su neki od razloga za neosnovano vero-
vanje prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, dvorskih i
16
K. Ofe, n. d., 7, 10.
17
Ašis Nandi, Država, Volfgang Zaks (prir.), Rečnik razvoja, Vo-
dič kroz znanje kao moć, Novi Sad 2001, 11–23.

40
političkih struktura da će represivna politika prema protivnici-
ma nove države dovesti do brze unutrašnje kohezije, usmerene
ka normalizaciji komplikovane spoljnopolitičke situacije.
Jugoslovenska država, uprkos decenijskim naporima,
nije uspela da zaživi kao moderna politička zajednica. Zastala
je na prvom koraku političke institucionalizacije koji je podra-
zumevao prelaz od fiktivne nacionalne države, preko konstitu-
cionalne državne forme, ka demokratskoj državnoj zajednici
kao preduslovu za današnju državu blagostanja (wellfare sta-
te). Jedan od bitnih razloga za neuspeh možda se krije u tome
što nikada nije došlo do odvajanja „aktera, organizacija i dru-
štvenih podsistema“ od drugih delova države i društva u samo-
stalne i relativno nezavisne celine. Nije došlo ni do opadanja
pritiska obavezujućih „tradicionalnih rutina“ i očekivanja u
prostorima dominacije birokratskog sistema, političke partici-
pacije, kulturne reprodukcije i materijalne proizvodnje.18 U pe-
riodu od 1918. pa sve do 1991. godine, glavni problem bio je
nespremnost monarhističkih i komunističkih ideologa da stvo-
re modernu pravnu državu, bez pritisaka službenih mitova i
struktura moći. Svega deset godina ukupnog demokratskog is-
kustva jugoslovenske zajednice 1918–1928. i neuspeh suoča-
vanja države sa različitim civilizacijskim, ekonomskim, soci-
jalnim, političkim i verskim nasleđem stanovništva, uz autori-
tarne ličnosti na vrhovima sistema upravljanja, odredili su po-
nekad preteranu i negativno shvaćenu ulogu represije u siste-
mima državne zaštite.
U znatnom delu prve polovine 20. veka represija nije
posedovala negativnu konotaciju. Tek su diktature nacista, fa-
šista i boljševika stvorile sliku apsolutno represivnih totalitar-
nih sistema bez premca u ranijoj istoriji. Rašireno negativno
18
O uslovima pod kojima se neka država može smatrati moder-
nom videti više: K. Ofe, n. d., 20–21.

41
mišljenje o represiji delom je posledica zloupotrebe represiv-
nih institucija i osoba koje su bile zadužene da je sprovode čak
i u okolnostima postojanja demokratskih i parlamentarnih si-
stema. Blage kazne i često oslobađanje optuženih zbog nedo-
statka dokaza bili su jedna strana medalje, a drugu stranu je či-
nilo policijsko samovlašće. Mučenja tokom istražnog postupka
i ubistva političkih protivnika jugoslovenske države i poretka
bila su i za vlast nepoželjni izuzeci, koji su kasnije omogućili
komunistima da stvore preuveličanu sliku o navodnom držav-
nom teroru.19 Zato je potrebno odgovoriti na pitanje kako su
srpska i jugoslovenska pravna nauka između dva svetska rata
gledale na represivnu funkciju države.
Za Slobodana Jovanovića, glavno merilo kome se sve
podređivalo bilo je oličeno u postojanju same državne zajedni-
ce. Državna sila nije isključivo u funkciji ograničavanja ljud-
skih sloboda, već i u nužnoj odbrani tih istih sloboda. Jovano-
vić je bio svestan da veći deo društva ne poseduje svest o ogra-
ničenosti ličnih sloboda, a uloga države bila je bitna zbog nje-
ne kontrolne moći i proklamovane neutralnosti državne institu-
cije prilikom uređivanja međuljudskih odnosa. On je bio je-
dan od retkih srpskih pravnika koji nije smatrao da je podela
vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku bitan preduslov da bi
državna zajednica imala atribute pravne države. Dok se me-
đusoban nadzor tri grane vlasti predstavljao kao najbolje teo-
rijsko rešenje do kojeg je pravna misao mogla doći, Jovanović
je na tu ravnotežu gledao iz drugog ugla. Po njegovom mišlje-
nju, poništavanje akata upravne vlasti od strane sudstva nije
proizilazilo iz logike pravne države. Uloga države svodila se
na stvaranje „duhovnog i moralnog“ jedinstva članova državne
zajednice i na ispunjavanje potrebe jedinke za podređivanjem
19
O tome više: Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba dik-
tature kralja Aleksandra 1929–1935, 256–280.

42
nekom autoritetu. Nijedna moralna kategorija, smatrao je Jo-
vanović, nema izgleda da se uzdigne iznad vrednosti ideje o
državi. Njegova teorija države, međutim, nije nastala samostal-
no nego se oslanjala na idealistička viđenja nemačke teorije o
državi stvorena tokom 19. veka. Evolucija seoske patrijarhalne
zajednice u modernu pravnu srpsku, pa i jugoslovensku, činov-
ničku državu u kojoj bi se poštovao zakon kome bi se svi pot-
činjavali – bila je ideal za Slobodana Jovanovića koji je, barem
teorijski, težio uklanjanju primitivizma vlasti. On nije stavljao
znak jednakosti između vlasti i nasilja, mada je državi prizna-
vao pravo na izdavanje naređenja radi zaštite pravnog poretka
i ličnih sloboda. Iz tih pobuda kritikovao je površno i naivno
mišljenje Svetozara Markovića koji je državu shvatao jedno-
strano kao instituciju „organizovanog nasilja“.20
Država je, po Jovanoviću, posedovala regulatorni, inte-
lektualni i moralni karakter institucije usmerene prema vođe-
nju društva u smeru opštih društvenih interesa. Nije trebalo da
služi uskim interesima društvenih grupa i morala je biti nosilac
državne ideje. Državni službenici su u tom cilju morali pose-
dovati svest o državnoj ideji i svakodnevno raditi na njenom
ostvarivanju. To je, razumljivo, bilo moguće samo u uređenoj
državi u kojoj zakoni nisu služili interesima jedne društvene
grupe nego ukupnom državnom blagostanju. Razlog postoja-
nja države je u regulisanju sukoba među ljudima zbog prirod-
nih razlika u njihovim interesima i snazi. Ona je prinudna in-
stitucija i upravo zbog svoje prinudnosti donosi odluke koje
mogu biti od koristi ili na štetu raznim grupama ili pojedinci-
ma, ali uvek sa ciljem objektivne zaštite građanskih interesa.

20
Владан Михајловић, Слободан Јовановић и грађанска др-
жава, Београд 1996, 7–8, 15–17; Слободан Јовановић, Светозар Мар-
ковић, Политичке и правне расправе I–III, Сабрана дела Слободана Јо-
вановића, том 2, Београд 1990, 112.

43
Slobodan Jovanović je zamerao marksistima što su državu
shvatali kao instituciju monopola klasnog nasilja i što su po-
jednostavljivali neke njene pojavne oblike. Bio je svestan da
sila ne može biti rešenje trajnog karaktera, čak i kada je prime-
njuju državne institucije.
Konsenzus između državnih organa i društvenih snaga,
predstavljenih u državi, preduslov je za njeno normalno funk-
cionisanje koje nije usko klasne prirode. Princip subordinacije
je ugrađen u državno iskustvo bilo koje vrste, pošto ne postoji
društvena organizacija u kojoj nema elemenata nadređenosti i
podređenosti. Borba za moć unutar državnih institucija, prisut-
na u svakoj državi, dovela je do toga da država postane sredi-
šte ukrštanja raznih centara moći preko odmeravanja snaga
raznih nosilaca vlasti. Zbog te međusobne borbe nije bilo
moguće upravljati državom isključivo sredstvima prinude i
nasilja.
Sistem upravljanja državom podrazumevao je sprovo-
đenje ideje sa autoritetom oslonjenim na javno mnjenje. Za
razliku od pojedinih svojih kolega, poput Đorđa Tasića, Slobo-
dan Jovanović je bio ubeđen da javno mnjenje kao takvo pro-
izvodi vlast. Nepostojanje konsenzusa oko onoga šta državnu
vlast čini efektnom nije bila prepreka da se zaključi da ispolja-
vanje vlasti znači prevagu jednog uverenja nad drugim, a ne
puku primenu instrumenata nasilja. Prinudna uloga države
ograničena je samo nastojanjem da se obezbedi skup normi
neophodnih za društveno i državno funkcionisanje. Rečeno je
da država vrši funkciju upravljanja u društvenom životu, a su-
ština demokratskog funkcionisanja bila je u pružanju onoga što
bi građani sami sebi želeli. Ako pod demokratskom državom
podrazumevamo građansku kontrolu nad njenim institucijama
i ako u okviru tih mogućnosti građanin ima priliku da se u
potrazi za boljim životom kreće kroz razne države relativno

44
neometano, možemo zaključiti da od same države ne zavisi
mnogo koji će kvalitet demokratije posedovati. Država nikada
nije bila prepreka za evoluciju jednog oblika demokratije u
drugi, već je to neprestana borba raznih interesnih grupa da se
vlast stavi u ovakve ili onakve pozicije.21
Đorđe Tasić je smatrao da je sloboda sastavni deo dr-
žavnog mehanizma, pošto se preko društvene slobode celoku-
pan društveni život integrisao u državu. Definisao je državu
kao složenu zajednicu, podeljenu na one koje upravljaju i one
nad kojima se vrši upravna vlast. Država je „viši stepen“ poli-
tičkog organizovanja. Ona je zajednica sa vođama i kontinui-
ranim ostvarivanjem ciljeva. Ima oblik institucije ili ustanove
koja raspolaže vlašću, što znači da može primeniti prisilu radi
obuzdavanja otpora njenim naredbama. Država je politička za-
jednica na omeđenoj teritoriji i upravo je njena teritorijalna
ograničenost karakteriše kao političku organizaciju. Ona vrši
vlast nad ljudima u prostoru koji je obuhvaćen njenim granica-
ma. Pravna funkcija države svodila se na „regulisanje“ odnosa,
a iz nemačke filozofije raširila se slika o njenoj većoj etičkoj
vrednosti u poređenju sa društvom. Prinuda, u formi fizičke si-
le, obezbeđivala je vezivanje prava kao socijalnog fenomena
za političku organizaciju u liku države.
Problem državne represije nije nikada bio jednostavan,
jer je podrazumevao stalnu procenu smisla i dejstva „državnih
sankcija“ pored postojećih društvenih normi, a nadovezivalo
se i pitanje da li se te mere isplate sa stanovišta očekivanog po-
sla državnih organa, uloženog napora i novca. Posebno pogla-
vlje nedoumica otvaralo se iščekivanjem države kakvo će biti
socijalno dejstvo donetih zakona čiji se efekti nisu uopšte
mogli adekvatno proceniti, jer je bilo primera da su pojedine
nove norme imale mnogo veći negativan efekt od očekivanih
21
В. Михајловић, н. д., 52–60.

45
pozitivnih trendova. Politički autoritet u državi odlučivao je da
radi očuvanja vlasti po potrebi koristi policiju i u izuzetnim
okolnostima vojsku za sprovođenje monopola upotrebe sile
kao krajnjeg sredstva održavanja autoriteta vlasti.22
Država je za Slobodana Jovanovića bila čuvar slobode
građanina, koji se samo preko države mogao nadati zaštiti od
raznih vidova nedržavnog nasilja. Pravni poredak bio je garant
pravno shvaćene slobode ličnosti, a državna prinuda sredstvo
za sprečavanje drugih oblika represije koji nisu poticali iz
sektora upravljanja zajednicom građana niti iz šeme zaštite
državnog autoriteta. To mišljenje nije bilo usamljeno. Podr-
žavao ga je i Isaija Berlin, kvalifikujući slobodu kao voljom
države stvoreno „pravno dobro“, što je bila osnova za tvrdnju
da sloboda može da se ograničava po nahođenju države zavi-
sno od procene prioritetnih državnih interesa. U to vreme po-
stojao je veliki sukob krajnjih gledišta u definisanju odnosa
države i društva. Ekstremno liberalno gledište smatralo je da
se čovekovo društveno biće ne može usaglasiti sa idejom drža-
ve, jer ona, navodno, propagira vladavinu jedne osobe nad dru-
gim ljudima. Iz toga je sledio zaključak da država kao instituci-
ja ima amoralan karakter.
Totalitarne ideologije su imale potpuno drukčiji stav.
Bez obzira na različite i međusobno suprotstavljene ideološke
ciljeve, razne totalitarne varijante apsolutne vlasti bile su jedin-
stvene u proceni da je država važnija od bilo kog pojedinačnog
interesa i da građanin mora biti podređen državnoj ideji.23

22
Ђорђе Тасић, Увод у правне науке, Увод у право, Хрестома-
тија, Београд 1991, 22; В. Михајловић, н. д., 23; Ђорђе Тасић, Увод у
правне науке, Енциклопедија права, 40, 219–223, 226–231.
23
В. Михајловић, н. д., 25, 28–29; Слободан Јовановић, О др-
жави, Основи једне правне теорије, 53; Исаија Берлин, Четири огледа
о слободи, Београд 1992, 61–62.

46
 Pogledi Slobodana Jovanovića na odnos države i dru-
štva bili su mnogo uravnoteženiji od ekstrema liberalne i tota-
litarne provenijencije. Baveći se političkom sociologijom, on
je zaključio da između države i društva postoji uzajamna zavi-
snost. U užem smislu politička sociologija tog vremena defini-
sala je državu kroz pravne norme i organe državne vlasti i sve-
la ju je na „pravno stanje“. Kategorije društva, kako se smatra-
lo, bile su slobodno udružene socijalne grupe stvorene kao iz-
raz zajedničkih interesa ili ideologija. Pripadnost društvu čine
konfesionalno opredeljenje, profesionalna udruživanja, klasni
interesi, političke stranke i drugi oblici organizovanja. Dru-
štveni uticaj na politiku nastao je iz razumevanja da država,
preko pravnih aktivnosti, utiče na koheziju, strategiju i trajanje
društvenih grupa. Borba raznih socijalnih grupa za veći uticaj
na državno zakonodavstvo proisticala je iz zavisnosti razvoja
tih grupa od pravnih normi. Uprkos težnji državnih struktura
za što većim nadzorom nad društvenim grupama, pitanje kon-
trole je uvek bilo otvoreno. Taj nadzor nikada nije bio apsolu-
tan i uvek su postojali fragmenti neregulisanih odnosa, izuze-
tih od uticaja državnih institucija, a to dokazuje relativnu sa-
mostalnost društva prema državi.24
Krajnji zaključak bio je nedvosmislen: država je imala
pravo da se brani od neprijateljskog stava drugih država, poje-
dinaca i društvenih grupa represivnim sredstvima koja su joj
stajala na raspolaganju, u rasponu od oružanih formacija, pre-
ko zakonskih propisa, do služenja sredstvima koja se ne mogu
podvesti pod kategorije legalnosti ili legitimnosti. Nasilje je,
po Slobodanu Jovanoviću, direktno uticalo na postanak drža-
ve kao političke formacije, pošto je samo ratni sukob među
24
Слободан Јовановић, Примери политичке социологије, Ен-
глеска, Француска, Немачка 1815–1914, Сабрана дела Слободана Јова-
новића, том 10, Београд 1990, 11–12; В. Михајловић, н. д., 28–29.

47
plemenima mogao da stvori psihološku atmosferu nesigurnosti
i zajedništva u kojoj se moglo eksperimentisati sa jačom poli-
tičkom zajednicom od do tada uobičajenih plemenskih okvira.
Iznuđivanje pokornosti individua sistemu na omeđenoj teritori-
ji imalo je pokriće u nametanju državne volje svim drugim
partikularističkim interesima. Identitet vojne zajednice ostao je
suštinski ugrađen u državnoj ideji. Mnogi mislioci su ipak
upozoravali da pretežna uloga sile u funkcionisanju državne
zajednice nije efikasno rešenje u dužem vremenskom periodu.
Autoritet države u svesti podanika bio je bitna karika funkcio-
nisanja sistema u kome su građani dugovali „poslušnost“ drža-
vi, a podrazumevalo se da su njihove obaveze bile normativno
regulisane.25
Represija i ideologija su uvek bile bitna sredstva za ko-
jima se posezalo u naporu da se očuva postojeći poredak, učvr-
sti moć, osvoji nova državna teritorija ili izvede revolucionar-
na smena vlasti. Svest o potrebi funkcije represivne moći u dr-
žavama tokom istorije prolazila je kroz razne faze. Represija je
u početku identifikovana sa kaznenom politikom. U 19. veku,
prema nekim viđenjima, došlo je do promena u politici kažnja-
vanja. Do tada je postojala skala načina dokazivanja krivice
optuženih. U konstruisanju pravnih dokaza primenjivana je či-
tava skolastika i aritmetika. U 18. veku bilo je dovoljno sabrati
više vrsta dokaza: kompletne, nekompletne, pune, nepotpune,
cele dokaze, indicije i pomoćne dokaze, da bi sud izrekao od-
luku. Zakoni ili pravni običaji određivali su, direktno ili indi-
rektno, zbir dokaza neophodnih za donošenje presude. Nepot-
punost svih dokaza nije značila odustajanje od kažnjavanja.

25
В. Михајловић, н. д., 38–42; Слободан Јовановић, О држа-
ви, Основи једне правне теорије, 36, 38; Слободан Јовановић, Из
историје политичких доктрина, Платон, Макијавели, Берк, Маркс,
Сабрана дела Слободана Јовановића, том 9, Београд 1990, 49.

48
Postojale su norme po kojima je najmanji elemenat dokaza po-
vlačio neki elemenat kazne, tako da su se i osumnjičeni sasvim
legalno kažnjavali. Promena paradigme represije uticala je na
pojavu suprotstavljenog gledišta – načela najdubljeg uverenja.
Kazna se, formalno gledano, od tada nije smela izricati bez po-
stizanja potpune pravne sigurnosti sudije. Proporcionalnost do-
kaza i kazne, aritmetička kazuistika zločina, sišla je sa mesta
suverene vlasti nad ljudskim životima. Umesto zakonitosti kri-
vičnog dokaza tražila se njegova uverljivost. Krivična praksa
je pokazala da i danas opstojava delimična proporcionalnost
između stepena sigurnosti nečije krivice i težine presude. Tako
je ideja o sudskim ekspertima nastala kao korektiv ili dopuna
najdubljeg uverenja sudije u smislu znanja stručne osobe o po-
zadinama nekog zločina. Do 19. veka postojali su samo mali
okružni zatvori koji su većinom služili u svrhe pritvora pre su-
đenja, a sama kazna zatvorom bila je retko izricana za neko
krivično delo. Samo je u većim evropskim gradovima bilo ve-
likih kaznionica u kojima su osuđenici iščekivali izvršenje
smrtne kazne. Glavne kazne svodile su se na stavljanje osuđe-
nih u lance, šibanje, žigosanje usijanim gvožđem, a kao smrtna
kazna primenjivano je vešanje. Izvršenja smrtnih kazni bila su
javna, a osuđenik je imao pravo da pred pogubljenje održi go-
vor u kome je najčešće tvrdio da je nevin. Ideja savremenog
zatvora nikla je iz institucije popravilišta stvorenih u 17. veku
da bi se smestili lutalice i beskućnici koji su u njima dobijali
hranu radeći teške poslove. Ta mesta vremenom su postala azil
za sve vrste invalida i odbačenih starih osoba. Reformatori ka-
znene politike u 18. veku došli su na ideju da je zatvaranje naj-
delotvornija mera za suzbijanje kriminala, a ideja ličnih slobo-
da i prava nametnula je ubistvo i ugrožavanje života za najteži
zločin. Zatvori su tada postali institucije za prevaspitavanje ka-
žnjenih osoba i mesta koja su pripremala svoje štićenike za

49
ispravan budući život. Ideja vodilja sistema zatvora razliko-
vala se od stvarnosti, jer je dokazano da zatvori pretežno ne
deluju onako kako su se nadali reformatori represivnog siste-
ma. Oni su upali u logičku klopku kako odvratiti potencijalne
prestupnike, a one koji su prestup izvršili rehabilitovati u
uslovima kada je zatvor postajao veoma nepovoljna instituci-
ja za boravak.26
Za razliku od današnjih shvatanja, koja su ideju oprav-
danosti nasilja države podredila interesu pojedinca, teoretičari
sociologije i prava početkom 20. veka smatrali su da je pravni
poredak države čvrst i osiguran samo ako postoji aparat ljudi
zadužen da vrši određeni nivo fizičke i psihičke prinude da bi
održavao i eventualno kaznio povredu uspostavljenog poret-
ka.27 Represija države, po njihovom mišljenju, bila je nužna
posledica sukoba interesa društvenih slojeva. Različiti društve-
ni slojevi nastaju usled ekonomskih razlika, ali i zbog nejedna-
kosti u sferama društvenog ugleda i društvene moći. Razliko-
vali su moć i vlast. Vlast je nametanje volje, a moć se iskazuje
količinom poslušnosti toj volji. Vlast je vrsta moći. Legitimna
vlast je počivala na tri tipska ponašanja: racionalnosti, odno-
sno zakonitosti, tradicionalnosti i harizmatičnosti pri čemu ne
postoje čisto idealni već samo mešoviti tipovi vlasti u kojima
preovlađuje jedan od ta tri tipa. Racionalna i tradicionalna
vlast su trajnog karaktera, dok je harizmatska vlast privremena
i da bi se održala mora da pređe u racionalnu ili tradicional-
nu.28 Država je tako postala zajednica koja ima pravo monopola

26
Мишел Фуко, Ненормални, Предавања на Колеж де Франсу
1974–1975, Нови Сад 2002, 17–31; Dušan Subotić, Ideja odmazde u ka-
znenom pravu, Kritička studija, Arhiv za pravne i društvene nauke, god.
XII, knj. V, sv. 1, Beograd 1922, 1; E. Gidens, n. d., 135–137.
27
Maks Veber, Privreda i društvo, knj. I, Beograd 1976, 23.
28
Isto, XVI–XVIII.

50
nad legitimnim nasiljem, dok je politika ostala htenje za uče-
stvovanjem u moći, odnosno posedovanjem uticaja na raspo-
delu moći. Postojala su tri načina za opravdavanje legitimnosti
vlasti. Prvi način se oslanjao na stečeni autoritet običaja, drugi
se povezivao sa harizmom istaknutog pojedinca, a treći način
se dobijao verovanjem u zakonske propise na osnovu kojih se
vrši funkcija vlasti.29
Uloga nasilja i represije bila je složena tema sa mnogo
otvorenih pitanja koja ni teoretičari društva i prava nisu često
postavljali. Jedno od tih pitanja bilo je prekoračenje pravno
dopuštene represije u procesu državne zaštite, odnosno pro-
blem zloupotrebe pravnog poretka od strane države. Mislioci
kasnog srednjeg veka i renesanse, Grocijus i Pufendorf, pozi-
vajući se na prirodno pravo, definisali su zavisnost legitimiteta
države od saglasnosti naroda i podredili su državnu vlast prav-
nim institucijama naglašavajući individualnu slobodnu volju
kao uslov i temelj krivične odgovornosti pojedinca. Na ovim
više filozofskim nego pravnim postavkama počivala je ideja
suzbijanja zloupotrebe prava. Današnja pravna teorija razlikuje
više oblika zloupotrebe prava, iako je istovremeno skeptična
kada je reč o korišćenju i logičnosti tog termina. Pod zloupo-
trebom prava misli se na nedopušteno, odnosno zabranjeno vr-
šenje prava. Vidovi te zloupotrebe razlikuju se po razlozima
koji vršenje prava pretvaraju u zloupotrebu. Osnovna delatnost
pravnih eksperata jeste razgraničavanje dopuštene upotrebe od
zabranjene zloupotrebe prava.
Postoji više vrsta zloupotrebe pravnih normi. To su ši-
kanozno vršenje prava, beskorisno, nesrazmerno, protivcilj-
no, neprimereno, protivrečno, nemoralno i nepravično vrše-
nje prava. Vršenje prava je šikanozno ako se isključivo vrši

29
Maks Veber, Privreda i društvo, knj. II, 433–434.

51
sa namerom da se nekom naškodi. Ono podrazumeva svest i
htenje o štetnosti poduhvata, ali ne i svest počinioca o protiv-
pravnosti šikaniranja. Štetnost nekog poduhvata podrazumeva
nepovoljnu posledicu koju vršenje određenog prava nanosi ne-
koj osobi. Beskorisno vršenje prava potiče iz razloga oskudice
opravdanog interesa za vršenje prava uopšte, pretežno zbog
nepostojanja bilo kakvog interesa da se pravo vrši kao takvo.
Primer beskorisnog vršenja prava predstavlja otpušta-
nje nekog radnika zato što ima drugačije političke poglede od
poslodavca. Zloupotrebu predstavlja i vršenje prava ili interesa
koji nisu legitimni, bez namere da se nekom naškodi. Nesra-
zmerno vršenje prava događa se kada se primenom pravnih
normi zadovoljava interes koji je od manje važnosti u poređe-
nju sa štetom koja se napravi zadovoljenjem tog interesa. Pro-
tivciljno vršenje prava je zloupotreba koja nastaje kada namera
za vršenje neke obaveze leži izvan legitimnih normi. Postoji
mišljenje da je taj kriterijum opasan zbog nepreciznosti protiv-
ciljnog delovanja, ali i zbog moći suda da te slučajeve koristi u
arbitražno političke svrhe i tako direktno omogući prodor ideo-
logija u pravosuđe. U ovom slučaju postoji razlika između in-
teresa pravnog poretka i nosilaca pravnog delovanja, a razlika
u interesu je suština protivciljne zloupotrebe. Pod neprimere-
nim vršenjem prava misli se na situaciju kada se zakonsko pra-
vo ostvaruje na način koji nanosi štetu, materijalnu ili moral-
nu, a postojala je mogućnost da se sprovede sa manje negativ-
nih posledica. Protivrečno vršenje prava spada u najčešće slu-
čajeve zloupotrebe prava, a nedoslednost u ponašanju nosilaca
prava jeste bitna karakteristika ove nedozvoljene aktivnosti.
Jedan od načina za protivrečno vršenje prava leži u nameri da
se u određenom trenutku preduzmu neke pravne aktivnosti
iako one nisu ranije vršene, što predstavlja kontradikciju u po-
našanju nosioca prava. Druga grupa protivrečnog ponašanja

52
definiše se kada se neko ponaša na način kao da poseduje neko
pravo, a u stvari ga nema, a kasnije se pozove na to pravo koje
je naknadno stekao. Mnogi pravni sistemi polaze od pretpo-
stavke da je nedopušteno vršenje prava koje se smatra nemo-
ralnim i time definišu da je moral ono što postavlja granicu
pravnim normama. Nemoralna zloupotreba dešava se kada je
neko subjektivno pravo stečeno na nemoralan način, a onaj ko
zahteva da se pravna pozicija izvrši ne sme imati koristi od
sopstvene nemoralnosti. Moral koji je relevantan za procenu
da li je bilo zloupotrebe, definiše se kao društveni. Da bi se ne-
moralnost dokazala potrebno je da vršenje prava nanosi štetu
drugim licima. Najmanje definisana je ona zloupotreba kada je
u pitanju nepravično vršenje prava. Ona se dešava kada posto-
janje subjektivnog prava nije dovoljno da opravda prirodu na-
nete štete drugim ljudima. U ovom slučaju uskraćuje se pravna
zaštita nosiocu prava. Smatra se da je preteča zabrane zloupo-
trebe prava postojala još u rimskom pravu, a da je prevaziđena
ideja da se zloupotreba prava pojavila prvo u vidu šikaniranja,
dok su ostali vidovi zloupotrebe nastali kasnije. U srpskom
građanskom zakoniku iz 1848. ne nalaze se odredbe koje di-
rektno zabranjuju zloupotrebu prava. Tek četiri decenije kasni-
je, u Opštem imovinskom zakoniku pojavila se odredba o za-
brani šikanoznog vršenja prava koja se istovremeno mogla ko-
ristiti kao osnov za proganjanje beskorisnog vršenja prava.30
Paradoksalno je što, za razliku od pravnika iz vremena
između dva svetska rata, moderna pravna misao uopšte ne raz-
matra mogućnost zloupotrebe prava od strane države. To pita-
nje je bilo predmet složenih rasprava u Kraljevini. Slobodan

30
Vladimir V. Vodinelić, Takozvana zloupotreba prava, Beograd
1997, 1, 3–4, 6, 11–27, 29–33, 43–55, 103–111, 130–131, 135, 144, 158,
183; Ljubo Bavcon i dr., Kaznenopravna zaštita države i njenog društve-
nog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988, 28.

53
Jovanović je sa preteranim optimizmom prilazio pitanju držav-
ne zloupotrebe prava kada je definisao da je za državnu upravu
dovoljno da postigne sklad između stručnih i političkih eleme-
nata. Na toj ravnoteži, kako se nadao, moguće je održati sistem
bez preterane zloupotrebe prava i represije. Đorđe Tasić je bio
mnogo obazriviji istakavši da je država pravna organizacija sa
svojstvom pravnog lica kada odgovara za učinjena „protiv-
pravna akta“. Država poseduje stalnu pravnu funkciju, sa du-
žnošću da pravo formuliše i primeni. U pravu, po njegovom
mišljenju, nije bitna prinuda, već činjenica da država kao prav-
no lice u pravnom i moralnom smislu gubi pravo vlasti kada
vrši protivpravno nasilje u unutrašnjim odnosima sa građan-
stvom. Država je tako odgovarala pojedincima, ali je i sam po-
jam protivpravnog akta bio kompleksan i donekle kontradikto-
ran. Država je, uprkos pravu i moralu, ostajala materijalno fak-
tički vlast i onda kada je protivpravno delovala. Protivpravni
akti imali su maksimalno i minimalno polje dejstva. U slučaje-
vima maksimuma, akt države uopšte nije mogao da pravno po-
stoji kao zahtev, norma ili uredba. Kada je bila reč o minimal-
nom polju pojedinac je mogao samo da se žali i traži eventual-
nu nadoknadu štete koju mu je država nanela.
Podela protivpravnih akata mogla se vršiti i po drugoj
osnovi, na potencijalne i efektivne. Potencijalna protivpravnost
ostajala je bez konstatacije o protivpravnosti neophodne u pro-
cesu podnošenja žalbi na postupke države. Efektivna protiv-
pravnost bila je plod situacije kada je protivpravna priroda ak-
ta toliko vidljiva da se mogla definisati bez ikakvih ograda. U
procesu utvrđivanja protivpravnosti oštećeni građanin imao je
aktivnu ulogu. Da bi se uopšte utvrdila eventualna protivprav-
nost, morao je postojati akt protesta oštećenog u propisanoj
pravnoj formi. Ukoliko se protivpravni akt države ne konsta-
tuje kao takav, ostao bi samo potencijalan i građanin je bio

54
dužan da mu se pokori. Pravo na pokornost prestaje samo kada
se utvrdi protivpravna priroda čina države. Drugim rečima,
pravne norme ne dozvoljavaju protivpravnost, ali ni otpor dr-
žavi dok se ne utvrdi da njen akt ima protivpravnu prirodu. To
znači da je protivpravnost uvek naknadno utvrđivana čvrstim
formalnopravnim postupkom i u takvoj situaciji država nije
imala vlast. Postojao je i drugi mogući vid zloupotrebe poretka
kada se funkcija državnog činovnika iskorišćavala na nedo-
zvoljen način, ali u tom slučaju država nije odgovarala i osta-
jala je samo društvena organizacija bez karakteristika pravnog
subjekta. Činovi protivpravnosti obuhvatali su brojne elemente
koje je bilo moguće zloupotrebiti. U periodu formiranja držav-
nog prava nije moguće govoriti o protivpravnosti pošto pre tog
razdoblja nisu postojali pravni spomenici, pa tako ni pravna
odgovornost. Situacija je postala komplikovanija posle stvara-
nja osnovnih pravnih akata zbog mogućnosti delovanja protiv-
ustavnih zakona. Zloupotreba prava mogla se vršiti i na drugi
način: da zakonodavno telo zakonskim aktima porekne pravnu
obavezu države. Taj čin postaje fenomen zloupotrebe pod
uslovom da se odnosi isključivo na jedan konkretan slučaj
zbog kojeg je određeni zakon donet. Primer Obznane o zaštiti
države dovoljan je pokazatelj ozbiljnosti tog problema sa ko-
jim se suočavala Kraljevina SHS.
Kasniji teoretičari su smatrali da svaka državna vlast
mora istovremeno da štiti sebe, prava građana i građanske slo-
bode od nelegitimnog i samovoljnog posezanja države i njenog
represivnog sistema za sredstvima koja nisu legalna, a u ime
zaštite društvenog uređenja države. Postoji suštinsko protiv-
rečje između ovog teorijskog stava i prakse da se u području
krivičnih zakonodavstava pojavljuju odredbe koje direktno kr-
še načelo zakonitosti i pravne sigurnosti i suprotstavljaju se
odredbama i pravilima krivičnog prava. Kršenje ovih normi

55
zadire u slobodu i prava pojedinca do te mere da ga je moguće
zloupotrebiti u svrhu neograničene političke represije. Razvoj
krivičnog prava, kako je primećeno, uvek je bio posledica su-
koba oko koncepcija vladanja i vlasti onih koji upravljaju i
onih koji su im podređeni. Filozofska i pravna teorija pune su
zahteva iz raznih prošlih epoha da se ograniči vlast države nad
stanovništvom, da se suze prava i ovlašćenja represivnih orga-
na, da ti organi deluju po slovu zakona, da se omogući razmera
između delikta i kazne i da se sprovođenje represije u vidu ka-
zne humanizuje do najvišeg nivoa. Ni zakonodavstvo ni sud-
stvo nemaju prava da krše osnovna načela legitimnosti, da šire
ograničeno polje represije, njene zakonitosti, da se kreću izvan
određenosti krivičnog dela u zakonu i da krše pravila krivič-
nog prava.31
Sudska grana vlasti u Kraljevini SHS takođe nije bila
lišena mogućnosti zloupotrebe i dosta se razmišljalo o tome
kako izbeći pravnu neodgovornost države u odnosu na sudske
odluke, pogotovu ako se ispostavi da je neophodna revizija
presude. Izlaz je nađen u propisima po kojima je država mate-
rijalno odgovarala pojedincu u slučaju da dođe do trajne revi-
zije presude i osuđenik se naknadno proglasi nevinim. Za sud-
sku funkciju karakteristično je da je mogućnost protivpravnih
dela znatno smanjena u odnosu na mogućnost zloupotrebe za-
konodavne vlasti, pa je i odgovornost države u tom sektoru
bila umanjena. Najviše mogućnosti za protivpravno delovanje
pružale su upravne funkcije svojim administrativnim aktima. U
administrativna akta ne spadaju dokumenti koji govore o me-
đusobnim odnosima vlade, parlamenta i drugih državnih insti-
tucija i u okviru njih ne postoji protivpravnost niti odgovornost
31
В. Михајловић, н. д., 77; Слободан Јовановић, О држави,
Основи једне правне теорије, 385; Ђорђе Тасић, Проблем оправдања
државе, 21, 41, 55–57; Lj. Bavcon i dr., n. d., 10–11.

56
države. Država je odgovarala za akte vlasti učinjene u njenom
vršenju. Ona jeste subjekt, ali ne privatno pravne prirode. Dr-
žava nije pravno lice samo dotle dok ispunjava svoje odgovor-
nosti u okviru precizno utvrđenih zakonskih normativa. Kada
u odnosu prema građanima prekorači i zloupotrebi svoja ovla-
šćenja, ona prestaje da bude iznad zakona i postaje pravni su-
bjekt koga je moguće tužiti. U okviru međunarodnih odnosa
ostajala je jednaka sa drugim državama u složenim odnosima
mešavine javnog i privatnog prava u kojima nije morala odgo-
varati samo materijalno, već i na osnovu vršenja vlasti radi do-
nošenja izvesnih zakona ili kažnjavanja delova svojih instituci-
ja. Pravnici nisu mogli da se slože u odgovoru na pitanje šta je
država, ali su bili saglasni da se ona ne može posmatrati kao
pravni subjekt.
Postojale su tri teorije o odnosu države i prava koje su
pokušavale da se jasnije odrede prema državi kao predmetu in-
teresovanja i njenom odnosu prema pravu, zakonima i norma-
ma neophodnim za funkcionisanje države i društva. Sve tri te-
orije, po mišljenjima savremenika, bile su vezane za demokrat-
sku koncepciju države i sve tri su govorile o demokratiji kao
nezamenjivoj vrednosti ljudskog društva. Samim tim nisu se
mogle primeniti na države autoritarnog i totalitarnog karaktera.
Francuski pravnik Leon Digi stvorio je teoriju sociološkog po-
zitivizma, koja razlikuje državu kao društveno-politički feno-
men od prava. Skupu pravnih normi dao je primat u odnosu na
državu. Teorija Hansa Kelzena o dogmatičkom normativizmu
odvaja pravnu normu od društvenih zbivanja i tek nerado pri-
staje na povezanost ta dva sveta u uslovima kada je pravo
identično sa državom. U ovoj teoriji osećaju se primese neo-
kantovske filozofske misli, po kojoj pravo stoji iznad države
kao političke organizacije socijalnih struktura. Zajedničko
Kelzonu i Digiju jeste da obe teorije podrazumevaju pravnu

57
državu u kojoj su institucije vlasti ograničene pravnim poret-
kom. Treća teorija, koja se svodi na institucionalizam, bila je
delo Morisa Orijua za koga pravne norme nisu bile stvorene
individualnim karakterom zakonodavca već su predstavljale
opšteprihvaćene ideje članova vladajuće društvene grupe. Dr-
žava se, po njemu, nalazi u stalnom procesu evolucije između
snaga koje zagovaraju učvršćivanje trenutnog društvenog po-
retka i onih koje se zalažu za njegovu transformaciju. Pravo je
deo socijalnog poretka i podleže evolutivnosti isto kao država i
društvo. Oriju je pod državne institucije podvodio tri različita
faktora: državnu ideju, centralizovanu vlast i narod. Nijedna
od navedenih teorija, međutim, nije mogla da objasni pravnu
prirodu države i nije dala jasnu definiciju odnosa između drža-
ve i prava.32
Đorđe Tasić je pokušavao da reši to pitanje tako što je
državnu vlast proglasio nadležnom za procenu prava i dužnosti
koje ona treba da obavi, u sklopu odnosa države i prava. Za
njega sve osobe koje su vršile javnopravne funkcije, uključuju-
ći i biračko telo na izborima, bile su državni organi. Nosioci
državnih funkcija imali su subjektivna javna prava. Javna pra-
va su služila za stvaranje pravnih normi i vršenje državne vla-
sti. Država nije bila pravno ograničena i od njene volje je zavi-
silo da li će poštovati prava pojedinca, niti je bila formalno ve-
zana pravom čak i u slučajevima kada ih je poštovala. Tasić je
kritikovao ideju nemačke teorije apsolutne suverenosti države
upravo sa aspekta protivpravnih akata, pošto ona nije uopšte
mogla da prihvati ideju o odgovornosti države kod protivprav-
nih zbivanja. Konstatovao je da je država, kao složena društve-
na organizacija sa mnoštvom ljudi koji rade za nju, u prilici da
32
Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, 62–63; Милорад
М. Симоновић, Општи поглед на савремене правне теорије о држави,
Београд 1940, 3–16.

58
se suočava sa protivpravnim aktima upravo iz namere da spre-
či svoje službenike da zloupotrebe položaj. Bez obzira na to da
li država ima tendenciju da sprečava protivpravnost ili da je
prećuti, ostaje činjenica da je ona odgovorna za većinu protiv-
pravnih činova koji se vrše u njeno ime. Tasić se u tom pogle-
du razlikovao od Slobodana Jovanovića koji je smatrao da dr-
žava, pošto je njena volja oličena u pravu, ne može odgovarati.
Nije isključivao ni mogućnost da država primi odgovornost za
činovničke postupke, ali je naglašavao da ona nije dužna da to
učini.
Ovo tumačenje je bilo u skladu sa nemačkim teorijama,
tako da je pravna prizma kroz koju se gledala država trpela jak
uticaj inostranih teorija. Za Tasića pravo je kodifikovana upo-
treba nasilja u naporu da se pojedinci prisile da se pokore
pravnim normama države.
Neizvršavanje državne zapovesti povlačilo je niz prav-
nih posledica, iako odnos između države i pojedinca ne može
da se svede na pravne odnose. Samu državu shvatao je kao so-
cijalnu organizaciju sa elementima vlasti, a ne kao pravno lice.
Norme koje su bezuslovno važile, pretvarale su se u zakone.
Da bi funkcionisale bilo je potrebno da ne postoji potpuno po-
klapanje stvarnosti sa njima. To znači da su se krivična pa čak
i protivpravna dela mogla posmatrati kao normalna društvena
pojava. U svetlu normalnosti kriminala i krivičnih dela postaje
jasnija uloga zakonodavca. Sa unapred pripremljenom sankci-
jom on se starao da njegov zakon ima praktičnu vrednost, a
uloga sudije bila je da te sankcije primeni prema potrebi. Po-
štovanje prava podrazumevalo je shvatanje prava kao reda koji
se postiže dobrovoljnim pristankom pojedinca ili psihološkim
pritiskom. Tasić je spadao u pravnike koji su smatrali da is-
ključivo fizička prinuda ima ograničen domet i slabo dejstvo.
Sankcije su „oružje“ zakona, ali i preventivna mera, koja ne

59
mora biti uspešna posebno ako ne postoji pristanak građana da
se pravne norme primenjuju.33
U takvim razmišljanjima nije se moglo izbeći pitanje
odnosa države prema pravnom poretku. Država je bila nosilac
svih postojećih pravnih normi. Štitila je i stvarala pravo i ja-
vljala se u dvostrukoj ulozi nosioca i tvorca pravnog sistema.
Država nije isključivi tvorac pravnog sistema, iako se javlja u
toj funkciji, već je to karakteristika zakonodavnih organa vla-
sti. Pošto je to parlament može se reći da i biračko telo, kao dr-
žavni organ, učestvuje u stvaranju zakonodavstva. Zakonodav-
ni državni organ je pri tome primarnog karaktera, dok su sud-
ske i upravne institucije sekundarnog karaktera. To znači da
država i pojedinac, kao deo društva koje se poklapa sa drža-
vom, učestvuju u procesu stvaranja prava. Deo volje zakono-
davca ispoljavao se stvaranjem zakona, a njegova potpuna vo-
lja izražavala se administrativnim i sudskim putem preko po-
štovanja propisa. Jedinstvo htenja zakonodavne, sudske i izvr-
šne vlasti da poštuju i primene propise čine jedan zakon pri-
menljivim u društvenom okruženju. Upravni ili izvršni organi
imali su prostor da po svojoj volji i shvatanju odrede delokrug
dejstva nekog procesa, što se smatralo diskrecionim pravom
administratora koji se u svojstvu tehničkog lica brine o opštim
interesima.
U pravnom poretku bilo je mnogo elemenata koji stro-
go gledano nisu pripadali pravu već ih je teorija proglasila za
protivpravne, ali je praksa podrazumevala poštovanje takvih
običaja ili propisa. Nesklad je bio uočljiv u trenucima formira-
nja prava Kneževine Srbije, kada je odnos između politike i
moći uticao na oblikovanje sistema pravne i državne zaštite.
Bila je to posledica okolnosti da u Srbiji do 1844. odnosno
33
Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, 66–67, 70, 76–
78, 81, 83, 89–90.

60
1860. godine nisu postojali sistemski zakoni, a formalno zako-
nodavstvo počelo je da se razvija tek 1853. i 1865. godine. Pre
toga sudilo se na osnovu običajnog prava i zdravorazumskog
shvatanja. Pravo Skupštine da odbaci budžet u celosti je spada-
lo u odredbe običajnog prava. Postojali su i protivpravni prin-
cipi koji su se održali u funkcionisanju institucija. Primer za to
je postupak Glavne poreske kontrole da odobri izvršenje bu-
džeta ministru finansija, iako je to pravo teorijski pripadalo
Skupštini. Mnogi zakoni, kao i mnogi akti najviših državnih
činovnika, opstajali su uprkos neustavnosti. U tom smislu se
moglo govoriti o prazninama u zakonima, što je dolazilo do iz-
ražaja u okvirima nedovoljno određenih zakonskih propisa.
Ostaje otvoreno pitanje da li je neodređeni zakonski propis
simbol praznine u zakonodavstvu. Tasić definiše prazninu u
zakonodavstvu kao zakon iza koga ne stoji nikakav princip.
Nepredvidljivost društvenih kretanja bila je teškoća sa kojom
se suočavao zakonodavac, jer nije mogao da predvidi sve slu-
čajeve u kojima se odredbe nekog pravnog akta mogu primeni-
ti.34 Represija, drugim rečima, nije proisticala isključivo iz slo-
va zakona, već je zavisila i od tumačenja koje je davao organ
izvršne ili sudske vlasti.
Svest o državi i represivnoj funkciji njenog odbrambe-
nog sistema nije bila nezavisna od političkih stavova jugoslo-
venskih stručnjaka. Konzervativni i autoritarni stav Slobodana
Jovanovića proizilazio je iz njegove snažne odanosti prema
srpskoj državi i antipatiji prema populističkim partijama de-
mokrata i radikala. U njegovoj svesti oblik države bio je pod-
ređen državnoj ideji. Ambiciozna državna ideja, kakva je bila
jugoslovenska, zahtevala je jaku i čvrsto organizovanu državu
što nije bilo moguće postići sa demokratskim uređenjem. Poje-
dinci su, po njegovom mišljenju, grešili kada su smatrali da je
34
Исто, 93–94, 105, 108–109, 113, 114, 119–121.

61
u demokratiji pitanje moralnog jedinstva uspešnije rešeno ne-
go u drugim oblicima vladavine.35 Pogledi profesora Pravnog
fakulteta Đorđa Tasića na državu i represiju bili su pod utica-
jem demokratskih ideja koje će kasnije doći do izražaja u sta-
vovima njegove političke grupe „Napred“.36 Ostaje otvoreno
pitanje da li je među srpskim pravnicima postojala jedinstvena
stručna svest o represiji i njenoj ulozi u procesu očuvanja teri-
torijalnog integriteta i suvereniteta nove države. Slobodan Jo-
vanović je mislio da raširena teorija o opravdavanju državne
sile pukom nadmoći države nad pojedincem ima logičkih ne-
doslednosti. Ako je, po toj teoriji, država jača od individue i
nije joj potrebno nikakvo opravdanje za primenu nasilja, pitao
se on, kako to da baš zbog te nadmoći ona poseduje navodno
pravo na upotrebu sile. Zaključio je da „teorija o pravu jačega“
nije u stanju da objasni proces kojim se nasilje pretvara u pra-
vo upotrebe nasilnih mera.37
Pojedini autori su smatrali da je tek druga polovina 19.
veka dala odgovor na pitanje opravdanja cilja kaznene politi-
ke države i na opšte mišljenje pravnika o potrebi sprovođenja
državne represije. Postojale su tri grupe teorija kojima se
opravdavalo kazneno pravo. Apsolutne teorije polazile su od
gledišta da je kazna opravdana samom činjenicom da učinjeno

35
В. Михајловић, н. д., 67–68; Слободан Јовановић, О држа-
ви, Основи једне правне теорије, Сабрана дела Слободана Јовановића,
том 8, Београд 1990, 501.
36
Savremenici i stvaraoci ove organizacije smatrali su da je „Na-
pred“ bila grupa „... naših intelektualaca koja je u predvečerje drugog svet-
skog rata pokušala, s jedne strane, da doprinese ozdravljenju i demokratiza-
ciji našeg političkog života, a s druge da se, na međunarodnom idejnom
planu, odupre agresiji fašizma, totalitarizma, diktature i nasilja u svetu.“ –
Božidar S. Marković, Izdavačka zadruga Politika i društvo, Sociološki pre-
gled, Vol. XVIII, No. 3–4, Beograd 1984, 285.
37
Слободан Јовановић, О држави..., 42–43.

62
krivično delo zahteva „odmazdu“, ali bez ulaženja u ocenjiva-
nje kazne kao sredstva. Relativne teorije smatrale su da je ka-
zna nužna zbog ostvarenja cilja koji se nameće pravnom poret-
ku kao odgovor na izvršeno krivično delo. One su insistirale
na prevenciji i na mogućnosti prevaspitavanja krivaca u uzorne
građane. Mešovite teorije su, sa manje ili više uspeha, pokuša-
vale da objedine mišljenja apsolutnih i relativnih teoretičara.
Uporedo sa idejom stvaranja jedinstvenog polazišta, pristalice
mešovitih teorija tražile su najmanji zajednički imenitelj me-
đusobno suprotstavljenih relativnih teorija.38
Poznavaoci krivičnog prava delili su apsolutne teorije
na dve grupe: prva je insistirala na potrebi kazne u funkciji
„izjednačenja i povraćaja“ za neko delo, dok je druga grupa
postala poznata kao „teorija pravičnosti“. Situacija u teorij-
skom diskursu postala je veoma složena kada se pojavilo
mnoštvo razlika u samim školama i pristupima. Disperzija
gledišta unutar većih pristupa dostigla je neslućene razmere.
Teorija „izjednačenja i povraćaja“ pocepala se u razne pravce
od kojih su bitno mesto zauzimale teorije moralne i pravne
odmazde, kao i teorija kazne kao sredstva uspostavljanja na-
vodne poremećene harmonije. Bilo je pravnika koji su stvori-
li teoriju odmazde istim zlom koje je krivac učinio, a postoja-
li su i filozofski nastrojeni mislioci koji su kaznu doživljavali
kao negaciju krivičnog dela. Od filozofskog do teološkog dis-
kursa bio je samo korak, učinjen oblikovanjem teorije pravič-
nosti. Ova teorija je posmatrala kaznu kao kategorički impe-
rativ. Kazna je morala biti u srazmeri sa krivicom, a time se
samo podražavala „božanska pravičnost“ u naporu da se po-
pravi božanski i pravni poredak. Kazna i represija su tako
38
Dušan Subotić, Ideja odmazde u kaznenom pravu, Kritička stu-
dija, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 1, Beograd
1922, 1–13.

63
postale ciljno sredstvo osiguranja i održavanja pravnog poret-
ka u državi.39
Relativne teorije su bile podeljene na teorije opšte i
specijalne prevencije. Opšta preventivna teorija pretpostavljala
je da bi društveni poredak došao u opasnost ako bi krivična de-
la ostala bez posledica i da je pravna kazna jedini način da se
potencijalni krivci uzdrže od svih vrsta zločina. Specijalna teo-
rija prevencije zahtevala je zaštitu društva od ponovljenih zlo-
čina prestupnika i evoluirala je u teoriju prinude sa ciljem pro-
mene „protivpravne volje“ pojedinca. Iz nje je nastala treća
grupa relativnih teorija čiji se zadatak sastojao u promeni te
volje, odnosno „protivpravnog raspoloženja“. Deo teoretičara
te škole smatrao je da se kaznom ispravlja „intelektualna šteta“
nastala krivičnim delom, a drugi se fokusirao na vraćanje posr-
nulih pojedinaca u okvire društvenih i moralnih normi.40
Sve škole kaznenog prava, kako apsolutne i relativne
tako i mešovite, imale su zajednički nedostatak u odsustvu ja-
sno definisanih psiholoških veza između zločina i kazne kroz
istoriju. To je postalo polje sukoba između klasične i pozitivi-
stičke škole, koje su nastale početkom 20. veka. Kažnjavanje
krivca, prema shvatanju klasične škole, bilo je posledica toga
što je on lično uzrok krivičnog dela. Pozitivisti su, za razliku
od klasičara, smatrali da je krivično delo simptom ili čak do-
kaz socijalne opasnosti ili antisocijalnog raspoloženja osuđe-
nog. Glavna razlika između škola ostala je u shvatanju prirode
kazne. Klasična doktrina je govorila o kazni i represiji kao o
činu legitimne i legalne „odmazde“, a pozitivistička je tuma-
čila kaznu kao ciljnu aktivnost pravosudnih organa da bi se
navodno promenio „antisocijalni“ stav osoba sukobljenih sa
zakonom. Pojedini teoretičari su negirali stavove obe škole
39
D. Subotić, n. d., 2.
40
Isto, 2–3.

64
smatrajući da su jednostrani, jer je svaka odmazda u vidu ka-
zne istovremeno posedovala preventivnu tendenciju. Ovo gle-
dište su prihvatali retki pravnici, jer su bili na stanovištu da je i
samo pitanje – da li država kažnjava zbog direktne povrede za-
kona ili iz preventivnih razloga radi sprečavanja budućih nede-
la – pogrešno postavljeno. Ostaje činjenica da su se obe škole,
klasična i pozitivna, oslanjale na prethodnike. Klasičari su sle-
dili i unapređivali postavke apsolutnih teorija, dok je pozitivna
škola širila horizonte relativnih teorija. Za razliku od pristalica
apsolutnih teorija, klasičari su prihvatili ideje prevencije, za-
strašivanja, „popravljanja“ ili držanja pojedinaca u uslovima
koji će ih neutralisati ili onesposobiti za nanošenje zla društve-
noj zajednici, ali su ih smatrali samo sporednim ciljevima.
Ono što je za njih bilo sporedno, za pobornike pozitivnih teo-
rijskih pristupa bio je glavni cilj. Po merilima pozitivne škole,
kazna je korisna samo onda ako zastrašuje, popravlja posrnule
ili ih čini bezopasnim, a njeno opravdanje nalazilo se u zatvo-
renom krugu sopstvene nužnosti, ali i koristi kazne za održava-
nje poretka.41
Bio je to samo početak formiranja naizgled nepremo-
stivih razlika u polazištima. Za klasičnu školu, pojam „odma-
zde“ za krivično delo bio je samo polazna tačka u naporu pra-
vosudnog sistema da posluži zaštiti i održanju pravnog poret-
ka, iako drugim sredstvima od onih koje je podržavala pozitiv-
na škola. Kazna, izrečena od suda, morala je posedovati izve-
stan stepen „kvantiteta“ učinjenog zlodela da bi zadovoljila zah-
tev za „kvalitetom pravičnosti“. U odredbama krivičnog zako-
nodavstva represija je trebalo da ostane i opstane kao sredstvo
za kažnjavanje kriminaliteta. Ideje pozitivne škole polazile su
od pitanja zašto nastaje kriminal. Smatralo se da je uzroke
nastanka kriminalnih radnji moguće definisati po ugledu na
41
Isto, 2–5.

65
matematički osmišljene zakone prirodnih nauka. Definisane su
tri vrste uslova koje su navodno stvarale pogodno tlo za krimi-
nalne radnje: telesne osobine budućeg zločinca, fizički uslovi
življenja i socijalni faktori. Ova podela uticala je na stvaranje
pseudonaučnih, ali i naučnih grana kriminalistike kao što su
kriminalna antropologija i sociologija kriminala. Telesne ka-
rakteristike i socijalno okruženje trebalo je da zamene „volju
krivca“ na pijedestalu uzroka zločina. Neuspeh pozitivne škole
da definiše karakteristike po kojima su se zločinci razlikovali
od drugih ljudi svedoči o naraslom strahu od priznavanja „nor-
malnosti“ zločina. Nedokazana predrasuda da je svaki zločinac
nenormalna osoba imala je ipak pozitivnu ulogu u istoriji per-
cepcije kriminaliteta i represije. Francuski kriminolog Feri na-
meravao je, tokom 1905, da kazneno pravo liši čvrste doktrine
i da ga pretvori u sociologiju sa zadatkom da se izbori sa poja-
vom kriminala. Kriminal je uopšteno shvaćen kao simptom in-
dividualnih i društvenih patologija. Zločin je postao bolesna
pojava koja je suzbijana sredstvima prevencije, a represija je
trebalo da nestane iz krivičnih normi.42 Povezivanje klasičnog
i pozitivnog stanovišta, sa izbegavanjem teorijskih krajnosti,
postao je složen i neophodan zadatak u jačanju preventivne i
represivne uloge države i njenih institucija.
Ulogu u tome odigrao je pokušaj psihološkog objašnja-
vanja značaja zločina i odnosa okrivljenog prema izvršenom
delu i kazni. Smatralo se da postoje zakonitosti kojima se po-
koravala dinamika zločina, ali je sociologija kriminala sa poli-
tikom države prema kriminalu tek trebalo da objasni pravila
borbe protiv pojave koja se po automatizmu smatrala antisoci-
jalnom karakteristikom. To gledište opravdavalo je postojanje
kaznenog prava sa posebnim represivnim ciljem, koji je posta-
vljen ne da bi kaznio krivično delo nego da bi izmenio navodnu
42
Isto, 5–6.

66
volju zločinca za izvršenjem zločina, delikta i prestupa. Slaba
tačka ove teorije odnosila se na klasifikaciju zločinaca. Svi
zločinci su svrstani u tri grupe: trenutne, stalne koji se mogu
resocijalizovati i stalne koji se ne mogu vratiti u okvire pošto-
vanja društvenih normi. Na osnovu podele prema njima je tre-
balo primeniti tri konsekvence kažnjavanja: zastrašivanje, po-
pravljanje delinkvenata i moduse koji su korišćeni da bi se zlo-
činci onemogućili u vršenju novih krivičnih dela. Tvorci ovog
modela i sami su priznavali da je podela samo „verovatna“, ali
ne i sigurna slika delinkvencije i delinkvenata. Tako je otvore-
no novo poglavlje u tumačenju fenomena represije koje se od
opštih slika pojedinih škola, baziranih na uopštenim predstava-
ma, spustilo ka počiniocu inkriminisanih radnji pokušavajući
da ga podvede pod različite kategorije.
Novi trendovi pokušali su da zločince dele prema moti-
vu izvršenja krivične radnje. Obrazloženje se ticalo predstava
da se na osnovu motiva daje mogućnost zakonodavnim i sud-
skim organima da kaznom direktno deluju na sam motiv zbog
koga je učinjeno neko delo. Problem je bio što u to doba, kra-
jem 19. veka, motiv još uvek nije bio naučno utvrđen niti se
razumevanje motiva moglo podvrći opštim kriterijumskim
obrascima.
Tvorac prve podele zločinaca, fon List, protivio se po-
deli na osnovu motiva zato što ona navodno nije pružala do-
voljnu teorijsku osnovu za psihološku podelu zločinaca u na-
poru da se utvrde opšti psihološki uzroci zločina. Čak je i nje-
mu bilo jasno da njegova podela na trenutne, privremene i traj-
ne zločince nije delotvorna sa stanovišta državne politike pre-
ma kriminalu, za koju se polako stvaralo mišljenje da treba da
dostigne više preventivan nego represivan karakter. Neke opa-
ske ipak zaslužuju pažnju, a posebno ona koja se odnosi na po-
novna preispitivanja rezultata kriminologije sa gledišta položaja

67
kriminalca prema pravnom poretku njegove države. Insistira-
nje na toj kategoriji, koja danas izgleda veoma savremeno, do-
velo je fon Lista u situaciju da brani čak i biološko istraživanje
kriminala u naporu da se istraže psihofizički uzroci za psiholo-
šku osobenost izvršenog zločina. Potraga za zločincem, na teo-
rijskom planu, završavala je u ćorsokaku istraživanja da li su
psihofizički nedostaci predaka zločinca uticali na stvaranje
zločina.43
Uzrok svih rasprava bila je težnja da zakonodavci, na
osnovu precizne slike kriminala, izvrše inovacije i reforme u
zastarelom sistemu kaznenog prava. Raširenu zabludu poziti-
vističke škole da se kriminal rukovodi zakonima antropologije
i statistike, osporavali su pripadnici klasične škole. To su činili
iz straha da ideja zločina, kao rezultat unapred datih odnosa na
socijalnom i psihološkom planu, ne uništi ideju krivične odgo-
vornosti pojedinca i time diskredituje pojam kazne u zakono-
davstvu. Klasična škola nije poricala psihološke i sociološke
uzroke koji stvaraju kriminal, ali im je poricala značaj prirod-
nog zakona koji je navodno bezuslovno opredeljivao jedinku
da pođe mimo zakona i prava. Traganje za uzrocima kriminala
postepeno se prevodilo na teren prevencije, iako je nastalo u
okvirima preispitivanja uzroka nedovoljne efektivnosti kazni.
Viđenje klasične škole zahtevalo je da se zakoni statistike i
društvenih nauka jednostavno ne uzimaju u obzir kada je u pi-
tanju pojava zločina kao takvog, već da kazna u vidu represije
treba da vrši korektivni i preventivni zadatak.44
Novo polje sukobljavanja otvoreno je kada je postalo
jasno da obe škole imaju različita gledišta o pojmovima krivi-
ce i kazne. To razmimoilaženje bilo je osnova iskustva raznih
reformi u krivičnom pravu prvih decenija 20. veka. Sociologija
43
Isto, 6–11.
44
Isto, 12–13.

68
i antropologija kriminala su insistirale na determinističkom
pristupu zločinu kao unapred određenom biopsihološkom fe-
nomenu. Adekvatno delovanje kazne, u očima pobornika tih
škola, značilo je odbacivanje ideja krivice i odmazde. Krivicu i
odmazdu zamenili su pojmovi „antisocijalnog raspoloženja“ i
„socijalne opasnosti“. Kaznom se uticalo isključivo na htenje
zločinca. Ni ovaj naizgled moderan pristup, međutim, nije bio
lišen slabosti i protivrečnosti. Ako je „socijalna opasnost“ tre-
balo da zameni krivicu, otvaralo se veoma osetljivo pitanje de-
finisanja razlike između duševno poremećenih zločinaca i onih
koji su bili psihički zdrave osobe.
U krivičnom pravu, zasnovanom na ideji odmazde za
zločin, duševna bolest je bila tretirana kao razlog za izricanje
mere nadzora u posebnim ustanovama, a ne kazne. Novo kri-
vično pravo, sa idejom „socijalne opasnosti“, ukidajući kaznu
kao represiju postavilo je znak jednakosti između delovanja na
svest psihički normalne osobe i onih koji to nisu bili. Teoreti-
čari tog vremena, u naporu da što kraće definišu razlike izme-
đu dva pristupa, govorili su o dve paradigme kažnjavanja –
kao odmazde i kao zaštite. Deterministički pravac ipak je za-
dobio priznanje zbog ublažavanja dogmatizma klasične škole i
insistiranja na većoj individualizaciji krivice. Škola odmazde,
pod njihovim uticajem, počela je da vodi računa da se u okviru
maksimuma i minimuma izrečene kazne osvrne i na budućnost
krivca.
Klasična škola rešila je i pitanje adekvatnog uticaja so-
cijalnih faktora na kriminal, ostavljajući sudiji da prema dej-
stvu tih faktora na kriminal jasnije odredi kaznu kao meru in-
dividualnog pristupa prema kriminalcu. Hipertrofirana upotre-
ba pojma „socijalne opasnosti“ mogla je dovesti i do neželjene
posledice izricanja neodređenih presuda, čemu se protivila kla-
sična škola. Bilo je i onih koji su pokušavali da ostvare ideju

69
kompromisa između dve škole mišljenja. Ostavljali su moguć-
nost da kazne služe u profilaktičke svrhe, ali dopuštajući da
one treba ponegde da ustupe mesto merama zaštite radi boljeg
služenja interesima prava. U praksi, to je ostao samo spisak le-
pih želja.45
Ideja o zaštitnim merama uvedena je u srpsko krivično
zakonodavstvo tek 1910. godine, a da time nije ukinuta ideja o
kaznenom pravu represije za krivično delo. U samu praksu je
tako ušlo otvoreno i nerešeno pitanje šta se kažnjava: da li iz-
vršilac krivičnog dela ili samo krivično delo kao takvo. Nega-
cija represije osećala se u formulaciji da se kažnjava zbog sa-
mog krivičnog dela i da se kazna ne odnosi na krivca kao lič-
nost. Većina srpskih pravnika prihvatala je ideju kazne kao re-
presije i odmazde upravo zbog toga što je energičan preventiv-
ni rad državnih organa zahtevao upotrebu autoriteta kao „oru-
đa straha“ prema onome koji je kršio zakon. Opravdavali su to
istorijskom činjenicom da zločini prizivaju reakciju u formi
odmazde. Pojedini od njih su smatrali da čak ni odricanje same
države od krivičnopravnih funkcija ne bi dovelo do gašenja
ideje odmazde u državnom pravu. Ostajalo je otvoreno pitanje
kako utvrditi precizno individualizovanu količinu odmazde ko-
ja bi bila srazmerna krivici osuđenog.
Suština ideje odmazde ležala je u odgovornosti svakog
čoveka za ono što je učinio, a srpski krivični zakonik potenci-
rao je odgovornost insistirajući na odmeravanju onoga što zlo-
činac „zaslužuje“. Raspravljalo se o tome šta se dobija vrše-
njem odmazde. Teorijski odgovor na ovo pitanje bio je neodre-
đen i zasnivao se na ideji da „unutrašnji osećaj pravičnosti“
odobrava, traži i vrši odmazdu nad počiniocima krivičnog de-
la. Smatralo se da svako odstupanje od osećaja pravičnosti i

45
Isto, 98–104.

70
propust u kažnjavanju dovodi do osećanja „negodovanja“ pre-
ma državnopravnim strukturama upravo zbog odsustva odma-
zde. Idealističko shvatanje da je osećaj pravičnosti osnova
pravnog poretka svih država bilo je dovoljna pozadina za od-
bacivanje teorija da ne postoji pravičnost kao kategorija ili da
nije dokazan bilo kakav značaj pravičnosti za krivično pravo.46
Pojam odmazde nije u prvi mah podrazumevao pravo države
da kazni nekoga. Tek je moderno shvatanje klasične škole pra-
vo države na kažnjavanje podvelo pod pojam političkog zako-
nodavstva i pravnih gledišta. Prihvatalo se kao očigledno da je
država sama sebi, bez objašnjenja na koji je to način izvela,
prisvojila pravo i dužnost da vrši odmazdu u funkciji pravično-
sti. To državno pravo proizilazilo je iz samog zločina, tako da
se počinilac moralno nije mogao žaliti na zlo koje je doživlja-
vao na osnovu presude. Pravo represije shvaćeno je kao pravo
dužnosti države da očuva svoj autoritet primenom odmazde.
Ograničenost ove ideje bila je u premisi da je ostvarivanje pra-
vičnosti podređeno autoritetu države radi zaštite pravnih doba-
ra i društvenih interesa. Početkom 20. veka bilo je pomodno
razmišljati da je suština istorijskog razvoja krivičnog prava vo-
dila ka ukidanju odmazde. Zastupnici tog mišljenja nisu se li-
bili da govore o krizi ili bankrotstvu krivičnog prava.
Opšta kretanja posle Prvog svetskog rata shvaćena su
kao opovrgavanje ideje o propasti krivičnopravnog sistema,
navodno pod uticajem „borbi za slobodu“. Razmišljalo se o te-
orijskim obrazloženjima prava na odmazdu. Odmazda se shva-
tala kao kategorija podređena održavanju pravnog poretka i
autoriteta države, što se podrazumevalo pod floskulom da je
ona u suštini „korisno primenjena pravičnost“. Tako se pobija-
lo shvatanje socijalne antropologije da su odmazda i pravič-
nost osećaji privatne prirode, pošto je državnom autoritetu bilo
46
Isto.

71
isključivo stalo da pravičnost odmazde bude opšteprihvaćena
kategorija u svim slojevima društva.47
Odmeravanju kvaliteta pravičnosti trebalo je da posluži
stav države da se sitna krivična dela ne moraju bezuslovno ka-
žnjavati. Upravo na tom nivou rasprava došlo je do rascepa
među pripadnicima klasične škole. Jedni su smatrali, formali-
stički kruto, da se mora kažnjavati svako krivično delo čim je
proglašeno za protivpravnu aktivnost. Drugi su zastupali stav
da je država ta koja treba da odluči da li primena kazne može
izostati shodno državnom interesu. Pitanje je ostalo otvoreno,
tako da se dopuštalo zakonodavcu da prema svojoj volji odredi
da li se svako krivično delo mora bezuslovno kažnjavati. Kate-
gorije beznačajnih krivičnih dela nazivale su se bagatelnim, a
rimsko pravno nasleđe dopuštalo je odustajanje od gonjenja u
takvim okolnostima. Nije se odgovorilo na problem da li je
umesnije bagatelna krivična dela proglasiti za činove koji se
neće kažnjavati ili ih treba ostaviti sa sankcijama, a da sudija u
konkretnom slučaju odluči o kazni. Većina pravnika bila je
uverena da se kazna mora izreći uvek ako krivično delo dovodi
u pitanje očuvanje državnog autoriteta. Indirektno se došlo do
stava koja vrsta pravičnosti državi najviše odgovara. Ispalo je
da državne institucije podržavaju samo pravičnost koja se po-
sredno ili neposredno oslanja na zaštitu autoriteta državne or-
ganizacije i samim tim ta pravičnost je oglašena za neophodnu
i korisnu. Pravičnost karakteriše kažnjavanje protivpravnosti
shvaćene kao kršenje odredaba pravnog poretka namenjenog
zaštiti pravnih dobara i društvenih interesa. Korist i pravičnost
bili su deo pomoćnog aparata za funkcionisanje kažnjavanja, a
sama kazna tretirala se kao izvestan vid vršenja zla nad oso-
bom koja je narušila pravni poredak.48
47
Isto, 105–108.
48
Isto, 109–110.

72
 Preduslov za izricanje kazne uvek je bilo krivično delo,
jer se zaštita državnog autoriteta nije mogla vršiti bez utvrđene
protivpravne karakteristike nekog dela. Utvrđivanje protiv-
pravnosti nije bilo dovoljno da po automatizmu dovede do iz-
ricanja kazne, jer je državna struktura pravosudnog sistema
kao dodatnu obavezujuću okolnost predviđala i krivičnost rad-
nje. Osuđenik je trpeo kaznu samo zato što je svojom voljom
izvršio ne samo protivpravni nego i krivični delikt. Otvaralo se
pitanje da li se kažnjava samo krivično delo ili protivpravnost
počinjenog dela.
Pristalice ideje odmazde u kaznenom pravu pojedno-
stavile su problem ističući isključivo krivično delo dok je pro-
tivpravnost, iako glavni uzrok osude, bila u drugom planu. Ide-
ja protivpravnosti stvorena je kao pravni pojam unapred odre-
đenog karaktera. Svaki krivični zakon definisao je kažnjive
radnje i unapred određivao uslove pod kojima se one moraju
sankcionisati. Pitanje krivice bilo je činjenično pitanje pošto se
krivac mogao osloboditi ukoliko je neko delo učinio pod utica-
jem okolnosti ili neizbežnih nužnosti koje mu se ne mogu pre-
baciti. U praksi to je značilo da je za krivičnu odgovornost bilo
neophodno da okrivljeni poseduje minimum umnih sposobno-
sti u procesu odlučivanja da li će izvršiti ili odustati od nekog
krivičnog dela. Pravo odmazde zasnivalo se i na verovanju da
je krivac mogao odustati od protivpravnog čina i da se pret-
njom kazne i njenim izvršenjem uticalo na volju ljudi da odu-
stanu od krivičnih dela. Pozitivistička škola upala je u protiv-
rečnost kada je protivpravni akt svodila na biološke ili socijal-
ne uzroke, a potom zahtevala da se kaznom deluje na ličnost
počinioca da ne ponovi ili ne učini novo krivično delo. Upravo
na sposobnosti čoveka da se odupre negativnim iskušenjima
krivičnih dela zasnivao se pojam uračunljivosti. Pojedine kla-
sične škole pošle su korak dalje smatrajući da pravo odmazde

73
zavisi isključivo od ishoda počinjenog dela. Većina srpskih
pravnika nije htela da prihvati ovu premisu, smatrajući da se
krivica može umanjiti ili povećati zavisno od „otpornosti“ zlo-
činca prema iskušenju ideje da se izvrši krivično delo. Početna
faza krivičnog prava oslanjala se na taksativno nabrajanje kri-
vičnih dela i unapred fiksirane kazne.
Razvoj krivičnopravne prakse uticao je na sve složeni-
ju sliku protivpravnih činova, posebno kada se stekla stručna
svest o subjektivnosti svakog krivičnog dela. Priprema, poku-
šaj, saučesništvo, sticaj okolnosti, ponovljene krivične radnje
pa i nužna odbrana, otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti, po-
stali su deo mehanizma znanja pravosudnih organa u obračunu
sa raznim vidovima kriminala. Dolazilo je i do preteranog
uprošćavanja uloge dopuštene represije u sistemu zaštite drža-
ve i pojedinca. Pozitivisti su nastojali da sve odredbe krivičnih
zakona, po mišljenju pristalica teorije odmazde, pogrešno sve-
du na opšti princip. Po tom principu svaki čovek opasan po
društvo morao je da se učini „bezopasnim“, sve dok tu meru
traže interesi socijalne zajednice. Svođenje svih krivičnoprav-
nih normi na jedan opšteprihvaćen stav dovelo bi do paradoksa
nestajanja ciljno usmerenog pravosudnog sistema.49 Svaki čo-
vek ocenjen kao potencijalna opasnost po interese društva, bio
bi izložen nečemu što više ne bi bila kazna nego mera samoza-
štite sistema ne samo od činova koji se mogu podvesti u kate-
goriju kriminala, već i od delikta mišljenja. Napredna ideja o
tome da kriminal nije samo posledica individualnih osobina
neke osobe pretvorila se u pogodno oruđe za suzbijanje slobo-
da mišljenja i delovanja. To je bio jedan od razloga što poziti-
vistička škola nije stekla veći broj pristalica, iako su njene ide-
je izgledale mnogo demokratičnije od šablonskih stavova kla-
sičnih škola.
49
Isto, 169–172.

74
 Jugoslovenski pravnici slagali su se sa mišljenjem kla-
sične škole da se reforma zakonodavstva može uspešno izvesti
na osnovu ideje odmazde za zločin uz doziranu tendenciju pre-
vencije. Cilj generalne pravne zabrane nekog delikta bio je
preventivan i pretpostavljalo se da će delovati na „ljudsku vo-
lju“ odvraćanjem od „kažnjivih dela“.
Kada je preventivni faktor zakazivao u svojoj ulozi,
otvarao se prostor za kaznu kao odmazdu. Kazna je dejstvova-
la represivno, ostvarujući pretnju koja nije uspela da deluje
preventivno. Istovremeno delovanje prava odmazde kao kazne
i prevencije svedočilo je o postojanju odnosa između represije
i preventivnosti. Cilj reformi u zakonodavnom sistemu bio je
jasno ograničavanje prostora delovanja, kako represivne tako i
preventivne tendencije.
Definisanje cilja krivičnog prava postalo je osnovno pi-
tanje. Teorija i praksa su upozoravale da bi postavljanje pre-
vencije za glavni cilj u krivičnom zakonu izmenilo oblik i kva-
litet kažnjavanja. U tom slučaju kazna kao preventiva izricala
bi se u okolnostima kada bi postojala samo namera, dok bi vr-
šenje krivičnog dela gubilo na važnosti kao kriterijum za pre-
sudu. Borba protiv izvršenog kriminala ne bi više imala značaj
koji je dobila u klasičnom pravu. Pravosuđe bi se našlo u situa-
ciji da bude neefikasno i nesposobno u odmazdi za izvršeno
krivično delo. Verovatnoća opasnosti po nešto ili po neku oso-
bu postala bi osnovno merilo u politici kažnjavanja. Spor iz-
među pozitivista i klasične škole ponovo je osnažen, jer se ni-
jedna pozitivistička škola nije usudila da odbaci učinjeno kri-
vično delo kao kriterijum kažnjavanja uprkos nelogičnosti op-
stajanja tog postulata u sistemu preventivnog kažnjavanja.
Klasična škola im je sa pravom prebacivala da se, ukoliko
ostanu pri zahtevu kažnjavanja krivičnih dela, može isključivo
govoriti o kazni kao represiji sa većim ili manjim akcentom na

75
prevenciji. Pristalice srednjeg puta našle su rešenje da se ideja
prevencije može jasnije ispoljiti većim dijapazonom kazne i
preciznijim određivanjem njenih veličina. Pozitivna škola oti-
šla je u ekstremno zaključivanje kada je definisala da je boja-
zan od krivičnog dela dovoljna kategorija da se pristupi ka-
žnjavanju. Od kažnjavanja se moglo odustati čak i posle izvr-
šenja krivičnog dela ukoliko više ne bi postojala opasnost da
se ono uradi. Sve je učinjeno sa namerom da se lična sloboda
pojedinca zaštiti pred zakonom. Stav klasičara bio je da se lič-
na sloboda ne može ugroziti objektivnim dokazivanjem nečije
opasnosti, a ukazivali su i na nelogičnost primene prevencije
na izvršeno krivično delo.50
Otvarao se i problem kako definisati razlog zbog koga
bi pravosuđe intervenisalo u procesu dokazivanja krivice. Po-
stojali su činovi koji nisu imali protivpravnu osnovu, ali su
ukazivali na antisocijalno raspoloženje osobe koja ih je vršila.
Dokazivanje krivice prvih decenija 20. veka oslanjalo se na
traženje psiholoških osobina koje su izazivale kriminal. Posao
pravnika bio je da dovede u vezu psihu kriminalca i krivično
delo, a sama činjenica da je ta veza postojala tumačila se kao
dokaz krivice. Ideja preventivne akcije govorila je ne više o
kazni kao meri odmazde, već o merama sigurnosti da se neko
delo ne bi izvršilo. Značaj preventivne akcije bio je u njenom
korišćenju protiv osoba kojima se nije mogla dokazati krivična
odgovornost, a njihovo ponašanje davalo je povoda za sumnju
da će pravni poredak biti povređen trenutno ili u budućnosti.
Čak su i pristalice klasičnog prava smatrale da je u tom slučaju
prevencija na mestu i poredili su je sa zaštitom od divljih živo-
tinja ili elementarnih nepogoda. Bilo je i onih koji su smatrali
da pojam socijalne odgovornosti nije ekvivalentan za povredu
pravnih normi kod kojih se može govoriti o stvarnoj krivičnoj
50
Isto, 172–175.

76
odgovornosti. Tendencija odvajanja prevencije i represije bila
je paradoksalno jedini način na koji su obe pravne teorije mo-
gle opstati i dopunjavati se. One su mogle delovati samo u slu-
čaju da ne budu izjednačene ili da ne dođe do prevlasti jedne
tendencije nad drugom. Ove dve tendencije razlikovale su se i
po stepenu obuhvatanja pravnog interesa društva. Za pravo od-
mazde bio je merodavan javni interes očuvanja državnog auto-
riteta, a samo posredno zaštite svih privatnih interesa. Za pre-
ventivno pravo zaštite od značaja su bili svi pravni interesi i
sva pravna dobra, kako privatna tako i javna. Sektor posredne
zaštite svih privatnih interesa bio je i mesto susreta prava od-
mazde i prava prevencije. Bilo je savršeno jasno da se kaznom
represije čuva državni autoritet, ali što je još bitnije da preven-
tivna akcija države nije bila dovoljna za očuvanje autoriteta.
Tako je neuspeh države da preventivno deluje izazivao represi-
ju. Svest pravnika bila je dovoljno visoka da promišljeno rela-
tivizuje oba metoda borbe protiv zločina, pogotovu u okolno-
stima kada su prevencija i represija primenjivane nezavisno i
samostalno jedna od druge.51
Konkretna pravna svest o represiji bila je povezana sa
idejom o kaznenom pravu odmazde koje je za njih bilo jedna-
ko represiji. Represija je posredno učestvovala u borbi protiv
kriminala. Jedan od razloga održavanja represivnog prava le-
žao je u činjenici da se ono moglo koristiti i u preventivne svr-
he dok su preventivne metode, na teorijskom nivou, bile lišene
karaktera odmazde. Tamna strana prevencije bila je u kažnja-
vanju „bezopasnih zločinaca“ i u primeni mera zaštite, drugim
rečima represije, ne samo protiv onih koji su bili zločinci nego
i protiv osoba koje nisu mogle odgovarati za sopstvene postup-
ke, naročito u slučajevima mentalnih bolesnika. Kategoriji pre-
vencije nedostajala je ideja pravičnosti.
51
Isto.

77
 Uspeh pravnog sistema merio se kvalitetom podjedna-
ko dostignutog preventivnog i represivnog cilja. Čak i ovo gle-
dište moglo se uspešno pobiti ukazivanjem na objektivnu indi-
vidualnu opasnost zločinca ako je sam značaj krivičnih dela
bio nedovoljan da utiče represivno i preventivno. Kažnjavanje
u preventivnom zakonodavstvu bila je više mera kojom se ci-
ljalo na zastrašivanje i prevaspitavanje, ali je ideja kazne kao
ciljnog određenja izostala.
Borba protiv uzroka kriminala nikada nije bila predmet
krivičnog prava već se definisala isključivo kao jedna od funk-
cija upravne državne vlasti. Primena krivičnog prava bila je sa-
mo jedna od komponenti pridodatih sudskoj vlasti u borbi pro-
tiv praktičnog kriminala.
Uprkos priznanju potrebe reformisanja krivičnog prava
ostalo se na shvatanju da je represija neophodna za pravno
održanje autoriteta države. Zločin, kazna i krivična odgovor-
nost ostali su predmeti koje država nije htela da ispusti iz svo-
jih ruku radi održanja minimuma sile neophodne za njen op-
stanak. Princip individualnog prilaza merama represije bio je
jedini logičan način da se izbegnu kazne sa trajanjem nesra-
zmernim zločinu i da mere zaštite od prestupa ne postanu po-
sebne kaznene mere. Obrt u smeru od zaštite do kazne desio se
kada su se, tokom vremena, norme prvobitno zaštitnog karak-
tera kao što su: mera policijskog oduzimanja i uništavanja
sredstava za vršenje nezakonitih radnji i zabrana obavljanja
nekih aktivnosti počele da se posmatraju kao vrsta kazne u kri-
vičnom pravu.
Sporedno krivično zakonodavstvo predstavljalo je glav-
nu oblast prodora preventivnih metoda. Nijedna pozitivistička
škola nije odustala od pojmova kao što su krivično delo i kri-
vična odgovornost, iako su to bila dva ključna oslonca pristali-
ca odmazde. U okvirima vršenja odmazde, klasične škole su i

78
dalje tvrdile da kazna mora biti proporcionalna krivičnom delu
i da se mora pojedinačno odmeravati prema iskazanom asoci-
jalnom stavu osuđenika.
U naporu da stvore što obuhvatnije zakonodavstvo, ju-
goslovenski pravni stručnjaci su definisali načelo da pravo od-
mazde treba zadržati, ali i prihvatiti preventivno pravo kao
sredstvo za „sistemsku borbu“ države protiv kriminala.52
Šta su konstante koje su odredile sumu jugoslovenskog
iskustva sa represijom u demokratskom sistemu koji je bio na
snazi čitavu deceniju, od 1918. do kraja 1928. godine? Dva
osnovna problema bila su odsustvo poznavanja konstitutivnih
naroda i konstantna zloupotreba funkcionisanja upravljačkih,
zakonodavnih i izvršnih institucija sistema. Postavlja se pitanje
da li je država u ranijem zakonodavstvu, baštinjenom iz sa-
svim drugih unutrašnjih i spoljnopolitičkih prilika, imala pro-
stora da sebe brani legalnim i legitimnim sredstvima? Čak i
ako su represivni zakoni većinom bili plod negativnog iskustva
ostaje otvoreno pitanje zašto se u odbrani ugroženih državnih
interesa posezalo za nelegalnom i nelegitimnom praksom, a ti-
me suštinski i nehotice dodatno ugrožavao nestabilan poredak?
Da li je korišćenje takvih sredstava objektivno odgovaralo ju-
goslovenskoj državi kao novonastaloj pravnoj i političkoj za-
jednici? Bilo je i drugih problema koji nisu mogli biti prevazi-
đeni prethodnim radom srpskih državnih institucija. Neizve-
snost pitanja kako će se završiti Prvi svetski rat i u kojoj meri
će biti ostvareni srpski ratni ciljevi bili su osnovni razlozi koji
nisu dopuštali da se konture novog pravnog poretka uobliče u
emigraciji.53

52
Isto, 176–181.
53
Više o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ra-
tu u: Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 94–
100; Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914–1918, Beograd 1992, 27–

79
 Sticajem neumitnih istorijskih i civilizacijskih okolno-
sti jugoslovenska država je u procesu svog nastajanja pružala
sliku izrazito konfliktnog društva u formiranju sa istaknutim
lokalnim osobenostima delova nove državne tvorevine. Radilo
se o prostoru na kome su se susretale, ali i sukobljavale, ideo-
logije, religije, civilizacije, kulture, društvene norme, običaji i
verovanja. Tokom vekova, kontakti između Azije i Evrope od-
vijali su se preko prostora naroda koji će se prvi put politički
okupiti u granicama Kraljevine SHS. Primat politike odredio
je modalitete ujedinjenja. O njemu se razmišljalo izvan kon-
teksta ekonomskih i kulturnih faktora koji su mnogo uspešnije
mogli predstavljati „vezivno tkivo“ u stvaranju identiteta nove
zajednice od proklamovane političke ideologije.54 Pred stvara-
nje države raznorodne celine – od feudalne Bosne i Hercegovi-
ne, preko siromašne Dalmacije, zaostale i ratnim dejstvima iz-
ložene Makedonije, okupiranih krajeva Srbije i cele Crne Go-
re, do industrijski znatno razvijenijih delova Hrvatske i Slove-
nije – imale su nagomilane probleme. Pitanja bezbednosti, is-
hrane stanovništva, straha i nade lokalnih nosilaca političkih
zbivanja od okupacije i njenih političko-ekonomskih posledi-
ca, bila su jedini zajednički imenitelji turbulentne situacije
pred i u toku urušavanja vlasti oslabljenih bugarskih, nemač-
kih i austrougarskih sistema vladavine. Delovi buduće države
imali su nagomilane i sopstvene probleme funkcionisanja. Upu-
ćeni savremenici naglašavali su, sasvim tačno, da srpska poli-
tička elita, uprkos internacionalnom iskustvu stečenom tokom

54, 174–223; Đorđe Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugosla-

vije, Beograd 1984, 47–55; Dragoslav Janković, Srbija i jugoslovensko pi-
tanje 1914–1915, Beograd 1973, 33–121; Ljubinka Trgovčević, Naučnici
Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920, Beograd 1987, 27–32.
54
O tome više u: Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Про-
стор, друштво, политика, (Поглед с краја века), Београд 1998, 37–38.

80
školovanja u raznim zemljama Evrope, nije u dovoljnoj meri
poznavala prilike i tokove političke svesti u srpskim, hrvat-
skim i slovenačkim krajevima Austrougarske. Političari srpske
nacionalnosti koji su živeli u Kraljevini Srbiji bili su zaroblje-
nici nacionalnog i državotvornog iskustva Evrope 19. veka i
nisu imali dovoljno vremena da se pre Prvog svetskog rata
upoznaju i srode sa funkcionisanjem multietničke države ka-
kva je postala Srbija posle Balkanskih ratova 1912–1913. go-
dine. U svom patrijarhalnom habitusu, izjednačavali su nacio-
nalnu i porodičnu zajednicu. Pozivajući se na objektivno nepo-
stojeću etničku jedinstvenost „troplemenog naroda“, pokuša-
vali su da centralizam nacionalno homogene srpske sredine
prenesu na mnogo složeniju situaciju u kojoj se formirala nova
država. Svako plediranje za oblike društvenog i državnog ure-
đenja koje nije poticalo iz srpskog državotvornog iskustva do-
življavano je kao izraz neprijateljstva prema Kraljevini SHS, a
zastupnici takvih ideja bili su izloženi represiji. Ona je bila vi-
še proizvod straha od naraslog broja spoljnih i unutrašnjih pro-
tivnika jugoslovenske države nego rezultat svesne i promišlje-
ne akcije zaštite državnih interesa. Glasovi koji su upozoravali
na opasnost od mogućnosti da represija podstakne dezintegra-
cione procese bili su usamljeni i više su služili u svrhu kritike
pojedinih političara koji su tada bili oslonci sistema, a posebno
Svetozara Pribićevića, nego što su nameravali da ukažu na po-
trebu racionalizovanja represije.55
Od svih institucija predviđenih da budu nosioci novog
državnog uređenja, vlade, parlamenta i krune, samo je re-
gent sa osloncem na srpsku vojsku bio spreman da Kraljevstvu

55
P. S. Taletov, Srpsko pitanje, Vreme, 2. septembar 1928, 1;
Vlad. Ristović, Nekrolog Svetozaru Pribićeviću, Epoha, 10. oktobar 1922,
1; Sofija Božić, Beogradsko javno mnjenje o Svetozaru Pribićeviću, Toko-
vi istorije, br. 1–4, Beograd 2001, 7–20.

81
Srba, Hrvata i Slovenaca odredi parametre funkcionisanja pre-
ko kojih se nije moglo ići. To je bilo moguće zato što je Krfska
dekleracija iz 1917. godine unapred odlučila o ograničavanju
suverenosti buduće Ustavotvorne skupštine, postavljajući srp-
skog monarha iznad tog tela.56 To je bila greška. Sa gledišta
formalnog prava, tek je Ustavotvorna skupština, kao najviše
zakonodavno telo, imala pravo da odlučuje o državnopravnom
uređenju zemlje, ali je njena uloga derogirana pre nego što se
ona formirala i sastala. Uobičajen redosled u demokratskim
zemljama, da se privremeno parlamentarno telo formira pre
vlade, nije bio poštovan.
Čin mešanja regenta Aleksandra Karađorđevića u pre-
govarački proces o sastavu prve vlade, odnosno njegovo odbi-
janje da mesto premijera bude rezervisano za jednog od tvora-
ca Kraljevstva SHS Nikolu Pašića, ali i indirektno učešće Kru-
ne u formiranju Demokratske stranke čime se stvarao pandan
radikalima i rasparčavala odnosno podvajala srpska politička
scena, svedoče o uticaju vanparlamentarnih faktora na zametke
političkog života u državi. Bio je to nagoveštaj represivnog de-
lovanja autoritarne ličnosti budućeg vladara čak i na institucije
kao što su vlada i parlament koje su, po osnovnim demokrat-
skim načelima, trebale da budu oslobođene nelegalnih pritisa-
ka. Nije postojao ni osnovni legitimni odnos zakonodavne i iz-
vršne vlasti pošto su vlade nove države, koje su se veoma brzo
smenjivale, uprkos delovanju parlamentarnih odbora Privreme-
nog narodnog predstavništva donele oko 800 uredbi sa zakon-
skom snagom čime su organi izvršne vlasti objektivno preuzeli
zakonodavnu vlast. Pravni eksperti su uzalud isticali da je si-
stem uredbi po svojoj funkciji bio plod vanrednih situacija na-
stao usled ratnih potreba i „surogat“ zakonskih normi. Razlika
56
Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1984,
Zbirka dokumenata, Beograd 1985, 51–53.

82
i presedan između srpskog pravnog iskustva sa uredbama i
evropske prakse tokom Prvog svetskog rata bila je što je srpska
vlada izdavala uredbe bez bilo kakve dozvole parlamenta, dok
su druge vlade imale posebna ovlašćenja od svojih skupština.
Primer sprovođenja agrarne reforme u novoj državi, či-
je se zakonodavstvo isključivo baziralo na uredbama vlada dok
se donošenje zakona ostavljalo za neki kasniji momenat, sve-
doči da je zloupotreba institucija uzela maha već na samom
početku njenog postojanja. Moć zakonodavne vlasti je dezavu-
isana od strane izvršne vlasti, a u tome su imali podršku čak i
većine članova parlamenta. Ilustrativan primer dao je kompli-
kovani proces stvaranja poslovnika o radu Ustavotvorne skup-
štine. Njega je trebalo osmisliti u Privremenom narodnom
predstavništvu. Ono taj zadatak nije izvršilo pre raspuštanja,
već ga je prenelo vladi koja je ujedno dobila od PNP-a pravo
da poslovnik propiše običnom uredbom, a to je bio dalji oblik
derogiranja najvišeg državnog tela. Pretila je opasnost da hi-
pertrofirana upotreba uredbi dovede do psihoze privremenosti
pravnog poretka. Od 1918. do 1921. promenilo se pet vlada
koje su često koristile uredbe da bi ukinule druge uredbe svo-
jih prethodnika. Kvalitet tih uredbi bio je nizak. Praktični ne-
dostaci u njihovom funkcionisanju i „olako“ formulisanje od-
redbi bile su osnovne karakteristike uredbodavne politike.57
Drugim rečima, ni regent ni vlade, kao centri moći, nisu poka-
zivali dovoljno etičke dalekovidosti i političke mudrosti da se
dobrovoljno odreknu dominantnih pozicija stečenih tokom
vanrednih okolnosti Prvog svetskog rata, izbeglištva i okupaci-
je. Tako je poremećaj balansa moći, između Skupštine, vlada i

57
Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, knj. III, Srbija u
Jugoslaviji, Novi Sad 2001, 37, 38, 43–45, 50–53, 58; Slobodan Jovanović,
Nestajanje zakona, Iz istorije i književnosti, knj. I, Sabrana dela Slobodana
Jovanovića, tom 11, Beograd 1991, 399–409.

83
Dvora, ugrađen u jugoslovensko državotvorno iskustvo i di-
rektno se reflektovao na represivnu politiku.
Od upravljanja uredbama do njihovog korišćenja u re-
presivne svrhe ispoljavanja državne moći bio je promišljen i
netipičan prelaz. Jedna od prvih represivnih uredbi, osmišljena
da zaštiti državu od boljševičkog prevrata i diktature proletari-
jata, bila je Obznana o zaštiti države, od 29. decembra 1920,
kojom su ukinuta politička prava komunista. Pripadnicima
KPJ oduzeta su prava na okupljanje i slobodu štampe, a njiho-
ve oružane akcije podlegale su jurisdikciji vojnih sudova.
Obznana se, sa pravne tačke gledišta, razlikovala od fi-
zionomije drugih uredbi po naslovu i načinu objavljivanja. Reč
„obznana“ trebalo je da joj umanji objektivan značaj, tretiraju-
ći je kao običnu administrativnu aktivnost, čemu je doprinosilo
i to što su je potpisali samo članovi vlade Milenka Vesnića,
koja je bila u ostavci, ali ne regent ili kralj. Za razliku od dru-
gih uredbi, nije bila formalno objavljena u državnom Službe-
nom glasniku, već je u formi plakata izlepljena po ulicama ta-
ko da su joj nedostajali elementi pravne validnosti koji su bili
poštovani kod drugih uredbi. Zato se, po Slobodanu Jovanovi-
ću, koji se ne može nikako optužiti za simpatije prema komu-
nističkim ciljevima, mogla posmatrati kao pseudo uredba čija
je svrha bila „političko zastrašivanje“, odnosno represija.58
Profesionalnom pravniku i legalisti kao da je izmakla lična
drama moralno čvrstih ljudi, inače ubeđenih demokrata po po-
litičkim pogledima, koji su bili odlučni da državu brane i nele-
galnim sredstvima.
Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela i tvorac
Obznane, isticao je da Vesnićeva vlada nije imala „zakonsko
ovlašćenje“ za takav čin, ali nije mogla pasivno posmatrati ono

58
Slobodan Jovanović, Nestajanje zakona..., 402–403.

84
što je smatrala opasnošću po zakonitost, državne institucije i
budućnost Kraljevine SHS.59
U starijoj istoriografskoj literaturi procenjivalo se da je
KPJ tokom 1920. imala oko 65.000 članova i oko 250.000 sin-
dikalno organizovanih simpatizera. Bio je to prilično veliki
broj potencijalnih „antidržavnih elemenata“ u uslovima koji su
bili daleko od stabilnog poretka. Vlade nove države su iz tih
razloga donele niz odbrambenih mera. Proglašavanju Obznane
prethodila je uredba o militarizaciji železnica u slučaju štrajka,
od 15. decembra 1920. Slamanje štrajka husinjskih rudara u
Bosni, krajem 1920. godine, oružanom silom žandarmerije i
vojske bio je akt represije, ali i pokazatelj spremnosti državnih
institucija da se odupru revolucionarnim trendovima. Reakcija
prokomunističkog Centralnog radničkog sindikalnog veća Ju-
goslavije na eskalaciju nasilja prema rudarima, bila je najava
opšteg jednodnevnog generalnog štrajka u Kraljevini. To je,
prema nekim viđenjima, bio povod za uvođenje Obznane kao
represivnog akta, karakterističnog za proces stvaranja zaštitnog
sistema države koji nije imao pravo na grešku, jer bi ona ugrozi-
la krhke temelje državne, društvene i političke zajednice.60
Zbog neophodnosti jedinstvene borbe državnih ustano-
va protiv svih oblika kriminala Nacrt o krivičnom sudskom
postupku u Kraljevini SHS stvorio je instituciju državnog tuži-
oca kao čuvara zakona i pravnog poretka. Državni tužilac je
postao figura bitna za moć državnog aparata prinude. Bez
predloga državnog tužioca nije se mogao pokrenuti krivični
proces. Pravo progona krivičnih dela steklo je državno tužila-
štvo kao ustanova javne vlasti. Istražni sudija nije bio samosta-
lan u donošenju odluke o istrazi krivičnih dela po službenoj du-
žnosti, pošto ga je odmah morao prijaviti tužilaštvu i sačekati
59
Milorad Drašković, U odbranu otadžbine, Beograd 1921, 36.
60
Slavoljub Cvetković, Idejne borbe u KPJ 1919–1928, 89–118.

85
dalje naloge. Državni tužilac je mogao da i u slučajevima pri-
vatnih tužbi preuzme gonjenje optuženog i zastupanje optužni-
ce, ukoliko oceni da mu to nalaže javni interes. Privatni tužilac
je imao mogućnost da zahteva prisustvo državnog tužioca na
javnom pretresu. Posebno važnu ulogu tužilac je imao u proce-
sima protiv maloletnika. Dato mu je diskreciono pravo, na
osnovu procena oportunosti suđenja i povrede javnog interesa,
da obustavi gonjenje maloletnih prestupnika za „neznatna“ kri-
vična dela. Bila je to tzv. akuzatorska vlast kojom je slobodno
uverenje tužioca dolazilo do izražaja. Njegova dužnost je bila
da odredbe pravnih normi prilagodi društvenim prilikama.
Osnovni cilj državnog tužioca bio je utvrđivanje istine o poči-
njenom krivičnom delu. Zahtevalo se da njegov profesionalni
moralni stav bude na visini, odnosno da on lično bude protiv-
nik krivičnih dela a ne optuženih. Odluke državnog tužioca
imale su obavezujući karakter za istražne organe u svim faza-
ma istražnog postupka, na osnovu koga se kasnije podizala op-
tužnica. U slučajevima kada državni tužilac nije sam mogao da
sprovede istragu već da predloži nadležnom sudu da se ona po-
vede, tužilac se starao da istražne sudije utvrde da li je krivič-
no delo uopšte bilo izvršeno. Posle završenih istražnih radnji
postojale su dve mogućnosti: podizanje optužnice ili obustava
krivičnog postupka.61
Državni tužilac nije smeo da podiže optužbe samo
zbog efekta statističkih brojeva o učestalosti optužnica. Starao
se da sudu dostavi sve vrste podataka bez obzira na to da li oni
svedoče na štetu ili idu u prilog optuženim licima. Podrazume-
valo se da optužnice moraju biti solidno obrazložene da ih
Apelacioni sud ne bi, trajno ili privremeno, odbacio kao neo-
snovane. Obustava krivičnog postupka takođe je spadala u
61
Andraš Jeglić, „Državni Tužilac“, Arhiv za pravne i društvene
nauke, god. XII, knj. V, sv. 5, Beograd 1922, 213–224.

86
dužnosti tužioca koji je tako dobio elemente sudske vlasti, ali
bez nadzora. Biti osumnjičeni za neko krivično delo nije uvek
donosilo negativne posledice. U Sloveniji je jaz između „osno-
vanih sumnji“ i podizanja optužnica bio veliki. Tokom 1919.
godine samo je 19,3% osumnjičenih izvedeno pred sudove no-
ve države. U 1920. taj broj je povećan na 21,7%, a 1921. godi-
ne optužnice su podignute za 20,9% osumnjičenih. Krivični
postupak obustavljen je tokom 1919. godine za 34,2% okri-
vljenih, u 1920. povećao se broj obustava na 35,6%, da bi se
1921. vratio na 34,2%, odnosno sveo na nešto više od trećine
svih postupaka. Dužnosti tužioca bile su da sprečava odugo-
vlačenje sudskog procesa, predlaže puštanje iz istražnog zatvo-
ra, štiti zakon od moguće zloupotrebe sudija, učestvuje u do-
nošenju odluke o odgađanju kazne i o eventualnom proteriva-
nju osuđenih stranaca iz Kraljevine SHS. Učestvovao je u do-
nošenju odluka o nadoknadi štete zbog neopravdanih presuda i
u procesima ekstradikcije stranaca i državljana Kraljevine op-
tuženih u drugim državama. Rehabilitacija, pomilovanje i abo-
licija nisu se mogli vršiti bez učešća državnih tužilaca. Viši dr-
žavni tužilac kontrolisao je rad državnih tužilaca i nalazio se u
sastavu Apelacionog suda gde se odlučivalo o pravnoj validno-
sti presuda. Pravi zadatak i funkcija viših državnih tužilaca bi-
la je zaštita zakona. U krivičnim slučajevima pred prvostepe-
nim sudom viši državni tužilac je preuzimao ulogu državnih
tužilaca. U delokrug njegove funkcije spadala je i kontrola
cenzure časopisa i listova koju su vršili državni tužioci. Sve
dužnosti viših državnih tužilaca nisu bile povezane sa sud-
stvom. Do donošenja jedinstvenog krivičnog zakonodavstva za
celu državu 1929. godine, viši državni tužilac u Sloveniji vršio
je nadzor nad upravom i osobljem dva zatvora.62

62
Isto, 215–219.

87
 Kada je reč o represiji bitno je da se razmotri uloga su-
dova. Sudska praksa, pored zakonodavstva, ostaje važno sred-
stvo za proučavanje političkog delikta. Prihvaćeno je mišljenje
da upravo politika utiče na razlike između prava u zakonima i
načina na koji se to pravo shvata u sudnici.63 Teorija prava sla-
že se sa idejom da je nezavisno sudstvo kamen temeljac legal-
ne i legitimne upotrebe pravnog poretka i represije. Kompliko-
vana upravljačka politika nije mogla da se ne odrazi na sudsku
praksu. Sa pravne tačke gledišta jugoslovenski sudovi došli su
u situaciju da prihvate politiku upravljanja uredbama, a time
pogaze osnovno načelo da su uredbe merodavne za sudove sa-
mo ukoliko su predviđene zakonima i time potvrde da su ured-
be vlada nadređene zakonima države, ili da uredbama ospore
pravnu važnost i tako svesno diskredituju zakonodavnu aktiv-
nost vlada kao institucije sistema. Pokušaji da se dilema razre-
ši kompromisnim rešenjem kojim bi sudovi de facto priznali
pravo vladi da se po potrebi služi uredbama, bili su daleko od
suštine problema: pitanja nezavisnosti sudstva u odnosu na
vlast. Sudovi koji bi eventualno priznali vladama pravo na de-
rogiranje zakona u korist uredbi, lišili bi sebe praktične samo-
stalnosti u radu.64 Situaciju je dodatno otežavalo i to što sve do
1928. godine država nije donela zakon o sudijama redovnih
sudova.65
Odgovor na pitanje zašto se posezalo za tolikim protiv-
rečnostima u razvoju države možda je ležao u shvatanju pri-
padnika Demokratske stranke da je u novoj državi na delu bila
„revolucija“ nedovršenog tipa, a članovi parlamenta opisivani

63
Lj. Bavcon, n. d. , 234.
64
Slobodan Jovanović, Nestajanje zakona..., 404–406.
65
Dragan Subotić, Prilozi za nacionalnu istoriju države i prava u
19. i 20. veku, Odabrana poglavlja iz naše pravno-političke književnosti,
knj. II, Beograd 1996, 188.

88
su kao politički otpisane i zastarele snage koje je bilo moguće
prenebregavati u procesu donošenja bitnih odluka. Kršenje za-
kona i Ustava bilo je čak i samo ujedinjenje, pošto je čin ujedi-
njenja bio u suprotnosti sa ustavnim aktom Kraljevine Srbije.
Nove vlasti primenjivale su Ustav Kraljevine Srbije, iako nije
bilo predviđeno da on bude na snazi na celoj teritoriji, a posto-
jali su propisi i uredbe koje su bile direktno suprotne Ustavu.
Vladalo se bez ustavnog ograničenja.66 Bila je to zloupotreba
vlasti na najvišem nivou države koju su diktirali regent Alek-
sandar i vlade.
U neizbežne protivrečnosti jugoslovenske države spa-
dala je i nesklonost državnih institucija i pojedinaca na vlasti
da prihvate i odobre zloupotrebu vlasti na lokalnom nivou
funkcionisanja. Još dok je država bila u procesu formiranja, na
mikro nivou ispoljavanja moći i vlasti načelnici okruga preu-
zeli su nimalo laku odgovornost da se obračunaju sa samovo-
ljom seoskih kmetova. To se isključivo odnosilo na lokalne
funkcionere (kmetove) čiji su se nezakonite radnje već nalazile
u procesu pokretanja sudskog postupka. Načelnici okruga upo-
zorili su nadležne institucije da moraju biti oprezne prilikom
smenjivanja kmetova, da ne bi usled čestih i neopravdanih žal-
bi srpskih vojnika nove vlasti ostale bez opštinskih i seoskih
funkcionera. Upozorenje posredno ukazuje na mestimične su-
kobe civilnih i vojnih autoriteta u pojedinim lokalnim sredina-
ma. Zloupotrebe i previranja nisu bili karakteristični samo za
seoske sredine.
U gradovima su se dešavala lokalna politička prestroja-
vanja, pri čemu su stare i lične razmirice igrale veliku ulogu.

66
Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, knj. III, Srbija u
Jugoslaviji, 63–64; Бранислав Глигоријевић, Стапање Србије са Југо-
славијом, зборник „Србија на крају Првог светског рата“, Београд
1990, 127–128.

89
Proširenje članova Gradskog odbora odnosno Senata u Som-
boru pretvorilo se u problem koji su morali zajednički da reše
gradonačelnik tog mesta i Ministarstvo unutrašnjih dela. Ma-
đarski statut o ustrojstvu gradova, koji je još uvek bio na snazi,
predviđao je da Gradski odbor ima 100 članova od kojih se po-
lovina birala na osnovu izbornih lista, a druga polovina delegi-
rala od postojećeg broja kvalifikovanih osoba po obrazovanju
koje su imale obavezu da plaćaju određenu visinu poreza. Ka-
da je Sombor 21. novembra 1918. pripao Kraljevini SHS dota-
dašnji odbor bio je razrešen dužnosti, a imenovan je privreme-
ni sa tridesetak članova. Privremeno telo donelo je odluku da
se u toku 1919. proširi na preko 100 osoba. Partijska podelje-
nost postojećeg odbora dovela je do kontinuiranih žalbi onih
koji nisu bili izabrani i onih koji su se protivili proširenju broja
odbornika, želeći da brojke iz prethodnih zakonskih rešenja
ostanu na snazi. Lokalni sukob demokrata i radikala, u koji su
se morale umešati državne vlasti, dovoljno govori o sklonosti
čak i intelektualno prosvećenijih sredina da se sa osloncem
na nečiji autoritet obračunavaju sa neistomišljenicima čak i
onda kada taj obračun nije odgovarao interesima lokalne za-
jednice.67
Postojao je i još jedan vid zloupotrebe represivne moći.
Političke strukture koje su opstajale na vlasti, uprkos ispoljenim
antidržavnim stavovima, imale su sklonost da neosnovano optu-
žuju nadređene vojne i civilne vlasti za represiju po političkoj

67
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Izveštaj načelnika
Niškog okruga o smenjivanju kmetova – ministru unutrašnjih dela, 2. de-
cembar 1919; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4-13. Izveštaj grado-
načelnika Sombora o sukobima oko gradskog Senata – ministru unutrašnjih
dela, 25. septembar 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Iz-
veštaj inspektora Ministarstva unutrašnjih dela N. Jovanovića o stranačkim
sporovima u Somboru – ministru unutrašnjih dela, 26. jul 1920.

90
liniji. Ministarstvu unutrašnjih dela dolazile su žalbe pojedinih
predsednika opština da ih sreske vlasti i vojska maltretiraju po-
zivajući opštinske služitelje na vojne vežbe, uprkos mišljenji-
ma lokalnih funkcionera da bez njih opštinska služba ne može
da funkcioniše. Iza ovakvih žalbi iz hrvatskih sredina skrivao
se otpor izvršavanju građanskih i vojnih obaveza prema novoj
državi. Putem političke mimikrije to se pretvaralo u žalbu lo-
kalnih moćnika protiv navodnih zloupotreba nadzornih vlasti
optuženih da su pokušavali da kazne opštinsku upravu i birače
tobože zato što nisu pripadali istoj političkoj opciji. Dok su
Hrvati svoje optužbe delimično izmišljali ista situacija, samo
ovoga puta u realnosti, dešavala se u Debru. Sreske vlasti u
tom gradu su postupale mimo zakona i mimo uobičajenog
funkcionisanja institucija, tako da je načelnik sreza bio prisi-
ljen da obeća Ministarstvu unutrašnjih dela da takvih slučajeva
više neće biti.68
Lokalne zajednice su imale sopstvenu predstavu o mo-
ći. Srpski seljaci imali su nerealan osećaj da je obraćanje dr-
žavnim institucijama u sličnom ili istom rangu kao kad se
obraćaju lokalnim vlastima. Vlast im je izgledala kao glava pa-
trijarhalne porodice, a ministri kao osobe koje je moguće vole-
ti i mrzeti, obraćati im se u poverenju pa čak ih i upozoravati
kada bi uradili nešto što se u seoskoj sredini smatralo nepoželj-
nim postupkom. Lokalne vlasti su vršile akte represije često
nezakonite prirode i jedne prema drugoj kada nije postojao iz-
vestan stepen poverenja u saradnji. Takvi slučajevi pretvarali
su se u hotimičnu upotrebu represije sa ciljem da se podređene

68
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–5–18. Žalba predsednika
opštine Slunj Dukovića o pritisku nadzornih vlasti – ministru unutrašnjih
dela, 28. oktobar 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–5–18. Izve-
štaj načelnika Debarskog sreza o nezakonitim postupcima vojske i policije
u Debru iz oktobra 1920.

91
vlasti izvrgnu ruglu, ali i sa namerom da se očuva autoritet u
međusobnim odnosima i komunikaciji.
Do viših institucija često su dolazile iskrivljene infor-
macije sa pogrešnim akcentom. Načelnik okruga Požarevac
dobio je informaciju da predsednik opštine Žabari u njegovom
okrugu neargumentovano hapsi socijaliste iz druge opštine, a
proverom informacije ustanovljeno je da se radilo o običnom
lopovu koji se nije odazvao na sudski poziv. Tako se dogodilo
da je za načelnika okruga priča o politički motivisanom teroru
u očima opštinskog suda bila smicalica kriminalca spremnog
da izbegne kaznu koristeći sukob institucija nadležnih za vrše-
nje pravde. Opozicioni mediji kao da su se međusobno takmi-
čili u neopravdanom kritikovanju lokalnih vlasti. List Republi-
ka optuživao je čelnike opštine Prizren da su uveli trošarinu i
kuluk za kolare, a suprotstavljanje kuluku navodno se kažnja-
valo batinama. Kada se šef kabineta ministra unutrašnjih dela
koji je direktno prozvan u tom članku, jer se u državi živelo
kao u „centralnoj Africi“, raspitao kod načelnika prizrenskog
okruga dobio je odgovor da je u članku bila tačna samo vest o
uvođenju trošarine, a da su informacije o batinama i kuluku
bile lažne.69

69
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Žalba seljaka iz
opštine Mladenovac na premeštaj načelnika sreza Vujića – ministru unutra-
šnjih poslova, 8. septembar 1927; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–
4–16. Žalba na zakonitost sudske presude kmetu Radojku Stojanoviću –
ministru unutrašnjih dela, 12. jun 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela
14–25–63. Dopis načelnika okruga Požarevac o progonu socijalista iz dru-
gih opština u opštini Žabere – Sudu opštine Žabare, 23. jun 1920; AJ, f.
Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–63. Odgovor Suda na načelnikov do-
pis od 23. juna 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–64. Dopis
šefa kabineta ministra unutrašnjih o pisanju lista Republika – načelniku Pri-
zrenskog okruga, 11. jul 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–
64. Odgovor načelnika Prizrenskog okruga, 24. jun 1920.

92
 Odgovor represivne moći i vlasti na razna prekoračenja
društvenih, zakonskih i moralnih okvira nikada ne bi bio pot-
pun da osim institucija u sistemu nadzora, prestupa i kazne ni-
je bilo prostora za male pojedince i njihovo shvatanje pravde,
pravednosti, državnog i društvenog morala. Sistem dostava
podrazumevao je postojanje individua spremnih da iskoriste
institucije represije za obračun sa ličnim oponentima. Kroz
pisane dojave moguće je detektovati sistem razmišljanja koji
pokazuje civilizacijski nivo pojedinca u susretu sa državnim
organima, ali govori i o naporu da se sistem moći zamišljen
kao odgovor na ugrožavanje države zloupotrebi u privatne
svrhe.
Dostave su bile mešavina netrpeljivosti, predrasuda i
pristrasnih analiza ponašanja osoba koje su bile na meti do-
stavljača. Karakteristično je da su dostave dolazile od jedva
pismenih ljudi. Ovde nije bilo bitno da li je postojala pravna
svest o funkcionisanju državnih institucija u funkciji represi-
je, već se radi o spremnosti pojedinaca da taj sistem zloupo-
trebe u lične svrhe. Vlasti je bilo jasno da se svakoj takvoj
dostavi ne može verovati na reč, a pogotovo ne u nacionalno
mešovitim sredinama. Poglavarstvo tajne policije je često bi-
lo prisiljeno da se tragom dostava raspituje kod lokalnih op-
štinskih i crkvenih vlasti o držanju i političkim pogledima
prijavljenih osoba. Često se radilo o prikrivenom nacional-
nom trvenju.
Detektivi državne tajne policije su u tim slučajevima
imali nezahvalan posao da sakupe podatke, „strogo poverljivo“
u vrlo kratkom roku (često samo dva dana), o držanju osumnji-
čenih lica na poslu, o njihovom moralnom vladanju pa čak i o
„političkoj poverljivosti“. Doba političke podobnosti iznedrilo
je „savršen portret“ idealnog člana društva. On nije smeo biti
alkoholičar i kockar, verske i nacionalne dužnosti morao je

93
savesno obavljati, a odanost državi bila je moralna kategorija
koja se tražila i većinom nalazila kod takvih osoba. Pošto je
dužnost tajne policije bila da u kratkom roku proverava dosta-
ve, represivni sistem nije mogao da se održi bez privremene i
dobrovoljne saradnje građana nekog mesta u procesu informi-
sanja agenta tajne službe.
Beznačajne trivijalnosti i javna slika neke ličnosti sta-
pale su se u često živopisne ali policiji malo korisne informaci-
je o životu i verovanjima javnih osoba. Propovedanje „mađar-
skih iredentističkih težnji“ na javnom mestu automatski je po-
vlačilo nadzor tajne policije, posebno ako se radilo o ljudima
koji po rođenju nisu pripadali „državotvornim“ jugosloven-
skim plemenima.70
Državni detektivi su uz prijavu prekršaja dostavljali i
spisak svedoka „inkriminisanih nedela“, a preporučivali su da
takvim osobama ne treba dozvoliti vršenje javnih funkcija.
Razmere toga mogu se videti iz žalbe Uprave grada Beograda
upućene Poglavarstvu državne tajne policije u Subotici da po-
licija iz cele zemlje svaku politički sumnjivu osobu upućuje na
nadležnost Upravi grada. Radilo se o ogromnom broju ljudi
70
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398. Dostava protiv
sveštenika Jefte Petrovića iz Stare Kanjiže – šefu državne tajne policije u
Subotici, 11. jun 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398.
Žalba protiv sveštenika Jefte Petrovića iz Stare Kanjiže, zato što je bio pro-
tiv ulaska doseljenih Srba iz drugih krajeva u opštinski crkveni sabor – šefu
državne tajne policije u Subotici, 10. mart 1924; AJ, f. Ministarstva unutra-
šnjih dela 14–103–398. Naredba šefa državne tajne policije za Banat, Bač-
ku i Baranju tajnom agentu Rakiću za izvršenje zadatka provere držanja
Jefte Petrovića u roku od 2 dana, 16. jun 1925; AJ, f. Ministarstva unutra-
šnjih dela 14–103–398. Izveštaj agenta Gavre Rakića – šefu državne tajne
policije, 3. jul 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–252–873. Izve-
štaj tajnog agenta Kedamačkog o držanju opštinskog beležnika Ota Milera
iz sela Sveti Đurađ – vođi Odeljenja državne tajne policije u Velikom Beč-
kereku, 23. decembar 1922.

94
čija se krivica nije mogla utvrditi, ili o strancima koji nisu ni-
šta učinili osim što im u većini slučajeva vize nisu bile uredne.
Po puštanju na slobodu ostajali su u Beogradu, a stranci su
obraćajući se konzulatima i ambasadama za intervenciju stva-
rali ogroman dodatni posao ne samo Upravi grada nego i mini-
starstvima spoljnih i unutrašnjih poslova. Predstavnici grad-
skih vlasti nisu skrivali neugodnu činjenicu da zbog takvog
ponašanja policije strana predstavništva stiču utisak kako se u
Kraljevini SHS proganjaju strani državljani. Upućivali su mol-
be tajnoj policiji da se Uprava grada obaveštava i da se osum-
njičeni šalju samo onda kada su u pitanju bile neprijateljske
grupe koje su delovale protiv države i njenog unutrašnjeg po-
retka. Za ostale osumnjičene tražili su da se o njima brinu is-
ključivo lokalni policijski organi u okvirima utvrđenih nadle-
žnosti. Čak su se i ministri pojedinih resora bavili slikom poli-
tičke podobnosti službenika svojih ministarstava u službenim
dopisima, izveštavajući jedni druge da li treba pokloniti pažnju
njihovim zahtevima za prijem u državne službe. Kulminacija
dostava mogla se osetiti iz činjenice da je bilo dovoljno pose-
dovati zastave Turske i Austrougarske u opštinskim kancelari-
jama pa doći pod direktan nadzor odeljenja državne tajne poli-
cije. Pripadnici državne tajne policije bili su posebno i sa pra-
vom nepoverljivi prema stavovima Nemaca u Vojvodini i ak-
tivnostima „Kulturbunda“.71
71
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–252–873. Prepis dopisa
Ministarstva unutrašnjih dela – poglavaru državne tajne policije o postupku
prema sumnjivim licima, 10. maj 1922; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela
14–251–871. Obaveštenje ministra poljoprivrede i voda o držanju bivšeg
službenika Ministarstva narodne privrede Kraljevine Srbije Lazara Obič-
nog – ministru unutrašnjih dela, 24. januar 1920; AJ, f. Ministarstva unu-
trašnjih dela 14–27–71. Izveštaj policijskog agenta Velimira Poroškog o
predsedniku opštine Gakovo Stevanu Vojtehi zbog držanja turskih i austro-
ugarskih zastava u opštinskoj kancelariji – vođi Odeljenja državne tajne po-

95
 Pravna teorija represivne moći i praksa kontrole dru-
štva ukazivali su na potrebu državnih i lokalnih vlasti da kon-
trolišu grupe i pojedince koji su smatrani za potencijalno opa-
sne po sisteme vladajućih vrednosti. Nastojanja nisu uvek bila
uspešna, ali je legitimno nasilje bilo dovoljno jako da onemo-
gući sistemske prevrate iznutra. Tek su okupacija i rasparčava-
nje državne teritorije slomili sistem bezbednosti i odbrane dr-
žavnih i socijalnih vrednosti monarhističkog perioda.

licije u Somboru, 9. decembar 1924; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela

14–27–71. Izveštaj policijskog agenta Velimira Poroškog o političkim ak-
tivnostima Kulturbunda u Gakovu – vođi Odeljenja državne tajne policije u
Somboru, 9. decembar 1924.

96
 Glava II

TEHNOLOGIJA DRŽAVNOG NADZORA

NAD STRANCIMA

Prevencija nepoželjnih tokova zbivanja u sferi državne

i opšte bezbednosti društva shvaćena je kao mera zaštite vlasti
i ispoljavanje moći institucija koje su bile zadužene za zaštitu
javnog reda i poretka u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. U domenu
represivnog delovanja značajnu pažnju policijske institucije
posvećivale su nadzoru nad sumnjivim osobama u naporu da
spreče špijunažu i antidržavnu propagandu. Kao zemlja koja se
nalazila na raskršću Evrope i Azije, jugoslovenska država bila
je stecište tranzita robe, ljudi, ideja i kapitala. Geostrateški po-
ložaj nosio je sobom izazov kako kontrolisati priliv stranaca
koji se u očima revnosnog državnog službenika pretvarao u
ksenofobičan opis mogućeg i potajnog državnog neprijatelja.
Bio je to razlog da se čitava jedna profesija, slobodnih stranih
umetnika estradnog karaktera, ali i prokažena socijalna grupa
vojnih begunaca, stave pod nadzor policije i vojske.
Znanje policijskih činovnika o sprečavanju krivičnih
dela protiv bezbednosti države svodilo se na svest da je cilj do-
maće obaveštajne službe da dozna koja društva ili ličnosti slu-
že neprijateljskim državama. Za zaštitu države bilo je potrebno
saznati na koji način se vrši korespondencija, prenose dogovo-
ri i obaveštenja, bez obzira da li se to radilo putem pošte ili or-
ganizovane kurirske službe. Prikupljanje podataka o političkoj
moći eventualnih protivnika podrazumevalo je sticanje sazna-
nja da li se i šta preduzima radi vrbovanja državljana Kraljevi-
ne Jugoslavije, ali i stranaca sa namerom da se nanese šteta i

97
omete političko i diplomatsko funkcionisanje sistema. Od poli-
cije se tražilo da bude glavni pomoćnik vojsci u prikupljanju
podataka: ko su izvori informacija stranih obaveštajnih službi,
kakvo je osoblje stranih predstavništava i o čemu ih izveštava-
ju izvori iz zemlje. Stepen nepoverenja video se naročito iz
preporuke da policija obrati posebnu pažnju na podanike svoje
države koji žive na teritoriji susednih zemalja, a pogotovu na
vlasnike imanja na susednim teritorijama. Oni su mogli isto-
vremeno predstavljati važan izvor informacija, ali i potencijal-
nu opasnost ako su se nalazili u službi drugih zemalja. To je
rađeno sa namerom da se spreče i otkriju sve organizacije koje
su bile zabranjene državnim zakonima zbog opasnosti i štete
po poredak i opšte interese.1
Nadzor u jugoslovenskom društvu vršio se kao deo
opravdanog i uobičajenog represivnog sistema vlasti u naporu
da se otkriju osobe koje su propagirale „buntovničke“ i komu-
nističke ideje u vojsci i građanstvu da bi, posle prikupljanju
dokaza o krivici, bili predati sudskim organima. Dužnost sva-
kog policajca bila je da spreči i da u toku pripreme omete vrše-
nje zabranjenih dela precizno navedenih u Zakonu o zaštiti jav-
ne bezbednosti i poretka u državi. Trebalo je da prikuplja tačne
podatke o „tuđinskim agentima i elementima štetnim po držav-
no uređenje i državne interese“, da ih neprimetno nadzire i
kontroliše, a po potrebi goni i uhvati. U ovako zamišljenoj
unutrašnjoj obaveštajnoj službi bili su dužni da učestvuju poli-
cijski činovnici, žandarmi, agenti i poverenici, kao i svi opštin-
ski sudovi u državi.
Obaveštajna služba u inostranstvu imala je obavezu da
dostavlja materijal pripadnicima unutrašnje obaveštajne službe
1
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput za suzbija-
nje antidržavne propagande i strane špijunaže (dalje: Uput...), Beograd
1923, 3–12.

98
za nadzor nad sumnjivim osobama, atentatorima i špijunima,
anarhistima i drugim „razornim“ elementima. Unutrašnja služba
je za uzvrat dostavljala spoljnoj službi podatke o tome da li
sumnjive osobe odlaze u inostranstvo. Nadzor se morao spro-
voditi i kada su ga zahtevale vojne vlasti, a o rezultatima nad-
zora i eventualnom hapšenju osumnjičenih policija je bila du-
žna da obaveštava ne samo pretpostavljene već i vojne struktu-
re koje su tražile nadzor. Uputstvo o radu na takvim slučajevi-
ma nalagalo je da svaki izveštaj treba da bude kratak, jasan i
potpun. Velika veština u pisanju, sa kojom se u praksi veoma
oskudevalo, bila je neophodna jer se naglašavalo da se u izve-
štaju treba razlikovati lično osmatranje, prenete informacije,
obaveštenja dobijena prisluškivanjem i glasine. Svaki izveštaj
je trebalo da sadrži ocenu verodostojnosti podataka uporedo sa
vremenom pisanja izveštaja i vremenom kada je taj podatak
prikupljen. Ogroman raskorak između ovakve teorije i svako-
dnevne prakse polupismenih i nejasnih izveštaja bio je nemi-
novnost.2
Boravak velikog broja stranih umetnika u jugosloven-
skoj državi uslovljavao je bezbednosnu politiku stalnog nadzo-
ra nad njima. U pitanju je bila posebna vrsta ispoljavanja moći,
znatno udaljena od primene gole fizičke sile nad političkim i
ideološkim protivnicima, sa krajnjom namerom preventivnog
dejstva radi sprečavanja propusta u sistemu bezbednosti. Ova-
kvu vrstu represivne mreže vlasti često nije bilo moguće di-
rektno identifikovati od strane lica koja su joj bila izložena i
samim tim imala je efikasniji karakter.
Strani umetnici predstavljali su ne tako poželjnu, ali
stalno prisutnu populaciju koja je odgovarala izvesnom nivou
masovne kulture. Kultura zapadne Evrope, koja je bila ideal

2
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 3–12.

99
intelektualne elite Kraljevine Jugoslavije, nije se osećala samo
u umetničkom životu i ukusima domaće publike.3 Ona je utica-
la i na oblikovanje „noćnog života“ jugoslovenskih građana.
Urbanizacija je stvorila nove društvene grupe, a grad se pre-
tvorio u centar društvenih događanja.4 Gradska kultura u obla-
sti zabave bila je prožeta težnjama da se, sa novim muzičkim
pravcima i modernim igrama koje su stigle sa američkog kon-
tinenta, iskaže kontinuitet u praćenju opštih kulturnih trendova
Zapada.5 Taj fenomen sociolozi kulture definišu kao difuziju
kulturnih elemenata u oblasti slobodnog vremena, a on poka-
zuje kakav je bio kvalitet života u Kraljevini u poređenju sa
uzorima iz inostranstva.6
„Umetnost“ varijetea nudila je sliku glamura obojenog
eksplicitnom seksualnošću, što je u gradskim sredinama bilo
povezano sa potiskivanjem emocionalnosti i snažnim razvojem
individualnosti.7 Scenski nastupi su postajali podređeni „ideo-
logiji prisnosti“ u društvenim odnosima i opterećeni potrebom

3
„Kultura Evrope stizala je preko Panonske nizije i dolinama reka
potiskujući ostale kulturne pojaseve i postajući, u XX veku, dominantna.“ –
Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo, politika (pogled s
kraja veka), Beograd 1998, 61–62.
4
Predrag J. Marković, Teorija modernizacije i njena kritička pri-
mena na međuratnu Jugoslaviju i druge istočnoevropske zemlje, Godišnjak
za društvenu istoriju, god. I, sv. 1, Beograd 1994, 15, 16.
5
Predrag J. Marković, Teorija modernizacije i njena primena na
međuratnu Jugoslaviju i Beograd, zbornik „Srbija u modernizacijskim pro-
cesima XX veka“, knj. I, Beograd 1994, 442, 444.
6
Raznovrsni pristupi difuziji kulturnih elemenata otežavaju poku-
šaje definisanja difuzije i određivanja njene efikasnosti. O mišljenjima po-
jedinih sociologa videti: Nikola Božilović, Sociologija kulture, Prolegome-
na, Niš 1998, 114–118.
7
O psihološkim promenama kod jugoslovenskih građana videti:
Lj. Dimić, n. d., 80; Dragan Radulović, Prostitucija u Jugoslaviji, Beograd
1986, 154.

100
da emocionalnu komunikaciju umetnika i publike svedu na do-
življaje estetske, pa i erotske, bliskosti.8
Sklonosti ka nekritičkom podražavanju zapadnih uzora
odigrale su značajnu ulogu u formiranju opšteg ukusa. Malo-
brojni teoretičari kulturne politike predratne države rezignira-
no su primećivali da su jugoslovenski kulturni centri bili
„...manje više provincijski akumulatori velikih evropskih kul-
turnih strujanja.“9 Takvi trendovi osećali su se, sa posebnom
jačinom, u širokoj oblasti masovne kulture.10 Masovnu kulturu
karakterišu kosmopolitizam, reproduktivnost proizvoda za ma-
sovnu potrošnju, stvaranje stereotipnih kulturnih vrednosti i
kultova ličnosti estradnih i filmskih zvezda.11 Većina karakte-
ristika masovne kulture mogla se osetiti u nastupima i progra-
mima varijetea, kafana, klubova i hotela, koji su angažovali
zabavljače iz inostranstva. Broj tih lokala nije bio mali, iako su
bili veoma neravnomerno raspoređeni na teritoriji države.
Veći deo umetnica angažovanih u Kraljevini Jugoslavi-
ji činile su igračice. U to vreme nije postojao izraženiji dru-
štveni interes za njih i njihovu profesiju, a spominjale su se
uglavnom u negativnoj konotaciji. Antropolozi i sociolozi iz-
među dva svetska rata svrstavali su ples u grupu tzv. telesnih

8
Ričard Senet je definisao ideologiju prisnosti kao stanje u kome:
„...društveni odnosi svih vrsta zbiljski su, uvjerljivi i autentični utoliko
ukoliko su bliži unutrašnjim psihološkim brigama svake osobe.“ – Richard
Sennett, Nestanak javnog čovjeka, Zagreb 1989, 343.
9
Zagorka Mićić, Naša kulturna politika, knj. I, Beograd 1939,
20–21.
10
„Masovna kultura može da se shvati kao bitni vid širenja ili de-
mokratizacije urbane građanske kulture; uostalom, ona se i jeste razvila u
krilu i razaranjem seosko-plebejskih kultura.“ – Edgar Moren, Duh vreme-
na, Beograd 1967, 102.
11
Milovan Mitrović, Sreten Petrović, Sociologija, Beograd 1993,
184–186.

101
tehnika, odnosno, „tehnika aktivnog odmora“. Tehnike su, pre-
ma njihovim tumačenjima, karakteristične za određena podne-
blja, pa su razne etničke grupe imale svoje načine hodanja, pli-
vanja, pa i plesanja. Ples, međutim, tadašnji antropolozi nisu
sagledavali kao telesnu tehniku u ulozi zanata.12
Ukupno je 16 gradova imalo 43 kafane u kojima su pu-
blici bili dostupni inostrani izvođači. Za nepunih šest godina,
od 1935. do 1941, na teritoriji Jugoslavije boravilo je i zaba-
vljalo publiku preko 1.000 stranaca. Najveći broj njih dolazio
iz Nemačke, a nešto manje iz Austrije, dok nije postala deo
Trećeg rajha, i iz Čehoslovačke. U Kraljevini Jugoslaviji bora-
vio je veliki broj inostranih radnika i zanatlija. Godine 1932. u
vreme velike ekonomske krize i nezaposlenosti u privredi je,
prema zvaničnim statističkim podacima, radilo oko 52.000
stranih državljana što je, sa porodicama, predstavljalo oko
118.000 ljudi. Da bi se anulirali negativni efekti na zapošljava-
nje domaće radne snage, bilo je neophodno kontrolisati njihov
priliv. Jugoslovensko zakonodavstvo je kasnilo tri godine za
drugim zemljama u jačanju nadzora nad stranim radnicima.
Turska, Belgija i Francuska rešile su taj problem u toku 1932.
prostom zabranom zapošljavanja u nekim sektorima privrede
ili kontingentiranjem pridošlica, dok su pravni eksperti Kralje-
vine Jugoslavije uveli pojačanu kontrolu nad strancima tek od
1935. godine.13 Organi bezbednosti su mnogo ranije bili sprem-
ni da u slučaju potrebe stave pod nadzor svakog stranca.
Procedura nadzora vršila se kroz tačnu podelu rada gde
se, bar na teorijskom nivou, znalo mesto svakog činioca u

12
Marsel Mos, Sociologija i antropologija, knj. I, Beograd 1998,
382–383.
13
O raznim rešenjima zapošljavanja stranaca u drugim državama i
statističkim podacima o njihovom brojnom stanju u Jugoslaviji videti: Vla-
dislav D. Pavlović, Zaposlenje stranaca u Jugoslaviji, Beograd 1936, 4–6.

102
složenom aparatu nadziranja. Rukovođenje tim poslom, forma-
cijski gledano, pripadalo je Odeljenju državne zaštite koje se
nalazilo pod ingerencijom Ministarstva unutrašnjih dela. Ode-
ljenje je osnovano 11. novembra 1921. sa ciljem da dobija sve
izveštaje policijskog aparata i drugih ministarstava sa kojima
je Ministarstvo unutrašnjih dela bilo povezano u procesu vrše-
nja bezbednosne politike. Na osnovu tih izveštaja Odeljenje je
davalo nalog policiji da motri na sumnjive osobe. Dok je otpo-
činjala faza nadzora u Odeljenju se otvarao dosije za svaku
nadziranu osobu u dva primerka. Jedan je bio za opštu regi-
straturu policijske kartoteke, a drugi je odlazio u specijalnu re-
gistraturu. U dosijeu su prikupljani podaci o eventualnim antidr-
žavnim, špijunskim i drugim nedozvoljenim aktivnostima osobe
pod nadzorom. Kada se nadzor završio, dosije se predavao op-
štoj registraturi. Izveštaji o nadzoru pisani su na polutabaku ili
tabaku za svaku osobu pojedinačno. Od podataka unosili su se,
pored generalija i mesta prebivališta, opisi osobe pod nadzo-
rom, a kao vrlo poželjan podatak figurirala je moguća, ali tada
vrlo složena operacija nabavljanja fotografija osumnjičenog
tim pre ako su njihova zanimanja bila povezana sa čestim pu-
tovanjima ili promenama mesta boravka, kao što je to bio slu-
čaj sa umetnicima.
Drugi nivo posla obavljao je okružni načelnik koji je
imao zadatak da stvori obaveštajnu mrežu kako bi Ministar-
stvo unutrašnjih dela obaveštavao o prilikama na teritoriji svog
okruga, pa čak i na teritoriji susedne zemlje. Izveštaji su sva-
kih 15 dana stizali u Ministarstvo, a okružni načelnik imao je i
dodatnu obavezu da jednom mesečno isti takav izveštaj dosta-
vlja vojnim vlastima. Među obaveznim podacima u izveštaji-
ma nalazili su se ubacivanja agitatora, brošura i zabranjenih
rukopisa, gerilskih grupa, oružja i municije, atentatora i špiju-
na. Po dobijanju takvih obaveštenja policija i vojska su imale

103
zadatak da između ostalog vrše nadzor nad osumnjičenim
osobama kako bi prikupili materijal za moguću sudsku presu-
du, ili samo da bi se uspešnije pratio rad neprijateljskih eleme-
nata. Među dužnosti okružnog načelnika spadala je i precizna
evidencija političkih zločinaca i sumnjivih ličnosti. Registar
ovih kandidata za nadzor vodio je ukazni činovnik, posebno
određen za taj posao, zato što je precizan registar bio važno
oruđe u funkcionisanju unutrašnje obaveštajne službe države.
Pomoćni organi u vršenju tako složenog delokruga poslova bili
su sekretari okružnih načelstava. Oni su rukovodili unutra-
šnjom obaveštajnom službom na nivou srezova, određivali či-
novnike koji će se baviti obaveštajnom službom i vršili selek-
ciju poverenika i agenata, odnosno osoba čije su informacije
bile veoma važne za uspešan nadzor. Sekretari su upravo zbog
nadzora dobijali ovlašćenja da nadziru sve političke, društvene
i kulturne institucije u okrugu. Od njih se tražilo da „bezuslov-
no“ saznaju šta se govorilo na konferencijama svih lokalnih
udruženja, a posebno koje su rezolucije ili odluke donete na
skupovima. Bila je dovoljna samo sumnja da neko društvo
skreće sa „zakonom dozvoljenog“ pravca delovanja pa da se-
kretar okružnog načelstva pojača nadzor nad njim, a da to čla-
novi udruženja nisu smeli ni da osete. Instrukcije su bile jasne:
nadzor je vršio poverenik sekretara, najčešće čovek iz sredine
pripadnika udruženja, čiji je cilj bio da mu prenese sve odluke,
planove i namere društva.
U slučajevima kada sekretar nije imao na koga da se
osloni kao poslednjem sredstvu pribegavalo se ubacivanju lju-
di odanih okružnom načelstvu u društvo, na konferencije i zbo-
rove. Stoga je prirodno da je sekretar okružnog načelstva vodio
nadzor nad svim strancima koji su se kraće ili duže vreme za-
državali u okrugu. On je imao pravo da među njima izdvaja
sumnjiva lica, a da bi se dospelo u tu grupu bilo je dovoljno da

104
potiču iz zemlje za koju se smatralo da je neprijateljski raspolo-
žena prema Jugoslaviji. Osobe iz te grupe stavljane su pod ja-
ču policijsku kontrolu policijskih agenata ili poverljivih ljudi
izvan policije. Jugoslovenski podanici osumnjičeni da su u slu-
žbi strane špijunaže, komunisti, nacionalisti i anarhisti imali su
u svojoj blizini lica koja su ih držala pod nadzorom. Posebnu
kategoriju osoba pod nadzorom činili su strani vojni begunci
čija je sloboda kretanja bila veoma ograničena i obično se za-
vršavala granicom nekog okruga.
Sekretar je vodio nadzor i nad političkim emigrantima
iz inostranstva koji su našli utočište na jugoslovenskoj teritori-
ji. Sve te osobe podvođene su pod posebne registre i dosijee
složene po azbučnom redu koji su korišćeni pri izdavanju put-
nih isprava, dozvola za stanovanje i raznih poslova za čije je
obavljanje bila potrebna dozvola nadležnih policijskih vlasti.
Sekretar je imao pravo da sumnjive strane državljane protera
iz zemlje, iako im se nije moglo dokazati vršenje nedozvolje-
nih aktivnosti, a njegovo diskreciono pravo ticalo se odlučiva-
nja koju osobu izabrati da služi kao „primer“ nelojalnim stran-
cima. Posao nadzora nije se završavao sa tim grupama. Kod
svakog sekretara okružnog načelstva postojao je registar bivših
vojnih begunaca sa svim generalijama i mestom boravka kako
bi preko vojnih vlasti i policijskih agenata kontrolisao i ovu
grupu politički nepodobnih osoba.14
Drugu kariku u lancu nadzora činili su službenici gra-
nične policije. Za policajce granica je bila mesto za prelaz špi-
juna, „antidržavnih propagatora“, profesionalnih revoluciona-
ra, kurira sa špijunskim naredbama i novcem, a iz zemlje su u
suprotnom smeru odlazila poverljiva obaveštenja špijunske pri-
rode i izveštaji stranih poverenika. Policija je bila upozorena

14
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 12–21.

105
da je tajni poštanski saobraćaj veoma komplikovana pojava,
koja se u principu opire nadzoru, jer se kao kuriri pojavljuju
posednici dvovlasničkih imanja pa čak i obični putnici koji ni-
su znali da noseći pismo rodbinskog ili prijateljskog karaktera
nesvesno vrše usluge stranim obaveštajnim službama. Među
malim brojem onih koji su svesno služili za prenošenje infor-
macija posebno su apostrofirani ljudi zaposleni u železničkim
i parobrodarskim službama. Prosečan policajac je u to vreme
znao da uspešno kontrolisanje putnika zavisi od niza predu-
slova, među kojima je najbitniji bio jasno utvrđen granični
prelaz kako za ulazak tako i za izlazak sa teritorije jugoslo-
venske države. Prema vlasnicima dvovlasničkih imanja pri-
menjivana je posebna praksa nadzora zato što je bilo potreb-
no unapred odrediti mesto prelaska preko granice, vreme od-
laska na teritoriju susedne države pa čak i vreme povratka u
Jugoslaviju.
Strani državljani koji su imali imanja na teritoriji Kra-
ljevine nadzirani su tako što im se unapred određivao put ko-
jim su mogli dolaziti do svojih imanja, sa izričitom zabranom
kretanja po okolini. Ni oni nisu bili lišeni administrativne pro-
cedure koja je propisivala posebne zagranične isprave, odno-
sno pasoše. Koliko se tome pridavao značaj vidi se iz nastoja-
nja Ministarstva unutrašnjih dela da o svim formalnostima ca-
rinskih propisa unapred obaveštavaju oblasne vojne komande i
graničarske vojne jedinice.
Nadzor nije prestajao na granici već je vršen i po dola-
sku putnika u veća vojna i politička središta, gde se ponovo vr-
šila kontrola nad njima i njihovim dokumentima. Saradnja po-
licijskih i vojnih vlasti bila je tesna u tolikoj meri da su na va-
žnijim delovima graničnih prelaza i po mestima gde su se nala-
zile veće železničke i brodske stanice postojale mešovite pa-
trole od žandarma i vojnika sa zadatkom da pomažu policiji u

106
kontroli putnika i eventualnom obaveštajnom radu. Tamo gde
tih patrola nije bilo, policija je bila dužna da sastavlja spiskove
pridošlica sa tačnim podacima o njihovom kretanju i da ih ša-
lju institucijama vojne obaveštajne službe.15
Dijapazon dužnosti pogranične policije bio je širok i
obuhvatao je, osim pregleda pasoša, sprečavanje bekstva u
inostranstvo onih koji su odbijali da ispunjavaju građansku du-
žnost prema vojsci, uključujući hvatanje i sprovođenje vojnih
begunaca iz inostranstva nadležnim vojnim organima. Nadzor
je bio potreban i da bi se na samoj granici uhvatile osobe za
kojima je policija podigla poternice, a imali su i odrešene ruke
da hapse i osobe kojima je po zakonu trebalo odrediti meru
preventivnog pritvora.
Policija je bila zadužena da sprečava pristup progna-
nim licima na jugoslovensku teritoriju, a posebno da pravo
prelaska uskrati osobama koje su bile sumnjive sa policijskog
gledišta. Poseban zadatak bio je vezan za sprečavanje špijuna-
že komunista i anarhista, a situaciju je dodatno komplikovalo
to što su bili zaduženi i za onemogućavanje „agenata defeti-
stičke propagande“. Nadzirali su hotele, gostionice, krčme i
sve javne lokale na granici, a u njihove administrativne dužno-
sti spadalo je i sprovođenje propisa o prijavi i stanovanju stra-
naca. Kontrola putnika koji su prelazili granicu vođena je sa
ciljem da niko bez ličnih dokumenata i bez znanja jugosloven-
skih diplomatskih predstavništava ne uđe u zemlju, a pogotovu
ne osobe sa poternica ili ljudi kojima je iz raznih razloga bilo
zabranjeno da pređu granicu. Povoljniji tretman od stranaca na
granici su imali državljani Jugoslavije pošto im za ulazak u ze-
mlju nije bio potreban pasoš već samo „nesporni dokaz“ da
su državljani zemlje. Strancima za koje je postojala naredba o

15
Isto, 22–25.

107
zabrani ulaska u zemlju, pristup preko granice nije se mogao
dozvoliti čak i onda kada su posedovali potpuno uredne put-
ničke isprave.
Dužnost policijskog komesara granične policije bila je
da na kontrolnom punktu zapiše podatke o svakom licu koje je
ulazilo ili izlazilo iz zemlje. Te podatke trebalo je uporediti sa
postojećim registrima i na osnovu podataka u registru zaključi-
ti kako treba postupati sa pridošlicom i to odmah javiti nadle-
žnim kontrolnim institucijama koje bi pripremile određen po-
stupak. U svakodnevne obaveze komesara spadalo je utvrđiva-
nje osoba koje su češće prelazile granicu u oba smera, da bi se
pratilo kretanje sumnjivih osoba preko agenata u civilu ili do-
javom policijskim vlastima u mesto u koje je osumnjičeni od-
lazio. Špijuniranje dvovlasnika bilo je još jedna radna obaveza
komesara tim teža što je morao da ih prati kuda se kreću, sa
kim se druže, pa čak i kakve razgovore vode sa pojedincima.
Ta obaveza je opravdavana strahom da su svi dvovlasnici stra-
nog porekla obaveštajni poverenici susednih državnih vlasti i
oruđe za pogranično izviđanje i agitaciju. Paranoja je išla do
pomnog zagledanja svake štampane ili pisane stvari koju su
nosili sumnjivi putnici. U tu svrhu postojale su posebne poli-
cijsko-tehničke stanice koje su po potrebi ispitivale pronađene
rukopise.
Neargumentovani pretres sumnjivih osoba, ukoliko nije
donosio rezultate, pretvarao se u ozbiljno kršenje Ustava pošto
je njime predviđeno da se pretres može vršiti samo nad osoba-
ma protiv kojih je postojala dovoljna osnova za sumnju. Ko-
mesaru se stoga preporučivalo da nad osobama koje su mu sa-
mo izgledale sumnjive primenjuje meru carinskog pretresa.
Budući da to nije bilo predviđeno zakonom sugerisano mu je
da održava prijateljske odnose sa carinicima, jer su oni takve
zahteve za pretres mogli sa puno prava da odbiju. Prilikom

108
pretresa nije se tražila isključivo prepiska sumnjive prirode.
Tragalo se za zabranjenim novinama, brošurama, plakatima,
lecima, fotografijama, pločama, slikama i filmovima. Predmet
pretrage bile su čak i stvari za koje nije postojala formalna za-
brana cenzure, ali su u njima postojali određeni izrazi neprija-
teljske sadržine ili su se mogle koristiti u svrhu bilo kakve an-
tidržavne propagande.16 Sve ove mere primenjivane su i nad
stranim zabavljačima.
Strani zabavljači i pored toga što su okupljali brojne
gledaoce i slušaoce i nametali procese modernizacije zabave,
kao sastavnog dela društvenog života u Kraljevini SHS/Jugo-
slaviji, bili su nerado gledani u moralizatorskim, pretežno pa-
trijarhalnim krugovima koji su često napadali muzičare i arti-
ste smatrajući da uništavaju „tradicionalne vrednosti“ jugoslo-
venskog društva. Napadi su delom bili prouzrokovani odsu-
stvom spremnosti i nedostatkom sposobnosti većine jugoslo-
venskih zabavljača da se odupru konkurenciji, da prihvate i
prilagode se inostranim programima varijetea i savremenim
scenskim nastupima, ali su i egzistencijalni razlozi domaće za-
bavljačke elite uticali na odbojnost prema njihovim kolegama
iz drugih zemalja. To se posebno odnosilo na oblast zabavne i
klasične muzike.
U redovima domaćih javnih radnika i publicista otpor
prema stranim muzičarima bio je veliki. Motivisan navodnom
brigom za državnu bezbednost, jer su svi strani muzičari tobo-
že bili špijuni svojih država, dolazio je u vreme zavođenja vi-
sokih taksi na muziku po kafanama zbog koje su ugostitelji
masovno otpuštali domaće muzičare. List Pokret, zvanično
glasilo Zanatlijskog saveza, isticao se u zahtevu da se strani
muzičari proteraju pošto su Jugoslovenima dovoljni „narodni

16
Isto, 25–28.

109
instrumenti“. Borba je pokrenuta da bi se u zemlji smanjio broj
češkoslovačkih umetnika, koji su doprinosili širenju svetske
muzičke kulture, ali i predstavljali nepoželjnu konkurenciju.
Protesti su kulminirali u trenucima kada je uprava Narodnog
pozorišta angažovala 14 bečkih muzičara kako bi popunili or-
kestar opere.17
Muzički obrazovani umetnici iz inostranstva dolazili su
do angažmana i na zaobilazan način. Formalno su stupali u
službu jugoslovenske vojske, kao vojni muzičari, čime su sti-
cali dozvolu za ulazak u zemlju, da bi je napuštali kada im se
ukazivala prilika za ugovore sa vlasnicima objekata za zabavu
i bolje plaćene nastupe pred publikom.
Komandant Potiske divizijske oblasti tražio je 1924.
godine od gradonačelnika Novog Sada da onemogući stanova-
nje takvim ljudima i predlagao Ministarstvu vojske i mornarice
da se dozvole za stanovanje izdaju uz ogradu da važe samo
dok muzičarima traje ugovor sa vojskom. Ministarstvo vojske
je podržalo predlog u prepisci sa Ministarstvom unutrašnjih
dela, opravdavajući ga neodložnom potrebom da se donekle
smanji konkurencija domaćim muzičarima i slabom muzičkom
kulturom zaposlenih stranaca.18
Poseban tretman angažovanja vojnih muzičara pokazao
se i početkom 1929. godine kada je Ministarstvo socijalne po-
litike i narodnog zdravlja uputilo cirkular oblasnim inspekcija-
ma rada po kome za strane muzičare u vojnoj službi nije bila
17
Podaci prema: Nepotpisano, Sindikalni pregled, Borba protiv
Saveza M. D. O., Radničke novine, br. 120, 18. maj 1920, 3.
18
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1054. Pismo
armijskog generala Mirka Milisavljevića, komandanta Potiske divizijske
oblasti – Generalštabnom odeljenju Ministarstva vojske i mornarice, 8.
mart 1924; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1055. Pismo
načelnika Ministarstva vojske i mornarice Ministarstvu unutrašnjih dela,
12. mart 1924.

110
potrebna dozvola za zapošljavanje, inače neophodna svim dru-
gim strancima.19
Savezi umetnika, koji su bili direktno ugroženi stranom
konkurencijom, vršili su stalan pritisak na nadređena ministar-
stva radi smanjivanja priliva artista. Savez muzičara Kraljevi-
ne SHS tvrdio je, u predstavci upućenoj 1928. godine na adre-
su Ministarstva socijalne politike, da je u Beogradu prethodnih
godina zaposlen znatan broj stranih muzičara bez dozvola za
rad. Odeljenje za zaštitu radnika iz tog ministarstva zahtevalo
je da Odeljenje za državnu zaštitu pri Ministarstvu unutrašnjih
dela proveri da li svi muzičari iz inostranstva zaposleni u pre-
stonici imaju uredno izdate radne dozvole.20
Priliv muzičara iz drugih zemalja pokušavao se zausta-
viti i akcijama manjeg obima. Beogradski muzičari su bezu-
spešno tražili da se češkim muzičarima ne izdaje viza, ali zah-
tev nije odgovarao stvarnosti, jer su vize bile ukinute, tako da
se putničkom saobraćaju između dve države nije mogla po-
staviti efikasna administrativna prepreka.21 Savez muzičara
istrajavao je u protestima zbog prisustva stranaca i narednih
godina.
Otvorena ksenofobija pojedinih zagovornika ideje in-
tegralnog jugoslovenstva, koji su pledirali za samosvojnu
„jugoslovensku kulturu“ suprotstavljenu nepoželjnim zapad-
noevropskim uzorima, došla je do izražaja i u njihovoj žalbi
19
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1068. Dopis
Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja – Ministarstvu unutra-
šnjih poslova, 2. maj 1929.
20
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1217. Pismo
Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja – Ministarstvu unutra-
šnjih poslova, 16. mart 1928.
21
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1232. Pismo
beogradskog Muzičkog podsaveza – Ministarstvu socijalne politike, 29.
mart 1929.

111
da je zaposleno samo 25% muzičara, a od tog broja preko
50% stranaca, dok je najveći broj njihovih kolega, jugosloven-
skih državljana, bio prisiljen da zbog velike konkurencije tra-
ži posao u inostranstvu. Od Ministarstva unutrašnjih poslova
se zahtevalo da se svi strani državljani „uklone“ i da se njihovi
poslovi ustupe domaćoj radnoj snazi.22
Glumci su takođe gledali sa podozrenjem na česte na-
stupe inostranih kolega. Skupština Udruženja glumaca, održa-
na jula 1921. u Ljubljani, donela je rezoluciju u čijoj je petoj
tački zahtevala od Ministarstva prosvete da se stranim umetni-
cima koji su gostovali na jugoslovenskim pozorišnim scenama
ograniči dužina boravka na mesec dana. Tražilo se da stranci
ne dobijaju veće plate od domaćih glumaca.23
Iako su predrasude prema strancima bile najvećim de-
lom isforsirane, postojali su realni osnovi za tvrdnju da su se
pojedini strani zabavljači bavili špijunažom. Policija iz Skoplja
izveštavala je Ministarstvo unutrašnjih dela o sumnjivom bri-
tanskom državljaninu egipatskog porekla, jer se raspitivao o
ekonomskim prilikama u Makedoniji, izvozu žita i stvarima
„koje imaju veze sa zemaljskom odbranom“.24 Iz policijskog
dopisa vidi se da je čitao nemačke novine, a iz kartoteke i po-
datak da je znao srpskohrvatski jezik. Posao na teritoriji jugo-
slovenske države imao je od 1928. godine.25 Bio je to neuspeh
pogranične policija koja je imala dužnost da sprečava ulazak
22
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1206. Žalba Sa-
veza muzičara u Kraljevini Jugoslaviji – ministru unutrašnjih poslova, 12.
april 1933.
23
AJ, f. Ministarstva prosvete 66–618–1026. Skupštine i rezoluci-
je Udruženja glumaca.
24
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–982. Kartoteka
stranih artista (dalje: Kartoteka...)
25
Isto; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–977. Kar-
toteka...

112
na teritoriju države osobama koje su bile politički sumnjive.
Među njima su bila i lica za koja se smatralo da su u službi stra-
nih špijunskih servisa. Komesar policije je imao u svom sedi-
štu kartoteku registra tih osoba kako bi sprečio njihov boravak.
Policija je smatrala da su špijuni eksponenti stranih država ob-
učeni da se raspituju i obaveštavaju o političkoj situaciji u ze-
mlji, da prikupljaju podatke o vojsci, a za račun neprijateljskih
država da nanose materijalnu štetu, uništavaju objekte pa čak i
terorišu stanovništvo. Cilj špijuna definisao se kao vođenje
propagande među civilima i u vojsci radi prouzrokovanja nere-
da i meteža. Zbog toga su mnogi od njih podržavali antidržav-
ne i defetističke elemente sa namerom da ometaju unutrašnju
konsolidaciju zemlje komitskim četama, akcijom boljševika ili
prosto čistim terorizmom. Mere koje su se odnosile na spreča-
vanje špijunaže sprovodile su isključivo policijske vlasti, mada
su organi vojske imali pravo praćenja i asistencije u hvatanju
špijuna. Kontraobaveštajne mere vojske ostavljene su njoj sa-
moj, iako je policija imala uputstva da obavezno izvesti vojne
vlasti ukoliko je doznala da u samoj vojsci postoji ćelija strane
obaveštajne službe. U sklopu prevencije rada stranih agenata
policija je primenjivala posebne mere u pogledu kontrole put-
nika, stranaca i sumnjivih lica. Posebne mere nisu bile striktno
definisane, ali su se odnosile na primenu svake vrste represije
kako bi uhvaćenog špijuna naterali da oda ključ za dešifrova-
nje tajne prepiske.26
Pojedini lokali, poput hotela „Sloboda“ iz Sombora, bi-
li su pod nadzorom državne tajne policije zbog optužbi publike
da su muzičari odbijali da sviraju srpske patriotske pesme i da
su vređali kralja Petra Karađorđevića.27 U okviru procedure
26
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 33–39.
27
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428–53. Prijava La-
zara Konjovića protiv muzičara i direktora hotela „Sloboda“ – Odeljenju

113
prijavljivanja stranih umetnika, državni organi Kraljevine Ju-
goslavije su pokušavali da dobiju podatke da li su stranci služi-
li vojni rok u svojoj zemlji i eventualno koji čin imaju u vojsci,
ali su njihovi pokušaji imali malo uspeha. Opredeljenje za pri-
kupljanje takve vrste informacija imalo je osnovu u verovanju
da su se potencijalni špijuni, radi kamuflaže, nalazili u artistič-
kim profesijama koje bi malo ko smatrao „ozbiljnim“ zanima-
njima i u želji da se izbegne zapošljavanje većeg broja vojnih
begunaca.
U beogradskom varijeteu „Ruski car“ i u Novom Sadu
gostovao je tokom 1935. godine nemački artista, po struci
„univerzalni umetnik“, koji je bio podoficir u Luftvafeu.28 Dr-
žave tog vremena nisu rado gledale osobe koje su iz različitih
pobuda izbegavale vojnu obavezu koja se tada smatrala za ne-
što vrlo blisko „patriotskom“ ispunjavanju građanskih dužno-
sti. Da bi se izbeglo da veliki broj ljudi bez ispunjene vojne
obaveze povuče za sobom veće delove društva, što bi prouzro-
kovalo neuspeh mobilizacije u kritičnim trenucima po državu,
posezalo se za administrativnim ograničenjima.
Jugoslovensko iskustvo je predviđalo da svaki muška-
rac u godinama za vojnu službu prilikom odlaska u inostran-
stvo pokaže carinskim organima dokument o ispunjenju vojne
obaveze uporedo sa putnim ispravama. U vreme vanrednog
stanja, mobilizacije ili rata komesar granične policije dobijao
je specijalnu naredbu da se u inostranstvo mogu pustiti samo
državljani Jugoslavije koji su u svojim pasošima, osim viza ci-
vilnih vlasti, imali posebnu vizu koju im je izdavala vojska.

državne tajne policije u Somboru, 2. septembar 1925; AJ, f. Ministarstva

unutrašnjih dela 14–117–428–54. Koncept dopisa Odeljenja državne tajne
policije iz Sombora – Poglavarstvu državne tajne policije za Banat, Bačku i
Baranju u Subotici, 3. septembar 1925.
28
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–53. Kartoteka...

114
Zakonima se predviđalo da po izdavanju naređenja za mobili-
zaciju nadležne vlasti propišu i dostave sistem mera koje su
policijski organi bili dužni da poštuju prilikom kontakata sa
putnicima.
Strani vojni begunci su izazivali snažno podozrenje dr-
žavnih vlasti iz straha od špijunaže. Strah je bio posebno prisu-
tan kada se radilo o vojnim beguncima država koje su gajile
teritorijalne pretenzije prema Kraljevini. Insistiralo se na ne-
prekidnom nadzoru nad vojnim beguncima od trenutka kada su
prešli granicu pa do momenta napuštanja jugoslovenske terito-
rije. Koliko je taj nadzor bio totalan govori preporuka svim dr-
žavnim organima da povedu računa da uvek znaju gde se nala-
zi strani vojni begunac, šta radi, pa čak i sa kim se dopisuje.
Direktan nadzor nad beguncem vršila je policija mesta koje
mu je određeno za stanovanje. Teritorijalna komanda vojske
vodila je brižljivu evidenciju o vojnim beguncima i nadzirala
je policijsku vlast da li se nadzor vrši po svim pravilima.29
Postupci prema beguncima bili su detaljno razrađeni.
Kada je nailazila na strane vojne begunce, patrola granične
straže je imala dužnost da ih razoruža, detaljno pretrese i odu-
zme sve hartije i dokumentaciju. Sa spiskom zaplenjene doku-
mentacije, sprovodila ih je graničnom komesaru čija je du-
žnost bila da sasluša begunce kako bi prikupio generalije i
obavestio se o tome da li je prilikom bekstva počinio krivično
delo kažnjivo po zakonima njegove države. U potrebne ele-
mente informisanosti jugoslovenskih organa zaštite spadali su
uzroci bekstva pojedinog begunca i organizacija obaveštajne
službe u njegovoj zemlji. Deo saslušanja predviđao je čak i pi-
tanja da li dezerter poznaje nekoga ko radi u obaveštajnoj slu-
žbi. Po završetku saslušanja begunce su pod jakom stražom
sa svim dokumentima i sa originalom zapisnika o saslušanju
29
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 39–40.

115
sprovodili do najbližih vojnih komandi, tačnije do vojnog oba-
veštajnog odeljenja sa kojima su granični komesari imali di-
rektne veze. Pisanje sprovodnog akta podrazumevalo je deta-
ljan opis okolnosti hvatanja begunca na granici sa naglaskom
na eventualnom sumnjivom držanju. Oduzeto oružje slalo se
naknadno komandi puka na čijoj je teritoriji begunac uhvaćen.
Begunci su transportovani gotovo u potpunoj tajnosti, spored-
nim putevima ili noćnim vozovima. Ministarstvo vojske i mor-
narice vršilo je dislokaciju begunaca na unapred određene voj-
no-teritorijalne celine. Begunci iz Grčke i Bugarske boravili su
na prostoru Vrbaske divizijske oblasti. Za Rumune je bila nad-
ležna Bosanska divizijska oblast, a za Mađarsku i Austriju Šu-
madijska divizijska oblast koja je bila nadležna i za begunce
zemalja koje se nisu graničile sa Jugoslavijom. Dezerteri iz
Italije i Albanije držani su na prostoru Drinske divizijske obla-
sti. Policijske vlasti nisu sprovodile vojne begunce komanda-
ma tih oblasti, već su to radile vojne vlasti najbližeg mesta gde
je begunac uhvaćen. Od trenutka kada im je vojska odredila
mesto boravka policijske vlasti ponovo su preuzimale nadzor.
Oni su kod sebe imali spisak vojnih begunaca, koji je obično
sadržavao podatke o činu i zvanju u vojsci, zanimanju u civilu,
mestu nadležnosti, datumu kada je prešao granicu, mestu pre-
laza, kao i mišljenje da li je politički sumnjiv.
U saradnji policije i opštinskih vlasti bilo je i problema,
pošto je od organa državne zaštite direktno traženo da se prili-
kom nadzora ne oslanjaju na opštinske vlasti niti da ih poziva-
ju na odgovornost usled mogućih previda. Naglašavalo se da
se pozivanje na nemarnost opštinskih sudova tokom nadzora
neće tolerisati, već da policijski službenici moraju da prinude
ne samo opštinske sudove nego i žandarmerijske stanice da uče-
stvuju u procesu nadzora. On je bio isti nad vojnim beguncima
i sumnjivim licima. Posle duge kontrole druženja, razgovora,

116
sastanaka i dopisivanja begunca mere nadzora mogle su se po-
stepeno ublažavati u skladu sa njegovim korektnim držanjem.
Posebno nepoverenje vladalo je prema Mađarima, Bugarima i
Italijanima koje je trebalo smeštati po manjim mestima, strikt-
no im zabraniti premeštanje u drugo mesto a posebno putova-
nja. Bila je dovoljna sumnja u njihovo korektno političko drža-
nje pa da se podnese predlog da se prebace na teritoriju neke
druge države. Transport političkih sumnjivaca italijanskih dr-
žavljana bio je veoma komplikovan, jer se iz političkih razloga
zahtevalo da se prebacivanje vrši u tajnosti bez saznanja diplo-
matskih i konzularnih predstavnika Kraljevine Italije. Prema
politički sumnjivim beguncima preduzimana je opširna istraga
sa namerom da se otkrije eventualna obaveštajna mreža. Uko-
liko nije bilo tragova a podozrenje je ostalo veliko, begunac je
proterivan iz zemlje.30
Nepoverenje prema stranim radnicima izražavali su i
lokalni organi vlasti povodom namere države da zakonodavno
uobliči opštu liberalizaciju u pogledu zapošljavanja. Veliki žu-
pan Splitske oblasti zahtevao je, tokom 1928. godine, od mini-
stra socijalne politike da se spreči donošenje Uredbe o upošlja-
vanju stranih radnika, pozivajući se na neophodnost očuvanja
ekonomske i političke nezavisnosti države. Strah od prevlasti
kvalifikovane italijanske radne snage u Dalmaciji uticao je na
predlog da se ograniči pravo na slobodno angažovanje strana-
ca. Veliki župan je ukazivao i na nedoslednosti u nacrtu Ured-
be, jer su članovi 4 i 5 Uredbe predviđali da se stranac može
slobodno zaposliti ako plati taksu, što je bilo u suprotnosti sa
članom 1 koji je zabranjivao svako zapošljavanje stranog drža-
vljanina bez saglasnosti institucija sistema.31 Ovakve primedbe
30
Isto, 41–44.
31
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–340. Pismo velikog
župana Splitske oblasti – Kabinetu ministra socijalne politike, 3. jun 1928.

117
uticale su na usporavanje donošenja zakonskih normi i na tok
njihovog usklađivanja sa inostranim propisima i iskustvima.
Klima surevnjivosti prema stranim umetnicima, ali i
zabavljačima uopšte, dugoročno je uticala na lokalno zakono-
davstvo. Naredbom upravnika grada Beograda, iz 1929. godine,
zgrade se nisu smele upotrebljavati za priređivanje predstava i
zabava bez posebnog odobrenja Uprave grada. Restriktivne
mere bile su opravdavane potrebom zaštite publike od eventu-
alnih nezgoda.32 Odeljenje opšte policije Uprave grada izdava-
lo je odobrenja za „skupljanje sveta“ u javnim lokalima. Prija-
ve svih vrsta skupova, pa i zabavnih, morale su se podnositi
tom Odeljenju 24 časa pre predstava. Organi vlasti imali su
obavezu da prisustvuju predstavama, sa ovlašćenjem da spreče
izvođenje predstava ako se ugrožavaju „mir i red“ i bezbed-
nost publike ili „povredi zakon“.33
Vlasnici ili zakupci javnih lokala bili su dužni da pose-
duju odobrenja Odeljenja opšte policije Uprave grada za anga-
žovanje muzičara, pevača i artista. Mogli su zapošljavati samo
estradne umetnike koji su posedovali radnu dozvolu izdatu od
tog Odeljenja. Dozvole su izdavane članovima „priznatih pro-
fesionalnih udruženja“, a udruženja su morala da primaju pro-
fesionalce koji su živeli od svoje umetnosti. Osobe koje nisu
bile članovi tih umetničkih asocijacija dokazivale su svoje
umeće uverenjima „državnog nastavnika veština“ i priznatih
muzičkih škola u Kraljevini.34
Zavođenje šestojanuarskog režima 1929. godine uticalo
je i na politiku kulturne saradnje sa drugim zemljama. Udruže-
nje glumaca Kraljevine Jugoslavije formiralo je „Povlašćenu

32
Branislav Božović, Beograd između dva svetska rata, Uprava
grada Beograda 1918–1941, Beograd 1995, 333.
33
Isto, 365.
34
Isto, 366.

118
jugoslovensku umetničku berzu“ koja je posredovala u sklapa-
nju poslovnih aranžmana sa inostranim umetnicima i artisti-
ma. Kontrola države nad gostovanjima umetnika povećala se
tokom 1932, kada je Ministarstvo prosvete naredilo da se svi
poslovi oko angažovanja umetnika prepuste povlašćenim
umetničkim agencijama.35 U okviru rada državnih organa sa
stranim artistima postavljalo se i neizbežno pitanje sukoba
kompetencija pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova, uz po-
dršku Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja, na-
glašavalo da je izdavanje dozvola za rad bilo isključivo njiho-
vo, zakonom utvrđeno, „diskreciono pravo“. To je izazivalo
revolt osoblja Ministarstva prosvete koje se trudilo da istakne
kulturno-prosvetni značaj boravka stranih umetnika u jugoslo-
venskoj sredini.36
Ministarstvo unutrašnjih dela posedovalo je od 1935.
godine kartoteku stranih umetnika i artista angažovanih u Ju-
goslaviji, radi lakšeg praćenja i nadzora pridošlica. Svi oni bili
su angažovani preko „Jugoslovenske povlašćene umetničke
agencije udruženja glumaca“. Dozvole za gostovanja stranih
umetnika, pretežno akrobata, pevača i igrača u nekom mestu,
izdavale su se isključivo na mesec dana, a ukoliko bi umetnika
po isteku termina angažovao drugi ili isti ugostiteljski lokal,
njegov vlasnik morao je da traži novu dozvolu. Procedura je
predviđala da vlasnik lokala pošalje formular sa ličnim opisom
i podacima angažovanog umetnika, eventualnim informacija-
ma o visini plate koju je primao, mestu prebivališta i nazivu
objekta u kome je gostovao. Karton, u slučaju prvog gostova-
nja umetnika, odnosno obrazac, ukoliko je bila reč o osobama

35
Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije
1918–1941, knj. III, Beograd 1997, 308–309.
36
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1221. Dopis
Ministarstva unutrašnjih poslova – Ministarstvu prosvete, 10. februar 1933.

119
koje su ranije boravili u zemlji, registrovao se kod lokalne po-
licije ili opšte upravne vlasti. Karton ili obrazac slao se Mini-
starstvu unutrašnjih dela, koje je otvaralo personalni dosije
svakog pridošlice, Jugoslovenskoj povlašćenoj umetničkoj
agenciji udruženja glumaca i Odeljenju za socijalno staranje
Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja. To odelje-
nje dostavljalo je svoje, pretežno pozitivno, mišljenje o potrebi
angažovanja stranca Odeljenju za državnu zaštitu, a ono je
funkcionisalo u sklopu Ministarstva unutrašnjih dela, koje je
izdavalo rešenja o zapošljavanju na mesec dana. Izveštaj o do-
zvoli ulaska u zemlju slao se poslanstvu Kraljevine Jugoslavije
u državi iz koje je umetnik dolazio.37
Za artiste iz inostranstva važili su propisi o dolasku i
boravku stranaca u Kraljevini. Sredinom 1930-ih godina vize
su bile ukinute samo za čehoslovačke i nemačke državljane.
Ostali stranci dobijali su vize na određeno vreme, od mesec
dana do šest meseci. Prvostepeni policijski organi mogli su da
izdaju vize sa dužim boravkom, u poređenju sa vizama koje su
izdavala jugoslovenska diplomatska predstavništva u inostran-
stvu. Jednogodišnji boravak stranaca morali su da odobre
Uprava grada Beograda ili institucije nadležne banovine.38 Za-
pošljavalo se na osnovu Uredbe o zaposlenju stranih državlja-
na iz 1935. godine. Pre te godine jugoslovensko zakonodav-
stvo nije pridavalo posebnu pažnju zaposlenim strancima. Za-
poslenje stranih državljana je prvi put bilo regulisano Pravilni-
kom o uposlenju stranih radnika po kome su se zapošljavali i
muzičari. Pravilnik je, bez izmena, korišćen do 1928. godine.39

37
V. D. Pavlović, n. d., 82–85.
38
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–286. Kratak izvod
glavnih propisa o dolasku i boravku stranaca u Kraljevini Jugoslaviji iz 1939.
39
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1173. Dozvole
boravka stranim muzičarima.

120
Zakonska regulativa bila je dopunjena članom 321 finansij-
skog zakona za 1928. godinu i članom 67 finansijskog zakona
za 1933/34. godinu. Uredba o zaposlenju stranih državljana
primenjivana je od 25. marta 1935, a od 21. septembra iste go-
dine postojao je Pravilnik za primenu Uredbe. Posle godinu
dana pojavilo se i „Uputstvo za overavanje i evidentiranje do-
zvola na neodređeno vreme“, ali se ono nije odnosilo na arti-
ste.40 Inspekcija rada je izdavala radne dozvole, isključivo kva-
lifikovanim radnicima, na rok od godinu dana, a za rad na duži
period ili na neodređeno vreme bila je potrebna odluka Mini-
starstva socijalne politike.41
Prema Pravilniku za primenu Uredbe o zaposlenju stra-
nih državljana, u procesu administrativne procedure za prima-
nje stranih artista u radni odnos učestvovali su i Središnja
uprava za posredovanje rada i Ministarstvo prosvete.42 Sredi-
šnja uprava za posredovanje rada ovlastila je Udruženje glu-
maca Kraljevine Jugoslavije da, preko ustanove Jugoslovenske
povlašćene pozorišne agencije, vrši funkciju berze rada.43
U retkim slučajevima kada artisti, i pored izdate dozvo-
le za rad, nisu dolazili u Kraljevinu Povlašćena umetnička
agencija udruženja glumaca izveštavala je o tome memorandu-
mom Ministarstvo unutrašnjih dela.44 Agencija je imala pravo
da odlučuje o izboru mesta u kome će artisti gostovati. Ukoli-
ko se destinacija gostovanja, usled naknadnog dogovora, razli-
kovala od mesta navedenog u kartonu ili obrascu, Agencija je
tražila od Ministarstva unutrašnjih dela da izda novo rešenje o
40
O tome videti: Nenad Đorđević, Zakoni, Uredbe i ostali propisi,
izdani 1. XII 1918. do 31. XII 1936, Beograd 1937, 329–330.
41
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–320. Pravilnik o
uposlenju stranih radnika.
42
V. D. Pavlović, n. d., 83.
43
Isto, 85.
44
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–198. Kartoteka...

121
privremenom zapošljavanju.45 Promene dogovorene saradnje,
zbog zatvaranja lokala i zapošljavanja kod drugog poslodavca
u istom mestu, podlegale su istoj proceduri.46
U funkcionisanju administrativne procedure ponekada
su se dešavale greške i propusti. Tako je Agencija naknadno
otvorila dosije poljskom umetniku, koji je imao status konfe-
ransijea, posle njegovog odlaska iz zemlje. On je inače radio
za visoku platu, od 4.500 dinara, u beogradskom varijeteu
„Ruski car“ i u hotelu „Sloboda“ u Novom Sadu.47 Vlasnici
javnih lokala povremeno su imali probleme sa funkcionisa-
njem Odeljenja za socijalno staranje. Tako se grčka pevačica
iz beogradske kafane „Dardaneli“ tokom 1936. godine nije pri-
javila Agenciji, a vlasnik lokala nije podneo „kartu zanima-
nja“, odnosno nije otvorio karton. Na saslušanju se pravdao ti-
me da je karton predao Odeljenju, koje se, po njegovim reči-
ma, proglasilo nenadležnim za dalju dostavu.48
Ukoliko umetnici u svom pasošu nisu imali navedeno
zanimanje kojim su se bavili, ili ako im je u pasoškoj rubrici
bila navedena druga struka, nisu dobijali dozvolu za rad.
Agencija je zbog toga zabranila jednoj češkoslovačkoj doma-
ćici da nastupa kao igračica u beogradskim barovima, varijete-
ima i kafanama.49 Da bi se zaposlili u Jugoslaviji strani drža-
vljani pribegavali su i falsifikovanju ličnih podataka. Čehoslo-
vačka artistkinja, koja je gostovala u Novom Sadu, dobila je
dozvolu za rad pod tuđim imenom, što je otkriveno posle ru-
tinske provere, pa je Odeljenje za državnu zaštitu zahtevalo
od nje da se prijavi pod svojim pravim imenom ili da napusti

45
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–801. Kartoteka...
46
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–36. Kartoteka...
47
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–423. Kartoteka...
48
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–992. Kartoteka...
49
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–7. Kartoteka...

122
zemlju.50 Bilo je i drugih sličnih, tragičnijih primera. Nemačka
igračica, emigrantkinja, koja je prethodno tokom 1937. radila u
zagrebačkom „Pik“ baru za 2.500 dinara mesečno, a zatim u
Mariboru, Supetru, Somboru i Novom Sadu, bila je proterana
1940. iz Kragujevca, u kome nije radila, prema policijskim iz-
veštajima, zbog prepravke rubrike zanimanja u pasošu i prokla-
movane zabrane boravka nezaposlenim u Kraljevini.51 Zbog ta-
kvih slučajeva još su vlasti Kraljevine SHS, preko Odeljenja za
državnu zaštitu, izdale uputstvo za kontrolu javnih isprava. Raz-
log proterivanja odnosio se na stereotipnu predstavu policije da
su se falsifikovanim ispravama služile isključivo osobe koje su
bile u službi neprijateljskih država. U to vreme najčešće su fal-
sifikovani pasoši, dozvole za boravak u određenom mestu i
brojna uverenja o ispravnosti i vladanju osoba sa putnim ispra-
vama. Jačinu policijskih stereotipa ilustruje izjava da se falsifi-
kovanjem dokumenata bave isključivo države koje su imale
neprijateljske namere, a nikome nije padalo na pamet da su se
dokumenta mogla falsifikovati i u zemlji i to sa ciljevima koji
nisu morali biti političke već egzistencijalne prirode. Svako uve-
renje koje su stranci podnosili obavezno se podvrgavalo policij-
skoj kontroli. Kao tajni znak kontrole, za upućene osobe, služio
je datum koji je formalno figurirao kao datum zavođenja putne
isprave. Prepoznavao se po horizontalnoj i vertikalnoj liniji cifa-
ra koje su mogle biti zamenjene za datumske odrednice. Ključ-
nu ulogu imala je razlomačka crta između dana i meseca sa jed-
ne strane državnog grba, dok je godina izdavanja bila sa druge
strane. Ta razlomačka crta bila je signal da je lice pod kontro-
lom i da je dokument bio potpuno originalan.52

50
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–125. Kartoteka...
51
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–156. Kartoteka...
52
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput za kontrolu
javnih isprava, 4. septembar 1924.

123
 Iako se najveći broj muzičkih umetnika Kraljevine Ju-
goslavije (oko 90%) nalazio u državnoj službi i tako rešavao
egzistencijalne probleme, njihove kolege artisti iz kafana,
varijetea, hotela i noćnih klubova suočavale su se sa pukim
preživljavanjem.53 Među njima su se nalazili i pripadnici armi-
je generala Vrangela, beli Rusi, koji su se, posle povlačenja sa
Krima i dolaska na prostor jugoistočne Evrope, prihvatali ra-
znih poslova. Tako je jedan od izbeglica, posle oficirske kari-
jere i višegodišnjeg ratovanja, bio primoran da se zaposli u
Karlovcu kao muzičar u javnoj kući.54
Za mesec dana nastupa osobe iz inostranstva dobijale
su u periodu 1935–1941. godine, sudeći prema kartoteci Mini-
starstva unutrašnjih dela, između 900 i 3.000 dinara. Igračice
su uglavnom primale platu od 1. 200 dinara, što je bio veći pri-
hod od prosečnog dohotka nadničara (720 din.), ali nešto ma-
nji od plate radnika (1.400 din.), iz 1930. godine. Tada je, po-
ređenja radi, za život radničke porodice u Beogradu bilo po-
trebno 1.900 dinara mesečno.55
Koliko je poziv „noćnog umetnika“ bio povezan sa lo-
šim materijalnim prilikama pokazuje molba bugarskog drža-
vljanina, upućena Ministarstvu unutrašnjih dela, da mu se do-
zvoli zaposlenje zbog „siromaštva“. On je došao na poziv za-
grebačke „Operete“ sa namerom da nađe posao, ali mu je ju-
goslovensko poslanstvo u Sofiji izdalo samo tromesečnu vizu
bez prava na rad. Budući da mu je molba bila uvažena, on je
sklopio aranžman sa vlasnikom kafane „Ruski car“ gde je 1936.
53
O umetnicima u državnoj službi videti: Milosav Janićijević,
Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, Beograd 1984, 32–41.
54
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1192. Dopis
velikog župana Primorsko-krajiške oblasti – Ministarstvu unutrašnjih dela,
21. decembar 1926.
55
Podaci o platama u Beogradu prema: Peđa J. Marković, Beo-
grad i Evropa 1918–1941, 36.

124
radio za mesečnu platu od 1.500 dinara.56 Izuzetan položaj
imala je jedna nemačka pevačica koja je primila 5.000 dinara
za mesec dana pevanja u beogradskoj kafani „Vračar“ tokom
1936. godine. Pevačica je kasnije gostovala u Ljubljani i Mari-
boru, ali nema podataka o tome koliko su joj plaćali u Sloveni-
ji. Imala je turneju i po Hrvatskoj i Dalmaciji (Osjek, Zagreb i
Split).57 Bila je ipak manje plaćena od češkoslovačkog oper-
skog tenora Jana Borštonjija, koji je u Narodnom pozorištu za-
rađivao 6.000 dinara mesečno.58 Istu sumu te godine dobila je
nemačka trupa, u kojoj su nastupali otac, majka i dve kćerke,
za jednomesečno gostovanje u Ljubljani, a verovatno su sličan
dohodak ostvarili i u Mariboru.59
Poseban status, kada je bila reč o dohotku u artističkoj
struci, imali su rvači. Zarađivali su „na procenat“, ali nije ja-
sno kakav je procenat bio u pitanju: da li od opklada ili od po-
beda nad drugim rvačima. Postojala su samo dva lokala u koji-
ma su se oni takmičili: „Kasina – koloseum“ iz Beograda i
„Luksor – kino“ iz Zagreba.60 Agencija je ponekad stranim
rvačima izdavala samo uslovnu dozvolu za rad. Na njen zah-
tev, poslodavac rvača bio je primoran da zapošljava i jugoslo-
venske rvače kako bi se borili sa strancem.61 Time se, donekle,
anulirao negativan uticaj angažmana stranaca na zaposlenost

56
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–595. Kartoteka...
57
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–160. Kartoteka...
58
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–647. Kartoteka...
59
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–606. Kartoteka...;
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–624. Kartoteka...; AJ, f. Mini-
starstva unutrašnjih dela 14–56–2-630. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva
unutrašnjih dela 14–56–2–636. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih
dela 14–56–2–640. Kartoteka...
60
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–984. Kartote-
ka...; AJ, 14–40–145–1008. Kartoteka...
61
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–910. Kartoteka...

125
domaćih kadrova. Spoljnopolitičke okolnosti uticale su po-
vremeno na donošenje odluke da li će se nekom dozvoliti po-
sao. Tako je 1936. odbijen zahtev „Kasine – koloseuma“ za
zapošljavanje mađarskog rvača zbog njegovog državljanstva.62
To se nije uklapalo u manevrisanje jugoslovenskih vlasti u tre-
nucima pregovora Beograda sa Budimpeštom o poboljšanju
zategnutih odnosa, pa predstavlja dokaz inercije državnih insti-
tucija koje nisu usklađivale svoje poteze prema novim spoljno-
političkim trendovima.63 U jugoslovenskom društvu strane ar-
tistkinje su bile izložene snažnom podozrenju. Tokom 19. veka
kafane u Srbiji su predstavljale stecišta tajne prostitucije, a po-
sebno u Beogradu. U tadašnjem ugostiteljstvu radnice iz ino-
stranstva pojavljuju se sredinom 1870-ih godina, kao podrška
lokalnim bludnicama. One su se često bavile, kao dopunskom
delatnošću, artističkim zanimanjima. Na početku 20. veka isti-
cala se vidna razlika u umetničkom kvalitetu između njih i do-
maće konkurencije.64 To je bilo dovoljno nasleđe za restriktiv-
ne mere u zakonodavstvu Kraljevine SHS, iako su se lokalne
zakonske norme u oblasti prostitucije razlikovale.
U Sloveniji se od 1919. godine prostitucija nije uopšte
tolerisala, u Zagrebu je od 1922. godine postojao stalan nadzor
nad prostitutkama, ali su javne kuće ukinute, dok su u Beogradu
javne kuće, posle kratke zabrane, bile dozvoljene.65 Anketa

62
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–810. Kartoteka...
63
Za osnovne podatke o spoljnoj politici vlade Milana Stojadino-
vića prema Mađarskoj videti: Vuk Vinaver, Jugoslavija i Mađarska 1933–
1941, Beograd 1976, 159–168.
64
Vladimir Jovanović, Prostitucija u Beogradu tokom XIX veka,
Godišnjak za društvenu istoriju, god. IV, sv. 1, Beograd 1997, 9–12, 18–
19; Војислав Кујунџић, Проституција у Београду и обавезна предо-
храна од полних болести, Београд 1905, 34.
65
O tome više: D. Radulović, n. d., 176–177; Богољуб Констан-
тиновић, Проституција и друштво, Београд 1930, 78.

126
sprovedena oko 1930. na ograničenom uzorku od 373 prostitut-
ke, pokazala je značajno prisustvo stranih državljanki (36,9%,
odnosno 138 žena), među njima što je doprinosilo negativnoj
medijskoj i socijalnoj slici o primetnoj ulozi stranaca u noć-
nom životu jugoslovenskih gradova.66 Koliko je poziv artistki-
nje stekao negativan imidž u očima srpskog građanstva, vidi se
iz podataka policije u Mariboru da je bugarska igračica dala
otkaz vlasniku novosadskog hotela „Sloboda“ zbog nepristoj-
nog ponašanja publike u lokalu i prihvatila ponudu da gostuje
u Sloveniji.67 Diskretno prisustvo „dama za zabavu“, odno-
sno prikrivenih prostitutki, u javnim lokalima, reflektovalo se
i na shvatanja neupućenih savremenika koji su ih često poi-
stovećivali sa artistkinjama.68
Od kraja 1922. godine postojao je pravilnik o obave-
znom pregledu svih radnica u javnim lokalima, na osnovu ko-
ga su zaposlene neudate devojke, od 15. godine života, morale
da se podvrgavaju ginekološkim pregledima ukoliko se sum-
njalo da su stupale u polne odnose sa muškarcima. Izbegavanje
pregleda kažnjavano je sa 30 dana zatvora ili novčano sa 150
dinara i proterivanjem u rodno mesto.69 Nepoverenje prema
moralnim kvalitetima sviračica, pevačica i igračica ogledalo se
kasnije i u propisima Uprave grada Beograda, po kojima pri-
padnice tih profesija nisu smele da sede sa gostima u lokalima
koji su ih angažovali, niti da stanuju u zgradi lokala, pa čak ni
u njegovom dvorištu.70 Razlozi za takvu politiku države prema
artistkinjama učvršćivani su shvatanjima društvene sredine, koja
66
Б. Константиновић, н. д., 30.
67
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–41–146–877. Kartoteka...
68
Б. Константиновић, н. д., 33–34.
69
Svetlana Stefanović, „Ženski pokret“ o problemu braka, slobod-
ne ljubavi, seksualnog vaspitanja, prostitucije i kontrole rađanja, Godi-
šnjak za društvenu istoriju, god. V, sv. 1–3, Beograd 1998, 75.
70
B. Božović, n. d., 366.

127
su polazila od pretpostavke da je njihov poziv bio idealan za vr-
šenje tajne prostitucije, dok su poznavaoci socijalnih prilika neu-
spešno ukazivali na potrebu većeg opreza u generalizacijama.71
Zakonom o suzbijanju polnih bolesti, iz 1934. godine,
prostitucija je zabranjena, a javne kuće zatvorene. Time je ot-
počela nova faza, unutar polusveta, koju odlikuje porast tajne
prostitucije i njeno dislociranje u hotele i privatne stanove koji
su preuzeli ulogu skloništa i sastajališta.72 Tokom pretresanja
zakona u Senatu Kraljevine Jugoslavije govorilo se i o nega-
tivnom uticaju javnih kuća, sa pratećim zabavnim programima
i točenjem alkoholnih pića, na zdravstveno stanje jugosloven-
ske omladine. Upozoravalo se da se prostitucija neće iskoreniti
samo zakonskim merama, već je efikasnost pravnih institucija
trebalo dopuniti podizanjem društvenog morala.73
Usvajanje zakona nije značilo da se strane artistkinje
nisu dalje bavile prostitucijom kao dopunskim načinom zara-
de. U Skoplju je izgleda bilo najviše takvih slučajeva. Kada bi
ih policija otkrila, bile bi proterane iz Jugoslavije (kao što se
desilo dvema sestrama, grčkim Jevrejkama, igračicama u skop-
skoj „Beloj kafani“, koje su nastupale tokom 1937. godine za
900 dinara mesečno). Zajedno sa njima proteran je i njihov otac,
koji im je bio muzička pratnja, zbog toga što nije sprečavao

71
„Често се извесни позиви... убрајају ка тајној проституцији.
Тако келнерице, артистице, разне играчице и сл. Факат је, да се жен-
скиње тих позива много одаје проституцији, да делимично сачињава и
кадар јавних проститутки, али се ипак не може уопштити нити све
женске овог позива једноставно са проституткама идентификовати.“ –
Б. Константиновић, н. д., 8.
72
D. Radulović, n. d., 178.
73
Diskusija senatora Petra Zeca na IX redovnom sastanku Senata
Kraljevine Jugoslavije od 13. februara 1934. Стенографске белешке Се-
ната Краљевине Југославије, Редован сазив за 1933. и 1934. годину,
књ. I, Београд 1934, 120.

128
kćerke da vode „nemoralan život“. U kartoteci stranih artista
postoje zanimljivi podaci o znanju stranih jezika i školskoj
spremi ovih artistkinja, iz kojih proizilazi da su obe devojke
završile samo osnovnu školu i da su govorile srpski jezik.74
Skopska policija je godinu dana ranije tražila da se jednoj ne-
mačkoj igračici uskrati dozvola boravka u Jugoslaviji zbog to-
ga što se pojavljivala na javnim mestima sa raznim muškarci-
ma i po privatnim stanovima „provodila blud“ sa gostima ho-
tela „Metropol“. Na policijsko insistiranje ukinuta joj je do-
zvola za rad. Igračica je posle više meseci pokušavala da se
zaposli u Beogradu, ali joj, na osnovu uvida u kartoteku, nije
bilo dozvoljeno da uđe u zemlju.75 Ni isključivo bavljenje
prostitucijom nije obezbeđivalo visok životni standard. Pro-
dajom seksualnih zadovoljstava moglo se početkom 1930-ih
godina mesečno zaraditi manje od 3.000 dinara što je, prema
nekim procenama, bilo nedovoljno za život zbog novčanih iz-
dataka prostitutki na skupa kozmetička sredstva i atraktivnu
odeću.76
Drugi svetski rat doveo je do daljih promena u okviru
sveta zabave. Izbeglice sa okupiranih i ratom zahvaćenih pod-
ručja, u očajničkoj potrazi za izvorima sigurne egzistencije,
kvantitativno su ojačale artističku struku. U bekstvu pred rat-
nim nedaćama jedna žena iz Holandije je tokom 1940. godine
stigla u Novi Sad gde se izvesno vreme izdržavala pomoću
ušteđevine. U februaru 1941. sklopila je angažman sa vlasni-
kom novosadske kafane „Elita“. Odeljenje za državnu zaštitu
proverilo je kod lokalne policije njen materijalni, pa čak i
moralni status da bi joj posle preispitivanja izdalo dozvolu za

74
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–433. Kartote-
ka...; AJ, 14–40–145–483. Kartoteka...; AJ, 14–40- 145–458. Kartoteka...
75
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–42–147–287. Kartoteka...
76
Б. Константиновић, н. д., 39.

129
rad.77 Oružani sukobi u neposrednom susedstvu Kraljevine Ju-
goslavije, između Grčke i Italije, uticali su na smanjivanje do-
lazaka stranih zabavljača. Beograđani su i pored toga imali pri-
like da tokom marta 1941. u varijeteu „Palas“ gledaju rumun-
sku artistkinju koja je produžila ugovor o nastupima do kraja
aprila, ali te namere nisu bile ostvarene zbog izbijanja rata na
jugoslovenskim prostorima.78
Kontinuitet represivne kontrole državnih institucija nad
strancima pokazivao je sa koliko snage se opšte negativno mi-
šljenje o nekim profesijama i stranim radnicima sporo menjalo
i koliko su predrasude, ali i neka tačna zapažanja građanstva,
uticale na oblikovanje i sprovođenje jednog segmenta državne
moći. Otpori stranom iskustvu i istovremena privlačnost opštih
evropskih tokova u svetu zabave, odredili su domete prisustva
i stranih uticaja u jugoslovenskoj sredini koja se, iako na maho-
ve i sporo, na kraju prilagodila uvezenim kulturnim obrascima.

77
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–369. Kartoteka...
78
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–41–146–322. Kartoteka...

130
 Glava III

ANATOMIJA SITNIH NEPOKORNOSTI

Jugoslovensko stanovništvo je relativno lako dolazilo u

konflikt sa vlastima. To nisu morali biti ozbiljni prekršaji, ali
bili su dovoljni oštra reč i prek izraz da se pojedinac nađe u si-
stemu koji je bio zadužen za zaštitu državnih interesa. Verbal-
ni delikt bio je čest vid otpora autoritetu države i javnih slu-
žbenika. Politikolozi primećuju da je izvesna doza autoritarno-
sti postojala u srpskom društvu od samih početaka državno-
pravne tradicije, kojom je dominirala ideja o jakoj političkoj
ličnosti sposobnoj da izvrši zadatke oslobođenja i ujedinjenja
srpskog naroda. Kapitalistički model autoritarne vlasti, po nji-
ma, postojao je i u Kraljevini SHS u monarhističkom obliku
cezarizma, odnosno apsolutne vlasti vladara.1 To je politička
suština razloga što su dinastija Karađorđevića i kraljevi Petar I
i Aleksandar I bili najčešće na udaru izvršilaca verbalnog de-
likta. Sankcionisanje verbalnog delikta bio je način da se iz-
gradi i očuva autoritet države i njenih institucija, iako bi se taj
postupak mogao okarakterisati kao ograničavanje slobode poje-
dinca. Verbalni delikt predstavlja vid otpora mehanizmima
društvene kontrole i represije koje nameće državni aparat, ali i
oblik izražavanja protesta pojedinca uperenog protiv silom na-
metnutih ideja i postupaka predstavnika vlasti. U protestu pre-
ma državi unutar mediteranskih društava postoje funkcionalni

1
Марија Мартић, Републикански ауторитаризам у политич-
ком животу Србије, Зборник Београдске отворене школе, бр. IV, св.
2, Београд 2001, 71–85.

131
elementi prikrivenih strategija koje vode ka slabljenju državnih
struktura i potkopavanju pravnih normi.2 Jezički napad na do-
stojanstvo ne podrazumeva samo nezadovoljstvo usmereno ka
ličnostima i pojavama koje personifikuju državu, već i kritičku
nameru osobe koja ga vrši. Stepen lične slobode izražavanja ne
zavisi isključivo od postojećeg zakonodavstva nego i od oseća-
nja ugroženosti države i njenih institucija kod izvršnih i sud-
skih organa. Važno je napomenuti da se Kraljevina SHS od
osnivanja suočavala sa neprijateljskim namerama susednih dr-
žava, sa revolucionarnim delovanjem pobornika komunizma,
sa javnim i tajnim otporom njenih novih podanika koji su osta-
li verni ideji austrougarske države. Bilo je i onih koji su podr-
žavali stvaranje malih samostalnih država, posebno u Hrvat-
skoj i Crnoj Gori. Ako se tome doda oružani otpor albanskih
kačaka i bugarskih komita na Kosovu i Metohiji i u Makedoni-
ji kao i vođenje čitavih ratnih operacija u Sloveniji za obezbe-
đenje državnih granica, dobija se samo približna slika pritisaka
na institucije nove države koje su bile tek u procesu stvaranja.3
Sistemsko usaglašavanje zakona i proces stvaranja jedinstve-
nog pravnog prostora trajali su više od jedne decenije. Na teri-
toriji jugoslovenske države funkcionisalo je čak šest različitih
pravnih sistema. Zahvaljujući tome, njeni žitelji uopšte nisu
mogli oformiti jedinstven pravni identitet neophodan za formi-
ranje osećaja zajedničke pripadnosti državi.4
2
Kristijan Đordano, Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Beo-
grad 2001, 113.
3
Kratak pregled izuzetno komplikovane i haotične spoljnopolitičke
situacije Kraljevine SHS do 1929. godine u: Branko Petranović, Momčilo
Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd 1991, 27–31. Više o unutrašnjim
aspektima ujedinjenja u: Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo,
politika, Pogled sa kraja veka, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 1997, 7–34.
4
O pravnom partikularizmu i njegovim posledicama videti: Bran-
ko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 51–52;

132
 Taj dugi proces se nije odnosio na najvažnije odredbe
krivičnog prava jer je, odmah po stvaranju najnužnijih predu-
slova za funkcionisanje sistema, bilo neophodno oformiti pola-
zne institucionalne i pravne osnove za suzbijanje antidržav-
nih delatnosti i kažnjavanje lica koja su vršila takve aktivno-
sti. U istoriografskoj literaturi naglašavalo se da je u julu
1919. Privremeno narodno predstavništvo (PNP), u razdoblju
do sazivanja Ustavotvorne skupštine najviše zakonodavno te-
lo, na 51. redovnom sastanku donelo odluku da proširi važnost
IX i X glave Krivičnog zakona Kraljevine Srbije na celu teri-
toriju Kraljevine SHS. Koliko se proširenje važnosti smatralo
hitnim svedoči činjenica da je ministar pravde podneo pred-
log zajedno sa ukazom i sprovodnim pismom.5 Tako je, u
oblasti stvaranja pravne države, formiran delimični kontinui-
tet blisko povezan sa represivnom ulogom države i njenih in-
stitucija.
Činjenica da su zvaničnici pokrajinske vlade Hrvatske,
u ime bana, više puta urgirali da se izda „provodna naredba“ o
korišćenju glava tog Krivičnog zakona na hrvatskoj teritoriji,
upravo zbog isleđivanja verbalnog delikta, ostala je nezapaže-
na. Ministarski savet nove države doneo je ukaz o proširenju
važenja tih segmenata srpskog krivičnog prava već 19. februa-
ra 1919. godine. Ukazna odluka važila je i pre usvajanja pred-
loga u PNP-u. Za područje Slovenije, taj ukaz počeo je važiti i
pre nego što je takva odluka doneta za Hrvatsku.6 Zajedničke

Ljubomir Petrović, Jugoslovenska država i društvo u periodici 1920–1941,

Beograd 2000, 113–115.
5
Neda Engelsfeld, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slo-
venaca, Privremeno narodno predstavništvo, Zagreb 1989, 134.
6
AJ, f. Ministarstva pravde, 63–27–19. Dopis banskog zastupnika
o kaznenom postupku zbog uvrede kralja i članova vladarske kuće – mini-
stru pravde Kosti Timotijeviću, 19. septembar 1919.

133
represivne odredbe, uključujući one koje su se odnosile na
prestupe mišljenja, neravnomerno ali brzo ulazile su u život
pokrajina jugoslovenske države.
U oblasti političkog delikta najsporniji elementi krivič-
nog zakonodavstva odnose se na klevetanje države i vređanje
njenih predstavnika, institucija i simbola. Ovo područje prav-
nih normi idealno je za vršenje zloupotreba u cilju nelegitim-
nog proganjanja politički nepoželjnih osoba. Posle Drugog
svetskog rata jugoslovenska pravna teorija je smatrala da ver-
balni delikt ima karakteristike „objektivno prepoznatljivog“
ponašanja, ali u sektoru gde je teško moguće uspostaviti krite-
rijume objektivnog prosuđivanja. Pojedine evropske zemlje re-
šile su problem tako što su u pravnim normama jasno odredile
granicu između dopuštenog i kažnjivog ponašanja, dok su dru-
ge u preciznom opisu verbalnog delikta pružile sudovima oslo-
nac za razlikovanje legitimnog i krivičnog ponašanja. Verbalni
delikt, u suštini, spada u političke delikte kod kojih su izražene
subjektivne okolnosti. Kod takvih dela, sudije i tužilaštvo su
prinuđeni da formiraju pretpostavke o namerama optuženog.
Stvarno subjektivno stanovište počinioca teško je ustanoviti na
osnovu samog čina verbalnog delikta. Dalji problem je činjeni-
ca da između krivičnog dela i posledice namere počinioca ne
mora postojati direktna veza. Ako je nju nemoguće ustanoviti
po objektivnoj karakteristici dela, postoji mogućnost zloupo-
trebe prava. Ona se sastoji u strategiji da se uz neodređene in-
kriminacije optuženom podmetne namera političkog delikta, a
tada se o njegovim namerama i ciljevima odlučuje na osnovu
njegovih uverenja i kažnjava se njegovo stanovište, a ne kri-
vično delo kao takvo. Verbalni delikt spada u političke prekr-
šaje koji poseduju nameru i stoga se smatra da se može počini-
ti samo sa predumišljajem, a zadatak organa gonjenja jeste da
na sudu dokaže posebnu nameru počinioca. Pokazalo se da je

134
subjektivno vršenje krivičnih dela osetljiva tema za krivično
zakonodavstvo i sudstvo, pogotovo stoga što je uvažavanje su-
bjektivnosti neophodan uslov da krivična represija bude legi-
timna i da će kazna stići samo zaslužene krivce. Druga strana
medalje dokazuje da se subjektivnošću krivičnog dela može
nelegitimno progoniti uverenje i mišljenje. Praksa kažnjavanja
verbalnog delikta još uvek zavisi od opšte državne politike i si-
tuacije koja pokazuje oštrinu i dubinu političke represije, a ne-
zavisnost sudstva je još jedina brana mogućim zloupotreba-
ma.7 Verbalni delikt je još uvek veoma sporno oruđe državne
zaštite, ali ga niko do sada nije definitivno ukinuo, već i dalje
opstaje pod formom sankcionisanja „neprijateljske propagan-
de“, a u demokratskim društvima oličen je u formi „govora
mržnje“.
Da bi se odgovorilo na pitanje teorijskog pristupa ver-
balnom deliktu, koji je u suštini akt pravnog ograničavanja slo-
bode govora i mišljenja, neophodno je videti koje su ustavne
slobode uživali državljani Kraljevine SHS/Jugoslavije. Odnos
između represivnih institucija i stanovništva u dobroj meri bio
je definisan ustavnim odredbama. U oblasti ljudskih prava i
građanskih sloboda država je po ustavu iz 1921. bila naizgled
veoma liberalna. Ustav je proklamovao jednakost građana pred
zakonom, a takođe pred sudskim i upravnim vlastima koje su
imale obavezu jednakog postupanja prema svim državljanima.
Osnovne građanske dužnosti svodile su se na pokoravanje dr-
žavnim zakonima, (što se podrazumevalo i za strane državlja-
ne), plaćanje poreza i služenje vojnog roka. Stanovnici su za-
uzvrat dobili niz građanskih prava. Samo su nadležni sudovi
imali pravo da sude za počinjena dela, pa i za verbalni delikt.
Nije se dopuštalo njihovo naknadno konstituisanje u svrhu
7
Ljubo Bavcon i dr., Kaznenopravna zaštita države i njenog dru-
štvenog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988, 98, 109, 118–120, 124.

135
suđenja za neko delo koje pre toga nije bilo sankcionisano
zakonom. Nije postojala ni mogućnost osude optuženog bez
saslušavanja nadležnih organa i bez poziva, regulisanog zako-
nom, da se odbrani od optužbi pred pravnim ustanovama. U
jugoslovenskom pravu je zato postojala mera izricanja kazne u
odsustvu optuženog. Kazne, odnosno represivne mere, mogle
su poticati samo iz zakonskih normi i samo za delikte koji su
bili unapred definisani zakonima. Eventualno samovlašće sud-
skih instanci prema građanstvu sprečeno je direktnim unoše-
njem propisa iz objektivnog prava u ustavne odredbe. Time su
se učvršćivala građanska prava. Građani su mogli da se na zlo-
upotrebe vlasti žale upravnim sudovima sa rokom od devet
meseci za zastarevanje tužbe. U procesu zaštite ljudskih prava,
ako je žalba na presudu bila osnovana, prvo je Upravni sud po-
ništavao odluku kojom su građani oštećeni, a zatim je lice mo-
glo tužiti državu za naknadu učinjene štete redovnim sudovi-
ma. Za krivična dela državnih i samoupravnih organa tokom
službenog rada, pojedinac ih je mogao tužiti sudu ne tražeći
bilo čije odobrenje.
Pritvaranje osumnjičenih, pa i onih za verbalni delikt,
bilo je moguće isključivo u slučajevima koji su bili predviđeni
zakonom. Pravo sudova i policije, odnosno kako se tada govo-
rilo upravne vlasti, da zatvaraju građane bilo je limitirano i ro-
kom od 24 časa, u okviru koga su sudovi bili dužni da uhapše-
noj osobi izdaju pismeno rešenje o zatvaranju i razlozima pri-
tvora. Zatvorenik je imao rok od tri dana da se žali nadležnim
sudovima. Ukoliko žalba ne bi bila podneta, po isteku dana od
kraja tog roka istražni organi slali su rešenje o pritvoru nadle-
žnom sudu koji je donosio izvršno rešenje, a ono se moralo do-
neti dva dana po prijemu rešenja istražnih institucija. Sudska
vlast je na taj način imala pravo kontrole nad policijom i ti-
me se sprečavala zloupotreba službenih dužnosti u istražnom

136
postupku. Ove liberalne odredbe dovodila je u pitanje okolnost
da u ustavnim aktima nije bila predviđena dužina trajanja poli-
cijskog pritvora. Dužina pritvora određivala se tokom krivič-
nog postupka, što je ostavljalo mogućnost dugog trajanja istra-
žnog pritvora. U okviru garantovanih ličnih sloboda građana
postojala je i odredba o nepovredivosti stambenog prostora.
Pojedini pravnici su smatrali da ova odredba podrazumeva za-
branu rekviriranja stana od vlasti.
Druga mogućnost odnosila se na ograničenje predstav-
nika vlasti koji nisu mogli ući u stan mimo volje stanara. Pre-
tres stana mogao se obaviti samo u strogo zakonski propisanim
uslovima i uz poštovanje određenih formalnosti. Pre pretresa
stanaru se moralo uručiti pismeno rešenje istražnih organa o
pretresu, a njegovo pravo na žalbu prvostepenom sudu nije za-
ustavljalo izvršenje rešenja. Obavezno se vršio u prisustvu dva
svedoka, a na kraju pretresa stanaru se izdavala potvrda o isho-
du pretresa uporedo sa eventualnim spiskom oduzetih stvari.
Noću je bilo zabranjeno pretresanje i ulazak u stan čak i orga-
nima vlasti, sa značajnim izuzetkom nasilnog upada u stan
progonjenog lica i poziva za pomoć koji bi dolazio iz stana.
Procenu nužde vršila je nadležna vlast, ali uz obavezno prisu-
stvo jednog opštinskog predstavnika ili dva građana. U ustav-
ne slobode spadalo je očuvanje privatnosti lične prepiske, tele-
grafskih i telefonskih poruka, što se suspendovalo samo u slu-
čajevima mobilizacije, rata i krivičnog postupka. Politička po-
licija nije imala pravo da za svoje potrebe otvara prepisku gra-
đana. Naizgled idiličnu sliku osiguranih građanskih prava na-
rušavala je odredba da se ustavna zabrana ne odnosi na privat-
na pisma zaplenjena pretresom. Pisma koja bi sadržavala ver-
balni delikt mogla su služiti kao materijal za podizanje optu-
žnica. Bilo je i drugih aspekata ograničavanja sloboda. Po-
znavaocima ustavnog prava omaklo se priznanje da je tajna

137
telefonskih i telegrafskih poruka obavezna za administraciju
telefonskih službi, ali uz opasku da „nema smisla“ zabraniti
vlastima da doznaju sadržinu tih poruka. Ostaje otvoreno pita-
nje da li je verbalni delikt počinjen u toku telefonskog razgo-
vora u slučaju prisluškivanja mogao biti tretiran kao krivično
delo. Bez obzira na to svaki vid ustavne slobode bio je prožet
nevidljivim ili sitnim ogradama koje su u određenim uslovima
stupale na snagu anulirajući osnovna prava građana.8 Takva
ograničenja je diktirala potreba države, ali to nije značilo da je
država sama za sebe bila neki diktatorski fenomen ili da je
svoje očuvanje povezivala sa ograničavanjem svih vrsta slobo-
da. Radilo se samo o legitimnom pravu na samoodbranu ugro-
ženog državnog i političkog sistema. Ni uvereni pobornici de-
mokratije tog vremena nisu se u svojim raspravama doticali pi-
tanja ličnog dostojanstva, slobode i odgovornosti građana što je
bio preduslov za određivanje dometa legalnih i legitimnih vido-
va represije. Bilo je naravno protesta onih koji su, zbog svoje
delatnosti protiv države ili političkog sistema, imali „blizak kon-
takt“ sa institucijama koje su je sprovodile. Jugoslovenska istori-
ografija posle Drugog svetskog rata bila je pod snažnim priti-
skom ideoloških trendova koji su posmatrali monarhistički pe-
riod u jednostranoj vizuri dogmatizovanih gledišta. Na revolu-
cionarni period KPJ gledalo se kao na doba herojske i praved-
ne borbe komunista sa represivnom i neprijateljskom državom,
a partijski vrhovi koristili su te crno-bele predstave za ideolo-
ško vaspitavanje, odnosno oblikovanje starih i novih partijskih
kadrova i stvaranje ideološki poželjne istorijske svesti đačke
populacije u okvirima državnog obrazovnog sistema.9

8
Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca, Beograd 1995, 503–524.
9
Više o dogmatizaciji istorije i uticaju SKJ na istoriografiju i isto-
riografska tumačenja: Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i

138
 Na slična shvatanja, mada iz sasvim drugih ideoloških
pobuda, nailazi se u savremenoj hrvatskoj istoriografiji. Njeni
predstavnici govore o zajedničkoj državi između dva svetska
rata u krajnje negativnom tonu, dok je paleta navodnih žrtava
proširena od komunista na hrvatske nacionaliste, pripadnike
HPSS Stjepana Radića, pa sve do običnih ljudi u naporu da je
okarakterišu kao mašinu za sprovođenje političkog terora nad
nesrpskim stanovništvom u svim sferama života.10 Tako se,
pod uticajem raznih ideoloških stereotipa nacionalizma i ko-
munizma, jugoslovenskoj državi oduzimalo pravo na odbranu
sopstvenog postojanja i osnovnih, mada netačnih, ideoloških
polazišta o jedinstvenoj „troplemenoj“ naciji. Zato i ne čudi
mišljenje hrvatskih istoričara da je verbalni delikt navodno bio
primer da „karađorđevićevska država“ nije podnosila opozici-
ju. Navodili su, bez ikakvih dokaza, da se istragama o verbal-
nim deliktima htelo „upokoriti“ hrvatsko seljaštvo, kao da u
drugim delovima Kraljevine SHS/Jugoslavije nije dolazilo do
sličnih ispada.11

srpsko pitanje, Beograd 1992, 330–331; Kosta Nikolić, Boljševizacija KPJ

1919–1929. Istorijske posledice, Beograd 1994, 7–13; Đorđe Stanković,
Ljubodrag Dimić, Istoriografija pod nadzorom, Prilozi istoriji istoriografi-
je, knj. I, Beograd 1996, 248–249; Ljubodrag Dimić, Od tvrdnje do znanja,
Prilog istoriji istoriografije o Jugoslaviji u ratu 1941–1945, Vojnoistorijski
glasnik, br. 1–2, Beograd 1996, 199–210; Predrag J. Marković, Istoričari i
jugoslovenstvo u socijalističkoj Jugoslaviji, JIČ, br. 1–2, Beograd 2001,
151–165; Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević, Raskrsnice savremene srpske
istoriografije, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 2002, 176.
10
Najnovije primere tog shvatanja videti u radovima: Bosiljka Ja-
njatović, Politički teror u Hrvatskoj 1918–1935, Zagreb 2002, 7–10; Mira
Kolar-Dimitrijević, Gospodarstvo kao sredstvo političke prisile, U povodu
šezdesete godišnjice ubojstva Josipa Predavca, Časopis za suvremenu po-
vijest, br. 2–3, Zagreb 1993, 203–224.
11
B. Janjatović, n. d., 129.

139
 Današnja teorija zaobilazi pojam represije i više se slu-
ži izrazima kao što su „strahovlada“ i „državni teror“. Između
represije i državnog terora postoji odnos kvantitativne i kvali-
tativne razlike u kome je represija pojava nižeg intenziteta i ne
mora biti isključivo negativne prirode. Porast zanimanja za
ljudska prava i negativno istorijsko iskustvo 20. veka svedoče
o osetljivosti prema procesima dehumanizacije društvenih i
političkih odnosa kako na državnom tako i na međunarodnom
nivou. Uviđa se da političko nasilje ima sofisticirane oblike
dosta udaljene od proste fizičke prinude, ali i to da je samo na-
silje neophodan deo razumevanja države i njene politike. Pret-
nja i zastrašivanje sastavni su deo funkcije represivnog sistema
i služe za povećanje potrebne ekonomičnosti golog nasilja. Po-
sebna karakteristika društava, ponor između legalnosti i legi-
timnosti, uticala je i na formiranje masovnih predstava o po-
željnosti otporu državnim institucijama, a verbalni delikt u ob-
liku psovanja bio je najčešći vid masovnog ispoljavanja otpo-
ra. Zato je potrebno odrediti se prema toj pojavi.12
Upućeni savremenici Kraljevine SHS/Jugoslavije, po-
put Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića, uočavali su
sklonost širokih slojeva stanovništva prema, kako se tada go-
vorilo, „jakim izrazima“. Mada se Cvijić nije osvrnuo na an-
tropogeografsku pozadinu psovki čini se da ih je prećutno
smeštao u habitus svih jugoslovenskih naroda, ističući među
zajedničkim psihološkim crtama Srba, Hrvata i Slovenaca i
sklonost ka „življim osećanjima“ koja su se, po njemu, mogla
izroditi i u „strasti“ i „netrpeljivost“. Nešto otvoreniji bio je u
bogatom opisu opštih psiholoških osobina stanovništva di-
narskog tipa kome je, između brojnih vrlina i mana, istakao
navodnu povodljivost za impulsima negativnih emocija, a u
12
Vojin Dimitrijević, Strahovlada, Ogled o ljudskim pravima i dr-
žavnom teroru, Beograd 1997, 15, 17, 18; K. Đordano, n. d., 173–185.

140
prvom redu „srdžbe“. Najveće izlive besa pripisivao je „vio-
lentnim“ predstavnicima tipa koji su bili skloni ispadima jaro-
sti i mržnje. Smatrao je da je ispoljavanje „violentnosti“ zavi-
silo od više činilaca, među koje je svrstao opšte psihološke i
etičke osobine temperamenta, ono što je definisao kao „duh
vremena“ i faktor socijalne okolnosti sredina u kojima su žive-
li. Stanovništvu panonskog tipa pripisao je sličnosti u mentali-
tetu sa dinarskim tipom, ali u svojim istraživanjima nije dalje
pominjao karakteristike ekscesnog ponašanja. Za razliku od
Cvijića njegov sledbenik, ideološki impregnirani integralac
Vladimir Dvorniković, otvoreno je naglašavao da je ono što je
nazivao „erotskom psovkom“ duboko ukorenjeno u mentalitet
svih Jugoslovena sa izuzetkom Slovenaca. Mada ju je etiketi-
rao kao „surovu i neestetsku osobinu“, zapazio je njenu situa-
cionu raznolikost. Konstatovao je da se koristila ne samo kao
sredstvo za vređanje ličnosti, već i kao konverzacijska „pošta-
palica“, pa čak i kao izraz naklonosti i ljubavi. U najvećem
broju slučajeva služila je kao ventil u trenucima jakih negativ-
nih emocija, a za objekt psovanja biralo se većinom svesno
ono što u svakodnevnim situacijama predstavlja višu vrednost
u hijerarhiji življenja: porodica, religija ili prirodna pojava.
Struktura erotskih psovki polazila je od dovođenja takvih poj-
mova u vezu sa „erotskim glagolom“ što je, po njegovom mi-
šljenju, „simbolikom polnog silovanja“ bilo u funkciji poniža-
vanja.13
Današnji retki istraživači vulgarizama i opscenih izraza
insistiraju na dva faktora psihosocijalnog okvira njihovog is-
poljavanja. Prvi faktor je povezan sa mehanizmima psihologije

13
Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje,
Osnovi antropogeografije, Beograd 1966, 354, 362, 370, 549; Влади-
мир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд–Ниш 1990,
345–349.

141
ličnosti, sferom nagona i seksualnom motivacijom. Drugi ima
osnovu u tipu nagonske motivacije, kakva je agresija, odnosno
mehanizmu oslobađanja od agresije putem verbalnog nasilja.
Norma prohibicije izražavanja polnog nagona bila je i ostala
osnova društvene konstrukcije nepodobnosti psovki, uprkos
postojećem transkulturnom relativizmu ove zabrane.14 Iz ovo-
ga sledi da postoji politička seksualnost, delom oličena u formi
fiktivnog silovanja i čestog verbalnog iživljavanja nad oponen-
tima u najintimnijoj oblasti življenja.
Opstajanju tog vida opscene komunikacije pogodovao
je i fenomen postojanja velikog broja nepristojnih reči u srp-
skohrvatskoj leksici. Istraživanja pokazuju da postoji osnovni
fond od 11 opscenih reči čija je bitna karakteristika dugo traja-
nje. Većina njih potiče iz praslovenske ili čak indoevropske
epohe jezičkog razvoja. Vremenom, taj aspekt srpskog jezika
razvio se do ogromnog broja od 2.914 reči, od čega 1.661 ime-
nica, 1.056 glagola, 181 prideva, 11 priloga i 5 zamenica. Nji-
hova stvarna funkcija u govornom jeziku jeste jačanje intenzi-
teta saopštene poruke.15 Civilizacijske vrednosti patrijarhalnog
društva Kraljevine SHS/Jugoslavije uticale su da se u središtu
takvih napadačkih izjava nađu majke i sestre, Bog, prirodno
okruženje i javne ličnosti.
Parcijalni pravni kontinuitet krivičnog zakonodavstva
Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS zahteva kratko upoznava-
nje sa položajem lica koja su bila osuđena na osnovu tih normi
u Kraljevini Srbiji. Srpski krivični zakon do 1918. poznavao je
11 vrsta kazni, uključujući kaznu smrti streljanjem. Među ra-
znim oblicima kažnjavanja razlikovale su se robija, zatočenje i
zatvor. Te kazne su primenjivane i u slučajevima verbalnog
14
Данко Шипка, Опсцене речи у српском језику, Београд–Но-
ви Сад 1999, 9–11.
15
Исто, 25–26, 36–38.

142
delikta. Robija nije mogla trajati manje od 2, ali ni više od 20
godina. Osuđenik je, na osnovu rešenja suda, mogao nositi la-
ke ili teške okove tokom trajanja kazne. Laki okov je imao
2,560 kg, a teški 5,120 kg. Razbojništvo, opasna krađa, hajdu-
čija, jatakovanje, paljevina i hotimično ubistvo bez predumi-
šljaja bili su delikti za koje se predviđalo nošenje okova, ali se
maloletnici i žene nisu osuđivali na tu meru. Osuđenicima koji
su na robiju osuđeni bez okova oni su se mogli staviti samo
kao disciplinska kazna, o čemu se odlučivalo na osnovu poseb-
nog pravilnika koji je propisivao lično ministar pravde. Od ta-
kvih represivnih mera izuzeti su politički zatvorenici i malolet-
na lica. Robijaši su izdržavali kaznu u tzv. robijašnicama, po-
sebnim zatvorima u kojima se primenjivao fizički rad. Radili su
teške poslove na poljoprivrednim dobrima i u robijašnicama, a
žene su bile oslobođene poljskih radova. Izdržavala ih je država
o svom trošku, a nosili su posebnu odeću. Robija se u slučaju
postojanja olakšavajućih okolnosti mogla zameniti zatočenjem.
Zatočenje je bilo mnogo blaža kazna, iako mu je vre-
menski raspon bio isti kao kod robije. Zatočenici su smeštani u
posebne institucije, nisu se smeli okivati ili terati na teške fi-
zičke poslove. Mogli su se hraniti o svom ili o državnom tro-
šku, iako je pitanje njihove ishrane, čak i kada su je plaćali
svojim sredstvima, regulisano posebnim zakonom. Troškove
odevanja siromašnih zatočenika snosila je država. Osuđenici
na robiju i zatočenje nisu imali prava da raspolažu svojim ima-
njima, izuzev preko testamenta, niti da zaključuju ugovore sa
drugim licima. Oni su, takođe, gubili pravo na sva javna ili po-
časna zvanja, aktivno i pasivno biračko pravo. Nisu se mogli
pojavljivati na sudu u svojstvu sudije, stručnjaka za veštačenje,
svedoka, punomoćnika drugog lica, pa ni u svojstvu staratelja.
Oduzimana su im prava na nošenje odlikovanja, činovi i titule,
penziju i sve vrste pomoći države i javnih institucija. U procesu

143
kaznenog sudskog postupka odlučivalo se da li će i kada osu-
đenik povratiti prava koja je presudom izgubio. Treću katego-
riju osuđenih lica činili su zatvorenici. Zatvor nije mogao tra-
jati manje od mesec dana, ali ni duže od 5 godina. Osuđeni na
takvu kaznu nastavljali su da se u zatvoru bave istim zanima-
njem kao na slobodi ili, u slučajevima kada to nije bilo mogu-
će, poslovima koji su im barem donekle odgovarali. Izuzeci su
postojali pošto je sud imao pravo da oslobodi radne obaveze
bolesne i neke privilegovane zatvorenike. Od svih oblika rada
u zatvorima bili su, po zakonu, oslobođeni sveštena lica i či-
novnici. Činovnici za vreme trajanja zatvora nisu dobijali pla-
tu. Ishrana i odevanje siromašnih obezbeđivali su se, slično za-
točenicima, iz državnih prihoda. Država je zanatlije i zemljo-
radnike koji su bili u zatvorima mogla iskoristiti za radove iz
njihove struke samo u slučaju „praviteljstvenih“ ili „opštena-
rodnih“ potreba. Osam meseci robije ili zatočenja bilo je ekvi-
valentno godini dana u zatvoru, o čemu se vodilo računa prili-
kom zamenjivanja zatvora robijom ili zatočenjem. Zatvor se
mogao izdržavati i izvan kaznenih zavoda. Oni kojima je osta-
lo najviše mesec dana kazne mogli su ih izdržati u okružnom
ili sreskom zatvoru, što je zavisilo od veće udobnosti ili popu-
njenosti okružnih i sreskih zatvorskih kapaciteta.
Sveštenici koji su bili osuđeni za kanonsko krivično
delo u službi, izdržavali su kazne u manastirima Gornjaku,
Sv. Romanu, Sretenju i Tronoši. Početak izdržavanja robije,
zatočenja i zatvora računao se od dana presude, a u slučajevi-
ma kada je optuženik bio u bekstvu, ili na slobodi ukoliko
njegovo delo nije podrazumevalo pritvor, od dana njegovog
hapšenja.16
16
Toma Živanović, Krivični (Kazneni) zakonik i zakonik o po-
stupku sudskom u krivičnim delima Kraljevine Srbije, (dalje: Krivični za-
konik Kraljevine Srbije), Beograd 1913, 10–15. Iako je reč o jednoj knjizi,

144
 Na osnovu članova 9. i 10. glave Krivičnog zakona
Kraljevine Srbije, osoba koja bi radila na zatvaranju i predaji
članova vladarske porodice ili kralja neprijatelju, njihovom
ubistvu ili samo prouzrokovala nesposobnost prestolonasledni-
ka ili kralja za vršenje vlasti kaznila bi se smrću. Istu kaznu
povlačio je akt „nasilja“ protiv kralja, mada se u slučaju olak-
šavajućih okolnosti mogla zameniti dvadesetogodišnjom robi-
jom. Nasilje nad članovima vladarske porodice kažnjavalo se
daleko blažom merom od 3 do 10 godina robije, a u slučaju
postojanja olakšavajućih okolnosti osuđivalo se na zatvor od
godinu dana do 5 godina. Delom izdaje smatrala se i nasilna
izmena reda nasleđivanja u dinastiji ili nasilna promena Usta-
va, što se sankcionisalo robijom u trajanju od 15 do 20 godina.
Za institucionalizaciju najtežeg vida verbalnog delikta bitno je
što je kaznu do 10 godina robije povlačila propaganda takvih
dela bez obzira na postignuti efekat čina izdaje.17
Lakši vidovi verbalnog delikta odnosili su se na direkt-
no vređanje kralja, nameru da se govorom izazove mržnja pre-
ma njemu i njegovo izlaganje podsmehu i prezrenju. Počiniocu
dela pretio je zatvor od 12 meseci do 5 godina. Isti postupci
prema članovima vladarske porodice u pravoj liniji kažnjavani
su zatvorom od 30 dana do 2 godine. To je važilo i za name-
snike. Isleđivanje i suđenje preduzimano je isključivo na osno-
vu odobrenja ili zapovesti ministra unutrašnjih dela. Izmena-
ma i dopunama ovog paragrafa pooštravale su se sankcije. Ta-
ko je za uvredu kralja kazna povećana od 3 do 10 godina za-
tvora, a za vređanje pripadnika kraljevske kuće zatvor je uve-
ćan na 1 do 5 godina. Zakon nije dopuštao da se donosi kazna

radi sistematičnijeg praćenja izvora deo o sudskom postupku dalje će se na-

voditi kao posebna publikacija pošto ima različitu paginaciju od Krivičnog
zakonika.
17
Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 49–53.

145
ispod propisanog minimuma i nije se ograničavao samo na iz-
govorene reči. Pod njegov udar dolazili su svi pisani ili štam-
pani tekstovi. Gestovi i slike mogli su biti sredstvo za vređanje
ili omalovažavanje. Napad na ustavna prava monarha, red na-
sleđivanja prestola i postojeću formu vladavine podrazumevao
je kaznu od 3 do 10 godina zatvora. Podsmeh, preziranje i na-
pad na pravne ustanove, porodicu, brak i ličnu svojinu kažnja-
vani su sa 3 meseca pa sve do 5 godina zatvora. Pozivanje na
nepokornost zakonima, uredbama ili naredbama vlasti kažnja-
valo se, isto kao i pohvala nekog krivičnog dela, novčano do
3.000 dinara ili zatvorom od 12 meseci do 5 godina. Sprečava-
nje činovnika u vršenju zvanične dužnosti, čak i rečima, ka-
žnjavalo se zatvorom od 2 meseca do 2 godine. Ista kazna pre-
tila je počiniocima koji bi sprečavali pomagače službenih lica
u vršenju njihovih ovlašćenja.
Uticaj pretnji na vršenje službe u smislu činjenja ili ne-
činjenja propisa suzbijao se odredbama po kojima se kažnja-
vao svaki takav čin najmanje tromesečnim a najviše četvoro-
godišnjim zatvorom. Činjenica da se kažnjavao i pokušaj indi-
rektno svedoči o raširenosti te pojave u srpskom društvu. To
potvrđuje propis da se udruživanje više ljudi (najmanje petoro
po odredbama Kasacionog suda iz 1908. godine) u svrhu pret-
nje vlastima i činovništvu kažnjava ne samo sa zatvorskom ka-
znom od 5 godina, nego i mogućnošću da se u slučajevima ve-
ćeg zlostavljanja ljudi kazne mnogo strože pa čak i do 5 godi-
na robije. Odustajanje grupa od nameravane akcije ili pretnje
nije značilo automatsko oslobađanje počinioca od svake odgo-
vornosti. Vođe pokušaja podbunjivanja kažnjavale su se zatvo-
rom do 2 godine, pri čemu im je kao olakšavajuća okolnost
priznavano pomaganje pri stišavanju pobunjenika. Neposlu-
šnost grupe ljudi prema vlastima prilikom vršenja javnih ra-
dova, opštinskih i državnih poslova, posle izricanja opomene,

146
nije se tolerisala. Vođe poduhvata rizikovale su od 3 do 6 me-
seci zatvora, a učesnici od 1 do 3 meseca. Za nagovaranje voj-
nika i građana da odbiju vojne pozive ili da ne slušaju naredbe
pretpostavljenih vojnih lica sledio je zatvor do 12 meseci, a na
dezerterstvo između 3 meseca i 3 godine. U sklopu sprečava-
nja verbalnog delikta, najviše se sudilo po odredbama zakona
koje su kažnjavale svako javno potvrđivanje izmišljenih i is-
krivljenih vesti. Zabrana se odnosila na javno suprotstavljanje
i ismejavanje državnih uredbi, a takođe na podsticanje mržnje i
prezira prema državnim činovnicima. Ti delikti, zajedno sa po-
bijanjem ili osporavanjem važnosti naređenja državnih organa
i podstrekivanjem klasnih sukoba, kažnjavani su novčano od
200 do 3.000 dinara ili zatvorom od 3 meseca do 3 godine.
Vređanje nadleštava i institucija, političkih tela, a posebno Na-
rodne skupštine i narodnih poslanika, državnih zvaničnika, po-
rotnika i sudija tokom obavljanja službene dužnosti povlačilo
je zatvor od 2 meseca do 2 godine. Uvreda sa klevetom pove-
ćavala je kaznu na 3 godine. Policijske vlasti su dobile pravo
da počinioce svih ovih dela mogu predavati sudovima, bez ob-
zira na to da li su oštećena lica protiv optuženih podnela pri-
vatne tužbe.18 Verbalni delikt je po rangiranju krivičnih dela
spadao u prestupe, a to su bila dela za koje su zakoni predvi-
đali kaznu dužu od mesec dana zatvora, lišavanje zvanja, ili
novčanu kaznu veću od 30 talira. Po srpskom krivičnom za-
konu, propaganda nasilne promene ustava, pozivanje na na-
silnu promenu reda nasleđivanja i svi drugi oblici verbalnog
delikta zastarevali su posle 10 godina od dana njihovog izvr-
šavanja.19 Tako je opšti politički duh krivičnog zakonodav-
stva Kraljevine Srbije uticao i na formiranje pravne svesti u
društvu Kraljevine SHS.
18
Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 51–60.
19
Isto, 6, 41.

147
 Osobama optuženim za sve vrste krivičnih dela, pa i za
verbalni delikt, prestupi, zločini i istupi isleđivani su i presuđi-
vani po odredbama srpskog Zakonika o postupku sudskom u
krivičnim delima od 10. aprila 1865. Iako je u Kraljevini SHS
taj zakon važio isključivo na teritoriji bivše Kraljevine Srbije,
bitno je rekonstruisati osnove po kojima se u Srbiji sudilo po-
činiocima verbalnog delikta da bi se stekla potpuna normativ-
na slika, budući da su pre stvaranja jugoslovenske države srp-
ski krivični zakon i zakon o sudskom postupku bili kompati-
bilni delovi jedinstvenog pravnog sistema.
Ukoliko se istraga vodila „po zvaničnoj dužnosti“, isle-
đivalo se bez obzira na to da li je tužilac podneo dokaze o izvr-
šenom delu. Sud, drugim rečima, nije imao samo mandat da
oceni da li je optuženi izvršio delo koje mu se stavljalo na te-
ret, već i da tokom procesa prikuplja dokaze o vršenju krivič-
nog dela. To znači da su istražni i sudski postupci, do izvesne
mere, bili objedinjeni. Za kategorije prestupa i istupa, odnosno
za lakše oblike verbalnog delikta, nije bilo predviđeno obave-
zno postojanje branioca pred sudom na glavnom pretresu. Bilo
je, međutim, izuzetaka. U njih su spadale žene, maloletnici,
neme osobe, stranci koji nisu govorili srpski i optuženi koji
zbog bolesti nisu prisustvovali suđenju ili im se sudilo u odsu-
stvu. Optuženi je imao pravo da sam angažuje advokate, a
ukoliko ih nije imao određivao ih je sud po službenoj dužnosti.
Za krivična dela iz kategorije zločina prisustvo branioca optu-
ženog tokom suđenja bilo je neophodno. Sudovi su tokom pro-
cesa imali pravo da istovremeno sa građanskom parnicom o
nekom činu vode krivičnu istragu o njemu i da se služe doka-
zima i presudama građanskih sudova.
Tokom građanske parnice, ukoliko je bila povezana sa
vršenjem krivičnog dela, nije se moralo ponovo dokazivati ono
što je krivični sud doneo kao presudu. Do bitnih pravnih izmena

148
zakona o sudskom postupku došlo je 1911. godine. Do tog vre-
mena istrage i isleđivanje krivičnih dela vršili su kmetovi,
okružni i sreski policajci i okružni sudovi, a od tada isključivo
sreski i gradski sudski organi dok su kmetovi i policija svedeni
na pomoćne institucije u tim radnjama. Rešenja istražnog sudi-
je u postupku, po potrebi, podlegala su reviziji prvostepenog
suda. Svaki prvostepeni sud imao je „isleđujućeg sudiju“ sa pi-
sarom koje je određivao predsednik tog suda. Sudija koji je
isleđivao delikte istovremeno je vršio i dužnost državnog tu-
žioca. Bio je nadležan i da donosi odluke o prekidanju istra-
žnog postupka. Radi sprečavanja zloupotreba policije ili
islednih organa pismena izjava optuženog uzimala se u prisu-
stvu dva tzv. isledna svedoka. Oni su bili mahom pismeni, od
opštinskih odbora izabrani, stanovnici opštine u kojoj se vršio
istražni postupak. Islednik je imao pravo da ispituje sve oso-
be za koje je procenjeno da mogu dati bilo kakvu izjavu o
okolnostima pod kojima je delikt učinjen ili o osobama koje
su učestvovale u vršenju delikta. Mogli su se ispitivati i o nji-
hovom ličnom odnosu prema učinjenom delu ili prema delu
koje je učinilo povređeno ili oštećeno lice. Dotadašnji život
optuženog, njegovo vladanje u društvu i podaci o tome kako
na njega gledaju ostali građani prikupljali su se pismenim
svedočenjem opštine ili iskazima svedoka.
Za verbalni delikt karakteristično je da su izjave svedo-
ka bile glavni a često i jedini dokazni materijal na kojem se te-
meljila optužba. Zato je neophodno istražiti pravne aspekte
svedočenja pred istražnim i sudskim organima. Za svedoke se
nisu mogla pozivati lica svešteničke struke, državni zvaničnici
koji bi iskazom povredili državnu tajnu i oni koji zbog bolesti
u momentu isleđivanja nisu bili u stanju da svedoče. Svedoke
je pred istražnog sudiju dovodila sreska vlast, a iz drugih sre-
zova svedoci su dovođeni preko angažovanja načelnika sreza.

149
Odbijanje pozvanih svedoka da svedoče ukoliko sudija proceni
da nešto kriju moglo je biti sankcionisano pritvorom protiv ko-
ga nije bilo nikakvog pravnog leka, a određivao ga je istražni
sudija. Ukoliko svedok odbije da svedoči pred sudom sud je
imao pravo da ga osudi na pritvor do šest nedelja, a ako bi se
zbog toga odložilo suđenje pritvoreni je morao da snosi nakna-
du troškova. Kazna bi se ukidala čim bi se svedok odlučio na
davanje izjave. Ukoliko svedok i veštak nisu hteli da se zaku-
nu na istinitost izjave sledila im je ista kazna. Pod prismotrom
su držani svedoci za koje je postojala sumnja da će pobeći. Pri-
smotra je mogla da traje sve vreme istražnog postupka. Svedo-
ci su se pojedinačno ispitivali na način koji nije dozvoljavao
da jedan svedok prisustvuje ispitivanju drugog, a za vreme is-
tražnog postupka ni pred optuženim.
Da bi se sprečila lažna podudarnost iskaza, zabranjiva-
lo se bilo kakvo sastajanje svedoka pre ispitivanja. Svedočenje
je bilo isključivo usmeno, a suočavanje svedoka izvodilo se is-
ključivo ako su međusobno nesaglasni oko pitanja važnih za
izjavu. 20
Nadležnost suda u sudskom postupku unutar teritorije
bivše Kraljevine Srbije određivala se tako što je za neko kri-
vično delo bio nadležan sud okruga u kome je počinjeno kri-
vično delo. Drugi sud po nadležnosti bio je onaj čija se juris-
dikcija prostirala na teritoriji prebivališta optuženog, a treći
sud sudio je na osnovu jurisdikcije nad terenom na kome je
optuženi uhvaćen. Ukoliko su delikti počinjeni na više mesta,
za suđenje je bio nadležan sud koji je prvi započeo isleđiva-
nje krivičnih dela. Sukobe nadležnosti sudova rešavao je Ka-
sacioni sud, a isto tako određivao je koji će drugi sud preuzeti
20
Toma Živanović, Zakonik o postupku sudskom u krivičnim deli-
ma Kraljevine Srbije, (dalje: Sudski postupak za Kraljevinu Srbiju), Beo-
grad 1913, 9, 11, 12, 15–16, 18, 19.

150
suđenje ako su postojali pravni uzroci po kojima neki sud nije
mogao da presuđuje optuženom.21
U procesima za izvršioce verbalnog delikta dešavalo se
da pojedinci budu optuženi i osuđeni, a da im isti okružni sud
kasnije donese rešenje po kome se kazna brisala i predmet „ba-
cao u zaborav.“ Neujednačen pravni jezik stvarao je mnoge
praktične probleme pravnicima oko razumevanja normi. U ne-
kim sudovima Bosne i Hercegovine za verbalni delikt izricala
se mera „kaznenog progona“, što je bio zastareli pravni eufe-
mizam za lišavanje slobode, dok su se izrazi kao što je „za-
tvor“ koristili isključivo za opisivanje institucija u kojima su
kažnjenici boravili.22
Ispoljavanje neslaganja pojedinaca sa državom, politi-
kom ili ličnostima iz javnog života shvatalo se kao verbalni
delikt. Prestupi ove vrste bili su najrasprostranjeniji na teritori-
ji Bosne, Hrvatske, Dalmacije i Vojvodine. Psovke i nedolični
izrazi bili su glavni načini iskazivanja javnog nezadovoljstva
državom i ličnostima koje su je personifikovale, bez obzira na
intelektualne, socijalne, verske i političke razlike među počini-
ocima delikta. Do proširivanja važnosti krivičnih odredbi iz
srpskog prava na celu državnu teritoriju, verbalni delikt ka-
žnjavao se po shvatanjima lokalnih organa vlasti. Tako su voj-
ne vlasti u Bjelovaru, između decembra 1918. i januara 1919,
fizički kažnjavale uvredu veličanstva sa 25 batina, bez obzira
na to da li su izgrednici bili vojnici ili civili.23
Posle usvajanja pravnih normi, prvo izviđanje tih kri-
vičnih dela i hapšenja okrivljenih vršile su žandarmerijske
patrole na terenu. Njihovi izveštaji, pored iskaza svedoka,

21
Isto, 23–25, 44–55.
22
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–88. Evidencioni kar-
toni bosanskih muslimana Muhameda Hrasnice i Osmana Mujanovića.
23
B. Janjatović, n. d., 124–125.

151
predstavljali su glavne i relevantne informacije o prestupu za
sudove i tužilaštva. Zaštitne funkcije vojske i policije u sluča-
jevima verbalnog delikta bile su do te mere objedinjene da se
svaki žandarmerijski izveštaj o prestupu, po automatizmu,
slivao u mrežu podataka vojnog karaktera o stanju „duhova“
u državi.
Terenski izveštaji o verbalnom deliktu upućivani su
štabovima nadležnih žandarmerijskih brigada, zatim koman-
dantu celokupne žandarmerije, predsedništvu zemaljskih
vlada Kraljevine SHS i komandantu nadležne armijske obla-
sti koji je posle te izveštaje prosleđivao ministru vojske i
mornarice.24
Iz sačuvanih izvora vidi se da su u procesu informisa-
nja državnih institucija o pojedincima optuženim za verbalni
delikt ključno mesto imali ministri pravde i unutrašnjih dela.
Lišavanje slobode, pa ni isleđivanje, zbog tog prestupa nije se
moglo vršiti bez izričitog odobrenja ministra unutrašnjih de-
la, a ministar pravde imao je bitnu ulogu u proveravanju ko-
rektnosti optužnica, posebno u periodu 1918–1921. godine
kada je stvarana mreža funkcionisanja represivnog sistema
države.
Odobrenje Ministarstva unutrašnjih dela za eventual-
no pokretanje krivičnog sudskog procesa zbog „uvrede Veli-
čanstva“, nije se uopšte moglo dobiti bez evidentnih dokaza o
24
Najbolje primere institucionalne povezanosti u isleđivanju ver-
balnog delikta videti u: AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Iz-
veštaj žandarmerijske stanice Visoko o prestupu vojnika Rasima Dobojaka
– komandantu Sarajeva, 19. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih
dela 14–30–84. Izveštaj štaba Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o
prestupu seljaka Jožefa Mareša iz Velikog Grđevca –komandantu celokup-
ne žandarmerije, 29. avgust 1921, ujedno dostavljen Predsedništvu kraljev-
ske hrvatsko slavonske zemaljske vlade i komandantu četvrte armijske
oblasti.

152
krivici. Veliku ulogu u tome imala je i procena „moralne po-
dobnosti“ optuženih u istražnom postupku.25
Administrativne aktivnosti su nešto kasnije pojednosta-
vljene pošto su detaljni opisi prestupa u izveštajima zamenjeni
evidencionim kartonima. U njima, osumnjičene osobe bile su
okarakterisane kao simpatizeri komunista, komunisti, separati-
sti ili prosto kao „antidržavna lica“. Bile su moguće i druge vr-
ste klasifikacije. Pojedinci su optuživani i za „nezadovoljstvo
postojećim narodnim jedinstvom“, ali i za navodni nedostatak
odanosti državnom uređenju. Za administrativnu aljkavost či-
novnika karakteristično je da se prilikom upisivanja u karton
nije vodilo računa o označavanju vlasti koja je prethodno izda-
la nalog da se osumnjičeni vodi u evidenciji, niti se obraćala pa-
žnja na zahtev administrativne prirode da se prilikom upisiva-
nja jasno popuni broj rešenja sa datumom dana kada je doneto.

25
Iscrpna pravna analiza mehanizma delovanja u: AJ, f. Ministar-
stva unutrašnjih dela 14–30–84. Predstavka advokata Dušana Boškovića
povodom slučaja verbalnog delikta Đorđa Petkovića – ministru unutrašnjih
dela Petru Živkoviću, 3. februar 1929; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela
14–30–84. Rešenje istražnog sudije okružnog suda u Pančevu Vite Petrovi-
ća, o odluci da se Đorđe Petković brani sa slobode, 18. januar 1929; AJ, f.
Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Žalba Đorđa Petkovića povodom
odluke optužnog senata pančevačkog suda da mu se odredi prethodni pri-
tvor bez odobrenja ministra unutrašnjih dela – Okružnom sudu u Pančevu,
27. januara 1929. O ulozi ministra unutrašnjih poslova: Toma Živanović,
Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 52. Sud o korektivnoj ulozi ministra
pravde donet je na osnovu: AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izveštaj
Predstojništva za pravosuđe pokrajinske vlade Dalmacije o verbalnom de-
liktu Marte Mikulandre – Ministarstvu pravde Kraljevine SHS u Beogradu,
8. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Pismo ministra
pravde o slučaju verbalnog delikta Marte Mikulandre-Butković – ministru
unutrašnjih dela, 18. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–86–62.
Optužnica novosadskog državnog tužilaštva protiv Antonije Valić za ver-
balni delikt – istražnom sudiji, 20. novembar 1921.

153
Umesto precizne kategorizacije osumnjičenih, u političkom
smislu, često se mogao naći izraz da su optuženi za „uvredu
Nj. V. Kralja“ iako je ta praksa odudarala od šeme rubrika na
kartonu.26
Pojavu verbalnog delikta usmerenog ka kraljevskoj
kući karakteriše određena prisnost optuženih lica, pretežno
seljaka, prema vladaru čak i kada im on nije politički blizak,
u smislu da ga apostrofiraju i potežu kao oličenje nezadovolj-
stva kritikovanim postupcima vlasti. Među prvim izvršiocima
delikta nalazili su se nemački i mađarski podanici jugoslo-
venske države iz Vojvodine, koji su otvoreno izjavljivali da
se ne plaše žandarma, usput vređajući vladara ili javno pro-
testujući protiv kupovine slika dinastije Karađorđevića koje
su bili dužni da drže u svojim lokalima.27
Pojedini državljani srpske nacionalnosti, zasićeni rat-
nim sukobima, nisu imali lepih reči za produžavanje ratnog
stanja i mobilizaciju vojnika tokom 1920. godine. Navodno
su otvoreno poručivali kralju da neće više ići u rat, pa neka
on sam vodi eventualne ratove protiv Italije.28 Ti ljudi, koji
26
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Evidencioni kar-
toni bosanskih Hrvata i muslimana.
27
AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–114. Prijava državnog tužioca
iz Pančeva protiv Adolfa Bišofa zbog uvrede Veličanstva – istražnom sudi-
ji iz Pančeva, 28. jul 1919; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Prijava
žandarmerijske stanice u Starom Keru protiv Jožefa Langa zbog uvrede
kralja Petra i prestolonaslednika Aleksandra – Sreskom sudu u Novom Sa-
du, 10. septembar 1919. Slučaj Lang povlačio se po sudovima dve godine,
pošto je tek 1921. državno tužilaštvo Novog Sada odobrilo pokretanje kri-
vičnog postupka. O tome više: AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Dopis
zamenika vrhovnog državnog tužioca Emilijana Bogosavljevića povodom
krivičnog predmeta Jožefa Langa – Glavnom državnom tužioštvu u Novom
Sadu, 26. novembar 1921.
28
AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–108. Izveštaj žandarmerijske
stanice Ilanča o prestupu komuniste Dragoljuba Stojšina, 27. oktobar 1921;

154
su se javno deklarisali kao komunisti, uopšte nisu vodili ra-
čuna o neophodnosti zaštite teritorijalnog integriteta i suvere-
niteta Kraljevine SHS u trenucima kada su postojali otvoreni
granični sporovi sa gotovo svim susednim zemljama. Atmos-
fera u zemlji bila je veoma napeta. Pojedini Hrvati u dalma-
tinskim krčmama su krajem 1921. godine javno uzvikivali pa-
role privrženosti poslednjem austrougarskom vladaru, usput
vređajući tek ustoličenog kralja Aleksandra. Drugi su žalili za
italijanskom okupacijom Dalmacije pa su, slaveći Stjepana
Radića, isticali da će se silom suprotstaviti „četi srbijanskoj“,
a neke Hrvatice iz Bosne nisu skrivale da još uvek osećaju
odanost prema Habzburzima.
Cela situacija uticala je na to da se i kasnije obraćala
pažnja na izjave „nepouzdanih elemenata“. Tako je bivši
austrougarski oficir dospeo pod udar zakona pošto se u raz-
govoru sa srpskim trgovcima iz Velikog Bečkereka veoma
nepovoljno izrazio o inteligenciji kralja Aleksandra, nasu-
prot navodno velikoj intelektualnoj moći poslednjeg hab-
zburškog monarha.29

AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–108. Nalog zamenika glavnog državnog

tužioca o pokretanju istrage protiv Dragoljuba Stojšina zbog uvrede veli-
čanstva – istražnom sudiji u Pančevu, 27. oktobar 1921.
29
AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Izveštaj državnog nado-
dvjetništva u Splitu povodom verbalnog delikta 57 stanovnika Splita tokom
februara 1921 – Ministarstvu pravde, 25. novembar 1921; AJ, f. Ministar-
stva pravde 63–85–21. Izveštaj državnog nadodvjetništva u Splitu o verbal-
nom deliktu Bare Raste – Ministarstvu pravde, 26. novembar 1921; AJ, f.
Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice
Donji Vakuf o verbalnom deliktu Luce Bulat – komandantu Treće žandar-
merijske brigade, 20. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–
117–428. Prijava državnog detektiva Nićifora Vuksanovića protiv Vilhel-
ma Krušnjaca – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 8. jun 1926;
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj podžupana To-
rontalsko-tamiške županije o političkom držanju Vilhelma Krušnjaca – Mi-

155
 Bilo je i onih koji verbalni delikt nisu vršili sa name-
rom da učine antidržavni ispad. Tako je u atmosferi predstoje-
ćih izbora za poslanike u Ustavotvornoj skupštini, izvesni srp-
ski dobrovoljac u Novim Karlovcima žučno pred seljacima u
kafani demonstrirao ličnu nezavisnost od Nikole Pašića i kralja
Petra. Primedba slušalaca da su upravo kralj i Pašić, navodno,
bili zaslužni za dodelu zemlje dobrovoljcima iznervirala ga je
do te mere da je opsovao obojicu trudeći se da dokaže da je on
tu zemlju zaslužio nezavisno od odluka Dvora ili političkih
partija. Više meseci posle tog razgovora bio je uhapšen i odve-
den u zatvor kotarske oblasti Stara Pazova.30 Slični incidenti,
ali sa jačim političkim predznakom, događali su se i kasnije u
drugim krajevima zemlje. Stanovnik sela Paraga, blizu Bačke
Palanke, isticao je u kafani tokom 1924. godine da je Kralje-
vina SHS „zemljoradnička država“ i da mora imati zemljo-
radničku vladu, psujući kralja i Nikolu Pašića. Komandir
žandarmerijske stanice u Silbašu pustio je okrivljenog na slo-
bodu, a da slučaj nije ni prijavio državnom tužiocu. Prijavu
protiv počinioca podneo je, tek dve godine posle vršenja de-
likta, polupismeni državni detektiv i prosledio je poglavaru
državne tajne policije u Subotici.
Radikal iz Surduka, u vozu tokom putovanja, u žaru
političke rasprave sa putnicima vređao je svog šefa stranke i
njegovog sina da bi potom uputio nepristojne izraze mrtvom
kralju Petru i njegovom nasledniku. Zanimljivo je da je raz-
govoru prisustvovao policijski detektiv u civilu koji ga je i

nistarstvu unutrašnjih dela i poglavaru državne tajne policije u Subotici, 20.

septembar 1926.
30
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba
Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o verbalnom deliktu seljaka Ste-
ve Veselinovića – komandantu celokupne žandarmerije u Beogradu, 18.
avgust 1921.

156
priveo žandarmeriji. Poglavar sreza Stara Pazova kaznio je
izgrednika sa 14 dana zatvora.
Drugi državni detektiv priveo je studenta pravnog fa-
kulteta iz Subotice, inače Crnogorca, pošto ga je prolazeći uli-
com navodno čuo da je u nekom društvu opsovao oca kralju
Aleksandru prebacujući mu da je radikal i loš čovek. Okrivlje-
ni student je na saslušanju porekao da su on i njegovi drugovi
razgovarali o politici, ističući da ne pripada nijednoj političkoj
stranci. Njegovi sabesednici su podržali tu verziju događaja,
nasuprot izveštaju možda preterano revnosnog policijskog slu-
žbenika. Pomoćnik poglavara državne tajne policije i pored to-
ga podneo je prijavu protiv studenta subotičkom velikom ka-
petanu.31 Nije poznato kako je ovaj slučaj okončan, ali oči-
gledno je da su policijski detektivi u civilu, u funkciji putnika
ili prolaznika, prisluškivali razgovore sa političkom konotaci-
jom na javnim mestima i reagovali na svaki verbalni delikt.
Dešavalo se da su detektivi prijavljivali državnoj tajnoj policiji
delikte stare i po dve godine, kao u slučaju grupe dobrovoljaca
iz sela Takova koji su vređali kralja i psovali bradu Nikoli
31
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava držav-
nog detektiva D. Janičića protiv Mladena Živanova – poglavaru državne
tajne policije u Subotici, 22. april 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela
14–117–428. Prijava državnog detektiva Svetozara Maluševića protiv Paje
Lukića – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 5. februar 1926; AJ, f.
Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Dopis poglavara sreza Stara Pa-
zova o kažnjavanju Paje Lukića – poglavaru državne tajne policije u Subo-
tici, 2. jun 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava
državnog detektiva Gojka Popovića protiv Petra Vukčevića – poglavaru dr-
žavne tajne policije u Subotici, 2. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unu-
trašnjih dela 14–117–428. Zapisnik o saslušanju Petra Vukčevića, Henriha
Huše i Miloša Rajičevića, 2. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutra-
šnjih dela 14–117–428. Prijava pomoćnika poglavara državne tajne policije
za Banat, Bačku i Baranju, protiv Petra Vukčevića – velikom kapetanu Su-
botice za krivični postupak, 5. februar 1926.

157
Pašiću u martu 1924, a prijava je usledila tek početkom 1926.
kada je detektivu iz centrale tajne policije u Subotici saopšteno
da podnese tužbu žandarmerijskoj stanici u tom vojvođan-
skom selu.32
U službenim izveštajima lokalne žandarmerije komen-
tar na psovke upućene vladaru ponekad je prevazilazio granice
krutog i formalističkog načina pisanja pa se, delom zbog oskud-
ne pismenosti podnosioca, pretvarao u karikaturalnu opasku o
vremenu, mestu i ljudima koji su isleđivali sve zločine i pre-
stupe, pa i verbalne delikte. U tom kontekstu može se razumeti
i žalba jugoslovenskih integralaca u kasnijem razdoblju na ne-
dovoljnu obrazovanost činovništva državnog i policijskog apa-
rata. Preterivanje u službenoj revnosti dovodilo je do grotesk-
nih situacija. Zato i ne čudi gotovo anegdotski događaj anga-
žovanja državnih policijskih detektiva oko skarednih seksual-
nih grafita na račun kraljice Marije koji su pronađeni u jednom
javnom toaletu u Subotici. Komesar železničke policije, sa dva
državna detektiva i policijskim kapetanom, zatvorio je kabinu
toaleta i ispred nje postavio jednog od detektiva da sprečava
„ulazak publike“ čitava 24 sata dok nisu došli stručnjaci za fo-
tografije iz tehničkog odeljenja policije da snime grafite koji
su posle toga uklonjeni. Za neke tajne agente državne policije
bila je sumnjiva i sama činjenica da su izvesne Mađarice pred
svojim trafikama držale slike i natpise na mađarskom jeziku,
koje su inače služile kao kuhinjski ukras.33
32
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava agenta
tajne policije Dragutina Stefanovića protiv Drakulića i drugova – Poglavar-
stvu državne tajne policije u Subotici, 10. januar 1926.
33
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba
Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o uvredi veličanstva seljaka Lu-
ke Šagovca iz Novske – Komandi celokupne žandarmerije, 29. avgust
1921. Na sedmoj sednici Ministarskog saveta posle zavođenja monarhodik-
tature, 14. marta 1929, predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela Petar

158
 Iako žene nisu imale pravo glasa na izborima, nepo-
željni politički stavovi ovog dela populacije potpadali su pod
udar zakona. Ozlojeđene novom vlašću, pojedine hrvatske se-
ljanke optuživale su Petra I Karađorđevića na jedan nimalo uč-
tiv način za „izgladnjivanje“ jugoslovenske vojske poredeći
tom prilikom Austrougarsku i Kraljevinu SHS u korist propa-
log carstva. One su pritvorene u kotarskom zatvoru, a protiv
njih su podnete dve prijave. Sudu u Slatini podneta je „oba-
vestna“, a zagrebačkom tužilaštvu krivična prijava.34 Gotovo
da ne postoji nijedan slučaj verbalnog delikta čija su akta saču-
vana u potpunosti.
Pojedini slučajevi donekle rasvetljavaju funkcionisanje
mehanizama državne represije kada su u pitanju verbalni de-
likti. Među Hrvatima iz Dalmacije postojalo je jako antidržav-
no raspoloženje tako da su čitave porodice, shodno odredbama
Rapalskog ugovora, optirale za Italiju. Žena jednog optanta, na
dan iseljavanja u Italiju, razdražena negativnim stavom mase
maloletnika prema njima opsovala je jugoslovenskog kralja
pred svedocima i uzvikivala „dole kralj Petar, dole Jugoslavi-
ja“. Državni tužilac iz Šibenika smatrao je da je poklič „dole

Živković žalio se da čak 40% poglavara i 80% policijskih pisara obavljaju

poslove bez neophodnih kvalifikacija. – O tome više: Ljubodrag Dimić, Ni-
kola Žutić, Blagoje Isailović, Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta
Kraljevine Jugoslavije 1929–1931, Beograd 2002, 58; AJ, f. Ministarstva
unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj državnog detektiva Vase Pajovića o
grafitima u subotičkom javnom toaletu – poglavaru državne tajne policije u
Subotici, 17. novembar 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–
428. Izveštaj agenta državne tajne policije Slavka Bakoča iz Subotice o
sumnjivom držanju neidentifikovane Mađarice – poglavaru državne tajne
policije u Subotici, 25. oktobar 1925.
34
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba
Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o verbalnom deliktu seljanki
Jule Harš i Jule Zelanović – komandantu četvrte armijske oblasti, 10. av-
gust 1921.

159
Jugoslavija“ u funkciji javnog hvaljenja krivičnog dela unište-
nja države.
Zaključak je bio veoma diskutabilan tako da ga je
Predstojništvo za pravosuđe pokrajinske vlade Dalmacije iz-
menilo, smatrajući da je u pitanju pozivanje na nepoštovanje
zakona i uredbi jugoslovenske države što je, zajedno sa verbal-
nim deliktom, povlačilo kaznu zatvora od 3 do 10 godina.
Ministar pravde je avgusta 1921. obavestio ministra
unutrašnjih dela da se njena namera ograničavala isključivo na
vređanje države. Ministar unutrašnjih dela odgovorio je kolegi
da odobrava sprovođenje istražnog postupka i suđenja protiv
osumnjičene, a u isto vreme Predstojništvo pravosuđa za Dal-
maciju zahtevalo je da sud prilikom suđenja uzme u obzir po-
rodično stanje okrivljene zbog teškog materijalnog položaja i
maloletnih kćeri koje su pobegle u Zadar, što je rezultiralo bla-
gom sudskom presudom od pet meseci zatvora.35 Presuda je
predstavljala kršenje slova zakona, pošto je kazna bila ispod

35
AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Prijava Kraljevskog dr-
žavnog odvjetništva u Šibeniku protiv Marte Mikulandre-Butković – Pred-
stojništvu pravosuđa pokrajinske vlade za Dalmaciju, 2. avgust 1921; AJ,
fond Ministarstva pravde 63–89–104. Nedatirana optužnica državnog tuži-
oca iz Šibenika protiv Marte Mikulandre-Butković – istražnom sudiji; AJ,
f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izveštaj Predstojništva za pravosuđe po-
krajinske vlade Dalmacije o verbalnom deliktu Mikulandre – Ministarstvu
pravde Kraljevine SHS u Beogradu, 8. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva
pravde 63–89–104. Pismo ministra pravde o slučaju Mikulandre-Butković
– ministru unutrašnjih dela, 18. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–
89–104. Odobrenje ministra unutrašnjih poslova za isleđivanje i suđenje
ovog krivičnog dela – ministru pravde, 24. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva
pravde 63–89–104. Telegram Predstojništva pravosuđa za Dalmaciju o
molbi predsedništva Apelacionog suda u Zadru da kazna bude blaga – Mi-
nistarstvu pravde u Beogradu; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izve-
štaj odeljenja Ministarstva pravde u Splitu o presudi suda u ovoj parnici –
Ministarstvu pravde u Beogradu, 10. oktobar 1921.

160
predviđenog minimuma. Takva odluka suda posredno svedo-
či o fenomenu porasta ove vrste „deliktnog ponašanja“ do
masovnog nivoa pa je postepeno gubilo nemoralni i protiv-
pravni karakter u društvenoj svesti.36 Ali, to nije značilo da se
ispadi nisu i kasnije prijavljivali.
Mađarica iz Sombora odbila je da na rođendan kraljice
Marije 1925. godine istakne državnu zastavu na svojoj kući.
Kada su je predstavnici policije na to naterali ona je, po njiho-
vom odlasku, vređala jugoslovensku kraljicu. Zanimljivo je da
je prijavljena tek pola godine posle incidenta. Državno tužila-
štvo Sombora, sumnjajući da je posredi lični obračun između
Mađarice i njenog podstanara, ispitivalo je odgovorne u tajnoj
policiji zbog čega prestup nije odmah prijavljen i tražilo je po-
datke o identitetu osobe koja ju je prijavila.37
Ni deca nisu ostajala pošteđena krivične odgovornosti
za verbalni delikt. Đak šestog razreda osnovne škole u Omišu
kažnjen je zbog toga što je prilikom diktata iz srpske istorije,
pošto je gradivo kasnije trebalo naučiti napamet, pored imena
kralja Petra dva puta napisao reč „magarac“.
Slično je prošla i devojčica iz sela Selnice u opštini
Marija Bistrica tokom 1922. godine kada je išarala sliku kralja
Aleksandra. Zanimljivo je da su u istom selu, ali dve godine
kasnije, dvojica 14-godišnjaka precrtala oči jugoslovenskom

36
O mogućnosti postojanja takve socijalne situacije videti:
Jovan Ćirić, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Beograd
2001, 12.
37
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Izveštaj vo-
đe Odeljenja državne tajne policije u Somboru Bore Nikčevića o prestu-
pu rentijerke Roze Budai – Gradskoj kapetaniji Sombora, 2. jun 1925;
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Pitanja Kraljevskog
državnog tužioštva o razlozima kašnjenja prijave i identitetu podnosio-
ca prijave – Odeljenju državne tajne policije u Somboru, 2. septembar
1925.

161
vladaru i zbog toga odgovarali pred sudom u Donjoj Stubici.
Ostaje otvoreno pitanje da li su i roditelji te dece snosili krivič-
nu odgovornost, kako tvrdi hrvatska istoriografija, jer nema ni-
kakvih podataka o postojanju takvih slučajeva.38
Nacionalne, političke i verske razlike između vladara i
podanika igrale su vidnu ulogu u vršenju verbalnog delikta. On
se najčešće iskazivao u formi odbijanja podaničkih obaveza.
Pojedini muslimani su se za vreme odsustva tokom služenja
vojnog roka opirali ideji služenja u jugoslovenskoj vojsci sa
obrazloženjem da ne žele više da služe kralja Petra uz nezaobi-
lazne pogrdne reči. Ovakve scene su se relativno često dešava-
le na javnim mestima (ulice, zanatske radnje, kafane i vozovi),
pa je uvek bilo svedoka spremnih da daju iskaze o prestupu.
Nisu samo muslimani pružali verbalni otpor. Bilo je i Mađara
koji su, iako rezervni podoficiri vojske Kraljevine SHS, sa su-
narodnicima u vozovima na mađarskom pevali pesme sa poli-
tičkim nabojem u kojima se po cenu života odbijala vojna slu-
žba jugoslovenskom vladaru. U njihovom društvu na relaciji
Horgoš –Subotica nalazio se i policijski kapetan koji ih je raz-
umeo i naknadno prijavio državnoj tajnoj policiji zbog nelojal-
nog ponašanja. Mada vojni i policijski organi nisu uspeli ući u
trag delu te grupe putnika, identifikovali su podoficira koji se
nalazio na popuni Prvog diviziona konjičke artiljerije.39

38
AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Izveštaj Predstojništva za
pravosuđe pokrajinske uprave za Dalmaciju o verbalnom deliktu đaka Ne-
djeljka Peraćića iz Omiša – Ministarstvu pravde, 30. avgust 1921; B. Janja-
tović, n. d., 127.
39
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandar-
merijske stanice Visoko o prestupu vojnika Rasima Dobojaka – komandan-
tu Sarajeva, 19. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–
428. Dopis generalštaba obaveštajnom oficiru u Subotici povodom nelo-
jalnosti neidentifikovanog podoficira, 27. septembar 1926; AJ, f. Mini-
starstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj komandanta Prvog divizi-

162
 Na vest o smrti kralja Petra I tokom leta 1921. godine
pojedine porodice bosanskih Hrvata smejale su se i javno ve-
selile, što se takođe tumačilo kao verbalni delikt. Među tom
pretežno antijugoslovenski raspoloženom populacijom, prema
prvom vladaru tek stvorene države postojale su i politički mo-
tivisane predrasude da je bio „nemački najamnik“, a zanimlji-
vo je da se to izmišljeno najamništvo navodilo kao razlog od-
bijanja pokornosti Kruni.40 Drugi primer iz Splita pokazuje na-
petu psihološku atmosferu tog dana, u kojoj se inače neutralni
komunikacijski idiom lokalnog stanovništva na požurivanje
(„što je priča, ali je krepalo magare“) pretvorio snagom imagi-
nacije pojedinaca svedoka, možda i zlonamerno politički moti-
visanih, u delikt prema mrtvom vladaru.41
Sistem oslanjanja na izjave svedoka dovodio je nemi-
novno do zloupotrebe institucije verbalnog delikta u privatnim
obračunima građana. Uprkos odredbama srpskog krivičnog za-
kona, po kojima se lažno svedočenje kažnjavalo zatvorom od 3
meseca do 2 godine, bilo je pojedinaca spremnih da obmanu
pravosuđe. Tako je član „Hrvatske radničke zadruge“ iz Du-
brovnika, posle izleta te organizacije do Stona, po gradu širio
neistinite glasine da je jedan od izletnika psovao Srbe, regenta

ona konjičke artiljerije potpukovnika Živ. Pavlovića o identifikaciji i isle-

đivanju kaplara Adama Rajsa – komandantu Subotice, 29. septembar
1926.
40
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandar-
merijske stanice Orašje o prestupu Antuna Kedačića i njegove žene Marice
– komandantu Treće žandarmerijske brigade, 17. avgust 1921; AJ, f. Mini-
starstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Bugoj-
no o uvredi Veličanstva kafedžije iz Bugojna Joze Tomasa – komandantu
Treće žandarmerijske brigade, 21. avgust 1921.
41
AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–111. Izveštaj Državnog nado-
dvjetništva u Splitu o istrazi protiv Ante Beroša – Ministarstvu pravde u
Beogradu, 31. oktobar 1921.

163
Aleksandra i kralja Petra. Kada je policija došla do tvorca gla-
sina on ih je porekao, ali je i dalje u društvu pripovedao nešto
izmenjenu verziju navodnog delikta.
Drugi svedoci su u javnosti potvrđivali ovu priču, ali
nisu bili spremni da pred sudom i pod zakletvom svedoče o
prestupu, pa je dubrovačko tužilaštvo bilo prisiljeno da odusta-
ne od optužbe. Nameravalo je da optuži glavnog svedoka za
lažno svedočenje, a ostavilo je pravo nevino optuženoj osobi
da podnese privatnu tužbu protiv klevetnika.
Bilo je i slučajeva lažnog svedočenja da bi se okle-
vetale osobe sa kojima navodni svedoci nisu bili u dobrim
odnosima. Tako je jedan dalmatinski seljak optužio svog
šuraka za uvredu mrtvog kralja Petra kako bi mu se osvetio
zbog međusobnog imovinskog spora. Otpušteni „procen-
taš“ iz Vojvodine optužio je bivšeg gazdu gostioničara i
grupu njegovih klijenata da su, prilikom slavlja, namerno
oštetili sliku kralja Aleksandra. Istraga sreskog poglavara
utvrdila je da navodi iz prijave o oštećenoj slici nisu odgo-
varali istini.42

42
O kazni za lažno svedočenje videti: Toma Živanović, Krivični
zakonik Kraljevine Srbije, 109. AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–117. Iz-
veštaj Državnog nadodvjetništva u Splitu povodom prestupa Dragutina
Piceka – Ministarstvu pravde, 31. oktobar 1921; AJ, f. Ministarstva
pravde 63–85–21. Izveštaj kraljevskog Državnog odvjetništva iz Du-
brovnika o odustajanju od krivičnog gonjenja seljaka Stijepana Moto-
ljana zbog lažne optužbe – Državnom nadodvjetništvu u Splitu za Mini-
starstvo pravde, 18. novembar 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih de-
la 14–117–428. Izveštaj državnog detektiva Mite Brdarskog o nanoše-
nju štete slici kralja Aleksandra u selu Jarkovcu – poglavaru državne
tajne policije u Subotici, 17. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unu-
trašnjih dela 14–117–428. Izveštaj sreskog poglavara iz Kovačice o re-
zultatima istrage u Jarkovcu – poglavaru državnog tajnog redarstva u
Subotici, 11. decembar 1926.

164
 Na tapetu nelojalnih državljana bili su i simboli kao što
je šajkača. Tako je jedan Srbin iz Vojvodine, očigledno pro-
habzburški orijentisan, u mestu Dolovo krajem 1920. napadao
stanovnike što je nose i što služe Karađorđevićima, psujući
usput članove kraljevske kuće.43 Biste kralja Petra I i Nikole
Pašića bile su omiljena meta napada izazivački raspoloženih
mađarskih nacionalista. Krajem 1925. godine na železničkoj
relaciji Pančevo–Veliki Bečkerek došlo je do razbijanja njiho-
vih bisti u jednom vagonu, a na ostacima napisani su pogrdni
izrazi na mađarskom. Situaciju je dodatno komplikovala činje-
nica da taj plombirani vagon nije bio istovaren u Velikom Beč-
kereku, gde je trebalo da bude odredište bistama, već je kao
prazan prikačen teretnom vozu za Suboticu. Kada je u Subotici
incident otkriven nije bilo moguće utvrditi ko je od osoblja
uputio vagon ka drugom odredištu, pošto su akta o promeni
odredišta navodno nestala, a istraga komesara železničke poli-
cije u saradnji sa načelnikom iz Ministarstva saobraćaja poka-
zala je da su dvojica železničara mađarske nacionalnosti glavni
osumnjičeni za uništavanje bisti. U toku istrage komesar je pri-
metio da se među 2.000 železničara u Velikom Bečkereku na-
lazio, po njemu, „nesrazmerno veliki“ broj Mađara, što do-
voljno govori o atmosferi sumnje i o tenzijama koje su bile
sastavni deo istražnog postupka. Ovaj slučaj vandalizma is-
koristili su drugi mađarski nacionalisti za širenje glasina o
navodnom otpuštanju 200 činovnika železničke direkcije u
Subotici.

43
AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Nalog zamenika glavnog
državnog tužioca Branka Milašinovića o pokretanju istrage protiv Jovana
Markovića – istražnom sudiji u Pančevu, 18. novembar 1921; AJ, f. Mini-
starstva pravde 63–85–21. Dopis zamenika vrhovnog državnog tužioca po-
vodom prestupa Jovana Markovića – Ministarstvu pravde Kraljevine SHS,
24. novembar 1921.

165
 Od sličnih kažnjivih postupaka nisu prezali čak ni žan-
darmerijski podoficiri mađarske nacionalnosti. Žandarmerijski
podnarednik iz Sombora vređao je pred svedocima u pripitom
stanju sliku mrtvog kralja Petra i zahtevao da se njegova slika
skine sa zida kafane u kojoj se nalazio.
U nekim slučajevima, kada nije bilo moguće istragom
ustanoviti vinovnika političkog vandalizma nad slikom vladara
zbog pretpostavljene solidarnosti svedoka i vlasnika lokala sa
počiniocima, predlagano je i preventivno zatvaranje tih radnji.
Likovi vladara na novcu bili su takođe objekti napada.
Hrvat iz Subotice podrugivao se javno liku kralja Alek-
sandra na metalnoj banknoti od dva dinara, govoreći da na liku
nema monokl pošto bi on pao i razbio bi se, dodajući da neće
dugo vladati pošto mu ni novac, navodno, nije dobro osmi-
šljen. Ova dvodinarka bila je i meta sistematskih napada.
Odeljenje za državnu zaštitu obavestilo je oblasne i
gradske župane jugoslovenske države, krajem 1926. godine, da
su protivnici države puštali u opticaj kovani novac od dva di-
nara sa probušenim likom vladara, preporučivši im da prona-
laze izgrednike i o tome obaveštavaju Ministarstvo unutra-
šnjih dela.44

44
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj kome-
sara železničke i pogranične policije Predića o rezultatima istrage povodom
razbijanja bisti kralja Petra i Nikole Pašića – poglavaru državne tajne poli-
cije za Banat, Bačku i Baranju, 7. februar 1926; AJ, f. Ministarstva unutra-
šnjih dela 14–117–428. Izveštaj o istrazi povodom razbijanja bisti detektiva
Nićifora Vuksanovića – poglavaru državne tajne policije za Banat, Bačku i
Baranju, 18. februar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–
475. Prijava agenta državne tajne policije D. Mihaljevića protiv žandarme-
rijskog podnarednika Franje Matausa zbog uvrede Veličanstva – Kraljev-
skom državnom tužioštvu u Somboru, 10. oktobar 1921; AJ, f. Ministarstva
unutrašnjih dela 14–134–475. Izveštaj vođe Odeljenja državne tajne policije
V. Stamenića o rezultatima istrage protiv Franje Tapana iz Telečke – sreskom

166
 Strani državljani takođe su dolazili pod udar zakona
ukoliko bi izvršili verbalni delikt. To se desilo jednom austrij-
skom državljaninu koga su zatvorile jugoslovenske vlasti u
Murskoj Soboti, iako je tvrdio da je nevin.
Okružni sud u Mariboru izvestio je Ministarstvo
pravde da je porodica okrivljenog, navodno, poznata po ne-
gativnom stavu prema Kraljevini SHS. Austrijsko poslan-
stvo je intervenisalo u njegovu korist i zahtevalo da se nje-
gov slučaj što pre okonča ili da se, ukoliko je nevin, pusti
na slobodu. Uvidom u slučaj, okružni sud došao je do za-
ključka da treba obustaviti istražni postupak i pustiti ga iz
zatvora.
U istražnom zatvoru okružnog suda u Dubrovniku na-
šao se i Ivan Simeonovič Zajkin, izbeglica iz Rusije, optužen
za vređanje kralja Aleksandra.45
Na krivičnu odgovornost zbog verbalnog delikta pozi-
vani su i zatvorenici koji su bili pritvoreni iz sasvim drugih
razloga u istražnom zatvoru. Crnogorac osumnjičen za krađu u

načelniku Sombora, 24. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih de-

la 14–117–428. Naređenje načelnika Ministarstva unutrašnjih dela R. P.
Todorovića o sprečavanju opticaja probušenog kovanog novca od dva dinara
i kažnjavanju izvršilaca tih prestupa – svim oblasnim i gradskim županima,
Upravi grada Beograda, komesarima železničke i pogranične policije, pogla-
varu sreza Batina, Generalnom inspektoratu Ministarstva finansija, velikom
kapetanu Subotice i šefu državne tajne policije, 25. novembar 1925.
45
AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Dopis Ministarstva ino-
stranih poslova o zahtevu austrijskog poslanstva da se reši slučaj Rudolfa
Foglera – Ministarstvu pravde, 5. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva prav-
de 63–74–215. Odgovor Ministarstva pravde povodom slučaja Fogler –
Ministarstvu inostranih poslova, 7. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva
pravde 63–74–215. Dopis okružnog suda u Mariboru o oslobađanju Fogle-
ra – Ministarstvu pravde, 17. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde
63–85–21. Izveštaj Državnog nadodvjetništva u Splitu o kaznenim spisima
Ivana Simeonoviča Zajkina – Ministarstvu pravde, 16. septembar 1921.

167
Kotoru, ogorčen zatvaranjem, vređao je kralja Petra i regenta
Aleksandra u afektu toliko glasno da su ga čuli stražari, zatvore-
nici i prolaznici na ulici. Mišljenje predstojnika za pravosuđe u
Dalmaciji bilo je da treba proširiti istragu i na taj prestup, o če-
mu je obavestio Ministarstvo pravde, tražeći da se od Mini-
starstva unutrašnjih dela dobije ovlašćenje za pokretanje kri-
vičnog postupka. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zahteva-
lo preduzimanje dodatnih istražnih radnji, što upućuje na ne-
doumicu među njegovim pravnim ekspertima da li se uvreda
unutar istražnog zatvora može tretirati na isti način kao na slo-
bodi. Dalja istraga pokazala je neosnovanost optužbi za krađu,
ali tužilac iz Kotora tražio je da za primer drugim zatvorenicima
bude „dolično kažnjen“ zbog uvrede kraljevske kuće. Sud u Ko-
toru osudio ga je na tri godine zatvora, a zanimljivo je da se op-
tuženi sam odrekao prava na žalbu, tako da je presuda odmah
postala pravosnažna.46 Zatvorenica kaznionice u Novom Sadu,
po nacionalnosti Hrvatica iz Dalmacije, tokom razgovora sa dru-
gim osuđenicama o svojoj amnestiji povodom stupanja na presto
Aleksandra I Karađorđevića izvršila je verbalni delikt. Državni
tužilac je predložio istražnom sudiji da joj se odredi službeni bra-
nilac i da se prilikom sudskog postupka pribave dokazi o njenom
„moralnom vladanju“, pa čak i imovinskom stanju.47

46
AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Izveštaj Predstojništva za
pravosuđe pokrajinske vlade za Dalmaciju o verbalnom deliktu Blaža Aj-
dukovića – Ministarstvu pravde, 28. maj 1921; AJ, f. Ministarstva pravde
63–74–200. Odgovor Ministarstva pravde o isleđivanju slučaja Ajduković,
6. jun 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Telegram Državnog tu-
žioštva u Kotoru o rezultatima istrage protiv Ajdukovića, 14. jun 1921; AJ,
f. Ministarstva pravde 63–74–200. Izveštaj odeljenja Ministarstva pravde u
Splitu o presudi Blažu Ajdukoviću – Ministarstvu pravde, 6. oktobar 1921.
47
AJ, f. Ministarstva pravde 63–86–62. Optužnica novosadskog
državnog tužioštva protiv Antonije Valić za verbalni delikt – istražnom su-
diji, 20. novembar 1921.

168
 Nedužni pojedinci su posle optužbi za prestup pokuša-
vali da izbegnu kaznu. Tako je pitomac mašinske škole ratne
mornarice, hrvatske nacionalnosti, okrivljen da je u pripitom
stanju navodno izvršio verbalni delikt protiv regenta Aleksan-
dra. Komandant Treće pomorske obalne komande kaznio ga je,
po odredbama vojnog prava, za pripito stanje na mesec dana za-
tvora. Iako se u međuvremenu odustalo od njegovog gonjenja
zbog verbalnog delikta, on je ne čekajući odluku o tome pobe-
gao u italijanski Zadar odakle je upućivao molbe da mu se ka-
zna oprosti. Izrazio je želju da se ponovo vrati u mašinsku ško-
lu.48 Ovakve reakcije bile su ishitren, ali i razumljiv odgovor
na preventivni aspekt kažnjavanja koji je mogao da dovede i
do osuđivanja potpuno nevinih osoba.49 Protivnici države su
zato ponekad svesno pribegavali formalnoj mimikriji, nadajući
se da ih organi gonjenja neće primetiti. Jedna Hrvatica iz Som-
bora držala je u svom lokalu dva psa, kojima je dala imena „Petar“
i „Dinar“. Pred gostima, pretežno Srbima, strašno je napadala „Pe-
tra“ i „Dinara“ osećajući se bezbedno od policijskih agenata.50

48
AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Izveštaj predstojništva za
pravosuđe Pokrajinske vlade za Dalmaciju o prestupu pitomca mašinske
škole u Kumboru Rudolfa Karduma, 10. septembar 1921; AJ, f. Ministar-
stva pravde 63–74–215. Dopis kancelarije Nj. V. Kralja o molbi Rudolfa
Karduma za pomilovanje – Ministarstvu pravde, 16. maj 1921; AJ, f. Mini-
starstva pravde 63–74–215. Dopis Ministarstva pravde o molbi Karduma –
Ministarstvu vojske i mornarice, 27. septembar 1921.
49
Moderni pravni eksperti smatraju da: „Ukoliko je kazna deter-
minisana samo razlozima svoje društvene korisnosti i (generalne) prevenci-
je, onda ukoliko je potrebno zastrašiti druge potencijalne učinioce a građa-
nima vratiti poverenje u pravni sistem, može se posegnuti i za kažnjava-
njem nevinih.“ – J. Ćirić, n. d., 20. Takođe videti: Igor Primorac, Prestup i
kazna, Beograd 1978, 121.
50
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava pogla-
vara Državnog tajnog redarstva za Banat, Bačku i Baranju protiv Katike
Pekalović – Gradskoj kapetaniji u Somboru, 18. januar 1926.

169
 U kontekstu prijavljivanja verbalnog delikta, zanimlji-
vo je da među državljanima Kraljevine SHS nije postojala ra-
širena svest o potrebi suzbijanja izliva etničkih netrpeljivosti.
To, možda, ima veze sa činjenicom da srpsko državno iskustvo
do 1912. godine nije poznavalo kategoriju multietničnosti.
Srpsko krivično zakonodavstvo zato nije uzimalo u obzir tu vr-
stu prestupa. Ipak, odredba o kažnjavanju pojedinaca za stva-
ranje „mrzosti i prezrenja“ među klasama mogla je poslužiti u
te svrhe. Čovek osumnjičen za takav prestup izlagao se opa-
snosti novčane kazne od 200 do 3.000 dinara ili zatvorom od 3
meseca do 3 godine.51 Policijskim organima su svega u nekoli-
ko navrata prijavljene osobe koje su širile nacionalnu mržnju,
uglavnom prema srpskom narodu.
Najinteresantniji je možda slučaj „belog“ Rusa Jovana
Furuzova koji je, iako zaposlen u državnoj službi kao telegrafi-
sta na železnici, javno izjavio pred policijskim službenikom da
„mrzi Srbe“ i nepovoljno se izrazio o njihovoj inteligenciji,
smatrajući ih „zaostalim“ u odnosu na druge nacije. U tom vi-
đenju nije bio usamljen. Čak su i pojedini Srbi iz Vojvodine
otvoreno govorili u Pančevu da su Mađari bili u pravu kada su
Srbe nazivali divljacima. Išli su tako daleko da su tvrdili da je
„šteta“ što ih Mađari nisu sve pobili za vreme Prvog svetskog
rata. Poglavar državne tajne policije preporučio je Ministarstvu
unutrašnjih dela da počiniocu, pored odmeravanja kazne, odu-
zmu i dozvolu za vršenje ugostiteljske delatnosti. Kada su se
tako ponašali odnarođeni pripadnici srpskog naroda, ne čudi
što je Mađar iz sela Đale u Banatu izjavio da su svi Srbi, uklju-
čujući i dinastiju Karađorđevića, lažovi.
Pojedini neprijateljski raspoloženi Bunjevci iz Sombo-
ra nisu se ustručavali da izjave da su Srbi „opančari“ i čak
„potkovani konji“. Posle hapšenja i privođenja državnom tuži-
51
Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 59.

170
ocu u tom gradu, prestupnik je ubrzo pušten da se brani sa slo-
bode. Iako mu je gradonačelnik Sombora oduzeo dozvolu za
rad zbog neprijateljskog delovanja, policija o tome nije bila
obaveštena tako da je njegova gostionica i dalje radila uprkos
tome što su nadležne finansijske institucije obaveštene o odu-
zimanju, kako se tada govorilo, „ličnog prava“. Odeljenje dr-
žavne tajne policije tražilo je tim povodom, pre obraćanja
nadležnim gradskim vlastima, da Glavna finansijska uprava
Sombora ispita kako je moguće da gostionica bude i dalje
otvorena.52
Pojava verbalnog delikta nije ravnomerno zabeležena
na celokupnom jugoslovenskom prostoru. Na terenu Južne Sr-
bije, u kojoj su etničke i političke strasti eskalirale do oružanih
sukoba i terorističkih akcija, verbalni delikt nesumnjivo je po-
stojao, ali je bio u pozadini previranja svih vrsta iako je više
52
AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj držav-
nog detektiva Janičića o uvredi nacije od strane Jovana Furuzova – pogla-
varu državne tajne policije u Subotici, 17. maj 1926; AJ, f. Ministarstva
unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj poglavara državne tajne policije Ste-
panovića o prestupu Furuzova – Odeljenju za zaštitu države u Beogradu,
25. jun 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj po-
glavara državne tajne policije o prestupu protiv nacije kafedžije Milana Si-
mića iz Banatskog Novog Sela – Odeljenju za državnu zaštitu u Beogradu,
7. april 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava dr-
žavnog detektiva Mite Brdanskog protiv Janoša Čorbe iz Đale – poglavaru
državne tajne policije u Subotici, 26. maj 1926; AJ, f. Ministarstva unutra-
šnjih dela 14–117–428. Izveštaj vođe odeljenja državne tajne policije u
Somboru Bore Nikčevića o prestupu kafedžije Šandora Kuntića – poglava-
ru državne tajne policije u Subotici, 16. mart 1925; AJ, f. Ministarstva unu-
trašnjih dela 14–134–475. Dopis vođe Odeljenja državne tajne policije iz
Sombora Bore Nikčevića o nelegalnom radu gostionice Šandora Kuntića –
gradonačelniku Sombora, 16. avgust 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih
dela 14–134–475. Dopis vođe Odeljenja državne tajne policije iz Sombora
Bore Nikčevića o nelegalnom radu gostionice Šandora Kuntića – Glavnoj
finansijskoj upravi Sombora, 6. jul 1926.

171
od 50.000 ljudi iz tog dela jugoslovenske države u razdoblju
1918–1930. bilo optuženo za političke delikte.53 On se, drugim
rečima, primećivao i zakonski sankcionisao u sredinama u ko-
jima je postojala relativno stabilna situacija uz preduslov po-
stojanja izvesnog stepena pravne svesti svedoka i onih koji su
te delikte prijavljivali nadležnim institucijama. To nije bilo
moguće potpuno primeniti u uslovima parcelizovanih pravnih,
pa i kulturnih, područja države uprkos tome što su kazneni
propisi na papiru bili ujednačeni. Tome je doprinosila i činje-
nica da, za razliku od srpskohrvatskog, slovenački jezik ne po-
seduje autohtone opscenosti već ih pozajmljuje iz srpskog, od-
nosno italijanskog jezika.54
Tako je i verbalni delikt, kao čin otpora državi i njenim
reprezentantima, bio pokazatelj civilizacijskih i kulturoloških
raznolikosti jugoslovenskog društva između dva svetska rata.

53
O bezbednosti tih krajeva i represivnim institucijama sistema
upravljanja više u: Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija
1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS,
Beograd 2002, 86–111, 163–201.
54
O toj specifičnosti slovenačkog jezika videti: Д. Шипка, н. д., 21.

172
 Glava IV

TAOCI POLITIZOVANE PROFESIJE

Istorija školstva je prikrivena istorija ideja odraslih o

detinjstvu, a te ideje nemaju veze sa onim što je definisano kao
„društvena funkcija školovanja.“1 Društvena funkcija školstva
imala je u svim vremenima snažnu političku konotaciju. Potvr-
du tih stremljenja država i nacija daje česta upotreba pedago-
ških radnika u ideološke svrhe. Danas se mnogo govori i piše o
instrumentalizaciji prosvete u političke svrhe i o ideologizaciji
udžbenika u periodu od 1945. do 2001. godine. Malo je pozna-
to da postoji određen kontinuitet između iskustava Kraljevine
Jugoslavije i perioda posle Drugog svetskog rata u sferi iskori-
šćavanja prosvete za ciljeve koji nisu bili toliko povezani sa
obrazovnim profilom učenika koliko sa idejama elita na vlasti.
Poželjno vaspitavanje mladih, a u vezi sa tim i težnja za poli-
tičkim likom idealnog učitelja, stalna je karakteristika svih dr-
žavnih sistema, ali se u složenim okolnostima postojanja tota-
litarnih režima pretvara iz pretežno obrazovnog u snažno poli-
tički intoniran državni servis. Zato se nad učiteljima sprovodi-
la kontrola mreže prosvetnih vlasti.
Pritisak države na prosvetne radnike odnosio se na „de-
likte mišljenja“, odnosno obuhvatao je ličnu sferu individua od
kojih se tražila čak i misaona „pravovernost“. Kontrolom mre-
že vlasti ograničavao se prostor za ispoljavanje društvenih ulo-
ga pojedinaca u učiteljskoj službi i tako se stvarao latentan, ali

1
Filip Arijes, Žorž Dibi (prir.), Istorija privatnog života od Rim-
skog carstva do 1000. godine, Beograd 2000, 25.

173
stalno prisutan, sukob između neophodnosti održavanja egzi-
stencijalnog položaja državnog činovnika, odanosti profesiji
prosvećivanja ljudi i otvorenog ispoljavanja ličnih političkih,
društvenih, seksualnih i nacionalnih uverenja. Kontinuitet pro-
fesije pod pritiskom javnosti i politike oblikovan je preko na-
stojanja državnog sistema da didaktika bude politizovano sred-
stvo za oblikovanje lojalnosti naroda. Politički profil prosvet-
nih radnika bio je pod kontrolom ministara prosvete i tokom
parlamentarnog sistema 1918–1928. godine, ali je doba lične
vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića pojačalo pritisak
na ovu društvenu grupu do nivoa idealističko-političkog impe-
rativa.
Ukidanje parlamentarizma 6. januara 1929. bilo je od-
govor kralja Aleksandra na unutrašnje i spoljne probleme Kra-
ljevine SHS. Revizionizam susednih država, hrvatsko pitanje,
kontinuirane zloupotrebe parlamentarnog režima, podrivanje
spoljnog ugleda države i autoritaran karakter kralja Aleksandra
doveli su do nametanja integralne jugoslovenske ideologije.
Osnovna ideološka hipoteza počivala je na fikciji o etničkom
jedinstvu nacije. Ideologija „troimenog naroda“ Srba, Hrvata i
Slovenaca od ratnog cilja Kraljevine Srbije postala je, krajem
1918. godine, politički program nove državne zajednice. Njene
pristalice, pretežno Srbi, shvatali su je kao filozofiju oblikova-
nja nove nacije. Za antijugoslovenski opredeljene Slovence i
Hrvate bila je isključivo propagandistička parola za jednokrat-
nu upotrebu, a jugoslovenska država se u tim krugovima pri-
hvatala samo kao privremeno rešenje do povoljnije situacije za
ostvarivanje ciljeva nacionalne samostalnosti. Nepostojanje kon-
senzusa oko toga šta čini naciju – jezik, etnička pripadnost ili
neka druga kategorija – zbog čega se i danas u svetu vode če-
ste i burne rasprave, pa čak i ratni konflikti, stvorilo je pogo-
dan teren za formiranje raznih stereotipa o naciji i nacionalnom

174
identitetu kako kod pristalica tako i kod protivnika Kraljevine
SHS. Ideja jugoslovenske kulturne zajednice prihvaćena je
među srpskim, hrvatskim i slovenačkim učiteljima još na po-
četku 20. veka. Ne čudi stoga što je staleško Udruženje jugo-
slovenskog učiteljstva, osnovano sredinom 1920. godine, u pr-
vim javnim nastupima tražilo stvaranje jedinstvenog prosvet-
nog zakonodavstva u državi. Udruženje se zalagalo za društvo
u kome će formiranje „jedne duše narodne“ biti njegov zada-
tak, a tako je vlastima dat signal za zloupotrebu učiteljskog
staleža u političke svrhe devet godina kasnije.2 Ishitreni entu-
zijazam prosvetnih radnika, proistekao iz političkog zanosa na-
izgled potpuno ostvarenim nacionalnim i državnim interesima,
nije vodio računa o balastu istorijskog, političkog i ekonom-
skog nasleđa prethodnih državnih tvorevina. Na prostoru tek
ujedinjene države sudarala su se tri civilizacijska i verska mo-
dela, pravoslavni, islamski i katolički, donoseći različite i dra-
matično suprotstavljene istorijske svesti, mnoštvo razdvojenih
samostalnih kulturnih pojaseva, pluralizam mentaliteta i sva-
kodnevnih kodova ponašanja uz neujednačenu i ograničenu to-
leranciju iskustva zajedničkog života i preuzimanja drugih ci-
vilizacijskih obrazaca.3
Od početka funkcionisanja jugoslovenske države u
obrazovno nerazvijenim sredinama postojali su otpori prema
državnoj politici obaveznog školovanja. Mimikrija nepoverlji-
vog seljaštva u odnosu prema državi i njenim institucijama,
mogla se osetiti u nerealnoj svesti stanovništva da je svaki dr-
žavni zahtev, ma koliko bio opravdan sa civilizacijskog stano-
višta, vid represije i da ga treba ispuniti tek ako nema drugog

2
Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj.
II, Beograd 1997, 247–294.
3
Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, Prostor, društvo, politika,
Pogled s kraja veka, Beograd 1998, 61–62.

175
izbora. Školske obaveze đačke populacije u Srbiji bile su tipi-
čan primer. Obavezno školovanje dece u negotinskom kraju
početkom 1920. godina izbegavano je čak i uz podršku stra-
nački angažovanih učitelja koji su dopuštali da deca u selima
uopšte ne pohađaju nastavu. Uslov za tu „uslugu“ bilo je učla-
njivanje oca porodice u Demokratsku stranku.4
Prosvetnim vlastima stizale su dojave o srpskom učite-
lju iz sela Topolovnik, blizu Velikog Gradišta, koji je „... neu-
redno, a gotovo nikako u školi“ držao časove deci, dok je škol-
sku zgradu koristio za održavanje političkih skupova. Na sa-
stancima, po obaveštenjima Ministarstva prosvete, govorio je
o pojavama koje nisu išle „... u prilog državnog konsolidova-
nja, već na protiv države. Koja ga kao svog saradnika plaća“.5
U proceni prosvetnih mogućnosti i držanja prema drža-
vi učitelja sa dužim radnim stažom, bile su značajne i lične ka-
rakteristike koje su nadzornici škola tokom vremena ostavljali
o prosvetnim radnicima. Dokumenti o ljudima vodili su se kao
„Osobnici“.
Procene raznih nadzornika u dužem nizu godina otkri-
vale su da su učitelji, skloni sebičnosti, materijalnim dobrima,
osvetoljubivosti i nepravdama prema podređenim prosvetnim
radnicima, bili politizovani do te mere da su rad sa decom
smatrali sporednom aktivnošću. Pošto su se kod pojedinaca sa
dužim učiteljskim stažom takve karakteristike ponavljale iz
vremena Austrougarske jasno je da je primat politike u životu
prosvetnih radnika, iz ugla različitih ljudi zaduženih za kontro-
lu kvaliteta njihovog rada u Austrougarskoj i Kraljevini SHS,

4
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 8–27. Izveštaj načelnika kra-
jinskog okruga – Ministarstvu unutrašnjih dela, 16. mart 1921.
5
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Nedatirano pismo
referenta za osnovnu nastavu – školskom nadzorniku u Velikom Gradištu
iz 1920.

176
ometao misiju prosvećivanja u zaostalim krajevima.6 Bila je to
zajednička crta obe države. Multikonfesionalnost i nerado pri-
znavana multietničnost, uz izražen prostorno ograničavajući
karakter uticaja većine političkih stranaka, stvarali su odbram-
benu naviku državnih vlasti da ne trpe podeljene lojalnosti iz-
među prosvetnog poziva i politike usled straha od stvarnih ili
zamišljenih separatizama. Danas se generalno smatra da slobo-
da, odnosno sposobnost izbora da se odaberu kulturni sadržaji
prihvatljivi za pojedinca i njegovo delovanje u skladu sa lič-
nom savešću i potreba da se odluke donose prema ličnim shva-
tanjima vrednosti – čine sastavni deo identiteta.7 U državama
tokom prve polovine 20. veka na to se gledalo sa podozrenjem.
Demokratija i totalitarizam razlikuju se danas, između ostalog,
po odnosu prema identitetu: dok totalitarizam vrši pritisak na
individualnu i kolektivnu slobodu, dotle demokratija insistira
na slobodi ličnosti, nacija i grupa, a sloboda pojedinaca i naro-
da zahteva, kao preduslov, stvaranje jakog ličnog i grupnog
identiteta.8 To nije bilo toliko vidljivo u tek stvorenim društvi-
ma, kakvo je bilo jugoslovensko, koja su radi opstanka insisti-
rala na nadpersonalnim kolektivnim vrednostima.
Ostrašćeni u političkim namerama, pojedini prosvetni
radnici davali su povode za kontrole podobnosti. Borili su se i
glasinama u medijima. Iz Crne Gore je dolazila primedba kako
je bilo nepotrebno da se polaganje zakletve učitelja Cetinjskog
okruga vrši pred policijom i da tekst zakletve nije bio podu-
daran sa tekstom u zakonu pa su učitelji položili, navodno,

6
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Pismo Pokrajinske
uprave za Bosnu i Hercegovinu o političkom delovanju učitelja u selu Bok,
sreza Brčko – Ministarstvu prosvete, 23. oktobar 1922.
7
Zagorka Golubović, Ja i drugi, Antropološka istraživanja indivi-
dualnog i kolektivnog identiteta, Beograd 1999, 19–23.
8
Isto, 9–10.

177
nezakonitu zakletvu. Bila je to namerna dezinformacija, vero-
vatno plasirana iz redova pristalica crnogorske samostalnosti, a
širili su je nezadovoljni učitelji. Kada su pozvani „na odgovor-
nost“ nisu hteli da se izjašnjavaju, pravdajući se navodnom taj-
nošću informacija. Pošto tekst nije bio potpisan, a policija nije
zabranila list zbog širenja glasina, prosvetne vlasti su odustale
od kažnjavanja iako su školski nadzornici revoltirano ukazivali
da je mogući pisac dezinformacije „siledžija učitelj –političar“.
Tekst je suštinski bio uperen protiv Demokratske stranke dok
je bila na vlasti i pokazivao je sklonost da se prosvetni kadrovi
stavljaju u službu parcijalnih stranačkih interesa. Ni u drugim
delovima države politički otpor nije prolazio bez učešća pro-
svetnih radnika. Pojedini hrvatski učitelji u Bosni skretali su
pažnju prosvetnih vlasti na sebe političkim angažovanjem u
korist HPSS i Stjepana Radića. Ugled učiteljskog poziva imao
je posebnu težinu na selu, pa su učitelji pridobili celo stanovni-
štvo sa hrvatskom većinom za republikansko državno uređe-
nje.9 Tako su i krajnje partijski politizovani prosvetni kadrovi
svesno doprinosili niskom obrazovnom profilu prosečnog sta-
novnika.
Da bi se, po mišljenju integralaca, suzbili takvi „nega-
tivni elementi“ prosvećivanju se morao dati mnogo veći značaj
nego do tada. Osnovno školstvo bilo je zaduženo za „zajednič-
ko vaspitavanje“ učenika iz svih društvenih slojeva. Po izlasku
iz škole mladi ljudi su morali biti zagovornici ideje narodnog
i državnog jedinstva, sa izraženom verskom tolerancijom, mo-
ralni ljudi skloni aktivizmu u zajednici koja se opisivala kao
društvena, narodna i državna kategorija. Razvijati svest i ose-
ćaj za državu bio je primarni zadatak učitelja kao lojalnog
9
Nepotpisano, Dnevnik, „Crna Gora“, list Narodne radikalne
stranke za Crnu Goru i Boku, br. 68, 13. septembar 1921, 3; AJ, f. Mini-
starstva prosvete 66 pov. 11–31. Prijave protiv nesavesnog rada učitelja.

178
državnog službenika. Nadzor nad učiteljima proizilazio je iz
verovanja da način života prosvetnog radnika i njegov profesi-
onalni rad mogu da se procene samo u kategorijama korisnog i
štetnog u političkom i nacionalnom smislu. Kategorija štetnog
bila je jedan od razloga zbog kojeg su nadzornici škola dobijali
uputstvo da savetuju nastavnike i u pogledu ličnog života van
školskih prostorija. Savetodavni uticaj shvaćen je kao nužna
dopuna pedagoško-didaktičkom radu nadzornika sa prosvet-
nim radnicima. Jedina obzirnost, koju je diktirao društveni mo-
ral, koja se dopuštala školskom nadzorniku u odnosu sa učite-
ljem bila je da se primedbe na lični život, kroz savete i opome-
ne, izlažu pojedincu bez prisustva drugih osoba.10
Jedan od prvih koraka autoritarnog režima bio je inten-
ziviranje rada prosvetnih institucija. Napisani su novi udžbeni-
ci i stvoreni odgovarajući planovi i programi. Samo za prvih
šest meseci 1929. izjednačeno je prosvetno zakonodavstvo i
otvoreno 58 novih osnovnih škola, dok su planovi predviđali
da se taj broj do kraja godine udvostruči. U isto vreme, vlasti
su nameravale da otvore dve građanske škole i podignu 90
školskih zgrada u celoj državi. U periodu 1929–1931. podig-
nuto je 229 osnovnih škola tako da se od 9.409 njihov broj po-
većao na 9.638, a broj učenika od 1.300.326 na 1.407.111, od-
nosno za 106.785 dece. Koliko je taj napor bio relativan sve-
doči i činjenica da izdvajanja iz budžeta za prosvetu tih godina
nisu dostigla ni 7% svih rashoda na godišnjem nivou. Nemar
za prosvetne i kulturne tekovine otkriva i podatak po kome je
samo 10% prosvetnog budžeta bilo namenjeno direktnom ula-
ganju u razvoj školstva, a 90% sredstava odlazilo je na dohotke
činovnicima i prosvetnim radnicima. Državne vlasti, uprkos de-
klarativnim javnim istupanjima političara, nisu pokazivale veći
10
AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Zakona o na-
rodnim školama iz 1929. godine.

179
interes za širenje prosvećenosti u nepismenim sredinama. Anal-
fabetizam, kao masovna društvena pojava, nije se mogao su-
zbijati sredstvima koja su tek na početku Drugog svetskog rata
1939–1940. godine dostigla minornu cifru od jednog dinara po
nepismenom stanovniku.11
U međuratnom periodu, pored slabosti organizacione i
normativne prirode, postojao je veliki raskorak između prokla-
movane slike idealnog prosvetnog radnika i egzistencijalno
opterećenog, ideološki pritisnutog učitelja sa svim ljudskim
manama. Zato su direktori škola i gimnazija, školski nadzorni-
ci i anonimni dostavljači bili karike u lancu moći pomoću ko-
jih se vršio sistem kontrole državne vlasti nad učiteljima i pro-
fesorima, podvrgavanim „oblicima potčinjavanja“. Postojali su
razni aspekti u tom procesu. Mišel Fuko je govorio da treba
usmeriti pažnju „... na oblike potčinjavanja, na veze i upotrebu
lokalnih sistema tog potčinjavanja i konačno na mehanizme
znanja.“12 Reč je o lokalnoj mehanici vlasti preko koje se na-
stojao kontrolisati javni i privatni život pripadnika jedne profe-
sije koji su, zbog važnosti obrazovanja za oblikovanje identite-
ta stanovništva, postali zarobljenici uskih ideoloških i patrijar-
halnih društvenih postulata.
Vreme vladavine jugoslovenskih integralaca, između
1929. i 1935. godine, stvorilo je javan i politički upotrebljiv ide-
alistički portret učitelja kao savršenih ideologa i vaspitača mla-
đih generacija. U ideološkim i političkim vrhovima Kraljevine
od prosvete se očekivalo da će preuzeti zadatak stvaranja
11
Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (prir.), Zapi-
snici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931,
(dalje: Zapisnici...), Beograd 2002, 86, 36; Ljubodrag Dimić, Materijalna
osnova školovanja u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Istorija 20. veka,
br. 1, Beograd 2001, 34, 36.
12
Мишел Фуко, Треба бранити друштво, Предавања на Ко-
леж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998, 49.

180
„jugoslovenskog čoveka“ i da će biti ključni faktor u širenju
poželjnih ideoloških stavova. Na šestoj sednici Ministarskog
saveta Kraljevine SHS, održanoj 12. marta 1929, dogovoreno
je da osnovnim školama prioritet bude „nacionalno“ vaspitava-
nje učenika, a njihovo opismenjavanje postalo je cilj drugog
reda. Srednje škole trebale su da dovrše proces ideološkog ob-
likovanja ljudi, a od učiteljskih škola tražilo se, imperativno,
da stvaraju kadar koji neće „dolaziti u koliziju sa bitnim ideja-
ma o uređenju države“.13 Takva očekivanja bila su dobrim de-
lom u suprotnosti sa osnovnim ciljem prosvete da osposobi
učenike za samostalno i kritičko razmišljanje.
Poslušnost, umesto znanja, postala je osnovna vrlina
podanika Jugoslavije. Prosvetari nisu imali mogućnosti da se
tome suprotstave, jer su bili u potpunosti egzistencijalno zavi-
sni od države.14
Školski programi su bili u znaku jedinstva „troimenog“
naroda, a glorifikacija dinastije Karađorđevića zauzimala je
važno mesto u njima. Represivne mere su ispoljavane prema
onim učiteljima i đacima za koje se sumnjalo da su bili prista-
lice levičarske ideologije.15
U uslovima apsolutne kontrole autoritarnog sistema, di-
rigovana periodika zahtevala je od prosvetnih radnika da postanu

13
Zapisnici.., 35–37.
14
Već početkom 1920. ukazivano je na težak položaj intelektuala-
ca, pa i prosvetnih radnika, u državi: „Umni radnici svakim danom dolaze
sve više u podređeni odnos prema svojim poslodavcima (bilo da je to drža-
va, opština, privatna udruženja, preduzeća ili pojedinci), njihov položaj po-
staje sve teži i njihov opstanak dolazi sve više u pitanje, više nego i fizičkih
radnika.“ – M. Đ. Popović, Umno radništvo i njegov položaj u današnjoj
državi i društvu, Izveštaj podnesen I Konferenciji umnih radnika 9. maja
1920. u Beogradu, Beograd 1920, 3–4.
15
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beo-
grad 1988, 326.

181
nosioci jugoslovenske ideje.16 Direktivni i šablonski članci
imali su malo veze sa praktičnim prosvetnim aktivnostima.
Već u osnovnoj školi tražilo se stvaranje jedinstvene jugoslo-
venske kulture, svesti i verske trpeljivosti kako bi se od omla-
dine stvorila jedinstvena jugoslovenska nacija.17 Bilo je hiper-
trofiranih kritičkih opaski na rad prosvetnog sistema pre 6. ja-
nuara 1929. godine. Iako je u većoj meri bilo politizovano, kri-
tičko mišljenje o potrebi promene u sferi državne prosvetne
politike imalo je realnu pozadinu. Čitavu deceniju posle stva-
ranja jugoslovenske države postojale su velike razlike u kultur-
nim sredinama. Prosvetni sistemi Srba, Hrvata i Slovenaca bili
su međusobno različiti.18 Oštrica kritike integralaca bila je
usmerena prema očiglednim nedostacima diskontinuiteta pro-
svetne politike koji su se, sa manje ili više prava, pripisivali vi-
šestranačkom sistemu u periodu parlamentarizma.19 To nije
16
Naglašavalo se da: „U današnje doba naša narodna osnovna
škola mora na prvom mestu da bude skroz nacionalna i državna, jer je ona
najmoćniji i glavni činilac narodnog i državnog života, napretka i preporo-
da. Ona mora da je za celu zemlju jedinstvena, da kroz nju provejava jedin-
stvo nastavnog programa, rada i osećanja, u kome kulminira rad za jedin-
stvo jugoslovenske države i ljubav prema jugoslovenstvu.“ – Kam. Miloše-
vić, Jugoslovenstvo i osnovna škola, Jugosloven, br. 1, novembar 1931, 10.
17
Isto, 11.
18
Istoričari prosvetne politike integralaca primećivali su da: „U
nizu mera i akcija koje su činile kulturnu politiku režima na prvom mestu
bilo je stvaranje stalnog državnog prosvetnog programa, izjednačavanje
pravopisa i terminologije, unifikacija prosvetnog zakonodavstva, izrada je-
dinstvenih udžbenika za jedinstvenu školu.“ – Ljubodrag Dimić, Kulturna
politika Kraljevine Jugoslavije, knj. I, Beograd 1996, 249.
19
„Došao je još i politički momenat da to stanje pogorša. Ljudima
koji su se bavili dnevnim pitanjima nije ni padalo na pamet koliko je i škola
naša trpela od strančarstva koje je bilo zatrovalo čitav naš javni život. Ose-
ćalo se to mnogo i kočilo je pravilno funkcionisanje njeno, ako ni u čemu
drugom, a ono u pitanju organizacije njene i u pitanju nastavnog osoblja. Od
ćudi pojedinih ministara zavisio je, ponekad, opstanak čitavih prosvetnih

182
značilo i manju ideologizaciju prosvete i njenih ciljeva. Za po-
jedine prosvetne radnike ideja jugoslovenstva bila je apsolutna
i nepovrediva.20 Naglašavanje realnosti ideoloških sadržaja i
njihova prisutnost u svim sferama života vodili su hipokriziji dr-
žavnih činovnika, pa i prosvetnih radnika, koji su odbijali da se
javno izjasne o vidljivom raskoraku između ideala i stvarnosti.
Proglašavanjem jugoslovenske ideje za dogmu i vero-
vanjem u mesijansku ulogu srednje škole, politička ideja jugo-
slovenstva se oblačila u religiozno ruho. Neprihvatanje bilo
kakvih rasprava o jugoslovenstvu i nehotice je značilo postoja-
nje skrivene svesti o slabosti zvanične doktrine, odnosno pred-
stavljalo je indirektnu potvrdu pritajenog tinjanja nacionalnih
antagonizama. Pošto je zadatak učitelja bio da potpomažu
učvršćivanje narodnog jedinstva i državne celine, zahtevala se
organizovana akcija prosvetnog kadra, koja bi bila pod nadzo-
rom učiteljskog udruženja i države. Proklamovani cilj akcije
bio je širenje znanja o svim krajevima zemlje, čime je trebalo
jačati rodoljublje učenika.21 Ovi predlozi su bili u potpunom
skladu sa državnim namerama.22 Visoki zahtevi države prema

zavoda, a da i ne govorimo već o čestim i bezrazložnim premeštajima koji

su usleđivali posle kakve promene političkog kursa.“ – L. Ćurčić, Srednja
škola i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 2, decembar 1931, 82.
20
Po rečima samouverenih vernika jugoslovenstva: „Kao svaka
dogma, jugoslovenska ideja se ne da diskutovati; nije to ni potrebno, pošto
se na delu pokazalo koliko je naša stvar ovako dobila bolji izgled u očima
čitavog sveta.“ – Isto, 84.
21
„Treba približiti sve krajeve, treba upoznati omladinu, treba
omiliti svakome svaki kut naše države, treba ljubav proširiti do krajnjih
njenih granica, treba ublažavati razlike koje je među nas postavila istoriska
nužnost. Ono što nas razlikuje treba da je cenjeno od sviju tako, da nam te
razlike ne čine smetnju da se jedan drugom bratski približimo.“ – Tih. N.
Nikolić, Učiteljstvo i jugoslovenstvo, Jugosloven, br. 4, februar 1932, 206.
22
„U krugovima vlasti je shvaćeno da je svest o neophodnosti
utemeljenja jugoslovenskog kulturnog identiteta nerazdvojno povezana sa

183
učiteljskom kadru nisu imali pokriće u materijalnom staranju
Kraljevine za prosvećivanje.23 Ovakav splet okolnosti ukazi-
vao je na nesrazmeru između proklamovanih ideoloških cilje-
va i ostvarene realnosti.
U vrhovima vlasti postojalo je stalno nepoverenje pre-
ma mađarskoj nacionalnoj manjini, što se odrazilo i na pro-
svetni položaj Mađara u Vojvodini.24 Iako se naglašavalo da je
razvoj prosvetnih prilika u Vojvodini bio potpuno drugačiji od
onog u Austrougarskoj, isticao se trend opadanja broja mađar-
skih osnovnih škola. Mađarska nacionalna manjina se u više
navrata žalila Društvu naroda na prosvetnu politiku države.25

razvijanjem svesti i osećanja pripadnosti istom jugoslovenskom društvu.

Za utemeljenje jedne moderne ideje, kakva je bila jugoslovenska, neophod-
no je bilo potrebno da postoji istorijski identitet jugoslovenskog prostora.“
– Ljubodrag Dimić, Kulturna politika i modernizacija jugoslovenskog dru-
štva 1918–1941 (mogućnosti i ograničenja), zbornik „Srbija u moderniza-
cijskim procesima XX veka“, knj. I, Beograd 1994, 199.
23
„Pretstavljajući nekoliko hiljaditih delova u budžetu Ministar-
stva prosvete, sume namenjene narodnom prosvećivanju uskraćivale su sva-
ku šansu promenama u načinu proizvodnje i načinu života.“ –Ljubodrag Di-
mić, Kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji, knj. I, Beograd 1996, 131.
24
„Više momenata određivalo je odnos kulturne politike Kraljevi-
ne Jugoslavije prema mađarskoj nacionalnoj manjini. Činjenica da su u
Austro-Ugarskoj monarhiji imali status povlašćene grupe, što je pružalo
mogućnost da kroz školstvo vrše mađarizaciju ostalog stanovništva monar-
hije, nametala je kao imperativ kulturnoj politici Kraljevine da izvrši hitnu
reviziju školskog zakonodavstva. Gorda na svoju kulturu i prošlost, mađar-
ska nacionalna manjina teško je mogla, a i htela, da se prilagodi životu u
novonastaloj Kraljevini SHS, a time i kulturnoj i prosvetnoj politici koju je
ona sprovodila. Lažna nada da je stanje stvoreno mirovnim ugovorima pri-
vremeno, nemirenje sa postojećim stanjem, teško uklapanje u politički,
ekonomski i kulturni život nove domovine, podsticali su nepoverenje, po-
dozrenje, sumnju državne vlasti u lojalnost mađarske nacionalne manjine.“
– Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. III, 57.
25
O tome videti: Isto, 77–78.

184
Na optužbe se odgovaralo da je jugoslovenska država potpuno
nezainteresovana za nasilno menjanje etničke slike u Vojvodi-
ni i tvrdilo da se radi o procesu povratka mađarizovanih naro-
da u stare etničke zajednice.26 Tako su „lučonoše“ jugosloven-
ske prosvete bile angažovane na poljima društvene, čisto poli-
tičke i ideološke akcije pa su gotovo zanemarile osnovni zada-
tak opismenjivanja populacije i doprinele, slobodno se može
reći, krahu prosvetne revolucije srpskog naroda.
Školske prilike u Kraljevini Jugoslaviji bile su odraz
neravnomernog prosvetnog i civilizacijskog razvoja. Slika pro-
svećenosti jugoslovenskog društva može se sagledati ako se
ima u vidu da je pred početak Drugog svetskog rata 1939. go-
dine bilo 10.874 škola, sa 34.392 odeljenja. Osnovnu školu po-
hađala su 1.722.173 đaka, a podučavalo ih je 49.384 nastavni-
ka. Ove naizgled impozantne brojke samo donekle prikrivaju
činjenicu da je Jugoslavija imala 44,61% nepismenih prema
popisu iz 1931. godine. Ta brojka nije se mogla bitno smanjiti
u narednih osam godina. Koliko je prosvetni napor jugoslo-
venskih vlasti bio relativan vidi se i po procentu đaka osnovnih
škola. Samo 9,03% ukupne populacije 1939. pohađalo je
osnovnu nastavu, a još je manji bio broj srednjoškolaca koji su
činili 1,66% stanovništva. Postojala je izražena razlika u pro-
centu osnovnog školovanja oba pola koja je 1938/39. godine
iznosila 14,81% u korist muškaraca, što je bio pokazatelj nega-
tivnog uticaja razvijene patrijarhalne kulture.27 Teritorijalni
raspored škola na prostoru jugoslovenske države tokom 1936.
i 1937. godine pokazuje neujednačenu prostornu sliku. Od ve-
ćih administrativnih celina, Vrbaska banovina imala je najma-

26
H, Prosvetne prilike narodnih manjina u Vojvodini nekad i sad,
Jugosloven, br. 3, januar 1932, 165.
27
Podaci prema: Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine
Jugoslavije, knj. II, 181, 188, 190, 191, 192.

185
nje razvijenu prosvetnu mrežu sa 503 obrazovne ustanove, dok
je Savska banovina sa 1.907 škola bila na čelu po brojnosti. U
Beogradu je postojalo 76 prosvetnih ustanova sa 627 odelje-
nja, što znači da je na jedno školsko odeljenje dolazilo 592 sta-
novnika. Prosvetna disproporcija mnogo je jasnija kada se ta
brojka uporedi sa 1.158 stanovnika Vrbaske banovine. Među
paradokse spada zaključak da prosvetna mreža izgleda nije
mnogo uticala na paritet đaka i učitelja. Dok je u prestonici na
jednog učitelja u proseku dolazilo 30 đaka, dotle je učitelj u
Dravskoj banovini morao da radi sa 70 učenika. Njegove kole-
ge iz prosvetno zaostale Vrbaske banovine pokrivale su potre-
be 41 deteta, a u Moravskoj banovini 55 đaka.28
Nasuprot „savršenom“ državnom službeniku i beskom-
promisnom ideologu u redovima desetina hiljada prosvetnih
radnika postojale su ne samo politički protivnici sistema, nego
i za vaspitavanje đaka moralno nepodobne osobe. Njihove
„slabe tačke“ i eventualni neprihvatljivi izgredi bili su pod ne-
nametljivim, ali pažljivim nadzorom Ministarstva prosvete. Pr-
vih godina postojanja nove države bilo je izraženo nepoverenje
prosvetnih vlasti prema komunistima i pripadnicima nacional-
nih manjina. Čak su i inače veoma nepopularni žandarmi u
makedonskim selima bili u povlašćenom društvenom položaju
u odnosu na učitelje. Makedonija je služila kao svojevrsna ka-
žnjenička kolonija za učitelje sa komunističkim sklonostima.
Politički prokaženi prosvetni radnici, bez obzira da li se radilo
o komunistima, simpatizerima bivše austrougarske države ili
raznim antijugoslovenskim nacionalistima, u najvećem broju
slučajeva do sredine 1921. bili su premeštani sa službom u
krajeve koji su se procenjivali kao nacionalno sigurni ili tamo
gde je bilo manje uslova za njihovo povezivanje sa političkim
28
Повремени, Говор бројева, Српски књижевни гласник, бр.
4, 16. фебруар 1939, 306–307.

186
istomišljenicima. Mađarski učitelji, sa slabim znanjem „držav-
nog jezika“ i nacionalističkim sklonostima, premeštani su u či-
sto srpske sredine. Nije se uopšte razmišljalo kakav kvalitet
obrazovanja ta vrsta prosvetara može pružiti u uslovima posto-
janja jezičkih barijera i političkih predrasuda. Mađarski simpa-
tizeri iz redova državnih službenika, a posebno učitelji, bili su
u funkciji obaveštajaca vojne uprave Mađarske i kao takvi do-
prineli su da mađarska vojska dobija pouzdane podatke o broju
jugoslovenskih trupa na mađarskoj granici. Učitelji mađarske
nacionalnosti nisu proslavljali dane jugoslovenskog ujedinje-
nja u pravoslavnoj crkvi iako im je to bila službena dužnost, a
ohrabrivali su ljude koji su im bili bliski da izbegavaju služe-
nje vojnog roka u jugoslovenskoj vojsci. Pojedini nemački uči-
telji slagali su se sa mađarskim kolegama u nastojanju da veli-
ki delovi jugoslovenske države pripadnu njihovoj matičnoj ze-
mlji. Male seoske sredine bile su osetljive na nacionalističke
ispade pojedinih učitelja. Tako su nastajali fizički sukobi koji
su dodatno opterećivali odnose Slovena i Mađara, odanih Hab-
zburzima. U vremenima kada se vlast konsolidovala postalo je
jasno da su neke od optužbi bile neosnovane. Pošto bi se uveri-
lo u podobnost osumnjičenih učitelja, Ministarstvo unutrašnjih
poslova obaveštavalo je Ministarstvo prosvete o prekidu „poli-
cijskog nadzora“ nad njima.29 Postojala je, drugim rečima,
dvosmerna komunikacija u oblasti kontrole osumnjičenih oso-
ba. Aparati kontrola dva ministarstva radili su odvojeno, ali uz
izvestan stepen koordinacije.
Bilo je pojava koje su upućivale na potrebu saradnje i
opasnost od zloupotreba prosvetnog sistema u „antidržavne“
svrhe. U Bačkoj Topoli Mađari su otišli toliko daleko da su
pokrenuli lokalni časopis u kome su na mađarskom jeziku
29
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-4–10. Promađarska delat-
nost, premeštaji, otpuštanja, kazne.

187
objavljivali naredbe školskog nadzornika. Time su se suprot-
stavljali nastojanjima školskih vlasti da mađarski učitelji nauče
državni jezik, a kršili su i zakon o Narodnim školama, jer za
prevodilački rad nisu imali odobrenje ministra prosvete ili
školskog nadzornika. Izjave pojedinih učitelja svedočile su o
otvorenoj mržnji prema Srbiji i Srbima. Oni su izjavljivali da
je Vojvodina pripala Srbiji „na lopovski način“, dodajući da bi
sve Srbe „trebalo klati tupim nožem“. Nemački učitelji, hab-
zburški lojalisti, suprotstavljali su se pritisku školskih nadzor-
nika i vlasti iz Beograda da revnosnije rade u struci. Pojedini
od njih potpisivali su se kao „mađarski učitelji“ što je bilo pri-
kriveno izražavanje lojalnosti drugoj državi, koja je imala teri-
torijalne aspiracije prema susedima. Bilo je zamerki da su jav-
no ispoljavali neslaganje sa mobilizacijom kada se Kraljevstvo
SHS suočilo sa mogućom pretnjom restauracije monarhije u
Mađarskoj. Protivili su se prelasku seoskih škola pod državni
nadzor. Pojedini učitelji su imali imanja u Mađarskoj i uspo-
stavljali su kontakte sa lokalnom vojskom i policijom u pogra-
ničnim mestima zbog čega su smatrani za špijune. U Staroj
Kanjiži od 17 učitelja, koji nisu bili Sloveni, osam osoba izja-
snilo se da neće služiti u vojsci nove države. Gradonačelnik ih
je u izveštaju prosvetnim organima okvalifikovao kao „politič-
ki podozrive“. Hrvatski prosvetni radnici u Bačkoj često su ra-
dili za mađarsku stranu, zbog čega su iz graničnih mesta pre-
meštani u unutrašnjost države kako ne bi održavali kontakt sa
neprijateljskim elementima. Zbog „... ni kakve ljubavi prema
našoj državi“ pojedini učitelji su predlagani za penzionisanje.
Učiteljice mađarske nacionalnosti bile su politički sumnjive
zbog rodbinskih veza sa oficirima mađarske vojske. Neki uči-
telji poreklom iz Mađarske dospevali su pod nadzor vlasti
zbog toga što njihova deca nisu izvršavala propisanu vojnu
obavezu, ili su imali javne kontakte sa mađarskim članovima

188
Komisije za razgraničenje dve države. Špijunska afera na Kra-
ljevom bregu kod Subotice 1923. godine, koju je vlastima pot-
kazao vojni begunac iz Hrvatske posle hvatanja po povratku u
zemlju, pokazala je da je jedan od članova porodice mađarskih
učitelja, uz pomoć sunarodnika koji su se sami bavili prosve-
tom, pobegao preko granice da ne bi odgovarao za krivično
delo špijunaže. Nepoverenje prema mađarskim lojalistima oči-
gledno nije bilo bez osnova.30
Reakcija „nacionalno svesnih“ službenika na nelojal-
nost čitavog niza ljudi bila je odraz uverenja jugoslovenskih
nacionalista da je moguće obračunati se sa protivnicima drža-
ve, a istovremeno se osloniti na njihov rad u prosveti. Bila je
to situaciona i ideološka kontradikcija kojom se indirektno pri-
znavao deficit prosvetnih radnika u državi. U inspektoratu za
Potisje smatralo se da je zbog „suzbijanja protudržavnoga rada
nekih učitelja Mađara“ neophodno raspisati konkurs za radna
mesta učitelja. Plan je bio da se molbe za posao u odeljenjima
sa „državnim nastavnim jezikom“ podnesu isključivo preko
školskih nadzornika i prosvetnih inspektora. Nadzornici i in-
spektori imali bi obavezu da svaku molbu za posao proprate
„poverljivim mišljenjem“ koje bi imalo odlučujuću ulogu u
procesu ponovnog zapošljavanja mađarskih kandidata. Predla-
gane su i mere popune nastavnog osoblja Srbima, Hrvatima i
Slovencima, a da se Mađari premeste u unutrašnjost, kako bi
naučili državni jezik. Inspektori Potiske oblasti žalili su se da
država nije dobro postupila kada je ignorisala njihove navode
o neprijateljskom radu mnogih učitelja posle oslobođenja.
Prosvetni organi Kraljevine SHS optuženi su da su pet
godina tolerisali pasivne oblike otpora mađarskih nacionalista.
Činilo se da je oštar nadzor gotovo bio iznuđen potrebom da se
30
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 4–10. Promađarska delat-
nost, premeštaji, otpuštanja, kazne.

189
stane na put paradoksu da identitet i poželjan politički profil
slovenskim stanovnicima Vojvodine nameću i stvaraju oni za
koje se sumnjalo da su državni neprijatelji. U stvarnosti, mno-
gi od navodno zaboravljenih predmeta političkog karaktera na-
lazili su se u raznim fazama disciplinskih postupaka ili su pri-
jave odbačene zbog nedostataka dokaza o krivici.31
Nisu samo učitelji poreklom iz nacionalnih manjina i
Hrvati postajali nepodobni u očima prosvetnih institucija. Bilo
je i Srba bivših ratnika iz ratova 1912–1920. godine, na službi
u Hrvatskoj, koji su se u javnosti nepovoljno izjašnjavali o dr-
žavi, ministrima prosvete i o kralju Aleksandru I Karađorđevi-
ću. U ogorčenju, optuživani su za nezahvalnost prema ratnici-
ma i njihovoj borbi „za Srpstvo“. U jednom razgovoru pred
svedocima, iznervirani prosvetni radnik pripisao je zasluge za
oslobođenje Srbije i stvaranje Jugoslavije „brdima kostiju“ iz-
ginulih ratnika, odbacujući politički oportunu floskulu o zaslu-
gama dva jugoslovenska vladara. Zbog javnih izgreda učitelj,
koji je bio i upravnik škole u Dabru, kažnjen je sa 10 dana za-
tvora.32
Osim politički sumnjivih nacionalista na listi nepoželj-
nih učitelja našli su se komunisti i njihovi simpatizeri. Socijali-
sti, budući komunisti, u aprilu 1919. javno su nastupali sa po-
zicija koje nisu imale miroljubivi karakter. Od svih „Jugoslo-
vena“ su tražili „... da nam se pridruže kako bi bili jači u borbi
protiv buržoazije ako slučajno do toga dođe. Naročito je važno
da se iskoriste prilike i brzo dejstvuje. Sad je zgodan trenutak

31
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 4–10. Referat Potiskog in-
spektorata – Odeljenju za osnovnu nastavu Ministarstva prosvete, 14. de-
cembar 1923.
32
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Pismo Kraljevske
banske uprave Savske banovine u Zagrebu – Ministarstvu prosvete, 20. de-
cembar 1930.

190
jer se socijalistička borba manifestuje u više mesta u Evropi.
Ako nekom nesrećom naš trud ne bude imao uspeha ostaće
nam uvek na raspoloženju poslednje sredstvo da iziđemo i
odemo na barikade i branimo se do poslednjeg čoveka.“33 Dr-
žava je razumljivo ovakve pozive shvatala kao opasnost, a
komunistički agitatori u prosveti doživljavani su kao nepri-
jatelji.
Budući da su učitelji bili tretirani kao državni službeni-
ci, nisu imali obezbeđenu stalnost zaposlenja. Postojala je mo-
gućnost da u svakom trenutku budu otpušteni sa posla admini-
strativnim putem, što se u praksi zloupotrebljavalo.34
Ministarstvo prosvete Kraljevstva SHS, na zahtev op-
štinskih zborova, tokom 1920. godine vršilo je premeštaje uči-
telja koji su bili pristalice komunista. Učitelji su premeštani
pred kraj školske godine, što se negativno odražavalo na nasta-
vu i kvalitet znanja. To je svedočilo o razmerama više kam-
panjskog, nego kontinuiranog, otpora države komunistima i re-
presiji sa izrazitim svojstvima variranja.
Tehnologija obračuna sa potencijalno opasnim držav-
nim protivnicima, kakvi su bili komunisti, zahtevala je podr-
šku javnog mnjenja na lokalnim nivoima. Ministarstvo pro-
svete je sredinom 1920. godine saopštilo da postoji više od
100 prijava i tužbi protiv učitelja sa komunističkim sklonostima,

33
Богдан Лучић, Зборник грађе за историју револуцио-
нарног радничког покрета у Београду 1918–1920. године, Београд
1973, 575.
34
„U tome pogledu, kao najdrastičniji primer zloupotrebe vlasti,
može se navesti slučaj administrativnog otpuštanja uoči samog sticanja pra-
va na penziju. Kao što smo već napomenuli, službenici koji nemaju stalnost
mogu biti administrativnim putem otpušteni, ako još nisu stekli pravo na
ličnu penziju, inače na taj način mogu biti samo penzionisani. Pravo na lič-
nu penziju, pak, stiče se sa deset godina efektivne državne službe.“ – Miha-
ilo Ilić, Narodna škola i narodni učitelj, Beograd 1938, 21.

191
a u partijskoj štampi tvrdilo se da su tužbe podnete na inicijati-
vu policijskih struktura.35
Nova faza u pritiscima na komunistički opredeljene
prosvetne radnike započela je posle proklamovanja Obznane o
zaštiti države krajem 1920. godine. Tvrdilo se da su se neprija-
telji nove države pridružili komunistima da bi izazvali i podr-
žali nerede. Da se to ne bi desilo vlada je odlučila da zabrani
ne samo komunističku već i svaku drugu „rastrojnu propagan-
du“, da zatvori komunističke organizacije i „zborišta“ i obusta-
vi štampanje svih izdanja koja su hvalila nasilje, diktaturu ili
revoluciju. Nizu zaštitnih mera pridružila se i odluka o proteri-
vanju stranaca koji bi učestvovali u delovanju protiv države.
Državni službenici za koje bi se ustanovilo da promovišu bolj-
ševičke ideje rizikovali su da ostanu bez posla, a studenti ko-
munisti izlagali su se neprijatnosti da im država oduzme po-
moć za školovanje. U kratkom tekstu Obznane često se pomi-
nju reči: rastrojstvo, ratovi i drugi izrazi koji svedoče o strahu
političke elite od mogućih posledica sprovođenja revolucije.
Uprkos tome što su u Obznani taksativno navedene razne ka-
zne za komunističku propagandu ostaje činjenica da je ovaj akt
obavezivao samo administrativnu strukturu vlasti, ali ne i njenu
sudsku granu. Iako se tekst Obznane pretežno odnosio na komu-
niste, njegove odredbe mogle su se primeniti i na nacionaliste
zato što su se direktno zabranjivale sve „rastrojne“ aktivnosti.36
Neposredno po objavljivanju Obznane prosvetne vlasti
su dodelile nižim organima dve vrste zadataka. Prvi se odnosio

35
X, Hajka protiv učitelja komunista, Radničke novine, br. 118,
15. maj 1920, 1; Сергије Димитријевић, Комунистичка партија Југо-
славије у легалном периоду њеног постојања 1919–1921, Београд 2001,
240, 244.
36
Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1984,
Zbirka dokumenata, 142–143.

192
na evidencije učitelja komunista, a drugi na prikupljanje izjava
osumnjičenih osoba o njihovom držanju prema boljševizmu.
Školski nadzornici su u januaru i februaru 1921. bili opterećeni
poslom da podređene školske radnike kontrolišu u političkom
smislu, jer je bilo jasno da aktivnim zagovornicima revolucije
više nema mesta u prosvetnom sistemu. Nadzorne vlasti su sa-
stavile razne spiskove komunista učitelja čiji je broj varirao od
samo 65 do gotovo 200 ljudi.
Komunistička partija nije dostavila svojim članovima
uputstva o ponašanju, pa su osumnjičeni učitelji ostali prepu-
šteni sami sebi u suočavanju sa pitanjima koja su mogla ukazi-
vati na njihovo podržavanje ideja koje su postale politički ne-
podobne. Prilikom saslušavanja pitanja su bila jednoobrazna i
usredsređena na odgovore da li su pristalice komunističkih ide-
ja, da li ostaju odani toj partiji i kakvo će držanje zauzimati
posle pojave Obznane. Pod direktnim egzistencijalnim priti-
skom rađale su se različite strategije suočavanja sa ovim pita-
njima. Pojedini učitelji su priznavali da su radili za komuniste
na izborima za Ustavotvornu skupštinu, ali su odmah dodavali
da su navodno uvideli kako je ova stranka imala antidržavni
karakter. Njihov podanički mentalitet dolazio je do izražaja u
obećanju da će u budućnosti raditi samo za one stranke čije je
opredeljenje bilo usmereno ka državnom jedinstvu. Nekima
ovakvo držanje nije pomoglo da izbegnu otkaz.
U drugoj grupi nalazile su se osobe spremne da sve ne-
giraju – od ranije pripadnosti partiji do spremnosti da agituju
za komunizam. Te osobe su, međutim, izbegle da se izjasne o
tome kakve će stavove prema komunistima zauzimati u buduć-
nosti. Negiranje kao strategija povlačenja postojalo je i kod
onih koji su odlučno tvrdili da se odriču komunističkih ideja,
ali tek posle razmene mišljenja sa školskim nadzornikom, us-
put napominjući da su porodični ljudi, što je verovatno bio i

193
presudan motiv. Povučenost i neaktivnost članova partije u
vremenu dok je bila legalna bio je bitan faktor u odluci da se
neki komunisti ili njihovi simpatizeri zadrže u učiteljskoj slu-
žbi. Strategija pasivnog otpora mogla se osetiti u odgovorima
pojedinih učitelja koji su navodili da nisu u stanju da kažu ka-
kvo će držanje imati prema komunistima u budućnosti, kasnije
naglašavajući da tokom službene dužnosti nisu „sprovodili“
komunističke ideje.
Pojedini osumnjičeni su verovali da će izbeći odgovor-
nost ako kažu da su komunistima pripadali samo do Drugog
vukovarskog kongresa i da nikada nisu bili formalni komuni-
sti. Bilo je i hrabrih koji su školskom nadzorniku poručivali da
takva pitanja remete njihov učiteljski posao i otvoreno su se iz-
jašnjavali kao pristalice komunističkih ideja, a samo retki su se
usuđivali da izjave da će u budućnosti zauzeti stav koji budu
ocenjivali za shodno.37
Kraljevina SHS, kao država nacionalnog pomirenja, pri-
mila je u službu i kadrove koji nisu bili na liniji jugoslovenske
ideologije ni pre ni tokom Prvog svetskog rata. Tako su decu u
odanosti jugoslovenskoj ideji vaspitavali ljudi čiji je život pro-
šao u neprijateljskim delatnostima protiv države i naroda druge
vere. Mnogi od njih su nastavili prosvetnu delatnost u kontinu-
itetu od austrougarske okupacije Nove Varoši do vremena po-
dobnosti integralnog jugoslovenstva.
Ministarstvu prosvete stizale su anonimne prijave o ra-
du čoveka koji je svojim svedočenjem izvodio Srbe pred sud
okupatorske vojske i skidao zvona sa crkvenih tornjeva, a posle
stvaranja jugoslovenske države uvukao se u Demokratsku
stranku i obavljao posao veroučitelja lokalne islamske verske
zajednice. Da je njegov moralni kredibilitet dolazio u pitanje,
37
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 8–26. Komunistička aktiv-
nost prosvetnih radnika. Razni izveštaji školskih nadzornika.

194
svedoči i napomena u anonimnoj prijavi da je dva puta bio iste-
ran iz prosvetne struke.38
Pojedini prosvetni radnici u Crnoj Gori držali su čitav
arsenal oružja, verovatno za potrebe pobune crnogorskih sepa-
ratista. Kao kuriozitet zvuči opravdanje učitelja pred žandar-
merijskom patrolom koji je, umesto legitimacije za oružje,
pružio na uvid sliku Nikole Pašića jer je navodno bio član Ra-
dikalne stranke. Protivljenje jugoslovenskoj državi učitelji su
iskazivali i jatakujući poznatim razbojnicima u brdskim kraje-
vima, što je izazivalo nevericu i zaprepašćenje kod lokalnih dr-
žavnih službenika. Takvim ličnostima nisu bile strane navike
da budu netrpeljivi prema kolegama kojima su pretili odmetni-
cima. Elemente realnosti u pomalo vodviljski narativan splet
okolnosti uneo je načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova
koji je upozorio i na rodbinske veze prokaženog prosvetnog
radnika sa odmetnicima. Odsustvovanja sa posla i strah da kraj
oko Berana može biti „poprište kačačkih akcija“ bili su razlozi
da lokalne vlasti zatraže premeštaj osumnjičenog „što dalje od
albanske granice“. Za učitelja iz Bigrenice u Moravskoj bano-
vini i njegovu ženu lično je pomoćnik ministra unutrašnjih po-
slova tokom 1935. godine tražio premeštaj zbog jatakovanja
raznim odmetnicima, pa i po zlu čuvenom hajduku Babejiću.
Učitelji i učiteljice nisu bili jedini koji su dospevali pod nadzor
zbog nepouzdanog političkog vladanja. To se dešavalo i škol-
skim nadzornicima čija je krivica to što su bili u kumovskim
vezama sa političarima, poput Svetozara Pribićevića, koji su se
suprotstavljali režimu integralnog jugoslovenstva.39

38
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Anonimna dostava,
12. jul 1930.
39
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Izveštaj komandira
žandarmerijske stanice u Nikšiću, 21. maj 1923; AJ, f. Ministarstva prosve-
te 66 pov.-11–31. Izveštaj o jataku Vejsa Đukića, 10. oktobar 1930; AJ, f.

195
 Disciplinska odgovornost učitelja na celom području
Kraljevine SHS zakonski je definitivno regulisana tek 1927.
godine Uredbom o učiteljskim disciplinskim sudovima. Do ta-
da, sve odredbe o optuživanju, isleđivanju i kaznama bile su
samo članovi i paragrafi u okviru prosvetnih i činovničkih za-
kona u parcelizovanom pravnom sistemu. Procesi pred disci-
plinskim sudovima mogli su trajati najviše 4 meseca od dana
prijema tužbe. Postojali su oblasni disciplinski sudovi i u dru-
gom stepenu Vrhovni učiteljski disciplinski sud. Oblasne sud-
ske instance imale su pravo da suspenduju optužene u kratkom
roku od tri dana po prijemu optužbe, ali mu nisu mogle oduzeti
celu platu niti druga novčana primanja. Za izvršene „disciplin-
ske istupe“, kojim bi se narušio ugled profesije ili povredila
službena dužnost, bile su predviđene kazna opomenom, zatim
novčana kazna čiji je maksimum bio 10% od plate, pa i preme-
štaj u drugu radnu sredinu sa ili bez priznavanja prava na se-
lidbene troškove. Takvi premeštaji bili su i sredstvo kažnjava-
nja prosvetara koji su dve godine uzastopno ocenjivani slabom
ocenom u radu tokom školske godine. Strože kazne izricane su
za „disciplinske prestupe“ i podrazumevale su ukor ili smanji-
vanje plate od 20% sa najdužim rokom trajanja od 12 meseci.
Prisilno penzionisanje bez umanjenja penzionih prihoda moglo
se izreći kao vrsta kazne, a u težim slučajevima mesečna pen-
zija učitelja mogla se smanjiti za 20% i mera nije smela trajati
duže od 10 godina. Najveća represivna mera bila je otpuštanje
iz službe sa nijansama koje su varirale od zadržavanja ili gu-
bitka stečenih prava u državnoj službi, a optuženi je mogao

Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Izveštaj školskog odbora osnovne

škole Ljevorečke opštine o jatakovanju učitelja, 27. novembar 1930; AJ, f.
Ministarstva prosvete 66 pov.-11- 31. Izveštaj o vladanju školskih nadzor-
nika, 8. februar 1933; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Predlog
premeštaja učitelja zbog jatakovanja, 9. februar 1935.

196
izgubiti i pravo na penziju ukoliko ga je stekao pre odlaska na
disciplinski sud.40 Među učiteljima koji su skrenuli pažnju na
sebe profesionalnim propustima nalazili su se i neki koji su sa-
movoljno prekidali nastavu u školama, zbog nedostatka ogre-
va. Istragom je utvrđeno da je nedisciplinovani učitelj drva,
predviđena za školu, trošio u privatne svrhe poklanjajući ogrev
ženama koje su mu spremale hranu. Nije bio redak slučaj, po
tvrdnjama pojedinih nadzornih odbora, da su se učitelji tokom
radnog vremena šetali po poljima umesto da drže nastavu.41
Posebnu ulogu u postupku procene političke podobno-
sti i prosvetne sposobnosti učitelja imao je sreski školski nad-
zornik. U okviru staranja za unapređenje školstva, njegovo
pravo bilo je da istražuje eventualne „krivice“ nastavnika i
predlaže kazne koje su spadale u delokrug odluke sreskog na-
čelnika. Mandat za mešanje nadzornika u privatni život pro-
svetnih radnika bio je znatan, jer je kao poslovnu obavezu
imao istragu i rešavanje „ličnih sporova“ među nastavnicima.
Praksa kontrolisanja privatnog života prosvetnih radnika nasta-
vljena je i posle perioda integralnog jugoslovenstva, s tom raz-
likom što su pod kontrolu potpadali i školski nadzornici. Veli-
čina prestupa, njegovo ponavljanje, otežavajuće okolnosti i
drugi momenti uticali su na status prosvetnog radnika i direkt-
no se odražavali na njegov život i sudbinu njegove porodice.42
Sistem kažnjavanja pretrpeo je kasnije evolutivni skok prema
40
Više o tome: Vojislav V. Rašić, Uredba o učiteljskim disciplin-
skim sudovima u vezi sa disciplinskim postupkom, Beograd 1927, 3–5, 14,
15, 19, 20–21.
41
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Prijave protiv nesa-
vesnog rada učitelja.
42
AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Zakona o na-
rodnim školama iz 1929; AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt
Uredbe o disciplinskoj odgovornosti školskih nadzornika i nastavnika, 16.
jul 1936.

197
klasičnom krivičnom sudskom procesu i tako se zatvorio krug
u kome je mehanizam kontrolisanja ljudi bio preduslov za de-
lovanje i ispoljavanje moći državnih prosvetnih vlasti.
Ugled profesije bio je razlog kojim se opravdavalo na-
rušavanje privatnog prostora i intimnosti prosvetnih radnika.
Mreža vlasti se sprovodila preko više nivoa disciplinskih sudo-
va. Tokom regentstva kneza Pavla Karađorđevića u svakoj ba-
novini postojao je prvostepeni disciplinski sud, a takva instan-
ca postojala je i u Ministarstvu prosvete, ali je ona mogla imati
i karakter suda drugog stepena. Upravni sudovi i Državni savet
Kraljevine Jugoslavije bili su institucije sa snagom poslednje
reči u disciplinskim postupcima. U disciplinskom sudu pri Mi-
nistarstvu prosvete radilo je pet sudija. Predsednik suda i troji-
ca članova poticali su iz redova „najstarijih“ službenika Mini-
starstva, od kojih je jedan morao biti pravnik po obrazovanju.
Petog člana suda davala je Centralna uprava profesionalnog
udruženja nastavnika narodnih škola, a to udruženje osnovano
je prema propisima Zakona o činovnicima. Zahtevi disciplin-
skih sudova obavezivali su sve državne i samoupravne vlasti
koje su ih po automatizmu morale smatrati „hitnim slučajevi-
ma“, čak i kada nisu nosili takvu oznaku. Šema utvrđivanja
prestupa podrazumevala je „kratko izviđanje“ nadređenih po-
činiocu dela. Upravitelji škola slali su izveštaje sreskim načel-
nicima, a u gradskim sredinama samostalnim gradskim škol-
skim nadzornicima. Izveštaje načelnika i nadzornika, sa pred-
lozima mera protiv optuženih, primali su banovi, a za Beograd
je bio zadužen ministar prosvete. Banovi i ministar donosili su
rešenja o pokretanju disciplinskih postupaka i prosleđivali iz-
veštaje sa svojim tužbama disciplinskim sudovima. Rešenje o
pokretanju sudskog postupka dostavljano je „disciplinskom tu-
žiocu“ i okrivljenom, koji nije imao pravo da se žali na pokre-
tanje postupka. Ako bi prosvetni radnik bio i krivično gonjen,

198
onda je disciplinski sud bio u obavezi da krivičnom sudu do-
stavi sva dokumenta vezana za slučaj, a disciplinski postupak
odlagao se do završetka krivičnog procesa. Neke krivične pre-
sude, koje su povlačile gubitak radnog mesta, uticale su na tre-
nutno administrativno otpuštanje bez vođenja disciplinskog
postupka.43
Postojala je funkcija „disciplinskog islednika“, koji je
saslušavao svedoke i potrebne veštake, sa ciljem da po „slu-
žbenoj dužnosti“ rasvetli okolnosti i prikupi dokaze za vođenje
postupka. Optuženi je pred njim, pre suočavanja sa sudom, do-
bijao priliku da se izjasni o svim tačkama optužbe, a islednik
je imao prava da pozove na saradnju upravne i policijske insti-
tucije posebno ako su svedoci ili veštaci bili nedostupni za
isleđivanje. O rezultatima istrage obaveštavan je tužilac, koji
je podnosio predlog o kazni disciplinskom sudu. Taj sud je po-
tom donosio odluku o usmenom pretresu. Pre pretresa i optu-
ženi je imao pravo da u roku od 8 dana, u saradnji sa branio-
cem, dostavi svoj predlog završetka postupka. Sadržaj usme-
nog pretresa bio je službena tajna čije se odavanje novčano ka-
žnjavalo. Odbrani optuženog su, osim zapisnika o većanju su-
dija, bili dostupni svi prikupljeni dokazi. Veštaci i svedoci za-
klinjali su se prilikom pretresa, a to govori o gotovo potpunoj
simulaciji procesa iz domena krivičnog prava. Postupak se
mogao izvoditi i bez prisustva optuženog, kako bi se sprečila
manipulacija izostajanjem sa ročišta. Presuda se izricala na
osnovu slobodnih uverenja sudija, stečenih tokom usmenog
pretresa. Tužilac, branilac i optuženi imali su pravo na završnu
reč posle izvođenja dokaznog postupka. Ostavka prosvetnog
radnika donosila je prekid postupka, osim kada se radilo o te-
žim prekršajima za koje je bila predviđena kazna otkaza. Ni
43
AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Uredbe o di-
sciplinskoj odgovornosti školskih nadzornika i nastavnika, 16. jul 1936.

199
odlazak optuženog u eventualnu penziju nije prekidao prvoste-
peni postupak, već se tek u drugom stepenu vodilo računa o
statusu penzionera. Slučajevi povreda discipline zastarevali su
tek posle pet godina. Svaki pokrenuti istražni postupak, u tim
hronološkim granicama, prekidao je tok zastarevanja. Posle
pravnosnažnosti presude, optuženi je imao pravo da po izdrža-
noj kazni zatraži ponavljanje postupka, mada samo sa novim či-
njenicama i dokazima. Isto pravo dobijali su i članovi njegove
porodice, što indirektno govori o drastičnim društvenim i eko-
nomskim posledicama kažnjavanja. Ako bi u ponovljenom pro-
cesu prosvetni radnik bio osuđen, kazna nije smela biti oštrija
od kazne izrečene u prvom postupku. Kada se proces ponavljao
sud je, uz saglasnost tužioca, mogao i bez usmenog pretresa do-
neti odluku o nižoj kazni ili oslobađajućoj presudi. Država je bi-
la dužna da oslobođenim ili manje kažnjenim prosvetnim radnici-
ma nadoknadi „službene prinadležnosti“ koje su gubili zbog „vi-
še izdržane kazne“, a ta mera odnosila se i na naslednike ako bi
prosvetni radnik preminuo tokom kazne ili ponovljenog procesa.
Kontrola života i morala bivših učitelja nastavljala se i
po odlasku sa radnih mesta. Penzionisani prosvetni radnici
podlegali su disciplinskom postupku „za teške povrede ugleda
struke učinjene u penziji“, mada se povreda ugleda nije preci-
znije definisala. Kazne za penzionere bile su u formi „pisme-
nog ukora“. Za ozbiljnije prestupe mogla se smanjiti penzija
osuđenog na rok do 10 godina, ali smanjivanje nije moglo iz-
nositi više od 20% penzije na mesečnom nivou. U najtežim
slučajevima prosvetni radnici izlagali su se riziku trajnog gu-
bitka prava na ličnu i porodičnu penziju.44
Za disciplinski kažnjiva dela aktivnih prosvetnih radnika
smatralo se nemarno, pristrasno i nesavesno vršenje prosvetnog

44
Isto.

200
poziva. Ucenjivanje ili iznuđivanje nagrade i mita takođe je
bio težak prekršaj. Učitelji, nastavnici i profesori nisu smeli da
nemarno i neuredno dolaze na posao, a smatralo se kažnjivim
ako su to radili i posle izricanja blažih kazni za neuredno po-
našanje. Nedopuštena kritika starešine i pretpostavljenih bila je
težak greh. Lakomisleno zaduživanje i izazivanje svađe sa dru-
gim nastavnicima nisu tolerisani. Nemoral u privatnom životu
bio je još jedan od razloga da se prosvetni radnici disciplinski
kažnjavaju. U nemoralne činove spadali su alkoholizam, kocka
i skitnja. Kritika postupaka vlade, vlasti i poretka, kao i zaštita
onih koji su vršili takvu vrstu kritike, povlačila je disciplinsku
odgovornost.45
Sistem kontrole i represije bio je opravdavan činjenica-
ma i okolnostima koje su ukazivale na neophodnost funkcioni-
sanja mreže kažnjavanja i nadzora sa potrebom rasta i razvoja
provera dostava. Pojedini prosvetni radnici su bili skloni sek-
sualnoj zloupotrebi dece, uprkos strogim normama kojim se
predviđala kazna do 10 godina robije za to teško krivično de-
lo.46 Optuživanje nastavnika i učitelja da nisu korektni prema
đacima i da su deca izložena verbalnom i fizičkom seksualnom
uznemiravanju vaspitača bilo je česta pojava. Tako je učitelj iz
sela Strašimirce u Makedoniji silovao jednu od svojih učenica,
a njegov slučaj, zbog političkih implikacija koje su dovodile u
sumnju nastavnički poziv kao profesije kojoj su posvećeni ide-
alni ljudi, došao je do predsednika Ministarskog saveta države
i ministra unutrašnjih poslova. Taj učitelj je otpušten iz službe
i krivično je odgovarao pred sudom. Mnoge optužbe su bile la-
žne i predstavljale su način da se deca i roditelji osvete učite-
ljima zbog strogog ocenjivanja. Primer takve prakse osetio je
45
Isto.
46
Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца,
Београд 1929, 77.

201
učitelj sela Pepelište u Tikveškom srezu, koga su roditelji žen-
ske muslimanske dece optužili za seksualno uznemiravanje
učenica. Prosvetni inspektor iz Skoplja otišao je u mesto da
proveri iznete optužbe i došao je do zaključka da je u pitanju
bio otpor seljaka koji nisu želeli u selu državnu već versku
školu, tako da su odbijali da decu šalju tom učitelju i činili su
mu znatne prepreke u njegovom pokušaju da ih opismeni. Sa-
vet školskog nadzornika prosvetnim vlastima u Beogradu bio
je da se učitelj premesti u drugo mesto, da ne bi gubio vreme
sa desetak preostalih đaka koji nisu imali ni sklonosti da re-
dovno pohađaju nastavu. Na meti nezadovoljnih đaka našao se
i jedan arhimandrit Srpske pravoslavne crkve, koga su i muška
i ženska deca navodno optužila za silovanje. Direktor gimnazi-
je u Ohridu pozabavio se optužbama i došao do zaključka da
nisu istinite, a koliko su glasine uzele maha svedoči i čaršijska
priča da je crkveno lice otišlo toliko daleko da je istovremeno
silovalo dve učenice starijih razreda srednje škole. Ministar-
stvo prosvete se umešalo u slučaj zato što je okrivljeni arhi-
mandrit predavao veronauku. Na kraju, ispostavilo se da ništa
od optužbi nije bilo istinito, a ostalo je otvoreno pitanje morala
i namera onih koji su širili tu priču. Slične prijave, ovoga puta
dokazane, podnošene su i protiv suplenta gimnazije u Prizrenu
zbog afere sa učenicom, pa je direktor gimnazije predložio
odeljenju za srednju nastavu Ministarstva prosvete da ga po
kazni premesti u drugu školu.47
47
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–23. Pismo ministra pro-
svete – predsedniku Ministarskog saveta i ministru unutrašnjih dela Antonu
Korošecu, 7. novembar 1928; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–23.
Nalog referenta Odeljenja za osnovnu nastavu za vršenje istrage po prijavi
roditelja iz sela Pepelište protiv učitelja Josifa Petrovića – prosvetnom in-
spektoru iz Skoplja, 28. januar 1924; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-
67–23. Izveštaj školskog nadzornika iz Kavadaraca o slučaju Petrović, 7.
februar 1924; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–25. Nalog kabineta

202
 Ispoljavanje homoseksualnih sklonosti učitelja, osim
skandala, donosilo je vinovniku i sukob sa zakonom, jer je bilo
predviđeno da se počinioci ovog dela kazne strogim zatvorom
čak i onda kada nije moglo biti govora o težem krivičnom de-
lu.48 Ministarstvo prosvete je obaveštavano o ispoljavanju ho-
moseksualnih sklonosti profesora koji su napustili službu i ni-
su više bili pod ingerencijom ministarstva. Iz policijske prijave
videlo se da je optuženi bivši profesor bio higijenski zapušten i
alkoholičar, sklon seksualnom napastvovanju uniformisanih
osoba na dužnosti. Učenik opšte zanatske škole iz Leskovca
prijavio je učitelja matematike zbog pokušaja zavođenja i na-
govaranja na seksualni odnos. Kada ih je upravnik škole suo-
čio na saslušanju, učitelj se fizički obračunao sa učenikom na-
nevši mu zbog prijave lake telesne povrede. Prosvetne vlasti su
kaznile učitelja premeštajem u zabačeno selo Zetske oblasti,
bez prava na putne i selidbene troškove.49
Moralni nadzor sprovodio se i nad učiteljicama. Prosvet-
ni inspektorat Primorsko krajiške oblasti žalio se Ministarstvu
prosvete da mnoge učiteljice žive „sablažnjivim“ životom i da
nisu u stanju da vaspitno deluju na đake. Iza termina sablažnji-
vosti krila se lična drama nastavnica prisiljenih da, zbog prirode
svog posla, izbegavaju bračne veze sa ljudima koji nisu pripadali

ministra prosvete za istragu u slučaju arhimandrita Venijamina – direktoru

gimnazije u Ohridu, 11. februar 1925; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-
67–25. Izveštaj direktora ohridske gimnazije, 26. februar 1925; AJ, f. Mini-
starstva prosvete 66 pov.-67–23. Izveštaj direktora prizrenske gimnazije,
10. februar 1926.
48
Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, 79.
49
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Prijava redarstve-
nog povereništva u Zemunu protiv bivšeg učitelja iz Kumanova, 15. mart
1935; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Izveštaj pravnog refe-
renta Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije o ponašanju učitelja op-
šte zanatske škole, 12. septembar 1929.

203
njihovoj profesiji. Često su porodice prosvetnih radnika ostajale
u jednom mestu, dok su suprug ili supruga učiteljevali i živeli u
drugim krajevima zemlje. Zato nije ni čudo što su mnoge učite-
ljice, po ocenama revnosnih državnih službenika i skandalizova-
ne čaršije, živele u „konkubinatima“ i imale vanbračnu decu. Od
17 učitelja i učiteljica njih 7 je bilo srpske nacionalnosti. Optuže-
ne su za „nedopuštene odnose“, „nedostojno vladanje“ i „nelijep
život“. Alkoholizam, zanemarivanje dužnosti prema đacima i pro-
cene sreskih načelnika i školskih nadzornika bile su takođe stavke
za premeštaj prosvetnih radnika prema potrebama službe.50
Učiteljice su postajale nepodobne za posao i po drugim
osnovama. Za zaostalu sredinu bilo je dovoljno da je učiteljica
razvedena, da puši cigarete i da izgleda malo slobodnije u oči-
ma drugih pa da celo uzorno katoličko mesto Vinkovci proširi
priču kako se odaje prostituciji. U očima građana, ni kolege te
učiteljice nisu bile bolje. Svakodnevno su izmišljane priče o
alkoholizmu njenih kolega, seksualnim avanturama školskog
nadzornika sa učiteljicama, skandalima koje su pravile ljubo-
morne supruge. Spisak prokaženih učiteljica pokazuje da su
većina njih bile srpske nacionalnosti pa se može pretpostaviti
da se iza priča o nepoželjnom društvenom ponašanju skrivala
nacionalna netrpeljivost, a možda i svesna namera da se ugrozi
ugled verski indiferentnoj državnoj prosveti.51 Zbog pritiska
konzervativne javnosti jedan učitelj iz Lapca kod Bitolja pre-
mešten je u blizinu Bečeja po kazni. Njegov greh bio je u tome
što je pisao ljubavna pisma udatim ženama i upotrebljavao đa-
ke kao poštare.52
50
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Predlog premešta-
ja učiteljica i učitelja po potrebi službe, 12. jul 1929.
51
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Anonimne prijave
prosvetnom inspektoru iz Vinkovaca, 1. avgust 1929.
52
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Izveštaj pravnog
odseka Ministarstva prosvete, 3. mart 1927.

204
 Profesor gimnazije u Požarevcu predlagao je učenici
sastanke izvan grada, po rečima direktora gimnazije, „... na na-
čin koji zaprepašćuje“, a od njenih optužbi branio se agresiv-
nom tvrdnjom da postoji „... nastavničko pravo da sa svojim
učenicama može opštiti i van škole“, uz poricanje sopstvenih
„zadnjih namera“. Njegov bivši profesor, na funkciji direktora
gimnazije u kojoj su obojica predavali, opisao ga je prosvet-
nim vlastima kao čoveka bez vaspitanja „... sklonim za vršenje
ekscesa“, tražeći da se odmah udalji iz gimnazije, posle čega je
za kaznu premešten u Vranje. Osumnjičeni profesor je više od
dva meseca pokušavao da odsustvima i bolovanjima odloži
prelazak na novu dužnost, što se može shvatiti i kao indirektna
potvrda njegove sklonosti za sukobe sa nosiocima autoriteta.53
Društveno okruženje i vaspitanje iz patrijarhalnih sre-
dina uticalo je na oblikovanje vrednosti koje su mogle biti di-
rektno suprotstavljene prosvetnim obrascima. Pojedini Crno-
gorci, navikli da se prema ženama ponašaju u stilu koji bi se
modernim rečnikom nazivao „seksitičkim“, zgranjavali su uče-
nice iz gradskih sredina u Srbiji. Profesor je u toku časova
imao naviku da spominje njihove „crne oči“, pa čak i „kavalje-
rijske noge“. Nazivao ih je „guskama“ ili „princezama“. Poje-
dinim učenicama je govorio da su „... u najboljim godinama za
udaju“, tvrdeći da bi se muškarci pobili oko njih kada bi napu-
stile školu. Sistem odbrane ovog prosvetnog radnika gimnazije
u Ćupriji, optuženog za „neuputno“ ponašanje prema učenica-
ma, služiteljkama i građanima uopšte, zasnivao se na pravda-
nju lošim zdravstvenim stanjem koje nije imalo veze sa optu-
žbama. Okrivljenom suplentu, bolesnom od tuberkuloze, optu-
žbe devojaka navodno su podizale temperaturu do stanja kada
nije mogao da na njih pismeno odgovori. Odbacivao je njihova
53
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gimna-
zije u Ćupriji protiv suplenta zbog odnosa prema učenicama, 29. mart 1921.

205
svedočenja nazivajući ih „gadostima“. Bila je to loša strategija
usmerena na isključivo izazivanje saučešća kod direktora gim-
nazije i Ministarstva prosvete, pa je rezultat afere bilo njegovo
premeštanje po kazni, ali se iz izvora ne može zaključiti gde je
premešten.54
Direktor gimnazije na Cetinju tražio je premeštaj su-
plenta zbog prosidbe učenice sedmog razreda, „na jedan dosta
nespretan i neuobičajen način“, zbog koje se ona žalila razred-
nom starešini. Iako je direktor priznavao da u postupku profe-
sora „... nije bilo ničeg nemoralnog“, ostaje utisak da su osuda
javnosti i odbijanje prosidbe bili dovoljni da mu umanje dru-
štveni ugled do tačke kada se premeštaj nametao kao jedino re-
šenje. Zanimljivo je da se u zahtevu direktora negativno govo-
rilo o prosvetnim sposobnostima suplenta. Iako je stekao „ne-
kakav doktorat u Gracu“, profesor je ocenjen kao „... dosta
ograničen i sapet u predavanju“ zbog navodno čudne termino-
logije i nepoznatih reči koje je koristio u nastavi. Po nacional-
nosti je bio Hrvat, pa je i to uticalo na nedovoljnu komunikaci-
ju sa crnogorskom sredinom. Neobično zvuči zaključak da je
bio politički ispravan, jer se nalazio u takvoj sredini. Ispada da
je okolina oblikovala političke stavove i definisala njihovo is-
poljavanje u redovima prosvetnih radnika. To nije bilo dovolj-
no da mu nadređeni na radnom mestu ne zamere na šovinistič-
koj crti koju je ispoljavao kada je govorio o svom doktoratu.
Direktor gimnazije je predložio Ministarstvu prosvete da iz-
vrši zamenu nastavnika i da stručnjaka za prirodne nauke do-
vede na Cetinje iz Podgorice, a da optuženi bude premešten
tamo. Predlog je bio neuobičajen, jer je Ministarstvo prosvete
zadržavalo pravo da odluči o lokaciji na koju će učitelji i pro-
fesori kao disciplinski kažnjavani pojedinci obavljati dužnosti.
54
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gimna-
zije u Požarevcu protiv profesora zbog odnosa prema učenici, 1. januar 1920.

206
Možda se razlog postupka direktora krio u malom broju ljudi
specijalizovanih za prirodne nauke u srednjim školama.55
Jug Srbije pokazivao je veću osetljivost u poređenju sa
Cetinjem. Prosidba učenice bila je, po mišljenju direktora gim-
nazije u Prizrenu, „... vrlo neugodan slučaj, čije posledice mo-
gu biti po ovu školu veoma nelagodne i kobne“, pošto je „čita-
va senzacija“ odjeknula u društvenoj sredini „sa drugojačim
pojmovima“ od modernih gradskih centara. Pojedini roditelji
su bili spremni i da ispišu decu iz gimnazije i o tome su obave-
stili direktora, obrazlažući odluku sledećim rečima: „I dok mi
sa pravom tražimo da pratite svaki njihov korak vodeći ih pu-
tem čednosti, eto vidimo da nastavnici vode sa njima ljubav te
se time prethodi (sic!) primerima i ostaloj školskoj omladini“.
Pod pritiskom raširenog shvatanja da gimnazija treba moralno
da vaspitava đake, direktor je odlučio da za zaljubljenog profe-
sora zatraži premeštaj po kazni.56
Nekorektan odnos prema učenicama i višestruki poku-
šaji seksualnih nasrtaja na služiteljku gimnazije u Aranđelovcu
bili su povod za otpuštanje profesora matematike, mladog ru-
skog emigranta, jer je direktor ustanovio da su optužbe „... u
glavnome zasnovane na istini“. Kao prvu meru uskratio mu je
pravo ulaska u školu, „... koju je trebao da smatra kao crkvu, a
koju je on pokušao da oskrnavi...“ Kratak postupak Ministar-
stva prosvete, koji se zahtevao u lokalnim okvirima, posmatran
je kao adekvatna satisfakcija „... kako za uvređenu omladinu i
nastavnike ove škole, tako i za đačke roditelje i građane.“57
55
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-54. Prijava direktora gim-
nazije na Cetinju protiv suplenta zbog odnosa prema učenici, 4. jul 1922.
56
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67. Prijava direktora gim-
nazije iz Prizrena protiv suplenta zbog veze sa učenicom, 10. februar 1926.
57
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gim-
nazije u Aranđelovcu protiv profesora zbog odnosa prema služiteljki i uče-
nicama, 3. avgust 1922.

207
 Dolazilo je i do dramatičnijih situacija kada je, na pri-
mer, učenica četvrtog razreda gimnazije u Prištini rodila van-
bračno dete, a kao oca navela profesora. Javno mnjenje je pri-
hvatilo tu priču, jer su se od ranije širile glasine da je imao čak
pet ljubavnica među učenicama, a u veliki greh pripisivalo mu
se što je živeo u vanbračnim odnosima sa učiteljicom iz osnov-
ne škole. Razjareno građanstvo je bilo spremno i na linč profe-
sora, a Ministarstvo prosvete je radi „spasavanja mladeži“
hitno premestilo profesora i učiteljicu u međusobno udaljena
mesta.58
Društveni pritisak na prosvetne institucije, zadužene da
kontrolišu službenike Ministarstva prosvete i da ih kažnjavaju,
često je bio oblikovan preko anonimnih dostava u kojima su
dolazile do izražaja netrpeljivosti dostavljača. Stanovništvo ju-
goslovenske države brzo je naučilo da represivne institucije i
mehanizme zloupotrebi za lične obračune ili za širenje glasina
o tuđim životima. Ideološki pritisak države, nametnut slikom o
idealnom učitelju, bio je plodno tlo za oblikovanje ličnosti pre-
ma potrebama prosvetnog sistema, koje često nisu uvažavale
slobodu ličnosti i mišljenja. Tako je nastavljen pritisak mreže
vlasti i moći na lični i intimni život prosvetnih radnika, sa name-
rom da se od njih napravi uzor za neprosvećene slojeve društva.

58
AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Nedatirana petici-
ja građana Ministarstvu prosvete; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–
132. Izveštaj direktora Državne gimnazije u Prištini, 10. septembar 1926.

208
 Glava V

OTPORNOST DRUŠTVENIH PREDRASUDA

Mreže vlasti i moći nisu bile uvek uspešne u nametanju

interesa društvu jugoslovenske države. Neuspeh je posebno vi-
dljiv u oblasti nastojanja da se marginalne grupe nove države
integrišu u društvenu zajednicu. Civilizacijski neuspeh integra-
cije najviše je pogodio osobe sa invaliditetom. Povratak preko
50.000 priznatih ratnih invalida svojim domovima izazvao je
psihološki šok, posledicu tradicionalnog stereotipa o invalidi-
ma kao nepotrebnom „teretu“ za porodicu i društvo. Do počet-
ka ratova 1912–1918. osobe pogođene svim oblicima invalidi-
teta bile su stigmatizovane u društvu čiji su stavovi, sa retkim
izuzecima, bili pod velikim uticajem patrijarhalnih seoskih
normi. Surova logika privređivanja na selu, čije je stanovni-
štvo mukotrpno živelo, vodila je računa o ljudima sposobnim
za teške radove. Za prosečnu seosku porodicu invaliditet nje-
nog člana bio je katastrofalan ishod, čak i gori od smrtnog slu-
čaja, imajući u vidu da je trebalo izdržavati osobu koja nije bi-
la sposobna za adekvatno privređivanje. Nova država je stoga
bila prinuđena da razmotri načine obezbeđivanja egzistencijal-
nih uslova za invalide koji su se nastanili u gradovima. Držav-
na mreža vlasti i moći suočila se sa otporom nazadnog dru-
štvenog morala koji je dezavuisao invalide i oblikovao jednu
vrstu društveno prihvaćenog isključivanja. Ne može se sa si-
gurnošću reći koliko je ljudi bilo pogođeno takvim odno-
som. Prema prvim dostupnim i nepotpunim podacima, pripre-
mljenim za Mirovnu konferenciju u Parizu 1919–1920. godi-
ne, samo je Srbija imala 1.247.435 poginulih građana od čega

209
402.435 vojnika i 264.000 ratnih invalida.1 Udruženje ratnih
invalida Kraljevine Jugoslavije (URI) postalo je jedini donekle
uspešan zastupnik njihovih interesa. Tokom 1935. godine pro-
cenjivalo se da u celoj državi udruženje ima 88.000 članova,
od čega 45.000 ratnih invalida.2
Okupljanje invalida oko budućeg udruženja započelo je
početkom 1919. godine kada su se u tek oslobođenu zemlju
počeli vraćati oni koje je narod nazivao „sakati ratnici“. Zdru-
ženi zajedničkom nesrećom okupljali su se u Beogradu, gde su
se viđali i pokušavali da dođu do posla i krova nad glavom.
Grupa aktivnijih je odlučila da obrazuje odbor, a kasnije i
udruženje ratnih invalida, sa ciljem da se olakša prihvatanje
ove populacije u društvu i da joj se pruži pomoć u pravnom,
materijalnom i moralnom smislu. Organizatori su stupili u bli-
ske veze sa mrežom vlasti. Bili su svesni da bi izostajanje ak-
cije u tom smeru značilo pojavu „nakaradnih poroka“, pa i
„zlih političkih ideja“ pod čime se podrazumevao boljševizam
kod invalidske populacije. Iskusne ratnike je trebalo zakloniti
od „poruga“ onih koji nisu bili svesni tereta invalidnosti, kao i
od iskušenja nezaposlenih da se odaju prosjačenju kao rešenju
svoje egzistencije. Pokretač tih ideja i veza sa političkim vr-
hom bio je dr Milivoje Jovanović ratni invalid iz Balkanskih
ratova, đak univerziteta u Berlinu, Minhenu i Lajpcigu, profe-
sor Bogoslovskog fakulteta u civilu i poslanik Ustavotvorne
skupštine, a zatim budući ministar socijalne politike u jednoj
od brojnih vlada Kraljevine SHS.
Važno je primetiti da su u osnivanju URI invalidi iz
Balkanskih ratova igrali značajniju ulogu od njihovih drugova

1
Момчило Исић, Сељаштво у Србији 1918–1925, Београд
1995, 25–26.
2
Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije
o radu u 1934–1935. godini, Beograd 1935, 6.

210
sapatnika sa Solunskog fronta. Zbor invalida i porodica palih
ratnika održan je 19. februara 1919. u kafani „Takovo“ na Te-
razijama, koja je imala najveću salu u Beogradu. Tada je stvo-
rena uprava odbora osnivača invalidskog udruženja. Mnogi od
njih učestvovali su i u osnivanju udruženja ratnika u junu
1920. Postojala je organizaciona simbioza između ratnih inva-
lida i veteranskih organizacija. Bio je to još jedan vid povezi-
vanja sa mrežom vlasti preko vojnih struktura. Zajedničkim
naporima bivših ratnika i invalida fuzionisano je Udruženje re-
zervnih oficira i obveznika činovničkog reda sa Udruženjem
ratnika. U glavnoj upravi i Upravnom odboru Udruženja re-
zervnih oficira bili su i ratni invalidi. Čak i onda kada je
Udruženje ratnih invalida formirano kao posebna organizaci-
ja njeni članovi su ostali u organima uprave Udruženja rezer-
vnih oficira.
Prvi pokušaj invalida da učešćem u politici aktivno uti-
ču na svoj društveni status povezan je sa kandidaturom Dragu-
tina Jovkovića na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.
godine. On se kandidovao za poslanika na više različitih lista:
u Beogradu na listi Zemljoradničke stranke, u izbornom okru-
gu Sarajevo na listi Srpske nacionalne organizacije, a u izbor-
nom okrugu Tuzla bio je i nosilac njihove liste. Iako je priznao
da zbog oskudice sredstava i obaveza na radnom mestu uopšte
nije kontaktirao sa biračkim telom, Jovković se godinama ka-
snije žalio da ga je ponavljanje izbora u jednoj opštini lišilo
mogućnosti da postane poslanik do čega mu je, navodno, tre-
balo samo 18 glasova.3

3
AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–271–401. Žalba Draguti-
na Jovkovića na ponašanje generala Nikole Tomaševića, komesara Mini-
starstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje – kralju Aleksandru, 26.
septembar 1929. O Milivoju Jovanoviću videti: Ko je ko u Jugoslaviji, Be-
ograd – Zagreb 1928, 61.

211
 Brojne veze URI sa mrežom vlasti i moći jugosloven-
ske države najčešće nisu imale pozitivan efekat. Udruženje rat-
nih invalida trudilo da održava dobre i česte kontakte sa Dvo-
rom. Kralj Aleksandar, u želji da zadrži imidž i autoritet kod
bivših boraca, pružao im je iluziju da podržava njihove oprav-
dane zahteve u pogledu povećanja broja invalida sa obezbeđe-
nim invalidninama, ali u stvarnosti nije mnogo učinio da po-
boljša njihov položaj.4 Iz ugla velikog broja invalida koji su
vapili za socijalnom pravdom logika intervencionizma jugo-
slovenskog vladara, koji je ispravljao krupne nedostatke u ad-
ministrativnom sistemu države, oslanjala se na pretpostavljenu
i nedokazanu volju Krune da reši socijalne probleme prokaže-
nih pojedinaca po ugledu na elemente tradicionalne porodične
autoritarnosti tako bliske društvenom iskustvu jugoslovenskih
prostora. Za većinu njih, kralj je bio uprošćena domaćinska fi-
gura ratnog druga, oca domovine i zaštitnika slabih i ugnjete-
nih. Lični ugao posmatranja vlastitih problema, tako čest kod
molilaca, samo je otežavao dvorskim institucijama da budu, ne
toliko poželjan, koliko neophodan korektor nagomilanih i
otvorenih socijalnih pitanja. Za uzvrat, vladar je iskorišćavao
invalide u složenim igrama oko kreiranja poželjnog identiteta
građanina Kraljevine SHS/Jugoslavije, dodeljujući im zastave
i učestvujući preko posrednika na raznim svečanostima. Cen-
tralni performansi bili su povezani sa insistiranjem na kultu žr-
tava iz Prvog svetskog rata. Godišnjice bitaka i kongresi URI,
uz retke lokalne humanitarne akcije većeg obima, državne i
verske praznike, bile su prilike da invalidi postanu deo dekora
i živi podsetnici na ogromne žrtve u stvaranju jugoslovenske
države. Ta politika nije bila neuobičajena u svetskim razmera-
ma. Bio je to proces koji se u savremenoj istorijskoj nauci de-
finiše kao „izmišljanje tradicije“.
4
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 40, 43–44.

212
 Cilj izmišljanja tradicije bio je naknadno pokrivanje
patinom prošlosti da bi se dobilo na legalitetu i legitimitetu. To
je širok izraz koji u kontekstu obuhvata kako tradicije koje su
nedavno izmišljene i formalno ustanovljene, tako i one čiji se
metod i način uspostavljanja može samo neprecizno ustanoviti
u okviru nekoliko kratkih godina. U pitanju su radnje simbo-
ličkog karaktera i ritualne prirode, koje se ispoljavaju prema
pravilima koja često mogu biti prikrivena i prihvaćena bez for-
malne standardizacije. One teže da uspostave kontinuitet sa
prošlošću i da kroz ponavljanja usade norme ponašanja u men-
talne okvire publike. Još jedna svrha ovih svetkovina bilo je
asociranje na navodnu ili stvarnu nepromenljivost obično fik-
siranu u daljoj prošlosti. U kontekstu oslobađanja predmeta ili
prakse za ritualnu funkciju gotovo isključivo onda kada više
nisu posedovali praktičnu svrhu, nije neobično što se poseglo
za upotrebom zastave po ugledu na ratne pukovske zastave on-
da kada su one završile u muzejima i kada je rat izgledao kao
progresivna posledica koja je dovela do navodnog stvaranja ju-
goslovenske nacije. Prilagođavanje prakse tradiciji, bez obzira
na to da li je bila realna ili izmišljena, podrazumevalo je tea-
tralnu politiku starih načina korišćenja simbola u novim uslo-
vima i korišćenje prethodnih uzora u svrhe koje su imale novi
karakter.5
U jugoslovenskom slučaju radilo se o stvaranju poželj-
ne političke slike rata bez naglašavanja neprijateljske strane,
pošto se i ona po porazu našla u sastavu nove države. Ako je
već neprijatelja trebalo identifikovati, bilo je mnogo lakše i po-
litički svrsishodnije pripisati mu nemački ili mađarski karak-
ter. Kao temelj ideologizovane predstave služili su performan-
si patriotskog karaktera, dok je religiozni deo gotovo nestao sa
5
Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Beo-
grad 2002, 5–12.

213
scene. Multireligioznost jugoslovenskog prostora onemoguća-
vala je efikasniju smešu religiozne i patriotske prirode, a isto-
rijski kontinuitet, u čije ime se dešavala svečanost dodele za-
stava invalidima, u stvarnosti nikada nije postojao kao takav.
Tim manifestacijama nedostajao je i uži karakter identiteta
shvaćenog kao suprotnost u odnosu na drugog. On se možda i
mogao pronaći u naglašavanju ratnog iskustva i tragedije stica-
nja invalidnosti. Ova vrsta izmišljene tradicije uklapala se u
proces evropskih razmera koji je započeo oko 1870. a završio
se 1914. godine. Nova država je očigledno kasnila za isku-
stvom svojih prethodnica, što je i razumljivo zbog hronolo-
škog sticaja okolnosti njenog nastajanja. Izmišljanje tradicije
tog razdoblja može se podeliti u tri tipa koja nisu nužno neo-
dvojiva već se u dobroj meri prepliću i dopunjavaju. Prva vrsta
tradicija odnosi se na one koje su svojom simbolikom oličava-
le socijalnu povezanost zajednice, bez obzira na to da li je ona
bila stvarna ili izmišljena. Druga vrsta imala je zadatak da us-
postavi identitet i afirmiše legitimitet institucije ili zajednice.
Treća kategorija dobila je svrhu da usadi sistem vrednosti i ve-
rovanja vezanih za očekivana tipska ponašanja. Prednost ove
vrste tradicija bila je u nesklonosti sporadičnih identiteta razli-
čitih društvenih grupa da se suprotstave jedna drugoj u okviru
neke ličnosti.6
Taj društveni i politički proces „obeležavanja uspome-
na“, odnosno insistiranja na politički poželjnom usklađivanju
individualnih i kolektivnih iskustava koja su podsećala na žr-
tve podnete na oltar političkog ideala, bio je i u službi potrebe
da se dalje stabilizuje do trenutka dostizanja „jednoplemene“
svesti svih podanika sa jugoslovenskim obeležjima. U tim mi-
tologizacijama sa primesama sakralnog rituala, u ime poveziva-
nja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, žrtvovanjem „za kralja i
6
Isto, 13–18.

214
otadžbinu“ bez pogovora, kroz fiktivnu numeričku nadmoć
mrtvih nad živima i preživelima, stvarao se moralni i katego-
rički imperativ očuvanja države po svaku cenu. Po mišljenju
francuskih sociologa, radi se o prostom korišćenju sugestivne
moći vođa da privuku mase pomoću preslikavanja odnosa iz
prošlosti na savremenost i sutrašnjicu. Većina svečanosti sa
istorijskom konotacijom proticala je u naporu prikazivanja i
prizivanja patriotsko- didaktičkih šema moralnosti.7 U tu svrhu
postojanje invalida rata iskorišćeno je ne samo da bi oni dobili
na društvenoj korisnosti, već i sa namerom da se budućim voj-
nicima na braniku otadžbine usadi ideja da nikada neće biti na-
pušteni od države i Dvora, čak i onda kada budu stekli invalid-
nost. Iako pitanje zastave koja se dodeljivala predstavnicima
invalidskih organizacija može izgledati efemerno, ono je bitno
budući da je zastava bila likovni izraz povezanosti države, di-
nastije i invalida. Drugim rečima, slika odnosa mreže vlasti i
podređene socijalne grupe.
Zastava je bila veličine 90 x 70 cm. Sa jedne strane bila
je crvena, a na svakom uglu imala je izvezene inicijale „A I“
što je asociralo na ubijenog kralja. Na sredini se nalazio grb di-
nastije Karađorđevića oivičen vencem od izvezene svile. Iznad
venca nalazio se kružni natpis „Jugoslovenskim ratnim invali-
dima Aleksandar I“, dok su sa strane stajale godine 1804–1912.
Na oba ugla zastave nalazile su se zlatne kićanke. Druga strana
zastave bila je u znaku državne trobojke, dok je u sredini stajao
7
John R. Gillis, Memory and Identity: The History of a Relation-
ship, in: John R. Gillis (Ed.), Commemorations, The politics of National
Identity, New Jersey 1994, 5. Navedeno prema: Мирослав Јовановић, На-
слеђе „вишше классе“: одраз друштва у српском књижевном, култур-
ном и научном наслеђу 18. века, (Прилог проучавању српских грађан-
ских традиција 18. века), Годишњак за друштвену историју, год. IX,
св. 1–3, Београд 2002, 16; Serž Moskovisi, Doba gomile, knj. I, Beograd
1997, 173–174.

215
dvoglavi beli orao okružen vencem kome je na grudima bio
postavljen državni grb. Oko orla i grba nalazio se zlatnim slo-
vima ispisan natpis „Pod pokroviteljstvom Njegovog Veličan-
stva Kralja Aleksandra I“. Sa strane su bile godine 1918–1932.
U svakom uglu nalazila se vezena hrastova grančica. Uz zasta-
vu je išao i propratni materijal. Bila je to plava traka duga 60 i
široka 17 cm sa zlatnim resama, zlatnim gajtanom, šipkom i
slovima vezenim u zlatu što je obično bila posveta darodavca
zastave prostorno ograničena na 25 slova. Pored zastave išlo je
i koplje na čijem su vrhu bili mizdrak i futrola. Cena zastave
bila je 10.000 dinara. Bila je to svojevrsna piktografska ukršte-
nica čiji je rezultat asocirao na neprekinut hronološki niz dr-
žavnosti od Prvog srpskog ustanka do kraja Prvog svetskog ra-
ta, pa i duže, pri čemu dnevnu aktuelnost sugeriše godina stva-
ranja države i godina dodele zastave. Koliko je igra stvaranja
identiteta političkog karaktera bila uska i zavisila od kraljeve
lične percepcije svedoče i nesporazumi u vezi sa invalidskim
zastavama i praksom njihove promocije. Ustanove zadužene
za socijalnu politiku pokazale su se potpuno neobaveštene.
Ministarstvo socijalne politike se obratilo Središnom odboru u
nastojanju da dozna kontinuitet prakse dodeljivanja zastava.
Tek kada je kralj Aleksandar prvi odlučio da Središnom odbo-
ru pokloni zastavu i da joj kumuje matica svih ratnih invalida
dozvolila je svojim organizacijama posedovanje zastave, ali
pod uslovom da ona mora biti tačna kopija originala zastave
Središnog odbora. Ni maršalat Dvora nije imao uvid u postoja-
nje takve prakse, pa je bio zatečen zahtevom oblasnog odbora
URI iz Tuzle. Kada su protokolarni problemi bili konačno raz-
rešeni, pokrenuta je nova praksa u kojoj su lokalni organi vla-
sti umesto Dvora preuzeli ulogu darodavaca. Tu politiku prvi
je promovisao ban Vrbaske banovine Bogoljub Kujundžić ku-
mujući zastavi oblasnog odbora iz Banjaluke 1935. godine.

216
Uloga Dvora u javnim svečanostima svela se na poklanjanje
zlatnih eksera za zastavu sa monogramima kneza Pavla i kralja
Petra II. Lokalna osobenost svečanosti dodele zastave bila je u
proglašavanju tog dana za dan invalida u celoj Vrbaskoj bano-
vini. Program proslave obuhvatao je prisustvo izaslanika i
brojne priredbe u korist ratnih invalida. Lokalne vlasti Vrbaske
banovine podržale su sve zahteve invalida u pogledu prisustva
izaslanika i pravila ceremonije dodele zastave.8
Posle zavođenja režima integralnog jugoslovenstva
mreža vlasti se ponašala u duhu politički podobne centralizaci-
je sistema nadzora nad socijalnim slojevima. Na pravnom po-
lju to je značilo objavljivanje Zakona o državnom nadzoru nad
radom invalidskih društava. Obnarodovan 1929. a dopunjen
1931. godine ovaj pravni akt definisao je da sva društva koja
su imala veze sa invalidnošću, bez obzira na to da li su uživala
državnu pomoć, moraju biti pod nadzorom ministra socijalne

8
AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba URI da
kralj Aleksandar prisustvuje njihovom X kongresu, 16. maj 1933; AJ, f.
Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Dopis maršala Dvora o određi-
vanju izaslanika za kongres URI – prvom ađutantu kralja Aleksandra, 16.
maj 1933; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba Sredi-
šnog odbora URI za audijenciju kod kneza Pavla – maršalu Dvora, 13. fe-
bruar 1935; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba obla-
snog odbora iz Tuzle da kralj Petar II kumuje i prisustvuje osvećenju zasta-
ve oblasnog udruženja – Kabinetu kralja, 18. septembra 1935; AJ, f. Dvora
Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Prepis pravila o izgledu zastave; AJ, f.
Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Dopis Središnog odbora URI
Ministarstvu socijalne politike o pravu oblasnih odbora na zastavu; AJ, f.
Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Obaveštenje oblasnog odbora
URI iz Banjaluke o svečanosti dodele zastave, 15. novembar 1935; AJ, f.
Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Naredba ministra Dvora da se
odredi kraljevski izaslanik za svečanost dodele zastave; AJ, f. Dvora Kra-
ljevine Jugoslavije 74–233–348. Podrška načelnika upravnog odeljenja Vr-
baske banovine zahtevima invalida, 21. novembar 1935.

217
politike i narodnog zdravlja, koji je dobio i pravo da odobrava
osnivanje novih udruženja. Nadzor se vršio na tri načina: pre-
ko Ministarstva socijalne politike, preko institucija Glavne
kontrole, pa čak i preko pojedinaca sa ministrovim ovlašće-
njem koji nisu morali biti aktivni državni službenici. Dužnost
invalidskih organizacija bila je da podnose tromesečne izvešta-
je o radu, iz kojih su se morale videti sve odluke njihovih od-
bora pa čak i odvojena mišljenja onih koji se nisu slagali sa
njima. Posebnu celinu izveštaja činili su finansijski izveštaji i
pozicije primanja i izdavanja novčanih sredstava. Izveštaje su
potpisivali svi članovi upravnih i nadzornih odbora ili u sluča-
ju da ta tela nisu bila formirana osobe ovlašćene da potpisuju
službenu prepisku.
Kontrola rada invalidskih organizacija bila je osnažena
diskrecionim pravom ministra socijalne politike da odredi bilo
kom invalidskom društvu osobu u funkciji komesara, sa pra-
vom da razrešava upravne i nadzorne odbore invalidskih orga-
nizacija ili pojedine članove i da u sporazumu sa ministrom
preuzme poslove udruženja uz pomoć stručnih lica. Po zavo-
đenju komesarske uprave on je bio dužan da pregleda celoku-
pan rad društva do zavođenja uprave i da podnese izveštaj o
radu lično ministru sa predlogom daljih planova. Funkciju ko-
mesara mogli su isključivo obavljati ratni invalidi ili rezervni
oficiri, mada je bilo poželjno da budu državni činovnici iako
se ostavljalo mesto i za osobe sa slobodnim profesijama. Jedi-
no ograničenje komesara bilo je u instrukcijama zakona da se
mora raditi po pravilima preuzetog invalidskog društva uz do-
govor i naređenja resornog ministra. Na komesara su, po auto-
matizmu, prelazile sve dužnosti članova raspuštenih odbora.
Trajanje komesarskog nadzora nije bilo ograničeno i određi-
vao ga je ministar socijalne politike kome je komesar odgova-
rao za svoj rad. Od komesara se nije očekivalo da volontira.

218
Nagradu za njegov rad određivao je ministar, ali iz sredstava
budžeta društva u kome je radio. Zakon je 1938. godine postao
svojevrsni „lex specialis“, jer se voljom državnih vlasti prestao
odnositi na URI koji je iskusio težinu komesarske uprave u pe-
riodu 1929–1932. godine.9 Posle pogibije kralja Aleksandra i
proklamovanja Namesništva krajem 1934. godine, URI je for-
malno postalo prvo privatno udruženje u Jugoslaviji, pod po-
kroviteljstvom maloletnog kralja Petra II, a njegova delegacija
je primljena u svečanu audijenciju kod kneza namesnika Pavla
Karađorđevića. Tokom audijencije, knez je obećao da će o
promenama Zakona o invalidima „razgovarati“ sa premijerom
Bogoljubom Jevtićem. Izgledalo je da se situacija može popra-
viti aktivnim prisustvom invalida na vladinoj izbornoj listi sa
pet kandidata za poslanike tokom izbora 1935, o čemu je po-
stignuta preliminarna saglasnost sa Jevtićem, ali su se ministri
Jevtićeve vlade tome usprotivili. Većina poslaničkih kandidata
iz redova invalida povukla je posle toga svoje kandidature
osim dvojice, ali ni oni nisu uspeli da budu među 370 izabra-
nih poslanika u Narodnoj skupštini. Njihov izborni neuspeh
bio je posledica direktnog mešanja ministra unutrašnjih poslo-
va Velje Popovića u izborni proces. Popović je protežirao su-
parnike članova udruženja i naredio je policiji da izvrši priti-
sak na glasače kako invalidi ne bi slučajno pobedili njegove
ljude.10 Tako se završio pokušaj međuratnih invalida da delo-
vanjem u politici utiču na poboljšanje lošeg položaja u jugo-
slovenskom društvu.

9
Ljubomir Hofmanović, Zbornik najnovijeg invalidskog zakono-
davstva u 1939. godini, Beograd 1939, 169–171.
10
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 55, 57–58. O nasilju i priti-
scima tokom izbora održanih 1935. godine videti: Đoko Tripković, Izborna
kampanja vlade Bogoljuba Jevtića 1935. godine, Istorijski glasnik, br. 1–2,
Beograd 1983, 76–78.

219
 Nespremnost i nesklonost političkih struktura da se su-
oče sa potrebom invalida da svoje stavove izraze aktivnim
učešćem u izbornom procesu najbolje svedoči o predrasudama
prema njima, ali i o tendenciji zapostavljanja njihovih interesa.
Pojedini invalidi su pokušavali da ličnim intervencijama u Na-
rodnoj skupštini reše svoje životne probleme.
Ostalo je zabeleženo da je 1924. godine nekoliko ratnih
invalida i jedna žena invalid uputilo molbe i žalbe lično Odbo-
ru za molbe i žalbe u Skupštini, koji je bio dužan da ih prouči i
da podnese izveštaj skupštinskom sazivu.11 Sudbina ovih mol-
bi i žalbi nije poznata, ali je to bio još jedan od dokaza da su
narodni poslanici, kao deo mreže vlasti, mogli i na taj način da
se upoznaju sa problemima koji su pritiskali invalide.
Stranački i politički interesi uticali su i na predstave
narodnih poslanika i ministara kraljevskih vlada da su invalidi
bili i ostali značajno glasačko telo koje se u procesu biranja
narodnih poslanika moglo povesti i za svojim socijalnim inte-
resima.
Opozicija u Narodnoj skupštini napadala je vladu Mila-
na Stojadinovića da joj je politički običaj da svake godine pri-
likom izglasavanja budžeta za socijalnu politiku frazira sa izja-
vama saosećanja sa invalidima, a da u stvarnosti ne čini ništa
da im poboljša položaj.
Odbijanje Dragiše Cvetkovića da u zakonsku procedu-
ru uvrsti predlog opozicije za rešenje invalidskog pitanja, pod
izgovorom da je u pitanju isti projekat koji je ministarstvo na-
meravalo da dostavi Narodnoj skupštini, bio im je dokaz da
vladi nije bila važna socijalna politika već glasovi socijalno
ugroženih. Sam ministar nije video ništa strašno u prekorima
11
Izlaganje sekretara Skupštine Dimitrija Popovića na 7. redov-
nom sastanku Narodne skupštine od 11. oktobra 1924, Stenografske bele-
ške Narodne skupštine Kraljevine SHS, god. V, knj. III, Beograd 1924, 162.

220
da se povodi za stranačkim interesima, jer je smatrao da se za
njima povodi i opozicija.12
Pokazatelj lošeg društvenog statusa invalida bio je i
veliki broj intervencija udruženja u institucijama socijalne po-
litike. Za društvo koje je, po rečima savremenika, ogrezlo u in-
tervencionizmu nije bilo čudno što je URI od 1933. do 1935.
imalo čak 2.736 intervencija.13 Središni odbor je pismeno in-
tervenisao u 298 slučajeva, a oblasni odbori čak 796 puta. Sa-
mi invalidi intervenisali su pismeno u 326 predmeta, a usmeno
se 396 puta obraćali nadležnim vlastima. Mesni odbori podne-
li su 238 neposrednih predstavki. Ukupno gledano, najveći
broj predstavki upućen je ministarstvima za prosvetu, finansije
i socijalnu politiku. Pretežan broj intervencija, oko 2.000, imao
je veze sa primenom Zakona o invalidima iz 1929. godine. To
nije bio jedini vid obraćanja ustanovama. Procenjivalo se da
je tokom 1934. godine postojalo oko 8.000 slučajeva u kojima
su se invalidi obraćali institucijama, a do kraja jula 1935.
brojke su se kretale do 5.100 molbi, žalbi i drugih akata.14
Zakonodavci, i pored svih napora, nisu uspevali da ade-
kvatno odgovore osnovnim društvenim ni materijalnim potre-
bama invalida. Svi jugoslovenski zakoni o invalidima između
dva svetska rata bili su saglasni u diskriminatorskoj odredbi da
invalidi sa procentom oštećenja nižim od 20% nemaju nikakva

12
Diskusija narodnog poslanika Milana Petkovića na 32. redov-
nom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938, Stenografske bele-
ške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, god. VII, knj. III, Beograd
1938, 879.
13
Pod intervencionizmom su se podrazumevale zloupotrebe partij-
skih funkcija i ukorenjena navika jugoslovenskog stanovništva da razne ad-
ministrativne probleme rešava preko „veze“. O žalbama na činovnike vide-
ti: Ljubomir Petrović, Jugoslovenska država i društvo u periodici 1920–
1941, Beograd 2000, 115–116.
14
Podaci prema: Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 140.

221
prava.15 Posle stvaranja jugoslovenske države krajem 1918.
godine, privremena zakonska rešenja omogućila su Ministar-
stvu socijalne politike da „u hodu“ vodi politiku zaštite invali-
da, ali nisu trajno rešavala njihov status. Sa nestrpljenjem se,
iz tih razloga, čekalo na trajnu konsolidaciju socijalno pravnih
normi. Tokom 1922. godine Ministarstvo socijalne politike, u
bliskoj saradnji sa invalidskim organizacijama, kreiralo je na-
crt zakona o invalidima. Taj nacrt, međutim, kao ni desetak
narednih zakonskih predloga i projekata za rešavanje problema
invalida, nije ni ušao u proceduru u Narodnoj skupštini. Ko-
načno uobličavanje zakona izazvalo je razočarenje zbog njego-
vih restriktivnih ekonomskih odredaba. Poznavaoci socijalnih
prilika u Kraljevini nisu štedeli reči kritike na račun zakona o
invalidima iz 1925. ocenjujući ga kao „... jedan od najlošijih
socijalnih zakona naše ere.“ Po njegovim paragrafima, invalidi
rata primali su iz državne blagajne 1,30 dinara invalidnine
dnevno po osobi. Samo oko 800 najtežih invalida moglo je da
računa na ličnu potporu koja je iznosila 13 dinara dnevno. To
nije bilo dovoljno ni za puko preživljavanje samaca, a tim ma-
nje za izdržavanje brojnih članova porodice osoba sa invalidi-
tetom. Država se pokazala nesposobnom da obezbedi kontinui-
tet u isplaćivanju tih potpora. Po nekim proračunima, sredinom

15
Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica poginulih, po-
mrlih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih žrtava (dalje: Zakon
o privremenoj pomoći invalida...), Službene novine Kraljevine Srba, Hrva-
ta i Slovenaca, god. III, br. 294, 31. decembar 1921, 1; Invalidski zakon
(dalje: Invalidski zakon iz 1925. godine), Službene novine Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca, god. VII, br. 268, 21. novembar 1925, 5; Invalidski za-
kon (dalje: Invalidski zakon iz 1929. godine), Službene novine Kraljevine
Srba, Hrvata i Slovenaca, god. XI, br. 161, 13. jul 1929, 1170; Uredba o
ratnim invalidima i ostalim žrtvama rata (dalje: Uredba o ratnim invalidi-
ma...), Službene novine Kraljevine Jugoslavije, god. XX, br. 277, 2. de-
cembar 1938, 1346.

222
treće decenije prošlog veka Ministarstvo socijalne politike du-
govalo je invalidima 200 miliona dinara.16 Broj priznatih rat-
nih invalida, zbog restriktivne budžetske politike jugosloven-
skih vlada, nije prelazio 52.425, a odredbama novog zakona iz
1929. godine spao je na samo 27.532 ljudi. Posebna nepravda
učinjena je ratnim vojnim invalidima koji su to postali od po-
sledica bolesti, preležanih u ratovima. Ideja zakonodavca da
isključivo bolešću onesposobljeni invalidi sa 80% i više proce-
nata oštećenja imaju pravo na državnu pomoć bila je nehuma-
na i u suštini anticivilizacijska.17 Finansijski efekti redukcije
invalidnina u narednom petogodišnjem periodu 1929–1934.
približno su procenjivani na 600 miliona dinara uštede, ali to
nije bilo adekvatno opravdanje za prepuštanje invalida eko-
nomskim i socijalnim nedaćama.18
Na početku nije izgledalo da će mreža vlasti, od raznih
ministarstava, preko Skupštine, do lokalnih institucija, prepu-
stiti invalide sudbinama marginalnih grupa. Krajem 1919. go-
dine, Ministarstvo za socijalnu politiku organizovalo je anketu
o invalidskim problemima u Beogradu. Iz anketnih pitanja vidi
se namera Ministarstva da formira socijalnu sekciju pri Držav-
noj invalidskoj komisiji, koja bi se bavila, između ostalog, rad-
nim mestima u državnim i autonomnim upravama, a predviđa-
la su se i posebna preduzeća u kojima bi radna mesta, isključi-
vo ili većim delom, popunjavali invalidi. Sekcija bi bila zaduže-
na i za rešavanje pitanja raznih povlastica u administrativ-
nom, odnosno zakonodavnom pogledu, formulisanje uputstva
16
Ljubomir St. Kosier, Socijalno stanje i socijalan rad u Jugosla-
viji, Jugoslovenski državni almanah, deo I, Jugoslovenski socijalni alma-
nah, Beograd 1930, 8.
17
Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavi-
je o radu u 1934–1935. godini, Beograd 1935, 49. O tome više: Božidar
Nedić, Problem obezbeđenja invalida, Beograd 1936, 31.
18
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 54.

223
za posredovanje u zapošljavanju invalida i stvaranje smernica
za poboljšanje njihove ekonomske egzistencije, pružajući im
moralnu, materijalnu i pravnu podršku. Pojavio se problem da
li u procesu reedukacije invalida treba od samog početka pri-
znati učenicima pravo na izvestan dohodak koji bi se uvećavao
sa približavanjem kraja školovanja. Namera da se zaposli veći-
na ratnih invalida otvarala je brojna pitanja iz oblasti ekonom-
skog razvoja nove države. Razmišljalo se o zavođenju eventu-
alne obaveze privilegovanih i akcionarskih industrijskih predu-
zeća da obrazuju i zaposle osobe sa invaliditetom, a nagovešta-
valo se da bi se hroničan nedostatak prosvetnog kadra specija-
lizovanog za rad sa invalidima prevazilazio uključivanjem svr-
šenih polaznika zanatskih i poljoprivrednih škola i kurseva u
nastavni proces. Jedna od ideja, od koje se brzo odustalo, bila
je upotreba ratnih invalida za suzbijanje nepismenosti u zaba-
čenim selima koja nisu imala uslove za otvaranje osnovnih
škola.19 Većina ovih ideja primećivala se, u većoj ili manjoj
meri, u zakonskim osnovama za zapošljavanje invalida.
Sa Vidovdanskim ustavom iz 1921. država je i zvanič-
no, kao ustavnu dužnost, preuzela brigu o stručnom usavršava-
nju invalida kako bi se osposobili za samostalno privređivanje,
a priznala im je i pravo na državnu pomoć i zaštitu. Te benefi-
cije pripadale su i porodicama poginulih i umrlih boraca. Tako
su invalidi prisiljeni da svoja specifična prava ostvaruju u za-
jednici sa osobama koje nisu bili invalidi, a koje su pripadale
ekonomski i socijalno nedovoljno obezbeđenim kategorijama
društva.20 Središni odbor URI je kontrolisao rad zanatlijske

19
AJ, f. Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja 39–9-
26. Anketa o invalidskom pitanju u Beogradu, sprovedena 13–16. novem-
bra 1919.
20
O tome svedoči član 32 Vidovdanskog ustava kojim je regulisa-
no da: „Invalidi, ratna siročad, ratne udovice i siromašni i za rad nesposob-

224
proizvođačko-nabavne zadruge ratnih invalida, stacionirane u
Zemunu, koja je služila za profesionalno osposobljavanje inva-
lida i ratne siročadi. Ona se bavila isključivo edukacijom zana-
tlija sve do zatvaranja radionica 1927. godine, a u radionici je
na obuci bilo oko 60 invalida i siročadi. Invalidima je tokom
obuke isplaćivano 108 dinara mesečno. Kada je zadruga pre-
stala sa radom, deo ratne siročadi upućen je na produžetak
školovanja pri radionicama Pirotehničkog zavoda u Kragujev-
cu.21 Iako je ta zadruga ostvarivala značajne rezultate oni nisu
bili ni izbliza dovoljni da se obezbedi adekvatan nivo zaposle-
nosti invalida koji su se, prilikom pokušaja obezbeđivanja posla
i egzistencije, suočavali sa snažnim društvenim predrasudama.
Neadekvatan odnos mreže moći i vlasti prema invalidi-
ma najbolje ilustruje podatak da se uopšte nije vodila uredna
državna statistika o brojnosti invalidske populacije. Tek sredi-
nom i krajem 1930-ih godina stidljivo se nagoveštavala potre-
ba državnih institucija za tom vrstom informacija i tražila po-
moć invalidskih organizacija u obavljanju tih zadataka. Rok u
kome bi se obavio tako složen poduhvat nije bio određen. Sre-
dišni odbor URI je odlučio da svoje oblasne odbore podrži su-
mom od 300.000 dinara za podmirivanje eventualnih visokih
troškova prikupljanja statističkog materijala.22 Izbijanje Dru-
gog svetskog rata sprečilo je ostvarivanje plana o evidentiranju

ni roditelji poginulih ili u ratu umrlih ratnika uživaju naročitu državnu za-
štitu i pomoć u znak priznanja. Zakonom će se urediti pitanje o osposoblja-
vanju invalida za rad, i o vaspitanju ratne siročadi za rad i život.“ – Citirano
prema: Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slo-
venaca, 528.
21
Grupa autora, Istina o stanju u Invalidskom Udruženju i radu
njegovog bivšeg Središnog Odbora, (dalje: Istina...), Beograd 1930, 35–36.
22
Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavi-
je o radu u 1935–37. godini, (dalje: Rad URI tokom 1935–1937. godine),
Beograd 1937, 9.

225
invalidske populacije. Broj stvarnih invalida bio je znatno veći
od broja onih koji su uživali socijalne beneficije.
Po nezvaničnoj statistici na teritoriji Kraljevine SHS
bilo je 74.537 osoba sa invaliditetom stečenim u ratovima
1875–1918. godine. Po nacionalnoj strukturi, među njima su
najviše bili zastupljeni Srbi sa 33. 837 lica ili 45,39% od ukup-
nog broja. To je i razumljivo kada se zna da je u periodu
1875–1918, za samo 43 godine, srpski narod vodio 5 ratova, u
proseku jedan na svakih 8,6 godina. Druge nacionalne zajedni-
ce jugoslovenske države sa tim problemom suočile su se tek u
toku Prvog svetskog rata, a najviše su bili pogođeni Hrvati sa
21.850, odnosno 29,31%, dok su Slovenci imali 11.817 ili
15,85% invalida rata. Među nacionalnim manjinama bilo je
najviše Nemaca: 2.657 (3,56%), 2.527 Mađara (3,39%), 800
Rumuna (1,07%), 643 Čeha i Slovaka (0, 86%), dok je 400 in-
valida (0,53%) pripadalo drugim nacionalnostima. Statistika nji-
hovog bračnog stanja svedoči da je od 74.537 invalida samo
14.902 (19,99%) bilo bez bračnog partnera, ne računajući
2.132 (0,02%) udovca. U braku su bila 57.503 invalida rata
(77,14%), a ukupno 59.715 oženjenih i udovaca imalo je
126.649 dece što znači prosečno 2,12 dece na jednu porodicu.
Opadanje važnosti porodične zadruge za jugoslovensko dru-
štvo vidi se iz podataka da je samo 18.029 invalida (24,18%)
živelo u zadrugama i moglo da računa na fizičku i materijalnu
pomoć šire porodične sredine. Socijalno ugroženo je bilo
16.750 invalida (22,47% od ukupnog broja), pošto nisu mogli
izdržavati ni sebe, a tim manje svoje porodice. Najviše takvih
slučajeva (3.234) zabeleženo je u Crnoj Gori, a najmanje
(1.385) u Vojvodini. Srbija, u granicama iz 1913. godine, ima-
la je 2.234, Bosna i Hercegovina 3.167, Dalmacija 2.840, Hr-
vatska sa Slavonijom 1.240, a Slovenija 2.650 socijalno ugro-
ženih invalida. Većina evidentiranih osoba sa invaliditetom,

226
njih 47.384 ili 63,57%, posedovala je zemlju. Od 26.973 inva-
lida bez zemlje čak 68% živelo je na teritoriji Dalmacije, dok u
Srbiji i Crnoj Gori njihov broj nije prelazio 10% popisanih.
Imanja sa okućnicom bila su toliko mala da nisu zadovoljavala
osnovne životne potrebe. Više od polovine svih invalida
(43.000 ili 57,68%) bavilo se zemljoradnjom. Oko 3.000, od-
nosno 4,02% njih, bavilo se slobodnim profesijama, a njih
6.000 potražilo je zanimanje u redovima slabo plaćenih radni-
ka i služitelja. Oko 23.000 ljudi bavilo se šumarstvom, zanati-
ma, pa čak i rudarstvom. Među njima je bilo 48.326 poreskih
obveznika, ili 64,83%, koji su plaćali od 5 do 100 dinara pore-
za. O njihovoj nemaštini posredno svedoči i podatak da je tri če-
tvrtine oporezovanih invalida plaćalo državi svega 5 dinara.23
Zakonodavci su bili svesni da su predviđene budžetske
sume za penzije i invalidnine bile nedovoljne za sticanje nor-
malnog životnog standarda. Zato se pokušavalo i sa kodifika-
cijom prava na zapošljavanje ratnih invalida, tim pre što je u
zapadnoj i srednjoj Evropi institucija „prinudnog upošljava-
nja“ invalida u javnim i privatnim službama bila uobičajena.
Ustavne norme su predviđale pravo države da interveniše kao
sudija u privrednim odnosima građana. Izričito se naglašavalo
da će se zakonski regulisati osposobljavanje ratnih invalida za
rad.24 U stvarnosti, to je regulisano 1921. godine. Do tada, ali i
posle te godine, bilo je mnogo slučajeva nelegalnog otpuštanja
ratnih invalida iz redova službenika. Božidar Nedić, dugogodi-
šnji predsednik URI, i sam je dobio otkaz 1921. kao državni
činovnik sa motivacijom da zbog 16 rana zadobijenih u ratu
nije sposoban ni za obavljanje administrativnih poslova, iako
je kasnije vršio sve dužnosti koje je podrazumevala funkcija
23
Milutin Mrvaljević, Invalidsko pitanje, Jubilarni zbornik života
i rada Kraljevine SHS 1918–1928, Beograd 1928, 675–678.
24
S. Jovanović, n. d., 524, 528.

227
predsednika.25 Svi propisi, bez izuzetka, navodili su obavezu
države da pomogne invalidima u sticanju ekonomske samo-
stalnosti i društvene resocijalizacije. Vrste državne pomoći bi-
le su stručna obuka, državna materijalna podrška pri započi-
njanju profesije ili poboljšavanju privrednog položaja invalida.
Brojnim zemljoradnicima invalidima obećavana je zemlja i
sredstva za proizvodnju. Davanje prava na prodaju monopol-
skih proizvoda, duvana i lutrije imalo je cilj da pojača materi-
jalnu poziciju onih koji nisu mogli da se zaposle na druge na-
čine. Drugi načini obuhvatali su posao u javnim upravnim i sa-
moupravnim telima i preduzećima, a podrazumevali su i aktiv-
no posredovanje države prilikom zapošljavanja.26
Zakoni u oblasti zapošljavanja bili su na početku veo-
ma liberalni, da bi sa godinama pristup postajao sve restriktiv-
niji, mada delimično potisnut tek pred izbijanje Drugog svet-
skog rata. Odredbe o stručnom usavršavanju invalida u zanati-
ma bile su tipičan primer. Privremena rešenja predviđala su
obavezu svake ratom hendikepirane osobe da se obuči za zani-
manja koja je fizički bila u stanju da obavlja. Po završetku
obuke i polaganja majstorskog ispita invalidi su, shodno dr-
žavnim finansijskim mogućnostima, dobijali poklon u novcu
kako bi mogli da nabave alat za svoju struku. U trogodišnjem
roku taj alat bio je u privremenom vlasništvu države i svojina
pod nadzorom invalidskog odeljenja Ministarstva socijalne po-
litike, a posle toga prelazio je u trajno vlasništvo zanatlije. Bez
obzira na zanat koji su odabrali mogli su da računaju i na dr-
žavnu dvogodišnju pozajmicu do 2.000 dinara bez kamate.
Ukoliko pozajmica ne bi bila vraćena u roku, ili ne bi bila

25
O njegovom otpuštanju videti: B. Nedić, n. d., 64.
26
Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 2; Invalidski zakon iz
1925. godine..., 2; Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1170; Uredba o rat-
nim invalidima ...,1342.

228
iskorišćena u predviđene svrhe, invalid je gubio sva zakonom
utvrđena prava osim besplatnog lečenja i penzije.27 Nova za-
konska rešenja tretirala su tu problematiku na sasvim drugi na-
čin. Od 1925. alat su mogli da dobiju isključivo invalidi koji
su sa „dobrim“ uspehom završili obuku, a on im se dodeljivao
iz prihoda Narodnog invalidskog fonda čije je vlasništvo bio.28
Četiri godine kasnije ta odredba je nestala iz novog zakona, a
umesto nje pojavila se druga koja je sve izdatke za obuku i
školovanje invalida prebacila na teret prihoda Narodnog inva-
lidskog fonda.29 To gledište ponovo je osnaženo pred kraj me-
đuratnog razdoblja kada se više nije smatralo neophodnim uče-
šće države u stvaranju preduslova za bavljenje malom privre-
dom. Podsticaj dobrim učenicima zanata davao se odredbom
da oni imaju pravo na nagradu od koje im se trećina sume is-
plaćivala odmah, a preostali deo sa kamatom ulagao se u ban-
ke i predavao invalidima na kraju školovanja.30
Ratnim invalidima koji su bili državljani Kraljevine
SHS, po kratkotrajnom zakonu o privremenoj pomoći invalida
davalo se apsolutno pravo prvenstva prilikom zapošljavanja u
javnim i samoupravnim službama. Ulogu u dobijanju radnog
mesta imali su principi delimične fizičke, ali i stručne osposo-
bljenosti pojedinaca. Kada su se vraćali u svoje staro preduze-
će imali su prava na isti ili sličan položaj koji su zauzimali pre
ratova. Kako bi invalidi mogli da dobiju ta mesta zakon je po-
slodavcu, po potrebi, nalagao i otpuštanje zdravih radnika, a
posebno stranih državljana. Ministar socijalne politike zadrža-
vao je pravo da, u dogovoru sa drugim ministarstvima i na osno-
vu „saslušanja“ privrednih institucija, naredi poljoprivrednim,

27
Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 2–3.
28
Invalidski zakon iz 1925. godine..., 4–5.
29
Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172.
30
Uredba o ratnim invalidima..., 1344.

229
industrijskim, trgovačkim i transportnim preduzećima da zapo-
sle invalide koji su prošli posebnu obuku za rad u njima, iako
o toj obuci nije doneta zakonska odluka. Sporne slučajeve, oko
stručne sposobnosti kandidata i visine plata invalida, rešavala
je posebna komisija u čijem su sastavu bili predstavnici URI,
Državne inspekcije rada i vlasnici preduzeća ili predstavnici
zaposlenih. Komisija je donosila odluke polazeći od stava,
utvrđenog zakonom, da se invalidu ne sme smanjivati dohodak
zbog toga što uživa državnu novčanu pomoć. Da bi se invalidi-
ma olakšalo traganje za poslom, predviđalo se i besplatno po-
sredovanje državnih berzi rada.31
Novi zakon o invalidima iz 1925. formalno je osigura-
vao prioritet invalida prilikom „popunjavanja mesta“ u držav-
nom i samoupravnom sektoru. U odnosu na ranije norme novi-
na je bila naglašavanje da fizička nesposobnost ne sme biti po-
vod za otpuštanje ili za odustajanje od postavljanja na nove
dužnosti tamo gde se ti poslovi mogu obavljati shodno moguć-
nostima invalida. Za vojne činovnike, aktivne oficire i podofi-
cire predviđalo se da ostanu u aktivnoj službi ukoliko bi ih le-
karska komisija proglasila sposobnim za obavljanje dužnosti, a
prebacivanje iz trupa u kancelarijsku službu i obrnuto vršilo se
na osnovu „superrevizione“ komisije nadležne divizijske obla-
sti. Lekarske komisije za civilne državne činovnike donosile
su odluku o tome da li će oni ostati u državnoj službi, a napo-
minjalo se da invalidnost ne sme da bude prepreka profesio-
nalnom napredovanju. Izričito se naglašavalo da će se invalidi-
ma, ako već ne mogu da rade u struci za koju su se ranije
osposobili, dodeljivati radna mesta koja nisu zahtevala „naro-
čito naporan“ rad ili posebnu stručnu spremu. Da su opštinska i
samoupravna tela izbegavala zapošljavanje invalida, predviđeno
u prethodnom zakonu, vidi se iz odredbi koje su sankcionisale
31
Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 4.

230
taj postupak. U slučaju da ne zaposle invalide, predsednici op-
ština i predstavnici samoupravnih tela kažnjavani su novča-
nom kaznom od 1.000 do 50.000 dinara. Kazne su izricale su-
dije prvostepenog suda iz sreza ili oblasti u kojoj se opština
nalazila, a novac je odlazio u kasu Narodnog invalidskog fon-
da. Žalbe na presudu mogle su se uputiti nadležnim apelacio-
nim sudovima u roku od dve nedelje po izricanju presude. Iz
prihoda fonda ministar socijalne politike imao je pravo da do-
deljuje invalidima i svim njihovim udruženjima novčanu po-
moć za privredno osamostaljivanje.32
Prema novom zakonu iz 1929. invalidi koji nisu uspe-
vali da se zaposle u državnim i samoupravnim institucijama
imali su pravo na zapošljavanje u preduzećima sa više od 50
radnika i na poljoprivrednim dobrima sa zemljišnim posedom
većim od 100 hektara, srazmerno njihovim ekonomskim kapa-
citetima, ali pod uslovom da broj zaposlenih invalida ne bude
veći od 5% ukupnog broja zaposlenih.33
Uredba iz 1938. godine, osim potvrđivanja odredaba iz
prethodnih zakona, pooštrila je kaznene mere protiv preduzeća
koja su odbijala da zaposle invalide. Ona su bila primorana da
za svakog nezaposlenog invalida u invalidski fond nedeljno
uplaćuju sumu novca u iznosu plate zdravog radnika iste stru-
ke, sve do trenutka kada se odluči na zapošljavanje invalida.
Pojedina preduzeća su bila oslobođena obaveze njihovog za-
pošljavanja, ali uz uslov da godišnje uplaćuju 2.000–20.000
dinara u invalidski fond, a odluke o oslobađanju i visini uplate
donosio je ministar za socijalnu politiku. Invalidima su davane
i koncesije u pogledu zakupa hotela i drugih ugostiteljskih obje-
kata, slično ranijim zakonskim rešenjima, ali uz dodatak prava
na prodaju stranih novina, autobuski saobraćaj van gradova,
32
Invalidski zakon iz 1925. godine..., 4.
33
Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172.

231
dozvolu za eksploataciju raznih automata i povlasticu za bes-
platno oglašavanje na državnim objektima i na mestima na ko-
jima su reklame bile dozvoljene: zgradama, vozovima, brodo-
vima, pa čak i na državnim formularima.34
Negativna politika države prema ratnim invalidima
osećala se i u socijalnom zakonodavstvu, jer su od 1929. godi-
ne bile predviđene kazne za one koji odbiju da zaposle invali-
da, ali bez odluke o tome ko je nadležan za izricanje tih presu-
da. Novčane kazne za diskriminaciju invalida išle su do 6.000
dinara, a uplaćivane su u Narodni invalidski fond.35 Takva
provizorna rešenja omogućavala su da se, po uhodanom siste-
mu prebacivanja nadležnosti sa jedne sudske instance na dru-
gu, odugovlače presude u korist osoba sa invaliditetom.
Politika zapošljavanja invalida rata pretrpela je potpun
slom u sektoru prodaje duvana na veliko. Prvi socijalni zakoni
predviđali su pravo na prodaju duvana, srećaka i ostalih mono-
polskih proizvoda. Trafike su davane isključivo u eksploataci-
ju invalidima, a ranijim vlasnicima su oduzimane. Eksproprija-
ciju trafika vršile su komisije sastavljene od predstavnika Mi-
nistarstva socijalne politike, Ministarstva finansija, URI i lica
koja su zastupala dotadašnje vlasnike trafika. Prihod od proda-
je služio je za isplatu plata i procenta dobiti prodavcima invali-
dima. Deo prihoda išao je u fond kaucije Uprave monopola
sve do momenta kada bi taj fond dostigao visinu kaucije svih
duvanskih koncesija koje je koristio URI. Ostatak prihoda rav-
nopravno je odlazio u korist svih članova invalidske organiza-
cije, a 25% ukupne sume dobijao je Narodni invalidski fond.
Uprava državnih monopola imala je obavezu da svake godine
u kasu fonda uplati 4% od celokupnog prihoda velikoprodaje
duvana. Ministarstvo socijalne politike nije bilo jedino zaduženo
34
Uredba o ratnim invalidima..., 1345.
35
Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172.

232
za brigu o invalidima. Ministar poljoprivrede i voda imao je
zadatak da odredi deo čistog prihoda državne lutrije za potrebe
Narodnog invalidskog fonda. Zakon iz 1925. potpuno je dru-
gačije uredio ovu oblast. Uprava monopola bila je u obavezi da
50% svih trafika ustupi invalidima koji su imali pravo i na po-
vlastice prioritetnog prava zakupa bioskopa, restorana i kioska.
Isti propisi važili su i po zakonima iz 1929. i 1938. godine. 36
Udruženje invalida je, zahvaljujući tim privilegijama,
moglo da isplaćuje novčanu pomoć invalidima nesposobnim
za rad i da zapošljava one koji su imali očuvane radne sposob-
nosti. Ta koncesija je kasnije povučena, mimo zakona i bez sa-
glasnosti invalida, a Uprava monopola ponudila im je, kao na-
knadu, prihod od prodaje na veliko od 250 na svakih 1.000 tra-
fika. Ni tako mala dobit nije bila za potcenjivanje pa je i taj
sporazum posle izvesnog vremena ukinut, a invalidi su poti-
snuti u sektor prodaje na malo. I pod tim uslovima bili su pod
stalnim pritiskom Uprave monopola koja se trudila da favori-
zuje pojedince koji nisu bili invalidi, a imali su veliki kapital,
pravdajući to činjenicom da invalidi nemaju novca da bi na la-
geru držali dovoljno veliki asortiman duvana, šibica i drugih
monopolisanih proizvoda. Podstičući neravnopravnu tržišnu
utakmicu između invalida i drugih prodavaca monopolskom
robom, Uprava monopola je oduzimala trafike od invalida, ko-
jima se tako ugrožavala egzistencija, ili je dopuštala da se u
blizini trafika u kojima su radili invalidi podignu druge koje su
im smanjivale profit.37
Beogradska opština je tokom 1927. godine nameravala
da podigne deset trafika u kojima bi radili invalidi. Uslov je

36
Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 3–4; Invalidski zakon
iz 1925. godine..., 5; Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172; Uredba o
ratnim invalidima..., 1345.
37
Rad URI tokom 1935–1937. godine, Beograd 1937, 90–91.

233
bio da se Središni odbor URI postara za podizanje tih kioska
po utvrđenom administrativnom planu. Ministarstvo socijalne
politike odobrilo je 250.000 dinara beskamatne pomoći iz Na-
rodnog invalidskog fonda, što je iskorišćeno za podizanje i za-
pošljavanje invalida, o čemu je brinuo beogradski oblasni od-
bor udruženja. Središni odbor je od dela tih sredstava dao po-
zajmicu zaposlenim invalidima da bi stvorili obrtni kapital
neophodan za privatni biznis.38 Korisnici ovih kredita bile su i
poznate ličnosti i nacionalni radnici iz vremena pre stvaranja
jugoslovenske države. Tako su kioske koristile četničke vojvo-
de Ilija Trifunović Birčanin i Jovan Dovezenski. Da je to bila
više socijalna mera, a ne davanje privilegija, pokazuje i činje-
nica da je Središni odbor pozajmio beogradskom odboru 4.000
dinara za kupovinu drvenog kioska u kome bi zaposlili invali-
da koji bi tako izdržavao brojnu siromašnu porodicu.39 Rezer-
vni oficiri koje je invalidnost sprečila u obavljanju profesija,
ako nisu imali dopunske prihode, živeli su isključivo od malih
invalidnina koje za niže oficirske činove tokom 1936. godine
nisu prelazile 480 dinara mesečno. Ako se zna da je u Beogra-
du tokom 1930. godine prosečan prihod javnih činovnika izno-
sio oko 3.000 dinara, njihovih kolega u privatnoj službi oko
2.100, radnika 1.400 i nadničara oko 720 dinara mesečno, on-
da se dobija prava slika lošeg standarda invalida.40
Neuspeh mreže vlasti da obezbedi socijalnu integraciju
ne bi bio toliko veliki da nije postojala sistematska politička po-
drška oblicima isključivanja. Na početku vladavine integralaca,

38
Istina..., 20.
39
Isto, 41.
40
Podaci o invalidninama za niže oficire u: B. Nedić, n. d., 39. Vi-
sina plata u prestonici navedena je prema: Peđa J. Marković, Beograd i
Evropa 1918–1941, Evropski uticaji na proces modernizacije Beograda,
Beograd 1992, 36.

234
na drugoj sednici Ministarskog saveta Kraljevine SHS održa-
noj 15. januara 1929, ministar finansija je zatražio reviziju in-
validskih penzija i broja obezbeđenih invalida, pravdajući to
navodnim zloupotrebama državnog budžeta, tvrdeći da je stav-
ka od 313 miliona dinara bila suviše velika. Ni predsednik vla-
de u tom pogledu nije imao pozitivno mišljenje o invalidima
pa je na narednoj sednici, deset dana kasnije, izneo stav da in-
validsku penziju treba dopustiti samo invalidima koji nisu ima-
li drugih sredstava za život i saglasio se sa revizijom i redukci-
jom ove socijalne grupe. U skladu sa tim stavovima ministar
socijalne politike podneo je nešto kasnije ekspoze članovima
Ministarskog saveta u kome je priznao da je invalidsko pitanje
bilo komplikovano i zapušteno. Poreskim i finansijskim upra-
vama u državi naredio je da mu dostave spiskove iz kojih bi se
mogla izračunati suma potrošena za invalidnine, a uprkos tome
što još nije dobio odgovor od njih usuđivao se da prognozira
da će „državne terete“ na račun invalida moći da smanji za 100
miliona dinara.
Po mišljenju ministra, bilo je potrebno izbaciti iz zako-
na sve invalide sa lakim oštećenjima u nameri da revizija svih
invalida prođe bez „većih troškova“. Predložio je ukidanje
svih invalidskih sudova, a njihove poslove prenosio je na ima-
ginarne sudske komisije pri divizijskim oblastima čiji bi zada-
tak bio dosuđivanje stepena invalidnosti, pa čak i „utvrđivanje
pravih invalida“. Bilo mu je ispod časti da se bavi mogućom
statistikom ratnih invalida do te mere da je hteo da zakonom
ostavi „u dužnost“ sreskim i policijskim vlastima da se pobri-
nu za statistiku. Sa pojedinca nebriga se širila i na ustanove.
Po rečima ministra sve institucije i zavode koji su služili inva-
lidima trebalo je podvrći posmatranju da bi državni organi na
najlakši i najbrži, a pogotovu najjeftiniji način „doskočili“ po-
trebama invalida, a nije se stideo da terete invalidskog pitanja,

235
po mogućnosti, prebaci i na buduće generacije jugoslovenskih
građana.41
Sistematsko potiskivanje invalida u maloj privredi naj-
više se osećalo na lokalnom nivou. Početkom 1937. mesni od-
bor URI za Beograd konstatovao je da je od preko 500 trafika
samo osam bilo prepušteno odboru, iako je Pravilnik za izda-
vanje dozvola za maloprodaju duvana striktno odredio da 50%
svih gradskih trafika mora biti u rukama invalida. Ovi propisi
direktno su se sudarali sa interesima Uprave grada u čijem se
vlasništvu nalazila većina trafika i prihodi od njih slivali se u
gradsku blagajnu. Iako je odbor intervenisao u Upravi grada
molbom da se invalidima ustupi bar još nekoliko trafika, rezul-
tati su bili suprotni očekivanjima. Ne samo da nisu dobili tra-
žene kioske već su im gradske vlasti, koristeći se istekom roka
zakupa, oduzele dve trafike.42 Tako se nastavljala praksa pro-
dubljivanja ponora između normativne sfere i stvarnog života,
prenebregavanjem zakonskih propisa usmerenih ka poboljša-
nju položaja invalida.
Ni u unutrašnjosti zemlje stanje nije bilo povoljnije.
Oblasni odbor URI iz Travnika bezuspešno je pokušavao da, u
dugim pregovorima sa rukovodstvom lokalne fabrike duvana,
zaposli bar deo invalida koji nisu imali nikakve stalne prihode.
Zagrebački oblasni odbor uložio je velike napore da od grad-
skih vlasti dobije dozvolu za podizanje kioska, kupovinu elek-
tričnih vaga za merenje i otvaranje knjižare u kojoj bi radili in-
validi, ali je zahtev bio odbijen. Ni u Splitu nije bila bolja situ-
acija. Iako je invalidski zakon predvideo da invalidi imaju pr-
venstvo u zapošljavanju, niko nije hteo da primenjuje tu odred-

41
Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (prir.), Zapi-
snici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931,
11, 14, 42–43.
42
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 165.

236
bu tako da je većina invalida ostala nezaposlena. Opštine na
teritoriji Primorske banovine izbegavale su da zaposle invalide
kao šumare ili poljare, već su na ta mesta postavljale zdrave i
imućne seljake. Gradsko poglavarstvo Splita imalo je upra-
žnjena radna mesta koja su postojala i kod Direkcije pošta i te-
legrafa, Javne berze rada i mnogih opština, ali niko nije hteo
da zapošljava invalide mada su oni mogli da obavljaju admini-
strativne poslove. Uspeh u zapošljavanju zabeležen je u Drav-
skoj banovini gde je tokom 1935. u privatnim preduzećima
Kranja zaposleno više od 20 invalida. Najveći domet postigao
je oblasni odbor iz Kragujevca koji je, zahvaljujući saradnji sa
čelnicima Vojnotehničkog zavoda, obezbedio posao za većinu
siromašnih invalida iz grada i okoline. Šabački oblasni odbor
uspeo je da zaposli izvestan broj invalida u opštinama, ali su
takvi poduhvati nailazili na ogorčen otpor državnih institucija i
privatnih preduzeća.43
Deo invalida, pod pritiskom materijalne oskudice, za-
pošljavao se i u profesijama sa niskim društvenim ugledom.
Dogovor URI i većine banovina u državi, sa značajnim izuzet-
kom zvaničnika Vrbaske banovine, predviđao je da invalidi
budu zaduženi za rukovanje aparatima za kockanje. Broj tako
zaposlenih ljudi bio je ograničen zbog oklevanja Središnog od-
bora da preduzme kontrolu svih aparata. To oklevanje bilo je
motivisano strahom od otpora javnog mnjenja, koje je smatra-
lo neprikladnim da se invalidi i invalidske organizacije izdrža-
vaju od „moralno sumnjivih“ poslova.44
Ni invalidi koji su se zaposlili u državnoj službi nisu
mogli računati na adekvatno obezbeđivanje egzistencijalnih
uslova. Koliko je i tako stečen dohodak bio nedovoljan za život
43
Rad URI tokom 1935–1937. godine, 175, 184, 191–192, 205,
215, 218.
44
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 118.

237
indirektno pokazuje zahtev služitelja Ministarstva socijalne
politike i narodnog zdravlja, među kojima su bili i invalidi ra-
ta, da im se na račun države nabave zimski kaputi i cipele. To
su obrazložili potrebom da obavljaju službenu dužnost noćnog
stražarenja u objektima Ministarstva, žaleći se da su prethodni
par odela morali doplatiti iz „mizernih plata“.45
Druga, još tamnija, strana medalje bila je u sklonosti
lokalnih institucija da šikaniraju i otpuštaju zaposlene invalide.
Tako je obrenovačka opština otpustila petoro ratnih invalida i
pored toga što su imali brojne porodice.46 Čelnici URI prote-
stovali su protiv otpuštanja pošto su smatrali da je stalnost za-
pošljavanja invalida bila zakonom zagarantovana, ali to nije
bilo tačno. Zakon o invalidima iz 1929. godine propisivao je
samo da su pojedine opštine bile dužne, kao i sva druga samo-
upravna tela, da zaposle deo populacije ratnih invalida iz svoje
opštine, a broj zaposlenih invalida određivale su „nadležne
vlasti“. Uprkos pozitivnom tonu, u tim odredbama postojala je
diskriminatorska težnja pošto su nezaposleni mogli da računa-
ju na samo 10% ukupnih radnih mesta u opštini.47 Posle upor-
ne intervencije URI samo trojica otpuštenih opštinskih činov-
nika vraćena su na posao, ali su premešteni na poslove koje fi-
zički nisu mogli da izdrže.
Primer ratnog invalida, monopolskog činovnika iz Bo-
sne, koji je neosnovano proglašen za duševno obolelu osobu
da bi se po svaku cenu dokazala njegova nesposobnost za jav-
nu službu, nije bio usamljen. Činovnik mašinske ložionice u
Mostaru, takođe ratni invalid, lažno je optužen za službene

45
AJ, f. Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja 39–9-
26. Pismo služitelja Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje –
ministru socijalne politike, 29. septembar 1931.
46
Istina..., 30–31.
47
Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172.

238
propuste, a dokazivanje njegove nevinosti potrajalo je godina-
ma. Za otkaz su ponekad bili dovoljni i čisto formalni razlozi.
Gradsko poglavarstvo Vranja otpustilo je činovnika invalida
posle dugogodišnje službe sa obrazloženjem da nije građanin
opštine u kojoj je bio zaposlen.48
U armiji od 180.000 državnih činovnika, po podacima
iz 1936. godine, nalazilo se samo 870 invalida što je 1,65%
od ukupnog broja priznatih invalida po zakonu iz 1925. godi-
ne. Manji broj invalida (774 ili 1,47% od broja invalida pri-
znatih zakonom iz 1925), kako se tvrdilo, obezbedio je egzi-
stenciju sebi i porodici zapošljavanjem u samoupravnim i pri-
vatnim organizacijama.49
U zapošljavanju invalida postojale su i regionalne ne-
ravnomernosti. Najveći broj invalida bio je zaposlen na pod-
ručju Dunavske banovine, a najmanji broj u Zetskoj banovini.
Ovi podaci govore da je od 52.425 prvobitno priznatih invalida
samo 1.644 osoba ili 3,13% imalo obezbeđen posao, pa se sa
pravom može govoriti o potpunom fijasku politike zapošljava-
nja. Uspeh otpora mreži vlasti vidi se iz toga što je provizorno
tumačenje zakonskih akata socijalne prirode postalo uobičaje-
na praksa. Ekonomski interesi privatnih i državnih firmi došli
su u koliziju sa proklamovanom socijalnom politikom, pošto
im je ograničavala pravo na slobodno zapošljavanje po njiho-
vim kriterijumima.
U pogledu zapošljavanja invalida, socijalno zakono-
davstvo je postalo svojevrsni predmet izbegavanja ljudi koji su
smatrali da ih zakoni uopšte ne obavezuju. Otpor prema invali-
dima postojao je i u mnogo razvijenijim sredinama od jugoslo-
venske. Francuska sociološka škola primetila je da su invalidi,
zbog telesnih ili mentalnih nedostataka, izloženi „društvenom
48
Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 139; B. Nedić, n. d., 64–65.
49
B. Nedić, n. d., 134.

239
ekstraktizmu“, odnosno segregaciji i preziru, što je doprinosilo
pojavi skitnica među njima.50
U jugoslovenskim zakonima bilo je elemenata koji su
se mogli tumačiti kao stvaranje pravnih barijera među invalidi-
ma. Zaštitnici interesa invalida napadali su ne samo finansijske
aspekte ovih zakona, već „duh“ i „strukturu“ takvih rešenja.51
Njihove ogorčene primedbe bile su tačne, ali se na njih nije
osvrtalo. To nije bilo samo nelegalno odbacivanje dela invali-
da, nego i ono što se u pravnim tumačenjima definiše kao izi-
gravanje zakona. Izigravanje zakona spada u pravne definicije
koje su srodne zloupotrebi prava. Postoje dva vida izigravanja
zakona: 1) zakon se primenjuje kada toj primeni nema mesta;
2) teži se izbegavanju primene zakona. U slučaju zapošljava-
nja invalida radilo se o osujećivanju cilja pravno legalnih nor-
mi, a izbegavanja primene merodavne norme bile su direktan
akt izigravanja zakona.52 Dodatni problem bio je u kratkom
trajanju i čestim izmenama zakona o ratnim invalidima. Prav-
na svest o socijalnim dužnostima društva nije se mogla krista-
lisati u takvim uslovima. Ponor između zakonskih rešenja i
svakodnevne prakse dokazuje da je briga mreže vlasti i moći
bila nedovoljna da onemogući diskriminaciju invalida.

50
Cvetko Kostić, Grad i vreme, Osnovi sociologije grada, Beo-
grad 1982, 204.
51
„Umesto da ih zaštite, novi zakoni ih podvajaju na prave i ma-
nje prave, gone istinske invalide kao lažne, udove palih dele na moralne i
nemoralne, borce unakažene bolešću između redova oglašuju za nedostojne
zaštite, invalide-zemljoradnike bez udova, „posednike“ sa čatrljom i okuć-
nicom proglašuju za bogate, sve to u očitoj težnji ne da se jedno pitanje
pravilno reši, već da se skine jedan teret.“ – B. Nedić, n. d., 17.
52
Više o izigravanju zakona: Vladimir V. Vodinelić, Takozvana
zloupotreba prava, 130–140.

240
 ZAKLJUČAK

Knjiga Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti

svedoči o elementima autoritarnosti koji su postojali u društvu
mnogo pre zavođenja diktature kralja Aleksandra I Karađorđe-
vića 1929. godine. Pravnici nove države dali su doprinos pro-
cesu stvaranja identiteta institucija zaduženih za legitimno na-
silje. Domet državne moći i vršenja vlasti nad društvenim gru-
pama u Kraljevini SHS/Jugoslaviji bio je ograničen verovanji-
ma da su neke od njih predstavljale moralnu ili političku opa-
snost. Druge grupe, poput osoba sa invaliditetom, bile su na
meti zbog svog simboličkog karaktera, povoljnog po državne
interese. Građanstvo i seljaštvo dolazilo je u dodir se represi-
jom i državnom moći preko ograničavanja prava na slobodu
govora i pisanja. Saznanje da se može dospeti u zatvor zbog
olako izgovorenih reči činilo je iskustvo „malih ljudi“ posebno
dramatičnim kada se se uzme u obzir da većina njih nije pripa-
dala kategorijama državnih neprijatelja. Bila je to, po rečima
Mišela Fukoa, „ceremonija manifestacije vlasti“, ali sa značaj-
nim posledicama u sferama pokornosti i otpora autoritetima.
Društvo nove države i samo je bilo sklono dinamici socijalnog
isključivanja, posebno grupa sa niskim ugledom, do tačke su-
dara državnih i društvenih interesa oko potrebe integracije. Ta-
ko je stvorena nelegalna društvena represija kao odraz isku-
stvenog prihvatanja autoritarnosti.
Prva glava, Pravna legitimizacija represivne moći u
Kraljevini SHS, posvećena je pravnoj legitimizaciji represivne
moći u Kraljevini SHS 1918–1929. godine. U jugoslovenskoj dr-
žavi, kao i na svetskom nivou, postojala su razmimoilaženja u
teoriji represivnog sistema za zaštitu vlasti i moći. Raskol među
pravnicima u sferi proklamovanog ispitan je multidisciplinarnim

241
pristupom na osnovu literature iz istoriografije, pravnih nauka
i sociologije. Jugoslovenski pravnici slagali su se da je država
institucija u funkciji odbrane ljudskih sloboda, ali i u funkciji
nužnog ograničenja njihovih prekoračenja. Država je ostajala
vlast i kada je delovala protivno pravnim normama. U ocenji-
vanju potrebe države da sprovodi represiju pravnici su bili po-
deljeni na političkim osnovama, ali se i u svetu dešavao proces
stvaranja široke lepeze gledišta o svrsi i potrebi represije i ka-
zne. Većina jugoslovenskih pravnika prihvatala je ideju kazne
kao vrstu represije i odmazde, pravdajući je upotrebom autori-
teta države kao oruđa straha usmerenog ka osobi koja je kršila
zakone. Bili su saglasni i u tome da se kazna morala izreći
bezuslovno ako je krivično delo dovodilo u pitanje državni
autoritet. Odmazda za zločin ili prestup morala se sprovoditi,
po pravničkom mišljenju, uz doziranu upotrebu preventivnih
mera. Uspeh pravnog sistema merio se podjednakim kvalite-
tom dostizanja preventivnog i represivnog cilja borbe protiv
svih oblika kriminala. U praksi, stvarnost je bila veoma udalje-
na od idealističkih koncepcija o represiji i kazni. Država nije
uspela da pomiri potrebu za delimičnom racionalizacijom eko-
nomske i tehničke efikasnosti represivnog sistema sa društve-
nom osetljivošću prema kažnjavanju. To je dovelo do psihoso-
cijalnih posledica otpora prema državi. Strah vlasti da će pri-
znavanje društvene osetljivosti voditi negaciji relativne važno-
sti bezbednosnih mera u praksi oblikovao je sistem vrednosti u
kome je zloupotreba moći na lokalnom nivou bila neprihvatlji-
va, dok se na državnom nivou pretvarala u stalan fenomen.
Nedostatak poverenja i saradnje među lokalnim moćnicima do-
vodio je do upotrebe represivnih metoda u borbama zavađenih
lokalnih autoriteta za očuvanje moći. Obični ljudi sticali su is-
kustvo upotrebe represivne moći vlasti u lične svrhe obračuna
sa neprijateljima. Bio je to deo mentaliteta u svim društvenim

242
slojevima. Vlastoljublje i stranački interesi dominirali su poza-
dinom iskustva zloupotrebe moći.
Druga glava, Tehnologija nadzora nad strancima, ocr-
tava procese nametanja kontrole preko nadzora. Mreža držav-
ne vlasti i moći održavala se preko preventivnih mera u koje je
spadao i nadzor. Državni nadzor nije bio usmeren isključivo
prema državljanima jugoslovenskog porekla. Osim ljudi opa-
snih za bezbednost države, nadzor je omogućavao praćenje
osoba koje su smatrane za moralno nepodobne zbog profesije
ili antiratnog stava. Stranci u monarhističkoj Jugoslaviji nadzi-
rani su ako su pripadali kategorijama zabavljača i begunaca od
vojnih obaveza u matičnim zemljama. Sistem nadzora bio je
na teorijski visokom nivou, ali je u praksi pokazivao slabosti,
karakteristične za nedovoljno obrazovano policijsko činovni-
štvo. Položaj stranih artista u Jugoslaviji između dva svetska
rata kretao se između veštačkog sjaja na sceni, zvučnih umet-
ničkih nadimaka, otvorenog erotskog šarma, na jednoj strani, i
bednih plata, moralnih predrasuda društva, željnog svetskog
provoda, ali u isti mah i moralno preosetljivog na kriminalne
aktivnosti koje su, po opštem mišljenju javnog mnjenja, bile
suviše čest pratilac sveta noćne zabave, na drugoj strani. Po-
stojali su i vidni otpori domaćih umetnika prema prodoru stra-
naca. Otuda i ne čudi težnja državnih, pa i strukovnih umetnič-
kih institucija da artiste, koji su se ponekad dovijali da dođu do
poslova i prihoda na načine koji nisu bili legalni sa tačke gle-
dišta zakonodavstva, drže pod strogom kontrolom. Više od
1.000 stranih artista gostovalo je u periodu 1935–1941. godine
na scenama jugoslovenskih javnih lokala.
Treća glava, Anatomija sitnih nepokornosti, pokazuje
da je verbalni delikt u Kraljevini SHS/Jugoslaviji bio raspro-
stranjen, mada neravnomeran, vid otpora državnim vlastima.
U teritorijalnom smislu bio je raširen u Bosni i Hercegovini,

243
Vojvodini, Dalmaciji i Hrvatskoj. Napadi opscenim rečima na
državne simbole, političke zvaničnike, vladarsku porodicu, pa
i na kraljeve Petra I i Aleksandra I, bili su deo usijane političke
svakodnevice uprkos proklamovanim zatvorskim kaznama za
počinioce prestupa. Neprijatelji nove države i politički opo-
nenti vladajućih stranaka nisu se ustručavali da, na nekulturan
način, izraze neslaganje sa političkim prilikama do te mere da
je država bila prisiljena da i ovakvim ograničenjem slobode
govora zaštiti svoj autoritet. U oblasti zakonodavstva postojao
je kontinuitet sa krivičnopravnim nasleđem Kraljevine Srbije
po kome su prestupnici bili osuđivani na zatvor u trajanju od
mesec dana do deset godina u zavisnosti od težine izvršenog
verbalnog delikta. Od odgovornosti nisu bile oslobođene ni
društvene grupe koje nisu imale glasačko pravo na izborima,
kao što su deca i žene. Za učinjeni verbalni delikt sudilo se i
zatvorenicima koji su bili lišeni slobode zbog drugih prestupa i
zločina. U pozadini prestupa postojala je izražena politička
seksualnost u formi fiktivnog silovanja i čestog verbalnog iži-
vljavanja nad oponentima u najintimnijoj oblasti življenja.
U četvrtoj glavi, Taoci politizovane profesije, ispituje
se kako je Ministarstvo prosvete Kraljevine SHS/Jugoslavije
negovalo kult savršenog prosvetnog radnika i vršilo pritisak na
učitelje i učiteljice da se ponašaju u skladu sa idealnim dru-
štveno-političkim predstavama o njima. Prosvetne i policijske
vlasti kontrolisale su politička mišljenja i intimne živote pro-
svetnih radnika, kažnjavajući ih do nivoa da su pod represijom
bili i oni koji su predstavljali žrtve zaostalih pogleda sredine u
kojoj su radili. Bilo je i dojava, upućenih Ministarstvu prosve-
te, koje se mogu sagledavati kroz prizmu lokalnih nacionalnih
i politički motivisanih netrpeljivosti. Politička i moralna po-
dobnost bile su i ostale ključne komponente pomoću kojih se
očekivalo da će prosvetni radnici stvoriti idealan tip poslušnog

244
jugoslovenskog građanina. Zato je među prosvetnim radnicima
u društvu postojao sukob ličnih i profesionalnih identiteta do
tačke da se može govoriti o podvojenoj lojalnosti prosvetnih
radnika prema svom pozivu i ličnih političkih, društvenih i
seksualnih opredeljenja koja su bila u sukobu sa proklamova-
nom težnjom o perfekcionizmu sa političkom pozadinom.
Peta glava, Otpornost društvenih predrasuda, na osno-
vu građe o invalidima, zakona i literature, svedoči o nedovolj-
noj efikasnosti politike mreže vlasti i moći u sferi života inva-
lida. Iako su vlasti kontrolisale rad udruženja invalida i upotre-
bljavali ih tokom prigodnih svečanosti, invalidi nisu preko njih
uspeli da zaštite egzistencijalne interese. Postojala je pravno
nelegalna, mada društveno legitimna represija ostalih društve-
nih grupa usmerena protiv invalida, čemu su se zakonodavni
organi bezuspešno suprotstavljali.
Pitanje zapošljavanja ratnih invalida bilo je jedna od
socijalnih posledica Prvog svetskog rata.
U jugoslovenskoj državi, formalnopravno i po slovu
zakona, više od 50.000 invalida uživalo je izvesne socijalne
beneficije, uključujući prioritet u zapošljavanju. Situacija u
stvarnosti bila je sasvim drugačija, pošto su brojna preduzeća,
ustanove i institucije sistematski opstruisale to pravo. To je bi-
la posledica društvenih predrasuda prema invalidima u preo-
vlađujućim seoskim i pretežno tradicionalnim sredinama, što
je uticalo i na stavove gradskog stanovništva.
Teorijski nedefinisan otpor zapošljavanju invalida, iako
praktično veoma raširen, bio je izraz socijalnog isključivanja
nepoželjnih ljudi. Njihova zamišljena „krivica“ bila je u fizič-
kom ili psihološkom odstupanju od predstave o slici zdravlja
prosečnog čoveka. Rezultat neslaganja sa socijalnim planovi-
ma države ogledao se u malom broju zaposlenih i lošem život-
nom standardu invalida i njihovih porodica.

245
 Mreža vlasti i moći, umesto da nametne neophodne so-
cijalne, moralne i političke interese, uklopila se u spektar dru-
štvenih predubeđenja doprinoseći marginalizaciji i potcenjiva-
nju pojedinih profesija (umetnici, prosvetni radnici) i društve-
nih grupa (invalidi). Elementi nametnute političke podobnosti,
preko kažnjavanja verbalnih ispada, odredili su potkazivanje i
prividnu pokornost autoritetima kao dominantne strategije
uspona i opstanka u uslovima preterane politizacije jugoslo-
venskog društva. Stvoren je slabo vidljiv, ali prisutan kontinui-
tet političkih strategija pojedinaca i interesnih grupa, aktuelnih
u kasnijem razdoblju jednoumlja komunizma.

246
 CONCLUSION

The book Yugoslav interwar society in the web of go-

vernmental authority analyses the authoritarian aspects present
in Yugoslav society much before the establishment of dictator-
ship in 1929. Legal scholars in the interwar period contributed
to the process of identity creation of the institutions of legiti-
mate violence. The scope of state power and repressive gover-
nance over the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was
dictated by the belief that some of the social groups represen-
ted a moral or political threat. Other groups, such as disabled
persons, were repressed due to their symbolic susceptibility to
the interest of the state. Citizenry and peasantry were affected
by repression and state power through limitations imposed on
the rights of free speech and writing. The awareness that one
might go to prison for words hastily spoken, dramatized the
experience of „the little man“, in view of the fact that the ma-
jority did not belong to the category of the enemies of the sta-
te. In the words of Michael Foucault, it was „a ceremony of
the manifestation of power“, bearing important consequences
on aspects of obedience and lack of resistance towards autho-
rity. The society in this new state was prone to the dynamics of
social exclusion, particularly toward low-ranking groups, lea-
ding to the point of collision between the interests of the soci-
ety and the visions the state had about integration. The outco-
me was illegal governmental repression, as a reflection of the
acceptance of authoritarian experience.
The first chapter, Justification legalisation of represive
power in Kindom of Serbs, Croats and Slovens, deals with the
official legitimization of repression in the Kingdom of Serbs,
Croats and Slovenes between 1918 and 1929. Theorization of

247
the usage of repressive systems in protection of governmental
authority was a matter of legal controversy. The dispute bet-
ween legal scholars is analyzed through a multidisciplinary ap-
proach to historiographical, legal and sociological texts of the
time. Yugoslav legal scholars agreed that the state is an institu-
tion created with the purpose of defending human liberties, but
also restraining their excesses. The state retained its authority
even when it acted contrary to legal norms. Lawyers were di-
vided politically over the issue whether the state needed to ma-
intain repression, at a time when a wide specter of views con-
cerning the purposes and functions of repression and penalty
was being created globally. The majority of legal scholars ac-
cepted punishment as a form of repression and retribution, ju-
stifying it as an element of threat directed towards offenders.
They also agreed that the penalty had to be unconditional in
cases when the offense was challenging the authority of the
state. Retribution was to be achieved through a dosage of pre-
ventive measures. The success of the legal system was measu-
red in terms of balance between preventive and repressive ac-
tion in the fight against all violations of law. In practice, rea-
lity was quite remote from the theoretical conceptions and ide-
alist visions of repression and penalty. The state did not suc-
ceed in achieving the rationalization of economical and techni-
cal efficiency that could match social reactions to punishment.
Resistance towards the state occurred as a psychosocial conse-
quence. The authorities feared that accommodating social sen-
sibilities could cause the erosion of importance of security me-
asures, which was in turn forging the system of values in
which the abuse of power was unacceptable at the local level,
and omnipresent on the level of the state. The absence of mu-
tual trust and cooperation between local power players was le-
ading towards the abuse of repressive measures in the conflicts

248
between local authorities. Ordinary people were therefore ex-
periencing the misuse of repressive power as a tool of encoun-
ter with the enemy. That had become a part of the mentality
among all social strata. Power-mongering and party interests
were the dominant experiences of the abuse of power.
The second chapter, Technology of surveillance over
foreigners, depicts the process of assuming control through
surveillance methods. The web of governmental authority and
power was maintained through preventive measures, among
them surveillance. The official surveillance was not directed
solely towards citizens of Yugoslav origin. Besides those dee-
med dangerous for the security of the state, surveillance allo-
wed to track individuals considered morally unsuitable, due to
their professions or known pacifism. Foreigners were tracked
in the Kingdom if they happened to belong to the categories of
entertainers and deserters from other countries’ armies. Theo-
retically, the system of surveillance was well founded, but it
showed many weaknesses in practice, that were typical for in-
sufficiently educated police rank-and-file. The position of fo-
reign artists in interwar Yugoslavia was oscillating between ar-
tificial glamour, fancy artistic names and open erotic charm,
on the one hand, and miserable wages and moral prejudices of
the society, on the other. The society was eager for entertain-
ment, but at the same time sensitive to illegal activities, which,
according to common views, were an inseparable part of the
nighttime. There was also visible resistance towards the influx
of foreigners into the ranks of local artists. Hence the govern-
mental efforts, as well as those of artistic trade unions and in-
stitutions, to keep tight control over artists, who struggled to
acquire jobs even when they were at odds with the law. Over a
thousand foreign artists were performing between 1935 and
1941 in the Yugoslav public space.

249
 The third chapter, The anatomy of petty defiance,
shows how verbal delict spread in the Kingdom of Serbs, Cro-
ats and Slovenes, as a form of resistance to the state authoriti-
es. It was unevenly spread, being commonplace in Bosnia and
Herzegovina, Vojvodina, Dalmatia and Croatia, but not elsew-
here. The obscene attacks on symbols of the state, including
the monarchs Peter I and Alexander, were part of the politi-
cally heated everyday life, despite the threat of prison senten-
ces proclaimed for such offenses. The enemies of the new state
and political opponents of the ruling parties did not hesitate to
proclaim their disagreement with political trends of the time,
sometimes in a very rude manner, to the degree in which the
state was forced to restrict freedom of expression in order to
protect its authority. In the legislative realm there was continu-
ity with the criminal law of the Kingdom of Serbia in which
such offenders were sentenced to time in prison, ranging from
one month to ten years, depending on the gravity of the deed.
Not even social groups that had no voting rights, such as wo-
men and children, were exempted. Prisoners serving their time
for other crimes could be sentenced for committing a verbal
delict. As a background to verbal delict, there was frequent ex-
pression of political sexuality, articulated through the deeds of
fictitious rape and verbal abuse over opponents in the most pri-
vate spaces of their existence.
The fourth chapter, The hostages of the politicized pro-
fession, analyses the cult of a perfect educator promoted by the
Ministry of Education of the Kingdom of Serbs, Croats and
Slovenes, and the pressure it exercised over teachers in order
to make them confirm to the social and political role models.
Educational and police authorities were inspecting political
opinions and private lives of educators, punishing them to the
extent that they were even repressed as victims of backward

250
beliefs of their surroundings. Many denunciations that reached
Ministry of Education can be analyzed in the light of local et-
hnic and political tensions. Political and moral conformity re-
mained crucial components expected from educators in order
to create the ideal obedient Yugoslav citizen. These expectati-
ons created a collision between personal and professional iden-
tities among educators, whose loyalty to their work was colli-
ding with their political, social and even sexual beliefs, if the
latter happened not to be within the boundaries of proclaimed
aspiration to perfectionism.
The fifth chapter, Persistance of social prejudices, is
based on the sources that treat the disabled, in legal documents
as well as literature, and bears witness to the insufficient effi-
ciency of the web of government and power in regard to the li-
fe of disabled persons. Although the government controlled
the activity of the societies of disabled persons and used them
frequently in official ceremonies, it did not succeed in protec-
ting their existential interests. The disabled were experiencing
repression that was illegal, but socially legitimate. It was exer-
cised by other social groups, and the law constantly failed to
prevent it. The issue of employment of the invalids of war was
one of the social outcomes of the First World War. Over
50.000 invalids were in such position, according to the state
regulations, and they enjoyed some social privileges, including
priority in obtaining a job. In practice, the situation was much
different, since a great number of companies and institutions
systematically obstructed this right. It was a consequence of
social prejudice towards the disabled in a dominantly rural and
traditional environment, which was in turn shaping the attitu-
des of citizens as well. Theoretically undefined, although very
much present in practice, the resistance to the employment of
disabled persons was an expression of the social exclusion of

251
unwanted people. Their imagined „guilt“ was the failure to fit
in the concept of health as imagined by the average citizen.
The result was resistance to the social policy of the state,
which can be tracked through low numbers of employment
and low life standard of disabled persons and their families.
Instead of establishing the necessary social, moral and
political agendas, the web of power and authority was itself
caught into a wide range of social prejudice, leading to margi-
nalization and underestimation of certain professions (artists,
educators) and social groups (disabled). Elements of political
conformity, imposed through the control of free speech, stimu-
lated denunciation and pretended obedience as dominant stra-
tegies of success and survival in the conditions of the overt po-
liticization of Yugoslav society. The overall result was the cre-
ation of a barely visible, but established presence of political
strategies of individuals and interest groups, that would go on
to play a significant role in the following period of single-min-
ded Communism.

252
 IZVORI I LITERATURA

Neobjavljena arhivska građa

Arhiv Jugoslavije (AJ)

Dvor Kraljevine Jugoslavije
Fondovi
Ministarstvo pravde
Ministarstvo prosvete
Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja
Ministarstvo unutrašnjih dela

Objavljena arhivska građa

Dimić Ljubodrag, Žutić Nikola, Isailović Blagoje

(prir.), Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine
Jugoslavije 1929–1931, Beograd 2002.
Hofmanović Ljubomir, Zbornik najnovijeg invalidskog
zakonodavstva u 1939. godini, Beograd 1939.
Invalidski zakon, Službene novine Kraljevine Srba, Hr-
vata i Slovenaca, god. VII, br. 268, 21. novembar 1925.
Invalidski zakon, Službene novine Kraljevine Srba, Hr-
vata i Slovenaca, god. XI, br. 161, 13. jul 1929.
Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida
Jugoslavije o radu u 1934–1935 godini, Beograd 1935.
Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida
Jugoslavije o radu u 1935–37 godini, Beograd 1937.
Лучић Богдан, Зборник грађе за историју револуци-
онарног радничког покрета у Београду 1918–1920. године,
Београд 1973.

253
 Petranović Branko, Zečević Momčilo, Jugoslavija
1918–1984, Zbirka dokumenata, Beograd 1985.
Стенографске белешке Народне скупштине Кра-
љевине Југославије, година VII, књ. III, Београд 1938.
Стенографске белешке Народне скупштине Кра-
љевине СХС, година V, књ. III, Београд 1924.
Стенографске белешке Сената Краљевине Југосла-
вије, Редован сазив за 1933. и 1934. годину, књ. I, Београд
1934. Uredba o ratnim invalidima i ostalim žrtvama rata,
Službene novine Kraljevine Jugoslavije, god. XX, br. 277, 2.
decembar 1938.
Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica pogi-
nulih, pomrlih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih
žrtava, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,
god. III, br. 294, 31. decembar 1921.

Memoari

Јовановић Драгољуб, Политичке успомене, Заноси,

књ. 1, Београд 1997.
Stojadinović Milan, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između
dva rata, Rijeka 1970.

Knjige i brošure

Arijes Filip, Dibi Žorž, (prir.), Istorija privatnog života

od Rimskog carstva do 1000. godine, Beograd 2000.
Atif Purivatra, Jugoslovenska muslimanska organizaci-
ja u političkom životu Kraljevine SHS, Sarajevo 1974.
Bavcon Ljubo i dr., Kaznenopravna zaštita države i
njenog društvenog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988.

254
 Bjelajac Mile, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slove-
naca 1918–1921, Beograd 1988.
Božilović Nikola, Sociologija kulture, Prolegomena,
Niš 1998.
Božović Branislav, Beograd između dva svetska rata,
Uprava grada Beograda 1918–1941, Beograd 1995.
Cvetković Slavoljub, Idejne borbe u Komunističkoj
partiji Jugoslavije 1919–1928, Beograd 1985.
Cvetković Srđan, Između srpa i čekića, Represija u Sr-
biji 1944–1953, Beograd 2006.
Цветковић Срђан, Портрети дисидената, Београд
2007.
Cvijić Jovan, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske
zemlje, Osnovi antropogeografije, Beograd 1966.
Čubrilović Vasa, Istorija političke misli u Srbiji XIX
veka, Beograd 1982.
Ćirić Jovan, Društveni uticaji na kaznenu politiku su-
dova, Beograd 2001.
Dimić Ljubodrag, Istorija srpske državnosti, knj. III,
Srbija u Jugoslaviji, Novi Sad 2001.
Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugo-
slavije, knj. I–III, Beograd 1996–1997.
Dimić Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, Prostor, društvo,
politika, Pogled s kraja veka, Beograd 1998.
Димитријевић Сергије, Комунистичка партија Ју-
гославије у легалном периоду њеног постојања 1919–1921,
Београд 2001.
Dimitrijević Vojin, Strahovlada, Ogled o ljudskim pra-
vima i državnom teroru, Beograd 1997.
Dobrivojević Ivana, Državna represija u doba diktatu-
re kralja Aleksandra 1929–1935, Beograd 2006.

255
 Drašković Milorad, U odbranu otadžbine, Beograd
1921.
Дворниковић Владимир, Карактерологија Југосло-
вена, Београд – Ниш 1990.
Đordano Kristijan, Ogledi o interkulturnoj komunikaci-
ji, Beograd 2001.
Đorđević Nenad, Zakoni, Uredbe i ostali propisi, izda-
ni 1. XII 1918. do 31. XII 1936, Beograd 1937.
Ekmečić Milorad, Ratni ciljevi Srbije 1914–1918, Beo-
grad 1992.
Engelsfeld Neda, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hr-
vata i Slovenaca, Privremeno narodno predstavništvo, Zagreb
1989.
Fuko Mišel, Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci–
Novi Sad 1997.
Фуко Мишел, Ненормални, Предавања на Колеж
де Франсу 1974–1975, Нови Сад 2002.
Фуко Мишел, Рађање биополитике, Предавања на
Колеж де Франсу 1978–1979, Нови Сад 2005.
Фуко Мишел, Треба бранити друштво, Предавања
на Колеж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998.
Gidens Entoni, Sociologija, Podgorica – Banja Luka
2001.
Gligorijević Branislav, Demokratska stranka i politički
odnosi u Kraljevini SHS, Beograd 1970.
Gligorijević Branislav, Kominterna, jugoslovensko i
srpsko pitanje, Beograd 1992.
Gligorijević Branislav, Parlament i političke stranke u
Jugoslaviji 1919–1929, Beograd 1979.
Golubović Zagorka, Ja i drugi, Antropološka istraživa-
nja individualnog i kolektivnog identiteta, Beograd 1999.

256
 Грол Милан, Искушења демократије, Београд
1991.
Група аутора, Истина о стању у Инвалидском
Удружењу и раду његовог бившег Средишног Одбора, Бе-
оград 1930.
Guzina Ružica, Istorija političko-pravnih institucija
Jugoslavije 1918–1941, Beograd 1964.
Ilić Mihailo, Narodna škola i narodni učitelj, Beograd
1938.
Исић Момчило, Сељаштво у Србији 1918–1925, Бе-
оград 1995.
Janićijević Milosav, Stvaralačka inteligencija međurat-
ne Jugoslavije, Beograd 1984.
Janjatović Bosiljka, Politički teror u Hrvatskoj 1918–
1935, Zagreb 2002.
Janković Dragoslav, Jugoslovensko pitanje i Krfska de-
kleracija 1917, Beograd 1967.
Janković Dragoslav, Mirković Mirko, Državnopravna
istorija Jugoslavije, Beograd 1997.
Janković Dragoslav, Srbija i jugoslovensko pitanje
1914–1915, Beograd 1973.
Јовановић Слободан, Из историје политичких док-
трина, Платон, Макијавели, Берк, Маркс, Сабрана дела
Слободана Јовановића, том 9, Београд 1990.
Јовановић Слободан, О држави, Основи једне прав-
не теорије, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 8,
Београд 1990.
Јовановић Слободан, Примери политичке социоло-
гије, Енглеска, Француска, Немачка 1815–1914, Сабрана
дела Слободана Јовановића, том 10, Београд 1990.

257
 Јовановић Слободан, Светозар Марковић, Поли-
тичке и правне расправе I–III, Сабрана дела Слободана Јо-
вановића, том 2, Београд 1990.
Jovanović Slobodan, Ustavno pravo Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca, Beograd 1995.
Jovanović Vladan, Jugoslovenska država i Južna Srbi-
ja 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u
Kraljevini SHS, Beograd 2002.
Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd – Zagreb 1928.
Константиновић Богољуб, Проституција и дру-
штво, Београд 1930.
Konstantinović Bogoljub, Socijalna medicina, Osnovi
za poznavanje i rešavanje zdravstvenih pitanja u vezi sa dru-
štvenim pojavama, Beograd 1932.
Kostić Cvetko, Grad i vreme, Osnovi sociologije gra-
da, Beograd 1982.
Kostić Laza, Administrativno pravo Kraljevine SHS,
Beograd 1933.
Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца, Београд 1929.
Krizman Bogdan, Raspad Austro-Ugarske i stvaranje
jugoslovenske države, Zagreb 1977.
Кујунџић Војислав, Проституција у Београду и
обавезна предохрана од полних болести, Београд 1905.
Marković J. Peđa, Beograd i Evropa 1918–1941,
Evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd
1992.
Marković V. Božidar, Naše narodno ujedinjenje, Unu-
trašnje uređenje Jugoslavije, Beograd 1938.
Mićić Zagorka, Naša kulturna politika, knj. I–II, Beo-
grad 1939.

258
 Mihajlović Vladan, Slobodan Jovanović i građanska
država, Beograd 1996.
Mitrović Andrej, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beo-
grad 1984.
Mitrović Milovan, Petrović Sreten, Sociologija, Beo-
grad 1993.
Moren Edgar, Duh vremena, Beograd 1967.
Mos Marsel, Sociologija i antropologija, knj. I–II, Be-
ograd 1998.
Moskovisi Serž, Doba gomile, knj. I–II, Beograd 1997.
Mužić Ivan, Stjepan Radić u Kraljevini SHS, Zagreb
1990.
Nandi Ašis, Država, Volfgang Zaks (prir.), Rečnik raz-
voja, Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad 2001.
Nedić Božidar, Problem obezbeđenja invalida, Beo-
grad 1936.
Nikolić Kosta, Boljševizacija KPJ 1919–1929. Istorij-
ske posledice, Beograd 1994.
Николић Коста, Прошлост без историје, Полемике
у југословенској историографији 1961–1991, Главни токо-
ви, Београд 2003.
Ofe Klaus, Modernost i država, Beograd 1999.
Ofe Klaus, Modernost i država, Istok, Zapad, Beograd
1999.
Pavlović D. Vladislav, Zaposlenje stranaca u Jugosla-
viji, Beograd 1936.
Petranović Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1988,
knj. I, Beograd 1988.
Petranović Branko, Zečević Momčilo, Agonija dve Ju-
goslavije, Beograd 1991.
Петровић Љубомир, Југословенска држава и дру-
штво у периодици 1920–1941, Београд 2000.

259
 Popović M Đ, Umno radništvo i njegov položaj u da-
našnjoj državi i društvu, Izveštaj podnesen I Konferenciji um-
nih radnika 9. maja 1920. u Beogradu, Beograd 1920.
Popović-Obradović Olga, Parlamentarizam u Srbiji
1903–1914, Beograd 1988.
Primorac Igor, Prestup i kazna, Beograd 1978.
Radbruh Gustav, Filozofija prava, Beograd 1980.
Radovanović Milorad, Sociolingvistika, Sremski Kar-
lovci – Novi Sad 2003.
Radulović Dragan, Prostitucija u Jugoslaviji, Beograd
1986.
Rašić V. Vojislav, Uredba o učiteljskim disciplinskim
sudovima u vezi sa disciplinskim postupkom, Beograd 1927.
Sennett Richard, Nestanak javnog čovjeka, Zagreb
1989.
Simonović Milorad, Opšti pogled na savremene pravne
teorije o državi, Beograd 1940.
Stanković Đorđe, Dimić Ljubodrag, Istoriografija pod
nadzorom, Prilozi istoriji istoriografije, knj. I–II, Beograd
1996.
Stanković Đorđe, Nikola Pašić i Hrvati 1918–1923,
Beograd 1995.
Stanković Đorđe, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje
Jugoslavije, Beograd 1984.
Становчић Војислав, Моћ и легитимност, Београд
2006.
Stefanovski Mirjana, Ideja hrvatskog državnog prava i
stvaranje Jugoslavije, Beograd 1995.
Subotić Dragan, Prilozi za nacionalnu istoriju države i
prava u 19. i 20. veku, Odabrana poglavlja iz naše pravno-po-
litičke književnosti, knj. II, Beograd 1996.

260
 Шипка Данко, Опсцене речи у српском језику, Бео-
град – Нови Сад 1999.
Šulce Hagen, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beo-
grad 2002.
Tasić Đorđe, Problem opravdanja države, Beograd
1995.
Tasić Đorđe, Uvod u pravne nauke, Enciklopedija pra-
va, Beograd 1995.
Trgovčević Ljubinka, Naučnici Srbije i stvaranje jugo-
slovenske države 1914–1920, Beograd 1987.
Veber Maks, Privreda i društvo, knj. I–II, Beograd
1976.
Vinaver Vuk, Jugoslavija i Mađarska 1933–1941, Be-
ograd 1976.
Vodinelić Vladimir, Takozvana zloupotreba prava, Be-
ograd 1997.
Vujović Dimitrije, Ujedinjenje Crne Gore i Srbije, Ti-
tograd 1962.
Wolfe Alan, The Seamy Side of Democracy, Repres-
sion in America, New York 1973.
Zečević Miodrag, Lekić Bogdan, Granice i unutrašnja
teritorijalna podela Jugoslavije, Beograd 1991.
Живановић Тома, Кривични (Казнени) законик и
законик о поступку судском у кривичним делима Краље-
вине Србије, Београд 1913.
Žutić Nikola, Liberalizam i Srbi u prvoj polovini XX
vijeka, Iz historije ideologije građanskog liberalizma, Beograd
2007.

261
 Rasprave i članci

Auer Ljudevit, Izjednačenje zakonodavstva i jugoslo-

venska misao, Jugosloven, br. 1, novembar 1931.
Božić Sofija, Beogradsko javno mnjenje o Svetozaru
Pribićeviću, Tokovi istorije, br. 1 – 4, Beograd 2001.
Cvetković Srđan, Neki mogući oblici kvantifikacije dr-
žavne represije 1944–1953, Hereticus, časopis za preispitiva-
nje prošlosti, Vol. V, ( 2007 ), No. 1, Beograd 2007.
Ćurčić L., Srednja škola i jugoslovenska misao, Jugo-
sloven, br. 2, decembar 1931.
Dimić Ljubodrag, Kulturna politika i modernizacija ju-
goslovenskog društva 1918–1941 (mogućnosti i ograničenja),
zbornik „Srbija u modernizacijskim procesima XX veka“, knj.
I, Beograd 1994.
Dimić Ljubodrag, Materijalna osnova školovanja u
Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Istorija 20. veka, br. 1, Beo-
grad 2001.
Dimić Ljubodrag, Od tvrdnje do znanja, Prilog istoriji
istoriografije o Jugoslaviji u ratu 1941–1945, Vojnoistorijski
glasnik, br. 1–2, Beograd 1996.
Dimić Ljubodrag, Socijalno-ekonomska osnova jugo-
slovenskog sela i kultura življenja 1918–1941, Vojnoistorijski
glasnik, br. 3, Beograd 1991.
Dimić Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo,
politika, Pogled sa kraja veka, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd
1997.
Ердељановић Јован, Др. Јоже Рус, Главни стати-
стички податци о Држави Срба, Хрвата и Словенаца,
Српски књижевни гласник, књ. I, бр. 7, 1. децембар
1920.

262
 Gillis R. John, Memory and Identity: The History of a
Relationship, in: John R. Gillis (Ed.), Commemorations, The
politics of National Identity, New Jersey 1994.
Глигоријевић Бранислав, Стапање Србије са Југо-
славијом, зборник „Србија на крају Првог светског рата“,
Београд 1990.
Goršić Franjo, Socijalno-politička uprava Slovenije,
Jugoslovenski državni almanah, Jugoslovenski socijalni alma-
nah, deo I, Jugoslovenski socijalni almanah, Beograd 1930.
H, Prosvetne prilike narodnih manjina u Vojvodini ne-
kad i sad, Jugosloven, br. 3, januar 1932.
Janković Dragoslav, Ideje unitarizma i federalizma pre
stvaranja jugoslovenske države, zbornik „Federalizam i nacio-
nalno pitanje“, Beograd 1971.
Janković Dragoslav, Narodna skupština Srbije za vre-
me Prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, Anali Prav-
nog fakulteta u Beogradu, br. 14, Beograd 1966.
Janković Dragoslav, Niška deklaracija, Nastanak pro-
grama jugoslovenskog ujedinjenja u Srbiji 1914, zbornik
„Istorija XX veka“, br. 10, Beograd 1969.
Janković Dragoslav, Ženevska konferencija o stvaranju
jugoslovenske zajednice 1918. godine, zbornik „Istorija XX
veka“, br. V, Beograd 1963.
Jeglić Andraš, Državni Tužilac, Arhiv za pravne i dru-
štvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 5, Beograd 1922.
Jovanović Miodrag, Naša pravna teorija na isteku dru-
gog milenijuma, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teo-
rija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd
1997.
Jovanović Slobodan, Nestajanje zakona, Iz istorije i
književnosti, knj. I, Sabrana dela Slobodana Jovanovića, tom
11, Beograd 1991.

263
 Jovanović Vladimir, Prostitucija u Beogradu tokom
XIX veka, Godišnjak za društvenu istoriju, god. IV, sv. 1, Beo-
grad 1997.
Kolar-Dimitrijević Mira, Gospodarstvo kao sredstvo
političke prisile, U povodu šezdesete godišnjice ubojstva Josi-
pa Predavca, Časopis za suvremenu povijest, br. 2–3, Zagreb
1993.
Kosier St. Ljubomir, Socijalno stanje i socijalan rad u
Jugoslaviji, Jugoslovenski državni almanah, deo I, Jugoslo-
venski socijalni almanah, Beograd 1930.
Marković J. Predrag, Istoričari i jugoslovenstvo u soci-
jalističkoj Jugoslaviji, Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ),
br. 1–2, Beograd 2001.
Marković J. Predrag, Teorija modernizacije i njena kri-
tička primena na međuratnu Jugoslaviju i druge istočnoevrop-
ske zemlje, Godišnjak za društvenu istoriju, god. I, sv. 1, Beo-
grad 1994.
Marković S. Božidar, Izdavačka zadruga Politika i
društvo, Sociološki pregled, Vol. XVIII, No. 3–4, Beograd
1984.
Marković S. Božidar, Jedan vek razvitka srpske privat-
no-pravne misli 1841–1941, Prilozi sa naučnog skupa „Jugo-
slovenska teorija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i da-
nas“, Beograd 1997.
Milošević Kam., Jugoslovenstvo i osnovna škola, Jugo-
sloven, br. 1, novembar 1931.
Mrvaljević Milutin, Invalidsko pitanje, Jubilarni zbor-
nik života i rada Kraljevine SHS 1918–1928, Beograd 1928.
Nepotpisano, Dnevnik, „Crna Gora“, list Narodne radi-
kalne stranke za Crnu Goru i Boku, br. 68, 13. septembar
1921.

264
 Nepotpisano, Sindikalni pregled, Borba protiv Saveza
M.D.O., Radničke novine, br. 120, 18. maj 1920.
Nikolić Kosta, Dimitrijević Bojan, Raskrsnice savre-
mene srpske istoriografije, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd
2002.
Nikolić N. Tih., Učiteljstvo i jugoslovenstvo, Jugoslo-
ven, br. 4, februar 1932.
Повремени, Говор бројева, Српски књижевни гла-
сник, бр. 4, 16. фебруар 1939.
Радовановић Михаило, Југославија, географско-
статистичка и етнографска студија о броју Срба и Хр-
вата, Српски књижевни гласник, књ. LVIII, бр. 6, 16. но-
вембар 1939.
Rakić Lazar, O ulasku Vojvodine u zajedničku jugoslo-
vensku državu 1918. godine, JIČ, br. 1–4, Beograd 1989.
Ristović Vlad., Nekrolog Svetozaru Pribićeviću, Epo-
ha, 10. oktobar 1922.
Simić Miroljub, Srpska teorija prava XIX veka, Prilozi
sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija i sociolo-
gija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997.
Stefanović Svetlana, „Ženski pokret“ o problemu bra-
ka, slobodne ljubavi, seksualnog vaspitanja, prostitucije i kon-
trole rađanja, Godišnjak za društvenu istoriju, god. V, sv. 1–3,
Beograd 1998.
Strugar Vlado, Vojna zaštita jugoslovenskih zemalja u
danima ujedinjenja 1918. godine, VIG, br. 3, Beograd 1991.
Subotić Dušan, Ideja odmazde u kaznenom pravu, Ar-
hiv za pravne i društvene nauke, god. XII, II kolo, knj. V, sv.
1–6, Beograd 1922.
Taletov P. S., Srpsko pitanje, Vreme, 2. septembar
1928.

265
 Tripković Đoko, Izborna kampanja vlade Bogoljuba
Jevtića 1935. godine, Istorijski glasnik, br. 1–2, Beograd 1983.
Vukadinović Gordana, O našoj savremenoj teoriji pra-
va, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija
i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997.
X, Hajka protiv učitelja komunista, Radničke novine,
br. 118, 15. maj 1920.
Стојадиновић др М., Постанак, развитак и значај
градова, Нова Европа, књ. XII, бр. 1, 1. јули 1925.

Elektronski izvori

sl.wikipedia.org/wiki/državna_represija (28. mart 2008)

„Repression“ Encyclopeædia Britannica, from Encyclo-
pedia Britannica Deluxe Edition 2005 CD. Copyright © 1994–
2004 Encyclopædia Britannica, Inc. April 2, 2008.

266
 BELEŠKA O AUTORU

Dr Ljubomir Ž. Petrović rođen je u Beogradu 6. decembra 1970.

godine. Studije istorije (1994), poslediplomske (1999) i doktorske studije
(2006) završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Objavio je monografije Jugoslovenska država i društvo u periodi-
ci 1920–1941, Nevidljivi geto, Invalidi u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941.
i preko trideset naučnih i stručnih radova.
Radi u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.

267
 Izdavač
INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU
Beograd, Trg Nikole Pašića 11
office@isi.co.rs; www.isi.co.rs

Za izdavača
Dr Momčilo Pavlović, direktor

Tiraž 300 primeraka

Prvo izdanje

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

323.282(497.1)"1918/1941"
323(497.1)"1918/1941"

ПЕТРОВИЋ, Љубомир, 1970-

Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti / Ljubomir Petrović.
- 1. izd. - Beograd : Institut za savremenu istoriju, 2009
(Trstenik : M-graf). - 267 str. : autorova slika; 21 cm. - (Biblioteka
Studije i monografije / [Institut za savremenu istoriju]; knj. 63)

Tiraž 300. - Beleška o autoru: str. 267. - Napomene i bibliografske

reference uz tekst. - Bibliografija: str. 253-266.

ISBN 978-86-7403-135-3

a) Политичко насиље - Југославија - 1918-1941 b) Југославија -

Политичке прилике - 1918-1941
COBISS. SR-ID 167160332

Štampa: M-graf, Trstenik