UDC 821.163.41.02 REALIZAM 821.163.

41-95

POETIKA SAMOSVEST EPOHE REALIZMA Dragana Vukievi

SAETAK: U radu se ukazuje na one kwievne pojave koje su unutar diskursa koji se bave analizom kwievnog teksta (uxbenici, istorije kwievnosti, kwievna kritika, teorije kwievnosti, komparatistike studije) nagovestile i doprinele uvrivawu realistike norme pripovedawa. Re-konstrukcija jedne poetske samorefleksije i osvetqavawe poetikih pitawa aktuelnih i savremenih realista upuuju na razlike u odnosu na naa retrospektivna, i promenom konteksta drugaija znawa o istom pravcu. KQUNE REI: realizam, poetika, kwievnost, prevodna kwievnost, autoreferencijalnost

Prouavawe poetike samosvesti jedne epohe moe poivati na razliitim izvorima jedne ini poetika pisawa (implicitna i eksplicitna poetika pisaca), druge poetika itawa (prouavawa kwievnoteorijske misli akumulirane u teorijama kwievnosti, uxbenicima, istorijama kwievnosti i kwievnoj kritici, prevodilakom radu). Ovakvo prouavawe zdruuje autora, kritiara, teoretiara, istoriara kwievnosti, prevodioca u inu itawa i u sredite istraivawa stavqa sam fenomen itawa. U nastavku rada osvetqen je samo onaj aspekt poetike itawa koji daje odgovor na pitawe kako drugi, ali ne i autor, prepoznaju i interpretiraju realistiko delo. Nunost razlike, vremenska razjediwenost nas i ranijih italaca kao i drugaija znawa o kwievnosti dovode pod sumwu nau objektivnost u re-konstrukcije poetike samosveti epohe iji savremenici nismo. Za nas je realistika poetika stvar kwievnoistorijske rekonstrukcije, i kao takva ona je finalna, za wene prve kreatore ona je procesualna. Za nas je ona u perfektu, za wih u futuru. Budui da nas dijahronijska perspektiva ne moe liti nas samih (nego upravo obratno upozoriti na uvremqenost i dinaminost naeg itawa), stvara se sledea nedoumica: ako u ogledalu koje smo uperili prema Drugome (i to drugome iz Drugog vremena) uvek vidimo i nae lice, da li ogledalo treba da ispustimo? Opravdanost ove unapred ograniene i izrazito subjektivne perspektive A. Gilej objawava na sledei nain: Interpretacijski izbor koji je morala initi italaka publika u prolosti nije mogue ponovno

386 sagledati jer je taj izbor, kao utvren zaseban element, sada postao dijelom nove italake publike, djelomino oblikovane djelom koje je u pitawu. Dakle, dok je povijesna rekonstrukcija klime primawa blokirana, povijesna priroda samog primawa ostaje nepobitna sfera refleksije i istraivawa"1 (kurziv D. Vukievi). U toj sferi refleksija kretae se i ovaj rad. On poiva na pretpostavci da se u kwievnosti (kao i u jeziku, Stenli Fi) odvija mnogo vie nego to mi znamo. Pokuaj recepcije jedne poetike u nastajawu stoga je samo pokuaj izotravawa sopstvene osetqivosti za onu poetiku koju mi percipiramo naopake", prosuujemo je od wenog kraja, iz konteksta kojim smo i sami zahvaeni (interpretirani) i koji nam daje tako varqivu, i tako trenutanu, ali ipak centralnu interpretativnu poziciju. Shodno tome, ciq ovog rada je da konstruie (rekonstrukcija je objektivno nemogua) drugaiju interpretativnu poziciju u kojoj je poetiki (realistiki) narativ u samom nastajawu, da uoi onaj trenutak wegovog izdvajawa iz neprisustva, stvarawa razlike drugaijosti. Ono to sledi stoga je vie pria o ne-realizmima" koje je trebalo savladati razlikama. To je i tragawe za poetkom realistike paradigme, ali iz perspektive nas koji znamo kakav je wen kraj. Za poecima se tragalo u onim mestima, osetqivim na razlike, koja postoje unutar stilski sloene formacije koja, u vreme kwievnog formirawa ranih realista, jo uvek deluje aktuelno i perspektivno. Iako se u jednolinijskom smewivawu stilskih formacija romantizam vidi kao prethodnica realizmu pa se, po logici stvari, mesta osetqiva za razlike prvo nasluuju unutar te poetike, kontekst naet" realizmom bio je mnogo sloeniji. Realistiki pisci su stvarali unutar jedne stilski heterogene paradigme u kojoj su se ukrtale prosvetiteqske intencije i u kolama instituticionalizovan klasicizam, sa sentimentalizmom i dominantnim romantizmom. Opna koju je najtee bilo probiti bila je vezana za kolsku kanonizaciju realistikih pisaca, za wihovo uvrtavawe u kolsku lektiru. Sa druge strane, najspremnijom da reaguje na novine pokazala se kwievna (tekua) kritika, neretko i prevodna literatura. Teorije i istorije kwievnosti, po pravilu, sporije su reagovale na promene. Poglavqa koja slede tematski su stoga razvrstana u etiri dela i svaki od wih sugerie razliiti tip izvora koji su profilisali literarna znawa italaca u epohi realizma. Obavezna lektira, teorija, istorija, prevodi, kritika, manifestacije su onog znawa o kwievnosti koje je trebalo preispitati i opovrgnuti u procesu stvarawa nove realistike paradigme. A) Obavezna lektira Proces kanonizacije realistikih pisaca tekao je postepeno. Iako je u Evropi, ve od tridesetih godina 19. veka, realizam imao svoje znaajne predstavnike, lektira i uxbenici srpskih gimnazijalaca sre1 Aleksander Gilej (A. Gelley), Premise za teoriju opisivawa", Suvremena teorija pripovijedawa, Zagreb 1992, str. 385.

387

388 program.)5 Umesto akcenta na klasinom obrazovawu, Srpska itanka za nie gimnazije i realke S. Novakovia (Beograd 1870) nudila je raznovrsniju, aktuelniju lektiru, sada u spoju prosvetiteqskih i novih pozitivistikih italakih interesovawa.6 Vie kwievna" a mawe didaktika bila je Srpska itanka za nie gimnazije i realke S. Vulovia iz 1874.7 U woj su se, pored Vuka i Dositeja, nali Wego, Sima Milutinovi, Quba Nenadovi, Jovan Ili, Sterija, Prota Matija Nenadovi, Zmaj, . Jaki Mada nije bilo pesama B. Radievia,8 ova itanka je predstavqala znaajan pomak u institucionalizaciji romantiarskih pesnika. U Vulovievoj itanci namewenoj uenicima 5. i 6. razreda (1875), za nas zanimqivoj jer se sastojala samo od proznih tekstova, nali su se pisci poput: Dositeja, Vidakovia, Vuka, G. Zelia, M. Vitkovia, Haxia, Stejia, N. Grujia, S. Bokovia, . Mijatovia, Sterije (sa trima milobrukama), Atanackovia, ali i Nenadovi, Zmaj, Jaki i Qubia. Evidentno je ignorisawe realistikih pisaca (Igwatovi je bio zastupqen ali lankom o Simi Milutinoviu). Tim povodom R. Dimitrijevi pie: Tada su pisali i davali punu meru Igwatovi i Glii. Igwatovievi realistiki romani Milan Naranxi, udan svet, Trpen spasen, Vasa Repekt i Uveo listak ve su bili izali do 1875. Igwatovi bi ve samim tim mogao da reprezentuje nau suvremenu umetniku prozu."9 U studiji Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj kwievnosti (1880) Vulovi e delimino ispraviti ranija zanemarivawa Igwatovieve proze. Pritom, recepcija romana Milan Naranxi uveliko sugerie romantiarsku vizuru kritiara, wegovu nespremnost da prepozna vrednosti u novinama i afirmisawe onoga to je odgovaralo romantiarskoj recepciji. Tako su na meti Vulovieve kritike slike iz istinskog ivota sirove, neuiwene, pa nam ih (pisac) opisuje onako kako se same od sebe razvijaju u toku ivota i vremena. I te slike ive
5 Jo radikalniji raskid sa ranijim gradivom bie izvren 1882. Tada su J. Bokovi, S. Vulovi, . Popovi i A. Nikoli predloili da se kwige, koje ne odgovaraju suvremenom stawu dotine nauke, koje su napisane na osnovi koja je ve odbaena, koje su pune pogreaka", izbace iz kolske upotrebe. Prosvetni glasnik, Beograd, 1, str. 50. 6 Tekstovi su razvrstani u 4 dela: 1. zabavne pouke u stihovima i prozi; 2. narodna istorija i etnografija; 3. lanci iz jestestvenice; 4. obini pouno-moralni lanci i izreke. R. Dimitrijevi zapaa da iz pisane kwievnosti kod Novakovia nema osim M. apanina nijedan tekst. Novakovi je toj kwievnosti kao filolog pretpostavqao Daniieve prevode Svetog zaveta". Svetislav Vulovi, Beograd 1966, str. 393. 7 U itanci za vie razrede (Srpska itanka za vie razrede gimnazija i realaka srpskih, uz predavawe srpskog jezika i novije istorije kwievnosti, Beograd 1876) podeqenost grae u dve grupe: Narodno" (Narodne pesme, Poslovice, Pripovetke, Zdravice) i Kwievnost", u poreewu sa Novakovievom itankom, sugerie veu restriktivnost prema nekwievnim tekstovima (pounim, popularno-naunim). 8 Ni Jovan Suboti u raniju itanku (Cvetnik 1, 2, 1853) nije uneo Branka Radievia. Povodom Vulovieve itanke R. Dimitrijevi pie: Branko u nau kolu jo nije ulazio, bar ne legalno Duh pseudoklasiara i svetievsko-maletievski jo nije bio toliko oslabio da bi se mogao udariti u prvom naletu". Str. 393. 9 R. Dimitrijevi, str. 397.

389 jo, a pisac nee da im prekrati ivot; i mi moramo da itamo kao poeziju ono to moemo da vidimo svaki dan svojim oima."10 U kolskim uxbenicima realistiki tekst se ignorisao. Ako se u pojedinim studijama autora kolskih uxbenika sporadino pomiwao, on se jo uvek recipirao iz vizure romantiarskog, novo" definisalo kao devijacija starog.11 ak i tako, kao devijacija", realizam je ulazio u svest onih koji su se kolovali na ve stabilizovanom romantiarskom kanonu. Ako je prva naprslina bila prepoznata u nedostatku, onda je druga naprslina u diskursu otkrivena u razlici, kontrastu. B) Kwievnoteorijska znawa Prekretnica u tipu znawa koje se podrazumevalo i koju smo vezali za sedamdesete godine 19. veka moe se primetiti ne samo u izboru lektire obavezne za uenike sredwih kola, nego direktnije, eksplicitnije, u tipu kwievnoteorijskih analiza koje su tu lektiru pratile (uxbenici ora Maletia, V. Vujia i kasnija nastava S. Vulovia). Teorija poezije ora Maletia iz 1854. podeqena je u dva dela Nauka o pesmotvorstvu", u kojem se detaqno prouavaju kwievni rodovi, i Nauka o stihotvorstvu" (versifikaciji). Iz danawe perspektive zanimqivo je koliko je malo prostora posveeno romanu (anru u povoju), u poreewu sa npr. poetskom pripovetkom i wenim podvrstama. U istom duhu Maleti pie i svoje retorike (Ritorika 1855, deo drugi 1856). Iako je oigledna anahroninost ovih uxbenika, klasicistika vizura autora ne bi trebalo da opovrgne wihov znaaj.12 Wima se u postustanikoj Srbiji ustanovqavao i ustaqivao onaj tip znawa koji je u kontinuitetu dosta dugo inio deo opteg znawa naih zapadnoevropskih suseda.13 Maletievoj Teoriji poezije koncepcijski je komplementarna Teorija proze Vladimira Vujia iz 1864. godine.14 Ona ne samo to je odabirom primera sugerisala ta treba itati (antiki uzori, ali i Vuk, L.
10 S. Vulovi, Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj kwievnosti, Otaxbina, 1880, 4, 459. 11 S. Vulovi daje prednost prvoj Igwatovievoj kwizi Milan Naranxi u kojoj se jo uvek uva idilina projekcija Branka Orlia, kritikujui pisca zbog kasnijeg preobraaja junaka i efekta deziluzije. 12 Bez obzira koliko bila anahrona, znawa koja su gimnazijalci sticali u kolama ipak nisu bila i beskorisna. Markovieva retorinost, ako se ne zanemari i prirodna talentovanost pisca, makar posredno duguje" kritikovanim uxbenicima retorike, teorije poezije i proze, istorije. 13 Nastava je bila pod uticajem organizacije u nemakim i maarskim kolama. Iz danawe anglofilske jezike perspektive indikativna je obaveznost nemakog jezika kao stranog. Uticaj stranih koncepcija kolstva naroito je vidqiv u organizaciji Liceja. On je osmiqen po uzoru na maarsku kraqevsku akademiju u kojoj posle reforme 1806. godine filozofski odeqak nosi naziv liceum, ali s pravnim odeqewem i daqe ini celinu". Sreko unkovi, kolstvo i prosveta u Srbiji u 19. veku, Beograd 1970, str. 73. 14 V. Vuji, Teorija proze osvetqena primerima za uenike viih razreda u gimnazijama Kneevine Srbije, Beograd 1864.

390 Ranke, M. Sveti, S. Milutinovi, L. Muicki), nego je istovremeno imala funkciju praktinog prirunika u pisawu sastava. Restritkivnost poetike se vidi u strogim i vrlo preciznim uputstvima kojih se treba drati pri opisivawu razliitih stvari i pojava. Tako, na primer, da bi wegov opis kakve sprave, orua, pribora" bio validan, gimnazijalac treba da odgovori na sledea pitawa: 1. ta je stvar; 2. kakva je 3. iz kakvih je delova sastavqena 4. od-a-ta je 5. ko je pravi i kako postaje 6. emu slui".15 U kojoj meri su ovakva uputstva postala izvor maniristikog pisawa, a nikako ne primer dobrog sloga", svedoi ispovest jednog praviteqstvenog pitomca" koja je samo jedna varijacija od ispovesti jednog celog srpskog kolena". U woj je S. Markovi pisao: Ja sad malo pamtim ta sam uio, ali u to doba znam dobro da sam izuavao ta pravila i da sam ih primewivao svuda, gde god sam mogao: bilo to u pismu materi, bilo to u lekciji opte istorije"16 U ironinom kontekstu Markovi nastavqa svoju analizu: Mnogo su nam dobra donele retorika i poezija. Sazdale su nam one romaniste i noveliste koji su pisali romane i novele iz narodnog ivota, a nisu nimalo znali narod. Ali zato su oni znali kako treba izabrati 'fabulu', kako strojiti 'zaplet' i kako ga razmravati itd. Sazdali su nam pojete koji su pevali o qubavi koju nisu oseali; pevali o krvi i jataganima jednom rei o svemu to nisu znali. Ali zato su znali ta je figura, ta tropa i ta metafora; ta su to jambi i ta trohei i koje su strofe i s kakvim slikom najblagozvunije."17 Iz vizure Markovievog radikalnog raskida sa ranijim tipom kwievnokolskog znawa, ni novine koje je donela Vulovieva nastava teorije kwievnosti18 nisu se uklopile u idejni horizont novog oveka" i wegovog realnog pravca" u kwievnosti. Vulovi je promenio pristup (umesto da kwievna dela slue boqem razumevawu poetike (Maleti, Vuji), poetika je sluila boqem razumevawu kwievnih dela), promenio kolsku lektiru ali, smewivawe klasicistike romatniarskom paradigmom jo uvek nije znailo interpretativnu otvorenost prema novim, realistikim tekstovima. Ako je neka vrsta prosvetiteqskog didakticizma i romantiarskog etnicizma jo uvek predstavqala labavu sponu izmeu klasicistiIsto, str. 42. S. Markovi, str. 158. 17 Isto, str. 160. 18 Kao nastavnik beogradske gimnazije (od 1870), S. Vulovi je, u poreewu sa . Maletiem i V. Vujiem, drastino promenio nastavu teorije kwievnosti. Za kwievnoteorijska znawa pisaca iz druge polovine 19. veka od znaaja su jo nekolike studije pisane na srpskom/hrvatskom jeziku: Figure u naem narodnom pjesnitvu, s wihovom teorijom (Luka Zima, Zagreb 1880), Teorija proze, osvetqena primerima za uenike viih razreda u gimnazijama kneevine Srbije (Vladimir Vuji, Beograd 1864), Mala Poetika za kolu i narod (Stevan Pavlovi, Novi Sad 1887), Hrvatska itanka za vie razrede sredwih uilita, (H. Badali i I. Broz, Zagreb 1888). Sve one su posluile kao izvor za pisawe Teorije kwievnosti za vie razrede sredwih kola u Kraqevini Srbiji Pere P. orevia iz 1892. One nisu predmet dopunskih analiza jer ili ne mewaju opti uvid u predoene promene u sistemu kolovawa ili, zbog namene i godine objavqivawa, ne ulaze u moguu kolsku (obaveznu) lektiru realistikih pisaca.
15 16

391 kih, didaktiko-pozitivistikih i romantiarskih koncepcija kolstva (pravila jedan razvojni luk od Maletia preko Novakovia do Vulovia), u Markovievoj kritici kolstva i ta vrsta spone je preseena. Negacija postojeeg nastavnog programa i metoda rada utirala je put drugaijoj koli, koli koja je biti spremna da se suoi sa tekuim duhom vremena.19 lanak Kako su nas vaspitavali Markovi zavrava reima: Sad kad se vodi re o preustrojstvu naih kola bilo bi mesto da kaem i ja koju o tom. No ja mislim da sam dovoqno jasno kazao ta treba da se uniti kod nas. A ime da se zameni ja ostavqam do prve prilike". Markovieva kritika kolstva vie nije samo nesvesno" napipavawe upqine u diskursu. Ona je opasnost po sam diskurs, upqina koja preti da ga proguta. V) Kwievnoistorijska znawa Drugi izvor u re-konstruisawu kwievnoteorijskih znawa realistikih pisaca ine istorije kwievnosti. Zanimqivo je da su one, ve iz perspektive savremenika, delovale mawe anahrono u poreewu sa teorijama kwievnosti. To je stoga to celovitijih uxbenika istorije20 sve do Novakovieve Istorije nije bilo.21 U trenutku wenog pojavqivawa kwievnoteorijska klima (koju je kasnije kreirao i sam Novakovi) ve se poela mewati. Nije preterano rei da je reforma kolstva i drugaija institucionalizacija kwievnosti (u odnosu na onu iz '50-ih godina) zapoela zapravo wegovom Istorijom. Istorija srpske kwievnosti, pregled uraen za kolsku potrebu s dodatkom od primera iz stare slovenske, srpsko slovenske i dubrovake kwievnosti i s tablicom glagoqsih slova iz 1867, kao i, druga, etiri godine docnije pisana, Novakovieva Istorija znaajne su za prouavawa poetike samosvesti epohe iz dva razloga: jedan se odnosi na teoriju istorije kwievnosti i razvoj metodoloke misli22, a drugi na istorijsku kanonizaciju realizma. U Novakovievim Predgovorima (kako onom iz 1867, tako i u onom za Istoriju iz 1871) izdvajaju se pitawa koja e biti kamen spoticawa i kasnijih istoriara nacionalne kwievnosti: jedna se odnose na svrhu istorije kwievnosti, druga na korpus
Str. 176. Znaaj i novinu ove kwige uoili su ve savremenici. V. Jagi je pisao: To je u itavoj srbskoj kwievnosti prvo od svoje vrste a kao prvenac stoji ve ipak na istoj visini nutarwe vrstnoe, na kojoj po najboqa iste ruke djela od koje mu drago druge, daleko razvijenije kwievnosti zapadnoevropske". Istorija srpske kwievnosti (S. Novakovi), Rad JAZU, 1, 9, 1867, str. 237. 21 To ne znai da nije bilo vrlo znaajnih studija iz ove oblasti. Ne treba zanemariti nekolike studije pisane na nemakom jeziku afarikovu istoriju iz 1826, Subotievu iz 1850, Ristiev pregled iz 1852. Novakovi kao prethodnice navodi i Pipinovu i Spasovievu istoriju, eke izvore, kao i studije V. Jagia i J. Bokovia. 22 O znaaju Istorije opirnije je pisao D. Ivani, Narodnost, prirodnost, izvornost (Istorija srpske kwievnosti u tumaewu Stojana Novakovia), Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, 49, 3, 2001, str. 377.
20 19

392 dela, trea na paradigmu poetka (stare nove srpske kwievnosti), etvrta na status narodne kwievnosti u kwievnoistorijskim periodizacijama, peta na princip po kojem se primewuju periodizacije, esta na paradigmu kraja (kojim trenutkom zavriti pisawe istorije). Skretawe pawe na metanauni diskurs potvrda su zrelosti i visoko razvijene teorijske refleksivnosti autora, ali i stawa u kojem se nalazila srpska kwievnost u trenutku pojavqivawa Novakovievih Istorija. Osim kao potvrda zrelosti metodoloke misli,23 one su za nau temu znaajne i kao prve istorije u kojima se pomiwu realistiki pripovedai. S aspekta kanonizacije realistike kwievnosti, zanimqivo je da ono to u naem radu predstavqa paradigmu poetka, iz Novakovieve perspektive ini paradigmu kraja. U Istoriji iz 1867, na pitawe kojim trenutkom zavriti pisawe istorije", on daje sledei odgovor: U najnoviju kwievnost dodirao sam samo toliko koliko u wu zamaa radwa poeta u starije vreme". U Malom izvodu iz istorije srpske kwievnosti za Viu ensku kolu, objavqenom iste godine, on ve izdvaja najnoviji kwievni pokret" i imenuje wegove predstavnike Jakova Igwatovia, Vladana orevia, Milorada apanina. U Istoriji iz 1871. Novakovi e ponoviti ideju o novom pravcu koji nasuprot starom apstraktnom i idealistikom trai noviji jevropsko filosofski pravac pozitivizam sa induktivnom isto naunom metodom".24 Pritom e ponovo aktuelizovati pitawe graninih pisaca zakquivi da se rad do 1850. danas moe razmatrati, a da razmatrawe ne postane suvremena kritika".25 Novine koje je Novakovi uneo u drugo izdawe i wegov preokret od zagovornika romantiarskih ideala do pobornika realistikih pozitivistikih shvatawa" svedoe u kojoj meri se kroz istoriju kwievnosti prelamala i istorija drutva.26 Mogue je pretpostaviti da je na wegov nov pristup uticala, izmeu ostalog, i Markovieva kritika u kojoj se piscu pregleda i istorije srpske kwievnosti zameralo na meawu istorije jezika i istorije literature".27 U novom izdawu: potisnut je lingvistiko-filoloki koncept kwievne istorije (dobrim djelom romantiarskog porijekla), izdvajaju se kulturnoistorijske pretpostavke stawa i razvoja kwievnosti, naroito u zahtjevu da ona bude
23 S aspekta metodologije istorije kwievnosti, Novakovievi odgovori su vrlo podsticajni. Evo, na primer, kako on u Istoriji iz 1867. reava problem periodizacije narodne kwievnosti: Narodnim pesmama pravo je mesto odmah u poetku, pre poetka svake kwievnosti, ali ih tamo nisam mogao namestiti to mi se nije slagalo sa sadawim planom, po kome sam se u poetku due morao zabaviti oko jezika, a ostavio sam ih onde i za to, da se boqe vidi prevrat kojim se wih radi javila u ivotu prava naa novija kwievnost". Str. 4. 24 Isto, str. 293. 25 S. Novakovi, Istorija srpske kwievnosti, 1871, str. 4. 26 D. Ivani pie: Meutim, koliina i vaqanost novih iwenica ne bi izazvale onako krupne razlike kakve su nastale izmeu prvog i drugog izdawa Novakovieve Istorije. Mnogo je odlunije uticala okolnost to je prerada pala u vrijeme velikih pomjerawa duhovnih vidika mlade srpske inteligencije". Str. 379. 27 S. Markovi, str. 161.

393 korisna u svakodnevnom ivotu" (D. Ivani).28 Prodor nove pozitivistike misli prepoznatqiv je i u kasnijem citirawu Spensera, naroito u tumaewu kwievnika kao fotografa i filozofa vremena svog". Otvorenost prema novim strujawima, neuobiajena za istoriara, vidqiva je i u Novakovievom pomiwawu Igwatovievog romana iz drutvenog ivota, Milana Naranxia, romana koji prevazilazi vremenski zadati okvir (1850). Ovu vrstu otvorenosti nee pokazati neki kasniji autori uxbenika istorije. Tako, na primer, u Lekcijama iz istorije srpske kwievnosti (koje je za svoje uenike tampao profesor ivojin Simi, 1890) autor posebnu pawu posveuje romantiarskim pesnicima, ignoriui znaaj realizma, koji je, u trenutku objavqivawa ovih lekcija, ve ulazio u svoju dezintegracionu fazu. Iz perspektive takve zatvorenosti prema poetici koja je uveliko postala normotvorna, Novakoviev ranije formulisan stav deluje kao istorijska anticipacija pravca koja e svoje mesto zadobiti u istorijama pisanim tek poetkom 20. veka. G) Prevedena literatura i recepcija stranih pisaca kod nas Za re-konstrukciju poetike u jednom dijahronijskom trenutku bitan izvor informacija moe biti i recepcija strane literature kao i razvijenost komparatistike misli. Pritom ne treba gubiti iz vida iwenicu da izbor dela koja se prevode esto vie ukazuje na italaki ukus i nedostatak" odreenog tipa literature nego na reprezentativni, u estetskom smislu optimalan, izbor iz postojeeg raspoloivog korpusa stranih dela. Ako se izuzme iz vida onaj tip prevodne literature koji je odraavao ukus neprosveene publike i wenu glad za senzacijama", a koji je bio otro kritikovan i od strane pisaca i od strane kritiara, prevodna literatura se u velikoj meri javqa kao potporni stub nove (realistike) poetike. Ve od Pogleda na kwiestvo (1857) J. Igwatovia, ugledawe srpskih pisaca na nemake tumailo se kao imitirawe koje vodi u manirizam i sentimentalizam nesvojstven Srbima. Jakom nemakom uticaju (treba imati u vidu da su Srbi u duem periodu u 19. veku iveli unutar drave u kojoj je zvanini jezik bio nemaki) suprotstavqali su se drugaiji izvori, pa se kao opte mesto mnogih kwievnih kritika javqa vrlo angaovano usmeravawe pisaca prema narodnoj kwievnosti. Ipak proces aproprijacije, uprkos osudi nemakog sentimentalizma, nije prestajao. Umesto kwievnog meinstrima (Gete je kasno preveden (1844), a wegovo Stradawe mladog Vertera parodirano u pripoveci L. Lazarevia simptomatinog naslova Verter), na srpske realistike pisce znatno vei uticaj su imali predstavnici austrijske bidermajerske kwievnosti i zastupnici poetskog realizma (naroito esto prevoen i pomiwan P. Rozegar). U vreme realizma Hajne je ve uao u drugu
28

D. Ivani, str. 380.

394 fazu recepcije obeleenu hajnovskom satirinou, dok e trea faza biti u znaku prihvatawa Hajneovih deziluzionizirajuih efekata, ime se (kako primeuje Z. Konstantinovi) ujedno i zavrava 19. vek u srpskoj kwievnosti."29 Ve je Pavle Popovi u studiji Engleska i srpska kwievnost (1922) uoio da kwievne veze izmeu Engleza i nas nisu tako retke kako bi pri prvoj pomisli izgledalo".30 Upozoravajui da za prouavawe prisustva strane kwievnosti nije bitan samo kvantitet, broj prevedenih pisaca nego i vidokrug intenzivnosti delovawa makar jednog jedinog", Z. Konstantinovi podsea na ogroman recepcijski efekat koji je izazvalo delo V. ekspira. Dosledno anrovskoj hijerarhiji u realizmu, u kojoj se na vrhu nalaze roman i prozni oblici, dok drama, naroito lirika, zauzimaju periferniju poziciju, ekspirovo delo je bilo skrajnuto. Markovieva uzgredna intepretacija Otela, pisana u duhu ruskog naivnog materijalizma, vie je unazadila recepciju ovog pisca nego to joj je doprinela.31 Drugi pisac, miqenik romantiara, za realiste je bio borac protiv tiranije ora i Svete Alijanse,32 pa se time mogu objasniti afirmativni mada retki pomeni Bajrona. Najvie uticaja na pisce realistike orijentacije imao je . Dikens,33 mada bi se, naroito ako se na umu ima proza J. Igwatovia, mogle uspostaviti i izvesne tipoloke srodnosti sa V. Tekerijem. Za formirawe realistike slike sveta nimalo mawe znaajni od kwievnih bili su prevodi naunih dela. esti pomeni i citati Darvina odlino ilustruju novu pozitivistiku klimu u kojoj su stvarali i koju su i sami kreirali nai realistiki pisci. U studijama Miloa Savkovia vie od drugih stranih uticaja istie se znaaj Francuza. Poetika korelativna sa realistikim strujawima u srpskoj kwievnosti prepoznata je i pozitivno vrednovana u recepciji Stendala, V. Igoa (ideja progresa), Dodea (tvorac tipova), Mopasana (suptilne psiholoke analize) U studiji Jelene Stani Stanoji (Viktor Igo u naim novinama i asopisima 18381918) precizno se prikazuje porast interesovawa za ovog pisca koje je kulminiralo '60-ih i '70-ih godina, upravo u periodu kada se stvarala realistika norma. Savkovi posebno izdvaja uticaj Balzaka, Flobera i Zole, pisca koji je nekoliko godina u srpskoj kritici provocirao oprene vrednosne stavove. Rasprave pro et contra Emila Zole mawe nam daju informacije o udelu naturalizma u delima naih pisaca, a vie reflektuju kwievnu klimu kod Srba krajem 19. veka (Zola je provocirao
29 Z. Konstantinovi, Strani pisci u nas, Komparativno viewe srpske kwievnosti, Novi Sad 1993. 30 Pavle Popovi, Engleska i srpska kwievnost, Spomenica Sime Lozania, Beograd 1922, str. 252255. 31 S. Markovi, Pevawe i miqewe, Izabrani spisi, Beograd 1937, str. 183. 32 Ilija Petrovi, Lord Bajron kod Jugoslovena, Poarevac 1931, str. 2. 33 O wegovom uticaju na S. Matavuqa, S. Sremca ili . Mijatovia opirnije je pisano u studijama Niifora Naumova Dikens kod Srba i Hrvata (1967) i u disertaciji Marija erbexije Engleski roman od 1880 do 1914 godine u kwievnoj kritici na srpskohrvatskom jezikom podruju odbrawenoj u Beogradu 1991.

395 pitawa tipa: kakva je lektira prikladna za srpske itateqke, da li su urbani problemi Pariza analogni problemima u naoj sredini, da li teme vezane za nemoral stvaraju nemoralne itaoce i sl.). Ne treba zanemariti ni znaaj Ipolita Tena i wegov udeo u formirawu kwievnoteorijskih stavova srpskih pisaca. Dve bibliografije posveene rusko-srpskim vezama (A. Pogodin, Rusko-srpska bibliografija 18001925, Beograd 1932; S. Palananin, Rusko-srpskohrvatska kwievna bibliografija 19181941, Beograd 1979) problematizuju tezu M. Savkovia o prevlasti uticaja francuskih pisaca u 19. veku. Za nas su naroito zanimqive mnogobrojne studije koje osvetqavaju kontinuirani uticaj Pukina, Gogoqa, Tolstoja, Turgeweva, Dostojevskog, ehova. Tipovi uticaja su bili razliiti pokatkad vie idejni nego usko poetiki (rana recepcija Dostojevskog), pokatkad vieslojni, vieznani i dugotrajni (Pukin, Gogoq). O inspirativnosti Gogoqa na nae pisce bez obzira na razliitost poetika iji su oni reprezentanti, Z. Konstantinovi pie: Re je o fenomenu potpunog urastawa nekog pisca u drugu kwievnost, za koju su Nemci nali izraz Aneignung" (prisvajawe) mislei pre svega na ekspirovo mesto u svojoj kwievnosti." esti citati ernievskog, Pisareva ili Bjelinskog neretko su svedoili o direktnim pozajmicama, prepisima tuih kwievnoteorijskih stavova. U kojoj meri su kwievni uticaji inili sastavni deo irih drutvenih uticaja svedoi i recepcija onih kwievnosti koje su bile granine. U poglavqu Omladina i wena kwievnost J. Skerli posebno poglavqe posveuje temi Maarski uticaji. Iako se Zmaj istie kao kquna figura najplodnijeg perioda saradwe 18491867, u komparatistikim prouavawima nije zanemaren ni udeo maarskih pisaca u formirawu poetikih stavova J. Igwatovia (naroito uticaj Mora Jokaija, delom Petefija). Srbi iz primorskih krajeva su odravali vrlo intenzivne veze sa italijanskom kulturom, pa je razumqiv i jak uticaj italijanskih pisaca (npr. uticaj Manconija na Qubiu ili veristiki elementi u prozi S. Matavuqa). Ove veze su kulminirale ranije, preko kwievnosti rizorimenta, koja je postala uzor i podsticaj naim piscima jo u doba Ujediwene omladine srpske. U okviru slovenskih kwievnosti posebno mesto imaju komparativne analize junoslovenskih veza. Zbornik radova Svetozar Markovi i Quben Karavelov u kontekstu slovenske kwievnosti potvrda su zajednitva koje se refletkovalo ne samo kroz kwievna nego i ira ideoloka proimawa susednih kultura. Preplitawe uskokwievnih i irih kulturolokih, politikih, dravnih veza s narodima iste jezike grupe ve je u 19. veku imalo za posledicu stvarawe dve perspektive jedna je bila ona koje polazi od razliitosti, a druga od slinosti meu lanovima irih zajednica (ideja bratskih kwievnosti srpske i slovenskih, srpske i junoslovenskih, srpske i bugarske, srpske i hrvatske). U tom smislu je ilustrativna perspektiva srpskog realizma unutar jugoslovenskih realiza-

396 ma ili perspektiva srpskog realizma kao sastavnog dela jugoslovenskog realizma). Pristupi koji su sami po sebi bili validni i iste pojave osvetqavali iz razliitih uglova, umesto da se dopuwuju, neretko su se podreivali politikim, a ne kwievnim ciqevima. Za nas je zanimqivo da su temeqi vieperspektivnog pristupa (kako u pozitivnom smislu dopuwavawa tako i u negativnom smislu iskquivawa) udareni upravo sredinom 19. veka (viedecenijsko smewivawe ideja bratskih kwievnosti). Bez obzira o kojoj kwievnosti je re, strani pisci su u kontekstu nae kulture uvek dobijali drugaija znaewa; na makro-planu naa kultura se javqala kao italac druge i obratno. Za nau temu nisu meutim zanimqiva samo ova taksativno navedena zapaawa o izboru prevodnih tekstova, nego i podaci kojima se s teorijskog aspekta osvetqavaju svrha i znaaj ovakvog rada. U studiji Komparatistika u Srba Z. Konstantinovi izdvaja nekoliko pojava karakteristinih za institucionalizaciju i razvoj komparatistike u 19. veku. On pie: Zanimqivo je svakako to se na beogradskom Liceju, najvioj koli kneevine Srbije, sa predavawima iz uporedne kwievnosti poelo pre nego sa nastavom 'opte kwievnosti' ili 'teorije literature', pa zapravo i pre nego sa nastavom 'kwiestva srbskog', to znai s nastavom nacionalne kwievnosti, jer bi loginije bilo upravo obrnuti redosled"34 Tako je ve 1852. Matija Ban otvorio teaj prispodobqene kwievnosti" reima: Namjerio sam da vam uz francusku kwievnost mimogred predajem i slavjansku, da ovaj moj teaj uzbude teaj francusko-slavjanske prispodobqene kwievnosti. Na taj nain mi emo se obrazujui svoju kwievnost po evropejskom hudoestvu odrati joj wenu karakteristinu fizionomiju i udariemo na isti onaj peat originalnosti kojim se onda od drugih ima razlikovati."35 Godine 1853. Aleksa Vukomanovi na Liceju predaje teoriju slovesnosti", istoriju slovesnosti najglavnijih naroda", Jovan Bokovi optu istoriju kwievnosti", predmete koji prevashodno konotiraju teorijska ili istorijska, a tek potom i komparatistika istraivawa. Tek 1906. pojavie se predmet uporedna kwievnost s teorijom kwievnosti" koji e u nazivu konotirati komparatistika interesovawa (u 19. veku se osnivaju i Katedre za ruski jezik i kwievnost 1877. kao i Katedre za francuski jezik i kwievnost 1896). Ako se zanemari kratki viemeseni kurs prispodobqene kwievnosti, sve do poetka 20. veka komparatistika je bila deo drugih naunih disciplina. Ipak, postojale su mnogobrojne studije (naroito Stojana Novakovia, Jovana Maksimovia, Radovana Koutia) koje su svedoansto i specijalizovanih usko komparatistikih interesovawa. U prvoj polemici u nas u vezi sa komparatistikom i wenim zadacima" (u studiji Radovana Koutia Kritika i kwievnost nastaloj kao odgovor na tekst J. Maksimovia iz 1892)36 formuli34 Z. Konstantinovi, Komparatistika u Srba, Komparativno viewe srpske kwievnosti, str. 45. 35 Isto, str. 46. 36 U rubrici koja indicira aktuelnost tema (Suvremena pitawa") u Strailovu za 1892. Jovan Maksimovi je objavio tekst Poloaj srpske kwievnosti prema velikim

397 sani su stavovi koji su obeleili i kasniji pristup ovoj disciplini usvajawe moe biti stvaralako, a ne plagijatorsko i ono ne mora konotirati estetsku podreenost kulture primaoca; ciq komparatiste je da prouava zakone sopstvene kwievnosti, da u sredite stavi ono to je unutar wegove kulture poprimilo svoj specifian oblik i sadraj" i to je samom promenom konteksta osvojilo i drugaije znaewe.37 Ovaj dui osvrt na recepciju stranih autora i razvoj komparatistike kod nas predstavqa samo jedan segment u razumevawu poetike samosveti epohe realizma. Wu nisu oblikovale samo teorijske refleksije o kwievnom tekstu nego i autorefleksivnost odreenih naunih disciplina teorije, istorije kwievnosti, kwievne komparatistike Samo u tom kontekstu sagledana, poetika samosvet epohe moe se ukazati u svojoj punoi. D) Kwievnokritika znawa38 Za razliku od istorija kwievnosti koje su se sporije oslobaale romantiarskih koncepcija, i teorija kwievnosti dugo vremena vernih klasicistikim perspektivama, na poetike novine koje je sa sobom doneo realistiki pravac najspremnije je reagovala tekua kritika. Wenu veliku teorijsku implikativnost potvruje, s jedne strane, mesto koje je zauzimala u kontekstu drugih kwievnonaunih disciplina. Od Markovievog doba ona se sve uestalije pie i to u raznim formama (kratke preporuke kwiga, prikazi, razvijene studije), prisvajajui tematska interesovawa drugih disciplina kako kwievnih tako i nekwievnih. S druge strane, mewa se i opseg istraivawa (proiruje podruje rada) kritiari epohe realizma nisu raspravqali samo o jeziku i sadraju (podruje rada Vukove kritike), nego i o idejnom svetu dela, pripovedakom postupku, kompoziciji, naraciji, kao i o ulozi kwievnosti u stvarawu boqeg drutva, aktuelnim socijalnim temama i sl. U poreewu sa istorijom i teorijom kwievnosti kwievna kritika se i kao forma izraavawa i kao nain miqewa pokazala najspremnijom da odgovori na izazove novog vremena. Prihvatila je pozitivistike ideje zasnovane na primatu naune, eksperimentalne, kritike misli nad spekulativnom, metafizikom i hipostazirala sebe
kwievnostima uopte i prema ruskoj kwievnosti zasebno" u kojem iznosi jedno evolucionistiko shvatawe kwievnosti. Fazu ugledawa i uzimawa" pripisuje malim kwievnostima (kakva je naa) i suprotstavqa ih velikim kwievnostima prosveenog naroda" (kakav je, na primer, ruski narod). Umesto da bude sjediwena sa duhovnim organizmom drutva", ovakva, presaena kwievnost je poput pesme u tuim svatovima". Str. 174. 37 Opirnije Z. Konstantinovi u pomenutoj studiji. 38 Poglavqe posveeno kritici preraena je i za potrebe ovog rada prilagoena studija koju sam kao rezime magistarskog rada objavila pod naslovom Poetika itawa kritika proze 18681901, u: Kwievna istorija. God. 30, br. 104, (1998), str. 4759.

398 kao novu", naunu" kritiku. Ni jedna druga kwievna nauna disciplina u epohi realizma nije imala ovu vrstu samorefleksivnosti tako intenzivno izraenu kao ona, ni jedna druga nije sebi pridala epitet nova". Zato se, u kwievnoj kritici (pre nego u teorijama i istorijama kwievnosti pisanim u epohi realizma) moemo udaqiti od paradigme poetka i pratiti dinaminost realistike poetike, wen put od programskih tekstova, do dezintegracije osnovnih poetikih naela pravca. Sintagma nova kritika" zasluuje dodatnu eksplikaciju. Wome objediwujemo sve one savremenike realistikih pisaca koji su, s jedne strane, afirmativno pisali o wima (vrednosna kanonizacija), a s druge strane, prepoznavali normotvorni potencijal novog, aktuelnog pravca (poetika kanonizacija). Veina ovih kritiara (izuzetak su S. Markovi, P. Todorovi, A. Nikoli, kasnije Q. Nedi, B. Popovi) nije iza sebe ostavila neke znaajnije studije. Zato umesto da opisujemo metodoloka stanovita razliitih kritiara ponaosob, mi emo prouiti wihov zbirni uinak. Kratak istorijski pregled kritika koje su se smewivale od 60-ih g. do kraja 19. veka ima ciq da ukae upravo na razvijenost i dinaminost poetske misli pohrawene u kritici. Prvu grupu ine kritike u kojima je realizam sagledan kao pravac koji treba da utre put buduoj srpskoj kwievnosti. To su programski tekstovi Qubena Karavelova i Svetozara Markovia vie ideoloki nego kwievno motivisani. Sedamdesetih godina, sada ve definisan i imenovan realan pravac" u kwievnosti, sledbenici Markovia (Pera Todorovi, Lazar Nani, Andra Nikoli) nastavqaju daqe da popularizuju. Vie zaokupqeni teleolokim i ideolokim nego poetikim pitawima, oni su ideoloku analizu teksta pretpostavili kwievnoj prednost se davala teorijskim raspravama, dok su analize (tada jo uvek malobrojnih realistikih dela) bile retke. U nedostatku dela domae produkcije kritiari su se okrenuli delima iz stranih kwievnosti39 ili su u delima domaih pisaca (neretko romantiarskim) otkrivali realistike vrednosti".40 Zato je wihova kritika bila vie anticipatorska nego analitika. Ukazujui na tematsku istroenost", klietiranost romantiarske kwievnosti, oni su otvarili prostor delima sa tematikom iz svakodnevnog ivota, popularizovali su nove anrove (drutveni roman), nov stil (kritika romantiarske retorike), nove sadraje. Svojim interpretacijama sadraja, znaewa i svrhe kwievnosti, kritika nastala '60-ih i '70-ih godina pospeila je promenu italakog horizonta oekivawa" i afirmisala nove vrednosti umetnikog teksta. Do preokreta je dolo sa pojavom novih kwievnih dela u kojima su realistike konvencije postale dominantne. Realizam se vie nije morao anticipirati, on je postajao norma. Za razliku od ranije kriti39 U radovima S. Markovia, P. Todorovia, A. Nikolia analiziraju se dela ernievskog, Igoa, Verna, Merimea 40 Indikativna je recepcija Zmajeve poezije u radovima S. Markovia i P. Todorovia.

399 ke, koja je svoju poetiku gradila kroz opozicije romantiarskoj poetici, nova kritika nije bila intonirana polemiki i nije negirala znaaj romantiarske tradicije. Realistika norma se ve dovoqno uvrstila, pa je afirmisawe romantiarskih konvencija nije moglo ugroziti. Ponovo se pridaje znaaj fantaziji, raspravqa se o ulozi mate u stvaralakom procesu, tendencija dela se podreuje mimetikoj uverqivosti, preispituju se utilitaristika tumaewa kwievnosti.41 Kritiari su '80-ih i '90-ih godina, inspirisani novim istorijskim romanima, pisali o modernom" ili nacionalnom" romantizmu kao nunoj orijentaciji pisaca koji su u doba drugog pravca" (ultrarealistikog") stvarali dela koja su mogla da ugase duevnu e italaca".42 Ni moderni romantizam", ni poetski", lirski" realizam nisu mogli da narue realistiku normu pripovedawa koja se '80-ih i '90-ih godina u potpunosti stabilizovala i postala dominantna. tavie, oni su bili svedoanstvo wene stabilnosti. Pojedini kritiari (Dragutin Ili, Boko Petrovi, Milan Jovanovi), afirmiui vrednosti koje su u kritikama wihovih prethodnika bile diskriminisane, pribliili su se poetici romantiarskih apologeta. Razliita tumaewa odreenih elemenata dela, ak i kod onih kritiara iji su se vrednosni sudovi podudarali, ne svedoe o postojawu jedinstvene poetike itawa nego o postojawu jedinstva razliitih poetika. Ono to te poetike objediwuje nisu ni tumaewa ni vrednovawa dela koliko slinosti kwievnoteorijskih interesovawa. Realistiki kritiari su (uprkos razlikama u tumaewima i vrednovawima dela) bili zainteresovani za sline probleme teksta: odnos delostvarnost (mimezis), svrhovitost dela (tendencija), odnos sadrajforma, objektivnost pripovedawa (naracija), tipinost kwievnog junaka (lik), uverqivost izlagawa (kompozicija i motivacija), odlike anra, realistinost stila i jezika. Inspirisani literaturom sa fantastinim i humoristikim motivima, prouavali su i funkciju humora i fantastike u kwievnosti. Ove stoerne take kwievne kritike, koje predstavqaju tipian nain realistike problematizacije umetnikog teksta, postale su i stoeri ovog poglavqa. Oni su istovremeno i popis" aktuelnih poetikih pojmova o kojima se nekada najvie raspravqalo.

a) mimezis Od svih kwievnoteorijskih problema u epohi realizma najvie pawe je posveeno prouavawima mimezisa. Pojmovi realno, uverqivo, istinito, objektivno postali su estetske odrednice kojima su se preispitivali svi elementi teksta (lik, naracija, motivacija, kompozicija, anr, stil, jezik). Lepim se vie nije definisalo ono to
41 Kao ilustracija ove tvrdwe mogu posluiti kwievne kritike Milana Jovanovia, P. M. Adamova, Dragutina Ilia, Boka Petrovia 42 Dragutin Ili, Lijepa vjetina u materijalistikom shvatawu umjetnosti, Nada, 1899, 11, str. 164.

400 ukazuje na svet venih, uroenih ideja, nego ono to poseduje dagerotipsku istinitost", to pokazuje na sebi ivot i podsea na wega" (Svetozar Markovi, Pera Todorovi). Umetniko delo se '60-ih godina poelo tumaiti kao struktura otvorena prema svetu stvarnosti, kao poredbeni korelat, neto to je kao", poput", nalik na" stvarnost. Pisalo se da kwievnik: fotografie, precrtava, preslikava, kopira, imitira, reprodukuje, slika, ulepava, ocrtava, boji, doteruje stvarnost. Ovi pojmovi nisu imali sinonimno znaewe, nego su svojim semantikim nijansama precizirali intenzitet i tip analoke veze koja postoji izmeu dela i stvarnosti. Budui da se kwievno delo shvatalo kao struktura otvorena prema stvarnosti, tumaewe teksta se nadovezivalo na tumaewe preteksta, a zavisno od stepena wihove interakcije uspostavqale su se odreene paralele: tip prototip, kompozicija dela hronoloki sled dogaaja, deskripcija mesta geografska lokalizacija Zavisno od toga da li su se zalagali za prikazivawe stvarnosti kakva jeste ili kakva treba da bude, kritiari su definisali dva tipa realizma: jedan programski, kritiki" ili nauni" realizam i drugi poetski", idealni" ili klasini" realizam. (Prvi tip predikacija sreemo u radovima Svetozara Markovia, Pere Todorovia, Andre Nikolia, a drugi u radovima Milana Jovanovia, Pavla Markovia Adamova, Jovana Hranilovia, Marka Cara). Opredeqenost kritiara za poetiku Zole ili Turgeweva, za odreen tip tema (socijalne, naturalistike, etike, poetske teme) najboqe su svedoanstvo razliitih poetikih tumaewa mimezisa. Mali broj wih je insistirawem na prikazivawu samo jednog aspekta stvarnosti zapadao u tematski redukcionizam. Veina se zalagala za objektivno, to svestranije prikazivawe stvarnosti.

b) tendencija Uprkos znaaju koji su joj pridavali, mimetikom teorijom kritiari nisu mogli da objasne smisao kwievnosti. Wihove teleoloke interpretacije nisu bile originalne nego su se zasnivale, s jedne strane, na prosvetiteqskim utilitaristikim shvatawima kwievnosti, a sa druge na uewima ruskih kritiara, naroito ernievskog, Pisareva, Dobroqubova. Novinu u odnosu na ranija utilitaristika shvatawa umetnosti predstavqalo je podreivawe saznajnovaspitne funkcije dela mimetikoj uverqivosti ispripovedanog. Time se univerzalno alegorino znaewe podreivalo konkretnom, pouka proimala (podreivala), a ne apstrahovala iz primera, a izmeu mimezisa i tendencije uspostavqao odnos komplementarnih (ne kontradiktornih) pojmova. Vrednovawe tendencioznosti nekog dela, meutim, nije bilo jedinstveno. Dok se ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u ideolokim kritikama prednost davala idejnom znaewu prie, osamdesetih i devedesetih godina kritiari uviaju da tendencija nije primarni nosilac

401 estetskih vrednosti i uestalije piu o aporetinosti mimetikih i tendencioznih tumaewa umetnosti. Kritika u kojoj se prednost davala tendenciji odigrala je vrlo znaajnu ulogu u procesu normativizacije realizma jer je marginalizovala najznaajnije atribute romantiarskog pripovedawa fabulu, dramsku napetost prie, lirinost Meutim, ni wen negativni uinak ne treba ignorisati. On se manifestovao, s jedne strane, kroz trivijalizaciju umetniki vrednih dela i wihovo poistoveivawe sa didaktikim kwigama za narod, a sa druge kroz isticawe tendenciozne literature i zanemarivawe dela drugaije poetike (simptomatino je ignorisawe dela Jovana Gria Milenka, na primer). Novim tumaewem tendencije, kritiari iz '80-ih i '90-ih godina uspeli su da usaglase saznajnu sa estetskom funkcijom dela i da ideoloka tumaewa zamene kwievnima. Umesto vankwievnih svojstava (saglasnosti sa odreenim ideolokim uewem), oni prouavaju kwievna svojstva tendencije (usaglaenost ideje sa fabulom, likom i drugim elementima prie). v) sadraj i forma U kojoj meri je idejni fon teksta bio znaajan za realistike pripovedae svedoi znaaj koji su oni pridavali sadraju. U veini kritika, analizi dela prethodi kratko prepriavawe, iznoewe sadraja. Indikativna su esta propisivawa" odreenih sadraja kao nepoeqnih. A. Nikoli je, na primer, pisao: Sve one razvuene pripovetke u kojima se uvek pria kako je neki prekrasan mladi bio zaqubqen u neku prekrasnu djevicu, kako je winoj srei stajalo na putu nebrojano prepreka, no kako je, pri svemu tom, heroj pripovetke najudnovatijim nainom savladao sve najudnovatije prepreke, i na posledwim listovima opet se naao sa svojom herojikom itd. sve te i takve pripovetke izgubile su danas sav kredit u svetu i osuene su svojom unutrawom pustoom na sigurnu i brzu smrt."43 U duhu strujawa unutar samog pravca (kritiki, nauni poetski, lirski realizam) mewaju se i promiqawa odnosa izmeu forme i sadraja. Za razliku od kritiara koji su sledei Markovieve ideje prednost davali sadraju,44 kritiari s kraja 19. veka sve ee istiu znaaj forme, a pojedini, poput Milana Savia ili Marka Cara, otvoreno je stavqaju ispred sadraja.45 Pitawe emu delo slui" zamewuje se pitawem kakvo delo je lepo". U radovima J. Hranilovia, M. Cara, M. Savia, pojmovima tehnika", vetina", vetaki srazmer" priA. Nikoli, Vienac, Javor, Kwievni radovi, Beograd 1938, str. 83. Pesniki oblik postao je neto sasvim sporedno, a glavna je propaganda onih misli to ih je izrazila danawa nauka". Svetozar Markovi, Realnost u poeziji, Srpska kwievna kritika , Beograd, Novi Sad, str. 64. 45 Najobiniji predmet, iznese li se samo veto i dosledno, moe biti od velikog znaaja". Milan Savi, Bawsko zlato, A. Gavrilovi, Letopis Matice srpske, 1895, 182, str. 142.
43 44

402 davalo se pozitivno znaewe. Vie se ne raspravqa o svrsi umetnikog teksta nego o wegovoj estetskoj funkciji, pa se sa optih pitawa interesantnih za sociologe kwievnosti prelazi na usko kwievnu naratoloku, stilistiku, genealoku problematiku. Balansirajui odnos znaaja forme i sadraja, realistiki kritiari, u veini sluajeva, nisu uspeli da se oslobode organicistikih shvatawa umetnosti. Dvodelna koncepcija je opstojavala tokom cele epohe realizma samo to se tip meuodnosa mewao; u ranim kritikama znaaj sadraja se apsolutizovao, a u kasnijima dovodio u vezu sa formom. g) lik Realistiki kritiari su uneli novine i u tumaewe kwievnog junaka. Ve su programski realisti uoili da se na romantiarske junake (izuzetne i posebne) ne mogu primeniti mimetiki zahtevi uverqivosti. Kao protivteu romantiarskim piscima istakli su pisce koji su se bavili problemima obinog oveka bliskog itaocu. Promena u izboru junaka nije vodila wegovoj trivijalizaciji. Verni socijalistikom uewu, rani kritiari su obinom oveku (novom kwievnom junaku) pridali ulogu pokretaa sloenih drutveno-istorijskih zbivawa. On je prestao da bude nosilac kominih i sporednih uloga sluga i postao nosilac glavnih ideja u prii.46 Promene u izboru junaka bile su praene promenom wegove funkcije u tekstu. U romantiarskim delima lik je u funkciji zapleta, podreeniji fabuli. U realistikima uloge se mewaju jer lik postaje sredite prie kojem se svi ostali elementi podreuju. Kritiari su sugerisali promene ne samo u izboru junaka, nego i u wegovoj koncepciji. Od ogromnog znaaja je razumevawe (itawe) Ipolita Tena i kreirawe jedne italake prakse koja e povezati kategoriju lika sa sredinom ili vremenom. Pavle Marinkovi, na primer, o romanu Pop ira i pop Spira pie: Tu iskoi ono to jednog pisca pravi velikim, naime: uzajamnost oseaja pisca sa sredinom (commuunaute de sentiments), gde je piev temperament neka vrst prirodnog destilatorskog aparata, kroz koji prostruji ceo ivot jedne okoline, pa poto se tu proui i u tipove izradi, izlazi kao kvintisencija opazaka pred itaoca, koji su tad u stawu da po nekoliko obrazaca poznadu celo drutvo. Sremac je tek u ovoj kwizi pravi realista, tj. ovek koga zanima samo ono to je genus, a nikako izvanredni konkretni sluajevi ma kako oni interesantni bili".47 Uspostavqajui analogiju sa drutvenim tipovima, kwievni kritiari su prikopavali kwievne junake za iri, drutveni kontekst. Oni su uoili narodni tip qudi" u prozi M. Gliia (D. Ili), tipinog seqaka u prozi J. Veseli46 Indikativna je promena funkcije lika seqaka u prozi B. Atanackovia (Buwevka), . Jakia (Seqaci), M. P. apanina (Rawenik), M. Gliia (Glava eera), i J. Veselinovia (Seqanka). 47 P. Marinkovi, Pop ira i pop Spira, Srpska kwievna kritika 5, str. 517.

403 novia (M. Jovanovi), tipove seoskih uiteqa, popova, romantinih zanesewaka u prozi L. Lazarevia (M. Savi), tipove palanana u prozi S. Sremca (P. Marinkovi) Poetiki zahtevi vezani za izbor junaka proklamovani pred kraj sedme decenije, u osmoj su ve potpuno zavladali srpskom prozom. Izbor obinog junaka (najee je to bio seqak) postao je kwievna dominanta, devedesetih godina ak i manir, to je dovelo do stvarawa maniristikih junaka (Veselinovi i wegovi epigoni). Zato je za nepune tri decenije propagandu obinog junaka zamenila wegova antipropaganda. Kritiari (A. Gligorijevi, M. Savi, D. Ili, J. Hranilovi, M. Car) popularizovali su pisce koji su oneobiavawem starih ili izborom novih junaka napustili ablonizirano slikawe sveta. Sa odobravawem su komentarisali promenu toposa (selo palanka, selo grad) i usredsreivawe pisaca na unutrawu" (psiholoku) analizu likova.

d) narator Polazei od mimetike funkcije kwievnosti, realisti su pisali i o uverqivosti i objektivnosti pripovedaa dovodei je u vezu sa pripovedawem u prvom i treem licu. Osporavajui realistinost pripovedawa u prvom licu, pisci poput Milana Savia, Marka Cara, Jovana Hranilovia, ure Dimovia, kao prednost treeg lica istakli su: objektivnost, nepristrasnost i veu informativnost. Mawi broj wih je pisao o utisku vee iskrenosti i istinoqubivosti koji ostavqa pripoveda u prvom licu jamei svojom egzistencijom uverqivost prie. Personalizovanim pripovedawem, pored mimetikog, pojaavao se i didaktiki efekat prie. Po miqewu Milana Savia, piscu je lake da se uivi u jednog junaka nego u vie wih.48 Takav junak postaje jedini nosilac tendencije, jer nema drugih narativnih perspektiva koje bi naruile wegovu interpretaciju sveta. Uverqivost pripovedaa se dovodila u vezu i sa opsegom wegovog znawa. Pripovedau se odobravalo da simulira neznawe i krije ishod dogaaja, ali klonei se romantiarskih efekata tajanstvenosti.49 Nedoumice oko izbora prvog ili treeg lica primeri su kwievnokritikih usaglaavawa mimetike sutine i didaktike svrhovitosti napisanog. Mada su se ona pokazala neuspelim ve pri tumaewu dela nove generacije pisaca (ipika, orovia, Koia, Stankovia), bilo bi nepravedno zagovornicima realistike poetike osporiti bilo kakav znaaj u razvoju naratoloke misli. Iako u poetku pojmovno ne razlikujui, oni su vremenom znaewski razdvojili autora od naratora (Zar smemo pisca identifikovati sa junakom prie? Zar je isto osoba i opisivawe?" pitao se Milan Savi50) i uoili stepen wegove inM. Savi, est pripovedaka Laze K. Lazarevia, LMS, 1886, 147, str. 137. J. Hranilovi, Pravac savremene pripovetke i Simo Matavuq, Javor, 1892, 18, str. 284. 50 Milan Savi, Vetar, On zna sve, LMS, 1891, 165, str. 123.
48 49

404 dividualnosti. On je bio mawi u delima ranih pisaca koji su svoju ulogu identifikovali sa ulogom sakupqaa, a vei u delima kasnijih. U realistikim kritikama moemo nai i prve zametke prouavawa glagolskog vida (naina i trajawa), eksternog i internog viewa. Ipak, realistiki model pripovedawa ne moe se gotov pronai u realistikoj kritici, koliko izvesti iz we. Zato naratoloka prouavawa realista, iz sinhrone perspektive gledano, imaju vie znaaj zanimqivih zapaawa nego celovitih sistematizovanih uewa.

) kompozicija Osnovni principi realistike poetike pripovedawa, zasnovani na usaglaavawu mimetike i utilitaristike teorije, mogu se primeniti i na kwievnokritiku analizu kompozicije umetnikog teksta. Realisti su najbitnijim elementima prie, tzv. iom" ili centrom" prie proglasili: tendenciju (osnovnu ideju), dogaaj i kwievnog junaka. Svi ostali elementi u tekstu morali su da budu u saglasnosti sa wima. U tom sluaju nastajala je pria vrste kompozicije koja se zbog kompaktnosti i celovitosti esto poredila sa krugom. Obrnuto, svaka nepreciznost u odreivawu centra prie (postojawe vie glavnih zamisli, likova ili dogaaja) remetila je pravilnost kruga. Umesto oko jednog, elementi prie bi se udruivali oko razliitih centara pa se kompozicija umetnikog dela poredila sa krugovima koji se delimino ili uopte ne seku. Kompozicije koje nisu sledile prirodan tok stvari" jer se estim digresijama zaustavqao dramski tok prie ili su se retrospektivnim izlagawem iznosile posledice pre uzroka, nisu nailazile na odobravawa.51 Piscima se preporuivalo da rasporeivawe motiva podrede ii" prie i poentu prie istaknu u prvi plan na nain na koji se to ini u idilama i bajkama. Iz ovakvih kompozicionih pojednostavqivawa (struktura idile i struktura bajke) moe se izvesti gruba tipologizacija dramskih sukoba u realistikom tekstu. Prva, idilina, zasnovana je na minimalizaciji konfliktnih situacija, a druga (bajkovita) na wihovom potencirawu. Kritiari nisu pokazali inovativnosti u procewivawu dela drugaijih kompozicionih reewa.52 e) motivacija Vie vanosti nego kompoziciji pridato je prouavawima motivacije. Rasprava o motivisanosti ili nemotivisanosti dela '70-ih godina nije bila samo iwenica od kwievnog znaaja. Ona je istovreme51 Analizirajui prozu J. Igwatovia, Milan Savi pie: Prema tekuem nainu, imamo mi u wegovim opisima esto najpre uinak, pa tek docnije uzrok, a toga ne sme biti ni u obinoj reenici a kamoli u pripovetci u umetnikom delu". (U spomen Jakovu Igwatoviu, LMS, 1890, 163, str. 134) 52 M. . (Milan evi), Gorski car, S. Rankovi, Brankovo kolo, 1898, 4, str. 188.

405 no otkrivala opredeqenost pisca za pozitivistiku ili metafiziku filozofiju, za religiozan ili nauan pogled na svet, za konzervativnu" romantiarsku estetiku ili nov realan pravac u ivotu i umetnosti". Zato su promene koje su nastale u tumaewu logike teksta vrsto povezane sa promenama koje su pozitivisti uveli u tumaewa deterministiko-kauzalnih veza koje vladaju svetom. Verovawa da boja voqa ili sudbina determiniu ovekove postupke nisu se mogla uklopiti u pozitivistiko viewe sveta. Ne bi li dokazali ispravnost svojih stavova, kritiari su se esto pozivali na naune autoritete (Haklija, Darvina) i vankwievnim razlozima argumentovali nunost novog realistikog motivisawa teksta. Andra Nikoli je pisao o umerenoj slobodi" pisca koji svoju neobuzdanu pripovedaku matu mora stalno da stavqa u slubu razuma i time kontrolie verovatnost ispripovedanog.53 Osmiqavajui veze meu pojavama opisanim u kwievnim delima, kritiari su pravili analogije sa uzrono-posledinim vezama meu pojavama u realnom svetu. Pozivajui se na generalne sudove tipa svi ili mnogi bi uradili tako, ostajali su verni sistemima optih istina. Svako udaqavawe pisaca od optih istina, od onoga to je verovatno i tipino, tumailo se kao naputawe idealnog obrasca pripovedawa zasnovanog na, eksplicitno ili implicitno izraenoj, motivaciji uoptavajueg tipa". Postoji nekoliko tipova motivacije (nekoliko kriterijuma pri procewivawu uverqivosti i ubedqivosti ispripovedanog). To su socijalna, kasnije i bioloka motivacija (dominantne u radovima programskih realista), etika (dominantna u radovima poetskih realista) i psiholoka (dominantna u radovima zagovornika Lazarevievog realizma). U realistikoj kritici prednost se davala veto izbalansiranoj socijalno-psiholokoj motivaciji, ali se otvarao prostor i za druge tipove motivacijskih veza. Wihova sloenost i razgranatost trebalo je da doaraju vieperspektivnost sveta i time pojaaju mimetiki efekat.

) anr anrovske analize teksta, iako predstavqaju samo jedan segment kwievnokritikih interesovawa, od viestrukog su znaaja za razvoj genealoke misli u srpskoj kwievnosti. Realistiki kritiari su svojim uzgrednim" analizama anrovskih obeleja dela: a) redefinisali odreewe anra popularno u klasicistikim teorijama kwievnosti; b) izvrili novu diferencijaciju i hijerarhizaciju postojeih oblika; v) stvorili stabilno generiko poqe, t. j. utemeqili one poetike konvencije koje su bile u skladu sa zahtevima realistike poetike pripovedawa.
53

Andra Nikoli, Pripovetke Milovana Gliia, Otaxbina, 1880, 4, str. 153.

406 Najmimetinijim anrom proglasili su roman i oznaili ga kao najviu etapu u evolutivnom razvoju anrova. Piui prvo o romanu kakav treba da bude napisan, a kasnije o romanu koji nije uspeo da bude napisan, ponudili su razliite odgovore na pitawe zato ovaj tipino realistiki anr u srpskoj kwievnosti nije uspeo da potisne seosku pripovetku. Kao destabilizacioni element realistikog anrovskog sistema oznaili su upravo mali broj drutvenih romana, a ne postojawe istorijske proze koja je u periodu realizma nastavila da se pie u romantiarskom duhu. Realisti su morfolokim odrednicama teksta pridavali i odreena vrednosna znaewa. Na vrhu anrovske lestvice je bio roman, zatim novela i pripovetka i na kraju slika. Za mnoge kritiare dominacija slike kao anra bila je znak da srpski pripovedai jo uvek nisu ovladali ni formom, ni znaewem koje je pretpostavqao roman.54

z) jezik Uestale analize kompozicije, naracije, motivacije i anra svedoe o krupnim promenama koje su nastale u kwievnoj kritici pri prelazu iz prve polovine u drugu polovinu 19. veka. U poreewu sa ranijom filolokom kritikom koja se u periodu realizma i daqe pisala, kritika koja je afirmisala novu realistiku kwievnost analizu jezika je potisnula u drugi plan. Iako jezik nije bio u sreditu novih interesovawa, realistiki kritiari su odigrali znaajnu ulogu u razvoju srpskog kwievnog jezika. Potencirajui mimetinost i realistinost dela, oni su pospeivali bogaewe leksikog fonda kwievnog jezika, ali su istovremeno isticali i znaaj wegove normativnosti. Ilustrativni su dosta opreni saveti piscima da vie stilizuju govor svog junaka i naglase idejnu stranu prie ili da izbegnu svaku stilizaciju i govor junaka priblie govornom jeziku. Kao kvalitet takvog jezika isticala se preciznija i jasnija karakterizacija lika. Kompromisno reewe je pronaeno u razdvajawu jezika naratora (najee sveznajueg) od jezika lika.

i) humor i fantastika Jedna od specifinosti srpske realistike kritike je popularizacija dela sa humoristikim i fantastinim motivima. Ovakva dela su inila velik deo kwievne produkcije pa je razumqivo to su izazvala interesovawa i komentare italaca. Humor i fantastika su se tumaili i kao integracioni i kao dezintegracioni elementi realizma. Fantastini motivi su se najee interpretirali kao alegorine transformacije realistikih motiva. Humor je definisan kao zain zbi54

Milan Savi, Boja re, Javor, 1892, 24, str. 381.

407 qe", a wegovo korektivno dejstvo dovodilo u vezu sa tendencijom prie. Ukoliko bi se fantastini i humoristiki motivi osamostalili i postali dominantni u tekstu, delo bi se proglaavalo neuverqivim ili bi se preko wega prelazilo utke. Naa analiza kwievnoistorijskih, kwievnoteorijskih i kwievnokritikih znawa, kao i prevoda aktuelnih u periodu realizma, imala je za ciq rekonstrukciju korpusa znawa aktuelnog u jednom minulom vremenu. U zavrnom delu, podsticajnim se ini uporediti danawa znawa sa ranijima i promene koje su uslovqene samom iwenicom da naa kwievnoteorijska znawa o realizmu pripadaju domenu istorijske poetike a ne tekue kritike. Kao rezultat razliitih dijahronijskih pozicija nametnulo se nekoliko razlika. 1. Analizom ranijih kwievnokritikih, kwievnoistorijskih i kwievnoteorijskih znawa stie se uvid u teoriju itawa" koja na novi nain osvetqava kwievnost epohe realizma. Ta teorija (budui da je najznaajnijim delom nastajala u kontekstu kwievne kritike) sutinski se razlikuje od klasinih" teorija ovog pravca. 2. U poreewu sa klasinim teorijama u kojima su sudovi oblikovani post festum, poetika nastala u okriqu kwievne kritike znatno je dinaminija i podlonija promenama. Ono to je u kritici bilo na nivou opisa konkretnog teksta, kasnije se uobliilo kao teorijska norma kojom se vie nije razlikovalo jedno delo od drugoga, nego jedna grupa dla od druge. Zato teorijski zakquci izreeni u kwievnoj kritici nemaju onu univerzalnost koju imaju u teorijama kwievnosti. Oni se uvek stavqaju u kontekst konkretnog dela pa ne poseduju teorijsku optost, nego kritiku promenqivost i dinaminost. Kao takvi vie ukazuju na procese nego na stawa u kwievnosti. Wima se opovrgava konana datost teksta i stavqa akcenat na wegovu drugost. Oni ukazuju na mnotvo razliitih estetskih konkretizacija iste kwievne grae i osporavaju tezu o transistorinosti teorijske misli. 3. Realistiki kritiari su se problemima teksta" bavili u meri u kojoj je bilo potrebno da objasne i istaknu wegovo dejstvo na itaoca. (To je i razumqivo s obzirom na sutinu kritike delatnosti sadranu u vrednovawu, a ne samo opisivawu teksta.) Vie okrenuti ka efektima pripovedawa nego ka samom pripovedawu, svojoj kritikoj delatnosti nisu pridavali samo kwievni, nego i iri drutveni znaaj (esto se porede sa naunicima i javnim radnicima, analizatorima kwievnih i drutvenih prilika" i istiu veze izmeu kwievnosti s jedne strane i morala, politike, ivota, sa druge). Celokupna aktivnost realistikih kritiara bila je usmerena ka otkrivawu analokih veza izmeu dela i stvarnosti i ukazivawu na wihovu saznajnoestetsku funkciju. Ona ukazuje na ona znaewa teksta koja je savremeni italac, okrenut prouavawima samog teksta, dugo ignorisao. 4. O specifinostima kritikih interesovawa svedoi vokabular sastavqen od itavog niza pojmova koji ili vie nisu u kwievnojezikoj upotrebi ili su zameweni novima. Takvi su pojmovi natpis (naslov), stvar (predmet dela), zamraj i razmraj (uporedo se javqaju i

408 sinonimi zaplet i rasplet), pozadnost (miqe), stafaa, ia ili centar prie, vetaki razmer, organika celina, pripovedaki slog U poreewu sa savremenim znaewima, naroito su zanimqive one znaewske nijanse koje prividno stabilne poetike kategorije otkrivaju kao dinamine. Evo kako se npr. pojedine poetike kategorije, bliske savremenim istraivaima, definiu u Vujovievoj Teoriji proze: fokalizacija (Poem se svaki as i na sve strane u svetu to dogaalo, a i danas neprekidno dogaa ili poem je mnoina dogaaja tako rei nebrojana s toga dakle vaqa e piscu pre svega da izabere sebi gledite ili ti toku smatrawa, pod kojom e morati svoditi sav broj svojih podataka"55 (kurziv D. V.)); kompozicija (Pisac neka obrazuje sebi plan, a to je da odredi prethodno onaj odnoaj u kom e mu svi pojedini podatci jedan za drugim stajati". Svako pripovedawe zakquuje u sebi ova tri glavna dela: proetak ili pristup; sredinu ili zaplet; svretak ili razmraj (katastrofu)";56 komentar (najpribliniji mu je pojam prelaz", a wega, po Vujiu, ine pojedine rei ili itavi stavovi, kojima se slui pisac kad hoe itaoca da sprovede od jednog glavnog dela sastava na drugi, ili s jedne misli na drugu; samo to mora da bude na nain prirodan i ugodan".57 motivacija i verovatnoa (pisac vaqa da je bar verovatan, a to je da mu je pripovedka nalik na istinu; ili drugim reima da nam pripoveda onako, kako je po verovatnosti ili po nudi mogue bilo, da se to dogodi"58 tendencija (U wima se (pripovetkama, prim. D. V.) hoe jo od pisca i pojetska spravdqivost; a to je da on radeim osobama takovu sudbu odreuje, kao to se nama ini, da su je po naem moralnome uvstvu zasluile").59 Prevoewe ranijih poetikih nomenklatura u savremene mogue je izvriti i kod sledeeh pojmova: slog = stil, upodobqavawe = uporeivawe, estetiko pitawe = retorsko pitawe, nefikcionalna proza = proska ili istinita pripovetka, fikcionalna proza = pojetska ili izmiqena pripovedka, zaveska = zaplet = sredina = tekst = citat Svi navedeni primeri razlika izmeu re-konstruisanih nekadawih i sadawih poetika nemaju vrednosne konotacije. Da podsetimo naa rekonstrukcija jednog poetskog sloja epohe imala je ciq da aktivira one vrednosti na koje smo u neizbenom prezentocentrizmu zaboravili i da itaoce opomene da ne postoji posledwe itawe i posledwe tumaewe umetniki validnog teksta. U tajanstvenoj nedokuivosti i uvek deliminoj iitanosti umetnikih dela lei wihova provokativnost kojoj uvremqeni itaoci ne mogu nauditi.
55 56 57 58 59

V. Vuji, str. 63. Isto. Isto. Isto, str. 67. Isto.

409
Dragana Vukievi POETIC SELF-AWARENESS OF THE EPOCH Summary The paper points to those literary phenomena which within the discourse dealing with the analysis of the literary text (textbooks, histories of literature, literary criticism, theories of literature, comparativist studies) indicated and contributed to the strengthening of the realistic norm of narration. Reconstruction of a poetic self-reflection and elucidation of the poetic issues on the current and contemporary realists imply the differences regarding our retrospective knowledge and different insights into that trend, due to the change of context.