«Mreža za promovisanje prava dece sa

smetnjama u razvoju u Srbiji»

• O VELIKIMALI
• ODNOS DRUŠTVA PREMA DECI / OSOBAMA SA TEŠKOĆAMA
• OSVRT NA DOKUMENTE

-1-
 UKRATKO O NVO VELIKIMALI

Nevladina organizacija »VelikiMali« iz Pančeva je inicijativa stručnjaka za pomoć

deci sa smetnjama u razvoju. Osnovana je 1999. godine, a zvanično registrovana 01.
aprila 2000. godine, u Saveznom ministarstvu Jugoslavije i od tada održava karakter
neprofitne, nestranačke organizacije koja se bavi besplatnim pružanjem usluga deci i
omladini sa teškoćama u razvoju, sa ciljem unapređenja ličnog i društvenog života, kako
pripadnika ove veoma diskriminisane populacije, tako i njihovih porodica. Koncept rada
naše organizacije je takav da se može grubo podeliti na aktivnosti i projekte pružanja
stručnu pomoć deci sa smetnjama u razvoju i one koje su usmerene na zaštitu i
promociju prava dece sa smetnjama u razvoju u skladu sa Konvencijom
Ujedinjenih Nacija o pravima deteta.
Danas kroz svakodnevne aktivnosti sarađujemo sa oko 50 porodica dece i mladih
sa posebnim potrebama, a tim čini preko 20 članova i stalnih stručnih saradnika, oko 15
stalnih volontera i puno spoljnih saradnika koji se uključuju povremeno, po projektu
(učitelji, psiholozi, pravnici, vaspitači…).
U kreiranju programa podrške vode nas s jedne strane potrebe ove dece i
njihovih porodica, a sa druge strane uslovi i mogućnosti u lokalnoj zajednici i državi
(saradnja, zakoni, praksa, stavovi…) kao i resursi organizacije (broj ljudi, veštine, znanja
koje posedujemo, oprema…).
Individualizovan, celovit i terenski pristup u kreiranju i pružanju podške
ovoj deci, uticao na razvijanje velikog broja aktivnosti koje danas obuhvataju sve važne
aspekte života ove dece i njihovih porodica:

• individualni rad u porodici i lokalnoj zajednici;

• fizičke aktivnosti u sportskoj sali i na bazenu;
• igraonice;
• uključivanje u vrtiće / škole;
• edukacije za profesionalce, saradnike, volontere, roditelje...;
• istraživanja;
• kampanje;
• pravni servis;

Koalicije i mreže u kojima je i organizacija VelikiMali:

ƒ Koalicija protiv diskriminacije

ƒ Mreža Nevladinih organizacija Pančeva NVOPVO
ƒ Koalicija udruženih mladih Pančeva – KUM
ƒ Koalicija za inkluziju
ƒ Mreža organizacija iz SHCHR
ƒ Mreža «Život bez nasilja»

Program pravne podrške za porodice dece sa smetnjama u razvoju započet je

2001. godine, a proistekao je iz uočavanja njihovih potreba za dobijanjem potpune
informacije: gde, kada, kako i zašto ostvariti neko pravo. Postojeće ustanove i službe,
zbog sopstvene pretrpanosti ili nezainteresovanosti ne pružaju ovu vrstu usluge koja

-2-
podrazumeva besplatne pravne savete, zastupanje, pravne radionice o načinima
realizacije prava dece sa ometenostima i sl.
Jedan od najvažnijih produkata pravne službe VelikiMali je «Pravni vodič za
roditelje dece sa smetnjama u razvoju», kroz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite,
obrazovanja i brige o detetu, čije smo dopunjeno izdanje izradili 2003. godine.

U sklopu projekta «Mreža za promovisanje prava dece sa smetnjama u

razvoju u Srbiji», želimo da predstavimo načine i metode organizovanja i sprovođenja
pravne podrške i zaštite prava dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica, kao i da
predstavimo publikaciju «Pravni vodič za roditelje dece sa ometenostima.

Ciljevi
ƒ Informisanje o položaju i pravnom statusu dece / osoba sa ometenostima u SCG;
ƒ Predstavljanje jednog od načina pružanje pravne pomoći porodicama dece sa
smetnjama u razvoju i predstavljanje publikacije Pravni vodič za roditelje dece sa
smetnjama u razvoju;
ƒ Otvaranje diskusije na temu zaštite prava dece sa smetnjama u razvoju;
ƒ Analiziranje mogućnosti stvaranja mreže zainteresovanih pravnika u Srbiji koji bi
se aktivno bavili ovom problematikom u svojim lokalnim zajednicama;

Polazna osnova:

Dugoročni cilj programa koji se bave ljudskim pravima jeste izgradnja kulture u
kojoj su ljudska prava shvaćena, štićena i poštovana. Ono što okuplja sve edukatore o
ljudskim pravima jeste zajednička inicijativa – želja da se promoviše i razvije svet u
kojem se ljudska prava vrednuju i poštuju.

Ciljevi obrazovanja o ljudskim pravima:

ƒ Jačanje poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda
ƒ Razvijanje osećaja ličnog samopoštovanja i poštovanja drugih: vrednost ljudskog
dostojanstva
ƒ Razvijanje stavova i ponašanja koja će voditi poštovanju prava drugih
ƒ Promovisanje poštovanja i razumevanjakulturne različitosti
ƒ Osnaživanje ljudi za aktivno učestvovanje
ƒ Unapredjenje aktivnosti međunarodnih institucija čiji je cilj stvaranje kulture
mira, zasnovane na univerzalnim vrednostima ljudskih prava, međunarodnom
razumevanju, toleranciji i nenasilju

Postojeći modeli obrazovanja o ljudskim pravima dele ciljeve u tri glavne oblasti:
ƒ Promocija svesti i razumevanje problema ljudskih prava, sa ciljem da ljudi
prepoznaju povrede ljudskih prava
ƒ Razvoj veština i sposobnosti potrebnih za zaštitu ljudskih prava
ƒ Razvoj stavova o poštovanju ljudskih prava, tako da ljudi svojevoljno ne
povređuju prava drugih

Obrazovanje o pravnim pitanjima nije samo učenje o zakonima koji postoje, nego
je takođe i učenje o razvijanju poštovanja vladavine prava i osnovnih principa pravde
koji se nalaze u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima.

-3-
 Obrazovanje o ljudskim pravima je obrazovanje za promene, lične i društvene.
Jer, koja je svrha poznavanja prava, ako ne možemo ništa da učinimo onda kada
prepoznamo da se krše?! I koja je vrednost našeg saosećanja sa patnjama žrtve, ako je
to samo dodatak bolu koji je uzrokovan tim kršenjem?!
Znamo da su ljudska prava neotuđiva prava koje poseduje svako ljudsko biće, ali
kako možemo pristupiti ovim pravima? Gde možemo da nađemo dokaze da su države
formalno priznale ova prava? Kako se ova prava koja nam pripadaju ostvaruju? Ko ili šta
prisiljava države na izvršavanje njihovih obaveza?. Da li je slab uspeh ljudskih prava u
svetu rezultat nedostatka primene odgovarajućih mehanizama? Često se prepušta
individualnim državama da odluče da li da sprovedu preporuke. U mnogim slučajevima,
da li će pravo biti zagarantovano zavisi od pritiska međunarodne zajednice i, u većoj
meri, od rada NVO-a. Ovo je manje nego zadovoljavajuće stanje poslova... Može li se
išta učiniti da se ovo promeni?
Neophodno je osigurati da država garantuje ljudska prava na državnom nivou i
da one razvijaju odgovarajuće mehanizme za sprečavanje nasilja. U isto vreme, pritisak
se mora vršiti na države da se obavežu na one mehanizme koji imaju procedure
primene.

ODNOS DRUŠTVA PREMA DECI / OSOBAMA SA TEŠKOĆAMA

Pokret za civilna prava 50-tih i 60-tih godina dvadesetog veka, zajedno sa novim
teorijama u sociologiji doveo je do promena, uključujući spoznaju da sva ljudska bića
treba gledati kao individue sa njihovim vlastitim pravima. To je takođe dovelo i do
spoznaje o nepravednosti nekih običaja, prakse i stavova. Od tada pa do danas donosi
se niz povelja i deklaracija kojima se izjednačavaju prava svih ljudi, pa tako i osoba sa
teškoćama.
Ali, uprkos donošenju niza dokumenata i stvaranja zakonske osnove za
ostvarivanje svih prava dece / osoba sa teškoćama, kao ravnopravnih članova društva,
društvena zajednica još uvek u potpunosti ne prihvata različitosti.
Stepen razvijenosti jedne zajednice se meri i odnosom te zajednice prema
različitosti. Strah od drugačijeg doveo je do marginalizacije i nasilja prema grupi /
pojedincu koji se ne uklapa u sliku normalnog / prihvaćenog.
Položaj dece / osoba sa teškoćama u društvu obeležila je njihova različitost zbog
koje su bili etiketirani, stigmatizovani, odbacivani, isključivani, odnosno devalvirani kao
osobe. Stigma njihove devijantnosti kreirana je naravno od samog društva koje ima moć
i postavlja norme, klasifikaciom koja zavisi od društveno-vrednosnih uverenja i stavova.
Dodeljivanjem negativne uloge i davanjem demagoških etiketa, društvo daje dozvolu za
zlostavljanje dece / osoba sa teškoćama i podstiče njihov neadekvatan i neprimeren
tretman kroz:
- proces depersonalizacije («oni su ljudi manje vrednosti»)
- oduzimanje mogućnosti izbora ( «kako oni mogu znati šta žele»)
- stvaranje stava poslušnosti i pokornosti («oni mogu biti opasni i treba ih
držati pod kontrolom- za njihovo / naše dobro»)
- segregaciju i skupljanje na jedno mesto («svi su isti» i «njih / nas treba
zaštititi»)

-4-
 Segregacija i diskriminacija osoba sa «oštećenjima», prisutne kroz celu istoriju
često su bile podržane i zakonima.

U našoj zemlji deca/ osobe sa teškoćama još uvek jako teško realizuju svoja
prava. Za veći deo javnosti oni su još uvek “nevidljivi”, a njihove potrebe i mogućnosti
uglavnom su nepoznate. Daleko od očiju javnosti, daleko od svojih vršnjaka i prirodnih
aktivnosti oni nikada ne dobijaju šansu da ih upoznamo I da u odnosu na to iskustvo
formiramo stavove. Zato što ih ne poznajemo u našem odnosu prema njima dominiraju
osećanja tuge / sažaljenja, straha i nelagodnosti. Zato što ih ne poznajemo imamo
predrasude prema njima. A na kraju, kao posledicu predrasuda imamo nepravedno
postupanje tj. diskriminaciju dece i osoba sa ometenostima. Ovakav odnos prema njima
je mnogo veća i ozbiljnija prepreka za njihov kvalitetan život, nego što je to sam
hendikep / ometenost.
Ovakvom njihovom položaju u društvu doprineo je pre svega medicinski model
stručne podrške koji je još uvek veoma dominantan u našoj praksi. A to znači da se
deca/osobe sa teškoćama posmatraju isključivo kroz ometenost i dijagnozu koja zapravo
postaje njihova nepovratna karta za izolaciju. U ovakvom modelu podrške sav teret
ometenosti/problema je na pojedincu/porodici. Medicinski model podrške koji se odvija u
izolovanim i «zaštićenim» uslovim (bolnice, domovi, intrneti...) ima za cilj da se osoba sa
teškoćom u razvoju promeni («ozdravi») kako bi mogla da se uklopi u prirodnu
društvenu sredinu. Medicinski model podrške podržava proces isključivanju ove
populacije iz svakodnevnog života i onemogućava realizaciju njihovih prava. Pa tako
deca / osobe sa teškoćama gube pravo da žive sa svojom porodicom, da se druže i
igraju sa vršnjacima, da se obrazuju, da posećuju bioskope, kafiće…, da se zapošljavaju
/ radno angažuju, i da žive samostalno ili uz podršku.
Iz ovoga se vidi da su za položaj dece i osoba sa hendikepom najviše odgovorni
stručnjaci, a pre svega defektolozi. Jer stav i model podrške stručnjaka kreira uslove
života dece i osoba sa hendikepom i kreira odnos društva prema njima.
Medicinski model podrške je doprineo da se prava dece i osoba sa ometenostima
krše i kroz zakone. Na primer, deca i odrasli sa ometenostima imaju pravo na smeštaj u
instituciju / dom, čime se zapravo krši njihovo pravo na život u porodici i lokalnoj
zajednici.
Podrška njihovom razvoju i životu treba / mora da se odigrava u prirodnim i
životnim okolnostima, a rad na pripremi uslova i prilagođavanju okruženja je podjednako
važno kao i stručna podrška u razvoju veština. To je socijalni model podrške u kojem
stručni rad počinje i završava u prirodnom okruženju i on jedino može da doprinese
inkluziji / kvalitetnom životu u porodici i društvu.
Ometenost samo po sebi nije nesposobnost, već ono postaje nesposobnost
ukoliko ga društvo tretira na način koji šteti osobi sa teškoćom. Ometenost / teškoća je
činjenica o pojedincu, ali njihov pristup, učešće i kvalitet života je činjenica o socijalnoj
okolini. Socijalni model kao osnovni problem naglašava odnos društva prema razlicitosti
(intelektualnim, fizičkim, kulturološkim, jezičkim...). Zato je u socijalnom modelu akcenat
na stvaranju tih uslova u društvu, a ne na osobi koja je različita. Znači ne ide se na
«izlečenje» drugačijeg, vec na «izlečenje» društva. Zato je neophodno da ometenost
počnemo da posmatramo kao problem društva i da prihvatimo da na “neometenima” leži
velika odgovornost za položaj i kvalitet života ometenih.
Promene kojima težimo, uslovljene su opštim razvojem društva, drugačijim
vrednovanjem individualnosti i položaja pojedinca u društvu.

-5-
 Inkluzija je pokret / filozofija u okviru socijalnog modela koja u različitosti vidi
nešto pozitivno, vidi bogatstvo i snagu društva.....
Inkluzivno društvo je društvo po meri svakog pojedinca. Inkluzivno društvo
naglašava da je različitost u snazi, sposobnostima i potrebama prirodna i poželjna.
Inkluzija nije samo human odnos prema deci / osobama sa teškoćama u razvoju,
već je human odnos prema sopstvenom životu i budućnosti.
Inkluzija je proces koji zavisi od svih nas i od kojeg svi imamo dobiti.

Niko nema pravo da poništi ili zloupotrebi prava!

(Član 17, Protokol 1 Evropske Konvencije o Ljudskim Pravima)

-6-
Šta žele osobe sa ometenostima?

«Ništa posebno, ništa neobično. Mi želimo da budemo u mogućnosti da

pohađamo škole u susedstvu, da koristimo biblioteke, idemo u bioskope, kafiće, da se
vozimo autobusom, idemo u kupovinu ili posetiti prijatelja. Želimo da smo u stanju da
odemo na biračko mesto i da glasamo kada i svi ostali. Zelimo da se venčamo, radimo,
imamo porodicu. Zelimo da budemo u stanju da zarađujemo za našu decu. Želimo
visokokvalitetnu medicinsku meru, koju ćemo moći sebi da priuštimo. Želimo da nas vide
kao stvarne osobe, kao deo društva, a ne kao nešto što treba sakrivati, sažaljevati ili
čemu treba davati milostinju»
Adrienne Rubin, 1996. izvor: www.disrights.org

OSVRT NA DOKUMENTACIJU

Na osnovu ciljeva u zaštiti prava deteta koji su definisani u međunarodnim

dokumentima i na osnovu procena koje je izvršio Savet za prava deteta koje su
zasnovane na informacijama o položaju dece u našem društvu (izvori informacija su
navedeni u dokumentu «Nacionalni plan akcije za decu» str.3) definisani su prioriteti koji
određuju strukturu NPA.

Ti prioriteti čine sledeće osnovne stavke u NPA:

1. Smanjenje siromaštva dece

2. Kvalitetno obrazovanje za svu decu
3. Bolje zdravlje za svu decu
4. Unapređenje položaja i prava dece ometene u razvoju
5. Zaštita prava dece bez roditeljskog staranja
6. Zaštita dece od zlostavljanja, zanemarivanja, iskorišćavanja i
nasilja
7. Jačanje kapaciteta zemlje za rešavanje problema dece

Jedan od definisanih strateških ciljeva NPA je i unapređenje položaja i prava

dece ometene u razvoju i stvaranje mogućnosti za njihovo ravnopravno
učešće u društvu, u okviru kojeg postoje više specifičnih ciljeva, između ostalih i
podizanje svesti u društvu o deci ometenoj u razvoju, o njihovim pravima,
potrebama, potencijalima i doprinosu i stvaranje okruženja koje će omogućiti
izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju deci ometenoj u razvoju za
ravnopravno učešće u društvu. Aktivnosti koje su prepoznate kao put za ostvarenje
ovog cilja su:

-7-
 • Senzibilizacija i informisanje građana, uključujući i decu, u odnosu na potrebe
dece ometene u razvoju i njihova mobilizacija za zalaganje za izjednačavanje
mogućnosti osoba ometenih u razvoju da učestvuju u životu zajednice
• Podrška porodicama u integraciji dece ometene u razvoju u sve oblike života
zajednice (obrazovanje, kultura, sport)
• Posebna podrška i pomoć porodicama da se staraju o detetu sa teškim oblikom
ometenosti u razvoju (kućna nega, dnevni boravci, kratkotrajni smeštaj/briga o
detetu radi odmora roditelja, klubovi roditelja i slično)
• Podrška procesu de-institucionalizacije odnosno smanjivanje broja dece ometene
u razvoju u stacionarnim ustanovama/domovima i snažna podrška razvoju
alternativnih oblika zbrinjavanja dece u porodičnim uslovima (savetovanje u
porodilištima bez predrasuda o neophodnosti institucionalnog smeštaja svakog
deteta rođenog sa simptomima ometenosti u razvoju, i podršku za povratak
deteta u primarnu ili smeštaj u hraniteljsku porodicu)
• Podrška poboljšanju položaja dece ometene u razvoju koja se za sada, u toku
procesa transformacije institucija i razvoja alternativnih oblika zbrinjavanja,
nalaze u stacionarnim institucijama, kao i podrška aktivnostima udruženja i
asocijacija, koje značajno doprinose poboljšanju položaja dece ometene u
razvoju.
• Stimulisati učešće dece ometene u razvoju u kulturnim, sportskim i rekreativnim
programima zajedno sa decom opšte populacije
• Prilagoditi infrastrukturu lokalne zajednice potrebama dece ometene u razvoju
(ukloniti fizičke prepreke, prilagoditi prevoz)
• Propisati zakonsku obavezu za sve javne ustanove (sportski i kulturni objekti,
zdravstvene i obrazovne ustanove, aerodromi, hoteli, banke, javni prevoz itd.) da
obezbede fizički pristup i korišćenje osobama u kolicima
• Podržavati programe partnerstva nevladinih organizacija i javnog sektora koji su
namenjeni deci ometenoj u razvoju.

Očekivanja da će tokom 2004. godine biti uspostavljen nezavisni mehanizam za

nadzor ljudskih prava ili prava bila su uzaludna jer se to nije ostvarilo. Nepostojanje
takvog mehanizma predstavlja veliki problem u praksi, naročito s obzirom na činjenicu
da postojeći državni mehanizmi nisu efikasni i “prijateljski” nastrojeni prema deci i
njihovim pravima.
Kada je reč o mehanizmima države za nadzor nad implementacijom, možemo
ponoviti da u većini oblasti oni ne postoje.
U oblasti obrazovanja ne postoji razrađen poseban i celovit mehanizam za nadzor
i ocenu uspešnosti ostvarenosti ciljeva obrazovanja i ostaih mera. Osnivanjem Centra za
evaluaciju u oblasti obrazovanja donekle je bio uspostavljen sistem nadzora i praćenja
ali je tokom 2004. godine došlo do reorganizacije nekoliko centara u oblasti obrazovanja,
tako da je i funkcija Centra za evaluaciju dovedena u pitanje.
U oblasti zdravstva, socijalne zaštite i zaštite dece sa smetnjama u razvoju ne
postoje mehanizmi za praćenje implementacije.

Save the Children veruje da bi za Evropsku Uniju i decu bilo korisnije ako bi
socijalna politika i prava deteta postali što je pre moguće sastavni deo procesa
stabilizacije i pridruživanja. Ovaj dokument se oslanja na iskustva koja je organizacija
Save the Children stekla tokom rada u Srbiji od 1993. godine do danas.

-8-
 U izveštaju se ukazuje na značajna pitanja u vezi sa isključenjem dece ometene u
razvoju i dece iz redova manjina iz opšteg obrazovnog sistema. Briga o deci u
rezidencijalnim ustanovama još uvek predstavlja najčešći prvi izbor u sistemu brige o
deci, a postoji i zabrinutost zbog mogućih zloupotreba u okviru pravosudnog sistema za
maloletbnike.

Save the Children preporučuje Evropskoj komisiji da se postara da dečija pitanja

budu uključena u Studiju izvodljivosti i Proces stabilizacije i pridruživanja, tako da se
napredak po tom pitanju može pratiti, a tamo gde je to neophodno – pružiti
odgovarajuće smernice i pomoć.

U oblastima pod nazivom: Demokratija i vladavina prava; Ljudska prava i zaštita

manjina, Komisija bi trebalo da uvrsti reformu socijalne politike kao kratkoročni prioritet,
pri čemu su sledeće aktivnosti najvažnije:

1. od Srbije treba zahtevati da sprovede reformu sistema za staranje o deci, kako

bi se sistematski smanjio broj dece u sistemu institucionalne nege, a naročito
kroz razvoj socijalnih usluga na nivou opštine i lokalne zajednice namenjenih
deci i njihovim porodicama;
2. potrebno je izvršiti reformu pravosudnog sistema za maloletnike, imajući u vidu
približavanje Srbije međunarodnim standardima i smernicama;
3. neophodna je hitna reforma predškolskog sistema, osnovnog i srednjeg
obrazovanja, kako bi se obezbedio pristup kvalitetnom inkluzivnom obrazovanju
za svu deca iz redova manjina;
4. od Srbije treba tražiti da pokaže merljiv napredak u uključivanju dece ometene
u razvoju u opšti obrazovni sistem osnovnog i predškolskog obrazovanja.

Organizacija Save the Children je zabrinuta zbog sistemske nesposobnosti

obrazovnog sistema u Srbiji da uključi decu iz redova manjina u kvalitetni opšti sistem
obrazovanja. To predstavlja izazov u pogledu mogućnosti zemlje da ispuni političke
kriterijume za članstvo u Evropskoj Uniji ("ljudska prava, poštovanje i zaštita manjina”)
koje je naveo Evropski savet u Kopenhagenu 1993. godine i koje sada predstavljaju deo
Povelje Evropske Unije i Ustavne povelje. U redovnom izveštaju Komisije 2004. godine
se uočava "stalan napredak u implementaciji prava manjina”. Pomenuti napredak nije
primetno uticao na unapređenje zaštite od diskriminacije u sistemu obrazovanja.
Nesposobnost Srbije da uključi decu iz redova manjina u opšti obrazovni sistem dovodi u
pitanje njenu spremnost da sprovede odredbe iz Solunske deklaracije, u kojoj se insistira
na „iskorenjivanju diskriminacije u obrazovnom sistemu i svim drugim osnovnim
socijalnim uslugama” (Solunska agenda, Aneks A Zaključaka Saveta, 2003. godina /
Thessaloniki Agenda, Annex A to the Council Conclusions, 2003).
U izveštaju Komisije se navodi, međutim, da su "i dalje prisutne diskriminatorne
odredbe i praksa (naročito kada su u pitanju žene, Romi i druge ugrožene grupe)”.

-9-
Preporuke

Od Srbije treba zahtevati da:

• obezbedi poboljšan pristup sistemu redovnog obrazovanja za svu decu iz redova

manjina, uključujući pristup predškolskom obrazovanju;

• sprovede hitnu reformu predškolskog sistema i osnovnog i srednjeg obrazovanja,

kako bi se obezbedilo inkluzivno obrazovanje za svu decu u Srbiji;

• započne prikupljanje osnovnih podataka o manjinama, kako bi se omogućilo

planiranje, iznalaženje resursa i procenjivanje rezultata, te da hitno promeni
zakone koji regulišu prikupljanje podataka o etničkoj pripadnosti dece koja
pohađaju škole i predškolske ustanove.

• pokaže vidan napredak u uključivanju dece ometene u razvoju u opšti

sistem osnovnog i predškolskog obrazovanja;

• usvoji strategiju za reformu obrazovanja dece ometene u razvoju, te da obezbedi

sredstva za njeno sprovođenje;

• započne prikupljanje pouzdanih statističkih podataka o deci i odraslima koji imaju

specijalne potrebe, kako bi se omogućilo planiranje usluga i određivanje
prioriteta pri dodeli postojećih resursa;

• pripremi škole, osoblje i nastavni program, i stvori mehanizme za povezivanje

redovnih i specijalnih škola; pripremi lokalnu zajednicu i izvrši reformu
Defektološkog fakulteta; u okviru visokog obrazovanja za buduće učitelje i
predškolske predavače uvede savremeni koncept o ometenosti i održavanju
nastave deci sa specijalnim obrazovnim potrebama; uvede nove pristupe koji bi
olakšali korišćenje postojećih kapaciteta i promene na nivou pojedinih škola, čime
bi se omogućilo inkluzivno obrazovanje dece, npr. Indeks za inkluziju (Radi se o
instrumentu koji se sa uspehom koristi u školama širom sveta. Organizacija
«Save the Children» je omogućila njegovo uvođenje u neke škole u Srbiji).

Tokom 2004. godine, politikom koju je vodilo novo rukovodstvo Ministarstva

prosvete i sporta (MPS) RS praktično su zaustavljeni gotovo svi tokovi započete reforme
obrazovanja: reforma kurikuluma obaveznog obrazovanja je praktično zaustavljena i
vraćena su rešenja iz prethodnog perioda; Centar za profesionalni razvoj nastavnika je
preimenovan (vraćen stari naziv "Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja") i
više meseci praktično nije delovao, izbačena je obaveza Ministarstva da obezbeđuje
sredstva za razvojne programe, ukinuta je većina planiranih seminara za stručno
usavršavanje nastavnika i drugih zaposlenih u obrazovanju.
Izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja,
Školski program, definisan preko ciljeva i ishoda za obrazovne oblasti a ne samo za
predmete, zamenjen je starim nazivom "plan i program", a određivanje ishoda je
izostalo. Time je onemogućeno praćenje kvaliteta i vrednovanje stvarnih učinaka
obrazovnog i vaspitnog rada u školi.

- 10 -
 Izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja vratile su
obavezno školovanje na 8 godina.

Izrađen je Jedinstveni akcioni plan za unapređivanje obrazovanja Roma (JAP) u

saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i OEBS-om (2004), formiran
Koordinacioni odbor za izradu i praćenje implementacije jedinstvenog akcionog plana
JAP, koji je razmatrao i usvojio dokument. Koordinacioni odbor čine predstavnici MPS,
Ministarstva za ljudska i manjinska prava, Romskog nacionalnog saveta, Romskog
sektetarijata, NVO, Instituta za psihologiju i međunarodnih organizacija koje se bave
Romima, SDC, UNICEF, FOD SB.
Ministarstvo prosvete i sporta RS je dalo saglasnost na JAP, tako da je to
zvaničan dokument MPS-a.

Ovom prilikom iznosimo i neke ocene stanja u ovoj oblasti koje su od suštinskog
značaja za ostvarivanja prava dece na obrazovanje:

• Obrazovanje je u principu dostupno i besplatno.

• Mreža škola je relativno dobro razvijena.
• Nastavnički kadar je visoko obrazovan.
• Zakonodavstvo na nivou načela – pozitivno.

Međutim:

• Besplatno obrazovanje, kako se ovaj princip ostvaruje u praksi, ima

mnogo prikrivenih troškova: udžbenici, oprema, rekreativne aktivnosti, dodatni
didaktički materijal, plaćanje privatnih časova zbog neadekvatnosti sadržaja,
obima i prirode nastavnih metoda.
• Kada je reč o dostupnosti obrazovanja, izražen je trend gašenja škola u
seoskim područjima bez pratećih socio-ekonomskih mera koje obezbeđuju
dostupnost, pri čemu su aktivne mere praktično simbolične (2.92% - učenički
krediti, 0.08% - stipendije, 2.92% - smeštaj u učeničke domove).
• Mreža srednjih škola nedovoljno je optimalna i neusklađena sa zahtevima
tržišta i lokalne zajednice.
• Nastavni kadar – nema mehanizma koji obezbeđuje stalno stručno
napredovanje, a i ono što je započeto pre 2004. godine je zaustavljeno.
• Procenat osipanja do kraja osnovnoškolskog obrazovanja je 15%.
• Čak 85% dece koja žive u porodicama nije uključeno u sistem
obrazovanja.
• Specijalne škole i odeljenja pri redovnim školama su nedovoljne i
neravnomerno raspoređene.
• Za decu koja se nalaze na dužem bolničkom lečenju i dalje ne postoje
sistemske mere. One delimično postoje na nivou osnovnoškolskog obrazovanja,
ali ne i na nivou srednjoškolskog obrazovanja.
• Deca pripadnici manjina su neravnomerno obuhvaćena obrazovanjem.
Ovo se posebno odnosi na romsku populaciju

- 11 -
 • Nastava na manjinskom jeziku je načelno obezbeđena ali nije praćena i
adekvatnim udžbenicima.
• Deca kojoj je izrečena mera upućivanja u vaspitnu ustanovu ili zavod za
vaspitanje, formalno imaju uslove za nastavak obrazovanja, ali je stopa
završavanja vrlo niska a posebno na nivou srednjeg obrazovanja.
• I dalje je izražen tradicionalni pristup u primeni nastavnih metoda, koji
podstiču reproduktivno znanje a stečena znanja su u najvećim delu teorijska.
• Nastavni programi su preobimni sadržinski (i metodski), često
neprimereni razvojnim mogućnostima, a oblasti i teme međusobno neusklađene.

Celokupan obrazovni sistem je centralizovan i zatvoren prema lokalnoj

zajednici, privatnom i nevladinom sektoru.
Aktivno učešće učenika u donošenju odluka vezanih za školu načelno je
omogućeno ali se u praksi ne podstiče, a izražena je nedovoljna informisanost i
obučenost učenika za učešće u odlučivanju

Radi daljeg napretka u ostarivanju prava deteta u Srbiji, a na osnovu procene

stanja u ovoj oblasti u 2004. godini, mislimo da većina preporuka datih u Izveštaju za
2003. godinu može biti važeća i za ovu godinu.

Opšte preporuke na nacionalnom nivou (opšte mere primene):

♦ Reforma zakonodavstva koja će omogućiti potpunu usklađenost domaćeg i

međunarodnog prava.

♦ Reforma pravosudnog i administrativnog sistema koja će omogućiti delotvorno

korišćenje pravnih lekova za ostvarivanje prava deteta.

♦ Puna primena Konvencije o pravima deteta, uključujući široku promociju ovog

međunarodnog dokumenta.

♦ Uvođenje nadzornih mehanizama, kao na primer, Ombudsmana za prava deteta.

♦ Izdvajanje posebnog budžeta za decu.

♦ Osnaživanje ingerencija i kapaciteta posebnog tela na nivou Vlade Srbije: Saveta za

prava deteta i po mogućstvu, formiranje sličnih tela i na nivou manjih
administrativnih zajednica.

♦ Primena sveobuhvatnog nacionalnog plana akcije za decu, uz naglasak na osnovnim

principima nediskriminacije, najboljeg interesa deteta, prava na život, opstanak i
razvoj i prava na participaciju.

Pored ovih, opštih preporuka, a na osnovu procene stanja iz ovog Izveštaja,

izdvajaju se i sledeće preporuke:

• Ukidanje višeslojnog siromaštva dece.

- 12 -
 • Dalje sprovođenje započetih reformskih projekata i istrajavanje na reformskim
pravcima koji su prekinuti ili zaustavljeni.
• Učešće Srbije u posebnim i zajedničkim naporima SCG i drugih država
jugoistočne Evrope u borbi protiv zloupotrebe opojnih sredstava i psihotropnih
supstanci, kao i u prometu decom, i protiv drugih zloupotreba koje uključuju
prekogranične nelegalne aktivnosti (npr: ekonomske, seksualne i druge oblike
iskorišćavanja deteta).
• Razvoj mera za rano otkrivanje i eliminaciju nasilja nad decom u porodici,
školama, na ulici i u ustanovama socijalne zaštite.
• Uspostavljanje sistema maloletničkog pravosuđa uz uključivanje diverzionih
mera i alternativa institucionalnim merama.
• Razvoj specifičnih programa za decu koja pripadaju manjinskim grupama,
uključujući programe za razvoj njihove kulturne dobrobiti.
• Razvoj mehanizama nadzora nad uslovima dece smeštene u okviru sistema
socijalne zaštite i nad praksom pravosudnih organa, uz poseban osvrt na
reformu sistema usvojenja i postepenu eliminaciju institucionalizacije kao
alternativnog smeštaja dece bez porodičnog staranja.
• Identifikacija i aktivnost na ukidanju dečjeg rada.
• Razvoj posebnih programa za “decu na ulici”.
• Razvoj bezbednih, dostupnih i kreativnih programa za slobodno vreme dece.

U izradi brošure korišćeni dokumenti:

• NACIONALNI PLAN AKCIJE ZA DECU (NPA)

Savet za prava deteta Vlade Republike Srbije
Beograd, februar 2004.
• PRAVA DETETA U SRBIJI 2004.
Centar za prava deteta Beograd
Beograd, 2005.
• KRŠENJE PRAVA DETETA U SRBIJI
Prilog humanitarne organizacije Save the Children Studiji izvodljivosti Evropske
komisije za Srbiju i Crnu Goru
Beograd, januar 2005.

Korišćena literatura:

• «Kompas» Priručnik za obrazovanje mladih o ljudskim pravima / Veće Evrope

(grupa autora), Independent Zenica
• «AntiDefekt», VelikiMali
• Priručni materijal – Udruga za promicanje inkluzije, Zagreb

- 13 -