Paul R.

Fleischman
ZATO SEDIM

Naslov izvornika
Dr Paul R. Fleischman
Why I sit
Buddhist Publicatio Society 1995
www.bps.lk

Srpsko izdanje
Theravada budistiko drutvo Srednji put
Novi Sad
www.yu-budizam.com
budizam@yahoo.com

Copyright za prevod
Branislav Kovaevi 2008

Ova knjiga namenjenja je iskljuivo

za BESPLATNU distribuciju, kao dar Dhamme

Dr Paul R. Fleischman

Zato sedim

Prevod
Branislav Kovaevi

Prva stvar koju sam jutros uradio bila je da sam odsedeo

jedan sat. Redovno to inim ve devet godina i mnoge sam veeri, dane i nedelje proveo radei isto to. Re meditirati, sve
donedavno, imala je neodreeno znaenje, koje obuhvata niz aktivnosti kao to su dugotrajno produbljeno razmiljanje, molitva
ili religiozna kontemplacija. U novije vreme meditacija je dobila privid odreenosti: TM, duboka relaksacija ili alfa stanje, a
prate je pojave koje koren vuku iz hinduizma, kao to su mantre,
gurui i promenjena stanja svesti. Sedeti je osnovna re, sa konotacijom u rasponu od dosade do mudrosti, tako da prua neutralnu polaznu osnovu za objanjavanje zato sam proveo hiljade
sati sedei i zato je to postalo sutina moga ivota.

I
eleo bih da upoznam sebe. Neobino je da najvei deo ivota provodimo prouavajui, kontemplirajui, posmatrajui i manipuliui svetom oko nas, a veoma retko se ta panja usmerava
ka unutra. Ovo izbegavanje mora da odslikava nekakvu napetost,
odbojnost ili strah. To me, meutim, ini jo znatieljnijim. Najvei deo ivota provodimo u ka spolja usmerenim funkcijama,
koje nam odvlae panju od samoposmatranja. Ova konstantna,
opsesivna tenja istrajava nezavisno od naih osnovnih potreba
kao to su hrana i toplota, ak i zadovoljstvo. Svakog trenutka
dolazimo u kontakt sa prizorima, ukusima, reima, pokretima ili
elekrtinim stimulansima, sve dok na kraju ne padnemo mrtvi.
Tuno je koliko mnogo svakodnevnih aktivnosti, od puenja lule


Paul R. Fleischman

do gledanja zalaska sunca, iziskuje, ali i remeti, neprekidnu panju usmerenu ka stvarnosti naeg ivota. Dakle, to to me navodi da sedim nije nekakva intelektualna znatielja voena idejama,
ve jedan realan doivljaj sebe i meni bliskih kao bia izloenih
najrazliitijim podraajima, van nae kontrole, ivih samo kroz
reakciju. elim da upoznam, da jednostavno posmatram, ovu
ivu osobu onakvu kakva jeste, a ne onakvu kakva izgleda dok
klizi od jednog dogaaja do drugog. Naravno, to e mi nesumljivo pomoi kao psihijatru, ali moji motivi su fundamentalniji, liniji i egzistencijalniji.
Zainteresovan sam za svoj um i svoje telo. Pre nego to sam
odnegovao naviku sedenja, mislio sam o sebi i koristio svoje telo
kao alat u ovom svetu, da uzmem olovku ili da nacepam drva,
ali nikada nisam sistematino, nepristrasno posmatrao svoje telo
kako se osea ne samo jednim letiminim, kratkim pogledom, ve iz trenutka u trenutak, satima i danima, bez prekida; niti
sam se ikada posvetio posmatranju uzajamnog uticaja uma i tela
u stanjima iscrpljenosti i odmora, gladi, bola, oputenosti, uzbuenosti, letargije i koncentracije. Moje traganje za spoznajom nije
samo objektivno i nauno. Ovo telo-i-um je posuda moga ivota.
elim da pijem njegov nektar i ako je neophodno njegovu u, ali
elim da ga upoznam sa istim onim organskim uranjanjem koje
omoguuje divljim guskama da svake zime i prolea prelete deset
hiljada kilometara.
ini mi se da sile stvaranja, zakoni prirode, iz kojih su nastali ovaj um i telo, moraju funkcionisati u meni, sada, neprekidno
i kad god uinim napor da ih posmatram. Ta aktivnost stvaranja
mora biti prvobitni i stalni pokreta moga ivota. eleo bih da
upoznam te zakone, te sile, mog stvoritelja i da ih posmatram, ak
uestvujem u tom stalnom stvaranju. Njutn je utemeljio modernu
nauku i to svojom pretpostavkom da postoji jedan kontinualni
svet; sledei tu veliku tradiciju, kao i drevne religije Indije, i ja
pretpostavljam da je fizika zvezda ujedno i fizika moga tela. Zakoni hemije i biologije, zasnovani na zakonima fizike, takoe su


Zato sedim

jedinstveni u celoj prirodi. Poto ti zakoni funkcioniu neprekidno, bez izuzetka i ograde, uniformno i sveobuhvatno, zakljuujem
da ti veni, neizbeni zakoni funkcioniu i u meni, stvaraju me,
tako da je moj ivot, kao njihov produkt, povezan nizom uzroka
i posledica sa svime to je prethodilo, svime to sledi i svime to
sada postoji; ujedno, u meri u kojoj sam svestan i sposoban da
uim, omogueno mi je sistematsko prouavanje i osveivanje
puteva stvaranja, pod uslovom da ivim sa panjom usmerenom
na tu oblast.
ak i ako esto nisam u mogunosti da stvarno posmatram
najosnovnije nivoe stvarnosti, mentalne i fizike pojave koje me
bombarduju zasnovane su na zakonima prirode i one su moja laboratorija za prouavanje tih zakona. elim da pevam kao ptica,
kao ovek. elim da rastem i trunem kao drvo, kao ovek. elim
da sedim sa svojim umom i telom, dok oni bacaju preda me i
kovitlaju u meni taj ljudski materijal to je sainjen i odreen materijom i zakonima koji upravljaju i galaksijama i cariima.
Zbog toga to je ta harmonija u meni u isto vreme toliko zastraujua i toliko slatka i neodoljiva da volim njezin ukus, teko
nateram sebe da bacim pogled na nju. elim da sedim sa vrstim
opredeljenjem potrebnim da potisnem u stranu sva ometanja, koprenu malih briga. Sedeti znai upoznati sebe kao jednu stalno
menjajuu manifestaciju univerzalnog ivota. A to je jedan zamaan projekat, bez kraja. Projekat koji, nadam se, mogu slediti ak
i onda kada ugledam dveri smrti. Za mene, to upoznavanje jeste
jedna velika pokretaka sila i veliko zadovoljstvo.

II
Sedim zbog, iz i sa potovanjem za svakodnevni ivot. Veliki pesnici pevaju o sveprisutnoj obinosti, bremenitoj otkriima ali ja znam kako lako i esto moj ivot donosi poremeaje,
uznemirenost, suenje svesti. Ne elim da propustim svoj ivot
onako kako sam jednom propustio avion na aerodomu La Gvar

Paul R. Fleischman

dija. Moe izgledati ironino da su mi potrebni tehnika, praksa,

disciplina, samo zato da bih se izmigoljio iz matanja i briga, ali
tako je; i ja se klanjam toj ironiji radei ono to moram da bih
oslobodio svoj um izlinih briga, da bih se probudio za nove zore,
da bih video kako se moje dete razvija kroz stalne promene. Moe
se initi kao kontradikcija da moram tako naporno raditi da bih
stekao mir, ali tako je; sve sam se vie uveravao, uei kroz sedenje i ivljenje, sedenje i ivljenje, da stei mir nije stanje uma,
ve stanje uma i tela. U sreditu moga ivota je jedno prijemivo
upijanje. Jednostavna lepota stvari preplavljuje me uvek iznova.
ivim za tu e i oko nje izgraujem svoj ivot. Pa ipak ona mi
izmie. Mogu pokuati da zaboravim na nju odlazei na egzotina putovanja u Indiju ili do jezera u Stenovitim planinama
ali ta vrsta lepote od koje zastaje dah samo je jedna meuigra,
jedan rekao bih interpunkcijski znak. Ona me podsea na ono to
sam eleo da istaknem u svome ivotu, ali kao i znak uzvika ima
ogranienu upotrebu.
Jasna izjavna reenica reenica smrti, reenica ljubavi
zavrava se obinom takom. Ta razjanjujua lepota vie je nalik gledanju iznad vreve Montreala da bismo videli Mesec praen
Venerom u 4 sata izjutra. Nije to neto to se trai ili izgrauje,
ve neto to otkrivam kada se zidovi srue. etam sam umom u
jesen, gore-dole po brdima kriljaca i visovima Vermonta i zbunjen sam da li je to snano pulsirajue bubnjanje u stvari topot
tetrebovih krila ili moga srca ubrzanog poslednjim usponom.
Izazvano ne neim to me uzbuuje, pokree ili obavetava, ve
prepoznavanjem. To je zvuna viljuka moga ivota koja treperi
kao odgovor na ivi svet. Ova situacija poput roditelja koji uzima natrag gnjecav, dopola pojeden kreker zahteva, po meni,
nekakav okvir, obrazac u mome telu, koji ja jednostavno nemam.
To saznavanje zahteva telesne pripreme. Zato sedim da bih otvorio svoje pore, i kou i um, prema tom ivotu koji je svuda, u
meni i oko mene, barem to ee, ako ne sve vreme, kad doe na
moj prag. Sedim da bih vebao razumevanje, prijemivost, ispu

Zato sedim

njenost obinim i neizbenim. Kao to je, na primer, ulegnue u

patosu moje spavae sobe. Ili onaj sneni dan u januaru kad mi
moj dvogodinji sin, dodajui drvo po drvo sa gomile, pomae da
upalimo vatru.

III
Oseam potrebu za kormilom, krmom, tehnikom, meto
dom, putem da bih ostao na kursu. Potrebna mi je sve vea koliina samokontrole (ali ne ograniavanja, umrtvljavanja ili potiskivanja). ini mi se da se ono najbolje u ovekovom ivotu proivi na uskoj gredi, nalik mostiu iznad nekog potoka u Nepalu
ili puteljku iznad provalije u Velikom kanjonu. Na jednoj strani
je elja, na drugoj je strah. Mogue je da sam zbog svoje psihija
trijske profesije, bavei se u sutini normalnim ljudima koji su
ipak bacani tamo-amo svojim unutranjim silama, postao toliko osetljiv na te pretnje koje mogu iz osnova uzdrmati naizgled
stabilne ivote. Ali u ivotu sam imao dovoljno prilike za takva
posmatranja.
Sedenje je, pored ostalih stvari, veba samokontrole. Dok
sedimo ne ustajemo, niti se pomeramo, ne zaraujemo, ne polaemo neki ispit, niti nas neko umiruje preko telefona. No, vojna obuka, asovi violine ili studije medicine su takoe naini
samokontrole, u ovom smislu disciplinovanja i ograniavanja.
Sedenje jeste samokontrola zasnovana na specifinim vrednos
tima. Posmatranje zamenjuje svaku akciju. I kakav je smisao
posveivanja itavog ivota ovom vebanju, da bi se onda vreme
provelo u erotikom sanjarenju ili nestrpljivoj udnji za promocijom i priznanjem? Naravno, toga e biti na ovaj ili onaj nain.
Jer ti porivi su deo ljudskog bia. Razliite kulture ne bi stvarale
neizbena moralna pravila, deset zapovesti, da nismo ispunjeni
milionima poriva. Ali moralne zabrane, propovedi, uvek su mi se
inile nedovoljnima moda je u pitanju moja priroda. Potrebne
su mi stalno upotrebljiva, stalno obnavljajua soiva da kroz svoje


Paul R. Fleischman

udnje proniknem u svoje ljubavi, da kroz svoje strahove vidim

svoju veru. Koje je osnovno oseanje, sr moga identiteta, a ta je
golicanje koje e na kraju biti odbaeno? Koji likovi hodaju ispred
ogledala moje due dan za danom, a ko su klovnovi koji preotmu
pozornicu?
Jedan sat sedenja jedna je stvar; dui periodi druga. Jednom
godinje, pod nadzorom uitelja, sedim tokom deset dana, skoro itav dan. Takva vrsta vebanja prouzrokuje bol. Suoavanje
sa bolom postalo je redovan, neizbeni deo moga ivota. Tako je
sa veinom ljudi radnicima, siromanima, nemonima, prozeblima, bolesnima, gladnim ljudima irom sveta. Ali ja se nisam
odluio za sentimentalni, identifikujui mazohizam. Ja gledam na
drugu stranu sebe. I dok spontano pokuavam da izbegnem bol,
jedna via mudrost od tog gra u kolenima mi, sokratovski reima, govori da: bol i zadovoljstvo nikada nisu prisutni u oveku u
istom trenutku, pa ipak je svaki onaj ko tei jednom od toga prinuen da uzme i ono drugo; njihova tela su posebna, ali ih spaja
zajednika glava (Fedon). A koliko sam ozbiljan oko toga da budem on to sam rekao da jesam? Koliko povezan elim da budem
sa tim vriteim telom kojem je potrebna hrana, san, udoban poloaj ili e neizdrljivo da urlikne? Sedim zato to znam da mi je
potrebna samokontrola koja nee pridikovati ili potiskivati moje
sklonosti, ve e elju preurediti u ljubav, a bol i strah u veru.

IV
Koliko ja razumem, ljubav nije emocija, ve jedan sklop emocija. Ona nije jedna soba, ve itav dom; ne jedna ptica, ve itavo
jato. Ona je jedna emocionalna struktura, meta-emocija. Ovo je
u suprotnosti sa razumevanjem ljubavi kao jedne sentimentalne
erupcije vezanosti ili kao romantine seksualnosti. Sedenje mi je
pomoglo da pronaem ljubav, da ivim sa ljubavlju ili, barem, da
ivim sa vie ljubavi. Pomoglo mi je da oivim kao mu, otac,
psihijatar i graanin, u granicama svoga karaktera i sposobnosti.
10

Zato sedim
Uvod

Ono me je otvorilo izvan moje dotadanje sentimentalne pozicije

ili mog racionalnog moralnog znanja i dalo mi alat, praksu, aktivnost koja se moe izraziti kroz ljubav. Za mene je to istovremeno
klju slobode i veza. Kao to je pisao Erik Erikson: jedino ambivaletnost ini ljubav smislenom ili moguom. Drugim reima, jedino zato to smo odvojeni, i ujedinjeni, ljubav je mogua.
Da nismo imali individualne egzistencije, line porive, ovaj svet
bi bio samo jedna kompaktna kugla, lien emocija, beslovesan,
poput prsta ili ruke. No, da smo nepomirljivo razdvojeni, postojale bi samo pojedinane ohlaene zvezde koje koegzistiraju u
mrtvom prostoru. Za mene ljubav znai organizovanje ljudskih
emocija u ona kompleksna stanja u kojima razdvajanje i spajanje,
individualnosti i jedinstvo, linost i bezlinost, paradoksalno, postoje jedno kraj drugog. Samo linost moe voleti; i samo onaj
ko je to prestao da bude moe voleti. Sedenje mi je pomoglo da
razvijem oba ova pola. Ono mi je prokrilo put tamo gde sam se
zaustavio zaglavljen; tamo gde sam otpao poput krhotine, ono mi
je pomoglo da se ponovo zalepim za sredinji komad.
Sedenje me gura do krajnjih granica u naporu koji sam sm
odabrao; ono mobilie smer kome sam se posvetio, a ipak ono i
razobliava sve one manevre koji treba da me zatite, da me definiu. Ono u isto vreme gradi i razgrauje to ja. Svako seanje,
svaka nada, svaka udnja, svaki strah moe nahrupiti. Ne mogu
se pretvarati da sam jedan odabrani skup svojih seanja ili utisaka. I ako ih posmatram, ali na njih ne reagujem, svaki od tih
psihikih sadraja postaje prihvatljiv, oigledan deo mene (jer oni
su u mom umu, upravo tu preda mnom); ali u isto vreme i bezlini, kauzalni povezani, objektivni fenomeni ovoga sveta, to
promiu beskrajno, nezaustavljivo, preko ekrana moga iskustva,
bez mog napora, bez moje kontrole, bez mene. I to me manje
pokreu te sile, to mogu vie da vidim, vie da toleriem u svom
unutranjem ivotu. Poput oluja i oblaka, to su prirodni fenomeni
koji preleu jedno unutranje nebo. Tako iz jedne kozmetike
definicije linosti izranja psihika kompleksnost. Istovremeno,
11

Paul R. Fleischman

odlunost i izdrljivost koju moram da steknem da bih samo posmatrao rastu slino kao i miii od vebanja. Prirodno, ponavljanje ove meavine tolerancije i vrstine proiruje se sa svog izvora
u sedenju i na odnose.
Malo je toga to sam uo od drugih a moj svakodnevni
posao je da sluam druge to nisam video u sebi tokom sedenja. Ali ja znam i za neophodnost rada, vebanja i obuzdavanja.
Zavisnost, usamljenost, senzualnost, iscrpljenost, glad, neobuzdanost, izopaenost, potitenost, udnja, nadmenost su sve moji
stari prijatelji. Mogu otvoreno i s razumevanjem da ih prepoznam
u ljudima meni bliskim, zato to ih vidim i u sebi, te ne mogu da
ih osiujem a da ne osuujem samoga sebe; a i zato to sam uio
da upregnem i zajaim njihovu energiju. Da bih voleo, pokuavam da zadrim svoju kompleksnu realnost, u isto vreme pokuavajui da uhvatim kompleksnu realnost drugog.
Svoju suprugu poznajem dvanaest godina. Sastajali smo se,
ili na kupanje, uzeli, svaali, putovali, kupovali kue, raali i prepovijali zajedno; reju, dostigli smo uobiajeno i svakidanje. U
svetu sa tri milijarde ljudi, to se postignue meri sa pismenou
i ne bi trebalo da ima ikakve veze sa tim to sedim, ali ima. ak
i neizbeno je krhko. Izotrava nas ivot na ivici. Sedim i ivot
protie kroz mene, moj porodini ivot takoe. Ta oblast takoe
dolazi na red pre mog samotnikog, osude vrednog svedoenja
o sopstvenoj egzistenciji i njezinim venim zapletima. Kao oenjen ovek, sedim kao da sam u luci sklonjen od svoje sitniavosti, gde vetrovi mog nespokojstva i ljutnje imaju vremena da
se izduvaju; sedim kao primalac velikodunog izliva topline za
koji imam vremena da ga okusim; sedim kao bundeva sa svojim
pomalo iliastim i moda nedovoljno slatkim, ali ipak izdanim
ivotom koji u poloiti na neiji sto; sedim poput vola u zaprezi
koja vue kola puna drvenih konjia, kola i verandi koje treba
ofarbati; sedim gledajui sebe u budunosti kao bolesnog starca to iekuje osobu koja e se o njemu zaista starati ili iji glas
samo moe neiju smrt iza bolnike zavese odloiti barem jo za
12

Zato sedim

jedan sat; sedim kao obian ovek sa obinom eljom i kao sanjar
to ciglama zajednike sudbine gradi zajedniki san; na kraju, sedim sam u sopstvenom ivotu. Kakva srea da imam tu peinu, to
svetilite, taj tiganj, tu stenu i to ogledalo sedenja, u kojem kujem,
klonem, urlam, dodirujem, oslobaam svoju ljubav i ne bivam
izgubljen. Sedenje je kompas uz pomo kojeg plovim morima
branog ivota. Ono je i konopac kojim lovim lisicu na njezinom
putu ka kokoinjcu.Voleti predstavlja duboku enju i naporan
rad. Za to je potrebno dvoje! Mnogo je naina da se primi pomo
i mnogo naina da se ona da. Martin Buber kae da mukarci i
ene ne mogu iveti bez tree take kojom se formira stabilan
trougao: bog, rad, poziv ili neko znaenje izvan njihove dijadne
individualnosti. I ta da onda rade dvoje koji znaju samo za zvezdu Severnjau?
Ima jedna ala u stripu Peanuts: Volim oveanstvo. Je
dino to mrzim su ljudi. Smatram da je ljubav konkretna i apstraktna. Ukoliko je ona samo amorfno generalizovano oseanje,
onda ona ostaje suvoparna, elja, odbrana od stvarne veze. To je
ono to zvui uplje, licemerno u rei Ljubav kod nekih crkava
i muenika. Ali ako je ljubav samo konkretna, neposredna, lina,
onda ona ostaje u domenu posedovanja, privatizma, materijalizma, narcizma. To je paternalistika ljubav koju neko ima prema
svojoj kui, kolima, porodici. Moje shvatanje je da se stvarna ljubav iri na oba ova plana. Jaui na krilima idealnog, ona obara
i nosi sa sobom one na koje naie. Sedim da bih vie voleo svoju
suprugu, kao i one prijatelje i poznanike sa kojima delim makar
jedan dan na mome putovanju od nepoznatog ka nepoznatom.
Teko je voleti onoga sa kime je moja sudbina najtenje povezana tokom onih trenutaka kada bih voleo da razruim zidove te
sudbine. Ali je lako voleti je dok jedno drugom zaslaujemo aj.
Lako je oseati naklonost prema prijateljima koje sreem vikendom kad se porodino sastajemo u prirodi; teko je dopustiti da
se nai ivoti, nae zdravlje i finansije isprepletu. Takav zagrljalj
ugroava sigurnost nae privatnosti. A jo je tee pokuati da tako
13

Paul R. Fleischman

ivim, prvi od svih drugih, i sebe izlaem riziku uvek iznova. Treba li da zadrim sav svoj novac ili da ga rizikujem ulaui prema
principima milosra? Hou li prouavati tekst koji je odobrio
neki autoritet ili u zapevati iz sopstvenog srca? Dok sedim novac
mi ne donosi mnogo dobrog; samopouzdanje ili iz mene; ali ona
muzika moga srca, nekad prijatnija nekad ne, ne moe se izbei.
Sedim da bih sebe vezao za taj stub, da bih jo vie sluao tu pesmu neuhvatljive i neuzbene ljubavi.

V
Beba izgleda krhka, ali ako je ne nahranite na vreme ili je
nezgodno drite, vae bubne opne e zapljusnuti zagluujui
gnev! Bes iklja i deo je instinkta za samoodranjem organizma.
Pa ipak, koliko nam on mnogo muke donosi u svakodnevnom
ivotu, da i ne spominjem ire, drutvene odnose! Verovatno
bi vrhunac besmisla bilo sedeti, besan. Kakav je smisao takvog
jalovog krkanja? Ja sedim da bih odrastao, da bih bio bolja
osoba; da bih posmatrao kako besmislene ljutnje izviru i minu,
kako argumenti koje sam u utorak smatrao krajnje ozbiljnim
izblede do etvrtka u podne; i da bih bio prinuen da preuredim,
prestrukturiem, ponovo promislim svoj ivot, tako da moja
malena ljutnja biva orkestrirana pre vremena u fleksibilnost ,
kooperaciju ili sposobnost da se uvide i drugi uglovi posmatranja.
Sedenje mi pomae da prevazien onaj lako zapaljivi, obestan,
nezreli deo mene.
Ali to reava samo periferiju problema. Vie nisam besan
zbog svojih kariranih zavesa. Besan sam zato to su moj glas i
moj poreski novac iskorieni za ugnjetavanje drugih naroda;
besan sam to u do kraja ivota biti prosuivan prema raznim
psiholokim testovima; besan sam to se istraivanje ignorie
i dogma koristi da bi se nametnulo neko religiozno stanovite;
besan sam to su itave planine preorane da bi se proizvele soda
limenke koje onda bacamo.. Sedim, otuda, i da bih izrazio svoj
14

Zato sedim

bes, a oblik tog izraavanja je odlunost. Sedim sa snagom,

voljom i, kad bol postane veoma jak, neim to se osea kao
strast. Sedenje mi pomae da autentini bes iskoristim kao
pokretaku snagu. Tokom poslednjih devet godina sedeo sam
barem petnaest sati nedeljno i kada me, kako se to esto deava,
upitaju otkuda mi toliko vremena, znam da deo izvesnosti moga
cilja ini i taj bes koji nee dozvoliti da umoviti breuljci i
panjaci moje psihe prekopaju TV, fast-food, fabrikovane vesti,
klieizovana socijalizacija, znanje pedantno upakovano u fascikle
ili mitinzi podrke liderima, dravama, bogovima i cenzorima.
Ti glasovi stada me nee tako lako pomeriti iz mog umskog
skrovita duboko usaene autonomije i iskrenog razgovora, jer
sam se vebao u toj vrsti vrstine. Ljutnja deteta je klica vrstine
odraslog. Mogu ostati iskren prema sebi i u isto vreme zreo, biti
voljan ali ne i povodljiv, sedei u skladu sa pesmom Vudi Gatrija:
Ne, ne sili me, ne sili me na to!

VI
Kako ja to razumem, doivotna disciplinovana praksa sedenja
nije zapravo neka religija, ali nije i da nije religija. to se mene tie,
ne vezujem se za svete tekstove, dogmu, hijerarhiju; nisam stavio
veto na sopstveni razum ili na svoju politiku autonomiju; niti
sam se sakrio od neprijatne stvarnosti pokuavajui da ostvarim
mit. Ali jesam postao veoma svestan bitne uloge vere u svojoj
praksi.
Vera koju sam otkrivao u sebi nisu neke slepe, iracionalne,
neosnovane ili poeljne ideje. Sledei razjanjenje ovih termina
koje je nainio Pol Tilih, njih bih nazvao stavovima. Nadam se
da me je sedenje oslobodilo tih stavova ak vie od mog naunog
obrazovanja. A vera ne znai ni ono to ja ivim ciljeve, line
sklonosti, posveenosti i ljubavi. Ti su ideali, vizije, ukusi veoma
vani ali nisu vera. Vera je ono od ega ivim, pogonska snaga
moga ivota. Baterija, srce moga bia. Ona nije druga obala, ve
15

Paul R. Fleischman

amac. Ona nije ono to znam, ve kako znam. Ona je sadanjost,

pre nego prolost ili budunost, i moja najautentinija, potpuna
reakcija, reakcija iz stomaka, iz najvee dubine. Tilih je veru
definisao kao neto to se oveka najvie tie temelj onoga to
u sutini uzimamo ozbiljno. Ja bih voleo da veru opiem onako
kako sam je pronaao, kao glad svoje egzistencije.
Glad izvire iz tela. Ona prethodi mom mentalnom i
psiholokom ivotu i ak ih moe potpuno opustoiti. Ne jedem
ja zbog onoga to verujem ili se nadam ili prieljkujem, ne zbog
onoga to je neki autoritet propisao ili onoga to sam proitao.
Jedem jednostavno zato to sam gladan. Moje telo je dinamian,
metaboliki sistem, razmenjiva energije, koji neprekidno neto
izgrauje, preureuje, preoblikuje to je vitalnost svojstvena
ivotu bilo kojeg hrasta, jelena ili oveka. To bie koje sam ja
troi, prerauje, a onda stvara jedan vie emocionalan, duhovan
ivot. I ne to to varim, ve ureeni proces u meni koji daje
koherentnost i smer tom neprekidnom organizmu sainjava
veru. Vera nije neto to imam (na primer ja verujem!), to je
neto za ta shvatam da mi je ve bilo dato, neto na ta se potom
oseaj ja naslanja. Nalazim ga ili ga primam, ne odjednom, ve
sa intenzitetom koji varira, ali ipak neprekidno. Vera nije skup
misli i ona ne obezbeuje konkretne, jednostavne odgovore. Ko
sam ja? ta je ovaj ivot? Odakle dolazi? Kuda ide? Ja to ne znam.
Ja nemam stavove u vezi sa tim vanim pitanjima. Pa ipak to
nita ne menja na stvari. Sedim ispunjen strasnom neutralnou.
Zato? Ta aktivnost nema za cilj da se dobiju odgovori na osnovu
kojih u iveti svoj ivot. Ona jeste moj ivot. Kosti ne postoje
zato da bi na njima visila koa i kosti. (U naunoj misli, takoe,
teleologija razmiljanje usmeravano nekim ciljem ne vodi
nikuda. Ko zna ta je cilj ovoga univerzuma? I onda, ta je cilj
bilo kojeg njegovog dela?) Jedem, itam, radim, igram se,
sedim. Iako nemam neki bitan intelektualni stav kojim mogu da
opravdam svoj dan, svoje sopstvo, svoj ivot, svoj obed, ja ipak
jedem! Obino sa zadovoljstvom. Nisam ni egzistencijalist, ni
16

Zato sedim

marksist, ni anorektik. Glad je spontani in ivota u meni. Glad

moje egzistencije takoe trai svakodnevno hranjenje. Hrana
koju uzimam postaje moje telo; impulsi koje primam postaju
moje bie. Biti iv, biti budan, posmatrati, biti u miru sa samim
sobom i svim drugima vibrirati u ritnu neprestane promene
ne pokreui se: za mene je to moje neprekidno prolaenje kroz
ovaj uareni svet inei uvek isto.
Kao naunu injenicu, ja znam da sam iv jedino unutar
celine ivota. Fiziki, svestan sam sebe kao produkta drugih
ivota roditelja, predaka. Udiem kiseonik koji su stvorile biljke,
tako da dok udiem i izdiem ja sam cev povezana sa celinom
biosfere, malecka, zavisna brojka. Putem varenja i metabolizma
biotransformiem organske molekule koje su stvorile biljke i
ivotinje, a koje nazivam hranom, i to u druge materije uz pomo
kojih izgraujem ovaj oblik koji nazivam svojim telom, a ono se
stalno, bez i najmanjeg prekida, preoblikuje, transformie, kao
to se to dogaa sa oblakom. I taj oblik e na kraju prestati da
se regeneree i nestati isto tako kao to je i nastao, noen silama
prirode. Lako mi je da shvatim ovaj opis fizike realnosti, koja
je tako oevidna i nauna. Ali moja linost, moja psiholoka
realnost takoe je produkt nekih uzroka: ono emu sam bio uen,
iskustava, kulturnih stavova, socijalnih sila. Ta neprekinuta mrea
kauzaliteta fizika, bioloka, psiholoka, kulturna koja povezuje
prolost i budunost, a prolazi kroz sadanjost, jeste okean ivota
kojim mehur moga ivota zaplovi za trenutak. Smrt mora biti
neizbena za jedan tako nevaan mehur. Ipak, dok je ovde, mogu
da osetim koliko vitalno jeste ovo disajue, pulsirajue bie,
ivo, osetljivo na razmenu sa prolou i budunou, ljudima i
stvarima tvorac, prenosilac, znalac, zategnuti vor u toj mrei,
poruka u sinaptikom umu stvaranja. Vera na kojoj poiva moja
praksa nije u mome umu, ve je psiholoki korelat oivljavanja.
Veru doivljavam ne kao misao, ve kao preplavljujue oseanje
koje to poverenje potiskuje nagore. Sedei mogu da uoim,
pretpostavim, postanem to neposredno brujanje energije. Retro
17

Paul R. Fleischman

spektivno, verbalno, a to nazivam verom. Kada me mui dosa

da, bol, lenjost, uznemirenost, brige, ja ipak sedim, ne zato to
verujem da je to dobro ili da u tako stii na nebo, a ni zato to
imam posebnu snagu volje. Moj ivot ispoljava svoju putanju.
Svaka masa jeste energija, pokazao je Ajntajn. Moj ivot sija i ja
sedim u tom svetlu.

VII
Sedenje mi je omoguilo da vidim i prisililo da priznam ulogu
koju je smrt ve igrala i nastavlja da igra u mom ivotu. Svako
ivo stvorenje zna da je zbir njegovih otkucaja ogranien. Kao
dete pitao sam se: gde sam ja bio pre nego to sam se rodio? Gde
u biti kad umrem? Koliko dugo je zauvek i gde se ono zavrava?
Srednjokolski ak iz istorije je saznao da svaki heroj umire; video
sam kako se boje carstava razlivaju tamo-amo po mapama poput
plime i oseke. Gde mogu da se denem gde prolaznost nije zakon?
Pokuavam da se to je mogue bolje sakrijem od toga, iza svoje
mladosti (ve naborane, prvo oko oiju, i posedele) i zdravstvenog
osiguranja, ali nikakvo skrivanje ne pomae. Svaki dan zavrava
tamom; stvari treba obaviti danas ili se nee uopte dogoditi. I,
zanimljivo, umesto da umanjuje moj apetit, stvaranje munine
(koja moe biti posledica tekih francuskih sosova, pre nego prave
filozofije), ta pretnja sumraka pomae mi da vrednujem ivot.
Nije li najuniverzalnije ljudsko zapaanje i uteha? Svaki zamah
sekire sve preciznije usmeravam u pukotine hrastove cepanice
koju cepam. Svaku knjigu koju itam odabiram sa preciznou i
razlogom. Sedam u zoru i dan prolazi. Sledee jutro, ali serija je
ograniena, i zato se zaklinjem u svojoj unutranjoj odaji da neu
propustiti ni ovaj dan. Sedenje me prikiva za psiholoku injenicu
da je smrt vrata ivota. Nijedna sila mi ne moe pomoi. Zato
to sam svestan smrti, i plaim se, naslanjam svoja lea na ivot
ne automatski i kao reakciju na to, poput ivotinje, niti pasivno
i preklinjui, poput deteta koje se pretvara da je kraj njega otac
18

Zato sedim

koji ga posmatra, ve kao svestan izbor i odluku o onome to e

sainjavati svaki nezadrivo izmiui trenutak moga ivota. Znam
da moje latice grade krhki cvet. Ali da bih to imao stalno na umu
potrebno je da, sa druge strane, notorni eskapista neprekidno
nalee na granice, potreban je metronom opomene, smrt. Sedim
zato to saznanje da u umreti obogauje i ogoljuje moj ivot,
tako da sam prinuen da skrenem sa puta i potraim disciplinu
i stabilnost koji su mi neophodni da bih se zaista suoio sa tim.
Da bih prigrlio ivot neophodno je da se rukujem sa smru. A
za to mi je potrebno vebanje. Svaki in sedenja jeste umiranje
za spoljanje aktivnosti, uklanjanje svakog ometanja, nestanak
anticipirajueg zadovoljenja. On je ivot sada, takav kakav jeste.
Jednoga dana to suavanje fokusa veoma e dobro doi. Zapravo,
ve jeste.

VIII
Sedim da bih bio ja, nezavisan od svojih ili tuih sudova.
Mnoge godine moga ivota provedene su u ocenjivanju,
naroito u koli, ali, kao produetak toga, i meu prijateljima i
u drutvenom ivotu. to sam se vie upinjao da se oslobodim
te zavisnosti to sam vie postajao zavisnikom. Kao to se to esto
deava, brinui se za mene, moji su me roditelji eljali i glancali
pravilima poreenja: bio sam dobar u neemu, ili nisam bio
dobar, ili bolji, gori, najbolji ili savim lo. Danas ustanovljavam
da sedenje otkriva apsurdnost postignua putem poreenja. Moj
se ivot sastoji od onoga to zapravo ivim, a ne od vrednovanja
koja plutaju iznad njega. Sedenje mi omoguuje da kliznem iza
tog drugog, komentariueg, ureivakog uma i uronim duboko
u neposrednu realnost. Napredovao sam u postajanju krtica,
prazan ruksak, deak u dan kad je nastava otkazana. ta to mogu
dobiti ili izgubiti dok sedim? Koga mogu istui, sa kim se mogu
otimati? Samo ovaj konkretni dan, ceo i samo on, dolazi mi na
tacni jutra, svetluca. Oseam olakanje to sam vie kod kue
19

Paul R. Fleischman

u sebi, sa sobom. Manje se alim. Mogu da izgubim diskusije,

nade i oekivanja lake i ree, jer razgovor, nadanje i injenje
ve je samo po sebi dovoljna pobeda. Bez oslonaca, igraaka ili
udobnosti, bez kontrole okruenja, seo sam i posmatrao ko sam
ja kada nema nikoga i niega da mi da ikakav nagovetaj. I tako
desilo se da sam seo, nisam traio bilo ta, nije mi trebalo bilo
ta i oseao sam se ispunjen. Sada je u mojoj kimi i rukama
drugaiji napon. Kada sam izbaen iz ravnotee mogu da se
doekam kao maka. Kad sedim niko ni voljeni ni neprijatelj
ne moe mi dati ono to mi nedostaje, niti oduzeti ono to imam.
I tako ivei mogu da se usmerim na to da postanem onakava
osoba sa kojom u morati da ivim kada sledei put sednem.
Niija pohvala ili kritika ne moe se uporediti sa sopstvenim
suoavanjem sa uoenim injenicama o tome ko sam ja. Nisam
tako lo kao to sam mislio da jesam i jo sam gori. Ali sam
se definitivno iaurio i postojim. Zadovoljstvo je dii ruke od
enje i negovodovanja i dopustiti mrekanje. Sedim i zato da bih
podelio drutvo sa drugim prolenim pupoljcima koje oseam
kao novi list u listopadnoj umi: poseban, mali, krhak, sam sa
svojom sudbinom, a ipak treperi u mnotvu koje umi.

IX
Sedenje je odgovor na, i izraz moje drutvene i istorijske
uslovljenosti. Iako praktikujem jedan drevni nain koji je bio
prenoen od jednog do drugog oveka tokom dve i po hiljade
godina i koji mora biti koristan i smislen u razliitim uslovima,
tragao sam i nauio tu praksu iz isto linih razloga.
Jedna od najmonijih snaga koje su oblikovale moj ivot
kakav je sada bio je Drugi svetski rat, iji se zavretak poklopio,
skoro u dan, sa mojim roenjem. On je bio jedna potka vrlo
prisutna u oseanju sveta mojih roditelja, kao i ostalih odraslih
koji su me okruivali, ostavljajui malo prostora za nadu. Strah
je izgledao jedino racionalno stanje uma, samoodbrana jedini
20

Zato sedim

racionalan stav. Kulturni, civilizovani ljudi su se upravo bili

angaovali u jednom sveobuhvatnom, proraunatom, konkret
nom sadizmu, iji je obim neshvatljiv. Pobeda dobrim donela
je zlu reakciju: nuklerno naoruanje. Pogled na svet kojem
sam uen i koji sam apsorbovao bee da naporno uim, tedim
novac i gradim sopstveni samozatieni svet, koristei liberalnu,
racionalnu, naunu kulturu kao kamene temeljce jedne grozniave
slobode privatnog porodinog ivota. Samo unutar tog privat
nog prostora bilo je mogue razotkriti slatko jezgro ljubavi i
idealistikih aspiracija. Dobro sam to nauio i do izvesne mere to
je dobro funkcionisalo.
Pa ipak, istovremeno, bio sam sklon i kasnije odabirao da
svoja leta provodim u umi, da uim o belorepom jelenu, komar
cima, slobodi i kanuima, okruen, inilo se, primalnom monis
tikom dobrotom koju sam smestio u prirodu i one koji su iveli
blizu nje. itao sam Toroa onako kako mnogi ljudi itaju Bibliju.
Svet ledenih potoka to jure ispod senovitih kukureka i njegovi
ekstatini proroci izgledali su kao protivotrov jezovitom, tupom,
konvencijama sapetom, nespokojnom ivotu mog neposrednog
okruenja. Kreui se izmeu ta dva sveta nauio sam dijalog
straha i ushienja, preivljavanja i brige, koji me je ispunio
oseanjem neophodnosti da pronaem jedan srednji put.
To je bio motiv za traganje koje je vodilo kroz intenzivno
intelektualno ustraivanje na koledu, medicinskom fakultetu,
psihijatrijskoj specijalizaciji i konano do umea sedenja
kako ga poduava S. N. Goenka, uitelj vipassana meditacije, sa
kojim smo moja ena i ja prvi kurs imali 1974. godine u blizini
Nju Delhija. Tih deset dana iskljuivog fokusiranja na stvarnost
tela i uma, iz trenutka u trenutak, sa sveu i ravnodunou, na
ironian nain pruili su mi priliku da budem vie sam sa sobom
i izolovaniji nego ikada ranije, ali i da istovremeno postanem deo
tradicije, puta koji je jedna iva osoba odravala, manifestovala,
objanjavala i prenosila. I dan danas sam zahvalan Goenki to me
je uputio u tu tehniku.
21

Paul R. Fleischman

Vipassana meditacija se u Aziji sauvala tokom dve hiljade

petsto godina, od dana kad ju je otkrio istorijski Buda. Njegovu
vetinu ivljenja zapadni prouavaoci su nazvali budizmom,
ali to nije nikakav izam, sistem miljenja. To je praksa, metod,
alatka ivih ljudi. Ona nije cilj traganja. Za mene, ona obezbeuje
kompas, durbin, mapu za dalja putovanja. Uz svakodnevnu
praksu i intenzivne seminare tokom niza godina uspeo sam da
pronaem sklad izmeu autonomije i naslea, pripadnitva i
samotnikog putovanja. Vipassana je dvogled i sada mogu da
tragam za pticom koja je stalno izmicala.
Pre nego to sam upuen kako da sedim, moje putovanje
kroz ivot bilo je prevashodno intelektualno. Knjige i predavanja
bili su mi inspirativni, sugestivni, mudri, ali nedovoljno
konkretni. Mogue je savetovati, razgovarati, pisati. Ali sedenje
je za mene nain da se sa neim poistovetim, da sedim kao neto,
ne samo sa reima, ve sa mojim umom, telom i ivotom. To je
nain da se spustim korak po korak, zatien uiteljem, uenjem,
tehnikomi praksom, do svetla i tame u meni, do Hitlera i Bude u
meni, do uplaenog deteta u svetu holokausta to se lagano vozi
autobusom jedne zime mranim gradskim ulicama i mladia to
sa rancem na leima, dugim koracima tumara meu jelama nalik
osunanim katedralama i koji, viui i jecajui, obuhvata itavu
lepezu ljudskih potencijala od sadizma do ljubavi.
Sada mogu da vidim da nosim bi i izme muitelja, da
patim sa golima, pijem iz planinskih potoka zajedno sa pesnicima
i istraivaima. Svi ti ivoti ive u meni. I ja pronalazim naine,
esto skivene i simboline, da izrazime te psiholoke potencijale
u sebi kao javne postupke u svom svakodnevnom ivotu. Sve to
jesam izvire iz univerzalno ljudskog. Sam sam sebi uzrok, sam
sam sebi izraz, dok se uslovi ovoga sveta valjaju kroz mene. Vidim
tu injenicu, dok sedim, tako jasno kao to vidim uticaj istorije
i inspiracije vizije. Sedim u jasnoj konfrontaciji sa svime to je
delovalo na mene i izazivalo moje reakcije, a u tom reagovanju
sam sebe oblikujem.
22

Zato sedim

ivot poinje u haosu razliitih uticaja; puke reakcije na

te uticaje donose ogranienost; svesnost i svestan odgovor na
te uticaje stvaraju slobodu. Ova jasnoa u pogledu mojih izbora
omoguuje mi da se od sedenja vratim delovanju kao vie
fokusiranom, koncentrisanijem ivotu ispunjenom znanjem.
Samo sedenje transformie moje motive za sedenje. Poeo
sam u sopstvenim istorijskim okolnostima, ali mi je pokazana
tehnika koja je bila korisna u milionima drugih okolnosti, tokom
hiljada godina. Poeo sam sa linim pitanjima, a dobio sam
vanvremenu perspektivu kako bih proirio svoj ugao gledanja.
Moje traganje je posebno, ali ne jedinstveno. Prenoenje toga
alata uinilo je moj rad moguim. Zato to su se drugi otisnuli u
traganje za punim ljudskim ivotom, zato to e ih drugi slediti,
moja krhkost, ili lupetvo, mogu postati smisleni, jer to je tlo
koje moram koristiti da bih rastao. I moji napori, makoliko se
meni inili grandioznim, u senci su mnogo veih napora drugih.
Mogu da cvetam kao jedan grm u bezgraninoj umi neprekidnih
ciklusa ivota. Cvetati, za ljudsko bie, znai raditi na nauci
potenog posmatranja, koja omoguuje da se rodi prava slika
oveanstva. ak i dolazei iz svoje uslovljenosti nihilizmom i
stravom, bez ugodnosti i najjednostavnijeg verovanja, svestan
uasnog ljudskog zla i mrnje, ratova koji ubijaju na desetine
miliona, ja mogu biti, ja u biti izraz neutaive vere. Ne mogu biti
mnogo, ali mogu biti duboko ukorenjen u ono to je istinito, u to
kako ga uvideti i kako ga preneti.
Kao odgovor na sveobuhvatno oseanje zla, straha, besmisla
i paranoidnog privatizma moga vremena i kao odgovor na nadu,
idealizam i oseaj venosti u mladosti, nauio sam da sedim, da
bolje prionem uz ono to smatram najistinitijim. To mi pomae
da proivim ono to je pre bila jedna nesvesna vera. To mi pomae
da izrazim neto lekovito (i za moj lini i za profesionalni ivot)
i meni smisleno uprkos oevidno apsurdnim uslovima, jer je to
veza sa univerzalnim. Ono me dovodi u vezu sa fundamentalno
ljudskim, koje je prisutno u svakom mom gestu i svakom postupku
23

Paul R. Fleischman

drugih. Sa druge strane, to mi je omoguilo da se pridruim

stvaralakom plesu prirode. Praktikujem upoznavanje samoga
sebe i inim od toga posao dana.. Uzdravam se da dogaaje
merim svojim siunim ivotom. esto zaboravljam na vreme i
tako se pridruujem istoriji.

X
Sedim u samoi da bih se oslobodio svoje izolovanosti. Ono
to je najplemenitije u meni izranja na povrinu uma i nagoni
da budem vie nego to jesam. Kada sam najzatvoreniji u svom
tamnom sopstvu, tad pronalazim pravi izvor moga pripadnitva.
Frojd je tvrdio da je kolevka ljudskog straha strepnja od
kastracije. Ona, oseao je, predstavlja veu pretnju nego smrt.
Ja strepnju od kastracije shvatam kao neto to znai fiziki
bol, telesno sakaenje i socijalnu izolaciju, ostrakizam, gubitak
pripadanja, moi reprodukcije, produenja u sledu generacija. Dve
najvee potekoe sa kojima sam se, zapravo, suoavao sedei sate
i dane jesu fiziki bol i gubitak socijalne pozicije ka kojoj sam do
tada naizgled teio i zauizimao u zajednici ljudi. Bol koji poinje u
kolenima i leima moe preplaviti celo telo i potrajati. Samozatita
proraunatog pripadanja i njegove blagodeti izgubljeni su za
mene tokom tih bolnih, beskrajnih asova. Zamiljam moje
druge izbore: bolja kua, zimski odmori u tropskim predelima,
potovanje kolega koji me sluaju kako govorim dok se penjem
lestvama karijere. Zamiljam finansijske krize za koje sam manje
pripremljen, Zamiljam poniavajue odbijanje koje izbeglicu
survava ponovo u bedu, rasizam ili neku drugu formu bespomo
nosti, a sve je to u mome nasleu i verovatno u mojoj budunosti
(i u bilo ijem nasleu ili budunosti, ako gledate dovoljno
daleko). Zato sedim ovde? Drozd slee na nisku granu na ivici
proplanka i uskomea vee u Vermontu svojom trijumfalnom
pesmom. Znati, a ipak ne krenuti nikuda. Ja sam naslednik i
24

Zato sedim

prenosilac, preplavljen darovima onih koji su voleli i ostavili svoj

trag; i ova mirna, svetlucajua prilika jeste pesma moje vrste.
Sedenje mi pomae da prevladam najdublje strahove. Postajem
slobodniji da ivim od svoga srca i da se suoim sa posledicama,
ali i da anjem plodove te autentinosti. Mnogo od toga to sam
nazivao bolom bili su zapravo usamljenost i strah. Te vibracije
moga tela stvaraju pesmu koju je mogue uti jedino kada su zora
i sumrak istovremeni, sada, neprekidni. Oseam da je taj rafal
nepokolebljivog napora mala cena koju treba platiti da bi se ula
ta unutranja muzika oploujua muzika iz sredita samoga
ivota.
Imao sam dovoljno sree na putu da naiem i sledim starijeg
brata, nalik dugo neopaenoj peurki koju vie nije mogue
odvojiti od debla, jer je pustila korenje do samog njegovog sredita.
Zahvaljujui njemu uhvatio sam odsjaj dva svetla: predanosti i
estitosti. I dodatno zadovoljstvo bilo je a ponekad mislim i
neophodnost mogunost da sedim pored svoje suprige. ak se
i zvezde kreu u sazveima.

XI
Sedim da bih pronaao mentalnu slobodu. Sreom bio sam
u stanju da mislim racionalno, logino, nauno, u kulturi gde je
fokusirana, agresivna misao ma opstanka. Ali ak je i najvei
branitelj Razuma Sokrat u sebi uspostavljao balans podjednakim
potovanjem i mitopoetskog znanja. U stvari, mnogi sokratovski
dijalozi ukazuju na ogranienja logike i esencijalnu ulogu mita.
Dok sedim milioni misli prou mi kroz glavu, ali sledei tradiciju
koju su nam ostavili veliki uitelji drevne Indije, pokuavam da se
na njih ne obazirem, da ih pustim da minu poput oblaka, popu
vode, poput vremena. Naravno, esto me ponesu i sebe uhvatim
kako se vrtim oko jedne take nalik deijem zmaju na kanapu. A
onda me dosada, iscrpljenost snage volje ili uvid vetar oslobode
25

Paul R. Fleischman

i ponovo poletim. Sedenje mi otvara put natrag ka fluktuirajuim,

jo neformiranom umu, bremenitoj atmosferi u kojoj su metafora,
intuicija i razum tek varnice. Okruen kulturom intelektualnog
nadmetanja, sauvao sam celovitost, svetilite u koje divlji jelen
poezije i pesme moe da se uunja kroz umu medicinskih
sluajeva i konferencija. U tom smislu sedenje je i prst opomene,
koji me opominje i istovremeno otvara mogunosti. Moram da
se vratim potencijalnom, jer svaki postupak je samo odgovor na
stalno menjajui vetar.

XII
Sedim da bih svoj ivot vezao za odreena stanja, organizovao
svoj ivot oko svoga srca i uma i da bih drugima zraio ono to
sam pronaao. Iako se tresem na jakom vetru, vraam se tom
osnovnom nainu ivljenja. Ne mogu da odbacim svoje deake
ideale i svoj staraki osmeh. Umirujua udobnost i duboka
relaksacija koji prate intenzivnu svesnost i smirenost ljute moj
ivot poput glavice luka sve do dubljih slojeva istine, koji sa svoje
strane bivaju ispirani i tanjeni dok se sledei sloj ne otvori. Sedim
da bih svoj ivot disciplinovao onim to je u mome srcu jasno,
jednostavno, samoispunjavajue i univerzalno. Tom poslu nema
kraja. Nisam uspeo da uistinu ivim mnoge dane svoga ivota,
ali ipak uranjam sve dublje i dublje voen samoistraivanjem i
ljubavlju. Sedim da bih pronaao i izrazio jednostavnu ljudsku
ljubav i svagdanju dolinost.

26

Dar Uenja nadmauje sve druge darove

Ova knjiga je namenjena za besplatnu distribuciju s pouzdanjem
da e biti od koristi onima koji su zainteresovani za dublje
upoznavanje Budinog uenja i kontemplativne prakse,
kao i za oplemenjivanje sopstvenog ivota.
Mi u Theravada budistikom drutvu Srednji put
oseamo se privilegovanima to smo u prilici da pomognemo
pojavljivanju ove i njoj slinih knjiga.
Nadamo se da emo tako biti i ubudue.
Takoe bi nas veoma radovalo da dobijemo
komentare ili predloge italaca.
Knjiga je za sada u elektronskom formatu, a da bi se pojavila
i u tampanom obliku, za besplatnu distribuciju,
razmislite da li ste u mogunosti da to pomognete svojom donacijom.
Sem radosti davanja, to bi ujedno bila dragocena prilika za
pokroviteljstvo Dhamme i posveivanje svojih dobrih dela
drugim ljudima, u skladu sa budistikom tradicijom.
Ako elite i sami da tome doprinesete, makar i najskromnijim prilogom,
molimo vas da nas kontaktirate na:
Theravada budistiko drutvo Srednji put
Novi Sad, Srbija
budizam@yahoo.com