You are on page 1of 2

Moja mašta može svašta

UVOD: Postoji jedno mesto gde svako od nas povremeno odleti. Svet tada
postaje lepši, drugačiji, zanimljiviji i bolji. To je mašta.
Krila mašte često doću i ponesu me. Tada, kada krenem na to čarobno
putovanje, odletim u potpuno nove svetove. To su moji posebno dragi trenuci.Jedne
noći opet sam poletela na tim krilima. Bila sam nestrpljiva i radovala sam se novoj
avanturi. Zanimalo me gde ćemo otići ovaj put. Leteli smo dugo. Bilo je veoma
zabavno. Kako smo se približavali, videla sam da ponovo slećemo u zemlju Srećoliju.
Mnogo sam se obradovala jer su me tu čekali moji verni prijatelji. Tu je započela
moja nova avantura.
Kao i uvek, Srećolijanci su me dočekali veoma veselo. Oni se uvek obraduju
kada me vide. Njihova zemlja je puna ljubavi, razumevanja i sreće. Uvek su
nasmejani, stalno pevaju i spremni su svima da pomognu. Jedina smetnja njihovom
sreći jesu stanovnici zemlje Zlolije. Njih niko ne voli jer su zavidni i pakosni. Smeta
im sreća njihovih suseda i zato ih stalno napadaju. U Srećoliji vlada mir i obilje, a u
Zloliji nikada nije ni cvet niknuo.
Ovaj put pokušali su da im ukradu svo voće koje su Srećolijanci gajili. Došla
sam da im pomognem jer su moji prijatelji postali nemoćni da bilo šta urade.
Zamolili su me da poričam sa carom Zlolije. Tako je i bilo. Sastala sam se carom na
reci koja razdvaja ove dve zemlje i zamolila cara da njegovi Zlolijanci ne napadaju
više Srećolijance. Međutim, on se stalno zlobno smeškao što mi je ulivalo strah i
npoverenje, ali sam se ipak trudila da poverujem caru Zlolije. Rastali smo se, a pri
pozdravu me je uverio da više nikada neće nauditi svjom komšijama.
Nakon pesme i slavlja svi smo otišli da spavamo. Ipak, zlobni osmeh cara
Zlolije nije mi dao mira. Plašila sam se da če im nauditi. Razmišljala sam kako još
mogu pomoći mojim vernim prijateljima. Odjednom, jedno stvorenje crvene boje
sletelo je na moje levo rame. Ono mi je reklo da pustim prijatelje i da će me oni
zaboraviti. Bila sam prestrašena. Tada je na moje rame sletelo jedno belo-plavo
stvorenje i upozorilo me da ne slušam šta mi crveno govori. Rekao mi je da sam ja
dobra devojčica i da nikome ne mogu nauditi. Ta dva stvorenja su se prepirala,
vikala, a ja sam bila uplašena i zbunjena. U meni se odvijala velika borba. Nisam
znala koga da poslušam. Glasovi su postajali sve jači i jači. Duboko u noć probudili
su nas neki vrisci. Istrčala sam napolje i videla da voćnaci gore. Odmah sam shvatila
šta se desilo. To su učinili pakosni Zlolijanci. Pomagala sam mojim prijateljima, ali je
vatra postajala sve veća. Glas plavo-belog stvorenja me je ohrabrio da nastavim i
pomažem. U jednom momentu poželela sam da je moj pas Bobi tu i da nam i on
pomaže. Kada sam pomislila da će vatra uništi sve, odjednom sam začula radosne
uzvike nekih Srećolijanaca. Moj Bobi je došao sa svojom družinom da pomogne
njegovim prijateljima. On nije zaboravio da su mu Srećolijanci pomogli kada su

Oboje smo bili radosni. Bobi je ponovo skočio u moje naručje. Požar je ubrzo ugašen. Bobi je pokazao da dobro uvek pobedi i da se dobra dela nikada ne zaboravljaju. a Srećolijanci su zapevali.pakosni Zlolijanci povredili. blago sam otvorila oči i videla da moj Bobi sanja pored mene. Naši dobri prijatelji čuvali su ga i negovali sve dok se nije potpuno oporavio. Bila sam presrećna i ponosna na mog psa. Sada moj Bobi njima pomaže. Bobi je dotrčao do mene i zagrlio me. . A onda. a ja sam ostala verna svojim pravim prijateljima. Rekla sam mu da je opet nevaljao. Dok smo svi pevali i proslavljali pobedu dobra nad zlom.