Moja mata moe svata

UVOD: Postoji jedno mesto gde svako od nas povremeno odleti. Svet tada
postaje lepi, drugaiji, zanimljiviji i bolji. To je mata.
Krila mate esto dou i ponesu me. Tada, kada krenem na to arobno
putovanje, odletim u potpuno nove svetove. To su moji posebno dragi trenuci.Jedne
noi opet sam poletela na tim krilima. Bila sam nestrpljiva i radovala sam se novoj
avanturi. Zanimalo me gde emo otii ovaj put. Leteli smo dugo. Bilo je veoma
zabavno. Kako smo se pribliavali, videla sam da ponovo sleemo u zemlju Sreoliju.
Mnogo sam se obradovala jer su me tu ekali moji verni prijatelji. Tu je zapoela
moja nova avantura.
Kao i uvek, Sreolijanci su me doekali veoma veselo. Oni se uvek obraduju
kada me vide. Njihova zemlja je puna ljubavi, razumevanja i sree. Uvek su
nasmejani, stalno pevaju i spremni su svima da pomognu. Jedina smetnja njihovom
srei jesu stanovnici zemlje Zlolije. Njih niko ne voli jer su zavidni i pakosni. Smeta
im srea njihovih suseda i zato ih stalno napadaju. U Sreoliji vlada mir i obilje, a u
Zloliji nikada nije ni cvet niknuo.
Ovaj put pokuali su da im ukradu svo voe koje su Sreolijanci gajili. Dola
sam da im pomognem jer su moji prijatelji postali nemoni da bilo ta urade.
Zamolili su me da poriam sa carom Zlolije. Tako je i bilo. Sastala sam se carom na
reci koja razdvaja ove dve zemlje i zamolila cara da njegovi Zlolijanci ne napadaju
vie Sreolijance. Meutim, on se stalno zlobno smekao to mi je ulivalo strah i
npoverenje, ali sam se ipak trudila da poverujem caru Zlolije. Rastali smo se, a pri
pozdravu me je uverio da vie nikada nee nauditi svjom komijama.
Nakon pesme i slavlja svi smo otili da spavamo. Ipak, zlobni osmeh cara
Zlolije nije mi dao mira. Plaila sam se da e im nauditi. Razmiljala sam kako jo
mogu pomoi mojim vernim prijateljima. Odjednom, jedno stvorenje crvene boje
sletelo je na moje levo rame. Ono mi je reklo da pustim prijatelje i da e me oni
zaboraviti. Bila sam prestraena. Tada je na moje rame sletelo jedno belo-plavo
stvorenje i upozorilo me da ne sluam ta mi crveno govori. Rekao mi je da sam ja
dobra devojica i da nikome ne mogu nauditi. Ta dva stvorenja su se prepirala,
vikala, a ja sam bila uplaena i zbunjena. U meni se odvijala velika borba. Nisam
znala koga da posluam. Glasovi su postajali sve jai i jai. Duboko u no probudili
su nas neki vrisci. Istrala sam napolje i videla da vonaci gore. Odmah sam shvatila
ta se desilo. To su uinili pakosni Zlolijanci. Pomagala sam mojim prijateljima, ali je
vatra postajala sve vea. Glas plavo-belog stvorenja me je ohrabrio da nastavim i
pomaem. U jednom momentu poelela sam da je moj pas Bobi tu i da nam i on
pomae. Kada sam pomislila da e vatra uniti sve, odjednom sam zaula radosne
uzvike nekih Sreolijanaca. Moj Bobi je doao sa svojom druinom da pomogne
njegovim prijateljima. On nije zaboravio da su mu Sreolijanci pomogli kada su

pakosni Zlolijanci povredili. Nai dobri prijatelji uvali su ga i negovali sve dok se
nije potpuno oporavio. Sada moj Bobi njima pomae.
Bila sam presrena i ponosna na mog psa. Poar je ubrzo ugaen, a
Sreolijanci su zapevali. Bobi je dotrao do mene i zagrlio me. Oboje smo bili
radosni. Bobi je pokazao da dobro uvek pobedi i da se dobra dela nikada ne
zaboravljaju, a ja sam ostala verna svojim pravim prijateljima.
Dok smo svi pevali i proslavljali pobedu dobra nad zlom, Bobi je ponovo
skoio u moje naruje. Rekla sam mu da je opet nevaljao. A onda, blago sam
otvorila oi i videla da moj Bobi sanja pored mene.