TENA GORIVA

Uvod
Tena goriva nalaze iroku primenu u svim oblastima zahvaljujui svojim
osobinama i prdnostima u odnosu na vrsta goriva. Najbitnije su:

visoku toplotnu mo,

mali sadraj balasta,

manje toplotne gubitke pri sagorevanju, kako zbog nie vrednosti

koeficijenta vika vazduha, tako i zbog potpunijeg sagorevanja,

veu univerzalnost pri korienju i primenjivanju u razliitim postrojenjima,

ureajima i motorima,

lakou regulisanja procesa sagorevanja, i

mogunost transporta cevovodima na velika rastojanja.

Ipak, ona poseduju i odreene mane, koje se ogledaju u:

lakoj upaljivosti i eksplozivnosti, odnosno opasnosti od nastajanja poara,

sposobnosti stvaranja elektrostatikog napona,

tekom odstranjivanju emulgovane vode,

otrovnosti nekih tenih goriva i dr.

I pored navedenih nedostataka, tena goriva su uinila ogromne usluge

oveanstvu i omoguila izvanredno brz razvoj niza oblasti, presvega saobraaja
i energetike.

Prema poreklu tena goriva se dele na prirodna, preraena i sintetika. Osnovni

predstavnik prirodnih goriva iz koje se dobija itav spektar preraenih goriva je
nafta.
1. Nafta.
1.1. Osobine i poreklo.
Jedinstveni predstavnik prirodnih tenih goriva je nafta. Nafta (ime potie od
staropersijske rei nafata, to znai znojiti se) je fluorescentna zelenkastomrka do tamno-mrka uljasta tenost. Nafta nije homogena tenost, ona je
sloena smea velikog broja ugljovodonika razliite molekulske teine i razliite
meusobne grae uz prisustvo sumpora, kiseonika i azota u primesama.
Toplotna mo nafte iznosi oko 41-43 MJ/kg, ali se kao gorivo, u stanju u kakvom
se nalazi u prirodi ne koristi. Nafta se prerauje pri emu se dobijaju goriva i
maziva kao i sirovine za petrohemijsku industriju.
U sastavu organske mase nafte nalazi se ugljenik u granicama 83-87%, vodonik
11-14%, kiseonik 0.1-1.0%, azot 0.05-1.5% i sumpor 0.1-5.0%. Kiseonik, azot i
sumpor nalaze se u nafti u vezanom stanju u obliku razliitih jedinjenja. Sadraj
vode (vlage) i mineralnih primesa je mali: sadraj vode kree se do 2.0%, a ree
preko tog sadraja. Sadraj mineralnih primesa je neznatan i iznosi 0.1-0.3%.
Gustina nafte se kree u granicama od 0.82 do 0.92 ( g cm3 ).
O postanku nafte govore dve teorije: organska i neorganska. Prema organskoj
teoriji, nafta je nastala od ostataka ivih organizama sloenijim procesom nego
to je to sluaj kod nastajanja uglja. Uproeni mehanizam nastajanja nafte,
prema organskoj teoriji, mogao bi se predstaviti sledeom emom: osnovna
organska pramaterija iz koje je nastala nafta su primitivni biljni i ivotinjski
organizmi iji se ivot odvijao na dnu, zatieni od moguih procesa oksidacije.
Pod dejstvom aneorobnih bakterija dolo je promene pramaterije to je bilo
praeno izdvajanjem kiseonika, azota i drugih elemenata, sa istovremenim
porastom ugljenika i vodonika u preostaloj masi. Ova materija je bila pokrivena
talozima i nanosima, koji su spreavali dalje razlaganje. Pod uticajem niza
uticajnih faktora, od kojih su najvaniji svakako bili povieni pritisak i
temperatura, ova materija je prela, sloenim procesom, koji do dan-danas nije
dovoljno izuen, u naftu i zemni gas. Sa porastom debljine slojeva, nafta i zemni
gas su, sa mesta gde su nastali, prodirali kroz pore i pukotine, zaustavljajui se u
pogodnim upljinama poroznih stena, iznad kojih se nalazio nepropustljiv sloj.
Obino je prostor, do koga su nafta i zemni gas dospevali bio ranije ispunjen

vodom; specifiki laki nafta i gas zauzimali su onda gornje slojeve, a voda
donji.

1.2.

Sastav nafte.

Sirova nafta je, kao to je ve bilo reeno, sastavljena iz velikog broja sloenih
preteno ugljovodoninih ali i drugih jedinjenja, koja do danas jo uvek nisu sva u
potpunosti utvrena i ispitana. Ova jedinjenja pripadaju nekolicini osnovnih
ugljovodoninih grupa, ije su osobine dobro prouene.
Osnovnu masu nafte ine tri grupe ugljovodonika:

parafinski ugljovodonici, opteg obrasca Cn H 2n 2 :

Parafinski ugljovodonici ine znatan deo mnogih nafti. Nii lanovi reda, sa
brojem atoma ugljenika u molekulu od 1 do 4 su gasoviti (metan - CH 4 , etan C2 H 6 , propan - C3 H 8 i butan C4 H10 ). Teni ugljovodonici parafinskog reda su sa
brojem atoma ugljenika u molekulu od 5 do 15, a iznad 15 atoma ugljenika u
molekulu su vrsti (na normalnoj temperaturi). Parafinski ugljovodonici su
lanani, zasieni ugljovodonici.
Parafinski ugljovodonici, a i neki drugi, poseduju osobinu da raspored atoma
ugljenika nemaju samo u jednom lancu, ve i da se bono nadovezuju jedan na
drugi razgranate lance. Takve ugljovodonike, koji zadravaju isti broj atoma
ugljenika i vodonika, a imaju drugu strukturu nazivamo izomerima, a parafine
izoparafinima (npr. izooktan C8 H18 ).

naftenski ugljovodonici, opteg obrasca Cn H 2n

Naftenski ugljovodonici su, kao i parafinski, zasieni, ali za razliku od njih

prstenasti (ciklini). U nafti se ova grupa ugljovodonika javlja sa najjednostavnijim

predstavnicima ciklopentanom ( C5 H10 ) i cikloheksanom ( C6 H12 ). Naftenski

ugljovodonici, kao i parafinski, poseduju visoku hemijsku stabilnost (npr.
cikloheksan, C6 H12 ).

Karakteristini prsten naftenskih ugljovodonika se obino ematski predstavlja:

aromatski ugljovodonici, opteg obrasca Cn H 2n 6

Aromatski ugljovodonici, kao i naftenski ugljovodonici, imaju prstenastu strukturu.

Predstavnik aromatskih ugljovodonika je benzol - C6 H 6 . Skelet molekula benzena
sastoji se iz est atoma ugljenika koji su meusobno povezani jednogubim i
dvogubim vezama.

Slino naftenskim ugljovodonicima i aromatski ugljovodonici se predstavljaju

ematski:

Pored ove tri grupe ugljovodonika odreenu panju treba posvetiti i nezasienim
lananim ugljovodonicima i pored toga to ih u nafti praktino nema. Ovi,
takozvani olefinski ugljovodonici se javljaju u produktima prerade nafte i zavisno
od broja dvogubih veza mogu biti mono i diolefni. Opti obrazac monoolefinskih
ugljovodonika je Cn H 2n , a diolefinskih Cn H 2n 2 .
Nafte se, prema pretenom sadraju odgovarajuih grupa ugljovodonika dele na
parafinske, naftenske i meane.
2.3. Dobijanje nafte.
Nafta se nalazi u dubini zemlje uglavnom do 5000 m, pa i vie. Posle utvrivanja
nalazita geolokim, geofizikim, seizmikim i drugim metodama nafta se dobija
buenjem bilo na povrini zemlje bilo na moru. Komplet ureaja koji se koristi
prilikom buenja na kopnu sastoji se iz tornja, dizalice, motora, pumpi, koturaa,
bueeg stola uz alat i pribor.
Nafta najee istie iz butine na povrinu pod pritiskom koji vlada na dubini i
pritiskom usled rastvorenog gasa u nafti na kojoj je nafta pronaena (prirodna
erupcija). Kada se, kasnije, eksploatacijom nalazite do izvesne mere iskoristi,
protok opada pa je potrebno preduzeti odgovarajue mere da bi se iskoristila to
vea koliina nafte. U tu svrhu koriste se danas dva mogua naina: pomou
pumpi ili uvoenjem, u leite nafte, gasa ili vode pod pritiskom.
Idui prema povrini pritisak se stalno smanjuje, pa dolazi od izdvajanja
rastvornog gasa iz nafte, tako da na izlazu iz butine dobijamo meavinu nafte i
gasa. Ova meavina se odvodi u sabirnu stanicu, gde se u takozvanim
separatorima, odvaja tena od gasovite faze, a odatle i nafta i gas u zasebne
rezervoare. Iz rezervoara se zatim nafta prevozi i cisternama, tankerima,
naftovodima do postrojenja za preradu nafte rafinerija.

2. PRERADA NAFTE

Sirova nafta se nikad ne koristi direktno kao gorivo ve se prethodno podvrgava

rafinaciji. Rafinacija nafte obuhvata skup operacija koje se mogu podeliti u
sledee tri grupe:
1. Frakciona destilacija,
2. Hemijska prerada, i
3. Umeavanje (poboljanje osobina tehnikih goriva).
2.1.

Frakciona destilacija.

Posle uklanjaja vode i grubih neistoa nafta se podvrgava frakcionoj destilaciji.

Broj i osobina frakcija koje se proizvode zavise od zahteva trita. U svakom
sluaju najlake frakcije se izdvajaju radi smanjenja opasnosti od eksplozije pri
rukovanju i uskladitenju.
Sirova nafta se zagreva u cevnoj pei zraenjem i konvekcijom do oko 600K. U
cevnoj pei nafta se odrava u tenom stanju primenom pritika, a zatim se uvodi
u rektifikacionu kolonu koja je podeljena na vie podova. Napojni pod u koji ulazi
zagrejana nafta zove se i zona ekspanzije jer tu pritisak opadne do
atmosfreskog, pri emu veliki deo nafte prelazi u parnu fazu. Pare nafte se kreu
navie, a deo koji je ostao u tenom stanju pada na dno kolone. Ovaj deo nafte
predstavlja ostatak posle destilacije. On se prema potrebi moe dalje podvrgavati
procesima prerade. Pare nafte koje se kreu uz kolonu postepeno se hlade i
frakciono se kondenzuju. U svakom podu se kondenzuje odreena frakcija a
najlake isparljive frakcije se sa vrha kolone odvode u kondenzator ili u drugu
rektifikacionu kolonu gde se vri dalje frakcionisanje. Na taj nain sirova nafta je
razdeljena na odreeni broj frakcija sa razliitim opsezima temperatura kljuanja.

ematski prikaz postrojenja za frakcionu destilaciju

2.2.Hemijska prerada produkata primarne destilacije

Radi poveanja prinosa lakih frakcija kao i komponenata koje imaju vei
oktanski broj vri se dalja prerada produkata frakcione destilacije. Primarni
benzin se podvrgava procesu katalitikog reforminga pri emu se dobija gas (
CH 4 H 2 ) i visokooktanski benzin. U procesu reforminga u prisustvu katalizatora (
Al2O3 0.1% Pt ) stvaraju se aromatski ugljovodonici i odigrava se izomerizacije
parafina. Na taj nain se dobija benzin sa visokim oktanskim brojem (98-100).
Ovaj proces se moe predstaviti na sledei nain:

kataliki reforming
Primarni benzin

( Al2 O3 0.1% Pt )

CH 4 H 2
visokooktanski benzin (98-100)
ostatak

Ostatak primarne frakcione destiacije se podvrgava termikom krekingu pod

vakuumom (visbraking).

Produkti termikog krekinga se razdvajaju destilacijom pri emu se dobija srednje

i teko ulje, a ostatak predstavlja mazut koji se koristi kao industrijsko gorivo.
Ovaj proces se moe ematski prikazati na sledei nain:

Ostatak posle destilacije

termiki kreking

srednje gasno ulje

teko gasno ulje

maziva
petrol koks
ostatak (mazut)
bitumen

2.3.Umeavanje (poboljanje osobina goriva)

Zavrna faza rafinacije nafte obuhvata operacije u kojima se podeavaju fizike i
hemijske karakteristike tenih goriva. Ovo se postie meanjem frakcija sa
razliitim intervalima temperatura kljuanja. Svaka od tih frakcija se sastoji od
velikog broja jedinjenja koja spadaju u 5 glavnih vrsta ugljovodonika (normalni
parafini, izoparafini, olefini, cikloparafini i aromati). Vane karakteristike goriva su
npr. oktanski i cetanski broj.
Oktanski broj benzina je mera njegove tendencije ka detonaciji kad sagoreva u
klipnom motoru. Pod detonacijom se ovde podrazumeva vrlo nekontrolisano
sagorevanje smee goriva i vazduha. Ovakvo sagorevanje izaziva u klipnim
motorima udare, to teti maini i smanjuje efikasnost rada. Neka tena goriva

kao npr. izooktan sagorevaju vrlo mirno i smanjuju efikasnost rada. Neka tena
goriva kao npr. izooktan sagorevaju vrlo mirno za razliku od goriva sa duim
normalnim nizovima koja imaju jako izraenu tendenciju ka detonaciji. Ova
tendencija je naroito velika kod normalnog heptana ( C7 H16 ). Radi uporeivanja
tendencije ka detonaciji razliitih goriva stvorena je skala oktanskih brojeva u
kojoj izooktan ima oktanski broj 100, a normalni heptan 0. Oktanski broj se
odreuje sagorevanjem goriva u klipnom motoru pod strogo definisanim
uslovima. Vrednost oktanskih brojeva od 100 do 0 odreuje se sagorevanjem
smea izooktana i normalnog heptana, pri emu oktanski broj odgovara procentu
izooktana u ovoj smei.
Sklonost ka detonaciji raste sa poveanjem duine niza ugljovodonika koji se
sastoji od grupa CH 2 , a smanjuje se sa poveanjem broja grupa CH 3 .
Najveu sklonost ka detonaciji pokazuju normalni parafini sa brojem ugljenikovih
atoma veim od 6, a veliku antidetonacionu sklonost pokazuju izoparafini sa
veim brojem grupa CH 3 i aromatski ugljovodonici. Nafteni se po sklonosti ka
detonaciji nalaze izmeu pomenutih grupa. U tablici su dati oktanski brojevi
razliitih ugljovodonika.

Avionski benzin i visokooktanski automobilski benzin se proizvode od primarnog

benzina i preienih benzina dobijenih katalikim krekingom i reformingom sa

dodatkom produkata alkiliranja. Ovakav benzin sadri veliki procenat izoparafina

i aromata, i vrlo malo nezasienih ugljovodonika. Oktanski broj avionskog
benzina je 100.
Automobilski benzin oktanskog broja od 70 do 80 dobija se uglavnom od
produkata katalitikog krekinga i reforminga oa zato sadre 20-30% nezasienih
ugljovodonika.
Meanjem odgovarajuih ugljovodonika moe se dobiti teno gorivo eljenog
oktanskog broja. Pored toga oktanski broj benzina se moe poveati dodavanjem
materija koje imaju antidetonaciono dejstvo kao to je npr. trtraetilolovo Pb(C2 H 5 ) 4
.
Srednji elementarni sastav benzina je sledei: 85% C, 14.95%H, 0.05%S i 0.05%
(O+H).
U dizel motorima se gorivo ne pripaljuje iskrom nego dolazi do samopaljivanja
smee goriva i vazduha usled kompresije. Stoga se za dizel motore koriste
goriva sa relativnom niskom temperaturom samopaljenja. U motorima sa
karburatorima i pripaljivanjem elektrinom varnicom nasuprot tome, zahteva se
da gorivo ima visoku temperaturu samopaljenja, to je sluaj kod visokooktanskih
benzina. Optimalna goriva za dizel motore su normalni parafini sa velikim brojem
CH 2 grupa kao i ciklini i aromatski ugljovodonici sa dugakim bonim
parafinskim lancima koji takoe imaju veliki broj CH 2 grupa.
Cetanski broj je vana karakteristika dizel goriva. On predstavlja meru
zakanjavanja paljenja goriva u dizel motoru. Normalni parafin cetan ( C16 H 34 ) je
uzet kao idealno gorivo za dizel motore i njemu je dat cetanski broj 100, a
alfametilnaftalinu ( C11H10 ) dat je cetanski broj 0. Cetanski broj nekog goriva
odreuje se uporeivanjem njegovih karakteristika paljenja sa karakteristikama
paljenja smee cetana i alfametilnaftalina. Ispitivanja se vre u standardnom
motoru sa kompresionim paljenjem. Oktanski i setanski broj nekog goriva nemaju
direktnu korelaciju, ali goriva sa relativno malim oktanskim brojem imaju visok
cetanski broj i obrnuto.
U grupu operacija umeavanje se moe uvrstiti postupak uklanjanja neeljenih
sastojaka iz tenih goriva kao npr. asfalta, sumpornih jedinjenja, itd. Pored toga
za specifine potrebe vri se meanje razliitih frakcija da bi se dobila goriva sa
odgovarajuom destilacionom krivom, npr. goriva za mlazne motore koja imaju
vrlo irok opseg temperature kljuanja dobijaju se meanjem benzina i kerozina.
Zahtevi sa karakteristikama goriva za mlazne motore su manje strogi nego za
goriva klipnih motora. Sagorevanje u mlaznim i raketnim motorima i gasnim

turbinama se odigrava pri konstantnom pritisku pa nije potrebno gorivo visokog

oktanskog broja. U ovim motorima mogu da sagorevaju benzin, kerozin i lako
gasno ulje. Zbog niskih temperatura koje vladaju na velikim visinama potrebno je
gorivo sa niskom temperaturom mrnjenja. Ako se uporede osobine nekog lakog
isparljivog goriva sa tee isparljivim sa take gledita primene u mlaznom
motoru, mogu se uoiti prednosti i nedostaci.
Prednosti lako isparljivih goriva su sledee:
1. lake paljenje na niskim temperaturama,
2. neto bolja efikasnost sagorevanja,
3. manje aenje i stvaranje depozita na zidovima komore sagorevanja i
lopaticama turbine.
Nedostaci lako isparljivih goriva su:
1. vea opasnost od poara,
2. vea opasnost od stvaranja gasnih mehurova u sistemu dovoda goriva,
3. vei gubici usled isparavanja na velikim visinama.

Kako se mlazni motori stalno usavravaju, menjaju se i zahtevi za osobinama

goriva. Vrste ugljovodonika od kojih je sastavljeno gorivo za mlazne motore utie
na efikasnost procesa sagorevanja. Njabolje karakteristike u tom pogledu
pokazuju parafini pa zatim nafteni i olefini. Na poslednje mesto dolaze aromati.
Stoga su kao gorivo za mlazne motore povoljniji direktni (primarni) produkti
frakcione destilacije od produkata krekinga.

3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE POJEDINIH VRSTA PRERAENIH TENIH

GORIVA
3.1. Benzin je smea tenih ugljovodonika sa opsegom temperature kljuanja
od 333 do 473 K (60-200 0 C). On se sastoji od ugljovodonika sa brojem
ugljnikovih atoma od 5 do 12, a po nekim osobinama se moe uporediti sa C8 H18 .
Gustina benzina iznosi 0.73 g cm3 , a donja toplotna mo 43900 kJ kg . Koristi se
kao gorivo za klipne motore sa paljenjem elektrinom varnicom.

Za avionske klipne motore koristi se benzin sa opsegom temperatura kljuanja

od 323 do 443 K (50-170 0 C). Gustina avionskog benzina iznosi 0.72 g cm3 , a
njegova temperatura mrnjenja ne sme biti via od 213 K (-60 0 C).
Radi poboljenja osobina benzina dobijenog direktnom frakcionom destilacijom iz
nafte, posebno radi poveanja oktanskog broja, dodaju mu se frakcije dobijene
katalikim reformingom, termikim krekingom, izomerizacijom i alkilacijom
parafina.
Benzin sa irokim opsegom temperatura kljuanja od oko 333 do 513 K (60-240 0
C), koristi se kao gorivo za mlazne motore vojnih aviona. Ovaj benzin ima
gustinu 0.77 g cm3 i donju toplotnu mo 43400 kJ kg . Po osbinama je slian
C10 H 22 .

3.2. Kerozin je smea tenih ugljovodonika sa opsegom temperatura kljuanja

od 423 do 523 K (150-250 0 C). Gustina kerozina iznosi 0.8 g cm3 , a donja
toplotna mo 43400 kJ kg . Prema optim karakteristikama kerozin se vrlo grubo
moe uporediti sa C12 H 20 i C13 H 28 .
Kerozin se koristi kao gorivo za asvionske mlazne motore, za osvetljenje, za
grejanje i za pogon traktora.
Zbog male isparljivosti kerozin se najee sagoreva raspren u fine kapljice.
Avionski kerozin stoga treba da ima odgovarajui viskozitet. Sadraj aromata je
ogranien zbog njihove sklonosti ka aenju i stvaranju depozita na zidovima
komore sagorevanja i na lopaticama turbina. Niske temperature koje vladaju na
visinama ograniavaju maksimalnu temperaturu mrnjenja.
3.3.Gasno ulje predstavlja frakciju nafte sa opsegom temperatura kljuanja od
453 do 533 K (180-360 0 C) koji se delimino preklapa sa opsegom kerozina.
Gustina gasnog ulja iznosi 0.84 g cm3 , a donja toplotna mo 42500 kJ kg .
Gasno ulje se koristi kao gorivo za dizel motore i za centralno grejanje.
3.4 Ulje za loenje (mazut) se sastoji od tekih frakcija nafte i sadi veliki
procenat ostataka od destilacije. Gustina mazuta iznosi 0.95 g cm3 , a donja
toplotna mo 40000 kJ kg .
Osobine i hemijski sastav mazuta zavise od sastava sirove nafte i samog
tehnolokog procesa njene prerade. Najvei deo smole koja se nalazi u sirovoj
nafti prelazi u mazut. Sadraj vodonika u mazutu je nii od njegovog sadraja u
sirovoj nafti dok je nasuprot tome sadraj ugljenika vii. Mazut je takoe

obogaen sumporom u odnosu na sirovu naftu, jer se prilikom destilacije nafte

jedinjenja koja sadre sumpor koncentriu u ostatku. Mazut obino sadri 2550% vie sumpora nego nafta od koje je dobijen. Gustina i viskozitet mazuta su
znatno vii, nego kod sirove nafte. Rasprivanje mazuta zahteva smanjenje
viskoziteta to se postie predgrevanjem.
Zbog razliitih karakteristika postrojenja u kojima se odvija sagorevanje,
proizvodi se nekoliko tipova mazuta koji se meusobno razlikuju po viskozitetu,
toplotnoj moi i temperaturi zapaljivosti i paljenja. Prema sadraju sumpora
mazut se deli u dve grupe: sa malim sadrajem sumpora (od 0.5-2.0% S) i sa
visokim sadrajem sumpora (od 2-3.5% S). Mazut sadri i neto mineralnih
materija koje pri sagorevanju daju pepeo. Sadraj pepela nije veliki i kree se u
granicama od 0.1 do 0.4%. Osnovnu masu mineralnih sastojaka mazuta ini
vanadijum koji se uglavnom nalazi u smoli i asfaltenima. Prilikom sagorevanja
mazuta vanadijum deluje katalitiki na oksidaciju stvorenog SO2 u SO 3 .
Mazut se koristi kao gorivo u industrijskim peima i parnim kotlovima.
Teki ter se velikim sadrajem ugljenika, koji se dobija u procesima hemijske
prerade uglja takoe se koristi kao gorivo u industrijskim peima. Gustina tera
kree se od 1 do 1,2 g cm3 . Ovaj ter ima neke prednosti nad mazutom zbog
manjeg sadraja sumpora i vanadijuma. Meutim, ter ima i odreene
nedostatake. Iz njega se lako izdvajaju lake frakcije koje predstavljaju opasnost
od poara.
3.5 Ostali izvori tenih goriva.
Pod ostalim izvorima tenih goriva ovde se podrazumevaju bituminozni kriljci,
ter dobijen preradom uglja i hidrogenacija uglja. Ovde se mogu uvrstiti i procesi
sinteze alkohola koji zbog savremen petrolejske krize postaju interesantni kao
tena goriva.
Pored toga to postoje ogromne rezerve bituminoznih kriljaca rasute po svetu,
do sada je njihova prerada bila beznaajna. Zagrevanjem bituminizovanih
kriljaca izdvaja se ulje koje je preteno parafinskog sastava. Dalje se ovo ulje
prerauje na isti nain kao i primarni produkti destilacije nafte. Destilacijom ulja iz
kriljaca dobija se samo 15% lakih frakcija sa temperaturama kljuanja do 450 K.
Destilacijom tera dobijenog u procesima prerade uglja, posebno u procesima
nisko-temperaturske karbonizacije mogu se dobiti sledee frakcije:
1. lako ulje sa maksimalnom temperaturom kljuanja 440 K,

2. karbolno ulje sa osegom temperatura kljuanja od 440 do 500 K,

3. kreozotno ulje sa opsegom temperatura kljuanja od 540 do 590 K,
4. antracensko ulje sa opsegom temperatura kljuanja od 540 do 590 K, i
5. ostatak od destilacije katran.