PREVENTIVNA ZAŠTITA OD POŽARA PO INDUSTRIJISKIM

GRANAMA

Kategorizacija objekata, delatnosti i zemljišta, a prema Uredbi o razvrstavanju objekta,

delatnosti i zemljišta u kategorije ugroženosti od požara ("Sl. glasnik RS", br. 76/2010) vrši
se u zavisnosti od:
 tehnološkog procesa koji se u njima odvija,
 vrste i količine materijala koji se proizvodi, prerađuje ili skladišti,
 vrste materijala upotrebljenog za izgradnju objekata,
 značaja i veličine objekata i vrste biljnog pokrivača.

Оvde će biti obrađene samo one grane industrije u kojima je velika ugroženost od požara kao
posledica korišćenja lako zapaljivih materijala.

1. INDUSTRIJA NAFTE
Nafta, kao vrsta fosilnog goriva, je tamna i viskozna tečnost koja se obično nalazi
ispod površine Zemlje ili morskog dna. To je vrlo složena smesa različitih jedinjenja,
pretežito ugljovodika alkanskog, cikloalkalnog i aromatičnog niza čiji se sastav menja od
nalazišta do nalazišta.
Do velikog nalazišta nafte se dolazi bušenjem. Bušotine u zemljinoj kori dostižu
danas vrlo velike dubine (preko 7.000 m).
Kad bušotina dopre do naftonosnog sloja, nafta i gas naviru u bušotinu pod dejstvom
pritiska koji, ako je dovoljno velik, može izbaciti naftu na površinu zemlje. Kod vrlo visokih
pritisaka nastaju snažne "erupcije", pri čemu se nafa diže desetak metara iznad površine
zemlje. Ovakve divlje erupcije nekad su često izazivale katastrofalne požare, koje je vrlo
teško, pa i nemoguće ugasiti. Danas se to sprečava posebnim uređajima koji zatvaraju sondu i
regulišu pritisak kojim izlazi nafta. Kod nedovoljnih pritisaka u bušotini nafta se mora
izvlačiti pomoću pumpi. Kad se pritisak nafte naftonosnog sloja u susednom području
izjednači sa pritiskom u bušotini, nafta se prestaje crpiti. Velike količine nafte (više od 50%)
koje zaostaju nakon završetka izvlačenjai, i pored savremenih tehnika vađenja, ostaju u
zemlji. Ova nafta mogla bi se izvaditi samo na rudarski način.
Kada je u pitanju bušotina nafte glavna opasnost preti od mogućnosti da dođe do
nekontrolisane erupcije i tom prilikom može doći do rušenja i razaranja tornja i ostalih
instalacija. Postoji opasnost da dođe do paljenja nafte. Kako bi se sprečilo da dođe do požara
moraju se preduzeti sledeće mere:
 konstrukcija tornja za bušenje mora biti takva da se obezbeđuju sigurnost u radu i
mora se vršiti stalna kontrola istog.
 bušotina se mora nalaziti na bezbednom rastojanju od svih saobraćajnica (10 m) kao i
zgrade sa otvorenim plamenom (30 m najmanje)
 zone oko bušotine u prečniku 10 m mora se očistiti od svih zapaljivih materija (trava,
otpaci drveta, šiblja)
 saobraćajnice koje služe za pristup bušotini moraju uvek biti prohodne
 električni uređaji i oprema moraju biti ispravni u sigurnosnoj izvedbi, a kada pogon
ne radi stavljaju se u beznaponsko stanje
 zagrevanje zgrade u okolini bušotine može se vršiti samo posredno

1
  motori sa unutrašnjim sagorevanjem moraju se opremiti tako da ne mogu
prouzrokovati paljenje pare tečnosti ili gasa.

Delovi motora se ne smeju zagrejati iznad 350 oC.

Naftu najčešće prate slana voda, pesak i zemni gas. Kao što je rečeno, nafta predstavlja
smesu velikog broja različitih ugljovodonika (oko 95-98%), a ostatak su jedinjenja kiseonika,
sumpora i azota. Sadržaj mineralnih supstanci je mali ali je karakteristično prisustvo nekih
elemenata u pepelu (vanadijum, nikal, bakar i molibden) što je još jedan dokaz da je nafta
biogenog porekla. Sastav nafte se najbolje prikazuje približnim masenim udelima elemenata
od kojih je sačinjena: ugljenik (83-87%), vodonik (11-15%), sumpor (0-5.5%), azot (0-2%),
kiseonik (0-2%).
Nafta se klasifikuje prema sastavu na naftu:
 parafinskog tipa,
 asfaltnog tipa i
 mešovitog tipa.

A druga podela je prema lokalitetu. Tu se razlikuje npr. pensilvanijska, meksička, iračka itd.
Analizirajući fizičko-hemijske parametre nafte uočava se da ona ima širok interval
vrednosti ovih parametara. Tako je uočeno da npr. viskoznost može da bude veoma različite,
te se sreću vrste nafte sa veoma malim vrednostima koeficijenta viskoznosti (lako pokretljiva
tečnost), ali i veoma velikim (gusta teško pokretljiva smesa). Sa porastom količine azota
rastvorenog u nafti viskozitet slojne nafte raste. Osim toga, naftne smeše koja imaju viši
sadržaj arena (aromata) imaju i veću viskoznost od smeša kod kojih su dominantni alkani
(aromatska i parafinska nafta). Mnoge nafte sadrže i asfaltene i smole i one obavezno imaju
veće viskoznosti. Raspon viskoznosti ide od desetak pa do 100 mPa∙s.
Osim sadržaja pojedinih komponenti, na viskoznost nafte utiču i njen pritiska i
temperatura. Povećanje pritiska dovodi do povećanja viskoznosti nafte, dok povećanje
temperature dovodi do smanjenja viskoznosti.
Viskoznost sirove nafte može da bude i 10 puta niži od viskoznosti nafte nakon separacije.
Sabirna mesta, odnosno rezervoari za naftu izrađuju se po svim pravilima koja važe
za rezervoare za skladištenje lakozapaljivih tečnosti.
Cevovodi za transport nafte da bi se zaštitili od loma ili oštećenja smeštaju se u
zaštitne balone a izvode se prema tehničkim propisima. Prilikom kretanja nafte i derivata
nafte kroz cevovode nastaje statički elektricitet pa se mora izvršiti uzemljenje efikasno, a
spojno mesto treba premostiti provodnom trakom.

1.1 Prerada nafte

Postrojenja za preradu nafte nazivaju se rafinerije. Do njih se nafta transportuje
naftovodima i cisternama (vagoni, tankeri i barže). Kako se najniži ugljovodonici ne bi
gubili pri transportu, oni se odvajaju na samim izvorima.

U rafinerijama se nafta prerađuje, odnosno rastavlja na pojedine sastojke - derivate,

frakcionom destilacijom u rektifikacionim kolonama. Da bi se nafta uopšte prerađivala
neophodno je odvojiti vodu i primese. Najjednostavnije je da se nafta ostavi da odleži u
bazenima ili rezervoarima uz eventualno zagrevanje (40-600C). Pri tome se voda sleže na dno
zajedno sa čvrstim primesama (so, pesak, mulj) jer im je specifična gustina veća od
specifične gustine nafte. Ovaj postupak, međutim, suviše dugo traje, tako da se voda i
2
primese odvajaju centrifugom, pomoću različitih hemijskih sredstava za razbijanje emulzija
(dismulgatori) ili električnim putem (15.000-30.000 V) kojim se u jakom električnom polju
naelektrisane kapljice skupljaju u krupnije kapi i potom sležu. U nafti može ostati 0,2 % vode
i do 0,02% soli. Nafta se čisti na samim izvorištima - bušotinama.
Na slici 1 je šematski prikazano postrojenje za rektifikaciju sirove nafte. Nafta se
zagreva izmenjivačima toplote i provodi kroz cevnu peć, koja kao gorivo koristi ulje ili gas.
Nafta se kroz cevi peći provodi neprekidno pod pritiskom i velikom brzinom, pošto je
temperatura u samoj peći oko 1300C, tako da bi eventualno prekid toka odnosno dovoda
nafte izazvao nepoželjno pregrevanje.
Temperatura se podešava prema sirovini, a i prema tome koji se frakcije žele dobiti.
Ona obično odgovara visini tačke ključanja najviše frakcije (oko 4000C). Zagrejana nafta se
pod normalnim pritiskom uvodi u rektifikacionu kolonu. Teže frakcije, koje ne ispare, odlaze
ka dnu, a pare, prolazeći kroz tečnu fazu na pojedinim podovima, oslobađaju se frakcija viših
tačaka ključanja (rektifikacija). Od dna kolone ka vrhu, temperatura opada, tako da je sastav
frakcije na pojedinim podovima različit. U donjem delu se sakupljaju teže frakcije, a u
gornjem lakše. Para koje izlazi iz kolone predstavlja najlakšu frakciju. Deo kondezata vraća
se u kolonu kao refluks kako bi se frakcije potisle naniže. Frakcije se dobijaju kao kondenzati
na pojedinim podovima kolone. Kombinovanjem kondenzata sa određenog broja podova
dobijaju se frakcije koje imaju željeni sastav.
Svaka od frakcija je još uvek smeša većeg broja ugljovodonika, pa se mogu ponovo
rektifikovati u pomoćnim kolonama, koje se nalaze pored glavne kolone.
Ako je potrebna rektifikacija, mogu se upotrebiti dve ili više rektifikacionih kolona.
Ostatak postrojenja se sastoji od pomoćnih kolona ("stripera"), izmenjivača toplote,
kondenzatora i rezervoara, povezanih cevnim vodovima.
Glavne frakcije koje se dobijaju destilacijom nafte su:
- benzin (50-2000C);
- petroleum (gas) (200-2800C);
- gasno (dizel) ulje (280-3500C)
- ulja više tačke ključanja (oko 3500C);
- asfaltni ostatak (bitumen)>3500C.

Slika 1. Šema postrojenja za frakcionu destilaciju nafte

3
 Od svih proizvoda koji se dobijaju iz nafte, najvažniji je benzin, koji se upotrebljava
uglavnom kao gorivo.
Benzin se može dobiti i postupkom «krekovanja», tj. procesom kojim se viši
ugljovodonici razlažu u niže pod uticajem temperature (4000C) i pritiska (oko 7 MPa).
Pored benzina u rafinerijama se proizvode i drugi produkti, tako postoje pogoni,
odnosno postrojenja, za proizvodnju bitumena, aromata, ulja i maziva, tečnog naftnog gasa,
visokooktanskih benzina itd.

1.1.3.Opasnost od požara i eksplozija u rafineriji nafte

Rafinerija nafte se prema tehnološkim procesima deli na četiri celine:
 skladište sirove nafte,
 proizvodni pogoni - postrojenja,
 skladišta gotovih proizvoda - derivata sa pretakalištima
 pomoćni objekti: magacini, laboratorije, energetika itd.
Kako se sirova nafta i svi gotovi proizvodi koji se od nje dobijaju pripadaju lako zapaljivim
tečnostima sva postrojenja i objekti u kojima se oni nalaze zahtevaju posebne mere zaštite od
požara, tabela 1. Zbog toga se skladišta sirove nafte, proizvodni pogoni i skladišta gotovih
proizvoda u rafineriji izgrađuju u skladu sa važećim tehničkim propisima i standardima za
lako zapaljive tečnosti. Dok se u pomoćnim objektima požarne opasnosti znatno manje.

Tabela 1 Temperature paljenja i samopaljenja

Vrsta goriva Temperatura paljenja Temperatura samopaljenja

[°C] [°C]
Dizel gorivo > 55 210
Benzin < 45 246
Mlazno gorivo > 60 210
kerozin 38-72 220

Tokom procesa transporta i prerade nafte, prisutne su stalne opasnosti od požara i eksplozija,
na sledećim mestima:
 opasnosti od curenja para zapaljivih tečnosti iz uređaja i cevovoda. Ovo bi izazvalo
njihovo trenutno paljenje s obzirom da su temperature više od tačke samopaljenja
ugljovodonika;
 opasnost od smanjenja pritiska u uređajima i instalacijama, što može dovesti do
”uvlačenja” vatre i nastanak požara i eksplozija, ukoliko se u uređaju stvori eksplo-
zivna smeša naftnih sastojaka i vazduha;
 na uređajima pod vakumom, može usled nekog oštećenja, (korozija materijala,
propuštanja zaptivača i sl.) doći do ulaska vazduha i ukoliko je tečnost u unutra-
šnjosti zagrejana iznad tačke samopaljenja, doći će do paljenja smeše zapaljivih para i
vazduha;
 na izmenjivačima toplote se kao rashladni fluid uglavnom koristi voda. Ukoliko bi
došlo, usled nekog kvara - oštećenja izmenjivača odnosno cevovoda i prodora vode u
unutrašnjost, nastala bi eksplozija i požar, s obzirom da su prisutne pare pregrejanih
nezasićenih ugljovodonika;
 u rezervoarima, uređajima i instalacijama, stalno je prisutna opasnost od nastanka
korozije koja, ako se blagovremeno ne spreči, može izazvati takva oštećenja da
4
 nastaju sitni otvori koji potom omogućavaju ulazak vazduha i plamena, odnosno
isticanja para zapaljivih tečnosti;
 oštećenja, kvarovi i nestručno održavanje električnih instalacija i uređaja mogu biti
uzročnici paljenja eksplozivne smeše u postrojenju;

Preventivne mere zaštite od požara u industriji prerade nafte

Kako bi se izbegla mogućnost nastanka požara u industriji prerade nafte potrebno je
preduzeti preventivne mere koje obuhvataju: odabir vrste materijala, građevinske i elektro
zahteve, i dr.
U procesu bušenja sirove nafte neophodno je da su:
 bušotine i sabirne stanice izgraditi i locirati u skladu sa važećim tehničkim
propisima i standardima za skladištenje lako zapaljivih tečnosti i propisima koji
regulišu istraživanje i proizvodnju sirove nafte;
U procesu transporta sirove nafte neophodno je da su:
 trasu naftovoda treba bezbedno voditi na rastojanjima koja su data pravilnikom o
tehničkim uslovima i normativima za bezbedan transport tečnih i gasovitih
ugljovodonika, magistralnim naftovodima i gasovodima;
 naftovodi i obavezna oprema za transport nafte moraju biti izgrađeni od materijala
otpornih na ugljovodonike i zaštićeni od korozije (odgovorajućim premazima
odnosno ”pasivnom zaštitom” i aktivnom zaštitom - ”katodna zaštita”);
 na pretakalištima nafte mora se voditi računa o odvođenju statičkog elektriciteta
koji se stvara prilikom kretanja nafte kroz cevovode. Veoma je važno da se pretakanje
vrši na lokacijama koje su na potrebnom bezbednom rastojanju od objekata koji ne
pripadaju pretakalištu (minimum 30m);
U procesu prerade (u rafinerijama) sirove nafte neophodno je da su
 postrojenja rafinerije se lociraju tako da se isključuje svaka mogućnost njihovog
ugrožavanja od drugih industrijskih objekata. Rafinerije se obično podižu uz
vodotokove, zbog ekonomičnog transporta, potrebe za velikom količinim tehnološke
vode, kao i vode za akcije gašenja požara. Moraju se ispoštovati bezbednosna
rastojanja od javnih saobraćajnica. Raspored objekata unutar rafinerije mora biti
takav da se onemogući eventualno prenošenje požara sa objekta na objekat. Da bi se
udovoljilo tim zahtevima i zahtevima tehnologije neophodno je objekte grupisati
prema nameni, ugroženosti od požara i tehnološkim potrebama. Proizvodna
postrojenja se grupišu prema fazama tehnološkog procesa. Skladišta sirovina (nafte) i
gotovih proizvoda (derivata) čine dve zasebne grupe. Pomoćni i energetski objekti
čine posebnu grupu. Ovde je bitno istaći da ta grupa objekta mora biti na rastojanju
od proizvodnih pogona najmanje 100 m.
 Obezbediti automatsku kontrolu pritisaka i temperatura u tehnološkom postupku,
kao i mogućnost brzog pražnjenja sistema i odvođenja gasovite faze u baklju na
spaljivanje. Na najugroženijim mestima ugraditi stabilne instalacije za uvođenje
internih gasova u sistem;
 Rezervoari i elementi instalacija u kojima se nalaze derivati sa niskim tačkama
ključanja, odnosno visokim naponom para, moraju se hladiti vodom (preko stabilnih
instalacija);
 Popravke i sve radove sa otvorenim plamenom (zavarivanje i sečenja) u krugu
rafinerije, vršiti uz obaveznu saglasnost nadležnih službi zaštite od požara i tehničke
bezbednosti;
5
 U zatvorenim objektima -pumparnicama, obavezno predvideti efikasnu prirodnu ili
veštačku ventilaciju, zidovi moraju biti nezapaljivi, a krov od laganog materijala. U
zonama opasnosti od eksplozije pod ne sme da varniči i mora biti elektroprovodljiv.
 Elektroinstalacija i uređaji moraju biti odgovarajuće izvedeni u protiveksplozionoj
zaštiti u zonama opasnosti;
 Odvođenje otpadnih voda rešavati tako da se sistem kanalizacije za sakupljanje
otpadnih naftnih derivata potpuno odvaja od atmosferske kanalizacije. Na kraju
”tehnološke kanalizacije”, obavezna je ugradnja uređaja - separatora za odvajanje i
odvođenje zapaljivih tečnosti (prosutih naftnih derivata).

6
 2 PETROHEMIJSKA INDUSTRIJA
Kao polazna sirovina za dobijanje velikog broja proizvoda kao što su: boje,
rastvarači, eksplozivi, plastične mase, sintetička vlakna, sintetički kaučuk itd, koristi se nafta
i prirodni gas. Procesi njihovog dobijanja dobijaju se u pogonima petrohemijske industrije.
Deo nafte koji se koristi kao sirovina, se povećavao iz godine u godinu, tako da se došlo do
stanja kada je neophodna izgradnja tzv. ”petrohemijske rafinerije”. U njima se iz nafte,
odnosno sirovog benzina, dobijaju osnovni petrohemijski proizvodi: olefini (etilen, propilen,
butadien, butilen), acetilen ili aromatična jedinjenja (benzol, toluol, ksilol). Većina ovih
proizvoda, proizvedena na ovaj način, su jeftiniji i kvalitetniji od ranijih postupaka dobijanja.

2.1 Opasnosti od požara i eksplozija u petrohemijskoj industriji

S obzirom na polazne sirovine petrohemijska postrojenja su veoma slična rafinerijama nafte,
a čini ih, kao i kod rafinerija, više celina: rezervoarski prostor za sirovine i za gotove
proizvode, proizvodni pogoni - postrojenja, pomoćne zgrade i radionice, pogon energetike
itd.
Velika opasnost od nastanka požara i eksplozija prisutna je na celom rezervoarskom
prostoru i proizvodnim pogonima. Te opasnosti su vezane za mogućnost stvaranja
eksplozivne koncentracije smeše para zapaljivih tečnosti i vazduha usled ispuštanja para.
Uzroci ispuštanja mogu biti: isticanje para iz uređaja i cevovoda usled oštećenja (korozija
materijala, propuštanje zaptivača i sl.), pucanje rezervoara, nestručnog rukovanja i
nepoštovanja mera zaštita kod pretakanja itd.

U pogonima petrofemije u kojima se vrši prerada plastičnih masa opasnosti su

različite, što zavisi od hemijskog sastava odnosno vrste mase koja se prerađuje. Pojedine
plastične mase se veoma lako pale, neke veoma teško. Kao i sve organske materije, većina
plastičnih masa se iznad određene temperature raspada na produkte u tečnom, gasovitom i
čvrstom stanju, koji su uglavnom zapaljivi i veoma otrovni.
Većina plastičnih masa u usitnjenom stanju stvar sa vazduhom disperzne sisteme, koji
mogu pod određenim uslovima biti i eksplozivni. Njihova eksplozivnost raste sa opadanjem
prečnika čestice, a na eksplozivnost i zapaljivost utiče i prisustvo drugih prašina (prašine,
talka i dr) tako što je smanjuje.
Donja granica eksplozivnosti (DGE)1, temperature paljenja (Tp) i indeksi
eksplozivnosti nekih proizvoda petrohemijske industrije dati su su tabeli 1.

Tabela 1: Osobine nekih materijala u petrohemijskoj industriji

Materija Indeks eksplozivnosti DGE Tp

(g2/m3) (0C)
Acetal 10 35 440
Metilmetakrilat 6,3 30 480
Akrilonitril 10 25 500
Acet celuloza 10 55 440
Najlon 10 30 430

1
Granica zapaljivosti je područje koncentracija kod kojeg se smesa vazduha i zapaljivog materijala može nekim izvorom
paljenja (iskrenjem, električnim lukom ili zagrijavanjem) zapaliti ili eksplodirati. Ovo područje zapaljivosti se često naziva i
područje eksplozivnosti i ograničeno je donjom i gornjom granicom zapaljivosti.
7
 Polietilan 10 20 450
Poli propilen 8 20 420
Viskoza 0,2 55 520
Polivinil acetat 0,2 40 550
Polivinil hlorid 0,1 35 520
Epoksi smole 7,2 – 10 20 540
Fenolformaldehid 10 25 580
Guma sirova 7,4 25 350
Polistirol 4,1 25 500

Navedeni parametri su veoma značajni za utvrđivanje relativne opasnosti od

eksplozije, tabela 2.

Tabela 2 Vrednosti indeksa eksplozivnosti kao kriterijuma opasnosti od eksplozije

Indeks eksplozivnosti relativna opasnost od eksplozije
< 0,5 Nepoznata
0,5 - 1,0 Umerena
1,0 - 1,5 Velika
> 2,0 naročito velika

8
 3. PROIZVODNJA BOJA I LAKOVA

3.1. Tehnološki postupak

Boje i lakovi su rastvori smola ili hemijskih jedinjenja u odgovarajućim rastvaračima.
Prilikom premazivanja rastvarač ispari, a premaz lako ostane kao film na površini koja se
premazuje.
Osnovne komponente svakog premaza su:
- osnovna materija koja stvara film -su organske materije u tečnom ili praškastom
stanju koje povezuju sve komponente premaznog sredstva, a nakon nanošenja
stvaraju tvrdi zaštitni sloj.
- Rastvarač - a su organski materijali u kojima se osnovni materijal otapa, ali pri
tome ne dolazi do hemijskih promjena. Upotrebljavaju se za postizanje određene
viskoznosti zaštitnih sredstava tako da se ona mogu lako naneti na površinu
materijala
- aktivatori polimerizacije,
- punioci - se često dodaju vezivu umjesto jednog dijela pigmenata u cilju
poboljšanja mehaničkih i toplotnih svojstava premaza te sniženja njegove cijene.
Punila, također, poboljšavaju hemijsku i korozijsku otpornost premaza te
pojačavaju otpornost na abraziju i udarce i slično.
- Pigmenti - su organske ili neorganske, obojene ili neobojene, netopljive čestice u
obliku praha, paste ili vlakna koje su obično već u proizvodnji raspršene u
premaznu sredstvu, čime se postiže neprozirnost i obojenje, a često se poboljšava
i njihovo zaštitno djelovanje, otpornost na svjetlo i toplotu te mehanička svojstva.
Neorganske (mineralne) boje su nerastvorene u vodi i u organskim rastvaračima. Uglavnom
se primenjuju za površinsko bojenje i zaštitu drveta, metala i drugih materijala. Najpoznatiji
beli pigmenti su olovno belilo, sojino i ricinusovo ulje. Sa aspekta zaštite od požara ove boje
nisu interesantne, jer su nezapaljive. Međutim, boje i lakovi na bazi organskih materija su
zapaljivi i to isključivo zbog toga što sadrže organske rastvarače, a organski rastvarači su
uglavnom lako zapaljive tečnosti, koje isparavaju na niskim temperaturama i sa vazduhom
formiraju eksplozivne smeše.
U tabeli 3 su date, temperatura paljenja, DGE i GGE za rastvarače koji se koriste u
industriji boja i lakova.

Tabela 3: Karakteristike rastvarača

Rastvarač Temperatura Granica eksplozivnosti (%)
paljenja (0C) DGE GGE
Aceton 464 2,6 12,8
Amilalkohol 300 1,2 10,0
Benzol 560 1,3 7,1
Butilacetat 425 1,7 7,6
Butanol 405 1,7 9,8
Cikloheksan 245 1,3 8,0
Etilacetat 426,7 2,2 11,0
Etanol 365 3,3 19,0
Etar 160 1,9 36,0
Metanol 390,6 6,7 36,0

9
 Toluol 480 1,2 7,1

Proces proizvodnje koja se odvija tako što se u određeni sud (reaktor) odmere
određene količine tečnih i čvrstih komponenata boje, te se potom prebacuje u sud za
filtriranje i centrifugiranje, a zatim na liniju pakovanja. Postupak je takav da se tečne
komponente u reaktor ubacuju zatvorenim sistemom cevovoda, dok se čvrste komponente
dodaju preko otvora na poklopcu reaktora.

3.2. Opasnosti od požara i eksplozija u proizvodnji boja i lakova

Fabrike boje i lakova spadaju u I kategoriju ugroženosti od požara, jer je
osnovna komponenta u bojama organska materija (nitroceluloza, acetat celuloza, razne
vaštačke i prirodne smole itd) koja gradi kompaktne filmove u procesu polimerizacije, koji se
čvrsto vežu na površinu na koju se nanosi premaz. Ove organske materije su zapaljive, a
neke kao nitroceluloza su sklone paljenju i eksplozijama.
Premaz (boja ili lak) se zato ponaša kao rastvarača u pogledu zapaljivosti, zbog toga
što je rastvarač isparljiva komponenta premaza.
Tokom procesa polimerizacije postoji opasnost od paljenja usled samozagrevanja i
to ukoliko do procesa polimerizacije dolazi u većoj masi premaza. Aktivacija molekula
monomera, tokom polimerizacije, vrši se pod dejstvom sunčeve energije, dovođenjem
toplote, dejstvom slobodnih radikala itd. Kao aktivatori polimerizacije, u boju se dodaju
organski peroksidi. To su hemijska jedinjenja koja su veoma reaktivna i sklona razlaganju.
Razlaganje organskih peroksida je egzoterman proces i reakcija se lančano ubrzava, te
ukoliko je ovaj proces započet u većoj masi peroksida, može doći do eksplozije. Ova reakcija
razlaganja peroksida odvija se velikom brzinom, tako da se ne može praktično ni zaustaviti,
ako su se stvorili uslovi za njeno odvijanje. Uzroci početka reakcije mogu biti razni:
povećanje temperature, dejstvo sunčeve svetlosti itd.
U skladištu organskih materija koje služe kao osnovne komponente opasnosti su
prisutne i zbog nepropisanog uskladištenja. Ukoliko burad sa nitrocelulozom nisu hermetički
zatvorena, ona gubi vlagu i podložna su eksploziji. Zbog toga se burad sa rastvaračima
uglavnom uskladištavaju na otvorenom prostoru u skladu sa važećim tehničkim propisima za
lako zapaljive tečnosti. Ukoliko se rastvarači skladište u podzemnim rezervoarima opasnosti
su prisutne od para koje izlaze na odušnim ventilima, kao i na pretakalištu kod istakanja
rastvarača u rezervoare.
U proizvodnom pogonu prisutna je opasnost od stvaranja eksplozivne koncentracije
para rastvarača u vazduhu. Izvori para mogu biti razni od propuštanja - curenja na
zaptivkama do nepropisanog pretakanja i utakanja rastvarača.
U svim prostorima u kojima postoji kretanje zapaljive tečnosti kroz cevovode
prisutna je stalna opasnost od nastanka statičkog elektriciteta. Razlika potencijala usled
statičkog naelektrisanja može se pojaviti na istoj proizvodnoj liniji (npr. između dva
rezervoara, kod pretakanja tečnosti iz jednog u drugi).
Razni tehnički kvarovi na sistemima ventilacije, unošenje alata koji varniči, rad sa
otvorenim plamenom i sl., mogu biti uzročnici paljenja eksplozivne smeše:
- na pretakalištima je prisutna stalna mogućnost stvaranja eksplozivnih smeša sa
vazduhom, usled kvara na uređajima i instalacijama ili nestručnog rukovanja
odnosno nepridržavanja propisanih mera zaštite od požara;

10
 - na skladištima gotovih proizvoda odnosno rezervoarskom prostoru prisutna je
stalna opasnost od stvaranja eksplozivne smeše para naftnih derivata i nastanka
požara, i to usled:
- oštećenja rezervoara i pripadajuće opreme zbog nestručnog i
neblagovremenog održavanja;
- unošenja otvorenog plamena ili ulaska motornog vozila u zonu opasnosti bez
hvatača varnica na izduvnoj grani;
- ne pridržavanje tehnološkog postupka kod punjenja i pražnjenja rezervoara itd.

3.3. Preventivne mere zaštite od požara u proizvodnji boja i lakova

Osnovno pravilo zaštite, kao i kod drugih hemijskih fabrika, je da se proizvodni
pogoni izdvoje od skladišta, upravne zgrade, laboratorija i drugih objekta. Ukoliko to nije
moguće, onda se moraju izvršiti podele na protivpožarne sektore. Preventivne mere
obuhvataju sledeće:
GRAĐEVINSKE
 proizvodne pogone izdvojiti od ostalih pogona i drugih objekata.
 izgraditi od vatrootpornih materijala sa eksplozivnom oduškom, bez
podrumskih prostorija (rastvarači veće gustine od vazduha)
 izgraditi tehnološku kanalizaciju - odvojiti otpadne zapaljive tečnosti.

MAŠINSKE
 ugraditi ventilaciju gde se očekuju pare zapaljivih tečnosti
 transport zapaljivih tečnosti vršiti zatvorenim sisitemom, koristeći
odgovarajuće pumpe
 zabraniti rad sa alatom koji varniči i zabraniti upotrebu otvorenog plamena

ELEKTRO
 sprečiti pojavu statičkog elektricitet (uzemljenjem)
 izgraditi osvetljenje u sigurnosnoj izvedbi kao i sve uređaje
 postaviti uređaje za otkrivanje i detekciju para

SREDSTVA ZA GAŠENJE POŽARA .

 prah, pena, C02, voda za hlađenje

Ali i poštovati sledeće zahteve:

 proizvodne zgrade i skladišta moraju biti izgrađena od negorivog materijala, ne
smeju imati podrumske prostorije (relativna gustina para rastvarača je veća od
1.0, pa se rasprostiru pri dnu prostorije).
 sve prostorije moraju imati eksplozivne oduške (preko krova ili prozora i vrata).
 adekvatna ventilacija u prostorijama u kojima se očekuje isticanje para zapaljivih
tečnosti. Usisna rešetka se postavlja u zoni poda, a izduvni kanal se postavlja na
sigurnom mestu van prostorije odnosno zgrade.
 poštovati tehnološki postupak, a sirovine treba unositi u pogon samo u količinama
koje su neophodne.
 eliminisati statički elektricitet na proizvodnoj liniji i rezervoarskom prostoru, kao
i kod pretakanja tečnosti.
 Transport zapaljivih tečnosti (rastvarača) vršiti zatvorenim sistemom.
11
 Na svim mestima i prostorima gde se koriste zapaljive tečnosti, odnosno gde se
manipuliše sa njima, obavezno se postavljaju uređaji za rano otkrivanje i dojavu požara,
kao i za automatsko gašenje požara. Uređaji se ugrađuju u skladu sa važećim tehničkim
propisima za lako zapaljive tečnosti i propisima za instalacije za dojavu i gašenje požara.
Treba sprovoditi i ostale preventivne mere zaštite od požara (zabrana pušenje, rad sa
otvorenim plamenom, upotreba alata koji varniči itd.).

12
 4 PROIZVODNJA I UPOTREBA ZAPALJIVIH TEČNOSTI
Zapaljive tečnosti se upotrebljavaju kao goriva, u proizvodnji kao rastvarači, kao
sastavni delovi premaza, kao ekstrakciono sredstvo, kao polazna sirovina u hemijskoj
simtezi. Stepen opasnosti koju nosi sa sobom zapaljiva tečnost zavisi pre svega od osobine
tečnosti kao i od uslova i načina upotrebe. Osobine tečnosti koje su bitne za određivanje
stepena opasnosti su tačka zapaljivosti i tačka samopaljenja, stepen isparljivosti, zatim
interval zapaljivosti (eksplozivnosti).
Standardom je definisano da su zapaljive tečnosti, tečnosti ili smeše tečnosti bez ili sa
suspendovanim ili rastvorenim čvrstim materijama koje na temperaturi od 50oC imaju
pritisak pare niži od 3 bara (3kPa), a čije se pare pale u pogodnom odnosu sa vazduhom u
prisustvu izvora paljenja (plamen, varnica).
Prema temperaturi paljenja i temperaturi ključanja, a prema standardu SRPS
Z.CO.007, zapaljive tečnosti se dele na lakozapaljive tečnosti i zapaljive tečnosti.
Lako zapaljive tečnosti su one tečnosti koje imaju temperaturu paljenja ispod 38oC i
čiji napon pare ne prelazi 3 bara. Lako zapaljive tečnosti obrazuju I grupu zapaljivih
tečnosti čija je temperatura paljenja ispod 38 oC dele se u tri podgrupe:

IA- tečnosti čija je temperatura paljenja ispod 23oC, a temperatura ključanja ispod
38oC
IB- tečnosti čija je temperatura paljenja ispod 23oC, a temperatura ključanja iznad
38oC
IC- tečnosti čija je temperatura paljenja od 23oC do 38oC

Zapaljive tečnosti su one tečnosti koje imaju temperaturu paljenja 38oC i više. One
obrazuju II i III grupu zapaljivih tečnosti i to:
II grupu tečnosti čija je temperatura paljenja od 38oC do 60oC
III grupu tečnosti čija je temperatura paljenja od 60oC i više i dele se u dve grupe:
IIIA - tečnosti čija je temperatura paljenja od 60oC do 93oC
IIIB - tečnosti čija je temperatura paljenja 93oC ili više.

4.1.Skladišta za zapaljive tečnosti

Uskladištavanje zapaljivih tečnosti podrazumeva se svako trajno i privremeno držanje

i smeštaj ovih tečnosti u objektima, na slobodnom prostoru, u posudama, bez obzira na
veličinu i vrstu posuda u kojima se drže. One se moraju držati u posudama ili rezervoarima
koji odgovaraju propisanim tehničkim uslovima i standardima u količini i na način određen
propisanima standardima za određenu vrstu zapaljivih tečnosti. Osim rezervoara za
skladištenje se koriste i kante, limenke i burad. Osnovni zahtev za izbor materijala za izradu
posuda je da su rezistentni na tečnost koja se u njima čuva.
Posude sa zapaljivim tečnostima mogu se smeštati na otvorenom prostoru i u
građevinskim objektima. Veličina posude i materijal od kojeg su izgrađene zavisi od vrste
zapaljivog materijala koji se skladišti. Kod skladištenja na otvorenom prostoru postoji
ograničenje u pogledu količine koja se sme skladištiti na jednom mestu, a moraju se grupisati
u zavisnosti od vrste zapaljive tečnosti i grupe međusobno udaljiti što je tačno dato
propisima. Mesto skladištenja mora biti na bezbednom rastojanju od javnih puteva,
saobraćajnica unutar skladišta objekta. Površine na kojima se skladište posude sa zapaljivim
13
tečnostima čija količina prelazi 1000 litara moraju se ograditi nepropusnim zidom najmanje
visine 15 m i mora se obezbediti odvođenje tečnosti iz ovog prostora. Prostor se mora
redovno čistiti od svih gorivih materija i posude se moraju zaštititi od direktnog delovanja
sunčevih zraka.
Za skladištenje posuda sa lako zapaljivim tečnostima u građevinski objekat, skladište
mora da je izgrađeno tako da ima sledeće karakteristike:
 vatrootpornost najmanje 2 časa (zidovi, podovi, tavanice) lak krov, sa efikasnom
prirodnom ventilacijom, električne instalacije u eksplozivnoj zaštiti,
 vrata i prozori da se otvaraju u pravcu izlaska iz prostorije;
 indirektno zagrevanje
 sprečiti pojavu statičkog elektriciteta – pod da ne varniči
 obezbediti prolaze najmanje širine 2 m (a sporedni od 1 m)
 kanale za odvođenje eventualno prosute tečnosti u tehnološku kanalizaciju
 limenke da budu hermetički zatvorene mogu se slagati jedno na drugo ili na regale.

U radionicama, pogonima, laboratorijama, i apotekama mogu se držati hermetički zatvorene

posude do 20 litara, a i kupna količina ne sme da pređe 200 litara. drže se u posebnim
ormarićima od metala.

Osnovna opasnost kod skladištenja zapaljivih tečnosti je mogućnost da se u zoni

skladišta može u svakom momentu pojaviti smeša para zapaljivih tečnosti i vazduha u
granicama zapaljivosti i ako se nađe izvor paljenja dolazi do požara ili eksplozije.
Preventivne mere koje se preduzimaju su onda u smeru sprečavanja izlaska tečnosti
ili njihovih para iz posuda u kojima se nalaze kao i eliminisanje svih potencijalnih izvora
paljenja iz opasne zone.
Uzročnici paljenja mogu biti: otvoreni plamen, zavarivanje, varničenje (varnice u
električnom uređaju, mehaničke varnice), vruće površine (zagrejani vodovi, sijalice,
kalorifer, TA peći), atmosfersko pražnjenje, statički elektricitet.

4.2.Zaštita rezervoara od požara

Rezervoari za čuvanje zapaljivih tečnosti se grade kao nadzemni i podzemni. Nadzemni
rezervoara mogu biti vertikalni, slika 1.a i horizontalni, slika 1.b. Dok su podzemni
rezervoara uvek horizontalni, slika 1.c.

Slika 1.a Karakteristični vertikalni rezervoar

14
 Slika1.b Tipični horizontalni rezervoar

Slika 1.c Tipiči podzemnog rezervoar

Rezervoari se moraju udaljiti od javnih puteva i susednih objekata koji nisu u sastavu
skladišta kao i od saobraćajnica unutar skladišta. Udaljenost od objekata zavisi od vrste
tečnosti koja se skladišti, konstrukcije rezervoara i stepena zaštite od požara. Oko svakog
nadzemnog rezervoara (bez obzira na oblik) se mora izgraditi zaštitni bazen, koji ima zadatak
da „uhvati“ eventualno razlivenu tečnost iz rezervoara. Zapremina zaštitnog bazena mora da
bude jednaka najmanje zapremini rezervoara. Zaštitni bazen može da služi i za više
rezervoara kao zajednički bazen, ali se deli na segmente drenažnim sistemom, pregradnim
zidovima u koje se smeštaju pojedini rezervoari. Zidovi i unutrašnje površine zaštitnog
bazena se izgrađuju tako da ne propuštaju tečnost, a dno se izgrađuje sa nagibom zbog
odvođenja atmosferskog taloga. Talog se odvodi kanalima u sigurnosne taložnike –
separatore.
Rezervoari se moraju zaštititi od svih izvora toplote, hidrantskom mrežom i sistemom za
stvaranje vodene zavese radi hlađenja i zaštite od drugih rezervoara u slučaju požara. Sistem
za hlađenje mora imati svaki rezervoar. Sistem za gašenje požara može biti automatski,
poluautomatski ili stabilna instalacija (i kod nadzemnih i podzemnih).
Kod postavljanja podzemnog rezervoara, rezervoar mora da bude ispod sloja zemlje
najmanje 60 cm ili 30 cm i ploče od armiranog betona debljine 10 cm. Između rezervoara i
okolnog zemljišta, postavlja se sloj peska ili šljunka kako bi se obezbedila drenaža. Ukoliko
je potrebno izbeći zagađivanje okolnog terena, rezervoar se postavlja u zaštitno korito od
lima ili betona, pri čemu zapremina korita mora da bude najmanje jednaka zapremini
rezervoara. Rezervoari se učvršćuju za temelje da bi se sprečilo izbacivanje-npr. usled
prisustva podzemnih voda.
15
4.3 Pretakališta za zapaljive tečnosti

Pretakališta za zapaljive tečnosti su mesta gde se vrši pretakanje tečnosti iz rezervoara u

vozilo, obratno ili pretakanje iz posude u posudu. Ona se sastoje od pristupne platforme za
vozila, priključnih cevovoda sa ugrađenom armaturom, savitljivih cevovoda, merača protoka
i pumpi.
Opasnost koja može dovesti do neželjenih posledica je izlivanje tečnosti iz sistema usled
čega se stvaraju zapaljive smeše. Ukoliko bi se u ovakvoj atmosferi javila varnica, došlo bi
do požara i/ili eksplozije. Zbog ovoga vozila koja se kreću u zonama opasnosti moraju imati
ugrađen hvatač varnica na izduvnoj cevi. Motor vozila tokom pretakanja mora biti isključen,
a cisterna da bude zakočena na uzemljenje. Preporuka je da se pretakanje vršiti danju, ali
ukoliko se izvodi noću, neophodno je obezbediti osvetljenje koje protivpožarno zaštićeno
(EX izvedba).
Površina na kojoj se vrši pretakanje mora biti betonirana i vidljivo označena, ali mora da
sadrži izgrađen sistem za odvođenje eventualno rasute tečnosti u tehnološku kanalizaciju.
Na slici 2 je prikazano utakalište za punjenje cisterne koja prevozi lako zapaljive tečnosti.

LEGENDA:
a = 1,5 m horizontalno od izvora ispuštanja
b = horizontalno do ostrva (pokretnog postolja) granice
c = 1,5 m horizontalno iznad izvor ispuštanja
d = 1 m iznad nivoa tla
e = 4,5 m horizontalno iz kanala za odvodnjavanje
f = 1,5 m horizontalno iz zone 1
g = 1,0 m iznad zone 1
Slika 2 utakalište za punjenje cisterne koja prevozi lako zapaljive tečnosti

16
5. PREHRAMBENA INDUSTRIJA - PROIZVODNJA JESTIVOG ULJA
Tehnološki proces proizvodnje jestivog ulja se sastoji od nekoliko faza i u svakoj od
njih postoje specifični problemi vezani za mogućnost nastajanja požara. Naročito su
ugrožena skladišta, odeljenja za ekstrakciju i odeljenja za hidrogenaciju. Zbog toga će se
samo u ovim odeljenjima obraditi problematika nastanka požara.

5.1.Skladištenje sirovina

Skladištenje uljarskih sirovina vezano je uglavnom za karakteristike same sirovine i za način

skladištenje i konstrukcije silosa i silosnih ćelija. Silosi su ugroženi od svih uzroka požara
koji se mogu očekivati u industrijskim objektima: požari izazvani električnom energijom,
trenjem, otvorenim plamenom, statičkim elektricitetom itd, ali i nekim specifičnim. U
specifične uzroke ubrajaju se:
- samopaljenje uskladištenog semena usled samozagrevanja, i
- eksplozija prašine.
Uljarske sirovine su sklone samozagrevanju koje može da dovede do pojave požara. Postoji
nekoliko mogućnosti za početak procesa samozagrevanja mase semana u toku skladištenja.
Početak i intenzitet procesa samozagrevanja zavisi od:
- fiziološkog stanja zrna pre skladištenja,
- sadržaja vlage u semenu,
- prisustva nečistoća u semenu,
- prisustva oštećenih zrana,
- visine sloja semena,
- migracije vlage u sistemu tokom skladištenja.

Fiziološko stanje semena zavisi od stepena dostignute tehnološke zrelosti. Da bi se

seme moglo uspešno skladištiti trebalo bi žetvu semena izvršiti upravo kada dostigne zrelost.
Sadržaj vlage semena je tada takav da omogućava normalno manipulisanje semenom od
polja do skladišta, a da pri tome ne dođe do promene kvaliteta semena i njegovih sastavnih
delova (ulja i proteina).
Branje i transport semena od polja do skladišta treba obaviti u što kraćem vremenu, a
pri tome se mora voditi računa da se ljuštenje i lomljenje semena svede na najmanju moguću
meru. Oštećeno zrno uzrokuje veoma ozbiljne probleme tokom skladištenja i sušenja. Vlažno
i oštećeno zrno i prisutne nečistoće su mesto odakle počinje samozagrevanje.
Zbog sklonosti semena uljarica ka samozapaljenju, pri skladištenju je potrebno pored
opštih mera zaštite od požara, preduzeti i neke specifične preventivne mere:
- seme osušiti ispod kritične vlažnosti;
- sistem za merenje temperature po mogućnosti ugraditi tako da se može pratiti
temperatura na najosetljivijim mestima u ćeliji, kako bi pokazivao stvarnu
temperaturu uskladištenog semena;
- kod izgradnje silosa predvideti otvore prečnika od najmanje 2 m2, koji će služiti
za brzo pražnjenje ćelija.

5.2 Ekstrakcija ulja

Ekstrakcija je metoda za odvajanje koja se zasniva na selektivnom rastvaranju jedne

ili više supstanci iz smeše u nekom pogodnom rastvaraču. Ekstrahovana supstanca može se

17
ponovo izlovati iz rastvora (ekstrakta) relativno lako, isparavanjem rastvarača, pri čemu se
rastvarač može regenerisati, a ekstrahovana supstanca može biti tečna ili čvrsta (sl. 8).

Slika 8 Proces akstrakcije ulja

Rasprskani rastvarač prelazi preko materijala koji se nalazi u ekstrakcionom tornju, a rastvor
se preko cedila prebacuje u destilacionu kolonu gde rastvarač isparava. Kondenzovani
rastvarač se ponovo šalje u ekstrakcioni toranj. Ekstrakt se ispušta na dnu destilacionog suda.
Industrijski ekstrakcioni uređaji se sastoje od baterija koju čini više ekstrakcionih tornjeva, ili
pak jedan toranj u kome se ekstrakcija izvodi kontinualno, pri stalnom kretanju materijala i
rastvarača u suprotnom smeru. Kao rastvarači, obično se koriste organska jedinjenja i to
benzin, heksan, alkohol, aceton, hlorovani ugljovodonici itd.
Za ekstrakciju ulja iz uljarske sirovine uglavnom se koriste heksan i benzin. Granice
eksplozivnosti za heksan (kod pritiska od 1 bar, temperature 00C) iznosi od 1,2 do 6,9%, a za
benzin od 1,0 do 5,5%.
Da bi se zapalila smeša para rastvarača mora da se zagreje iznad tačke samopaljenja.
Za to je dovoljno da se, u pogonu gde se koriste rastvarači (toranj) neki predmeti - deo opreme
zagreje na temperaturu veću od 2340C za heksan, a za benzin od 2600C. Minimalna energija
paljenja iznosi od 0,25-0,30 mJ. Ove uslove zadovoljavaju varnice elektrouređaja, varnice alata
od čelika i pražnjenja statičkog elektriciteta. Pare rastvarača su teže od vazduha (relativna
gustina pare za heksan iznosi 3,46) i skupljaju se u donjim zonama prostorije, kanalima i
šahtovima. Da bi se eliminisale eventualno iscurele pare rastvarača, neophodno je obezbediti
efikasnu ventilaciju i svakako onemogućiti bilo kakvo isticanje i prosipanje rastvarača.
Primenjuju se sve preventivne mere zaštite od požara i eksplozija kao i kod drugih
požarno ugroženih objekata (od određivanja lokacije rezervoara za rastvarače pa do ugradnje
sistema za dojavu i gašenje požara u tornju za ekstrakciju).

5.3. Pogon hidrogenacije

Procesom hidrogenacije vrši se prevođenje tečnog ulja u proizvod čvrste konziste-

ncije. To se postiže adicijom vodonika na dvostruke veze u lancu masnih kiselina, čime se
one prevode u zasićene. Ovaj proces se odvija u reaktoru na temperaturi od 1600C do 2200C i
pritiskom od 0,3-3 bar. Potreban vodonik se se proizvodi procesom elektrolize vode u uređa-
jima "elektrolizerima" uz korišćenje jednosmerne struje. Vodonik, koji se tada izdvaja
prihvata se u rezervoare sa pokretnim krovom (“gasometar“), a zatim se komprimuje u
posebne rezervoare. Ovde se prisutne opasnosti od požara i eksplozija zbog korišćenja
vodonika, koji je veoma zapaljiv i eksplozivan gas (veliki eksplozivni interval).

18
 6. DRVNA INDUSTRIJA

U drvnoj industriji drvo se preređuje u nekoliko mehaničkih faza:

1. Primarna - prerada drveta, skladištenjem trupaca, proizvodnja rezanog drveta, skladištanje

rezane građe.
2. Sušenje rezanog drveta.
3. Finalna prerada drveta - mašinska i ručna obrada - lepljenje.
4. Površinska obrada.
5. Tapaciranje i montaža.
6. Izrada furnira, šperovanog drveta, panel ploča, iverica i lesonita.

U početnoj fazi prerade, posečena stabla posle čiščenja u šumi dovoze se u skladišta, koja su
locirana u blizini pilana. U pilanama se trupci režu na razne dimenzije dasaka, grede, letava i druge
građe. Nakon ove mehaničke prerade drveta, ostaju manje ili veće strugotine i drvenih otpadaka koji
se gomilaju u radnim prostorijama, a i zidovi se pokrivaju slojem prašine. Zato se u pilanama mora
voditi računa o zapaljivim osobinama drveta, a još više o strugotinama i prašini koja je osetljiva na
visoke temperature.
Uzorci požara u fazi transporta i sečenja trupaca, uglavno bi se sveli na ljudski faktor: nemarnost i
nepažnja zaposlenih, a veoma retko su to uzroci drugog porekla (npr. varnice ili žar iz parnih
lokomotiva), i oni su faktički nesrećni slučajevi. Na skladištima trupaca i ako je požarno opterećanje
veliko, opasnost od požara pod uslovima sprovođenja osnovnih mera prevencije je relativno mala.
Međutim, u pilanama je prisutna veća opasnost od požara zbog prisustva strugotina i drvene prašine.
Pored opštih požarnih uzroka u pilanama, postoje i specifični uzroci kao što je: trenje u prenosnim
remenima u uređajima elektromotora, ležištima ili varnica koje mogu biti izazvana trenjem testera,
zatim, metal koji je zaostao u drvetu, kao i mogućnost samopaljenja strugotine u dodiru sa sredstvima
za podmazivanje ili uređajima za zagrevanje. Iz pilana, drvo u obliku raznih dasaka i druge građe
odlazi na stovarište, ukoliko se neće odmah dalje prerađivati.
Na stovarištu rezane građe, građa treba da se što više osuši, kako bi se deformacije svela na
minimum. Građa se slaže u vitlove, slika 3 koji omogućavaju što veće provetravanje i dalje sušenje, a
pri tome se vodi računa da u jedan vitao bude građa jedne dimenzije.

Slika 3 Vitlovi za provetravanje i sušenje rezanih dasaka

Ukoliko se rezana građa, podvrgava daljoj mehaničkoj preradi u cilju dobijanja finalnog proizvoda,
drvo se suši prirodnim putem, u komorama i tunelskim sušarama pomoću zagrejanog vazduha, koji se
ubacuje ventilatorima.
Požarne opasnosti su male, sa obzirom daje temperatura sušenja oko 110-120°C, a to su temperature
daleko niže od temperatura paljenja drveta. Grada koja je bila podvrgnuta sušenju, finalno se
prerađuje - proizvodi se nameštaj, građavinska stolarija, montažni elementi i drugi proizvodi, i tada se
vrši njena obrada različitim mašinama (pile, blanjalice, glodalice, brusilice, ravnalice).
19
Požarne opasnosti tokom finalne prerade zavise od stepena modernizacije. U pogonima gde se vrši
sečenje, bušenje, hoblovanje, stvaraju se velike količine prašine, i tu je prisutna mogućnost stvaranja
eksplozivnih smeša, posebno što su u istom prostoru prisutne i mašine koje usled kvarova i trenja
mogu izazvati varnice. U sklopu pogona za finalnu preradu drveta nalazi se i odeljenje za lepljenje
drveta, sa raznim vrstama lepila. Ukolilo se radi o vodenim rastvorima lepila, tada ne postji opasnost
od požara, ali ako su njihovi rastvarači zapaljivi, tada je velika opasnost od eksplozija i požara.
Površinska obrada drveta je proces u kome se drvo oplemenjuje i izoluje od atmosverskih uticaja
radi postizanja estetskih efekata. Nakon brušenja nanasi se lak ili boja i to prskanjem, nalivanjem ili
uranjanjem. Zatim se, drveni elementi suše prirodnim putem ili u sušnicama pomoću zagrejanog
vazduha.
Tokom procesa lakiranju može doći do stvaranja eksplozivnih smeša rastvarača sa vazduhom,
naročito ako se koristi nitrolakovi. Tada može doći i do samopaljenja nataloženog laka, a ako se vrši
bojenje uranjanjem, postoji opasnost od požara zbog prisustva velike količine zapaljive tačnosti.
Elamenti nameštaja montiraju se pre i posle površinske obrade. Pripremljeni i lakirani elementi
nameštaja i drugi materijali sklapaju se u polusklopove i sklopove. Neki delovi se i tapaciraju i tu se
javljaju novi materijali i manipulacije sa njima: krojenje tekstilnog, sunđerastog i gumenog
materijala, lepljenje, zakivanje, a za presvlačenje koriste se razna lepila.
Požarne opasnosti potiču od korištenja različitih zapaljivih materijala - plastične mase, tekstil, guma i
lepilo.
Izrada furnira, šperovanog drveta, panel ploča, iverica i lesonita.
Furniri su tanki listovi drveta dobiveni ljuštenjem, rezanjem ili piljenjem. Drvo se pre ovoga
omekšava u jamama vodenom parom ili toplom vodom.
Šperovano drvo dobiva se od furnirskih listova. Šperploče ( furnirske ploče ) - dobijaju se lepljenjem,
furnirskim pločama (fenol-formaldehidno lepilo ili karbamidi formaldehidi).
Panel ploča (stolarske ploče)- kod njih su letvice (srednji sloj) obložene furnirom (kao lepilo
formaldehid ili neko drugo).
U pogonima za izradu furnira i šperovanog drveta opasnosti od požara su izražene ukoliko se koristi
zapaljivo lepilo, i pri sušenju kada se furnir izlaže povećanim temperaturama. Požari se češće javljaju
u pogonima proizvodnje iverice i lesonita. Većina preduzeća drvne industrije problem otpadaka
rešavaju proizvodnjom iverastih ploča, gde se u mlinovima (čekićari) vrši mlevenje drvenih otpadaka,
uz dodatak drvene prašine, brašna i lepila (formaldehidna ili melaminska). Presovanje na visokim
temperaturama, dobija se iveraste ploče koje se zatim suše, može se naneti i furnir. Požarne opasnosti
najviše su izražene u fazi mlevenja (stvara se zapaljiva i eksplozivna prašina) i sušenja (gde se usled
povišene temperature sitne čestice ivera mogu upaliti). Osim navedenih požarnih opasnosti, tokom
presovanja sa lepilom može doći do samopaljenja.
Gotovi proizvodi skladište se u zatvorenim prostorijama. Ovde se vrši pakovanje robe, a za to se
koristi karton, plastika, drvo i drvena vuna.
Skladišta pomoćnog materijala su ambalažni materijali stiropor, karton, hartija, plastične folije,
sunđerasti materijali, tekstilni materijali, boje lakovi i lepkovi. U zavisnosti od materijala potrebno je
preduzimati mere zaštite kao u odgovarajućoj industrijskoj grani (tekstilnoj, industrija boja i
lakova,...).
Ugroženosti od požara u svim procesima prerade drveta leži u samoj prirodi drveta, tj. njegovoj
zapaljivosti (temperatura paljenja je od 260-310°C u zavisnosti od vrste). Tokom obrade drveta javlja
se kao otpadak iver, strugotina i prašina. Ovaj otpad brzo sagoreva, zbog velike slobodne površine i
zbog stvaranja vazdušnih strujanja u požaru, zapaljive čestice mogu se preneti na veću ili manju
udaljenost i proširiti požar u okolinu. Drvena prašina je lako zapaljiva i pali se na oko 200°C.
Strugotina i prašina u gomili, sagorevaju površinskim i povremenim manjim eksplozijama, one su
rezultat palenja, zapaljivih isparenja i gasova koji su nastali usled termičke razgradnje u unutrašnjosti
gomile. Drvena prašina i strugotina sklona je i procesu samopaljenja. Zato se pri skladištenju
strugotine u većim količinama u prisustvu vlage, ulja i drugih materija, javlja opasnost do spontanog
povećanja temperature. Povećanjem temperature počinje proces ugljenisanja i oslobađanja zapaljivih
gasova. Ukoliko temperatura poraste iznad 200° C, dolazi do pojave plamena i eksplozija.

20
 7. SILOSNA SKLADIŠTA
Silosna skladišta namenjena su za smeštaj zrnastih i praškastih materijala, najčešće se koriste za
smeštaj semena žitarica i uljarica, te za smeštaj brašna. Medjutim, silosi se koriste i za smeštaj drugih
materijala, na primer stočne hrane. U ovom tekstu će biti obuhvaćena samo problematika pri
skladištenju semena žitarica i uljarica, te problemtika kod skladištenja brašna.
Silosno skladište sastoji se od više cilindričnih sudova čija je visina znatno veća od širine (1:3 do 1:4)
sa konusnim donjim delom. Zapremina jednog ovakvog suda (ćelije) je različita, može da dostigne i
nekoliko hiljada kubnih metara. Više silosnih ćelija povezano je u sistem kojim se upravlja
automatski iz jednog mesta, slika 4.

Slika 4 Više silosnih ćelija i centra za upravljanje

Osim ćelija, silosno skladište ima prijemni koš, uredjaje za čišćenje zrna, sušaru, a najčešće se uz
silos za žitarice nalazi i mlin gde se žito melje. Ovakvi mlinovi obično imaju jedan broj ćelija koje su
namenjene za smeštaj brašna.
Za manipulaciju materijalom silosna skladišta su opremljena horizontalnim trakastim transporterima,
ispod i iznad ćelija a vertikalni transport se vrši elevatorima koji se obično nalaze u prostoru mlina i
sušare. Kod transporta praškastih materijala često se koriste pneumatski transporteri. Operacije koje
se izvode sa zrnom u toku njegove prerade su:

 usipanje zrna u koš

 transport zrna iz koša na čišćenje
 čišćenje i sušenje zrna
 transport iz sušare u silosnu ćeliju
 skladištenje zrna u ćeliji
 transport iz sušare u mlin
 čišćenje zrna
 mlevenje
 prosejavanje brašna
 skladištenje brašna u silosima
 pakovanje i transport

Analizom tehničkih operacija koje se odvijaju u okviru silosnog skladišta sa mlinom razlikuju se
mehanički (prerada zrna) i termički (sušenje). Tokom mehničkih operacija nastaje velika količina
organske prašine. Ona nastoje kod transporta žita kroz pogon, kod čišćenja silosa, kod ubacivanja žita
u silose, zatim na mlinovima i kod prosejavanja, transporta i pakovanja brašna. Nastaje kao rezultat
usitnjavanja pojedinih delova zrna usled trenja, dok jedan deo prašine se donese sa zrnom. Ipak
najveće količine prašine nastaju tokom procesa mlevenja zrna. Kod silosa, kod kojih se skladište
uljarica nema mlevenja zrna te nema ni tako velikih količina prašine kao što je to slučaj kod većine
silosa za žitarice.
Pošto u silosu imamo organsku prašinu, silosi su ugroženi u velikoj meri od eksplozije prašine.
Prašina nastala trenjem u toku manipulacije žitaricama i uljaricama ima donju granicu eksplozivnosti
21
7,5 g/m3, prašina brašna ima donju granicu eksplozivnosti od 30 g/m3, dok je gornja granica za obe
oko 5000 g/m3. Minimalna energija palenja iznosi 5-30 mJ, tačka samopalenja 625 do 660 °C i
zavisnosti od vrste žitarica iz kojih prašina nastaje. Maksimalni pritisci eksplozije kreću se od 5 do 12
bara.
Kako bi se sprečilo nastajanje eksplozivnih uslova, prašina se odsisava iz pogona na mestu njenog
nastajanja, tako da se svi uredjaji koji produkuju prašinu stavljaju u zatvorena kućišta koja se
povezuju sa aspiracionim uređjajima, tako da u kućištu vlada podpritisak. Na ovaj način sprečava se
ulazak prašine u prostorije i prašine odstranjuju iz pogona. Međutim, i kod najboljih aspiracionih
sistema ipak se u prostorijama silosa i mlina uvek nalazi prašina koja se taloži po ravnim površinama
i delovima mašina.
U pogledu mogućnosti nastajanja eksplozivnih smeša silose možemo podeliti u nekoliko zona.
Postoje zone gde je prašina uvek u granicama eksplozivnosti. U ovu zonu ubrajase unutrašnjost
silosa, unutrašnjost aspiracionih sistema, cevovodi i cikloni, kao i unutrašnjost zaštitnih komora oko
mlinova i drugih uredjaja. U ovu zonu spadaju unutrašnjost uredjaja za čiščenje i prosejavanje brašna.
Aktiviranje prašine može se izvršiti svim izvorima palenja čija je energija veća od 30 mJ. Aktiviranje
smeše može prema tome izvršiti varnica kod pražnjenja statičkog elektriciteta, varnica na električnim
uredjajima, varnica nastala udarom metala o mineral kao i sve vrste užarenih tela (cigareta, usijani
ležaj na mašini, usijani električni provodnici) i otvorenog plamena čija je temperatura veća od tačke
samopalenja uskladištenog materijala.
Da bi sprečili eksplozije u mlinovima i silosima moramo provesti čitav niz različitih mera, od kojih će
se navesti najvažnije:
 Postavljanjem aspiracionih sistema kako je to već navedeno, sprečićemo stvaranje
eksplozivnih smeša uklanjanjem prašine na mestu njenog nastajanja. Aspiracioni sistem mora
da je tako projektovan da odsisa svu prašinu. Kod većih skladišta potrebno je napraviti više
odvojenih aspiracionih sistema tj. ne treba sva odsisna mesta vezati u jedan sistem, kako bi se
izbeglo prenošenje požara i eksplozivnog talasa kroz aspiracioni sistem. Na kraju
aspiracionog sistema uvek se postavlja neki separator prašine, najčešće ciklon ili filter sa
platnom.
 Prašina iz prostorija mora se redovno odstranjivati., jer u slučaju eksplozije prašine unutar
nekog zatvorenog sistema, dolazi do serije eksplozija koji mogu naneti velike štete objektu.
 Moraju se sistematski odstranjivati izvore paljenja. Da bi se to postiglo primenjujemo ceo niz
mera: u pogonu se mora zabraniti svaka upotreba otvorenog plamena, pri izvodjenju
zavarivačkih radova mesto zavarivanja se mora osigurati - uklanjanjem zapaljivih materija
oko mesta zavarivanja, obustavljanjem rada pogona, vlaženjem zone zavarivanja i drugim
merama.
 Električne instalacije u pogonima silosa i mlina prave se u protiveksplozivnoj zaštiti „Ex“
izvedba.
 Radi osiguranja od pražnjenja statičkog elektriciteta svi uredjaji moraju se uzemljiti u jedan
galvanski sistem. Ovde treba imati u vidu da se na pojedinim mestima postižu naponi
statičkog naelektrisanja izmedju 25.000 - 80.000 volti.
 pravilno uzemlje svih uređaja silosa treba pažljivo i sistematski uraditi, a nakon toga
periodično ga kontrolisati.

Važnu meru u sprovođenju prevntivne zaštite od požara je pravilno održavanje opreme, naročito
mesta na kojima se pojavljuje trenje. Ukoliko se ova mesta ne podmazuju redovno i ne održavaju u
ispravnom stanju dolazi do trenja, usijanja pojedinih metalnih delova, što može biti dovoljno da se
aktivira smeša, ili upali prašina.
Kod mašina u pogonu koje rade sa većim brojem obrtaja (ljuštilice, ventilatori) ili uz velike pritiske
(mlinovi) opasnost predstavlja mogućnost ulaska metalnih predmeta u opremu, usled čega može doći
do pojave usijanih metalnih komada i palenja prašine. Zbog toga se na ulazu u ovakve uredjaje
postavljaju magnetni separatori koji odstranjuju železne predmete iz žita ili brašna.
Radi ublažavanja posledica eksplozije, tj. radi ublažavanja razaranja opreme i objekata, tokog gradnje
postavljaju se eksplozivne oduške na opremu i objekte. Eksplozivni odušci se prave na svim
22
zatvorenim sistemima, kao što su aspiracioni sistemi, kućišta elevatora, kućišta mašina.itd. Izduvni
kraj eksplozivnog oduška obaveznora izlaziti u slobodan prostor.
Osim od eksplozije prašine žitarica, objekti silosa su izloženi jos jednoj specifičnoj opasnosti, a to je
sklonosti žitarica, uljarica i ostalih materijala koji se skladište u silosima prema samozagrevanju. Kod
žitarica se javljaju pretežno biološki procesi samozagrevanja, ukoliko se zrna skladište sa povećanim
sadržajem vlage i u većim gomilama, kao što je to slučaj u silosnim ćelijama. Zbog toga se zrno pre
smeštanja u ćelije mora sušiti tako da mu vlaga bude niža od 8-10 %. Pored vlage, na pojavu procesa
samozarevanja utiče sadržaj urodice ((grahorice, kukolja, senfa, vrata, crvene trave, različka,
ladoleža, uljane repice i sl.) i prašine u zrnu. Urodice sadrže uvek više vlage, a povećan sadržaj
prašine i drugih nečistoća u zrnu znači istovremeno i povećan sadržaj mikroorganizama u masi, što
ubrzava početne procese samozagrevanja. U silosnim ćelijama, iako je prosečna vlažnost zrna
npr.10% mogu se pojaviti zone sa povećanim sadržajem vlage. Ova pojava se naziva migracija vlage,
a prouzrokovana je neravnomernim rasporedom temperatura u masi zrna. Ukoliko se u zrnu pojave
toplije i hladnije zone vlaga će iz toplijih zone da isparava, kondenzovaće se u hladnijim zonama te će
na taj način, usled povećane vlažnosti početi procesi klijanja ili razvoja mikroorganizama. Ova pojava
se najčešće dešava kod korišćenja metalnih silosnih ćelija, kad je uticaj spoljnih temperatura na zrno
veliki.
Kod skladištenja materijala koje sadrže biljna ulja, pored biološkog samozegrevanja mogu da se
pojave i procesi oksidacionog samozagrevanja. Biljna ulja sadrže dvostruke veze u molekulima
glicerida masnih kiselina koje su aktivirane i na koje se lako veže kiseonik. Ovi procesi su egzotermni
i kao što je već rečeno, mogu dovesti do paljenja mase zrna.
Ispitivanja su pokazala da brzina procese oksidacije i da postoji jedna kritična vlažnost na kojoj
počinju procesi oksidacije. Proces oksidacije zavisi od
 sadržaje vlage,
 sadržaje ulja u semenu,
 sadržaja nečistoća i lomljenih zrna.

7.1 Mere zaštite u silosima

Mere zaštite u silosima prvenstveno su usmerene na sprečavanje pojava samopaljenja i one su veoma
kompleksne. Osim njih sprovode se i mere koje se preduzimaju kako bi se smanjila štete ukoliko ipak
dođe ako do samozagrevanja a potom požara i eksplozije.
Pre svega da bi se sprečilo samopalenje svih vrsta semenki, pre njihovog skladištenja u ćelije silosa
potrebno je:
 očistiti zrno od primesa i oštećenih zrna;
 zrna osušiti ispod kritične vlažnosti;
 stalno kontrolisati temperaturu u masi zrna. Kad temperatura počne da raste, zrno se mora
hladiti prebacivanjem iz jedne ćelije u drugu. Kod žitarica ova operacija se izvodi relativno
jednostavno, a maksimalna temperatura koja se dozvoljava je 35 °C, kod uljarica u slučaju
početka rasta temperature, mora se intervenisati na nižim temperaturama do 25 °C ili najviše
30 °C. jer ukoliko u masi uljarica počne proces grejanja, dolazi do medjusobnog slepljivanja
zrna, stvaraju se gromade i silosnu ćeliju ne možemo više isprazniti. Naime, ukoliko
samozagrevanje ćelije uzme maha, ćelija se mora isprazniti, zrno ohladiti i na taj način
zaustaviti samozagrevanje.

Navedene preventivne mere trebalo bi da pruže dobar stepen zaštite od nastanka požara iii eksplozija
u silosima. Međutim, interesantno je razmotriti i neke nedostatke do kojih se došlona bazi iskustva iz
registrovanih požara na ovim objektima.
1. Pre svega, treba naglasiti da u nas ne postoji poseban tip silosa za pojedine sirovine ili bar
grupu sirovina, niti postoji selektivno rešavanje bar pojedinih tehničkih elemenata silosa u
zavisnosti od sirovine koja će se u silosu skladištiti. U suštini, grade se silosi sa istim
tehnološkim i drugim rešenjima, a o sirovini i osobinama same sirovine koja će se skladištiti
uopšte se ne vodi računa.
23
 2. Transportni sistem unutar silosa projektuje se i dimezioniše tako da zadovolji normalno
operacije u toku prijema zrna i njegovog transporta za preradu. U slučaju potrebe za hitnom
evakuacijom sadržaja ćelije, ovi transportni sistem su neupotrebljiv. Pre svega, kapacitet
transportnih sistema je mali, te evakuacija traje suviše dugo vremena, a i nemoguće je
prazniti više ćelija odjednom. S druge strane, u požarima transportni sistem ispod ćelija bio bi
već za kratko vreme izbačen iz upotrebe usled pregorevanja gumenih transportnih traka. U
svim slučajevima elementi transportnog sistema u slučaju požara predstavljali bi prepreku i
morali bi biti isečeni i odstranjeni ispod ćelija, kako bi se omogućila prinudna evakuacija
semena iz ćelija.
3. Evakuacija semena iz ćelija silosa, nakon uklanjanja ostataka transportnog sistema, vršena je
tako što se otvori otvor na dnu ćelije, i zrno se ispušteno na pod podruma i odatle, nakon
gašenja vodom pneumtaskim transporterima izbacuje na slobodan prostor. Tokom ove
operacije pokazalo se da su otvori na dnu ćelije predviđjeni za ispuštanje zrna mali. Naime,
otvor je dimenzionisan na bazi protoka rastresitog semena, dok je kod pražnjenja ćelija u
konkretnim slučajevima zrno delimično bilo u obliku aglomerata različite veličine. Ovo je
dovodilo do zagušenja otvora za pražnjenje silosa i znatno usporavalo pražnjenje. U većini
slučajeva otvor je morao da se proširuje rezanjem konusnog metalnog završetka ćelija silosa.
4. Eksplozije koje su se desile u toku požara oštetile su gornje delove ćelije i razrušile
saobraćajnice na vrhu silosa. Time je bio onemogućen pristup u gornji deo silosa i
onemogućena bilo kakva intervencija vatrogasaca sa vrha ćelije. Ovo je imalo za posledicu
usporavanje procesa gašenja, tako da su ovi požari po pravilu dugotrajni. S druge strane, na
ćelijama nije postojao nikakav stabilan i ugradjen sistem koji bi omogućio kvašenje
unutrašnjosti ćelije u cilju sprečavanja eksplozije. Isto tako, na ćelijama se ne ugradjuju
uređaji koji bi omogućili uvodjenje u ćeliju inertnih gasova ili vodene pare u cilju
sprečavanja eksplozije i usporavanja procesa sagorevanja.

Kako se u novije vreme grade silosi kod kojih se međuprostor izmedju ćelija formira kao posebna
ćelija, u slučaju zagrevanja jedne ćelije proces se veoma brzo prenosi dalje, pošto se usled prenošenje
toplote aktiviraju susedne ćelije. U slučaju postojanja medjućelija, dve susedne ćelije imaju
zajednički zid, te je prenošenje toplote u ovom slučaju veoma brzo. Pr iovakvoj konstrukciji, a u
slučaju požara u ćelijama sa suncokretovim semenom, požar je trajao više dana, a ugašen je tako što
je ćelija nakvašena vodom sa gornje strane, uz istovremeno ispuštanje zrna u prostor ispod ćelija.
Usled ovih pomenutih pojava i nedostataka u konstrukciji ćelije, proces pražnjenja i gašenja jedne
ćelije trajao je 36 do 70 sati, uz veliku količinu oštećenog i uništenog semena. U nekoliko slučajeva
ćelije silosa su bile na tako visokim temperaturama, da je došlo do potpunog razaranja armirano
betonske konstrukcije.
Osim toga, uredjaji za merenje temperature u ćelijama kakvi se danas ugradjuju pokazali su se
neadekvatnim. Osetljivi elementi ovog uredja postavljaju se centralno u ćeliju, sa vertikalnim
odstojanjem. Merni instrumenti se obično baždare za merenje temperatura do 50 °C, a retko do 100
°C, tako da je nemoguće pratiti razvoj situacije u ćeliji ukoliko đodje do vanredne situacije i ćelija se
zagreje na veću temperaturu od 50 °C. Osim toga, sistem za merenje temperature sa ovakvim
rasporedom osetljivih elemenata ne pokazuje stvarno stanje u uskladištenom semenu, zbog već
pomenutih izolacionih osobine mase semena, a i zbog činjenice da se u toku zagrevanja ne formira
homogeno temperaturno polje, te su moguće velike razlike u temperaturama u pojedinim zonama.

Na osnovu do sad iznetog, nameću se neophodnost mera koje će povećati sigurnost kod skladištenja
semena žitarica i uljarica u silosima, ili i doprineti efikasnijem gašenju eventualnog požara unutar
ćelije silosa.
Seme suncokreta i drugih biljaka pre prijema u fabriku, odnosno silos mora da zadovolji sledeće
uslove:
 da ima tehnološku zrelost,
 da ima što manji procenat lomljenih i oštećenih semenki,
 da ima što je moguće manji procenat stranih primesa.
24
  pre uskladištenja seme mora da bude osušeno ispod kritične vlažnosti.
 tokom prijema semena kao i prilikom manipulacije u pogonu sve do smeštaja semena u ćeliju,
proces mora da se vodi tako da bude što manje oštećenih zrna. Potrebno je naglasiti da
sadašnji način usipanja semena u ćeliju sa vrha ćelije, koji donekle odgovara za žitarice,
apsolutno je nepogodan za uljarice, obzirom na njihovu tanku i lomljivu ljusku. Prema tome,
potrebno je iznaći pogodniji način punjenja ćelija, naročito za uljarice.

7.2. Mere za poboljšanje zaštite

Dosadašnjeg iskustva je pokazalo da je potrebno preispitati dosadašnji način izgradnje silosnih ćelija,
kako u pogledu odnosa visine i prečnika, tako u pogledu izolacionih osobina zidova ćelije. Sistem
gradnje silosa sa korišćenjem medjućelijskog prostora, koji odgovara donekle za žitarice i druge, ne
može se primeniti za gradnju silosa za uljarice. Oćekuje se da će proračuni bezbednosti uticati da se
smanji visinu ćelije, uz možda povećanje prečnika, kako bi se izbegao negativan uticaj povećanog
pritiska na semenke uljarica.

Sistem za merenje temperatura treba tako rešiti da omogući praćenje temperature najmanje do 150
°C, a raspored osetljivih elemenata ne može da bude vertikalno i horizontalno u istoj liniji.

Otvori za ispuštanje zrna iz ćelije treba da se otvaraju u dva stepena i to jedan za normalan rad a drugi
za slučaj potrebe hitne evakuacije zrna iz ćelije. Otvor za hitne intervencije treba da ima prečnik od
najmanje 160 cm, odnosno površina od oko 2 m2.

Prostor ispod ćelija rešiti tako da se omogući hitno pražnjenje ćelije u slobodan prostor.

Transportni sistem treba dimenzionisati tako da pored normalnog rada omogući eleviranje ili
pražnjenje još najmanje jedne ćelije, uz skraćenje vremena manipulacije.

Na donjem delu svake ćelije treba ugraditi priključke koji će omogućiti uvodjenje inertnog gasa i
vodene pare visokog pritiska u ćeliju silosa. Na vrhu ćelije treba da postoji uredjaj za raspšivanje
vode po celom preseku ćelija. Za ove svrhe može da posluži i kružna perforirana cev. Dovod vode do
vrha ćelije treba da bude poseban za svaku ćeliju.

Pored navedenih mera potrebno je još odvojiti požarnim zidom prostor mlina i sušare od silosnih
ćelija.

Usled pojave visokih temperatura u slučaju samozagrevanja zrna koja mogu da traju duže vreme,
konstrukcija ćelije treba da može da pretrpi velike temperaturne promene. Zbog toga je potrebno
noseće elemente posebno ojačati u pogledu vatrootpornosti.

Osim navedenih mera u ceo prostor silosa treba postavi aparate za gašenje požara i hidrantsku mrežu.

25
 8 PRERADA VLAKNASTIH MATERIJALA

Sa stanovišta ugroženosti od požara industrija tekstila (od proizvodnje vlakana do finalizacije

tkanina) spada u industrijske grane koje su u velikoj meri ugrožene. Ovde će se kroz osnovne
tehnološke procese obraditi i opasnosti koje su veza sa njima, te osnovne preventivne mere
koje je neophodno sprovesti.
Tehnološki proces prerade vlakana počinje predenjem. Predenje je proces kojim se iz
nesređene tekstilne mase, odnosno vlakana koja su haotično usmerena dobija tekstilno
vlakno, koje nazivamo predivom. Ovaj proces se sastoji iz nekoliko faza:
 raspakivanje i rastresanje bala,
 usmeravenje vlakana ili češljanje,
 istezenje vlakana,
 uvrtanje vlakana.
Danas se ovi procesi odvijaju mašinski, tako da imamo mašine za raspakivanje, mašine za
usmeravanje vlakana koje nazivamo grebene ili mašine za češljanje. Istezanje i uvrtanje
vlakana obično se vrši u istoj fazi, na mašinama koje nazivamo vretenima. Predenje u užem
smislu, tj. uvrtanje vlakana vrši se u dve faze. Prvo se dobija grubo vlakno, a zatim daljim
uvrtanjen dobijamo fino vlakno.

Sva tekstilna vlakna su zapaljiva, a karakteristika tekstilnih vlakana u rastresitom

stanju je da gore velikom brzinom, kao i da se pale izvorima palenja sa malim sadržajem
energije. Tekstilna vlakna, i biljnog i životinjskog porekla, naročito kad su složena u veće
gomile sklona su samozagrevanju. Sklonost samozagrevanju dolazi usled prisustva različitih
nezasićenih jedinjenja, kao i usled mogućnosti razvoja mikroorganizama na vlaknima.
U toku procesa proizvodnje tekstilnih vlakana nastaju velike količine prašine,
naročito u prvim fazama prerade, u toku rastvaranja bale i grebenanja. Prašina tekstilnih
vlakana, naročito prašina biljnih vlakana daje sa vazduhom eksplozivne smeše. Granice
eksplozivnosti sistema su veoma različite i zavise od vrste materijala.
Kako bi se odstranila prašina u pogonima za proizvodnju vlakana, postavljaju se
aspiracioni sistemi. Najučinkovitije je kada se usisna mesta aspiracionog sistema postave na
samom mestu nastajanja prašine, tj. iznad mašina na kojima se vrši obrada sirovina. A
ukoliko oblik mašine tehnološki proces dozvoljavaju još bolje je mašinu zatvoriti sa svih
strana. Na kraju aspiracionog sistema treba postaviti uredjaje za hvatanje prašine. Najčešće se
postavljaju cikloni ili filtri sa vrećama.
Još jedna preventivna mera za sprečavanje nestanka eksplozivnih smeša je ventilacija
prostorija. Ventilacija prostorija obično je prinudna, jer se prirodnom ventilacijom ne postižu
dovoljno efikasna odstranjivanja prašine. Medjutim, i pored postavljanja ventilacionih
sistema u pogonima predionice dolazi do taloženja prašine na ravnim površinama objekta i
na nepokretnim delovima opreme. Ova prašina predstavlja posebnu opasnost jer u slučaju
eksplozije u pogonu izaziva sekundarne eksplozije, a s druge strane može doći do paljenja
ove prašine, naročito na mašinama ili električnim instalacijama. Budući da nataložena
prašina ima male dimenzije čestica ona veoma brzo gori, te se požar kod paljenja prašine
brzo širi. Zbog toga, ovu prašinu treba redovno uklanjati iz pogona.
Osim eliminisanja prašine, u pogonima predionica moramo eliminisati i izvore
palenja. Palenje može nastupiti iz više razloga:

26
  električne instalacije mogu biti izazivač požara i eksplozija u slučaju kratkog spoja,
varničenja na kontaktima ili usled drugih neispravnosti na instalacijama. Instalacije
treba da budu u sigurnosnoj izvedbi „Ex“ na svim mestima koja su ugrožena od
eksplozije.
 palenje vlakana može da se desi i na mašinama u toku rada, ukoliko dođe do ulaska
metalnih ili mineralnih materija u mašinu. Požari na ovaj način nastaju na mašinama
za otvaranje bala kao i na grebenaljkama. Zbog toga se postavljaju magneti za hvatnje
metalnih delova na ulazu u mašine.
 pregrevanje pojedinih delova opreme takođe može da dovede do paljenja vlakana ili
prediva, a takodje i do paljenja nataložene prašine. Naročito opasna mesta su razni
ležajevi, naročito ležajevi sa velikim opterećenjima.
 Statički elektricitet je čest izvor paljenja u predionicama. Statički elektricitet u
predionicama, kao i celoj tekstilnoj industriji nastaje na mnogo mesta. U
predionicama se pojavljuje u aspiracionim sistemima za odvod prašine, zatim na
mašinama grebenaljkama, na vretenima. Efikasna zaštita od pražnjenja statičkog
elektriciteta postiže se uzemljenjem svih mašina i ostalih elemenata gde nastaje
statički elektricitet. Uzemljenje se mora tako postaviti da se svi elementi koji se
uzemljuju povezu u jedan galvanski sistem. Kao dodatna mera zaštite od pražnjenje
statičkog elektriciteta koristi se vlaženje vazduha.

Preradom tekstilnih vlakana dobijaju se različite vrste tkanina. Ovaj proces se naziva tkanje.
Tokom tkanja, nastaje izvesna količina prašine, naročito kod prerade biljnih vlakana. Ova
prašina mora se odstranjivati odmah po nastanku, što se postiže postavljanjem aspiracionih
uređjaja kod same mašine. Pored toga, prostorija tkačnice mora se opremiti ventilacionim
uređajima. Pokretanje uređjaja za tkanje (razboji) vrši se elektromotorom, tako da je svaki
razboj opremljen sopstvenim elektromotorom. Obzirom da tokom tkanja nastaje prašina koja
se taloži na elektromotor i na električne instalacije, a koja se lako može zapaliti, svi motori u
tkačnici treba da budu u „EX“ izvedbi. Na razbojima i ostalim pomoćnim uredjajima nastaje
i statički elektricitet. Da bi sprečili pražnjenje istog, neophodno je izvršiti uzemljenje tako da
se svi elementi uzemljuju u jedan galvanski sistem.
Nakon tkanja, dobijene tkanine se retko kada koriste direktno kao takve, već se
obradjuju na različite načine, u zavisnosti od vrste tkanina, namene tkanina i vrste materijala
od koga se tkanina izradjuje.

8.1. Smuđenje
Smudjenje je proces kod koga se sa površine tkanine odstranjuju vlakanca koja ostaju da
štrče nakon tkanja. Smudjenje se obavlja na mašinama tako da se tkanina podvrgne
kratkotrajnom dejstvu plamena, sa jedne ili obe strane. Da ne bi došlo do palenja tkanine a da
sagore vlakanca koja štrče, jačina plamena i brzina kretanja tkanine moraju se precizno
podesiti. U savremenim tekstilnim fabrikama koriste mašine kod kojih je gorivo tečni gas, tj.
smeša butana i propana. Jasno je da u tom slučaju fabrika mora da ima prateće instalacije za
skladištenje butana, zatim isparivačku stanicu te razvodni sistem u fabrici. Za ove instalacije
važiće pravila zaštite koja smo izneli u poglavlju o gasovima.
U toku procese smudjenja postoji velika opasnost od požara, naročito kad se radi sa
tkaninama od celuloznih materijala, obzirom na činjenicu da su ovi materijali lako zapaljivi.
Palenje tkanina nestaje u slučaju poremećaja u radu mašine, najčešće u slučaju povećanja
intenziteta plamena preko dozvoljene granice ili u slučaju zastoja na uredjajima za
premotavanje tkanine, kada se tkanina duže zagreva na istom mestu.

27
 Da bi se izbegli požari iz gornji razloga na mašini za smudjenje treba postaviti sledeće
uređjaje:
 uređjaje za automatsku regulaciju jačine plamena,
 uređjaje koji će trenutno blokirati dovod gasa na plamenike u slučaju zastoja
kretanja tkanine.
Međutim, automatska regulacija se teško postiže, obzirom da je nemoguće postaviti javljače
na takva mesta gde se oni neće aktivirati i tokom normalnog rada mašine usled taloženja
prašine i rada plamenika. Zbog toga je najbolje postaviti stabilne uređjaje za gašenje koji se
ručno aktiviraju.

8.2 Glačanje
Glačanje tkanine se vrši zato da se tkanine izravnaju, kao i da se postigne određeni sjaj. Da bi
se ovi efekti postigli, tkanina se navlaži do određenog procenta vlažnosti, a zatim se provodi
kroz tople valjke. Valjci se zagrevaju iznutra i to:
- vodenom parom,
- sagorevanjem gasovitih goriva,
- električnim grejačima

Najčešće se grejanje vrši vodenom parom, ali postoje i mašine koje rade sa gasovima ili
električnim grejačima. U slučaju grejanja parom, nema nekih većih opasnosti od palenja
tkanina ili prašine na mašini. Međutim, u slučaju grejanja gasovitim gorivima ili električnim
grejačima, mogućnost izbijanja požara je povećana. Do požara može doći usled pregrevanja
valjaka usled loše regulacija grejanja, ili u slučaju zastoja u kretanju tkanine, kad se tkanina
duže greje na jednom mestu. Zbog toga je neophodno precizno regulisati kretanje tkanine kao
i količina toplote koja se dovodi na valjke.
Na mašini treba postaviti sledeće uređaje za automatsku regulaciju:
 uređjaje za kontrolu temperature valjaka,
 uredjaj koji trenutno isključuje dovod toplote u slučaju zastoja u kretanju trake.

Kod mašina koje imaju grejanje valjaka gasom ili električnom energijom, potrebno je
ugraditi uređaje za automatsko gašenje požara.

Remont u tekstilnim fabrikama, naročito ako se vrši zavarivanje je posebno opasna operacija,
tako da je potrebno posvetiti posebnu pažnju ovim poslovima. Zavarivanje u pogonu vrši se
uz preduzimanje mera sigurnosti kao što je to već napred opisano kod rada u opasnim
sredinama u naftnoj industriji. Znači, radovi će se izvoditi uz dobijenu dozvolu, i uz
preduzimanje mera koje se predvidjaju planom zaštite od požara.

Tekstilni materijali odnosno tkanine su po pravilu zapaljive materije, koje se pale na

relativno niskim temperaturama (do 300 °C). Brzina sagorevanja tekstilnih materjala zavisi od
materije od koje je. tkanina izradjena, ali i od fizičkog stanja u kojem se tkanina nalazi.
Tkanine izradjene od celuloznih materijala i sintetskih vlakana gore velikom brzinom, dok
tkanine od životinjskih vlakana gore sporije. Osim od vrste tkanine, brzina sagorevanja zavisi
i od veličine tkanine. Tako da što je tkanine u manjim komadima, to je brzina sagorevanja
veća i obrnuto.
Kako bi se smanjila brzine sagorevanja tkanina, na tkanine se nanose različite
materije koje usporavaju sagorevanje. Ovaj proces naziva se apretiranje. Koje će se sredstvo
upotrebiti za apretiranje zavisi od vrste tkanine. Za celulozne materijale koristi se apretiranje

28
sa neorganskim solima. Tkanina se potopi u rastvor neorganske soli, a zatim se suši.
Neorganska so se čvrsto vezuje za vlakna celuloze vodoničnim mostovima.
Osim navedenog postupka, i kod zaštite tkanina kao i kod zaštite drveta razlikuju se
različiti mehanizmi zaštite. Pojedine materije štite tkaninu tako da izmedju površine tkanine i
plamena grade nepropusnu prevlaku. Na primer na ovaj način deluje smeša boraksa i borne
kiseline, ili pojedine prevlake aluminijevih soli.
Drugi sistem zaštite je da se na tkaninu veže neka materija koja se lako razgradjuje na
povišenim temperaturama, pri čemu se na razgradnju troši toplota. Na ovaj način deluju
pojedine soli amonijaka npr. diamonijum fosfat koji se pod dejstvom toplote razlaže prema
jednačini:
(NH4)2HP04 → NH3 + (NH4)H2P04
Kod zaštite tkanina na ovaj način, mora se voditi računa o tome da temperatura na kojima se
razgradjuje zaštitni sloj mora da bude niža od temperatura na kojima dolazi do razgradnje
materijala od kojeg je izradjene tkanina.
Treća mogućnost je da se tekstilni materijal prevuče materijama koje se tokom
sagorevanja razgradjuju uz penušanje. Na ovaj način se na površini tkanine formira zaštitni
sloj koji štiti tkaninu od sagorevanja.
Kod tekstilnih materijala izradjenih od sintetskih vlakana smanjenje zapaljivosti
postiže se na nešto drugačiji način nego kod prirodnih vlakana. Pre svega, pojedine sintetske
materije su nezapaljive ili veoma sporo gore. Na primer, polivinilhlorid sa povećanim
sadržajem hlora ne gori ili gori veoma sporo. Kod sintetskih vlakana može se postići
smanjenje zapaljivosti dodatkom punioca, ili uvodjenjem u strukturu neorganskih materija.

29