Apoteoza

Gospodo, jednu pijanu au Banatu!

Puna ui, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od priea, a ruka mi drhti vie nego da diem putir.
Pono je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vaem aravu, ostae na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisae beo arav
kao sneg po itu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Jo jednu pijanu au mom
Banatu. Pijem u slavu druga svog, ustera Proke Naturalova, generaltabnog kaplara slavne armade Bekog esara,
koga su streljali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okreen, beo kao ovaj arav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove
mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu au u slavu druga mog. ustera Proke Naturalova, generaltabnog kaplara slavne armade Bekog
esara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu au onom bosiljku to smo ga nali u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu au u slavu svetog Jovana,
slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu au velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je priao da je
najlepa varo na svetu.

au u slavu banaanskog rata, au generaltabnom kaplaru, koga su streljali u tabu banaanske divizije, u jednoj
venerinoj bolnici slavne habzburke dinastije.

Ovu au banaanskoj diviziji, koja e izii sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilia, sa veselim smehom i
bezbrinim urlikom, punim smeha. au banaanskoj diviziji.

Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj venerinoj bolnici.

Gospodo, ovu au, u slavu onog dana kad mu svezae ruke. Bee jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kruile
krilatice, a po ulicama su se leprale novine, pobedonosno, nad liem utim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmuenih ajkaa zarobljenika to su leali oko plotova nabijenih icama, trnovitim i otrim. U slavu plotova
visokih, koji su krili sraman i stidan tab banaanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih icama, pod
kojima su stojale strae poasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaanske divizije. U slavu njenog generaltabnog
kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio proao bolnicu za oi, za trahom, za bolesna usta, za
bolesni stomak, za bolesna plua, za bolesne noge, za gluve ui, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova aavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog
jesenjeg dana i jedne venerine bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daara punih stenica, nad glavama njinim; naalost ne znam da vam ih opiem, gospodo. One nisu
zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune
postelja, lepo poreanih, kao grobovi vojniki, koje su nae dame okitile hrizantemama, gospodo.
Pijem u slavu njihovih malih prozoria i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao ene.
Gospodo, u slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opiem, jer nisu liile na
rue avinjonske.

Gospodo, ovu au onima to su leali na tim posteljama, to nisu bile iste kao postelje nae, brane. Ovu au onima
to su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladiima krnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris to lii na
maskot, koji rado upotrebljavaju nae dame. Ovu au mladiima to su leali na tim posteljama i pisali pisma u Banat
i pitali: da li je ito niklo?

Pijem jo jednom upama dernim i smradnim i mranim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim icama trnovitim, u
kojima su, nou, bludele strane, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaana, koji behu verne sluge Bekog esara.
U slavu kola Banaana, to se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noevima stranim, to
su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuenog, utog,
grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaana.

Nek se u mom vinu, to ga evo prosipam pijan, na va beo arav, zatrese sila oajne radosti, i stida, zatrese kolo uz
besne poskoice. Gospodo, jednu au poskoici druga mog. Dr se, seko, za kaji, evo tociljajka! Jednu au
poskoicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgre bolna lica, strane glave ludih muenika, i zaori kolo Banaana, to
e pogureni, puni smeha, izii pred Miloa.

Pijem u slavu ritavih peaka, najboljih peaka dine habzburke dinastije, to nisu koraali po bojitu, nego igrali kolo u
jednoj venerinoj bolnici.

Pijem u slavu generaltabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu au u
slavu rumenih rua, to su poele da cvetaju na usnama slavnih peaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaana koji je lagan kao i kolo njino, ali otriji od jatagana. Bataljona Banaana, to su puni
smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni straom, marirali u bolnice. U slavu smeha Banaana, koji je lagan kao i kolo
njino, ali otriji od jatagana.

Dajte mi au da napijem praznicima.

Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem enama to stajahu nedeljom, pred kapijama.
Belom kruhu i vruoj pogai, zveketu dukata i svilenoj, devojakoj marami. Devojci koja se nije plaila i nije se gadila
rana, nego je zagrlila brata. Ovu au enama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaana, zanemelim od
stida i besa. au kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze ene, seljanke. Mirisu rublja enskog i belog kruha, iz
kojeg arlija bogatstvo banatskog ita i smeha Banaana, koji je tvri od kamena.

Ovu au onoj eni to je dopratila mua i nasmeila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opiem, gospodo, jer
ne lii na osmeh okonde. Ovu au enama to miriu na ito.

Nek ovo vino, to evo prosipam, zarumeni lepe nego one rane na brai njihovoj, to su bili vii nego kose, tvri nego
motika i veseliji nego ralo, kad uoe. A pogureni i bledi, i suhi kao eram kad izioe pred ene, sestre, i majke. au
u slavu one nedelje kad su pitali: da li ito nie?

au ovu onoj majci to je, smeurana i seda, pogurena i hroma, dola i rekla sinu: edo moje, kako bi te nana o Sv.
Aranelu ostavila bez kolaa? Gospodo, ne mogu da je opiem, za nacionaliste, jer nije liila na caricu Milicu. A ni
internacionalistima, jer nije liila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola veernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile pranjave i male. U malim prozorima ne bee svile
nebesne, plave, ona je bila poderana. au ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, leale su senke. Muevi, ocevi, braa, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaana,
koji je otar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaana, iroke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, to hrani kao ito. U slavu one pesme
koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburke venerine bolnice. au za onu mranu gomilu oko postelje
najkunijeg druga mog. On mi je bio pesmovoa, banaanski, bearski. Ja pijem u slavu smeha Banaana, to je
ponosniji od elika. Pijem jednoj venerinoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bearska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, sveanom, aravu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara
Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog to su ga itali vojsci, pobedonosnoj, nasred
bolnice. Reima kojima se pretilo smru bataljonima Banaana. Pijem u slavu smeha Banaana koji nisu hteli da idu u
smrt. Jo jednu au diviziji Banaana.
Nek zdravica moja zaboravi vaar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaanima. Jo jednu au za druga
mog, za dan kad su ga doveli. Bee veseo dan, jesenji dan.

Jo jednu au svatovcu, onom koji se te veeri pevao u njegovu ast, slavnog generaltabnog komandanta
banaanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojake kose, ruzmarina i rose. Jednu au mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj arav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je priao
da mu zavee oi. U slavu banaanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj elji da mu dadu slavsku ikonicu
da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da e: i po
danu, i po noi, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, to se, pobedonosno, vila
nekada po Evropi, u rukama Banaana. Pijem u slavu te banaanske stotinarke koja je plaena za najgadniju bolest, a
sve u slavu Bekog esara.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj arav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred
njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaanski.

Pijem u slavu Vojnog Suda i barjaka crno utih, kojima se nasmejao kad ga osudie na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je
gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generaltabnog kaplara, ustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916,
novembra prvog, u jednoj venerinoj bolnici, dine habzburke dinastije.

U slavu kola Banaana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poruio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaanski bearac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kunih
koji su igrali, i straara koji su ih tukli batinama. Ovu au poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je naen oko vrata. Plau
gorkom i jecanju koje se ulo cele noi, za njim.

Banaanskom bearcu kojim ga ispratie do kapije, kad je odveden pred Sud. au za sveanj siromani, sa belim
kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih icom trnovitom. Nek moja zdravica prospe
ovo vino to ne moe da utoli e. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaana, punog bearaca, to se igralo
besno, bez jauka, u jednoj venerinoj bolnici dine habzburke dinastije.

Ovu au pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generaltabnom kaplaru divizije Banaana, koga su streljali, 916,
novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu au Banatu!

Milo Crnjanski