MAJSTORI U KUI

Majstore zatekoh
na krovu stare kue
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zato dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnoju dugog veka
zato ste mi kuu zauzeli
zato ste napali
ekiima, ekserima
etkama, bojama
majstori, majstori
izlazite, pustite me
da sam kuu ureujem
Ne uju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nametaj stari
nepodnoljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom
Doi e, kau, uven gost
lovie maglu po umarcima
sa tvojom e se kuom sudarati
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
eljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
eleznom tugom
Majstori, majstori
ta ste uinili
to nije moja kua
to moj gost vie nije
to vie nisam ja
Aleksandar Sekuli (1937-2009)
Iz knjige To majka vie ne raa, Teatar poezije, Beograd, 1981.
Najpoznatija pesma jednog od poslednjih iz velike generacije beogradskih boema postala je poznata u najirim
krugovima posle filma Gorana Markovia. Scena u kojoj Berek recituje Sekulievu pesmu jedna je od najpoznatijih iz
jugoslovenske kinematografije.