Istorija Balkana

OD BERLINSKOG KONGRESA DO
1900. GODINE - DEO I
 Istona kriza i njene posledice ponovo su donele velike promene na Balkanu,
poto su sile na sebe preuzele da unesu neto reda u tok konanog raspadanja osmanske vlasti
na prostranim krajevima evropske Turske.
Koliko god da je takvo miljenje postojalo u nekim krugovima, Rusija nije 1877.
pola u rat protiv Turske rukovoena panslavistikim motivima. Panslavizam nikada nije bio
snaan onoliko koliko su se njegove pristalice nadale ili protivnici pribojavali. Rat i
diplomatsku krizu izazvale su meunarodne prilike od kojih je neodvojivo bilo austro--rusko
suparnitvo u vreme kada su se i Habzburzi i Rusija ponovo okrenuli Balkanu.
Suprotstavljenost dveju sila nastavljena je i posle 1878, uprkos jasno razgranienim sferama
njihovog uticaja, ali su one nastavile da sarauju radi odravanja mira na Balkanu, jer ni jedna
ni druga nisu elele poremeaje koje su sobom nosili balkanski dogaaji.
Rusija se uvrstila na istonoj polovini Balkana, Austrougarska na zapadnoj, nijedna
zadugo. Rusija je smatrala da su kao stvarni pobednici izali Habzburzi (i Britanci).
Austrougarska je preuzela veliki deo evropske Turske koji su okruivali njeni junoslovenski
posedi. Nastojala je, takoe, da diplomatskim i trgovinskim vezama, nadgleda svoje, sada u
potpunosti nezavisne, balkanske susede, kraljevine Srbiju i Rumuniju. One su stvarale
sopstvene nacionalne drave, zbog ega su mogle da utiu na stabilnost i ravnoteu Dvojne
mo-narhije, preko njenih junoslovenskih i rumunskih podanika koji su veinom iveli u
Ugarskoj.
Osmansko carstvo izalo je iz kriza ozbiljno oslabljeno. Bugarska, poslednja
pridodata balkanskim dravama, radila je na tome da prevazie sva ogranienja koja joj je
name-tao Berlinski ugovor trenutna podela na dve provincije koje su u razliitom stepenu
bile vezane za Carigrad, ruska vlast nad njima i stvarni uticaj preostalog sultanovog
suvereniteta. Bugarska nije zaboravila sanstefansku viziju velike Bugarske, u kojoj se nalazila
i Makedonija. Osmanska kontrola nad sredinjim balkanskim oblastima nailazila je na sve
vee prepreke, poto su se o naklonost njihovih stanovnika otimali suparniki nacionalizmi.
Takoe, nije lake bilo ni drati Albaniju.
Na junom kraju Balkana Grka se graniila s osmanskim zemljama. U Grkoj je
ivela samo manjina Grka, dok je veina ostala pod turskom vlau. Grka je bila najstarija
balkanska drava, ali je njena nezavisnost i pored toga ogra-niavana i sputavana, i nije to
inila samo Turska ve sve sile, naroito Britanija.

Juni Sloveni i Rumuni pod vlau Dvojne

monarhije
Kada je Austrougarska, posle vievekovne turske vlasti, preuzela upravu nad
Bosnom i Hercegovinom, okupa-cija se gotovo pretvorila u osvajanje. Jedna treina
mobilisanih borbenih snaga Monarhije (koje su uglavnom inili Srbi i Hrvati iz Krajine)
nalazila se, tokom tri godine, u povremenom ratovanju za suzbijanje otpora muslimana koji
nisu mogli da se pomire sa tim da e se nai pod hrianskom upravom. Muslimanski borci su
naili na neoekivanu podrku dela srpskog stanovnitva koji nije eleo da zameni osmansku
vlast habzburkom.

2
 Ni Porta, ni srpska vlada, nisu ni na koji nain bi-le umeane. Okosnica otpora
predaji vlasti nad sredinjim i severnim krajevima Bosne nastala je zahvaljujui injenici da
su najvei deo osmanske vojske u provinciji inili lokalni obveznici koji su preuzeli vei deo
oruja i opreme. Srpski prvaci i agitatori saraivali su s muslimanskim.
Gerilski rat gotovo da je minuo krajem ratne sezone 1878, kada je 1879. izbila druga
pobuna u Hercegovini, gde su se nezadovoljni bivi ustanici, sada pretvoreni u pomone
policijske snage, odmetnuli u planine. Vojna obaveza, uvedena 1881, izazvala je istinski
mete koji se proirio junom Bosnom, kada su dezerteri ugrozili i Sarajevo. Nemiri su
ugueni tek u prolee 1882, dok su u Hercegovini potrajali sve do jeseni.
U oblastima je tek tada zapoelo sprovoenje reformi. Formalno jo deo Osmanskog
carstva, Bosna i Hercegovina je ostala jedna oblast. Bosna i Hercegovina su tretirane kao
kolonija, uprkos injenici da je osmanski pravni sistem ostao na snazi sve dok ga nova
administracija nije potisnula svojim zakonodavstvom. Svi izgledi za ujedinjenje sa Srbijom su
propali, a samo je hrvatska javnost bila naklonjena njenoj okupaciji u nadi da e nova
teritorija moda biti ukljuena u Hrvatsku.
Takav zahtev je i bio iznesen pred Sabor, ali ni Budimpeta ni Be nisu eleli da
osnae Hrvatsku. Pri tom, po slovu meunarodnog prava, okupacija nije bila nita vie osim
mandata, koji su Austrougarskoj poverile sile. Poto je Austrougarska trebalo da obezbedi
sredstva i vojsku, uprava nad oblau je bila stavljena u nadlenost zajednikog ministarstva
finansija i poverena glavnokomandujuem generalu u Sarajevu. Pod Be njaminom Kalajem
(1839-1903), koji je dugo zauzimao poloaj u ovom ministarstvu, habzburka vlast delovala
je uspeno, ali oprezno, kako ne bi dalje naruila ravnoteu izmeu tri verske zajednice (1879.
pravoslavni su inili 43%, ili 496.000, muslima-ni 39%, ili 448.000 i katolici 18%, ili 209.000
celokupnog stanovnitva). Muslimani su odmah poeli masovno da se iseljavaju u ostale
delove Osmanskog carstva, ak i kada nisu govorili turski. Njihovo iseljavanje nastavljeno je
do kraja austrougarskog perioda. Do 1910. iselilo ih se, po svemu sudei, izmeu 100.000 i
140.000. Kalaj je nastojao da pridobije muslimansko plemstvo i okoristi se srpsko-hrvatskim
suparnitvom. Sa sve veim naglaskom na etnikom odreenju, i Srbi i Hrvati su prisvajali
muslimane kako bi postali veina, dok je vlast iznela ideju o bosanskom identitetu (i
bosanskom, ili lokalnom jeziku), u nameri da pokrajinu izoluje od nacionalistikih
pokreta. Zamisao je imala uticaja samo na mali broj muslimana, poto veina nije elela da
postane ni Srbima ni Hrvatima, smatrajui se Osmanlijama (to su formalno svi stanovnici
Bosne i Hercegovine i dalje bili). Muslimansko plemstvo se postepeno umirilo, pre svega zato
to je drutvena struktura sela ostala nepromenjena.
Habzburko razdoblje doprinelo je stvaranju identiteta bosanskih muslimana, sve
vie odvojenog od Osmanskog carstva (kao i od ostalog islama) i prilagoenog novim
evropskim tokovima. Muslimanska elita nauila je kako sve to da upotrebi radi ouvanja svog
poloaja, putem sporazuma sa Srbima, Hrvatima i austrougarskom upravom.
Verske organizacije su podsticane, prilagoavane i potpomagane da bi se
obeshrabrilo politiko delovanje. Sa doputenjem Svete stolice, katolika hijerarhija je
uspostavljena, imenovana od strane cara, podlona nadbiskupu u Sarajevu. Svetenstvom koje
je pristizalo iz Hrvatske valjalo je zameniti preteni franjevaki uticaj u koji habzburki reim
nije imao poverenja. Vaseljenski patrijarh ustupio je pra-vo na imenovanje episkopa.
Muslimani su dobili pravo na sopstvenu versku organizaciju, koja se starala o verskim i

3
obrazovnim ustanovama. Od tada su se nezavisni prosvetni i kulturni pokreti razvijali u
gradovima.
Stvoreno je bolje osposobljeno inovnitvo, neminov-no brojnije, kolonijalno,
poto su u njemu sluili inovnici iz svih krajeva Monarhije, oslonjeno na garnizone.
Izbeglice i pridolice uspeno su razmetene irom provincije. Infrastruktura je poboljana, a
eksploatacija prirodnih dobara podsticana, mada samo onda kada je vrena u preduzeima pod
dravnom kontrolom i kada su motivi njihovog delovanja bili poreski i vojni. Naelo da
teritorija treba sama da se izdrava doslovno je znailo da mora sama da plaa sopstvenu
modernizaciju, kao i da to je vie mogue podnese trokove okupacije i uprave. Uprkos
poveavanju poreza, ono to se mo-glo postii bilo je ogranieno, a i ono to je postignuto
esto nije imalo neposredne vrednosti za poreske seljake obveznike.
Zemljoradnja je bila privredna grana kojom se bavila velika veina stanovnitva, iji
je broj ostao uglavnom nepromenjen uprkos izvesnim merama kojima je zavisnim seljacima
olakavana kupovina zemlje. U 1878. godini 85.000 napoliar-skih porodica, uglavnom
pravoslavnih, radilo je na 6.000 do 7.000 muslimanskih poseda. Do kraja stolea broj
slobodnih seljaka (s uglavnom nekoncentrisanim posedom koji nije prelazio pet hektara)
nadmaio je broj kmetova. Meutim, oni su svu svoju zaradu troili na plaanje odtete
begovima u skladu s odredbama jednog osmanskog zakona donetog 1876. godine.
Vei deo proizvodnje odlazio je za zadovoljavanje potreba sve brojnijeg
stanovnitva. Trini viak bio je i suvie mali da bi stekao preimustvo na velikom
austrougarskom tritu ili makar doveo muslimanske zemljoposednike u iskuenje da odbace
svoju odbojnost prema trgovini. Jedini izlaz za seljatvo bilo je iseljavanje, sezonsko (u
Ugarsku, Srbiju ili Rumuniju), privremeno ili stalno (uglavnom u Sjedinjene Drave). Seljaci
muslimani iseljavali su se na preostale osmanske posede.
Ministarstvo finansija bilo je, pored ministarstava spoljnih poslova i rata, zajedniko
ministarstvo Austrije i Ugarske. Ugarska je vladala nad velikom veinom Junih Slovena i
Rumuna, dok su u austrijskim zemljama Juni Sloveni inili malo vie od 7% stanovnitva. U
Dalmaciji je ekonomska i kulturna premo bila u rukama gradskog elementa italijanskog
govora, koji nije inio vie od 2% stanovnitva, ali je zato njegov poloaj u pokrajinskom
veu od poetka bio osiguran veoma ogranienim birakim pravom. S ujedinjenjem Italije,
kako je sve vie i vie stanovnika Dalmacije koji su govorili italijanskim jezikom poelo sebe
da smatra delom italijanskog naroda, Be je postajao sve manje naklonjen njihovoj prevlasti u
Dalmaciji, a takoe nije eleo ma kakvo dalje razmiljanje o ujedinjenju sa Hrvatskom.
Venecijansko naslee slabilo je odvojene hrvatske i srpske tradicije u priobalnoj
provinciji, gde su oba naroda isticala zajedniko slovenstvo nasuprot pretenom italijanskom
elementu i gde se etnika podeljenost nije do kraja podudarala sa verskim oseanjima. Kako
je Narodna stranka u Dalmaciji sve vie poprimala hrvatsko obeleje, obrazovani predstavnici
srpskih graana, predvoeni katolicima, oseali su potrebu da se priblie zvaninoj politici i
zaponu saradnju s autonomaima, koji su se protivili svakoj pomisli na administrativno
ujedinjenje sa Hrvatskom.
Vlasti su koristile ovu napetost, ali su istovremeno, u skladu s austrijskom politikom,
u svim pokrajinama lokalni jezik veine 1883. proglasili za slubeni kao hrvatski ili
srpski. Suparnitvo Austrije i Ugarske onemoguavalo je izgradnju pruge uz obalu, izuzev
izmeu austrijske luke Trsta i ugarske luke Rijeke. Vinarstvo je bilo teko pogoeno, kako

4
filokserom tako i italijanskom konkurencijom. Dalmacija je i dalje ostala zemlja koja nije
mogla da izdrava svoje stanovnitvo, izvor iseljenitva.
Slovenci iz alpskih provincija su bili katolici, u velikom procentu bili su pismeni i
relativno napredni, i konzervativni seljaci, koji su uglavnom drali zemlju u posedu i iji su
klerikalni politiki aktivisti nastojali da zadobiju to je mogue vie u datim uslovima.
Slovenaka narodna stranka, sa svojih trinaest poslanika u Bekom parlamentu posle 1879,
usredsredila se da postigne iru upotrebu narodnog jezika u kolstvu i upravi i da obezbedi
znatne kulturne ustupke. Od devedesetih godina 19. veka ova je stranka zapoela stvaranje
modernog hrianskog socijalnog pokreta.
Slovenake seljake zadruge bile su najuspenije na Balkanu. Krajem osamdesetih
godina veka sitni posednici poeli su da se udruuju kako bi izbegli uzajmljivanje sa visokom
kamatom kod zelenaa koji su uglavnom bili stranci. Do 1910, uz struno voenje poslova i
politiku stranaku podrku, ukljuili su vie od 10% stanovnitva u svoje udruenje. Male
pilane stvorile su i industijski sektor.
U Bukovini su iveli austrijski Rumuni. Nekada naj-vea zajednica, od 1880. postali
su malobrojniji od Rutena i nisu inili vie od treine stanovnitva oblasti. Preko 80%
stanovnika Bukovine zavisilo je od poljoprivrede, veinom preivljavajui na imanjima ija je
povrina bila manja od pet hektara. Bukovina je bila zemlja velikih imanja, ali je mali deo
njih i dalje pripadao potomcima moldavskih bojara. Obrazovani Rumuni drali su se po strani.
Plaili su se da ne budu preplavljeni neprekidnim doseljavanjem iz susedne austrijske
provincije Galicije. Gajili su nepoverenje prema Rutenima u Pravoslavnoj crkvi, Nemcima u
upravi i kolstvu, Jevrejima u privredi, a ak i prema sopstvenom seljatvu.
Ugarska je bila politiki sputana samim duhom Ausgleich-a. Nije mogla da
napreduje u pravcu drutvenih promena, ili izrazitije predstavnikog parlamenta, ili
nezavisnosti, poto je njen vladajui sloj pokuavao da uspostavi unitarnu ugarsku nacionalnu
dravu nad teritorijom u kojoj maarski narod nije bio u veini. U sistemu izbornih
kvalifikacija, koji je stvarno iskljuivao najvei deo Slovena i Rumuna, samo je 5,9%
stanovnitva imalo pravo glasa. Politiki uticaj ostao je u rukama oko 3.000 zemljoposednika
koji su posedovali polovinu zemlje. Sprovoenje Zakona o nacionalnostima sve je vie
ograniavano, poto je maarizacija postepeno sprovoena putem kola, javnih znakova,
imena mesta, ak i preko prezimena.
Kraljevina Hrvatske i Slavonije je, zajedno sa Vojnom Hrvatskom koja joj je u
potpunosti prisajedinjena 1881, imala sopstveni jezik i ustanove. Grof Karolj Kuen Hedervari
(1848-1918), ban od 1883. do 1903, stvorio je, uprkos tome, jedan uspean preteno maarski
re-im, koristei etnike, regionalne i politike razlike u zemlji. Vladao je poslunim Saborom
u kome su sedeli pripadnici inovnitva i nasledni plemii, a iji su izabrani lanovi
predstavljali ne vie od 2 % stanovnitva. Poto je udeo Srba u ukupnom stanovnitvu posle
prisajedinjenja Karjine dostizao 25%, oni su, poto je nezavisna Srbija postala satelit
Austrougarske, bili podsticani da uu u administraciju, a date su im i razne olakice.
Podsticana je, takoe, i zasebnost Slavonije.
Hrvatski politiki spektar se promenio, poto je Narodna stranka nastavila da se deli,
posle ega se pribliila Stranci prava. Ova poslednja je, od poetka uz potporu Kuena-
Hedervarija, bila u usponu, ali je nailazila na tekoe u podeavanju svog nacionalizma idealu
hrvatske drave u kojoj bi ivelo mnogo pravoslavnih Hrvata, muslimanskih Hrvata i moda

5
ak i planinskih Hrvata (Slovenaca). Ideoloki nestabilna, Stranka prava se podelila 1894.
godine. ista" stranka prava Josipa Franka (1844-1911) bila je jo naklonjenija Monarhiji,
ali je jo i vie bila sumnjiava prema Srbima, koji su do tada osnovali svoju Samostalnu
srpsku stranku.
Maarska vlada je nametala maarizaciju u Hrvatskoj u meri u kojoj je to bilo
mogue. U samoj Ugarskoj pritisak koji je vrila bio je znatno vei, to je dovelo do podele
Srpske narodne slobodoumne stranke na liberale i radikale. Radikalsko krilo osnovalo je
1891, po uzoru na radikale u Srbiji, Srpsku radikalnu stranku u Ugarskoj, zalaui se za opte
pravo glasa i lokalnu etniku autonomiju u okviru distrikta.
Rumuni u Ugarskoj su ak u manjem broju uivali pravo glasa. Predstavnici njihovih
izbornih organizacija, uglavnom advokati i zemljoposednici, sastali su se 1881. u Sibiju radi
osnivanja Rumunske narodne stranke. Svojim programom zahtevali su obnovu transilvanske
autonomije po uzoru na Hrvatsku, proirivanje prava glasa i zvanino uvoenje u upotrebu
rumunskog jezika gde god je bio pretean. Rumunski prvaci su izbegavali postavljanje bilo
kakvog socijalnog cilja, ali su ostali podeljeni oko pitanja uestvovanja u politici, sve dok
1890. konano nisu odustali od pasivnosti".
Kada je njihov predsednik Raciju poveo jednu delegaciju u Be da bi caru objasnio
stanovita njegovih rumunskih podanika, vladar je odbio da primi njih i njihov memorandum,
obrazlaui takav postupak odredbama ustava. Memorandum je neotvoren prosleen vladi u
Budimpeti, iji je odgovor bio otar. Voama Rumunske narodne stranke je 1894. sueno i
oni su zatvoreni, a Stranka je rasputena. Proces je opredelio javnost za optuene, i to ne samo
s obe strane Karpata ve i u Parizu i Londonu.
Ugarska politika ujedinila je Rumune i Slovene. Rumunski, srpski i slovaki
politiari sastali su se 1895. u Budimpeti, odakle su zatraili reorganizaciju Monarhije po
prirodnom etnikom naelu, umesto istorijskom. Vlada je ponovo zabranila Rumunsku
narodnu stranku, ali je ona nastavila da deluje poto su njeni obrazovani lanovi postali
aktivniji u kulturnoj sferi, stvarajui vrste veze sa svojim kolegama u Rumuniji. Pravoslavna
i Unijatska crkva, kao jedine zakonite rumunske nacionalne institucije, takoe su uspeno
ouvale samostalnost svojih crkvenih i prosvetnih delatnika.
Poljoprivreda nije koristila prilike koje su joj pruala velika imperijalna trita na
junoslovenskim i rumunskim periferijama Carevine, koje su zaostajale za tehnikim
novinama koje su plodna polja severne i zapadne Ugarske ve prihvatila. U Hrvatskoj i
Slavoniji, Vojvodini i Transilvaniji veliki zemljini posedi bili su malobrojniji; sredinji delovi
Ugarske spreavali su ih u nastojanjima da svoje prinose usmere ka gradskim tritima
Austrije i eke. Ukupan prinos itarica po stanovniku i dalje je bio nii nego u Srbiji, a da ne
pominjemo Rumuniju, dok je preovlaujua kultura ostao kukuruz. Udeo stoarstva u
poljoprivredi se poveavao, naroito u Hrvatskoj, popunjavajui prostor koji je otvorila
usredsreenost maarskih magnata na itarice.
Poljoprivredna revolucija u Maarskoj bila je optereena ekonomskim tekoama
koje su nametale dinamiku promena na maarskom selu. Supsidije, zatitne tarife i potpora
uvoenju savremenijih metoda koristile su krupnim zemljoposednicima, ali svi ostali nisu
mogli da podnesu konkurenciju. Sitniji posednici su jo uvek isplaivali pravo vlasnitva
svojih imanja, trpei tete, kako od loih tako i od dobrih etvi. Kada bi im, zbog loih etvi,
nedostajalo ita za itavu godinu, trpeli su zbog visokih cena hrane; za vreme dobrih godina,

6
cene njihovih vikova strmoglavo su padale. Do devedesetih godina veka mnogi sitni
posednici u Hrvatskoj zapali su u gubitak, postajui bezemljaka radna snaga, ili su naputali
zemlju.
U Transilvaniji je suparnitvo s ostatkom Ugarske dovelo do prodaje imanja sitnim
posednicima, gradskim poslovnim ljudima koji su tako postajali zakupodavci, i broju od
preko 400.000 rumunskih seoskih porodica kojima su dati dugoroni krediti. No, i pored toga,
veina sitnih posednika koji su u posedu imali manje od pet hektara morala je da, radi
preivljavanja, obrauje i zemlju velikih poseda u zamenu za radne dane, da rade kao najamni
radnici ili da se iseljavaju. Nemaki kolonisti su u Vojvodini kupovali zemlju od prezaduenih
srpskih seljaka, stvarajui imanja srednje veliine. Manjak zemlje bio je najtee optereenje
za seljake irom ugarskih zemalja, a naroito meu Slovenima i Rumunima nastanjenim na
njihovim obodima. U Vojvodini, Hrvatskoj i Transilvaniji je do 1900. bilo vie od 30%
bezemljaa.
Zato je, posle 1880, pojaano iseljavanje iz ugarskog dela Monarhije, pre svega
pripadnika manjina. Veina ih je otila u prekookeanske zemlje, drugi su prelazili u razvijenije
austrijske zemlje ili prelazili iz sela u gradove. Od 1890. do 1914. izmeu 190.000 i 250.000
(6% stanovnitva) iselilo se iz Hrvatske i Slavonije u Ameriku, gde je iz Transilvanije otilo
preko 200.000, dok je drugih 100.000 stanovnika prelo u Rumuniju (to je ukupno inilo 8%
stanovnitva).
Slom austrijske berze 1873. okonao je eru privatne izgradnje eleznice, koju su od
tada ometali suparnitvo Austrije i Ugarske i voenje poslova od strane drave sa kojima su se
preplele geostrateke i fiskalne potrebe. Beke banke su pokazivale malo zanimanja za
pomenuti deo Monarhije, izuzev kada su u pitanju bili rudnici uglja i gvoa u Transilvaniji,
industrija koja se razvijala uporedo sa eleznicom i razvojem Budimpete, ali su ulaganja u
modernizaciju bila mala posle 1870. godine. I mada je laka industrija, u kojoj su preovlaivali
drvni proizvodi, postojala u itavom regionu, veina preduzea ostala je nerazvijena.
Meu Junim Slovenima i Rumunima raslo je nezadovoljstvo kada je, posle 1880,
maarizacija u kulturi dodata na ugarsku politiku prevlast. U meri u kojoj je postojao,
ekonomski razvoj teko da im je bio od koristi. Krupni zemljoposednici, buroazija i
birokratija u njihovim zemljama uglavnom su bili otueni od stanovnitva, ak i u Hrvatskoj.
U stvarnosti, razvoj je uslovio poveavanje broja onih ljudi koji su pristizali sa raznih strana
Monarhije.
irom Austrougarske, Juni Sloveni i Rumuni uglavnom nisu uspeli u svojim
najvanijim nastojanjima da poprave svoj poloaj posle kompromisa. Razlog tome mogue je
pronai u injenici da bi prihvatanje njihovih zahteva znailo onemoguavanje saradnje
dinastije i Maara. Zato su se njihovi prvaci i predstavnici i dalje uputali u borbu za male
napretke.

Srbija naprednjaka i radikala

Smetena na evropskoj periferiji Osmanskog carstva, otvorena ka Srednjoj Evropi,

7
Srbija je razvila autonomni oblik dravnosti pre Bugarske. Upravljajui svoje poglede na
zapad i jug, ona je snivala da postane Pijemont junoslovenskog ujedinjenja, ili makar svih
slovenskih zemalja u Osmanskom carstvu. No, kada je ustanak u Hercegovini prouzrokovao
istonu krizu, Srbija nije mogla da preuzme predvodnitvo takvog pokreta.
Liberalima, popularnijim i veim nacionalistima, bila je najzad poverena vlada, i
Srbija je pola u rat zajedno sa Crnom Gorom. Vojni porazi koje im je nanela Turska, pre nego
to se Rusija latila oruja, otkrili su jaz izmeu snova i mogunosti njihovog ostvarivanja.
Gubitak ruske podrke i osnivanje autonomne Bugarske izazvali su grubo buenje,
najavljujui kraj predvodnike uloge koju je Srbija preuzela meu balkanskim Slovenima.
Meunarodni sporazumi stavili su je, zajedno sa itavim zapadnim Balkanom, u habzburku
sferu. Uz Bosnu i Hercegovinu, izvan njenih granica ostao je i Novopazarski sandak, koji je
razdvajao Srbiju od Crne Gore. Rusija je jasno stavljala na znanje da e Austrougarska
preuzeti ulogu zatitnika Srbije.
Nove nezavisne drave prestale su da budu vazali Osmanskog carstva da bi stvarno
postale vazali Austrougarske. Na Berlinskom kongresu habzburka diplomatija je pruila
Srbiji najbolju podrku kojoj se s obzirom na uslove mogla nadati, ali je za uzvrat 1881.
nametnula knezu Milanu ugovore kojim je njegova kneevina pretvorena u satelit. Imenovana
je nova vlada koja je odobrila trgovinski sporazum koji je Srbiju uinio agrarnom zavisnicom
Dvojne monarhije. Jo je znaajnija bila tajna politika konvencija kojom se knez Milan
obavezao da ne zakljuuje meunarodne ugovore bez odobrenja Austrougarske. Tek kada ju je
potpisao, o tome je obavestio trojicu svojih ministara koji su se zakleli da e spreavati njeno
otkrivanje.
Okonana je znaajna uloga Liberalne stranke. Mlaa inteligencija okrenula joj je
lea kada ona vie nije imala nita novo da ponudi, a isto su uinili i seljaci koji su bili
prinueni da plate cenu rata. Na izborima 1880. liberale su porazile dve nove stranke, jedna
leva a druga desna, koje su se i formalno organizovale tokom te godine. Naprednjaci su bili
levokrilni izdanak starih konzervativaca. Upravo se njima Milan obratio da oforme vladu koja
bi prihvatila makar trgovinski ugovor s Austrougarskom. Bili su to privrenici
zapadnoevropskih ustavnih ureenja, uvereni da modernizaciju nerazvijenog srpskog drutva
treba da, u saradnji sa krunom, pokrene obrazovana elita. Iako su pourili da se organizuju
kao savremena stranka, naprednjaci su zadrali duh politikog kluba gospode slinih nazora.
Radikali su, u stvari, stvorili prvu masovnu stranku i ukljuili seljatvo u politiku. U poetku
nadahnut ruskim socijalizmom i narodnjatvom, ali sve vie i francuskom republikanskom
levicom (nisu zaboravljali vajcarski radikalizam), njihov program je bio usmeren ka
ograniavanju moi krune i inovnitva, zahtevajui pravo glasa za sve mukarce i nadmo
zakonodavne nad izvrnom vlau. Poto su bili gurnuti u stranu, liberali su se poslednji
pretvorili u organizovanu stranku.
Za uzvrat to se vezao za Austrougarsku knez Milan je dobio njenu podrku da
uzdigne svoju kneevinu u rang kraljevine, to je 1882, po uzoru na rumunsko proglaenje iz
prethodne godine, i uinio. Zajedno sa proglaenjem kraljevine uspostavljena je i ustanova
vitekih redova, stvorena po uzoru na francusku Legiju asti - bio je to orden Belog orla i
orden Svetog Save. Na taj nain je simbolizovan i ulepavan njen novi status nezavisne
drave, a odvraana panja od protivljenja sve veoj podreenosti Beu.

8
 Milanovi naprednjaki ministri bili su u veoj meri naklonjeni reformama nego
njihovi ustavobraniteljski i konzervativski prethodnici, ali su, lieni snane narodne podrke,
bili prinueni da tesno sarauju sa dvorom. Izbori iz 1883. bili su prvi izbori u kojima su
uestvovale organizovane politike stranke. Tada su radikali osvojili dvostruko vie glasova
od drugih stranaka Naprednjaki kabinet je podneo ostavku, ali je kralj Milan odbio da
prihvati vladavinu nove veine. Imenovao je vladu starih konzervativaca, koji su smesta
odloili novoizabranu skuptinu, nareujui konfiskaciju sveg oruja koje su u privatnom
vlasnitvu drali svi pripadnici nekadanje Narodne vojske. Razoruavanje seljatva, koje je
bilo zamiljeno kao zatitna mera, prouzrokovalo je eksploziju.
U istonoj Srbiji razoruavanje je izazvalo iroku pobunu koju je podstakla
radikalska agitacija u oblastima stradalim u ratu sa Turskom. Vojska je slomila bunu ijim je
voama sueno, ako ve nisu bili prebegli u Bugarsku. Pogubljeni, utamnieni, prognani,
razjureni ili pokoreni, radikali su bili neutralizovani, a kralj Milan je morao ponovo da se
okrene naprednjacima.
Ukljuivanje novog teritorijalnog trougla na jugu donelo je probleme. Novi okruzi ne
samo da su teko postradali u ratu ve su uglavnom bili na niem stepenu razvoja u odnosu na
Srbiju. Tamo su jo postojali muslimanski zemljoposednici, od kojih su neki jo imali
hrianske seljake. U Niu, koji je bio znaajno osmansko upravno i vojno sredite,
pravoslavni Srbi u predveerje njegovog osloboenja" nisu inili vie od polovine
stanovnitva. Svaki trei stanovnik grada bio je musliman. Berlinskim ugovorom Srbija je bila
obavezna na potovanje njihovih prava. Da bi navela muslimanske zemljoposednike da
prodaju imanja i odsele se, privremena vojna uprava je uticala na kmetove da otkupljuju
zemlju koju su obraivali. pekulanti su kupovali imanja po niskim cenama. Mnoge javne
zgrade, ukljuujui i damije, ubrzo su zaputene i unitene, kako bi ustupile mesto novim
graevinama. Deavalo se to ak i ako su bile arhitektonski vredne, poto su ih podseale na
turska vremena i ponienja iz prolosti.
Srbija se novom junom granicom delom naslanjala na Bugarsku - novu slovensku
suparnicu u borbi za preostale osmanske teritorije, koja se rasplamsala kada je Austrougarska
zaustavila zapadnu srpsku iredentu. Posle bune iz 1883. Bugarska je postala i utoite za
srpske emigrante, koji su se u njoj kretali bez tekoa, izazivajui granine incidente. Kada je
1885. Bugarska proglasila prisajedinjenje Istone Rumelije, kralj Milan je u tome video
krenje Berlinskog ugovora i korak prema San Stefanu, smatrajui da je time promenjena
ravnotea snaga na Balkanu.
Kralj je bio u nedoumici oko sledeeg koraka Bugarske mogue preuzimanje
Makedonije, moda i rat protiv Srbije, slian pruskom ratu protiv Austrije iz 1866. godine.
Zato je zapoeo preventivan rat, traei zadovoljenje u odnosu na Bugarsku, da bi izazvao
evropsku intervenciju, rasprio snove o San Stefanu, ali i odvratio panju od unutranjih
problema u svojoj zemlji. Milan nije shvatao da je njegovrat za presti u Srbiji bio praktino
smatran graanskim ratom protin brae, saveznika u ostvarivanju zajednikog cilja. ak ni
konzervativci nisu shvatili zato Srbija ne bi mogla da se sporazume sa Bugarskom oko sfera
uticaja u Makedoniji. Nerado mobilisani, srpski regruti ratovali su loe, donevi mladom
kraljevstvu poraz i ponienje.
Austrija se umeala kako bi potedela Srbiju od bugarskog upada, ali je poloaj u
kome se naao kralj Milan postao nepodnoljiv. Naruavao ga je i Milanov buran odnos sa

9
kraljicom Natalijom, kerkom moldavskog bojara. Zato je poeo da priprema svoje
povlaenje, prihvatio novu skuptinu u kojoj su preovladavali radikali i dozvolio donoenje
novog ustava koji je sastavio jedan odbor sainjen od predstavnika svih stranaka, a radi ijeg
sastavljanja su eksperti poslati u Francusku, Belgiju, Dansku i Grku.
etvrti ustav Srbije, koji je usvojila skuptina, predstavljao je znaajan korak napred.
Njime su proglaene graanske slobode, osnaena lokalna samouprava i poveana ovlaenja
skuptine. Poslanici su bez izuzetka birani neposrednim i tajnim glasanjem birakog tela, i
dalje ogranienog samo na poreske obveznike. Kvalifikovanost poslanika opstala je samo
kroz obavezu svakog okruga da bira najmanje dva univerzitetski obrazovana poslanika. Kruna
je zadrala znatna ovlaenja aktivnog posrednika i nadzornika.
Tek to je proglasio novi ustav, tridesetpetogodinji kralj Milan je 1889. abdicirao, ali
tek poto mu je dozvoljen razvod. Nasledio ga je trinaestogodinji sin Aleksandar (1876-
1903), koji je bio pod nadzorom Namesnitva. Radikalnoj stranci, koja je od svoga osnivanja
dobijala sve izbore, zajedno sa njenim pomilovanim pobunjenicima iz 1883, povereno je
sastavljanje vlade.
No, mladi vladar je uskoro poeo da iskazuje istovetnu sklonost samovlau kao i
njegov otac. Nizom dravnih udara, sa kojima je zapoeo dok jo nije bio navrio sedamnaest
godina, ustavnu vladu pretvorio je u farsu, ukidajui, uspostavljajui, darujui i suspendujui
ustave. Sluio se podeljenim stranakim vostvima, postiui tako parlamentarnu podrku.
Njegovi zavaeni roditelji, koristei preokrete, vraali su se u Beograd i uticali na politiku.
Aleksandar je 1893. na dvorskom prijemu pohapsio i otpustio namesnike i ministre,
preuzimajui kraljevsku vlast. Sledee 1894. uki-nuo je ustav iz 1888. i stavio na snagu ustav
iz 1869. godine. Kralj se 1900. oenio svojom ljubavnicom, starijom udovicom sumnjive
prolosti.
Njegovu vladavinu obeleile su slabe vlade. Radikali su bili najpopularnija stranka,
ija je snaga poivala na njenim seljakim glasaima, ali su njeni prvaci bili graanski
politiari i profesori koji su posle 1889. sproveli malo radikalnih promena. Kralj je uspeo da
stvori dvorske frakcije u svim strankama. Aleksandar je postao vet u zavaanju frakcija i
manipulisanju izbora uz pomo administrativnih pritisaka. Godine 1901. mogao je, u
sporazumu sa radikalima koji su teili povratku na parlamentarni reim, ponovo da promeni
ustav. Kralj je samovlasno podario nov ustav, sa dvodomnim zakonodavstvom. Tri petine
novouspostavljenog Senata inili su izabranici krune. Kralj Aleksandar pretvorio je svoju
kraljevinu u predmet meunarodne zabave.
U doba nezavisnosti Srbija se nala prikljetena izmeu austrougarske i osmanske
teritorije, drava povrine od 48.600 kvadratnih kilometara, u kojoj je ivelo 1,7 miliona
stanovnika. Statistiki, 87% njih ivelo je na selu, pri emu su se i neki od varoana i dalje
bavili poljoprivredom. Ni je postao drugi grad u Srbiji sa preko 10.000 stanovnika, ali su
upravo Beograd zadesile veoma brze promene. Izmeu 1874. i 1890. njsgovo se stanovnitvo
udvostruilo - sa 27.600 poveano je na 54.200 (samo je 34% njegovih stanovnika iz 1890.
bilo roeno u gradu). Pismeno je do 1900. bilo ak 73,25% graana Beograda. Osamdesete
godine stolea bile su razdoblje haotinog razvoja prestonice koja se nalazila na pola puta
izmeu turske varoi i evropske prestonice, sa uglednim novim zgradama, kraljevskim
dvorom, pozoritem i univerzitetom.

10
 Gradsko stanovnitvo, veinom roeno na selu, postalo je nosilac napretka,
uglavnom delovanjem trgovaca, inovnika, oficira i uitelja, iji se tanak gornji sloj pretvarao
u buroaziju evropskog tipa. Bila je to, meutim, po mnogo emu obrazovana buroazija,
predodreena za dravnu slubu ili za zanimanja nadzirana od drave. Jo uvek podeljene na
esnafe iz osmanskog vremena, suoene sa sve veom konkurencijom iz inostranstva, zanatlije
su predstavljale prelazni sloj izmeu radnika i buroazije. egrti, trgovaki pomonici,
studenti i stariji aci obezbeivali su masovnost demonstracijama protiv vlasti.
Seljaka veina nije imala poverenja u gradove i dravni aparat, koji je svojom
delatnou koristio uglavnom gradovima. Na selu se osnovna ishrana svodila na
niskoproteinski kukuruzni hleb, mlene proizvode i povre. Seljatvo se bunilo ponajvie
protiv poreskog optereenja koje se, zbog vojnih izdataka i izgradnje eleznice, izmeu 1879.
i 1883. vie nego udvostruilo. U osnovi okrenuto ivotnim i lokalnim pitanjima, ono nije bilo
nacionalistiko. Ako otmemo Bosnu, moja njiva nee biti vea", rekao je jedan seljaki
poslanik u Narodnoj skuptini 1876. godine.
Uspehu Radikalne stranke doprineo je njen zahtev za odluno smanjenje birokratije i
prenoenje ovlaenja na lokalnu samoupravu. Bila je to populistika stranka koja je umela da
uje elje biraa i da uvidi stvarnosti vlasti. Posle velikog udarca koji je doivela 1883, ova
stranka je poela ideoloki da se udaljava od levice. No, mada ne postoje sumnje o njenom
doprinosu demokratizaciji politikog ivota Srbije, njena uloga u modernizaciji zemlje jo je
predmet rasprave.
Tek posle sticanja nezavisnosti program modernizacije postao je svestan napor. Poput
ostalih balkanskih drutava, Srbija je bila siromana i imala je malobrojnu elitu. Konkurencija
je bila ograniena, a samim tim bila je sputana i potraga za reenjima koja e omoguiti prelaz
ka otvorenom drutvu u zemlji. Osnovno obrazovanje, iako po zakonu obavezno, bilo je u
praksi ogranieno zbog nedovoljnog broja uitelja i odbijanja roditelja da svoje domainstvo
lie radne snage. Srednje kole bilo je mogue pohaati samo u gradovima, zbog ega je
1885/1886. njih pohaalo samo 5.600 aka. Inteligenciju su inili univerzitetski obrazovani.
Osamdesete godine 19. veka bile su vreme snanog razvoja kulturnog ivota, te je beogradska
Velika kola 1880. postala univerzitetska ustanova u punom smislu. Tada je drava za
stipendije radi kolovanja u inostranstvu izdvajala 119.000 dinara (to je prevazilazilo sumu
izdvajanu za Narodnu skuptinu).
Shvatanje da se srpsko drutvo nalazi na prekretnici bilo je opteprihvaeno. Deo
elite prihvatio je izazov, eljan da dokae kako je Srbija postala punoletna. Naprednjaci su bili
reeni da odbace ono u emu su videli romantine pseudoliberalne ideale, da bi se prihvatili
stvarnog zadatka uspostavljanja evropske drave. Srbija ne samo da je imala dunost da se
uzdigne do standarda porodice modernih drava kojima se bila pridruila ve je, zapravo,
morala da se modernizuje kako bi odrala svoju nezavisnost. Kralj Milan se, u svojim manje
cininim trenucima, donekle saglaavao s njihovim gleditem. I, dok je on ulagao napore
kralja i kasnije kralja-oca i vrhovnog komandanta ka organizovanju savremene vojske umesto
neuspene, romantine Narodne vojske njegovog prethodnika, naprednjaci su vie razmiljali
o ratu sa zaostalou.
Naprednjaki kabinet Milana Piroanca (1837-1897), pravnika obrazovanog u Parizu
koji je prihvatio Milanovu konvenciju s Austrougarskom iz 1881, sproveo je u razdoblju od
1880. do 1882, u kome se odrao na vlasti, najznaajnije reforme. Potvreni su sloboda

11
tampe, govora i udruivanja, kao i samostalnost sudstva; reformisani su porezi i kole;
organizovana je stajaa vojska; osnovana je Narodna banka ovla-ena da izdaje novanice i
sagraena prva eleznika pruga.
Francuski uticaj na modernizaciju Srbije bio je znaajan zahvaljujui, kako
kolovanju srpskih studenata u Francuskoj tako i francuskim savetnicima u zemlji. Ali, ne sme
se zanemariti ni austrijski i nemaki uticaj. Nemaka je naroito bila uticajna od sedamdesetih
godina, posebno na vojnom planu, a, iz tog razloga, u medicini, zdravstvenom sta-ranju i
tehnici. Ne sme se prevideti ni ruski uticaj.
Zajedno s procesom modernizacije javljao se i strah od promena i nesigurnost, kao i
otpor ceni kojom se modernizacija morala platiti. Udruivanje naprednjakog elitistikog
evropejstva sa monarhovim konzervativnim politikimstremljenjima i njegovim vezivanjem
za Austrougarsku radikali su videli pre kao pretnju nego kao uslov nezavisnosti Srbije. Spojili
su ostatke svojih socijalistikih i narodnjakih ideja ruskog tipa sa elementima slovenofilstva.
Ipak, mada su se radikali u potpunosti okrenuli narodnom suverenitetu i
parlamentarnoj vladavini pod francuskim uticajem, njihov voa Nikola Pai (18451926)
protivio se sistematskom usvajanju zapadnih uzora, ime bi bilo iskorenjeno srpsko seljatvo,
a zemlja pretvorena u koloniju. Zastupao je politiku koja bi od Zapada pozajmila samo
tehnologiju nadogradnje onoga to je video kao tradicionalne slovenske seljake ustanove
(kakva je bila mesna samouprava), negovala slovenske veze (naroito sa Bugarskom) i
oslanjala se na Rusiju. Radikali su bili skloni da povremeno posmatraju Zapad (Evropu, kako
su je u to vreme obino nazivali na Balkanu) i Rusiju kao dva sveta, kao i da poistoveuju
Zapad s Austrougarskom. Usvajanje metoda za nadogradnju tradicionalnih ustanova bio je
jedan od naina kojima se pristupalo razvoju. Na njega se nailazilo (i nailazi se) kod svih
drutava u razvoju.
U stvari, osamdesetih godina zapoinje razdoblje napretka koji je omoguio Srbiji da
se odupre zavisnosti od Austrougarske. Poljoprivreda je i dalje bila glavna ekonomska
delatnost, sa 73% obradive zemlje izdeljene na imanja ija je povrina bila manja od pet
hektara. Povrine zasejane itom su udvostruene u razdoblju izmeu ezdesetih i devedesetih
godina. Najznaajnija letina bio je kukuruz, zatim penica, i mada su ume bile nemilosrdno
krene, jo su pokrivale oko 30% dravne teritorije.
Ureena dravna uprava i predvidivi novani nameti omoguili su seljacima
stvaranje trinih vikova, koji su pre postizani gajenjem itarica nego stoarstvom. Domae
gradsko trite potraivalo je sve vei udeo prinosa, tako da je do kraja stolea malo vie od
12% ukupne etve bilo izvoeno, dok itarice pre 1905. nikada nisu inile vie od 30%
vrednosti srpskog izvoza.
Zavisnost od izvoza stoke u Austrougarsku se nastavila. Gotovo uspostavljajui
carinsku uniju s Austrougarskom, ugovor iz 1881. pomogao je srpski poljoprivredni izvoz,
tako da je do 1887. dosegao taku povoljne ravnotee. Unapreeni uzgoj na velikim
maarskim imanjima okonao je, meutim, prost izvoz irom hranjenih svinja iz Srbije.
Srpski uzgajivai bili su prinueni da tove svoje svinje radi prodaje slanine i masti, kao i da
im obezbede prehranu kukuruzom. I pored toga, poveavali su se pritisci, maarski interesi
nalagali su uvoenje zatitnih tarifa, to je naposletku dovelo do carinskog rata sa Rumunijom
i Srbijom.

12
 Poeci industrije bili su spori usled nedostatka kapitala i podrke pruene
austrijskom uvozu 1881. godine. Topolivnica u Kragujevcu i dalje je bila najvea fabrika, sa
preko 2.000 zaposlenih do 1900. godine. Srpsku industriju inilo je nekoliko pivara u veim
gradovima, velikih mlinova i pilana, kao i zaeci eksploatacije ruda uz pomo austrijskog i
belgijskog kapitala.
Malobrojne valjane komunikacije bile su, pored nedostatka kapitala, glavna prepreka
brem razvoju. Godine 1884. drumovi nisu bili dui od 400 kilometara, pa i oni su bili
neupotrebljivi za vreme kie. Te godine dovrena je eleznika linija izmeu Beograda i Nia,
povezana Savskim mostom sa Zemunom u Ugarskoj, a 1888. s osmanskim i bugarskim
prugama. Crna Gora je ostala jedina evropska zemlja bez eleznike pruge. eleznica ne samo
da je bila obaveza nametnuta odredbom Berlinskog ugovora ve i gorua potreba. eleznica,
kojom je 1888. zemljom proputovalo 272.000 putnika, otvarala je nove mogunosti za razvoj
Beograda, u to vreme ve znaajne rene luke sa robnim saobraajem od 41.000 tona.
Kao i drugde, nastanak eleznikog saobraaja bio je povod sumnjama. elezniki
ugovori pretvorili su se u osetljivu temu skuptinskih rasprava 1880. godine. Radikali su ih,
koristei se strahovima od stranih interesa koji bi zemlju iznova odveli u ekonomsku
zavisnost i unitili narodnu kulturu zasnovanu na jednakosti i mesnoj samoupravi,
upotrebljavali protiv naprednjake vlade.
Izgradnja eleznice i naoruavanje svakako su poveali javnu potronju, izazivajui
od 1880. budetske deficite, poto je isplaivanje kamata evropskim zajmodavcima zamenilo
danak sultanu. Budet je sa 27 miliona dinara, koliko je iz-nosio 1879, porastao na 44,7
miliona u 1887. godini. Te godine je preko 34% sredstava budeta otilo na servisiranje
stranog duga, preko 31% je bilo odreeno za naoruanje, a 34% za ostale dravne trokove.
Iako su radikali govorili o skupoj dravnoj birokratiji, ostali trokovi" nisu bili toliko veliki,
a bili su mnogo manji nego u nekim drugim balkanskim zemljama.
Uprkos nesumnjivom napretku, slika nezavisne Srbije u poslednjoj etvrtini 19. veka
nije bila privlana, ak ni za Srbe koji su iveli izvan kraljevstva, a kamoli za ostale
Jugoslovene. Odvraali su ih hirovi njenih kraljeva Obrenovia i veze koje je zemlja
odravala s Austrougarskom. Crna Gora se potvrdila poto su se na njenom prestolu
smenjivali sposobni vladari, ali nije mogla da nadoknadi presti vee srpske drave, a ni jedna
ni druga nisu mogle da igraju odluujuu ulogu u pokretima junoslovenskih habzburkih
podanika.

Rumunija liberala i konzervativaca

13
 Logina posledica rumunske nezavisnosti bilo je njeno proglaenje za kraljevinu
1881. godine. Ostali simboli obeleili su formalno ukidanje osmanskog sizerenstva. Prvi
zakon donesen posle sticanja nezavisnosti bilo je uspostavljanje ordena Rumunske zvezde, a
zatim i Rumunske krune. Boje dinastije Hoencolerna i njihov moto nale su se na grbu
kraljevine, kako bi povezale dinastiju i dravu. Kruna za rumunskog kralja iskovana je od
gvoa turskog topa zarobljenog tokom rata koji je nazvan Ratom za nezavisnost. Jedino
Karolovo dete je umrlo, te je njegov sinovac Ferdinand (1865-1927) usvojen da bude
naslednik.
Berlinskim ugovorom Rusiji je vraena juna Besarabija, koja je od Pariskog
ugovora ponovo bila u posedu Rumunije (ili Moldavije), u zamenu za 15.600 kvadratnih
kilometara osmanske Dobrude, ukljuujui i deltu Dunava. Besarabija je u celini i dalje bila
podvrgnuta nemilosrdnoj asimilaciji. Stara moldavska bojarska zajednica postepeno je
ukljuena u rusko drutvo, te je rumunski udeo u stanovnitvu opao sa 74 % u 1874. na 54% u
1896. godine. U Dobrudu su se doseljavali Turci, Tatari i Bugari. Propatila je tokom rata, bila
zaostala u svakom pogledu, a njeno prisajedinjenje nije bilo lako. I mada je na kraju donela
koristi razvijanju poljoprivrede i luke Konstance, meu savremenicima je bilo malo
oduevljenja za razmenu teritorija, kojom je bila uslovljena nezavisnost.
Drugi uslov za zvanino (de iure) priznavanje bilo je ukidanje svake na zakonu
zasnovane verske diskriminacije. Sedmi lan Ustava, naime, onemoguavao je naturalizaciju
nehrianima. To se odnosilo na novoprikljuene muslimane iz Dobrude, ali je uglavnom
pogaalo doseljene Jevreje. Rusija i Austrougarska urno su i bezuslovno priznale Rumuniju
kako bi stiale njeno nezadovoljstvo, ali Francuska, Nemaka i Velika Britanija nisu to uinile
sve do 1880. godine. Tada je, u atmosferi straha od jevrejske ekonomske koikurentnosti i
otpora meanju u unutranje rumunske stvari, sprovedena revizija Ustava.
Jevreji su se ve pomerali u Moldaviju iz austrijskog dela Poljske, ali su upravo u
drugoj polovini 19. veka ruski Jevreji odlazili u sve veem broju, selei se u habzburke
zemlje i Rumuniju. Prelazili su, isto tako, i iz Austrougarske u Rumuniju, koristei
ekonomska preimustva koja im je nudila njihova nova zemlja preputena na volju Evropi. Za
vreme Kuze preduzeti su skromni koraci ka emancipaciji i pojedinanoj naturalizaciji, ali
dolaskom liberala na vlast odnosi su ponovo zaotreni.
Razne zabrane navele su Jevreje da se okupljaju u gradovima, gde su se bavili
raznim poslovima, dok su na selu mogli da dre krme, bave se zelenatvom i vode imanja.
Do kraja veka Jevreja je bilo 250.000, odnosno 3,3% ukupnog stanovnitva, 14,6% graana i
32% gradskog stanovnitva Moldavije. U Jaiju su inili do 42% stanovnika. Uglavnom
neasimilovani, oni su ispatali za sva zla koja je izazvala raspodela zemlje, a doivljavani su i
kao pretnja domaem gradskom sloju u usponu. Problem je dobio meunarodne razmere.
Rumunski Jevreji zadobili su podrku jevrejskih organizacija u inostranstvu koje su, preko
naklonjenih evropskih politiara, vrile pritisak na rumunsku vladu. Rezultat njihove
aktivnosti bio je nalog Berlinskog kongresa za reviziju Ustava.
Rumunija je, protiv svoje volje, u oktobru 1879. postupila u skladu s odredbama
Berlinskog ugovora Jevreji su mogli da prou kroz proces naturalizacije, posle
desetogodinjeg probnog razdoblja, dok su zemlju mogli da poseduju samo graani roeni u

14
Rumuniji. Sile su bile zadovoljne, ali kako je iseljavanje iz Rusije postajalo sve masovnije,
antisemitizam se pretvorio u osobenost politikog ivota. Po novoj proceduri, do Prvog
svetskog rata dravljanstvo je uspelo da dobije ne vie od hiljadu Jevreja, dok je liberalno
zakonodavstvo u ekonomskim pitanjima diskriminisalo strance. Ovim su mogli da se koriste
rumunski politiari, ali su ga koristile i sile kada su elele da na neto prinude Rumuniju .
Uprkos ovom i drugim problemima, nezavisna Rumunija je tokom vladavine kralja
Karola I bila stabilna politika graevina sa najnaprednijom ekonomijom na Balkanu.
Bratijanu, koji je upravljao zemljom tokom istone krize, rata sa Turskom i Berlinskog
kongresa, ostao je na dunosti do 1888. godine. Pod njegovom liberalnom vladom Rumunija
ne samo da je postala nezavisna kraljevina ve se njeno znatno osavremenjeno zakonodavstvo
pozabavilo svim vidovima uprave, obrazovanja, vojske i privrede.
Izbori za parlament koji e izvriti reviziju Ustava sprovedeni su 1883. godine.
Bratijanu je raunao da e umerenom izbornom reformom, ne samo izbei otcepljenje levog
krila stranke ve i obezbediti veu podrku Liberalnoj stranci poveavanjem uticaja
buroazije na raun zemljoposednika. Kralj je prihvatio reforme kao neizbene i poverio
Bratijanu da ih oprezno sprovede. Sve poluge bile su pokrenute kako bi konzervativci bili
spreeni da steknu treinu poslanika i senatora, neophodnu za spreavanje reformskih
predloga. Liberali su zadobili nadmonu veinu.
Smanjenjem broja izbornih kolegijuma na tri, reforma je ojaala politiki uticaj
srednjeg sloja na utrb krupnih zemljoposednika. Prva dva kolegijuma dobila su 145
poslanika, dok je trei, koji je predstavljao seljatvo, uspeo da stekne 38 - neto vie nego
ranije. Ukupan broj biraa je donekle povean, nastavljajui da raste uporedo s ekonomskim
razvojem: sa 60.000 biraa u 1888. na 94.000 biraa u 1905, pri emu je ukupno bilo est
miliona stanovnika. Senat je ostao bastion konzervativizma, pre svega zato to je njegovo
birako telo 1905. i dalje brojalo manje od 25.000.
Budui da je Konzervativna stranka nastavila da zastupa krupne zemljoposednike,
liberali su stali izasve veeg trgovakog, industrijskog i profesionalnog srednjeg sloja. ak i
tada, pomenuta podela bila je nejasna. Imanja su poela da prelaze iz poseda starih bojarskih
porodica u vlasnitvo nove, bogate buroazije, i to bilo neposredno ili tako to su zalagana
kod kreditnih ustanova koje su drali liberali. Bankari i trgovci koji su kupovali zemlju
postajali su zemljoposednici, dok su se zemljoposednici, rasprodajom zemlje, pretvarali u
buroaziju. Konzervativci su bili naklonjeni slobodnoj trgovini, titei interese
zemljoposednika koji su izvozili itarice i stoku. Nasuprot njima, liberali su zastupali
uvoenje zatitnih carina za industriju. I pored toga to su poprimile savremenu strukturu, obe
stranke su i dalje bile klike ljudi povezanih linom odanou, zajednikim interesima i eljom
za vlau.
Kralj je imao kljunu ulogu kada je re o ishodu izbora, sluei se svojim ovlaenjem
imenovanja predsednika vlade i rasputanja parlamenta. Poto bi primio ostavku vlade,
savetovao se sa politikim voama pre nego to e odrediti jednoga od njih da sastavi novu.
Prvi zadatak novog predsednika vlade, poto bi sastavio kabinet, bilo je organizovanje izbora.
Vlada je imala prednosti poto je kontrolisala finansije i dravni aparat. Procedura je davala
vladaru ulogu stoera oko koga su se okupljale stranke, ije su se voe nadmetale oko
jemstava stabilnosti koje je iskljuivo on pruao.

15
 U deceniji posle Rata za nezavisnost liberali su dominirali rumunskom
politikom. Uspostavljajui bliske odnose sa kraljem Karolom, Bratijanu je, poto se raziao sa
pojedinim radikalnijim liberalima, postajao sve izrazitije sklon samovlau. Pojavile su se
tekoe u odnosu sa monarhom kada je, posle 1884, opozicija poela da ga kritikuje zbog
prevelike podrke koju je pruao liberalima.
Konzervativce, koji su se nali u rasulu poto su njihove pristalice poele da se
razilaze, na okupu je odravala netrpeljivost koju su oseali prema onima koji su se borili za
naklonost niih klasa. Posle izbora iz 1888. kralj Karol je shvatio da mu Bratijanu vie ne
koristi, te je liberalni voa uskoro uvideo da je izgubio vladarevo poverenje. Podele nastale u
njegovoj stranci omoguile su nastanak vie kratkovekih konzervativnih vlada. Konzervativci
su bili pod pritiskom sopstvene frakcije juminista" (omladine) koji su zahtevali
posveivanje seljakom pitanju i predstavljanje stranke buroaziji kao zastupnicima razboritih
promena. Zahvaljujui tome, konzervativci su naposletku stvorili prosveenu vladu koja se na
vlasti odrala do 1895. godine.
Nestanak znaajnih voa, unutranje podele i finansijske tekoe bile su uzrok estim
promenama vlada krajem veka. Uspean rad zakonodavne vlasti nastavljen je pod vladavinom
obe stranke, poto je sistem omoguavao slobodu okupljanja, udruivanja i izraavanja.
tampa je cvetala, podsticala politiki ivot i doprinosila stvaranju javnog miljenja, i pored
injenice da je veina graana imala malo mogunosti da se bavi sopstvenom politikom
sudbinom.
Stvaranje nacije" zaokupilo je sve snage rumunske politike i intelektualne elite. To
je znailo stvaranje moderne uprave u zemlji. Kao i u Srbiji, Zapad je bio uzor, kome je
uglavnom valjalo povlaivati, ali i zazirati od njega. Poto je stvaranje nacije" znailo i
stvaranje nacionalne drave u kojoj e se okupiti svi Rumuni, kraljevina je omoguila snaan
kulturni podsticaj za Rumune u Ugarskoj, i to delovanjem pisaca, naunika, umetnika i
novina, kao i radom dva univerziteta (u Bukuretu i Jaiju) od ezdesetih godina veka i
Rumunske akademije osnovane 1879, koja je u svome radu na ureenju jezika sledila uzore
Francuske akademije. Taj kulturni procvat, ak u veoj meri nego u Srbiji, prikrivao je slabe
rezultate u seoskoj sredini, gde nije moglo do kraja da bude sprovedeno obave-zno osnovno
obrazovanje zbog nedostatka uitelja i kola.
Uprkos sekularizaciji politikih ustanova, Crkva je i dalje bila bedem nacionalne
svesti - pod nadzorom drave. Ona je 1885. dobila od vaseljenskog patrijarha potvrdu svog
autokefalnog poloaja. Pravoslavlje ipak nije bilo dovoljno da bi bio stvoren poseban
rumunski identitet. Istoriari su tragali za slavnom prolou kao jemstvenikom isto tako
slavne budunosti. Kao i kod njihovih balkanskih suseda, Rumunima je ponovo otkrivena
prolost pruala dostojno me-sto meu ostalim narodima Evrope, ali ih je u njihovom sluaju
rumunstvo" odelilo od Slovena i Grka. Nasuprot vremenu turske vlasti kod ovih poslednjih,
za Rumune je upravo grka fanariotska" epoha bila mrano doba rumunske istorije.
Ponovo su se, vie nego bilo gde drugde na Balkanu, intelektualci ukljuili u iroku
raspru izmeu evropejaca i tradicionalista. Evropejci su se nadmetali ne samo oko politikog
modela ve i oko ustrojstva industrije i bankarskog sistema, teei potpunom usvajanju
tekovina francuske kulture. Prigovarano im je da prihvataju forme koje mogu da obuhvate
samo povrinu rumunskog drutva. Njihovi kritiari su u ne manjem broju bili obrazovani na
Zapadu; obino u veoj meri podloni nemakim uticajima, primali su istoricistike i

16
evolucionistike ideje. Tradicionalisti su takoe eleli da dovedu Rumuniju u blii dodir s
Evropom, ali pod njenim uslovima, uz potovanje njenih tradicija i osobenosti. Takve
rasprave imale su odjeka meu politiarima i ekonomistima.
Od sredine stolea stanovnitvo se uvealo za dva miliona, tako da je Rumunija do
1899. imala skoro est miliona stanovnika. Gradsko stanovnitvo se gotovo udvostruilo,
dostigavi milion. Bukuret je do 1916. imao 381.000 stanovnika. Narod se doseljavao u
prestonicu koja je bila i industrijsko sredite, u dve dunavske luke Galac i Brailu, kao i u
Ploeti, mesto nove petrolejske industrije.
Uprkos svim promenama, na samom kraju veka polovinu obradive zemlje
posedovalo je 6.500 ljudi ija su imanja prevazilazila povrinu od 100 hektara. Njih 2.000
dralo je 38% povrine zemlje, posedujui imanja pojedinano vea od 500 hektara. Vei deo
njih, dajui zemlju u zakup, iveli su u Bukuretu ili su vei deo vremena provodili u
inostranstvu. Zapostavljajui poljoprivredu, svoj tradicionalan oslonac i izvor prihoda, oni su
ubrzali raspadanje svoje klase, poto su njihovo mesto na selu preuzimali zakupci. Zakupci
zemlje bili su veinom kreditori, duandije i trgovci itom koji su tako ulagali sakupljeni
kapital. U pojedinim sluajevima bio je to posao velikih razmera.
Napredan sloj malih samostalnih posednika nije se razvio, poto je veina seljaka
imala premalo zemlje. Agrarna reforma iz 1864. nije bila dovrena do sticanja nezavisnosti, i
u toku dvadeset godina veina onih koji su dobili zemlju ostala je, zahvaljujui prodaji i
hipotekama, bez makar jednog njenog dela. Seljatvo nije predstavljalo homogen sloj
stanovnitva. Postojalo je oko 200.000 radnika bezemljaa (14% aktivnog zemljoradnikog
stanovnitva), zajedno sa drugih 100.000 koji su zakupljivali ali i posedovali neto zemlje.
750.000 seljaka koji su posedovali imanja povrine manje od pet hektara morali su da dopune
svoje prihode radom na velikim posedima, a 176.000 s imanjima povrine od pet do deset
hektara povremeno su morali da rade za nadnicu. Na vrhu je 36.000 vlasnika imanja povrine
izmeu deset i pedeset hektara stvorilo gornji sloj seoskog drutva sa poetaka 20. veka.
Napredak koji je Rumunija doivela u uzgajanju itarica bio je zadivljujui. Do kraja
stolea su itarice (uglavnom penica) inile priblino 85% ukupne vrednosti izvoza, dok je
do 1910. Rumunija bila etvrti izvoznik penice u svetu. Povrina obradivog zemljita pod
itaricama udvostruena je od 1860. do 1890, tako da je obradive zemlje po stanovniku bilo
izmeu 40% i 75% vie nego u Grkoj, Bugarskoj ili Srbiji.
Veliki posedi imali su odluujuu ulogu u irenju uzgajanja itarica. Neki od njih su
prihvatili moderne austrougarske metode, mada nedovoljno da bi bila izazvana poljoprivredna
revolucija, pre svega zato to je ouvan, a u sutini ak i povean, broj napoliara. Seljaci su,
poto im je 1864. dato premalo zemlje, pod zakup uzimali dodatne povrine da bi zadovoljili
svoje potrebe, radili su na delu velikog poseda, a u zamenu za drugi, davali su deo svoje
letine. Time su izbegnute dodatne novane obaveze, ali su umnoeni sukobi. Kada su svetske
cene itarica posle 1896. poele da rastu, vie posednika izmenilo je ustrojstvo pomenutog
odnosa, zapoinjui sa poveavanjem itnih i radnih dabina.
Nesrea seljaka se tako produbljivala u vreme neviene poljoprivredne ekspanzije.
Njihova ishrana bila je zasnovana na kukuruzu, a oskudevali su ak i u mlenim prizvodima.
Politiari su ih najee zapostavljali, jer su se seljaci, optereeni dugovima i unitavajuim
zemljinim ugovorima, neprekidno nalazili na rubu siromatva. Sve gori ekonomski uslovi i
upotreba vojske protiv onih koji nisu uspevali da ispune odredbe svojih ugovora, doveli su

17
osamdesetih godina do izbijanja nasilja. Kolektivna odgovornost za neispunjavanje ugovora
ukinuta je 1882, a upotreba sile je zabranjena. Meutim, nasilja su i dalje trajala. Nepovezani,
ali ozbiljni, nemiri iz 1888. skrenuli su panju politiara na ravo stanje seljatva.
Poljoprivredna kreditna banka osnovana je 1881, da bi tokom 1892. bila
reorganizovana kako bi bila vie usmerena ka seljatvu. Ipak, veina seljaka bila je odvie
siromana ak i da bi se kvalifikovala za primanje pomoi. Godine 1889. usvojen je Zakon o
prodaji dravne zemlje izdeljene na male povrine, pri emu su obezbeeni krediti i zatita
sitnih posednika. Zakonodavci su se bavili posebnim pitanjima tek kada bi se ona nametnula;
oni nisu nameravali da menjaju postojee strukture poto je njihov prevashodni interes bio
poveanje proizvodnje. tavie, za liberale je, u odnosu na industriju, poljoprivreda uvek
imala drugorazredni znaaj.
Gradski srednji sloj trgovaca, zanatlija, advokata, uitelja i dravnih slubenika
uglavnom je zamenio nekadanji veinom od stranaca sastavljen trgovaki i kreditorski sloj.
Na vrhu novog sloja nalazila se krupna buroazija koja je stekla svoja bogatstva u poslednje
dve decenije stolea. Jezgro njenog kapitala bilo je uloeno u industriju, to je njenim
pripadnicima obezbedilo uticaj na ekonomsku politiku zemlje.
Kada su tradicionalni cehovi 1873. ukinuti, zakon je prosto priznao svrenu stvar.
Stare gradske zanatlije zamenilo je novonastalo gradsko radnitvo sastavljeno od najamnih
radnika u prehrambenoj i drugim potroakim industrijama, rudarstvu, nafti i saobraaju - do
1914. bilo je 200.000 radnika, koji su inili 20% aktivnog stanovnitva, od kojih je vie od
polovine radilo u preduzeima sa manje od 100 zaposlenih. Veinom su bili neobueni,
pristigli sa sela, te su i dalje deo dohotka dobijali od poljoprivrede. Zbog neprekidnog priliva
takvih radnika, zadrane su niske nadnice i loi radni uslovi.
Industrija se izuzetno okoristila irokim liberalskim programom podrke
industrijskom razvoju. Drava je stala. iza savremene industrije, koja je i pored svega ostala
vezana za zemlju, poto su njome preovladavale prehrambena, drvna i naftna industrija. Tek
to se oslobodila trgovakog sporazuma s Austrougarskom, Rumunija je 1886. uvela Opti
carinski zakon, kojim su zatiene vodee grane poljoprivredne proizvodnje uglavnom
prerade eera i duvana. Liberali su se zatim upustili u irok program stvaranja samostalnog
nacionalnog industrijskog sektora, nudei preduzetnicima podsticaj i zatitu. Takve mere
preduzete su jednu deceniju pre slinih u Srbiji i Bugarskoj.
Investicioni kapital sakupljen je iz raznih izvora - intenzivnije eksploatacije zemlje,
priliva naknadnih isplata od agrarne reforme, zemlje date pod zakup i trgovina. Nagli rast
spoljne trgovine podsticao je ekonomsku aktivnost i privlaio ulaganja iz inostranstva.
Ulaganja su u veim iznosima stigla posle sticanja nezavisnosti, putem zajmova koji su
rumunskoj dravi dati radi ostvarenja ambicioznih programa javnih radova, a ulagano je i u
bankarstvo, osiguranje, trgovinu i industriju.
Zakon o rudnicima iz 1895, koji je otvorio put stranom kapitalu, oznaio je
prekretnicu u naftnom sektoru koji je postao najdinaminija grana industrije. Rumunska
naftna polja nalazila su se blie glavnim evropskim tritima nego postojei ruski i ameriki
izvori. Petrolejska leita severno od Bukureta i oko Ploetija pronaena su ezdesetih
godina 19. veka, ali su bila malo crpljena sve do devedesetih godina. Proizvodnja nafte
porasla je sa 1.188 tona u 1850. na 250.000 tona u 1900. godini. Do tada je veina rafinerija
bila u vlasnitvu nemakog, holandskog, britanskog i amerikog kapitala. Vie od polovine

18
proizvodnje bilo je izvoeno. Drava je bila najvei domai potroa poto je krajem veka u
eleznikom saobraaju zamenila ugalj naftom. Rumunska drava obezbedila je infrastrukturu
podesnu za ekonomski razvoj poto je stvorila moderan monetarni i merni sistem, savremenu
transportnu mreu i osnovala banke. Od drave potpomagane, kreditne banke osnivane su
uporedo sa privatnim bankama specijalizovanim za trgovinske transakcije, ali nijedna meu
njima nije mogla da zadovolji potranju za kreditima koja je posle sticanja nezavisnosti po
stajala sve vea. Zbog toga je bilo neophodno 1880. Godine osnivati Narodnu banku
Rumunije. Ustrojena po uzoru na belgijsku centralnu banku, sa monopolom na izdavanje
banknota, ona je bila i centralna trgovinska banka. Ta banka je bila akcionarsko drutvo s
ekskluzivnim domaim kapitalom, u kome je od 1901. postojalo i dravno uee. Njenih
privatnih akcija doepali su se prvaci Liberalne stranke, ne skrivajui svoju nameru da,
usmeravajui ih, odigraju kljunu ulogu u industrijskoj politici.
Rumunija je prva meu balkanskim dravama zapoela izgradnju eleznice. Radovi
su zapoeli 1857. godine. Do 1880, kada je njena vlada morala da popusti pred Bizmarkom
(koji je pitanje eleznica povezao sa priznavanjem rumunske nezavisnosti) i otkupi deonice
bankrotiranih nemakih bankara, ve je bio sagraen 921 kilometar pruge. U isto vreme u
Bugarskoj je postojalo 224 kilometara pruge, 12 kilometara u Grkoj, a u Srbiji uopte nije
postojala. Rumunske dravne eleznice, koje su do 1889. bile u potpunosti nacionalizovane,
bila su najvee industrijsko preduzee u zemlji sa 23.000 zaposlenih. eleznika mrea je do
1900. proirena na 3.100 kilometara, a drumovi su sa 1.800 kilometara iz 1871. bili produeni
na 24.800 kilometara u 1900.
To je bilo skupo preimustvo. Godinje otplaivanje dravnih zajmova tritima
kapitala inilo je vie od 20% dravnih trokova. Poto su zemljini interesi obe stranke
nametali politika ogranienja neposrednim porezima, dok je gradski sektor uspostavio
ekonomska ogranienja posrednim nametima, budetska poveanja nisu bila mogua bez
ponovnog obraanja zajmodavcima. Budeti su gotovo udvostrueni u razdoblju od sticanja
nezavisnosti do kraja stolea.
Izvreno je znatno preusmeravanje spoljne trgovine od Istoka prema Zapadu. Isprva,
kao i u sluaju Srbije, Austrougarska je zauzela prvo mesto, kao trite za rumunske
poljoprivredne proizvode i izvoznik industrijskih proizvoda. Trgovinski sporazumi sa
Dvojnom monarhijom, ali i sa Rusijom, Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i
Nemakom, doneli su porast finansijskog poslovanja i uspostavljanje povoljne ravnotee.
Srazmerna otvorenost rumunskog trita (do zakona iz 1886) i pored toga nanela je teak
udarac domaoj industriji. Kada je Austrougarska na pomenute zatitne zakone odgovorila
carinskim ratom, Britanija je preuzela mesto rumunskog najboljeg kupca, a Nemaka
dobavljaa.
Do tada odravanu politiku ravnotee izmeu njena dva mona suseda, naruenu u
korist Austrougarske, prekinulo je ogorenje prema Rusiji, koja je ponovo postala neprijatelj
broj jedan, kako za politiare tako i za javnost. Prvi diplomatski cilj rumunskih voa bila je
zatita od Rusije. Javno mnjenje je bilo naklonjeno Francuskoj, ali je Pariz za Rumuniju
pokazivao ak i manje interesovanja nego London, tako da je u Bukuretu Francuska
smatrana diplomatski izolovanom.
Bez prave zamene na vidiku, Bratijanuova liberalna vlada je 1883. postigla
odbrambeni sporazum s Austrougarskom protiv Rusije. Tom sporazumu se prikljuila i

19
Nemaka, a zatim i Italija. U nastojanjima da postigne sporazum, Bizmarka je rukovodila
namera da uvrsti austrougarske pozicije na Balkanu. Kao i u sluaju Srbije, to je bio tajni
sporazum, poznat samo kralju, Bratijanuu i nekolicini ministara. Ako bi bio uinjen javnim,
takav ugovor izazvao bi buru u preteno profrancuskom rumunskom javnom mnjenju.
Obnavljan sve do Prvog svetskog rata, ovaj ugovor povezivao je Rumuniju sa Trojnim
savezom.
Mada je okonao diplomatsku izolaciju Rumunije, podupirui ekonomske prednosti
njenog otvaranja prema srednjoevropskim tritima, pomenuti sporazum je ipak smatran
tetnim za dugorone nacionalne interese. Odnosi s Austro-ugarskom nisu bili srdani. U
nemogunosti da dobije reviziju trgovinske konvencije iz 1875, koja je, uprkos tome to je
bila pogodna, i dalje carinama optereivala njene poljoprivredne proizvode, a omoguavala
uvoznim austrougarskim industrijskim proizvodima ulazak u zemlju gotovo bez carine,
Rumunija je 1885. nije obnovila. Zatitne carine koje je tada uvela dovele su do carinskog rata
koji je trajao od 1886. do 1893. godine. Austrougarska je bila stvarni gubitnik - rumunska
poljoprivreda je pronala nova trita dalje na Zapadu, njena industrija se razvijala, a
neprijateljstvo njene javnosti prema Austrougarskoj je jaalo.
Rumunska spoljna politika nije mnogo prevazilazila pomenute okvire. Ruke su joj
bile vezane, njena iredenta bila je pod nadzorom Austrougarske i Rusije, a do tada je postojalo
malo interesovanja za bilo kakvu balkansku diplomatiju. Odnosi sa Portom gotovo da nisu
postojali; sa Bugarskom su bili hladni zbog Dobrude; sa Grkom loi zbog pokuaja
Bukureta da meu Vlasima razvije rumunsko nacionalno oseanje. Odnosi su bili prijateljski
samo sa Srbijom, koja se nalazila u slinom poloaju.
Kako je u Ugarskoj proces maarizacije postepeno inio javno miljenje Rumunije
sve osetljivijim prema transilvanskom pitanju, stranke su ga koristile da dovedu jedna drugu u
nepriliku. Sa preporodom Francuske na kraju stoljea, profrancuska oseanja su ponovo
osnaila. Postepena diplomatska preorijentacija mogla je da zapone, naroito kada je Italija
poela da pokazuje ista nastojanja.

20
 OD BERLINSKOG KONGRES A DO 1900.
GODINE - DEO II

Mukotrpni poeci Bugarske

Bugarskoj je ruska pobeda praktino donela gotovo nezavisnost, ali je ona bila gorka,
poto je zemlja iz rata izala podeljena u dva dela. I Kneevina Bugarska i pokrajina Istona
Rumelija bile su, u formalnom pogledu, deo Osmanskog carstva. Podravala ih je Rusija, dok
su sve ostale zemlje gledale s podozrenjem na njih. Rusija je, takoe, meu bugarskom elitom
i dalje podgrejavala ideju o sanstefanskoj Bugarskoj", koja je obuhvatala i itavu
Makedoniju.
Zadatak uspostavljanja uprave poveren je ruskom carskom komesaru. Knez
Aleksandar Dondukov-Korsakov (1820-1893) pokuavao je da izgradi Bugarsku, sledei delo
koje je Kiseljev izvrio neku deceniju ranije u rumunskim kneevinama. Zajedno sa svojim
savetnicima, on je napisao nacrt ustava (dokument tako nazvan u skladu s odredbama
Berlinskog ugovora), koji je podnet Sankt Peterburgu, pre nego to je iz-nesen pred Skuptinu
uglednika (notables) koja se u Trnovu, srednjovekovnoj prestonici, sastala februara 1879.
godine. Manje od treine ovih uglednika" bilo je izabrano, dok su ostali predstavljali upravni
i sudski aparat i versku hijerarhiju. Primljeni su poslanici bugarskih zajednica koje su ostale
izvan Kneevine, zbog pretnji bojkota onih lanova koji su tvrdili da je bolje ostati jedinstven
pod turskim jarmom nego podeljen po diktatu" Berlinskog ugovora. Prevladao je realizam
posle debata koje su u okvirima nastale politike elite podvojila konzervativce i liberale.
Mada su bili ukorenjeniji i ak zastupljeniji u odnosu na liberale, ugled konzervativaca
naruilo je to to su se nekada zalagali za sporazum sa Turcima. Liberali su bili mladi idealisti
koje je ruska pobeda dovela na vlast.
Trnovski ustav iz 1879. bio je delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Bio je
meu najnaprednijim u Evropi. Narodnu skuptinu su inili plaeni poslanici, pismeni i stariji
od trideset godina, izabrani neposrednim glasanjem svih punoletnih mukaraca. Mada i dalje
sultanov vazal, knez je predstavljao Kneevinu u njenim odnosima sa stranim dravama. On
je imenovao ministre i delio zakonodavnu vlast sa Narodnom skuptinom. Lina prava su
briljivo garantovana. Pravoslavlje je postalo zvanina vera, iako vladar Bugarske nije bio
obavezan da je prihvati. Poto je broj vernika koji su pripadali Bugarskom egzarhatu, a koji su
iveli izvan Kneevine, nadmaivao broj vernika unutar nje, egzarh je ostao u Carigradu, dok
je Sinod premeten u Sofiju.
Na preporuku ruske vlade, presto je ponuen dvadesetdvogodinjem knezu
Aleksandru od Batenberga (1857-1893), ali je na njega morao da bude izvren pritisak zato
to nije bio oduevljen ustavom . Novi knez je zapoeo sa jednim sasvim konzervativnim
ministarstvom, koje nije uivalo poverenje parlamenta, ali je 1880, poto je propao njegov
pokuaj da zadobije rusko doputenje za promenu Ustava, imenovao liberalnu vladu s
Draganom Cankovim (1828-1911) na elu. Ne samo da izmeu kneza i novog predsednika
vlade nije bilo poverenja ve su izazivali gnev Rusije svojim nastojanjima da jedan drugog
prevaziu u nacionalizmu. Sve vei broj obrazovanih Bugara postajao je umoran od ruskog
meanja, vrenog preko ruskog generalnog konzula u Sofiji i vojske u kojoj su ministar

21
vojni i svi oficiri ina vieg od kapetanskog bili poslati iz Rusije.
Posle ubistva Aleksandra II 1881, njegov naslednik Aleksandar III pokazao je vie
sklonosti da saslua predloge svog tienika. Knez je sazvao Ustavotvornu skuptinu da
razmotri izmene ustava. Liberali su na to pristali, uvereni da e pobediti, ali su izbori tako
sprovedeni (nakon to je proiena uprava, uz javnu podrku cara, i od Rusa kontrolisanim
izborima) da su samo dva liberala ponovo izabrana. Skuptina se sastala u Svitovu i odmah
prihvatila predloge promena. Aleksandar je veto izveo prevrat. Seljatvo je bilo privreno
Rusiji i razoarano liberalima, ali, politiki svesniji Bugari nisu prihvatali vladavinu
konzervativne oligarhije, dok knez nije bio spreman da podnosi liberale.
On je morao da prilagodi prilike uz pomo konzervativaca i ruskih generala, tako da
je za jesen 1882. sazvao izbore sa novim ogranienim pravom glasa. Izborni rezultati ohrabrili
su konzervativce da se oslobode zavisnosti od ruskih generala. Knez i stranaki prvaci postigli
su 1883. sporazum. Aleksandar je trebalo, na prvom mestu, da vrati trnovski ustav, dok bi
liberali razmotrili usvojene reforme. Generali su napustili vladu, i Cankov je sastavio
koalicioni kabinet.
Ovo razdoblje nikome nije donelo koristi. Seljatvo je verovalo da su Aleksandar i
politiari razljutili ruskog cara. Relativno slobodni izbori iz 1884. bili su pozornica
nadmetanja izmeu desnog i levog krila Liberalne stranke. Spremnost Cankova da razmotri
ustavnu reformu i plati oigledno visoku cenu eleznice izmeu Ruuka i Varne, koja je bila
u britanskom vlasnitvu, doveli su do poraza liberalne desnice na izborima gde je tek 28%
glasaa izalo da glasa. Petko Karavelov (18431903) imenovan je da predvodi vladu
liberalnog levog krila. Podela je konano formalizovana poto su se karavelisti prozvali
demokratama.
Znaajno pitanje nacionalnog jedinstva ponovo je bilo u ii interesovanja. U
Istonoj Rumeliji meunarodna komisija sastavila je razraen organski statut, sa pokrajinskim
ustanovama smetenim u Plovdivu (Filipopolj) i odredbama koje su osiguravale zastupanje i
nebugara u njima. Sultan je zadrao konano pravo veta na zakonodavstvo . Bugari su inili
70% stanovnitva. Njihova politika premo uspostavljena je na izborima iz 1879, na kojima
su od trideset est mesta u oblasnoj skuptini Bugari osvojili trideset jedno.
Politiari u junoj pokrajini smatrali su da je ujedinjenje sa Bugarskom pitanje
vremena. Tako su mislili i Rusi, ali jo uvek nisu bili spremni da takav in odobre, dok je knez
Aleksandar u nacionalnim prohtevima video put ponovnog uspostavljanja svog uticaja. I
pored toga to se sa time nisu slagali ni Srbi ni Grci, slovensko stanovnitvo u Makedoniji
smatrano je Bugarima. Mnogobrojni Makedonci, koji su se istinski oseali Bugarima, naselili
su se u Bugarskoj, gde su stvorili ekstremnu frakciju na demokratskoj levici.
Centralni revolucionarni komitet obnovljen je da bi podsticao ustanke. Poto je Porta
pojaala kontrolu nad Makedonijom, a Karavelovljeva vlada obustavila iru delatnost,
Komitet se posvetio ogranienijim ciljevima. U septembru 1885. Komitet je organizovao
vojni udar u Plovdivu, posle koga je proglaeno prisajedinjenje Istone Rumelije Bugarskoj.
Aleksandar i Karavelov nali su se izmeu dve opasnosti: da uvrede Rusiju ako prihvate uniju
ili ogore javnost ako je ne prihvate. Reenje nedoumice ubrzao je liberalni predsednik
narodne skuptine Stefan Stambolov (1854-1895) kada je izjavio knezu da moe da bira
izmeu odlaska u Plovdiv i povratka u Darmtad. Tada je Aleksandar otiao u Plovdiv i
potvrdio ujedinjenje.

22
 Veliko oduevljenje nastalo je meu Bugarima i pored reakcija sa svih strana. Car je
opozvao ruske oficire iz Bugarske i Istone Rumelije. Grka i Srbija protestovale su zbog
krenja Berlinskog ugovora; britanski pritisak spreio je Grke da se svrstaju uz Srbiju, koja je
pola u rat. Bez oficira sa inom viim od kapetanskog, bugarska vojska je, posle trodnevne
bitke, zaustavila srpsku ofanzivu. Bugarska javnost podravala je svoju vojsku; srpsko
mnjenje nije prihvatalo rat; oiljci koji su ostali posle tog rata bie korieni u budunosti.
Novonastala balkanska drava izala je iz bitke na Slivnici zajedno sa Istonom
Rumelijom, s veim ugledom i pouzdanjem koje je imala u odnosu na svoje susede. U prolee
1886. sile su postigle sporazum kojim je obnovljen status quo ante bellum izmeu Srbije i
Bugarske, a knez Bugarske (koji pri tome nije pomenut po imenu) imenovan je za generalnog
guvernera Istone Rumelije za narednih pet godina.
Bugarskoj je nagoveteno da e unija za Rusiju postati prihvatljiva samo pod drugim
knezom. Narod je bio zabrinut zbog ograniavanja onoga to je postignuto. ak je i Istona
Rumelija izazivala probleme. Plovdivski politiari odbijali su da ih manje iskusne sofijske
kolege tretiraju kao pomonike. Odlazak ruskih oficira i ukljuivanje june milicije u
bugarsku vojsku politizovali su unapreenja u vojsci.
Izbori za prvu zajedniku skuptinu odrani su 1886. godine. Problem je nastao oko
eleznike veze Ruuk-Varna, za koju je Karavelov sada bio rad da plati cenu viu od one
koju je 1884. smatrao preteranom. Rasprave i demonstracije okrenule su se protiv kneza
Aleksandra. U toku dve nedelje izmeu avgusta i septembra njega je zbacila grupa u Rusiji
kolovanih oficira, te je ispraen iz zemlje, da bi se jo jednom vratio pomou Stambolova, i
tek potom, po carevoj elji, ponovo napustio zemlju.
Stambolov je ostao na elu kneevskog namesnitva koje je imenovalo koalicionu
vladu i sazvalo skuptinu radi izbora novog kneza. Svi ruski oficiri su napustili Bugarsku.
Bilo je neophodno imati kneza. Razmatrane su razne mogunosti, ali nije naeno reenje, sve
dok nije pronaen Ferdinand od Saks-Koburga i Gote (1861-1948). Ferdinand je preuzeo
dunost u avgustu 1887, ali je ostao nepriznat u narednih devet godina. Novi vladar je za
predsednika vlade uzeo oveka koji ga je doveo na presto. Upueni jedan na drugog, niim
drugim sem zajednikim interesom, Ferdinand i Stambolov morali su da se saradnjom dokau
kao stvarni vladari jedne sreene drave, kako bi mogli da gaje bilo kakvu nadu da e i
formalno biti priznati. Prekretnica, nastala 1890, kada je spreena zavera iji je cilj bilo
Ferdinandovo svrgavanje, ukazala je na nezadovoljstvo reimom, ali i na njegovu
snalaljivost.
Narod je bio zabrinut za budunost Bugarske i sudbinu njenog uticaja u Makedoniji.
Turci, Grci i Srbi su ve bili na oprezu. Stambolov je verovao kako se jedini nain da za
Bugarsku obezbedi itavu Makedoniju svodi na njenu bugarizaciju dok je jo pod osmanskom
vlau. Ubedio je Turke da bi svaka alternativa Ferdinandu za njih bila samo gora, i omoguio
dolazak egzarhistikih episkopa na prestole tri znaajne episkopije u Makedoniji Ohridske,
Skopske i Bitoljske.
Sledei Stambolovljev izborni trijumf iz 1890. je zato steen sa srazmerno malo
pritiska. Naredne godine, meutim, na njega je izvren neuspean atentat, za koji je on
verovao da je podstaknut od Rusije. Odgovorio je odmazdom nad makedonskom klikom i
urbom da dobrim dinastikim brakom pojaa Ferdinandov poloaj. Marija Lujza od

23
Burbon--Parme bila je prilika, ali njena porodica nije elela da je uda bez garancija da njena
deca nee biti manje katolici od svojih roditelja.
Ferdinand je ve bio osloboen ustavne obaveze prelaska u pravoslavlje poto je
prihvaen kao drugi prvi knez". Tako je Stambolov jednim amandmanom uneo izmene da se
oslobaanje od ove obaveze proiri na prvog kneza i njegovog naslednika, u nadi da e opte
zadovoljstvo prevladati primedbe svetenstva. Venanje je obavljeno u Italiji. Egzarh je
popustio i devet meseci kasnije roenje sina prihvaeno je sa jo veim oduevljenjem. Boris
(1894-1943) je dobio ime po bugarskom srednjovekovnom vladaru koji se pokrstio.
Izmeu ova dva srena dogaaja Stambolov je obezbedio jo jednu pobedu na
biralitima, ali je njegov poloaj bio oslabljen. Seljako nezadovoljstvo dovodilo je do
pojedinanih pobuna. Stambolov je pri tom poeo da se ruga Ferdinandovom evropskom
ceremonijalu. Sukob oko imenovanja novog ministra vojnog 1894. doveo je do njegove
ostavke. Godinu dana kasnije ubili su ga osvetniki Makedonci. Stambolov je dokazao da
Bugarska moe da preivi kao meunarodni izoptenik, ali je to postigao po cenu izvrtanja
trnovskog ustava. Njegove izborne zloupotrebe bile su gore od svega to je ikada uinjeno u
susednim zemljama. Ostavio je naslee u kom su stranke postale rascepkane grupe koje su se
nadmetale o zatitu sve monije izvrne vlasti.
Knez Ferdinand je sledeeg predsednika vlade naao u Konstantinu Stoilovu (1853-
1901), umerenom konzervativcu, obrazovanom u Nemakoj i Francuskoj, nestrpljivom da
doe do kompromisa sa Rusijom. Kada je stupio na dunost, Stoilov je stvorio svoju Narodnu
stranku, iji je program bio Sloboda i zakonitost, poredak i meunarodno
priznanje. Takav program obezbedio mu je neubedljivu veinu, razume se uz pomo
uobiajenih, mada neto manje surovih metoda.
Meunarodno priznanje je, uprkos mestu koje je imalo u sloganu, dolo prvo. Smru
Aleksandra III 1894. uklonjena je najvea prepreka. Na Ferdinandove izjave sauea
odgovorio je Nikolaj II. Led je probijen, ali su brojna pitanja jo bila nereena. Najvanije
meu njima bilo je pitanje veroispovesti naslednika. Ferdinand je to uzalud branio pred
papom, te je februara 1895. objavio da e naslednik Boris prei u pravoslavlje.
Nikolaj II je prihvatio da mu bude kum. Sultan je priznao Ferdinanda za kneza
Bugarske i generalnog guvernera Istone Rumelije. Sledilo je priznanje ostalih sila. Knez
Ferdinand je otputovao u Carigrad da poloi vazalsku zakletvu sultanu, potom se uputio u
obilazak evropskih prestonica i naposletku prisustvovao carevom krunisanju. Bugarska je
delovala kao nezavisna drava, uprkos injenici da je njen dvostruki status pod sultanovim
sizerenstvom jo jednom potvren i papskoj osudi koju je na sebe navukao Ferdinand.
Knez je preuzeo upravu nad celokupnim politikim sistemom zemlje, zahvaljujui
svom uticaju na ministarstva vojske i spoljnih poslova i delei stranke u suparnike frakcije.
Meunarodno priznanje nije reilo sve probleme. Stoilovljeva vlada je pokazala zanimanje za
modernizaciju i smanjenje represije, ali je napredak u pogledu Makedonije bilo teko postii
zbog evropskog protivljenja i finansijskih nedaa kod kue.
Situacija u Makedoniji se pogoravala. Krajem 1894. brojni aktivisti su se okupili u
Sofiji i ponovo osnovali Centralni komitet, iji je cilj bilo organizovanje upada preko granice.
Vlada im je povlaivala, da se ne bi suprotstavila u narodu popularnoj borbi i kako bi imala
makar izvesnu kontrolu nad njom. Meutim, ostale bande su delovale samovoljno. Marta
1897, imajui u vidu pogoranje odnosa Turske i Grke zbog Krita, Bugarska i Srbija su se

24
tajno sporazumele, garantujui da nee poi jedna protiv druge u predstojeem sukobu.
Osujeeni stavom svoje vlade, mnogi makedonski aktivisti odbacili su obaveze prema
Bugarskoj, okrenuvi se osloboenju Makedonije, koje nisu eleli da meaju u suparnitva
meu dravama, nastojei da od Makedonije stvore zaetak balkanske federacije.
Za Stoilovljevom vladom, koja je sila sa vlasti krajem 1899, usledio je niz
kratkovekih kabineta, poto je potra-ga za budetskim prihodima ubrzala najteu domau
krizu od osloboenja. Do 1901. javni dug je narastao na 250 miliona zlatnih franaka, a
njegova otplata je odnosila 30% budeta. Vlada nije imala drugog izlaza nego da prihvata sve
uslove koje bi strani kreditori izabrali da nametnu, kakvi god oni bili. Kako trgovina i
industrija jo uvek nisu bile dovoljno razvijene, samo je zemlja mogla da donosi budetske
prihode. Zemljini porez koji je uveo Stoilov zamenjen je, 1899, desetkom. Meutim, koliko
god finansijski bila privlana za vladu, takva promena predstavljala je potpunu suprotnost
modernizaciji koju je poststambolovska uprava elela da sprovede.
Povratak na desetak, pored loih etvi i filoksere, stvorio je idealne uslove za nov
politiki pokret posledicu sve veeg otuenja sela u devedesetim godinama 19. veka, kao i
neuspeha vlasti da bilo ta uine u vezi sa tim. Odluan da popravi poloaj seljatva, Bugarski
zemljoradniki narodni savez odrao je svoj prvi kongres u decembru 1899. godine. Ustav su
napisali intelektualci" (podrazumevajui pri tom ljude sa neto obrazovanja), i to za
idealizovano seljatvo koje se nije trudilo da uestvuje u politikom ivotu. Glasalo je ne vie
od polovine birakog tela. Seljatvo nije razumevalo razloge zbog kojih Bugarska treba da
bude u loim odnosima sa Rusijom. Modernizacija koju su sprovodile vlade posle
Stambolovljeve nije im znaila nita.
Oko 150.000 muslimana izbeglo je tokom rata i zaposedanje naputene zemlje
stvarno je dovelo do ukidanja osmanske zemljine imovine, privatne i dravne. I, mada se vie
od polovine izbeglica vratilo posle rata, uskoro su iznova poeli da odlaze, ak i iz Istone
Rumelije. Vlada je uzela gotovo svu nekadanju dravnu zemlju i ume, zajedno sa privatnim
imanjima naputenim u toku tri godine, koje je veinom dala u zakup ili prodala. Zauzimanje
zemlje bivih itluka regulisano je 1880. uspostavljanjem petnaestogodinje isplate otkupa,
iji su uslovi kasnije olakavani.
Procenjuje se da do 1880. u Bugarskoj i Istonoj Rumeliji nije bilo u turskom posedu
vie od 25% obradive zemlje, dok je do 1900. njihova povrina smanjena na ispod 15%.
Naposletku su bugarski seljaci stekli zemlju, poto su je isplatili dravi, koja je dala nekakvu
nadoknadu njenim prvobitnim vlasnicima. Smanjivanje broja muslimanskog stanovnitva
omoguilo je inokosnim sitnim posednicima da ostanu pretean sloj stanovnitva u zemlji, ak
i u uslovima porasta stanovnitva. Povrina obradive zemlje se poveavala, poto do 1907.
nije ograniavano krenje uma. Veina porodica imala je dovoljno za svoje potrebe.
ak i pored toga to su porodine zadruge bile u stalnom opadanju, kao i u Srbiji, u
mnogim oblastima je obrada zemlje, i pored posedovanja, bila regulisana od mesnih vea koje
su inile glave domainstava. Nije postojao viak koji bi omoguio zemljoradniku trgovinu,
a postojala je mala potreba za bilo im sem onim to je neophodno za obradu zemlje
zastarelim metodama. Seljaci su sami proizvodili hranu i veoma su malo zavisili od spoljnog
sveta. Najznaajniji usevi bile su itarice, a ovce su im obezbeivale meso i mleko.
Kako se sve primetnije produbljivao jaz izmeu sela i gradova, koji vie nisu bili
naseljeni Grcima i Turcima, raslo je nezadovoljstvo seljaka prema bugarskom graanstvu,

25
koje je koristilo dobiti koje su finansirane poveanim porezima.
Iako se njihovi prihodi uglavnom nisu smanjivali i pored poveanja poreza, seljaci su
bili prinueni da pozajmljuju da bi kupovali zemlju. Poto su porezi poveavani od sredine
devedesetih godina, zajedno sa cenom zemlje, koje vie nije bilo tako mnogo na raspolaganju,
seljaka zavisnost od zajmova je rasla.
Novac su uglavnom pozajmljivali privatni zajmodavci, ije kamate nikada nisu bile
nie od 25%, a mogle su biti visoke i do 200%. Bankarski sistem jo uvek nije pruao
alternativno kreditiranje. Strane banke nisu stvarno ule u Bugarsku sve do devedesetih
godina, niti je bugarski kapital uspeo u osnivanju privatnih banaka. Narodna banka nije imala
svoje ogranke izvan veih gradova. Agrarnu krizu iz poslednjih godina stolea nisu mogle da
spree ni Midhatove nedovoljne poljoprivredne tedionice, koje je teko pogodio rat, kao ni
zaeci kreditnog udruivanja.
Stanovnici gradova su inili petinu stanovnitva, ali je samo osam gradova imalo
vie od 20.000 stanovnika. Urbanizacija je uglavnom bila posledica poveanja birokratskog
aparata, naroito u Sofiji. Prestonica je sa 20.000 stanovnika, koliko je imala 1880, bila manja
od Plovdiva, Ruuka, Varie i umena. Taj grad je proglaen prestonicom zato to je bio blii
Makedoniji i to se nalazio na raskrsnici znaajnih puteva. Stanovnitvo Sofije je do 1905.
poraslo na 83.000 (od njih je samo 37% tu bilo i roeno), a njene male, u turskom stilu
izgraene, kue i krivudave uliice ustupale su mesto reetkasto rasporeenim zapadnjakim
upravnim i stambenim zgradama.
etvrtina zaposlenih u Sofiji bili su dravni slubenici. Dve hiljade Bugara zaposlila
je ruska privremena uprava, a na prelazu izmeu dva veka bilo je 20.000 inovnika. U
poetku su bile ponuene visoke plate kako bi bila spreena korupcija i privueni najbolji
domai ili rasejani Bugari, ali naposletku su takve mere dovele do toga da su sva ostala
zanimanja ostala bez sposobnih kandidata. Rast gradova samo se u ogranienoj meri moe
pripisati industriji. Rat je razorio vei deo ranije industrije. Deset godina kasnije bilo je oko
devedeset mlinova, pogona za preradu duvana, pivara i destilerija, tekstilnih i koarskih
radionica, uvrenih meu fabrike" zato to su koristile maine, zbog ega nisu bile pod
upravom uspostavljenih esnafa. Vea preduzea su se nalazila u vlasnitvu i pod upravom
stranaca. Vlada, koja je upravljala eleznicom i basenom rudnika uglja u Perniku, pokazala je
zainteresovanost da podstakne razvoj industrije putem olakica, monopola i koncesija, ali se
meala uglavnom kada je to bilo hitno i neophodno. I pored toga to je 1.566 kilometara pruge
u 1900. rado uporeivano sa 1.033 kilometra grkih pruga, ili sa samo 571 kilometrom
srpskih, eleznica je bila graena uz velike tro-kove, manje da unapredi ekonomski razvoj
nego da izae u susret meunarodnim i politikim potrebama.
Poto su kapitulacije i dalje vaile, Bugarska je imala malo slobode u carinskoj
politici. Njen izvoz je bio zasnovan na poljoprivredi (itarice su bile najznaajniji proizvod),
dok su uvoeni uglavnom industrijski proizvodi. Najvei bugarski kupac u razdoblju od 1891.
do 1895. bilo je Osmansko carstvo (sa kojim je razmena dostizala 29% spoljne trgovine), a
zatim Francuska, dok je najznaajniji izvor bugarskog uvoza bila Austrougarska (sa 36%),
zatim Velika Britanija. Uprkos injenici da je 1881. uspostavljena zasebna bugarska moneta
lev, ujednaena sa francuskim frankom, osmanski i ruski novac je bio u opticaju sve do
kraja stolea. Jedan od pokazatelja niskog nivoa ekonomskog razvoja predstavlja i injenica
da je u istom razdoblju odtampano banknota za samo dva miliona leva.

26
 Evropska Turska

Osmansko carstvo je iz istone krize izalo ozbiljno oslabljeno teritorijalno,

politiki i ekonomski. U Evropi je zadralo Trakiju, Tesaliju, Epir, Makedoniju i Albaniju.
Tesalija i deo Epira bili su ustupljeni Grkoj nekoliko godina docnije, 1881, u okviru dopune
Berlinskog ugovora. Iako su i dalje formalno bili delom Carstva, niko vie nije mogao da
poveruje da e u Bugarskoj, Istonoj Rumeliji (ili severnoj Trakiji, koja je u sutini ve
postala juna Bugarska) i Bosni i Hercegovini ikada biti obnovljena osmanska vlast.
Ustanak u Hercegovini podudara se s ozbiljnom ekonomskom krizom, koju je izazvala
nesposobnost Porte da plaa svoje dugove. Problem je pogoran jer je trebalo pruiti pomo
mnotvu izbeglica s izgubljenih teritorija. U smutnji, koja je usledila, izgledalo je da
Midhatov ustav iz 1876 (sa senatorima imenovanim doivotno i poslanicima koje je biralo sve
muko stanovnitvo) obeava udesna dostignua. Odrani su izbori za parlament koji se
sastao 1877, ali je samo godinu dana kasnije Abdulhamid II uklonio reformatora, raspustio
parlament i stavio ustav na stranu. Tanzimat je tako okonao sultan koji e narednih trideset
godina vladati na elu autokratskog reima, ali je i bio prinuen da 1881. prihvati osnivanje
Uprave osmanskog javnog duga.
Abdulhamid je iskoristio svoj poloaj kalifa da bi, nastupajui kao glasnogovornik
svih muslimana sveta, uveao mo Osmanskog carstva i oseanje turskog nacionalizma, koji
je nastajao, sjedinio s ostalim muslimanima. Tek na samom kraju stolea politika elita
Carstva poela je da se identifikuje sa turskom narodnou, a osmanska vlada da se pominje
kao turska. Nacionalizam se javio meu balkanskim Turcima iz psiholoke podloge islama
kao granine vere. Istrajavanje na islamu je u stvari doprinelo da bude umanjena reakcija
protiv uvoea tehnolokih novina.
Zapadna vojna obuka i savremene kole artikulisale su oseanja turskog
nacionalizma, podsticanog buenjem balkanskih nacionalizama i ekonomskim iniocima.
Politiki poslenici nastojali su da se poistovete sa muslimanskom veinom na verskom i
kulturnom polju. Njihova nastojanja da ouvaju prevlast stare osmanske birokratske i vojne
elite ozbiljno je ometao sve vei ekonomski uticaj koji je imao Zapad i njegovi veinom
nemuslimanski posrednici. Ustavni ideal mladih Osmanlija" odrao se u tajnim udruenjima
nastalim u oficirskom koru i na univerzitetu. Jedna takva grupa bio je Komitet za jedinstvo i
progres (KJP) iz 1899. iji su lanovi bili poznati kao mladoturci".
Isticanje islama i zaeci turskog nacionalizma dodatno su doprineli otuivanju
nemuslimana. Podrka koja je pruena bugarskom raskolu, tako to je iz pravoslavnog mile
ta izdvojen njen najvei slovenski deo, izotrila je etniku svest preostalog pravoslavnog
stanovnitva koje je govorilo grkim jezikom. Njeno uspostavljanje je znatno doprinelo
svrstavanju na verskoj i kulturnoj osnovi. Istovremeno tenje za ujedinjenjem sa Grkom, iji
su nosioci bili pozapadnjaeni intelektualci, ile su protiv prevlasti koju je tradicionalna elita
uivala jo od tanzimata.
Na Kipru, kojim su upravljali Britanci (ostrvo je sve do 1914. formalno bilo
osmansko), sa grkom pravoslavnom veinom od 74%, moderni grki nacionalizam izriito je
doivljavan kao podriva starog poretka, ali je nadalje bio britanski problem. Iako se

27
pravoslavna kiparska elita prilagoavala britanskoj vlasti bre nego to se muslimanska elita u
Bosni usklaivala s austrougarskom upravom, drugaija paralela sa Bosnom mogla se uoiti
na Kritu. Tamo su pripadnici gornjih slojeva ostrvske dvadesetprocentne muslimanske
manjine drali velike posede i najbolje poloaje u upravi.
Do 1841. Krit je bio zavisna oblast egipatskog guvernera. Od ponovnog
uspostavljanja osmanske vlasti esti ustanci hrianskog stanovnitva dovodili su do
zavoenja i ukidanja reformi. Nastavljeni nemiri i nasilja doveli su do podvajanja; hriani iz
gradova traili su utoite po selima, dok su se uasnuti muslimani sakupljali u gradovima.
Imenovanjem Aleksandrosa Karateodori-pae, fanariota i Portinog predstavnika na Kongresu
u Berlinu, koje je izvreno 1895, niko nije bio zadovoljan. Razjarivi muslimane, ono nije
spreilo naredni grki ustanak koji je izbio 1896. godine.
Izvetaji o pokoljima su tako uzbunili javnost da je atinska vlada bila prinuena da
1897. poalje trupe i brodove na ostrvo. Sile su tada istupile, poslale tamo meunarodne
jedinice, navele grke snage da se povuku i isposlovale autonomni status za ostrvo. Ustanak
ne samo da se nije gasio ve se proirio na kontinentalne oblasti Osmanskog carstva, koje su
bile naseljene preteno Grcima, i doveo do katastrofalnog grko-turskog rata. Sile su
onemoguile ujedinjenje i uspostavile au-tonomiju, zatitivi Grku od potpunog poraza.
Poslednje osmanske trupe napustile su Krit 1898, a meunarodne snage su ostale do 1909.
godine. Grki princ ore (1869-1957), drugi sin kralja ora, doputovao je krajem 1898. da
stupi na mesto visokog komesara po novom ustavu. Narodna skuptina je izabrana 1899.
Sledilo je iseljavanje muslimana.
Na Makedoniju, u sreditu Balkana, koju su inila tri vilajeta Solunski, Bitoljski i
Skopski (od 1877. nazvan Kosovski) bili su usredsreeni suparniki nacionalizmi. Njeno
stanovnitvo inilo je nekoliko etnikih grupa koje su se na tom prostoru srele i saivele
Grci, Bugari, Srbi, Albanci, Turci i Vlasi, a da ne pominjemo seosku veinu koja je govorila
slovenskim dijalektima. Identitet pripadnika tog stanovnitva zavisio je od vremena, mesta,
obrazovanja, porodinih veza, linih sklonosti i delovanja susednih drava. Muslimani su
inili verovatno gotovo polovinu ukupnog stanovnitva (bili su to Turci, Albanci, slovenski
muslimani, kao i oni koji su doli iz Rusije i izgubljenih balkanskih provincija).
Veina seljaka bili su napoliari na itlucima koncentrisanim u vlasnitvu osmanskih
inovnika Turaka i Albanaca, mada su mnoga imanja u okolini Soluna bila u posedu grkih
i jevrejskih trgovaca. Veina itluka povrinom je bila manja od 200 hektara i sastavljena od
nejedinstvenih imanja. Zemljoposednici su, potpomognuti od strane albanskih i doseljenikih
bandi, uzimali polovinu roda, nameui godinje najmanje deset dana kuluka.
Tokom rata i posle Berlinskog ugovora izbio je niz seljakih buna. Ustanak iz 1880.
izbio je, pre svega, kao posledica preseljenja muslimana iz izgubljenih podruja u
Makedoniju. Zastraivano i lieno podsticaja za poveavanje poljoprivredne proizvodnje,
hriansko seljatvo selilo se u ostale balkanske zemlje i Sjedinjene Drave. Zemlja i klima
bili su pogodni za gajenje penice, iji se prinos, i pored toga to je gajena na dvostruko
veem prostoru, do 1910. nije mogao da poredi sa prinosom u Srbiji. Duvan, iji je prinos
ostvarivao deset puta veu vrednost od penice i brana, odlazio je italijanskim i
austrougarskim monopolima.
Industrijska radna snaga, koju je inilo oko 10.000 radnika, bila je uglavnom
zaposlena u sedamdesetak fabrika" opremljenih mainama veinu njih inili su mlinovi i

28
pogoni za preradu duvana. Preko dvadeset"takvih fabrika nalazilo se u Solunu, koji je krajem
stolea porastao na 130.000 stanovnika i koji se mogao nadati da e privui kapital.
Sjedinjenjem stranog i domaeg kapitala u Solunu je 1888. osnovana Solunska banka koja je
potpomagala luku sredozemnu trgovinu, nudei, ipak, male podsticaje zaleu. Razlozi za
izgradnju eleznice, izuzimajui onu znaajnu za luku, nisu bili ekonomski. Koncesije za nju
dodeljene su radi transporta vojske. eleznika pruga za Skoplje dovrena je pre krize, ali sve
do 1888. nije spojena sa srpskom prugom iz pravca Beograda. Koncesije za izgradnju pruge
do Bitolja i Carigrada date su devedesetih godina veka.
Izvesne nade polagane su u Srbiju kneza Mihaila, ali Srbija je usredsredila svoje
delovanje ka Bosni, tako da je bugarski nacionalizam bio prvi koji je ugrozio pozicije
jelinizma u Makedoniji. Stvaranje egzarhata oslabilo je grku prevlast u crkvenoj hijerarhiji,
stvorivi ogoreno suparnitvo, koje se u poetku ispoljavalo kroz crkvenu, prosvetnu i
kulturnu propagandu. Kada je prestala da se bavi prevashodno Bosnom, i Srbija se, pred kraj
stolea, ukljuila u tu borbu. Prodor ka jugu smatran je delimino i nainom odbijanja
austrijske prevlasti i srpska zainteresovanost za Makedoniju je poveana.
Grka, Bugarska i Srbija inile su sve to su mogle kako bi razdelile osmanske
posede na Balkanu, ak i kada je izgledalo da podravaju ideju o makedonskoj autonomiji.
Kako se rat rei pretvarao u oruanu borbu gerilskih odreda, novi odgovor na pritiske sa
strane bilo je isticanje makedonske posebnosti, koja je ila u prilog tenjama ka samobitnosti.
Ta ideja potekla je od mlade gradske inteligencije, koja se nalazila pod uticajem bugarskih i
srpskih socijalista. S naglaskom na poretku drutvene jednakosti, ova ideja je okupljala
seljatvo koje se bunilo protiv zloupotreba zemljoposednika i vlasti, ali i protiv unakrsne vatre
raznih nacionalista kojoj su bili izloeni.
U Solunu su 1893. militantni zagovornici autonomistike ideje osnovali Makedonsku
revolucionarnu organizaciju, koja je propovedala nedeljivu Makedoniju za Makedonce, ali
je i odravala veze sa Sofijom. Kada su sledee godine makedonski emigranti u Bugarskoj,
nenaklonjeni politici koju je usvojila solunska organizacija, osnovali Vrhovni komitet, nazivu
svoje makedonske revolucionarne organizacije dodali su re unutranja (vnuterna
VMRO). Za akcijama, u manjoj ili veoj meri od Bugarske podravanih, mada suparnikih
eta, usledila su dejstva grkih i srpskih eta, kao i brze osmanske odmazde. Bezvlae koje je
nastalo obesmislilo je nekadanje zamisli kneza Mihaila za ujedinjenje balkanskih snaga radi
proterivanja Turaka sa Balkana.
Osmanska vlada je ak naila na tekoe prilikom sprovoenja svoje vlasti ili zatite
svojih interesa u albanskim oblastima, koje su sa veinom od 70% oile preteno muslimanske.
Tek su posle okonanja grkog Rata za nezavisnost one dobile odreene ruke da namire
raune sa velikim albanskim gospodarima. ezdesetih godina veka carigradska vlada se
poigravala zamilju stvaranja jednog albanskog vilajeta, kako bi obuzdala slovenski
nacionalizam, da bi naposletku reorganizovala njihove teritorije u tri, a potom u etiri vilajeta,
u kojima je ivelo i nealbansko stanovnitvo. Poput onih u Bosni, albanski begovi su se
suprotstavili tanzimatu, odbivi inovnike imenovane iz prestonice. Plemenima naseljene
visoravni nastavile su da vode sopstvene poslove; u nizijama su opstali veliki posedi. Kao i u
Makedoniji, loi uslovi na selu podsticali su iseljavanje u Carigrad, Egipat, Bugarsku,
Rumuniju, junu Italiju i Sjedinjene Drave.

29
 Albansko pitanje pojavilo se kao posledica Sanstefanskog ugovora, koji je susednim
hrianskim dravama dodelio podruja na kojima su iveli Albanci. Lokalni prvaci su, uz
podrku osmanskih paa, pisali apele silama i podizali vojske svojih naoruanih pristalica. U
prolee 1878, uprkos prilikama povoljnim za ratnu stranku u Carigradu, vei broj uglednih
Albanaca izjanjavao se protiv odredaba koje su se ticale oblasti Albanije (Arnautluk na
turskom). Sazvali su delegate sva etiri vilajeta na sastanak u Prizrenu, upravo onda kada su
se predstavnici sila okupili u Berlinu.
Negde izmeu pedeset i osamdeset njih, veinom muslimanskih uglednika iz
ugroenih severnih oblasti, okupilo se u junu i stvorilo Prizrensku ligu. Stiglo je, takoe, i
nekoliko muslimanskih begova iz Bosne. Verujui u savez s Albancima, neki od njih su odista
eleli da naglase osmansko-muslimansko jedinstvo. Drugi su radije isticali jedinstvo svih
Albanaca, muslimana i hriana. Osnovan je komitet radi nadgledanja delatnosti, sakupljanja
novca i organizovanja vojske. Delegati su zatraili podrku od Porte, iako su izjavljivali da su
oni iznad svega Albanci". Uputili su Berlinskom kongresu memorandum, zahtevajui
ouvanje celovitosti albanskih teritorija". Porta je isprva podrala Ligu, kako bi uticala na
Kongres radi revizije Sanstefanskog ugovora.
Sile su postale svesne da Albanci postoje, tako da je sam Bizmark morao ljutito da
izjavi kako ne postoji nikakva albanska nacionalnost. U Berlinu je Osmanskom carstvu
ostavljeno vie teritorija nego odredbama Sanstefanskog ugovora, ali je jo postojala snana
unutranja opozicija odredbama vezanim za Crnu Goru i zabrinutost oko budueg sporazuma
sa Grkom. Porta je pribegla taktici odugovlaenja oko odreivanja novih crnogorsko-
osmanskih granica. Kada su se naposletku osmanske trupe povukle, jedinice Lige zauzele su
njihovo mesto, odupirui se Crnogorcima, ali i Porti koja je morala da sprovede odluke sila.
Istovetan otpor predavanju bilo kolike teritorije Grkoj postojao je i u Epiru, podstaknut istim
motivima i odbrane celovitosti Osmanskog carstva i zatite lokalnih privilegija, a takoe
praen osmanskim odugovlaenjem. Konano je najvei deo Epira ostao osmanski.
Poetkom 1881. kosovski prvaci (tj. prvaci severozapadnog planinskog dela
istoimenog osmanskog vilajeta) uli su u otvorenu pobunu, da bi potom, zajedno sa snagama
Lige, prodrli sve do Skoplja. Veliku osmansku vojsku, koja je s prolea poslata na njih,
potpomogli su lojalni Albanci, pa je Liga propala. Njeni voi su pohapeni ili prognani u
druge krajeve Carstva, ali daljih odmazdi nije bilo.
Trogodinje postojanje Lige bilo je veoma znaajno. Ona je bila delo brae Fraeri,
koji su, kao tipini izdanci vremena, sluili istovremeno osmanskoj vladi i albanskom pokretu
koji je bio u nastajanju. Braa Fraeri stekla su visoko obrazovanje, bili su pod uticajem
evropskih nacionalnih pokreta i pripadali su znaajnoj zajednici carigradskih Albanaca. Ipak,
ne bi trebalo prenaglasiti nacionalistiku orijentaciju Prizrenske lige koja je, iako rairena u
narodu, bila pod pretenim uticajem i tesno povezana sa muslimanskim tradicionalistima.
Veina njenih lanova je stupila u akciju radi ouvanja svoje zemlje unutar Osmanskog
carstva ili zbog nezadovoljstva usled tekih ekonomskih uslova. Albanske jedinice su
uestvovale u ratovima protiv Srbije i Crne Gore; mnogi njihovi vojnici poli su u borbu za
Ligu, a veliki broj njih se kasnije borio protiv nje, rame uz rame sa turskim regularnim
snagama.
Albanski muslimani prihvatili su islamistiku orijentaciju Abdulhamidove vladavine.
Porta je preduzela mere da upravo pomou Albanaca zasnuje sultansku vlast na Balkanu.

30
Albanci iz predatih teritorija naselili su se u oblasti Kosova, gde su vrili, zbog svojih
izgubljenih imanja i zemlje, odmazdu nad tamonjim Srbima. Osmanske vlasti su podsticale
naseljavanje albanskih gortaka u plodne doline, poveavajui tako njihovo prisustvo na
Kosovu, u Makedoniji i Epiru. Od tog vremena osmanske vlasti su u punoj meri koristile
albanske vojne snage. Propaganda je dokazivala kako napredak, pa ak i sam opstanak
Albanije, zavise od Osmanskog carstva. Mnogo je uinjeno za razvoj muslimanskog
obrazovanja u Albaniji. Uticaj je vren preko uglednih porodica, iji su lanovi postajali
oblasni guverneri, ministri i savetnici.
Pogorano stanje u evropskim provincijama na prelazu izmeu dva veka dovelo je
zatim do promene Portine albanske politike. I dok su se Albanci sa juga verno borili u grko-
turskom ratu 1897, Albanci iz severnih oblasti pridruili su se sve aktivnijem etnikom
ratovanju naoruanih bandi raznih etnikih grupa, dolazei u sukobe ak i sa redovnom
vojskom. Oblast Kosova je ponovo postala najvei bezbednosni problem, poto je privid
osmanskog poretka opstajao u planinskim predelima samo po cenu kupovanja lojalnosti i
neredovnih vojnih usluga nestalnih pljakaa, i to pomou privilegija, inova i novca.
Muslimansko-hrianski odnosi su pogorani.
Umeale su se i Austrougarska i Italija. Be je podupirao nastojanja za autonomnom
Albanijom koja bi bila brana irenju srpskog i crnogorskog uticaja prema Jadranu; Rim je
eleo da zaustavi Austrougarsku. Dve zemlje su se nadmetale u prosvetnim pitanjima, poto
su dobre hrianske (naroito katolike), od crkve izdravane, kole privlaile uenike svih
vera. Prizrenska liga osnovala je u Carigradu 1879. godine Drutvo za tampanje albanskih
knjiga. Drutvo se nalazilo pod uticajem rada nemakih naunika na albanskom jeziku, koji su
prihvatili italo-albanski pisci. Ti potomci Albanaca koji su se iselili u junu Italiju imali su
najznaajniju ulogu u kulturi, poto su se usredsredili na upotrebu istorije i jezika u
potvrivanju albanske samobitnosti, razliite od turske, grke i slovenske.
U skladu sa tadanjom albanskom politikom Porte, odobreno je izdavanje albanskog
asopisa u Carigradu i osnivanje prve svealbanske kole u Kori 1887. godine. Porta je bila
zainteresovana da se suprotstavi grkom uticaju meu pravoslavnim hrianima, ali ne i da
unapreuje albansku samobitnost. Drutvo za tampanje albanskih knjiga bilo je zatvoreno
1881, to je bila jedna od posledica aktivnosti oko suzbijanja Prizrenske lige. Plaei se da e
jeziki pokret postati prevratniki, vlada je 1902. stavila optu zabranu na albanske kole i
publikacije. No, do tog vremena veze su ve bile dobro uspostavljene, i to ne samo sa Italo-
albancima, ve i sa skoranjim emigrantima u Rumuniju, uopte u Evropu, Egipat i Sjedinjene
Drave.
Malobrojni su bili Albanci koji su prieljkivali da vide propast Osmanskog carstva.
Radije su eleli da vide Albaniju (po reima Samija Fraerija, uenog brata) kao nau
posebnu domovinu" unutar nae opte (osmanske) domovine. Do kraja veka zamisao o
autonomiji ukorenila se na razvijenijem jugu, meu ljudima evropskog obrazovanja, ali su i
plemena severne Albanije, begovi sa Kosova i zemljoposednici iz centralne Albanije, to isto
tako eleli da bi ouvali postojee ustrojstvo.

31
 Grka izmeu Trikupisa i Delijanisa

Kao i njihovi savremenici u drugim krajevima Balkana, grke politike voe

nastojale su da vode ekspanzivnu spoljnu politiku i sprovode program unutranjeg razvoja.
Meutim, povremeno je izgledalo da njihova zemlja ne moe da postigne ni jedan od ta dva
cilja. Prekretnica je postignuta 1875, kada je kralj ore usvojio naelo prema kome je
mandat za sastav vlade davao politikom prvaku koji bi imao podrku veine poslanika. Time
je zaustavljeno sve vee nezadovoljstvo onim to je Riard Klog nazivao politikom bez
predmeta. Stvorena su dva bloka i u veem delu poslednje dve decenije stolea u Grkoj je
postojalo neto slino dvopartijskom sistemu.
Protivnik reformi, Harilaos Trikupis (1832-1896), obezbedio je 1881. veinu za
svoju vladu i ostao na njenom elu u najveem delu predstojee decenije. Zastupajui politiku
modernizacije, on je verovao da drava mora da bude osnaena pre nego to bi mogla da se
aktivira u spoljnoj politici, ne ukljuujui se u iredentistike delatnosti. On je nastojao da
unapredi grku infrastrukturu, njenu kredibilnost i vojsku, to je zahtevalo poveanja poreza.
Krit i toliko eljene severne provincije bile su, meutim, stalni spomen na ogranienja
Kraljevine. Ta znaajna spoljna pitanja pretila su da dobiju prednost nad domaom politikom.
Predrasude javnosti vie je odraavao i bodrio Teodoros Delijanis (1824-1905), demagoki
zastupajui ideju o velikoj Grkoj. Njegova politika dodatno je optereivala privredu, a da ne
pominjemo napetosti u odnosima zemlje sa silama.
Kiparska konvencija je 1878. poverila upravu nad tim ostrvom Velikoj Britaniji.
Berlinski kongres je, uprkos miljenju da Tesalija i deo Epira treba da budu predati Grkoj,
uputio tek formalan poziv Osmanskom carstvu da izvri izmenu svojih granica u korist
helenske kraljevine. Posredovanje sila dovelo je do ustupanja Tesalije i oblasti Arte u Epiru;
Grka je dobila dodatnih 13.400 kvadratnih kilometara, zajedno sa novih pola miliona
stanovnika. Do 1889. Grka je imala 2,187.000 stanovnika. Bilo je to drugo irenje teritorije
posle sticanja Jonskih ostrva. Time je Grka granica dospela do mea Makedonije.
Kao i ostale balkanske drave, Grku je duboko uznemirio Sanstefanski ugovor.
Nova Kneevina Bugarska osporila je grke pretenzije na zemlje koje su smatrane delom
istorijskog naslea. Bugarski egzarhat zauzimao je pozicije koje su mu omoguavale da
ospori jurisdikciju carigradskog patrijarha nad zemljama koje su ostale pod osmanskom
vlau. Pojava albanskog pokreta koji se irio po Makedoniji i Epiru predstavljala je jo jednu
brigu.
kolski udbenici posle 1870. ne samo da su suprotstavili Grke svima ostalima ve
je njihovo helenstvo ubrojalo sve to se moglo, naroito Vizantiju i antiku Makedoniju, koje
ranije nisu bile pominjane. Geografija je sledila istoriju. Kako se inilo da e istona kriza
najaviti raspad Turske u korist Slovena, Bugari su, za Grku, postajali sve vei neprijatelji.
Nacionalno udruenje bilo je osnovano 1894. radi borbe za nacionalne ciljeve, voene
pomou propagande, oruja i dobrovoljaca usmerenih, preko severnih granica i morem, na
Krit. Kada je Srbija 1885. stupila u rat protiv Bugarske, u Grkoj je postojao veliki pritisak za
stupanje u slinu akciju, ali on je doveo samo do nazovi rata" reima i etovanjem. Sile su

32
zaustavile rat, uspostavivi u maju 1886. pomorsku blokadu. Delijanis je morao da podnese
ostavku.
Panja je bila usredsreena ka severu. Smatralo se da e Krit, jer drugih pretendenata
nije bilo, pre ili kasnijs pripasti Grkoj. Ostrvo je opet ustalo na oruje 1896. i tamonji prvaci
su proglasili prisajedinjenje Grkoj. Mada je od 1895. ponovo na elu vlade bio Delijanis,
vlada je, posle iskustva iz 1885, bila oprezna, da bi, zbog snanog pritiska javnosti, nevoljno
poslala vojsku i brodove na Krit. I pored intervencije sila, ustanak je i dalje trajao. Grka se
pripremala za rat, podstiui ustanak preko svojih severnih granica i sprovodei optu
mobilizaciju. Porta je odgovorila obja-vom rata aprila 1897. Bio je to tridesetodnevni rat koji
se zavrio porazom Grka. Vojska, pod komandom prestolonaslednika Konstantina, poraena
je u Tesaliji i Epiru. Osmanske snage su upale u Grku.
Kao i u sluaju Srbije 1885, samo je strana intervencija spasla Grku od najgoreg.
Carigradski mir je praktino uspostavio predratno stanje, dosudivi Grkoj plaanje ratne
odtete vredne sto miliona zlatnih franaka. Sultan je prihvatio poseban autonomni poloaj za
Krit. Poniavajui poraz otkrio je nesklad izmeu grkih ujediniteljskih tenji i njenih
skromnih vojnih mogunosti, dovodei je pri tom do potpunog bankrotstva. Jo od 1878, kada
je postignut sporazum sa stranim vlasnicima obveznica zajama ije je vreme podizanja sezalo
sve do Rata za nezavisnost, Grka je ulazila u nove zajmove, do trenutka u kom je njen
stvarni dug dostigao gotovo 600 miliona zlatnih franaka, odnosio treinu godinjih dravnih
prihoda.
Dravii prihodi nisu rasli uporedo sa rastom trokova odbrane ili javnim ulaganjima
u infrastrukturu. Poslednja optereenja ozbiljno su naruila grki suverenitet 1898. je
nametnuta strana finansijska kontrola. Vlada je morala, na insistiranje sila, da pristane na
imenovanje Evropske finansijske komisije, koja je predstavljala vlasnike obveznica dravnog
duga, kontrolisala budet i nadgledala servisiranje spoljnog duga. Isplate su garantovane
prihodima od carina i monopolima.
Poraz je najavio razdoblje razoaranosti. Politiari su spoznali da Velika ideja ne
moe da bude ostvarena samostalno. Veliki napori uloeni su kako bi oseanje grkog
identiteta bilo raireno meu pravoslavnim stanovnitvom Makedonije, kao i brojnim, esto
turkofonskim, stanovnitvom Male Azije. Veina Grka jo su bili sultanovi podanici. Pojedini
intelektualci ak su razmatrali mogunost neke vrste zajednice (kondominijuma) sa Turcima,
kako bi zemlja imala koristi od uspeha koji je grka elita u Osmanskom carstvu postigla,
veinom obnovivi svoju ekonomsku mo.
Ponovo je zastupana politika stvaranja nacionalnih resursa, kao osnovni preduslov
irenja, poto su u privredi Kraljevine vrene promene u poslednjim decenijama stolea. Poto
je manje od 20% zemlje bilo obradivo, ograniena obrada umnogome objanjava najmanji
rast stanovnitva i najviu stopu iseljavanja na Balkanu. I pored toga postojalo je izvesno
poveanje poljoprivredne proizvodnje, naroito u kvantitetu.
Poto su tesalske itnice ule u sastav drave, udeo polja pod itaricama povean je
sa 7% na dve treine ukupno obradivih povrina. Grki trgovci su kupili najvee tesalske
itluke jo pre 1881. godine. Verovatno je ak polovina seljatva u provinciji 1907. jo uvek
radila na posedima obavezana tradicionalnim, napoliarskim ugovorima. Sitan posed je
preovladavao izvan Tesalije i proizvedene itarice uglavnom nisu prodavane. Poto nije bilo

33
dovoljno vlage za uzgajanje kukuruza, stoarstvo pije bilo dovoljno razvijeno i nije moglo da
zadovolji ak ni domae potrebe.
Vinogradarstvo je, podsticano poveanom potranjom stranih trita i rastom cena,
od ezdesetih godina veka postalo unosno za vei deo grkog seljatva. Sredozemna
epidemija filoksere, koja je zahvatila ak i Srbiju i Bugarsku, mimoila je Grku. Propast
francuskih vinograda vremenski se poklopila sa raspodelom dravne zemlje u Grkoj posle
1871. godine. Seljaci su sadili vie vinove loze, kako bi evropske proizvoae snabdeli
groem, a kada se Francuska devedesetih godina oporavila, Grci su poeli da ga sue.
itnice, iji prinosi nisu bili dovoljni ili nisu mogle da izdravaju dovoljno stoke da bi se
isplatile, pretvarane su u vinograde.
Grka je postala najvei proizvoa suvog groa. Do 1875. ono je predstavljalo
50% vrednosti njenog ukupnog izvoza, inei polovinu svetske proizvodnje. Nekontrolisana
proizvodnja suvog groa usmerena ka neprilagodljivom evropskom tritu dovela je
devedesetih godina veka do opteg pada cena poljoprivrednih proizvoda, to je za posledicu
imalo usporavanje poljoprivrednog rasta i poveano iseljavanje.
Sedamdesetih godina 19. veka zabeleen je izvestan industrijski rast, kome je
pogodovao srazmeran napredak primarne proizvodnje s izvesnim zastojem u tehnolokom
napretku. Mainska proizvodnja uvedena je u miogim fabrikama, poev od prehrambene
industrije do proizvodnje tekstila. Broj tih fabrika je udvostruen - sa 107 u 1875. na 220 u
1900, sa radnitvom koje je od 4.750 poveano na 15.000. Rude su oko 1885. inile 28%
grkog izvoza. Tako veliki udeo ostvarivala je proizvodnja jednog preduzepa Francuske
kompanije Laurionskih rudnika koja je obnovila stare rudnike srebra iz antikih vremena.
Veliki broj primitivno eksploatisanih nalazita gvozdene rude nije, meutim, mogao da
pokree napredniju industriju. Lokalno trite bilo je ogranieno, a izvoz otean zbog slabe
infrastrukture i visoke cene transporta morem.
Izvedeni su znaajni javni radovi. Veina ih je bila povezana sa Trikupisom.
Drumska mrea pogodna za kolski saobraaj utrostruena je tokom osamdesetih godina 19.
veka. eleznika mrea izgraena je za poslednje dve decenije veka, irei se sa 12
kilometara, koliko je bila duga linija Atina-Pirej 1882, na 1.033 oko 1900. godine (i uprkos
injenici da grki sistem jo nije bio povezan s ostatkom Evrope). Korintski kanal, prokopan
izmeu 1882. i 1893, u ono vreme veliki podvig tehnike, skratio je za polovinu put izmeu
Pireja i Italije. No, i pored svega toga, luka infrastruktura nije bila dovoljno razvijena da bi
odgovorila izvoznim potrebama, naroito Patrasa, najveeg proizvoaa suvog groa.
Industrijski rast uveavao se samo tokom kratkotrajnog prelaska izmeu dve etape u
tehnikom razvoju. Nadalje, on nije bio dovoljno privlaan ni za ulaganja ni za radnu snagu.
Sami krediti bili su daleko unosniji od skromnih profita i visokih rizika u industriji. Dravne
obveznice, grke i turske, bile su takoe unosne. Domai javni dug iznosio je 1897. godine
200 miliona zlatnih franaka (dok je dravni budetski prihod bio manji od 100 miliona
franaka, a ukupan kapital svih kompanija nije bio vei od 29 miliona franaka).
Narodna banka Grke bila je najstarija u zemlji. Osnovana je 1842. kao privatno
akcionarsko preduzee u kome su uestvovali Grci iz rasejanja, predvoeni nekolikim
vajcarskim, engleskim i francuskim deoniarima, uz uee drave. Drava nikada nije
uloila novac ravan kvoti koju je drala, a 1871. javno je prodala svoje deonice. Drutveni
prvaci su prihvatali banku samo pod uslovima u kojima ona nije mogla da im konkurie.

34
Banka je davala zajmove gotovo iskljuivo trgovcima i finansijerima glavnih gradova, sa
kamatom od oko 8%. Takve zajmove ovi su dalje pozajmljivali sa viim kamatama. Samo je
1891. Narodna banka poela da daje hipotekarne kredite na obradivu zemlju, postepeno
poveavajui njihov udeo u kreditnim operacijama sa 9% u 1893. na vie od 18% oko 1900.
godine.
Narodna banka je neprestano dodeljivala dravi zajmove preko nesolidnih emisija
novca. Optereena velikim zajmovima zakljuenim u evropskim valutama sa zlatnom
podlogom, trgovinskim i budetskim deficitom, drahma je sa svojom srebrnom podlogom
tokom devedesetih vrtoglavo padala. Bilo ju je mogue menjati za zlato samo uz velike
premije. Evropska finansijska komisija je 1898. nametnula mere radi vraanja drahme na
nominalnu vrednost, nastojei da joj obezbedi zlatnu podlogu. Druge banke su takoe
uestvovale u trgovini privatnim zajmovima i dravnim obveznicama, a to su bila laka
reenja nego ulaganja u industriju. Direktnih stranih ulaganja je bilo veoma malo. Svaka kriza
nagovetavala je oticanje kapitala iz industrije. Posle 1880. kapital grke dijaspore koristio je
gotovo iskljuivo burnom razvoju trgovake flote, koja je veoma sporo prihvatala parni
pogon.
Grka industrija je patila i od nedostatka radne snage. Grko selo se uglavnom
odupiralo izazovu nastajue gradske industrije. Urbani rast je bio spor. Mada se udeo
gradskog u stanovnitvu drave poveao oko 1879. na 28%, u gradovima sa vie od 5.000
stanovnika ivelo je samo 18% njenih stanovnika. Stvaran rast Atine i njene luke Pireja doao
je kasnije, kada je njihovo ukupno stanovnitvo, zahvaljujui brzom razvoju zanatske
delatnosti i sitne trgovine, ali i poveanju dravne uprave, naraslo sa 55.000 u 1870. na
240.000 u 1907. godini. Patras, po veliini drugi grad, imao je 1907. godine samo 38.000
stanovnika.
Struktura sitnog poseda i iseljavanje odravali su na niskom nivou gustinu i rast
stanovnitva. Oslonjeni na mala imanja neplodne zemlje, seljaci su drugde traili posao.
Sezonski radovi predstavljali su izlaz koji ih je titio od potpune nematine, ali je iseljavanje
bilo trajan spas za seljatvo, primajui najvei deo vika radne snage. Deo iseljenika odlazio
je u Atinu, gde bi radili po nekoliko godina kao zanatlije ili radnici, no velika veina njih je, i
tada privremeno, odlazila u inostranstvo, uglavnom u Sjedinjene Drave. Proseno se iz
Grke, u razdoblju izmeu 1896. i 1907, godinje iseljavalo po 7.795 njenih stanovnika, od
kojih je u SAD odlazilo proseno 2.238. Sve ukupno, izmeu 1890. i 1914. iselilo se oko
350.000 stanovnika skoro jedna estina ukupnog stanovnitva, i to uglavnom mukaraca.
Novac koji su slali iseljenici ne samo da je potpomagao njihove porodice na selu ve je
predstavljao kljuni element - mada nepredvidiv u ravnotei plata.
Obrazovni sistem, mada rairen, zasnivao se vie na patriotskoj ideologiji nego na
tehnikom obrazovanju. Industrija je bila prinuena da dovodi iz inostranstva inenjere,
tehniare i specijalizovane radnike. ak je i manje kvalifikovana radna snaga pristizala iz
Albanije, Italije ili panije. Izbeglice sa Krita i sa drugih strana bile su praktino jedini stalni
grki industrijski radnici. I pored toga to su izvoz i javni radovi do sredine osamdesetih
godina poveavali prihode, poljoprivredna kriza i obezvreenje drahme koje joj je sledilo
onemoguili su svaki dalji podsticaj za tehnike inovacije. Do kraja stolea industrija je
lagano opadala i obezbeivala je radnu snagu meu onima koji se nisu iselili.

35
 Iako je Grka stekla nezavisnost vie od pola stolea pre drugih balkanskih drava,
ona je jo bila pod tutorstvom sila, isto, ako ne i vie, od Srbije i Rumunije. Njene odvanije i
obino onemoguene akcije kotale su je ponosa i razvoja.

Raspajanje, izgraivanje i pronalazak nacija

Kao to su se hriani selili na autonomne teritorije iz oblasti koje su i dalje bile pod
osmanskom vlau, tako su i muslimani naputali oblasti koje su pale pod hriansku vlast.
Kakva god da su im bila prava, oni ili nisu prihvatali da budu graani drugog reda, ili im je
zemlja bila zaposednuta, ili su bili podsticapi da se isele. Muslimani su odlazili iz Bugarske,
Istone Rumelije, sa teritorija koje su ustupljene Srbiji i Crnoj Gori, iz dela Dobrude koji je
postao rumunski. Naputali su Tesaliju poto je posle 1881. postala grka, Krit od 1897. kada
je stekao autonomiju. Odlazili su iz Bosne i Hercegovine, gde nisu izgubili ni svoje posede ni
poloaj u drutvu. Iseljavali su se i onda kada su turski jezik govorili malo ili nimalo. Mnogi
su se naseljavali to je bilo mogue blie krajevima u kojima su ranije iveli, kako bi pojaali
muslimansko prisuetvo u meovitim oblastima, gde su iskaljivali svoje neprijateljstvo na
hrianima.
Bio je to deo raspajanja naroda koje se javlja u vreme propasti impsrija, ali se
narod, meutim, iseljavao i iz drugih razloga. Osiromaeni seljaci iz ugarskih zemalja, iz
austrijske Dalmacije, ak i iz Slovenije, iz osmanske Albanije i nezavisne Grke, odlazili su u
Novi svet. Isto su inili i stanovnici Makedonije, poto su se hrianski seljaci sukobljavali sa
muslimanskim begovima i sa izbeglicama koji su za njihov raun nametali dssstak i kuluk,
dok su se istovremeno razne hrianske" ete borile meusobno i s osmanskom vojskom.
I kada bi izbio pravi rat meu dravama, on je donekle i dalje ostajao lani rat.
Balkanske drave nisu imale snaga da ostvare snove o osloboenju, ili da izmene lokalni
odnos snaga kada su nasuprot njima stajale modernizovane sultanove armije i jedinstvena
volja Evrope. Balkanski regruti bili su bolji u odbrani svoje zemlje nego u borbi s osmanskim
vojnicima, kada bi bili ostavljeni jedni nasuprot drugima, ak i onda kada ih sile ne bi
zaustavile. Balkanske drave suoile su se i sa tekoama oko ukljuzanja novih oblasti koje
im je dozvoljeno da zauzmu, i to u meri u kojoj su one due bile pod osmanskom vlau i
razvile razne regionalne razlike.
Tanzimat je podsticao privatizaciju imovine. To je u poetku uglavnom znailo
pravno priznanje onoga to su seljaci smatrali nelegalnim ukidanjem prava predaka, ali je
takoe prualo i mogunost bogatijim seljacima da kupe zemlju. Na osloboenim teritorijama
dogodila se spontana agrarna reforma, nakpadmo ozakonjena, poto su posedi otilih
muslimanskih zemljoposednika gtvarno nestali. Posedi su se odrali tamo gde su ve bili u
posedu domaih hriana, tamo gde je nastavljena neposrsdna osmanska vlast, gde su domai
muslimapi prihvatili stranu vlast, kao i u starim habzburkim zemljama.
Oblasti u kojima su se odrali veliki posedi uglavpom su proizvodile male trine
vikove, a sa njihovog sela odlazile su mase iseljenika. Seljaci su se iseljavali poto bi izgubili
ono malo zemlje koju su posedovali, ili kada nisu dalje mogli da ive od nje ili rada na tuoj

36
zemlji, naroito kada bi bezakonju bilo dodato i siromatvo. Iseljavanja je bilo najmanje iz
Rumunije, zemlje velikog poseda sa iroko rasprostranjenim gajenjem itarica, a najvie iz
Grks, gde su seljaci obraivali svoju zemlju, ali esto nisu uspevali da se izdravaju od roda
sa svojih malih imanja.
I tamo gde je zemlje bilo na raspolaganju, a sitnn posednici mogli od nje da ive, oni
su, ak i kada su posedovali manje od pet hektara zemlje, procenjene kao minimum od koga
je mogla da se izdrava petolaia porodica, uglavnomostajali na selu. Politike i drutvene
promene ohrabrivale su ih da obrauju vee povrine zemlje, to je u poetku donosilo vee
prinose, uprkos primitivnim poljoprivrednim metodama. Red, sigurnost, irenje gradova i
tenja za privatnom svojinom privlaili su seljake nazad ka dugotrajno slabo naseljenim i
neobraivanim nizijama, kao to su im pruali razloge da proizvode izvesne trine vikove.
Stanovnitvo se uveavalo tokom druge polovine 19. veka, do seoske gustine naeljenosti od
30 do 50 stanovnika po kvadratnom kilometru, koja nikada ranije nije dostignuta. To je
postignuto zauzdavanjem epidemija, ali ak i vie razvojem proizvodnje itarica u nizijama,
koja je mogla da ishrani brojnije stanovnitvo nego na mesu zasnovana planinska ishrana.
Kraj veka obeleio je bri tempo ekonomskog razvoja, ali se komercijalizovana
trgovina itaricama javila na Balkanu poznije nego u ostalim delovima Evrope. Seljaci nisu
imali mogunost da dobiju kredite sa razumnim kamatama. Od sedamdesetih godina veka,
razdoblja u kom su sistematska ulaganja trebalo to da promene, pad cena imanja odvratio je
kapital od poljoprivrede, izuzev u sluaju visoko povlaenog Dunavskog basena.
Balkansko drutvo bilo je utemeljeno na selu. Pre sredine 19. stolea nije postojao
balkanski grad, osim Carigrada, sa vie od 100.000 stanovnika. Bukuret je taj nivo dostigao
1850, Atina oko 1880. Solun je oko 1900. porastao do 130.000. Sve prestonice brzo su postale
sredite nacionalnog ivota. RBihovi stanovnici iveli su daleko viim standardom od ostatka
zemlje. Gradske slube nisu mnogo zaostajale za zapadnoevropskim, poto su smesta
prihvatane sve novine. Nacionalne elite elele su da njihove prestonice podseaju na
izmenjeni Pariz Napoleona III. Gradili su kraljevske palate, ministarstva, univerzitete,
biblioteke, pozorita, saborne crkve, banke i hotele (mada su ih zapadni posetioci i turistika
literatura gledali sa potcenjivanjem).
Gradovi su rasli, vie zbog napretka drave nego industrije. Sve etiri balkanske
drave, zajedno s Austrougarskom i Osmanskim carstvom na njihovim balkanskim
periferijama, razvijale su infrastrukturu, a naroito eleznice, ali sve to ponajvie iz politikih,
VOJNIH I fiskalnih razloga. Njihova pojava nije uvek bila dobrodola. Javnost je smatrala da e

cenu eleznice platiti seoski poreski obveznici, a da e koristiti samo najrazvijenijim

evropskim dravama.
Svi ti pokuaji imali su izvesnog uspeha, ali industrijskog poleta nije bilo izuzev u
Rumuniji. Balkanske vlade su u poetku bile naklonjene niskim carinama, kako bi pomogle
izvoz svojih poljoprivrednih vikova i zadovoljile sile. Kada ih je pad cena itarica primorao
da podraavaju evropske modele iz razdoblja posle 1880, kojima je industrijalizacija
potpomagana carinskim barijerama, balkanske drave su spreene u takvim tenjama. One
nisu mogle dovoljno brzo da stvore domae trite za svoje industrijske proizvode, ni valjano
da ih zatite. Evropski interesi su ugroavali njihov razvoj, nastavljajui sa politikom
kapitulacija, da bi Balkan za njih i dalje ostao izvor sirovina.

37
 Poto je bio poslednja oblast u Evropi koja je nastojala da stvori i uzdigne svoju
privredu, Balkan nije mogao da konkurie na svetskom tritu, izuzev u sluaju pojedinih
vrsta robe iroke potronje. Prema reima Trajana Stojanovia, Balkan je zaostajao kreui se
napred. Samo je u Rumuniji na raspolaganju postojao i domai investicioni kapital. Strani
kapital je stizao iz politikih razloga ili radi poboljavanja transporta, rudarstva i isuivanja
lako pristupanih movarnih terena, ali je mali deo bio ulagan u unapreenje industrije.
Privatan kapital je najradije ulagan u trgovinu i kreditiranje. Budetski deficiti su
finansirani veim delom izdavanjem obveznica dravne kase, po stopama i u opsegu koji je
ukljuivao privatni kapital. Javni dug bio je posledica irenja infrastrukture i trokova spoljne
politike. Radna snaga nije bila nita dostupnija od kapitala, poto su se seljaci zadravali na
zemlji koliko im je god dugo to bilo mogue. Kada bi negde dolo do seoske prenaseljenosti,
viak stanovnitva grad nije mogao ni da prihvati, ni da privue. Kada bi se i dogodilo da
seljatvo naputa zemlju, ono je odlazilo u Novi svet. ak i onda kada je u gradovima ivelo
domae stanovnitvo, a njegova elita bila zauzeta prelazom s osmanskog naslea na evropske
uzore, gradsko stanovnitvo je i dalje bilo povezano sa selom. Kontrast se esto ogledao u
razlici izmeu forme i sutine politikog ivota. Ustavne ustanove uspostavljali su pojedinci
koji su ili verovali da modernizaciju treba da sprovodi obrazovana elita, ili su idealizovali
seljatvo i njegov nain ivota.
Oko 1880, neposredno i opte pravo glasa postalo je norma u svim balkanskim
ustavima, s izuzetkom rumunskog. Meutim, seljaci jo nisu bili toliko zainteresovani, poto
su gajili nepoverenje prema gradskim politiarima. koji su im laskali kako bi zadobili njihove
glasove. Stranke su nastale u svim balkanskim dravama, ali su samo radikali u Srbiji imali
pravu nacionalnu stranaku mreu i neto slino programu koji je mogao da privue seljatvo.
Sve stranke su doivljavale skretanja i imale frakcije, spremne na sporazum oko naela radi
stupanja u vladu. Sredinja vlast je bila veoma znaajia. Ona je predstavljala vrh birokratskog
reima, prihvaen zato to je smatran modernim, a pri tom je obezbeivala aparat za
sprovoenje odreene politike.
Kruna je predstavljala suverenitet i legitimnost. Vladar je imao znaajnu ulogu, kao
arbitar, garant ustava (ak i kad ga je zloupotrebljavao ili suspendovao) i kao simbol dravnog
meunarodnog statusa (ak i onda kada bi ga otuio putem tajnih sporazuma). On je
imenovao vladu, ak i onda kada je prihvatao parlameitarni princip, i esto je birao ministre
vojske i spoljnih poslova. Rumunija, sa najogranienijim birakim telom, imala je
najstabilnije politiko ureenje na Balkanu. Bugarska je, sa najdemokratskijim meu
ustavima, bila takoe i zemlja sa najveim izbornim zloupotrebama.
Dva protivrena naela suelila su se unutar ustavnog kvaziparlamentarnog sistema.
Evropska kultura uzdizala je pozitivistike ideje o redu i napretku. Njeni zagovornici su
verovali u mo drave da stalno unapreuje stabilnost drutva, tako to e mase stanovnitva
odvratiti od njihovih mesnih, plemenskih nagona, usmeravajui ih ka univerzalnim ciljevima
svojstvenim ljudskoj prirodi. Svojom modernizatorskom politikom otvorenosti prema Evropi
oni su istupili protiv reakcije onih koji su eleli da ouvaju prediosti kontinuiteta zatvorene
politike (i kulturne) zajednice.
Modernizatorima su se suprotstavili kolektivisti. To su bili socijalisti, paroito mladi
Srbi i Bugari, koji su traili balkansku varijantu utopijskog socijalizma koja bi, razvijajui se
u seoskoj sredini, preskoila kapitalistiku fazu u razvoju. Povezujui nacionalno sa

38
socijalnim pitanjem, oni su tragali za temeljima novog poretka u seoskom drutvu ukljuenom
u okvire junoslovenske ili balkanske federacnje. Drugi, ne obavezno socijalisti, a naroito
rumunski i grki intelektualci, takoe su teili razvoju na osnovama starih lokalnih zajednica,
nostalgini nrema idealizovanom svetu koga vie npje bilo, ako je uopte ikada postojao. Oni
su, takoe, znali da je i u Francuskoj, kao i u Engleskoj, ideja sela sueljena prema gradu bila
ravna odnosu idejs dobra i zla, i kao takva uticala pa romantizam kasnog 19. veka.
Politiari, koji su idealizovali seosku zadrugu i selo kao oblike samobitne
demokratije, i oni koji su povezivali unutranju slobodu sa nezavisnou drave, a da ne
pominjemo intelektualce istoriciste, nisu uspevali da prodru na selo. Seljake js uopte vie
zanimalo njihovo ekonomsko stanje od politIkih prava. Selo je politiki pokretano samo oida
i tamo gde je politika levica srednje klase povezala gradski liberalizam sa seoskim
protivljenjem skupoi i optereenjima dravne birokratije.
Seljatvo se ukljuivalo u politiku. Postepeno usvajanje naela, prema kome je
predsednik vlade, koga je imenovao vladar, trebalo da bude spreman da sastavi kabinet,
uivajui podrku veine poslanika, poveavanje birakog tela i osnivanje modsrnih politikih
stranaka, omoguilo je seljacima da, u poslednje dve decenije veka, uzmu stvarno uee u
politikom procesu, zahvaljujui svojoj brojnosti. Na njih se moralo raunati, iako je njihovo
uee odraavalo, ali ne i otklanjalo njihove nevolje. Barbara Jelavi smatra da ne bi bilo
ispravno praviti poreenja izmeu najrazvijenijih delova Evrope i balkanskih drava koje su
ih sledile kao uzore. Stanje nije bilo tako crno kako se esto ini zbog kontrasta koji proistie
iz takvog poreenja. Ustanove su bile uvedene, ideali prihvaeni, a standardi uspostavljeni.
Politika emancipacija putem evropskih uticaja najpre je stigla na periferiju
Balkanskog poluostrva, da bi zatim ponovo, sada iz centara nacionalnih drava, bila proirena
ka njihovim obodima. Dravni programi uoblIavani su izvan seoske zajednice, ak i onda
kada su se na njoj zasnivali. Postojala je potreba da se disciplinuju seljaci koji su bili, kao to
su i dalje mogli biti, buntovnici, ali ih je valjalo pretvoriti u poreske obveznike i vojnike, ak i
pre nego to bi u politikom smislu postali graani. Kako je borba za osamostaljenje u osnovi
bila nacionalistika, sve politike ideologije sluile su se nacionalizmom; konzervativci koji
su propovedali snanu dravu i unutranje jedinstvo radi uspene spoljne politike nacionalnog
osamostaljenja; liberali koji su povezivali slobodu od domae samovlade sa slobodom od
strane vlasti nad dravom; ak i socijalisti koji su objedinili nacionalnu i socijalnu revoluciju.
Ipak, malobrojne su bile stranke sa socijalnim i ekonomskim programom koji bi privukao
seljatvo.
Seljatvo je ostalo sumnjiavo prema vladajuim krugovima, koji nisu uspeli da
zadovolje njihove tenje i uklone ihova nezadovoljstva. Uprkos njihovoj birakoj snazi,
seljacima je nedostajala samostalnost u odnosu na gradove i inovnitvo. Za njih su
prestonice, u kojima je bio koncentrisan sav novac i mo, gotovo bile nov neprijatelj, poto
nove drave nisu uspele da odstrane problem neproizvodne urbanizovane drave, nasleene iz
osmanskih vremena, koja je sredstva seljaka upuivala prema vladama, a u sluaju Rumunije
prema zemljoposednicima.
U poreenju sa Zapadnom Evropom, politika delatnost na Balkanu bila je
izobliena. Na Zapadu se stvaranju moderne graanske drave pristupalo unutar postojeeg
ustroj-stva; na Balkanu su nasleeni okviri prvo morali biti uniteni pa iznova stvoreni.
Etnike zajednice su dosegle stepen samosvesti u okruenju esto lienom svake dravne

39
strukture i na prelaznim podrujima nejasnih verskih i jezikih granica. Predstava prosveene
drave je opstala, ali je bila prenesena na male i slabe drave koje su udele za zemljama
susednih carstava. One su morale da se suprotstave i naposletku potine diktatu meunarodne
zajednice oliene u silama.
Novonastale balkanske drave upravljale su svoje poglede izvan granica nametnutih
ugovorima ka zemljama na kojima je ivelo stanovnitvo sa kojim su bile povezane jezikom,
verom i drugim oseanjima, ali i prema oblastima na kojima su ivele samo njihove istorijske
uspomene. Etnika teritorija nije se obavezno podudarala s istorijskom, ak i onda kada su se
obe mogle odrediti. Poto su nastale iz dve nekada suparnike i susedne carevine, nalazile su
se pred tekoama da zajedniki stvore svoje prihvatljive ili verodostojne nacije, uvek se
pribojavajui za sopstveni, dravni i narodni opstanak. Obuhvatanje itave etnike zajednice i
obnova drave iz prolosti nisu obavezno ili zajedno. Poto se na oba cilja radilo uporedo sa
graenjem moderne prosveene drave, narodnost i istorinost sudarili su se sa prosveenou
u sloenoj delatnosti stvaranja nacije.
Nove drave su uvrivale svoje nacionalne identitete koristei se verom i jezikom.
Politike vlasti irom Balkana uzele su ili dobile pravo imenovanja verskih hijerarhija.
Koristile su organizovane verske zajednice kao posrednike pri unapreivanju kulturnog i
politikog identiteta. Pravoslavlje su u slubu dravnog nacionalizma stavile domae ili
prozapadne elite koje su uspostavile autokefalnost svojih lokalnih crkava, ali sada ne vie u
tradicionalnom crkvenom smislu meuzavisnosti lokalnih crkava ve u novom politikom
smislu samostalnosti od inostrane jurisdikcije. Crkva je trebalo da bude samostalna u odnosu
na patrijarha u Carigradu (kao to je i drava bila nezavisna od sultana), ali ne i samostalna u
odnosu na dravu.
Decentralizacija Pravoslavne crkve je Crkvu uinila prilagodljivijom lokalnim
uslovima, ali je oslabilanjenu sposobnost da se sueli sa svetovnim vlastima. Nasuprot
idealnom, praksa je u 19. veku ila od vaseljenskog ka regionalnom i etnikom, zamagljujui
razlike izmeu Crkve, drave i nacije. Balkanski zapadnjaci, zamiljeni, umiljeni, u
nastajanju, pa i oni pravi, prirodno su se u modernom tumaenju pravoslavlja ugledali na
Zapad, ako su i bili inspirisani galikanizmom i anglikanizmom starih katolikih monarhija.
Njihov organizacioni model je bio luteranski, primljen preko Rusije, a na Balkanu prvo
usvojen u Grkoj. Nacionalna drava pretvorila je Crkvu u nacionalnu ustanovu, i
upotrebljavala je, zajedno sa kolom i vojskom, za irenje nacionalnog ideala koji je esto
odstupao od jevaneoskih uenja.
Uslovljen sukobom izmeu hrianskog seljaka i muslimanskog zemljoposednika (i
gospodara) rani nacionalizam imao je crte svetog rata, to je dodatno pojaavala injenica
da su istim reima predstavljani i evropski ratovi protiv Guraka. Verski motivi bili su i dalje
prisutni u ustancima i ratovima protiv Turaka kroz 19. vek i kasnije. U svojoj poetnoj fazi,
ovaj verski nacionalizam pomean sa seljakom glau za posedovanjem zemlje, nudio je ire
osnove za saradnju meu pokretima, ali ga je postepeno potisnuo jedan ui naciopalizam
zasnovan i negovan na istorijskim seanjima. Istoriari su u povoljnom svetlu prikazivali
seljake revolucije. Muslimanske manjine su se iostepeno iselile, mnogi neodreeni versko-
etniki identiteti postali su isto etniki.
Uzori su pronaeni u Evropi. Geostrateki interesi balkanskih drava, ak i kada su
izioeni kao istorijske tvrdnje, zamenili su princip parodposti prilikom nastojanja za

40
uspostavljanjem granica u po svemu neodreeiim i nacionalno izmeanim oblastima. One su
to konano i izvrile kada je bilo potrebno, na raup istovetnih susednih drava, ak i na utrb
njihovih sopstvenih dugoronih nacionalnih interesa. Uticaj Ugarske se, u Dvojnoj monarhiji,
takoe oseao prilikom primene modernog pojma nacionalne drave na istorijskoj teritoriji
veoj" od njene etnike zajednice, prilikom zadravanja politikih prava za ssbe i
protivljenja da u njima i ostali uestvuju.
Poto su govorni jezici bili bez ikakvih propisanih pravila, naunici, prosvetari i
politiari menjali su i kodifikovali knjievne i slubene jezike svojih naroda. kole i vojske su
potom obrazovale uitelje i oficire, a ovi su poduavali ujednaenom itanju i pisanju uenike
i regrute. Nacije su bile odreivane nasuprot oblinjim, ili po uzoru na udaljene. Stvorene su
velelenne pripovesti o postojanju nekada slobodne zemlje, kulturno uzviene s obino
ravnopravpim stanovnitvom, sve dok je nezasitost njene dekadentne elite nije predala
pohlepi stranih osvajaa.
Bila je to sublimacija sopstvene istorije, u itavoj onovremenoj Evropi, ali je,
meutim, mogla lako postati opasna ako bije na silu, nasuprot realnosti, izieli, intelektualci"
koji su stekli previe obrazovanja u prekratkom vremenu. Drutvo nije bilo dovoljno razvijeno
da im omogui da steknu znaajniju samostalnost izvan dravne slube. Nestrpljivi za
dugorone akcije koje iziskuju generacije, oni su, stekavi kontrolu nad dravnim
ustanovama, eleli da za ivota sprovedu ideale iz mladosti. Ali, uz sve to, njihova spoljna
politika iije ila dalje od potrage za silom zatitnicom ili odupiranja istoj, i pojedinanih tenji
za jo poneto osmanske teritorije. Grka je stekla formalnu nezavisnost mnogo pre bilo koje
druge drave na Balkanu. Ipak, njen suverenitet su od samog poetka ograniile sile
zatitnice, a kasnije i finansijski nadzor, koji joj je nametnut ia samom kraju veka. Bugarska,
najskorije pridodata redu balkanskih drava, koja ak nije bila formalno nezavisna, uspela je
vremenom da se odupre svojoj osloboditeljici i zatitnici - Rusiji. Posle toga ponaala se
nezavisnije od Grke ili Rumunije, Srbije i Crne Gore, koje su potpunu nezavisnost stekle
1878, ali su zatim ili spoznale da im nezavisnost sputava mona susetka Austrougarska, ili su
nale rauna u takvom neformalnom pokroviteljstvu.
Sve balkanske drave povremeno su se koristile suparnitvom sila i tada su uivale
izvesnu slobodu delovanja uprkos njihovim finansijskim pritiscima. Imperijalizam je sadrao
tako mnogo unutranjih protivrenosti, pri emu su ga takva suparnitva slabila, tako da nije
moglo biti obnovljeno politiko ili ak ekonomsko potinjavanje Balkana.

KRAJ 19. VEKA,

1900-1914. GODINA - DEO 1

41
 Istoriari tvrde da je 19. vek u stvari okonan 1914. godine. Poslednji dani stare
Evrope zavrili su se 28. juna 1914. u Sarajevu, upravnom sreditu Bosne i Hercegovine,
onog dela Balkanskog poluostrva koji je, mada formalno deo Austrougarske od 1908, bio i
dalje umnogome naslee Osmanskog carstva. Za Balkan kao celinu, a naroito za njegove
nezavisne drave, vreme od 1900. do 1914. istinski je predstavljalo poslednje razdoblje
stolea koje je zapoelo oko 1800, kada su se na ruevinama starog osmanskog poretka,
preivele vizantijske tradicije susrele sa novim idejama prosvetiteljstva i Francuske
revolucije.
Od tada je pet novih drava (est, ako raunamo Albaniju, ija je formalna nezavisnost
uspostavljena 1912) potisnulo Osmansko carstvo, koje se svojski trudilo da se obnovi, toliko
da je uspelo da se odri jo vie od stotinu godina. Cilj balkanskih drava bio je da se
naknadno ukljue u Evropu, onu koja nam se danas ini starom Evropom, ali je za njih bila
nova ak i onda kada su traili nadahnue u (veinom mitskoj) Evropi koja je prethodila
njihovim imperijalnim osvajaima. Do 1914. one gu postigle mnogo. Na razne naine iziova
su postale deo Evrops, ako ne po merilima belgijskog ustavnog modela ili francuske
parlamentarne politike kojima su ss toliko divile, onda makar po merilima poreenja sa
pojedinim manje razvijenim, junim krajevima Evrope, ili sa irim slojevima francuskog
naroda iz vremena jednog ili dva ranija narataja.

Potkopani temelji Ausgleich-a

Habzburka monarhija prolazila je kroz novu krizu. Ugarska opozicija je pobedila na

izborima 1905, ali nije mogla da sastavi vladu sve dok s.e nije obavezala da nee menjati
sadraj Ausgleich-a . Demonstracije u korist opteg prava glasa upotrebljene su kako bi se
opozicija zaplaila i nagnala na poputanje. Neko vreme ugarska opozicija je traila podrku
na Balkanu, ali su srpski poljoprivredni proizvodi, ugroavajui ugarske interese, bili jo
jedan razlog za prevazilaenje ustavne krize.
Nikada uvedeno u Ugarskoj, opte pravo glasa za mukarce uvedeno je u Austriji
1907, kada je Slovenska ljudska stranka - klerikalci, osvojila sedamnaest poslanikih mesta u
bekom parlamentu, a liberali (Narodna napredna stranka) etiri mesta. Potom je Slovenska
ljudska stranka poveala svoj udeo, dok nije praktiio stekla politiki monopol nad 1,2
miliona Sloveiaca (4% stanovnitva austrijskih krunskih zemalja). Slovenaki klerikalci su
obino saraivali sa hrvatskim pravaima iz Dalmacije, a u to vreme ni jedni ni drugi nisu
udeli za ujedinjenjem sa pravoslavnim Srbima. Ekonomske prilike u slovenakim zemljama
bile su srazmerno dobre. Seljaci su obino posedovali zemlju. Mada nije donosio velike
profite bekim bankama, priliv kapitala u rudnike uglja i elezare bio je znaajan za domau
privredu.
Upravo su u Dalmaciji, austrijskoj primorskoj pokrajini, uinjeni prvi koraci na
ponovnom okupljanju Hrvata i Srba. Suprotnosti izmeu Hrvata, koji su inili 81% od

42
610.000 stanovnika pokrajine, i Srba, koji su inili 16%, nikada pisu bile duboke. Tamo su
njihove politike voe 1905. prvi put odluile da iskoriste krizu u Budimpeti tako to e
ponuditi podrku Maarskoj nezavisnoj stranci u zamenu za prisajedinjenje Dalmacije u
Trojednu Hrvatsku, ukljuujui i proirivanje njene autonomije. Na drugom kraju austrijskih
zemalja, meu Rumunima u Bukovini, bilo je malo iredentizma. Tamo je relativna blagost
uprave bila u suprotnosti sa postupanjem prema manjinama u Ugarskoj.
Budimpeta je 1908. prihvatila aneksiju Bosne i Hercegovine, pod uslovom da te
oblasti ne budu pripojene Hrvatskoj. Nastavljeno zajedniko vladanje nad oblau donelo je
veliku modernizaciju, i pored podsticanja triju zajednica (to je esto dovodilo do podela).
Zavisnim seljacima je ponuena pomo da otplate svoja imanja, ali su, uprkos tome, kamate
na kredite dostupne preko Privilegovane agrarne banke bile uglavnom previsoke, a
zemljoposednici su se radije trudili da odre unosnije ugovore o zakupu. Ekonomski i
socijalni uslovi su se neznatno izmenili. Muslimani su inili 91% zemljoposednika sa
zavisnim seljacima i 77% slobodnog seljatva; 74% zavisnog seljatva inili su Srbi. Seljaci s
imanjima su u 77% sluajeva posedovali manje od pet hektara. U fabrikama koje su
upoljavale vie od dvadeset radnika nije radilo vie od 13.300 ljudi.
Naposletku, 1910. godine Franc Jozef je darovao ustav Bosni i Hercegovini. Na elo
njihove administracije postavljen je general, uspostavljen je savetodavni sabor, u koji su uli
lanovi po dunosti i poslanici izabrani voljom ogranienog birakog tela, organizovanog u
sistemu izbornih kolegijuma sastavljenih prema poloaju u drutvu i verskoj pripadnosti.
Istovremenost unutranje krize u Monarhiji i promena koje su se dogodile u Srbiji
pogodovala je znaajnim promenama politike klime u Hrvatskoj, iako je birako pravo bilo
ogranieno na 1,8% njenog stanovnitva. Tada je nastao i mali sindikalni pokret, zajedno sa
socijaldemokratskim zahtevima za veom autonomijom i optim pravom glasa, radi
sprovoenja reformi drutva. Pokret je imao neto uspeha u iznoenju u javnost pitanja kao
to su visina zarada i duina radnog vremena. Hrvatska seljaka stranka, osnovana 1904. sa
ciljem da uvede seljaku veinu u politiku, takoe je traila opte pravo glasa, kao i agrarnu
reformu i federalizaciju Monarhije na osnovama nacionalnosti. Prvi poslanici te stranke bili su
izabrani 1910. godine.
Intelektualci i politiari u Zagrebu i Beogradu odravali su sa prekidima meusobne
veze, odravajui i san o junoslovenskom ili jugoslovenskom ujedinjenju kao svom krajnjem
cilju. Posete, kongresi i izlobe povezali su Slovence, Hrvate, Srbe i Bugare, a hrvatski
studenti studirali su na Beogradskom univerzitetu. To je samo pojaalo nepoverenje Dvojne
monarhije prema Srbiji. Nova generacija dovela je do pregrupisavanja politikih snaga u
Hrvatskoj. Kada se sukob izmeu dinastije i Ugarske 1903. rasplamsao, hrvatski politiari su
u poetku bili raspoloeni za saradnju sa Beom, ali kada je njihova ponuda bila odbijena,
opozicija se okrenula na drugu stranu. Odluke donesene 1905. okupile su veinu opozicionih
stranaka, hrvatskih i srpskih, oko ponuene podrke ugarskim zahtevima u zamenu za izmene
u sadrini Ausgleich-a.
I ova ponuda bila je odbijena, ali je konano uinjen korak kojim se sa ogranienijeg
ueg prava" Hrvatske prelo na odbranu irih junoslovenskih interesa koji su ukljuivali i
25% stanovnika Hrvatske i Slavonije koji su bili Srbi. Hrvatsko-srpska koalicija je bila
roena. Na liberalnoj platformi koja je teila da okupi narod Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
ova koalicija je 1906. pobedila na izborima, osvojivi 43 od 88 poslaiikih mesta, posle ega

43
je dominirala Saborom. Ostavi ujedinjena, predstavljala je znaajnu politiku snagu u
Hrvatskoj.
Aneksija Bosne i Hercegovine i njene posledice uinile su da se hrvatsko
nezadovoljstvo neminovno pretvori u solidarnost sa Srbima. Nemona da upravlja Hrvatskom
pored izabranog Sabora, ugarska vlada nastavila je 1908. da vlada bez njega. Nastupila su
hapenja, suenja srpskim politiarima za izdaju, ak i pogromi Srba. U okviru kampanje
protiv Srba jedan beki istoriar" istupio je s optuujuim dokazima u nameri da dokae
kako su se voe Hrvatsko-srpske koalicije zaverile sa beogradskom vladom. Dokazi su se
pokazali kao krivotvoreni. Nemiri su se toliko rairili da su vlasti morale da se sporazumeju sa
koalicijom.
Ustavna vlast je obnovljena 1910, a birako pravo proireno na 7,3% stanovnitva
koje je brojalo 2,6 miliona. Stav budimpetanske vlade i nov presti Srbije osnaili su tenje
ka junoslovenskoj solidarnosti i reformama. Umerenost reformi naila je na kritike mlaeg
sveta koji vie nije bio spreman na legalnu borbu radi deliminih reformi. Tako je, 1912, sa
pogoranjem situacije, ustavni sporazum ponovo suspendovan.
U predveerje Prvog svetskog rata najsnanija politika grupacija u Hrvatskoj
zalagala se za hrvatsko-srpsku saradnju unutar Monarhije. Manje stranke na desnici i levici
zahtevale su korenitu reorganizaciju Austrougarske, obino s uveanom Hrvatskom. U
Dalmaciji je omladina bila u potpunosti pridobijena za ideju o jedinstvenoj Jugoslaviji. ak su
i slovenaki studenti poeli radikalno da deluju u korist ujedinjenja. Solidarnost je naroito
ispoljavana meu omladinom Bosne i Hercegovine, gde su nezadovoljstvo poljoprivrednika i
blizina Srbije pothranjivali buntovnika previranja. Sarajevska zavera tako nije ponikla sama
od sebe. Ona je bila povezana sa nemirima irom junoslovenskih zemalja Habzburga
studentskim i radnikim trajkovima, demonstracijama, sa desetak zavera protiv dravnih
dostojanstvenika, vezama meu studentima, strankama i tajnim udruenjima u Srbiji. Ipak,
otvorene antihabzburke tenje bile su sputane pred samu eksploziju. Nadvojvoda Franc
Ferdinand je pustio da se govori da razmatra mogunost da prilikom svoga stupanja na presto
Junim Slovenima prui status istovetan maarskom. Budimpetanska vlada ponovo je
uspostavila ustavnu vlast u Hrvatskoj krajem 1913. godine. Hrvatsko-srpska koalicija vraena
je u Sabor sa veinom monijom nego ikada. Politiari su 1914. mogli ponovo da gaje nade u
reforme u okvirima Habzburke monarhije. Pri tome je ogromna veina, preteno seoskog,
stanovnitva zemlje ostala verna Monarhiji sve do kraja Prvog svetskog rata.
Procenat seoskog stanovnitva u Hrvatskoj opao je sa 84% u 1900. na 78,5% u 1910.
godini. Stoni fond je znatno porastao na 842 svinje i goveda na 1.000 stanovnika, u
poreenju sa 626 u Srbiji. Stoka je prodavana na velikom gradskom tritu; mesne banke
mogle su zato da navedu beki i budimpetanski kapital na izdavanje hipotekarnih obveznica
kojima je bio finansiran uzgoj stoke, ako ne na malim imanjima onda makar na posedima.
Fabrika proizvodnja, naroito laka industrija, zapoljavala je ne vie od 9,6 /o stanovnitva,
ali je u vrednosti, uloenom kapitalu i konjskim snagama maina prevazilazila proizvodnju u
Srbiji. Mada oigledno nije bila zatiena od austrijske i eke konkurencije, Hrvatska je
imala bolji elezniki pristup tritima Monarhije i mesnim finansijskim ustanovama koje su
omoguavale kratkorone kredite, a stopa pismenosti bila je dvostruko vea nego u Srbiji.
Ipak, gajenje stoke i laka industrija nisu mogli da ishrane prenaseljena sela 230.000
osiromaenih seljaka iselilo se izmeu 1900. i 1914. uglavnom u Ameriku.

44
 Ukupno, u stanovnitvu ugarskog dela Monarhije Hrvati su inili 9%, a Srbi 5%.
Rumuni su, sa svojih 14%, bili njena najbrojnija etnika manjina. Izvan Hrvatske i Slavonije,
Juni Sloveni, veinom Srbi, bili su okupljeni u Vojvodini, gde su inili 34,7% od 1,3 miliona
stanovnika (sledili su Maari i Nemci). U Transilvaniji je bilo koncentrisano 2,9 miliona
Rumuna, koji su tamo inili 55,8% od 5,3 miliona stanovnika (i tamo su im sledili Maari i
Nemci). Maarski zakoni o obrazovanju postepeno su smanjivali nastavu na jezicima manjina
i tako uspeno odravali to preteno seljako stanovnitvo na niskom nivou pismenosti.
Na selu je ivelo 86% Rumuna. U Transilvaniji nije bilo grada sa rumunskom
veinom. Tanak sloj sitnih preduzetnika, zanatlija, duandija, profesionalaca i slubenika
sainjavali su njeno graanstvo. Na suprotnim krajevima granica Monarhije, bez obzira na sve
razlike, Transilvanija i Slovenija posedovale su najbogatije rudnike uglja i gvoa na
Balkanu, koji su mogli da budu unapreeni boljim eleznicama, uz pomo kapitala i
preduzetnika iz razvijenijih krajeva. ak i tada, od 87.000 iseljenika koji su napustili Ugarsku
izmeu 1908. i 1913. godine, 19% su bili Rumuni, veinom zemljoradnici, koji su se uputili
za Sjedinjene Drave.
Vlada u Budimpeti je posle 1910. elela brzo da sredi probleme nacionalnosti kako
bi uvrstila postojeu ustavnu strukturu. Ugarska vlada smatrala je neophodnim da uveri
Srbiju i Rumuniju da su im nitavne mogunosti da ikada na tetu Ugarske ostvare svoje
iredentistike ambicije, kao i da ih privue ponovo i zauvek u austrougarsku orbitu. I pored
zabrinutosti zbog ugarske nacionalne politike, vlada u Bukuretu trudila se da ouva savez s
Austrougarskom.
Rumunska narodna stranka je 1905. izmenila svoje ciljeve usvojivi zahtev za
ostvarivanje autonomije za sve krajeve u kojima su iveli Rumuni. Poto su se opredelili za
ustavna sredstva, osmorica njenih prvaka, kao i voa stranke Juliju Maniju (1873-1953), bili
su iste godine izabrani u ugarski parlament. Godine 1906. poveano je njihovo prisustvo u
parlamentu, tako da su, zajedno sa Srbima i Slovacima, stvorili manjinski poslaniki klub
privren idejama autonomije, demokratije i federalizacije.
Kako ugarska vlada tako i Rumunska narodna stranka bile su 1910. spremne za
pregovore, ali su Rumuni traili previe, a vlada nudila premalo. Iz Bea i Bukureta izvren
je pritisak za postizanje sporazuma radi regionalne stabilnosti i veza Rumunije sa Trojnim
savezom, koji je 1913. doveo do drugog kruga pregovora. Odbijanje predsednika ugarske
vlade, grofa Itvana Tise (18611918), da prizna da je njegova drava u sutini
mnogonacionalna, dovelo je do ponovnog prekida pregovora u leto 1914. godine. Maniju i
njegovi istomiljenici nisu bili separatisti, ali je meuprostor izmeu asimilacije manjina i
raspada postepeno nestao.
Monarhija je 1914. bila u krizi. Nemona da izdri ekonomsko nadmetanje s
industrijalizovanom Zapadnom Evropom, ona je gubila svoju prednost u balkanskim
dogaanjima. Suoila se sa pogoravanjem junoslovenskog pitanja, novom ratobornou
svojih Rumuna, italijanskim iredentizmom i zahtevima Ugarske. Odnos njenih vlastodraca
prema nacionalnostima ometao je stvaranje ugarske drave. Ne proirujui birako telo, kako
ne bi bio uvean politiki uticaj nemaara, ona je izvan politike drala i veinu Maara.
Ne samo da su temelji Ausgleich-a bili potkopani ve je nadvojvoda Franc
Ferdinand (18631914), naslednik habzburkih kruna, nameravao da sve korenito izmeni.
Rasplet izmeu prestolonaslednika i ugarskog vladajueg sloja iekivan je posle smrti

45
ostarelog cara i kralja. Pripreme za taj as vrene su pokuajima da se pridobiju ostale
nacionalnosti. Kakve god bile njegove stvarne namere, Franc Ferdinand je stavljao do znanja
da eli da svi narodi pod vlaunjegove dinastije budu ravnopravni. Meu nacionalnostima
nije bilo voa ili stranke koji su se zalagali za unitenje Monarhije. Mada su delovali kao
glasnogovornici svojih naroda, oni su poticali i bili birani od njihovog malenog dela. ta
narod stvarno misli, tek je trebalo da se otkrije.
Novo pokolenje junoslovenske omladine svoje politike akcije pretvaralo je u
teroristike. Posle 1913. tajna studentska drutva uputala su se u otvorenu revolucionarnu
propagandu. Gubei veru u izabrane politike voe i revolucionarni ar seljatva, njihovi
pripadnici su se okrenuli pojedinanom terorizmu. Podrku su traili u Beogradu, naroito
meu grupom oficira udruenom u organizaciju Ujedinjenje ili smrt, koja je srpsku vladu
smatrala i suvie bojaljivom. Meutim, uprkos napetostima i krizama, Habzburka monarhija
je u predveerje Prvog svetskog rata bila nedirnuta, sa jedva oslabljenom narodnom
privrenou dinastiji. Nasuprot njoj, sultanovi evropski posedi bili su svedeni na zatitni
pojas oko Carigrada, dok je u onome to je od Osmanskog carstva ostalo pod vojnom
diktaturom poeo da se stvara turski identitet.

Mladoturci na Porti

Turska je 1900, ipak, jo uvek bila znaajna sila. Ako izuzmemo provincije, koje su
samo teorijski bile pod njegovim suverenitetom, sultan Abdulhamid II vladao je, iz svoje
prestonice koja je bila najvei grad na Balkanu, nad 19 miliona podanika. Nasuprot njegovoj
veliini, finansijska slabost Carstva u potpunosti je sputavala napore na uspostavljanju
centralizovane uprave i vojne sile.
Opozicija hamidijanskom reimu prognana je u ilegalu ili u inostranstvo, gde se
okupljala oko politiara koji su od vremena ukidanja ustava iveli u Parizu, poznati kao
mladoturci (ime su dobili po novinama Mlada Turska - koje su izdavali). Kao Komitet
za jedinstvo i napredak (KJN), oni su 1902. odrali prvi kongres razliitih grupa, ukljuujui
Turke, Albance, Kurde, Grke, Jermene i Jevreje, sjedinjene u elji da svrgnu Abdulhamida,
ponovo uspostave ustav i zatite Osmansko carstvo od stranog meanja. Imali su veze irom
Carstva, a posebno su bili jaki u gradovima evropskih pokrajina i udrueni sa nezadovoljnim
oficirima. Pretnja od strane intervencije posebno je bila izraena u Makedoniji. Taj naziv
korien je prilino neodreeno za region koji se irio od planine are na severu do Egejskog
mora, od planine Olimpa i Pinda na jugu, i od Rodopskih planina na istoku do Ohridskog
jezera na zapadu, ali se odnosila takoe i na znatno iru teritoriju podeljenu na tri vilajeta
evropske Turske - Solunski, Bitoljski i Kosovski, oko 95.000 kvadratnih kilometara sa 2,4
miliona stanovnika. Makedonija se u njenom najirem smislu donekle preklapala sa irim
granicama Albanije. Albanija je uglavnom oznaavala region koji se irio od june jadranske
obale do dinarskih obronaka istono od Crnog Drima, a njenim imenom ponekad je nazivana i
ira teritorija etiri vilajeta - Skadar, Janjina, Kosovo i Bitolj.

46
 Vlast nad Makedonijom nudila je prevlast nad Balkanom, ali ta oblast nije bila
unosna. itluci su se raspadali. Njihovi, sve ee odsutni, muslimanski gospodari teili su da
ive u Solunu, ako ne i u Carigradu, i da ih rasprodaju. Zavisni seljaci koji su na njima iveli
takoe su se selili u gradove (do 1912. godine 25% makedonskog stanovnitva ivelo je u
gradu), iseljavali se ili odmetali u hajduke. Uprkos injenici da su postojale velike povrine
neobraene zemlje, a sve vie zemljita prelazilo u posed seljaka,oblast nije mogla da
izdrava svoje stanovnitvo, dok je nesigurnost bila glavni inilac koji je uticao na iseljavanje.

Nemogue je odrediti etniki sastav tadanjeg makedonskog stanovnitva.

Pravoslavni su bili neto brojniji od muslimana. Glavni problem bile su razlike meu
Slovenima, poto su naoruane ete besposliara i fanatika prestigli svetenike i uitelje u
nastojanjima da izgrade identitet tamonjeg ivlja. Osnivanje VMRO-a i novo zanimanje
rumunske vlade za Vlahe, koji su 1902. priznati kao odvojeni milet, situaciju su inili jo
sloenijom.

Sile su vrile pritisak za sprovoenje reformi. Rusija je zahtevala od Bugarske da

prekine veze sa naoruanim etama i prihvati uee srpskog svetenstva u administraciji
patrijarijskih eparhija. VMRO i, na Bugarsku oslonjen, Vrhovni komitet, ne samo da su bili
suparnici ve su toliko bili pomeani da je bilo teko rei ta je delo koje od te dve
organizacije. Vrhovisti su eleli da privuku panju Evrope, a VMRO je samo udeo za
revolucijom.

Pomeani nacionalistiki, socijalni i politiki motivi doveli su do masovnog, ali loe

organizovanog ustanka, koji je izbio avgusta 1903, i uskoro je najvei deo Bitoljskog vilajeta
bio stavljen pod kontrolu ustanika. Gradsko stanovnitvo je prezrelo vostvo ustanka, sofijska
vlada nije bila spremna da se umsa, sile nisu elele da interveniu, a pobunjenici su se
podelili u suparnike frakcije, tako da je pokret uguen u krvi. Otra je bila odmazda
osmanskih trupa iz Azije i albanskih pomonih jedinica. Brojni egzarhistiki svetenici i
uitelji bili su deportovani u Malu Aziju. Procenjeno je da je 30.000 ljudi emigriralo,
uglavnom u Bugarsku.
Surovost odmazdi primorala je austrijskog i ruskog cara da se oktobra meseca
sastanu u Mirctegu u tajerskoj i predloe plan, koji je Porta nevoljno prihvatila, za
reavanje makedonske krize. Red u oblasti zavela bi meunarodna andarmerija;
administrativne granice bile bi izmenjene tako da bi bile stvorene oblasti najvee mogue
etnike homogenosti; celokupan paket reformi sprovodili bi nadzirai pet evropskih sila.
Mesni nacionalisti uinili su sve da nacionalno odrede stanovnitvo. itava sela su menjala
pripadnost pod pretnjama protivnikih eta. Porta nije mogla da ispuni svoje obaveze.
Ponienost i nezadovoljstvo naroito su se snano oseali u Treoj armiji smetenoj u Solunu.
Naredni evropski potezi su u martu 1908. podstakli manje garnizonske pobune; u njih se
umeao KJN.
Loe etve u Anadoliji jo jednom su dodatno opteretile evropske pokrajine. Kosovo
je tada bilo pogoeno suom. Nestaice su usmerile albanske nemire prema gradovima i
slovenskim seljacima. Glasovi o dolasku austrijske vojske naporedo sa povlaenjem jedinica

47
radi borbe sa pobunama na jugu izazvali su okupljanje naoruanih Albanaca, koje je KJN ve
ranije pridobio. Mladoturci su dokazivali da e povratak ustavu potkopati stranu intervenciju.
Abdulhamidova politika dodvoravanja Albancima je propala. Veliki broj ih je
dezertirao, dok je veina vojske u Makedoniji bila naklonjena zahtevima za ponovno
uspostavljanje ustava. Kada je Mahmut evket-paa (1856-1913), komandant Tree armije, u
julu upozorio da e ako se takvo stanje produi, strana intervencija dovesti do pada
Abdulhamida, vlada je poela da utie na sultana da popusti. Tada je sultan najavio ponovno
uspostavljanje ustava iz 1876. godine. Bila je to mladoturska revolucija" iz 1908. godine.
Mladoturci su verovali u svoju misiju da stvore modernu dravu zasnovanu na osmanstvu,
upravo kao to su vladari Nemake i Rusije posezali za nacionalizmom radi pojaanja svojih
carstava. Jo se ne oseajui dovoljno snanim da svrgnu Abdulhamida, oni su iz Soluna
nastojali da pretei utiu na njegovu politiku.
Revolucija je u potpunosti okonala mirctegski program. Stanovnitvo evropskih
pokrajina je u poetku pozdravilo dolazak novog doba. Mnogi meu voama pristali su na
prekid neprijateljstava i sili su u gradove da predaju oruje. Mada preteno simbolini, takvi
gestovi doprineli su ipak smanjivanju napetosti, pri emu su sve grupe iskoristile prednosti
razdoblja slobode i kolebljivosti pred najavu optih izbora.
Parlament koji je sazvan trebalo je da predstavlja sve osmanske pokrajine,
ukljuujui Bosnu i Hercegovinu i Istonu Rumeliju. Bugarska je u oktbbru proglasila
nezavisnost, kako bi osujetila ponovne osmanske namere, a Austrougarska je formalno
anektirala Bosnu i Hercegovinu. Novopazarski sandak je voljom Dvojne monarhije ostao
osmanski, da bi i dalje obezbedio razdvojenost Srbije i Crne Gore. Aneksiona kriza je
okonala saradnju Rusije i Austrougarske na zatiti balkanskog status quo-a odravanog jo
od vremena Berlinskog ugovora.
Na osmanskim izborima od decembra 1908. godine KJN je osvojio najvie
poslanikih mesta, ali je ustavni reim bio kratkotrajan. Mladoturska revolucija oigledno nije
reila pitanje Istone Rumelije i Bosne i Hercegovine, osim to je doprinela prekidu i ono
malo preostalih veza s ovim pokrajinama i Bugarskom. Revolucija nije reila ni makedonsko i
albansko pitanje, koja su iscrpljivala Carstvo.
Mnogi lanovi KJN-a smatrali su Abdulhamida opasnim za ustavnu vladu i njihovu
organizaciju. Pokret je uspeo da okrnji sultanovu vlast, ali ga je u tome sustigao protivudar.
Sultanovi privrenici su pokuali protivprevrat u Carigradu, koji je KJN uspeo da suzbije
ponovo pozivajui evketa. Abdulhamid II je svrgnut, zatoen u Solunu i zamenjen bratom
Mehmedom V (1844-1918). KJN se uvrstio na vlasti, ali mu je evket i dalje bio samostalan
vrst izazov, sve do 1913. kada je ubijen.
Pitanje vie nije bilo kako reformisati Carstvo, ve kako sauvati dravu.
Produbljivao se jaz izmeu zvanine osmanske politike zasnovane na ustavnim jemstvima i
stvarnog delovanja KJN-a. Oduevljenje KJN-om meu neturskim narodima je splaslo. Vlada
se okrenula nemilosrdnoj samovladi.
U albanskim zemljama je u razdoblju izmeu 1903. i 1908. vladala zbunjenost.
Vernost Abdulhamidu i saradnja sa Mladoturcima zasnivale su se na nesporazumu. Zahtevi za
ujedinjenjem etiri vilajeta u jednu veliku albansku autonomnu jedinicu isticani su
neprekidno, jo od poetka veka. Makedonski ustanak, rat naoruanih eta i pretnja strane
intervencije dala im je novi podstrek. Etnike grupe bile su obuzete osvetom, deavale su se

48
pobune siromanih hrianskih seljaka protiv albanskih begova, albanski napadi na teritorije
Srbije i Crne Gore, ali i na osmanske garnizone. Pojaano je delovanje emigranata.
Albanske kole, knjievna drutva, klubovi i novine, masovno su nicali na prostoru
od Skadra do Carigrada, tolerisani sve dok je trajala poetna sloga izmeu Albanaca i KJN-a.
Albanci su, meutim, uskoro doli u sukob sa novim reimom. Albanski poslanici poeli su da
dobijaju znaajnu ulogu u parlamentarnoj opoziciji. Neki albanski konzervativci podrali su
Abudulhamidov kontrarevolucionarni pokuaj. Svealbanski kongres, odran u Bitolju, odluio
se za usvajanje latinikog pisma za albanski jezik.
Centralisti su upravljali KJN-om od 1909, delei vlast sa vojskom. Zbog Portine
odlunosti da ukloni latinicu iz zvanine upotrebe i uvede optu vojnu obavezu, oslabila je
albanska podrka. Skadarska oblast bila je najmanji vilajet, u kome su Albanci inili 95%
stanovnitva, ali je samo 57% bilo muslimana. Nasledni glavari predvodili su severna,
planipska plemena (fisove), u zamenu za neregularnu vojnu slubu. Juna plemena vodile su
mone porodice sa prostranim posedima i malim privatnim vojskama. Katoliki Mirditi bili su
najmoniji meu planinskim plemenima; Toptani su bili najuticajniji meu junim velikim
porodicama. Vlast vlade izvan pokrajinskih sredita bila je neznatna.
Kosovski vilajet bio je i vei od Skadarskog i u njemu su u veini bili nealbanci. Oko
polovinu njegovih itelja inili su Albanci okupljeni u sredinjim sandacima. Veina
pravoslavnih bili su Sloveni, rasuti mahom oko pokrajinskog sredita koje su Turci zvali
Uskub, domai makedonski Sloveni zvali su ga Skopje, a Srbi Skoplje. Grad je bio sredite
srpskih aktivnosti. Muslimanski planinski, razbojniki gospodari iz Pekog i Prizrenskog
sandaka, suprotstavljali su se i austrijskom i srpskom uticaju i bili su povlaeni
Abdulhamidovi privrenici. Centralna vlast nije postojala u prostranim oblastima, tako da je
nesigurnost mnoge oterala u iseljenitvo. Nalazei se izmeu planinskih glavara i sopstvenih
slovenskih seljaka, trgovci i zemljoposednici bili su skloni da se oslanjaju na KJN, ak i onda
kada je podravao albanske zahteve.
Polovina stanovnika Janjinskog vilajeta, koji je ukupno imao 545.000 stanovnika,
bili su Albanci, a polovina pravoslavni. Pravoslavni su veinom iveli u junim sandacima, a
meu njima najbrojniji su bili Grci. U Bitoljskom vilajetu muslimani su inili malo vie od
polovine od ukupno milion njegovih stanovnika, s Albancima grupisanim na zapadu. U ta dva
vilajeta iveli su i brojni albanski hriani, veinom pravoslavni (oko 200.000 njih), bez
strane potpore. Patrijarija i atinska vlada podravale su grke zajednice, snane u gradovima,
gde su njihove kole irile grku kulturu meu pravoslavnim Albancima, privlaei ak i
muslimane. Muslimanski Albanci drali su zemlju i vodili mesnu administraciju. Stanje je
bilo najsloenije u Bitoljskom vilajetu gde su iveli Grci, podeljeni Sloveni, Vlasi i Albanci.
Muslimanski i pravoslavni Albanci u vilajetima Janjina i Bitolj nastojali su da nova
vlast prizna albanska prava. Veliki broj najbogatijih lokalnih begova uestvovali su u
hibridnoj, ali dinaminoj osmanskoj gradskoj kulturi. Govorili su grki ili srpski, i ak slali
svoje sinove u znatno bolje hrianske kole. Iz njihovih redova dolazili su dravnici,
inovnici, generali, naunici, verski dostojanstvenici; neki od njih uestvovali su u albanskim
aktivnostima i pored toga to su zadrali svoj osmanski identitet. Zato to su se albanski
zemljoposednici na jugu okrenuli nacionalizmu, kako bi se suprotstavili onome to su videli
kao rastuu grku i slovensku pretnju iz susednih drava i od strane zavisnih seljaka
napoliara, tamo se razvio istinski albanski pokret.

49
 Neposredna posledica saveza izmeu mladoturaka i evketa bili su uzastopni pohodi,
koji su posle 1909. preduzimani radi slamanja moi kosovskih glavara. Otpor je jaao i irio
se a, takoe, i Portina odlunost da upotrebi vee snage. Poto je KJN poeo da se protivi bilo
kakvom posebnom odnosu prema muslimanskim manjinama, albanski komiteti, rukovoeni iz
Barija, sa Krfa i Cetinja, poeli su da pripremaju opti ustanak.
U prolee 1911. njihove ete poele su da se okupljaju u svih est evropskih vilajeta,
ukljuujui i Carigradu najblii Jedrenski vilajet. Makedoniju su zahvatili nemiri. Nesposobna
da suzbije kosovsku pobunu i da bi spreila neuspeh nasilne politike KJN-a, Porta je pokuala
da se izmiri s Albancima. Severnjaki glavari tada su se povezali sa nacionalistima s juga,
zahtevajui priznavanje postojanja Albanije, s albanskim inovnitvom, kolama, lokalnom
vojskom, amnestiju i povraaj konfiskovanog oruja.
Porta je ustuknula. Poetkom leta sultan je posetio Kosovo. Ponueni su ustupci, ali
Porta nije prihvatala ujedinjenje etiri vilajeta, niti su gortaki glavari eleli da se odreknu
svojih povlastica. Razmatrani su naredni ustupci kada je u septembru izbio u Libiji rat s
Italijom. KJN je iskoristio rasplamsali patriotizam, da januara 1912. privoli Mehmeda V na
rasputanje parlamenta i raspisivanje novih izbora. Nasilja i izborne krae doprineli su velikoj
pobedi KJN-a, koji je ponovo preuzeo potpunu vlast, iako ta vlast nije podrazumevala i punu
kontrolu nad vladom. Obnovljeni su albanski nemiri.
Uticaj KJN-a dovodili su u iskuenje nemiri u vojsci i dezerterstva Albanaca. Pobune
u vojsci onemoguile su vladu da poalje dovoljno snaga kako bi uguile kosovsku pobunu i
ubrzale su pad vlade, posle ega je na njeno elo doao evket. Mehmed V se potom okrenuo
drugom generalu, koji je u avgustu, poto su albanski ustanici preplavili veinu evropskih
pokrajina, uspeo da izdejstvuje pad kabineta KJN-a. Porta je traila pregovore. Ali, posle
neuspenih pregovora, ustanak je pojaan i Skoplje je bez krvoprolia palo u ruke ustanika.
Turska je bila optereena novim ustankom u Jemenu, jo uvek se borei s Italijom.
Meutim, i albanski ustanici su bili podeljeni. Kosovski glavari su eleli da pou na Carigrad
i na presto vrate Abdulhamida. Zadovoljni povlasticama koje su uivali pre 1908, oni su
kontrolisali veinu naoruanih pobunjenika. Pobunjenici su predstavljali pretnju i begovima i
trgovcima koji su podravali nacionalistiki program, jo uvek naklonjenim sporazumu sa
sultanom, koji bi ograniio vlast kosovskih glavara. Porta je bila spremna da prizna albansku
oblasnu autonomiju, mnogi Albanci su zauzeli vane poloaje kada je, pre nego to je
postignut konaan sporazum, u oktobru 1912. zapoeo Prvi balkanski rat. Albanski delatnici
sjedinili su se u odbrani svojih zemalja protiv ambicija suseda i agitacije manjina, ali to je
bio neravnomerno razvijeni nacionalizam.
Kako bi izbegli grki i srpski zagrljaj, albanski voi su se okrenuli Italiji i
Austrougarskoj, koje nisu elele da dozvole stvaranje zajednike granice Grke i Srbije na
Jadranskom moru. Albanski prvaci su tako uspeli da steknu podrku iz inostranstva za
stvaranje albanske drave na Jadranskom moru. Njeno vostvo je preuzeo Ismail Kemal
(1844-1919), bivi osmanski inovnik koji je uestvovao u mladoturskim aktivnostima u
Parizu, izabran u parlament uz podrku KJN-a, da bi zatim stvorio opozicionu Stranku
liberala. Ismail Kemal je uskoro, nakon rasputanja parlamenta iz 1912, otiao u inostranstvo
da potrai podrku za ustanak i autonomiju.
Austrougarska, koja je smatrala za svoj vitalni interes spreavanje svakog turskog
gubitka na Jadranu, bila je voljna da podri autonomnu, pa ak i samostalnu Albaniju. Kako je

50
bilo oigledno da staro stanje nije mogue dalje odravati, ona se saglasila da preteno
albanske oblasti uu u sastav takve Albanije, istiui da u obzir treba uzeti i ratni ishod.
Vrativi se u Albaniju, novembra 1912, Kemal je ustanovio svoje sedite u uporitu
svoje porodice, junom delu Valone, gde je, radi uspostavljanja privremene vlade Albanije
pod njegovim predsednitvom, bila okupljena skuptina. Albanski borci, koji su samo
nekoliko meseci ranije porazili osmanske snage, nisu se dugo borili protiv balkanskih
saveznika - Srba, Crnogoraca i Grka - koji su uli u zemlje na kojima su iveli Albanci kao
otri, ali esto i ne mnogo oduevljeni oslobodioci. Sukob sa Carigradom vien je kao deo
borbe unutar tradicionalnih struktura vlasti, ali albanski prvaci, suoeni sa spoljnim napadom,
nisu bili voljni da mobiliu seljatvo i rizikuju tako i gubitak sopstvene vlasti.
U toku krize oko njenog izdvajanja iz Osmanskog carstva, Albanijom su nastavile da
gospodare privilegovane grupe ukljuene, pa ak i asimilovane, u osmansku vlast.
Osporavana vlast Kemalove vlade bila je ograniena na trougao izmeu Valone, Berata i
Lunje. Njen zahtev za priznavanjem ostao je neprihvaen. Odluke koje su se ticale Albanije
donesene su na Londonskoj konferenciji koja se sastala decembra 1912, okonavi rat.

Zlatno doba Srbije

pod kraljem Petrom I; Crna Gora

Reim Aleksandra Obrenovia je do 1903. postao izolovan i u zemlji i u

inostranstvu. Oficiri su bili naroito gnevni na kraljevski par i njegovu okolinu koja je
nanosila sramotu njihovoj zemlji. Ujunu (29. maja po starom kalendaru) grupa nezadovoljnih
oficira ula je nou u dvor i ubila dvadesetestogodinjeg kralja, kraljicu, njena dva brata i
trojicu generala. Zaverenici su uivali podrku grupe politiara, koji su takoe smatrali da
Aleksandar treba da bude svrgnut. Sastavljena je privremena vlada, koja je sazvala poslednji
zakonito izabrani saziv skuptine, da uredi institucionalna pitanja.
Skuptina je na presto pozvala oiglednog pretendenta na naslee sada ugaene
dinastije Obrenovia. Taj pretendent bio je Petar Karaorevi, pedesetdevetogodinji sin
poslednjeg vladajueg kneza iz ove dinastije. Petar Karaorevi je bio obrazovan u Parizu,
neko vreme je sluio u francuskoj vojsci, a od kada je postao udovac, iveo je sa svojom
decom povueno u enevi. Skuptina je, takoe, odobrila poboljanu verziju Ustava iz 1888.
sa irim ovlaenjima Narodne skuptine.
Decenija koja je usledila esto se naziva zlatnim dobom politike vlasti u Srbiji,
ako ne i na Balkanu. Takva ocena je relativna. Promena je naila na optu podrku, u mnogo
emu oznaivi preokret. Mo krune je ograniena i vraena je parlamentarna vladavina.
Srbija je sa niskim poreskim cenzusom, koji je petini stanovnitva omoguavao pravo glasa,
bila jedna od evropskih zemalja sa najirim glasakim pravom, odmah iza Francuske i
vajcarske. Ipak, ak i posle 1903, u Srbiji nisu svi mukarci imali pravo glasa, dok je vlada,
utemeljena na parlamentarnoj veini, preutno priznavala da nema vlast nad vojskom.
Zaverenici ne samo da su godinama nastavili da vode glavnu re u vojnim stvarima ve nisu
smatrali politike stranke sposobnim za ostvarenje nacionalnog zadatka".

51
 Zaverenici su 1911. osnovali tajnu organizaciju pod geslom Ujedinjenje ili smrt
poznatiju pod imenom Crna ruka, kako su je prozvali protivnici. Cilj im je bio da
navedu Srbiju da aktivnije preuzme ulogu Pijemonta u ujedinjenju svih Junih Slovena.
Crnorukci su u srpske zemlje ubrajali Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Staru Srbiju (oblast
Kosova), Makedoniju, Hrvatsku, Slavoniju, Vojvodinu i Primorje. Njihovo agitovanje i
podrka koju su pruali etovanju na osmanskoj teritoriji poveani su ugledom vojske posle
balkanskih ratova, ali su se pri tome poveale i napetosti sa radikalskim vostvom.
Parlamentom su gospodarili radikali, poto su birai bili skloni da glasaju za one koji
su ve na vlasti. Pojava Socijaldemokratske stranke nije nadomestila znaajnu ulogu koju su
nekad imali stari liberali i naprednjaci. Radikali su se praktino podelili u dve stranke kada je
samostalna radikalna frakcija 1901. odbila ustupke koje je stranka uinila kralju
Aleksandru oko ustavnog pitanja. Samostalni radikali su 1905. osnovali sopstvenu stranku.
Obe radikalne stranke imale su istovetno miljenje o pitanju ustrojstva drave i
spoljne politike. Oekivali su rusku zatitu od Austrougarske, nadajui se i pomoi Francuske
i Velike Britanije. Dve stranke su, posle izbora 1903, bile otprilike podjednako snane i
formirale su koaliciju, koju je od 1904. do 1908. zamenila homogena radikalna vlada, da bi
iznova bila sastavljena u okviru svepartijske koalicije u doba aneksione krize. Potom su
radikali, pod Paievim predsednitvom, vladali sami sve do poetka Prvog svetskog rata.
Sjaj zlatnog doba umanjen je i brutalnou kojom je ubijen kraljevski par
Obrenovia, koja je uasnula Evropu. Promena nije smesta poboljala politiki poloaj Srbije
u Evropi, gde se u poetku smatralo da je kralj Petar stupio na krvav presto uz pomo vojne
klike. Ti oficiri se nisu ustruavali da esto drsko podseaju kralja na dug koji je dinastija
imala prema njima, a monarh, meutim, nije uvek bio dovoljno jak da im se suprotstavi.
Zatrovani odnosi izmeu vojske i civilne vlasti vratili su se s prolea 1914. povodom
postepenog zavoenja ustavnog poretka na novim teritorijama. Pitanje je bilo povezano i sa
radikalnim poslanicima izabranim u jedinicama kojima nisu pripadali, kao i pobunom
Albanaca protiv prisajedinjenja Srbiji. Kako je Pai nameravao da se suprotstavi uticaju
Crne ruke, a ta organizacija da iznudi Paievu ostavku, kralj je bio na ivici odluke da
popusti vojsci, pre nego to su se umeali prestolonaslednik Aleksandar i Rusija. Raspisani su
novi izbori za avgust. Kralj Petar je 11/24. juna 1914. zbog bolesti odustao od obavljanja
dunosti i preneo kraljevsku vlast regentu prestolonasledniku.
Kao i ranije ukljetena izmeu Austrougarske i Osmanskog carstva, Srbija se
pribliila balkanskim dravama. Cilj joj je bio da oslabi tursku vlast na jugu i suprotstavi se
austrougarskom pritisku, pomaui sve uestaliju junoslovensku saradnju od Ljubljane do
Sofije. Poto su se radikali obraali svojim prijateljima u Rusiji, a kralj Petar Francuskoj i
Zapadu, inae sporim da na takva obraanja i uzvrate, sporovi su nastali oko eleznikog
zajma koji je Srbiji dodelila Dvojna monarhija i ugovora zakljuenog sa njom o kupovini
vojne opreme i trgovinskih aranmana.
Trgovinskim sporazumom iz 1905. ostvarene su tenje veze izmeu Srbije i
Bugarske. Taj sporazum je prouzrokovao pritisak Austrougarske, koja je smatrala da su njime
ugroeni njeni sopstveni interesi, to je dovelo 1906. do carinskog rata. Svinjski rat bio je
posledica zahteva Budimpete za zatitnim merama i beke zabrinutosti zbog samostalnije
politike Srbije. Austrougarsku carinsku uniju trebalo je obnavljati svakih deset godina. Tada
su ugarski interesi dolazili do izraaja, zbog austrijske zavisnosti od ugarskih poljoprivrednih

52
proizvoda; Radi spreavanja izvoza srpskih svinja, 1896. godine kao izgovor korieni su
veterinarski nalazi. Isti izgovor je i 1906. Austrougarska koristila da ponovo onemogui izvoz,
samo sada sve stoke iz Srbije.
U strahu od ekonomske prevlasti, Srbija je prenebregla blokadu i uspela da pronae
druga trita. Njen uspeh bio je ekonomski koliko i politiki. Potreba za preradom svinjskog
mesa radi izvoza na udaljena trita pomogla je Srbiji da razvije industriju i 1911. okona
svinjski rat", uglavnom po svojim uslovima. Ipak, Srbija je preteno ostala poljoprivredna,
poto je industrija zapoljavala samo 7% od njenih 2,9 miliona stanovnika. Spor je sada
nastao oko aneksije Bosne i Hercegovine iz 1908. godine. Javnost je izgledala spremna za rat,
oekujui ustanak u Bosni, a organizovana je i Narodna odbrana radi okupljanja dobrovoljaca.
Vlada, znatno trezvenija, u martu 1909. priznala je aneksiju, te je Narodna odbrana svedena
na kulturne aktivnosti.
Potencijali Srbije za dalji napredak stonog izvoza vremenom su iscrpljeni i ukupan
broj ivotinja je smanjivan. Mogunosti za dalje irenje prodaje u Monarhiji znatno su
umanjene. Trgovina penicom i kukuruzom je tokom spora s Austrougarskom bila od velike
pomoi, ali nije mogla da nadoknadi smanjenje izvoza stoke. Vei deo penice odlazio je u
Nemaku, austrougarsku najbliu saveznicu, a kukuruz su kupovali ugarski stoari.
Nesposobnost Austrougarske da odri jedno trite, makar za srpski izvoz, a jo vie da izvri
pritisak na sopstvene saveznike, osujetila je njenu pobedu u carinskom ratu. U nemogunosti
da zadri ekonomsko sredstvo pritiska na Srbiju, Monarhija je 1914. pribegla vojnoj sili.
Srbija se bojala zavisnosti. Budeti svih balkanskih zemalja bili su pod hipotekama
zbog otplate dugova stranim poveriocima. Dugovi su mogli biti otplaivani samo u zlatnom
novcu poto su najznaajnije evropske valute iz devedesetih godina 19. veka upravo imale
zlatnu podlogu. Balkanske ekonomije teile su da uvedu iskljuivo zlatnu podlogu novca,
nastavljajui, meutim, sa primenom dvometalnih monetarnih podloga kao dokaz svoje
privrenosti Latinskoj monetarnoj uniji.
Samo je rumunska privreda doivela brzo preustrojavanje zahvaljujui svom
dugoronom pristupu evropskim tritima kapitala. Ostale balkanske privrede ostale su tesno
vezane za novac sa srebrnom podlogom, kao jedinim sredstvom za poveavanje priliva novca.
Emitovanje takvog novca ostalo je ogranieno premijama kod kursa franka koje su se plaale
prilikom razmene njihovog srebrnog novca za njegovu vrednost u zlatu. Nedostatak novih,
dugoronih evropskih kredita, posle 1890, jo vie je poveao potranju zlata na tetu srpskog
srebrnog dinara. Beogradska vlada bila je uspena u ograniavanju emitovanja srebrnog novca
koje je vrila njena Narodna banka, obustavljajui ga oko 1900. godine.
Radikalni reim je svoju snagu crpeo iz antiaustrijskih oseanja, radije se oslanjajui
na izvoznike iz unutranjosti nego na navodne proaustrijske uvoznike koji vie nisu mogli da
kupuju za srebrne dinare. vrstom kontrolom troenja parlamentarni reim je na izgled
ukinuo postojanje zlatne premije, pomaui vlasti da ispuni svoje obaveze prema Narodnoj
banci.
Poluzvaninu Hipotekarnu banku osnovala je 1898. Dravna uprava fondova radi
poveanja kreditiranja. Iako je ta banka uskoro postala najvea (posle Narodne banke), ona
nije uloila vie od polovine svoga kapitala u dugorone zajmove. Pri tome su, u odnosu na
industriju i poljoprivredu, u prednosti bile javne zgrade i gradske rezidencije. Pojavila se i
mrea malih mesnih tedionica, ali su one ostale odve male i vezane za kratkorone dobiti da

53
bi ponudile potencijalne dugorone poljoprivredne kredite. Samo nekoliko njih je 1910.
ponudilo poljoprivredne hipoteke u punom iznosu ne veem od jednog miliona dinara.
Modernizacija je i dalje nailazila na otpore, to je bacilo novu senku na zlatno
doba". Srbija je imala malenu obrazovanu elitu, a bila je bez istinski samostalnog, bogatog
sloja stanovnitva. U aparat drave koja se razvijala ukljui-li su se gotovo svi obrazovani
ljude. Radikali su retoriki veliali seljake vrline i oseanja zajednitva, ali je
pojednostavljeno miljenje da su oni bili samo antimodernisti i proruski nastrojeni slovenofili.
eki panslavisti bili su tu mnogo uticajniji od ruskih. Radikali su uglavnom
odbacivaliromantino slovenofilstvo. Njihov proireni kolski sistem bio je gotovo isto toliko
laiko svetovnjaki kao i sistem francuskih radikala. Oko 1903. radikali su se prilagodili
graanstvu i nacionalizmu, sve vie se nadahnjujui Zapadom.
Umesto da zastrai Srbiju, austrougarska politika ju je ohrabrila da se vie osloni na
Francusku i Rusiju. Ultimatum za prihvatanje aneksije i zabranu paravojnih aktivnosti u Bosni
naveli su Paievu vladu da se obrati Parizu. Zajmovi na tritu kapitala osigurali su
finansijski opstanak Srbije do kraja carinskog rata, omoguivi joj da radije kupuje
francusku, umesto austrijske vojne opreme. Uspeh Srbije u raskidu s Austrougarskom uveao
je njen ugled i uvrstio jugoslovenski pokret, ali je, i pored nezvanine podrke
nacionalistikoj agitaciji, Srbija morala da sauva uzdranost prema Monarhiji.
Njene stvarne nade ponovo su okrenute ka moru i Makedoniji, gde je posle dva
balkanska rata 19121913, zadobila severne i sredinje delove Makedonije, kao i kosovsku
oblast Stare Srbije". Ratna medalja Osveeno Kosovo podseala je na bitku iz 1389,
ali ovaj vojni uspeh obavezao je Srbiju da prihvati novo, raznorodno i zaostalo stanovnitvo,
koje su u visokom postotku inili albanski muslimani, kao i brojni pravoslavni Sloveni, lieni
jasne nacionalne samospoznaje, meu kojima su mnogi jo uvsk upravljali svoje poglede ka
Bugarskoj.
Najzad je Srbija stekla zajedniku granicu sa sestrinskom Crnom Gorom, ijom je
politikom posle 1860. dominirala snana linost kneza (kasnije kralja) Nikole (1841-1921).
Berlinski ugovor okonao je osmanske zahteve za jurisdikcijom nad Crnom Gorom.
Udvostruivi teritorije i doprevi do mora, Crna Gora je morala da prihvati neke
austrougarske uslove. Austrijska vojska bila je stacionirana u Novopazarskom sandaku koji
ju je sve do 1913. razdvajao od Srbije, a austrijski ratni brodovi kontrolisali su njene vode.
Nikola je modernizovao upravu i vojsku ali, uprkos pobedama kojima su zemlji
pripojene dodatne povrine poljoprivredne zemlje, zemlja nije mogla da izdrava svojih
370.000 stanovnika, koji su iveli u krajnjoj bedi. Stoarstvo je inilo dve treine izvoza, ali i
dalje nije moglo da obezbedi sredstva za uvoz hrane i tekstila. Kada su okonana ratovanja i
mogua pljaka, stanovnitvo je moralo da se masovno iseljava. Oko 1912. vie od treine
radno sposobnih mukaraca napustilo je zemlju da bi pronali sezonske poslove iselivi se
privremeno ili zauvek u Ameriku.
Iseljenike novane poiljke bile su od koristi, a iz ruske pomoi pokrivana je
polovina dravnog budeta. Rusija je, pri tome, slala i penicu. Ipak, Nikola nije dozvoljavao
da njime u potpunosti upravlja bilo koja sila. Uzeo je austrijske kredite i podsticao italijanska
ulaganja. Ohrabren ugledom svoje dinastije, on je 1910, prilikom pedesete godinjice svoga
stupanja na presto, proglasio Crnu Goru kraljevinom. Nikolina autokratska vlast izazvala je
negodovanje meu mlaom i uglavnom u Beogradu obrazovanom inteligencijom, koja je

54
zahtevala ustavnu vlast. Knez je doneo ustav 1905. godine. Namera je bila da se Crnoj Gori
pribavi evropska spoljanost koja bi privukla strane kredite, ali je vlast ostavljena vladaru,
iako je uspostavljena skuptina, koju je delom birao narod, a delom imenovao vladar.
Uprkos tome, skuptina je postala forum organizovane opozicije i morala je da bude
rasputena. Nikola je uspevao da upravlja situacijom, ali su njegovi mlai protivnici zapoeli
tajne aktivnosti. Zbog takvog delovanja opozicije optereeni su odnosi sa Beogradom, jer je
crnogorski vladar verovao da Srbija pomae opoziciju. Napetosti su popustile s aneksionom
krizom i balkanskim ratovima, poto je crnogor-ska spoljna politika sledila beogradsku. U
predveerje Prvog svetskog rata dve vlade su ponovo razmatrale mogunost stvaranja saveza
dveju drava.
Zamisao o jugoslovenskom jedinstvu oivela je poetkom 20. veka. Demokratska
vlast u Srbiji zaloila se za nju svim silama. Nova generacija politiara u Hrvatskoj stvorila je
koaliciju hrvatskih i srpskih stranaka. Povean je ugled Srbije. Oseanje zajednike
junoslovenske samosvesti brzo je jaalo, bar u pojedinim krajevima, ali 1914. niko nije
raunao na skori raspad Austrougarske.
U Srbiji je postojao dvojak odnos izmeu srpskog identiteta iskazanog u tenjama za
velikom Srbijom slinog velikoj Grkoj, velikoj Bugarskoj i velikoj Rumuniji i
maglovitijeg jugoslovenskog identiteta, sa Srbijom kao Pijemontom junoslovenskog
ujedinjenja. Kao vojniki Pijemont, Srbija je svoju vrednost pokazala u balkanskim ratovima
1912-1913. Njeni vojnici su se uglavnom hrabro borili, predvoeni u narodu omiljenim
vostvom, za ono to su smatrali pravednim ciljem. Srbija se pripremala za rat posle 1903, ali
je njena spoljna politika prema Austrougarskoj ostala priguena, a ratni planovi prema
Dvojnoj monarhiji odbrambeni. Godine 1914. ona je samo razmatrala savez sa Crnom Gorom,
pripremajui se za parlamentarne izbore kako bi reila pitanje kontrole nad vojskom.

Nezavisnost i Makedonija; Bugarska pod kraljem Ferdinandom

55
 Ako je prisajedinjenje Istone Rumelije bilo mnogo tee nego to je iko u Bugarskoj
mogao da zamisli, makedonsko pitanje zadiralo je u najbitnija politika i diplomatska pitanja.
Nacionalisti su predstavljali kako svi makedonski hriani oajniki iekuju da se prisajedine
zajednikoj bugarskoj domovini, sa granicama predvienim u San Stefanu. Meutim, razvoj
dogaaja krajem 19. veka, koji su pokazali da srpske i grke aktivnosti jaaju, da se oseanja
Albanaca vie ne mogu prenebregnuti, kao i da ak ni oni autonomistiki opredeljeni Sloveni,
iako nisu prili srpskoj stvari, nisu vie naklonjeni ni bugarskoj dravi, dovodili su u pitanje
pouzdanost takvih nadanja.
Vlada se borila s ekonomskim tekoama; novac joj je bio potreban za
modernizaciju; nije mogla da povea carine, zbog svoje povezanosti s Osmanskim carstvom;
pokuavala je da dobije vie od poljoprivrede uvodei desetak u rodu, u vreme kada su cene
itarica ponovo poele da rastu. Seljaci su bili gnevni: plaali su administraciju i vojsku, pali
su u dugove za zemlju koju su dobili, a preiveli su vie loih etvi. Odustalo se od desetka.
Vlada je morala da pribegne dodatnim stranim zajmovima, tada iz Francuske, na iju je
otplatu odlazio veliki deo dravnih prihoda.
Kratkoveke vlade, posle Stoilova, borile su se da dou do novca, a kriza koja je
usledila stvorila je Bugarski zamljoradniki narodni savez, prvu i naposletku najmoniju
meu seljakim partijama Balkana. Osnovana 1899, kao grupa koja je trebalo da izvri
pritisak da se ozbiljno razmotre pitanja seljatva i unapredi poljoprivreda, kao neposredni cilj
imala je da se suprotstavi desetku. Prvi poslanici agraraca bili su izabrani 1901. godine.
Vlada, zajedno sa knezom, tolerisala je, ak i podsticala organizovanje naoruanih
eta u Makedoniji, kako bi stekla podrku javnosti, ali je takva igra bila odve opasna.
Vrhovni komitet je postao najuticajnija makedonska struja u Bugarskoj; povealo se i
suparnitvo izmeu njega i VMRO-a. Vlada nije mogla da kontrolie Makedonce, ali je opte
miljene bilo da ona to ini. Rusija je zahtevala da i Sofija i Beograd prekinu sve veze s
odredima koji su etovali po Makedoniji. Nareeno je rasputanje makedonskih organizacija
u Bugarskoj, a njihovi prvaci su pohapeni.
Leto 1903, kada se Makedonija digla, bilo je za Bugarsku doba napetosti. Ferdinand
nikada nije bio tako nepopularan. Politike stranke izgubile su svaki ugled u seljatvu. Vojska
nije bila oduevljena da odrava poredak kod kue u vreme kada je Makedonija vapila za
intervencijom. Posle propasti tamonjeg zlosrenog ustanka, Sofija je nastojala da zaustavi
dalje slabljenje bugarskog elementa u Makedoniji i to tako to je teila sporazumu sa Turskom
i Srbijom. Tako se 1904. sporazumela sa Portom da, u zamenu za spreavanje protivturske
agitacije, ona pomiluje egzarhistike svetenike i uitelje i dozvoli osnivanje bugarskih
agencija u makedonskim gradovima. Sporazumi sa Srbijom iz 19041905. jemili su prekid
borbi privrenika dveju drava u Makedoniji, odbacivali strano meanje, ustanovili su
meusobnu vojnu pomo u sluaju da jedna od strana bude napadnuta i uspostavljali tenje
veze.
Bugarska stvar, a u njenom okviru i ideja o autonomnoj Makedoniji, bile su posle
1903. stvarni gubitnici. Neuspeh ustanka koristio je Patrijariji, a posredno i srpskom uticaju.
Bugarska ne samo da nije mogla da podrava naoruane ete ve je suparnitvo izmeu njenih
organizacija odvraalo mogue simpatizere. Da stvar bude gora, VMRO se krajem 1907.
takoe podelila na, u veoj meri probugarsko, desno krilo i isto autonomistiku levicu, koji
su se nali i u meusobnom neprijateljstvu i u sukobu sa vrhovistima. Brojni makedonski

56
hriani naputali su egzarhatsku organizaciju, pristupajui patrijariji (to je znailo
grkoj ili srpskoj crkvenoj organizaciji), ili se iseljavajui u Bugarsku, Grku, Srbiju i dalje.
U Bugarskoj su oseali da zadatak izbavljenja izgubljenih sanstefanskih zemalja" ne
moe biti preputen pustolovima. Vladina strategija sastojala se u iekivanju zgodnog asa
kada e biti izmenjena meunarodna situacija, dok bi za to vreme bila nastavljena politika
modernizacije i pripreme vojske za veliki zadatak. U Bugarskoj su se javili drugi problemi.
Kao reakcija na razvoj dogaaja u Makedoniji, zemlju je 1905-1906. zapljusnuo talas nasilja
nad Grcima koji je prouzrokovao masovno iseljavanje Grka. Voa stambolista (Narodne
liberalne stranke) Dimitar Petkov (1858-1907) postao je predsednik vlade.
Nezadovoljni delovi nove inteligencije seoskih uitelja, novinara, lekara,
svetenika i drugih koji nisu bili deo establimenta okrenuli su se pokretima koji su teili
da ukljue mase u politike procese. Bugarski zemljoradniki narodni savez postao je prava
politika stranka 1906, pod vostvom Aleksandra Stamboliskog (18791923), sa programom
koji je zahtevao vee izdatke za poljoprivredu i prosvetu nego za vojsku. Studenti Sofijskog
univerziteta (osnovanog 1904), koji su bili skromnijeg porekla od onih koji su otili na studije
u inostranstvo, takoe su bili nemirni. Uslovi ivota gradske sirotinje su se uopte pogorali,
pogaajui studente i industrijske radnike. GBihovo nezadovoljstvo izraavano je putem
socijalistikog i sindikalnog pokreta koji su, ma koliko razjedinjeni, bili najsnaniji na
itavom Balkanu.
trajk elezniara iz 1906. naterao je vladu da mobilie vojne obveznike i upotrebi
vojsku, kako bi odravala osnovne aktivnosti eleznice. Radniko i politiko nezadovoljstvo
slili su se u demonstracije protiv kneza, koje su se dogodile kada je sveano otvarao novo
Narodno pozorite, na Boi (7. januar po novom kalendaru) 1907. godine. Zasut uvredama
trajkaa i studenata, Ferdinand je suspendovao celokupno univerzitetsko osoblje, a
opozicione stranke su zbog toga poele da sazivaju protestne zborove svojih pristalica. trajk
je zavren izmirenjem, ali je Petkov marta 1907. ubijen usred Sofije.
Poetkom 1908. knez Ferdinand je za predsednika vlade imenovao vou
Demokratske stranke Aleksandra Malinova (18671938), koji je juna iste godine sproveo
izbore koristei se uobiajenim metodama. Njegova stranka poveala je svoje prisustvo u
Sobranju sa tri na 168 poslanika, to je bio preokret zapanjujui ak i za Bugarsku. Tom
prilikom nijedan stambolista nije izabran, ali su agrarci osvojili dvadeset tri poslanika mesta.
Seoska javnost bila je iroko ukljuena u zadruni pokret tesno povezan sa Bugarskim
zemljoradnikim narodnim savezom, pod utiskom seoskih nemira u Rusiji i susednoj
Rumuniji, ali ponajvie pod uticajem dominantne linosti samog Stamboliskog.
Stamboliski je u nevelikoj privatnoj svojini video osnovu drutva utemeljenog na
seljatvu. Prezirao je svako zastranjivanje od takvog ivota, ukljuujui i ivot u gradu, a jo
vie nedelotvorne i parazitske dravne ustanove. Iako je bio naklonjen republici, Stamboliski
nije otvoreno zastupao njenu ideju, elei da postigne promenu u dravi putem
parlamentarnog delovanja, i na prvom mestu smanjivanja, ako ne i rasputanja, vojske.
Zalagao se za miroljubivu spoljnu politiku, teei balkanskoj federaciji seljakih drava. U
svojojnesklonosti prema modernoj dravi, njenom upravnom aparatu, ali i prema
industrijalizaciji, njegov pokret je otiao znatno dalje nego srpski radikali u njihovom ranom
razdoblju.

57
 Malinov je obeao reforme. Njegova najvea ambicija bila je da zameni porez vezan
za zanimanje progresivnim porezom na prihod. Uvedena krajem 1910, takva reforma je
izazvala toliko protesta da nije dovrena ni do pada njegove vlade 1911. godine. Zapoeto je i
postepeno uvoenje proporcionalnog izbornog sistema. Malinov je, takoe, liberalizovao
Zakon o tampi i vratio suspendovane profesore na Univerzitet.
Malinovljevo najznaajnije dostignue bilo je proglaenje nezavisnosti u oktobru
(22. septembra po starom kalendaru) 1908. godine. Mladoturci su izazvali uznemirenost
stalnim podseanjima na vazalni poloaj Bugarske. Poto se ni Be ni Sankt Peterburg nisu
vie protivili, zemlja je proglaena nezavisnom i uzdignuta u rang kraljevine, dan pre nego to
je Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine. Ferdinand je uzeo na bugarskom
titulu cara (koja je diskretnije prevoena kao kralj"). Rusija je finansijski pomogla
nezavisnost i pitanje je 1909. ureeno kompenzacijom, ime je zatien ugled Osmanskog
carstva. U Bugarskoj taj dogaaj nije naiao na opte oduevljenje. Vlada je optuena za
izdaju slovenske stvari, poto se tajno sporazumela s Austrougarskom oko Bosne i
Hercegovine. Makedonska klika bila je nezadovoljna to je puna nezavisnost proglaena pre
potpunog ujedinjenja.
Takva kritinost bila je posledica sakupljenih nezadovoljstava koja su osloboena
posle poputanja stambolistike stege. Sporilo se oko uloge kralja Ferdinanda, koji nikada nije
bio popularan (a, istini za volju, nije ni pokuavao da zadobije popularnost). Bilo je i primedbi
na uzdizanje njegovog vladarskog dostojanstva. Neodobravanja su pojaana napadima koji su
na raun njegovog linog reima stizali naroito od narodnjaka koje je sada predvodio Ivan
Geov (1849-1924). On je na elo koalicione vlade narodnjaka i naprednjaka doao u martu
1911. preuzimajui je od Malinova, i njegov prvi cilj bio je da sazove Veliku narodnu
skuptinu, koja bi usvojila brojne izmene ustava.
Narodnjaci su bili privreni ustavnosti i suprotstavljeni kraljevom nainu vladanja;
agrarci su sada iznosili svoje republikanske poglede bez zapreka. Monarhova nova titula,
ozvaniena je u formi kralj Bugara. Ograniena su bila njegova ovlaenja da u vanrednim
situacijama ukine graanska prava. Parlamentarni mandat bio je skraen sa pet na etiri
godine; njegova godinja zasedanja produena su sa dva na etiri meseca.
Geovljeva vlada je u septembru organizovala izbore za nov, redovan saziv
skuptine. Odziv na izbore je bio slab i koalicija je obezbedila laku pobedu. Mada ga kralj
Ferdinand nije podnosio, Geov je bio neophodan radi Makedonije, koja je bila i spoljanje i
unutranje bugarsko pitanje. Anek-siona kriza je oznaila obnovu uticaja Rusije na Balkanu.
Rusija je elela da stvori front kojim bi bile suzbijene austro-ugarske tenje. U Evropi je dolo
do grupisanja sila u pripremi za budui rat; Srbija je pristala uz Francusku i Rusiju, i Bugarska
nije mogla vie da ostane sama i neaktivna. Ruski inilac ostao je znaajan u bugarskoj
politici; domaa javnost zahtevala je da se preduzmu mere za ublaavanje patnji makedonskih
hriana.
Sve ovo je bilo povezano sa brigom oko egzarhata, koji se sada prostirao nad
oblastima dveju odvojenih drava. Porta nije pristajala da egzarh prima uputstva od Sinoda u
Sofiji, zbog ega je u Carigradu uspostavila odvojen arhijerejski sinod za osmanske zemlje.
Izmeu dva sinoda otpoeo je spor. Rusija je elela da egzarhat bude vezan za Bugarsku, kako
bi bio okonan raskol Pravoslavne crkve u Osmanskom carstvu, dok su neki u Bugarskoj bili
spremni da prihvate stvaranje autokefalne bugarske crkve. Egzarh je, meutim, ostao jedini

58
nosilac bugarskog uticaja u Makedoniji, tako da veina nije bila spremna da dozvoli
raspadanje jedine institucije koja je sjedinjavala sve Bugare, naroito s obzirom nainjenicu
da su Srbi uspeli da dobiju pravo imenovanja u patrijarijskim eparhijama Makedonije.
Geov je bio spreman za saradnju. Prvo je pokuao da se nagodi sa Portom, uveren
da sporazum sa vladarima Makedonije prua najbolje izglede tamonjim Bugarima, ali
mladoturci nisu hteli da daju prednost bilo kom narodu. Potom se obratio Srbiji, ali je tako
morao da pristane na konanu podelu Makedonije. Tako je u prolee 1912. otvoren put tajnom
vojnom savezu sa Beogradom i Atinom.
Zemljoradniki pokret nije mogao da utie na narodno oduevljenje za vojno
reavanje makedonskog pitanja. U Prvom balkanskom ratu oduevljena vojska je prevazila
sebe u nastojanjima da prodre do samog Carigrada. U strahu da e Bugarska izgubiti posle
nesigurnog Londonskog ugovora, gradska javnost, predvoena makedonskim emigrantima,
zahtevala je obnavljanje rata protiv preanjih saveznika Srbije i Grke. Tako je komanda
vojske, zabrinuta za moral icrpljenih trupa, oekivala demobilizaciju kako bi bila obavljena
etva. Kralj Ferdinand se udruio sa ratnom klikom, Geov je u beznau podneo ostavku, a
vojska se opredelila za sopstveno reenje, i Drugi balkanski rat se okonao katastrofalno po
Bugarsku. Kabinet liberalnih grupa, pod predsednitvom Vasila Radoslavova (1854-1929),
zatraio je mir.
Bugarskoj je ostavljen najmanji deo Makedonije, deo Trakije s egejskom obalom oko
Dedeagaa (Aleksandrupolis). Junu Dobrudu je morala da preda Rumuniji. Njeni odnosi sa
susedima i Rusijom bili su kompromitovani, a njeno politiko vostvo lieno poverenja. I
mada su se seljake mase okrenule strankama koje su se suprotstavile ratu, konaan tekst
Bukurekog ugovora izazvao je revanistiko raspoloenje u najiroj javnosti. Teritorije koje
je Bugarska elela nisu vie bile pod slabom vlau Osmanskog carstva, ve su pripadale
dravama nacionalistikim koliko i sama Bugarska. Jedini egzarhisti izvan Bugarske, kojima
je omoguen opstanak, nalazili su se u ostatku evropske Turske.
Teritorijalne promene bile su nepovoljne. Pojas oko Dobrude koji je predat
Rumuniji bio je plodna poljoprivredna oblast. Varna, razvijena kao najznaajnija luka i
eleznika veza s ostatkom zemlje, ostala je liena zalea. Nove teritorije bile su zaostale i
slabo naseljene, a za unapreenje egejske obale bilo je potrebno ponovno ulaganje novca, kao
to je to ranije uinjeno za crnomorsku. Da bi sve to bilo finansirano, kao i da bi bila
isplaena cena rata, zemlji je bio potreban veliki zajam.
Radoslavov je u novembru poao u kampanju kako bi osigurao izbor pouzdane
skuptine. U atmosferi ogorenog nezadovoljstva i sa proporcionalnim izbornim sistemom,
vlada je obezbedila samo 97 poslanikih mesta, prema opozicionih 109. Potom je u aprilu
1914. Radoslavov ponovo raspisao izbore. Novim oblastima je bilo dozvoljeno uee na
izbo-rima, mada jo nisu bile ukljuene u ustavni sistem, i tamo nije bila dozvoljena
opoziciona agitacija; tamonji muslimani bili su izloeni pritiscima. Tako je napokon vlada
obezbedila delotvornu skuptinsku veinu.
Bugarskoj je bio potreban zajam. Francuzi su bili spremni da ga daju, ali su u leto
1914. oni oekivali vladu naklonjenu Antanti, i Radoslavov se svrstao uz drugu stranu. Zajam
je podignut u Nemakoj, za uzvrat Bugarska je kupila vojnu opremu od Austrougarske i
omoguila nemakim firmama sklapanje ugovora za eksploataciju rudnika i eleznice.
Rasprava o ugovoru bila je, u najmanju ruku, tako strastvena da je vlada morala da tvrdi da je

59
dizanjem ruku skuptina izdejstvovala veinsku podrku za ugovor. Finansijski pritisak zbog
ratova naterao ju je da podigne zajmove i povea posredne poreze, ali se ekonomija brzo
oporavila. Najznaajnije dostignue bugarske istorije za etrdeset prvih godina posle
osloboenja bila je socijalna stabilnost zemlje, napisao je jedan od vodeih istoriara moderne
Bugarske.
Neprekidno tursko i muslimansko iseljavanje dodatno je oslobodilo zemljite. Seljaci
su zaposedali dravna imanja, ohrabreni propisom prema kome bi zemljite koje je due od tri
godine bilo obraivano postajalo vlasnitvo zemljoradnika. Dravno zemljite smanjeno je za
vie od 25% izmeu 1897. i 1908. i tek su tada bile preduzete mere za spreavanje njegovog
smanjivanja. Udeo stanovnitva koji je iveo od zemljoradnje i dalje je bio 80%, a
nepromenjena je ostala i socijalna struktura, iako je potranja za zemljom odravala mir.
Godine 1908. 86% zemljoposednika s imanjima manjim od 10 hektara posedovalo je 53%
ukupne zemlje u Bugarskoj; ostalih 14% sa posedima do 100 hektara drali su 43 /o zemljita.
Novi razvoj podstakao je veliko iseljavanje Grka posle 1905, dok su mnogobrojni Bugari
nastavili da se doseljavaju iz oblasti izvan Bugarske. Ostali muslimani, veinom pomaci koji
su govorili bugarski, ukljueni su u bugarsko drutvo posle balkanskih ratova. Udeo
stanovnitva koje je govorilo bugarski u ukupnom stanovnitvu drave poveao se sa 77,1% u
1900. na 81,2% u 1910. godini.
Seljaka imanja su srazmerno uspeno odravana, poto se gradsko trite uveavalo,
a poboljane su i komunikacije, koje su ga uinile pristupanijim. Ipak, vlast je, u poreenju
sa svojim naporima za unapreenje industrije, slabo podsticala poljoprivrednu proizvodnju.
Seljaci su imali malo dodatnih prihoda i raspoloivih kredita za finansiranje setve u
predstojeoj godini. Nisu mogli ni da kupe dodatnu zemlju kako bi ouvali veliinu svoga
naslea, a da pri tom dublje ne zapadnu u dugove.
Zadruge su imale znaajnu ulogu u odravanju relativnog blagostanja na selu. One su
cvetale u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu, i upravo je preko njih
Zemljoradniki savez izvrio svoj najvei prodor. Veinom su to bile kreditne ustanove, koje
su dovele prezaduenost pod kontrolu, ali i osiguravajue, proizvoake, trgovake i razne
druge zadruge. S druge strane, Bugarska agrarna banka, nastala iz Midhatovih tedionica,
poela je od 1903. seljacima da obezbeuje hipotekarne kredite. Ova banka je davala kredit i
zadrugama Zemljoradnikog saveza, pomaui im da 1910. osnuju sopstvenu Zadrunu
banku.
U ovom razdoblju dolo je do promena i u nevelikom industijskom sektoru, ali on
nije bio dovoljno povezan sa poljoprivrednim osnovama privrede. Postojei napredak
industrije objanjava se poveanjem gradskog stanovnitva, poboljanjem transporta i
dravnim upravljanjem. Mnogim zakonima od 1894. dodeljen je status podsticane industrije
mnogim aktivnostima, poev od rudarstva, metalurgije, tekstila i graevinarstva, proireiim
od 1912. na gotovo itavu fabriku proizvodnju.
Bugarska je do 1907. ostvarivala povoljan trgovinski balans, ali ga je kasnije
poremetio uvoz oruja. Uvoz iz Austrougarske i dalje je preovladavao poto je njegov udeo u
ukupnom uvozu zemlje izmeu 1908. i 1912. prevazilazio etvrtinu, mada je njen primat bio
ugroen napretkom Nemake i Francuske. Istovremeno je bugarski izvoz (uglavnom hrane i
pia) usmeren na Osmansko carstvo, u poetku iznosio 23%, da bi potom Belgija dola na
prvo mesto kada je postala glavni uvoznik bugarskog ita.
60
 irenje eleznike mree bilo je znaajno dostignue, sa 2.109 kilometara u 1912 (u
poreenju sa 976 kilometara u Srbiji), broj putnika porastao je sa 350.000 u 1895. na 3,4
miliona u 1911, dok je koliina roba prevoena eleznicom poveana od 383.000 na dva
miliona tona. Meutim, takav napredak postignut je tednjom (to je uslovilo da raskrsnice ne
budu uvek najbolje postavljene, da se stanice esto nalaze izvan gradova i da ne postoji
elezniki most preko Dunava, koji bi bugarske eleznice spajao sa rumuiskim). U svakom
sluaju, Bugarska je stekla osnovnu infrastrukturu jedne moderne drave, po cenu zavisnosti
od stranih kredita i poveanog oporezivanja. Nepravian je bio poreski rast izmeu 1900. i
1912. od itavih 52%. Gradska sirotinja bila je teko pogoena posrednim porezima na koje
se oslanjala drava, to je snano podstaklo potrebu za zadravanjem zemlje kao izvora hrane
i ogreva. Od 70% uveanja stranog duga (koji je 1901. prevazilazio 250 miliona franaka),
manje od 18% otilo je na industriju, ostatak je utroen na vojne rashode, bez kojih pobeda iz
1912. ne bi bila mogua.
Oslanjanje na strane kredite nije previe sputavalo bugarsku spoljnu politiku pred
balkanske ratove, i njen dug od 149,25 franaka po stanovniku bio je nii od turskih 193,63,
srpskih 235,88 ili grkih 328,88. Znatna strana ulaganja stigla su sa programom podsticanja",
raunajui da je na prelazu izmeu dva veka 27% ukupnog kapitala bilo uloeno u njime
obuhvaenu industriju. Do 1911. godine 69% stranog kapitala uloenog u Bugarsku poticalo
je iz Belgije, dok su britanska ulaganja sa 21% bila na drugom mestu.
Ipak, podsticaji modernizaciji nisu bili dalekoseni. Socijalna stabilnost znaila je i
drutveni konzervativizam. Seljaci su eleli radije smanjenu nego modernizovanu dravu.
Zemljoradniki savez je takvo njihovo raspoloenje dobro razumeo i usmeravao je svoje
zahteve ka smanjivanju, ako ne i ukidanju, birokratije, vojske, dvora i ak organizovanih
politikih stranaka. Trgovaki i proizvoaki sektor, koji su imali nekih tenji ka
modernizaciji, bili su odvie slabi da nametnu svoje elje; uklanjanjem grkog elementa iz
politike, oni su jo vie oslabljeni.
Bugarska se nalazila u rukama obrazovanih ljudi koji su je stvarali, sluili joj i
predvodili je. Vie nego bilo gde drugde na Balkanu drava se razvijala pod upravom
inovnika, advokata, vojnika i profesionalnih politiara, koji veinom nisu poticali iz
trgovake ili industrijske sredine. Iako bugarsko ospovno i srednje obrazovanje nisu imali
premca na Balkanu, nacija je ipak ostala seljaka i postepeno se otuivala od drave. Politiku
koja je sprovoena odreivali su strateki interesi drave, zamiljeni kao jedini mogui temelj
za isggunjenje bugarskih tenji u Makedoniji i ostalih iredentistikih zamisli. Snage koje su u
jaoj i veoj teritoriji videle pre posledicu nego cilj pokreta za nacionalno jedinstvo bile su u
Bugarskoj slabije nego u Rumuniji, Grkoj ili Srbiji.
Do sredine devedesetih godina 19. veka borba oko prvenstva u vlasti odluena je u
celini u korist izvrne vlasti. Vladar je u poetku odreivao sastav vlade i kontrolisao
diplomatiju i odbranu, a politiari su bili slobodni da usmeravaju unutranju politiku pod
uslovom da mogu da dobiju veinsku parlamentarnu podrku. Bila je to sr linog reima"
kralja Ferdinanda; njegova ambicija da igra ulogu u evropskoj politici iziskivala je oslonac na
veu dravnu teritoriju. Takva politika navela je deo inteligencije da se odrekne svoje uloge
potpornog stuba takve drave i da istovremeno obnovi svoje veze sa seljakim narodom iz
kog je poticala.

61
KRAJ 19. VEKA, 1900-1914. GODINA - DEO II

Obnovljeno samopouzdanje ; Grka pod kraljem

orem

Nikola Petrovi Njego se 1910, posle etrdeset godina kneevanja, proglasio za

kralja Crne Gore; Ferdinand od Saks-Koburga i Gote, knez Bugarske, postao je kralj Bugara
kada je njegova zemlja 1908. prekinula poslednje veze s Osmanskim carstvom; Petar
Karaorevi je 1903. pozvan da stupi na presto kao kralj Srbije, a Karl od Hoencolerna je jo
1881. proglaen za kralja Karola posle priznavanja samostalnosti Rumunije 1878. godine.
Kristijan Vilhelm Ferdinand Adolfus Jerg od Danske ili ore, kralj Helena jo od 1863, bio
je doajen meu balkanskim kraljevima.
ore je jo 1875. prihvatio naelo da sastav vlade poverava politiaru koji dobije
izriitu" podrku parlamentarne veine. To je polo za rukom Trikupisu, koji je bio na elu
ak sedam vlada koje su obnovile grku solventnost na meunarodnim tritima novca, bile u
potrazi za stranim ulaganjima i pokuavale da modernizuju vojsku. I pored toga, prelaz
izmeu dva veka vie je obeleio njegov suparnik Delijanis, koji je na zadovoljstvo naroda
ratovao s Osmanskim carstvom za Krit. Uprkos poniavajuem porazu, Delijanis je zadrao
dovoljno popularnosti da pobedi na izborima 1902. i 1905. godine, da bi naposletku pao kao
rtva atentata koji je izvrio jedan kockar, gnevan zbog njegove delatnosti protiv hazarderstva.
Krit je i dalje bio stalna tema koja je Grke meusobno suprotstavila. Princ ore,
visoki komesar autonomnog ostrva, sukobio se sa mesnim liberalskim prvakom Elefteriosom
Venizelosom (1864-1936), koga je, zbog zalaganja za prisajedinjenje, zamenio jedan bivi
grki predsednik vlade. Ustav ostrva je bio izmenjen tako da je u potpunosti postao grki".
Kritska andarmerija poela je da zamenjuje meunarodne jedinice i poslednje strane trupe
povukle su se 1909. godine. Nastavljeno je tursko iseljavanje.
Prisajedinjenje Grkoj jo je jednom proglaeno, a zatim spreeno 1908. godine. Bila
je to jo jedna reakcija na tenju mladoturaka da obnove osmansku vlast nad teritorijama koje
su samo nominalno bile deo Carstva. U Grkoj je, zbog nevete reakcije politiara i nestabilne
privrede, izbila kriza koja se razvijala jo od 1897. godine. Poveano je oporezivanje, kao i
iseljavanje koje je zapoelo posle poraza; oko 1908, zbog privredne stagnacije Sjedinjenih
Drava, smanjivane su novane poiljke iseljenika.
Nezadovoljstvo je naroito bilo snano izraeno u vojsci, jer su se mlai oficiri
nalazili pod uticajem postignua svojih kolega u Srbiji i Turskoj. Mladotursko obeanje
jednakosti za sve pobudilo je mnogo oduevljenja irom osmanskih zemalja, ak i meu

62
Grcima, ali je takoe izazvalo i bojazan da e oivelo Carstvo biti tee potisnuti iz
Makedonije, ije je srce - grad Solun bilo i sedite KJN-a. Udruivanje u Vojni savez
predstavljalo je izraz oficirskog nezadovoljstva. Poetni podstrek zaveri dali su profesionalni
razlozi nezadovoljstva, kakvo je bilo ogorenje zbog zaustavljanja oficirskih unapreenja.
Postojalo je i uverenje da prestolonaslednik Konstantin (1868-1922), koji je za vreme rata od
1897. zapovedao vojskom u Tesaliji, pomae kliku svojih linih pristalica.
Vei deo atinskog garnizona povukao se avgusta 1909. u Gudi, u predgrae
prestonice, odakle je Vojni savez izvrio dravni udar, poznatiji kao Gudijski vojni udar. U
svojoj proklamaciji koju su izdali oficiri su zahtevali mnoge reforme, u osnovi vojne, a meu
najvanijima bio je zahtev da vladarevi sinovi budu uklonjeni iz oruanih snaga, a da poloaje
ministara vojske i mornarice dre aktivni oficiri.
Zahteve su podrale masovne demonstracije u Atini. Demonstranti su, kao i drugde
na onovremenom Balkanu, uglavnom bili egrti, trgovaki pomonici i studenti. Poputajui
pred pretnjom vojne diktature, nova vlada se obavezala na sprovoenje veeg broja
zahtevanih mera, i to pod budnim okom Vojnog saveza. Prinevi su napustili svoje poloaje u
vojsci. Kao to nisu posedovali stvarni politiki program, oficiri nisu imali ni sopstvenog
kandidata za predsednika reformske vlade. Zato su se obratili Venizelosu, koji je stekao ugled
i popularnost u politikom ivotu rodnog Krita. On nije imao veze sa diskreditovanim
politikim svetom kontinentalne Grke. Puisti su 1910. pozvali Venizelosa u Atinu da im
bude savetodavac.
Venizelos je bio naklonjen reviziji ustava, ali je bio zabrinut zbog uticaja vojske u
politici. Doao je, privoleo kralja da sazove Ustavotvornu skuptinu radi revizije ustava, a
Vojni savez privoleo na rasputanje. Venizelos je imenovan za predsednika vlade i njegove
pristalice su ostvarile prevlast u novoizabranoj Ustavotvornoj skuptini: vrsto verujem",
tvrdio je, da... su snage nacije dovoljne da, pod rukovodstvom pregalaca posveenih
ostvarivanju preporoda, obnove Grku koja e moi da odgovori zahtevima savremene
civilizacije, sposobnu da zadobije potovanje civilizovanog sveta i da zauzme asno mesto u
porodici civilizovanih naroda." Uz kraljevu podrku i jasan mandat, usvojen je niz ustavnih
izmena, kako bi bio raien put delotvornom zakonodavnom poslu, a radi onemoguavanja
opstrukcije i stvaranja pravnih osnova za agrarnu reformu koja je usledila.
Venizelosov zadatak bio je da modernizuje i dalje sprovodi Veliku ideju. Kako bi
pokazao da nije samo marione-ta oficira iz Gude, vratio je prestolonaslednika Konstantina na
visoku dunost u vojsci i oslobodio oficire zatvorene posle pokuaja da se suprotstave puu.
Njegov reformski program odnosio se na inovnitvo, prosvetu i zemlju, ukljuujui i
socijalno zakonodavstvo, legalizaciju sindikata, uvoenje progresivnog poreza na zarade
(mada su ipak poreske obaveze izbegavane).
Venizelos je, obraajui se seljatvu i radnikoj klasi u nastajanju, onemoguio
razvoj radikalnijih pokreta. Vojsku je potinio, poto je, obavezavi se da preuredi oruane
snage, sam preuzeo ministarstva vojske i mornarice. Pozvane su francuske i britanske vojne
misije da valjano obue vojsku i mornaricu. Uspeno je sredio dravne finansije, mada je
Grka imala najvei javni dug na Balkanu (41% njenih budetskih izdataka odlazilo je na
njegovo servisiranje).

63
 Takva dostignua dala su novu energiju javnom ivotu, stvarajui prividno oseanje
novog nacionalnog jedinstva iskazanog na izborima marta 1912. kada su Venizelosovi liberali
zadobili dvotreinsku veinu. Zemlja se nala u boljem poloaju pred suoavanje sa
balkanskom krizom. Makedonija je za Grku predstavljala pitanje od ne manjeg znaaja nego
za Bugarsku ili Srbiju. Reavanje sudbine Makedonije postalo je veoma hitno nastankom
albanskog pokreta. Vlada se nala u nedoumici. Grki narod je bio rasut irom Osmanskog
carstva, u njegovim azijskim i evropskim provincijama. Okupljen veinom u gradovima, bio
je veoma izloen turskim odmazdama. Ipak, ako bi Grka ostala po strani, izgubila bi svoj deo
plena u korist balkanskih Slovena, eljnih da iskoriste turske nevolje.
Grka se odvojenim sporazumima povezala sa Srbijom i Bugarskom, te je, zajedno
sa svojim saveznicima, oktobra 1912. pola u rat protiv Turske. Grke snage su u novembru
postigle veliki uspeh zauzevi Solun; februara 1913. ueni grad Janjina u Epiru takoe je
osvojen. Moderno opremljena grka mornarica brzo je ostvarila nadmo u Egejskom moru,
za-uzevi veinu ostrva, s izuzetkom Rodosa i Dodekaneza koje je poetkom 1912.
privremeno zaposela Italija, kako bi primorala Turke na povlaenje iz Libije. Poto se
ozlojeena Bugarska okrenula protiv Grke i Srbije, izmeu nekadanjih balkanskih
saveznika zapoeo je Drugi balkanski rat. Grka je iz 1913. izala sa senzacionalnim
teritorijalnim dobicima.
Grka je zauzela polovinu makedonske teritorije. Konano je priznata njena unija sa
Kritom, ali je severni Epir sa svojim Grcima bio ukljuen u sastav nezavisne Albanije. Nove
teritorije" su inile 70% uveanog grkog kraljevstva, ije se stanovnitvo povealo sa 2,8
na 4,8 miliona. Meutim, nisu se svi novi graani Grke oseali Grcima, niti su Grke smatrali
oslobodiocima. Grki izvori navode kako su Grci inili 43% novosteenog stanovnitva (sa
39% muslimana, pre-teno Turaka, 10% Slovena i 8% Jevreja). Ali, to su bile statistike
prema veroispovestima, koje su Slovene privrene Carigradskoj patrijariji svrstavale meu
Grke. Grka nije moglo biti vie od 25% u stanovnitvu zadobijenih zemalja.
Bogat trgovaki i veliki luki grad Solun, sa svojih 158.000 stanovnika, bio je,
posle Atine, po znaaju drugi grad Grke. Svojim perifernim poloajem uskoro je postao
jedno od sredita grkog nacionalizma, ali su njegovu najveu zajednicu inili sefardski
Jevreji, potomci panskih prognanika iz 15. veka. Solunski Jevreji su jo govorili nekom
vrstom panskog jezika, zajedno s ostalim jezicima (ukljuujui i u drutvu cenjeni francuski,
koji su uili u boljim francuskim katolikim kolama), a na Grke su gledali kao na takmace u
gradskim trgovakim poslovima.
Tokom petnaest godina posle strahovitog poraza, koji su mu 1897. nanele turske
vojske, grko samopouzdanje je toliko bilo obnovljeno da je Velika ideja, nedostina vizija,
za koju se inilo da je opstala samo u snovima romantinih idealista, osvanula iznova kao
stvarna mogunost. Upravo u tom asu, marta 1913, kralja ora je, samo nekoliko meseci
pre petnaestogodinjice stupanja na presto, prilikom posete Solunu ubio jedan ovek
poremeenog uma. Njegov naslednik Konstantin stekao je znatnu popularnost svojom ulogom
u balkanskim ratovima, nakon to ga je Venizelos imenovao za vrhovnog komandanta. Opte
uverenje je bilo da e, poto je dobio ime po poslednjem vizantijskom vladaru Konstantinu

64
XI, uzeti vladarsko ime Konstantin XII. Iako su mu mnogi u Grkoj preporuivali da to uini,
on je zvanino ostao samo kralj Konstantin.
Obnova samopouzdanja bila je pruzrokovana vie psiholokim nego ekonomskim
razlozima. Vlada je od 1910. pokrenula reorganizaciju dravnih finansija, koja je dabine
uinila predvidljivijim, a dravne rashode ogranienijim. Drahma je ponovo izjednaena sa
frankom. Narodna banka se sporazumela s Evropskom finansijskom komisijom da od 1898.
bude uklonjena zabrana izdavanja novih novanica. Strani kapital je ponovo pokazao
zanimanje za zajam grkoj dravnoj blagajni, iako su bila ograniena neposredna ulaganja u
privredu.
Zahvaljujui komercijalizovanoj i otvorenoj privredi zemlje, finansijeri iz
Aleksandrije i ostatka grkog rasejanja nastavili su, zajedno sa domaim industrijalcima, da
podstiu ogranienu, pa ak i oprezno raznovrsnu, industrijalizaciju. Vlada im je, meutim,
pruala vrlo malo protekcionistike podrke. Broj industrijskih pogona koji su koristili
mehaniku energiju povean je sa 220 u 1900. na 762 pred Prvi svetski rat, dok je broj
radnika u njima zaposlenih porastao sa 15.000 na 24.000. U istom razdoblju eleznika mrea
se proirila sa neto vie od 1.000 na 1.500 kilometara.
Udeo suvog groa u izvozu i dalje je opadao, poto je prevelika proizvodnja sa kraja
stolea uinila da su neprodati vikovi procenjeni kao polovina svetske potranje. Vlada je
naposletku preduzela niz mera, u ijem je sreditu bilo osnivanje Povlaene banke 1906, iza
koje su stajali britanski i francuski bankari. Cilj je bio da se smanji proizvodnja tako to bi,
kupovinom itavog roda vinove loze, bila kontrolisana prodaja na meunarodnom tritu, i da
se prui pomo seljacima da bi napustili vinogradarstvo. Uspeh ovih pokuaja bio je
delimian, poto je 1914. vinogradarstvo i dalje zauzimalo drugo mesto, posle ratarstva, a
vinogradi su zauzimali 11% obraivanog zemljita.
Kapital grke dijaspore koji je stizao iz Londona, Carigrada i sa donjeg Dunava
uinio je da udeo parnih brodova u trgovakoj floti bude povean sa 145.000 tona (od ukupne
nosivosti flote od 389.000 tona) u 1895. na 894.000 tona (od ukupno milion tona) u 1915.
Broj parobroda u itavoj floti povean je sa 37% na 89%. Velika Britanija ostala je glavni
trgovinski partner Grke, sa 24% uvoza i izvoza u 1911. Po znaaju drugi partner u grkom
uvozu bila je Austro-ugarska, a u izvozu Belgija.
Iseljavanje je doprinelo da porastu nadnice u fabrikama, a donekle i u poljoprivredi.
Smanjivanje novanih poiljki iz inostranstva posle 1903. liilo je zemlju znatnog vika u
platenom bilansu, ali je dalji pritisak za poveanje nadnice bio ogranien, a dotok
iseljenikog novca neustaljen. Recesija u Sjedinjenim Dravama iz 1908-1909, poveanjem
broja povratnika, zaustavila je iseljavanje u tom pravcu. Meutim, do 1912. iseljenitvo je
ukupno inilo 10% stanovnitva, to je bio vei udeo nego u bilo kojoj evropskoj dravi posle
1900. godine. Nova radna snaga unutar zemlje priticala je posle 1913. uglavnom iz
novoosvojenih oblasti.

Ka izbornoj i agrarnoj reformi ; Rumunija pod kraljem

Karolom

65
 U Rumuniji je ovo razdoblje, takoe, bilo obeleeno linou i dugom vladavinom
monarha - kralja Karola, koji je najpre vladao zajedno sa liberalima, a zatim naizmenino sa
njima i sa konzervativcima. Osnovno razumevanje izmeu monarha i dve stranke doprinelo je
stabilnosti ustavnog sistema koji je, mada nesavren, delovao bez nasilnih preokreta,
zadravi prihvatljivu spoljanost.
Nalazei se u odbrambenom savezu s Austrougarskom, Rumunija je u stvari postala
deo Trojnog saveza. Zato joj je bilo teko da otvoreno podri rumunsku stvar u Transilvaniji,
u meri u kojoj su Srbija, Bugarska i Grka sprovodile svoje tenje u pogledu Makedonije.
Rumuni u Ugarskoj dobijali su umereni podstrek, uglavnom kulturni, preko Kulturne lige,
kojoj su pripadali mnogi transilvanski intelektualci Rumuni. Dublje politiko svojstvo
pomenute organizacije pojavilo se tek 1914, kada je promenila svoje ime u Liga za politiko
jedinstvo svih Rumuna.
Poloaj Rumuna u Ugarskoj stvarao je sve veu napetost. U vreme aneksione krize
bilo je govora o prekidanju saveza sa centralnim silama Austrougarskom i Nemakom.
Rumunska javnost ustala je protiv austrougarske antisrpske politike; nemaka diplomatija
dola je do zakljuka da, u sluaju rata, javno mnjenje nee dozvoliti Rumuniji da se svrsta uz
Dvojnu monarhiju. Na bugarske tenje takoe se gledalo kao na pretnju balkanskoj ravnotei
snaga, naroito od kako je Austrougarska poela nestrpljivo da pokuava da je pridobije radi
stvaranja protivtee neprijateljskoj Srbiji. Bukuret se, da bi obezbedio uee u dogaajima u
Makedoniji, zainteresovao za tamonje Vlahe (ili Aromune); kod Porte im je izdejstvovao
status i potpomagao ih osnivanjem rumunskih kola. Ipak, Rumunija se nije umeala u Prvi
balkanski rat.
Kralj Karol je eleo da osnai ulogu svoje zemlje kao jemca ravnotee snaga na
Balkanu. Raunao je da e sile, koje e imati poslednju re u odluivanju o sudbini
Makedonije, po obnovi mira nagraditi Rumuniju kao snagu reda u oblasti. Rumunija je
smatrala da za uzvrat za neutralnost 1912. godine (i kao nadoknadu za bugarsko proglaenje
nezavisnosti iz 1908) moe da zatrai juni pojas Dobrude sa Silistrijom, koji je 1878.
ostavljen Bugarskoj. Pregovori koji su zapoeti sa Bugarskom tokom mirovnih pregovora
nisu bili uspeni.
Kada je podela Makedonije postala aktuelna, a nalazei se pod pritiskom da napadne
Bugarsku, vlada u Bukuretu pristala je da stane uz Srbiju i Grku ako ih napadne biva
saveznica. Tako je Rumunija ula u Drugi balkanski rat. Njene snage nisu naile na ozbiljniji
otpor, poto je bugarska vojska bila zauzeta borbama sa Srbima, Grcima i Turcima. Rumuniji
je, posle mirovnog sporazuma potpisanog u Bukuretu avgusta 1913, porastao ugled, uveana
je njena teritorija i obodreno samopouzdanje. Bugarska je morala da joj preda 9.000
kvadratnih kilometara izmeu Dunava i Crnog mora, ukljuujui Silistriju.
Mada su balkanski ratovi odvratili njenu panju od sve dubljeg sukoba izmeu
Rumuna i njihovih ugarskih gospodara u Transilvaniji, oni su do kraja otuili Rumuniju od
Trojnog saveza. Odnosi sa Bugarskom konano su zatrovani. Zaboravljeni su i od tada slabo
upotrebljavani makedonski Vlasi. Rumuni su meu 286.000 stanovnika june Dobrude
predstavljali neznatnu manjinu. Sama Rusija uinila je veoma skromne pokuaje da iskoristi
sve vee razoaranje Rumunije Austrougarskom, radije je preputajui Francuskoj, koja nije
hitala da joj uzvrati njenu privrenost. Izmeu Francuske i Rumunije nije postojala iva
trgovina; 60% robe uvezene u Rumuniju poticalo je iz Nemake i Austrougarske.

66
 Liberalni kabinet Jona Bratijanua Mlaeg, poznatijeg kao Jonel Bratijanu (1864-
1927), najstarijeg sina prvog Jona Bratijanua, 1913. je najavio zaokret u rumunskoj spoljnoj
politici. Iako profrannuski nastrojeni, liberali su bili svesni znaaja Austrougarske i, naroito,
Nemake za privredni razvoj svoje zemlje. U vreme aneksione krize oni nisu podrali zahteve
za naputanje Trojnog saveza. No, uprkos rumunskom pribliavanju Francuskoj, koje je do
prolea 1914. ve bilo u toku, Bratijanu nije bio spreman da obavee svoju zemlju prema
Antanti. Njegova spoljna politika znaila je pribliavanje Antanti, to nije podrazumevalo
raskid sa Trojnim savezom.
Rumunija je bila naterana na neutralnost nesposobnou Austrougarske da je
zadrava u meri u kojoj su je Francuska i Rusija privlaile. U stvari, iako je u predveerje
Prvog svetskog rata javnost bila uz Antantu, politiari nisu mogli da se sloe oko pravca
kojim valja poi. Liberali su veinom mislili da Rumunija treba da stane uz Antantu, dok su
konzervativci bili podeljeni na najmanje tri frakcije: prvu, koja je teila potovanju saveza s
Austrougarskom; drugu, koja je zastupala politiku prijateljske neutralnosti prema centralnim
silama i treu, koja se slagala sa liberalima. Rumunija je imala politiare obdarene za voenje
spoljne politike. Obino umeni u korienju sukoba meu silama, oni, meutim, nisu bili
uspeni u reavanju najvanijih domaih pitanja, moda upravo zato to su se oseali bliima
Evropi na koju su se ugledali nego realnostima sopstvenog drutva.
Najvei gradovi proli su kroz brze promene. Prestonica ne samo da je podraavala
pariska javna zdanja i graevine u meri tolikoj da je Bukuret nazvan Parizom Istoka, ve
je razvijen i domai arhitektonski stil zasnovan na graevinama kneeva porodice
Brankoveanu sa kraja 17. i poetka 18. veka, na koji je uticalo i graevinarstvo rumunskog
sela. Do 1904. prestonica je imala ezdeset etiri motorna vozila. Intelektualci su nastavili da
se spore oko rumunskog identiteta. Pored teoretiara njegovog rimskog porekla ili dakog
kontinuiteta, postojali su i naunici koji su razobliavali takve ideje i njihovu politiku
zloupo-trebu, koji su pri tome bili uvereni da su teritorijalna prava bolje zasnovana na
samoopredeljenju naroda nego na njegovom poreklu i autohtonosti.
Oko vrednosti evropskih uzora stvarno razmimoilaenje miljenja zasnivalo se na
ritmu promena, izmeu onih koji su bili zabrinuti da napredak ne uniti domae vrednosti i
ostalih koji su eleli da tradicija ne postane prepreka razvoju. Takve podele nisu bile otvorene.
Umetnost skulptora Konstantina Brankua (18761957) ne bi bila mogua da nije doao
posle konzervativne juministike reakcije protiv imitativne stagnacije i politike zloupotrebe
knjievnosti i umetnosti. Usvajajui zapadnu ustavnost i zalaui se za industrijalizaciju,
liberali su sebe smatrali za jemce izvornog, nacionalnog razvoja, pod motom sadranim u dve
rei: sopstvenim snagama.
Sve pomenuto bilo je van vidokruga 60% stanovnitva koje je, i pored besplatnog i
obaveznog osnovnog obrazovanja, i dalje ostalo nepismeno. Ustanove vlasti bile su moderne,
ali su i dalje predstavljale samo mali deo stanovnitva. Stvarna prepreka za osnovno, najmanje
uee u politici, nije toliko bila glasaka kvalifikovanost koja je zavisila od prihoda, iji su
uslovi bili veoma niski u treem izbornom kolegijumu, ve obavezna osnovna pismenost. I,
mada su se u Liberalnoj stranci, posle 1892, pojavili zahtevi za uvoenjem opteg birakog
prava, zemljoposednici koji su i dalje bili najglasniji meu konzervativcima (pa ak i u delu
liberala) osujetili su i opte pravo glasa i zemljinu reformu pre 1914. godine.

67
 Rumunija nije bila neliberalna. Politike rasprave bile su slobodne i ive. Narod iz
okolnih drava nalazio je tu pribeite i uhlebljenje to nisu iskljuivo bili Rumuni iz
tuinskih carstava ve i Bugari i Srbi. Jevreji su se doseljavali jo od tridesetih godina 19.
veka, sve dok njihova brojnost u privrednom ivotu, kao i injenica da se nisu ukljuili u
tradicionalne drutvene strukture, nisu izazvali antisemitizam koji je doseljavanje Jevreja
pretvorio u iseljavanje.
Podstrek za modernizaciju stigao je odozgo. Predvoen slobodoumnijim ljudima
meu niim bojarskim plemstvom, on je ostao nedalekosean u politikom i socijalnom
smislu, sve dok ga narodni pritisak, pred sam poetak Prvog svetskog rata, nije uinio istinski
radikalnim. Industrija je u Rumuniji ak i uprkos injenici da, usled nedostatka gvoa,
elika i mainogradnje, nikada nije doivela polet napredovala daleko bre nego bilo gde
na Balkanu, tako da je obezbeivala ukupno 17% nacionalnog dohotka 1914. godine.
Industrijskom rastu pogodovali su kapital, koji je bio nagomilan kod
zemljoposednika koji su bili najvei balkanski izvoznici itarica, i postojanje nalazita
petroleja. Prerada nafte i drveta (preko 36% industrijske proizvodnje), zajedno sa preradom
hrane (preko 33%), bile su najznaajnije industrijske grane. Svetska potranja za naftom
podstakla je izvanredan rast proizvodnje sa 250.000 tona u 1900. na 1,8 miliona tona u
1913. godini privlaei sve vie i vie stranog kapitala. Nsmaki kapital je do 1914.
upravljao sa 35% rafinerija, britanski sa 25 /o, holandski sa 13% i francuski sa 10% (rumunski
kapital iznosio je samo 5,5%). Strani kapital imao je najvaniju ulogu u ostalim granama
industrije. Bio je veinski u eksploataciji plina i proizvodnji struje, u preradi eera i
metalurgiji, u hemijskoj i drvnoj industriji. Prisutan je bio i u bankarstvu, kroz zajmove
rumunskoj dravi za programe javnih radova.
Ubrzanje industrijskog razvoja bilo je propraeno koncentracijom kapitala i
proizvodnje u srazmerno malom broju preduzea. Do 1913. est deoniarskih kompanija
dralo je 40% imovine u kompanijama sa preko dva miliona lea osnovnog kapitala. U
potpunosti izgraen bankarski sistem zadovoljavao je potrebe industrije, trgovine i velikih
zemljoposednika. gBime je dominiralo devet velikih banaka (od kojih su etiri imale strane
vlasnike), koje su posedovale 70% kapitala svih komercijalnih banaka.
Profiti od izvoza itarica pruali su poetni kapital, a i dalje je izvoena polovina
roda penice. Ostatak je uglavnom bio namenjen gradskim tritima. Meutim, tokom dve
decenije koje su prethodile Prvom svetskom ratu nije bilo postojanog rasta proizvodnje po
stanovniku te, pre svega, komercijalne kulture. Upravo je stopa rasta prinosa itarica u
periodu izmeu 1901. i 1915, usled porasta stanovnitva (sa est na sedam miliona izmeu
1900. i 1910), bila neznatna, kao i njena cena. Sutinska prednost koju je, kada je re o
prinosu itarica po hektaru, imao veliki posed nad malim nije mogla da bude iskoriena za
poveavanje prosenih godinjih prinosa u odnosu na one u Bugarskoj i Srbiji. U Rumuniji se
1907. godine 38% obraivane zemlje nalazilo u okvirima poseda veih od 500 hektara, ali su
40% inila imanja od deset hektara povrine ili manja.
Iznajmljivanje poseda zakupcima za odreenu rentu postalo je rairenije nego ranije i
zakup je ugovaran na krae periode. Tako je 57% ukupne obraivane zemlje bilo izdato pod
zakup. Sve vee cene zakupa zakupci su nadoknaivali sve veim optereivanjem seljake
radne snage i uslova napolice. U Moldaviji su zakupljeni posedi inili 62% ukupne zemlje
(40% zakupaca bili su Jevreji, a 13% nerumunski hriani).

68
 U tom svetu ivele su nepismene seljake mase, koje su imale malo zajednikog sa
politikim ustanovama. Liberalne vlade su pokuavale da im pomognu, postojali su planovi za
osnaivanje poloaja sitnih posednika, bez radikalnih izmena u strukturi poseda. Liberali su
podsticali razvoj narodnih banaka, zapoet devedesetih godina 19. veka. Poto su 1903.
ozakonjene, ove banke nicale su svuda, tako da je njihov broj sa 700, koliko ih je bilo te
godine, porastao na 2.900 u 1913. Ali, kako su zajmovi koje su davale bili odvie mali i
kratkoroni da bi pomou njih bila otplaena zemlja, korieni su uglavnom za podmirivanje
trokova ivota. Ove banke svoj prvobitni cilj poboljanje produktivnosti sitnih posednika,
nisu ispunile. Liberali su 1904. pravni status dali i zadrugama, uglavnom da bi im omoguili
da zakupljuju zemlju. Konzervativci su, kada bi se nali na vlasti, isto tako vrili prodaju
malih komada dravne zemlje, putem dugoronih kredita.
Takve mere odnosile su se uglavnom na bolje stojee i na sasvim mali deo seljatva.
Dvadeset etiri postotka, oko 300.000 seljaka, uopte nije posedovalo zemlju, a 34%, njih
424.000, posedovalo je manje od tri hektara, premalo da bi se od zemlje izdravali. Veina
seljaka ne samo da su u politikom pogledu bili lieni prava ve su bili nezatieni od
zemljoposednika, zakupaca i zelenaa, ali i od prirodnih ne-pogoda (kakve su bile sue 1899. i
1904), koje su mnoge dovele na prag gladi. U poreenju sa seljatvom u drugim delovima
Balkana, rumunski seljaci bili su najsiromaniji, pri emu su uivali i najmanja prava. Veliki
ustanak iz 1907. predstavljao je poslednji izraz nezadovoljstva, ostavi i jedini isto socijalni
masovni pokret na Balkanu.
Nemir u jednom selu u oblasti Botoani na severu Moldavije, brzo se pretvorio u
rasprostranjenu pobunu siromanih. Do kraja marta buna se proirila do zapadne Oltenije, na
drugom kraju drave. Iako su najsiromaniji seljaci prvi ustali, uskoro su im se pridruili i
ostali, zatim svetenici, uitelji i rasputeni rezervni podoficiri koji su, naposletku, i inili
vostvo ustanka. Zemljoposednici su bili gonjeni, ak i ubijani, letina spaljivana, posedi
zauzima-ni, kue i radnje ruene. Ujednom trenutku 20.000 seljaka zauzelo je grad Botoani.
U nekim oblastima Moldavije, u kojima su jevrejski zakupci upravljali veim delom u zakup
predatih poseda, buna je poprimila izrazito antisemitski karakter.(Bez prava da poseduju
zemlju, jevrejski trgovci koji su se doselili iz Rusije ili Habzburkog carstva uzimali su
zemlju u zakup, kako bi za najkrae vreme doli do najvee mogue dobiti.)
Konzervativna vlada, koja se na vlasti nalazila od 1905, reagovala je sporo. Kada je
u Bukuretu zavladao uas, opozicija je poela sve glasnije da zahteva mere za poboljanje
uslova ivota na selu, a kralj je doao do uverenja da su konzervativci i suvie podeljeni da bi
zemlju izveli iz krize. Vlada je podnela ostavku. Kralj Karol je tada starijeg liberalnog prvaka
Dimitrija Sturdzu pozvao da bude predsednik vlade i on je 1895. etvrti put preuzeo tu
dunost. Pod pritiskom uasnute javnosti, koja je oseala da je postojei poredak u opasnosti,
oslonjena na jedinstveni parlament, nova vlada je odluila da rei seljako pitanje. Posao je
zapoela slamanjem ustanka. General Aleksandru Averesku (18581938), ministar vojni,
izveo je vojsku i ponovo zaveo red. Broj ubijenih od poetka do kraja ustanka iznosio je
najmanje 10.000, mada gubitke nije moguno precizno ustanoviti.
I desnica i levica gledale su na guenje ustanka kao na tragediju. Vlada je sprovela
niz zakonskih mera za ureivanje i olakavanje uslova seljakih obaveza prema
zemljoposednicima, kao i za obezbeivanje povoljnijih kredita, koji bi im omoguili da
iznajme i kupe zemlju koju su vlasnici nudili na prodaju. Jonel Bratijanu je postao predsednik

69
vlade 1909, nagovetavajui konanu potpunu pobedu buroaskog nad zemljoposednikim
elementom unutar Liberalne stranke. Ipak, zakoni vezani za zemlju i dalje su bili nepotpuni.
Reformama je umanjen broj napoliara, dok su brojniji postali zadrugari koji su uzimali
zemlju pod zakup. Povrina zemlje koju su drali pod zakupom poveana je sa 73.000 hektara
u 1907. na 450.000 u 1914, kada je postojalo 459 takvih zadruga sa 77.000 lanova. Pa ipak,
ona i dalje nije inila vie od estine ukupnog zemljita koje su drali zakupci. Preduzete mere
nisu bile mnogo delotvorne za veinu seljaka, poto su bile ravo sprovoene i ponovo
zamiljene prevashodno kao potpora bogatijim seljacima.
Mada je njihovo levo krilo zahtevalo potpunu promenu odnosa u poljoprivredi,
liberali za vreme svog uea u vladi nisu dalje sproveli nijednu znaajniju zemljinu niti
izbornu reformu. Jonel Bratijanu je smatrao da mu je osnovni cilj transformacija privrede, i to
unapreivanjem industrije. Pored toga, on je bio spreman da izvri politike reforme
neophodne da bi zadobio pristalice za ostvarenje sopstvene vizije rumunskog razvoja. A
konzervativci, koji su se vratili u vladu da predvode dravu tokom balkanskih ratova, nisu
nikada bili jedinstveni.
lanovi potekli iz srednjeg sloja, koje je predvodio Take Jonesku eleli su stranku
sutinski da modernizuju. I dalje nastojei da povede jedinstvenu Konzervativnu stranku,
Jonesku se u stvari nalazio izmeu nje i liberala. On je bio naklonjen merama izborne reforme
putem irenja glasakog prava, kao i zemljinoj reformi, radi potpore seljakim imanjima
srednje veliine, putem prodaje dravnih, pa ak i privatnih imanja. U spoljnoj politici on je
zastupao otvoreniju podrku tenjama Rumuna u Ugarskoj, i primetniju naklonost prema
Francuskoj.
ak i Petre Karp (1837-1919), predsednik vlade koji je zamenio Bratijanua, nije vie
odgovarao starim konzervativskim kalupima, poto je takoe podsticao industriju i prodaju
dravnog zemljita dobrostojeim seljacima. Ipak, Karp se i dalje suprotstavljao bilo kakvoj
znaajnijoj drutvenoj i politikoj reformi, ostajui vezan za centralne sile, nasuprot sve jaim
profrancuskim oseanjima. Nzegova vlada nije pokrenula znaajnije reformsko
zakonodavstvo, kako zbog razilaenja meu konzervativcima, tako i zbog svoje
usredsreenosti na balkansku krizu.
Posle Drugog balkanskog rata, svesna da ne moe da se nosi sa sve zaotrenijim
pitanjem izborne i agrarne reforme, konzervativna vlada je decembra 1913. podnela ostavku.
Kralj je ponovo pozvao Jonela Bratijanua. Bratijanu je tada, sledei levo krilo svoje stranke,
imajui vladarev pristanak, izneo liberalni program reformi, koji je sadrao opte pravo glasa i
konfiskaciju privatnih zemljinih poseda. Februara 1914. na izborima je izabran
preovlaujue liberalski parlament, koji je na svoj dnevni red odmah stavio reforme.
Konzervativci, koji su ih do tada odbacivali, trpeli su pritisak, kako vladara tako i javnosti. U
junu je izabran poseban revizioni parlament, sa velikom veinom privrenom reformama, sa
zadatkom da usvoji neophodne ustavne izmene. Izbijanje Prvog svetskog rata zahtevalo je da
se reforme odloe do zavretka rata.

Balkanski ratovi i njihove posledice

70
 Balkanske drave udele su da zauzmu ostatke osmanskih teritorija u Evropi, jer bi
teritorijalno irenje podstaklo njihovu privredu, a i tamonje stanovnitvo je elelo, ili se
inilo da eli, da im se prikljui kako bi se oslobodilo sve tronije sultanske vlasti. Pribojavale
su se da bi Austrougarska mogla da pokua da pribavi evropski mandat za okupaciju
Makedonije, kao to je to ve uinila sa Bosnom i Hercegovinom. Neredi u albanskim
oblastima doneli su jo i pretnju pojedinane ili zajednike intervencije velikih sila.
Stanje u evropskim vilajetima Turske nametalo je balkanskim vladama neophodnu
saradnju prilikom njihove deobe pre neposrednog ukljuivanja sila. Da li e ta saradnja uopte
biti mogua zavisilo je, pre svega, od odnosa izmeu Srbije i Bugarske. Ti odnosi su se znatno
popravili posle 1903, i pored toga to su ostale ozbiljne razlike u vezi s Makedonijom.
Privredni sporazum zakljuen 1905. nagovestio je njihovu nameru da deluju jedinstveno.
Srbija je bila daleko zabrinutiji lan tog saveznitva, poto bi habzburka intervencija na
balkanskom ratitu ili na jadranskoj obali i zaleu tako ograniila njenu slobodu akcije da bi,
makar u praksi, uinila kraj njenoj samostalnosti.
im je prola aneksiona kriza, obnovljeni su pregovori izmeu Beograda i Sofije.
Beograd je eleo podelu Makedonije na sfere dejstava, a Sofija autonomiju za itavu
Makedoniju. Rat koji je septembra 1911. Italija zapoela s Osmanskim carstvom oko Tripolija
ubrzao je postizanje sporazuma. Bugarska vlada je priznala da Stara Srbija (deo Kosovskog
vilajeta koji je za Srbe predstavljao Kosovo) treba da ostane izvan sporazuma, kao i
postojanje srpskih interesa u Makedoniji. Srpska vlada je, sa svoje strane, odobrila u naelu
autonomiju Makedonije, sve dok Srbi i Bugari u njoj uivaju ista prava, uz uslov da se
Makedoiija pridrui zajednikoj carinskoj uniji. Naposletku su dogovorene dve zone dejstava,
severna za Srbiju i istona za Bugarsku, a uspostavljena je i sporna zona, o ijoj sudbini je
trebalo da se odlui na buduim pregovorima, po potrebi uz arbitrau ruskog cara.
Po svojoj spoljanjosti, sporazum zakljuen marta 1912, posle petomesenog
pregovaranja, bio je obostrani odbrambeni ugovor, uz tajni dodatak koji je predviao rat sa
Turskom i podelu osloboenih teritorija, kao i vojnu konvenciju. Sledili su pregovori sa
Grkom. Iako se slagala sa saivotom naroda pod osmanskom vlau, Atina se odluno
usprotivila autonomiji Makedonije, nespremna, za razliku od Srbije, ak i da je na reima
podri. Poto je vreme odmicalo, odbrambeni ugovor, zakljuen u maju, odlagao je reavanje
celokupnog teritorijalnog pitanja sve do kraja budueg rata. Pregovori su voeni i izmeu
Srbije i Crne Gore i Bugarske i Crne Gore.
Italija je proirila ratne operacije, prvo na Egejsko more u aprilu, a zatim u julu i na
moreuze. Balkanske vlade, kojima je, preko intervencije sila i ujedinjenja etiri albanska
vilajeta, pretila osmanizacija, uspele su da prevladaju nepoverenje i stvore Balkanski savez,
jai i delotvorniji od onog iz ezdesetih godina 19. veka. Sporazum je saopten Rusiji, koja ga
je svojevremeno podstakla. Ostale sile, koje su znale za ovaj sporazum, mada ne u
pojedinostima, bile su zbog toga zabrinute. Austrougarska je svim silama nastojala da razbije
zajedniki front. ak se i Rusija pribojavala zapleta koje ne bi mogla da rei i nastojala je da
prigui ofanzivne namere balkanskih drava. Tokom leta sile su zapoele ustre diplomatske
aktivnosti. U oktobru su Austrougarska i Rusija uputile poslednja upozorenja, ali je bilo
prekasno.

71
 Balkanske drave je podstakla Rusija da bi se suprotstavila austrougarskom uticaju.
Obodrene porazom osmanske vojske na severu Afrike i njenom nemoi da savlada albanski
ustanak, bile su podsticane i dvema opasnostima: mogunou da se umeaju velike sile i
mogunou da stvar preuzmu ekstremisti. Incidenti su bivali sve ei, sve dok u oktobru
Crna Gora nije jedan dugotrajan granini spor iskoristila kao povod za objavu rata . Srbija,
Grka i Bugarska sledile su njen primer, optuujui Portu da nije sprovela jedan lan
Berlinskog ugovora koji ju je obavezao da u Makedoniji uspostavi ureenje slino kritskom,
kako je bilo propisano Statutom iz 1868. godine.
Porta je pourila da se sporazume s Italijom, a i da gotovo okona dogovor s
Albancima. Osmanska vojska bila je u to vreme iscrpljena zbog rata u Libiji, domaih
sporova,finansijskih nedaa i dezerterstava. Nzene snage u Evropi bile su slabije od vojski
balkanskih saveznica, koje su, pored redovnih snaga, za gerilska dejstva i sabotae u
neprijateljskoj pozadini mogle da upotrebe oruane ete u Makedoniji i severnoj Albaniji.
Grka moderno opremljena flota gospodarila je morem.
Za samo mesec dana balkanske vojske izvojevale su velianstvene pobede na svim
frontovima. Razbile su osmanske snage nadvoje - one koje su drale Skadar i Janjinu na
zapadu i one koje su branile Jedrene na istoku. Srbija i Crna Gora okrenule su albanska
plemena jedna protiv drugih. Srbi su uli u Skoplje i sastali se sa Crnogorcima u Novom
Pazaru. Bugari su porazili Turke u istonoj Trakiji i potisnuli ih na njihove odbrambene
poloaje u ataldi, na etrdeset kilometara od Carigrada, dok su ih Grci potukli kod Soluna.
Srbi i Grci su napredovali u spornim albanskim i makedonskim oblastima. Turci, koji su se
ve obraali silama za posredovanje, zatraili su tada primirje. Bugari, koji su u to vreme
razmiljali o napadu na Carigrad, kako bi kasnije mogli da politiki trguju privremeno
zauzetom osmanskom prestonicom, obnovili su napad. Meutim, posle poetnih napora,
njihova vojska pokazala je znakove iscrpljenosti i doivela je neuspeh.
Austrougarska je zapretila Srbiji ratom ako se odmah ne povue sa jadranske obale.
Kako bi njena intervencija umeala i Rusiju, nastupile su i velike sile. Sastavi se u Londonu,
decembra 1912, odluile su da uspostave albansku dravu, okupivi zaraene strane na
mirovnoj konferenciji u palati Sent Dejms. Velike sile su se saglasile da je preanje stanje
nemogue obnoviti i da balkanske drave treba sporazumom da odrede svoje budue granice.
Na Balkanu je trebalo da postoji jedna albanska drava, ije e granice odrediti velike sile, a
potvrene su i povlastice monake zajednice na Atosu.
Uniteno je Osmansko carstvo u Evropi. Preko poloaja u ataldi odrala su se
samo tri opsednuta grada - Jedrene koje su opsedali Bugari, Janjina koju su opsedali Grci i
Skadar koji su napadali Srbi i Crnogorci. Poraz je doveo do pada osmanske vlade. KJN je
januara 1913, tokom mirovnih pregovora, izveo udar, ponovo se okrenuvi evketu, koji e
iste godine pasti kao rtva atentata. Nova vlast je zaustavila pregovore. U februaru su
obnovljena neprijateljstva, tako da su Grci osvojili Janjinu, Bugari Jedrene i, naposletku,
Crnogorci i Srbi Skadar. Zbog austrougarskih pretnji ratom i demonstracija ratnih brodova
sila, Srbi i Crnogorci su kasnije bili primorani da se povuku sa mora.
Mirovna konferencija je u aprilu ponovo sazvana u Londonu. Saveznice su osigurale
pobedu, ali su drugi razlozi poremetili podelu ratnih tekovina. Zahtevi za stvaranje albanske
drave ometali su prethodne sporazume. Nastanak Albanije uinio je nitavnim prethodni
srpsko-bugarski sporazum: Srbija bi se nala izmeu Albanije, koja je bila pod habzburkom

72
zatitom, i nepredvidive Bugarske, koja je mogla da doe pod beki uticaj. Postojanje
Albanije liilo je Srbe i Grke oekivanih dobitaka na Jadranu, zbog ega je poveana njihova
usredsreenost na Makedoniju. Zato su odluile da zadre zauzete teritorije, koje su eleli
Bugari, a koje do tada nisu bile podeljene. Posle zahteva Srbije da se izvri revizija sporazuma
sa Bugarskom, Austrougarska je podrala bugarski zahtev za veim delom Makedonije nego
to je prvobitno nameravala da trai.
Rumunija je do tada ostala neutralna. Bio je to savet sila koji je ona spremno
prihvatila. No, sada, kada su sve balkanske drave prenebregavale takva uputstva,
pokuavajui da zadobiju vee ustupke jedna od druge, i Rumunija je zatraila nagradu, koja
joj je mogla biti darovana samo na tetu Bugarske. Za Bugarsku je to bio jo jedan razlog da
zadri to je mogue vei deo Makedonije. Pitanje vie nije bilo etniko, a nije ak bilo
posredi ni ostvarenje velikih zamisli na raun Osmanskog carstva, ve odranje ravnotee
snaga meu balkanskim dravama.
Londonski sporazum potpisan je u maju 1913. poto je od strana zahtevano ili da
potpiu sporazum ili da napuste pregovore. Turskoj je nametnut gubitak svih teritorija
zapadno od Enosa na Egejskom i Midije na Crnom moru. Osim nejasno ocrtane Albanija sa
prirodnim granicama na planinskim vrhovima i s obalom od Skadra do Valone, sve to je
Osmansko carstvo izgubilo u Evropi trebalo je da bude podeljeno meu saveznicima, a to je
bio nemogu zadatak. Bugarska je istakla naelo proporcionalnosti teritorijalnih dobitaka u
odnosu na vojno pregnue tokom rata. Nasuprot tome, Srbija i Grka postavile su naelo
ravnotee, prema kojem nijedna drava ne sme da postane odvie mona. Dve zemlje su imale
zajednike interese u Makedoniji, koji su ih ujedinjavali protiv Bugarske. Uestali su
incidenti. Rusija je bezuspeno pokuala da posreduje u postizanju zajednikog sporazuma.
Najzad su u junu bugarske snage napale Srbe i Grke.
Rumunske, crnogorske, ak i osmanske vojske, ukljuile su se u rat protiv Bugarske,
tako da je ona u Drugom balkanskom ratu sasvim poraena. U avgustu je Bukurekim mirom
okonan rat. Srbija je uglavnom zadrala teritorije koje je stekla 1912, oko treine
Makedonije, njene severne i sredinje oblasti, kao i zajedniku granicu sa Crnom Gorom u
Novom Pazaru. Grka je obezbedila vie od polovine Makedonije, june delove Epira,
proirenje u junoj Trakiji, ukljuujui i Kavalu, kao i nekoliko ostrva. Bugarska je dobila
najmanji deo Makedonije i deo egejske obale, ali je morala da preda junu Dobrudu
Rumuniji. tavie, mirovnim sporazumom sa Portom, koji je septembra postignut u okviru
Carigradskog ugovora, morala je da se odrekne Jedrena u korist Turske, koja je ve uspela da
ga povrati. Bugarsko ime grada Odrin ponovo je promenjeno u tursko Edirne.
Okonana je osmanska vladavina na Balkanu, s izuzetkom Carigrada i pojasa Trakije
malo prostranijeg nego to je bio pre Drugog balkanskog rata. Ovaj rat odneo je vie ivota
nego prethodni. Njme je sruen Balkanski savez, koji je Rusija podravala kao prepreku
nagovetenoj austrougarskoj ekspanziji. Rat je izolovao Bugarsku. Srbija je postala znaajnija
za Rusiju, jer je bila protiv Austrougarske, dok je Bugarska postala predmet sumnje, i to ne
samo u odnosu na Dvojnu monarhiju ve i zbog moguih aspiracija prema moreuzima.
Ponaanje svih uesnica u ratu nagovetavalo je da njihov cilj u Makedoniji nije bilo
samo sticanje teritorija ve i odstranjivanje suparnikih ili protivnikih etnikih zajednica,
makar u kulturnom i statistikom smilu. Sve strane su unitavale sela i varoi, ubijale civile,
proterivale i nasilno asimilovale zateeno stanovnitvo, izazivajui nasilje i ogorenje . Posle

73
svega, pobednici su morali da se suoe sa zadatkom asimilovanja raznorodnog i zaostalog
stanovnitva, ukljuujui muslimane i brojne pravoslavne hriane koji nisu posedovali jasnu
nacionalnu svest, meu kojima su mnogi preko granice traili podsticaj i potporu.
Preostala je jo Albanija. Austrougarska i Italija elele su Albaniju na koju e moi
da utiu, Rusija i Francuska radije su podupirale tenje Srbije, tako da su se predlozi u vezi sa
poloajem i granicama menjali sa situacijom na terenu. Londonska konferencija se u poetku
zauzimala za autonomnu Albaniju pod osmanskom vlau i zatitom velikih sila. Kada je
postalo jasno da gubitkom Makedonije Osmansko carstvo nee vie imati teritorijalnih veza s
Albanijom, Konferencija se odluila za nezavisnost.
Poslednje osmanske jedinice napustile su Albaniju juna 1913. i Kemalova
privremena vlada uvidela je koliko je teko, ako ne i nemogue, uspostaviti vlast zbog otpora
velikih zemljoposednika, olienih u Esad-pai Toptaniju (oko 1863-1920), komandantu
osmanskih snaga na severu Albanije. Konferencija je u julu odluila da Albanija bude
suverena, nasledna i nezavisna kneevina pod jemstvom velikih sila. Konferencija je, umesto
da prizna Kemalovu vladu, osnovala Meunarodnu kontrolnu komisiju, kojoj je povereno da
sastavi organski statut, organizuje meunarodnu andarmeriju i uspostavi dravne granice u
skladu sa preporukama Londonskog ugovora. U decembru su se sile dogovorile oko linosti
kneza; izabran je Vilhem od Vida (1876-1945), oficir nemake vojske i bratanac rumunske
kraljice Jelisavete. On je oklevao da se prihvati prestola, dat mu je garantovan zajam radi
finansiranja vlade, tako da je naposletku, marta 1914, otplovio put svoje zemlje na
austrougarskom brodu, u pratnji italijanskih, francuskih i britanskih jedinica. Iskrcao se u
Drau, gde je uspostavio svoje sedite.
Poto je Komisija ve bila u Valoni, gde je postepeno preuzela vlast od Kemala, ovaj
ju je napustio, otputovavi u Francusku. Albanske granice, mada nisu bile odreene, nisu
obuhvatale velike prostore koje su prieljkivali albanski nacionalisti. Crnogorci su naposletku
napustili oblast Skadra, ali je Grka i dalje pod okupacijom drala delove Epira, prethodno
dodeljene Albaniji, osporavajui tako granice koje su odredile sile.
U takvim uslovima knez Vilhem je uspeo da se odri est meseci, oslonjen na
administraciju koju su inili zemljoposedniki begovi i bivi osmanski inovnici. Vladom je
gospodario Kemalov nekadanji suparnik Esad-paa Toptani, koji je inio sve to mu je bilo u
moi da knezu otea ivot. Austrougarski i italijanski lanovi Komisije bili su nesloni. U
sredinjim oblastima novonastale drave buknuo je tokom leta veliki seljaki ustanak.
Muslimani su se poveli za osmanskom propagandom, koja je novi reim optuivala da je
orue hrianskih sila i pohlepnih begova veleposednika. Glavni uzrok ustanka bili su
ekonomski uslovi na posedima. Grci su podravali svoje sunarodnike na jugu. Spletkarei
zajedno s Italijom, Toptani je pokretao opoziciju vladi, iji je bio najznaajniji lan, moda i
sam teei prestolu. Naposletku je bio uhapen i prognan.
Poto je izgledalo da je austrougarski uticaj nadjaao, knez je izgubio svaku potporu
koju je mogao da oekuje od sila Antante. Ustanak se nastavljao, prosto okupljajui sve
protivnike novog reima. U uslovima meusobnih borbi frakcija austrijskih i italijanskih
pristalica, knez i njegova vlada izgubili su i ono malo vlasti nad unutranjou. Kada je poeo
Prvi svetski rat, Komisija je napustila Albaniju. Kneeva uprava je do tada ve bila praktino
ograniena na priobalne gradove Dra i Valonu. Kada je Vid odbio da se ukljui u rat na
njenoj strani, Austrougarska mu je ukinula svaku podrku, pa je u septembru i on morao da

74
napusti zemlju.
Poslednje tri godine mladoturske vlasti vie su doprinele razvoju albanske nacionalne
svesti nego to su decenije sporog kulturnog truda mogle da postignu. Ipak, uprkos injenici
da je sauvala oblasti naseljene Albancima od potpunog komadanja posle ukidanja
raspadajue osmanske vlasti, nezavisnost je oznaila poetak razdoblja politikog bezvlaa.
Tek to je uspostavljena kao suverena kneevina, Albanija je prestala da postoji kao
samostalan entitet. Istovremeno, pojava albanske samosvesnosti doprinosila je potkopavanju
verskih temelja Osmanskog carstva. Albanski pokret, koji je vrhunac doiveo u stvaranju
nezavisne drave, zaprepastio je osmanske dravnike. Poto je razbio jedinstvo islamskog
mileta, albanski nacionalizam je doprineo turskom u veoj meri nego nacionalizam
hrianskih zajednica.
Mladoturske nade u osmanizaciju zgasle su u balkanskim ratovima. Njihova vlast
nije mogla da zaustavi dalje opadanje, ali su se oni, ipak, odrali na vlasti. Upravo je u junu
1913, sa poetkom Drugog balkanskog rata, KJN u potpunosti preuzeo vlast. Mladoturci su
okonali ustavnu vladavinu i ukinuli ostale stranke, ali nikada nisu prestali da uvode zapadne
reforme. Vladajua elita nametnula je reforme odozgo kako bi zatitila Carstvo, ali kada je
odbrana osmanske drave, koja bi sadravala i hrianske zajednice, pretvorena u
neostvarljivu zamisao, alternativa joj je postala panislamska ili zapadnjaka drava turske
veine. Prvu alternativu podarila je Albanija. Ekstremniji mladoturci i dalje su se zauzimali za
potpuno prihvatanje zapadnih modela kao neophodnost za dalji opstanak. Takvim svojim
delovanjem oni su ubrzali proces stvaranja turskog identiteta.

Nacionalne drave, seljaci i razvoj

Uspostavljanjem nacionalnih drava, bar u odnosu na Osmansko carstvo,

revolucionarno naelo nacionalnosti trijumfovalo je nad imperijalnim. Meutim, njime su
potkopani i sami temelji austrougarskog Ausgleich-a koji je i sam delom bio posledica
nacionalnog principa. Mada se i dalje ugledalo na zapadne, liberalne uzore, naelo
nacionalnosti bilo je zatrovano shvatanjem prema kome je stalan razvoj nacije uslovljen
posedovanjem odreenih teritorija. To je bio virus koji su nacije u nastajanju dobile od svojih
nekadanjih imperijalnih osvajaa.
Kakve god da su bile teorije, balkansko drutvo bilo je ukorenjeno na selu. U novim
dravama postepeno su uvoene liberalne i demokratske ustanove, koje su najvei deo
seljatva uvele na politiku scenu njihovih drava. U Grkoj, Bugarskoj i Srbiji, njihovi
glasovi su uzimani u obzir, mada ne redovno na najpoteniji nain. I u Rumuniji je, takoe,
nastupio trenutak u kome su svi povlaeni uesnici u ustavnom procesu priznali pravo
seljaka na uee u njegovom sprovoenju i u posedovanju same zemlje.
Balkanske drave ne bi mogle da nastanu bez revolucionarnog potencijala seljatva.
Kada su jednom uspostavljene, usmerene su ka ostvarenju nacionalnih programa,
pokuavajui da iskoriste seljako nezadovoljstvo unutar granica susednih carstava. Seljaki

75
pokreti su zapoeli istonu krizu iz 1875. Zapoeti u nepovoljno vreme, oni se nisu poklopili
sa povoljnijim meunarodnim prilikama. Godina 1878. obeleila je kraj takvih nastojanja.
I dalje su izbijale velike protivosmanske i protivhabzburke seljake bune (bilo je i
seljakih pobuna u balkanskim dravama), ali su ujedinjenja Italije i Nemake predstavljala
primer da se nacionalna ujedinjenja mogu ostvariti delovanjem diplomatije i rata, a ne
diplomatije i seljakih ustanaka. Makedonski ustanak iz 1903. teko da je doneo dobra
balkanskim dravama. Godine 1912. one nisu oekivale ustanak iza osmanskih frontova.
Njihovi seljaki vojnici ratovali su bolje u modernizovanim i skupim vojskama nego u vreme
ustanaka.
Suprotnosti koje su postojale u odnosima izmeu drave i seljakih masa vidljive su
u optem poletu predratnih godina. Balkanski sitni posednik bio je konzervativan, ali su i
dalje na njega uticala dogaanja u spoljnjem svetu - Mediteranu, kontinentalnoj Srednjoj
Evropi i, posrednije, na Zapadu. Balkanski seljak i njegova deca u manjoj meri su strepeli od
tog spoljanjeg sveta nego u praskozorje 21. veka. Oni su bili deo jednog pregnua, ne samo u
vojnom ve i u kulturnom, politikom i ekonomskom pogledu, i uopte u pogledu
samopouzdanja. Politike stranke govorile su u ime seljakih masa ak i kada nisu ba
izraavale njihove elje, i ako su seljaci glasali za stranku na vlasti, bilo je to zato to su znali
da od toga obino mogu imati koristi.
Deo nove inteligencije idealizovao je seljaki nain ivota. Ostali, uglavnom
kolovani u inostranstvu, nastojali su u ime jedne zamiljene nacije" da rade na ubrzanju
ruenja autoritarnih vladara, usvajanju predstavnikih ustanova i ograniavanju monarhovih
ovlaenja. Razlikujui se samo u brzini nameravanih promena, oni su delovali na narodno
miljenje.
Jorga, koji je u Rumuniji isticao organski kontinuitet rumunstva", takoe je
prihvatio stanovite o zajednikoj svesti balkanske Evrope. Rumunija, koja je odrala svoju
autonomiju, ponosila se svojim pionirskim naunim doprinosima u korist onih koji su proli
kroz dugu epohu turkokratije". Beograd je postao kulturna prestonica predvoena novim
naratajem intelektualaca, koji su zastupali francuske" ideje politike slobode" nasuprot
nemakoj ideji o istorijskim povlasticama". Formulisali su u profrancuski nadahnutom,
saetom i jednostavnom, beogradskom stilu", srpsko vienje jugoslovenske ideje koju su,
suprotstavljajui se istoricistikoj tradiciji dravnog prava", poeli da iznose i pojedini
hrvatski intelektualci. Pored Bukureta koji je razvio sopstveni stil, sve prestonice usvojile su
pravac Art Nouveau (nove umetnosti) u arhitekturi, koji je izmirivao potrebu za
modernizacijom, a preko nacionalnog romantizma i sopstveni identitet. Bio je to nain da
pokau sopstvenu nezavisnost.
Privredna struktura, koja je pomagala kulturu i umetnost, izmenjena je u deceniji
koja je prethodila 1914. U stvarnosti, promena je bila i suvie mala da bi sledila poveanje
stanovnitva u i dalje preteno agrarnim drutvima, ija se godinja stopa rasta izmeu 1900. i
1910. kretala izmeu 0,71% u Grkoj i 1,56% u Srbiji. Vlade, glavni nosioci razvoja,
nastojale su da sprovedu evropska dostignua, ali su im za to nedostajala sredstva. Poto je
trebalo odrediti prioritete, preovladalo je sprovoenje teritorijalne ekspanzije nad unutranjim
razvojem. Pa ipak, i unutar postojeih granica, pred Prvi svetski rat uinjeni su napori na
modernizaciji.

76
 Oslobodivi se iz haotine osmanske monetarne orbite, etiri drave su osnovale
centralne banke po evropskim uzorima. Neposredni uzrok za njihovo osnivanje bio je manjak
kredita, zajedno sa dugoronim patriotskim ambicijama. Upravljanje dravnim finansijama,
tekoe sa prelaskom na zlatnu podlogu i odravanje meunarodno prihvatljivog novca, posle
1900. paritetnog sa francuskim zlatnim frankom, navele su ih na nove kredite. Uspena
zakljuenja zajmova posluila su, meutim, pre kao podloga politike nezavisnosti nego
privrednog razvoja.
Odgovor stranog kapitala, izuzev putem emitovanja obveznica, bio je razoaravajui.
ak se ni Austrougarska nije okrenula prema Balkanu radi trita ili mogunosti ulaganja.
Veinom obveznica balkanskih drava trgovano je u Parizu, glavnom tritu kapitala Evrope
pre 1914. godine.
Pariske banke tragale su za prilikama za nova ulaganja izvan Fraicuske, ali u formi dravnih
zajmova, na podsticaj Ministarstva spoljnih poslova koje je na taj nain elelo da postigne
diplomatske dobitke. Balkanske centralne banke su se i dalje oslanjale na kratkorone kredite,
koji su vie pogodovali dravi i trgovini nego industriji. Dugoronih privatnih kredita i dalje
nije bilo u sklopu inae modernih finansijskih ustrojstava balkanskih drava.
Vea raspoloivost stranih zajmova i smanjenje budetskih deficita nisu doveli do
znatnijih preursivanja drav-nih trokova. Mada su otplate dugova i vojni izdaci i dalje
predstavljali glavne stavke svih budeta, vlade su nastojale da prevaziu znatne prepreke kao
to su opti nedostatak uglja i gvoa i nepostojanje prikladnih trita, kapitala i radnika.
Vlade su inile ta su mogle prilikom pregovaranja o trgovinskim ugovorima; takoe su, pa
razne naine, pomagale samostaliu proizvodnju. No, poto su imals potrebu da izvezu
poljoprivredni viak, esto su bile prinuene da prihvate carinske uslove nepovoljne za
domau industrijsku proizvodnju. Ostale mere vlade su preuzimale pojedinano na zahtev
odvojenih sektora.
Poveavanje industrijske proizvodnje na Balkanu. pre 1914, privuklo je mali broj
domaih preduzetnika. Unutranji resursi bili su slabi, na raspolaganju nije bilo
nekvalifikovane seljake radne snage, kao ni jeftinih obuenih radnika. Industrija je svedena
na domae preduzetnike ili najbogatije doseljenike iz Austrougarske upoznate sa domaim
uslovima - poreklom Srbe ili Rumune, Austronemce ili Akenazi Jevreje. Poto je udeo
osmanskog trita smanjivan, a prodor u Dvojnoj monarhiji nije bio mogu, najznaajnije
trite u balkanskim zemljama bili su njihovi gradovi, koji su inili izmeu 14% (u Srbiji) i
24% (u Grkoj) njihovog stanovnitva.
Rumunija je imala istinsku prednost sa Bukuretom, Jaijem i dunavskim lukama
Brailom i Galacom, u kojima je ivelo vie od polovine njenog gradskog stanovnitva.
Prestonica je do 1914. imala skoro 350.000 stanovnika; posedovala je veu kupovnu mo od
ostalih balkanskih prestonica, sa graanima podjednako rasipnim koliko i prestono
stanovnitvo bilo koje od evropskih drava pred Prvi svetski rat. Potrebe Bukureta uinile su
da se u njemu okupi vie od polovipe domaih industrijskih preduzea. Uopte, Rumunija je
doivela najvei industrijski napredak.
Na Balkanu su u porastu bile prehrambena i tekstilna industrija, kao i proizvodnja
graevinskog materijala. U Rumuniji je prerada domae eerne repe mogla samo da probudi
nade o preuzimanju uglavnom gradskog trita od Austrougarske. Moderni mlinovi i pivare
ostali su uglavnom u prestonicama. Konzerviranje mesa je, u nedostatku domaih potencijala,

77
bilo najbolja prilika za izvoz, ali je stvarno razvijeno samo u Srbiji, gde su fabrike za preradu
mesa postojale samo u Beogradu, a njihova proizvodnja je usmeravana samo prema
Austrougarskoj.
Bugarska je u oblasti tekstilne industrije zauzimala prvo mesto u regionu. Njene
fabrike su, od osamdesetih godina veka, bile delimino mehanizovane. Koncentrisana u
planinskim predelima zemlje, na obe strane obronaka Balkana, tekstilna industrija je imala
pristup jeftinoj seoskoj radnoj snazi koja se veinom klonila ostalih industrija, ali je bila
ograniena kako u potranji tako i u snabdevanju. Zbog slabog kvaliteta bugarske vune i
sporog razvoja uzgajanja pamuka, vei deo sirovina je uvoen. Bugarski izvoz na osmansko
trite izrazito je opao posle proglaenja nezavisnosti, a kod kue se suoio sa konkurencijom
engleskog i austrijskog uvoza.
Proizvodnja graevinskog materijala podsticana je rastom glavnih gradova, ali
njihova mesna proizvodnja iziskivala je vea ulaganja odreenog kapitala i savremenije
maine nego to je bio sluaj sa preradom hrane ili tekstilom. Ponovo su veliina i bogatstvo
uinili Bukuret sreditem prizvodnje. Rumunski proizvoai graevinskog materijala imali
su pristup akumuliranom zemljinom bogatstvu i usvojenoj tehnologiji, ali su i tu domaa
potraivanja bila ograniena, a izvozne mogunosti malobrojne zbog obima i tronosti
materijala.
Industrijski rast balkanskih drava tokom poslednje predratne decenije bio je bri od
poveavanja izvoza i nameta, stvarajui osnovu za nastanak drugaijeg ekonomskog rasta.
Takva kretanja su, meutim, bila manje upeatljiva od industrijskog poleta sa druge strane
granica, u habzburkoj Sloveniji, Hrvatskoj i Slavoniji i Transilvaniji koje su, iako nezatiene
od eke ili austrijske proizvodnje, makar privukle vea ulaganja. Tokom ovih godina
vrednost ulaganja u industrijsku proizvodnju balkanskih drava nije dostigla 10% ukupnog
ulaganja u njihove privrede, tako da pre 1914. nije dolo do industrijske revolucije.
Poljoprivreda je obezbeivala najvei deo poreza i glavninu izvoza. Ona je iznosila
75% ukupne proizvodnje zabeleene za Rumuniju, Srbiju i Bugarsku. Do poslednje
predratne godine vrednost rumunskog izvoza pribliila se polovini nacionalnog dohotka,
bugarski je preao jednu petinu, a izvoz Srbije iznosio je neto manje od 15%. U sve tri,
poveana vrednost izvoza tokom poslednje predratne decenije mogla je da smanji veliki
trgovinski deficit koji su fabriki proizvodi ostvarili posle 1900. Samo Grka nije uspela da
zaustavi uvozni viak.
Rumunija je obezbeivala velike koliine itarica (polovinu roda ita i 40%
kukuruza) za izvoz, udvostruivi izmeu 1860. i 1900. povrinu zemlje pod itaricama.
Zemljoposedniki bojarski sloj mogao je da ouva svoj preovlaujui poloaj, poto je u
razdoblju izmeu 1905. i 1908. manje od jednog postotka zemljoposednika posedovalo
gotovo polovinu obradive zemlje u okviru imanja od preko 100 hektara, dok je preko 95%
posedovalo 40% zemlje podeljene na imanja povrine manje od deset hektara.
Srbija i Bugarska ialazile su se na suprotnom kraju skale zemljine strukture. Imanja povrine
manje od deset hektara zauzimala su 53% zemlje, koju je u Bugarskoj posedovalo 86%
vlasnika. U Srbiji je 41% zemljita bilo u posedu gotovo 90% sopstvenika. Obe zemlje

78
imale su znatan srednji sloj od preostalih 43%-47% zemljita pod imanjima izmeu deset i
stotinu hektara. U Srbiji je veina ostvarivala viak ulaui ga u kupovinu to je mogue vie
dodatne zemlje. Po ljoprivredne metode i oprema uglavnom su ostale nepromenjene, tako da
nije dolo do prelaska na intenzivnu poljoprivredu. Bugarski sitni posednici nalazili su se u
slinim prilikama, samo to su se njihovi vikovi nalazili pod hipotekom izdataka za otplatu
zemlje turskih zemljoposednika koja im je predata. U obe drave brz rast cene zemlje bio je
pre znak porasta broja stanovnika nego uveane isplativosti zemljoradnje.
U Grkoj je problem bio nedostatak obradive zemlje. U novoosvojenim, bogatijim
severnim zemljama, vei posedi su ve bili uglavnom preli u ruke Grka. Ouvane,
neokrnjene, njih su veinom obraivali napoliari. Za to vreme u starim junim oblastima,
gde je bilo manje od 20% obradive zemlje, podvrste sitnih poseda ograniile su
zemljoradnju, u najboljem sluaju, tek na prosto odranje, naroito posle prelaska na
vinogradarstvo. Grka je morala da uvozi penicu kako bi prehranila stanovnitvo koje se nije
iseljavalo. Veina seljaka je ak i u Rumuniji i severnijoj Grkoj posedovala neto zemlje, ali
tako malo da nisu mogli da preive bez dodatnog uzimanja zemlje pod napolicu.
Glavna pomo poljoprivredi bilo je posredno oporezivanje potreptina, koje su
seljaci ili proizvodili sami ili su ih sticali bez znanja vlasti. Lampe (Lampe) nam ukazuje na
injenicu da je poresko optereenje nad najveim delom balkanskih seljaka u stvari sutinski
opadalo oko 1910. godine. Procenjeni nacionalni dohodak po stanovniku na kraju predratnog
razdoblja prelazio je 200 franaka u Bugarskoj, a pribliio se vrednosti od 250 franaka u
Srbiji i Rumuniji (njihov prosek je mogue porediti sa oko 400 franaka prihoda stanovnika
Ugarske, manje od 800 za uveliko industrijalizovane eke zemlje i oko 1.000 franaka
prihoda jedne Nemake, vodee evropske industrijske zemlje).
Povean izvoz poljoprivrednih proizvoda nadmetao se sa rastom stanovnitva, dok
sistemi posedovanja zemlje nisu pogodovali uvoenju savremenijih tehnika. Sve vee
usitnjavanje malih imanja omoguavalo je ogranien napredak. Ako su veliki posedi i nudili
vie, cenu su plaali napoliari. U poveanoj proizvodnji za izvoz ini se da seljatvo nije
videlo glavni nain potpore unutranjem razvoju. Seljaci su eleli novac za kupovinu dodatne
zemlje. Iz krajeva siromanih itaricama seljaci su se iseljavali u potrazi za sezonskim ili
stalnim nadniarskim radom. A samo se u Rumuniji, koja je posedovala najplodniju zemlju i
imala najbri rast poljoprivrednog izvoza, seljako nezadovoljstvo pretvorilo u veliki ustanak,
poto su se, pored sve teeg dolaska do novca, suoili i sa stvarnim nedostatkom zemlje.
Potpomagan poljoprivredni rast u socijalno podnoljivim uslovima bliio se kraju.
Sve u svemu, balkanske zemlje su, verovatno, dostigle svoj vrhunac i u okviru
ogranienja starog evropskog politikog poretka uspostavljenog jo 1815. i izmenjenog
posledicom istonog pitanja - suparnitva sila pa poluostrvu koje je dovelo do postepenog
povlaenja Osmanskog carstva.

79
PRVI SVETSKI RAT I PARISKI MIROVNI
UGOVOR, 1914-1920.

Nije izgledalo da e Veliki rat izbiti upravo na Balkanu 1914. godine. Poluostrvo se
oporavljalo od dvogodinjeg ratovanja, a evropski savezi nameravali su da ouvaju status
quo. No, na odnose meu dravama svuda je uticao i deo javnosti koja je pojednostavljeno
razumevala dogaaje, doivljavajui ih u svetlu patriotizma, nacionalizma ili opsednutosti
silom.
Juni Sloveni iveli su podeljeni u dva dela Dvojne monarhije i u dve samostalne
drave - Srbiji i Crnoj Gori. Ako je jugoslovenska ideja uivala u najmanju ruku preutnu
podrku sve veeg dela javnog mnjea, njeni glasni zagovornici bili su samo mali deo
prosveene ili poluprosveene javnosti, koja teko da je razmatrala praktine potekoe
ujedinjenja. Meu mlaim pristalicama ideje, naroito u Bosni i Hercegovini, bilo je stvarnih i
moguih revolucionara. Mladii seljakog porekla, ukljueni u labavom okupljanju poznatom
kao Mlada Bosna, bili su naklonjeni nekoj vrsti jugoslovenskog jedinstva, samostalnog u
odnosu na Austrougarsku. Oni su traili potporu i zatitu od nacionalistikih organizacija u
Srbiji, meu njima i od Narodne odbrane, drutva kroz koje su delovali oficiri lanovi Crne
ruke.
Posle balkanskih ratova neki od tih oficira, poput njihovih grkih, osmanskih ili
bugarskih kolega, doivljavali su politiare kao prepreku. Poetkom leta 1914. u Srbiji je
nastala unutranja kriza oko pitanja da li je vlada sposobna da upravlja vojskom. Ba je
takvo civilno-vojno suparnitvo u Srbiji i u austrougarskoj Bosni, dalo dvadesetogodinjem
Gavrilu Principu (1894-1918) priliku da, 28. juna 1914, nespretno, ali ipak uspeno, izvede
atentat na naslednika habzburkih kruna.

Od Sarajeva do Soluna

Reakcija Austrougarske bila je izraz strepnje da Carstvo ne poe osmanskim putem

propasti, kao i bojazni pred drugim zajednicama koje su teile istom poloaju koji je uivalo
austro-nemako i maarsko vostvo. U trenutku je nadvladala ratoborna struja, uverena da e
brza ratna dejstva protiv Srbije reiti sve probleme. Srbija je smatrana izvorom
junoslovenskog nacionalizma u Carstvu: Srbija mora da crkne glasila je igra rei. Strah se
pretvorio u volju za ratom".

U atmosferi antisrpskih demonstracija, brojnih hapenja, ponekog pogubljenja i

istinskog pogroma nad Srbima u Bosni i Hercegovini, Austrougarska je uruila Srbiji
ultimatum, tako sastavljen da bi bio odbaen. injenica da su bili prihvaeni svi zahtevi
izuzev jednog (uea austrougarskih inovnika u istrazi koju je trebalo sprovesti u Srbiji) nije
bila dovoljna. Dvojna monarhija je 28. jula objavila rat i napala Srbiju. Srpska vlada je kao
ratni cilj iznela osloboenje i ujedinjenje svih Jugoslovena. Odloeni su izbori. Vlada se

80
preselila u Ni, zajedno s odlazeom Narodnom skuptinom. Crna Gora je smesta izrazila
solidarnost u odbrani naeg srpskog naroda".

Uprkos ratnim pokliima, teko je bilo zamisliti raspad Austrougarske. irom

habzburkih zemalja Sarajevski atentat je izazvao manifestacije vernosti. Rumunski politiari,
koji su bili skloni da veruju da je nadvojvoda Franc Ferdinand bio naklonjen njihovoj stvari u
Transilvaniji, bili su uasnuti. Be se plaio neuspeha pregovora sa Budimpetom, dok je
Bukuret sa strepnjom predoseao da bi novi rat mogao da ugrozi tekovine Drugog
balkanskog rata. Delatnost Rumunske narodne stranke u Transilvaniji je zamrla.

Vei deo Hrvatsko-srpske koalicije u Saboru nije bio prevratniki nastrojen. Hrvatske i
slovenake konzervativne i klerikalne stranke podrale su rat protiv Srbije. Protivpravoslavne
glasove je podsticala veina katolikih biskupa. Ipak, vlasti su se plaile prosrpskih oseanja,
pa ak i ustanka u Bosni i Hercegovini, zbog ega su i sprovoena nasilja i podstican gnev
rulje. Bojazni vlasti su bile neosnovane poto je mobilizacija svuda bez tekoa sprovoena.
Neke od divizija koje su otpoele napad na Srbiju u svojim redovima imale su preko 50%
Hrvata i 20%25% Srba.

Srbija se nalazila u opasnosti mala drava od 4,5 miliona stanovnika suoila se sa

Dvojnom monarhijom i njenim pedesetdvomilionskim stanovnitvom. Izuzev malene Crne
Gore, njeni su saveznici bili daleko, zaokupljeni sopstvenom odbranom od nemakih napada.
Ratne operacije na Balkanu trebalo je da budu sporedne u odnosu na glavne sukobe. Pored
toga, austrougarski prvi napad zavrio se neuspeno. Srbija je odbila nalet, a Cerska bitka je
postala prva pobeda nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Zatim je Srbija preduzela
protivnapad u Ugarskoj, podsticana odobravanjima iz Francuske i ruskim napredovanjem u
Galiciji. Ona je ipak ubrzo posustala. Tokom dve decembarske sedmice Srbi su prvo izgubili,
a zatim i povratili Beograd. Antanta je mogla Srbiji da dostavlja ratni materijal preko Grke i
uzvodno Dunavom. Front se umirio tokom zime, a Srbija se nekako drala. Zbog neoekivane
objave rata od strane Austrougarske, postalo je bitno pitanje ujedinjenja. Ono je sada javno
izneseno, kako bi bio osiguran opstanak srpske drave. Vlada je raspravljala o viziji
Jugoslavije (ak ponovno razmatrajui mogunost njenog proirivanja na Bugarsku).
Decembra 1914. ona je, iz svoga privremenog sedita u Niu, u Narodnoj skuptini izjavila da
se rat vodi za ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. Nika deklaracija zamenila je
zamisao o srpskoj nacionalnoj dravi novim i maglovitijim konceptom prostranije
jugoslovenske nacije Srba, Hrvata i Slovenaca. Vlada je zaloila svoje snage propagirajui
internacionalizaciju jugoslovenskog pitanja. Imala je u tome potporu brojnih uticajnih linosti
meu Junim Slovenima iz Austrougarske, veinom Hrvata, preteno iz Dalmacije, koji su
otili u inostranstvo da zastupaju ujedinjenje habzburkih Junih Slovena sa Srbijom i Crnom
Gorom. Kada je u maju 1915. Italija ula u rat, oni su u Londonu zvanino osnovali
Jugoslovenski odbor.

Mladoturska diktatura je ve bila uvela Osmansko carstvo u rat na strani Nemake.

Osmansko carstvo je moralo da reava probleme u vezi sa novim masovnim doseljavanjem
muslimana iz oblasti koje su posle balkanskih ratova zadobile Srbija i Grka; ona je elela da
budu ukinute kapitulacije, kao i da ponovo zadobije izgubljene zemlje. U Austrougarskoj

81
veina hrvatskih i slovenakih politiara, pretpostavljajui da e biti ouvana Austrougarska
monarhija, eleli su uspostavljanje junoslovenske zajednice unutar nje. lanice Antante su,
zaboravljajui na jugoslovensko pitanje, bile zainteresovane da pridobiju neutralnu Italiju,
koja je imala aspiracije prema bivim mletakim zemljama koje su sada bile u okvirima
Austrije. U tome su aprila 1915. i uspele, potpisavi tajni Londonski ugovor.

Antanta je mogla da iskoristi austrijske teritorije kako bi zadovoljila Italiju, mada joj
je u tome donekle smetala injenica da su na njima uglavnom iveli Juni Sloveni. Meutim,
potrebe rata imale su prednost. Italija im se prikljuila posle obeanja da e dobiti Istru, Trst i
deo Dalmacije. Omogueno joj je bilo da zadri Dodekaneze, a ponuen joj je i udeo u
buduoj podeli osmanskih zemalja.

Ravnotea je uskoro uspostavljena pristupanjem Bugarske centralnim silama uz

obeanje da e dobiti srpski deo Makedonije. Kralj Ferdinand i vlada Radoslavova eleli su da
se dre izvan rata koliko je god dugo to bilo moguno. Stoga su proglasili neutralnost i zaveli
vanredno stanje. Narodno rusofilstvo nije ugaslo. Vlada je dobila najmanju moguu izbornu
veinu, sluei se pri tom najsumnjivijim sredstvima. Propao je pokuaj stvaranja oficirske
lige radi odstranjivanja takvih zloupotreba.

Obe strane su elele da pridobiju Bugarsku, koja je kontrolisala pravce snabdevanja

prema Srbiji i Turskoj. Austrougarska i Nemaka mogle su da je privole ponudom da se
proiri u Makedoniji, kao i da dobije nove oblasti ako Grka i Rumunija priu Antanti. Kako
se Bugarska polako pribliavala centralnim silama, opozicione stranke upuivale su sve
glasnija upozorenja, zahtevajui rasputanje parlamenta. Vlada je na to reagovala dodatnim
pojaavanjem svoje vlasti. Tokom leta 1915. zakljuen je savez Bugarske sa Nemakom i
Austrougarskom, tako da se sredinom oktobra ona pridruila novom napadu na Srbiju.

Takav potez nije naiao na odobravanje. Opozicija se nevoljno odricala svojih stavova,
Stamboliski je zatvoren zbog uvrede velianstva, poto se suprotstavio samom kralju.
Mobilizacija je nerado doekana. Nova zajednika ofanziva razlila se Srbijom. Bugarske
snage presekle su puteve snabdevanja koji su vodili u Solun i zauzele Skoplje. Suoivi se s
izborom izmeu kapitulacije i rizinog zimskog povlaenja kroz neprijateljske albanske
planine ka jadranskoj obali i saveznikom brodovlju, srpska vlada se odluila za povlaenje.

U Albaniji je vladalo politiko bezvlae. Ubrzo poto ju je novoizabrani vladar

napustio, Esad-paa se u Drau proglasio za predsednika, uivajui italijansku i srpsku
podrku. U unutranjosti je postojao pokret, sa sreditem u Kroji, koji je traio ponovno
ukljuenje zemlje u Osmansko carstvo ili dovoenje na presto osmanskog princa. Italijani su
zauzeli junu luku Valonu. U zemlju se vratio i Kemal da bi se suprotstavio grkim trupama,
koje su ule u zemlju nadajui se pripajanju krajeva sa velikom grkom veinom. Srpske i
crnogorske snage su juna 1915. uspeno, po etvrti put od 1912, prole kroz severnu Albaniju
i izbile na more. Rasteravi osmaniste iz Kroje, one su Esadu prepustile vlast nad centralnom
Albanijom.

U epskom srpskom povlaenju preko Albanije uestvovali su ostareli kralj Petar,

dravni aparat, Narodna skuptina, vojska i bezbrojne izbeglice koje su umirale od gladi,

82
hladnoe i zaraza, gonjene od Austrougara i sa neprijateljskim stanovnitvom za leima. Kada
su desetkovani Srbi u decembru 1915. stigli u severnoalbanske luke Skadar i Dra, Francuzi
su poslali flotu za njihovu evakuaciju, tako da je do kraja februara 1916. oko 135.000 srpskih
vojnika prebaeno na grko ostrvo Krf.

Esad-paa, koji je priao Antanti i objavio rat Austrougarskoj, takoe je napustio

Albaniju. Na francuskom ratnom brodu prebaen je u Solun, gde je uspostavio svoje sedite
kao prognani poglavar drave. Nova zvezda u usponu u Albaniji bio je njegov neak Ahmed
Zogoli. Vrativi se iz Carigrada 1911, on je kao esnaestogodinjak primio vostvo nad
plemenom Mati, poto je njegov otac zavladao nad itavom oblau od Kroje do Mirdita.
Oprezan da se previe ne poistoveti sa nekom od sila, on je lepo doekao Austrougarsku, ije
su snage zvanino ule u Albaniju, samo kako bi proterale Srbe i Italijane, ali je svoju
privremenu vladu uspostavio u srednjoalbanskom Elbasanu, koji se nalazio pod bugarskom
okupacijom.

Austrougarska, koja je Dra pretvorila u svoju pomorsku bazu, uskoro je zamenila

Bugare u Elbasanu. Uspostavili su okupacioni reim, koji je stanovnitvu pruao samo
ogranieno uee u upravi, izgradnju puteva, mostova i kola, ali je i spreavao svaki
politiki pokret za vreme rata. Zogoli je pozvan u Be radi pregovora i tamo je, u svojstvu
gosta, zadran do kraja rata. Do kraja 1916. itava Albanija bila je zaposednuta vojskom,
sever i sredinji delovi zemlje bili su pod austrougarskom okupacijom, jug pod Francuzima i
Itali-janima (koji su Francuzima bili drai od nepouzdanih Grka kralja Konstantina).

Crnogorski kralj Nikola je u januaru 1916. otiao prvo u Skadar, koji se nalazio u
srpskim rukama, a zatim u Italiju, ostavljajui za sobom deo vlade koji je kapitulirao pred
Austrougarskom. Srpska vlada odravala se na Krfu uz pomo saveznika, odravajui
simbolini kontinuitet u veoma nesigurnim prilikama. Sa porazom, ne samo da su na povrinu
izbile nerazreene napetosti sa vojskom ve je obnova Srbije posle rata postala neposrednija
briga od jugoslovenskog ujedinjenja. Pai, iako je verovao u Jugoslaviju, nije mogao da
shvati koliko e ona biti drugaija od Srbije koju je poznavao. U progonstvu, on je u pogledu
ratnih ciljeva delovao oprezno, u nameri da zadri postignuto, radei na sticanju onoga to je
oseao moguim i nastojei da pod kontrolom dri proces ujedinjenja.

Zapoela su trvenja sa Jugoslovenskim odborom koji je za sebe eleo partnersku, a ne

sporednu ulogu u javnim odnosima. Srpska vlada je u ujedinjenju videla nastavak borbe za
osloboenje od turske vlasti. Uverena da e mirovni sporazumi biti odluujui, ona je morala
da ubedi saveznike u vrednost Jugoslavije. Odbor je proces ujedinjenja video vie kao ishod
prava na samoopredeljenje nego osloboenje koje bi izvojtila Srbija; na njega je, verovatno,
uticalo iskustvo steeno dualizmom. Zadatak Odbora bio je ak tei nego zadatak srpske
vlade. inili su ga takoe emigranti, koji su, meutim, bili bez zakonitog statusa, nisu
posedovali ni mandat da predstavljaju Jugoslovene iz Austrougarske, ali pred njima nije bilo
ni istinskih smetnji. Jugoslovenski odbor, veinom sastavljen od Dalmatinaca, bio je u sporu s
Italijom, ne manje estokom od spora koji je imao s Austrougarskom, pokazujui volju da
Italiji preda" manje teritorija nego to su joj ponudile centralne sile. Trvenja koja su nastala

83
izmeu izbeglike vlade i emigrantskog odbora malo su uinile da saveznike uvere kako je
Jugoslavija ostvariva zamisao.

Uz injenicu da je vojskom zaposela najvei deo Makedonije (u prolee 1916. Nemci

su joj ak dozvolili ulazak na grku teritoriju), bugarska vlada se oseala dovoljno sigurnom
da krajem decembra 1915. sazove Narodnu skuptinu. Januara 1916. definisala je ratni cilj
ujedinjenje bugarske nacije unutar istorijskih i etnikih granica, maksimalistiki program koji
je simbolizovala odluka kralja Ferdinanda o usvajanju nove trobojke, ije su boje crna-bela-
plava predstavljale tri morske obale velike Bugarske: crnomorsku, egejsku i jadransku.
Preduzete su razne mere radi raskidanja sa proruskom prolou zemlje.

Sve to nije prolo bez tekoa. Stanovnitvo je uveliko prenebregavalo neke od

navedenih mera. Postojala su razmimoilaenja o tome koliko teritorija Bugarska treba da
zaposedne. U gradovima je bilo nestaica hrane, ime su u jo veoj meri bile pogoene
okupirane oblasti, u kojima je zato moral trupa bio ugroen. Rumunski tajni savez sa
centralnim silama obnovljen je 1913. Liberalna vlada pod Bratijanuom, koja se 1914. vratila
na vlast, spremala se da se prihvati agrarne i izborne reforme. Kralj Karol, liberali i
konzervativci sloili su se da rat treba da bude izbegnut, mada je vladar bio naklonjen
centralnim silama, za koje se oseao vezanim. Javnost je uglavnom bila neprijateljski
raspoloena prema Austrougarskoj. Iako bez naklonosti prema Rusiji, ona je podravala
Antantu. Dogovorena je stroga neutraliost zemlje, s obzirom na to da je ugovor zahtevao od
zemalja potpisnica da stupe u rat samo ako neka od njih bude napadnuta. Ostajui u vezi sa
centralnim silama, koje su nudile rusku Besarabiju, Bratijanu se sporazumeo sa Rusima o
rumunskoj dobronamernoj neutralnosti u zamenu za priznavanje njenih prohteva prema
Transilvaniji.

Kada je u oktobru 1914. umro kralj Karol, politika neutralnosti je nastavljena, iako je
njegov naslednik Ferdinand bio naklonjen Antanti. Rumunska privreda ve je bila pogoena
propau tradicionalnih trita i ratnim pripremama. Antantin zahtev za prekid neutralnosti
odbaen je 1916. U avgustu 1916. godine najzad su dogovoreni uslovi za stupanje Rumunije u
rat. Rusija i Francuska, prema ovom dogovoru, trebalo je da obezbede odgovarajuu pomo
Rumuniji u ratu s Austrougarskom i Bugarskom, Rumuniji je dozvoljeno da zauzme sve
austrougarske teritorije sa rumunskim stanovnitvom, ije je pravo na samoopredeljenje i
sjedinjenje sa Rumunijom bilo priznato. Objava rata Austrougarskoj opravdana je time to
rumunski zahtevi u vezi sa Transilvanijom nisu bili zadovoljeni.

Pomo Rumuniji trebalo je da stigne sa Solunskog fronta, od strane francuske Istone

armije. Francuske i britanske snage iskrcale su se tamo, na teritoriji neutralne Grke, oktobra
1915, posle neuspeha na Dardanelima; trupe Antante su narednog januara zauzele i Krf, kako
bi obezbedile sigurno utoite srpskoj vojsci i vladi. Ulazak Grke u rat, u odnosu na sve
ostale balkanske zemlje, pratili su najdue oklevanje i najvei sporovi. Ulazak u rat upropastio
je upeatljiv politiki sporazum, odravan jo od 1910, prouzrokujui veliki rascep, poznat jo
i kao nacionalni raskol.

Venizelos je bio privren Velikoj Britaniji i Francuskoj. Imao je, takoe, i podrku
monih ekonomskih sila sa sreditem u Velikoj Britaniji. Venizelos nije dobio jemstva oko

84
buduih dobitaka i mada je shvatao da je, u sluaju pobede, Carigrad obean Rusima, on je i
dalje smatrao da su velike sile sklonije da ispune preostale grke zahteve. Nasuprot njemu,
kralj Konstantin, koji je gajio vee potovanje prema vojnoj moi centralnih sila, eleo je da
Grka ostane neutralna.

Strahujui da ne ubrzaju ulazak Turske i Bugarske u rat, Britanci su odbili

Venizelosovu pomo. ak su poetkom 1915. Grkoj preporuivali da preda pojedine
nedavno osvojene teritorije Bugarskoj, u zamenu za nadoknade u severnom Epiru i obeanja
znatnih teritorijalnih ustupaka u Maloj Aziji. Pridobijen ovim, Venizelos je bio voljan da
deluje u skladu sa predlogom. Kralj je, meutim, eleo mnogo vra jemstva pre nego to bi
prihvatio da se odrekne nedavno steenih teritorija. Kralj se u prvi mah sloio sa grkim
ueem u iskrcavanju na Dardanelima, ali je zatim promenio miljenje, zbog ega je
Venizelos podneo ostavku.

Izbori sprovedeni juna 1915. doneli su bivem predsedniku vlade ubedljivu veinu,
koju je on shvatao kao podstrek svojoj politici naklonosti prema Antanti. Kada je Bugarska
napala Srbiju, upravo je Venizelos pozvao Britaniju i Frapcusku da poalju ekspedicione
snage, radi podrke grkoj saveznici iz 1913. godine. Kralj Konstantin je najpre ovaj potez
odobrio, a onda je ponovo promenio miljenje i zatraio od Venizelosa da podnese ostavku.
Monarh i predsednik vlade su se meusobno optuivali za protivustavno delovanje.

Kada su u decembru ponovljeni izbori, liberali su se uzdrali od izlaska, tako da je

odaziv bio slab. Venizelos je poistoveen sa politikom ulaska drave u rat radi novih dobitaka;
kralj je, pak, zastupao stanovite prema kome je Grka trebalo da uvrsti svoju vlast nad tek
dobijenim teritorijama pre nego to bi se upustila u neizvesnu budunost. Rojalisti" su
predstavljali brojno birako telo, sa snanim upori-tem u staroj Grkoj, zabrinuti zbog brzine
promena koje je sprovodio Venizelos.

Nesuglasice izmeu Antante i Atine su se pojaavale, pogotovo kada je Atina odbila da

dozvoli srpskim snagama da se kopnenim putem prebace sa Krfa u Solun kako bi se pridruile
makedonskom frontu. Poto je bugarsko-nemakim snagama dozvoljen prodor pa grku
teritoriju, Venizelosove pristalice meu oficirima izvele su u avgustu 1916. pu u Solunu.
Venizelos im se pridruio poto je sa Krita doplovio na francuskom ratnom brodu. Poverena
mu je nova Grka, poto je sastavio privremenu vladu, oslonjenu na sopstvenu vojsku. Sile
Antante iskazale su svoju naklonost, mada ne i formalno priznanje, poto su se pribojavale
graanskog rata. U decembru su iskrcale svoje snage u Pireju, kako bi izvrile pritisak na
kraljevu vladu i nametnule joj neutralnost, ali su bile prinuene da ih ubrzo i povuku. Posle
toga, priznale su vladu u Solunu, pomogle joj da ojaa svoju vlast i proiri je na oblasti
atinske vlade, prouzrokovavi na taj nain surovu oskudicu. Raskol je bio potpun.

Do kraja 1916. itav Balkan je na jedan ili drugi naii bio zahvaen ratom. Atentat u
Sarajevu omoguio je Austrougarskoj da zarati sa Srbijom, pregazi njenu zemlju, zadobije
podrku Turske i Bugarske i zauzme Crnu Goru i vei deo Albanije. Rumunija je konano
prila Antanti. Ogoreno podeljena Grka omoguila je jednoj saveznikoj armiji, u okviru
koje se nalazila i oporavljena srpska vojska, da posedne Solunski front, proiri se na junu
Albaniju i pripremi napad na Bugare.

85
 Smutnje, podela i okupacija

Dva zaraena saveza bila su velikoduna u obeanjima, kako bi privukla neutralne na

svoju ili ih spreila da priu na protivniku stranu. Bugarska je u najveoj meri iskoristila ono
to joj je ponueno; saveznici, koji su se iskrcali u Solunu, nisu uspeli da je spree da do kraja
1915. zauzme veliki deo Srbije, pa ak ni od zaposedanja brojnih gradova u grkoj Trakiji
sledeeg leta.
Sporazum oko rumunskog objavljivanja rata Austrougarskoj obavezivao je francusku
Istonu armiju, smetenu u Solunu, da stupi u dejstva protiv Bugara. Rumunska vojska se i
suvie brzo poveavala od 1913, iako je nesigurno bilo njeno snabdevanje, koje je Zapad
ostvarivao komunikacijom preko Arhangelska i Vladivostoka. Veliki su bili i ciljevi
namenjeni njoj: grupisanje prema Transilvaniji, ali i odbrana dunavske granice i
obezbeivanje ruskog iskrcavanja u Dobrudi.
Vojska generala Avereskua s oduevljenjem je prela Karpate. Buknula su etnika
neprijateljstva i Maari su poeli da bee pred rumunskim nadiranjem. Francuzi i Rusi nisu
mogli da stupe u dejstva u skladu sa planom. Transilvanska ofanziva je zaustavljena, da bi
dodatne snage bile upuene na jug. Potom su, do kraja septembra, bile izgubljene sve zauzete
teritorije. Za Avereskuovim povlaenjem povele su se desetine hiljada transilvanskih Rumuna,
ukljuujui i oficire austrougarske vojske. Ugarska vlada je plenila njihovu imovinu,
zabranjivala novine i proterivala ili zatvarala pravoslavne svetenike. Zaraene strane su se
meusobno optuivale za izvrena zlodela.
Nemaka pojaanja su pristigla i nemaki generali su preuzeli potpunu komandu nad
Karpatima i Dunavom. Tok operacija je u potpunosti promenjen u novembru. Austro-nemake
snage zauzele su planinske prelaze i poele da napreduju prema Bukuretu. Kralj, vlada i
Skuptina povukli su se u Jai. Ruska intervencija u Moldaviji doprinela je stabilizovanju
fronta, ali je vie od polovine zemlje bilo u neprijateljskim rukama. Austrougarska je nad
osvojenom zemljom uspostavila vojnu upravu, iji je glavni zadatak bio da za potrebe vojske
nasilno oduzima hranu i naftu.
Mada su pretrpeli teke gubitke, Rumuni su se odrali u Moldaviji sve dok su uivali
rusku zatitu i dok je snabdevanje obezbeivano preko ruskih teritorija. Region se nalazio u
kritinom stanju. Jai su preplavile izbeglice, zavladale su nestaice i epidemija tifusa.
Bratijanu je sastavio vladu nacionalnog jedinstva (izvan koje je ostala samo glavna
konzervativna grupa) koja je od agrarne i izborne reforme, napravila svoj prvi domai cilj.
I pored sudbine Rumunije i Bugarske, papori saveznika u Solunu nisu bili uzaludni.
Frapcuzi su izbavili srpsku vojsku, povrativi je u ivot. Stvorili su i emotivnu vezu sa
srpskim vojnicima i izbeglicima, koji su na ih gledali kao na spasioce i prijatelje, pestrpljivi
da oslobode svoju domovinu. Srbi su postavljeni u sredite saveznikog fronta, naspram
srpske Makedonije. Pred kraj 1916. uspeli su da, posle bitke na Kajmakalanu, povrate deo
svoje zemlje u kome se nalazio Bitolj koji su godinu dapa ranije morali da napuste.
Srpska vlada se suoila sa nereenim domaim pitanjima, koja je progonstvo jo vie
uvealo. Uz postojea dva sredita moi, stvorena oko radikalskog vostva i Crne ruke,
stvoreno je jo jedno, koje su inili oficiri okupljeni oko regenta Aleksandra. U Solupu je juna

86
1917. odrano montirano suenje pred srpskim vojnim sudom koji je, zbog pavodnog atentata
na prestolonaslednika Aleksandra, na gubilite poslao voe Crne ruke. Ovo suenje dovelo
je do raspada ratne koalicije. Samostalni radikali i naprednjaci podneli su ostavke. Pai je
izvrio rekonstrukciju isto radikalnog kabineta.
Krajem 1916. Austrougarska se nala izmeu dva meusobno suprotstavljena razvoja
dogaaja. S jedne strane, posle letnje ruske ofanzive ona se pretvorila u vojni satelit Nemake,
a s druge s.trane, smrt cara Franca Jozefa, u novembru, otvorila je sasvim nove mogunosti za
Monarhiju. Sile Antante elele su da je odravaju kao protivteu Nemakoj. Zamiljale su da
e Carstvo moi da preivi sakaenje, koje bi nastalo posle ispunjenja teritorijalnih obeanja
datih Rumuniji, Italiji, ak i Srbiji, a da ne pominjemo ruske prohteve.
Naredna godina bila je godina smutnji. Rusija se povukla iz rata, a Sjedinjene Drave
su se ukljuile. Nove ruske voe i ameriki predsednik Vilson poeli su da govore o
samoopredeljenju nacija. Saveznici su, zbog svog nesigurnog poloaja i straha od mogueg
vakuuma u Srednjoj Evropi, razmatrali mogupost komadanja Austrougarske, iji su politiari
bili ne manje uplaeni i od posledica revolucije u Rusiji.
Meutim, u Austrougarskoj teko da je bilo ikakvih nemira. Veina vanrednih mera
iz 1914. opozvane su ili ublaene (mada ne u Bosni i Hercegovini), ime su otvorena vrata
bujici zahteva. Poslanici hrvatskog Sabora i junoslovenski lanovi austrijskog parlamenta
okupili su se u maju, pod predsednitvom slovenakog klerikalskog prvaka Antona Koroca
(1872-1940), u Jugoslovenski parlamentarni klub. Grupa je traila ujedinjenje zemalja u
kojima su iveli Slovenci, Hrvati i Srbi u jednu dravu, koja bi ostala pod habzburkom
dinastijom, zasnovanu na naelu nacionalnosti i pravima hrvatske drave.
Ni srpska vlada, ni parlamentarno vostvo habzburkih Junih Slovena, nisu znali
kakav e biti ishod rata ili ta e se dogoditi s Austrougarskom. I jedni i drugi delovali su na
dva fronta, elei prvo da osiguraju ono to je bilo mogue dobiti, kao i da odre vezu sa
Jugoslovenskim odborom, koji se zalagao za zajedniki jugoslovenski nastup pred
saveznicima. Granice koje su razdvajale koncepte velike Srbije i velike Hrvatske od koncepta
otvorenog i potpunog jugoslovenstva bile su nejasne.
Jugoslovenski klub se svojom Majskom deklaraiijom i formulom deliminog
junoslovenskog ujedinjenja unutar reformisane Habzburke monarhije, u vreme kada su
saveznici iskuavali mogunosti zasebnog mira s Austrougarskom, pojavila kao ozbiljan
takmac za ulogu ujedinitelja. Prognana srpska vlada i Jugoslovenski odbor smatrali su da je
najznaajnije da se okupe i predstave odreen program potpunog ujedinjenja.
Krfska deklaracija, koju su zajedno doneli jula 1917, zahtevala je stvaranje jedne,
ujedinjene i nezavispe drave svih Srba, Hrvata i Slovenaca, u ustavnu, demokratsku i
parlamentarnu monarhiju pod dinastijom Karaorevia, koja bi uvaavala verske i kulturne
razlike. Ostalo je preputeno ustavotvornoj skuptini, koja je trebalo da bude izabrana na
optim i tajnim izborima i da usvoji ustav kvalifikovanom veinom. Ova i druge nejasne
formulacije ukazivale su na podele oko razliitih shvatanja Jugoslavije.
Tako je potpunom ujedinjenju pod dinastijom Karaorevia suprotstavljeno
delimino ujedinjenje oko Hrvatske i Habzburga. No, oba plana bila su zasnovana na
zajednikom interesu oko samoopredeljenja, prihvatanju meusobnih razlika i strahu od
italijanskih aspiracija. Obe struje bile su veoma istaknute i njihove meusobne veze
uspostavljene su u vajcarskoj.

87
 Junoslovenski parlamentarci ostali su odani Austrougarskoj, ak i pored toga to su
trgovali svojom odanou. Junoslovenski vojnici Monarhije jo uvek su ss dobro borili,
makar na italijanskom frontu, ali su uestala dezerterstva. Srpska vlada i Jugoslovenski odbor
bili su upueni da sarauju na stvaranju dobrovoljakih jedinica sastavljenih od dezertera i
ratnih zarobljenika. Konano su organizovane dve divizije - prva u Odesi od austrougarskih
ratnih zarobljenika i druga u Makedoniji, okupljena sa raznih strana. Veina regruta bili su
Srbi, poto su Hrvati i Slovenci uglavnom eleli da izau iz rata i vrate se kuama. Oficiri
srpske vojske, poslani da organizuju i komanduju dobrovoljakim jedinicama, nisu pokazivali
dovoljno razumevanja za nastale tekoe. Upotreba takvih jedinica nije donela uspeh,
dezerterstva su bila brojna, a napetosti su buknule posle Februarske revolucije u Rusiji
(careve abdikacije 15. marta).
Dogaaji u Rusiji imali su daleko veeg odjeka u Rumuniji. Proklamacija kralja
Ferdinanda od aprila 1917, koju su podrali liberali i konzervativci, obeavala je zemlju i
birako pravo posle obnove mira, sa eljom da na taj nain sputa revolucionarnu zarazu.
Donesene su ustavne izmene, kojima je im bude zavren rat - odreena raspodela
zemljeoduzete strapim i odsutnim zemljoposednicima i uvedeno opte pravo glasa za
mukarce.
Zima, iscrpljenost na obe strane i stupanje novog monarha na austrougarski presto
usporili su vojne operacije. Zaraene strane mogle su da predahnu. Do juna je, uz veliku
francusku pomo, dovrena reorganizacija rumunske vojske. Rumunski nacionalni komitet,
koji su inili emigranti iz Austrougarske, regrutovao je rumunske ratne zarobljenike u ruskim
logorima. Naunici i umetnici su poslati u Pariz, London i Sjedinjene Drave da deluju u
korist svoje zemlje.
U julu su Rumuni ponovo preli u napad, ali su Nemci snano odgovorili, tako da je
nastupila ogorena borba. Rumuni su se odrali sve dok, zbog Oktobarske revolucije
(boljeviog prevrata od 7. novembra), nije presahla ruska pomo i unesen nered u ruske
jedinice u Moldaviji. Kada su januara 1918. boljevici zapoeli pregovore sa centralnim
silama, Rumunija je bila prinuena da zakljui primirje i zapone mirovne pregovore. Poto je
nova vlast u Rusiji prekinula odnose sa Rumunijom, optuujui njenu vojsku da je upala u
rusku Besarabiju, sa fronta su povuene jedinice radi razoruanja i proterivanja anarhinih
ruskih trupa.
U Besarabiji, podeljenoj etniki i politiki, nastupili su nemiri. Uprkos itavom
stoleu rusifikacije, Rumuni su i dalje bili najvea etnika grupa u Besarabiji, poto su, prema
ruskom popisu iz 1897, inili 47% njenog stanovnitva. Na mnogim velikim skupovima
zahtevana je autonomija; seljaci su poeli da preuzimaju velike posede; u oblasti se raspadala
dravna uprava. Tokom leta 1917. razne organizacije su nastojale da steknu prevlast i odbrane
svoju stvar u Besarabiji od boljevika i ukrajinskih nacionalista. Najzad su se umeali oficiri i
sazvali Generalni savet.
Poslanici radnikih i seljakih komiteta, profesionalnih udruenja, mesne uprave i
vojnih jedinica, okupili su se u decembru, proglasili Moldavsku demokratsku republiku i
pozvali rumunsku vladu u Jaiju da im pomogne u uspostavljanju reda. Novu vlast u
Besarabiji rasterali su boljevici, koje su nedugo zatim potisnule rumunske snage. Obnovljeni
Generalni savet izglasao je marta 1918. ujedinjee sa Rumunijom, uz postavljanje sopstvenih
uslova - doputenja Besarabiji da zadri autonomiju i sprovede sopstvene reforme.

88
 Primirje u Brest-Litovsku je do tada bilo zapeatilo sudbinu Rumunije. Uslovi, koje
joj je Nemaka postavila za zasebno primirje bili su otri. Poto ni liberali ni konzervativci
nisu hteli da preuzmu tu sumnjivu ast da ga potpiu, kralj Ferdinand je u februaru pozvao
proslavljenog ratnog junaka, generala Avereskua, da sastavi vladu. Potpisavi prethodni
sporazum, on je podneo ostavku, poto su se liberali suprotstavili uslovima konanog mira.
No, kada su Nemci zauzeli Ukrajinu i tako u potpunosti okruili ono to je ostalo od slobodne
Rumunije, novi predsednik vlade, pronemaki konzervativac Aleksandru Margiloman (1854-
1925), potpisao je u maju Bukureki ugovor. Margiloman se zadrao u Bukuretu u nadi da e
moi da ublai uslove, ali su centralne sile elele da kazne Rumuniju.
Nemci su preuzeli upravu nad rumunskom privredom, zadravajui pod okupacijom
70% njene teritorije i stanovnitva. Rumunija je morala da demobilie glavninu svoje vojske,
preda opremu i prepusti Dobrudu i strateke prelaze na Karpatima. U naknadu zbog nemake
okupacije, Rumuniji je bilo dozvoljeno da povea svoju neokupiranu teritoriju i da prikljui
itavu oblast Moldavije od pre 1812. godine. Margiloman je pripremao izbore, da bi svojoj
vladi obezbedio legitimitet. Od izbora, odrapih po starom izbornom sistemu, liberali su se
uzdrali, omoguivi tako predsedniku vlade sticanje veine, koja je ratifikovala sporazum.
Kralj je odbio da ga potpie, to nije imalo stvarnog dejstva, mada je simbolisalo raireno
oseae nepristajanja i pasivnog otpora, iskazanog takoe i odbijanjem vlade da se ponovo
ukljui u rat na strani centralnih sila.
Ruska revolucija izazvala je jo vee tekoe Bugarima, koje su ve bile nastale zbog
okupacije srpske teritorije i iskoriavaa njene privrede za ratne potrebe centralnih sila. Na
okupiranim teritorijama nametnuta je brza bugarizacija putem kola i vojne obaveze, i to ak i
u oblastima koje su bile srpske od 1878, iji se stanovnici uopte nisu oseali Bugarima.
Narod na okupiranim teritorijama nalazio se na pragu gladi.
Godine 1917. sve vie mukaraca iz ovih krajeva radije su beali u planine,
pridruujui se odmetnicima koji su se u njima skrivali jo od poetka okupacije, no to su bili
spremni da na bugarskoj strani ratuju sa svojim oevima i braom u srpskoj vojsci. Surove
mere nasilja, koje je sprovodila bugarska vojska, uticale su na borbeni moral same vojske.
esti su bili sluajevi bratimljenja njenih vojnika sa Srbima i Rusima. Proruska oseanja su
oivela kada je pad ruskog cara doneo nade u zasebni mir. Opozicione stranke su kritikovale
opseg novoosvojenih teritorija. Propaganda Zemljoradnikog saveza, koji se zalagao za mir
bez aneksija, pre nego to bude prekasno, pothranjivala je vojnike nemire.
Nemaki car stigao je u oktobru u zvaninu posetu da bi uvrstio Bugarsku, ali je
Radoslavov bio prinuen da pod pritiskom opozicije popusti i ponovo sazove skuptinu. Posle
burne rasprave, neznatnom veinom je izbegao nepoverenje, ali je njegov autoritet znatno
oslabljen. Morao je da se bori sa zimom i sve gorim snabdevanjem hranom, sve do
potpisivanja Bukurekog ugovora. Bila je to poslednja slamka spasa. Kako Bugarska nije
dobila ak ni celu Dobrudu, jer je nemaka vojska elela da osigura prugu izmeu Konstance
i Dunava, Radoslavov je u junu podneo ostavku.
Istog meseca je grki kralj Konstantin morao da ode u izgnanstvo. Saveznike snage
pomogle su Venizelosu da preuzme vlast u Atini. Pod anglo-francuskim pritiskom kralj je,
formalno ne abdiciravi, napustio zemlju zajedno sa prestolonaslednikom orem, a na
prestolu ga je nasledio drugi sin Aleksandar (1893-1920). Venizelos, povi predsednik vlade
nacionalno ujedinjene i jo ogoreno podeljene Grke, okupio je parlamentarni saziv jo iz

89
juna 1915, uz obrazloenje da su izbori koji su mu sledili bili nameteni. Predsednik vlade je
nastavio sa korenitom istkom pristalica svrgnutog kralja, poslavi devet divizija na
makedonski fromt.
Sve balkanske drave bile one pobednike, poraene, osvojene, okupirane ili
podeljene pogodilo je povlaenje Rusije iz rata, ali jo na njih nije delovalo stupanje
Sjedinjenih Drava u rat. Antanta i njene snage nisu u Solunu uinile mnogo vie osim to su
oivele srpsku vojsku, tako da je mogla da napreduje na makedonskom frontu do Bitolja, i to
su omoguile Venizelosu da proiri svoju vlast nad itavom Grkom. Centralne sile su, putem
neposredne okupacije i vojne uprave nad neprijateljskim Srbijom i Crnom Gorom, kao i nad
veim delom Albanije, pomou okupacije i privredne kontrole nad poraenom i neodluno
neutralnom Rumunijom, kao i eksploatacijom i vojnim prisustvom u sve veoj meri nevoljne
saveznice Bugarske, gospodarile najveim delom poluostrva.

Iznenadni kraj

Prvi svetski rat zavrio se na Balkanu gotovo podjednako neoekivano kao to je i

zapoeo. Posle objavljivanja etrnaest taaka predsednika Vilsona, poetkom 1918,
usledila je letnja Foova ofanziva, koja je dola povrh nestaica hrane, boljevike
propagande, pakupljenog socijalnog nezadovoljstva i glasnih nacionalistikih zahteva u
Austrougarskoj. Meutim, prva je posustala Bugarska.
Posle ostavke Radoslavovljevog kabineta, Malinov je pokuao da stvori iroku
koaliciju. ak je eleo da Stamboliskog oslobodi zatvora i uvede u vladu, ali kralj nije
prihvatao uslov prvaka Zemljoradnikog saveza da se drava odmah povue iz rata.
Malinovljev unekoliko tvri stav prema centralnim silama obezbedio je Bugarskoj itavu
Dobrudu, ali nije mogao da nadoknadi optu klonulost stanovnitva. Konana propast
nastupila je iznenada sa masovnim napadom koji su saveznici sredinom septembra 1918.
izvrili sa makedonskog fronta. Bugarska vojska se raspala. Posle dve nedelje bugarska vlada
je potpisala primirje (u Solunu, 29. septembra), kao jedini nain da se zatiti od sopstvene
vojske.
Stamboliski, najzad slobodan, sloio se da, ako kralj pristane na neodlono
uspostavljanje mira i oslobaanje svih politikih zatvorenika, uini sve to je u njegovoj moi
da povrati red. Zemljoradniki savez u gradu Radomiru, jugozapadno od Sofije, pokuao je da
proglasi republiku sa Stamboliskim kao predsednikom. Iako je tvrdio da u tome nema udela,
Stamboliski je ponovo poeo da se skriva. Red su morale da povrate nemake snage pre nego
to su saveznici zahtevali Ferdinandovu abdikaciju kao uslov mira. Shvativi da e silom biti
sprovedeno i njegovo svrgavanje i nemilosrdno uguen revolucionarni pokret, Ferdinand je 3.
oktobra prihvatio ponuene uslove mira i napustio zemlju. Na prestolu ga je nasledio sin
Boris III. Sastavljena je vlada od predstavnika svih stranaka, ukljuujui i Stamboliskog.
Posledice propasti Bugarske osetile su se u Rumuniji i Albaniji. Stoga se
Austrougarska povukla iz Albanije, tako da je na kraju rata vei deo zemlje bio pod
italijanskom okupacijom, Francuzi su bili oko Kore na jugoistoku i Skadra na severozapadu,

90
a Srbi na levoj obali Drima na severoistoku zemlje. U Rumuniji je Margilomanova vlada
podnela ostavku, kralj Ferdinand je, uz podrku liberala, imenovao generalski kabinet radi
pripreme vojske za nastavak neprijateljstava na strani saveznika. Francuske i srpske snage su
10. novembra prele Dunav i Rumunija se ponovo smatrala u ratu sa centralnim silama.
Nemci su poeli da se povlae. Kralj se 1. decembra vratio u Bukuret da bi doekao
Francuze.
Centralne sile su se tada, u stvari, nale izvan rata. Turska (u Mudrosu 30. oktobra),
Austrougar-ska (u Vila usti 3. novembra) i Nemaka (u Rotondi 11. novembra) prihvatile su
uslove za prekid vatre. Rumunske trupe su i pored toga sledile nemake jedinice u njihovom
povlaenju preko Karpata, nadmeui se sa Maarima oko vlasti nad Transilvanijom.
Manifest cara Karla od 16. oktobra, koji je proklamovao reorganizaciju Monarhije,
doao je prekasno. Njime nije u pitanje bio doveden integritet zemalja ugarske krune, prema
kojima se veina Rumuna, pod pritiskom otrih ogranienja, ponaala lojalno. Vrh Rumunske
narodne stranke ve je proglasio pravo na samoopredeljenje rumunske nacije u Transilvaniji, a
u Jaiju se prognani Rumunski nacionalni komitet izjasnio za ujedinjenje sa Rumunijom.
Sledei eki primer, irom Dvojne monarhije nastajala su, uporedo sa propadanjem
upravnog aparata, nacionalna vea raznih narodnosti. Rumunski narodnjaci, u sporazumu sa
rumunskim socijaldemokratama Transilvanije, poeli su da stvaraju Rumunski narodni savet,
ustanovu koja je osnovala nacionalnu gardu i postepeno pod svoju vlast stavila sve krajeve
Ugarske naseljene Rumunima. Poto su propali pregovori s ugarskom vladom, Rumunski
narodni savet sazvao je jednu ad hoc Veliku narodnu skuptinu u Alba Juliji. Okupila su se
852 predstavnika postojeih okruga, kao i 376 predstavnika crkava, profesionalnih, kulturiih,
sportskih i studentskih udruenja, i nacionalne garde, zajedno sa masom od preko 100.000
seljaka i radnika, nad kojom su se vile crvene zastave.
Oni su 1. decembra velikom veinom glasova usvojili rezoluciju proglaavajui
ujedinjenje Rumuna iz Transilvanije, Banata, Ugarske i njihovih zemalja sa Rumunijom. U
rezoluciji su izraene i elje da nova ujedinjena Rumunija bude ustrojena na liberalnim i
demokratskim naelima, sa lokalnim autonomijama, jednakim pravima za sve narodnosti i
vere, kao i da njene konane granice budu odreene na mirovnoj konferenciji. Tom prilikom
Velika skuptina je ustanovila Direktorat pod predvodnitvom Manijua, radi vrenja vlasti do
dovrenja ujedinjenja, poslavi episkopa Mirona (Kristea 1868-1939, budueg rumunskog
patrijarha) u Bukuret da prenese predloge kralju Ferdinandu. Savet Besarabije opozvao je,
deset dana kasnije, sve ranije postavljene uslove za uniju.
U meuvremenu su se rumunski narodni predstavnici u austrijskom parlamentu i dijeti
Bukovine ve krajem oktobra sastali zajedno sa drugim istaknutim linostima, kako bi izrazili
svoju nameru da se ujedine sa Rumunijom. Nacionalni savet, koji su osnovali, doao je u
sukob sa paralelnim Ukrajinskim nacionalnim savetom koje je preuzelo vlast nad oblastima
naseljenim Ukrajincima (Rutenima) i provincijskim glavnim gradom ernovci. Rumunski
nacionalni savet zatraio je od rumunske vlade da poalje trupe u pokrajinu. Vojska je ubrzo i
stigla i Rumunski nacionalni savet je organizovao kongres koji je 28. novembra izglasao
ujedinjenje. Po povratku Bratijanua na dunost presednika vlade, u Bukuretu je sazvana
posebna sednica rumunskog parlamenta na kojoj su 11. januara 1919. potvrene sve pomenute
odluke.

91
 Poetkom 1918. saveznici su i dalje bili skloni da ouvaju Austrougarsku.
Deklaracija etrnaest taaka bila je izriita oko obnove Srbije. Saveznici su joj ponudili
iz-laz na more, a nacionalnostima Dvojne monarhije autonoman razvoj. Ovi narodi, najveim
delom, nisu jo pokazivali znake neposlunosti, ak ni prilikom mobilizacije kada nije bilo
nieg slinog francuskim pobunama, a jo manje optim dezerterstvom u Rusiji 1917. godine.
Poto su svi iekivali ishod Velikog rata, teko je proceniti kakav je bio zajedniki stav
naroda prema budunosti.
Odbijanje Austrougarske da se suoi sa stvarnou i uini ustupke ubrzalo je
dogaaje koji su se nalazili pod pomeanim uticajem vilsonovskih i boljevikih naela.
Pobuna u ratnoj mornarici koja je u Kotoru izbila u februaru, ukazala je na potpunu promenu
oseanja kod Junih Slovena koji su sluili u austrougarskim oruanim snagama. Sledile su
nove pobune, demonstracije protiv Habzburga i rata, kao i masovna dezerterstva. Dolaskom
ratnih zarobljenika iz Rusije, nevoljnih da ponovo stupe u slubu, vojnici su prosto poeli da
odlaze i po umama i planinama da okupljaju naoruane bande, poznate kao Zeleni kadar.
U Zagrebu su se u martu okupili opozicioni poslanici iz slovenakih oblasti,
Hrvatske, Dalmacije i Bosne i Hercegovine. U naelu su odluili da sastave jedan nacionalni
savet, u kom bi bile okupljene sve junoslovenske stranke Monarhije. Ipak, najznaajnije
stranke koje su inile veinu vladajue koalicije i dalje su bile nerade da prekinu veze sa
zvaninim strukturama, a postojala su neslagaa i o stepenu ujedinjenja. Tek sa saveznikom
ofanzivom u Makedoniji, kojom je zapoeto oslobaanje Srbije, kada je poraz Austrougarske
postao oigledan, a vlast Bea i Budimpete poela da se osipa, ujedienje se nametnulo kao
neminovnost koju nije bilo mogue dugo odlagati.
U Zagrebu su se u oktobru, podsticani od strane Koroecovog Jugoslovensko kluba
Slovenaca, Istrana i Dalmatinaca, okupili jugoslovenski parlamentarni poslanici raznih
habzburkih zemalja. Ovog puta zahtevali su ujedienje svih jugoslovenskih zemalja u jednu
nezavisnu dravu. Tada su zvanino osnovali Narodno vijee Slovenaca, Hrvata i Srba, pod
predsednitvom Antona Koroca i sa Hrvatom i Srbinom kao potpredsednicima.
Ujedinjenje je ubrzano slomom centralne vlasti, italijanskim nastojanjem da im budu
dodeljene obeane teritorije, kao i dvosmislenim stavom saveznika. Ovlaenom od Narodnog
vijea da ode kod cara Karla i pita ga za mogunost preuzimanja vlasti, hrvatskom banu je
tom prilikom reeno: Uinite kako elite". Po povratku iz Bea, ban je sazvao Sabor na ijim
su odlukama, usred narodnog projugoslovenskog oduevljenja, 28. oktobra prekinute sve veze
sa Monarhijom. Sabor je proglasio ujedinjenje Hrvatske i Slavonije sa Dalmacijom i svim
junoslovenskim oblastima u suverenu Dravu Slovenaca, Hrvata i Srba na itavoj teritoriji
naseljenoj ovim narodima, predajui vlast Narodnom vijeu, koje je obrazovalo vladu.
Veina stanovnitva verovatno je bila naklonjena ujedinjenju, ali jugoslovenska ideja
nije prodrla duboko u narod, izuzev moda u Dalmaciji; muslimani, zajedno sa glasnom
manjinom hrvatskih republikanaca, izriito su se protivili. Drava Slovenaca, Hrvata i Srba
nalazila se u kritinom stanju. Lienu stvarnih granica, nju nije priznavao niko osim,
paradoksalno, Monarhije koja je bila na izdisaju i koja joj je ak predala flotu. Poto je
predvialo ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom, Narodno vijee je uspostavilo veze sa
Jugoslovenskim odborom i srpskom vladom.
Predsednici sva tri tela nalazili su se u inostranstvu srpski premijer Pai, Ante
Trumbi (1864-1938), koji se nalazio na elu Jugoslovenskog odbora, i Koroec. Pai se,

92
posle pregovora u enevi odranih poetkom novembra, obavezao na priznavanje vlade
Slovenaca, Hrvata i Srba iz bive Monarhije, kao i da e podrati ihovu stvar pred
saveznicima. Dogovoreno je da sve do izbora ustavotvorne skuptine nastave rad Narodna
skuptina Srbije i Sabor Hvatske i Slavonije, kao i da u Parizu bude osnovana zajednika
komisija radi obezbeivaa prelaznog perioda.
enevski sporazum, koji je predstavljao kompromis sa prelaznom dvojnom vlau,
pri emu je svaka strana zadravala vlast nad svojom teritorijom, nije sproveden zbog
obostranog protivljenja. U Zagrebu su se pojedini pribojavali znaaja srpskog saveznika, dok
su ostali eleli da Srbija poalje snage u Zagreb. Narodno vijee, sa svojim srpskim
potpredsednikom Svetozarom Pribieviem (1875-1936) na elu, dokazivalo je kako za tako
neto nije ovlastilo svoju delegaciju. Uz regentovo protivljenje i potpuni nedostatak
razumevanja za hrvatska istorijska prava, srpska vlada nije ratifikovala enevski sporazum.
Pai je podneo ostavku na mesto predsednika vlade.
Poto je opti haos ugrozio vlast nove slovenako-hr-vatsko-srpske vlade, ujedinjenje
se dogodilo" na nain koji niko nije predviao. Izostalo je uee velikih sila, kao i
osloboenje od strane srpske vojske. Teritorije su se prosto izdvojile, Italija je nastavila da
sprovodi teritorijalne odredbe Londonskog ugovora, pod platom uslova primirja koje je
davalo saveznicima pravo da prodru unutar neprijateljske teritorije radi zauzimanja vojnih
taaka i obezbeivanja reda. Vlada Slovenaca, Hrvata i Srba nije uspela da organizuje
sopstvene oruane snage, tako da je bila prinuena da zatrai usluge srpskih vojnika koji su se
vraali iz zarobljenitva.
Mesne vlasti pograninih oblasti, koje su elele da do ujedinjenja doe to pre,
zapoele su neposredne pregovore sa Beogradom. U Bosni i Hercegovini socijalni bunt
ponovo se pretvorio u etnike sukobe, poto su srpski seljaci poeli da se svete muslimanima
koji su inili glavninu posebnih bataljona koje su osnovale austrougarske vlasti. Sarajevsko
Narodno vijee nije imalo drugog izbora izuzev da pozove srpske vojnike. Mada je njihovo
prisustvo bilo vie nego simbolino, oni su predstavljali moan simbol. U meuvremenu
srpska vojska je pourila da stigne pre Italijana u Dubrovnik i Kotor. Srpska vojska se najzad
pojavila i u delovima Bosne i Hercegovine, Dalmacije i june Ugarske, poto su srpski krajevi
proglasili jednostrano ujedinjenje sa Srbijom. ak je i Zagreb morao da zatrai srpsko vojno
prisustvo.
Razne delegacije pohrlile su u Beograd, u kom se vlada reorganizovala; Pribievi i
srpske vlasti, naroito vojne, iskoristili su situaciju, kako bi izvrili dalji pritisak na Zagreb.
Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, osnovan u izgnanstvu 1917. posle marginalizacije
kralja Nikole, srpska vlada je smatrala zakonitim predstavnikom Crne Gore. Odbor je sproveo
izbore za veliku narodnu skuptinu koja je trebalo da odlui o buduem poloaju zemlje.
Velika skuptina je 26. novembra svrgla dinastiju Petrovia, proglasivi ujedinjenje sa
Srbijom. Uglavnom gradska, obrazovanija i mlada, ta veina je ostavila ostale povreenog
ponosa nainom sprovoenja ujedinjenja kojim je crnogorska uloga baena u zapeak.
Dva dana docnije, 28. novembra, zagrebako Narodno vijee poslalo je izaslanstvo u
Beograd. Molba koja je 1. decembra 1918. proitana regentu Srbije izraavala je bezuslovnu
elju za ujedinjenjem. Formu ujedinjene drave ona js preputala odluci ustavotvorne
skuptine, ne naznaavajui kakva e skuptinska veina o tome merodavno odluiti. Kada je,
u uzvratnoj besedi, prestolonaslednik Aleksandar, u prisustvu zagrebake delegacije i laiova

93
srpske vlade, zvanino proglasio ujedinjenje Srbije i Crne Gore sa zemljama Slovenaca,
Hrvata i Srba u jedinstvenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, blagoslovio je razvoj
dogaaja koji je nasumino i nesreeno ve zapoeo ranijih nedelja.
U krajnjem sluaju, nije ni bilo drugog izbora. Ideal iz 1914. postignut je krajem
1918. sjedinjenjem ugleda i vojnog doprinosa Srbije pobedi saveznika, politikog realizma
slovenakih, hrvatskih i srpskih voa u Austrougarskoj i jugoslovenskog idealizma onih koji
su se otisnuli u inostranstvo kako bi propagirali cilj ujedinjenja i samostalnosti.
U toku nekoliko nedelja ujedinjene Rumunija i Jugoslavija su stvorene, poto su
raznorodna mesna privremena vea i skuptine, pritisnuti dogaajima, ubrzali ujedinjenje
Bukovine, Transilvanije i Besarabije sa Rumunijom, i Slovenije, Hrvatske i Slavonije,
Dalmacije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sa Srbijom. Brzopletost koju su prilike
nametnule uslovila je, takoe, da ne bude dovoljno vremena da razliiti delovi ujedinjenja
budu jasno primenjeni na delu. Teritorije koje su pripale pomenutim dvema pobednikim
saveznicama Antante nisu imale odreenih granica, a za vlast nad njima otimale su se i druge
drave. Pred Grkom je tek bio zadatak da, na tetu Turske, postigne svoje teritorijalne
ciljeve. Bugarska, koja je zakratko uspela da, istina na pogrenoj strani, ostvari sve svoje
ciljeve, pa i vie od njih, sada je bila bespomona. Albanija je tek trebalo da bude
uspostavljena.

Mirovni ugovori

Cilj mirovnih ugovora, jo od vremena Bekog kongresa, bio je obnavljanje odnosa

izmeu velikih sila i upravljanje promenama postojeeg meunarodnog poretka. Ovoga puta,
poto su propala itava carstva, Sjedinjene Drave stupile u Evropu i povukle se iz nje, i poto
je Francuskoj i Velikoj Britaniji preputeno da same nametnu sporazum, postalo je oigledno
da vie nisu mogui presedani. Poraene drave iskljuene su iz dogovora; samo su pozivane
kako bi im bili predstavljeni nacrti ugovora koje su sastavljale saveznike i pridruene im sile.
Mirovni kongres iz 1919. zaista je uspostavio novi meunarodni poredak u Evropi.
esto pogreno nazivan Versajskim mirom" po ugovoru sa Nemakom (28. juna 1919)
koji je bio prvi u nizu mirovnih ugovora zapravo je to bio Pariski mir, s ostalim ugovorima
potpisanim u raznim mestima oko francuske prestonice. Potonji ugovori neposrednije su se
odnosili na Balkan. Bili su to Senermenski ugovor s Austrijom (10. septembra 1919), Nejiski
ugovor s Bugarskom (27. novembra 1919), Trijanonski ugovor sa Maarskom (4. juna 1920) i
ugovor u Sevru s Osmanskim carstvom (10. avgusta 1920).
Samoopredeljenje kao naelo koje je obeleilo ugovore uneo je predsednik Vilson.
Idealno, ono je trebalo da poslui kao temelj nove stabilnosti, koja bi zauzela mesto starog
principa legitimnosti, koji je postepeno propadao jo od 1815. godine. Samoopredeljenje je
praktino izgledalo kao jedina zamena za silu prilikom rasplitanja sukobljenih zahteva i
obeanja. Britanija i Francuska su poele da ga prihvataju, vie u oajanju i usled pritisaka
nego iz dubokog ubeenja. Poput Jugoslovena i Rumuna, nisu napravile planove kako bi
izale na kraj sa problemom carstava koja su nestajala, i ujedinjenja, bez obzira na postojee
meunarodne granice.

94
 Samoopredeljenje nije bilo valjano definisano. Kao liberalni Amerikanac, ija je
zemlja, zajedno sa Francuskom, izumela pojam moderne politike nacije, Vilson je povezivao
samoopredeljenje i narodnu suverenost. Pri tom, on nije razumevao nain na koji su,
uslovljene istorijom, verom, jezikom i narodnou, nacije bile zamiljane pre nego to je bio
ostvaren narodni suverenitet. Britanija i Franpuska su uglavnom odluivale ko treba da se
samoopredeli i do koje mere. U tome su ih ograniavali i na njih uticali i drugi obziri. Sve se
dogaalo istovremeno. Oni koji su najbre zahvatili svoj deo plena u carstvima koja su
nestajala mogli su svoje zahteve da predstave kao samoopredeljenje. Novi entiteti morali su
da budu sposobni za samostalan opstanak, iako su morali shvatanjima preostalih sila da
prilagode shvatanja sopstvene bezbednosti i uticaja.
Dogodilo se da je Vrhovni savezniki savet, koji se sastao oktobra 1918. u Parizu,
posle molbe koju je Nemaka uputila Vilsonu da ugovori mir ia osnovama deklaracije
etrnaest taaka, bio prinuen da promeni dnevni red kako bi raspravio stanje na
Balkanu. Mirovni kongres, zvaiino otvoren 18. januara 1919, prvo je izdao Nacrt sporazuma
o Ligi naroda, koji je trebalo da bude sadran u svim mirovnim ugovorima. Stvarna mo
trebalo je da bude u rukama amerikog predsednika, predsednika vlade Britanije i Francuske,
kojima je iz utivosti bio pridruen njihov italijanski kolega.
Nemaka je bila pozvana krajem aprila, a Versajski mir je potpisan 28. juna, na
godinjicu Sarajevskog atentata. etiri sile su, potom, pole razliitim putevima, poto su
ostale poraene drave bile pozvane kako bi prihvatile i konano potpisale sopstvene ugovore.
Kongres mira u Parizu zvanino je okonan 21. januara 1920. Konferencija ambasadora u
Parizu i putujui Vrhovni savezniki savet trebalo je da u potpunosti dovre posao.
Austrougarska, sa kojom je bilo potpisano primirje, u stvari je ve bila rastoena.
Istorijskom Ugarskom kraljevstvu je takoe stavljeno do znanja da ne moe i dalje opstati kao
jedna drava sa svojim podanikim narodima, nakon to je tokom 1919. prolo kroz
revoluciju, kontrarevoluciju i oku-paciju. Trijanonski ugovor, potpisan juna 1920, ostavio je
Ugarskoj treinu njene predratne teritorije, uinivi je najogorenijom meu dravama koje su
elele da izvre reviziju mirovnih ugovora (tzv. revizionistike" drave). Situacija se potpuno
preokrenula. Dok su ranije Maari inili manje od polovine stanovnitva maarskih zemalja,
sada se treina njih nala izvan novouspostavljenih granica Maarske.
Rumunija je izala kao pobednica. U prolee 1919. rumunske trupe ule su na
teritoriju Ugarske kako bi obezbedile svoje zahteve. Poto ih je u oajnikom pokuaju da se
odri napala maarska komunistika diktatura, Rumuni su se uskoro nali u Budimpeti.
Bratijanu je stigao u Pariz, oekujui da e mu, u skladu s obeanjima iz 1916, biti
ustupljena Besarabija. Ostao je zaprepaen novim saznanjem da su se saveznici, posle
rumunske kapitulacije iz 1918, smatrali osloboenim od svih obaveza. Stoga je odbio svaki
sporazum. Optuivan kako je ubrzao rasulo koje je nastalo u Maarskoj, on je gnevan
napustio Pariz, svaajui se sa saveznicima oko odredaba o manjinama u ugovoru s
Austrijom. U septembru je podneo ostavku na poloaj predsednika vlade. Posle odranih
izbora, nova vlada Rumunije prihvatila je sporazum o ma-njinama i povukla vojsku iz
Maarske. Tokom jeseni i zime postignut je sporazum.
Banatsko pitanje bilo je najlake reivo, poto je razdvajalo dva, inae prijateljska,
suseda. Meutim, tamonje granice izmeu Rumunije i Jugoslavije odreene su tek u julu

95
1920. godine. U pokuaju da, koliko je mogue, njihovim odreivanjem bude potovan
etniki sastav teritorije, severni deo Banata je ostao u Maarskoj, dok je ostatak podeljen
izmeu dva pretendenta. Poto su saveznici eleli da Rumunija prethodno potpie mir sa
Maarskom, tek su 20. oktobra 1920. priznali njen suverenitet nad Besarabijom sa
dodatkom da je Rusija trebalo da prihvati ugovor kada bude dobila vladu sa kojom bi
saveznici mogli da se sporazumeju, a svaki spor trebalo je da bude iznesen pred Ligu naroda.
Na kraju je Rumunija, sticanjem Transilvanije, veeg dela Banata i ostalih ugarskih
teritorija, Bukovine, june Dobrude i Besarabije, vie nego udvostruila povrinu dravne
teritorije u odnosu na predratnu (na 295.000 kvadratnih kilometara) i stanovnitvo (na preko
16 miliona stanovnika). Maarska, Bugarska i Rusija nisu prihvatile rumunski uspeh kao
konaan. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ili Jugoslavija (kako je najee nazivana) bila
je drugaija tvorevina. Samo njeno ime simbolisalo je samoopredeljenje. ta god bila, nova
kraljevina, svakako, nije bila versajska tvorevina (samo je pomenuta kao potpisnica tog
ugovora). Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je pre Mirovnog kongresa, i Francuzi
nisu imali udela u njenom nastanku.
Zamisao o jugoslovenskoj dravi uivala je neznatnu meunarodnu podrku.
Sjedinjene Drave su bile prve koje su podsticale jugoslovensku ideju, inei to jo od leta
1918. godine. Za razliku od Poljske i ehoslovake, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije
kao takva bila primljena na Kongres, na kome ju je formalno predstavljala Srbija. Italija je,
tvrdei da su Jugosloveni iz bive Dvojne monarhije bili neprijatelji, zahtevala da budu
iskljueni sa Kongresa. Francuska je, usteui se, i to odmah posle Velike Britanije, odluila
da, vie od est meseci nakon njenog nastanka, prizna novu dravu, upravo zato to je
Versajski ugovor bio spreman. Tada je, poto se Srbija nalazila u ratu sa Nemakom, bio
potreban potpis beogradske vlade.
Jugoslavija je meu balkanskim dravama predstavljala najsloeniji skup problema.
Jedina njena uspostavljena i nesporna granica bila je ona sa Grkom. Pri tom se nova drava
nalazila u neposrednom sukobu sa jednom silom iz velike etvorke - Italijom. Prvo od
jugoslovenskih pitanja pred Konferencijom - banatsko, otvoreno je u januaru 1919, i mada je
bi-lo najlake, trebalo je gotovo godinu i po dana da bude reeno.
U februaru su bili razmatrani sukobljeni italijanski i jugoslovenski zahtevi na
istonom Jadranu. Pregovorima je postepeno suavana sporna oblast, ali o pitanju luke Rijeke
sa njenom italijanskom veinom, nije raspravljano sve do aprila. Stanje je potom pogorano
poto je Rijeku, u septembru, svojom privatnom inicijativom zauzeo pisac Gabrijele
D'Anuncio. Kada je Kongres zavren, dve strane su upuene da se samostalno nagode.
Pogodba je i postignuta u novembru 1920. godine Rapalskim ugovorom, kojim je Italija
dobila Istru, luki grad Zadar, kao italijansku enklavu na jugoslovenskoj teritoriji, i pojedina
ostrva. Rijeka je trebalo da postane samostalan grad-drava, teritorijalno povezana s Italijom,
dok je njeno predgrae - Suak, pripojeno Jugoslaviji. Oko pola miliona Junih Slovena nalo
se u Italiji, u ugovorima izuzeto iz zatite, za razliku od italijanskog stanovnitva u
Jugoslaviji.
Sudbina austrijske provincije Koruke postala je, u balkanskim okvirima, prvi i
poslednji primer spora za ije reavanje je pribegnuto plebiscitu. Pitanje nije ozbiljno
razmatrano sve do prolea 1919, do kada su jugoslovenske snage napredovale unutar oblasti.

96
Ne sumnjajui u ishod, slovenaki politiari su predloili plebiscit. Kongres je takav zahtev
odobrio. Odlukom Kongresa sporna teritorija je pode-ljena na juni deo, preteno naseljen
Slovencima, koji e se prvi izjasniti, i severni, koji e pristupiti izjaavanju samo ako prvi
postane jugoslovenski. Oseanja velikog broja stanovnika sporne provincije bila su pomeana.
Plebiscitom, koji je odran oktobra 1920, prva zona se veinom od 59% izjasnila za Austriju.
Prevladali su praktini razlozi. Nije bilo potrebe za izjanjavaem u drugoj zoni - Koruka je
ostala austrijska. Posle nekoliko manjih ispravki granica sa Bugarskom, motivisanih
stratekim razlozima, Jugoslavija je izala sa povrinom od 247.000 kvadratnih kilometara i
12 miliona stanovnika.
Poraena Bugarska mogla je samo da oekuje gubitak teritorija. Posle abdikacije
kralja Ferdinanda, na izborima u avgustu 1919. pobedila je koalicija koju je predvodio
Zemljoradniki savez pod Stamboliskim. Nova vlada je u novembru potpisala mirovni
ugovor. Bugarska je egovim odredbama bila liena svih dobitaka od 1912, to je znailo da je
odvojena od Egejskog mora. Od nje je zahtevano da ogranii oruane snage i isplati ratnu
tetu, usled ega je sa dubokim oseanjem ogorea posmatrala obnovu suparnika koji su je
okruivali, ne smatrajui mirovni sporazum kao konaan.
Grke aspiracije oigledno su prevazilazile bugarski deo Trakije, upravljene prema
glavnim grkim naseobinama koje su preostale u Osmanskom carstvu. Izuzev Carigrada, bile
su to priobalne oblasti Mramornog mora, Egeja, unutranjost Kapadokije, kao i maloazijska
obala Crnog mora. Propast Osmanskog carstva bila je podjednako iznenadna kao i propast
Austrougarske. Turska se u ratu nalazila jo od 1911. godine. KJN-u i njegovim ratnim
ambicijama doao je kraj. Sultan Mehmed V umro je u julu, a njegov naslednik Mehmed VI
(1861-1926) stvorio je novi kabinet radi zakljuivaa primirja. Vlada u Carigradu, u sukobu sa
mladoturcima, nije videla drugog izlaza izuzev potpuie saradnje sa pobednicima. Saveznici su
slobodno dejstvovali irom turske teritorije.
Trijumf je bio potpun, pa ipak je upravo za Turski ugovor bilo potrebno najvie
vremena da bude dovren. Britanci i Francuzi su okupirali teritorije koje su prethodno sebi
namenili. Grci i Italijani su pretendovali ia teritorije u Anadoliji. Italiji su pruena sasvim
odreena obeanja. Venizelos, koji je dobio sasvim maglovita obeaa, izneo je u februaru
1919. veliku listu potraivanja koja je ukljuivala i severni Epir, koji bi bio oduzet od
Albanije, zapadnu Trakiju, koju je valjalo oduzeti od Bugarske, istonu Trakiju od Turske, kao
i ostrva i teritorije maloazijske obale Egejskog mora. Nzegov najvaniji cilj bili su Smirna i
njeno zalee. Smirna je imala veliki broj grkih stanovnika, iako su se statistike i podaci
razilazili u pitanju da li su Grci ili Turci veina. Radi Smirne, Venizelos je saveznicima
obeao grke snage za intervenciju u junoj Rusiji (gde su, takoe, iveli Grci). Zbog tog
grada, on je bio spreman da uini ustupke drugim pretendentima.
Merodavna komisija je ostala podeljena. Razljuen zbog Rijeke, italijanski
predsednik vlade je krajem aprila napustio Pariz. Italijanske snage iskrcale su se na nekoliko
mesta u Turskoj, opravdavajui to potrebom odravanja reda. Pokuavajui da predupredi
odluku Mirovnog kongresa, Italija je oslabila sopstveni poloaj. Plaei se njenih ambicija u
Maloj Aziji, saveznici su, u maju, odobrili grku okupaciju Smirne, toboe radi zatite
stanovnitva.
Grci i Italijani uskoro su morali da izglade meusobne razlike. Meutim, grko
iskrcavanje pratila su zverstva nad Turcima. Uprkos nemilosrdnim kaznama, uinjeno nije

97
vie bilo mogue ispraviti. Intervencija je podjarila turski nacionalizam i dala zamaha
ogorenju prema Grcima, saveznicima i carigradskoj vladi. General Mustafa Kemal-paa,
budui Kemal Ataturk (1881-1938), ratni junak roen u Solunu, poto je upuen da zavede
red u osmanskim snagama, poeo je da organizuje otpor, a potom i nacionalistiki pokret
izvan domaaja saveznika i sultana.
Krajem 1919. Britanija i Francuska su se sporazumele o Bliskom istoku. U aprilu
1920. su uneli svoje odluke u nacrt mirovnog ugovora sa Turskom. Osmansko carstvo je
praktino podeljeno u korist njegovog hrianskog i arapskog stanovnitva, kao i saveznikih
sila. Grka je dobila najvei deo Trakije i ostrva Imbros i Tenedos, poveavajui tako
povrinu svoje dravne teritorije na 151.833 kvadratna kilometra sa 5,5 milona itelja (bilo bi
to poveanje grkog stanovnitva za 2,9 miliona od 1913. godine). Grkoj je jo dozvoljeno
da okupira i upravlja oblau Smirne, tokom pet sledeih godina, posle ega bi, ako bi to bilo
zatraeno, putem plebiscita organizovanog pod kontrolom Lige naroda, mogla i formalno da
je pripoji. Venizelos je bio uveren da e doseljavanjem Grka iz drugih oblasti Male Azije
osigurati glasanje.
Saveznici su se sporazumeli o izboru za novi osmanski parlament. Sastavi se
januara 1920, ova ustanova se izjasnila za ouvanje celovitosti i nezavisnosti svoje drave.
Saveznici su primorali sultanovu vladu da raspusti parlament i uhapsi nacionalistike voe.
Zauzevi Carigrad, naterali su Portu da potpie ugovor. Nikada ratifikovan, ovaj ugovor je
uznemirio tursku javnost, i naposletku omoguio Turskoj da nametne sopstvene mirovne
uslove pobednikim saveznicima.
Mirotvorci su znali da doslovno samoopredeljenje nije bilo mogue postii, da jasne
granice nisu mogle biti odreene oko nacija bez pomeranja stanovnitva i geografije, kao i to
da je razoarani nacionalizam mogao u budunosti da zapreti novom meunarodnom poretku.
Sile su, kao sredstvo odmeravanja narodnih oseanja kada sporazum ne bi bio postignut, uvele
plebiscit. Nastojale su i da obezbede zatitu linih prava pripadnika manjinskih zajednica,
nadajui se da e tako pomoi uklapanju stanovnitva koje je ostalo sa pogrene strane
granice. Bilo je to svojevrsno proirenje raiije prakse Berlinskog ugovora u odnosu prema
verskim manjinama. Ugovori o zatiti manjina bili su ukljueni u mirovie sporazume, a bili su
zakljueni i sa novostvorenim ili proirenim dravama. Svi oni koji su kasnije eleli da se
prikljue Ligi naroda morali su da prihvate sline obaveze. itav Balkan od tada je bio
pokriven takvim ugovorima, uprkos injenici da je bilo teko nametnuti takvu zatitu.
Revizionistike zemlje koristile su se nezadovoljnicima, a nove drave su se bunile protiv
ogranienja sopstvenog suvereniteta.
Sve balkanske zemlje su se borile veoma dugo, i rat je sve izmenio. Sve one, bez
izuzetka, mnogo su propatile. Ostale su podeljene na gubitnike i pobednike. Pobednici su
morali da izau na kraj s uspehom, gubitnici da se izbore s ogorenjem. I uspeh i ogorenje
bie iskorieni u budunosti. Pa ipak, posle Prvog svetskog rata, tri puta vie stanovnika
Balkana je osloboeno nego to je palo pod tuinsku vlast, i nijedna od balkanskih drava od
tog vremena nije ratovala protiv drugih, sve dok velike sile, jo jednom, nisu iskoristile
njihovu slabost u sopstvene svrhe, kao to je to bio sluaj 1914. godine. Postignutim
sporazumom uspostavljena je ravnotea, u osnovi zasnovana na novom naelu
samoopredeljenja, to je bio pozitivan rezultat.

98