Lukijan Muicki (1777-1837)

Srpski pesnik

Pri tihoj noci brige s rizom svlaim...

(Oda K samom sebi, 4. nov. 1816)

Slovo soinili i pjesni istolkovali:

AngraMaina i Nicodemus

Roen kao Luka Emuicki u Temerinu 1777. godine, bio je jedan od najuenijih Srba svoga
doba i odlian predstavnik srpske inteligencije u Vojvodini. (1) Stekao je klasino
obrazovanje, ne preterano ozbiljno ali vrlo visoko za sredinu u kojoj je iveo. kolovao se u
Titelu, Novom Sadu i Segedinu, a u Peti je zavrio filozofiju i prava. Poznavao je, pored
srpskog i slavjanskog, jo osam jezika. Zamonaio se i radio prvo kao profesor u Karlovcima,
napredujui postepeno do poloaja arhimandrita u manastiru iatovac. Zbog svog odnosa
prema "narodnom prosvjeteniju" i ravog upravljanja (nikad nije bio paljiv s novcem i
zapadao je u dugove), imao je neprilika sa mitropolitom Stratimiroviem, i na kraju je
smenjen. Kasnije je dogurao sve do poloaja administratora Eparhije gornjokarlovake a
nedugo zatim hirotonisan je i za episkopa u Plakom. U jednom trenutku predloen je i za
mitropolita. Umro je u Gornjem Karlovcu 1837. godine.

Bio je vrlo uvaen meu savremenicima, mada ne uvek omiljen zbog svoje komplikovane
naravi. Sa prevagom romantizma i Vukove reforme postepeno je tonuo u zaborav, a slavu
nacionalnog barda preuzeo mu je ura Danii.

PESNIK I PESME

U poetku pobornik jezike reforme i blizak Vuku i Daniiu (poznat po tome to je 1818.
dao nacrt za irilino slovo koje je i danas u upotrebi) (2), kasnije je preao u konzervativce
idui "srednjim putem" koji je zagovarao Dositej. Njegov stav prema narodnom jeziku ima
zanimljive knjievno-istorijske implikacije. Na ovom mestu dovoljno je samo napomenuti da
danas, sa distance od dvesto godina i jezikom barijerom koja je u meuvremenu nastala
izmeu naeg i Lukijanovog jezika, uoavamo jasan diskontinuitet koji je izazvala Vukova
jezika reforma. Jeziko oseanje Lukijanovih savremenika, pa samim tim i odgovarajua
recepcija njegove poezije, za nas su nepovratno izgubljeni. (3)

Lukijan je pesnik-klasicista. Pisao je uglavnom u grkim strofama, po ugledu na Horacija

kome se najvie divio. To su znamenite "ode", pisane dvama idiomima koji su tada bili u
upotrebi: tzv. slavenosrpskim jezikom (serbske ode) i uenim crkvenoslovenskim jezikom
(slavjanske ode). Svega ih na broju ima sto esnaest (66+50), pod naslovom Stihotvorenija.
Lukijan je bio osrednji pesnik i, uprkos hvalevrednim nastojanjima srpske nauke u poslednjih
tridesetak godina da se pesnicima srpskog klasicizma prizna zasluena slava (4), njegove
beskrajne ode mogu da zamore i verziranog itaoca. Imao je izraenu sklonost ka laskanju
monim savremenicima, i to mu je jednom Kopitar i prebacio: "Voleo bih, da ste ponositi kao
Kloptok, i da se ne udvarate kao Horac i Virgilije". Treba ipak pomenuti Lukijanovu
izvanrednu tanost u metrici (5) i svest o jezikom pitanju u Srba. Na primer, u njegovim
pesmama mogu se nai i ovakvi stihovi: Slavenskij, Serbskij jezik - dva su puta! / K jednoj
cjeli [cilju] vode nas... (6) Njegov opus obuhvata i izvestan broj ljubavnih pesama dublje
inspiracije, koje su objavljivane mahom po asopisima u prvoj pol. XIX veka i nisu doivele
pretampavanje. (7) Uopte, osim jedne kratke gramatike slavjanskog koju je sastavio jo na
poetku karijere (za upotrebu svojim acima, svega jedanaest strana teksta), nikad nije naao
volje ni vremena da objavi knjigu. Objavio je nekoliko lanaka iz crkvene istorije, uglavnom
izvode iz starijih dela.

Humanizam i prosvetiteljske ideje koje je usvojio na svojim petanskim studijama, irio je

meu svojim sunarodnicima, i znaajniji je po tome to je te ideje imao nego po sposobnosti
da ih sprovede u delo. Odravao je prepisku sa znaajnim savremenicima: Kopitarem,
Vukom, Jovanom Hadiem, Georgijem Magaraeviem, mnogim drugim. Sa Vukom ga je
vezivalo blisko prijateljstvo i dugo godina ova dvojica znamenitih Srba vodili su blisku
prepisku (jednom prilikom mu je Vuk pisao, kako kae, "pijan kao sikira" a Lukijan ga je
drugom prilikom savetovao npr. da "ljubiti moete vabice, ali u sladkij vjenij lanac braka
veite se samo sa Serbkinjom"). Na njihov odnos nije gledalo dobrim okom iz konzervativnih
crkvenih krugova i Lukijan je neretko zapadao u neprilike. Vodio je srdanu prepisku i s
Kopitarem, koji ga je uvaavao i njegove ode ocenjivao pozitivno, ak s neto laskanja; po
Kopitarevom nagovoru Muicki je poeo da skuplja narodne pesme jo od profesorskih dana.
Postoji podatak da je Muicki, jo dok je slubovao kao bibliotekar u Karlovcima, traio od
Vuka da mu recituje narodne pesme, a da je ovaj, tada tek ak, to doiveo kao sprdnju (8). Na
poslu zapisivanja narodne poezije kasnije je saraivao s Vukom. Znacajan broj narodnih
pesama za svoje zbirke Vuk je i dobio upravo od Muickog - zna se da mu je ovaj recimo
dovodio guslare Teana Podrugovia ili Filipa Vinjia (9). Moni mitropolit Stratimirovi bio
je Lukijanov zatitnik jo od kolovanja, ali nije mnogo zarezivao Lukijanov pesniki talenat:
"Izvolite Nas, molim, ot takovih pojetieskih uma vaego proizvodov potaditi". Kasnije,
kada je poeo upadati u dugove zbog velikih izdataka u manastiru, mitropolit mu je okrenuo
lea.

PESNIK I "OSOBITE" PESME

U Vukovoj zaostavtini naene su i pesme koje pripadaju anru takozvanih osobitih [tj.
erotskih] narodnih pesama. Ta Vukova zbirka, uvena peta knjiga narodnih pesama,
objavljena je tek 1974. u ogranienom tirau "u naune svrhe" (10), a u iru javnost, u
skraenom obliku, sila je 1979. pod naslovom Crven ban (11).

Potvreno je da je Vuk od Muickog dobio celih etrdeset pet pesama koje su ule u grupu
osobitih. Od tih etrdeset pet pesama, za tri je ustanovljeno da nisu "izvorno narodne" i
tampane su u pomenutom Akademijinom izdanju kao poseban dodatak (Zlatno runo, Rada
turski rob i Lepo drutvo). One dolaze iz fonda tzv. gradanskih pesmarica (12) koje su
sastavljane, prepisivane i umnoavane meu srpskim graanstvom u Vojvodini poetkom XIX
veka, a sadre pesme razliitog umetnikog dometa i raznih anrova. Poto su smatrane delom
anonimnih autora i na izvestan nain kolektivnim dobrom, esto su skraivane, proirivane ili
preraivane po nahoenju. Meu njima ima znaajan broj erotskih pesama, i upravo iz takvih
pesmarica preuzeo je Muicki ove tri pesme koje je poslao Vuku.

Da li je Lukijan samo prepisao ove pesme za Vuka, ili ih je preradio, ili ih je sam napisao,
ostaje pitanje. Prouavalac i prireiva antologije gradanske erotske poezije (13) Sava
Damjanov smatra da je Muicki lino preradio, a moda i ispoetka napisao ove tri pesme
(14). Bilo kako mu drago, druga od pesama, pod naslovom Rada turski rob, zasluuje da je
najpre navedemo. Po sredi nije grubo podsmevanje, ve suptilno ironizovanje
homoseksualnog odnosa roba Rade i ehaje Mehmeta, u otvorenom homoerotskom diskursu
(15). Damjanov, ini se osnovano, smatra da je Muicki ako ne ispoetka sastavio a ono bar
dao konaan oblik ovoj pesmi, i to u svojoj ranoj fazi, dok se jo nije sasvim okrenuo
klasinoj metrici (16). Sam problem autorstva je u poststrukturalistikoj kritici, uostalom,
tematizovan i u sluaju sasvim izvesnih autora i redefinisan. "Funkcija autora moe pokrenuti
vie jastava, vie subjekata, ''pozicija koje mogu zauzimati razliite klase pojedinca''
(Foucault, ta je to autor? 1980). Kad govorimo o autoru, imamo na umu skalu
karakteristinih dejstava i odnosa koju ne pripisujemo svakom pojedincu koji pie." (17)
Prema Barthesu, koji je proglasio ''smrt autora'', delo ne treba zatvarati u zamiljeno sopstvo
njegovog individualnog proizvoaa. Naprotiv, tekst pre treba videti kao "tkanje navoda
izvuenih iz bezbrojnih centara kulture" (18). U svetlosti ovakvog pristupa autorstvu,
Muickova uloga dobija sasvim drugo znaenje i njegovo autorstvo ulazi u domen govora o
intertekstualnosti, pa i romaneskne polifonije bahtinovskog tipa (19), u kojem tekst
predstavlja rezultat sloene interakcije izmeu razliitih faktora knjievne tradicije na
relacijama pisac-italac-kontekst. Tome u prilog govori i nain predaje ovih pesama, u
pesmaricama koje su, kako je reeno, ile od ruke do ruke i smatrane kolektivnim dobrom.

Pesma Rada turski rob prvi je poznati eksplicitan pomen homoseksualnih odnosa u srpskom
pesnitvu.

RADA TURSKI ROB

"More, Rade, kako ti je?"

Pita neko turskog roba.
Odgovara: "Dobro mi je
Do dananjeg jote doba.
ZASTARELE REI I OBLICI:
Jo pri zore prvom svjetu
svjet = svetlost
Staknem oganj i razarim,
stai (oganj) = zaloiti
Da eaji Mehemetu
ehaja = turski funkcioner; zastupnik
Ba iz Moke kavu varim.
(viih slubenika, vezira ili
zemljoposednika)
Posle kave na koljeni
tefterdar = sekretar
Dam mu ibuk s ilibarom,
var dot (tur. var gt) = okrei dupe!
Okom, rukom mane l' meni,
dot = tur, dupe
Agam svim i tefterdarom.
ibrik = bakreni sud za polivanje
legen = sud za prihvatanje vode kod
Potom rukam prekrtenim
umivanja
Na ceaju gledajuci,
odaliska = robinja za zabavu sultana;
Vratom, kicmom savijenom,
bela robinja u haremu
Stojim ukaz cekajuci.
kade (kaduna) = supruga
'Var dot, Rade!' kad mi rekne,
Odma mu se ja navernem,
Kleknem, za mnom i on klekne,
cepa me da ne posrnem.
ot umaten kad izdere,
Pekir, ibrik, legen pruim
Da s' obrie kad s' opere -
Cetir pare ja zasluim.

A da ropstvo men' zasladim,

Jad me roba ne satare,
Kadunu ja pervu gradim,
I po cetir dob'jem pare.

Zazove l' me druga bula,

Odaliska ili kade,
Bio b' kurvin sin i hula
Da ne primim cto mi s' dade.

erbetom me svaka poji,

Rani masnim i pilavom,
A po cetir pare broji.
Da tek necu platit' glavom?" -

"O, ne boj se, Rade, rode,

I Turci su prosvjeteni,
S robljem jer se oni svode,
A kroz prste glede eni."

Pesma se sasvim direktno dodiruje rairene pojave iz doba turske vladavine, a to je seksualno
ropstvo deaka. Jonathan Drake, koji je na osnovu raspoloivih istorijskih podataka u dobroj
meri rekonstruisao sliku ovog aspekta ropstva (20), navodi u svojoj studiji da su deaci, bilo
kao ratni zarobljenici, bilo kao tzv. danak u krvi, nasilno odvoeni i prodavani ili poklanjani
sultanu, aristokratama, dravnim funkcionerima, ili bilo kome ko bi to sebi mogao da priuti,
kao seksualno roblje. Bili bi takoe obuavani da svoju slubu to bolje obavljaju, sticali bi
obrazovanje i uili se plesu, muzici i drugim vetinama zabavljanja, ili bi ih minkali i
podvrgavali razliitim kozmetikim tretmanima da bi uveali njihovu lepotu. Pominju se i
nauljeni valjci od drveta, valjda analogni dildou, kojima su mladii postepeno proirivali anus
ostavljajui ih preko noi, pripreme i vebe radi (21). Na ceni su bili deaci bele puti, iz
Evrope i Jermenije, kovrdave svetle kose i nene grae. Vrlo esto se, tvrdi Drake, deavalo
da se izmeu deaka-roba i gospodara-Turina razvije, pored seksualnog, i emotivan odnos, u
kome gospodar obasipa svog ljubimca panjom i poklonima, a ovaj, kao lan porodice,
uzvraa svom dobrotvoru ljubavlju i odanou.

Pisac studije zakljuuje kako taj obiaj nije morao biti nehuman onako kako ga prikazuju
izvori neprijateljski nastrojeni prema Turcima (Turcima se pripisuje naklonost prema
homoseksualnosti jo u sredjevekovnim vizantijskim i dubrovakim izvorima) (22). Davao je
i primere iz savremene grke knjievnosti, recimo iz Kazancakisa (23). U tim izvorima
"porok" je opisan negativno, Drake smatra, da bi izazvao odgovarajuu reakciju i angaovao
javno mnenje evropskih naroda protiv Turske. Moglo bi se u prvi mah pomisliti da se i pesma
Rada turski rob uklapa u tu tradiciju i da joj je cilj blaenje turskog osvajaa kao poronog i
neovenog. Njena parodijska osnova, meutim, iako prema nekima predstavlja anrovsku
karakteristiku (24), sutinski je odvaja od ovakvog tumaenja.
Jer sama humorna atmosfera ove pesme, u kome se in analnog interkursa eufemizuje
izrazom "epa me da ne posrnem" a ono to onovremeni Evropljani zovu "turski porok"
imenuje "prosvjetenost", predstavlja prilog tradiciji odvosmiljavanja vrednosti i znaenja,
svojstvenoj karnevalesknoj kulturi, o emu emo govoriti detaljnije u nastavku. U pesmi,
naime, homoseksualni in nije porok ''kojem se ne sme izgovoriti ime''. On je pre, ini se,
aljiv, bezazlen i prepoznatljiv iseak iz svakodnevnog ivota. Dramatizovanje
homoseksualnih inova i naroito homoseksualne elje, usled njihovog medikalizovanja, doi
e u te delove Evrope znatno kasnije. Stoga je ova pesma vano i svedoanstvo za istorijsko
pozicioniranje homoseksualnosti u Srbiji.

U pesmi se izazivaju i druge tradicionalne vrednosti, i to kroz destabilizaciju rodnih uloga.

injenica da Turci "glede kroz prste eni" a "svode se s robljem", odnosno odsustvo
tradicionalne optube za dekadenciju (pogotovu u sluaju druge, protivnike strane), naruava
sliku patrijarhalnih ideala vernosti u okviru monogamne muko-enske zajednice kao osnovne
elije tog poretka i raspodele uloga izmeu mukarca - "junaka" i ene - "vijerne ljube". ena
koja bi izala iz ovih okvira svakako bi bila predstavljena u loem svetlu (npr. Momilova
ljuba Vidosava iz pesme enidba kralja Vukaina koja zbog neverstva dobija stalni epski
epitet kuja Vidosava (25)). Ovde je, meutim, situacija shvaena sasvim drukije, pa se u
optoj nehajnoj, "prosvjetenoj" atmosferi eni "gleda kroz prste".

Pesme Zlatno runo i Lepo drutvo takoe su zanimljive zbog subverzivnog potencijala koji
donose. Prva je pisana stilom gradanske pesme, a druga sasvim u maniru osobite narodne
pesme. I o njihovom autorstvu moe biti diskusije, s obzirom na "iznenaujue veliki broj
osobitih pesama i poskoica koje je Muicki zabeleio, a neke verovatno i sam ispevao za
Vuka." (26) (kurziv AM)

Prva od njih, s obzirom da ima podnaslov "po poljskom", mogla bi biti prevod ili prerada
(mnogo verovatnije ovo drugo) poljskog originala. Ona je pisana sa primesama uenog jezika
(vertlog, proa, vzire itd), kao i sa aluzijama iz
ZASTARELE REI I OBLICI:
grke mitologije, to prua osnove gleditu da je
njen pisac, odnosno sastavlja prepeva, bio
(h)alakati = vikati, dreati
knjievno obrazovano lice, a to upravo ne
truditi se = muiti se
iskljuuje Lukijana.
vertlog = vrtlog
proci = drugi
ZLATNO RUNO
ponosni = uobraen
poitovati = potovati
Svi za picom alu ljudi
ljubov (gen. ljubve) = ljubav
K'o za zemljom muicice,
ukrociti = ukrotiti, umiriti
Svak se doba svakog trudi
goniteljstvo = gonjenje, neprijateljstvo
Za komadi mile pice.
baviti = boraviti
oskorbljavati = oalostiti
Sve nam brige, tuge sladi,
velmoami (instr.) = velmoama
Radosti je vertlog, aa;
deri = dri
Miluju nju stari, mladi,
izvinuti = osloboditi se, umai
Sva i proa braa naa.
branu (3. pl. praes.) = brane
dostojnstvo = drutveni poloaj,
Pica nau ud izmeni,
dostojanstvo
Upokori ponosnoga;
vzriti = obazirati se
Poituje nju i ceni
to = to
Svak od cara do prostoga.
ostroni = ugledan, mocan
tuta = vrlo mnogo
brucav = koji ima stidne dlake
Upliv ima u drubinu,
Ljubvu, srodstvo, prijateljstvo;
Upravljati zna sudbinu
I ukroit goniteljstvo.

Pica, gdi god hoe, bavi,

A gdi hoe, oskrobljava;
Najveoj je povod slavi,
Velmoami upravljava

Kog u sudu deri stranu

Cjelo e se izvinuti -
Hodatajstva njena branu,
Zatitnik njen prav e biti.

Na dostojnstvo, in ne vzire,
Mudrog ona ludim pravi,
S bogatog jer svlai, zdire
Da na golog metne, spravi.

Pica zlatno runo bjae,

to kolhidski car ostroni
U Lavirint zabravljae
Ne da b' ukrast bilo mono.

Jason tuta zbog nje podneo -

More sinje prebrodivi,
Pobjedu je rad nje odneo
Ker i cara prevarivi.

Blagorodni, svi gledajte

Brucavu i rujnu picu,
Pak ju sebi predstavljajte
Ljudskog roda k'o rodicu.

Car, vojnici, poglavari,

Pa po zemlji svi to hodu,
Velicaju toj u stvari
Dol iz kog se ljudi rodu.

LEPO DRUTVO

Sastalo se lepo drutvo pa se razgovara,

Mladi momci i devojke kojim' nema para:
Kurac, kura, kurekanja i malo kurence,
Pika, pizda, pizdurina i dve male pice,
Debeli kum krivi kurac, pizdurina kuma,
Dva devera dva kicoa, pica i kitica;
Oni sede za astalom, pak provode alu.
U ovim dvema pesmama prepoznajemo, rekli bismo, "karnevalski doivljaj sveta", kako je to
formulisao ruski teoretiar M. Bahtin (27), ili preciznije "karnevalizovano pisanje". To je
pisanje koje je usvojilo duh karnevala, karnevalsku, vaarsko-panaursku kulturu smeha,
narodsku po svom ishoditu (koja se esto suprotstavlja (raznim tekstualnim strategijama)
ozbiljnoj, represivnoj visokoj kulturi. Karnevalska kultura pripada jednoj tradiciji kritikoj
prema dogmama, normama i kanonskim tekstovima, u svojoj sutini antitotalitarnoj, ije
forme sreemo jo od sokratovskih dijaloga i menipske satire i koja traje sve do najnovijeg
doba. Jedan od rodova te tradicije je i parodija, upravo onakva kakvu sadre ove pesmice.

Parodisanje epske i klasine poezije u obema pesmama, daje im snaan efekat. Od mnogih
primera, naveemo nekoliko. Sam naslov druge pesme Zlatno runo predstavlja inicijalno
parodisanje klasinih tradicija, koje su u Lukijanovo vreme bili stoer i klju svake visoke
obrazovanosti. I kolhidski "car" i Jason otimaju se oko ovog osobitog zlatnog runa, koje u
visokoparnim stihovima podriva raspodelu socijalnih uloga i poloaja u jednom represivnom
drutvu (jer "pica", naime, "na dostojnstvo, in ne vzire"). Pesma Lepo drutvo obiluje
formulainim izrazima narodne poezije: drutvo koje se "sastalo pa se razgovara", devojke
"kojim' nema para", ili zakljuni, izuzetno est, obrt "pak provode alu" (up. enidba kralja
Vukaina: Pak zasjedni u gori zelenoj; enidba Duanova: Pak otide bijelu Prizrenu; Uro i
Mrnjavevii: Pak doziva Jevrosimu majku; Marko Kraljevi i Musa kesedija: Pak posjede
arca od mejdana, Pak potee svoju sablju naglo, Predrag i Nenad: Rasrdi se mladani
Nenade, Pak udari na triest junaka itd. ).

injenica da je pesme skupio, ili napisao, u svakom sluaju distribuirao jedan arhimandrit i
ueni pesnik-klasicista, pokree zanimljiva pitanja. Prva misao bi bila da je subverzivni efekat
tim jae izraen to dolazi iz centra represivnog poretka, uglednika mone Stratimirovieve
crkve koja uz to predstavlja stoer okupljanja srpskog naroda u Ugarskoj. U tom smislu,
smatramo da Lukijanovu delatnost treba pre svega videti kao izvanredno znaajan sluaj u
istoriji srpske knjievnosti, da se onaj glas drugog jasno uo, kitnjasto ispisan u gradanskoj
pesmarici ili odtampan u Vukovoj zbirci (tim ironino potvrujui svoju prirodu scriptible
teksta, jedne neprestane savremenosti kojoj nijedan naredni govor nee biti nadreen (33)), ili
metaforino izgovoren sa iatovake predikaonice, to je nosilo jak kritiki potencijal, jedini
tolerisan u drutvu represije, pod izgovorom "aljivog" i "neozbiljnog". Vano je podvui da
je ovakvih primera bilo vrlo malo ili nimalo u to vreme, ili da se za njih slabo zna kao i za
Muickog, to samo uveava njegov znaaj.

AngraMaina

Genitalije bez roda

U pesmi Lepo drutvo zatie nas, u izvesnom smislu, rableovski ''groteskni realizam'': umesto
''klasinih'', za astalom sede ''groteskna tela''; personifikovani polni organi, usled efekta
(asindetonskog) gradacijskog nizanja (Pika, pizda, pizdurina i dve male pice) se podiu,
pomeraju, transformiu, sputaju. Na ''druialo'' su doli polovi i proporcije. Za astalom niko
ne predsedava - groteskna tela (Debeli kum krivi kurac), kae Bahtin, nisu kefalocentrina
(28). Ovo ''drutvo'' nije statino, zvanino, ozbiljno, hijerarhizovano, ono je vitalno-
anarhino, veselo, telesno, pesnik kae prosto ''lepo''. Sam sto (astal) je jedan od najvanijih
toposa karnevalesknog, mesto privremenog transfera u utopijski svet zadovoljstva i obilja.
Groteskni realizam bi se mogao protumaiti kao vrsta umetnikog postupka (u sluaju
Muickog - alegorijske strategije) koji se sputa sa viih na nie nivoe bilokog tela i sa neba
na zemlju (29). Estetiko fokusiranje na groteskno telo i njegovu reprezentaciju, odvija se
otuda na zemlji, i to u javnoj sferi, meu kumovima (Debeli kum... pizdurina kuma) i
deverima (Dva devera dva kicoa), dakle unutar (ire) drutveno-rodbinske zajednice.
Groteskno telo nije privatno telo buroaskog subjekta - respektabilno, zakopano,
deerotizovano, pravilno. Ono je ekscesivno, hipo/hiperdimenzionirano i degradirano
(pizdurina, kurekanja, kurence, debeli kum krivi kurac). ''Esencijalni princip grotesknog
realizma je degradacija'' kae Bahtin (30). Ali, to nije samo negativni proces, istie;
degradacija koja se nekad odvijala u srednjevekovnom i renesansnom karnevalu, kasnije u
karnevalizovanom pisanju, neprestano podseajui da smo svi mi stvorenja od mesa, od
hrane, da izluujemo, izmeujemo, da imamo polne organe (pika...kurac), da smo
materijalni, ulni, da se sparujemo, jeste istovremeno i afirmacija tela i njegovih ivotodavnih
funkcija. Karnevalizovani jezik, osloboen svih normi pristojnosti u opticaju, tie se pre svega
tela, seksa, jela, pica, plotskih manifestacija, smrti. On se, poput Plotina, a potom i itave
telomrzake hrianske civilizacije ne ''stidi tela''. ''Nekada je dua s prezirom gledala na telo:
i u to doba je taj prezir bio neto najvie: - elela je da ono bude mravo, grozno, izgladnelo.
Tako je smerala da umakne njemu i Zemlji. Oh, ta dua je sama jo bila mrava, grozna i
izgladnela: a svirepost je bila naslada ove due!'' kae Nietzscheov Zaratrusta (31). Dua je uz
pomo hrianstva postala tamnica tela, kako je Foucault preformulisao jednu drugu
Plotinovu izreku o telu kao tamnici due.

ta je to uopte telo? Ono nije prosto materijalno, fiziko, deistorizovano prisustvo, muka i
enska tela su tekstovi u koje su upisane idelogije, religije, diskursi (u smislu istorijskih
materijalizovanih praksi povezanih sa znanjem i moi) i u laganom kruzingu kroz ove
tekstove odmah ete se nai na teritoriji sa njenim privilegevanim sferama, zabranjenim
zonama i izvesnim ''negativnim centrima'' u odnosu na koje zavisi aksiologija ostalih delova,
u odnosu na to da li se centrifugalno ili centripetalno pozicioniraju. Ovi ''negativni centri''
(odn. ''slabe take od kojih nam preti zlo'') su ono to nas ovde najvie zanima u razumevanju
razloga poricanje i omalovaavanja i (hrianskog) straha od tela. Predeo bedara je prema
antikom i srednjevekovnom medicinskom znanju epicentar u kojima se rada seksualna elja,
genitalijama pripada sramna uloga njene eksplikacije i finalizacije (Budui, dakle da je bio
prorok, i znajui da mu se Bog zakletvom zakleo da e od ploda bedara njegovih po tijelu
podignuti Hrista da sjedni na prijastolu njegovu, Dela Apost, 2, 30 et passim ). Tek moderna
medicina izmeta izvorite seksualne elje u glavu, odn. u mozak (kalueri i danas simbolino
markiraju bedra kao takva jednim pojasom oko njih). Zajedno, bedra i genitalije su snani,
tamni ''negativni centri'' koji u svakom momentu mogu podrediti sebi i zloupotrebiti ostale
delova tela (ukljuujui i glavu). Taktike ove unutartelesne borbe (koja se izliva i na socijalno
polje) najplastinije se moe pratiti poev od 4. veka, sa nastankom monatva kao socijalne
kategorije. Duepogubne, opasne centre treba najpre izolovati od ostalih delova tela i od
drugih tela, tela se kompletno pokrivaju, zatvaraju. Telima se ukida hrana, koja ulazi kroz oi
i na usta, telo se slabi, ispouje, umanjuje, budui da od hrane (kobasice, virle, frikadele)
najvie profitiraju ti centri, nee nabreknuti ruke, obrazi ili vrat, nabreknue genitalije. Strah
od dominacije i genitalne apsorpcije regulie ivot pojedinanog tela i ''Hristovog tela'', odn.
crkve, to se svuda oituje, naroito u njenoj apstinentskoj hijerarhijskoj strukturu. Jo gore,
panseksualna hrianska optika, uticala je na to da se ''vekovima nasluivalo u seksu skrivena
istina o oveku'', da je tajna orgazma kljuna misterija organizma. Telesni greh, ili prosto
greh, jeste genitalni greh. Genitalije su tako dominantan simbol tela, te se prosto nije mogla
izbei identifikacija sa njima (zemaljsko, plotsko, materijalno, nie, smrtno itd.). Iz antike
knjievnosti znamo za sve mogue metamorfoze tela, u trske, u magarce itd. Ali metamorfoze
tela Lepog drutva su sui generis. To je komar hrianskog rigorizma, to je postvarenje
zloslutne vizije o sudbini ljudskog tela, pa otuda i due, koju je crkva uvek nasluivala. To je
apokaliptina vizija, nikad verbalizovana niti vizualizovana, samo posredno nagovetavana, o
konanoj pobedi genitalija koje e apsorpcijom i proderavanjem ostalih delova tela poveati
svoju telesnu masu, da e se kompletno telo konano redukovati na njenu genitalnu sutinu (u
koju nikad nije sumnjala) i monstruoznu i sramnu formu. Scenario Lepog drutva je najgori
mogui: transformisana ljudska bia u kurce, kurekanje i pizde, pizdurine koja su usisala sve
ostalo (zadravi neke vane strateke funkcije od drugih delova tela - od nogu pokretnost
(Sastalo se...), od usta i jezika mo govora i komunikacije (...razgovara ... pak provode alu),
nasledili su i mogunost sedenja (...sede za astalom)), zaposedaju javni prostor i slave neku
vrstu praznika preobraenja. Oni ne samo to se ne stide tela, nego ni onoga najrunijeg u
njemu i na njemu, najduegubnijeg, samog antisotiriolokog jezgra (otuda je ova pesma i
teoloka pesma). Lepo drutvo, nulta taka groteskne degradacije, sluzavo, opsceno, krivo
(come as you are), provodi pak alu, afirmiui i slavei genitalno i zemaljsko, ali prevedeno
na jezik karnevalske poetike - dolo mu je da povraa. ''Osobite pesme'' su porno antibiotici
koji su se gutali zbog osobite seksualne represije, oni su reakcija na strana tela kao to je
hrianska pesimistika seksualna i telesna etika, jer ne zaboravima da je hrianstvo bilo
moda samo jo u Palestini u 1. veku narodno, one se svuda drugde uvozi i u Srednjem veku
se namee irim narodnim slojevima od strane drutvenih elita. Lepo drutvo, ukoliko je po
ishoditu narodna pesma (to po formi nije), jeste redak i dragocen zapis o odbijanju
klerikalnog mapiranja tela, pripisivanju njegovim delovima dramatinih metafizikih
nareenja, poricanje njegove nemilosrdne telesne simbolizacije i antiseksualne propagande.
Narodna uobrazilja s poetka 19. veka ne bi se npr. tako lako sprdala sa narodnom,
paganskom verom u mogunost preobraavanja tela u vukodlake.

Narodna kultura, istini za volju, ovde i ne vidi neku demonsku metamorfozu - polni organi su
delovi koji zamenjuju celinu, pars pro toto sinekdoha. Ako je junaka glava ili muka glava
najei deo tela koji zamenjuje celinu u ozbiljnoj epskoj pesmi, vaarsko-narodsko koristi
metaforiku donjih delova tela da bi tako, svesna njihove kulturne simbolizacije, pak provodila
alu, ismejavala, provocirala izuzetno okantnom slikovnou (treba se samo setiti razarajuih
efekata i mnogo blaih prizora, ak i na kraju dvadesetog veka, gde ugledane genitalije imaju
efekat freudovske ''Meduzine glave'' - mogu da skamene. Recimo, nesretnog adolescentog
subjekta koji iz nekakvog pastoralnog settinga - ipraje, a, sluajno ugledao na kupanju,
golu ''lepu protinu ki.'' Sav njegov budui emotivan ivot biva tim zastraujucim prizorom
paralisan, upropaen, obuzet vaginalnom opsesivnom fiksacijom). Meutim, da li se ovde
izvesni subverzivni potencijal ove pesme iscrpljuje, ako je u stanju da ''ubije'' puritanca, ta je
sa preivelim? Da li je ''Lepo drutvo'' skriveno iza pornografske opscenosti ipak samo
''konzervativno drutvo'', da li ono reflektuje i zagovara iste socijalne relacije kao realno
drutvo ili je ono simulakrum bez originala? Ako u ovom drutvu vidimo jasnu bioloku
podelu polova na muke i enske, red je da se zapitamo ta je socio-kulturnom, rodnom
podelom, ta se deava sa mukou i enskou ovih tela i njihovim meusobnim odnosom.

Kako smo se nadali, dobro smo se udali. Svakodnevni ''doing gender'' proces je ovde je
rudimentalan, praktino nepostojei, a scena sedenja oba pola za istim stolom koji provede
alu je valjda jedinstvena u srpskoj kulturi tog doba (ena je eventualno mogla da stoji u
mukom drutvu tako to je kao klisurina drala luu). Meutim, to su omoguili neki drugi
faktori, pre nego neka progresivni, pro-feministiki nazori. Percepcija polnih ograna je bila
''egalitaristika''. Sve do 19. veka je vladao tzv. ''model jednog pola'', na koga je pre desetak
godina ukazao Thomas Laqueur i koji se nazire ak i kod Freuda. Muki i enski
reproduktivni organi, jos od vremena Aristotela i Galena, nisu vieni u medicini i anatomiji
kao sutinsko razliiti organi, enski polni organi su samo nesavrenija, obrnuta verzija
mukih polnih organa i polne razlike nisu bile jasno odreene telom. Ako je Filip Kor
definisao kemp izmeu ostalog i kao ''genitalitalije bez roda'', ove dame i gospoda (zagledajte
se male bolje u one to sede u treem i etvrtom redu pesme) su izgleda neki kemp-
prototipovi. Sa strogih gender-studies pozicija, uzgred da pomenemo, u pesmi se strogo
kategorijalne podele na bioloki pol i drutveni rod pokazuju kao problematine. Ovde imamo
zanimljivu situaciju odn. primer, nekakvih istih biolokih polova, a koji ipak ne mogu
postojati izvan socijalnog, oni su ipak, kako kae Butlerova, uvek samo dostupni preko
kulturnih simbolizacija, koje su se ovde odigrale jo u prvom stihu, time to se lepo drutvo
sastalo pa se razgovara, odnosno - ulo u simboliki poredak, ''ologocentriralo'' se, dobivi
time status (ivih i vremenitih) subjekata.

Karneval na trgu, (a delimino kasnije i karnevalizovana knjievnost ili film (32)) je bio jedan
od retkih locus-a gde se mogla izraziti reakcija na stanje represije i regulacije tela od strane
''due'' reprezentovane u crkvi, dravi i visokoj kulturi, i to pre svega aktivacijom tela -
plesom, travestijom, parodiranjem, jedenjem, pevanjem, smehom itd. (Neto od tog
mehanizma, odn. elje za revalorizacijom tela reflektuje se u gej paradama (upravo onakve
kakve su one od kraja osamdesetih u Zapadnoj Evropi, usled omasovljenja i apokaliptine
pretnje AIDS-a ), gde prezreno homoseksualno telo kao obnaeno i aktivno protestuje i
samoafirmie se. Od svih savremenih demonstracija sa elementima karnevalesknog
(transvestizam, venavanje svetog i profanog, krunisanje-dekrunisanje, krenje pravila
pristojnosti, parodija, muzika, ples, preuveliavanje, opscenost itd.) gej prajd je jedan od
najredih iji motivacioni zamajac ne podmazuje pijetet prema tradiciji ili puka turistika
mogunost zarade (ili barem ne presudno), ve se direktno napaja i inspirie nepovoljnom
drutvenom stvarnou po gej ljude, koja ga iz godine u godinu regenerie. Heteroseksualci
nemaju prajdove iz istih onih razloga zbog kojih drutveni uslovi nisu podsticali recimo belce
da kao belci protestuju za vreme aparthejda, da mukarci kao mukarci protestuju u
Saudijskoj Arabiji, da kapitalisti protestuju u USA, itd. Heteroseksualno telo je privilegovano
telo). Humor, koji je potka i ove pesme, takoe je telesan, senzualan, regenerativan, esto u
funkciji oponiranja visokom, dominantnom i hrianskom. Patrijarhat u smehu vidi pre svega
podsmevanje njemu samom i njegovoj neprikosnovenosti, besmrtnosti i dosadi. U srpskoj
epskoj, mukocentrinoj poeziji nema radosti i smeha. Smeh u karnevalizovanom govoru
postaje esto forma slobodne i kritike svesti koja se izrugava moralnom poretku,
dogmatizmu i fanatizmu. Teko je poverovati da on i kod Muickog iskriavo ne igra tu
ulogu. Hiperboliko parodiranje i preuveliavanje su ujedno i subverzivne strategije kempa.
Smeh e tek kasnije Zaratustra proglasiti ''svetim''.

Jedan drugi vaan i prepoznatljiv elemenat karnevalskog postupka je seksualna

ambivalentnost. Suspenzija drutvenih zabrana, ogranienja, heteronormi, ini se
najefikasnijom u atmosferi karnevalskog (tekstualnog ili stvarnog) orgijastikog egalitarizma.
Lepo drutvo provodi alu, ali raspored sedenja nije posve jasan. Da li Debeli kum krivi kurac
i pizdurina kuma sede nasuprot Dva devera dva kicoa, pice i kitica, ili pored njih? Da li Dva
devera dva kicoa (!), dve male pice i pica i kitica - prave uopte nekom drugom drutvo? ili
su kao parovi dovoljni sami sebi? Lepo drutvo se nije uhvatilo u kolo, u tu pokretnu traku
rada socijalizacije i produkcije rodnih razlika, na kojoj se nepogeivo izmeu dva mukarca
pakuje ena i izmeu dve ene trpa mukarac. Za Muickog, ini se, ovo pitanje
pravoseksualnosti je pseudo-problem, vano je pre svega uestvovati. I biti u lepom drutvu.

Nicodemus
PS: Ne raspolaemo u ovom momentu pisanim izvorima o tome da li je Lukijan Muicki bio
homoseksualac ili ne. Meutim, ova stranica je inspirisana usmenim predanjem crkve koje je
do nas dolo sa prominentog mesta u SPC, da je Muicki bio: ''veliki, veliki homoseksualac''.

Fusnote:

1. V. orovi, Lukijan Muicki. Studija iz srpske knjievnosti, Letopis Matice srpske, Novi
Sad 1911. (passim)

2. P. ordi, Istorija srpske irilice, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd 1990.
str. 202-3.

3. V. odlinu studiju Miroslava Jovanovia, Istorija knjievnog jezika, Stubovi kulture,

Beograd 2000.

4. . Milisavac, O knjievnosti i jeziku I, Biblioteka Srpska knjievnost u sto knjiga, Novi Sad
- Beograd 1972.

5. Odlina analiza u M. Kravar, Srpsko-hrvatski dodiri u klasinoj metrici, Posebna izdanja

Balkanolokog instituta SANU, knjiga 37, Beograd 1989. i tamo navedena literatura.

6. Celokupna djela Lukiana Muickog, Knjigopeatnja Aleksandra Andria, Beograd 1869.

str. 22.

7. Bibliografija u: Srpsko graansko pesnitvo (zbornik), ogledi i studije, Matica srpska, Novi
Sad 1988. str. 140.

8. M. Popovi, Vuk Stefanovi Karadi, Nolit, Beograd 1987. str. 26.

9. Jovan Dereti, Istorija srpske knjievnosti, Nolit, Beograd 1983.

10. Narodne pesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stefanovia Karadia, Izdanja SANU,
Beograd 1974. Peti tom: Osobite pjesme i poskoice.

11. Crven ban. Erotske narodne pesme, izbor Blagoje Jastrebi, Prosveta, Beograd 1979.

12. O tome v. Srpsko graansko pesnitvo (zbornik). Ogledi i studije. Matica srpska, Novi Sad
1988. str. 42-49, 50-72, 73-82, 124-140, 141-152.

13. Gradanski erotikon. Erotske pesme i poslovice u srpskoj knjievnosti XVIII i poetka XIX
veka, priredio Sava Damjanov, Gradina, Ni 1987.

14. Sava Damjanov, Tri erotske pesme Lukijana Muickog u Vukovoj zaostavtini, u zborniku
Srpsko graansko pesnitvo, Matica srpska, Novi Sad 1988. str. 149. Sve tri su tu i navedene.
15. Sava Damjanov, op. cit. 148.

16. Sava Damjanov, op. cit. 149.

17. Jeremy Hawthorn, s. v. Author, A Concise Glossary of Conterporary Literary Theory,

Arnold, London 2000, str. 23-25.

18. Jeremy Hawthorn, s. v. Author, A Concise Glossary of Conterporary Literary Theory,

Arnold, London 2000, str. 23-25.

19. Grace Sikorski, s. v. Carneval,

20. Jonathan Drake, ''Le Vice'' in Turkey, u: Asian Homosexuality, ed. with introductions by
Wayne R. Dynes and Stephen Donaldson, Garland Publishing, Inc. New York and London
1992, str. 27-43.

21. Za ovaj podatak, Drake upuuje na R. Olegna, Il catechismo turco e 'omosessualit',

Rassegna di studi sessuali, 2: 354-56, 1992, ali ovaj tekst nije nam bio dostupan.

22. Up. Konstantinos Pitzakis, Omofilofili sto Vizantio (Homoseksualci u Vizantiji), u: Oi

Perithoriakoi sto Vyzantio, Idyma Goulandri-Horn, Athina 1993, str. 267-269. Baria Krekic,
Abominandum Crimen: Punishment of Homosexuals in Medieval Dubrovnik, iz: Viator,
Medieval and Renaissance Studies, Volume 18, 1987.

23. Jedan od primera je i opis s poetka romana Hristos ponovo raspet, koji je preveden na
srpski. U njoj surovost turskog upravitelja ustupa samo pred njegovim ljubimcem, jednim
grkim deakom - robom ove vrste, kod koga se uopte ne vidi da mu njegov poloaj smeta.
Kad deak umre, turski upravitelj se razjari i izazove opti sukob.

24. Sava Damjanov, Erotska poezija u ''Erlangenskom rukopisu'', u zborniku Srpsko

gradansko pesnitvo, str. 45.

25. Srpske junake pjesme, prir. Rajko Petrov Nogo, BIGZ, Beograd 1987. str. 23.

26. ivomir Mlaenovi, Rukopisi narodnih pesama Vukove pesmarice i njihovo izdavanje,
Beograd 1973. str. XIII, nav. prema Damjanov, op. cit. 142.

27. V. Mikhail Bakhtin, Rabelais and his World, trans. by Helene Iswolsky, Indiana University
Press, 1984. (passim). Postoji i srpski prevod, ali nam nije bio dostupan: Mihail Bahtin,
Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Beograd 1978.

28. Jeremy Hawthorn, s. v. Readerly and Writely Texts, A Concise Glossary of Conterporary
Literary Theory, Arnold, London 2000, str. 288.

29. Bakhtin's view of the body is not phallocentric or even cephalocentric. He throws down,
in this sense, the tyranny of head and phallus. Bakhtin privileges not only the genitals but
also the bowels, the swallowing, devouring belly, the ''gaping mouth'' and the anus, corporeal
zones quite neutral from the standpoint of sexual difference, zones where the male-female
binary opposition bocomes quite simply nonpertinent.

30. Up. Simon Dentith, Bakhtinian Thought, An Introductory Reader, Routledge, London and
New York, 1995, str. 81.

31. Mikhail Bakhtin, Rabelais and his World, trans. by Helene Iswolsky, Indiana University
Press, 1984. str. . 67.

32. Fridrih Nie, Tako je govorio Zaratustra, prev. Branimir ivojinovi, BIGZ, Beograd
1989, str. 45.

33. Robert Stam u Subverzivnom zadovoljstvu (Subversive Pleasure), daje kategorizaciju

filmova u odnosu na tematizovanje elemenenata karnevala i karnevalesknog:

The category of carnival, defined in Bakhtinian terms as ''concretely sensuous ritual-pageant

thoughts'', has broad relevance for cinematic expression, potentially applying to a wide gamut
of film texts on a spectrum ranging from the literal-historical to the poetic-figurative:

1. Filmovi koji eksplicitno tematizuju savremeni karneval u njegovoj knjievnoj denotaciji

(poev od Vigovog A Propos de Nice do Black Orpheus Marcel Camusa) (films that explicitly
thematize contemporary carnival in its literal denotation (from Vigo's A Propos de Nice to
Marcel Camus' Black Orpheus));

2. Filmovi koji pristupaju karnevalu kao istorijskom fenomenu (Eijanaika! od Imamura)

(films that treat carnival as a historical phenomenon (Imamura's Eijanaika!));

3. Filmovi koji adaptiraju karnevaleskne ili menipske knjievne tekstove (Fellinijev

Satyricon, Pasolinijev Decameron i Canterbury Tales, Chimes at Midnight Wellesa) (films
that adapt carivalesque or Menippean literary texts (Fellini's Satyricon, Pasolini's Decameron
and Canterbury Tales, Welles's Chimes at Midnight));

4. Filmovi koji se slue humorom u cilju anarhizovanja institucionalnih hijerarhija (Zero de

Conduite Vigoa, Duck Soup Brae Marks) ili se korozivno smeju patrijahalnom autoritetu
(Lizzie Bordenov Born in Flames) (films that use humor to anarchize institutional hierarchies
(Vigo's Zero de Conduite, the Marx Brothers' Duck Soup) or direct corrosive laughter at
patriarchal authority (Lizzie Borden's Born in Flames));

5. Filmovi koji duhovito privileguju, bilo vizuelno ili verbalno, ''nie telesne slojeve'' (Sweet
Movie i Misterije organizma Duana Makavejeva, ''koncertni'' filmovi Richarda Pryora) (films
that comically privilege, whether visually or verbaly, the ''lower bodily stratum'' (Duan
Makavejev's Sweet Movie and W(ilchelm) R(eich): Mysteries of the Organism; Richard
Pryor's ''Concert'' films));

6. Filmovi koji agresivno preokreu klasinu estetiku temeljenu na formalnoj harmoniji i

dobrom ukusu (Pink Flamingos i Polyester John Watersa; brazilski filmovi ''estetike dubreta'')
(films that aggressively overturn a clasical aesthetic based on formal harmony and good taste
(John Waters' Flamingos and Polyester; the ''aesthetic of garbage'' films from Brasil));
7. Filmovi koji slave drustvene inverzije (Tajna veera, Alea) (films that celebrate social
inversions (Alea's The Last Supper));

8. Filmovi koji parodiraju visoku umetnost i anrove (The Three Ages Buster Keatona, Love
and Death Woody Allena, History of the World, Part I Mel Brooksa) (films that parody high
art or genres (Buster Keaton's The Three Ages, Woody Allen's Love and Death, Mel Brooks's
History of the World, Part I));

9. Filmovi koji promoviu ''antigramatikalnost'', karnevalizujui film na isto formalnom

nivou (npr. filmovi amerike avangarde) (films that foster ''antigrammaticality'', carnivalizing
film on a purely formal level (e.g., the films of the American avant-garde));

10. Filmovi ili iskustva koja se odnose na film koja tee da izbriu barijere izmeu gledaoca i
prizora (fenomen Rocky Horror Picture Shows-a) (films or film-related experiences that strive
to erase the barriers between spectator and spectacle (the Rocky Horror Picture Shows
phenomenon)).

Robert Stam, Subversive Pleasure. Bakhtin, Cultural Criticism, and Film, The John Hopkins
University Press, London 1989, str. 110-111.