P

osle pobede na Marici, Turci nisu odmah po~eli sa pravim

osvajawima na Balkanu, nego su, u~vrstiv{i svoje polo`aje, stali da
{ire svoj uticaj i da stvaraju upori{ta za daqe napredovawe. U
wihovom radu bilo je nesumwivo izvesnog sistema. Oni nisu hteli da
upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hri{}anski savez pre nego
{to postanu sasvim sigurni, nego su se, za po~etak, zadovoqavali tim
da balkanski dinasti priznaju wihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na
pla}awe danka, kako bi pove}ali svoja finansijska sredstva. Tako oni nisu
zauzeli Vuka{inovu oblast, nego su pristali da u woj vlada, kao kraq,
Vuka{inov sin i naslednik Marko, najpopularniji junak na{e narodne
epske pesme. Marko je vladao ju`nom Makedonijom sa sedi{tem u
Prilepu, tvrdom gradu, koji je imao i po prirodi polo`aj vrlo pogodan za
odbranu i od starina izgra|ivan kao najtvr|e mesto Pelagonije. U
Severnom delu Vuka{inove kraqevine imao je vlast
(256)
mla|i brat Markov Andrija{, ~ija se zadu`bina na reci Treski,
podignuta 1388/89. godine, o~uvala sve do danas. Vuka{inovi
naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima,
koji su se po`urili da im, posle o~eve pogibije, okrwe posede. Prizren su
preoteli Bal{i}i, a Skopqe Vuk Brankovi}. Otimawe oko Kostura postalo
je ~ak i predmet epske pesme. Kao Marko, priznali su tursku vlast i
bra}a Dejanovi}i, Draga{ i Konstantin, sestri}i cara Du{ana, koji su
gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. ]ustendil, i
u svom potur~enom nazivu, jo{ uvek ~uva spomen na svog gospodara
Konstantina. Narodna pesma, koja Konstantina zove "begom", vaqda po
tom {to ga je zapamtila kao turskog gospodina, opeva wega i Marka kao
qude koji odr`avaju dobre susedske odnose. Tre}i srpski dinast na jugu,
Toma Prequbovi}, dr`ao se u Epiru du`e vremena samo kao turski
{ti}enik.
Od osamdesetih godina XIV veka Turci su postali aktivniji i
agresivniji. Oni upadaju ~ak i u oblasti iznad [are, a wihove se ~ete
zale}u i u zapadne oblasti sve do blizu Primorja, i to ne samo u Albaniji
nego i u Humu. Ti upadi vr{eni su isprva s malim odeqewima i nisu
mogli imati osvaja~ki karakter. Izvo|eni su radi pqa~ke i s namerom da
izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom, ta zaletawa imaju
izvidni~ki karakter i slu`e kao uvodne akcije za ve}e pokrete. Srpski
letopisi, koji nastaju u ovo vreme, bele`e sve ~e{}e datume tih upada i
sukoba, ose}aju}i im iz dana u dan sve ve}i zna~aj. Prvi od sukoba na
granicama severne Srbije bio je godine 1380, kada je Crep Vukoslavi}
suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka,
podignut je nedaleko od u{}a Ni{ave u Moravu grad Koprijan (posle
prozvan Kurvin grad), da brani Ni{avsku dolinu od wihovog nasrtawa.
U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, po{to su u ju`noj
Makedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hri{}anski gospodari tih
oblasti i{li su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva
ili za vlast. U tim borbama naro~ito su bili aktivni ~lanovi dinastije An`u
iz ju`ne Italije i drugi velika{i poreklom iz Italije, koji su, pomagani delom
od svojih zemqaka, odr`avali svoje ranije vladarske posede na isto~noj
obali Jadranskog mora i u Gr~koj, ili te`ili da ih pro{ire, ili da dobiju
nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Bal{a Bal{i},

1
koji je uspeo da `enidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je
vodio duge borbe da bi dobio i Dra~. Taj vrlo borben i i nedovoqno
razboriti ~ovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijateqe na
vi{e strana. Videli smo da se sukobqavao sa Altomanovi}em, kraqem
Markom i Tvrtkom na srpskoj strani. Tako isto borio se i u Albaniji. An`ujci
su hteli da svakako dobiju Dra~ kao svoje staro upori{te, a za Dra~ se
otimao i Karlo Topija, najmo}niji albanski dinast. Bal{a je imao izvesnih
trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u ~estim podvizima, koji nisu odgovarali
wegovoj stvarnoj snazi. Turci su, vide}i ta trvewa, okrenuli svoje ~ete i
na tu stranu. U. borbi s wima, u Musakiji, Bal{a je 18. septembra 1385.
izgubio glavu. Wegova udovica zatra`ila je potom mleta~ku za{titu i s
tom pomo}i odr`ala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu
Mrk{i @arkovi}u, sestri}u Draga{a Dejanovi}a.
(257)
Posle toga Turci ponavqaju svoje upade u severne i severozapadne
oblasti. Godine 1386. Turci su osvojili Ni{, glavno ~vori{te na putevima
od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da
poseduju}i to mesto i kraj bli`e prate veze izme|u Srbije i Bugarske.
Srpska vojska razbila je Turke kod Plo~nika, ali Ni{ nije uspela da
povrati. Iste ove godine javqaju se prvi put i turske ~ete u Humu. Wihov
iznenadni i neobi~ni upad izazvao je zaprepa{}ewe i veliku pometwu;
qudi su, u strahu, be`ali sa stokom na dubrova~ko zemqi{te, prema
moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali
je, kao {to smo ve} pomenuli, kod Bile}e pretrpela poraz.
Porazi kod Plo~nika i Bile}e naterali su emira Murata na ozbiqne
pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i te{ko pogo|eni porazom
na Marici, Srbi su jo{ predstavqali glavnu vojni~ku silu Balkana. Wu je
trebalo slomiti, da bi se moglo s uspehom raditi na daqem
podvla{}ivawu Balkana. Turske pripreme za napad vr{ene su dugo i ve}
u februaru 1389. znalo se za wih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.
Knez Lazar je stvorio sredi{te u Kru{evcu, dr`e}i najbogatiji i
najplodniji deo srpske dr`ave, ceo sliv obe Morave. Ispred wega, prema
Turcima, nalazilo se u srpskoj, wemu podre|enoj, vlasti Kosovo, koje je
{titilo Srbiju s juga. On se nadao da }e u savezu s Bosnom i Bugarskom
mo}i obezbediti svoje podru~je od sudbine ju`ne srpske dr`ave. Zato
po~iwe povla~ewe srpskog dr`avnog sredi{ta prema severu, odnosno
uzmicawe ispred novog neprijateqa. Knez Lazar ne nastavqa punu
tradiciju nemawi}ke Srbije. To pokazuje, najpre, wegova titula, koja nije
ni carska ni kraqevska; zatim, ni poku{aji, s wegove strane, da po~ne
ja~e delovawe prema ju`nim granicama, na ra~un turskih vazala
Mrwav~evi}a i Dejanovi}a; najposle, wegovo nevezawe ni za jedan od
starih bilo politi~kih bilo crkveno-prosvetnih centara. Svejedno je, da li
je on to ~inio {to je hteo ili {to sticajem prilika nije ni{ta mogao da
postigne u tim pravcima. ^iwenica je da s wim dolazi do istorijskog
izraza severna iznadkopaoni~ka Srbija, ~ije je u~e{}e u na{oj istoriji
bilo dotada o~evidno mawe aktivno od u~e{}a ra{ko-kosovskog i
metohijsko-zetskog. Lazareva vladavina zna~i preokret u na{oj
pro{losti, ma koliko se stari pisci trudili da je predstave kao prirodni i
unekoliko ~ak i porodi~ni nastavak nemawi}kog doba; To novo
obele`eno je i stvarawem sasvim nove prestonice, Kru{evca, i ~itavog

2
niza novih manastirsko-prosvetnih sredi{ta, Ravanice, Gorwaka,
Qubostiwe.
Pred opasno{}u od Turaka, koja se javila u svoj ozbiqnosti, knez
Lazar je potra`io pomo} kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu
je dr`awe kraqa @igmunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, prite{wen od
Nikole Altomanovi}a, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle
Lajo{eve smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu @igmundovih
protivnika. Imao je stoga razloga da se boji od wegove osvete. Da bi ga
ubla`io on je, posredstvom svog zeta Nikole Gare, ponudio ponovo da
mu postane vazal. @igmund je to primio, ali do sklapawa ugovora nije
do{lo, jer je ve} pre toga pala odluka na Kosovu.
Duga pripremawa i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno
da se radi o velikoj i odlu~noj borbi. To se videlo ve} i po tom,
(258)
{to su na bojno poqe krenula i oba vladara li~no, knez Lazar i emir
Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo
vodio je Vuk Brankovi}, a drugo su sa~iwavali bosanski odredi pod
zapovedni{tvom pobednika kod Bile}e, vojvode Vlatka Vukovi}a. Sa
Bosancima do{li su u pomo} Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski
"krsta{i", pod vo|stvom Ivana Pali`ne, koji je kao vranski prior imao pod
sobom krsta{e vitezove Ivanovce. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se
u ovom odlu~nom ~asu opredele za Lazara, ne{to iz straha od ogromne
turske snage, ne{to iz oskudice svesti o potrebi nacionalne solidarnosti,
a ne{to i iz sebi~nih interesa, ne uvi|aju}i da }e slom Lazarev samo
ote`ati i wihov polo`aj. Konstantin Dejanovi} je i ugostio tursku vojsku
koja je preko wegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje
pomo}ne ~ete. Ne znamo ni{ta pouzdano o tom kako se u ovoj prilici
dr`ao kraq Marko.
Odlu~na, legendarna borba na Kosovu bila se na Vidovdan, u
utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na
`alost, poznate. Ne znamo ~ak sasvim pouzdano ni to, kad je u stvari
poginuo turski han "sultan" Murat, {to bi nam znatno pomoglo da
pravilnije rekonstrui{emo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne sla`u se
me|usobno. Najva`niji na{ pisac, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog
srpskog plemi}a neki zavidnici oblagali knezu da }e mu u~initi neveru.
Da poka`e ko je vera taj plemi}, kome je, po docnije upisanom tekstu,
bilo ime Milo{, u zgodnom ~asu potr~ao je Turcima pretvaraju}i se da
ho}e da se preda. Ovi mu poverova{e i propusti{e ga. Kad je do{ao do
sultana, Milo{ je hrabro kidisao i sjurio ma~ u Murata. Turci su, ga,
razjareni, sasekli na mestu. Drugi na{ stari spomenik, Pohvala knezu
Lazaru, pisan na samom po~etku hv veka, saop{tava da je Murat
poginuo posle borbe. Narodno predawe, vrlo `ivo i razgranato, razvilo je
verziju da je Milo{ izvr{io svoje delo pre po~etka borbe. Iz drugih
doma}ih izvora znamo da on svoj podvig nije izvr{io sam, nego da je
imao i drugova. Jedno pismo bosanskog kraqa Tvrtka pomiwe dvanaest
plemi}a zaverenika, a narodna pesma dva Milo{eva pobratima Milana
Toplicu i Ivana Kosan~i}a, dva ina~e istorijski sasvim nepoznata lica. Ni
o samom Milo{u istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Wegovo prezime
Kobilovi} i Kobili}, koje se od XVIII veka mewa u Obili}, uneli su, po
narodnom predawu, tek pisci od druge polovine hv veka.

3
 Turski izvori govore, me|utim, o tom druk~ije. Da ne bi izgledali
suvi{e lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu, turski
pisci, svi izreda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke
ili malo pre wenog svr{etka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog
skrivenog zaverenika ili rawenog borca, dok je posmatrao ishod borbe,
koja je ve} bila odlu~ena u tursku korist.
O samom toku borbe zna se sigurno da su Srbi u po~etku
napredovali i da su potisli odeqewe sultanova sina Jakuba. Vlatko
Vukovi} sa Bosancima imao je toliko uspeha da je svom kraqu, u dva
maha, slao vesti o hri{}anskoj pobedi. Dobro se dr`alo i krilo Vuka
Brankovi}a. Pobedu u korist Turaka re{io je Bajazit, brz i odlu~an i stoga
prozvan Ilderim (muwa), koji se svom snagom oborio na kneza Lazara.
Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da
(259)
li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje ba{ mesto wegove pogibije,
ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko wega razvijena glavna snaga
kowice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao
odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti.
Rawen, on je pao Turcima u ruke i bio pose~en u odmazdi za Muratovu
glavu. Odeqewa i Vuka Brankovi}a i Vlatka Vukovi}a mogla su da se
spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo pre~e da pogubi
brata Jakuba, tobo`e za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga izlu~i kao
takmaca, i da odmah potom krene ku}i, da bi osigurao svoj presto.
Narodno predawe osudilo je te{ko i nepravedno Vuka Brankovi}a, kao da
je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik
Turaka i preporu~ivao veze s Ma|arima, a od Turaka niti je {to tra`io niti
dobio. Wemu je narodno predawe stavilo na teret kasniji sukob wegovih
sinova sa Lazarevim naslednikom Stevanom i jednu mnogo kasniju tu|u
izdaju na Kosovu, a nije mu htelo oprostiti {to na Kosovu nije na{ao smrt
i on, uz tolike druge vitezove "Kneza ~estitoga".
Pogibija oba vladara, dotle ne~uvena u istoriji Balkana, i ~iwenica
{to Bajazit han nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak
da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kraq ~ak je, i
nekoliko nedeqa kasnije, javqao prijateqima o pobedi hri{}ana i primao
~estitke. Ni u dobro obave{tenim Mlecima do kraja juna jo{ se nije znao
pravi ishod borbe. Srbi su ga, me|utim, osetili odmah. S Lazarem je
izginuo cvet moravskih junaka; zemqa je ostala obezglavqena, s jednom
`enskom glavom na prestolu i jo{ nepunoletnom Lazarevom mu{kom
decom. Ose}alo se da za ponovqeni turski, ili ma ~iji drugi, nalet ne bi
bilo dovoqno otporne snage. Udar je bio i suvi{e te`ak i ~inilo se da cela
zemqa strahovito krvari.
Nijedan doga|aj na{e istorije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako
dubok i trajan utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini
osetio wegov sudbonosni zna~aj. Zgrada stare carevine skrhala se
nepopravivo, i to ne samo {to je protivnik bio fizi~ki ja~i, nego {to smo
mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmqenoj frazi ponavqalo se ~esto i
na vi{e strana, da nas je zlo sna{lo zbog na{ih grehova. Malo je primera
u istoriji drugih naroda - ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi slu~aj -
da je u {irokim, pravim narodnim redovima jedan doga|aj bio saose}an i
zapam}en tako `ivo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne

4
samo Kosovo nego i sva druga mesta po wemu koja behu posele vojske,
i sva glavna lica iz akcije i to je znao do pojedinosti ne na podru~ju stare
Ra{ke, nego po svima na{im oblastima. Uneli smo ta predawa i me|u
Hrvate i me|u Bugare.
Lazareva pogibija ve} se onda, krajem XIV veka, shvatila kao
svesna `rtva da se o~uva narodna i dr`avna sloboda i da poslu`i kao
primer za docnija pokolewa. Nijedan na{ vladar nije dobio toliko
pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva `ena spisateq u na{oj
kwi`evnosti, monahiwa Jefimija, `ena despota Ugqe{e, izvezla mu je na
svilenom pokrovu za wegovo telo duboko proose}anu molitvu i priznawe
za u~iwenu `rtvu. U drugoj pohvali, pisanoj krajem XIV ili na samom
po~etku XV veka, do{la su do izra`aja takva ose}awa,
(260)
kakva bi skoro potpuno odgovarala ideologiji XIX veka ili
raspolo`ewima novoromanti~arskog nacionalisti~kog po~etka na{eg
veka. Knez je, veli se, govorio pred borbu. "Boqa nam je u podvigu smrt,
nego li sa stidom `ivot. Boqe nam je u borbi primiti smrt od ma~a, nego
li dati ple}a neprijateqima na{im. Mnogo smo `iveli za svet, s toga se
potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalni~ki, da po`ivimo
ve~no na nebesima. " A wegovi su mu qudi odgovorili: "Za ota~astvo
na{e umreti ne}emo po{tedeti sebe... Umrimo, da svagda `ivi budemo.
Prinesimo sebe Bogu `ivu `rtvu... Ne po{tedimo `ivot na{, da `ivopisan
obrazac posle ovog budemo drugima."
Takva shvatawa u{la su i u {iroke narodne krugove. Na{a narodna
epska pesma nema ni{ta pesni~ki lep{e, svesrdnije ose}ano, i eti~ki
vi{e pro~i{}eno nego {to je ciklus o kosovskoj pogibiji. Ilijada je
zna~ajna po svom {irokom epskom okviru i sa svojim herojskim
li~nostima, koje su sli~ne bogovima i koje ~esto bogovi i vode, ali je
wen osnovni motiv otima~ina, uvre|eno samoqubqe i prevara. U
Nibelunzima, jezivo mra~nim, polazna ta~ka je osveta. U na{em
kosovskom ciklusu osnovni motiv je svesna `rtva i vr{ewe du`nosti
prema otaxbini. Kad je "carica" Milica, ka`e jedna pesma, uo~i
strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro bra}e ostavi bar
jednog, "sestri od zakletve", on joj dozvoqava da zaustavi koga ho}e.
Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavqa bra}u, najpre
Bo{ka Jugovi}a, pa redom ostale, sve do najmla|ega, koji vodi careve
jedeke, ona ~uje uvek jedan isti juna~ki odgovor:

Idi, sestro, na bijelu kulu;

Ne bih ti se junak povratio
Ni careve jedeke pustio
Da bih znao ga bih poginuo.
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst ~asni krvcu proqevati
I za vjeru s bra}om umrijeti!

Tako shvataju svoju du`nost svi izreda. I Vasojevi} Stevo, koji `uri
da ne odocni na borbu; i Vaistina, sluga Musi}a Stevana, koji ne}e da na
wemu i wegovu gospodaru ostane kne`eva kletva, da nije do{ao na
Kosovo; i kne`ev sluga Goluban, koji dobije gospodarev blagoslov da

5
ostane u Kru{evcu, ali koji "svom srcu odoqet ne mo`e", nego ide tamo,
u borbu, da se na|e me|u svom bra}om i junacima, kad se re{ava
sudbina Srbije. Moralom tih junaka vaspitavali su se vekovima na{i
nara{taji; wim je, u svojim najcrwim danima, `iveo sav narod. Kosovska
etika bila je jedna vrsta nacionalnog jevan|eqa. Ono, {to je govorio
Mustaj-kadija iz Gorskog vijenca na adresu Srba:"Krstu slu`i{, a Milo{em
`ivi{", bilo je sasvim ta~no. Koliko je i umetni~ki bio jo{ uvek `iv, i
sna`an, i delotvoran uticaj kosovske legende sve do na{ih dana najboqi
su dokaz, osim mnogo drugih dela, Me{trovi}ev Kosovski hram,
Vojnovi}eva Smrt majke Jugovi}a, Raki}ev Gazi Mestan.
Me|utim, iako su sve{tenstvo i ve} tada mo`da izvesni elementi u
narodu osetili sav zama{aj kosovske katastrofe, feudalna gospoda
tada{we Srbije nisu iz tog slu~aja ni{ta nau~ila. Ona su i daqe
(261)
gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim i
sebi~nim motivima. Mnogi su od wih te`ili da sebe oja~aju na ra~un
celine ili da suseda, ugro`enog od neprijateqa, ugroze i oni sami. To je
op{ta pojava i u Srbiji i u celom wenom susedstvu na Balkanu i Evropi.
Feudalizam, svojim tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsre|ene
vlasti; svojim sebi~nim prohtevima koji su s jedne strane bili upereni
protiv vladara i wihovih organa, a s druge protiv radnog te`a~kog sveta,
koji su, kao podanike, te{ko pritiskali; svojim ~estim ratovawima, koja
su tro{ila snagu i fizi~ki i privredno - utirao je put turskom osvajawu,
kome je najposle i sam pao kao `rtva. Da je na{ narod u ono vreme
silnog turskog poleta pokazao i vi{e povezanosti i vi{e razumevawa za
nesumwivu potrebu jedne ~vrste zajednice, wegov bi polo`aj bio vrlo
te`ak i vodio bi borbu sa vrlo mnogo opasnosti; ovako, rascepkan u vi{e
dr`ava, a i u tim samim dr`avama rasto~en u vi{e jedinica, ~esto quto
zava|enih, on je s vrlo malo zaustavqawa i{ao u otvorenu propast.