Herman Hese

Narcis i Zlatousti

PREVEO: BRANIMIR IVOJINOVI

 I

Pred dvostrukim stubiima koji su nosili polukruni svod na glavnoj kapiji manastira
Marijabrona, kraj samog puta, rastao je jedan kesten, usamljeno edo juga, ko zna kada donesen
ovamo sa nekog hadiluka u Rim, pitomi kesten snanog stabla; njegova okrugla kronja neno se
nadnosila nad put, ispreno disala na vetru, u prolee je kad bi se sve unaokolo ve zelenelo, pa
se ak i manastirski orasi zaodeli crvenkastim mladim liem jo dugo oklevala da razvije
pupoljke, pa bi onda, u vreme kad su noi najkrae, iz lisnatih bokora poterala bledunjave, beliasto-
zelene zrake svojih neobinih cvetova, to miriu tako opominjui, tako obespokojavajui oporo i
snano; a u oktobru, kad su voe i groe ve pobrani, jesenji vetar bi iz zautele kronje obarao
bodljikave plodove koji nekih godina nisu ni stizali da sazru pa bi se oko njih otimali
manastirski aci, a subprior Gregor, poreklom iz Italije, pekao bi ih u svojoj sobi na vatri u kaminu.
Kronja lepoga drveta je neobino i neno umorila nad ulazom u manastir, kao osetljiv i pomalo
zimljiv gost iz nekog drugog predela, potajno srodan sa vitkim pearskim dvostrukim stubiima na
portalu i sa kamenim nakitom prozorskih lukova, pervaza i stubova, i ljudi iz romanskih i latinskih
strana su ga voleli, a domai zijali u njega kao u tuinca.
Ispod tog stranog drveta proli su ve mnogi narataji manastirskih aka; sa tablicama za pisanje
pod mikom, u avrljanju, smehu, igri, prepirci, ve prema godinjem dobu bosonogi ili obuveni, sa
cvetom u ustima, sa orahom izmeu zuba ili sa snenom grudvom u ruci. Neprestano su dolazili novi,
svakih nekoliko godina su lica bila druga, veinom slina meusobno: plave i upave kose. Neki bi
se zadrali u manastiru, postajali iskuenici, postajali kalueri, postrigli bi kosu, nosili mantiju
potpasanu konopcem, itali knjige, uili deake, starili, umirali. Druge su, kad bi im prole ake
godine, odvodili roditelji u viteke zamkove, u trgovake i zanatlijske domove, pa bi se tako
rasprili po svetu i bavili se svojim igrama i zanatima, ponekad bi se kao odrasli ljudi vraali da
posete manastir, dovodili bi sinove fratrima da ih ue, za trenutak bi nasmeeni i zamiljeni dizali
pogled ka kestenovom drvetu, pa opet iezavali. U elijama i dvoranama manastira, meu okruglim
tekim prozorskim lukovima i snanim dvostrukim stubovima od crvenog kamena, ivelo se,
poduavalo, studiralo, gazdovalo, vladalo; razliite umetnosti i nauke ovde su se nego vale i primale
u naslee s jednog narataja na drugi, pobone i svetovne, jasne i mutne. Pisane su i tumaene knjige,
izmiljani sistemi, skupljani spisi starih pisaca, bojeni rukopisi sa slikama, negovana je vera u
narodu, ismevana vera naroda. Uenost i pobonost, bezazlenost i prepredenost, mudrost jevanelja i
mudrost Grka, bela i crna magija, od svega je ovde uspevalo poneto, za sve je bilo mesta; bilo je
mesta za usamljenitvo i pokoru kao i za druevnost i blagovanje; od linosti ovog ili onog opata i od
ove ili one vladajue struje vremena zavisilo je da li e pretezati i preovlaivati jedno ili drugo.
Neko vreme bi manastir bio uven i poseen zbog svojih isterivaa avola i znalaca zlih duhova,
neko vreme zbog izvrsne muzike, neko vreme zbog nekog svetog oca koji je isceljivao i inio uda,
neko vreme zbog orbi od tuke i pateta od jelenske digerice, u svako vreme zbog poneeg. A uvek
se meu gomilom kaluera i aka, pobonih i labavih, ispoenih i gojaznih, uvek se meu mnogima
to su tu dolazili, iveli i umirali, nalazio i poneko izdvojen i naroit, neko koga su svi voleli ili ga se
svi bojali, neko ko se inio izabran, neko o kome su ljudi potom dugo priali, pa i onda kad su mu
ve pozaboravljali savremenike.
I sada su se u manastiru Marijabronu nalazila dva izdvojena i naroita oveka, jedan stari i jedan
mladi. Meu mnogom braom koja su u rojevima plavila spavaonice, crkve i kolske uionice,
nalazila su se dvojica za koje je svako znao, na koje je svako pazio. Stari je bio opat Danijel, a mladi
pitomac Narcis, koji je tek nedavno poeo svoje iskuenitvo, ali su ga, zbog izuzetne darovitosti,
uprkos svim obiajima, ve uzeli za uitelja, prvenstveno grkog jezika. Njih dvojica, opat i
iskuenik, bili su vane linosti u manastiru, na njih se motrilo, izazivali su radoznalost, i ostali su im
se divili, zavideli im, a kriom ih i ogovarali.
Opata je veina volela, on nije imao neprijatelja, bio je pun dobrote, pun jednostavnosti, pun
skruenosti. Jedino su manastirski uenjaci u svoju ljubav uplitali i malo snishodljivosti; jer opat
Danijel je moda bio i svetac, ali naunik ipak nije bio. Njemu je bilo svojstveno ono priprosto
ponaanje koje nije nita drugo do mudrost; ali njegovo znanje latinskog bilo je oskudno, a grki
uopte nije znao.
Nekolicina onih koji su se katkad pomalo podsmevali opatovoj priprostoj prirodi bili su utoliko
vie oarani Narcisom, udom od deaka, lepim mladiem koji je elegantno govorio grki, mladiem
sa besprekornim vitekim ponaanjem, sa mirnim, prodornim mislilakim pogledom i tankim, lepo i
strogo ocrtanim usnama. to je tako divno znao grki, to su kod njega voleli naunici. to je bio tako
plemenit i otmen, to su kod njega voleli gotovo svi, mnogi su bili zaljubljeni u njega. to je bio toliko
miran, to je toliko vladao sobom i to je imao tako utivo ponaanje, to su mu neki zamerali.
I opat i iskuenik, svaki na svoj nain, snosili su sudbinu izabranika, vladali na svoj nain, patili
na svoj nain. Obojica su oseala da su meusobno blii i da ih onaj drugi vie privlai od svih
ostalih manastirskih itelja; pa ipak se nisu pribliili jedan drugom, ipak nisu oseali toplinu jedan
kraj drugog. Opat je prema mladiu postupao sa najveom briljivou, sa najveim obzirom, brinuo
se za njega kao za retkog, nenog, moda ugroenog brata. Mladi je svaku zapovest, svaki savet,
svaku pohvalu opatovu primao sa savrenim dranjem, nikad nije protivreio, nikad se nije ljutio, i
ako je opatov sud o njemu bio taan i ako je njegov jedini porok bila oholost, onda je udesno znao
da skriva taj porok. Protiv njega se nita nije moglo rei, bio je savren, sve je nadmaivao. Samo
to, osim naunika, nije bilo mnogo onih koji su mu postali istinski prijatelji, samo to ga je njegova
otmenost okruavala kao leden vazduh.
Narcise, ree mu opat jednom posle ispovesti, priznajem da sam kriv zbog jednog otrog suda
o tebi. esto sam te smatrao oholim, i moda sam ti time nanosio nepravdu. Ti si veoma sam, mladi
brate, ti si usamljen, ima oboavalaca, ali prijatelja nema. Voleo bih da imam povoda da te katkad
prekorim; ali povoda nema. Voleo bih da se ponekad ponaa neuljudno, to mladii u tvom dobu
inae lako ine. Ali ti nikad nisi neuljudan. Katkada me pomalo obuzme briga zbog tebe, Narcise.
Mladi die svoje crne oi prema starcu.
Veoma bih eleo, milostivi oe, da vam ne zadajem brigu. Sasvim je moguno da sam ohol,
milostivi oe. Molim vas da me kaznite zbog toga. Meni i samom s vremena na vreme doe elja da
se kaznim. Poaljite me u neku isposniku eliju u divljini, oe, ili mi naredite da obavljam grube
poslove.
I za jedno i za drugo si suvie mlad, dragi brate, ree opat. Osim toga, ti si u visokom stepenu
vian jezicima i miljenju, sine moj; kad bih ti naloio da vri grube poslove, to bi znailo traenje
ovih Bojih darova. Ti e verovatno postati uitelj i naunik. Zar to i sam ne eli?
Oprostite, oe, ja ne umem ba tano da kaem koje su moje elje. Uvek u uivati u naukama;
zar bi i moglo drukije biti? Ali ne verujem da e nauke ostati moje jedino podruje. Ta ne moraju
uvek elje biti ono to odreuje sudbinu i poslanje nekog oveka, nego neto drugo, predodreeno.
Opat s panjom stade sluati i uozbilji se. No ipak mu se na starom licu vide osmeh kad je rekao:
Koliko sam ja upoznao ljude, svi smo mi pomalo skloni, naroito u mladosti, da provienje
zamenjujemo sa eljama, i obrnuto. Ali reci mi, poto veruje da unapred zna svoje odreenje, koju
re o tome. ta misli, za ta si ti predodreen?
Narcis napola sklopi svoje tamne oi, te iezoe pod dugim crnim trepavicama. utao je.
Govori, sine moj, opomenu ga opat posle dugog ekanja. Tihim glasom i oborenih oiju, Narcis
poe da govori.
Verujem da znam, milostivi oe, da sam pre svega predodreen za manastirski ivot. Ja u, tako
verujem, postati kaluer, zatim svetenik, zatim subprior a moda i opat. Ne verujem to stoga to tako
elim. Moja elja ne stremi ka zvanjima. Ali ta zvanja e mi biti stavljena u dunost.
Dugo su obojica utala.
Zato to veruje? upita starac oklevajui. Kakva li je to osobina u tebi, osim uenosti, koja
progovara kroz to verovanje?
To je osobina, ree Narcis polako, da imam izvesno oseanje za vrstu i za namenu ljudi,
oseanje ne samo u pogledu sebe, ve i u pogledu ostalih. Ova osobina primorava me da ostalima
sluim na taj nain to u vladati njima. Da nisam roen za manastirski ivot, morao bih postati sudija
ili dravnik.
Moe biti, ree opat klimnuvi glavom. Da li si na kom primeru pokuao svoju sposobnost da
sagleda ljude i njihove sudbine?
Prokuao sam je. Da li si spreman da mi navede neki primer? Spreman sam.
Dobro. Poto ne bih eleo da zalazim u tajne nae brae bez njihovog znanja, moda bi mi
mogao rei ta se tebi ini da zna o meni, o tvom opatu Danijelu." Narcis die kapke i pogleda opatu
u oi.
,Da li je to zapovest, milostivi oe?
Zapovest.
Teko mi je da o tome govorim, oe.
I meni je teko, mladi brate, da te nateram da govori. Pa ipak to inim. Govori!
Narcis obori glavu i apui poe: Ja o vama ne znam mnogo, potovani oe. Znam da ste Boji
sluga i da bi vam bilo milije da uvate koze ili da u nekoj usamljenoj isposnikoj eliji udarate u
malo zvono i da sluate ispovesti seljaka no da upravljate velikim manastirom. Znam da naroitu
ljubav gajite prema svetoj Bogorodici i da se njoj ponajvie molite. Ponekad se molite da grke i
ostale nauke koje se neguju u ovom manastiru ne nanesu pometnju i opasnost duama vaih tienika.
Ponekad se molite da vas ne izda strpljenje prema subprioru Gregoru. Ponekad se molite da vam
samrtni as bude blag. I verujem, biete uslieni i blago ete poinuti.
U opatovom sobiku za razgovor zavlada tiina. Najzad starac poe da govori.
Ti si zanesenjak i javljaju ti se privienja", ree blagonaklono sedi duhovnik. I pobona i
prijatna privienja mogu obmanuti; ne veruj u njih, kao to ni ja u njih ne verujem. Moe li videti,
brate zanesenjae, ta ja u dui mislim o svemu tome?"
Mogu videti, oe, da vi o tome mislite veoma blagonaklono. Vi mislite ovako: 'Ovaj mladi
uenik je pomalo ugroen, dolaze mu privienja, moda je odvie razmiljao. Mogao bih mu, moda
odrediti pokoru, to mu ne bi kodilo. Ali i sam u primiti na sebe pokoru koju mu odredim. Eto to
vi mislite u ovom asu.
Opat ustade, pa osmehujui se dade iskueniku rukom znak da se oprosti.
Dobro, dosta sad, rekao je. Ne uzimaj svoja privienja odve ozbiljno, mladi brate; Bog od
nas zahteva i drugo ta a ne samo da imamo privienja. Pretpostavimo da si jednom starom oveku
laskao obeavajui mu laku smrt. Pretpostavimo da je taj stari ovek za trenutak sa zadovoljstvom
sluao to obeanje. A sad da se manemo toga. Oitae jedne brojanice, sutra po jutrenju, i to e ih
oitati skrueno i predano, a ne povrno, a i ja u to isto uiniti. Idi sad, Narcise, dosta je bilo
prianja.
Drugom prilikom opat Danijel imao je da raspravi spor izmeu najmlaeg fratra nastavnika i
Narcisa, koji se nisu mogli sloiti oko jedne take u nastavnom planu: Narcis je sa velikim arom
navaljivao da se uvedu izvesne izmene u nastavi, a i potkrepljivao je to ubedljivim razlozima; otac
Lorenc, meutim, usled izvesne surevnjivosti nije hteo da pristane na to, i posle svakog njihovog
razgovora nastupali bi dani ozlojeenog utanja i durenja, dok Narcis, oseajui da je u pravu, ne bi
iznova podenuo stvar. Najzad otac Lorenc ree, pomalo uvreeno: E pa, Narcise, da prekratimo
nau prepirku. Tebi je dobro poznato da je na meni da odluujem a ne na tebi, ti nisi moj kolega ve
moj pomonik i duan si da mi se potini. Ali poto ta stvar tebi izgleda toliko vana, i poto sam ja
nad tobom samo po inu, ali ne i po znanju i po darovitosti, to ne elim da donesem odluku sam, nego
emo sve ovo izneti naem ocu opatu i prepustiti njemu da odlui. Tako i uinie, i opat Danijel
strpljivo i ljubazno saslua prepirku dvojice naunika o njihovim shvatanjima gramatike nastave.
Poto su obojica iscrpno prikazala i obrazloila svoja miljenja, starac ih veselo pogleda, zavrte
malo sedom glavom i ree: Draga brao, vi svakako ni jedan ni drugi ne verujete da se ja u te stvari
razumem koliko i vi. Pohvalno je od Narcisa to mu je kola toliko na srcu i to tei da pobolja
nastavni plan. Ali ako je njegov pretpostavljeni drugog miljenja, onda Narcis ima da uti i da slua,
a nikakvo poboljanje nastave ne bi vredelo kad bi se zbog njega u ovom domu poremetili red i
poslunost. Korim Narcisa to nije umeo da popusti. A vama dvojici mladih naunika elim da nikad
ne oskudevate u pretpostavljenima koji su gluplji od vas; protiv oholosti nema nieg boljeg. S tom
dobroudnom alom otpustio ih je. Ali nipoto nije zaboravio da sledeih dana motri da li izmeu
oba uitelja opet vlada sloga.

A onda se pojavilo jedno novo lice u manastiru, koji je toliko lica video kako dolaze i odlaze, no
to novo lice nije spadalo u ona koja se ne primeuju i koja se brzo zaboravljaju. Bio je to mladi
koga je otac ve odavno prijavio, i koji je stigao jednog prolenog dana, s namerom da ui u
manastirskoj koli. Mladi i njegov otac vezae konja za kesten, a kroz portal im kljuar izie u
susret.
Deak die pogled uz jo neprolistalo drvo. Ovakvo drvo, ree, nikad jo nisam vidio.
Krasno, neobino drvo! Ba me zanima kako li se zove."
Otac, postariji gospodin zabrinuta i pomalo iskrivljena lica, ne obrati panju na deakove rei.
Ali kljuar, kome se deak odmah svideo, odgovori mu i obavesti ga. Mladi mu ljubazno zahvali,
prui mu ruku i ree: Ja se zovem Zlatousti i treba ovde da idem u kolu. Kljuar mu se
blagonaklono osmehnu, a onda poe ispred pridolica kroz portal, pa uz iroke kamene stepenice, i
Zlatousti stupi u manastir bez strepnje, sa oseanjem da je na ovom mestu sreo ve dva bia kojima
moe biti prijatelj: drvo i kljuara.
Doljake je najpre primio upravnik kole, a predvee i sam opat. Otac, carski inovnik, obojici
predstavi svoga sina Zlatoustog, a oni ga pozvae da neko vreme bude gost njihovog doma. Ali on je
zamolio da se gostinskim pravom koristi samo jednu no, izjavljujui da e sutra morati da otputuje
natrag. Kao poklon je ponudio manastiru jednoga od svoja dva konja, i kalueri primie taj dar.
Razgovor sa duhovnicima tekao je utivo i hladno; ali i opat i upravnik kole su sa radou gledali na
Zlatoustog, koji je smemo utao. Odmah im se svideo taj lepukasti neni deak. Oca su sutradan bez
aljenja pustili da ode, a sina su zadrali sa zadovoljstvom. Poto su ga predstavili uiteljima,
dodelili su mu krevet u akoj spavaonici. Zlatousti se s potovanjem i tuna lica oprostio sa svojim
ocem, a potom je stajao i gledao ga kako odmie na konju, sve dok izmeu ambara i vodenice nije
nestao kroz usku zasvedenu kapiju spoljanjeg manastirskog dvorita. Kad se okrenuo, na dugim
plavim trepavicama visila mu je suza; no utom ga je ve i kljuar srdano potapao po ramenu.
Mladi gospodiiu, ree on teei ga, nemoj tugovati. Veina s poetka malice tuguje za
zaviajem, za roditeljima, za braom i sestrama. Ali brzo e videti: i ovde se moe iveti, i to ne
loe.
Hvala, brate kljuaru, ree deak. Ja nemam ni brae ni sestara, a ni majke, imam samo oca.
No, ovde e nai drugove, i nauku, i muziku i nove igre za koje jo ne zna, i razne druge stvari,
videe ve. A ako ti zatreba neko ko ti eli dobra, samo doi k meni."
Zlatousti mu se osmehnu. Oh, veoma vam zahvaljujem. Ako ba elite da me neim obraujete,
onda mi, molim vas, uskoro pokaite gde se nalazi na konji koga je moj otac ovde ostavio. eleo
bih da ga pozdravim i da vidim da li je i njemu dobro.
Kljuar ga odmah povede sa sobom i odvede ga u konjunicu pored ambara. Onde se, u toplom
polumraku, oseao otar zadah na konje, na balegu i na jeam, i Zlatousti u jednoj pregradi vide
mrkova koji ga je doneo ovamo. Konj ga je ve bio poznao i isteglio glavu prema njemu, i on mu
obvi ake oko vrata, prisloni obraz uz njegovo iroko elo, poprskano belim pegama, i stade ga neno
milovati i aputati mu na uvo: Pomozi bog, Zvezdane, konjiu moj, junaino moja, jesi li dobro?
Voli li me jo? Daju li ti da jede? Misli li jo na nau kuu? Zvezdane, konje moje drago, ba je
dobro to si ostao, esto u dolaziti da vidim kako si. Pa iz zarukavlja izvue pare hleba koje je
sauvao od doruka, stade ga lomiti i davati konju da jede. Potom se oprostio sa njim i krenuo za
kljuarem preko dvorita, koje je bilo prostrano kao trnica u nekom velikom gradu i delimino
obraslo lipama. Pred ulazom u sam manastir zahvalio je kljuaru i pruio mu ruku, no onda primeti da
se vie ne sea kuda treba da krene do uionice, mada su mu to jue pokazali, nasmeja se malice i
pocrvene, pa zamoli kljuara da ga odvede, to ovaj rado uini. A zatim je stupio u uionicu, gde je
dvanaestak deaka i mladia sedelo u klupama, i uiteljski pomonik Narcis se okrete.
Ja sam Zlatousti, rekao je, novi uenik.
Narcis ga pozdravi kratko, bez osmeha, pokaza mu jedno mesto u poslednjoj klupi i odmah
nastavi predavanje.
Zlatousti sede. Zaudio se to je video tako mladog uitelja, tek nekoliko godina starijeg od sebe,
i zaudio se i bio duboko obradovan to je video da je ovaj mladi uitelj tako lep, tako otmen, tako
ozbiljan, a pri tom deluje tako dopadljivo i ljupko. Kljuar je bio paljiv prema njemu, opat ga je
primio tako ljubazno, preko u konjunici nalazi se Zvezdan, kao deo zaviaja, a evo sad ovde zatie
ovog zaudo mladog uitelja, ozbiljnog kao da je kakav naunik i otmenog kao da je princ, pa jo sa
ovim uzdranim, hladnim, trezvenim, ubedljivim glasom! Zahvalno je sluao, iako mu u prvo vreme
nije bilo jasno o emu je re. Oseao se prijatno. Doao je dobrim ljudima, koji zasluuju da ih
ovek voli, i on je bio spreman da ih voli i da se trudi da stekne njihovu naklonost. Jutros u postelji,
poto se probudio, oseao se potitenim, a i bio je jo umoran od dugog putovanja, pa nije mogao
zadrati suze dok se opratao sa ocem. Ali sada je sve dobro, bio je zadovoljan. Dugo i neprestano se
zagledao u mladog uitelja, i uivao je posmatrajui njegov miiav, vitak stas, hladno presijavanje
njegovih oiju, njegove zategnute usne, koje su jasno i vrsto oblikovale slogove, njegov nadahnuti,
neumorni glas.
Ali kad se as zavri i kad uenici buno poustajae, Zlatousti se preplaeno tre i pomalo
postieno primeti da je neko vreme spavao. A nije samo on to primetio, nego su to videli i njegovi
susedi u klupi i apatom javili ostalima. Tek to je mladi uitelj izaao iz uionice, drugovi opkolie
Zlatoustog, cimajui ga i gurajui sa svih strana.
Jesi l' se naspavao? upita jedan i isceri se.
Krasan ak! rugao se drugi. Postae divno svetlilo crkve od njega! Na prvom asu pa
zamavao!
Odnesite vru u krevet, predloi neko, i oni ga sa smehom zgrabie za ruke i noge da ga
ponesu.
Ovako trgnut i poplaen, Zlatousti se naljuti; poe da se praaka, trudei se da se oslobodi, a oni
su ga ukali i najzad pustili da padne, i samo ga je jo jedan drao za nogu. On se silovito ote ovome
i baci se na prvoga koji mu je bio na putu i za tili as se upusti u estoku borbu s njim. Protivnik mu
je bio snaan, i svi uagrenih oiju stadoe posmatrati dvoboj. Poto nije podlegao, i poto je
nekoliko puta dobro zakaio pesnicom onog snanog deaka, Zlatousti ve stee prijatelje meu
drugovima, jo pre no to je ijednog meu njima znao po imenu. Ali najednom svi jurnue kao bez
glave, i samo to su se izgubili kad ue otac Martin, upravitelj kole, i stade pred Zlatoustog, koji je
ostao sam. Zaueno je pogledao deaka, ije su plave oi zbunjeno gledale, dok mu je lice bilo
zajapureno i pomalo izubijano.
Ehej, ta je to s tobom? upita on. Ti bee Zlatousti, zar ne? Da ti oni okaenjaci nisu uinili
neto naao?
O, nisu, ree deak, izaao sam s njim na kraj."
S kim to?
Ne znam. Nijednog jo ne poznajem. Jedan se borio sa mnom.
Tako? Je li on poeo?
Ne znam. Ne, ini mi se da sam ja prvi navalio. Ismevali su me, pa sam se naljutio.
E pa, lepo si poeo, mladiu moj. Dakle, utuvi dobro: ako jo jednom ovde u uionici zapodene
tuu, kazna ti ne gine. A sad pouri da stigne na veeru, hajdac!
Zlatousti postieno pohita iz uionice, uz put se trudei da prstima raspravi razbaruenu
svetloplavu kosu, dok je otac Martin gledao za njim i osmehivao se.
Zlatousti je i sam smatrao da je njegov prvi postupak u ovom manastirskom ivotu veoma
neuljudan i budalast; prilino utueno je otiao da trai svoje drugove, i naao ih je za veerom. Ali
oni su ga doekali s panjom i blagonaklono, pa se viteki pomirio sa svojim neprijateljem, i od toga
asa je osetio da je dobro primljen u ovome krugu.
 II

Meutim, iako se sa svima sprijateljio, pravoga prijatelja ipak nije tako brzo naao; meu
njegovim kolskim drugovima nije bilo nijednoga prema kome bi oseao neku naraitu bliskost ili
ak naklonost. Oni su se, meutim, zaudili kad su u okretnom pesniaru, koga su bili skloni da
smatraju za dopadlijvog kavgadiju, otkrili veoma miroljubivog kolegu, koji je, kanda, pre teio za
slavom uzornog aka. Dva su oveka u manastiru privlaila Zlatoustovo srce, dva oveka su mu se
sviala, o njima je stalno razmiljao i prema njima oseao divljenje, ljubav i strahopotovanje: opat
Danijel i uiteljski pomonik Narcis. Opata je gotovo smatrao za sveca; njegova jednostavnost i
dobrota, njegov jasan, brian pogled, njegov nain da zapoveda i vlada skrueno kao da obavlja
kakvu slubu, njegovi dobri tihi pokreti, sve ga je to snano privlailo. eleo je da postane lini sluga
ovog pobonog oveka, da se, sluajui i sluei, stalno nalazi oko njega, da mu svoj deaki nagon
za odanou i potinjavanjem prinosi kao trajnu rtvu, uei se od njega istom, plemenitom,
svetakom ivotu. Jer Zlatoustov naum je bio ne samo da zavri manastirsku kolu nego, ako je
mogue, i da sasvim i zauvek ostane u manastiru i svoj ivot posveti Bogu; to je bila njegova volja, to
je bila elja i zapovest njegova oca, a tako je svakako i sam Bog odredio i zahtevao. Iako, izgleda, to
niko nije primeivao na lepom, ozarenom deaku, ipak je na njemu leao teret, teret porekla, tajna
namenjenost kajanju i rtvovanju. Ni opat to nije video, iako mu je Zlatoustov otac poneto
nagovestio i jasno izrazio elju da njegov sin zauvek ostane u manastiru. Na Zlatoustovom roenju
kao da je leala neka potajna ljaga, kao da se preutkivalo neto to zahteva oka javan je. Ali otac se
nije naroito svideo opatu, pa je ovaj njegovim reima i elom njegovom pomalo uobraenom
ponaanju suprotstavio utivu hladnou i nije pridao veliki znaaj njegovim nagovetajima.
Onaj drugi ovek koji je probudio Zlatoustovu ljubav video je otrije i slutio vie, ali on se drao
povueno. Narcis je sasvim jasno video kakva mu je divna zlatna ptica doletela. On, usamljen u
svojoj otmenosti, odmah je u Zlatoustom naslutio srodno stvorenje, iako je ovaj po svemu izgledao
suprotan njemu. Koliko je Narcis bio mrkoput i mrav, toliko je Zlatousti bio svetao i bujan. Koliko
je Narcis izgledao mislilac, onaj koji ralanjava stvari, toliko je Zlatousti izgledao sanjalica i
detinja dua. Ali te suprotnosti natkrivljavalo je neto zajedniko: obojica su bila otmena, obojicu su
vidne sposobnosti i obeleja izdvajali od ostalih, i obojicu je sudbina sa posebnom opomenom
ispratila na put.
Narcis se vatreno zanimao za ovu mladu duu, ije je osobine i sudbinu brzo sagledao. Zlatousti
se sa arom divio svom lepom, nadmono pametnom uitelju. Ali Zlatousti je bio snebivljiv; jedini
nain kojim se sluio da stekne Narcisovu naklonost bio je taj to se do premora trudio da bude
paljiv i vredan uenik. I nije ga samo snebivljivost zadravala. Zadravalo ga je i izvesno oseanje
da Narcis za njega predstavlja opasnost. Nije mu ideal i uzor u isti mah mogao biti i dobri, skrueni
opat, i premudri, ueni, otroumni Narcis. Pa ipak je svim duevnim silama svoje mladosti teio za
oba ideala, koji su bili nespojivi. esto je patio zbog toga. Prvih meseci svoga akovanja Zlatousti
se ponekad oseao tako pometen u srcu i rastrgnut na razne strane da ga je hvatalo snano iskuenje
da pobegne ili da u ophoenju sa drugovima iskali svoju muku i svoj unutranji bes. esto bi se u
njemu, dobroudnom inae, zbog bilo kakvog beznaajnog zadirkivanja ili ake drskosti odjednom
toliko rasplamsali jarost i ljutina da je samo sa krajnjim naporom uspevao da se uzdri i da se utke
okrene, sklopljenih oiju i mrtvaki bled. Onda bi poao u konjunicu do konja Zvezdana, prislanjao
glavu uz njegov vrat, ljubio ga, plakao pored njega. Patnja mu se tako postepeno pojaala i postala
primetna. Obrazi su mu se izduili, pogled ugasio, sve redi je bio njegov smeh koji su svi voleli.
On sam nije bio svestan onoga to se dogaa u njemu. Njegova iskrena elja i namera bila je da
bude dobar uenik, da ga brzo prime za iskuenika, pa onda da postane poboan, tih sabrat ostalih
kaluera; verovao je da sve njegove sile i sposobnosti streme ka tom pobonom blagom cilju, o
drugim stremljenjima nita nije znao. Kako se stoga zaudio i rastuio kad je bio prinuen da uvidi da
je ovaj jednostavni i lepi cilj tako teko postii. Kako je obeshrabreno i s nevericom ponekad u sebi
opaao sklonosti i stanja koji su bili za osudu: rasejanost i bezvoljnost prilikom uenja, sanjarenje i
matanje ili pospanost na asovima, opiranje i nenaklonost prema uitelju latinskog, razdraljivost i
jarosno nestrpljenje prema drugovima. A najvie ga je zbunjivalo to to njegova ljubav prema
Narcisu nikako nije htela da se uskladi sa njegovom ljubavlju prema opatu Danijelu. Pri tom je
ponekad verovao kako s najprisnijom izvesnou osea da i Narcis njega voli, da se zanima za njega
i da ga oekuje.
Narcisove misli su se bavile deakom mnogo vie no to je ovaj pretpostavljao. On je eleo da
mu ovaj lepi, vedri, mili mladi postane prijatelj, slutio je u njemu svoju suprotnost i svoju dopunu,
eleo je da ga prigrli, da ga povede, prosvetli, razvije i dovede do cvetanja. Ali on se uzdravao.
inio je to iz mnogih razloga, a gotovo svih je bio svestan. Pre svega ga je vezivala i sputavala
odvratnost koju je oseao prema onim ne retkim uitelj ima i kaluerima to su se zaljubljivali u
uenike ili iskuenike. esto je i sam sa gaenjem oseao kako na njemu poudno poivaju oi
starijih mukaraca, esto je s nemim protivljenjem presretao njihove ljubaznosti i laskavo ulagivanje.
Sad ih je bolje shvatao i za njega je bilo primamljivo da voli lepukastog Zlatoustog, da izaziva
njegov mili smeh, da ga rukom neno miluje po svetloplavoj kosi. Ali on to ne bi nikad uinio,
nikada. Osim toga, on se kao uiteljski pomonik, koji je zauzimao poloaj uitelja a ipak nije imao
njegovo zvanje ni ugled, bio navikao na osobitu opreznost i budnost. Navikao se da se sa onima koji
su svega nekoliko godina bili mlai od njega ophodi kao da je dvadeset godina stariji, navikao se da
sebi strogo zabranjuje svako povlaivanje nekog aka, da prisiljava sebe da bude izuzetno pravian
i briljiv prema svakom ueniku koji mu se nije sviao. Njegova sluba je bila sluba duha, njoj je
bio posveen njegov strogi ivot, i jedino je potajno, u trenucima kad ga niko nije mogao videti,
dozvoljavao sebi da uiva u sujeti, u tome to neto bolje zna i to je pametniji. Ne, makar
prijateljstvo sa Zlatoustim bilo jo mnogo primamljivije, ono je predstavljalo opasnost, i on nije
smeo dozvoliti da to prijateljstvo dotakne sr njegovog ivota. Sr i smisao njegovog ivota bili su u
sluenju duhu, sluenju rei, bili su u tihom, nadmonom, line koristi lienom voenju njegovih aka
i ne samo njegovih aka ka uzvienim duhovnim ciljevima.
Godinu dana i due je ve Zlatousti bio manastirski ak u Marijabronu, stotinu puta se ve pod
lipama u dvoritu i pod lepim kestenovim drvetom igrao sa drugovima akih igara, utrkivao se, jurio
za loptom, igrao se razbojnika, uestvovao u grudvanju; sad je bilo prolee; ali Zlatousti je bio
umoran i oseao se boleljiv, esto je imao glavobolju, i u koli ga je stajalo napora da ostane budan
i paljiv.
Tada mu se jedne veeri obrati Adolf, onaj uenik sa kojim se tukao pesnicama kad ga je prvi put
sreo, a sa kojim je ove zime poeo da izuava Euklida. To je bilo posle veere, za vreme slobodnog
sata, kada je bilo dozvoljeno igranje po hodnicima, askanje u akim sobama a i etanje po
spoljanjem manastirskom dvoritu.
Zlatousti, ree on, vukui ga za sobom niza stepenice, hteo bih da ti ispriam neto, neto
veselo. Ali ti si uzoran deak i eli, nema sumnje, da jednom postane biskup zato mi prvo daj
re da e biti drug i da me nee odati uiteljima.
Zlatousti mu smesta dade re. Postojala je manastirska ast i postojala je aka ast, i te dve asti
su se ponekad sukobljavale, znao je on to; ali nepisani zakoni su, kao i svuda, bili jai od pisanih, i
on se nikada, dok je uenik, ne bi usprotivio da se pokori zakonima i shvatanjima asti ake
zajednice.
Adolf ga apuui izvede kroz portal, pa pod drvee. Ima ovde, priao je, nekoliko dobrih,
smelih drugova, meu koje i on spada, i oni su od ranijih generacija preuzeli obiaj da se s vremena
na vreme sete da nisu kalueri i da ponekad uvee napuste manastir i odu u selo. To je, govorio je,
zabava i pustolovina koju nijedan pristojan ovek ne izbegava; a tokom noi e se vratiti.
Ali onda je kapija zakljuana, primeti Zlatousti.
Naravno, razume se da je zakljuana, ree Adolf: pa to ba i jeste najzabavnije u celoj stvari. Ali
oni znaju da tajnim putem neprimeeno uu u manastir, nije im to prvi put.
Zlatousti se priseti. Imao je ve prilike da uje izraz ii u selo, pod tim su se podrazumevali
noni izleti pitomaca na razna potajna uivanja i pustolovine, i to je manastirski zakon zabranjivao
pod pretnjom teke kazne. On se uplai. Ii u selo, to je bio greh, to je bilo zabranjeno. Ali dobro
je shvatao da je u oima pristojnih ljudi taj opasni postupak upravo stoga mogao spadati u aku
ast, i da predstavlja izvesno priznanje biti pozvan na tu pustolovinu.
Najvie je eleo da odbije, pa da pohita natrag i legne u postelju. Bio je strano umoran i oseao
se vrlo jadno, glava ga je bolela celo popodne. Ali pomalo se stideo pred Adolfom. A ko zna, moda
e tamo napolju, u toj pustolovini, biti neeg lepog i novog, neto usled ega e moi da zaboravi
glavobolju i otupelost i sve nevolje. To je izlet u svet, dodue potajan i zabranjen, izlet kojim se nee
moi naroito diiti, ali koji e, moda, ipak doneti neko izbavljenje, neki doivljaj. Stajao je
oklevajui, dok ga je Adolf nagovarao, i najednom se nasmejao i pristao.
Neprimeeno se sa Adolfom iskrao pored lipa i nestao u prostranom, ve mranom dvoritu, ija
je spoljna kapija u to vreme ve bila zatvorena. Drug ga odvede u manastirsku vodenicu, a tu im je,
po sumraku i uz stalnu lupu tokova, lako polo za rukom da ih niko ne vidi i ne uje dok su se
provlaili. Kroz jedan prozor dospeli su, ve po mrklom mraku, na neku vlanu i klizavu gomilu
dasaka, odakle su jednu morali da izvuku i prebace preko potoka da bi mogli prei. A onda su se
nali napolju, na drumu koji se nejasno belasao i gubio u crnoj umi. Sve je ovo bilo uzbudljivo i
tajanstveno i veoma se svidelo deaku.
Na ivici ume nalazio se ve jedan njihov drug, Konrad, a poto su podue ekali, dotapka jo
jedan, dugaki Eberhard. Mladii pooe uetvoro kroz umu; vie njihovih glava leprale su none
ptice, izmeu tihih oblaka treptalo je nekoliko zvezda blistavo-vlanim sjajem. Konrad je brbljao i
zbijao ale, ponekad bi se i ostali nasmejali, ali nad svima je ipak lebdelo neko sveano nono
oseanje, puno strepnje, i srca su im bre kucala.
Po izlasku iz ume, nakon nepunog sata, dospee u selo. U njemu su, kanda, svi spavali, niski
zabati su se belasali, promreani tamnim kosturima greda, a svetlosti nigde nije bilo. Adolf poe
napred, pa unjajui se utke obioe nekoliko kua, preskoie preko jedne ograde i upadoe u neku
batu, a onda pooe po mekoj zemlji leja, spotakoe se o stepenice i zaustavie se pred zidom jedne
kue. Adolf zakuca na prozorski kapak, saeka, jo jednom zakuca, i iznutra se zau kretanje, a ubrzo
potom zatrepta i svetlost, kapak se otvori i oni jedan za drugim uoe unutra, u neku kuhinju sa crnom
badom i zemljanim podom. Na ognjitu je stajala mala uljana svetiljka, iji je tanak fitilj goreo
slabim, lelujavim plamikom. U kuhinji se nalazila jedna devojka, neka mrava seoska slukinja, i
pruala ruku pridolicama, a iza nje se iz mraka pojavila i druga, sasvim mlada, sa dugim crnim
kikama. Adolf izvadi poklone, polovinu belog manastirskog hleba i jo neto u kesi od hartije;
Zlatousti je pretpostavljao da je to malice ukradenog tamnjana, ili voska od svea ili neto slino.
Ona mlada sa kikama poe napolje, pipajui po mraku proe kroz vrata, dugo se zadra i najzad se
vrati nosei siv glineni krak na kome je bio naslikan plav cvet, i dade ga Konradu. Ovaj se napi pa
ga prui dalje, te svi otpie pomalo; bila je to jaka jabukovaa.
Onda posedae, oskudno obasjani plamenom svetiljke, devojke na male tvrde tronoce a aci oko
njih po tlu. Govorili su apuui, s vremena na vreme pili jabukovau, a Adolf i Konrad su vodili
glavnu re. Katkad bi neko ustao i pomilovao onu mravu po kosi i potiljku i aputao joj na uvo; malu
nisu dirali. Ona visoka je, mislio je Zlatousti, verovatno sluavka, a ova lepukasta mala gazdina
erka. To je, uostalom, bilo svejedno i nita ga se nije ticalo; jer je reio da nikad vie ne dolazi
ovamo. Potajno iskradanje i nona etnja kroz umu, to je bilo lepo, to je bilo neobino, uzbudljivo,
tajanstveno a ipak nimalo opasno. To je, dodue, bilo zabranjeno, ali prekravanje zabrane nije
odve titalo savest. Ovo ovde, meutim, ova nona poseta devojkama, ovo je bilo ne samo
zabranjeno ve i neto vie, on je oseao da je to greh. Za ostale je, moda, i to bio samo mali
nestaluk, ali ne i za njega; njemu, koji je bio svestan da je namenjen monakom ivotu i isposnitvu,
nije bilo dozvoljeno da se igra sa devojkama. Ne, nikada vie nee poi s njima. Ali srce mu je
snano i plaljivo tuklo u polumraku siromane kuhinje.
Njegovi drugovi su pred devojkama izigravali junaine i pravili se vani upliui u razgovor
latinske reenice. Sluavka je, reklo bi se, svoj trojici bila naklonjena, i oni su joj se s vremena na
vreme pribliavali i kratko je i nespretno milovali, idui u svojoj nenosti najvie do ponekog
plaljivog poljupca. Izgleda da su tano znali ta im je ovde dozvoljeno. A poto se ceo razgovor
morao voditi apatom, u tom prizoru je zapravo bilo neeg smenog, ali Zlatousti nije tako oseao.
On je tiho sedeo uuren na tlu i nepomino gledao u plamiak svetiljke, ne dajui ni glasa od sebe.
Ponekad bi pomalo enjivim pogledom ispod oka spazio poneto od onog meusobnog milovanja.
Ukoeno je gledao preda se. Meutim, najradije ne bi posmatrao nita drugo do onu malu s kikama,
ali upravo to je zabranjivao sebi. No kad god bi mu volja popustila i kad bi mu pogled zalutao ka
tihom, milom devojakom licu, neminovno bi zatekao njene tamne oi prikovane za njegovo lice;
piljila je u njega kao opinjena.
Proao je moda jedan sat nikada Zlatousti nije doiveo tako dugaak sat i onda se rei i
nenosti uenika iscrpee, zavlada tiina, i svi su sedeli pomalo zbunjeno; Eberhard poe da zeva.
Tad ih slukinja opomenu da pou. Svi poustajae, svi pruie ruku slukinji, Zlatousti poslednji.
Potom svi pruie ruku mladoj devojci, Zlatousti poslednji. Zatim Konrad prvi pree preko prozora,
za njim Eberhard i Adolf. Kad i Zlatousti kroi preko prozora, oseti kako ga neka ruka zadrava za
rame. Nije se mogao zaustaviti; tek kad je napolju stao na zemlju, okrenuo se oklevajui. Kroz prozor
se naginjala mlada devojka s kikama.
Zlatousti! apnu ona. On se zaustavi.
Hoe li doi ponovo? upita ona. Njen bojaljivi glas inio se kao puki daak.
Zlatousti zavrte glavom. Ona isprui obe ruke, uhvati ga za glavu, i on na slepoonicama oseti
njene tople sitne ake. Duboko se nagnula, sve dok joj se tamne oi ne naoe tik pred njegovima.
 Doi opet! proapta ona, i usne joj detinjskim poljupcem dodirnue njegove.
Brzo je poao za ostalima kroz malu batu, posrui preko leja, udiui miris vlane zemlje i
ubreta; ogrebao je ruku o jedan ruin bun, uzverao se preko ograde i trei za ostalima izaao iz
sela i uputio se ka umi. Nikad vie! govorila je zapovedniki njegova volja. Sutra opet! grcajui
je preklinjalo njegovo srce.
Niko nije sreo ove none ptice, neometano su se vratili u Marijabron, preko potoka, kroz
vodenicu, preko dvorita sa lipama, a odatle su tajnim putevima, po stre jama i kroz prozore
izdeljene stubovima stigli u sam manastir i u spavaonicu.
Ujutru su dugakog Eberharda morali buditi ukama, toliko je vrsto spavao. Svi su na vreme
stigli na jutrenje, na doruak i u uionicu; ali Zlatousti je loe izgledao, toliko loe da ga je otac
Martin upitao da nije bolestan. Adolf ga opomenu pogledom, i on ree da mu nije nita. No za vreme
asa grkog, pred podne, Narcis ga nije isputao iz vida. I on je video da je Zlatousti bolestan, ali
utao je i otro ga posmatrao. Po zavretku asa pozvao ga je k sebi. Da ne bi svratio panju ostalih
uenika, poslao ga je s nekim nalogom u biblioteku. Pa je krenuo onamo za njim.
Zlatousti, rekao je, mogu li ti pomoi? Vidim da si u nevolji. Moda si bolestan. Onda emo te
staviti u postelju i poslaemo ti tanjir orbe kakva se sprema za bolesnike, i au vina. Danas ti glava
nije prijemiva za grki.
Dugo je ekao na odgovor. Bledi deak ga je gledao unezverenim oima, oborio je glavu pa je
opet digao, usne su mu podrhtavale, videlo se da hoe da govori a ne moe. Najednom je klonuo na
jednu stranu, spustio glavu na nalonj za itanje, meu dve male aneoske glave od orahovine koje su
uokviravale nalonj, i grunuo u takav pla da se Narcis zbunio i neko vreme odvraao pogled, pa je
tek onda uhvatio i pridigao deaka koji je grcao.
Da, da, rekao je ljubaznije no to ga je Zlatousti ikada uo da govori, da, amice, plai samo,
uskoro e ti biti bolje. Tako, sedi, ne treba da govori. Vidim da ti je prevrilo; verovatno si se ve
celo jutro upinjao da se dri uspravno, ne dozvoljavajui da se ita primeti; junaki si se trudio u
tome. Plai sad samo, to je najbolje to moe uiniti. Nee? Ve si prestao? Ve si digao glavu? E
pa onda hajdemo u bolesniku sobu, da legne u postelju, i dovee e ti biti ve mnogo bolje. Hodi
samo.
Odveo ga je, obilazei ake odaje, u jednu sobu za bolesnike, u kojoj su se nalazila dva prazna
kreveta, rekao mu da legne u jedan i onda, kad je Zlatousti posluno poeo da se svlai, iziao da ga
upravitelju prijavi kao bolesnog. A i naruio je za njega u kuhinji, kao to je obeao, tanjir orbe i
au bolesnikog vina; ova dva predovoljstva, uobiajena u manastiru, bila su veoma omiljena kod
veine lakih bolesnika.
Zlatousti je leao u bolesnikoj postelji i trudio se da se povrati iz svoje pometnje. Jo pre
jednog asa bi jo moda bio kadar da sebi objasni ta ga je to danas tako neizrecivo umorilo, kakav
li mu je to smrtonosni duevni napor ispraznio glavu i pekao oi. Bio je to nasilan napor, koji se
svakog minuta obnavljao i svakog minuta zavravao neuspehom, napor da zaboravi prolu no
tanije ne no, ne budalasto i lepo izlaenje iz zatvorenog manastira, ne hodanje po umi, niti klizavu
dasku nad crnim vodenikim potokom ili unjanje preko plotova, kroz prozore i hodnike, nego jedino
onaj trenutak pod tamnim kuhinjskim prozorima, devojin dah i rei, stisak njenih ruku, poljubac
njenih usana.
Ali sada se tome pridruilo jo neto, nov jedan strah, nov doivljaj. Narcis se zauzeo za njega,
Narcis ga voli, Narcis se potrudio oko njega on, taj fini, otmeni, pametni ovek tankih, lako
podrugljivih usana. A on, on se nije uzdrao pred njim, stajao je pred njim postien i zamuckujui, i
najzad kukajui! Umesto da Narcisa, koji je toliko nadmoan, pridobije najplemenitijim orujem,
grkim, filozofijom, duhovnim junatvom i dostojanstvenim stoicizmom, on se slab i kukavan
skljokao pred njim! Nikada nee to sebi oprostiti, nikada mu nee moi pogledati u oi bez stida. Ali
ona velika napetost nala je oduke u plau, tiho samovanje u sobi i dobra postelja prijali su mu, i
oajanje je izgubilo vie od polovine svoje snage. Posle nepunog sata uao je jedan fratar posluitelj,
doneo tanjir branjenice i pare hleba, a uz to malu kupu crna vina, koje uenici inae dobijaju samo
o praznicima, i Zlatousti stade jesti i piti, isprazni tanjir dopola pa ga skloni i opet poe da razmilja,
ali bez uspeha; onda ponovo primae tanjir i posrka jo nekoliko kaika orbe. A kad se malo kasnije
vrata polako otvorie i kad ue Narcis da vidi kako je bolesniku, ovaj je leao i spavao i obrazi su
mu opet bih rumeni. Narcis ga je dugo posmatrao, s ljubavlju, sa ispitivakom radoznalou a i sa
neto zavisti. Video je: Zlatousti nije bolestan, nee biti potrebno da mu sutra alje vina. Ali znao je
da je probijen volebni zid koji ih je delio i da e oni postati prijatelji. Danas je on potreban
Zlatoustom i moe mu biti na usluzi. Drugi put e moda njega samoga spopasti slabost, pa e mu
zatrebati pomo i ljubav. A od ovog deaka e moi da to primi, ako jednom dotle doe.
 III

Neobino je bilo to prijateljstvo to se poelo razvijati izmeu Narcisa i Zlatoustog; malo ih je

bilo kojima se ono svialo, a ponekad se inilo kao da se ne svia ak ni njima dvojici.
Narcisu, misliocu, ovo je isprva tee padalo. Za njega se sve sastojalo od duha, pa i ljubav;
njemu nije bilo dato da se ne mislei preda neemu to ga privlai. On je u ovom prijateljstvu bio
vodei duh, i dugo vremena samo je on svesno uviao sudbinu, obim i smisao tog prijateljstva. Dugo
vremena je ostao usamljen usred ljubavi, znajui da e mu prijatelj tek onda stvarno pripasti kad ga
on bude doveo do saznanja. Svom duom, arko, kao u igri i ne polaui rauna pred sobom,
predavao se Zlatousti novome ivotu; a Narcis je svesno i odgovorno prihvatao uzvienu sudbinu.
Za Zlatoustog to je najpre znailo izbavljenje i ozdravljenje. Usled toga to je video i poljubio
jednu lepu devojku, njegova mladalaka potreba za ljubavlju se upravo bila snano probudila, a u isti
mah se i beznadeno zastraila i ustuknula. Jer u dnu due je oseao da onaj poljubac na prozoru, da
pogled onih crnih oiju do samoga korena ugroava sav njegov dotadanji ivotni san, sve u ta je
verovao, sve za ta je mislio da je odreen i pozvan. Oevim zahtevom odreen za monaki ivot,
prihvatajui to odreenje svom svojom voljom, sa arom prve mladike strasti obraen pobonom i
asketsko-junakom idealu, on je pri prvom ovlanom susretu, pri prvom pozivu ivota njegovim
ulima, pri prvom pozdravu enskosti pouzdano osetio da se tu nalazi njegov neprijatelj i demon, da
je ena opasnost za njega. I evo, sad mu je sudbina pruala spasenje, sad ga je, usred najvee nevolje,
susretalo ovo prijateljstvo i njegovoj udnji nudilo cvetan vrt, njegovom strahopotovanju nov oltar.
Tu mu je bilo doputeno da voli, bilo mu je doputeno da se preda bez greha, da svoje srce pokloni
starijem, mudrijem prijatelju kome se divio, opasne plamsaje ula da preobrazi, da produhovi u
plemenite rtvene vatre.
Ali ve u prvom proleu ovog prijateljstva naiao je na ulne prepreke, na neoekivanu,
zagonetnu hladnou, na zastraujue zahteve. Jer bilo je daleko od njega da svog prijatelja zamilja
kao suprotnog i oprenog sebi. inilo mu se da je potrebna jedino ljubav, jedino iskreno predavanje,
pa da se od dvoga naini jedno, da se razlike izbriu a protivnosti izglade. Ali kako je opor i
samopouzdan, kako je jasan i neumoljiv bio ovaj Narcis! Bezazleno predavanje sebe, zahvalno
zajedniko koraanje kroz zemlju prijateljstva, sve to njemu kao da je bilo nepoznato i nepoeljno.
Puteve bez cilja, sanjalako tumaranje on kao da nije poznavao, nije trpeo. Pokazao je, istina, brigu
za Zlatoustog kad je ovaj izgledao bolestan, pomagao mu je, istina, i verno ga savetovao u svim
pitanjima koja su se ticala kole i uenosti, objanjavao mu je teka mesta u knjigama, otvarao mu je
vidike u carstvo gramatike, logike, teologije; ali nikada se nije inio ba sasvim zadovoljan i
saglasan sa prijateljem, ak poesto kao da mu se podsmevao i kao da ga nije uzimao ozbiljno.
Zlatousti je, dodue, oseao da ovo nije puko popovanje, da nije posredi samo onaj sluaj kad se
stariji i pametniji pravi vaan, nego da se iza toga krije neto drugo, neto dublje, znaajnije. Ali nije
mogao da sagleda ta je to dublje, pa ga je tako njegovo prijateljstvo esto inilo tunim i
bespomonim.
U stvari, Narcis je vrlo dobro znao ta je s njegovim prijateljem, on nije bio slep za njegovu
bujnu lepotu, za njegovu ivotnu snagu blisku prirodi, ni za njegovo cvetno obilje. On nipoto nije bio
ogranien uitelj koji bi eleo da plamenu mladu duu nahrani grkim, a na nevinu ljubav da odgovori
logikom. Naprotiv, on je odve voleo plavokosog mladia, i to je za njega predstavljalo opasnost; jer
ljubav za njega nije bila prirodno stanje, nego udo. On se nije smeo zaljubljivati, uivati u ugodnom
posmatranju ovih lepih oiju i u blizini ovog rascvetalog svetlog plavetnila, on nije smeo toj ljubavi
dozvoliti da se makar i za trenutak zadri na ulnome. Jer, ako se Zlatousti oseao namenjen
monakom i asketskom ivotu i doivotnom stremljenju ka svetatvu Narcis je odista bio namenjen
takvom ivotu. Njemu je ljubav bila dozvoljena samo u jednom jedinom, najviem obliku. U
Zlatoustovu namenjenost asketskom ivotu Narcis, meutim, nije verovao. On je jasnije od drugih
umeo da ita ljude, a ovde, gde je voleo, itao je sa utoliko veom jasnoom. Video je Zlatousovu
prirodu, koju je uprkos suprotnosti najprisnije razumevao; jer ona je bila druga, izgubljena polovina
njegove sopstvene prirode. Video je tu prirodu oklopljenu tvrdom ljuskom, predrasudama, grekama
u vaspitanju, oevim reima, i odavno je dokraja nasluivao ne tako sloenu tajnu ovog mladog
ivota. Njegov zadatak bio mu je jasan: da tu tajnu otkrije njenom vlasniku, da ga oslobodi ljuske, da
mu vrati njegovu pravu prirodu. Bie to teko, a najtee u tome bilo je to e moda na taj nain
izgubiti prijatelja.
Beskrajno polako pribliavao se cilju. Trebalo je da prou meseci, pa da postane moguan prvi
ozbiljan napad, jedan dalekosean razgovor izmeu njih dvojice. Toliko su, uprkos svem
prijateljstvu, bili razdvojeni, toliko je dugaak bio luk to se razapinjao izmeu njih. Ili su jedan
pored drugog kao vidovnjak i slepac; to slepac o sopstvenoj slepoi nije nita znao, to je jedino za
njega samoga predstavljalo olakanje.
Prvi prodor je nainio Narcis kada je poeo da istrauje onaj doivljaj koji mu je onda doveo
potresenog deaka u jednom njegovom slabom trenutku. Istraivanje nije bilo toliko teko koliko je
on mislio. Zlatoustog je odavno titala potreba da ispovedi doivljaj iz one noi; ali osim opata nije
bilo nikoga prema kome je oseao dovoljno poverenja, a opat nije bio njegov ispovednik. I kad
Narcis, u jednom asu koji mu se uinio povoljan, podseti prijatelja na onaj prvi poetak njihove
drube i blago se dotae tajne, ovaj ree bez okolienja: teta je to ti jo nisi posveen i to jo ne
moe sasluati ispoved; rado bih se na ispovesti oslobodio one stvari i rado bih to okajao kaznom.
Ali svom ispovedniku nisam je mogao rei.
Narcis je oprezno i lukavo produio da kopka, poto je naiao na trag. Ti se sea, poe on da
ispituje, onoga jutra kad si izgledao bolestan; nisi ga zaboravio, jer onda smo postali prijatelji.
esto sam bio primoran da mislim na onaj as. Moda ti to nisi primeivao, ali ja sam onda bio
veoma bespomoan.
Ti bespomoan!? uzviknu njegov prijatelj sa nevericom. Ali bespomoan sam bio ja! Ta
stajao sam ukoeno i gutao i nisam bio kadar ni rece da proslovim, a najzad sam poeo da plaem
kao dete! Fuj, jo i danas se stidim toga asa; mislio sam da ti nikad vie neu moi izai na oi. Da
me vidi onako kukavno slaboga!"
Narcis produi da pipajui kri put.
Razumem, rekao je, to ti je to bilo neprijatno. Tako vrst i hrabar momak kao to si ti, pa da
plae pred stranim ovekom, i to jo pred uiteljem, to tebi odista nije priliilo. No, ja sam onda
smatrao da si bolestan, i nita drugo. Kad ga trese groznica, i Aristotel se moe udno ponaati. Ali ti
onda uopte nisi bio bolestan! To uopte nije bila groznica! I zbog toga si se ti stideo! Niko se ne
stidi ako ga obori groznica, zar ne? Ti si se stideo zato to si podlegao neemu drugom, zatojto te je
neto savladalo. Pa, da se nije desilo neto naroito?"
 Zlatousti malo pouta, oklevajui, pa onda polako ree: Da, deselo se neto naroito. Dozvoli
da pretpostavim da si mi ti ispovednik; jednom se to ipak mora rei.
Pa oborene glave ispria prijatelju ta se zbilo one noi.
Narcis na to ree smeei se: E pa jest, 'odlaenje u selo je uistinu zabranjeno. Ali ovek moe
initi puno zabranjenih stvari, pa se posle smejati tome, ili moe to ispovediti, pa je skinuto s vrata i
vie ga se nita ne tie. A zato i ti jednom ne bi, kao gotovo svaki ak, inio te male ludosti? Zar je
to tako loe?
Na to Zlatoustog proe ustezanje i na usta mu navree ljutite rei: Ti zbilja govori kao neki
uitelj! Pa tano zna ta je posredi! Razume se, ja ne vidim nekakav veliki greh u tome to sam
jedanput izigrao kuna pravila i to sam uestvovao u jednom akom podvigu, iako ni to ba ne
spada u pripremna vebanja za manastirski ivot.
Stoj! uzviknu Narcis otro. Zar ne zna, prijatelju, da su mnogim pobonim oima upravo
takva vebanja bila neophodna? Zar ne zna da jedan od najkraih puteva do svetakog ivota moe
biti ivot razvratnika? Ah, ostavi se toga! usprotivi se Zlatousti. Hteo sam rei: nije to malo
neposlunosti bilo ono to mi je pritislo savest. Bilo je to neto drugo. Bila je to ona devojka. Bilo je
to neko oseanje koje nisam kadar da ti opiem! Oseanje da neu vie moi natrag ako popustim tom
iskuenju, ako samo ispruim ruku da dotaknem devojku, da nikad vie neu moi natrag i da e me
greh progutati kao pakleno drelo i da me nikad vie nee pustiti napolje. Da e onda doi kraj svim
lepim snovima, svakoj vrlini, svakoj ljubavi prema Bogu i prema svemu to je dobro."
Narcis klimnu glavom, veoma zamiljen.
Ljubav prema Bogu, ree on polako, traei rei, nije uvek istovetna sa ljubavlju prema onom
to je dobro. Ah, kad bi to bilo tako jednostavno! Mi znamo ta je dobro, to stoji u zapovestima
Bojim. Ali uj me, Bog se ne nalazi jedino u zapovestima, one su samo njegov najmanji deo. Ti se
moe pridravati zapovesti, a biti daleko od Boga.
Pa zar me ne razume? jeknu Zlatousti.
Svakako da te razumem. Ti u eni, u polu, osea olienje svega to naziva 'svetom' i 'grehom'.
Za sve ostale grehove, tako ti izgleda, ti ili nisi kadar, ili te oni, i da ih poini, ipak ne bi toliko
titali, jer bi se mogli ispovediti i popraviti. Samo taj jedan greh ne! Dabome, upravo tako
oseam.
Vidi li, ja te razumem. Ti se ba toliko i ne vara, pria o Evi i zmiji zaista nije dokona bajka.
A ipak nisi u pravu, dragi moj. Bio bi u pravu da si opat Danijel ili svetac po kome si dobio ime,
sveti Hrizostom, da si biskup ili svetenik ili makar samo neki mali obian kaluer. Ali ti to nisi. Ti
si uenik, pa ako i eli da zauvek ostane u manastiru, ili ako tvoj otac to eli umesto tebe, ipak se
jo nisi zavetovao, jo nisi posveen. Kad bi te danas ili sutra zavela neka lepa devojka, i kad bi
podlegao tom iskuenju, ti ne bi prekrio nikakvu zakletvu, ne bi povredio nikakav zavet.
Pisan zavet ne bih! uzviknu Zlatousti silno uzbuen. Ali bih svakako povredio nepisan zavet,
ono najsvetlije to nosim u sebi. Zar ti zbilja ne moe videti da za mene ne vai ono to moda vai
za mnoge druge? Pa i ti sam jo nisi posveen, jo se nisi zavetovao, a ipak ne bi sebi nikad dozvolio
da dotakne neku enu! Ili se varam u tome? Moda ti nisi takav? Moda ti nisi onaj za koga sam te
smatrao? Zar nisi i ti u srcu odavno izrekao zakletvu, koju jo nisi izrekao reima i pred stareinama,
i zar ne osea da si se njome zauvek obavezao? Zar ti nisi slian meni?
Ne, Zlatousti, ja nisam slian tebi, bar ne u onom smislu u kom veruje da jesam. Svakako, i ja
se pridravam neizreenog zaveta, tu si u pravu. Ali nipoto nisam slian tebi. Rei u ti danas neto
ega e se seati. uj me: nae prijateljstvo i nema nikakve druge svrhe niti ikakvog drugog smisla
do ovog: da ti pokaem koliko si ti potpuno razliit od mene!
Zlatousti zastade, darnut u duu; Narcis je govorio sa takvim pogledom i tonom da mu se nije
moglo opirati. utao je. Ali zato je Narcis govorio takve rei? Zato bi Narcisov neizreen zavet
bio svetiji od njegovog? A moda ga on uopte ne shvata ozbiljno, moda u njemu vidi samo dete? I
ponovo poee pometnje i tuge ovog neobinog prijateljstva.
U pogledu prirode Zlatoustove tajne Narcis vie nije bio u nedoumici. Iza te tajne se nalazila Eva,
nalazila se pramajka. Ali kako je mogue da u tako lepom, tako zdravom, tako bujnom mladiu
buenje pola naie na tako ogoreno neprijateljstvo? Mora da je u to upleo svoje prste neki demon,
neki potajni neprijatelj kome je polo za rukom da stvori rascep u dui tog krasnog oveka i da ga
zavadi sa njegovim pranagonima. Pa lepo, tog demona treba nai, treba ga prizvati i uiniti vidljivim,
pa e onda biti mogue i savladati ga.
U meuvremenu su drugovi sve vie izbegavali Zlatoustog i ostavljali ga na cedilu, bolje rei
oseali su da on njih ostavlja na cedilu i u neku ruku izdaje. Niko nije rado gledao njegovo
prijateljstvo sa Narcisom. Pakosnici su ih nabeivali da su u protivprirodnom odnosu, a to su inili
pre svega oni koji su sami bili zaljubljeni u jednog ili drugog mladia. Ali i drugi, kojima je bilo
jasno da se ovde ne moe podozrevati nikakav porok, vrteli su glavom. Nikome nije bilo pravo to su
se ta dva oveka zbliila; svima se inilo da su se oni svojim drugovanjem oholo kao kakvi plemii
izdvojili od ostalih, koji u njihovim oima valjda nisu dovoljno dostojni; to nije bilo kolegijalno, nije
bilo manastirski, nije bilo hrianski. Opatu Danijelu stizala su do uiju razna govorkanja o njima
dvojici, svakojake prie, optube, panjkanja. On je za vie od etrdeset godina manastirskog ivota
posmatrao mnoga prijateljstva izmeu mladia, ona su spadala u optu sliku manastira, bila su
prijatan dodatak, i predstavljala su katkada razonodu, a katkada opasnost. On se drao po strani,
gledao je budnim okom, ali se nije uplitao. Ovako estoko i iskljuivo prijateljstvo vialo se retko, i
bez sumnje nije bilo bezopasno; ali poto ni za trenutak nije posumnjao u njegovu istotu, pustio je da
se stvar sama razvija. Da Narcis nije zauzimao izuzetan poloaj izmeu aka i uitelja, opat ne bi
oklevao da izda neku naredbu koja bi njih dvojicu rastavila. Za Zlatoustog nije dobro to se uklanja
od svojih drugova i to se prisno drui jedino sa ovekom koji je stariji od njega i koji je uitelj. Ali,
zar sme Narcisa neobinog, izvanredno darovitog mladia, koga su svi uitelj i smatrali u
duhovnom pogledu za ravnog sebi, ak i nadmonog da omete u njegovoj povlaenoj karijeri i da
mu uskrati nastavniku delatnost? Da se Narcis nije dobro pokazao kao uitelj, da ga je njegovo
prijateljstvo zavelo da postane nemaran i pristrasan, on bi ga odmah smenio. Ali nije bilo niega to
bi svedoilo protiv njega, niega osim govorkanja, niega osim surevnjivog nepoverenja ostalih.
Osim toga, opat je znao za Narcisovu izuzetnu darovitost, za njegovo neobino prodorno, moda
malice presmelo poznavanje ljudi. On nije precenjivao takve sposobnosti, vie bi voleo da je
Narcis drukije obdaren; ali nije sumnjao da je Narcis kod uenika Zlatoustog opazio neto naroito i
da ga poznaje kudikamo bolje nego on sam ili bilo ko drugi. On lino, opat, nije kod Zlatoustog, osim
dopadljive ljupkosti njegovog bia, uoio nita drugo do izvesnu preranu, ak pomalo starmalu
revnost kojom je pokazivao da se ve sada, kao obian uenik i gost, osea kao pripadnik manastira i
bezmalo ve kao sabrat. Da e Narcis ii naruku toj dirljivoj ali nezreloj revnosti i da e je jo vie
podsticati, toga se nije morao bojati, mislio je. Pre bi se trebalo, to se Zlatoustog tie, bojati da ga
njegov prijatelj ne zarazi izvesnom duhovnom sujetnom i uenjakom oholou; ali inilo mu se da ta
opasnost upravo za ovog uenika nije velika; mogao se osloniti na to. Kad bi razmiljao o tome
koliko je za svakog stareinu jednostavnije, mirnije i ugodnije da umesto znaajnim i snanim
prirodama zapoveda prosenim ljudima, bio bi prinuen da u isti mah i uzdahne i da se osmehne. Ne,
on nije eleo da se zarazi nepoverenjem, nije eleo da bude nezahvalan zbog toga to su mu poverena
dva izuzetna oveka.
Narcis je mnogo razmiljao o svom prijatelju. Njegova izuzetna sposobnost da pronie u ljudske
prirode i njihove sudbine, da ih saznanje oseanjem, odavno mu je otkrila Zlatoustovu duu. Sve ono
ivahno i blistavo na tom mladiu govorilo je tako jasno: on je imao sva obeleja snanog oveka
bogato obdarenih ula i due, moda umetnika, no u svakom sluaju oveka velike snage ljubavi, ija
se sudbina i srea sastoje u tome da bude zapaljiv i da bude kadar da se dokraja daje. Pa zato je tom
oveku ljubavi, tom oveku tananih, bogatih ula, koji ume tako duboko da doivljava i voli miris
cvea, izlazak sunca, konje, ptiji let, muziku zato li mu je samo toliko stalo da bude ovek duha i
asketa? Narcis je mnogo razmiljao o tome. Znao je da je Zlatoustov otac podsticao tu tenju. Ali da
li je mogao i da je izazove? Kakvim li je to arolijama omaijao sina da ovaj poveruje u takvu
sudbinu i dunost? Kakav li je ovek taj otac? Iako je namerno vrlo esto navodio razgovor na njega,
i mada je Zlatousti dosta priao o njemu, Narcis ipak nije mogao da zamisli toga oca, nije mogao da
ga vidi. Zar to nije udno i podozrivo? Kad bi Zlatousti pripovedao o nekoj pastrmci koju je ulovio
kao deak, kad bi opisivao nekog leptira, podravao pesmu neke ptice, kad bi priao o nekom drugu,
o nekom psu ili o nekom prosjaku, onda bi se javljale slike, onda bi se neto videlo. Kad bi govorio
o svom ocu, nije se videlo nita. Ne, kad bi taj otac zaista bio tako vana, mona, presudna figura u
Zlatoustovom ivotu, on bi umeo da ga drukije opie, umeo bi da doara druge slike o njemu! Narcis
nije imao visoko miljenje o tom ocu, on mu se nije sviao; ak je ponekad sumnjao da li je on zbilja
Zlatoustov otac. On je bio prazan idol. Ali odakle mu ta mo? Kako je mogao ispuniti Zlatoustovu
duu snovima koji su tako strani jezgru te due?
I Zlatousti je mnogo razmiljao. Ma koliko bio siguran da ga njegov prijatelj od srca voli, ipak ga
je neprestano morilo neugodno oseanje da ga on ne shvata dovoljno ozbiljno i da se prema njemu
uvek pomalo odnosi kao prema detetu. I ta znai to to mu prijatelj svaki as stavlja do znanja da
nije jednak njemu?
Meutim, Zlatoustom dani nisu prolazili samo u ovom razmiljanju. On nije bio kadar da dugo
mozga. Bilo je i drugog posla tokom celog dugakog dana. esto bi se nalazio kod brata kljuara, s
njim je vrlo dobro stajao. Vrlo esto bi moljakanjem ili lukavstvom ugrabio priliku da sat ili dva
pojae na konju Zvezdanu, i bio je vrlo omiljen kod ono nekoliko manastirskih komija, naroito kod
vodeniara; esto je sa njegovim slugom vrebao vidre, ili su pekli lepinje od najfinijeg brana,
mutmelja, koje je Zlatousti zatvorenih oiju, samo po mirisu, raspoznavao meu svim drugim vrstama
brana. Iako je dobar deo dana provodio sa Narcisom, ipak mu je preticalo vremena da se koji sat
posveuje svojim starim navikama i radostima. I slube boje su mu veinom priinjavale radost,
voleo je da peva u akom horu, rado je itao brojanice pred nekim omiljenim oltarom, sluao lepi,
sveani latinski jezik bogosluenja, gledao kako se kroz oblak tamjana presijava zlato na posudama i
ukrasima i kako na stubovima stoje tihi, dostojanstveni svetiteljski kipovi, jevanelisti sa
ivotinjama, Jakov sa eirom i hodoasnikom vreom.
Oseao je kako ga ti likovi privlae, voleo je da zamilja kako se ti kameni i drveni kipovi nalaze
u nekom tajanstvenom odnosu prema njegovoj linosti, recimo kao besmrtni i sveznajui kumovi,
zatitnici i usmerai njegovog ivota. Isto tako je oseao ljubav i potajan blaen odnos prema
stubovima i kapitelima na prozorima i vratima, prema ornamentima na oltarima, prema svim tim lepo
izvajanim tapiima i vencima, prema tom cveu i prema bujno iikalom liu to je nicalo iz
kamenih stubova i tako se reito i usrdno razrastalo. inilo mu se dragocenom, prisnom tajnom to
osim prirode, njenih biljaka i ivotinja, postoji i ova druga, nema priroda koju su nainili ljudi, to
postoje ti ljudi, ivotinje i biljke od kamena i drveta. Ne retko je provodio slobodne asove crtajui
te kipove, ivotinjske glave i bokore lia, a ponekad je pokuavao da crta i stvarne cvetove, konje,
ljudska lica.
Veoma je voleo i crkveno pojanje, naroito pesme Bogorodici. Voleo je vrst i strog tok ovih
pesama, njihova neprestana preklinjanja i velianja. Znao je da pun oboavanja prati njihov
dostojanstveni smisao, a znao je i da, zaboravljajui na smisao, voli samo sveani ritam ovih stihova
i da se sav prome njima, njihovim otegnutim dubokim tonovima, punim zvunim samoglasnicima,
pobonim ponavljanjima. U dnu svog srca nije voleo uenost, ni gramatiku ni logiku, iako i one imaju
svoje lepote; vie je voleo svet slika i zvukova na liturgiji.
Osim toga, esto je za koji trenutak prekidao otuenost koja je nastala izmeu njega i njegovih
kolskih drugova. Ljutilo ga je i bilo mu je dosadno da trajno bude okruen odbijanjem i hladnoom;
esto bi nekog mrzovoljnog suseda u skamiji naterao da se nasmeje, nekog utljivog suseda u
spavaonici da proaska, potrudio bi se sat ili dva, upinjao se da stekne tuu naklonost, ponaao se
ljubazno, i izvesno vreme bi opet pridobio za sebe nekoliko oiju, nekoliko lica, nekoliko srca.
Dvaput je takvim pokuajima pribliavanja postigao, sasvim protiv svoje namere, da ga ponovo
pozovu da s njima poe u selo. Ali se oba puta uplaio, zadrhtao i brzo se povukao. Ne, on nee
vie ii u selo; i zaista mu je polo za rukom da zaboravi devojku s kikama, da nikad vie ne pomisli
na nju, ili bar gotovo nikad vie.
 IV

Narcisovi opsadni pokuaji dugo nisu uspevali da prodru u tajnu Zlatoustoga. Dugo se on na
izgled uzalud trudio da ga razbudi, da ga naui jeziku kojim bi se ova tajna mogla saoptiti.
Prijatelj mu je poneto ispriao o svom poreklu i zaviaju, ali to nije prualo jasnu sliku.
Postojao je tu neki upola nestvaran, bezoblian, ali tovan otac, a zatim predanje o majci koja je ve
davno nestala ili poginula, i od koje se sauvalo samo jo izbledelo ime. Postepeno je Narcis, vian
itanju dua, uvideo da njegov prijatelj spada u ljude koji su izgubili deo svog ivota, koji su pod
pritiskom neke nevolje ili opinjenosti bili prinueni da zaborave jedan deo svoje prolosti. Shvatio
je da od pukog ispitivanja i pouavanja ovde nema koristi; a video je i da je preterano verovao u mo
razuma i da je potroio puno nekorisnih rei.
Ali nije nekorisna ostala ljubav koja ga je vezivala za prijatelja, kao ni navika da dugo i esto
budu zajedno. Uprkos svoj dubokoj razliitosti njihovih bia, oni su obojica mnogo nauili jedan od
drugog; pored jezika razuma, izmeu njih se postepeno razvio jedan jezik due i znakova, ba kao to
se izmeu dva doma moe nalaziti put kojim se voze kola i jau konjanici, ali pored njega nastaje jo
mnotvo malih, sporednih, okolinih, skrovitih puteva: deji puteljci, staze zaljubljenih, jedva
primetne putanje psa i make. Postepeno se Zlatoustova nadahnuta uobrazilja nekim maginim
putevima uvukla u prijateljeve misli i njegov jezik, a ovaj je opet nauio da bez rei prilino razume
i osea Zlatoustova nastrojenja i njegovo bie. Polako su, obasjane ljubavlju, sazrevale nove spone
od due k dui, rei su tek naknadno dolazile. Tako je, neoekivano za obojicu, jednog dana kad kola
nije radila, dolo u biblioteci do sledeeg razgovora izmeu prijatelja do razgovora koji ih je
doveo do samog jezgra, do najskrivenijeg smisla njihovog prijateljstva, i sve nadaleko obasjao
novom svetlou.
Priali su o astrologiji, kojom se u manastiru nisu bavili i koja je bila zabranjena, i Narcis ree
da je astrologija pokuaj da se u mnogobrojne razliite vrste ljudi, sudbina i opredeljenja unesu red i
sistem. Tu upade Zlatousti: Ti uvek govori o razliitostima postepeno sam uvideo da je to tvoja
naj izraziti ja osobina. Kad govori o velikoj razlici koja, na primer, postoji izmeu nas dvojice,
meni se uvek ini da ta razlika nije ni u emu drugom sem upravo u tvojoj neobinoj maniji da
pronalazi razlike.
Narcis: Svakako, time si pogodio upravo kud treba. Uistinu: za tebe razlike nisu naroito vane,
dok meni one izgledaju kao ono to je jedino vano. Ja sam po svom biu naunik, predodreen sam
za nauku. A nauka nije nita drugo nego, da navedem tvoje rei, upravo 'manija da se pronalaze
razlike. Teko bi se njena sutina mogla bolje oznaiti. Za nas, ljude od nauke, nije vano nita osim
ustanovljavanja razliitosti; nauka, to znai vetina razlikovanja. Na primer: kod svakog oveka nai
obeleja koja ga razlikuju od drugih, znai saznati ga.
Zlatousti: Pa jeste. Jedan ima opanke i seljak je, drugi nosi krunu i kralj je. To su razlike, nema
sumnje. Ali njih vide i deca, bez ikakve nauke.
Narcis: Ali ako i seljak i kralj obuku iste haljine, onda dete vie nee znati ko je ko.
Zlatousti: Ni nauka.
Narcis: Nauka e moda ipak znati. Ona nije mudrija od deteta, to valja priznati, ali strpljivija
je, ona ne primeuje samo najgrublja obeleja.
Zlatousti: To ini i svako pametno dete. Ono e poznati kralja po pogledu ili po dranju. I kratko
reeno: vi uenjaci ste oholi, vi vazda smatrate da smo mi ostali gluplji. Moe se i bez ikakve nauke
biti veoma pametan."
Narcis: Radujem se to poinje to da uvia. A ubrzo e uvideti i da ja ne mislim tek onako
kad govorim o razlici izmeu tebe i mene. Ta ja i ne kaem: ti si pametniji ili gruplji, bolji ili gori. Ja
samo kaem: ti si drukiji.
Zlatousti: To nije teko razumeti. Ali ti ne govori samo o razlikama obeleja, ti esto govori i
o razlikama sudbine, predodreenja. Zato, na primer, da se ti po svojoj predodreenosti razlikuje
od mene? I ti si hrianin kao to sam i ja, i ti si se odluio na manastirski ivot kao i ja, i ti si kao i
ja edo dobroga oca na nebu. I moj i tvoj cilj je isti: veno blaenstvo. Nae predodreenje je isto:
povratak Bogu.
Narcis: Vrlo dobro. Svakako, u udbeniku dogmatike jedan je ovek potpuno isti kao i drugi, ali
u ivotu nije. Rekao bih: ipak valjda nisu imali isto predodreenje i onaj Spasiteljev najmiliji uenik,
na ijim je grudima poivao, i onaj drugi uenik, koji ga je izdao? Zlatousti: Ti si sofist, Narcise!
Tim putem se neemo pribliiti jedan drugom.
Narcis: Nema puta kojim bismo se nas dvojica mogla pribliiti."
Zlatousti: Ne govori tako!
Narcis: Govorim to ozbiljno. Nije na zadatak u tome da se pribliimo jedan drugom, kao to se
ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo
more i kopno. Na cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, ve da saznamo jedan drugoga i da jedan u
drugom nauimo da vidimo i potujemo ono to taj drugi jeste: naa suprotnost i dopuna.
Zlatousti potreseno obori glavu, lice mu se rastui. Najzad je rekao: Da li zbog toga tako esto
ne uzima ozbiljno moje misli?
Narcis, oklevajui, ne odgovori odmah. Pa onda zvonkim, otrim glasom ree: Zbog toga. Mora
se navii na to, Zlatousti dragi, da ja uzimam ozbiljno jedino tebe samog. Veruj mi, ja uzimam
ozbiljno svaki preliv tvoga glasa, svaki tvoj pokret, svaki osmeh. Ali tvoje misli ne uzimam tako
ozbiljno. Ja kod tebe uzimam ozbiljno ono to smatram da je bitno i neophodno. Zato bi eleo da se
upravo tvoj im mislima obraa naroita panja, kad ima toliko drugih darova?
Zlatousti se gorko osmehnu. Nisam li rekao, ti si uvek smatrao da sam ja dete i nita vie!
Narcis se ne pokoleba. Jedan deo tvojih misli smatram za detinjaste misli. Seti se, maloas smo
govorili o tome da neko pametno dete ne mora biti nimalo gluplje od nekog naunika. Ali ako dete
zaeli da i ono govori o nauci, naunik to nee uzeti ozbiljno.
Zlatousti estoko uzviknu: I kad ne govorimo o nauci, ti mi se podsmeva! Ti se, na primer, uvek
tako ponaa kao da su sva moja pobonost, moji napori oko napretka u uenju i moja elja za
monatvom puka detinjarija!
Narcis ga ozbiljno pogleda: Ja te uzimam ozbiljno onda kad si ti Zlatousti. Ali ti nisi uvek
Zlatousti. Ja nita drugo ne bih eleo nego da ti sasvim postane Zlatousti. Ti nisi naunik, nisi
kaluer naunik ili kaluer mogu se istesati od goreg drveta. Ti veruje da si u mojim oima
premalo uen, premalo logiar, ili premalo poboan. O, ne, ali u mojim oima ti si premalo svoj."
Iako se Zlatousti posle ovog razgovora povukao potiten, ak i uvreen, ipak je ve posle
nekoliko dana sam pokazao elju da se razgovor nastavi. A ovog puta Narcisu poe za rukom da mu
razliku njihovih priroda prikae na nain prihvatljiviji za njega.
 Narcis se zagrejao priajui, oseao je da Zlatousti danas prijemivije i sa vie volje slua
njegove rei, da se nalazi u njegovoj vlasti. Taj uspeh ga zavede da kae vie nego to je nameravao,
ponesoe ga sopstvene rei.
Pazi, ree on, postoji samo jedna jedina taka u kojoj te ja nadmaujem: ja sam budan, dok si
ti samo upola budan a ponekad sasvim spava. Budnim nazivam onog ko razumno i svesno poznaje
sebe samog, svoje najsutinskije nerazumne sile, nagone i slabosti, i ume da rauna s njima. I smisao
koji susret sa mnom moe imati za tebe jeste da to naui. Duh i priroda, svest i svet snova su kod
tebe, Zlatousti, u veoma velikom raskoraku. Ti si zaboravio svoje detinjstvo, ono te priziva iz dubina
tvoje due. I patie zbog njega sve dokle ga ne uslii. Dosta o tome! U budnosti, kao to rekoh,
ja sam jai od tebe, tu te nadmaujem i mogu ti stoga biti od koristi. U svemu drugome, mili, ti
nadmauje mene tanije, nadmaie me im bude naao sebe sama.
Zlatousti je sa uenjem sluao, ali kad u one rei: Ti si zaboravio svoje detinjstvo, on
podskoi kao da ga je strela probola, ali Narcis to nije primetio, jer je, po svom obiaju, dok je
govorio, esto sklapao oi ili zurio ispred sebe, kao da tako bolje nalazi rei. On nije video kako je
Zlatoustovo lice najednom zadrhtalo i poelo da vene.
Nadmaujem te ja tebe! promuca Zlatousti, tek da neto kae; izgledao je kao da se
skamenio.
Svakako, produi Narcis. Prirode tvoga kova, snanih i nenih ula, nadahnuti ljudi, sanjalice,
pesnici, ljubavnici, gotovo uvek nadmauju nas ostale, nas ljude od duha. Vi vodite poreklo od
majke. Vi ivite u obilju, vama je data snaga ljubavi i sposobnosti doivljavanja. Mi, ljudi od duha,
iako se esto ini da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo, ne ivimo u obilju, mi ivimo u
pustoi. Vama pripada izobilje ivota, vama sok plodova, vama vrt ljubavi, lepa zemlja umetnosti.
Va zaviaj je zemlja, na ideja. Vaa opasnost je davljenje u ulnom svetu, naa guenje u
bezvazdunom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spava na grudima majke, ja bdim u
pustinji. Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde, tvoji snovi su o devojkama, moji o deacima ...
irom otvorenih oiju Zlatousti je sluao kako Narcis govori sa izvesnom besednikom
samoopijenou. Neke njegove rei pogodile su ga kao maevi; pri poslednjim reima promenio je
boju i sklopio oi, a kad Narcis to primeti i uplaeno ga upita ta mu je, on duboko prebledeo i
utrnulim glasom ree: Jednom mi se desilo da sam se skrhao pred tobom i bio prinuen da zaplaem
sea se toga. To se ne sme ponovo desiti, ne bih to nikad sebi oprostio a ni tebi! Odlazi sad
brzo i ostavi me samog, rekao si mi strahovite rei.
Narcis se veoma zbuni. Rei su ga zanele, imao je oseanje da govori bolje no inae. Sada je sa
zaprepaenjem video da je neka meu tim reima duboko potresla njegovog prijatelja, da je pogodio
negde u ivo tkivo. Teko mu je padalo da ga u tom asu ostavi samog, oklevao je nekoliko trenutaka,
no Zlatoustovo namrteno elo ga opomenu, i on se urno i pometeno udalji i ostavi prijatelja u
samoi koja je ovome toliko bila potrebna.
Ovoga puta se prekomerna napetost u Zlatoustovoj dui nije pretoila u suze. Sa oseanjem
najdublje i beznadene ranjenosti, kao da mu je prijatelj iznenada zario no posred grudi, on jo malo
postoja, sopui, smrtno zgrenog srca, bled kao vosak, sa utrnulim rukama. Opet ga je spopao
ondanji jad, samo pojaan za nekoliko stepeni, opet ga je spopalo davljenje u dui, oseanje da je
prinuen da pogleda u oi neem uasnom, neem prosto nepodnoljivom. Ali ovog puta nije bilo
spasonosnog grcanja koje bi mu pomoglo da podnese nevolju. Sveta majko boja, ta li je to samo
bilo? Zar se neto dogodilo? Jesu li ga ubili? Da li je on ubio nekoga? Kakve su to strahovite rei
maloas pale?
Soptao je kao ovek koga su otrovali, bio je do prskanja pun oseanja da se mora osloboditi
neeg smrtonosnog to se nalazi duboko u njemu. Maui kao da pliva jurnuo je iz sobe, nesvesno je
potrao u najtie, najpustije delove manastira, kroz hodnike, preko stepenica, pa napolje, na vazduh.
Dospeo je u sredinje utoite manastira, u dvorite uokvireno hodnikom, gde se iznad nekoliko
zelenih leja videlo jasno i sunano nebo, a kroz vazduh, koji kao da je dolazio iz hladnih podruma od
kamena, lebdeo je miris rua, lebdeo u slatkim pramenovima to su oklevajui nailazili.
Narcis je ne slutei uinio toga asa ono to mu je ve odavno bio eljeni cilj: pozvao je po
imenu demona koji je obuzeo njegovog prijatelja, izazvao ga je. Neka meu njegovim reima
dodirnula je tajnu u Zlatoustovom srcu i ona se propela u besomunom bolu. Dugo je Narcis lutao
kroz manastir i traio svog prijatelja, ali ga nigde nije naao.
Zlatousti je stajao pod jednim povijenim tekim lukom od kamena, koji je kao i ostali u nizu delio
hodnik od malog dvorita, a sa stubova luka buljile su na njega po tri ivotinjske glave, kamene glave
pasa ili vukova. Rana je strahovito rila po njemu, ne nalazei puta ka svetlosti, ne nalazei puta ka
razumu. Samrtni strah mu je stezao grlo i eludac. Mahinalno digavi pogled uvis, video je nad
sobom jedan kapitel i tri ivotinjske glave, i namah mu se uinilo da se te tri divljane glave, buljei
i lajui, nalaze u njegovoj utrobi.
Ovog asa u morati da umrem, oseao je sa sve jaom jezom. A odmah potom, drhtei od
straha, osetio je: Sada u izgubiti razum, sad e me prodrati ivotinjske gubice."
Sruio se kraj postolja stuba, trzajui se, bol koji je oseao bio je suvie velik i dostigao je
krajnju granicu. Obujmi ga nesvestica; i on iile, klonula lica, u eljeno nepostojanje.
Za opata Danijela taj dan je bio prilino neprijatan; behu ga posetila dva starija kaluera,
uzbueni, sikui, optuujui jedan drugog, po ko zna koji put strahovito pozavaani oko sitnica na
kojima su jedan drugom veito zavideli. On ih je sasluao, i due no to je trebalo, opomenuo ih, ali
bez uspeha, i najzad ih je strogo otpustio, izrekavi i jednom i drugom prilino otru kaznu, no u srcu
mu je ostalo oseanje da je sve to je uinio bilo nekorisno. Iscrpen, povukao se u kapelu donje
crkve, pomolio se Bogu, i ustao je ipak nerazgaljen. A onda je, privuen mirisom rua to je lagano
dolelujao do crkve, za trenutak iziao u hodnik to opasuje unutranje dvorite, da se nadie vazduha.
Onde je zatekao uenika Zlatoustog kako onesveen lei na kamenim ploama. Tuno ga je pogledao
izbliza, i uplaio se kad je primetio koliko je bledo i ugaslo to inae tako lepo i mlado lice. Danas je
ionako bio lo dan, pa sad jo i ovo! Pokuao je da podigne mladia, ali nije bio dorastao tom teretu.
Duboko uzdiui, starac ode i pozva dvojicu mlaih kaluera da ga odnesu gore, a posla onamo i oca
Anselma, koji se razumevao u vidarstvo. Istovremeno je poslao i po Narcisa, i ovaj se ubrzo pojavi
pred njim.
Jesi li ve saznao? upita ga on.
Za Zlatoustog? Da, milostivi oe, upravo sam uo da je bolestan ili da je nastradao i da su ga
odneli gore.
Da, ja sam ga naao kako lei u hodniku kraj unutranjeg dvorita, gde, u stvari, nije imao ta da
trai. Nije nastradao, onesvestio se. To mi se ne svia. Cini mi se da ti ima neke veze s tim, ili bar
da neto zna o tome, jer on je tvoj najprisniji drug. Zato sam te pozvao. Govori.
Narcis, kao i uvek obuzdanog dranja i govora, podnese kratak izvetaj o svom dananjem
razgovoru sa Zlatoustim, i kako je to na ovoga neoekivano estoko uticalo. Opat zavrte glavom, ne
bez zlovolje.
 udni su to razgovori, ree on i natera sebe da ostane miran. To to si mi ispriao jeste
razgovor koji bi se mogao nazvati zadiranjem u tuu duu, to je, rekao bih, duebriniki razgovor. A
ti nisi Zlatoustov duebrinik. Ti uopte nisi duebrinik, jo nisi posveen. Pa otkud onda da sa
jednim uenikom, uzimajui ulogu savetodavca, govori o onome to se tie samo duebrinika?
Posledice su bile loe, kao to vidi.
Mi jo ne poznajemo posledice, milostivi oe, ree Narcis blagim tonom, ali vrsto. Malo me
je uplaila estina dejstva, ali ja ne sumnjam da e posledice naeg razgovora biti dobre po
Zlatoustog.
Videemo posledice. Ja sada ne govorim o njima, ve o tvom postupku. ta te je navelo da
vodi takve razgovore sa Zlatoustim?
Kao to znate, on je moj prijatelj. Oseam prema njemu naroitu naklonost, i verujem da ga
izuzetno dobro razumem. Vi moje ponaanje prema njemu nazivate duebrinikim. Ja nisam
prisvojio nikakav duhovni autoritet, samo sam verovao da ga poznajem malo bolje no to on sam
sebe poznaje."
Opat slee ramenima.
Znam, to je tvoja specijalnost. Nadajmo se da time nisi prouzrokovao nita loe. A da li je
Zlatousti bolestan? Mislim, da li mu bilo ta nedostaje? Nije li slabunjav? Spava li loe? Moda
malo jede? Tui li se na bilo kakve bolove?
Ne, do danas je bio zdrav. Telesno zdrav."
A inae?"
Dua mu je svakako bolesna. Vi znate da se on nalazi u dobu kad poinju borbe sa polnim
nagonom. Znam. Njemu je sedamnaesta?
Osamnaesta.
Osamnaesta. Pa da. Dovoljno je star. Ali te borbe su neto prirodno, kroz njih svako mora da
proe. Zbog toga ipak nije moguno rei da mu je dua bolesna. Ne, milostivi oe, samo zbog toga
svakako nije. Ali Zlatoustom je dua ve ranije bila bolesna, ve odavno, i stoga su te borbe za njega
opasnije nego za druge. Kako mi se ini, on pati zbog toga to je zaboravio jedan deo svoje
prolosti.
Tako? A kakav je to deo?
To je njegova majka i sve to je u vezi s njom. Ali ja o tome nita ne znam, znam samo da tu
mora biti izvor njegove bolesti. Zlatousti, naime, o svojoj majci navodno ne zna nita sem da ju je
rano izgubio. Meutim, on odaje utisak kao da se stidi zbog nje. A ipak mora biti da je od nje
nasledio veinu svojih sposobnosti; jer, po onome to pria o svome ocu, ovaj ne izgleda kao ovek
koji bi mogao imati tako lepog, mnogostruko obdarenog i izuzetnog sina. Sve ovo mi nije poznato iz
njegovog prianja, no tako zakljuujem po znacima i nagovetajima. Opat, koji se s poetka pomalo
u sebi podsmevao ovim reima kao starmalim i uobraenim, i kome je ela ta stvar bila dosadna i
naporna, poe da razmilja. Setio se Zlatoustovog oca, onog pomalo usiljenog i zatvorenog oveka, a
iznenada se setio, poto je bio napregao pamenje, i onih nekoliko rei koje mu je ovaj rekao o
Zlatoustovoj majci. Nanela mu je sramotu i pobegla od njega, rekao je, i on se trudio da u siniu
potisne uspomenu na majku i poroke koje bi mogao naslediti od nje. To mu je, bez sumnje, i polo za
rukom, i deak je voljan, radi okajanja onoga to je majka zgreila, da svoj ivot posveti Bogu.
Nikada se Narcis nije tako malo sviao opatu kao danas. Pa ipak kako je dobro pogaao ovaj
zamiljeni mladi, kako je, po svemu sudei, uistinu dobro poznavao Zlatoustog!
 Poto ga opat na kraju jo jednom upita za ono to se danas dogodilo, Narcis ree: Ja nisam
nameravao da dovedem Zlatoustog do estokog potresa koji ga je danas snaao. Podsetio sam ga na to
da on sam sebe ne poznaje, da je zaboravio svoje detinjstvo i svoju majku. Neka meu mojim reima
mora da ga je pogodila i prodrla u tminu protiv koje se ve toliko vremena borim. Izgledao je kao
gromom pogoen, pogledao me je kao da vie ne poznaje ni mene ni sebe samog. Ja sam mu esto
govorio da on spava, da nije istinski budan. Sada je probuen, u to ne sumnjam.
Opat ga otpusti, bez ukora, ali sa privremenom zabranom da poseuje bolesnika.
U meuvremenu je otac Anselmo naredio da se onesveeni Zlatousti stavi u postelju, i sad je
sedeo kraj njega. Nije mu se inilo preporuljivo da ga nasilnim sredstvima trgne i vrati svesti.
Mladi je izgledao odve loe. Naboranog i dobrog lica, starac je blagonaklono posmatrao mladia.
U prvi mah mu je samo opipao bilo i oslunuo srce. Svakako je momak, mislio je, pojeo neto to
nije za jelo, guvu zeje deteline ili neku slinu glupost, bivalo je takvih sluajeva. Jezik mu nije
mogao videti. Voleo je Zlatoustog, ali njegovog prijatelja, onog prerano zrelog i odve mladog
uitelja, nije mogao da trpi. Eto ta je sad ispalo. Zar je i bilo potrebno ovako bodrom mladiu vedra
pogleda, ovako milom edu prirode da se zdrui ba s tim oholim naunikom, s tim sujetnim
gramatiarem, kome je njegov grki vaniji od svega ivoga na ovome svetu!
Kad se posle dugog vremena vrata otvorie i ue opat, otac Anselmo je jo sedeo i netremice
gledao u lice onesveslog mladia. Kakvog li milog, mladog, bezazlenog lica, i on, evo, sedi kraj
njega, trebalo bi da pomogne, a verovatno nee moi. Svakako, neka srdobolja bi mogla biti uzrok, i
on e prepisati kuvanog vina, moda raveda. Ali to je due posmatrao to zelenkastobledo, i
iskrivljeno lice, to mu je podozrenje sve vie dobijalo jedan drugi, ozbiljniji pravac. Otac Anselmo
je imao iskustva. Tokom svog dugog ivota vie puta je video besomunike. Ustruavao se da makar i
pred samim sobom izrekne to svoje podozrenje. ekae i posmatrae. Ali, mislio je jarosno, ako je
ovaj jadni mladi zaista omaijan, onda bez sumnje nee biti potrebno ii daleko da se nae krivac, i
taj se nee lepo provesti.
Opat prie, osmotri bolesnika i paljivo mu malo zadie jedan oni kapak.
Je li moguno probuditi ga? upita on.
Ja bih jo priekao. Srce je zdravo. Ne smemo nikog putati k njemu.
Ima li opasnosti?"
Ne verujem. Nigde ozleda, ni traga od udara ili pada. Onesveen je, moda je kolika bila
posredi. Pri vrlo jakim bolovima ovek gubi svest. Da je bilo trovanje, javila bi se groznica. Ne, on
e se probuditi i ostae iv.
A da li je moguno da uzrok bude duevne prirode?
Ne bih to osporio. Da li je neto poznato? Da se nije moda silno uplaio zbog neega? Zbog
vesti o neijoj smrti? Zbog neke estoke svae, neke uvrede? Onda bi sve bilo objanjeno."
Ne znamo. Pobrinite se da niko ne ulazi k njemu. Molim vas da ostanete kraj njega dok se ne
probudi. Pogora li mu se stanje, pozovite me, makar i usred noi.
Pre odlaska starac se jo jednom nae nad bolesnika; spominjao se njegovog oca i spominjao se
onog dana kad su mu doveli ovog lepukastog i vedrog plavojka i kako su ga svi odmah zavoleli. I
njemu je bilo prijatno da ga gleda. Ali tu je Narcis zbilja bio u pravu: ovaj deak ni po emu ne
podsea na svoga oca! Ah, koliko briga na sve streme, koliko je nemono sve nae delanje! Da nije
moda neto propustio u pogledu ovog jadnog deaka? Da li je imao dobrog ispovednika? Da li je u
redu to niko u manastiru ne poznaje ovog uenika tako dobro kao Narcis? A zar je ovaj mogao da mu
pomogne kad je jo iskuenik, kad nije ni fratar ni ti je posveen, i kad se u svim njegovim mislima i
shvatanjima osea neto neprijatno nadmono, gotovo neprijateljsko? Bog jedini zna da li se i prema
Narcisu ve odavno pogreno ne postupa! Bog jedini zna da li on iza obrazine poslunosti ne krije
neto zlo, da nije moda neznaboac? A on sam, opat, snosi odgovornost za sve to e jednom postati
od ta dva mlada oveka.
Kad se Zlatousti povrati svesti, vladao je mrak. Oseao je u glavi prazninu i nesvesticu. Oseao
je da lei u postelji, ali nije znao gde je, nije ni mislio o tome, bilo mu je svejedno. Ali gde je pre
toga bio? Odakle dolazi, iz koje daleke zemlje doivljaja? Bio je negde veoma daleko odavde, video
je neto, neto izuzetno, neto prekrasno, ali i strahovito i nezaboravno a ipak je zaboravio ta je
to. Gde je to bilo? ta je to bilo iskrslo pred njim, tako ogromno, tako bolno, tako blaeno, pa onda
opet iezlo?
On sluhom duboko zaroni u sebe, onamo gde se danas neto prenulo, neto desilo ta li je to
bilo? Stadoe se pomaljati bezoblino spletovi slika, video je psee glave, tri psee glave, udisao je
miris rua. O, kakav bol ga je bio obuzeo! On sklopi oi. O, kakav straan bol ga je bio obuzeo! Pa
opet zaspa.
Ponovo se probudio, i dok je svet snova hitro klizei ve nestajao i ileo, on ugleda ono to je
traio, opet pronae onaj lik i strese se kao od bolne slasti. Video je, progledao je. Video je Nju.
Video je onu Veliku, Blistavu, bujnih usana, sjajne kose. Video je svoju majku. U isti mah mu se
uinilo da uje neki glas: Zaboravio si svoje detinjstvo. iji li je to glas bio? On oslunu, zamisli
se i otkri. Bio je to Narcis. Narcis? I za cigli trenutak, uz jedan jedini nagli trzaj, sve se opet ukazalo:
setio se, dolo mu je saznanje. O, majko, majko! Brda nanosa, mora zaborava rasturie se, iezoe;
Ona, davno izgubljena, neizrecivo voljena, opet je gledala na njega svojim kraljevskim, svetloplavim
oima.
Otac Anselmo, koji je bio zaspao u naslonjai pored postelje, probudi se. Zau kako se bolesnik
mekolji, zau ga kako die. Pa paljivo ustade.
Ima li nekog u sobi? upita Zlatousti.
Ja sam, ne brini. Upaliu svetlost."
Pa zapali kandilo, iji sjaj obli njegovo naborano, dobroudno lice.
Zar sam bolestan? upita mladi.
Onesvestio si se, sinko. Daj mi ruku da opipamo bilo. Kako se osea?"
Dobro. Hvala vam, oe Anselmo, vrlo ste ljubazni. Nita mi vie nije, samo sam umoran.
Naravno, umoran si. Uskoro e opet spavati. Uzmi prethodno gutljaj toplog vina, evo ima
spremljenog. Isprazniemo zajedniki po pehar, mladiu, u ime vrstog prijateljstva."
On je briljivo drao u pripravnosti krai kuvanog vina i stavio ga u jedan sud sa vrelom
vodom.
Obojica smo, znai, poprilino odspavali", nasmeja se lekar. Krasan bolniar, pomislie, kad
ne moe da ostane budan. Pa ta e, ljudi smo. A sad da gucnemo malo od ovog arobnog napitka,
mali moj, nema nieg lepeg od ovakve potajne male pijanke po noi. Elem, iveli!
Zlatousti se nasmeja, kucnu se s njim i otpi. Toplo vino je bilo zainjeno cimetom i karanfiliima
i zaslaeno eerom, i on nikada dotle nije okusio neto slino. Tad mu pade na um da je ve jednom
bio bolestan i da se onda Narcis brinuo oko njega. Ovog puta je otac Anselmo bio ljubazan prema
njemu. Mnogo mu se ovo svialo, bilo je izvanredno prijatno i neobino leati ovde obasjan
svetiljkom i usred noi piti sa starim kaluerom po pehar slatkog toplog vina.
 Zavija li te u trbuhu? upita starac.
Ne.
Zna, mislio sam da sigurno ima koliku, Zlatousti. Dakle, nije to. Pokai mi jezik. No, dobro je,
va matori Anselmo opet nije nita pogodio. Sutra e lepo ostati u krevetu, a ja u onda doi i
pregledau te. A s vinom si ve gotov? Tako i treba, nek ti je nazdravlje. Daj da vidim da li je jo
neto ostalo. Bie jo po pola pehara svakome ako poteno podelimo. Dobro si nas uplaio,
Zlatousti! Lei nasred hodnika kao deji le. Zbilja te ne zavija u trbuhu?
Nasmejae se, pa poteno podelie ostatak bolesnikog vina, kaluer stade da zbija ale, a
Zlatousti ga je zahvalno i veselo gledao oima koje su se ponovo razbistrile. Zatim ga starac napusti i
ode da legne. Zlatousti je jo neko vreme leao budan, a iz dubina su mu ponovo navirale slike,
ponovo se rasplamsavale rei njegovog prijatelja, i jo jednom mu se u dui pojavila ona plava,
blistava ena, majka; njen lik je strujao kroz njega kao juni vetar, kao oblak ivota, topline, nenosti
i usrdnog opominjanja. O, majko! O, kako je bilo mogue da je on zaboravi!
 V

Dotle je Zlatousti, dodue, poneto znao o svojoj majci, ali samo na osnovu prianja drugih ljudi;
njenu sliku vie nije imao, a od ono malo stvari koje je verovao da zna o njoj, vei deo je preutao
Narcisu. Majka je predstavljala neto o emu se ne sme govoriti, neto to je sramota pomenuti. Ona
je bila igraica, lepa i divlja ena, otmenog, ali ni dobrog ni hrianskog porekla. Zlatoustov otac ju
je, tako je priao, izveo iz bede i sramote; poto nije znao da li je hrianka, poslao ju je da se krsti i
da se pouava u religiji; venao se s njome i stvorio od nje uglednu enu. Ali ona se, posle nekoliko
godina pripitomljenosti i sreenog ivota, ponovo setila svojih starih vetina i navika, poela je
praviti bruku i zavoditi mukarce, danima i nedeljama nije dolazila kui, stekla je glas da je vetica, i
najzad je, poto ju je mu nekoliko puta pronalazio i opet primao u svoj dom, zauvek iezla. Glas o
njoj je jo neko vreme ostavljao trag za sobom, zao glas, plamsav kao kometin rep, a onda se ugasio.
Njen mu se polako oporavljao od godina nemira, straha, sramote i veitih iznenaenja koje mu je
prireivala; umesto pokvarene ene, vaspitavao je sad svog sinia, koji je po stasu i liku bio veoma
nalik na majku; njegov otac, koga je ucveljenost nainila bogomoljcem, negovao je sad u Zlatoustom
verovanje da ivot mora posvetiti Bogu, kako bi okajao grehe svoje majke.
To je otprilike bilo ono to je Zlatoustov otac obino priao o svojoj izgubljenoj eni, iako nije
rado govorio o tome, a neto od toga nagovestio je i opatu kad je doveo Zlatoustog u manastir; a sve
to je, kao uasno predan je, bilo poznato i sinu, iako je nauio da to potiskuje u stranu i gotovo
zaboravi. Meutim, potpuno je zaboravio i izgubio stvarni lik majke, onaj drugi, sasvim drugi lik,
koji se nije sastojao od pria koje su priali otac i sluge, miti od mutnih, divljih ogovaranja.
Zaboravio je svoju sopstvenu, stvarnu, doivljenu uspomenu na majku. I sad se taj lik, zvezda
njegovih najranijih godina, ponovo pojavio.
Neshvatljivo je kako sam to mogao zaboraviti, govorio je svome prijatelju. Nikad u ivotu
nikoga nisam toliko voleo kao majku, toliko bezuslovno i arko, nikad nikoga nisam toliko potovao
niti se ikome toliko divio, ona je za mene bila i sunce i mesec. Bog zna kako je bilo mogue da taj
blistavi lik u mojoj dui potamni i da se postepeno od nje stvori ona zla, bleda, bezoblina vetica,
kakva je ve toliko godina izgledala i mome ocu i meni.
Narcis je pre kratkog vremena okonao svoje iskuenitvo i odenuo je mantiju. Njegovo
ponaanje prema Zlatoustom se udno promenilo. Naime, dok je Narcisove nagovetaje i opomene
ranije esto odbijao kao dosadno naturanje od strane oveka koji misli da sve bolje zna, Zlatousti je
posle onog velikog doivljaja bio obuzet uenjem i divljenjem prema mudrosti svog prijatelja.
Koliko se njegovih rei obistinilo kao neko proroanstvo, kako je duboko zagledao u njega taj
stravini ovek, kako je tano odgonetnuo njegovu ivotnu tajnu, njegovu skrivenu ranu, kako ga je
mudro izleio!
Jer mladi je izgledao izleen. Ne samo to je ona nesvestica prola bez loih posledica; nego i
ono izvesno glumljenje, ono starmalo, neistinito u Zlatoustovom biu kao da se istopilo, ono pomalo
prerano zrelo monatvo, ono verovanje da je obavezan da slui Bogu nekako sasvim izuzetno. Otkako
se vratio sebi samom, mladi kao da se u isti mah i podmladio i postao stariji. Za sve to imao je
Narcisu da zahvali.
 Narcis se meutim otpre nekog vremena prema svom prijatelju odnosio neobino obazrivo; dok
mu se ovaj toliko divio, on ga je gledao veoma skromno, vie nimalo nadmono ili sa eljom da ga
poui. Video je kako se Zlatousti iz tajnih izvora krepi silama koje su njemu samom bile strane; on je
mogao da im ubrza razvitak, ali u njima nije imao uea. Radosno je gledao kako se prijatelj
oslobaa njegovog vodstva, a ipak je katkada bio tuan. Oseao je sebe kao preeni stepenik, kao
odbaenu ljusku; video je da se blii kraj ovom prijateljstvu, koje je za njega toliko znailo. Jo i sad
je on o Zlatoustom znao vie nego to je ovaj sam znao; jer Zlatousti je, istina, ponovo naao svoju
duu i bio je spreman da krene za njenim pozivom, ali jo nije slutio kuda e ga ona odvesti. Narcis
je to slutio i bio je nemoan; put njegovog ljubimca vodio je u krajeve u koje on sam nikad nee
kroiti.
Zlatoustova pouda za naukama veoma je opala. Prola ga je i volja da se prepire dok je priao s
prijateljem, postieno se seao nekih njihovih nekadanjih razgovora. U Narcisu se, meutim,
odnedavno, bilo sa okonanjem njegovog iskuenitva ili usled onih doivljaja sa Zlatoustim, bee
probudila potreba za povuenou, askezom i duhovnim vebama, sklonost prema postu i dugim
molitvama, prema estom ispovedanju, dobrovoljnim pokajnikim vebama, i tu sklonost je Zlatousti
bio kadar da razume, ak gotovo i sam da je osea. Otkako je ozdravio, instinkt mu se bee veoma
izotrio; iako jo ni pojma nije imao o svojim buduim ciljevima, ipak je sa snanom i esto
zastraujuom jasnoom oseao da se njegova sudbina priprema, da je prolo doba nevinosti i mira
koje ga je na neki nain tedelo, i da je sve u njemu napeto i spremno. Cesto mu je ta slutnja ulivala
blaenstvo, vei deo noi mu nije davala da zaspi, kao neka slatka zaljubljenost; a esto je bila i
mutna i stezala mu srce. Ponovo mu je dola majka, odavno izgubljena; bila je to velika srea. Ali
kuda vodi njen primamljiv poziv? U nepoznato, u zamke, u nevolju, moda u smrt. Ka neem mirnom,
blagom, bezbednom, ka monakoj eliji i doivotnoj zajednici u manastiru ona ne vodi, njen poziv
nema nita zajedniko sa onim oevim zapovestima koje je on toliko vremena zamenjivao sa svojim
sopstvenim eljama. Tim oseanjem, koje je esto bilo snano i puno strepnje i koje je peklo kao neki
estoki telesni oseaj, hranila se Zlatoustova pobonost. Ponavljajui duge molitve svetoj majci
Bojoj, putao je da iz njega istie preobilje oseanja koje ga je vuklo ka sopstvenoj majci. A esto
su mu se molitve ipak zavravale u onim neobinim, divnim snovima koje je sada tako esto
doivljavao: snovima po danu, sa upola budnim ulima, snovima o njoj, u kojima su sva ula
sudelovala. U njima ga je mirisavo obujimao majin svet, tamno ga gledao zagonetnim oima punim
ljubavi, umorio duboko kao more i kao raj, mazno mu tepao besmislene, a ipak krcate smislom
glasove, imao ukus na slatko i na slano, svilastom kosom bi mu milovao edne usne i oi. Nije u
majci bila samo sva milokrvnost, ne samo sladak plav ljubavni pogled, mio osmejak to obrie sreu,
milovanje to tei; bilo je u njoj, negde ispod ljupkih koprena, i sve to je strahovito i mrano, sva
pouda, sav strah, sav greh, sav emer, sve raanje, sve neumitno umiranje.
Duboko je tonuo mladi u ove snove, u ta snovienja koja su okrilaena ula tkala bezbrojnim
nitima. U njima nije samo arobno vaskrsavala voljena prolost: detinjstvo i majina ljubav, blistavo
zlatno jutro ivota; treperila je u njima i budunost, puna pretnje, obeanja, primamljivosti i
opasnosti. Ponekad su mu se ti snovi, u kojima su se majka, Madona i dragana slivale u jedno bie,
kasnije inili kao uasna zloinstva i bogohuljenja, kao smrtni grehovi koji se nikad vie ne mogu
okajati; drugi put je u njima nalazio svekoliko izbavljenje, svekoliku harmoniju. Prepun tajni, zurio je
u njega ivot, mraan i nedokuiv svet, ukoena bodljikava uma puna basnoslovnih opasnosti ali
to su bile majine tajne, dolazile su od nje, vodile k njoj, bile maleni tamni krug, mali pretei ponor u
njenom svetlom oku.
Mnogo zaboravljenog detinjstva iskrsavalo je u tim snovima o majci, iz beskrajnih dubina i
izgubljenosti rascvetavalo se bezbroj malih cvetova uspomena to su zlatno treptali i tajanstveno
mirisali, uspomena na oseanja iz detinjstva, moda na doivljaje, moda na snove. Katkada je sanjao
o ribama, i one su tad, crne i srebrne, plivale prema njemu, hladne i glatke, uplivavale u njega,
prolazile kroz njega, dolazile kao vesnici s milim porukama sree iz neke lepe stvarnosti, iezavale
vijugajui repovima i, nalik na senke, nestajale, umesto poruka donevi nove tajne. esto je sanjao
ribe kako plivaju i ptice kako lete, i svaka riba ili ptica bila je njegova tvorevina, bila je zavisna od
njega, svakom je upravljao kao svojim dahom, svaka je, zraei kao pogled i kao misao, izvirala iz
njega i opet mu se vraala. esto je sanjao jednu batu, jednu volebnu batu sa drveem iz bajke,
ogromnim cvetovima, dubokim tamnomodrim peinama, kroz travu su provirivale sjaktave oi
nepoznatih ivotinja, uz granje su klizile glatke ilave zmije; o okotima i bunovima visile su
dinovske bobice, vlano se prelivajui, pa su prilikom branja bubrele u njegovoj ruci i prolivale
topao sok kao krv, ili su imale oi i kretale se enjivo i lukavo; katkad se pipajui naslanjao na koje
drvo, maao se za neku granu, i gledao i dodirivao kovrde zamrenih gustih dlaka to su se ugnezdile
izmeu debla i grane kao vlasi pod pazuhom. Jednom je sanjao o sebi samom ili o svom svecu
imenjaku, sanjao je o Zlatoustom, Hrizostomu, koji je imao usta od zlata i zlatnim ustima govorio
rei, a rei su bile male leprave ptice i odletale su u lelujavim rojevima.
Jednom je sanjao: kao veliki je i odrastao, ali sedi na zemlji poput deteta, pred njim je ilovaa i
on kao neko dete mesi likove od blata: konjia, bika, nekog oveuljka, jednu siunu enu. Meanje
ga je zabavljalo, i pravio je ivotinjama i mukarcima smeno velike polne udove, u snu mu se to
inilo vrlo duhovito. Onda se umorio od igre i poao dalje, kad je osetio iza sebe neto ivo, neto
neujno i ogromno kako se pribliava, i osvrnuo se, i sa dubokim uenjem i sa ogromnim strahom,
no koji nije bio lien radosti, video svoje male figure od ilovae kako su porasle i oivele.
Strahovito velike, kao nemi dinovi, koraale su figure pored njega, neprestano rastui, ogromne i
neme odlazile su dalje, u svet, visoke kao kule.
U tom svetu snova iveo je vie nego u stvarnome. Stvarni svet: uionica, manastirsko dvorite,
biblioteka, spavaonica i kapela stvarni svet je bio samo ono to je na povrini, samo tanuna,
drhtava pokoica preko nestvarnog sveta slika, ispunjenog snovima. I nitavna sitnica je bila
dovoljna da probije otvor kroz ovu tanku skramu: neto tajanstveno u zvuku neke grke rei usred
suvoparne lekcije, val mirisa iz torbe u kojoj je otac Anselmo skupljao bilje, pogled na neku kamenu
lisnatu raljiku koja je visoko gore bujala iz stuba nekog prozorskog luka takvi maleni nadraaji su
ve bili dovoljni da probiju onu pokoicu i da iza mirne, oskudne stvarnosti probude bune ponore,
bujice i Mlene Puteve onoga sveta slika u dui. Neki latinski inicijal se pretvarao u mirisavo lice
majke, neki otegnuti ton iz Zdrave Marije u rajska vrata, neko grko slovo u zahuktalog konja, u
propetu zmiju, koja bi onda tiho odvijugala kroz cvee, i zaas bi njeno mesto ponovo zauzela
nepomina stranica gramatike.
Retko je govorio o tome, svega nekoliko puta je nagovestio Narcisu poneto iz tog sveta snova.
Verujem, rekao je jednom, da cvetna latica ili neki siuan crv na putu mnogo vie kau i
sadre no svekolike knjige iz biblioteke. Slovima i reima se nita ne moe rei. Ponekad napiem
neko grko slovo, tetu ili omegu, i kad pero samo malice zavrnem, slovo pone da vijuga i pretvara
se u neku ribu, i za trenutak podsea na sve potoke i reke na svetu, na sve to je hladno i vlano, na
Homerov okean i na vodu po kojoj je koraao Petar, ili se slovo pretvara u neku pticu, die rep,
kostrei perje, kooperi se, zaklike, odleti. No, Narcise, ti bez sumnje ne dri mnogo do takvih
slova? Ali ja ti velim: njima je Bog napisao svet."
Ja mnogo drim do njih, ree Narcis tuno. To su arobna slova, njima se mogu prizvati svi
demoni. Samo su, valja priznati, nepodesna za onog ko se bavi naukom. Duh voli ono to je vrsto,
oblikovano, on trai da se moe pouzdati u svoje znanje, on voli ono to postoji a ne ono to postaje,
voli ono to je stvarno, ne ono to je moguno. On ne trpi da se kakva omega pretvara u zmiju ili
pticu. U prirodi duh ne moe iveti, jedino protiv nje, jedino kao njen suparnik. Veruje li mi sada,
Zlatousti, da nikad nee postati naunik?
O, svakako, Zlatousti je to odavno verovao, pomirio se s tim.
Mene vie nimalo ne kida tenja za vaim duhom, ree on, nasmejavi se malo. Sa duhom i sa
uenou stekao sam slino iskustvo kao sa svojim ocem: verovao sam da ga veoma volim i da sam
mu slian, zaklinjao sam se na sve to bi on rekao. Ali trebalo je da se samo pojavi moja majka, pa
da tek onda shvatim ta je ljubav, i pored njena lika oev se najednom smanjio, nije me vie veselio i
postao mi je gotovo odvratan. I sklon sam sada da sve to je duhovno posmatram kao oinsko, kao
nematerinsko i neprijateljsko pojmu majke, i da ga donekle omalovaavam.
Govorio je aljivim glasom, ali nije mu polo za rukom da razvedri tuno lice svoga prijatelja.
Narcis ga je utke gledao, a pogled mu je liio na milovanje. Zatim je rekao: Dobro te razumem.
Sad vie nije potrebno da se prepiremo; ti si se razbudio, a sad si uvideo i razliku izmeu sebe i
mene, razliku izmeu majinskog i oinskog porekla, izmeu due i duha. A uskoro e bez sumnje,
jo uvideti i da su tvoj ivot u manastiru i tvoj a tenja za monakim ivotom bili zabluda, izum tvoga
oca, koji je na taj nain hteo da oisti od greha uspomenu na tvoju majku, a moda je i prosto hteo da
joj se osveti. Ili jo i sad veruje kako si predodreen da celog svog ivota ostane u manastiru?
Zlatousti je zamiljeno posmatrao ake svoga prijatelja, te otmene, koliko stroge toliko i nene,
mrave i bele ake. Niko ne bi mogao ni posumnjati da to nisu ake isposnika i naunika.
Ne znam, ree on pevuckavim, pomalo oklevajuim glasom koji se dugo zadravao na svakom
slogu, a koji je stekao otpre nekog vremena. Zaista ne znam. Ti pomalo strogo sudi o mom ocu.
Njemu nije bilo lako. Ali moda si i tu u pravu. Ja sam, evo, ve vie od tri godine ovde u
manastirskoj koli, a on me jo nijednom nije posetio. Nada se da u zauvek ostati ovde. Moda bi to
bilo najbolje, ja sam to i sam uvek eleo. Ali danas ne znam vie ta u stvari hou ni ta elim. Ranije
je sve bilo jednostavno, jednostavno kao slova u itanci. Sada nita vie nije jednostavno, ak ni
slova. Sve je dobilo mnoga znaenja i mnoga lica. Ne znam ta e postati od mene, ne mogu sad
misliti o tome. I ne treba, ree Narcis. Pokazae se ve kuda vodi tvoj put. On je poeo da te
vraa tvojoj majci i jo vie e te pribliiti njoj. A to se tvoga oca tie, ja o njemu ne sudim odve
strogo. Zar bi hteo da mu se vrati?"
Ne, Narcise, svakako ne bih. Inae bih to uinio im zavrim kolu, ili ve i sada. Jer, poto ve
neu postati naunik, zapravo sam dovoljno uio i latinski i grki i matematiku. Ne, ne elim da se
vratim ocu... Zamiljeno je pogledao preda se i najednom uzviknuo: Ali kako to tebi samo polazi
za rukom da mi stalno govori rei ili postavlja pitanja koja mi obasjavaju duu i rasvetle me u
mojim sopstvenim oima? Pa evo i sada: samo to si me upitao elim li da se vratim ocu i meni je
najednom postalo jasno da to ne elim. Kako ti to postie? Ti kao da sve zna. Rekao si mi o sebi i o
meni izvesne rei koje uopte nisam razumeo u trenutku kad sam ih sluao, a koje su mi potom postale
toliko vane! Ti si moje poreklo nazvao majinskim, i ti si otkrio da sam bio opinjen i da sam
zaboravio svoje detinjstvo! Otkud tebi tako dobro poznavanje ljudi? Zar ne mogu i ja da to nauim?"
 Narcis smeei se zavrte glavom.
Ne, dragi moj, ne moe. Ima ljudi koji mogu mnogo nauiti, ali ti ne spada meu njih. Ti nikad
nee biti ovek koji ui. A i zato bi? Tebi to nije potrebno. Ti ima drukije darove. Ti si darovitiji
od mene, bogatiji si od mene, a i slabiji si, imae lepi i tei put nego ja. Ponekad nisi eleo da me
razume, esto si se opirao kao kakvo drebe, nije uvek bilo lako, a esto sam morao i da ti nanesem
bol. Morao sam da te razbudim jer ti si spavao. Pa i kad sam te podsetio na tvoju majku, i to je isprva
bolelo, jako bolelo, nali su te kako u hodniku lei kao mrtav. Moralo je tako biti. Ne, ne miluj
me po kosi! Nemoj, ostavi! Ne mogu to da trpim.
Znai, ja ne mogu nita nauiti? Veito u ostati glup, veito dete?
Bie drugih od kojih e uiti. to si mogao nauiti od mene, dete moje, to smo ve iscrpli.
O, ne, uzviknu Zlatousti, nismo mi radi toga postali prijatelji! Kakvo li je to prijateljstvo koje
posle kratkog puta stie do svog cilja i jednostavno prestaje! Zar ti vie nije stalo do mene? Zar sam
ti postao mrzak? Narcis se ustro ushoda, pogleda prikovana za tle, pa zastade pred svojim
prijateljem.
Ostavi se toga", ree blago, ti dobro zna da mi nisi postao mrzak.
Pa se u nedoumici zagleda u prijatelja, zatim nastavi da koraa tamo-amo, a onda ponovo stade
pred Zlatoustim, otra i mrava lica, i upravi na njega vrst pogled. Tihim glasom, ali vrsto i otro,
ree: Sluaj me, Zlatousti! Nae prijateljstvo je bilo dobro; imalo je cilj pred sobom i postiglo ga
je, uinilo je da se probudi. Nadam se da se ono nije okonalo; nadam se da e se ponovo i
neprestano obnavljati i voditi ka novim ciljevima. U ovom asu nema nikakvog cilja. Tvoj je
neizvestan, ja te tu ne mogu ni voditi ni pratiti. Pitaj svoju majku, pitaj njen lik, sluaj ta ona kae!
Moj cilj, meutim, nije neizvestan, on se nalazi ovde, u manastiru, on me poziva svakog trenutka. Ja
smem da ti budem prijatelj, ali ne smem da budem zaljubljen. Ja sam kaluer, poloio sam zavet. Pre
no to budem posveen zatraiu odsustvo iz kole i povui u se da se tokom mnogih nedelja
posvetim poslu i duhovnim vebama. Za to vreme neu govoriti ni o emu to je svetovno, pa ni sa
tobom.
Zlatousti shvati i tuno ree: Ti e, dakle, sad initi ono to bih i ja inio da sam zauvek stupio
meu kaluere. A kad zavri svoja vebanja, kad se bude dovoljno napostio i namolio i nabdeo
koji e onda imati cilj?
Ti zna, ree Narcis.
No, pa da. Za nekoliko godina e postati prvi uitelj, moda ve i upravitelj kole. Poboljae
nastavu, uveae biblioteku. Moda e i sam pisati knjige. Nee? Pa dobro onda, nee. Ali gde
e se nalaziti cilj?"
Narcis se slabo osmehnu. Cilj? Ja u moda umreti kao upravitelj kole ili kao opat ili biskup.
Svejedno. Cilj je ovo: da se uvek naem onde gde u najbolje moi da sluim, gde e moja narav,
moje osobine i talenti nai najbolje tle, najire polje delovanja. Nema drugog cilja.
Zlatousti: Nema drugog cilja za kaluera?
Narcis: Jo kako, ciljeva ima napretek. Za kaluera moe biti cilj da naui jevrejski, da
komentarie Aristotela, ili da ukrasi manastirsku crkvu, ili da se zatvori i razmilja, ili da ini trista
drugih stvari. To nisu ciljevi za mene. Ja ne elim ni da uveam manastirsko bogatstvo ni da
reformiem na duhovniki red ili crkvu. Ja elim da u okviru onoga to je meni moguno sluim
duhu, onako kako ga ja shvatam, nita drugo. Zar to nije cilj?"
Zlatousti je dugo mislio ta e odgovoriti.
 U pravu si", ree. Da li sam te veoma ometao na putu ka tvome cilju?"
Ometao? O, Zlatousti, niko me nije vie podsticao od tebe. Priinjavao si mi tekoe, ali ja
nisam neprijatelj tekoa. Uio sam na njima, delom sam ih savladao.
Zlatousti ga prekide i ree upola u ali: udesno si ih savladao! Ali reci mi: ako si mi pomogao,
vodio me i oslobodio i izleio moju duu zar si time zaista sluio duhu? Time si verovatno oduzeo
manastiru jednog revnosnog i dobronamernog iskuenika, i moda si odgajio protivnika duha, nekoga
ko e initi i verovati i eleti neto to je upravo suprotno onome to ti smatra dobrim!"
Zato da ne?" ree Narcis veoma ozbiljno. Prijatelju moj ti me jo i sad tako malo poznaje! Ja
sam u tebi verovatno pokvario budueg kaluera, ali sam zato u tebi otvorio put za jednu sudbinu koja
nee biti obina. ak i da sutra spali itav ovaj na lepi manastir ili da stane propovedati po svetu
bilo kakvo ludo i zabludno uenje, ja se ni trenutka ne bih kajao to sam ti pomogao da krene tim
putem."
Pa blagonaklono poloi obe ruke na ramena svoga prijatelja.
Pazi, mali moj, u moj cilj spada i ovo: postao uitelj ili opat, ispovednik ili to mu drago, ja
nikad ne bih eleo da doem u poloaj da sretnem nekog snanog, vrlog i izuzetnog oveka a da ne
budem kadar da ga razumem, odgonetnem i da mu pomognem. I kaem ti: postalo od tebe i mene bilo
ta, ispao nam ivot bilo kakav, nikada se nee desiti da te hladno i odbojno doekam u trenutku kad
me ozbiljno pozove i kad nae da sam ti potreban. Nikada.
To je zvualo kao rastajanje, i zaista je u tome bilo naveivanja rastanka. Dok je Zlatousti stajao
pred svojim prijateljem i posmatrao ga, posmatrao to odluno lice i oi upravljene ka ciljevima,
nepogreivo je osetio da njih dvojica sad nisu vie braa i drugovi i jednaki, da su se njihove staze
ve razdvojile. Ovaj ovde to je stajao pred njim nije sanjalica i ne oekuje nekakav poziv sudbine;
on je kaluer, zavetovao se, on pripada vrstom poretku i dunosti, on je sluga i vojnik svog
monakog reda, crkve, duha. On sam, meutim, Zlatousti to mu je danas postalo jasno ne spada
tu, on je bez zaviaja, njega oekuje jedan nepoznat svet. Tako je nekad bilo i sa njegovom majkom.
Ona je napustila dom i ognjite, mua i dete, zajednicu i poredak, dunosti i ast, i otila je u
neizvesnost i bez sumnje ve odavno propala u njoj. Ona nije imala cilja, kao to ga ni on nema. Imati
ciljeve to je dato drugima, ne njemu. O, kako je Narcis sve to ve odavno lepo video, koliko je
bio u pravu! Ve ubrzo po tom danu Narcis kao da je iezao, kao da je iznenada postao nevidljiv.
Drugi uitelj je drao njegove asove, njegov nalonj u biblioteci bio je prazan. Jo je bio tu, nije bio
sasvim nevidljiv, mogli su ga ponekad spaziti kako prolazi hodnikom oko unutranjeg dvorita, mogli
su ga katkada uti kako se nerazgovetno moli u nekoj kapeli, kleei na kamenom podu; znali su da je
otpoeo veliko vebanje, da posti i da triput nou ustaje da se moli. Jo je bio tu, a ipak je preao u
neki drugi svet; mogue je bilo videti ga, prilino retko, ali nije bilo mogue doi do njega, imati s
njim bilo kakve veze, govoriti s njim. Zlatousti je znao: Narcis e se opet pojaviti, ponovo e stati za
svoj radni pult, ponovo sesti na svoju stolicu u trpezariji, ponovo e govoriti ali od onoga to je
bilo nita se nee vratiti, Narcis mu vie nee pripadati. Dok je razmiljao o tome, postalo mu je
jasno i da je jedino Narcisova zasluga to je ozbiljno shvatio i zavoleo manastir i monatvo,
gramatiku i logiku, studije i duh. Njegov primer ga je mamio da postane kao to je on; to je bio
njegov ideal. Svakako, tu je bio jo i opat, i njega je potovao, i njega je voleo i smatrao uzvienim
uzorom. Ali sve ostalo, uitelj i, kolski drugovi, spavaonica, trpezarija, kola, vebanja, slube
boje, itav manastir sve ga se to bez Narcisa vie nije ticalo. Kakva on jo posla ima ovde?
ekao je, stajao je pod manastirskim krovom kao to neki neodluni putnik po kii zastane pod bilo
kojim krovom ili drvetom, samo zato da saeka, samo kao gost, samo usled straha od
negostoljubivosti tuine.
Zlatoustov ivot u to doba bio je jo samo oklevanje i opratanje. Poseivao je sva mesta koja su
mu postala draga ili znaajna. Sa udnom nevericom ustanovio je da ima tako malo ljudi i lica zbog
kojih e mu rastanak teko pasti. Meu njima se nalazio Narcis i stari opat Danijel i dobri, dragi otac
Anselmo, a moda jo i ljubazni kljuar i ivahni i bodri sused vodeniar ali i oni su ve postali
gotovo nestvarni. No tee e mu biti da se rastane sa velikom kamenom Madonom u kapeli, sa
apostolima na portalu. Dugo je stajao pred njima, kao i pred lepim duborezom na klupama u pevnici,
pred esmom u unutranjem dvoritu, pred stubom sa tri ivotinjske glave, naslanjao se na lipe u
dvoritu, na kestenovo stablo. Sve to e jednom za njega postati uspomena, mala slikovnica u
njegovom srcu. Ve sada, dok je jo bio okruen svim tim stvarima, one su poele da ile ispred
njega, da gube stvarnost, da se avetinjski preobraavaju u neto minulo. Sa ocem Anselmom, koji je
voleo njegovo drutvo, odlazio je da skuplja bilje, kod manastirskog vodeniara posmatrao je momke
kako rade i ponekad je prihvatao poziv na vino i prene ribe; ali sve je ve bilo tue i upola kao
uspomena. Kao to je preko u crkvenom polumraku i u pokajnikoj eliji njegov prijatelj Narcis,
dodue, hodao i iveo, ali je za njega postao senka, tako je sve oko njega stajalo lieno stvarnosti,
osealo se na jesen i na prolaznost. Stvarno i ivo nije bilo vie nita osim njegovog unutranjeg
ivota, sem plaljivog lupanja srca, bolne aoke enje, osim radosti i strahovanja njegovih snova.
Njima je pripadao i njima se predavao,. Usred itanja ili uenja, okruen kolskim drugovima, znao
je da utone u sebe i da sve zaboravi, predan samo bujicama i glasovima sa dna due koji su ga
odvlaili u duboke kladence to bruje tamnom melodijom, u arene ambise pune basnoslovnih
doivljaja, iji su svi zvuci zvuali kao glas majke, ije su bezbrojne oi bile kao majine oi.
 VI

Jednog dana otac Anselmo pozva Zlatoustog u svoju apoteku, u svoj lepi sobiak to je krasno
mirisao na lekovito bilje. Ovde je Zlatoustom sve bilo dobro poznato. Otac Anselmo mu pokaza
jednu sasuenu biljku, paljivo ouvanu izmeu dva lista hartije, i upita ga da li tu biljku poznaje i da
li moe tano opisati kako ona izgleda u polju. Zlatousti odgovori da moe, i ree da se biljka zove
gospina trava. Jasno je morao da opie sva njena obeleja. Starog kaluera zadovoljie odgovori
njegovog mladog prijatelja, pa mu naloi da po podne sakupi itav naramak takvih biljaka, i ree mu
gde one najee rastu.
Dobie za to jedno slobodno popodne, dragi moj, nee nita imati protiv toga a nee nita ni
izgubiti. Jer i poznavanje prirode je nauka, a ne samo vaa glupa gramatika. Zlatousti zahvali za i te
kako dobrodoli nalog da nekoliko sati skuplja cvee umesto da sedi u koli. Da radost bude potpuna,
konjuar mu na njegovu molbu dade Zvezdana, i Zlatousti odmah po ruku izvede konja iz staje,
buno pozdravljen njegovom njiskom, vinu se na njega i silno zadovoljan odjaha kroz topao i blistav
dan. Jahao je sat ili vie, uivao u vazduhu i u poljskom mirisu, a pre svega u jahanju, onda se setio
svog zadatka i potraio jedno od mesta koja mu je opisao otac Anselmo. Onde je ispod jednog
senovitog jasena privezao konja, proaskao s njim, dao mu hleba, pa zatim krenuo da trai biljke.
Nekoliko njiva je tu lealo neobraeno, prekriveno silnim korovom, rasle su tu male zakrljale bulke
sa poslednjim bledunjavim cvetovima i ve mnogim zrelim aurama, punim semena, a oko njih
uvenule raljike, vodopija sa nebeski plavim cvetovima i ubledeli lisac, u nekoliko gomila
nabaenog kamenja izmeu njiva obitavali su guteri, a tu su se ve nalazili i prvi uto rascvetani
bokori gospine trave, i Zlatousti poe da bere. Kad je skupio ve dobru rukovet, seo je na kamenje da
se odmori. Bilo je veoma toplo, i on je enjivo gledao ka senovitom mraku dalekog ruba ume, ali
ipak nije eleo da se toliko udaljava od biljaka i od svog konja, koga je odavde jo mogao videti.
Ostao je sedei na toplom poljskom ljunku, sasvim se pritajivi, ne bi li opet video razbegle gutere
kako se pomaljaju, mirisao je gospinu travu i potom digao njene listie prema svetlosti da posmatra
bezbroj majunih, kao iglom izbockanih takica po njima.
udno, mislio je, gle kako je svaki od hilajde listia urezao u sebe ovo siuno zvezdano nebo,
kao najtananiji vez. Kako je sve udesno i neshvatljivo, guteri, bilje, pa i kamenje, uopte sve. Otac
Anselmo, koji ga toliko voli, vie ne moe, eto, da sam bere svoju gospinu travu, uhvatilo ga je u
nogama i esto je leao nepomian, a njegova vidarska vetina ne moe to da izlei. Moda nije dalek
dan kad e on umreti, i trave u sobiku mirisae i dalje, ali starog fratra vie nee biti. A moda e
iveti jo dugo, moda jo deset ili dvadeset godina, pa e i tada jo imati onu sedu propreenu kosu
i iste smene pregrti bora oko oiju; a sa njim samim, Zlatoustim, ta li e sa njim biti za dvadeset
godina? Ah, sve je nerazumljivo i u sutini tuno, iako je i lepo. Nita se ne zna. ivi se tako i ide po
zemlji, ili se jae kroz ume, a poneke stvari gledaju oveka sa tolikim oekivanjem i obeavanjem,
tako bude enju: neka zvezda uvee, neki plavi zvoni, neko jezero zeleno od evara, oi nekog
oveka ili neke krave, i ponekad se ini kao da se istog trenutka mora desit neto dotle nevieno, a
ipak odavno prieljkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i nita se ne
zbiva, i zagonetka se ne reava, niti iskrsava tajna arolija, i na koncu ostari i izgleda prevejan kao
otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a moda ni tada jo nita ne zna, i dalje jednako eka i
oslukuje.
On die jednu praznu puevu kuicu; slabo je zazveckala po kamenju i bila sasvim topla od sunca.
Zaneto je posmatrao vijuge kuice, urezanu spiralu, udljivo suavanje krunice, prazan otvor, iji su
se zidovi sedefasto prelivali. Zatvorio je oi da bi osetio oblike samo pipanjem prstiju to mu je
bila davnanja navika i igra. Okreui pua meu rastavljenim prstima, opipavao mu je oblike
milujui ih, klizei po njima, ali ne pritiskujui, blaen zbog uda oblikovanja, zbog arolije
telesnoga. To je, mislio je sanjalaki, jedna od loih strana kole i uenosti: meu tenjama duha
postoji, izgleda, i ta da se sve vidi i predstavlja kao da je u ravni i kao da ima svega dve dimenzije.
Nekako mu se inilo da to obeleava izvestan nedostatak i nevrednost svekolikog umovanja, ali nije
uspeo da zadri tu misao, pu mu je iskliznuo iz prstiju, oseao se umoran i sanjiv. Nadvivi glavu
nad bilje, koje je sve jae mirisalo kako je venulo, zaspao je pod suncem. Preko cipela mu poee
trkarati guteri, na kolenima mu je venulo bilje, pod javorom je ekao Zvezdan i postajao nestrpljiv.
Onda naie neko iz udaljene ume, neka mlada ena u izbledeloj plavoj suknji, sa crvenim
marametom kojim je povezala crnu kosu, mrkog lica opaljenog letnjim suncem. ena se pribliavala,
sa zaveljajem u ruci, sa malim jarko crvenim cvetom meu usnama. Videla je Zlatoustog gde sedi,
dugo ga posmatrala iz daljine, radoznalo i nepoverljivo, videla je da spava, pa se oprezno pribliila,
mrkih bosih nogu, zaustavila se pred samim Zlatoustim i stala ga gledati. Nepoverenje joj tad ieznu,
lepi zaspali mladi nije izgledao opasno, naprotiv, svideo joj se kako li je samo dospeo ovamo na
ove zaparloene njive? Brao je cvee, primetila je sa osmehom, ve je uvelo.
Zlatousti otvori oi, vraajui se iz dubrava sna. Glava mu je leala na mekome, leala na krilu
neke ene, u njegove snene zauene oi gledale su izbliza neke nepoznate oi, tople i smee. Nije se
uplaio, opasnosti nije bilo, tople smee enice su prijateljski sijale odozgo. Tad se ena osmehnu
njegovom zauenom pogledu, osmehnu se veoma prijateljski, i polako i on poe da se osmehuje. Na
njegove nasmeene usne spustie se njena usta, pa se pozdravie nenim poljupcem, pri emu se
Zlatousti odmah seti one veeri u selu i male devojke sa kikama. Ali poljubac je jo trajao. enska
usta ostadoe na njegovim, produie da se igraju, zadirkujui ga i mamei, i najzad mu snano i
poudno obujmie usne, uzbudie mu krv i prenue je do u poslednji damar, i u dugoj nemoj igri,
neno ga pouavajui, mrkoputa ena se podade deaku, putajui ga da trai i da nae, raspaljujui
ga i tolei mu ar. Milo kratkotrajno blaenstvo ljubavi razape se nad njim kao luk, zasija zlatno i
arko, zapade i ugasnu. Leao je sklopljenih oiju, s licem na enskim grudima. Ni rei nisu bili rekli.
ena se pritajila, tiho mu milovala kosu, putala ga da se polako povrati. Napokon on otvori oi.
Sluaj, ree on. Sluaj! Ko si ti?
Ja sam Liza, ree ona.
Liza, ponovi on, uivajui u zvuku tog imena. Lizo, to si ti mila."
Ona mu prisloni usne na uvo i proaputa: uj, je li to bilo prvi put? Jesi li pre mene ve voleo
neku enu?
On zavrte glavom. Potom se najednom uspravi i pogleda oko sebe, preko polja pa u nebo.
Oh", uzviknu on, sunce se ve sasvim spustilo. Moram natrag.
A kuda?
U manastir, ocu Anselmu.
U Marijabron? Odande si? A zar nee jo da ostane kraj mene?
Voleo bih.
 Pa ostani!
Ne, ne smem. A moram i jo ovog bilja da naberem.
ivi li u manastiru?
Da, uenik sam. Ali neu vie tamo ostati. Mogu li doi tebi, Lizo? Gde ti ivi, gde ti je dom?
Ja nigde nemam doma, zlato moje. Ali zar nee da kae svoje ime? Tako, zove se
Zlatousti? Poljubi me jo jednom, Zlatoustiu, pa onda moe da krene." Nigde nema doma? A gde
spava
Ako hoe, s tobom u umi ili na senu. Hoe li doi veeras?
O, hou. A gde? Gde u te nai?
Ume li da kuka kao uk?
Nisam nikad probao."
Probaj.
On pokua. Ona se nasmeja i pokaza da je zadovoljna.
Onda izai noas iz manastira i zakukaj kao uk, ja u biti u blizini. A sviam li ti se,
Zlatoustiu, mali moj?
Ah, veoma mi se svia, Lizo. Doi u. Zbogom, sad moram da idem.
Na konju koji se puio od znoja Zlatousti se u suton vratio u manastir, srean to oca Anselma
zatie u velikom poslu. Neki fratar se bosonog brkao u potoku i pritom stao nogom na pare stakla.
Sad je valjalo pronai Narcisa. On upita jednog kaluera koji je sa ostalima posluivao u
trpezariji. Ne, rekoe mu i on i drugi, Narcis nee doi na veeru, on danas posti i sad verovatno
spava, poto nou dri bdenija. Zlatousti pohita. Njegov prijatelj je za vreme dugih vebanja u
pobonosti spavao u jednoj pokajnikoj eliji u unutranjem delu manastira. On otra tamo bez
razmiljanja. Oslunu pred vratima nita se nije ulo. Onda tiho ue unutra. Sad nije bilo vano to
je to strogo zabranjeno.
Narcis je poivao na uzanom leaju od dasaka, i kako je u polumraku ukoeno leao na leima,
bleda, uiljena lica, ruku prekrtenih na grudima, liio je na mrtvaca. Ali oi su mu bile otvorene i
nije spavao. Nemo je pogledao Zlatoustog, bez prekora, ali ne pomerajui se i oigledno tako
potonuo nekuda, toliko duhom u nekom drugom vremenu i svetu, da je sa naporom prepoznao
prijatelja i shvatio njegove rei.
Narcise! Oprosti, oprosti, mili, to ti smetam, nije to iz obesti. Znam da sad zapravo ne sme
razgovarati sa mnom, ali uini to ipak, veoma te molim.
Narcis stade razmiljati, jako trepui nekoliko trenutaka, kao da se trudi da se rasani.
Je li to neophodno? upitao je utrnulim glasom. Da, neophodno je. Dolazim da se oprostim od
tebe."
Onda je neophodno. Nisi doao uzalud! Hodi, sedi kraj mene. Imamo vremena jo etvrt sata, a
onda poinje prvo bdenije.
Bio se pridigao i sad je sedeo, mrav, na goloj dasci za spavanje; Zlatousti sede pored njega.
Oprosti mi, molim te!" ree on svestan krivice. elija, goli leaj, Narcisovo lice iznureno od
prekomernih bdenja i napora, njegov upola odsutan pogled, sve mu je to jasno pokazivalo koliko on
ovde smeta.
Nemam zbog ega da ti opratam. Ne obaziri se na mene, sa mnom je sve kako treba. Hoe da
se oprosti, kae? Odlazi, znai?
Odlazim jo danas. Ah, nisam kadar da ti to ispriam! Sve se najednom odluilo.
 Da nije doao tvoj otac ili neka poruka od njega? Ne, nita. Doao mi je sam ivot. Odlazim,
bez obzira na oca, bez dozvole. Naneu ti sramotu, uj me, pobei u odavde.
Narcis obori pogled na svoje dugake blede prste, koji su, onako tanki, avetinjski strali iz
irokih rukava na mantiji. Ne na njegovom strogom, teko izmorenom licu, ali u glasu mu se
primeivao osmeh kad je rekao: Imamo vrlo malo vremena, dragi moj. Reci mi samo ono to je
neophodno, i reci to kratko i jasno. Ili da ja tebi kaem ta ti se desilo?
Kai, zamoli ga Zlatousti. Ti si zaljubljen, deko mali, upoznao si neku enu. Otkud ti to
zna!
Pa ti si mi sam pomogao. Tvoje stanje, o amice, ima sva obeleja one vrste pijanstva koje se
naziva zaljubljenou. Ali sad govori, molim te.
Zlatousti sa snebivanjem stavi ruku na prijateljevo rame.
Ti si ve sve rekao. Ali ovog puta nisi dobro rekao, Narcise, nisi tano rekao. Sasvim je
drukije. Bio sam napolju na njivama i zaspao sam na pripeci, a kad sam se probudio, glava mi je
leala na kolenima jedne lepe ene, i ja sam odmah osetio da je to dola moja majka da me povede k
sebi. Nemoj misliti da sam tu enu smatrao za svoju majku, ona je imala tamne kestenjaste oi i crnu
kosu, a moja majka je bila plava kao i ja, izgledala je sasvim drukije. Ali ipak je ona to bila, bio je
to njen poziv, bila je to poruka od nje. Kao da je dola iz snova mog sopstvenog srca, preda mnom se
stvorila neka lepa nepoznata ena, stavila mi glavu na krilo, osmehnula mi se kao kakav cvet i milo
prionula uza me; ve pri njenom prvom poljupcu osetio sam kako se u meni neto topi i kako me neto
na udesan nain boli. Probudila se sva enja koju sam ikada oseao, sav san, sva slatka strepnja,
sva tajna koja je u meni spavala, sve se preobrazilo, postalo zaarano, sve je dobilo smisao. Ona me
je nauila ta je ena i kakvu tajnu krije. Za pola asa me je nainila mnogo godina starijim. Znam sad
mnogo. A sasvim iznenada sam saznao i da vie ne mogu ostati u ovom domu, ni jedan jedini dan.
Poi u im se smrkne.
Narcis ga saslua i klimnu glavom.
To je najednom dolo, ree on, ali to je otprilike ono to sam oekivao. Mnogo u misliti na
tebe. Nedostajae mi, amice. Mogu li neto uiniti za tebe?
Ako ti je mogue, reci koju re naem opatu da me sasvim ne prokune. On je osim tebe jedini u
ovom domu za koga mi nije svejedno ta e misliti o meni. On i ti. Znam... Da li ti jo neto lei na
srcu?
Da, imao bih jednu molbu. Kasnije, kad me se bude seao, pomoli se kadgod za mene! I...
zahvaljujem
Za ta, Zlatousti?
Za tvoje prijateljstvo za tvoje strpljenje, za sve. I za to to me danas slua, iako ti je to teko. I
za to to nisi pokuao da me zadri."
A kako bih mogao eleti da te zadrim? Ti zna ta ja mislim o tome. Ali, kuda li e poi,
Zlatousti? Ima li neki cilj? Hoe li otii onoj eni?
Poi u sa njom, da. Cilja nemam. Ona je neka tuinka, bez zaviaja, izgleda, moda Ciganka.
Tako, tako. Ali reci mi, dragi moj, zna li ti da e tvoje putovanje sa njom moda biti vrlo
kratko? Ne bi trebalo da se odve pouzda u nju, rekao bih. Ona moda ima roake, moda i mua; ko
zna kako e te tamo primiti."
Zlatousti se osloni na prijatelja.
Znam to, ree, iako dosad nisam na to mislio. Rekao sam ti ve: cilja nemam. Ni ta ena, koja
je bila toliko mila prema meni, nije moj cilj. Otii u k njoj, ali ne zbog nje. Otii u zato to moram,
zato to me neto zove.
Zautao je i uzdahnuo, pa su tako sedeli, oslonjeni jedan o drugog, tuni a ipak sreni zbog
oseanja nerazorivog prijateljstva. Zatim Zlatousti nastavi: Nemoj misliti da sam ja potpuno
zaslepljen i nesposoban da gledam u budunost. Nisam. Rado u poi, zato to oseam da to mora
biti, i zato to sam danas doiveo neto tako divno. Ali ne zamiljam da u uleteti u samu sreu i
zadovoljstvo. Zamiljam da e put biti teak. A ipak e biti i lep, nadam se. Toliko je lepo pripadati
nekoj eni, sav joj se predati! Nemoj me ismejati ako ono to u rei zazvui budalasto. Ali pazi:
voleti neku enu, predati joj se, sasvim je obujmiti sobom i oseati da si obujmljen njome, to nije
istovetno sa onim to ti naziva zaljubljenou i emu se pomalo podruguje. To nije za podrugivanje.
To je za mene put ka ivotu i put ka smislu ivota. Ah, Narcise, moram te napustiti! Volim te,
Narcise, i zahvaljujem ti to si mi danas rtvovao malice sna. Teko mi je da odem od tebe. Je li da
me nee zaboraviti?
Nemoj da rastuuje ni svoje ni moje srce! Ja te neu nikad zaboraviti. Ti e ponovo doi,
molim te za to, oekujem to. Ako te kadgod snae nevolja, doi k meni ili me pozovi. Zbogom,
Zlatousti, Bog te uvao! S tim reima je ustao. Zlatousti ga zagrli. Znajui koliko se njegov prijatelj
ustruava od nenosti, nije ga poljubio samo mu je pomilovao ruke.
No se sputala; Narcis zatvori eliju za sobom i poe ka crkvi, dok su mu sandale lupkale po
kamenim ploama. Zlatousti oima punim ljubavi otprati njegovu mravu priliku, sve dok na kraju
hodnika nije iezla kao senka, sve dok je tmina crkvenih vratnica nije progutala, dok je vebe,
dunosti i vrline nisu zaiskale i upile. O, kako je sve udesno, kako je sve beskrajno neobino i
zbrkano! Kako je neobino i zastraujue bilo i ovo: da on, sa svojim raskliktalim srcem, u svom
nabujalom ljubavnom pijanstvu, doe svome prijatelju upravo u asu kada ovaj, udubljen u
razmiljanje, ispijen od posta i bdenja, pribija na krst i prinosi na rtvenik svoju mladost, svoje srce,
svoja ula, i podvrgava se najstrooj koli poslunosti, kako bi sluio jedino duhu i sasvim postao
minister verbi divini! Leao je tamo, smrtno umoran i ugaslih ula, bleda lica i smralih ruku, nalik
na mrtvaca, a ipak je odmah probueno i ljubazno doekao prijatelja i sasluao ga, zaljubljenog,
njega koji je jo mirisao na enu, i rtvovao mu svoj oskudni poinak izmeu dve pokajnike vebe!
udno je to bilo, i udesno lepo je bilo to postoji i ova vrsta ljubavi, nesebina, sasvim
produhovljena. Koliko se ona razlikuje od one dananje ljubavi na sunanom polju, one pijane i
neuraunljive igre ula! A ipak je i jedno i drugo ljubav. Ah, a sad je Narcis ieznuo za njega, poto
mu je u tom poslednjem asu jo jednom tako jasno pokazao koliko su oni u svemu razliiti i neslini
jedan drugom. Narcis sad na umornim kolenima klei pred oltarom, pripremljen i oien za no
ispunjenu molitvom i razmiljanjem, no u kojoj mu nije bilo dozvoljeno vie od dva sata odmora i
sna, dok on, Zlatousti, bei odavde da bi negde pod drveem naao svoju Lizu i ponovio sa njom onu
slatku ivotinjsku igru! Narcis bi umeo da kae znaajne stvari o tome. Meutim, on, Zlatousti, nije
Narcis. Njegova dunost nije bila da odgoneta ove lepe i stravine zagonetke i pometnje i da o njima
iskazuje neto vano. Njegova jedina dunost bila je da dalje kree svojim neizvesnim, budalastim
stazama. Njegova jedina dunost bila je da se preda i da voli, kako prijatelja koji se nou moli u
crkvi, tako i lepu i toplu enu to eka na njega.
Dok se, srca uzbuena od stotinu protivrenih oseanja, unjao pod lipama u dvoritu i dok je
traio izlaz iz vodenice, ipak je bio prinuen da se osmehne kad se najednom setio one veeri u kojoj
je nekada sa Konradom ovim istim tajnim putem izaao iz manastira da bi otiao u selo. Kako je
uzbuen i potajno uplaen krenuo on onda na taj mali zabranjeni izlet, a danas odlazi zauvek, kree
mnogo zabranjenijim i opasnijim putem, i ne osea pri tom strah, ne misli ni na kljuara, ni na opata,
ni na uitelja.
Ovog puta nije bilo dasaka kraj potoka, te nije mogao da napravi most. Svukao je odelo i bacio
ga na drugu obalu, pa nag zagazi kroz duboki i brzi potok, do grudi u hladnoj vodi.
Dok se preko oblaio, misli mu se opet vratie na Narcisa. Veoma jasno i postieno video je
sada da u ovom trenutku ne ini nita drugo do ono to je Narcis unapred znao i ka emu ga je vodio.
Izvanredno jasno ponovo je video onog umnog, pomalo podrugljivog Narcisa, koji je uo toliko
njegovih budalatina i koji mu je u jednom znaajnom trenutku bolno otvorio oi. Jasno je sada
ponovo uo neke rei koje mu je Narcis tada rekao: Ti spava na grudima majke, ja bdim u pustinji.
Tvoji snovi su o devojkama, moji o mladiima.'
Za trenutak mu se srce steglo od studeni, osetio se strahovito usamljen usred noi. Iza njega se
nalazio manastir, samo prividan zaviaj, ali ipak zaviaj koji je voleo i na koji se odavno navikao.
Ali u isti mah osetio je i neto drugo: da Narcis sada nije vie njegov vodi i budilac koji ga
opominje i koji sve bolje zna od njega. Danas je, tako je oseao, kroio u jednu zemlju u kojoj e sam
nalaziti puteve, kroz koju ga Narcis vie nee moi voditi. Radovao se to je postao svestan toga;
titalo ga je i ispunjavalo stidom to se tako osvre na doba svoje zavisnosti. Sada je progledao i nije
vie bio dete ni uenik. Prijalo mu je ovo saznanje. Pa ipak kako je rastanak teko padao! Biti
svestan kako on tamo preko klei u crkvi, ne biti u mogunosti da mu ita da, da mu iim pomogne, da
mu ita znai! A sada zadugo, moda zauvek biti razdvojen od njega, nita ne znati o njemu, ne sluati
vie njegov glas, ne gledati vie njegove plemenite oi!
On se otre i poe po kamenitom puteljku. Kad je preao stotinak koraka od manastirskih zidina,
zastao je, udahnuo vazduh i kriknuo kao sova, to je bolje umeo. Iz daljine, nizvodno, odgovori mu
slian sovin krik.
Kao ivotinje dozivamo jedno drugo, pomisli on i seti se prepodnevnog ljubavnog asa; tek sad
mu dopre do svesti da su on i Liza tek sasvim na kraju, pri zavretku milovanja, izmenjali rei, a i
onda tek nekoliko i to beznaajnih! Kolike li je razgovore on vodio sa Narcisom! Ali sada je, izgleda,
kroio u jedan svet u kome se ne govori, gde jedno drugo namamljuje kricima sove, gde rei nemaju
znaaja. Nije imao nita protiv toga, danas nije vie oseao potrebe za reima ili mislima jedino za
Lizom, jedino za onim utljivim, slepim, nemim prianjanjem i uranjanjem, za onim rastapanjem
praenim uzdasima.
Liza je bila tu, ve mu je prilazila iz umarka. On isprui ruke da je oseti dodirom, akama to su
neno milovale, obujmi joj glavu, kosu, vrat i potiljak, pa vitko telo i jedre bokove. Obgrlivi je
jednom rukom, krenuo je sa njom dalje, ne govorei, ne pitajui: kuda? Ona je pouzdano ila u
mranu umu, dok je on s velikim naporom koraao pored nje; ona je, izgleda, videla u mraku kao
lisica ili kuna, jer ila je ne udarajui ni u ta, ne sapliui se. On pusti da ga ona vodi, u no, u umu,
u lepu tajanstvenu zemlju gde nema rei, nema misli. Nije vie mislio, ak ni na manastir koji je
ostavio, ak ni na Narcisa.
Nemo su neko vreme ili kroz tamnu umu, as po mekoj, ilimastoj mahovini, as po tvrdim
rebrima korenja, as bi izmeu proreenih visokih kronji videli nad sobom jasno nebo, as bi bilo
sasvim mrano; prue ga je udaralo po licu, kupinove raljike su se zakainjale za njegovo odelo.
Ona se svuda snalazila i probijala, retko je zastajala, retko oklevala. Posle prilino vremena naioe
meu usamljene, veoma ratrkane borove, bledo nono nebo se irom otvori nad njima, uma se
zavri i primi ih dolina pod livadama u kojoj se oseao sladak miris sena. Pregazie jedan mali potok
koji je neujno tekao; ovde napolju bilo je jo tie no u umi: nije vie bilo utavog bunja, none
ivotinje se nisu preplaeno trzale i beale, nije krkalo suvo granje.
Pred jednim velikim plastom sena Liza se zaustavi.
Ovde emo ostati, ree.
Sedoe oboje u seno, tek sad odiui i uivajui u poinku, oboje pomalo zamoreni. Opruie se,
oslukujui tiinu, oseajui kako im se ela sue a lica polako hlade. Zlatousti se uurio obuzet
prijatnim umorom, igrajui se skupljao je kolena i opet ih opruao, duboko uvlaei vazduh udisao je
no i miris sena i nije mislio ni o prolosti ni o budunosti. Sasvim polako je putao da ga privlae i
opinjavaju miris i toplota njegove dragane, s vremena na vreme je uzvrao milovanje njenih ruku i
blaeno oseao kako ona pored njega postepeno poinje da se ari i kako se tiska sve blie njemu.
Ne, tu nisu nune ni rei ni misli. Jasno je oseao sve to je bilo vano i lepo, mladalaku snagu i
jednostavnu zdravu lepotu enskog tela, njegovo zagrevanje i poudu; a jasno je oseao i da ona
ovoga puta eli da je on voli drugaije nego prvi put, da ovog puta ne eli da ga zavede i poui, nego
oekuje njegovo navaljivanje i njegovu strast. On mimo pusti da te bujice prostruje kroz njega,
blaeno oseajui neujno naviranje plamena koji je titrao u njima oboma i koji je od njihovog
malenog poivalita stvorio ustreptalo i arko sredite cele ove utljive noi.
Kad se nadneo nad Lizino lice i kad je u mraku poeo da joj ljubi usne, iznenada je spazio kako
joj oi i elo zatreperie pod blagom svetlou, pa je sa uenjem digao pogled i video kako taj sjaj
raste i brzo se pojaava. Onda je shvatio i okrenuo se: nad ivicom crnih, razvuenih uma raa se
mesec. Gledao je kako joj bela, blaga svetlost udesno tee preko ela i obraza, preko oblog svetlog
vrata, i rekao tiho i ushieno: Kako si lepa! Ona se osmehnu kao da je primila poklon, i on je upola
pridie, razgrnu joj haljinu sa vrata i pomoe joj da izie iz nje, svlaei je, sve dok ramena i grudi
ne zabelasae pod hladnom meseinom. Oima i usnama je zaneto pratio nene senke, gledajui i
ljubei; ona se bila pritajila kao opinjena, oborena pogleda i sveana izraza lica, kao da se njena
lepota ovog trenutka prvi put, ak i njoj samoj, otkriva i obelodanjuje.
 VII

Dok je na poljima postajalo sve sveije, a mesec se iz asa u as sve vie dizao, ljubavnici su
poivali na svom blago obasjanom leaju, utonuli u igru, zajedno padajui u san i spavajui, pri
buenju se ponovo obraajui jedno drugom i uzajamno raspirujui svoj plamen, ponovo spleteni,
ponovo ronei u san. Nakon poslednjeg zagrljaja leali su iscrpeni, Liza se zavukla duboko u seno i
bolno disala, Zlatousti je leao na leima, nepomian, i dugo zurio u nebo bledo od meseine; u
oboma je uskrsavala golema tuga, od koje su nali spasa u snu. Spavali su duboko i oajno, spavali
poudno, kao da im je to poslednji put, kao da su osueni na veito bdenje, pa sad u ovim asovima
to su im jo ostali moraju da upiju u sebe sav san ovoga sveta.
Kad se probudio, Zlatousti ugleda Lizu kako elja svoju crnu kosu. Posmatrao ju je neko vreme,
rasejan i tek upola budan.
Ve si se probudila?" upita on najzad. Ona se prestraeno tre i krete se prema njemu.
Sad moram da poem", ree ona, pomalo potiteno i zbunjeno. Nisam htela da te budim.
Pa evo, budan sam sad. Zar ve moramo da krenemo? Ta mi smo beskunici."
Ja jesam", ree Liza. Ali tebi je mesto u manastiru."
Meni nije vie mesto u manastiru, ja sam kao i ti, ja sam sasvim sam i nemam nikakvog cilja.
Poi u s tobom, to se razume.
Ona pogleda u stranu.
Zlatousti, ti ne moe poi sa mnom. Moram sada svome muu; izmlatie me to sam cele noi
ostala van kue. Zalutala sam, rei u. Ali on, naravno, nee poverovati.
Toga trenutka Zlatousti se seti da mu je Narcis ovo predskazao. Tako li je to, dakle.
Pa ustade i prui joj ruku.
Pogreno sam raunao", ree, mislio sam da emo nas dvoje ostati zajedno. Ali, zar si me
doista htela ostaviti da spavam i pobei bez oprotaja?"
Ah, naljutie se, pomislila sam, i moda e me istui. to me moj mu tue, vidi, to je u redu.
Ali nisam htela da i od tebe dobijem batine."
On je stee za ruku.
Lizo", ree on, ja te neu tui, ni danas niti ikada. Zar ti nije milije da poe sa mnom umesto
sa svojim muem, kad te on bije?
Ona estoko tre ruku ne bi li je oslobodila.
Ne, ne, ne, povika planim glasom. I poto je jasno osetio da njeno srce eli da ode od njega i
da ona vie voli muevljeve udarce nego njegove dobre rei, on joj pusti ruku, a ona tad udari u pla.
No u isti mah je i potrala. Krijui akama vlane oi, beala je od njega. On je gledao za njom, ne
rekavi vie ni rei. alio ju je, dok se tako udaljavala preko pokoenih livada, dok ju je zvala i
vukla neka sila, neka nepoznata sila koja ga je nagnala da se zamisli. Zalio ju je, a i sebe je pomalo
alio; nije tu imao sree, kanda, sedeo je, eto, samotno i pomalo glupo, naputen, odbijen. Meutim,
oseao se i dalje umornim i udnim sna, nikada jo nije bio toliko iscrpen. Bie kasnije jo vremena
da tuguje. I istog trenutka je zaspao, a prenuo se tek kad je sunce visoko odskoilo i poelo ga pei.
Sad se dobro odmorio; hitro je ustao, pohitao do potoka, umio se i napio. U dui mu poee
navirati mnoge uspomene, iz ljubavnih asova ove noi kao nepoznato ovee zamirisa mnotvo slika,
mnotvo malih nenih oseanja. Misli su mu ile njihovim tragom dok je krepko poinjao da koraa, i
sve je jo jednom oseao, sve je jo jednom i jo jednom kuao, mirisao i pipao. Koliko snova mu je
ispunila ova neznana mrkoputa ena, koliko pupoljaka razvila u cvet, koliko radoznalosti i enje
utolila i koliko opet probudila!
A pred njim su leale njive i ledine, leali suvi ugari i tamna uma, a iza toga su se, po svoj
prilici, nalazili salai i vodenice, neko selo, neki grad. Prvi put je svet leao otvoren pred njim,
raskriljeno ekajui, spreman da ga primi, da mu nanese dobro i zlo. On nije vie bio uenik koji
gleda svet kroz prozor, njegovo koraanje nije vie predstavljalo etnju, koja se neminovno zavrava
povratkom. Ovaj veliki svet je sad postao stvaran, Zlatousti je bio jedan njegov deo, u njemu je
poivala njegova sudbina, njegovo nebo je bilo i Zlatoustovo, njegove nepogode i Zlatoustove.
Siuan je bio u tom velikom svetu, hitao je kroz njegovu plavu i zelenu beskonanost malen kao zec,
kao buba. Tu nikakvo zvono nije pozivalo na ustajanje, na odlazak u crkvu, na as, na podnevni obed.
O, kako je bio gladan! Pola jemenog hleba, inija mleka, branena orba to su to bile
arobne uspomene! Kao da mu se vuk prenuo u utrobi. Polazio je kraj peninog polja, klasje je bilo
poluzrelo, on ga izljuska prstima i zubima i poudno stade da melje sitno klizavo zrnevlje, neprestano
berui novo klasje i trpajui ga u depove. A zatim je naao lenike, jo sasvim zelene, i sa
uivanjem poeo da krka ljuske; i od lenika je poneo izvesnu zalihu.
Sad je opet poinjala uma, smrekova uma, proarana hraem i jasenjem, u kojoj je bilo tuta i
tma borovnica, i tu on otpoinu, najede se i rashladi. Meu tankom krutom umskom travom rasli su
plavi zvonii, smei veseli leptiri uzletali su i nestajali, udljivo evrdajui. U takvoj umi ivela je
sveta Genoveva, o ijem ivotu je oduvek voleo da slua. O, kako bi mu bilo drago da je sretne! Ili
kad bi poem naiao na isposniku eliju u umi, sa nekim bradatim kaluerom u peini ili kolibi-
lubari. Moda i umurdije borave u ovoj umi, tako bi ih rado pozdravio. Pa makar bili i razbojnici,
njemu sigurno ne bi nita naao uinili. Lepo bi bilo sresti ljude, bilo kakve. Ali on je dobro znao:
moda e morati jo dugo da ide kroz umu, i danas, i sutra i jo koji dan, a da nikoga ne sretne. I s
tim se mora pomiriti ako mu je tako sueno. Covek ne sme mnogo da razmilja, no mora biti naredan
svemu to naie.
uo je kako neki detli kuca, pa pokua da mu se prikrade; dugo se uzalud trudio da ga ugleda, i
to mu najzad ipak poe za rukom, pa ga je neko vreme posmatrao kako se usamljen pripio uz deblo i
kljuje, a vredna glava mu poskakuje tamo-amo. teta to nije mogue govoriti nemutim jezikom!
Lepo bi bilo pozvati detlia i rei mu neto ljubazno i moda saznati neto o njegovom ivotu u
drveu, o tome ta radi i emu se veseli. Oh, kad bi se ovek mogao preobraavati!
Pade mu na pamet kako je u asovima dokolice ponekad crtao, kako je pisaljkom izvlaio figure
po tablici, cvee, lie, drvee, ivotinje, ljudske glave. esto se tako dugo igrao, i ponekad je kao
neki mali bog po svojoj volji stvarao bia, cvetnim aicama je ucrtavao oi, i usta, oblikovao je u
figure lie to se bokorilo iz granja, na drvee je stavljao glave. Igrajui se tako, esto je po itav
sat bio blaen i opinjen, umeo je da izvodi arolije, povlaio je linije i ekao da se sam iznenadi
onim to e nastati iz zapoetog oblija: list sa drveta, riblja glava, lisiji rep ili obrva na ovejem
licu. Trebalo bi da je ovek tako sposoban da se preobraava, mislio je sada, kao to su onda bile
one udljive linije na njegovoj tablici! Zlatousti bi tako voleo da postane detli, moda za jedan dan,
moda za mesec dana, pa da boravi u kronjama, da skakue visoko uz glatka debla, da snanim
kljunom kucka po kori i odupire se repnim perima, da govori detlikim jezikom i izvlai slatke stvari
iz kore. Slatko i jedro orilo se detlievo kuckanje po zvonkom drvetu.
Mnoge ivotinje je Zlatousti sreo uz put u umi. Nailazio je na zeeve, koji bi naglo sunuli iz
ipraja kad bi se on pribliio, upiljili se u njega, pa se okrenuli i odmaglili oputenih uiju,
belasajui se ispod repa. Na jednom malom proplanku zatekao je opruenu dugaku zmiju, no ona
nije pobegla, jer to nije bila iva zmija, samo njena prazna kouljica, i on je uze i razgleda; du lea
joj se protezala lepa siva i smea ara, i sunce je sijalo kroz nju, bila je tanka kao pauina. Viao je
crne kosove sa utim kljunovima, koji su ukoeno gledali iz uzanih proreza svojih crnih bojaljivih
loptastih oiju i beali nisko letei nad samom zemljom. Crvendaa i voraka bilo je mnogo. Na
jednom mestu u umi nalazila se jama, barica puna zelene, guste vode, po kojoj su se revnosno i kao
sumanuti vrteli dugonogi pauci, predani nekoj nerazumljivoj igri, dok je nad barom letelo nekoliko
vilin-konjica zagasitoplavih krila. A jednom, ve predvee, video je neto bolje rei nije video
nita do komeanje lia kroz koje se neto probijalo, i uo je kako se lomi granje i ljapka vlana
zemlja, i nazirao je neku veliku, jedva vidljivu ivotinju kako sa stranom silinom juri kroz estar i
lomi ga moda je to bio neki jelen, moda divlja krmaa, on to nije znao. Dugo je jo stajao,
povraajui se od straha, duboko uzbuen oslukivao je kako se ivotinja udaljuje, sluao je,
uzburkanog srca, i kad se sve ve odavno smirilo.
Nije uspeo da izie iz ume, morao je da prenoi u njoj. Dok je traio mesto na kome e prenoiti
i pravio leaj od mahovine, trudio se da zamisli kako e to biti ako nikad vie ne nae put iz uma i
bude primoran da zauvek ostane u njima. I zakljuio je da bi to bila velika nesrea. Konano, mogue
bi bilo iveti od bobica, a i spavati na mahovini, osim toga, bez sumnje bi mu polo za rukom da
sagradi kakvu kolibu, moda ak i da naloi vatru. Ali za sva vremena ostati sam i boraviti meu
tihim usnulim stablima i iveti meu ivotinjama koje bee od oveka i sa kojima se ne moe
govoriti, to bi bilo nepodnoljivo tuno. Ne viati ljude, nikome ne kazivati dobar dan ni laku
no", ne moi vie gledati ni u ije lice ni oi, ne posmatrati vie devojke i ene, ne oseati vie
poljupce, ne igrati vie potajnu milu igru usana i udova o, to se ne bi moglo ni zamisliti! Ako bi ga
snala takva sudbina, mislio je, on bi pokuao da postane neka ivotinja, neki medved ili jelen, pa
makar se morao liiti venog blaenstva. Biti medved i voleti neku meku, to ne bi bilo loe, a u
svakom sluaju bilo bi mnogo bolje no zadrati svoj razum i jezik i sve ostalo, pa s tim ivotariti
usamljen i tuan i nevoljan.
Leei na prostirci od mahovine, pre nego to je zaspao, radoznalo i bojaljivo sluao je mnoge
nerazumljive, zagonetne umske zvukove to su dopirali kroz no. Oni su sad bili njegovi drugovi, sa
njima je morao iveti, navii se na njih, takmiiti se s njima i iveti s njima u slozi; on je spadao
meu lisice i srne, meu jele i smre, s njima je morao iveti, s njima deliti vazduh i sunce, s njima
oekivati dan, s njima gladovati, kod njih biti gost.
Zatim je zaspao i sanjao o ivotinjama i ljudima, bio je u snu medved i prodrao je Lizu milujui
je. Usred noi probudio se obuzet dubokim uasom, ne znajui zato, osetio je kako mu je srce puno
beskrajne strepnje, i dugo je pometeno razmiljao o tome. Setio se da je preksino i sino legao da
spava ne pomolivi se. Ustao je, kleknuo pored svog leaja i dvaput oitao molitvu pred spavanje, za
prolu i za ovu no. Ubrzo je opet zaspao.
Ujutru se zaueno osvrnuo po umi, zaboravio je gde se nalazi. A onda je strah od ume poeo
da poputa, i on se s novom radou predao umskom ivotu, ali je stalno iao dalje upravljajui se
po suncu. Jednom je naiao na deo ume koji je bio potpuno ravan, sa malo ipraja, a uma se
sastojala od samih jela, vrlo debelih, starih i pravih; poto je neko vreme iao izmeu tih stubova, oni
poee da ga podseaju na stubove u velikoj manastirskoj crkvi, upravo onoj crkvi kroz iji je crni
portal nedavno iezao njegov prijatelj Narcis a kada to? Zar je to zbilja bilo pre svega dva dana?
Tek posle dve noi i dva dana iziao je iz ume. Radosno je ugledao znakove ljudske blizine:
obraenu zemlju, pruge njiva zasejanih rai i ovsom, livade kroz koje se ovde-onde ukazivala uska
ugaena putanja. Zlatousti stade da bere ra i da je vae, obraena zemlja mu se prijateljski
ukazivala oku, posle dugotrajne umske divljine sve mu se inilo oveno i druevno, puteljak, ovas,
precvetali i ubledeli razliak. Ubrzo e dospeti do ljudi. Posle nepunog asa proao je pored jedne
njive na ijoj ivici se uzdizalo raspee, i on klee pred njim i oita molitvu. Obiavi oko jedne
brdske izboine, najednom se naao pred senovitom lipom i ushieno je zauo melodiju esme, ija
je voda isticala iz drvene cevi i padala u dugako korito od drveta, napio se krasne ledene vode i s
radou spazio kako nekoliko slamnatih krovova stri nad zovama, ije su bobice bile ve potamnele.
Jae od svih tih milih znakova dirnulo ga je mukanje neke krave, zazvualo mu je prijatno, toplo i
zaviajno, kao pozdrav i dobrodolica.
Oprezno se obazirui, pribliio se kolibi iz koje se ulo kravlje mukanje. Pred pragom je u
praini sedeo neki vra rie kose i svetloplavih oiju, kraj njega se nalazila glinena inija puna
vode, i on je od praine i vode pravio testo, koje mu ve bee prekrilo gole ruke. Blaeno i ozbiljno
gnjeio je akama blato, gledao kako mu na vire izmeu prstiju, valjao od njega loptice, pa se jo i
bradom pomagao dok je mesio blato i davao mu oblik.
Pomozi bog, mali, ree Zlatousti vrlo ljubazno. Ali malian, kad die pogled i vide nepoznatog
oveka, irom otvori ustaca, iskrivi debeljuno lice i udari u dreku, pa na sve etiri umae kroz
vrata. Zlatousti poe za njim i ue u kuhinju; ona je bila tako mrana da on, uavi sa jarkog
podnevnog sunca, s poetka nita nije video. Za svaki sluaj pobono je pozdravio, ali niko nije
odgovarao; meutim, kroz viku zaplaenog deaka postepeno se uo neki tanak staraki glas, koji je
teio maliana. Najzad iz tmine ustade neka sitna starica, priblii se, stavi aku nad oi i die pogled
ka gostu.
Pomozi bog, majko, uzviknu Zlatousti, i svi predragi svetitelji neka blagoslove tvoje dobro
lice; ima tri dana kako nisam video ljudsko lice. Starica ga je plaljivo gledala dalekovidim oima.
A ta hoe? upitala je nesigurno.
Zlatousti joj prui ruku i ovla pomilova njenu. Hou da ti nazovem boga, bakice, i da se
malice odmorim i da ti pomognem da naloi vatru. Ako bi htela da mi da pare hleba, to ti ne bih
odbio, ali nije nikakva prea.
Kraj zida je video klupu, pa je seo na nju, dok je starica odsecala pare hleba malianu, koji je
sada napeto i radoznalo, ali jo spreman da svakog trenutka zaplae i pobegne, zurio u stranca.
Starica odsee jo jedno pare hleba i prui ga Zlatoustom. Hvala lepo, ree on. Bog ti platio.
Je l ti prazan trbuh?" upita ga baba. Ne ba, pun je borovnica." E pa onda jedi! Odakle si?" Iz
Marijabrona, iz manastira. Pop si, znai? Ne. Uenik sam. Na putu.
Ona ga pogleda, upola podrugljivo, upola plaljivo, i zavrte malo glavom na mravom zboranom
vratu. Pustila ga je da savae nekoliko zalogaja i izvela maliana napolje na sunce. Potom se vratila,
radoznala, i zapitala: Zna li za kakve novosti? Ne znam nita naroito. Poznaje li oca Anselma?"
Ne. ta je s njim? Bolestan je. Bolestan? Hoe li umreti?
Ne znam. U nogama ga neto mui. Ne moe da ide kako treba."
Hoe li umreti?
Ne znam. Moda.
 Pa, nek umre. Ja moram da skuvam orbu. Pomozi mi da nadeljem cepke."
Dala mu je jednu jelovu cepanicu, lepo osuenu kraj ognjita, i no. On joj nadelja cepki koliko
joj je bilo potrebno, pa stade gledati kako ih ona stavlja u pepeo, saginje se, petlja i duva dok se nisu
raspalile. Ona onda po nekom strogom, tajnom redu naslaga jelove i bukove cepanice, sa otvorenog
ognjita jarko zasija plamen, i ona primae na vatru veliki crni kotao koji je o poaavelim verigama
visio ispod bade.
Zlatousti po njenoj naredbi donese vode sa esme, skide skorup sa mleka u anku, a zatim sede,
gledajui kako kroz zadimljeni polumrak poigravaju plameni jezici i kako se nad njima, obasjano
crvenim svetlucanjem, javlja i nestaje stariino koato i naborano lice; uo je kako iza daane
pregrade krava rije i udara po lesi. Sve mu se to jako svialo. Lipa, esma, plamsanje vatre pod
kotlom, kravino dahtanje i rskanje prilikom vakanja i njeni potmuli udarci o pregradu, polumrana
odaja sa stolom i klupom, poslovanje male sede ene, sve je to bilo lepo i dobro, mirisalo je na hranu
i na mir, na ljude i na toplo tu, na zaviaj. I dve koze su se tu nalazile, a od starice je saznao da
pozadi imaju i obor za svinje, i da je starica seljakova baba, a prababa maloga deaka. Ovaj se zvao
Kuno, s vremena na vreme je ulazio i nije vie plakao, ali je utao kao zaliven i gledao pomalo
bojaljivo.
Naioe seljak i njegova ena i jako se zaudie to u kui zatiu nepoznatog oveka. Seljak htede
da ospe grdnju, pa nepoverljivo povue mladia za ruku do vrata da mu osmotri lice pri dnevnoj
svetlosti; no onda se nasmeja, blagonaklono ga potapa po ramenu i pozva ga na obed. Posedae, i
svako stade da umae svoje pare hleba u zajedniku iniju s mlekom, sve dok mleka ne ostade samo
jo malo pri dnu, to domain ispi.
Zlatousti upita moe li ostati do sutra i prenoiti pod njihovim krovom. Ne, ree seljak, za njega
nema mesta u kui, ali napolju svuda jo ima dovoljno sena, pa e lako nai gde da prespava.
Seljanka je drala maliana kraj sebe i nije uestvovala u razgovoru, ali za vreme jela oi su joj
radoznalo posmatrale mladoga stranca. Njegove kovrde i njegov pogled odmah su nainili utisak na
nju, a onda je sa dopadanjem uoila i njegov lepi beli vrat, njegove otmene glatke ruke i njihove
slobodne i lepe pokrete. Kakav naoit i otmen stranac, pa jo tako mlad! A to ju je najvie privuklo i
probudilo ljubav u njoj, to je bio stranev glas, ovaj potajno raspevani mladi muki glas koji je
zraio toplinom, neno se udvarao i zvuao kao milovanje. Jo dugo je elela da ga slua.
Posle jela domain ode da posluje po staji; Zlatousti bee iziao iz kue, oprao ruke pod esmom
i seo na njenu nisku ogradu, uivajui u sveini i sluajui vodu. Sedeo je neodluan; nije ovde vie
imao ta da trai, ali bilo mu je ao to ve treba da poe. Uto seljanka izae iz kue sa vedrom u
ruci, podmetnu ga pod mlaz i ostavi ga da se napuni. A njemu priguenim glasom ree: uj, ako
veeras jo bude u blizini, doneu ti neto za jelo. Tamo preko, iza dugakog jemita, ima sena,
ostavili su ga da stoji do sutra. Hoe li jo biti tu?"
On joj pogleda u lice osuto pegama, vide kako njene snane ruke uzimaju vedro i kako je topao
pogled njenih svetlih krupnih oiju. Pa joj se osmehnu i klimnu glavom, a ona istog trenutka poe sa
punim vedrom i proavi kroz vrata ieze u tmini. On zahvalno produi da sedi, veoma zadovoljan,
sluajui vodu kako tee. Malo kasnije ue u kuu, potrai domaina, prui ruku njemu i baki i
zahvali im. U kolibi je mirisalo na vatru, na a i na mleko. Do maloas je ona za njega znaila krov
nad glavom i zaviaj, a sad se ve opet pretvorila u tuinu. On ih pozdravi i izie.
Iza koliba je naiao na jednu kapelu, a u njenoj blizini na lep umarak obrastao starim snanim
hrastovima i niskom travom. Ostao je tu u senci, etkajui tamo-amo izmeu debelih stabala. udno
je, razmiljao je, sve to sa enama i sa ljubavlju; njima uistinu nisu potrebne rei. Ovoj eni je bila
dovoljna samo jedna re da mu oznai mesto sastanka, sve ostalo nije rekla reima. A ime onda?
Oima, jeste, i izvesnim zvukom pomalo priguenog glasa, i jo neim, nekim mirisom moda, nekim
nenim, tihim zraenjem koe po kome ene i mukarci odmah mogu poznati kad ele jedno drugo.
udno je to, kao neki tanani tajni jezik, a on je taj jezik tako brzo nauio! Silno se radovao dolasku
veeri, veoma ga je zanimalo kakva li e biti ova visoka plava ena, kakvi li e joj biti pogled i glas,
kakvi udovi, pokreti i poljupci zaelo sasvim drukiji nego Lizini. A gde li je sad ona, Liza, sa
svojom crnom pravom kosom, svojom preplanulom koom, svojim kratkim uzdasima? Da li ju je mu
istukao? Misli li jo na njega? Da li je ve nala novog ljubavnika, kao to je on danas naao novu
enu? Kako se brzo sve to zbiva, kako srea lei svuda kraj puta, kako je sve to lepo i usplamtelo i
tako neobino prolazno! To je bio greh, bilo je brakolomstvo, i on bi jo do nedavno pre dozvolio da
ga ubiju no da poini takav greh. A sada evo oekuje ve drugu udatu enu, i savest mu je hladna i
mirna. To jest, moda ipak nije bila mirna; ali nisu preljuba i sladostrae bili uzrok to mu se savest
ponekad uznemiravala i to ju je titalo neko breme. Bilo je to neto drugo, emu nije mogao nai
imena. Bilo je to oseanje neke krivice koju nije poinio nego sa sobom doneo na svet. Moda je to
ono to u teologiji nazivaju naslednim grehom? Bez sumnje e tako biti. Da, sam ivot nosi u sebi
neto nalik na greh zato bi se inae ovek tako ist i tako pun znanja kao to je Narcis
podvrgavao pokajnikim vebama kao kakav osuenik? Ili zato bi on sam, Zlatousti, bio prinuen da
negde u dubini due osea tu krivicu? Zar on nije srean? Zar nije mlad i zdrav, nije li slobodan kao
ptica u zraku? Zar ga ne vole ene? Zar nije lepa svest o tome da eni moe kao ljubavnik pruiti isto
ono duboko uivanje koje i sam osea? Pa zato onda nije potpuno i dokraja srean? Zato je bilo
mogue da u njegovu mladu sreu ba kao i u Narcisovu vrlinu i mudrost s vremena na vreme prodire
ovaj neobini bol, ovaj potajni strah, ova tubica zbog prolaznosti? Zato je bio prinuen da ponekad
ovako mozga, razmilja, iako je dobro znao da nije mislilac?
No, ipak je bilo lepo iveti. On ubra u travi jedan mali ljubiast cvet, prinese ga oima i zagleda
se u malene uzane aice po kojima su se pruale ilice i iveli siuni organi tanani kao vlas; kao u
krilu neke ene ili u mozgu nekog mislioca treptao je tu ivot, podrhtavalo je tu uivanje. O, zato
ovek toliko malo zna? Zato nije mogue govoriti sa ovim cvetom? Ali ak ni dva oveka ne mogu
doista razgovarati, za to je potreban tek neki srean sluaj, neko naroito prijateljstvo i gotovost. Ne,
ipak je srea to ljubavi nisu potrebne rei; inae bi u nju ulo toliko nesporazuma i budalatina. Ah,
kako su Lizine oi, poluotvorene, u preobilju naslade izgledale utrnule, pokazujui samo jo belu
prugu kroz prorez uzdrhtalih kapaka to se ne bi moglo izraziti ni sa deset tisua uenih ili
pesnikih rei! Nita, ah, nita nije mogue izrei, niti ikako zamisliti a ovek ipak neprestano
osea u sebi neodoljivu potrebu da govori, veit nagon da misli!
Posmatrao je kako je lie male biljke tako ljupko, tako neobino pametno sloeno oko
stabljiice. Lepi su Vergilijevi stihovi, on ih je voleo; ali bilo je kod Vergilija mnogo stihova koji
nisu bili ni upola tako jasni i pametni, ni upola tako lepi i krcati smislom kao to je spiralni poredak
ovih siunih listia du stabljike. Kakvo bi to uivanje, kakva srea, kakvo bi to divno, plemenito i
umno delo bilo kad bi neki ovek bio kadar da stvori jedan jedini takav cvet! Ali niko to nije kadar,
nema tog junaka ni cara, nema tog pape ni sveca.
Kad se sunce spusti sasvim nisko, on ustade i krenu do mesta za koje mu je rekla seljanka. Tamo
je ekao. Lepo je bilo ovako ekati i znati da dolazi neka ena i donosi sutu ljubav.
Ona doe sa lanenom maramom u koju je uvezala veliki komad hleba i reanj slanine. Odrei je i
stavi prei njega.
Ovo je za tebe, rekla je. Jedi!
Kasnije, ree on, nisam gladan hleba, gladan sam tebe. O, pokai mi ta si mi sve lepo
donela!
Donela mu je puno lepoga, snane edne usne, snane blistave zube, snane ruke, koje su bile
opaljene suncem, ali telo joj je ispod vrata i nanie bilo belo i neno. Nije umela mnogo da govori,
ali iz grla joj je navirao neki mili, primamljivi zvuk, i kad je na sebi osetila njegove ruke, nene,
meke i utanane ruke kakve nikad nije osetila, koa joj se najei, a grlo joj zazvua kao u make kad
prede. Nije bila vina mnogim igrama kao Liza, ali je bila udesno snana, stezala je svoga dragoga
kao da hoe da mu skrha vrat. Detinjasta i poudna joj je bila ljubav, jednostavna, a kraj sve snage
ipak i stidljiva; Zlatousti je bio veoma srean s njom.
Potom je krenula, uzdiui, teko se otrgla od njega, nije smela vie da ostane.
Zlatousti ostade sam, srean a i tuan. Kad se najzad setio hleba i slanine, i kad je, usamljen,
poeo da jede, bilo se ve sasvim smrklo.
 VIII

Podue je ve Zlatousti putovao, retko je dvaput noio u istom mestu, svuda su ga ene elele i
usreavale, od sunca je preplanuo, a od peaenja i oskudne hrane omraveo. Mnoge ene su se u cik
zore rastajale od njega i odlazile, neke sa suzama u oima, i on je ponekad mislio: Zato nijedna ne
ostaje sa mnom? Zato, kad me ve vole i kad zbog jedne ljubavne noi kre brak zato se sve
odmah vraaju svojim muevima, od kojih najee mogu da se nadaju batinama? Nijedna ga nije
ozbiljno molila da ostane, ni jedna jedina ga nikad nije molila da je povede sa sobom, niti je bila
spremna da iz ljubavi podeli s njim radost i nevolje lutanja. On, dodue, nijednu nije pozvao da to
uini, nijednoj nije pomenuo tu misao; kad bi zapitao svoje srce, video bi da mu je sloboda draga, i
nije se mogao setiti da ga enja za nekom draganom makar jedan jedini put nije ostavljala im bi se
naao u naruju neke druge. Ali ipak mu je bilo udno i pomalo tuno to se ljubav svuda inila toliko
prolazna, i ljubav ena i njegova sopstvena, to se ona isto tako brzo zasiti kao to se i rasplamsa. Da
li je to tano? Da li je to tako uvek i svuda? Ili je tu krivica bila do njega samog, do toga to je on
moda tako stvoren da ga ene, dodue, ele i nalaze da je lep, ali ne trae druge zajednice s njim do
one kratke, utljive, u senu ili na mahovini? Da nije to bilo zbog toga to on ivi kao lutalica i to oni
koji imaju stalan dom oseaju uas od ivota beskunika? Ili je krivica bila samo do njega, do
njegove linosti, to su ga ene elele kao neku lepu lutku i pritiskale uza se, a potom sve hitale natrag
svojim muevima, makar ih tamo oekivale i batine? On to nije znao.
Nije se umorio da ui od ena. Dodue, vie su ga privlaile devojke, one sasvim mlade, koje jo
nisu imale mukarce i nita nisu znale, u njih je umeo da se enjivo zaljubi; ali devojke, voljene,
plaljive i dobro uvane, veinom su bile nedostine. No i od ena rado je uio. Svaka mu je neto
ostavila u spomen, neki pokret, neki poseban nain ljubljenja, neku naroitu igru, neki naroiti nain
podavanja ili opiranja. Zlatousti se u sve uputao, bio je nezasit i povitljiv kao dete, prijemiv za
svako zavoenje: jedino zahvaljujui tome bio je i sam tako zavodljiv. Sama njegova lepota ne bi
bila dovoljna da mu tako privodi ene; nego je tu jo bila ova detinjastost, ova prijemivost, ova
radoznala nevinost poude, ova potpuna spremnost na sve to bi neka ena poelela od njega. On je, a
da ni sam toga nije bio svestan, sa svakom draganom bio upravo onakav kakvog ga je ona elela i
snivala, sa jednom nean i strpljiv, sa drugom brz i nagao, jednom detinjast kao deak koji se prvi put
u to posveuje, jednom umean i pouen. Bio je spreman za igranje i za borbu, za uzdisanje i za smeh,
za stid i za bestidnost; nijednoj eni nije inio nita to ona sama ne bi elela, nita to ona sama ne bi
izmamila iz njega. To je bilo ono to bi svaka ena mudrih ula brzo u njemu nanjuila, to ga je inilo
njihovim ljubimcem.
On je pak uio. Ne samo to je za kratko vreme nauio razne naine ljubavi i ljubavne vetine i
nakupio iskustva od mnogih ljubavnica. Nauio je i da ene vidi, pipa, mirie i osea u njihovoj
raznolikosti: stekao je tanan sluh za svaku vrstu glasa i nauio je da kod mnogih ena ve po
njegovom zvuku nepogreno pogodi kakve su i kolika im je sposobnost za ljubav; sa vazda novim
ushienjem posmatrao je beskrajno razliite naine na koje glava moe da stoji na vratu, elo da se
pomalja iz kose, aica na kolenu da se pokree. Nauio je da u mraku, sklopljenih oiju, prstima to
neno pipaju razlikuje jednu vrstu enske kose od druge, jednu vrstu koe i malja od druge. Poeo je
da primeuje, rano ve, da se moda u tome krije smisao njegovog putovanja, da ga moda od jedne
ene ka drugoj neto vue zato da bi sve tananije, sve raznolikije i dublje izuio i izvebao ovu
sposobnost poznavanja i razlikovanja. Moda je on za to bio predodreen: da u hiljadu oblika i u
hiljadu razliitosti do savrenstva upozna ene i ljubav, kao to neki muziari umeju da sviraju ne
samo na jednom instrumentu ve na tri, etiri, na mnogima. Istina, kakva je svrha tome, emu to vodi,
to nije znao; samo je oseao da se nalazi na tom putu. Ako je za latinski i logiku bio, dodue,
sposoban, ali ne i na poseban, zadivljujui nain obdaren za ljubav, za igru sa enama on je to bio,
tu je uio bez po muke, tu nije nita zaboravljao, tu su se iskustva gomilala i sreivala sama od sebe.
Jednom, poto je na putu ve proveo godinu ili dve, Zlatousti je prispeo na imanje jednog bogatog
viteza koji je imao dve lepe mlade keri. Bila je rana jesen, upravo pred ono doba kad noi postaju
sveije; prole jeseni i zime on je to okuao, pa nije bez brige mislio na mesece to dolaze, jer zimi
je putovanje teko. Zamolio je za hranu i konaite. Primie ga uljudno, a kad vitez u da je stranac
uio kolu i da zna grki, on ga sa stola za poslugu pozva za svoj sopstveni i poe se ophoditi s njim
bezmalo kao sa sebi ravnim. Obe keri gledale su u krilo, starijoj je bilo osamnaest, mlaoj nepunih
esnaest godina, zvale su se Lidija i Julija.
Sutradan Zlatousti htede da produi put. Nije za njega bilo nikakve nade da dobije jednu od ovih
dveju lepih plavokosih gospoica, a nije bilo drugih ena zbog kojih bi poeleo da ostane. No posle
doruka vitez ga pozva i odvede u jednu sobu koju je uredio za posebnu svrhu. Starac stade skromno
priati mladiu o svojoj ljubavi prema uenosti i knjigama, pokaza mu jedan koveg pun spisa koje je
skupio, pokaza mu pult za pisanje koji je naruio za sebe, kao i zalihu najlepe hartije i pergamenta.
Ovaj poboni vitez je, kao to je Zlatousti kasnije postepeno saznao, u mladosti poseivao kole, ali
se potom sasvim odao vojnikom i svetovnom ivotu, dok ga u tekoj bolesti boanska opomena nije
podstakla da poe na hadiluk i okaje svoju grenu mladost. Stigao je do Rima, pa ak i do
Carigrada, po povratku je zatekao oca mrtvog, a kuu pustu, nastanio se tu, oenio se, izgubio enu,
podigao keri, i sada je na poetku starosti seo i dao se na posao da napie opiran izvetaj o svom
nekadanjem hodoau. I dovrio je nekoliko poglavlja, ali njegov latinski kao to je priznao
mladiu veoma je oskudan i svaki as ga sputava. Zato je ponudio Zlatoustom novo odelo i
besplatan stan i hranu ako mu ovaj ispravi i prepie naisto ono to je dotle sroio, i ako bude voljan
da mu i ubudue pomae.
Bila je jesen, Zlatousti je znao ta to znai za lutalicu. Nova odea je takoe bila poeljna. No
pre svega se mladiu svidela mogunost da podue ostane pod istim krovom sa dve lepe sestre.
Pristao je bez razmiljanja. Ve posle nekoliko dana kljuarki bi nareeno da otvori orman sa
suknom, i tu se nae neka lepa mrka oja, od koje dadoe da se za Zlatoustog skroje odelo i kapa.
Vitez je, dodue, pomiljao na crnu boju i na neku vrstu uiteljske odee; ali njegov gost nije za to
hteo ni da uje i uspeo je da ga odvrati od toga, i tako je sad nastala lepa odora, pola paevska pola
lovaka, koja mu je vrlo lepo pristajala prema licu.
Ni sa latinskim nije ilo loe. Zajedniki su proli ono to je dotle bilo napisano, i Zlatousti ne
samo to je popravio mnoge netane i manjkave rei nego i ovde-onde vitezove kratke nespretne
reenice pretvarao u lepe latinske periode, sa solidnim konstrukcijama i pazei na consecutio
temporum. Vitezu je to priinjavalo mnogo zadovoljstva, nije tedeo pohvale. Svakog dana su bar
dva sata provodili u tom poslu.
Zlatousti je u zamku to je u stvari bio donekle utvren prostran sala naao dosta razonode
za sebe. Uestvovao je u lovu i nauio je od lovca Hinriha da gaa samostrelom, sprijateljio se sa
psima, i mogao je jahati kad god je hteo. Retko su ga viali samog; ili bi priao nekom psu ili konju,
ili bi razgovarao sa Hinrihom, ili sa kljuarkom Leom, debelom staricom koja je govorila mukim
glasom i bila veoma raspoloena za alu i smeh, ili sa psarovim pomonikom, ili sa pastirom. Sa
vodeniarevom enom, u neposrednom susedstvu, bilo bi lako odravati ljubavnu vezu, ali on je bio
uzdran i pravio se neiskusnim.
Dvema vitezovim kerima bio je veoma ushien. Mlaa je bila lepa, ali tako nepristupana da
mu je jedva upuivala pokoju re. On se prema obema odnosio sa velikim obzirom i utivou, ali i
jedna i druga su njegovu blizinu oseale kao neprestano udvaranje. Mlaa se sasvim povukla u sebe,
prkosna iz plaljivosti. Starija, Lidija, nala je za njega poseban ton, ophodei se prema njemu upola
sa potovanjem, upola podrugljivo, kao sa nekom udesnom naunikom zverkom, postavljala mu je
razna radoznala pitanja, raspitivala se o ivotu u manastiru, ali stalno mu je davala da oseti izvesnu
podrugljivost i damsku nadmonost. On je sve to mimo primao, sa Lidijom se ponaao kao sa damom,
sa Julijom kao sa nekom malom kaluericom, i kad bi mu polo za nikom da posle veere svojim
prianjem zadri devojke za stolom due no obino, ili kad bi mu se u dvoritu ili u bati Lidija
ponekad obratila i dozvolila sebi da ga zadirkuje, on bi bio zadovoljan i oseao bi napredak.
Dugo se te jeseni zadralo lie na visokim jasenovima u dvoritu, dugo je jo u bati bilo
hrizantema i rua. Tad jednog dana doe poseta; dojahao je neki sused sa svojom enom i
konjuarem, blagi dan ih je namamio da krenu na neuobiajeno dug izlet, i tako su se nali ovde i
zamolili za prenoite. Primie ih vrlo ljubazno, pa Zlatoustovu postelju odmah prenesoe iz
gostinske sobe u radnu i uredie sobu za primanje, zaklae nekoliko kokoaka i poslae u vodenicu po
ribe. Zlatousti je sa zadovoljstvom uestvovao u sveanom uzbuenju i odmah je osetio da je
privukao goinu panju. I tek to je, po njenom glasu i po neem u njenom pogledu, primetio da joj
se svia i da ga ona eli, opazio je, takoe sa pojaanom napetou, i kako se Lidija menja, kako
postaje tiha i zatvorena i poinje da posmatra njega i damu. Kad je na sveanoj veeri damina noga
poela pod stolom da trai Zlatoustovu, njega nije ushiavala samo ta igra, ve mnogo vie mrana i
utljiva napetost s kojom je tu igru posmatrala Lidija, radoznalih i usplamtelih oiju. Najzad on
namerno obori no na zemlju, sae se pod sto da ga dohvati, rukom dodirnu i pomilova damino
stopalo i nogu, vide kako Lidija preblede i ugrize se za usnice, pa produi da pria manastirske
anegdote, oseajui da goa svim biem slua, ali manje priu, a vie njegov udvaraki glas. I drugi
su ga sluali, njegov gospodar sa blagonaklonou, gost sa nepominim licem, ali i on dirnut
plamenom koji je goreo u mladiu. Nikada ga Lidija nije ula da tako govori, bio se sav rascvao,
razbluda je treperila vazduhom, oi su mu se caklile, u glasu mu je pevala srea, preklinjala ljubav.
Sve tri ene su to oseale, svaka drukije; mala Julija sa estokim opiranjem i odbijanjem, vitezova
ena zraei od zadovoljstva, Lidija sa bolnim talasanjem srca, koje se sastojalo od duboke enje,
tihog otpora i najee ljubomore, i koje joj je duilo lice i palilo oi. Sve te talase oseao je
Zlatousti, oni su se vraali i zapljuskivali ga kao potajni odgovori na njegovo udvaranje, kao ptice su
ga obletale ljubavne misli, koje su se predavale, protivile i borile jedna s drugom. Posle obeda Julija
se povukla no se ve davno bila spustila izala je iz dvorane nosei svecu u glinenom iraku,
hladna kao neka mala monahinja. Ostali su sedeli jo itav sat, i dok su ona dvojica razgovarala o
etvi, o caru i o biskupu, Lidija je zaarena sluala kako se izmeu Zlatoustog i dame ispreda nehajno
askanje ni o emu, no izmeu ijih se labavih niti plela gusta, slatka mrea od primanja i uzvraanja,
od pogleda, od naglaavanja, od majunih pokreta, a svaki je bio krcat znaenjem, usijan od topline.
Devojka je upijala tu atmosferu sa pohotom a i sa gaenjem, i kad bi videla ili naslutila kako
Zlatoustovo koleno pod stolom dodiruje goino, osetila bi taj dodir na sopstvenom telu i sva bi
uzdrhtala. Kasnije nije zaspala i pola noi je, uzburkana srca, provela u oslukivanju, ubeena da e
se ono dvoje sastati. to je njima bilo uskraeno, to se ostvarivalo u njenoj mati, videla ih je kako se
grle, ula im poljupce, a pri tom je i sama drhtala od uzbuenja, koliko strepei toliko i elei da
prevareni vitez iznenadi ljubavnike i odvratnom Zlatoustom zarije no u srce.
Sutra ujutru nebo bee prekriveno oblacima, duvao je vlaan vetar, ali gost je, odbijajui sve
pozive da jo ostane, navaljivao da se odmah krene. Lidija je bila prisutna kad su gosti uzjahali na
konje, stezala im je ruke i glasno se opratala, no svega toga nije bila svesna, sva su joj ula bila
sabrana u pogledu kojim je posmatrala kako vitezova ena prilikom uzjahivanja stavlja nogu u
Zlatoustove pruene ake i kako njegova rairena desnica vrsto obuhvata cipelu i za trenutak snano
stee ensko stopalo.
Gosti odjahae, Zlatousti poe u sobu za pisanje da radi. Posle nekih pola sata uo je Lidijin
zapovedniki glas, uo kako izvode konja, Zlatoustov gospodar prie prozoru i pogleda nanie,
osmehujui se i vrtei glavom, a potom su obojica gledali za Lidijom kako izjahuje iz dvorita. Danas
su manje no obino napredovali u svom latinskom spisateljstvu. Zlatousti je bio rasejan; njegov
gospodar ga ljubazno otpusti, ranije no inae.
Zlatousti se neprimeen iskrade iz dvorita, vodei konja, pa pojaha u susret prohladno-vlanom
jesenjem vetru, kroz ubledelu krajinu, oseajui kako se konj pod njim zagreva u sve brem kasu i
kako se njegova sopstvena krv sve vie raspaljuje. Jahao je preko strnjita i ugara, preko ledina i
preko movara obraslih rastaviem i otrikom, sa olakanjem je jurio kroz suri dan, kroz joje po
udoljicama, kroz memljive jelike, pa opet preko zagasite gole ledine.
Na jednom visokom vencu breuljaka primetio je Lidijinu priliku otro ocrtanu prema
svetlosivom oblanom nebu; sedela je isprena na konju koji je polako kasao. On pojuri ka njoj; ona,
im opazi da je goni, obode konja i pobee. as je nestajala, as se ponovo pojavljivala, razvijorene
kose. On se nadade za njom kao za plenom, srce mu je igralo od veselja, kratkim nenim uzvicima
obodravao je konja, veselim oima je u mimoletu opaao obeleja predela, uurene njive, joike,
grupe javorova, blatnjave obale bara, no pogled mu se neprestano vraao njegovoj meti, lepoj
begunici. Jo malo pa e je stii.
Kad oseti da je on blizu, Lidija se okani beanja i pusti konja da ide korakom. Nije se okretala za
goniocem. Jahala je nemarno, gordo, prividno ravnoduno, kao da se nita nije desilo, kao da je
sama. On pritera konja uz njenog, pa su oba mirno stupala jedan pored drugog, ali i ivotinje i jahai
behu zagrejani od trke.
Lidija! zovnu je on tiho.
Ona ne odgovori.
Lidija!"
Ona ostade nema.
Kako je lepo bilo, Lidija, gledati te izdaleka kako jae, kosa ti se leprala kao zlatna munja.
Kako je to bilo lepo! Ah, kako je divno to si pobegla od mene! Tek tad sam video da me pomalo
voli. Nisam to znao, jo sino sam sumnjao. Tek onda kad si pokuala da pobegne od mene, ja sam
to najednom shvatio. Lepa moja, mila, ti mora da si umorna, daj da sjaemo!
Pa brzo skoi sa konja i istog trena zgrabi njen dizgin, da mu ponovo ne bi umakla. Nad sobom je
video njeno snenobelo lice, a kad ju je skinuo s konja, ona zaplaka. On je paljivo povede nekoliko
koraaja, pusti je da sedne u sasuenu travu i klee pored nje. Ona je sedela i borila se sa suzama,
hrabro se borila i odolela im.
Ah, to si ti pokvaren! poe ona kad joj se povrati govor. Rei su joj jedva prelazile preko
usana.
Zar sam toliko pokvaren?"
Ti si zavodnik, Zlatousti. Pusti me da zaboravim ono to si mi maloas rekao, bile su to
besramne rei, tebi ne prilii da tako govori sa mnom. Kako moe verovati da te ja volim? Daj da
to zaboravimo! Ali kako da zaboravim ono to sam sino bila prinuena da gledam?
Sino? ta li si to sino videla?
Ah, ne pretvaraj se tako, ne lai tako, zaboga! Grozno je bilo i bestidno kako si se na moje oi
udvarao onoj eni! Zar ti nema stida? ak si joj i nogu milovao, pod stolom, pod naim stolom!
Preda mnom, na moje oi! A sad, kad je ona otila, evo te gde juri za mnom! Ti zaista ne zna ta je
stid.
Zlatousti se ve odavno pokajao zbog rei koje joj je kazao pre no to ju je skinuo s konja. Kako
je to bilo glupo, rei su u ljubavi izline, trebalo je da uti.
Nita vie nije rekao. Kleao je pored nje, i poto ga je gledala tako divno i tako nesreno, njen
jad pree na njega; i sam je osetio da tu za neim treba aliti. Ah uprkos svemu to je rekla, on je u
njenim oima ipak video ljubav, a i bol na njenim drhtavim usnama bio je ljubav. Verovao je njenom
oku vie no njenim reima.
Ona je meutim oekivala odgovor. Poto on ne doe, Lidija jo oporije stite usne, pogleda ga
pomalo zaplakanim oima i ponovi: Zar ti zbilja nema stida?
Oprosti, ree on pokorno, mi tu govorimo o stvarima o kojima ne bi trebalo govoriti. To je
moja krivica, oprosti mi! Pita me imam li stida. Da, svakako ga imam. Ali ja te volim, uj me, a
ljubav nita ne zna o stidu. Ne ljuti se!"
Ona kao da ga je jedva sluala. Sedela je i gorko puila usta gledajui nekud u daljinu kao da je
sasvim sama. Nikada se on nije nalazio u slinom poloaju. Tome su rei bile krive.
On blago poloi lice na njeno koleno, i od toga dodira mu odmah bi dobro. No ipak je bio pomalo
bespomoan i tuan, a i ona je jo izgledala tuna, sedela je nepomino, utala i gledala u daljinu.
Koliko pometenosti, koliko tuge! Ah koleno je blagonaklono prihvatilo pripijanje njegovog obraza,
nije ga odbijalo. Lice mu je sklopljenih oiju lealo na njenom kolenu, polako je upijalo u sebe
njegov plemeniti, duguljasti oblik. Zlatousti je sa radou i ganutou mislio o tome koliko ovo
koleno svojim otmenim i mladalakim oblikom odgovara njenim dugakim, lepim, otro srezanim
noktima na ruci. Zahvalno se privijao uz koleno, putao obraz i usta da govore s njim.
Zatim je osetio njenu ruku kako se bojaljiva i laka kao ptica sputa na njegovu kosu. Mila ruka,
mislio je i oseao kako ga polako i detinjasto miluje po kosi. esto je ve paljivo posmatrao njenu
ruku i divio joj se, poznavao ju je bezmalo kao svoju roenu, poznavao je te duge vitke prste sa
duguljastim, lepo zasvoenim, ruiastim ispupenjima nokata. Sad su dugi neni prsti plaljivo
razgovarali sa njegovim uvojcima. Njihov jezik je bio detinjast i bojaljiv, ali kazivao je ljubav.
Zahvalno je priljubio glavu uz njenu ruku, potiljkom i obrazima oseao je njenu aku.
Ona tad ree: Vreme je, moramo poi."
On die glavu i neno je pogleda, pa joj blago poljubi vitke prste.
Molim te, ustani, ree ona, treba da poemo kui.
On odmah poslua, pa ustadoe, popee se na konje, pojahae.
Zlatoustovo srce treptalo je sreom. Kako je lepa Lidija, koliko detinjski ista i nena! Nije je jo
ni poljubio, a ipak ga je toliko darovala i toliko sveg obuzela. Jahali su brzo, i tek kad su se pribliili
kui, pred samim ulazom u dvorite, ona se uplai i ree:
Nije trebalo da oboje doemo u isti mah. to smo nepromiljeni! A u poslednjem trenutku, kad
su ve bi li sjahali sa konja i dok im je u susret trao momak iz konjunice, ona mu brzo i arko apnu
na uvo: Reci mi da li si noas bio kod one ene! On zavrte glavom, vie puta, pa poe da rasedlava
konja.
Po podne, kad joj otac izae iz kue, ona se pojavi u sobi za pisanje.
A da li je to istina? strasno upita ona jo s vrata, a on je odmah znao na ta misli.
Pa to si se onda igrao s njom, onako odvratno, i naterao je da se zaljubi?
To je tebi bilo namenjeno, ree on. Veruj mi, hiljadu puta radije bih milovao tvoju nogu nego
njenu. Ali nijednom mi se pod stolom nije pribliila tvoja noga da me zapita da li te volim.
Da li me zbilja voli, Zlatousti?
O, da.
Ali kuda e to odvesti?
Ne znam, Lidija. A i ne brinem se zbog toga. Srean sam kad te volim kuda e to odvesti, na
to ne mislim. Radostan sam kad te gledam kako jae, i kada ti sluam glas, i kad mi tvoji prsti miluju
kosu. Biu radostan ako budem smeo da te poljubim.
ovek sme da poljubi samo svoju verenicu. Zlatousti. Zar nikada nisi na to mislio?
Ne, na to nikada nisam mislio. Zato bih? Ti dobro zna, ba kao i ja, da ne moe postati moja
verenica. Tako je. Pa poto ti ne moe postati moj mu i zauvek ostati kraj mene, postupio si
veoma naopako to si mi govorio o ljubavi. Zar si verovao da me moe zavesti?
Nisam nita ni verovao ni mislio, Lidija, ja uopte mislim mnogo manje no to ti pretpostavlja.
Jedino to elim to je da me jednom poljubi. Mi tako mnogo govorimo. Oni koji se vole to ne ine.
Rekao bih da ti mene ne voli.
Jutros si mi kazao suprotno.
A ti si uinila suprotno!
Ja? Kako to misli?"
Najpre si pobegla kad si videla da dolazim. Tada sam poverovao da me voli. Potom te je neto
nateralo da zaplae, a ja sam mislio da je to zato to me voli. Zatim je moja glava leala na tvome
kolenu, i milovala si me, a ja sam mislio da je to od ljubavi. Ali sada mi ne prua nita od onoga to
ljubav zahteva.
Ja nisam onakva kakva je ena iju si nogu sino milovao. Ti si, izgleda, svikao na takve ene."
Ne, ti si, hvala bogu, mnogo lepa i finija od nje.
Ne mislim to."
Oh, ali to je istina. Zna li ti uopte koliko si lepa?
Imam ogledalo.
Da li si u njemu kadgod videla svoje elo, Lidija? Pa onda ramena, pa onda nokte, pa onda
kolena? I jesi li primetila kako to sve lii jedno na drugo i kako jedno drugom odgovara, kako sve
ima isti oblik, duguljast, ispruen, vrst i veoma vitak oblik? Jesi li to primetila?
Kako samo govori! Nisam to, zapravo, nikad primetila, ali sad, poto si to rekao, ipak mi je
jasno na ta misli. uj ti si ipak zavodnik, sad pokuava da me naini sujetnom."
teta, ne mogu da ti ugodim. No zato bih eleo da te nainim sujetnom? Ti si lepa, i ja bih hteo
da ti pokaem kako sam ti zahvalan zbog toga. Primorava me da ti to reima kaem; a bez njih bih ti
mogao rei hiljadu puta bolje. Reima ti nita ne mogu dati! Ba kao to pomou rei ne mogu nita
nauiti od tebe, a ni ti od mene."
A ta to da nauim od tebe?"
Ja od tebe, Lidija, i ti od mene. Ali ti nee. Ti eli da voli samo onog kome postane nevesta.
On e se nasmejati kad vidi da nita nisi nauila, ak ni da ljubi."
Tako, iz ljubljenja bi, znai, hteo da mi daje asove, gospodine uo?
On joj se osmehnu. Makar mu se njene rei i ne sviale, ipak je iza njenog pomalo estokog i
namrtenog mudrijaenja mogao da oseti kako je njeno devojatvo obuzeto pohotom i kako joj se
bojaljivo opire.
Nije joj nita odgovorio. Osmehivao joj se, oima joj prikivao i sputavao pogled, i dok se ona,
ne bez otpora, predavala opinjenosti, njegovo lice se polako bliilo njenom, dok im se usne ne
dodirnue. Blago joj je dotakao usne, a ove mu odgovorie slabim detinjim poljupcem, pa se, kad ih
on ne ostavi, otvorie kao da se bolno neemu ude. Neno itui on se nae ka njenim ustima to su
uzmicala, dok ga opet nisu oklevajui srela, pa je, omaijanu i lienu otpora, stade uiti primanju i
davanju poljubaca, sve dok ona iscrpena ne privi glavu uz njegovo rame. On je ostavi da poiva,
blaeno miriui njenu gustu plavu kosu, mrmljajui joj nene i umirujue zvuke u uvo i seajui se u
tom asu kako ga je, bezazlenog aka, Ciganka Liza nekad posveivala u tajnu. Kako joj je crna bila
kosa, a koa tamna, kako je sunce peklo i mirisala uvela gospina trava! I kako je sve to ve davno
prolo, iz kolike ve daljine sve to svetluca ka njemu. Tako brzo je svenulo sve to je tek procvetalo!
Lidija polako ustade, preobraena lica, ozbiljne i krupne su joj bile oi, pune ljubavi.
Pusti me da poem, Zlatousti, ree ona, toliko sam se zadrala kod tebe. Oh, mili moj, dragi
moj!"
Svakoga dana su se potajno sastajali, i Zlatousti sasvim prepusti dragani da ga vodi; udesno ga
je proimala sreom i dirala ova devojaka ljubav. Ponekad ga je ona po itav sat samo drala za
ruke, gledala mu u oi, a onda se opratala detinjim poljupcem. Drugi put bi ga ljubila predano i
nezasito, ali nije doputala da je on miluje. Jednom, jako pocrvenevi i savlaujui se, sa eljom da
ga veoma obraduje, dozvolila mu je da joj vidi jednu dojku; snebivajui se izvadila je iz haljine mali
beli plod; kad je on kleei poljubi, ona je opet briljivo pokri, i dalje rumena sve do niz vrat. A i
razgovarali su, ali na nov nain, ne vie onako kao prvog dana; izmiljali su jedno drugom imena
odmila, ona mu je rado priala o svom detinjstvu, svojim snovima i igrama. esto je govorila i o tom
da njihova ljubav nije na mestu, poto on ne moe da se oeni njome; tano i predano govorila je o
tome i kitila svoju ljubav tajnom ove tuge kao kakvim crnim velom.
Prvi put je Zlatousti osetio da ga jedna ena ne samo eli nego i voli.
Jednom prilikom mu je Lidija govorila: Ti si tako lep i izgleda tako vedar. Ali duboko u tvojim
oima nema vedrine, u njima je sama tuga; kao da ti oi znaju da nema sree i da sve to je lepo i to
volimo ne ostaje dugo uz nas. Ti ima najlepe oi to se mogu zamisliti, najlepe i najtunije. Ja
mislim da je to zato to nema zaviaja. Doao si k meni iz uma, i jednom e opet otii i spavati na
mahovini i lutati. Ali, gde je moj zaviaj? Kad ode, ja u, istina, jo imati i oca i sestru, i imau
sobu i prozor kraj koga u moi da sedim i da mislim na tebe; ali zaviaja neu vie imati.
On ju je putao da govori, ponekad se osmehivao na njene rei, ponekad se alostio. Reima je
nikad nije teio, no jedino blagim milovanjem, privijajui joj glavu na grudi i pevuei tihe
besmislene arobne zvuke, kakve dadilje pevue da utee decu kad plau. Jednom Lidija ree: Tako
bih elela da znam, Zlatousti, ta li e postati od tebe, esto razmiljam o tome. Nee ti imati ni
obian ni lak ivot. Ah, kako bih elela da te ipak srea prati! Ponekad mislim da e postati pesnik,
jedan od onih koji imaju privienja i snove i kadri su da ih lepo iskau. Ah, ti e proputovati ceo
svet, i sve e te ene voleti, a ipak e ostati sam. Bolje se vrati u manastir, svome prijatelju o kome
mi toliko pria! Ja u se moliti za tebe da jednom ne umre usamljen u umi.
Tako je umela da govori, duboko ozbiljna, zaneto gledajui. Ali potom bi opet umela da
nasmejana jae s njim u pozne jesenje dane ili da mu zadaje aljive zagonetke i baca na njega uvelo
lie i beliaste irove. Jednom je Zlatousti leao u svojoj sobi u postelji i ekao da mu doe san.
Srce mu se stezalo, na neki sladak bolan nain, teko i jako mu je udaralo u grudima, prepuno ljubavi,
prepuno tuge i bespomonosti. uo je kako novembarski vetar udara o krov; bee mu ve prelo u
naviku da pre spavanja podue tako lei ekajui da ga uhvati san. Tiho je, kao i svake veeri, po
navici aputao jednu pesmu Mariji:

Tota pulchra es, Maria,

et macula originalis non est in te.
Tu laetitia Israel,
Tu advocata peccatorum!

Pesma je svojom nenom melodijom tonula u njegovu duu, a u isti mah je napolju pevao vetar,
pevao o nemiru i lutanju, o umi, o jeseni, o ivotu beskunika. Mislio je na Lidiju i mislio na
Narcisa i na svoju majku, guilo ga je i titalo njegovo nemirno srce.
A tad se prenu, uspravi i s nevericom zagleda u tminu: sobna vrata se behu otvorila, jedna prilika
u dugoj beloj koulji ue po mraku, ue Lidija, bosonoga, neujno koraajui po kamenim ploama,
paljivo zatvori vrata i sede na njegovu postelju.
Lidija", proaputa on, koutice moja, beli moj cvete! Lidija, ta to ini?
Dolazim k tebi, ree ona, samo za trenutak. Hou jednom da pogledam kako moj Zlatousti lei
u svom krevetiu, moje srce zlatno.
Pa lee uz njega, i tako su mirno poivali, a srca su im bila oteala i uzburkana. Ona ga pusti da je
ljubi, pusti njegove ruke da se igraju po njenim udovima i dive im se, ali mu neto vie od toga nije
dozvoljavala. Posle kratkog vremena ona blago skloni njegove ruke, poljubi ga u oi, neujno ustade
i ieznu. Vrata zakripae, u potkrovlju je vetar zveao i navaljivao. Sve je bilo zaarano, puno
tajne, puno strepnje, puno obeanja, puno pretnje. Zlatousti nije znao ni ta misli, ni ta ini. Kad se
iz nemirnog sna opet probudi, jastuk mu je bio vlaan od suza.
Posle nekoliko dana opet je dola, mila bela utvara, i leala etvrt sata pored njega, kao i proli
put. apui mu je govorila u uvo, obgrljena njegovim rukama, imala je mnogo da mu pria i da mu
se izjada. Leala je na njegovoj levoj ruci, a on ju je neno sluao i desnom rukom milovao joj
koleno.
Zlatoustiu, rekla je sasvim priguenim glasom, tik uz njegov obraz, tako je tuno to nikad
neu smeti da ti pripadnem. Nee jo dugo potrajati ova naa mala srea, naa mala tajna. Julija ve
podozreva neto, uskoro e me naterati da joj kaem. Ili e otac primetiti. Kad bi me on zatekao kraj
tebe u postelji, mala moja zlatna ptico, crn bi dan osvanuo tvojoj Lidiji; stajala bi uplakanih oiju i
gledala uvis na drvee i videla svog najdraeg kako gore visi i njie se na vetru. Ah, uj, bolje bei,
bolje sad odmah bei, da otac ne naredi da te veu i obese. Videla sam ve kako veaju jednog
oveka, nekog lopova. Ne bih mogla da gledam kako tebe veaju, sluaj, bolje bei i zaboravi me;
samo da ne umre, Zlatkiu, samo da ti ptice ne iskljuju plave oi! Ali ne, zlato moje, ne sme otii
ah, ta u ja initi ako me ostavi samu?"
Zar ne bi htela da poe sa mnom, Lidija? Pobei emo zajedno, svet je veliki!"
To bi bilo vrlo lepo, ree ona alosno, ah, kako bi lepo bilo s tobom prolaziti kroz ceo svet!
Ali ne mogu. Ne mogu da spavam u umi, da nemam doma ni ognjita i da mi se kosa puni slamom, ja
to ne mogu. Ne mogu ni da ocu nanesem tu sramotu. Ne, ne govori, to nije predrasuda. Ne mogu.
Ne bih to mogla ba kao to ne bih mogla ni da jedem iz prljavog tanjira ili da spavam u krevetu sa
gubavim. Ah, nama je zabranjeno sve to bi bilo dobro i lepo, nas dvoje smo roeni za patnju.
Zlatkiu, siroti moj mali deko, ipak u na kraju morati da gledam kako te veaju. A mene, mene e
zatvoriti, a potom poslati u neki manastir. Najdrai, mora me napustiti i mora opet spavati sa
Cigankama i seljankama. Ah, idi, idi pre no to te uhvate i sveu! Mi nikada neemo biti sreni,
nikada.
On joj je blago milovao kolena pa je onda, poto joj je sasvim neno dodirnuo stidni predeo,
zamolio: Cvetiu, mogli bismo biti tako sreni! Zar ne smem?
Ona ukloni njegovu ruku, bez ljutnje, ali snano, i malo se odmae od njega.
Ne, ree, ne, to ne sme. To mi je zabranjeno. Ti to moda ne razume, Ciganine mali. Ja
postupam naopako, ja sam loa devojka, celoj kui nanosim sramotu. Ali negde u dnu svoje due sam
ipak jo gorda, tamo niko ne sme da stupi. To ne sme da dira, inae nikad vie neu moi da doem
u tvoj sobiak." On se nipoto ne bi usudio da ne potuje neku njenu zabranu, neku elju, neki
nagovetaj. I sam se udio koliku mo ona ima nad njim. Ali patio je. ula su mu ostala neutoljena, i
srce mu se esto estoko opiralo toj zavisnosti. Ponekad se trudio da se oslobodi toga. Ponekad se sa
smiljenom ljubaznou udvarao maloj Juliji, a svakako je i bilo neophodno ostati u dobrom odnosu
sa ovom vanom osobom i obmanjivati je koliko je to moguno. Zanimljivo je bilo njegovo iskustvo s
tom Julijom, koja se esto ponaala tako detinjasto, a esto imala izgled kao da sve zna. Nema
sumnje, ona je bila lepa od Lidije, bila je neobino lepa, a to je, zajedno sa njenom pomalo
starmalom detinjskom nevinou, predstavljalo veliku dra za Zlatoustog; on je esto bio silno
zaljubljen u Juliju. Upravo po toj jakoj drai kojom je sestra privlaila njegova ula, on je esto sa
uenjem uviao razliku izmeu poude i ljubavi. S poetka je podjednako gledao obe sestre, nalazio
je da su obe pravlane, ali da je Julija lepa i vrednija da se zavede, udvarao se obema i ni jednu ni
drugu nije isputao iz vida. A sada je Lidija stekla ovoliku mo nad njim! Sada ju je toliko voleo da
se iz ljubavi odrekao ak i toga da je potpuno ima. Upoznao je i zavoleo njenu duu, ona mu je, onako
detinjasta i nena i sklona tuzi, izgledala slina njegovoj sopstvenoj dui; esto se duboko udio i
ushiavao kad bi video koliko ta dua odgovara njenom telu; ma ta uinila, ma ta rekla, ma ta
pomislila ili zakljuila, njene rei i stav njene due bili bi sasvim istovetni sa krojem njenih oiju i
oblikom njenih prstiju!
Ti trenuci u kojima je verovao da vidi osnovne oblike i zakone po kojima je bilo satkano njeno
bie, kako dua tako i telo, esto su u Zlatoustom budili elju da na hartiji uhvati i ponovi neto od
toga lika, pa je na nekoliko listova, koje je vrlo briljivo skrivao, pokuavao da potezima pera po
seanju nacrta oblik njene glave, liniju njenih obrva, njenu ruku, njeno koleno. Sa Julijom su iskrsle
izvesne tekoe. Ona je oigledno slutila talas ljubavi sred koga je plivala njena starija sestra, i ula
su joj se, obuzeta radoznalou i poudom, okretala tome raju, mada njen jogunasti razum to nije hteo
da prizna. Prema Zlatoustom je pokazivala preteranu hladnou i nenaklonost, a ipak je u trenucima
zaborava znala da ga posmatra sa divljenjem i pohotljivom radoznalou. Prema Lidiji je esto bila
veoma nena, ponekad bi joj dola i u postelju, pa bi onda sa skrivenom poudom disala u zoni
ljubavi i pola, obesno dotiui zabranjenu i eljnu tajnu. A onda bi opet na gotovo uvredljiv nain
nagovetavala da joj je poznat Lidijin tajni prestup i da ga prezire. Draei i smetajui lelujalo je to
lepo i udljivo dete izmeu dvoje zaljubljenih, u ednim snovima je trpkalo njihovu tajnu, as je
izigravalo bezazlenost, as nagovetavalo opasnu posveenost; brzo se iz deteta razvila u silu. Lidija
je od toga trpela vie no Zlatousti, koji je malu, osim za obedom, retko viao. A Lidiji nije moglo
ostati skriveno ni da Zlatousti nije bio neosetljiv prema Julijinoj draesnosti, ponekad bi primeivala
kako na njoj poiva njegov pogled pun divljenja i uivanja. Nije smela nita da kae, sve je bilo
toliko teko, sve tako puno opasnosti, a pogotovo nije smela da ozlovolji i uvredi Juliju; ah, svakog
dana i svakog asa se mogla otkriti tajna njene ljubavi i mogao je doi kraj njenoj tegobnoj i
uznemirenoj srei, moda uasan kraj.
Ponekad se Zlatousti udio to se ve odavno nije pokupio i otiao. Nije bilo lako iveti ovako
kao to je on sada iveo: voljen, ali bez nade, bez nade i u dozvoljenu i trajnu sreu i u lako
osvajanje, na koje su njegove ljubavne elje dotle bile navikle; s veno razdraenim i gladnim,
nijednom utoljenim nagonima, pri tom u stalnoj opasnosti. Zato on ostaje ovde i podnosi sve to, svu
tu zamrenost i pobrkana oseanja? Nisu li to doivljaji, oseanja i duevna stanja koja prilie
nastanjenim, zakonitim ljudima, ljudima u toplim sobama? Zar on nema pravo beskunika, pravo
oveka koji je s malim zadovoljan, da se ukloni od tih nenosti i zapletenosti i da im se smeje? Da,
on ima to pravo, i budala je to ovde trai neto nalik na zaviaj i to to plaa tolikim bolovima,
tolikom pometenou. A ipak je to inio i patio zbog toga, patio rado, i pri tom bio potajno srean.
Bilo je glupo i muno, sloeno i naporno voleti na takav nain, ali je bilo divno. Divna je bila lepa
zagasita seta ove ljubavi, njena ludost i beznadenost; lepe su bile ove noi bez sna, ispunjene
razmiljanjem; lepo i prekrasno je bilo sve to, kao i patnika crta oko Lidijinih usana, kao i zaneti,
predani zvuk njenog glasa kad bi govorila o svojoj ljubavi i zabrinutosti. Ta patnika crta je za svega
nekoliko nedelja nastala i odomaila se na Lidijinom mladom licu ije je linije eleo da nacrta
perom i to smatrao tako lepim i tako vanim zadatkom i on je oseao: za ovo nekoliko nedelja i on
se sam promenio i veoma ostareo, postao je ako ne pametniji, a ono ipak iskusniji, ako ne sreniji, a
ono ipak mnogo zreliji i bogatiji u dui. Nije vie bio deak.
Svojim blagim, zanetim glasom Lidija mu je govorila: Ne treba da tuguje, ne zbog mene, pa ja
bih jedino i htela da te razveselim i da te vidim srenog. Oprosti, ja sam te rastuila, zarazila sam te
svojim strahom i ojaenou. Nou sanjam tako udne snove: neprestano kao da idem kroz neku
pustinju, toliko ogromnu i mranu da se ne moe iskazati, i idem i idem i traim te, ali tebe nema, i
znam da sam te izgubila i da u veito morati tako da idem, tako sama. A onda, kad se probudim,
mislim: oh, kako je dobro, oh, kako je divno to je on jo tu i to u ga viati, moda jo koju nedelju
ili jo koji dan, svejedno, ali on je jo tu!
Jednog jutra se Zlatousti prenuo u postelji ubrzo po svitanju i neko vreme je zamiljen produio
da lei, slike iz nekog sna su se jo nalazile oko njega, ali nepovezane. Sanjao je o svojoj majci i o
Narcisu, oba ta lika je jo mogao jasno da vidi. Kad se oslobodio od niti sna, palo mu je u oi neko
naroito osvetljenje, neka posebna vrsta svetlosti to je danas ulazila kroz malo okno. Skoio je i
pohitao prozoru, i odande je video kako se prozorski pervaz, krov konjunice, dvorina kapija i sav
predeo iza nje svetlucaju plaviasto-belim sjajem, pokriveni prvim snegom ove zime. Porazila ga je
suprotnost izmeu nemira u njegovom srcu i tihog, predanog zimskog sveta: kako se mimo, kako se
dirljivo i skrueno njiva i uma, breg i ledina predaju suncu, vetru, kii, sui, snegu, kako lepo i s
blagom patnjom javor i jasen podnose svoje zimsko breme! Zar ovek ne moe postati takav kakvi su
oni, zar ne moe nita od njih? Zamiljeno je iziao u dvorite, poeo da gaca po snegu i da ga pipa
rukama, preao je u batu, i preko ograde, na koju je sneg ve bio visoko navejao, pogledao ruino
grmlje povijeno od snega.
Za doruak su jeli branjenicu, svi su govorili o prvom snegu, svi su i devojke bili ve
napolju. Sneg je ove godine doao kasno, Boi je ve bio blizu. Vitez je priao o junim zemljama u
kojima nema snega. Ali ono to je taj prvi zimski dan uinilo nezaboravnim za Zlatoustoga dogodilo
se tek poto se ve odavno smrklo.
Dve sestre su se tog dana bile posvaale, o emu Zlatousti nita nije znao. Uvee, kad su kuom
zavladali mrak i tiina, Lidija doe k njemu, na svoj uobiajeni nain, utke lee kraj njega i stavi
glavu na njegove grudi, da bi ula kako mu srce kuca i da bi se uteila njegovom blizinom. Bila je
rastuena i bojaljiva, plaila se da je Julija ne izda, no ipak se nije mogla odluiti da sa svojim
dragim govori o tome i da ga baci u brigu. I tako je tiho leala na njegovom srcu, sluala kako joj on s
vremena na vreme tepa i oseala mu ruku u svojoj kosi.
Ali iznenada nije prolo dugo otkako je tako leala strahovito se uplaila i irom otvorenih
oiju se pridigla. A i Zlatousti se ne malo uplaio kad je video kako se sobna vrata otvaraju i kako
ulazi neka prilika koju od straha nije odmah poznao. Tek kad ta pojava stade uza samu postelju i
nadnese se nad nju, on vide da je to Julija i srce mu se stee. Ona se oslobodi ogrtaa koji je
prebacila preko koulje i pusti ga da padne na tle. Lidija klonu u postelju, jauknuvi kao da su je
noem probili, i grevito stee Zlatoustog.
Tonom poruge i zluradosti, ali ipak nesigurnim glasom, Julija ree: Ne mogu da leim tako sama
u sobi. Ili ete me primiti k sebi, pa da leimo utro je, ili u otii i probuditi oca."
No, pa hajde onda, ulazi", ree Zlatousti, i zadie pokriva. Smrznue ti se noge. Ona se
uvue, a on se stade truditi da joj na uzanom leaju naini malo mesta, jer Lidija bee zarila lice u
jastuk i leala je nepomino. Najzad se sve troje smestie, sa obe strane Zlatoustoga po jedna
devojka, i on se za trenutak ne mogade odbraniti od misli koliko bi jo do pre kratkog vremena ovaj
poloaj odgovarao svim njegovim eljama. Sa udnom strepnjom, a ipak potajno ushien, oseao je
Julijino bedro kraj sebe.
Morala sam i ja jednom da vidim, poe ona opet, kako se lei u tvojoj postelji, koju moja
sestra tako rado poseuje.
Zlatousti, da bi je smirio, stade polako da joj obrazom tare kosu i da joj rukom neno gladi bedra
i kolena, kao kad se miluje maka, a ona se utke i radoznalo predavala pipanju njegove ruke,
oamueno i zaneto oseajui ar svega toga, ne pruajui otpor. No za vreme tog kroenja on se u
isti mah trudio i oko Lidije, tiho joj pevuio na uvo prisne ljubavne zvuke i polako ju je naterao da
bar digne lice i da ga okrene prema njemu. Neujno joj je ljubio usta i oi, dok mu je s druge strane
ruka opinjavala sestru i dok je postajao svestan nepodnoljive munosti i izopaenosti celog tog
poloaja. Levom rukom je uio; dok se ona upoznavala sa Julijinim lepim telom koje je mirno
iekivalo, on je prvi put osetio ne samo koliko je njegova ljubav prema Lidiji lepa i duboko
beznadena, nego i koliko je smena. Sada, dok su mu usne bile uz Lidiju a ruka uz Juliju, inilo mu
se da je ili morao naterati Lidiju da mu se poda ili krenuti dalje svojim putem. Voleti je a ipak je se
odricati to je bilo besmisleno i naopako.
Srce moje, apnu on Lidiji na uvo, patimo bez potrebe. Kako bismo sve troje sad mogli biti
sreni! Dozvoli, dozvoli da uinimo ono to nam krv zahteva!
 Poto se ona s jezom odmae, njegova pouda se okrenu ka drugoj sestri, a ovoj je toliko prijala
njegova ruka da je odgovarala otegnutim drhtavim uzdahom punim strasti.
Kada Lidija u ovaj uzdah, ljubomora joj stee srce kao da je neko kanuo otrov u njega. Ona se
neoekivano pridie, stre pokriva sa postelje, skoi na noge i uzviknu: Julija, hajdemo!"
Julija se uplaeno tre; ve i nepromiljena estina ovog uzvika, koji ih je sve mogao odati,
ukazala joj je na opasnost, i ona utke ustade.
Zlatousti, meutim, iji su svi nagoni bili uvreeni i prevareni, brzo zagri Juliju dok je ustajala,
poljubi joj obe dojke i vrelo joj proaputa na uho: Sutra, Julija sutra!"
Lidija je stajala u koulji i bosa, na kamenom podu grili su joj se prsti od hladnoe. Ona die
Julijin ogrta sa tla i ogrnu je njime, jednim patnikim i skruenim pokretom, koji Juliji ni u mraku ne
izmae i koji je ganu i uini pomirljivom. Sestre tiho prhnue iz sobe i nestadoe. Obuzet oprenim
oseanjima, Zlatousti stade da oslukuje za njima, pa odahnu kad se uveri da nita nije poremetilo
mrtvu tiinu u kui.
Tako je ovo troje mladih ljudi iz neobine i neprirodne zajednice bilo gurnuto u samou i
razmiljanje, jer i dve sestre, poto su dospele u svoju spavau sobu, nisu nale snage za razgovor,
nego su usamljeno, utke i tvrdoglavo leale budne svaka u svojoj postelji. Izgledalo je da je u kui
zavladao neki duh nesree i protivreja, neki demon besmislice osamljenja i duevne pometnje. Tek
posle ponoi je zaspao Zlatousti, tek pred zoru Julija. Lidija je leala budna i na mukama sve dok se
nad snegom nije javio bledi dan. Odmah je ustala, obukla se, klekla pred malo drveno raspee i dugo
se molila, a im je na stepenicama zaula korake svoga oca, izala je i zamolila ga za razgovor. I ne
pokuavajui da pravi razliku izmeu svoje brige za Julijinu devojaku vrlinu i svoje ljubomore,
odluila je da okona celu tu stvar. I Zlatousti i Julija su jo spavali kad je vitez ve saznao sve to je
Lidija smatrala potrebnim da mu saopti. Julijino uee u dogaaju preutala je.
Kad u uobiajeno vreme doe u sobu za pisanje. Zlatousti ugleda viteza, koji se inae za tu
priliku obino pojavljivao u papuama i pustenom ogrtau, kako stoji u izmama, u grudnjaku, sa
pripasanim maem, i odmah shvati ta to znai.
Stavi kapu na glavu", ree mu vitez, treba da poem s tobom na jedno mesto."
Zlatousti skide kapu sa klina i poe za svojim gospodarem niza stepenice, preko dvorita i kroz
kapiju. Donovi su im resko kripali po tankoj snenoj pokorici, na nebu se jo videlo jutarnje
rumenilo. Vitez je utke iao napred, a mladi za njim, poee se obazirui prema dvoritu, prema
prozoru svog sobika, prema strmom krovu pokrivenom snegom, sve dok to ne potonu i dok se sasvim
ne izgubi iz vida. Nikada vie nee videti taj krov i te prozore, nikada vie pisarnicu i sobiak u kom
je spavao, nikada vie dve sestre. Odavno mu je bila misao o iznenadnom odlasku, no ipak mu se
srce bolno stezalo. Gorko ga je razdirao ovaj rastanak.
itav sat su tako ili, gospodar napred, i ni jedan ni drugi nisu govorili. Zlatousti poe da misli o
svojoj sudbini. Vitez je bio naoruan, moda e ga ubiti. No ipak nije verovao u to. Opasnost nije
bila velika; treba samo da potri, i starac e sa svojim maem biti bespomoan. Ne, njegov ivot nije
u opasnosti. Ali ovo hodanje i utanje, ovo koraanje iza tog uvreenog oveka sveanog ponaanja,
ovo nemo odvoenje mu je iz koraka u korak postajalo sve munije. Najzad vitez stade.
Sada e, ree on napuklim glasom, sam poi dalje, sve u istom pravcu, i vodie svoj
skitniki ivot onako kako si navikao. Pojavi li se ikada u blizini moga doma, bie ubijen. Neu da
ti se svetim; trebalo je da budem pametniji i da tako mladog oveka ne dovodim u blizinu svojih
keri. Ali usudi li se da se vrati, platie glavom. Odlazi sada, Bog neka ti oprosti!"
 Stajao je nepomino, pod bledunjavom svetlou snenoga jutra lice mu je, uokvireno sedom
bradom, izgledalo sasvim utrnulo. Stajao je kao avet i nije se makao s mesta sve dok Zlatousti ne
ieze iza grebena prvoga breuljka. Crvenkasti odsevi na oblanom nebu behu se izgubili, sunce se
nije pojavljivalo, sneg poe polako i oklevajui da praminja tanunim pahuljicama.
 IX

Zlatoustom je ovaj predeo bio poznat, jer je tuda esto jahao; znao je da se s one strane zaleenog
rita nalazi jedan vitezov ambar, a jo dalje i jedan sala gde su ga poznavali; na jednom od tih mesta
moi e da se odmori i da zakonai. O ostalom e sutra odluiti. Polako ga je opet obuzimalo
oseanje slobode i tuine, od koga se neko vreme bio odvikao. Ovog ledenog i namrgoenog zimskog
dana ukus tuine nije bio prijatan, odve je ona mirisala na muku, na glad i nevolju, a ipak su njeno
prostranstvo, njena veliina i surova neumoljivost zvuali njegovom razmaenom i zbunjenom srcu
umirujue i gotovo uteno. Umorio se od hodanja. Sa jahanjem je sad svreno, mislio je. O, prostrani
svete! Sneg je oretko promicao, u daljini su se venci uma i oblaci slivali u sivilo, tiina se prostirala
u beskonanost, do kraja sveta. Sta li je sad sa Lidijom, sa tim sirotim bojaljivim srcem? Gorko ju
je alio; neno je mislio o njoj dok je, sred pustoga rita, sedeo i odmarao se pod usamljenim golim
jasenom. Najzad ga potera hladnoa, pa ustade, skoanjenih nogu, postepeno uspevajui da koraa
bez zastajkivanja, dok oskudna svetlost mutnoga dana kao da je ve jenjavala. Tokom dugoga
posrtanja preko pustih polja prooe ga misli. Sad nije valjalo misliti ili gajiti oseanja, makar bila
jo toliko nena, jo toliko lepa; valjalo je uvati se zime, za vremena stii do konaita, valjalo se
kao kuna i lisica probijati kroz ovaj hladni, negostoljubivi svet i nekako se spasti prevremenog
skonavanja na otvorenom polju; sve drugo nije bilo vano. Zaueno se osvrnuo kad mu se uinilo
da izdaleka uje topot konjskih potkovica. Zar je mogue da ga progone? On se mai za mali lovaki
no u depu i razlabavi drvene kanije. Utom ugleda i jahaa i izdaleka poznade konja iz vitezove
konjunice, koji mu se uporno pribliavao. Od beanja mu ne bi bilo koristi, i on stade da saeka, bez
stvarnog straha, ali vrlo napeto i radoznalo, dok mu je srce ubrzano tuklo. Za trenutak mu estoko
proe kroz glavu: to bi dobro bilo kad bi mi polo za rukom da ubijem tog konjanika; imao bih
konja, i ceo svet bi bio moj! Ali kad poznade jahaa, mladog konjuarskog momka Hansa, sa
njegovim svetloplavim vodnjikavim oima i dobrim zbunjenim deakim licem, on se nasmeja;
trebalo bi imati srce od kamena, pa ubiti ovog milog i estitog mladia. Ljubazno je pozdravio
Hansa, a neno je pozdravio i konja Hanibala, koji ga odmah poznade, i pogladio ga po toplom i
vlanom vratu.
Kud si krenuo, Hanse? upitao je.
K tebi, nasmeja se momak otkrivajui blistave zube. Ve si dobro pare prepeaio! Elem, ne
smem da se zadravam, imam samo da te pozdravim i da ti predam ovo.
Od koga da me pozdravi?"
Od gospoice Lidije. No, gadan si nam dan zakuvao, uitelju Zlatousti, srean sam to sam
mogao malo da kidnem. Iako gospodar ne sme primetiti da sam otiao i nosio poruku, jer lepo bih se
proveo. Uzimaj, dakle!"
On mu prui jedan mali zaveljaj, i Zlatousti ga uze.
Je li, Hanse, da nema moda pare hleba u depu? Ako ima, daj mi."
Hleba? Bie valjda jo koja krajka." Pa poe da rije po depovima i izvadi pare crna hleba.
Odmah potom htede da od jae.
A ta radi gospoica? upita Zlatousti. Zar ti nita nije naloila? Nema neko pisamce?
 Nita. Video sam je samo za trenutak. Nepogoda je u kui, zna ve; gospodar juri tamo-amo kao
car Saul. Elem, treba da ti predam ovaj zaveljaj, nita vie. Moram natrag.
Lepo, samo jo trenutak. Sluaj, Hanse, bi l mogao da mi pokloni svoju kamu? Moj no je
mali. Ako naiu vuci, ili neto slino bilo bi kudikamo bolje kad bih u ruci imao togod valjano."
Ali Hans ne htede ni da uje za to. Bie mu ao, rekao je, ako se uitelju Zlatoustom to desi. Ali
svoju kamu, ne, nju on nikad ne bi dao iz ruku, pa ni za novac, pa ni u zamenu, ne bi, vala, pa da ga
zamoli sveta Genoveva glavom. Toliko, a sad mora da hita, i eli mu srean put, i ao mu je.
Prodrmae jedan drugom ruke, pa momak odjaha; Zlatousti je gledao za njim neobino tuna srca.
Zatim je otvorio zamotuljak, radujui se jakom kaiu od telee koe kojim je bio zavezan. Unutra je
naao jedan pleteni grudnjak od debele sive vune, oigledno runi rad, koji je Lidija isplela i njemu
namenila, a u grudnjaku se, dobro zavijeno, nalazilo jo neto tvrdo, bilo je to pare unke, zaseeno
na jednom mestu, i u tom zarezu se nalazio blistav zlatan dukat. Pisma nije bilo. Stajao je tako u snegu
s Lidijinim poklonima u rukama, neodluan, potom je svukao zubun i navukao grudnjak, koji je
prijatno grejao. Brzo se opet obukao, sakrio zlatnik u najsigurniji dep, zakopao kai i pourio dalje
kroz polja; bilo je vreme da potrai mesto za poinak, strahovito se umorio: Ali nije hteo da ode
seljaku, iako bi tamo bilo toplije, a bez sumnje, bi se nalo i mleka; nije eleo da aska i da ga
ispituju. Prenoio je u ambaru, u jutru je rano po mrazu i otrom vetru poao dalje, a hladnoa ga je
terala da prevaljuje velika rastojanja. Noima i noima sanjao je o vitezu i njegovom mau i o dvema
sestrama; danima su mu usamljenost i seta titale srce.
U jednom selu, kod nekih siromanih seljaka koji nisu imali hleba, ve samo orbe od prosa,
naao je jedne veeri prenoite. Tu su ga oekivali novi doivljaji. Seljanka iji je gost bio rodila je
te noi dete, i Zlatousti je prisustvovao tome, izvukli su ga iz slame da pomogne, iako se na kraju za
njega nije naao nikakav drugi posao do da dri svetiljku dok je babica poslovala. Prvi put je gledao
poroaj, pa zauene, zaarene oi nije skidao s porodiljinog lica, iznenada obogaen jednim novim
doivljajem. Njemu se bar inilo veoma znaajnim ono to je tu opaao na licu porodilje. Naime, pri
svetlosti lua, dok je sa velikom radoznalou zurio u lice ene, koja je jaukala obuzeta bolovima,
palo mu je u oi neto neoekivano: linije na izoblienom licu ene koja je jeala nisu se mnogo
razlikovale od onih koje je u trenutku ljubavne opijenosti viao na drugim enskim licima! Izraz
velikog bola na licu bio je dodue ei i vie je izobliavao no izraz silnog uivanja ali u osnovi
se nije razlikovao od njega, bilo je to isto ono pomalo nacereno skupljanje, isto proplamsavanje i
gaenje. Mada nije znao zato, udno, ga je iznenadilo to otkrie da bol i uivanje mogu liiti jedno
na drugo kao brat i sestra.
Jo neto je doiveo u tom selu. Zbog susetke, koju je ugledao ujutru posle poroajne noi i koja
je odmah odgovorila na pitanje njegovih zaljubljenih oiju, ostao je i druge noi u selu i veoma
usreio susedovu enu, jer posle dugog vremena i posle svih zaljubljenosti ovih poslednjih nedelja,
zaljubljenosti koje su ga draile a onda razoaravale, ovo je bio prvi put to se njegov nagon opet
utolio. A ovo zadravanje dovelo je do jednog novog doivljaja; ono je bilo krivo to je sutradan u
istom tom selu sreo jednog druga, nekog drskog dugajliju, Viktora po imenu, koji je upola izgledao
kao pop a upola kao haramija, i koji ga je pozdravio trbecajui latinski i predstavio se kao ak-
lutalica, iako je odavno preturio ake godine preko glave.
Ovaj iljobradi prijako pozdravio je Zlatoustog sa izvesnom srdanou i skitnikom
duhovitou kojom je brzo pridobio svog mladog druga. Na njegovo pitanje gde je bio uenik i kuda
se to uputio, neobini bratac odeklamova:
 Naposeivao sam se visokih kola, tako mi moje jadne due, bio sam u Kelnu i u Parizu, a o
metafizici digernjae retko je ko napisao neto sadrajnije no to sam to ja uinio u svojoj
disertaciji u Lajdenu. Otada, amice, lutam kroz nemako carstvo kao jadna propalica, a dragu mi duu
mue neizmerna glad i e; nazvali su me seljakim strahom i trepetom, a profesija mi je da mlade
ene uim latinski i da kobasice arolijom selim iz bade u svoj stomak. Cilj mi je postelja
gradonaelnikove ene, a ako me pre toga ne pokljuju vrane, teko da u biti poteen toga da se
posvetim dosadnom nadbiskupskom pozivu. Bolje je, kolega ma li, iveti od danas do sutra no
nikako, a na kraju krajeva, zeje peenje se jo nikad nije tako lepo osealo kao u mom jadnom
stomaku. eki kralj je moj brat, i otac sviju nas hrani i njega kao i mene, samo to mene puta da u
tome sam obavim najvei deo posla, a prekjue je, tvrda srca kao svaki otac, hteo da me zloupotrebi
za to da spasem ivot jednom vuku gotovo krepalom od gladi. Da nisam ubio tu zverku, gospodine
kolega, tebi nikad ne bi pala u deo ast da sklopi ovo prijatno poznanstvo sa mnom. In saecula
saeculorum, amin.
Jo nedovoljno upoznat sa crnim humorom i lutalakim latinskim ovoga soja, Zlatousti se, dodue,
malo pribojavao tog dugakog upavog neotesanka, kao i ne naroito prijatnog smeha kojim je pratio
sopstvene ale, ali neto na ovom ovejanom skitnici ipak mu se svialo, i nije se mnogo protivio kad
ga ovaj stade nagovarati da zajedno produe put, jer, bilo ono sa ubijenim vukom izmiljeno ili ne, u
svakom sluaju je ovek u drutvu jai i ne mora se toliko bojati. Ali pre no to krenue dalje brat
Viktor htede da sa seljacima porazgovara latinski, kako je on to zvao, pa nae prenoite kod jednog
seljaka. No on nije postupio onako kako je Zlatousti dotle inio kad bi na svom lutanju posetio koji
majur ili selo, nego je iao od kolibe do kolibe, proaskao sa svakom enom, gurao nos u svaku staju
i svaku kuhinju i nije pokazivao nameru da napusti zaselak sve dok mu svaka kua ne bi platila danak.
Priao je seljacima o ratu u Italiji i uz ognjite pevao pesmu o bici kod Pavije, preporuivao je
babama sredstva protiv kostobolje i ispadanja zuba, izgledalo je da sve zna i da je svuda bio, a
koulja mu se vie pojasa sva nadula od poklonjenih paradi hleba i od oraha i kruaka koje je trpao
unutra. Zlatousti ga je zaueno posmatrao kako neumorno sprovodi svoj pohod, kako as zastrauje
ljude a as ih pridobija laskanjem, kako se izmotava i nagoni ljude da mu se dive, kako as natuca
latinski i izigrava naunika, a as ostavlja snaan utisak ivopisno drskim atrovakim jezikom, kako
usred prianja ili uevnog govora otrim i budnim oima opaa svako lice, svako otvaranje fioke od
stola, svaku iniju i svaki hleb. Video je da je to ovejan beskunik, proao kroz sito i reeto, ovek
koji je mnogo video i doiveo, mnogo gladovao i mrznuo se, i koji je u ogorenoj borbi za oskudan i
ugroen ivot postao mudar i drzak. Takvi, dakle, postaju oni koji dugo ive lutalakim ivotom.
Hoe li on sam jednom postati takav?
Sutradan su krenuli dalje, i Zlatousti prvi put okua putovanje udvoje. Tri dana su ve proveli
zajedno na putu, i Zlatousti je nauio dosta stvari od Viktora. Ovoga je, posle toliko godina skitanja,
mnogo emu nauila navika, ve prela u instinkt, da sve svodi na tri velike potrebe beskunika: na
obezbeenje od svega to ugroava ivot, na pronalaenje konaita i na nabavku hrane. Da po
najneprimetnijim znacima uoi blizinu ljudskih domova, pa i zimi, i nou, ili da najtemeljnije ispita
koliko je koji kutak u umi ili u polju pogodan za poinak ili za spavanje, ili da pri stupanju u neku
sobu za tren oka nanjui stepen imunosti ili bede vlasnika, kao i stepen njegove dobrodunosti, ili
radoznalosti, ili bojazni sve su to bile vetine u kojima je Viktor doterao do savrenstva. Svome
mladom drugu ispriao je mnoge poune stvari. Kad mu je Zlatousti jednom odvratio da on nije kadar
da se ljudima pribliava sa takvom namernom promiljenou, a da su mu, iako ne poznaje sve te
vetine, na njegovu ljubaznu molbu ipak svega nekoliko puta uskratili gostoprimstvo dugaki
Viktor se nasmeja i ree dobroudno: E pa jest, Zlatousti mali, tebi to moe poi za rukom, ti si tako
mlad i lepukast i izgleda tako nevino, to je dobra preporuka za prenoite. enama se svia, a
ljudi misle: ah, boe, ovaj je bezazlen, ovaj nikom nee uiniti neto naao. Ali pazi, brajko, ovek
stari, i detinjsko lice dobija bradu i dobija bore, i akire stiu rupe, i za tili as postane ruan i
nemio gost, a umesto mladosti i nevinosti, samo ti jo glad viri iz oiju; tada je oveku nuno da je
otvrdnuo i da je neto nauio o svetu, inae e se zaas nai na bunjitu, i psi e mokriti na njega. Ali
ja bih rekao da ti ionako nee dugo ovako kaskati po svetu, ti ima odve fine ruke, ima odve
lepukaste kovrde, pa e se ve opet zavui negde gde se moe lake iveti, u neku zgodnu toplu
branu postelju, ili u neki zgodan bogat manastiri, ili u neku dobro zagrejanu pisarnicu. Pa i odelo
ti je tako krasno, mogao bi ovek pomisliti da si neki plemi.
Pa stade, jednako se smejui, rukom prelaziti preko Zlatoustove odee, a ovaj oseti kako mu ta
ruka istrauje i pipa sve depove i avove, te se otre, mislei na svoj dukat. Ispriao je o svom
boravku kod viteza i kako je pisanjem na latinskom zaradio to lepo odelo. Ali Viktor htede da sazna
zato je on onda usred surove zime napustio tako toplo gnezdo, i Zlatousti, nenaviknut na laganje,
ispria mu poneto o dvema vitezovim kerima. I tad doe do prve prepirke meu drugovima. Viktor
je smatrao da je Zlatousti magarac kome nema ravna, kad moe tako prosto da ode i bojoj volji da
prepusti zamak i devojke u njemu. To se mora ispraviti, on e se ve potruditi za to. Posetie zamak,
gde Zlatoustog, naravno, ne smeju videti, ali neka on samo pusti njega da se stara o svemu. Morae
da napie pisamce Lidiji, tako i tako, pa e on, Viktor, s tim pismom otii u zamak i nee, tako mu
Spasiteljevih rana, izii iz njega sve dok ne iznese podosta novca i dragocenosti. I tako dalje.
Zlatousti se stade opirati i najzad se raesti; protivio se da ijednu re vie uje o toj stvari ili da mu
oda vitezovo ime i put k njemu.
Viktor, kad ga vide tako ozlojeena, uze ponovo da se smeje i da izigrava dobroudnost. De,
de, rekao je nemoj da polomi zube od estine! Samo ti kaem: dozvoljava da nam tu izmakne
dobra lovina, mladiu i to zapravo nije naroito lepo ni kolegijalno od tebe. Ali ti nee, znai, ti si
plemenit gospodin, pa e se na konju vratiti u svoj zamak i oeniti se gospoicom! Mladiu,
mladiu, ala ti je glava puna plemenitih gluposti! Pa, to se mene tie, nek ti bude, hajde, dakle, da
nastavimo putovanje, sve dok nam od zime ne pootpadaju prsti na nogama.
Zlatousti sve do veeri ostade neraspoloen i utljiv,. ali poto toga dana nisu naili ni na kakvu
naseobinu ni na tragove ljudi, on sa zahvalnou pusti Viktora da potrai neko mesto gde e prenoiti,
da izmeu dva stabla na ivici ume digne leobran i da naini leaj od debelo naslaganih jelovih
granica. Jeli su hleba i sira iz Viktorovih punih depova, a Zlatousti se, postien zbog. svoje jarosti,
pokazivao ljubazan i usluan i ponudio je drugu za spavanje svoj vuneni grudnjak; dogovorili su se da
naizmenino uvaju strau, zbog divljih zveri, i Zlatousti uze da prvi straari, a njegov drug lee na
jelovo granje. Zlatousti je dugo stajao oslonjen o jedno smrevo stablo, pritajivi se, da ne bi Viktoru
smetao da zaspi. Zatim je poeo da eta gore-dole, jer je osetio hladnou. Hodao je tamo-amo, sve se
vie udaljujui,. gledao je iljate vrhove jela kako stre put bledoga neba, duboki mir zimske noi
obuzimao ga je sveanim raspoloenjem i izvesnom strepnjom, oseao je kako njegovo toplo, ivo
srce samotno bije sred hladne tiine bez odgovora, i sluao je, tiho se vraajui, disanje svoga
zaspalog druga. Jae no ikad proelo ga je oseanje beskunika koji zna da izmeu njega i velikog
straha ne stoje vrsti zidovi doma ili zamka ili manastira, koji naputen i sam hita kroz neshvatljivi,
neprijateljski svet, sam izmeu hladnih, podrugljivih zvezda, izmeu zveri koje vrebaju, izmeu
strpljivog postojanog drvea.
Ne, mislio je, on nikad nee postati takav kakav je Viktor, pa makar lutao celog, svog ivota. On
nikad nee moi da naui tu vrstu odbrane od strave, niti ovo lukavo lopovsko probijanje kroz ivot,
a ni ovu bunu, drsku vrstu budalatva, ovo brbljivo a stravino aljakanje tog razmetljivca. Moda
je taj pametni drski ovek u pravu, moda Zlatousti nikad nee postati ravan njemu, nikada sasvim
skitnica, i jednog e se dana zavui natrag meu neke zidine. Ali bez zaviaja i bez cilja e ipak
ostati, nikada se nee oseati doista zatien i bezbedan, veito e ga svet okruavati zagonetnom
lepotom i zagonetnom stravinou, neprestano e morati da oslukuje ovu tiinu, usred koje su
otkucaji srca tako puni strepnje i tako prolazni. Videla se tek pokoja zvezda, vetra nije bilo, ali u
visini su oblaci izgledali uzburkani.
Posle dugog vremena Viktor se rasani on nije hteo da ga probudi i pozva ga.
Hodi, uzviknuo je, sad mora da spava, inae sutra ni za ta nee valjati. Zlatousti ga
poslua, spusti se na leaj i sklopi oi. Bio je prilino umoran, no ipak nije zaspao, misli su ga drale
budnog, a osim misli i izvesno oseanje koje nije priznavao pred sobom, oseanje strepnje i
nepoverenja koje se odnosilo na njegovog druga. Sad mu je bilo neshvatljivo kako je tom grubom
oveku to se naglas smeje, tom aljivini i drskom prosjaku mogao priati o Lidiji! Ljutio se na
njega i na samog sebe, i brino je mozgao o najboljem nainu i prilici da se odvoji od njega.
Ali mora da je ipak upola utonuo u san, jer uplaio se i iznenadio kad je na sebi osetio Viktorove
ake, koje su mu oprezno opipavale odelo. U jednom depu nalazio mu se no, u drugom dukat; ako ih
nae, Viktor e i jedno i drugo ukrasti, u to nema sumnje. On se napravi da spava, promekolji se
tobo u snu, mae rukama, i Viktor se povue. Zlatousti se veoma naljuti na njega i odlui da se sutra
rastane s njim.
No kad se, otprilike posle jednog asa, Viktor ponovo nae nad njega i poe da pretrauje,
Zlatousti se ohladi od besa. Ne pomerajui se, on otvori oi i ree prezrivo: Odlazi sada, ovde
nema ta da ukrade.
Preplaen ovim obraanjem, lopov navali i vrsto akama obujmi Zlatoustov vrat. Kad ovaj poe
da se brani, pokuavajui da ustane, Viktor ga jo jae stee a u isti mah mu klee na grudi. Zlatousti,
oseajui da gubi dah, poe da se otima i da se estoko trza celim telom, a kad mu ne poe za rukom
da se oslobodi, najednom ga proe samrtan strah i naini ga mudrim i otroumnim. On zavue ruku u
dep, izvadi mali lovaki no dok ga je napada, kleei na njemu, i dalje davio pa ga iznenada
i nasumce nekoliko puta zari u njega. Ve posle jednog trenutka Viktorove ake olabavie i popustie,
Zlatousti doe do vazduha, pa duboko i divlje udiui stade da se gali spasenim ivotom. Onda
pokua da se uspravi, a njegov dugaki drug se uto oputeno i mekano srui preko njega, strahovito
jeei, i njegova krv obli Zlatoustovo lice. Tek sad Zlatoustom poe za rukom da ustane. Pod surom
nonom svetlou video je dugonju zgrenog na tlu; kad se sagao k njemu, ruka mu upade u samu krv.
On mu pridie glavu, no ona opet klonu na zemlju, teka i meka kao vrea. Iz njegovih grudi i iz vrata
krv je i dalje kapala, iz usta mu je u suludim, ve sve slabijim uzdasima oticao ivot.
Sad sam, evo, ubio oveka", pomisli Zlatousti, i to je neprestano mislio dok je kleao nad
samrtnikom i gledao kako mu se licem iri bledilo. Bogorodice blaga, evo sad i ubih", uo je sebe
kako govori.
Najednom oseti kako ne bi mogao podneti da jo ostane na tom mestu. Die no i obrisa ga o
vuneni grudnjak koji je nosio ubijeni, a koji su Lidijine ruke oplele za njenog dragana, zavue no u
drvene kani je i vrati ga u dep, pa skoi i odjuri to su ga noge nosile.
 Smrt veselog lutalice mu je strano titala duu; kad se razdanilo, s jezom je sprao snegom sa
sebe svu krv koju je prolio, i jo itav dan i no zastraen i bez cilja lutao tamo-amo. Ali najzad ga je
telesna potrebitost prenula i okonala njegovo uplaeno kajanje.
Zalutao u pustom zavejanom predelu, bez krova nad glavom, bez puta, lien hrane i bezmalo lien
sna, zapao je u veliku nevolju, glad mu je kao divlja zver urlala u telu, nekoliko puta je iscrpen legao
nasred polja, sklopio oi i predavao se, ne elei nita drugo do da zaspi i da umre u snegu. Ali svaki
put ga je neto nateralo da ustane, oajno i poudno hitao je da spase ivot, i usred najgore nevolje
tolile su ga i opijale besmislena snaga i divljina nemirenja sa smru, strahovita jaina golog ivotnog
nagona. Sa buna venje pokrivenog snegom rukama pomodrelim od zime nabrao je male sasuene
bobice i poeo da vae te opore i gorke plodove, pomeane sa jelovim iglicama; njihova ljutina ga
je palila, pa je progutao nekoliko aka snega da ugasi e. Zadihan, duvajui u ukoene ruke, seo je
za trenutak na jednu humku da se odmori, poudno se osvrui na sve strane, ali nije se videlo nita
osim pustare i ume, nigde ni traga od ljudi. Nad njim prelete nekoliko vrana, i on ih ljutito otprati
pogledom. Ne, nee on dozvoliti da ga pokljuju, nee sve dok mu u nogama bude makar i malice
snage a u krvi makar i iskrica toplote. Pa ustade i opet zapoe neumoljivo utrkivanje sa smru. Trao
je, trao, a u groznici iscrpenosti i krajnjeg napora njime ovladae neobine misli, i on poe
sumanuto da govori, as neujno, as glasno. Obraao se Viktoru, ubijenom, obraao mu se osorno i
podrugljivo: No, brajko prepredeni, kako je? Je l ti sija mesec kroz utrobu, bratac, upkaju li te
lisice za ui? Ubio si vuka, kae? Jesi l ga ugrizao za grkljan ili si mu iupao rep, a? Hteo si da
ukrade moj dukat, matora secikeso! Ali je l' da, malecki Zlatousti te je iznenadio, je l da, matori,
zagolicao te je po rebrima! A jo su ti svi depovi bili puni hleba i kobasica i sira, svinjo jedna,
deronjo! Ovakve i sline aljive rei govorio je sebi u bradu, kaljui i sikui, grdio je pokojnika,
likovao nad njim, ismevao ga to je dozvolio da bude ucmekan, tikvan, glupo hvalisalo!
Ali potom njegove misli i rei prestadoe da se vrte oko sirotog dugakog Viktora. Sad je pred
sobom video Juliju, lepu malu Juliju, onakvu kakva ga je napustila one noi; tepao joj je bezbroj
umilnih rei, trudio se da je sumanutim bestidnim nenostima zavede, da je nagna da doe k njemu, da
svue svoju kouljicu, da se vaznese s njim na deveto nebo, jo koji asak pre smrti, jo koji tren pre
kukavnog skonanja. Preklinjui i zazivajui govorio je s njenim isprenim, malenim dojkama, s
njenim nogama, sa plavim kovrdavim vlasima pod njenom mikom.
A zatim, dok je ukoenih nogu posrui jurio kroz zavejani suvi vres, pijan od bola, likujui od
rasplamsale poude za ivotom, opet poe da ape; no sada je razgovarao sa Narcisom i saoptavao
mu svoje nove dosetke, mudrosti i ale.
Plai li se, Narcise, govorio mu je, jei li se, da li si neto primetio? Da, veletovani, svet
je pun smrti, pun smrti, ona ui na svakoj ivici, ona stoji iza svakog drveta, i nita vam ne vredi to
gradite zidove, i spavaonice, i kapele i crkve, ona viri kroz prozor, smeje se, svakog meu vama u
glavu poznaje, usred noi je ujete kako se smeje pred vaim prozorima i kazuje vaa imena. Pevajte
samo svoje psalme i lepo palite svee pred oltarom, i itajte svoja veernja i jutrenja, i gomilajte
trave u laboratoriji, i gomilajte knjige u biblioteci! Posti li, prijatelju? Liava li se sna? Prijako s
kosom e ti pomoi, ne brigaj, liie te on svega osim kostiju. Tri, draaji, brzo tri, tamo u polju
se vrti ludo kolo, tri i dobro pritegni kosti, one bi da se razlete, one nee ostati uz nas. Ah, jadne
nae kosti, ah, jadno nae drelo, jadan trbuh, ah, to malo naeg jadnog mozga pod lobanjom! Sve tei
da se odvoji, sve tei k avolu, na drvetu vrane, crni popovi."
Lutajui tamo-amo, on ve odavno nije znao kuda hita, gde se nalazi, ta govori, lei li ili stoji.
Padao je preko bunja, udarao u drvee, u padu se hvatao za sneg i trnje. Ali nagon u njemu bio je
snaan, neprestano ga je otrzao, neprestano ga je terao da nastavi svoje slepo bekstvo. Kad se
poslednji put sruio i ostao na zemlji, naao se u istom onom seocetu u kome je pre nekoliko dana
sreo putujueg aka, gde je nou drao lu nad enom koja se poraala. Ostao je na zemlji, a ljudi
dotrae i okruie ga amorei, no on nita vie nije uo. ena iju je ljubav onda okuao poznade
ga i uplai se kad vide kako izgleda, saali se, izgrdi svoga mua i odvue polumrtvog Zlatoustog u
staju.
Nije mnogo prolo a Zlatousti je ve stao na noge i bio kadar da krene na put. Opet se povratio i
dobio snagu od stajske toplote, od sna i od kozjeg mleka koje mu je ena davala da pije; samo to su
se svi nedavni doivljaji veoma odmakli, kao da je otada prolo mnogo vremena. Putovanje sa
Viktorom, hladna stravina zimska no pod onim jelama, strahovita borba na leaju, uasno umiranje
njegovog druga, dani i noi smrzavanja, gladovanja i zalutalosti, sve je to postalo prolost, koju je
gotovo zaboravio; ali to ipak nije bilo zaboravljeno, ve samo pretureno preko glave, samo minulo.
Neto je zaostalo, neto neizrecivo, neto strano ali i dragoceno, neto potonulo, ali ipak neto to se
nikad ne moe zaboraviti, neko iskustvo, neki ukus na jeziku, neki obru oko srca. Za nepune dve
godine on je valjda do dna iskusio uivanja i bolove bezaviajnog ivota: samovanje, slobodu,
oslukivanje ume i zverinja, lutalaku nevernu ljubav, emernu smrtnu nevolju. Danima je bio gost
letnje krajine, danima i nedeljama u umi, danima po snegu, danima u samrtnom strahu i u blizini
smrti, a od svega je najjae i najneobinije bilo boriti se sa smru, biti svestan svoje siunosti i
bede i ugroenosti, a ipak u poslednjoj oajnikoj borbi sa smru oseati u sebi ovu lepu, stranu
snagu i ilavost ivota. To je jo brujalo, to mu je ostalo zapisano u srcu, kao, na primer, pokreti i
izrazi ulne naslade koji su toliko slini pokretima i izrazima porodilja i samrtnika. Kako je samo
nedavno vikala ona porodilja i krivila lice, kako je nedavno njegov drug Viktor klonuo, a krv mu tako
tiho i brzo istekla! Oh, pa onda on sam, kako li je u danima gladovanja oseao da smrt vreba svud
oko njega, koliko je bolela glad, i koliko se mrznuo, mrznuo! I kako se borio, kako je dao smrti po
nosu, s kolikim samrtnim strahom i s kolikom jarosnom strau se branio! inilo mu se da zapravo i
ne postoji jo puno stvari koje bi se mogle doiveti. S Narcisom bi moda mogao govoriti o tome,
inae ni s kim drugim.
Kad je Zlatousti na svojoj slamnoj prostirci u staji prvi put stvarno doao k sebi, primetio je da
mu nema dukata u depu. Da ga nije izgubio poslednjeg dana gladovanja, prilikom onog uasnog,
upola nesvesnog teturanja? Dugo je razmiljao o tome. Taj dukat mu je bio drag, nije eleo da se
pomiri s njegovim gubitkom. Novac je, dodue, za njega malo znaio, jedva da je i poznavao njegovu
vrednost. Ali ovaj zlatnik je iz dva razloga postao vaan za njega. Bio je to jedini Lidijin poklon koji
mu je ostao, jer vuneni grudnjak je leao sa Viktorom u umi i bio je natopljen njegovom krvlju. A
zatim, upravo je ta zlatna para bila ona stvar koju nije dopustio da mu Viktor otme, zbog nje se borio
sa Viktorom, zbog nje ga je u nevolji ubio. Ako je dukat sad izgubljen, onda je ceo doivljaj one
stravine noi u neku ruku besmislen i lien vrednosti. Poto je dugo razmiljao, poverio se seljanci.
Hristina, apnuo joj je, imao sam u depu jedan zlatnik, a sad ga vie nema.
Zbilja, jesi li primetio? upita ga ona sa neobino srdanim, a u isti mah lukavim i prepredenim
osmehom, koji ga je toliko ushitio da je uprkos svojoj slabosti obavio ruke oko nje.
to si ti udan momak, ree ona neno, tako si pametan i fin, uz to tako glup! Pa zar ovek sme
da luta po svetu sa slobodnim dukatom u otvorenom depu? O, detinjasto mome, slatka ludice! Nala
sam ja tvoj zlatnik, jo kad sam te stavljala na slamu.
 Nala si ga? A gde je sada? Trai ga, nasmeja se ona i zaista ga pusti da trai neko vreme, a
onda mu pokaza mesto na njegovom kaputu gde ga je vrsto uila. Na to je nadovezala mnotvo
valjanih materinskih saveta, koje je brzo zaboravio, ali njenu ljubaznost i onaj lukavo-dobroudni
osmeh njenog seljakog lica nije zaboravio nikada. Potrudio se da joj iskae svoju zahvalnost, a kad
je ubrzo opet postao kadar da koraa i kad je hteo da nastavi put, ona ga zadra, poto e, rekla mu je,
ovih dana nastupiti meseeva mena pa e se vreme svakako prolepati. I tako je i bilo. Kad je krenuo,
sneg je leao siv i naet, vazduh je bio teak od vlage, u visini se ulo jeanje junog vetra.
 X

Ponovo je led krenuo niz reke, ponovo je pod trulim liem zamirisalo na ljubiice, ponovo je
Zlatousti krenuo kroz aroliku smenu godinjih doba, nezasitim oima upijao ume, bregove i oblake,
lutao od salaa do salaa, od sela do sela, od ene do ene, i ne jednom u prohladne veeri, potiten i
s bolom u srcu, sedeo ispod nekog prozora za kojim je gorela svetlost i iz ijeg su mu crvenkastog
sjaja milo i nedoseno zraili sva srea, sav zaviaj i sav mir to ih zemlja moe dati. Neprestano se
vraalo sve ono to je mislio da ve dobro poznaje, sve se vraalo a ipak svaki put bilo drukije:
dugo peaenje preko polja i pustara ili po kamenitom drumu, u leto spavanje u umi, skitanje po
selima, za redovima mladih devo jaka to su se, drei se za ruke, vraale kui sa prevrtanja sena ili
sa berbe hmelja, stresanje od prvih jesenjih slana, prvi opaki mrazevi sve je opet dolazilo,
jedanput, drugi put, i u beskonanost se pruala ta arena traka pred njegovim oima.
Behu ve mnoge kie i snegovi napadali na Zlatoustog kada se jednog dana peo uzbrdo kroz neki
bukvik, ije su gole grane ve bile osute svetlozelenim pupoljcima, i kad je odozgo sa grebena brda
video pred sobom jedan nov predeo, koji mu je obveselio oi a u dui mu pobudio itavu plimu
slutnji, pouda i nada. Ve danima je znao da je blizu toga predela i oekivao ga je, ali on ga je, evo,
iznenadio u ovaj podnevni as, i ono to mu je prilikom ovog prvog susreta pruio oima potvrivalo
je i potkrepljivalo njegova oekivanja. Kroz siva stabla i blago zanjihano granje gledao je u smeu i
zelenu dolinu, ijom sredinom se plaviasto-staklasto svetlucala iroka reka. I znao je da je sad
zadugo doao kraj potucanju kroz bespue, kroz predele pustara, uma i samoe, u kojima se sasvim
retko moe naii na neki sala ili kakav ubogi zaselak. Onamo dole mono je tekla reka, niz reku je
vijugao jedan od najlepih i najuvenijih drumova u carstvu, prostirala se bogata i plodna zemlja, po
reci su plovili splavovi i amci, a drum je vodio ka lepim selima, zamkovima, manastirima i bogatim
gradovima, i ko je samo hteo, taj je danima i nedeljama mogao putovati po tom drumu, bez bojazni da
e se on kao kakav jadan seljaki puteljak iznenada izgubiti negde u nekoj umi ili u vlanom ritu.
Dolazilo je neto novo, i on se radovao tome.
Ve istog dana uvee stigao je u jedno lepo selo, koje se prostiralo s obe strane velikog druma,
izmeu reke i crvenkastih padina pod vinogradima; na kuama sa zabatima ukrtene grede bile su
prijatno obojene u crveno, viale su se zasvoene kapije i stepenaste uliice poploane kamenom, iz
neke kovanice je po ulici padao rumen odsjaj vatre i ulo se zvonko udaranje po nakovnju. Doljak
je radoznalo tumarao po svim sokacima i kutovima, kraj podrumskih vratnica udisao miris buradi i
vina, a kraj rene obale sve vazduh koji se oseao na vodu i ribe, pogledao je crkvu i groblje, a nije
zaboravio ni da se obazre za kakvim zgodnim ambarom u koji bi se za nevolju mogao uvui i provesti
no. Ali prethodno je hteo da u parohijskom domu zamoli za veeru. Doekao ga je neki gojazan,
zajapuren paroh, koji ga uze ispitivati i kome je, uz neto preutkivanja i neto dometanja, ispriao
svoj ivot; ovaj ga na to ljubazno primi, pa ga jo natera da s njim u dugom razgovoru provede celo
vee, uz dobro jelo i vino. Sutradan je nastavio put po drumu to se protezao uz reku. Viao je
splavove i dereglije kako plove, prestizao je kola, poneka bi ga povezla deli puta, proleni dani su
izmicali brzo, prepuni novih slika, sela i varoice su mu pruali utoita, ene su se osmehivale iza
batenskih ograda ili su kleale na mrkoj zemlji i sadile biljke, devojke su veerom pevale po
seoskim sokacima.
U nekoj vodenici mu se jedna mlada slukinja toliko svide da je dva dana ostao u tom kraju i
obilazio je; ona se smejala i rado eretala s njim, i njemu se inilo da bi najvie voleo da je
vodeniarski momak pa da tu zauvek ostane. Sedeo je sa alasima, pomagao kiridijama oko polaganja
hrane stoci i oko timarenja, a ovi su mu za uzvrat davali hleba i mesa i dozvoljavali mu da se poveze.
Posle dugog samovanja ovaj drueljubivi svet sa puta, posle dugog mozganja vedrina meu
razgovornim i zadovoljnim ljudima, posle duge oskudice svakodnevna zasienost obilnim jelima
sve mu je to prijalo i on je rado putao da ga nosi taj veseli talas. I on ga je nosio, i to su blie bili
biskupskome gradu, to je drum postajao prometniji i veseliji.
U jednom selu je, u sam suton, poao da eta pored vode, ispod ve olistalog drvea. Reka je
tekla mirno i snano, pod korenjem drvea vodena struja je umela i stenjala, nad breuljcima se
javio mesec, osvetljavajui reku i pravei senke pod drveem. Tu je zatekao jednu devojku gde sedi i
plae; posvaala se sa svojim draganom, pa je on otiao i ostavio je samu. Zlatousti sede kraj nje i
saslua njeno jadikovanje, pomilova joj ruku, stade joj priati o umi i o srnama, utei je malo, natera
je da se malo zasmeje, i ona na kraju dozvoli da je on poljubi. Ali utom se njen momak vrati, traei
je; bio se smirio i pokajao zbog svae. Kad zatee Zlatoustog gde sedi kraj nje, on se smesta baci na
njega i poe ga udarati pesnicama; Zlatousti je imao muke da se odbrani, no najzad je ipak izaao na
kraj s njim, te momak psujui otra u selo, a devojka je ve odavno bila pobegla. Zlatousti se,
meutim, ne verujui miru, odrekao prenoita i pola noi je propeaio pod meseinom, kroz srebrni
utljivi svet, veoma zadovoljan, uivajui u svojim snanim nogama, sve dok mu rosa nije oprala
belu prainu sa cipela i dok se, najednom osetivi umor, nije pruio pod prvo drvo i zaspao. Odavno
se ve razdanilo kad ga je probudilo golicanje po licu; on, pijan od sna, poe nasumice da pipa
rukom, otresajui to s lica, pa opet zaspa, no uskoro ga isto to golicanje ponovo probudi; pred njim je
stajala neka seoska devojka i golicala ga vrhom vrbovog pruta. On se bunovno uspravi, pa sa
osmehom klimnue glavom jedno drugom, i ona ga odvede u jednu upu, pogodniju za spavanje.
Spavali su tamo neko vreme, jedno uz drugo, a onda ona istra i vrati se sa vedricom punom mleka,
jo toplog posle mue. On pokloni devojci jednu plavu traku za kosu, koju je nedavno naao na ulici i
strpao u dep, pa se poljubie jo jednom pre nego to on ode. Zvala se Franciska, i bilo mu je ao
to je naputa.
Istog dana uvee naao je prenoite u jednom manastiru, a ujutru je prisustvovao bogosluenju;
srce mu se udno uzburkalo od hiljadu uspomena, hladni vazduh pod kamenim svodovima mu je
potresno zamirisao na zaviaj, a isto tako mu je zvualo i lupkanje sandala po hodnicima poploanim
kamenom. Kad se misa zavrila i kad se u manastirskoj crkvi sve smirilo, Zlatousti, ostade kleei;
srce mu je bilo udno uzbueno, protekle noi je mnogo sanjao. Osetio je elju da se nekako oslobodi
svoje prolosti, da nekako promeni svoj ivot, a nije znao zato, moda ga je to uzbuivalo samo
seanje na Marijabron i na njegovu pobonu mladost. Neto ga je teralo da se ispovedi i da se oisti,
valjalo je priznati mnogo malih grehova, mnogo malih poroka, no tee od svega pritiskivala ga je
smrt Viktora, koji je umro od njegove ruke. Naao je jednog kaluera i ispovedio mu se, o puno
raznih stvari, ali naroito o ubodima noem u vrat i lea jadnog Viktora. Oh, otkad se nije ispovedio!
Broj i teina njegovih grehova inili su mu se znatni, bio je spreman da ih okaje zamanom kaznom.
Ali, ispovednik kao da je poznavao ivot skitnica, nije se uasnuo, mimo ga je sluao, ozbiljno i
prijateljski ga je prekorio i opomenuo, i ne pomiljajui da ga prokune.
Zlatousti ustade sa olakanjem, po kaluerovom uputstvu oita molitvu pred oltarom, i upravo
htede da izae iz crkve, kad kroz jedan prozor zasija sunev zrak; on poe pogledom za njim, pa vide
gde u pobonoj kapeli stoji jedan kip, koji naini toliki utisak na njega i toliko ga privue da mu se
pribliio sa oima punim ljubavi i stao ga posmatrati, obuzet pobonou i duboko uzbuen. Bila je to
Bogorodica od drveta, neno i blago povijena, plavi ogrta joj je padao sa uzanih ramena, pruala je
nenu devojaku ruku, nad usnama punim bola gledale su oi i izvijalo se milo elo, i sve je to bilo
tako ivo, tako lepo i prisno i oduhovljeno da se njemu inilo da nikad nije video neto slino.
Nezasito je posmatrao ta usta, taj mili, prisni pokret vrata. inilo mu se da tu pred njim stoji neto to
je u snovima i slutnjama ve toliko puta video, za im je esto eznuo. Vie puta se okretao da poe, i
uvek ga je neto povuklo natrag.
Kad se najzad ipak reio da krene, ugleda pred sobom fratra kome se maloas ispovedio.
Lepa je, je l da? upita on ljubazno.
Neizrecivo lepa, ree Zlatousti.
Mnogi tako kau", ree svetenik. A drugi opet kau da to nije prava Bogorodica, da je suvie
pomodna i svetovna, i da je sve preterano i neistinito. esto se vode prepirke o tome. Tebi se, dakle,
ona svia, to mi je milo. Ona se tek godinu dana nalazi u naoj crkvi, zavetao ju je jedan dobrotvor
naeg doma. Nainio ju je majstor Niklaus.
Majstor Niklaus? Ko je to, gde je on? Poznajete li ga? O, molim vas, recite mi neto o njemu! To
mora da je divan i blagosloven ovek kad je kadar da ovako neto stvori.
Ne znam mnogo o njemu. On je duborezac u naem biskupskom gradu, dan puta odavde, i uiva
veliki glas kao umetnik. Umetnici obino nisu sveci, pa ni on to, verovatno, nije, ali darovit i
uzvienih oseanja svakako jeste. Video sam ga nekoliko puta ..
Oh, videli ste ga! Pa, kako izgleda?
Sine moj, on te je kanda sasvim opinio. No, pa potrai ga i isporui mu pozdrav od oca
Bonifacija. Zlatousti mu stade silno zahvaljivati. Fratar ode osmehujui se, a on jo dugo ostade
pred tim tajanstvenim kipom, ije grudi kao da su disale i u ijem se licu skupilo jedno uz drugo
toliko bola i toliko slasti da se njemu stezalo srce.
Preobraen je iziao iz crkve, koraci su ga poneli kroz potpuno promenjen svet. Od onog trenutka
pred milim, svetim kipom od drveta Zlatousti je stekao neto to jo nikad nije imao, zbog ega se
drugima tako esto podsmevao ili im zavideo: cilj! Imao je cilj, i moda e ga postii, i moda e tad
ceo njegov rasplinuti ivot stei neki uzvien smisao i vrednost. Ovo novo oseanje proelo ga je
radou i strepnjom i okrilatilo mu korake. Ovaj lepi veseli drum po kome je iao nije vie bio ono
to je bio jue, sveano zborite i ugodno boravite, sad on nije bio nita do drum, put u grad, put ka
majstoru. Nestrpljivo je hitao. Jo pre veeri je prispeo, ugledao kako iza zidina stre kule, video
uklesane grbove i naslikane titove nad kapijom, proao kroz nju uzburkana srca, i jedva je obraao
panju na buku i na veselu timu po sokacima, na vitezove na konjima, na kola i koije. Ni vitezi, ni
kola, ni grad ni biskup nisu bili vani za njega. Prvog oveka koga je sreo pod kapijom upitao je gde
stanuje majstor Niklaus, i silno se razoarao to ovaj o njemu nita nije znao. Doao je na jedan trg
pun velelepnih kua, meu kojima su mnoge bile islikane ili ukraene kipovima. Nad jednim kunim
vratima nalazio se veliki kip nekog raepurenog najamnika, obojen jarkim i veselim bojama. Nije bio
tako lep kao kip u onoj manastirskoj crkvi, ali tako je stajao i isturao listove i pruao bradatu vilicu
put sveta da je Zlatousti pomislio da je i ovaj lik moda nainio isti majstor. Uao je u tu kuu,
zakucao na razna vrata, popeo se uz stepenice, i najzad sreo nekog graanina u kadifenom kaputu
obrubljenom krznom, i upitao ga gde moe nai majstora Niklausa. A ta hoe od njega, odvrati mu
ovaj na pitanje, i Zlatousti se sa mukom savlada i samo ree da ima poruku za njega. Graanin mu
tada kaza ulicu u kojoj majstor stanuje, i dok ju je Zlatousti naao, raspitujui se, ve je pala i no. Sa
strepnjom u srcu, a ipak veoma srean, stajao je pred majstorovom kuom, gledao uvis ka prozorima,
i zamalo to nije uleteo unutra. No prisetio se da je ve kasno i da je znojav i pranjav od dnevnog
puta, pa se uzdrao i odluio da eka do sutra. Ali jo dugo je stajao pred kuom. Video je kako se
iza jednog prozora upalila svetlost, a upravo kad se okretao da poe, spazio je kako neka prilika staje
pred prozor, neka veoma lepa plava devojka, kroz iju kosu se otpozadi lio blagi sjaj svetiljke.
Sutra ujutru, kad se grad ponovo probudio i opet postao buan, Zlatousti je u manastiru, iji je
gost bio preko noi, umio lice i ruke, otresao prainu sa haljina i cipela, pronaao opet onu ulicu i
zakucao na kapiju. Otvorila mu je jedna sluavka, koja ne htede da ga odmah odvede majstoru, ali
njemu poe za rukom da omeka staricu i ona ga ipak pusti unutra. U jednoj maloj dvorani, koja mu je
sluila kao radionica, stajao je majstor opasan keceljom, bradat i krupan ovek od svojih etrdeset ili
pedeset godina, kako se Zlatoustom inilo. Svetloplavim otrim oima je pogledao neznanca i kratko
ga upita ta eli. Zlatousti isporui pozdrav oca Bonifacija.
Nita drugo?"
Majstore, ree Zlatousti stegnuta grla, ja sam tamo u manastiru video vau Bogorodicu. Ah, ne
gledajte me tako neljubazno, k vama su me doveli jedino ljubav i potovanje. Ja nisam bojaljiv,
dugo sam proveo putujui i iskusio sam i umu, i sneg i glad, nema oveka koga bih se mogao plaiti.
Ali pred vama oseam strah. Oh, imam jednu jedinu, veliku elju, a srce mi je tako prepuno nje da me
boli."
A kakva je to elja?
Hteo bih da postanem va uenik i da uim kod vas.
Ti nisi jedini, mladi ovee, koji ima tu elju. Ali meni uenici ne trebaju, i imam ve dva
pomonika. A odakle dolazi, i ko su ti roditelji?
Ja nemam roditelje i ne dolazim niotkuda. Bio sam ak u jednom manastiru, onde sam uio
latinski i grki, a onda sam pobegao, i godinama ve lutam, sve do danas.
A zato misli da treba da postane duborezac? Da li si ve pokuavao neto slino? Ima li
crtea?"
Nainio sam mnogo crtea, ali nemam ih vie. Meutim, mogu vam rei zato bih eleo da
izuavam tu umetnost. Mnoge su mi misli prolazile kroz glavu, i video sam mnoga lica i oblija i
razmiljao sam o njima, a neke od tih misli su me neprestano morile i nisu mi davale mira. Palo mi je
u oi da se u ljudskoj prilici svuda ponavlja izvestan oblik, izvesna linija, da elo odgovara kolenu,
rame bedru, i da je sve to u sutini jednako i istovetno sa biem i naravi onog oveka koji ima takvo
koleno, takvo rame i elo. A palo mi je u oi i ono to sam video jedne noi kad sam morao da
pomaem nekoj porodilji: da najjai bol i najvee uivanje imaju sasvim slian izraz.
Majstor prodorno pogleda nepoznatog. Zna li ti ta si sad rekao?
Da, majstore, tako je. Upravo to je bilo ono to sam na svoje najvee ushienje i zaprepaenje
naao izraeno u vaoj Bogorodici, zato sam i doao. Oh, na onom lepom milom licu ima toliko
patnje, a kao da se sva patnja u isti mah pretvorila u sutu sreu i osmejak. Kad sam to video, kao da
mi se oganj spustio u duu, sve moje dugogodinje misli i snovi izgledali su mi potvreni i najednom
su prestali da budu nekorisni, i odmah sam znao ta treba da inim i kuda mi valja poi. Dragi
majstore Niklause, od srca vas molim, dozvolite mi da uim kod vas!"
Mada mu izraz lica nije postao ljubazniji, Niklaus je paljivo sluao.
 Mladi ovee, rekao je, ti zaudo lepo ume da govori o umetnosti, a udno mi je, s obzirom
na tvoje godine, i to to toliko zna o uivanju i bolu. Sa zadovoljstvom bih jednom uvee uz au
vina proaskao sa tobom o tome. Ali pazi: ugodno i mudro razgovarati nije isto to i zajedno iveti i
raditi tokom nekoliko godina. Ovo ovde je radionica, i ovde se radi, a ne aska, i ovde se ne trai
ono to je neko moda izmislio i to zna da ispria, nego jedino ono to neko ume da napravi svojim
rukama. Izgleda da je tebi ozbiljno stalo do toga, zato te neu tek tako pustiti da ode. Videemo ume
li togod. Da li si ve pravio neto od ilovae ili od voska?
Zlatousti odmah pomisli na jedan san koji je nekad davno sanjao, i u kome je mesio male prilike
od ilovae, pa su one ustale i pretvorile se u dinove. Ali preutao je to i rekao da se jo nikad nije
okuao u takvim radovima.
Dobro. Onda e, znai, neto nacrtati. Eno tamo se nalazi sto, vidi li, i hartija i ugljen. Sedi
tamo i crtaj nemoj se uriti, moe ostati do ruka, a i do veere. Moda u onda moi da vidim za
ta valja. Tako, a sad smo dosta priali, ja odoh na svoj posao; a ti pristupi svome."
Tako je sad Zlatousti sedeo za crtaim stolom, na stolici koju mu je pokazao Niklaus. Nije urio s
tim poslom, isprva je sedeo oekujui i mimo kao kakav bojaljiv uenik i radoznalo i s puno ljubavi
piljio prema majstoru, koji mu bee upola okrenuo lea, nastavljajui rad na jednoj maloj figuri od
ilovae. Paljivo je motrio toga oveka, u ijoj strogoj i ve malo osedeloj glavi i u ijim grubim ali
plemenitim i produhovljenim zanatlijskim rukama borave takve divne arobne sile. Izgledao je
drukije no to ga je Zlatousti zamiljao: stariji, skromniji, trezveniji, mnogo manje blistav i
dopadljiv, i nimalo srean. Neumoljiva otrina njegovog ispitivakog pogleda okrenula se sad onome
to je radio, i Zlatousti je, osloboen nje, briljivo hvatao okom svaku majstorovu crtu i svaki pokret.
Ovaj ovek, mislio je, mogao bi biti, recimo, i naunik, neki miran i strog istraiva koji se posvetio
jednom delu koje su mnogi prethodnici zapoinjali pre njega i koje e on jednom morati da ostavi
svojim naslednicima, ilavom i dugovenom delu kome nikad nema kraja, i u kome se sabira trud i
predanost mnogih pokolenja. To je bilo ono to je posmatra proitao sa majstorove glave; na njoj se
italo mnogo strpljenja, mnogo nauenosti i razmiljanja, mnogo skromnosti i svesti o sumnjivoj
vrednosti svakog ljudskog delanja, ali videla se i vera u prihvaeni zadatak. Drukiji je, meutim,
bio jezik njegovih ruku, izmeu njih i glave postojalo je izvesno protivreje. Ove ruke su vrstim ali
veoma osetljivim prstima grabile ilovau koju su oblikovale, postupale su sa ilovaom kao ruke
ljubavnika sa predanom draganom: zaljubljeno, proete nenim ustalasanim oseanjem, poudno, ali
ne pravei razliku izmeu uzimanja i davanja, pohotno i pobono u isti mah, i pouzdano i majstorski
kao po nekom drevnom dubokom iskustvu. Ushieno i sa divljenjem je Zlatousti posmatrao ove ruke
obdarene milou. Vrlo rado bi nacrtao majstora, samo da nije bilo onoga protivreja izmeu lica i
ruku, koje ga je sputavalo.
Poto je valjda itav sat posmatrao umetnika, koji je zaneto radio, posmatrao obuzet mislima to
su kruile oko tajne tog oveka, poe u njegovim grudima da se oblikuje i da mu se javlja dui drugi
jedan lik, lik oveka koga je znao bolje od svih ostalih, koga je veoma voleo i kome se usrdno divio;
a taj lik je bio bez naprslina i protivreja, iako je i ova prilika nosila mnogostruke crte i podseala na
mnoge borbe. Bio je to lik njegovog prijatelja Narcisa. On se slivao u sve gue jedinstvo i celinu,
sve jasnije se u njegovom liku obelodanjivao unutranji zakon tog voljenog oveka, plemenita glava
uobliena duhom, lepa uzdrana usta, zategnuta i oplemenjena od sluenja duhu, kao i pomalo tune
oi, mrava ramena na koja je utisnula peat borba za produhovljenje, izduen vrat, nene otmene
ruke. Otkako se rastao sa manastirom, nijednom nije tako jasno video svog prijatelja, nijednom mu
njegov lik nije tako potpuno iskrsao u dui. Kao u snu, lien volje a ipak obuzet spremnou i
neodoljivou, Zlatousti poe obazrivo da crta, zaljubljenim prstima sa strahopotovanjem
obigravajui oko prilike koja je boravila u njegovom srcu, i zaboravivi majstora, sebe sama i na to
gde se nalazi. Nije video da je svetlost u odaji polako menjala pravac, da je majstor nekoliko puta
pogledao prema njemu. Kao neki rtveni obred obavljao je zadatak koji mu je pao u deo, koji mu je
postavilo njegovo srce: da izmami iz seanja prijateljev lik i da ga prikae uvajui mu onakav oblik
kakav je danas iveo u njegovoj dui. Ne razmiljajui o tome, oseao je svoje delanje kao vraanje
duga, kao zahvalnost.
Niklaus prie stolu za crtanje i ree: Podne je; ja idem na ruak, a i ti moe poi sa mnom. Daj
da vidim nacrtao si neto, je li?"
Pa stade iza Zlatoustog i pogleda veliki list hartije, a zatim gumu Zlatoustog u stranu i paljivo
uze list u svoje spretne ruke. Zlatousti se prenu iz snova pa sa bojaljivim oekivanjem pogleda u
majstora. Ovaj je drao crte obema rukama i vrlo paljivo ga posmatrao, pomalo otro gledajui
svojim strogim svetloplavim oima.
Koga si to nacrtao?" upita Niklaus posle nekog vremena.
To je moj prijatelj, jedan mladi kaluer i naunik."
Dobro. Operi ruke, onamo u dvoritu ima esma. Zatim emo na ruak. Moji pomonici nisu tu,
imaju posla izvan radionice."
Zlatousti posluno poe, nae dvorite i esmu i opra ruke; dao bi ne znam ta samo da sazna
majstorove misli. Kad se vratio, ovoga nije bilo u radionici, ali Zlatousti ga je uo kako posluje u
susednoj odaji; malo potom se pojavio, i sam umiven, a umesto kecelje nosio je lep kaput od oje u
kome je izgledao gospodstveno i sveano. Poao je napred, uz stepenice sa ogradom od orahovine,
iji su stubovi nosili male izrezbarene aneoske glave, pa kroz predsoblje koje je bilo puno starih i
novih kipova, a onda u jednu lepu sobu sa patosom, zidovima i tavanicom od tvrda drveta, gde se u
jednom uglu, kraj prozora, nalazio postavljen sto. U sobu hitro ue neka devojka; Zlatousti ju je
poznao, bila je to ona lepa devojka od sino.
Lizbeta, ree majstor, mora postaviti jo za jednoga, doveo sam gosta. Ovo je pazi, pa u
stvari jo ne znam njegovo ime.
Zlatousti ree kako se zove.
Zlatousti, dakle. Moemo li ruati?
Za trenutak, oe.
Ona donese jedan tanjir, urno izae i ubrzo se vrati sa sluavkom, koja stavi na sto jelo:
svinjetinu, soivo i beli hleb. Za vreme jela otac je razgovarao sa devojkom o raznim stvarima, a
Zlatousti je sedeo utke, jeo malo i oseao se veoma nesigurnim i potitenim. Devojka mu se veoma
svidela, bila je krna i lepog stasa, rastom je gotovo dostizala oca, ali sedela je smemo i sasvim
nepristupano kao iza stakla i nije se obraala strancu ni reju ni pogledom.
Kad zavrie sa jelom, majstor ree: Ja u jo da se odmorim pola sata. Ti idi u radionicu ili se
malo proetaj napolju, kasnije emo razgovarati o onome. Zlatousti ga pozdravi i izae. Proao je
ve sat i vie otkako je majstor video njegov crte, i ni jednom reju ga nije pomenuo. A sad da eka
jo pola sata! No, to se nije moglo izmeniti, morao je da saeka. U radionicu nije otiao, jer nije
eleo da ponovo vidi svoj crte. Izaao je u dvorite, seo na esmensko korito i stao posmatrati
vodenu nit koja je neprekidno tekla iz lule, stropotavala se u duboku kamenu koljku, padajui dizala
siune talase i neprestano povlaila sa sobom u dubinu malice vazduha, koji je neprestano u obliku
belih bisernih mehura teio natrag, uvis. U tamnom vodenom ogledalu video je svoj lik i razmiljao je
o tom kako ovaj Zlatousti koji ga gleda iz vode ve odavno nije vie Zlatousti iz manastira ili Lidijin
Zlatousti, a nije ve ni Zlatousti iz uma. Razmiljao je o tom kako i on i svaki ovek otie i
neprestano se preobraava i najzad se raspada, dok njegov lik koji je stvorio umetnik uvek ostaje
nepromenljivo isti.
Moda se, mislio je, koren sve umetnosti a moda i sveg duha nalazi u strahu od smrti. Mi je se
bojimo, jeza nas obuzima od prolaznosti, s tugom gledamo kako cvee neprestano vene i kako lie
opada, i u sopstvenom srcu oseamo izvesnost da smo i mi prolazni i da emo uskoro uvenuti. Pa ako
kao umetnici stvaramo kipove ili kao mislioci traimo zakone i formuliemo misli, mi to inimo da
bismo ipak makar neto spasli iz velikog mrtvakog kola, da bismo ostavili neto to e biti trajnije
od nas samih. Zena po kojoj je majstor oblikovao svoju lepu Madonu moda je ve uvela ili mrtva, a
uskoro e i on umreti, drugi e stanovati u njegovom domu, drugi e jesti za njegovim stolom ali
njegovo delo e ostati, u tihoj manastirskoj crkvi e se belasati jo i posle stotinu godina i mnogo
due, i ostae veno lepo, i veno e se osmehivati istim ustima, koliko bujno rascvalim toliko i
setnim.
Tad zau majstora kako silazi niz stepenice, pa pohita u radionicu. Majstor Niklaus poe gore-
dole, nekoliko puta pogleda Zlatoustov crte, zaustavi se najzad kraj prozora i ree na svoj pomalo
oklevajui i suv nain: Kod nas je obiaj da egrt ui najmanje etiri godine i da njegov otac plaa
majstoru za uenje.
Poto on tu zastade, Zlatousti pomisli da se majstor boji da od njega nee dobiti nagradu za
pouavanje. Zato munjevitom brzinom izvadi no iz depa, raspara av oko skrivenog dukata i
ieprka ga. Niklaus ga stade zaueno gledati, a onda, kad mu Zlatousti prui zlatnik, prsnu u smeh.
Ah, tako li si mislio? smejao se. Ne, ovee, zadri svoj novac. Sluaj me sad. Rekao sam ti
kakav je u naem esnafu obiaj kad su u pitanju egrti. Ali ni ti sam ja obian uitelj, niti si ti obian
egrt. Naime, egrti obino poinju da ue sa trinaest, etrnaest ili najvie petnaest godina, i polovinu
svog roka moraju da provedu posluujui i izvlaei deblji kraj. A ti si ve odrastao momak i po
svom uzrastu bi ve odavno mogao biti kalfa, pa ak i majstor. egrta sa bradom jo niko nije video u
naem esnafu. A i rekao sam ti ve da u svom domu ne elim da drim egrte. Osim toga, ti i ne
izgleda kao neko ko bi dozvolio da mu nareuju i pristao da bude neiji potrko. Zlatoustovo
nestrpljenje bee poraslo do krajnjih granica, majstorove lagane i odmerene rei stavljale su ga na
muke i inile se odvratno dosadne i mudrijake. estoko je uzviknuo: Zato mi govorite sve to kad
uopte i ne pomiljate da me primite za uenika?
Majstor nepokolebljivo produi na svoj stari nain: Ja sam o tvojoj stvari razmiljao ceo sat, pa
sad i ti mora imati strpljenja da me saslua. Video sam tvoj crte. Ima greaka, ali je ipak lep. Kad
ne bi to bio, ja bih ti poklonio pola zlatnika, otpustio bih te i zaboravio. Vie nita ne elim da kaem
o crteu. eleo bih da ti pomognem da postane umetnik, moda si za to predodreen. Ali egrt, kao
to vidi, ne moe vie postati. A ko nije bio egrt i nije odsluio svoj rok, taj u naem esnafu ne
moe postati ni kalfa ni majstor. Toliko unapred da zna. Ali mogao bi neto da pokua. Bude li ti
moguno da neko vreme ostane ovde u gradu, moe dolaziti k meni i poneto uiti. To e biti bez
obaveze i ugovora, u svako doba moe otii. Moi e da slomi nekoliko mojih rezbarskih noeva i
da pokvari nekoliko drvenih trupaca, pa ako se pokae da nisi duborezac, onda e, dabome, morati
da se lati neega drugog. Jesi li zadovoljan time?
Zlatousti ga je postieno i ganuto sasluao. Zahvaljujem vam od sveg srca, uzviknuo je. Ja
nemam zaviaja, i umeu da se snaem ovde u gradu ba kao i napolju u umama. Shvatam da vi ne
elite da snosite brigu i odgovornost za mene kao za nekog egrta. Smatram velikom sreom to ste mi
dozvoliti da uim kod vas. Od sveg srca vam hvala to ste pristali da mi to uinite."
 XI

Novi prizori okruie Zlatoustog ovde u gradu, i za njega poe nov ivot. Kao to su ga ova
zemlja i ovaj grad bili doekali s vedrinom, zavodljivou i obiljem, tako ga i ovaj novi ivot doeka
s veseljem i mnogim obeanjima. Ako i nije bio naet razlog tuge i saznanja u njegovoj dui, ipak mu
se na povrini ivot prelivao u svim bojama. To je sada poinjalo najveselije i najlake doba u
Zlatoustovom ivotu. Spolja mu je dolazio u susret bogati biskupski grad, sa svim umetnostima, sa
enama, sa stotinom prijatnih igara i prizora; iznutra ga je njegovo probueno umetnitvo obdarivalo
novim oseanjima i iskustvima. Uz majstorovu pomo naao je smetaj u kui jednog pozlatara na
Ribljoj pijaci, pa je i kod majstora i kod pozlatara stao uiti kako se postupa sa drvetom i gipsom, sa
bojama, lakom i zlatom u listovima. Zlatousti nije spadao u one zlosrene umetnike koji su, dodue,
veoma daroviti, ali za ispoljavanje te darovitosti nikad ne nalaze prava sredstva. Jer ima ljudi kojima
je da to da duboko i snano oseaju lepotu sveta i da u svojoj dui nose uzviene, plemenite slike, ali
koji ne nalaze puta da se tih slika lie i da ih na radost ostalima iznesu na svetlost dana i saopte.
Zlatousti nije patio od ovog nedostatka. Lako mu je padalo i zabavljalo ga je da se slui rukama i da
se ui vinim potezima i vetinama zanata, ba kao to mu je lako padalo i da veerom kod nekoliko
drugova ui sviranje na lauti, a nedeljom igranje na seoskim igralitima. Uio je lako, to je ilo samo
od sebe. Dodue, ipak je morao da se ozbiljno trudi oko duboreza, morao je da prolazi kroz tekoe i
razoaranja, morao je da upropasti pokoji lep komad drveta i da vie puta dobro posee prste. Ali
brzo se oslobaao poetnitva i sticao je spretnost. No majstor je ipak esto bio nezadovoljan njime i
govorio mu je otprilike ovako: Dobro je, Zlatousti, to ti nisi moj egrt ili kalfa. Dobro je to
znamo: ti dolazi sa druma i iz uma, i jednog dana e im se opet vratiti. Ko ne bi znao da ti nisi
graanin ni zanatlija ve beskunik i skitnica, taj bi lako mogao doi u iskuenje da od tebe zaite
ovo ili ono to svaki majstor zahteva od svojih mlaih. Kad ti ud dozvoli, ti si sasvim dobar radnik.
Ali prole nedelje si itava dva dana prodangubio u skitnji. Jue si u dvorskoj radionici, gde je
trebalo da ispolira dva anela, prespavao pola dana. Njegovi prekori bili su na mestu, i Zlatousti
ih je utke sluao, ne pokuavajui da se pravda. I sam je znao da nije ni pouzdan ni vredan. Dokle
god ga je neki posao prikivao, postavljao mu teke zadatke ili mu pruao priliku da uvia svoju
vetinu i da uiva u njoj, on je radio revnosno. Teak runi rad obavljao je nerado, a oni poslovi koji
nisu bili tegobni ali su iziskivali vremena i marljivosti, poslovi kakvih u tom zanatu mnogo ima i koji
tee da se obave sa odanou i strpljenjem, esto su mu bili sasvim nepodnoljivi. I sam se ponekad
tome udio. Zar je nekoliko godina lutanja bilo dovoljno da ga naine lenjim i nepouzdanim? Da li je
to u njemu jaalo i preovlaivalo naslee steeno od majke? Ili je krivica do neega drugog? Odlino
se seao svojih prvih godina u manastiru, kada je onako dobro i revnosno uio. Zato li je onda imao
onoliko strpljenja, koje mu sad nedostaje, zato mu je polo za rukom da se onako neumorno posveti
latinskoj sintaksi i da naui sve one grke aoriste, prema kojima je u dubini due ipak bio sasvim
ravnoduan? Ponekad je razbijao glavu takvim mislima. Onda je bila ljubav posredi, ona ga je to
eliila i davala mu krila; njegovo uenje nije bilo nita drugo do uporno zalaganje da stekne
Narcisovu ljubav, koju je bilo mogue zadobiti jedino putem cenjenja i priznanja. U ono doba je za
jedan jedini pohvalan pogled voljenog uitelja umeo da se satima i nedeljama trudi. Zatim je postigao
eljeni cilj, Narcis mu je postao prijatelj, i zaudo je upravo ueni Narcis bio onaj koji mu je
pokazao njegovu nepodobnost za naunika i koji mu je doarao lik izgubljene majke. Mesto uenosti,
monakog ivota i vrline, njime su zagospodarili snani pranagoni njegovog bia: pol, ljubav prema
enama, tenja za nezavisnou, putovanje. No potom je video onaj majstorov kip Marije, otkrio je
umetnika u sebi, zakoraio je novim putem i opet se ustalio. Pa na emu je sad? Kuda ga vodi put?
Odakle dolaze smetnje?
Isprva nije bio kadar da to otkrije. Uspeo je samo ovo da uvidi: da se, dodue, veoma divi
majstoru Niklausu, ali da ga nipoto ne voli onako kao to je nekada voleo Narcisa; tavie, da se
ponekad raduje kad bi ga razoarao i naljutio. To je, izgleda, bilo u vezi sa dvojstvom u majstorovom
biu. Kipovi koje je Niklaus tvorio, bar oni najbolji meu njima, bili su za Zlatoustog cenjeni uzori,
ali sam majstor nije predstavljao uzor za njega.
Pored umetnika koji je izrezbario onu Bogorodicu pretunih i prelepih usana, pored vidovnjaka i
mudraca, ije su ruke bile kadre da duboka iskustva i slutnje prearaju u vidljivo uoblienje, u
majstoru Niklausu boravio je jo jedan ovek: pomalo strog i bojaljiv otac porodice i esnaflija,
udovac koji je sa erkom i jednom runom slukinjom vodio miran i donekle uauren ivot u svom
tihom domu, ovek koji se estoko opirao Zlatoustovim najjaim nagonima, koji se prilagodio
mirnom, umerenom, veoma sreenom i pristojnom ivotu.
Iako je Zlatousti potovao svoga majstora, iako nikada ne bi dozvolio sebi da druge ispituje o
njemu ili da svoje miljenje o njemu iznosi pred drugima, ipak je posle godinu dana saznao do u
najmanju sitnicu sve to se moglo saznati o Niklausu. Za njega je ovaj majstor postao veoma vana
linost, on ga je podjednako i voleo i mrzeo, stalno ga je kopkalo da neto otkrije o njemu, i tako je
uenik s ljubavlju i sa nepoverenjem, sa vazda budnom radoznalou prodirao u skrovitosti njegovog
bia i njegovog ivota. Video je kako ni egrti ni kalfe ne stanuju u njegovom domu, gde je inae bilo
dosta mesta. Video je kako on retko izlazi nekuda, a isto toliko retko poziva goste u kuu. Posmatrao
je kako dirljivo i ljubomorno voli svoju lepu ker i kako se trudi da je od svih sakrije. Znao je i da
iza stroge i prevremene uzdrljivosti udovca jo poigravaju ivi nagoni, i da je on, kad bi ga kakva
porudbina sa strane s vremena na vreme naterala na put, umeo tom prilikom da se po nekoliko dana
udesno preobrazi i podmladi. A jednom je ak video i da je Niklaus, u nekoj varoici gde su
postavljali propovedaonicu u duborezu, nou kriom posetio jednu enu koja se daje za novac, pa je
potom danima bio nemiran i neraspoloen.
S vremenom je osim te radoznalosti i neto drugo poelo zadravati Zlatoustog u majstorovom
domu i obuzimati mu panju. Bila je to lepa ki, Lizbeta, koja mu se veoma dopadala. Retko ju je
viao, jer ona nikad nije ulazila u radionicu, i on nije mogao dokuiti da li je njoj otac nametnuo
nepristupanost i zaziranje od mukaraca, ili to odgovara i njenoj sopstvenoj prirodi. Njegovom
pogledu nije izmicalo ni da ga majstor nikako vie ne poziva k sebi na ruak i da gleda da mu otea
svaki susret s njom. Video je da Lizbetu uvaju kao kakvu dragocenost i da je beznadeno oekivati
od nje ljubav pre venanja; osim toga, i onaj ko bi hteo da se oeni njome morao bi biti sin valjanih
roditelja i lan nekog uglednijeg esnafa, a po mogustvu trebalo bi jo da ima novaca i kuu.
Lizbetina lepota, toliko razliita od lepote devo jaka sa druma i seljakih ena, privukla je
Zlatoustove oi jo onog prvog dana. Bilo je u njoj neto to on jo nije poznavao, neto osobito, to
ga je estoko privlailo, a ipak u isti mah inilo nepoverljivim, ak i ljutilo: neka velika spokojnost i
nevinost, neka vaspitnost i istota; a ipak nije imala nieg detinjastog, nego se iza sve njene utivosti
i smernog ponaanja krila neka hladnoa, neka oholost, te ga njena ednost nije dirala i sputavala (on
nikad ne bi mogao zavesti dete), nego ga je draila i izazivala. Tek to je njen lik njegovom
unutranjem oku postao malo prisniji, ve je osetio elju da po njoj jednom stvori kip, ali da je
prikae ne onakvu kakva je sada, ve sa probuenim ulnim i patnikim crtama, ne kao neku malu
devicu, ve kao Magdalenu. esto je eznuo za tim da ovo mimo, lepo i nepomino lice, bilo u
sladostrau ili u bolovima, vidi jednom kako se izobliava i razlistava i obelodanjuje svoju tajnu.
Bilo je osim nje jo jedno lice koje je boravilo u njegovoj dui a ipak mu nije sasvim pripadalo,
lice koje je enjivo eleo da jednom uhvati i prikae kao umetnik, ali koje mu je neprestano izmicalo
i skrivalo se. Bilo je to lice majke. Ovo lice ve odavno nije bilo isto ono koje mu se nekada, posle
razgovora sa Narcisom, pokazalo iz izgubljenih dubina seanja. U danima peaenja, u ljubavnim
noima, u asovima enje, asovima opasnosti po ivot i blizine smrti, majino lice se postepeno
preobraavalo i bogatilo, postajalo je dublje i raznolikije; to vie nije bio lik njegove sopstvene
majke, nego je od crta i boja tog lika malo-pomalo nastao jedan lik majke koji vie nije bio lian,
nastao je lik Eve, lik ljudske majke. Kao to je majstor Niklaus u nekoliko Madona prikazao lik
napaene Bogorodice, prikazao ga sa savrenstvom i snagom izraza koji su se Zlatoustom inili
nenadmanim, tako se i on sam nadao da e jednom, kad bude zreliji i sigurniji u svoju vetinu,
stvoriti lik svetske majke, majke Eve, onakav kakav boravi u njegovom srcu kao najstarija i
najvoljenija svetinja. Ali taj unutranji lik, nekada samo od uspomena nainjen lik njegove sopstvene
majke i njegove ljubavi prema njoj, neprekidno se menjao i razvijao. U onaj prvobitni lik ule su crte
Ciganke Lize, crte vitezove keri Lidije, i mnoga druga enska lica, i ne samo to su sva lica voljenih
ena dalje stvarala taj lik nego su ga i svaki potres, svako iskustvo i svaki doivljaj oblikovali i
davali mu svoje crte. Jer ovaj lik, ako mu kasnije jednom poe za rukom da ga naini vidljivim, nije
ni trebalo da predstavlja neku odreenu enu, ve ivot sam kao pramajku. Cesto je verovao da ga
vidi, ponekad mu se pojavljivao u snu. Ali o tom liku Eve, i o onome to bi trebalo da izraava, nije
znao rei nita drugo osim da on treba da pokazuje ivotno uivanje i strast u njihovom prisnom
roatvu sa bolom i smru.
Tokom jedne godine Zlatousti je mnogo nauio. U crtanju je brzo stekao veliku sigurnost, a osim
duboreza Niklaus mu je povremeno davao da se okua i u modelisanju ilovae. Njegovo prvo uspelo
delo bila je jedna figura od gline, visoka dobra dva pedlja, koja je predstavljala slatki zavodljivi stas
male Julije, Lidijine sestre. Majstor pohvali ovaj rad, ali ne ispuni Zlatoustovu elju da se kip odlije
u metalu; njemu je ta figura izgledala odve needna i svetovna da bi joj on mogao kumovati. A onda
doe red na figuru Narcisa, koju Zlatousti poe da radi u drvetu, i to kao apostola Jovana; jer Niklaus
je hteo, ako uspe, da je stavi u jednu grupu oko raspea, koju je izvodio po narudbini, a kojoj su oba
pomonika ve poodavno po ceo dan posveivala sve svoje vreme, da potom doradu i zavrni posao
prepuste majstoru.
Na kipu Narcisa Zlatousti je radio sa dubokom ljubavlju, u tome radu je ponovo nalazio sebe
samog, svoje umetnitvo i svoju duu, kad god bi ispao iz koloseka, to se nije retko deavalo:
ljubavne veze, igranke, banenje sa drugovima, kockanje a esto i tua, sve ga je to estoko
odvlailo, te bi po ceo dan ili po nekoliko dana izbegavao radionicu ili bi na poslu bio pometen i
mrzovoljan. A na svom apostolu Jovanu, ija mu se voljena zamiljena prilika sve istije pomaljala
iz drveta, radio je samo u asovima pripravnosti, predano i skrueno. U tim asovima nije bio ni
veseo ni tuan, nije znao ni za ivotna uivanja ni za prolaznost; u srce mu se vraalo ono oseanje
strahopotovanja, ono svetio i isto ustrojeno oseanje s kojim je nekada bio predan prijatelju i
radovao se njegovom vostvu. Nije on to stajao na tom mestu, niti je od svoje volje stvarao kip; pre
se moe rei da se to onaj drugi, Narcis, sluio njegovim rukama umetnika da bi iziao iz prolaznosti
i promenljivosti ivota i prikazao ist lik svoga bia.
Na taj nain, oseao je Zlatousti ponekad sa jezom, postaju istinska dela. Tako je nastala
majstorova nezaboravna Madona u manastiru, koju je odonda esto nedeljom poseivao. Tako su, na
taj tajanstveni i sveti nain, nastali najbolji meu onim starim kipovima koje je majstor uvao gore u
predsoblju. Tako e jednom nastati i onaj lik, onaj drugi, onaj jedinstveni, koji mu je bio jo
tajanstveniji, prema kome je oseao jo vie strahopotovanja, lik ljudske majke. Ah, kad bi iz
ljudskih ruku mogla izlaziti jedino takva umetnika dela, takvi sveti, nuni likovi, neumrljani
nikakvim htenjem i nikakvom sujetom! Ali nije tako, on je to odavno znao. Mogue je stvarati i
drukije likove, ljupke i zanosne stvari, nainjene s velikim majstorstvom, na radost ljubitelja
umetnosti, na ukras crkvama i venikim dvoranama lepe stvari, bez sumnje, ali ne svete, ne prave
likove iz due. On je znao ne samo neka takva dela koja su poticala od Niklausa i drugih majstora i
koja su uza svu ljupkost zamisli i uza svu briljivost u izradi ipak bila samo puke igrake. On je, na
svoj stid i tugu, ve i sopstvenim srcem znao, u svojim sopstvenim rukama je osetio kako umetnik
moe iznositi u sve takve lepukaste stvari, uz uivanja u sopstvenoj vetini, iz astoljublja, iz
zabave. Kad je prvi put doao do tog saznanja, smrtno se rastuio. Ah, nije vredelo biti umetnik samo
zato da bi se pravili dopadljivi kipovi anela ili kakve druge triarije, pa ne znam koliko ljupke bile.
Moda se to drugima isplauje, zanatlijama, graanima, mirnim zadovoljnim duama, ali njemu ne. Za
njega su umetnost i umetnitvo bili bezvredni ako nisu palili kao sunce i bili silni kao bura, ako su
donosili samo lagodnost, samo prijatnost, samo siunu sreu. On je traio drugo neto. Da blistavim
zlatom u listovima lepo pozlati kakvu Bogorodiinu krunu, izraenu tanano kao ipka, to nije bio
posao za njega, makar bio i dobro plaen. Zato majstor Niklaus prihvata sve te porudbine? Zato
dri dva pomonika? Zato, sa arinom u ruci, satima slua te venike ili priore kad naruuju kod
njega neki portal ili predikaonicu? On je to inio iz dva razloga, dva bedna razloga: zato to mu je
bilo stalo do toga da bude slavan umetnik, zatrpan porudbinama, i zato to je hteo da nakupi novca,
ne za velike poduhvate ili za uivanja, ve novca za svoju ker, koja je ve odavno bila bogata
devojka, novca za njenu spremu, za ipkaste okovratnike i brokatne haljine i za brani krevet od
orahovine, pun skupocenih pokrivaa i lanenih arava! Kao da ova lepa devojka nije mogla isto tako
dobro iskusiti ljubav na bilo kom senjaku!
Dok je ovako razmiljao, duboko u Zlatoustom komeala se krv majke, ponos i prezrenje
beskunika prema okuenima i imunima. Katkada su mu se zanat i majstor gadili kao matora
konasta boranija, esto zamalo to nije pobegao.
I majstor se ve nekoliko puta ljutito kajao to je primio ovog nezgodnog i nepouzdanog momka,
koji je njegovo strpljenje esto stavljao na teka iskuenja. Ono to je saznao o Zlatoustovom ivotu,
o njegovoj ravnodunosti prema novcu i imetku, o njegovom rasipnitvu, njegovim mnogobrojnim
ljubavnim vezama, njegovim estim tuama, sve ga to, razume se, nije moglo odobrovoljiti; uzeo je k
sebi, eto, nekog Ciganina, nekog prijaka kome se ne moe verovati. A nije mu izmaklo ni kakvim
oima ta skitnica posmatra njegovu ker Lizbetu. Pa ako je i pored toga bio prema njemu strpljiviji
no to mu je bilo drago, on to nije inio iz oseanja dunosti ili iz bojaljivosti, ve zbog apostola
Jovana, iji je kip nastajao pred njegovim oima. Sa oseanjem ljubavi i duevnog srodstva, koje
nije pred sobom potpuno priznavao, gledao je majstor kako ovaj Ciganin, koji je dolutao k njemu iz
uma, sada polako i udljivo, ali ilavo i nepogreivo stvara svoj drveni kip apostola, na osnovu
onog tako dirljivog, tako lepog a ipak tako nespretnog crtea zbog koga ga je onda zadrao kod sebe.
Taj kip e, u to majstor nije sumnjao, uprkos svim udima i prekidima jednom biti gotov, i tada e to
biti delo kakvo nijedan njegov kalfa nikad nee moi da napravi, kakvo ni velikim majstorima esto
ne polazi za rukom. Mada je bilo mnogo ega to se majstoru nije svialo kod njegovog uenika, ma
koliko ga prekorevao, ma koliko bio esto kivan na njega o Jovanu mu nikad nije rekao ni rei.
Ostatak mladike ljupkosti i deake bezazlenosti, zbog kojih se Zlatousti ranije tolikima sviao,
malo-pomalo se izgubio ovih poslednjih godina. Postao je lep i snaan ovek, ene su ga veoma
elele, meu mukarcima nije bio naroito omiljen. A promenila se i njegova narav, njegov unutranji
lik, otkako ga je Narcis probudio iz milog sna njegovih manastirskih godina, otkako su ga izvajali
svet i lutanje. Od lepukastog, blagog, svima milog, pobonog i uslunog manastirskog aka odavno
je postao sasvim drugi ovek. Narcis ga je probudio, ene su mu otvorile oi, putovanje ga je liilo
paperja. Prijatelja nije imao, njegovo srce je pripadalo enama. One se nisu morale truditi da ga
pridobiju, dovoljan je bio ve i pogled koji ite. Njemu nije bilo lako da odoli nekoj eni, odazivao
se i jedva primetnom udvaranju. I on, koji je imao veoma tanano oseanje za lepotu, on koji je
oduvek najvie voleo sasvim mlade devojke u njihovom prvom proleu, on je ipak dozvoljavao da ga
uzbude i zavedu ene koje nisu bile ni naroito lepe a ni mlade. Na igrankama bi se ponekad pribliio
nekoj postarijoj i obeshrabrenoj devojci, koju niko nije eleo, i koja bi ga pridobila zahvaljujui
njegovom saaljenju, i ne samo saaljenju nego i izvesnoj veno budnoj radoznalosti. im bi on
poeo da se predaje nekoj eni trajalo to nedeljama ili samo nekoliko asova ona bi bila lepa
za njega, onda bi se davao potpuno. A iskustvo ga je nauilo da je svaka ena lepa i da je kadra da
usrei, da su i najneuglednije, i one koje mukarci nimalo ne cene, sposobne za neuven ar i
predavanje, da neka precvetala ena moe biti vie no materinski, rastueno i slatko nena, da svaka
ena ima svoju tajnu i svoju ar, koje oveku pruaju blaenstvo kad ue u njih. U tome su sve ene
jednake. Svaki nedostatak u pogledu mladosti ili lepote nadoknaivala je neka naroita crta. Istina,
nije svaka bila kadra da ga podjednako dugo privee za sebe. On prema najmlaoj i najlepoj nije
pokazivao ni trunke vie ljubavi ili zahvalnosti no prema nekoj koja nije bila lepa, on nikad nije
polovino voleo. Ali bilo je ena koje bi ga posle tri ili posle deset ljubavnih noi jo jae vezale za
sebe, a bilo je opet drugih koje bi ve nakon prvoga puta bile iscrpene i zaboravljene.
Ljubav i ulna naslada su u njegovim oima jedine bile kadre da ivot odista zagreju i ispune
vrednou. astoljubje mu je bilo nepoznato, bilo mu je svejedno hoe li biti biskup ili prosjak;
sticanje i imovina takoe nisu mogli da ga prikuju, prezirao ih je, nikad im ne bi prineo ni najmanju
rtvu, i bezbrino je rasipao novac, koji je s vremena na vreme obilno zaraivao. Ljubav ena, igra
polova, to je za njega bilo najvanije, i jezgro njegove este sklonosti ka seti i mrzovolji stvaralo se
iz iskustva o letiminosti i prolaznosti ulne naslade. Hitro, kratkotrajno, oaravajue
proplamsavanje ljubavne strasti, njen kratki enjivi poar, njeno brzo gaenje eto u tome je on
video jezgro svega doivljavanja, to mu je postalo znamenje svekolike slasti i svekolike patnje
ivota. Onoj tuzi i onoj jezi od prolaznosti umeo je da se prepusti sa istom predanou kao i ljubavi, i
ta seta je takoe bila ljubav, i ona je bila ulna slast. Kao to ljubavna naslada u trenutku svoje
najvie, najblaem je napetosti pouzdano zna da e sa sledeim dahom morati da iili i da umre,
tako i najdublja osamljenost i predavanje seti pouzdano znaju da e ih iznenada progutati pouda,
novo predavanje svetloj strani ivota. Smrt i ulna naslada su jedno isto. Majku ivota je mogue
nazvati ljubavlju ili uivanjem, a mogue je nazvati je i grobom i truljenjem. Majka je Eva, ona je
izvor sree i izvor smrti, ona veno raa, veno ubija, u njoj su ljubav i stravinost spojeni u jedno, i
to je due nosio u grudima njen lik, to ga je vie smatrao uzvienim primerom i svetim znamenjem.
 Znao je, ne reima niti sveu, ali onim dubljim znanjem krvi, da njegov put vodi ka majci, ka
ulnoj nasladi i ka smrti. Oinska strana ivota, duh, volja sve to nije bilo njegov zaviaj. Tu se
Narcis oseao kao kod kue, i tek sada je Zlatousti potpuno pronikao u rei svoga prijatelja, razumeo
ih i video u njemu svoju suprotnost, a to je i oblikovao i uinio vidljivim u kipu Jovana. Mogue je
do suza eznuti za Narcisom, mogue je udesno sanjati o njemu, ali dostii ga, postati onakav kakav
je on to nije mogue.
Nekim tajnim ulom Zlatousti je slutio i tajnu svog umetnitva, svoje usrdne ljubavi prema
umetnosti, svoje povremene divlje mrnje prema njoj. U raznolikim vidovima je slutio, i to ne
mislima, ve samo oseanjima: umetnost je spoj oinskog i materinskog sveta, duha i krvi; ona moe
poeti u najveoj ulnosti i odvesti u najveu apstrakciju, ili moe imati zaetak u istom svetu ideja,
a okonati se u najkrvavijoj puti. Sva ona umetnika dela koja su uistinu uzviena i koja nisu tek
valjane opsenarije nego su proete veitom tajnom, na primer ona majstorova Bogorodica, sva ona
prava i nesumnjiva umetnika dela imaju to opasno, nasmeeno dvostruko lice, to muko-ensko, to
suobitavanje nagonskoga i iste duhovnosti. Ali majka Eva e ovo dvostruko lice najbolje pokazati,
ako mu jednom poe za rukom da je oblikuje.
U umetnosti i u umetnikovanju nalazila se za Zlatoustog mogunost izmirenja njegovih najdubljih
suprotnosti, ili bar velianstvenog, vazda novog simbola za razdor njegove prirode. Ali umetnost nije
ist poklon, ona se nikako ne moe dobiti besplatno, ona staje veoma mnogo, zahteva rtve. Due od
tri godine je Zlatousti njoj prinosio na rtvu ono to mu je uz ljubavnu strast bilo najvanije i
najneophodnije: slobodu. Nesputanost, tumaranje koje ne zna za meu, proizvoljnost lutalakog
ivota, samovanje i nezavisnost, sve je to odbacio. Makar drugi nalazili da je on prilino udljiv,
nepokoron i samovlastan, makar ponekad jarosno zanemarivao radionicu i posao za njega samog
je taj ivot bio ropstvo, koje ga je esto ogoravalo do nepodnoljivosti. Nije on bio primoran da se
potinjava majstoru, niti budunosti, niti nematini nego umetnosti samoj. Umetnost, ta prividno
toliko duhovna boginja, zahtevala je tolike nitavne stvari! Njoj je bio potreban krov nad glavom, bili
su joj potrebni alat, drvo, ilovaa, boje, zlato, iziskivala je rad i strpljenje. Njoj je on rtvovao divlju
slobodu u umama, opijenost beskonanim prostranstvom, oporu slast opasnosti, ponositost bede, i
bio je prinuen da stalno iznova prinosi rtvu, pri emu se davio i krgutao zubima.
Jedan deo onoga to je rtvovao opet je nalazio, ropskom poretku i ustaljenosti svog sadaenjeg
ivota svetio se pomalo u izvesnim pustolovinama koje su bile u vezi s ljubavlju, u tunjavama sa
suparnicima. Sva utamniena divljina, sva pritenjena snaga njegovog bia kuljala je na ovu pomonu
oduku, i on je postao poznat kavgadija koga su se pribojavali. Da na putu ka nekoj devojci ili
prilikom povratka sa igranke iznenada bude napadnut u mranoj uliici, da dobije nekoliko udaraca
toljagom, da se munjevito okrene i navali, prelazei iz odbrane u napad, da zadihan pritisne uza se
zadihanog neprijatelja, da ga opali pesnicom po bradi, da ga povlai po zemlji drei ga za kosu ili
da mu valjano stegne grlo i pone ga daviti sve mu je to veoma prijalo i za neko vreme bi izvidalo
njegove mrane udi. A i enama se to svialo.
Sve ovo mu je bogato ispunjavalo dane, a sve je imalo i smisla dokle god je trajao rad na
apostolu Jovanu. Taj rad se bio otegao, i on je poslednje tanano oblikovanje lica i ruku obavio sa
sveanom i strpljivom duhovnom pribranou. U jednoj maloj upi za drva iza kalfenske radionice
dovravao je rad. Doe i jutarnji as kad je kip bio zavren. Zlatousti donese metlu, briljivo poisti
upu, etkicom neno istera i poslednje ostatke drvenog trun ja iz kose svoga Jovana, pa se onda dugo
zadra pred njim, sat i due, sveano obuzet oseanjem retkog i velikog doivljaja, koji e u
njegovom ivotu moda moi da se jo jedanput ponovi, a moda e ostati i usamljen i jedini. ovek
na dan svoje svadbe ili na dan proizvoenja za viteza osea kako mu neto slino nadima grudi, a i
ena posle prvog poroaja: neko uzvieno posveenje, duboku ozbiljnost a u isti mah ve i potajan
strah od trenutka kad e i sve ovo to je sad uzvieno i jedinstveno biti doivljeno i minulo i
stavljeno na svoje mesto, kad e sve ovo progutati uobiajen tok dana.
Ustao je i pogledao svog prijatelja Narcisa, vodia njegovih mladikih godina, kako stoji
podignuta lica kao da oslukuje, odeven u haljine lepog omiljenog uenika, sa svitkom hartije u ruci, i
sa izrazom stianosti, predanosti i pobonosti koji je izgledao kao pupoljak osmeha. Ovom lepom,
pobonom i produhovljenom licu, ovoj vitkoj i bezmalo lelujavoj prilici, ovim ljupkim i smerno
uzdignutim, duguljastim rukama nisu bili nepoznati bol i smrt, iako su bili proeti mladou i
unutranjom muzikom; ali nepoznati su im bili oajanje, nered i pobuna. Bila dua iza tih plemenitih
crta vesela ili tuna, svejedno: bila je isto nastrojena i nije trpela nikakav nesklad.
Zlatousti je stajao i posmatrao svoje delo. Posmatranje mu je poelo predanim zanosom pred
spomenikom njegove rane mladosti i prvog prijateljstva, ali zavrilo se pravom burom briga i tekih
misli. Evo, tu sad stoji njegovo delo, i lepi apostol e ostati, i njegovo neno cvetanje nikada se nee
okonati. A on, koji ga je napravio, morae sada da se rastane sa svojim delom, ono ve sutra nee
pripadati njemu, nee vie oekivati njegove ruke, nee vie pod njima rasti i cvetati, nee za njega
vie biti utoite, uteha i smisao ivota. I on e ostati usamljen i prazan. Zato e biti najbolje, inilo
mu se, da se danas ne rastane samo sa svojim Jovanom nego u isti mah i sa majstorom, sa gradom i sa
umetnou. On ovde nije vie imao nikakva posla; u dui mu nije postojao nijedan lik koji bi mogao
oteloviti. Onaj eljeni lik nad likovima, prilika ljudske majke, jo mu nije bio dostian, ni izdaleka
dostian. Da sad opet glaa figurice anela i da rezbari are?
On se otre iz svojih misli i pree u majstorovu radionicu. Uao je tiho i stajao kraj vrata sve dok
ga Niklaus ne primeti i ne oslovi.
ta je, Zlatousti?"
Moj kip je zavren. Moda biste, pre no to krenete na ruak, eleli da preete preko i da ga
pogledate.
Rado u doi, evo odmah.
Oni zajedno odoe preko i ostavie vrata otvorena da bude svetlije. Niklaus ve poodavno nije
video kip, ostavivi Zlatoustog da radi neometan. Sada je utke i paljivo stao da posmatra delo,
smrknuto lice mu se poe prolepavati i vedriti, i Zlatousti vide kako se njegove stroge plave oi
pune radou.
Dobro je, ree majstor. Veoma je dobro. Ovo je tvoj kalfenski rad, Zlatousti, sada si izuio.
Pokazau tvoj kip ljudima u esnafu i zahtevau da ti za to daju majstorsko pismo, zasluio si ga."
Zlatousti je esnafu pridavao malo vanosti, ali znao je koliko priznanje predstavljaju ove
majstorove rei, pa se zaradova.
Poto je jo jednom polako obiao oko Jovanovog kipa, Niklaus uzdahnuvi ree: Ova prilika je
proeta pobonou i jasnoom, ozbiljna je, ali puna sree i mira. Pomislio bi ovek da ju je nainio
neko u ijem srcu je veoma svetio i vedro.
Zlatousti se osmehnu.
Vi znate da u ovom kipu nisam prikazao sebe ve svog najdraeg prijatelja. On je u kip uneo
jasnou i mir, ne ja. U stvari, nisam ja sam nainio ovaj kip, nego mi ga je on stavio u duu.
Moguno je to, ree Niklaus. Tajna je na koji nain nastaju ovakvi kipovi. Nisam naroito
skroman, ali moram ti rei: ja sam stvorio mnoga dela koja daleko zaostaju za tvojim, ne po umetnosti
i briljivosti, nego po istinitosti. No, ti svakako i sam to zna, takvo delo nije mogue ponoviti. Ono
je tajna.
Da, ree Zlatousti, kad je figura bila gotova i kad sam je pogledao, pomislio sam: neto slino
nee moi ponovo da stvori. I zato verujem, majstore, da u uskoro opet krenuti na put.
Niklaus ga pogleda zaueno i ljutito, oi mu opet dobie strog izraz.
Razgovaraemo jo o tome. Za tebe bi tek trebalo da pone pravi rad, sad zbilja nije trenutak da
bei. Ali danas e se odmoriti, a u podne e mi biti gost na ruku.
U podne se Zlatousti pojavi u prazninom ruhu, oeljan i umiven. Ovog puta je znao ta to znai i
koliko je retka poast to to ga majstor poziva za svoj sto. No ipak, dok se peo uz stepenice ka
predsoblju prepunom kipova, srce mu ni izdaleka nije bilo obuzeto strahopotovanjem i plaljivom
radou kao onda kada je uzburkana srca prvi put stupao u ove lepe i tihe odaje.
I Lizbeta se bila doterala i oko vrata je nosila lanac sa dragim kamenjem, a za rukom je osim
arana i vina bilo jo jedno iznenaenje: majstor mu je poklonio koni emer, u kome su se nalazila
dva zlatnika, nagrada Zlatoustome za zavreni kip.
Ovog puta nije sedeo nem dok su otac i ki razgovarali. Oboje su mu se obraali, a i kucao se s
njima. Zlatoustove oi su bile marljive; iskoristio je priliku da paljivo osmotri tu lepu devojku
otmena i pomalo ohola lica, i njegove oi nisu skrivale koliko mu se svia. Ona se prema njemu
ponaala utivo, ali ga je razoaralo to nije rumenela niti se zagrejala. Opet je arko zaeleo da to
lepo nepomino lice navede da govori i da ga natera da otkrije svoju tajnu.
Posle obeda je zahvalio, zadrao se malice pred duborezom u predsoblju, a zatim je celo
popodne neodluno vrljao po gradu, kao dokon ovek koji ne zna kuda e. Majstor ga je veoma
poastvovao, mimo svakog oekivanja. Zato ga to ne veseli? Zato se zbog sve te poasti ne osea
nimalo sveano?
Sluajno mu pade na pamet da iznajmi konja, pa odjaha do manastira gde je prvi put video neko
majstorovo delo i uo njegovo ime. To je bilo pre nekoliko godina, a ipak je bilo toliko davno da se
nije moglo ni zamisliti. U manastirskoj crkvi je stao pred Bogorodicu i posmatrao je, i to delo ga je i
danas ushitilo i porazilo svojom snagom; bilo je lepe od njegovog Jovana, bilo mu je jednako po
strasti i tajanstvenosti, a nadmaivalo ga je umetnou, slobodnim, besteinskim lebdenjem. Sad je na
tom radu video pojedinosti koje samo umetnik vidi, tihe nene pokrete odee, smelosti u uoblienju
izduenih aka i prstiju, utanano korienje sluajnosti u sklopu drveta sve te lepote nisu, dodue,
bile nita u poreenju sa celinom, sa jednostavnou i arom vizije, ali su ipak i one postojale, i bile
su vrlo lepe, i bile su ak i za bogomdanog umetnika mogune samo ako do tanina poznaje zanat. Da
bi mogao tako neto napraviti, ovek ne samo to mora da nosi slike u svojoj dui nego mu i oi i
ruke moraju biti neverovatno ikolovane i izvebane. Moda je, dakle, ipak vredno napora ceo svoj
ivot staviti u slubu umetnosti, po cenu slobode, po cenu velikih doivljaja, samo da bi se jednom
stvorilo neto ovako lepo, neto to nije samo doivljeno i uoeno i zaeto u ljubavi, nego je i do
poslednjeg vlakna uoblieno s velikim majstorstvom? Ovo je veliko pitanje. Zlatousti se vratio u
grad kasno u no, na premorenom konju. Jedna krma je jo bila otvorena, onde je pojeo neto hleba i
popio vina, a zatim se popeo u svoj sobiak na Ribljoj pijaci, razdrte due, obuzet patnjama, obuzet
sumnjama.
 XII

Sutradan se Zlatousti nije mogao odluiti da poe u radionicu. Kao i ranije ve za neveselih dana,
tumarao je po gradu. Gledao je ene i slukinje kako idu na pijacu, naroito se zadrao kraj esme na
Ribljoj pijaci i posmatrao trgovce ribom i njihove grube ene kako nude i hvale robu, kako iz kaca
vade i pokazuju hladne srebrne ribe, kako se ribe sa bolno otvorenim ustima i prestravljeno ukoenim
zlatnim oima mimo predaju smrti ili se besno i oajniki brane od nje. Kao i toliko puta ranije, njega
obuze saaljenje prema tim ivotinjama i tuno neraspoloenje prema ljudima; zato su oni tako tupi i
sirovi i neizrecivo glupi i nedotupavni, zato niko od njih nita ne vidi, ni ribari, ni njihove ene, ni
kupci to se cenkaju, zato ne vide ova usta, ove samrtno uplaene oi i repove to besno tuku oko
sebe, ni ovu jezivu, nekorisnu oajniku borbu, ni ovo nepodnoljivo preobraenje tajanstvenih,
udesno lepih ivotinja, kad im poslednji slab drhtaj progmie po koi koja umire, pa se onda oprue,
mrtve, ugaene, alosna parad mesa za trpezu zadovoljnih prodrljivaca? Nita ne vide ti ljudi, nita
ne znaju i ne primeuju, nita ne razabiraju! Svejedno da li tu pred njihovim oima skapava neka
jadna mila ivotinja ili neki majstor u licu kakvog svetitelja obelodanjuje svu nadu, svu plemenitost,
svu patnju i sav tamni i ljuti strah ljudskog ivota, da oveka jeza obuzme nita oni ne vide, nita
ih ne potresa! Svi su oni zadovoljni ili zaposleni, nadimaju se od vanosti, stalno su uurbani, viu,
smeju se ili podriguju jedan pred drugim, diu buku, aljakaju se, zapomau zbog dva-tri groa, i
svima je dobro, svi se oseaju kako valja i vanredno su zadovoljni sobom i svetom. Svinje su oni, ah,
mnogo gori i raspusniji od svinja! Istina je, on se i sam esto i preesto nalazio u njihovoj sredini,
oseao se veseo meu njima slinim, jurio je za devojkama, sa smehom i bez groze jeo peene ribe
sa tanjira. Ali njega su toliko puta, esto namah kao nekom arolijom, ostavljali i radost i mir, toliko
puta je sa njega spadala ova masna gojazna zaslepljenost, samozadovoljstvo, uobraenost i gnjili
duevni mir, pa je oseao da ga neto vue u samou i u razmiljanje, na putovanje, ka posmatranju
patnje, smrti, neizvesnosti svekolikog postojanja, ka zurenju u provaliju. Ponekad bi se tako, dok se
beznadeno predavao gledanju besmislenosti i stravinosti, u njemu iznenada rascvala neka radost,
neka estoka zaljubljenost, elja da otpeva kakvu lepu pesmu ili da crta, ili bi mu se, dok je mirisao
neki cvet, dok se igrao s nekom makom, ponovo vraala detinjasta pomirenost sa ivotom. I sada e
se to vratiti, sutra ili prekosutra, i svet e opet biti dobar i prekrasan. Sve dok ne doe ono drugo,
tuga, razmiljanje, titanje beznadene ljubavi prema ribama na umoru, cveu koje vene, dok ne doe
uas zbog ljudskog tupog krmakog ivotarenja i zijanja i nevienja. Uvek je u takvim asovima bio
prinuen da sa bolnom radoznalou, sa munim stezanjem srca misli na putujueg aka Viktora,
kome je onda zario no meu rebra i koga je ostavio da obliven krvlju lei na jelovom granju, pa je
zatim razmiljao i mozgao o tome ta li je sad u stvari postalo od toga Viktora, da li su ga zveri
sasvim pojele ili je bar neto ostalo od njega. Da, verovatno su ostale kosti i moda koja pregrt
kose. A kosti ta e s njima biti? Koliko li e jo trajati, koji desetak ili samo nekoliko godina,
dok i one ne izgube svoj oblik i pretvore se u zemlju?
Ah, danas, dok je sa saaljenjem posmatrao ribe a s gaenjem ljude na trnici, srca prepunog
bojaljive sete i ogorenog neprijateljstva prema svetu i prema sebi samom, danas je bio prinuen da
misli na Viktora. Moda su ga nali i sahranili? A ako se tako desilo da li je sada ve otpalo sve
meso s njegovih kostiju, da li je sve istrulilo, da li su sve pojeli crvi? Ima li jo kose na njegovoj
lobanji i obrva nad njegovim onim dupljama? A od Viktorovog ivota, koji je bio prepun
pustolovina i zgoda i fantastine igre njegovih udesnih ala i lakrdija ta li je od njega ostalo? Da
li, osim nekoliko nepovezanih uspomena na njega, koje je sauvao njegov ubica, postoji jo bilo ta
od ovog ljudskog ivota, koji ipak nije spadao u one sasvim obine? ivi li jo neki Viktor u snovima
ena koje je nekada voleo? Ah, bez sumnje je sve umrlo i ugaslo. I tako je sa svim i svaim, sve se
brzo rascveta i brzo uvene, a potom sve prekrije sneg. ta sve u njemu samom nije cvetalo kad je pre
nekoliko godina doao u ovaj grad, pun poude za umetnou, pun plaljivog dubokog potovanja
prema majstoru Niklausu! Da li je neto od toga ostalo u ivotu? Nita vie nego od dugake
razbojnike prilike jadnog Viktora. Da mu je onda neko rekao kako e doi dan kad e ga Niklaus
priznati za ravnog sebi i od esnafa traiti za njega majstorsko pismo, on bi verovao da u rukama dri
svu sreu ovoga sveta. A sad nije nita drugo do precvali cvet, neto sasueno i lieno radosti.
Dok je razmiljao o tome, Zlatoustom se iznenada ukaza privienje. Bio je to samo trenutak, kao
kad munja zapalaca: video je lice pramajke, nadneseno nad provalijom ivota, kako sa zanetim
osmehom divno i grozno gleda, video ga je kako se osmehuje na raanja, na umiranja, na utavo
jesenje lie, kako se osmehuje na umetnost, osmehuje na truljenje.
Sve je za nju, pramajku, bilo podjednako vredno, nad svime je kao mesec visio njen stravini
osmejak, setni i zamiljeni Zlatousti bio joj je drag koliko i aran koji skonava na ploniku Riblje
pijace, ponosita i hladna devica Lizbeta draga koliko i po umi rasute kosti onog Viktora koji je
nekada tako eleo da mu ukrade dukat.
No munja se zaas ugasila, tajanstveno lice majke ieznu. Ali duboko u Zlatoustovoj dui
treperilo je i dalje njegovo bledo svetlucanje, srce mu je uzburkavao talas ivota, bola, enje koja
gui. Ne, ne, on ne eli sreu i sitost drugih, kupaca ribe, graana, poslovnih ljudi. Neka sve njih
avo nosi. Ah, ono bledo lice to podrhtava, ona krupna zrela miholjska usta, preko ijih je otealih
usana preletao onaj bezimeni osmeh smrti kao vetar i meseina!
Zlatousti poe ka majstorovoj kui; bilo je podne, i on saeka dok ne u kako Niklaus unutra
ostavlja posao i pere ruke. Onda ue k njemu.
Dozvolite mi da vam kaem nekoliko rei, majstore, moe i sad dok perete ruke i oblaite kaput.
Usta su mi edna istine, eleo bih da vam kaem neto to vam mogu rei moda upravo sada i nikad
vie. U takvom sam stanju da moram govoriti s nekim ovekom, a vi ste jedini koji e to moda
razumeti. Ne govorim oveku koji ima uvenu radionicu i koji od gradova i manastira dobij a
narudbine to mu mogu sluiti na ast, i koji ima dva pomonika i lepu i bogatu kuu. Govorim
majstoru koji je izradio Bogorodicu u onom manastiru, najlepi kip koji poznajem. Tog oveka sam
voleo i potovao, inilo mi se najviim ciljem na zemlji da postanem ravan njemu. Napravio sam
sada jedan kip, Jovana, i nisam ga mogao stvoriti onako savrenog kao to je vaa Bogorodica; ali ta
u, on je takav kakav je. Nema drugog kipa koji bih mogao nainiti, ne postoji nijedan koji me trai i
koji me nagoni da ga stvorim. Bolje rei, postoji jedan, jedan daleki sveti lik, koji u jednom morati
da nainim, ali danas jo ne mogu. Da bih ga mogao nainiti, moram jo kudikamo vie iskusiti i
doiveti. Moda ga mogu stvoriti za tri-etiri godine, ili za deset godina ili kasnije, a moda i nikad
neu moi. Ali dotle, majstore, ne elim da se bavim zanatom, i da lakujem kipove, i da rezbarim
propovedaonice, i da ivim zanatlijskim ivotom u radionici, i da zaraujem novac i da postanem
onakav kakve su sve zanatlije, ne, to ne elim, nego elim da ivim i da putujem, da oseam leto i
zimu, da gledam svet i da kuam njegovu lepotu i njegovu stravu. elim da patim od gladi i ei i da
zaboravim i otresem se svega to sam ovde kod vas proiveo i nauio. Hteo bih i ja da jednom
napravim neto onako lepo, neto to tako duboko potresa srce kao to je vaa Bogorodica ali da
postanem takav kakav ste vi i da ivim kao to vi ivite, to ne elim.
Majstor bee oprao i obrisao ruke, pa se sad okrenuo i pogledao Zlatoustog. Lice mu je bilo
strogo, ali ne ljutito.
Kazao si ta ima, ree on, i ja sam te sasluao. Da sad ostavimo to. Ne oekujem te u
radionici, iako ima mnogo posla. Ja ne gledam na tebe kao na pomonika, tebi je potrebna sloboda.
eleo bih o mnogo emu da razgovaram s tobom, Zlatousti dragi; ne sada, za nekoliko dana, a ti dotle
provodi vreme kako hoe. Vidi, ja sam mnogo stariji od tebe, i mnogo ta sam iskusio. Ja mislim
drukije no ti, ali razumem i tebe i ono to hoe da kae. Za nekoliko dana pozvau te. Govoriemo
o tvojoj budunosti, imam raznorazne planove. A dotle se strpi! Ja dobro znam kako je to kad se
zavri neko delo koje je oveku lealo na srcu, poznajem tu prazninu. Proi e ona, veruj mi.
Zlatousti ode nezadovoljan. Majstor mu je eleo dobra, ali ta mu je mogao pomoi?
Znao je jedno mesto kraj obale gde voda nije bila duboka, a tekla je nad dnom punim starudije i
otpadaka, jer su iz kua ribarskog predgraa tu bacali svakojako smee u reku. Tamo je otiao, seo na
obalski zid i zagledao se u vodu. Vodu je mnogo voleo, svaka voda ga je privlaila. A kad se odavde
kroz uborava kristalna vlakanca vode pogleda dole put tamnog dna to se nejasno nazire, videlo bi
se kako ovde-onde neto zasvetli priguenim zlatnim sjajem i primamljivo se presijava, neke stvari
to se nisu mogle razaznati, moda neka stara rbina od tanjira, ili neki baeni iskrivljeni srp, ili neki
svetao gladak kamen ili gleosana opeka, a katkad je to moda bila i neka riba u mulju, neki gojazni
mani ili neka crvenperka to se tamo dole okree pa joj se za trenutak zrak svetlosti odbleskuje od
svetlog trbunog peraja i od krljuti nikad se nije moglo tano videti ta je to u stvari, ali je uvek
bilo arobno lepo i primamljivo to kratko prigueno prosijavanje potonulog zlatnog blaga sa vlanog
crnog dna. inilo mu se, sve istinske tajne, sve stvarne, istinite slike due su kao ova mala vodena
tajna, one nemaju obrise, nemaju oblika, mogue je samo ih slutiti kao neku daleku lepu mogunost,
pokrivene su koprenom i nose bezbroj znaenja. Kao to bi iz polumraka zelene rene dubine za
uzdrhtao trenutak sevnulo neto neizrecivo zlatno ili srebrno, neka beznaajnost, a ipak puna
najblaenijih obeanja, tako i zaneti profil nekog oveka, gledan iskosa otpozadi, moe ponekad
nagovestiti neto beskrajno lepo ili neuveno tuno; ili pak: kad nou pod kolima visi fenjer i baca na
zidove ogromne senke paoka koji se vrte, ta igra senki moe za asak biti bogata prizorima,
zbivanjima i zgodama koliko i sav Vergilije. Od istog tog nestvarnog, maginog prediva istkani su
noni snovi: nitavnost koja u sebi sadri sve slike sveta, voda u ijem kristalu kao vazda budne
mogunosti borave oblici svih ljudi, ivotinja, anela i demona.
Opet se udubio u tu igru, zaneto je zurio u reku to je proticala, gledao kako na dnu treperi
bezoblino svetlucanje, slutio kraljevske krune i svetla enskog ramena. Seao se kako su mu nekada
u Marijabronu latinska i grka slova bila povod za slina sanjarenja o oblicima, kako je u njima
gledao uda preobraenja. Nije li onda s Narcisom jednom govorio o tome? Ah, kada je to bilo, pre
koliko stotina godina? Ah, Narcis! Rado bi dao svoja dva zlatna dukata samo da ga vidi, da s njim
porazgovara jedan sat, da ga dri za ruku, da uje njegov mirni pametni glas.
I zato li su ove stvari tako lepe, ovo zlatno problistavanje pod vodom, ove senke i slutnje, sve
ove nestvarne i vilinske pojave zato li su tako neizrecivo lepe, zato pruaju blaenstvo, kad su
one upravo suprotne onoj lepoti koju bi umetnik mogao da stvori. Jer dok je lepota onih neizrecivih
stvari bez ikakva oblija i sastoji se samo od tajne, sa umetnikim delima je upravo obrnuto, ona su
oblik od poetka do kraja, ona govore savreno jasno. Nita nije neumoljivije jasno i odreeno od
neke nacrtane ili u drvetu urezane linije glave ili usta. On bi bio kadar da tano, u dlaku tano nacrta
donju usnu ili one kapke na Niklausovom kipu Marije; tu nije bilo nieg neodreenog, nieg to
obmanjuje, to se rasplinjava.
Zlatousti je zaneto razmiljao o tome. Nije mu bilo jasno kako je mogue da ono to je
najodreenije i najoblikovanije deluje na duu sasvim slino kao i ono najneobuhvatnije i
najbezoblinije. Ali jedna stvar mu je tokom tog misaonog vebanja ipak postala jasna, naime,
postalo mu je jasno zato mu se tolika besprekorna i dobro nainjena umetnika dela nimalo ne
sviaju, nego su mu uprkos izvesnoj lepoti dosadna i gotovo mrska. Radionice, crkve i palate bile su
pune takvih nesrenih umetnikih dela, a i sam je uestvovao u izradi nekih meu njima. Ona su tako
teko razoaravala zato to su budila udnju za najviim a ipak je nisu tolila, jer im je nedostajalo
ono glavno: tajna. To je ono to je zajedniko i snu i najviem umetnikom delu: tajna.
Dalje je Zlatousti razmiljao: tajna je ono to ja volim, emu sam na tragu, ono to sam nekoliko
puta video kako je zasjalo i to bih eleo da kao umetnik, ako mi jednom bude moguno, predstavim i
nateram da progovori. To je prilika velike roditeljke, pramajke, i njena se tajna ne sastoji, kao kod
drugih figura, u ovoj ili onoj pojedinosti, u naroitoj punoi ili mravosti, grubosti ili krhkosti,
ljupkosti ili snazi, nego je u tome to su najvee suprotnosti na svetu, inae nespojive, u ovom liku
sklopile mir i borave jedna uz drugu: raanje i smrt, dobrota i okrutnost, ivot i unitenje. Da sam ja
izmislio tu figuru, kad bi ona bila samo igra mojih misli ili astoljubiva umetnika elja, onda za nju
ne bi bilo teta, mogao bih uvideti njen nedostatak i zaboraviti je. Ali pramajka nije puka misao, jer
ja je nisam izmislio, nego video! Ona ivi u meni, neprestano me je susretala. Prvi put sam je naslutio
kad sam u onom selu, u zimsku no, drao lu nad posteljom seljanke koja se poraala: onda je taj lik
poeo da ivi u meni. esto je dalek i izgubljen, i to zadugo; ali iznenada zatreperi i pojavi se, kao
to je i danas. Lik moje sopstvene majke, nekada najdrai za mene, potpuno se preobrazio u ovaj novi
lik, nalazi se u njemu kao kotica u trenji.
Jasno je oseao svoj poloaj u ovom asu, strepnju pred odlukom. Nalazio se, nita manje no
onda prilikom rastanka sa Narcisom i manastirom, na jednom vanom putu: na putu ka majci. Moda
e jednom od majke nastati svima vidljiv, oblikovan kip, delo njegovih ruku. Moda se tamo nalazi
cilj, moda se tamo krije smisao njegovog ivota. Moda; on to nije znao. Ali jedno je znao: ii za
majkom, putovati k njoj, oseati kako ona privlai i doziva to je dobro, to je ivot. Moda on
nikada nee moi da oblikuje njen lik, moda e ona zauvek ostati san, slutnja, primamljivanje, zlatno
probleskivanje svete tajne. Tek, on je u svakom sluaju bio duan da ide za njom, duan da joj poveri
svoju sudbinu, ona je bila njegova zvezda.
A sad je odluka bila ve nadomak ruke, sve je postalo jasno. Umetnost je lepa, ali ona nije
boginja i nije cilj, bar za njega nije; nije mu dunost bila da kree za umetnou, ve jedino za
pozivom majke. ta bi vredelo da svoje prste naini jo spretnijim? Po majstoru Niklausu se moglo
videti kuda to vodi. To vodi do slave i imena, do novca i ustaljenog ivota, i do suenja i krljanja
onih unutranjih ula kojima je tajna jedino dostupna. To vodi ka izradi lepukastih skupocenih
igraaka, ka raznim bogatim oltarima i propovedaonicama, svetim Sebastijanima i ljupko
nakovrdanim glavicama anela, komad po etiri talira. Oh, zlato u oku nekog arana i mala tanana
srebrna vlakanca na ivici nekog leptirovog krila beskrajno su lepi, ivlji, krasniji od itave dvorane
prepune takvih umetnikih dela.
Neki deak je pevajui silazio niz ulicu pored obale, a s vremena na vreme bi prekinuo pesmu i
zagrizao u veliko pare bela hleba koje je nosio u ruci. Zlatuosti ga spazi i zamolio ga za komadi
hleba, sa dva prsta iupa neto sredine i napravi od nje malene lopte. Nagnuvi se preko zida, stao
je polako bacati loptice hleba u vodu, jednu za drugom, gledao je kako svetla loptica tone u mutnu
vodu i gledao je kako se oko nje jate i tiskaju hitre riblje glave, dok je najzad neka ne proguta.
Posmatrao je, duboko zadovoljan, kako loptica za lopticom tone i nestaje. Potom je osetio glad i
potraio jednu svoju draganu, koja je bila slukinja u kui nekog mesara i koju je on zvao
gospodaricom kobasica i unki. Uobiajenim zvidukom pozvao ju je na kuhinjski prozor, nauman
da zatrai neto namirnica, da ih stavi u dep i da ih pojede van grada, s one strane reke, na jednom
od breuljaka pod vinogradima, ija je crvena masna zemlja toliko snano blistala pod sonim
vinovim liem, i gde su u prolee cvetali mali plavi zumbuli, koji tako neno miriu na voe.
Ali danas je, izgleda, bio dan odluka i uvianja. Kad se Katarina pojavila na prozoru i kad joj se
na vrstom, pomalo grubom licu pojavio osmeh, kad je ve ispruio ruku da joj da uobiajeni znak,
neto ga iznenada natera da se seti kako je u ranijim prilikama isto ovako stajao ovde i ekao. I on
jasno i s puno dosade vide u isti mah sve to e se dogoditi u sledeim trenucima: kako e ona
shvatiti njegov znak i kako e se povui, kako e se uskoro pojaviti na sporednim vratima, s neto
pastrme ili suvih kobasica u ruci, kako e on to uzeti i pri tom je malo pomilovati i priviti uza se, kao
to je i oekivala i najednom mu se uini beskrajno glupo i runo da opet pokree itav ovaj
mehaniki tok esto doivljenih postupaka i da u tome igra ulogu, da prima kobasicu, da osea kako
se devojine snane grudi tiskaju uz njega i da ih kao za uzdarje malo pritine. Iznenada mu se uinilo
da u njenom dobrom grubom licu vidi izvesnu crtu beivotne navike, da u njenom ljubaznom osmejku
vidi neto to je odve esto viao, neto mehaniko i lieno tajne, neto to je njega nedostojno.
Nije dokraja opisao uobiajeni znak rukom, na licu mu se zamrznu osmeh. Voli li on nju jo, da li je
jo ozbiljno eli? Ne, ve je previe esto bio ovde, preesto je viao ovaj veno isti osme jak i
uzvraao ga bez strasti to izvire iz srca. to je jo jue bio kadar da uini bez razmiljanja, to mu
danas najednom nije vie bilo mogue. Sluavka je jo stajala i gledala, a on se ve okrenuo i nestao
iz sokaka, reen da se tu nikad vie ne pojavi. Nek drugi neko miluje te grudi! Nek drugi neko jede
one ukusne kobasice! Uopte, ta se sve u ovom sitom i zadovoljnom gradu iz dana u dan ne podere i
ne strai! Koliki su lenjivci, kolike maze, koliki probirai ovi tusti graani, zbog kojih se svakoga
dana kolje toliko svinja i teladi i toliko lepih nesrenih riba izvlai iz reke! Pa i on sam koliko li
se i sam razmazio i pokvario, kako je odvratno postao slian ovim gojaznim graanima! Na
putovanju, na zavejanom polju, neka suva ljiva ili stara korica hleba prijali su slae no ovde u
blagostanju itav esnafski ruak. O putovanje, o slobodo, o pustaro pod meseinom i oprezno
praenje ivotinjskog traga po sivoj i vlanoj travi u praskozorje! Ovde u gradu, kod okuenih ljudi,
sve je bilo tako lako i stajalo tako malo, ak i ljubav. Bilo mu je dosta toga, odjednom, pljuje on na
to. Ovaj ivot ovde izgubio je smisao, to je kost bez sri. Bio je lep i imao je smisla dok je majstor
bio uzor i Lizbeta princeza; bio je podnoljiv dok je radio na svome Jovanu. Sad je tome doao kraj,
mirisni daak je iileo, cveti je svenuo. estokim talasom ga zapljusnu oseanje prolaznosti, koje
je esto znalo da ga tako duboko mui i tako duboko opija. Brzo sve precvetava, brzo se iscrpe svako
uivanje, i nita ne preostaje sem kostiju i praha. Pa ipak, neto ostaje: vena majka, prastara i veito
mlada, sa tunim i groznim ljubavnim osmehom. Opet ju je video na dva-tri trena: dinovskog rasta,
sa zvezdama u kosi, sanjalaki je sedela na ivici sveta, zaneto se igrala berui cvet za cvetom, ivot
za ivotom, i lagano ih putajui da padaju u bezdan.
Tih dana, dok je Zlatousti gledao kako iza njega bledi jedan precvetali deo ivota, i dok je tuno
opijen rastajanjem tumarao prisnim predelom, majstor Niklaus se silno trudio da se pobrine za
njegovu budunost i da ovog nemirnog gosta zauvek ustali i skrasi. Privoleo je esnaf da Zlatoustom
izda majstorsko pismo i kovao je plan da ga trajno vee za sebe, i to kao saradnika, a ne kao
potinjenog, da se s njim dogovara o svim veim porudbinama, da ih izvodi zajedno s njim, i da mu
ponudi uee u dobiti. To je moda suvie smelo, pa i u pogledu Lizbete, jer, razume se, ovaj e
mladi ovek onda ubrzo postati njegov zet. Ali ni najbolji pomonik koga je Niklaus ikad imao ne bi
nikad bio kadar da naini kip to je kip Jovana, dok je on sam sve stariji i siromaniji zamislima i
stvaralakom snagom, a nije hteo da njegova uvena radionica spadne na obinu zanatlijsku radnju.
Bie teko sa ovim Zlatoustim, ali morao je da se odvai na to.
Tako je majstor brino raunao. Smiljao je da za Zlatoustog izgradi i proiri dvorinu radionicu
i da mu ustupi sobu u potkrovlju, a i da mu za njegov prijem u esnaf pokloni novo, lepo odelo.
Oprezno je ispitao i ta misli Lizbeta, koja je posle onog ruka i oekivala tako neto. I gle, Lizbeta
nije bila protiv. Ako se taj momak ustali i ako postane majstor, onda ona pristaje na njega. Ni tu nije
bilo smetnji. Pa ako majstor Niklaus i zanat sve dosad i nisu uspeli da potpuno ukrote ovog Ciganina,
Lizbeti e to ve sasvim poi za rukom.
Tako je sve lepo bilo udeeno i ptiici je mamac bio lepo okaen iza zamke. I jednog dana
majstor posla po Zlatoustog, koji se odonda vie nije pojavljivao, ponovo ga pozva na ruak, i on
opet doe, oetkan i oeljan; opet je sedeo u lepoj, donekle odve sveanoj sobi, opet se kucao sa
majstorom i majstorovom erkom, sve dok se ova ne udalji, posle ega Niklaus ispovrte svoj veliki
plan i ponudu.
Ti si me shvatio, dodade on nakon svog izlaganja, neoekivanog za Zlatoustog, i nije potrebno
da ti govorim kako valjda nijedan mlad ovek, ne odsluivi ak ni propisan egrtski rok, nije tako
brzo napredovao do majstora, niti savio toplo gnezdace. Srea ti je u depu, Zlatousti.
Zlatousti sa uenjem i nelagodnou pogleda svoga majstora, pa odgurnu od sebe pehar koji je
jo upola pun stajao pred njim. On je zapravo oekivao da e ga Niklaus malo izgrditi to dane
provodi u neradu i skitnji, i da e mu onda predloiti da ostane kod njega kao kalfa. A sad je ovako
ispalo. Rastuilo ga je i zbunilo to je prinuen da tako sedi pred ovim ovekom. Nije odmah smislio
ta da odgovori.
Majstor, ve pomalo zgrena i razoarana lica kad njegova laskava ponuda ne bi smesta radosno
i ponizno primljena, ustade i ree: No, moj predlog ti je doao neoekivano, moda eli da prvo
razmisli o tome. To me pomalo boli, mislio sam da u ti prirediti veliku radost. Ali dobro, promisli
neko vreme, nemam nita protiv."
Majstore, ree Zlatousti, s mukom pronalazei rei, ne ljutite se na mene! Od sveg srca vam
zahvaljujem za vau blagonaklonost, a jo vie vam zahvaljujem za strpljenje s kojim ste postupali sa
mnom dok sam bio uenik. Nikada neu zaboraviti koliko ste me zaduili. Ali rok za razmiljanje mi
nije potreban, ja sam se odavno odluio.
Na ta si se odluio?
Doneo sam odluku jo pre no to sam se odazvao vaem pozivu i pre no to sam mogao i slutiti
vae laskave ponude. Neu vie ostati ovde, krenuu na put.
Niklaus poblede i smrknuto ga pogleda.
Majstore", stade ga Zlatousti preklinjati, verujte mi da ne elim da vas uvredim! Rekao sam
vam ta sam odluio. Tu se vie nita ne moe izmeniti. Moram da idem, moram na put, moram u
slobodu. Dopustite da vam jo jednom od sveg srca zahvalim, i dopustite da se prijateljski
rastanemo.
Pa mu prui ruku, oseajui da e zaplakati. Niklaus ne prihvati njegovu ruku; lice mu je pobelelo
i poeo je sve bre da hoda gore-dole po sobi, a koraci su mu tutnjili od besa. Nikada ga Zlatousti
nije takvog video.
Onda se majstor najednom zaustavi, sa strahovitim naporom se savlada i procedi kroza zube, ne
pogledavi Zlatoustog: Dobro, onda idi! Ali idi odmah! Da ne budem prinuen da te jo jednom
vidim! Da ne uinim i ne kaem neto zbog ega bih se jednom mogao kajati. Odlazi!"
Zlatousti jo jednom prui ruku prema njemu. Majstor napravi izraz kao da e pljunuti na
ponuenu ruku. Tad se Zlatousti, koji je na to i sam pobledeo, okrete, tiho izie iz sobe, napolju stavi
kapu na glavu, odunja se niza stepenice, prelazei rukom preko izrezbarenih glava na stubovima, ue
u malu dvorinu radionicu i postaja malo pred svojim Jovanom, opratajui se, pa napusti kuu sa
silnim bolom u srcu, jaim no to ga je oseao nekada kad je naputao vitezov zamak i sirotu Lidiju.
Bar se sve brzo svrilo! Bar se nisu uzalud prosipale rei! To mu je bila jedina utena pomisao
dok je prelazio preko praga i kad mu se ulica i grad iznenada ukazae oku sa onim preobraenim,
tuim likom koji uobiajene stvari dobijaju kad se nae srce rastane s njima. Osvrnuo se i pogledao
kunu kapiju bila je to sad kapija jedne tue, za njega zatvorene kue.
Prispevi u svoj sobiak, Zlatousti stade da se sprema za odlazak. Istina, nije bilo bogzna ta da
se sprema; jedini mu je posao bio da se oprosti. Na zidu je visila slika koju je sam naslikao, jedna
nena Madona, a visile su i leale unaokolo i druge stvari koje su njemu pripadale: praznini eir,
par cipela za igranke, smotuljak crtea, jedna mala lauta, izvestan broj figurica koje je izvajao od
ilovae, nekoliko poklona od ljubavnica: venac od vetakog cvea, aa crvena kao rubin, stari
stvrdnuti liciderski kola u obliku srca i sline drangulije, ije je svako pare imalo svoj znaaj i
svoju povest i bilo mu drago, a to je sad sve bilo dosadna starudija jer nita od toga nije mogao
poneti. Bar je neto uinio: sa svojim gazdom trampio je rubinsku au za jedan jak i valjan lovaki
no, koji je naotrio na tocilu u dvoritu, izmrvio je kola i nahranio njime kokoke u susednoj avliji,
sliku Madone poklonio je svojoj gazdarici, i za to dobio korisno uzdarje jedan stari putniki
teleak i dosta hrane za put. U teleak je strpao nekoliko svojih koulja i nekoliko manjih crtea,
umotanih oko pareta drke od metle, i namirnice. Ostale triarije morao je da ostavi.
U gradu je bilo nekoliko ena od kojih bi bio red da se oprosti; kod jedne je jo koliko sino
spavao, ne rekavi joj ta je naumio. Da, tako se oveku, kad hoe da otputuje, kae za noge razne
stvari. Samo, to se ne sme ozbiljno uzeti. Nije nikom rekao zbogom, jedino svojim domainima. To je
uinio uvee, da bi u cik zore mogao da krene.
Uprkos tome, ujutru je neko ustao i, ba kad je on hteo da tiho napusti kuu, pozvao ga da ue u
kujnu i popije mleko. Bila je to ki njegovih domaina, devojica od petnaest godina, tiho i
boleljivo stvorenje lepih oiju, ali sa manom u kuku, zbog ega je opala. Zvala se Marija.
Neispavana lica, bleda, ali briljivo odevena i oeljana, posluila ga je u kujni toplim mlekom i
hlebom i izgledala je veoma oaloena to on odlazi. On joj zahvali i za rastanak je saaljivo
poljubi u tanka usta. Ona pobono, sklopljenih oiju, primi njegov poljubac.
 XIII

U prvo vreme svog novog putovanja, u prvoj poudnoj vrtoglavici od ponovo steene slobode,
Zlatousti je bio prinuen da iznova ui kako se ivi bezaviajnim i bezvremenim ivotom lutalice.
Nepotinjeni nijednom oveku, zavisni samo od vremena i godinjih doba, bez cilja pred sobom, bez
krova nad glavom, bez ikakva imetka i izloeni svakoj udi sluaja, ljudi bez zaviaja ive
detinjastim i hrabrim, siromakim i snanim ivotom. Oni su sinovi Adama, prognanika iz raja, i
braa su ivotinja, istih i nevinih. Iz ruke neba oni redom, as za asom, uzimaju ono to im se daje:
sunce, kiu, maglu, sneg, toplotu i hladnou, blagostanje i nevolju; za njih ne postoji vreme, ne postoji
istorija, ne postoji stremljenje niti onaj neobini idol razvitka i napretka, u koji vlasnici kua tako
oajniki veruju. Lutalica moe biti nean ili surov, umean ili budalast, hrabar ili bojaljiv, ali
vazda je on u srcu dete, vazda ivi kao u prvi dan, pre poetka vascele svetske povesti, vazda e
nekoliko jednostavnih nagona i potreba voditi njegov ivot. On moe biti pametan ili glup; moe
duboko u dui biti svestan koliko je troan i prolazan sav ivot i koliko sirotinjski i bojaljivo sve
ivo pronosi malice svoje tople krvi kroz led svetskih prostranstava, ili moe samo detinjasto i
poundo sluati zapovesti svog jadnog trbuha ali uvek e on biti protivnik i smrtni neprijatelj
imunog i okuenog, koji ga mrzi, prezire i boji ga se, jer ne eli da se podsea na sve to: na
letiminost svakog postojanja, na stalno venjenje sveg ivota, na neumoljivu ledenu smrt, koja svud
oko nas ispunjava svemir.
Detinjastost lutalakog ivota, njegovo poreklo od majke, njegovo odvraanje od zakona i duha,
njegova naputenost i potajna neprestana blizina smrti, sve je to odavno ve snano oduzelo
Zlatoustovu duu i utisnulo joj svoj ig. to su ipak u njemu boravili duh i volja, to je ipak bio
umetnik, to mu je inilo ivot bogatim i tekim. Ta svaki ivot tek od rascepa i protivreja postaje
bogat i cvetan. ta bi znaili razum i trezvenost bez saznanja o opijenosti, ta bi znaila naslada ula
kad se iza nje ne bi nalazila smrt, i ta bi znaila ljubav bez veitog smrtnog neprijateljstva polova?
Leto i jesen minue, Zlatousti se s mukom probijao kroz oskudne mesece, opijeno je iao kroz
slatko mirisavo prolee, godinja doba su tako urno promicala, tako brzo se nanovo sputalo visoko
letnje sunce. Prolazila je godina za godinom, i inilo se da je Zlatousti zaboravio da na zemlji postoji
ita drugo osim gladi i ljubavi i ovog tihog stravinog hitanja godinjih doba; inilo se da je on
potpuno potonuo u materinski, nagonski, praiskonski svet. Ali u svakom snu i pri svakom zamiljenom
poinku, pogleda uprtog ka cvetnim ili uvelim dolinama, bio je obuzet gledanjem, bio je umetnik,
patio je od bolne enje da to milo i besmisleno proticanje ivota ukroti duhom i preobrati u smisao.
Jednom je a od one krvave pustolovine sa Viktorom putovao je iskljuivo sam sreo jednog
druga, koji mu se neprimetno prikljuio i koga se dugo nije mogao otarasiti. Ali ovaj nije bio od
Viktorova soja, nego je bio hodoasnik u Rim, jo mlad ovek u mantiji i sa hadijskim klobukom na
glavi, a zvao se Robert i poticao sa Bodenskog jezera. Ovaj ovek, zanatlijski sin i neko vreme
vaspitavan u koli kod kaluera Svetoga Gala, jo kao deak uvrteo je sebi u glavu hodoae u Rim,
stalno se predavao ovoj omiljenoj misli i iskoristio prvu priliku da je ostvari. A ta prilika bila je
smrt njegovog oca, u ijoj je radionici on radio kao stolar. Tek to starca sahranie, Robert saopti
svojoj majci i sestri da ga nita ne moe spreiti da smesta krene na hodoae u Rim, kako bi utolio
svoju enju i iskajao svoje i oeve grehe. Uzalud su one dve ene kukale, uzalud ga grdile, on ostade
tvrdoglav i umesto da brine o njima dvema, krenu na put, bez majinog blagoslova i uz ljutite sestrine
grdnje. Gonila ga je pre svega strast za putovanjem, a njoj se pridruila izvesna povrna pobonost,
to jest izvesna sklonost ka boravku u blizini crkvenih mesta i duhovnih obreda, uivanje u slubi
bojoj, u krtenju, pogrebima, misama, tamjanu i plamenu svea. Znao je neto malo latinski, ali
njegova detinjasta dua nije teila za uenou, nego za sanjarenjem i tihom zanesenou u senci
crkvenih svodova. Kao deak je strasno bio predan bogosluenju kao crkvenjakov pomonik.
Zlatousti ga nije shvatao naroito ozbiljno a ipak ga je rado trpeo, jer u nagonskoj predanosti
putovanju i tuini oseao se pomalo srodan s njim. Robert je, dakle, onda zadovoljno krenuo i zaista
stigao ak do Rima, koristio se gostoprimstvom bezbrojnih manastira i parohija, nagledao se planina
i juga, u Rimu se meu svim onim crkvama i pobonim priredbama divno oseao, odsluao je stotine
misa i molio se na najuvenijim i najsvetijim mestima, naprimao se priea i naudisao tamjana vie
no to je bilo potrebno za njegove neznatne mladalake grehove i za grehove njegova oca. Zadrao se
godinu i neto vie dana, a kad se najzad vratio i ponovo stupio u oevu kuicu, nisu ga doekali kao
izgubljenog sina, nego je sestra u meuvremenu preuzela domae dunosti i prava, najmila jednog
valjanog stolarskog kalfu, a potom se i udala za njega, i tako savreno upravljala kuom i radionicom
da je povratnik posle kratkog boravka uvideo da je izlian, i niko ga nije ni savetovao da ostane kad
je ubrzo opet pomenuo odlazak i putovanje. Njemu to nije teko palo, primio je od majke nekoliko
uteenih groeva, opet je navukao hadijske haljine i krenuo na novo hodoae, bez cilja, pravo
kroz carstvo, kao polusvetena skitnica. Niz mantiju su mu zvrckale posveene brojanice i
spomennovii iz poznatih mesta hodoaa.
Tako je naiao na Zlatoustog, peaio pored njega jedan dan, izmenjujui s njim lutalaka
iskustva, izgubio se u prvoj varoici, ovde ili onde ga opet sretao, i najzad sasvim ostao uz njega, kao
podnoljiv i usluan saputnik. Zlatousti mu se veoma sviao, sitnim uslugama se trudio da stekne
njegovu naklonost, divio se njegovom znanju, njegovoj smelosti i duhu, i voleo je njegovo zdravlje,
snagu i iskrenost. Svikli su jedan na drugog, jer i Zlatousti je bio trpeljiv. Samo jedno nije trpeo: kad
bi ga spopala njegova tuga ili zamiljenost, tvrdoglavo je utao i gledao mimo svog druga kao da
ovaj i ne postoji, i tad se nije smelo ni brbljati, ni pitati, ni teiti, nego ga je ovek morao ostaviti na
miru i pustiti da uti. To je Robert brzo nauio. Otkako je primetio da Zlatousti zna napamet svu silu
latinskih stihova i pesama, otkako ga je pred portalom jedne katedrale uo kako objanjava kamene
kipove, otkako ga je video da po jednom golom zidu, kraj koga su se odmarali, hitrim i krupnim
potezima crvene krede crta likove u prirodnoj veliini, on je svoga druga poeo smatrati za bojeg
ljubimca i bezmalo za arobnjaka. Da je on i miljenik ena i da je mnoge osvojio jednim jedinim
pogledom i osmehom, to je Robert takoe video; ovo mu se manje svialo, ali i tome se ipak morao
diviti.
Njihovo putovanje se jedanput prekide na neoekivan nain. Jednog dana, kad dooe u blizinu
nekog sela, doeka ih omanja gomila seljaka, naoruanih batinama, vrljikama i mlatilima, i njihov
voa im izdaleka doviknu da se smesta okrenu i izgube, da se tornjaju do avola i da se nikad vie ne
pojavljuju, inae e ih ubiti. Tek to je Zlatousti zastao, elei da sazna ta se to desilo, kad ga ve
pogodi kamenica posred grudi. Robert, za kojim se osvrnuo, bee odmaglio kao sumanut. Seljaci
pretei poee da se pribliuju, i Zlatoustom ne ostade nita drugo no da neto sporije pouri za
svojim pobeglim drugom. Robert ga je drhtei ekao pod jednim raspeem koje je stajalo nasred
polja.
 Junaki si trao, nasmeja se Zlatousti. Nego, ta li su ti trokavci uvrteli u svoje tvrde
glavurde? Da nije rat? Stavljaju naoruanu strau pred svoje gnezdo i nee nikog da puste unutra! Ba
me zanima ta li se krije iza toga. Ni jedan ni drugi nisu imali pojma o tome. Tek sutradan ujutru na
jednom usamljenom majuru stekoe izvesna iskustva i poee da odgonetaju tajnu. Ovaj majur, koji se
sastojao od kolibe, staje i ambara, okruen zelenom okunicom po kojoj su rasli visoka trava i mnoge
voke, leao je neobino miran i usnuo: nisu se uli ljudski glasovi, ni koraci, ni deja vika, ni
klepanje kose; u dvoritu je sred trave stajala jedna krava i mukala, i videlo se da je bilo vreme da je
neko pomuze. Oni dooe pred kuu, zakucae na vrata, ne dobie odgovor; odoe do staje, a ona je
bila otvorena i prazna; odoe do ambara, na ijem se slamnom krovu prelivala pod suncem
svetlozelena mahovina, pa ni tu ne naoe ive due. Vratie se do kue, zaueni i potiteni zbog
opustelosti ove naseobine, jo jednom zalupae pesnicama u vrata, ali odgovora opet nije bilo.
Zlatousti pokua da otvori vrata i na svoje uenje vide da nisu zakljuana, gumu ih unutra i ue u
mranu sobu. Pomozi bog, uzviknu on, ima li koga u kui? ali sve ostade mimo. Robert ostade
pred vratima. Zlatousti radoznalo poe dalje. U kolibi je vazduh bio lo, oseao se neobian i otuan
zadah. Na ognjitu je bilo puno pepela, on dunu i na dnu zatinjae ike po ugljenisanim panjevima. I
on tad kroz polumrak vide kako neko sedi iza ognjita; neko je tamo sedeo na stolici i spavao, izgleda
neka stara ena. Nita mu nije vredelo da vie, kua kao da je bila zaarana. On ljubazno potapa
zaspalu enu po ramenu, ali ona se ne pomae, i on tek tad primeti da ona sedi usred paukove mree,
ije su niti delom bile privrene za njenu kosu i kolena. Mrtva je, pomisli on lako se najeivi,
pa da bi se uverio, prie ognjitu, poe da dara i duva dok nije buknuo plamen na kome je mogao da
zapali jedan podui iver. Njime je osvetlio lice ene na stolici. Pod sedom kosom video je modro-
crnkasto lice lea, jedno oko je zurilo otvoreno i caklilo se prazno i olovno. ena je umrla tu, sedei
na stolici. No, sad joj vie ne moe pomoi.
Sa zapaljenim iverom u ruci Zlatousti produi da cunja i u istoj odaji, na pragu vrata koja su
vodila u zadnji sobiak, pronae jo jedan le, nekog deaka od svojih osam ili devet godina, sa
nateenim izoblienim licem, odevenog samo u koulju. Leao je potrbuke na pragu nainjenom od
grede, a obe ake je vrsto i jarosno stisnuo u pesnice. Ovo je drugi, pomisli Zlatousti; kao u nekom
runom snu poao je dalje, u zadnju sobu, iji su prozorski kapci stajali otvoreni pa je dnevna
svetlost sve jarko obasjavala. On paljivo ugasi svetiljku i izgazi varnice na podu.
U zadnjoj sobi nalazile su se tri postelje. Prva je bila prazna, ispod grubog sivog arava virila je
slama. U drugoj je opet neko leao, neki bradati mukarac, ukoeno je leao na leima, zavaljene
glave i isturene vilice i brade; to je svakako bio domain. Njegovo upalo lice se bledunjavo
presijavalo pod novom i neobinom bojom smrti, jedna ruka mu je visila do poda, na kojem je
preturen i prazan leao glinen krag, i tle jo nije bilo upilo prosutu vodu to se stekla u jedno
ulegnue gde se jo videla malena bara. A u drugoj postelji, sasvim uvijena i zatrpana aravom i
ponjavama, leala je neka snana, krupna ena, lica zarivena u postelju, gruba kosa boje slame
prelivala joj se pod dnevnom svetlou. Pored nje i spletena s njom, kao da ju je zarobio i udavio
izguvani arav, leala je jedna poluodrasla devojka, i ona slameno-plave kose, sa sivkasto-modrim
pegama po mrtvakom licu.
Zlatoustov pogled prelazio je sa jednog mrtvaca na drugog. Na devojinom licu, iako je ve bilo
veoma izoblieno, jo su se nalazili tragovi bespomone samrtne strave. Sa potiljka i kose majke,
koja se tako duboko i divlje zarila u postelju, itali su se bes, strah i strasna elja za bekstvom.
Naroito se neukrotiva kosa nikako nije htela pomiriti sa smru. Na seljakovom licu bilo je prkosa i
uzdranog bola; on je, inilo se, umro teko, ali muevno, bradato lice mu je okomito i ukoeno
stralo u vazduhu kao lice nekog ratnika opruenog na razbojitu. Ovaj mirno i prkosno protegnuti,
pomalo uzdrani stav bio je lep; ovek koji je tako doekao smrt bez sumnje nije bio ni neznatan ni
bojaljiv. No dirljiv je bio mali le deaka koji je potrbuke leao preko praga; njegovo lice nije
nita govorilo, ali njegov poloaj na pragu i njegove vrsto stegnute deje pesnice odavali su mnogo:
nemonu patnju, bespomono branjenje od neuvenih bolova. Kraj same njegove glave bila je u
vratima urezana rupa za maku. Zlatousti je sve paljivo posmatrao. Ova koliba je svakako prilino
gadno izgledala, i zadah na leine je bio odvratan; pa ipak je sve to za Zlatoustog imalo duboko
privlanu snagu, sve je bilo puno veliine i sudbine, tako istinito, tako nenameteno, neto je u tome
pridobilo njegovu ljubav i prodrlo mu u duu.
U meuvremenu Robert poe napolju da vie, nestrpljiv i bojaljiv. Zlatousti je voleo Roberta,
pa ipak je u ovom trenutku pomislio koliko je iv ovek sa svojim strahom, svojom radoznalou, sa
celim svojim detinjskim ponaanjem, zapravo siuan i mali u poreenju sa mrtvacima. Nije
odgovorio Robertu; sasvim se predao gledanju mrtvaca, sa onom osobitom meavinom iskrenog
saoseanja i hladnog opaanja kakva je svojstvena umetnicima. Podrobno je osmotrio one to su
leali, a i enu koja je sedela, osmotrio im je glave, ruke, pokret usred koga su se ukoili. Kako je
tiho u ovoj zaaranoj kolibi! Kako neobino i strano mirie! Kako je ovaj mali ljudski zaviaj, u
kome jo tinja ostatak vatre na ognjitu, avetinjski i tuan, nastanjen leevima, potpuno ispunjen i
proet smru! Uskoro e ovim tihim prilikama otpasti meso sa obraza, a pacovi e im pojesti prste.
Ono to drugi ljudi ine u sanduku i u grobu, u sigurnom skrovitu i nevidljivi, ono poslednje i
najkukavnije, raspadanje i truljenje, to ovo petoro ini ovde kod kue, u svojim sobama, pri dnevnoj
svetlosti, iza nezakljuanih vrata, bezbrino, bestidno, nezatieno. Zlatousti je ve viao mrtvace, ali
jo nikada nije naiao na ovakav prizor neumoljivog delanja smrti. Duboko je to upijao u sebe.
Najzad mu dosadi Robertovo vikanje pred vratima, pa izae napolje. Njegov drug ga bojaljivo
pogleda.
ta je? upita on tiho, prestraenim glasom. Zar nikog nema u kui? Oh, i kako to gleda. Ta
govori!"
Zlatousti ga odmeri hladnim pogledom.
Ui i pogledaj, to je neka udna seljaka kua. Potom emo pomusti onu lepu kravu preko.
Napred!
Robert neodluno stupi i kolibu, poe prema ognjitu, opazi onu staricu gde sedi, i kad primeti da
je mrtva, kriknu na sav glas. urno se vratio, razrogaenih oiju.
Za ime boje! Onde sedi neka mrtva ena uz ognjite. ta je to? Zato nikoga, nema kraj nje?
Zato je ne sahranjuju? O, boe, ve se i zadah osea."
Zlatousti se osmehnu.
Ti si veliki junak, Roberte; ali odve brzo si se vratio. Svakako, neobino je videti neku mrtvu
staricu da tako sedi na stolici; ali ako poe jo koji korak dalje, moe videti i mnogo neobiniji
prizor. Ima ih petoro, Roberte. U posteljama lei troje, a jedan mrtav deak lei na samom pragu. Svi
su mrtvi. ela porodica lei i mrtva je, kua je izumrla. Zato niko nije ni pomuzao kravu."
Robert je uasnuto zurio u njega, a onda je najednom uzviknuo glasom koji se gui: Oh, sada
shvatam i one seljake koji nas jue nisu hteli pustiti u selo. O, boe, sad mi je sve jasno. To je kuga!
Tako mi jadne due, to je kuga, Zlatousti! A ti si se toliko zadrao unutra, pa si moda i dirao
mrtvace! Dalje od mene, ne prilazi mi, ti si sigurno zaraen. ao mi je, Zlatousti, ali moram da odem,
ne mogu ostati s tobom.
I ve se okrenu da bei, ali ga prijateljeva ruka uhvati za mantiju. Zlatousti ga je gledao strogo, sa
nemim prekorom, i neumoljivo vrsto ga drao, dok se on otimao i opirao.
Momiu moj, ree Zlatousti ljubazno-podrugljivim tonom, ti si pametniji no to bi ovek
rekao, i verovatno si u pravu. No, to emo saznati u prvom salau ili selu. Po svoj prilici kuga vlada
ovim krajem. Videemo hoemo li se itave koe izvui. Ali da te pustim da bei, mali Roberte, to
ne mogu. Pazi, ja sam milosrdan ovek, srce mi je odve meko, i kad pomislim da si se moda
zarazio tamo unutra, a ja te pustim da pobegne, i ti negde nasred polja legne da umre, tako sam
samcat, i nigde nikog nema da ti sklopi oi i nikoga da ti iskopa grob i baci neto zemlje na tebe
ne, prijatelju dragi, guim se od tuge kad pomislim tako neto. Dakle, pazi i dobro zapamti to u
rei, neu to ponavljati: nas dvojica se nalazimo u istoj opasnosti, moe pogoditi i tebe i mene.
Ostaemo, dakle, zajedno i obojica emo zajedno ili cri ili pobei od ove proklete kuge. Ako se ti
razboli i umre, ja u te sahraniti, dajem ti re. A ako ja budem morao da umrem, ti ini kako ti je
volja, sahrani me ili pobegni, meni je svejedno. No dotle, draaji, nema vrdanja, utuvi to! Biemo
potrebni jedan drugome. I sad jezik za zube, ne elim nita da ujem, nego potrai u staji kakvo vedro
da najzad pomuzemo kravu.
Tako je i bilo, i od tog trenutka je Zlatousti zapovedao a Robert sluao, i obojici je tako bilo
dobro. Robert nije vie pokuavao da pobegne. Samo je, elei da odobrovolji Zlatoustog, rekao:
Za trenutak sam se uplaio od tebe. Nije mi se svidelo tvoje lice kad si izlazio iz te kue smrti.
Mislio sam da si navukao kugu. Ali, ako i nije kuga posredi, tvoje se lice promenilo. Zar je ono to si
video unutra bilo toliko strano?
Nije bilo strano, ree Zlatousti oklevajui. Nisam unutra video nita osim onoga to eka i
mene i tebe i sve nas, makar i ne dobili kugu.
Putujui dalje ubrzo su svuda poeli nailaziti na Crnu smrt, koja je vladala zemljom. Neka sela
nisu putala strance da uu, u drugima su neometano mogli da idu kroz sve sokake. Mnogi salai su
leali naputeni, mnogi nesahranjeni mrtvaci su trunuli napolju ili po sobama. U stajama su mukale
krave, nepomuzene ili gladne, a poljima je lutala zadivljala stoka. Oni su muzli i hranili krave i koze,
na ivici ume klali i pekli jarie i prasie i pili vino i jabukovau iz podruma koji su ostali bez
vlasnika. Dobro su iveli, svuda je vladalo izobilje. Ali to im je prijalo samo upola. Robert je iveo
u neprestanom strahu od zaraze, gadilo mu se kad bi pogledao leeve, i esto je bio sasvim unezveren
od straha; svaki as je mislio da je zaraen, a kad bi na konaitu zapalili vatru, dugo je drao glavu i
ruke nad dimom (to je vailo kao lekovito), pa se ak i u snu svud redom pipao da vidi nisu li mu na
nogama, na rukama i pod pazuhom poele rasti guke.
Zlatousti ga je esto grdio, esto mu se i rugao. On nije oseao njegov strah, a ni njegovo gaenje;
iao je napet i natmuren kroz zemlju smrti, strahovito privuen prizorom velikog umiranja, s duom
punom goleme jeseni, srca oteala od pesme kose koja je obarala naviljke. Ponekad mu se opet
ukazivao lik veite majke, kao bledo dinovsko lice s oima Meduze, s olovnim osmehom punim
patnje i smrti.
Doli su jednom do nekog malog grada; bio je jako utvren, od kapije je iao bedem u visini kua
oko celoga grada, ali na bedemu uopte nije bilo straara, pa ni u irom otvorenoj kapiji. Robert se
stade opirati da ue u grad, a uze preklinjati i svoga druga da to ne uini. U taj mah zaue neko
zvono, kroz kapiju izae jedan svetenik, nosei krst u ruci, za njim naioe troja teretna kola, dvoja
sa konjskom zapregom, a jedna s parom volova, i to sva troja do vrha puna leeva. Nekoliko slugu u
neobinim ogrtaima, lica duboko zavuenih u kapuljae, tralo je sa strane i teralo ivotinje.
Robert se izgubi, prebledela lica, a Zlatousti na malom odstojanju poe za mrtvakim kolima;
poto je preao nekoliko stotina koraka, zaista su, no tu se nije nalazilo groblje, nego je usred gole
ledine bila iskopana jama, duboka svega tri aova, ali velika kao neka dvorana. Zlatousti ostade,
posmatrajui kako sluge motkama i akijama poee vui mrtvace iz kola i gurati ih na gomilu u
veliku jamu, kako svetenik mrmljajui mahnu krstom nad njima i udalji se, kako sluge sa sve etiri
strane plitkoga groba zapalie velike vatre i utke pohitae u grad, i ne pomiljajui da priu i
zatrpaju jamu. On pogleda unutra: lealo ih je tamo moda pedeset ili vie, baenih jedni na druge, a
mnogi su bili nagi. Ukoeno i optuujui, strala je ovde i onde po koja ruka ili noga u vazduhu, jedna
koulja je polako leprala na vetru.
Kad se vratio, Robert ga gotovo na kolenima poe preklinjati da to pre krenu. A i imao je zbog
ega da preklinje, jer je u Zlatoustovom odsutnom pogledu video onu potonulost i ukoenost koje su
mu bile ve suvie poznate, onu obraenost ka uasnome, onu strahovitu radoznalost. Nije mu polo
za rukom da zadri svog prijatelja. Zlatousti ode sam u grad.
Uao je kroz neuvanu kapiju, i kad je uo kako mu koraci odjekuju po kaldrmi, u pamenju mu
uskrsnue mnogi gradii i mnoge kapije kroz koje je ovako prolazio, pa se seao kako su ga onda
doekivali deja cika, igra maliana, svaa ena, prijatna lupa ekia po zvonkim nakovnjima,
kloparanje kola i mnogi drugi zvuci, tanani i grubi umovi, ije je komeanje, kao spleteno u mreu,
obznanjivalo raznolikost ljudskog rada, veselja, druevnosti i obavljanja dunosti. A ovde, pod ovom
praznom kapijom i na ovoj pustoj ulici, nita nije zvualo, niko se nije smejao, niko nije vikao, sve je
lealo ukoeno u mrtvakom utanju, sred kojeg se brbljava melodija neke uborave esme isticala
suvie glasno i gotovo buno. Iza jednog otvorenog prozora video se neki pekar sred svojih taina i
somuna; Zlatousti pokaza prstom na jedan hleb, i pekar ga oprezno prui kroz prozor na dugakom
loparu, stade ekati da mu Zlatousti ostavi novac, pa ljutito ali bez vike zatvori prozore kad stranac
zagrize u hleb i ode ne plativi. Na prozorima neke lepe kue nalazio se itav niz glinenih saksija u
kojima je inae cvee, a sad je preko golih ivica visilo samo sparueno lie. Iz neke druge kue
dopiralo je grcanje i jadikovanje dejih glasova. Ali u sledeoj ulici Zlatousti vide kako gore iza
jednog prozora stoji neka lepa devojka i elja kosu; posmatrao ju je dok ona to nije osetila i
pogledala nanie, spazila ga i zacrvenela se, a kad joj se on ljubazno osmehnu, tad i preko njenog
porumenelog lica, polako i slabo, pree osmejak.
Hoe li se skoro oeljati? doviknu joj on. Ona s osmehom nae svetio lice kroz otvor
prozora.
Jo se nisi razbolela? upita on, a ona zavrte glavom. Onda kreni sa mnom iz ovog mrtvakog
grada, otii emo u umu i lepo emo iveti.
Ona ga upitno pogleda.
Ne premiljaj se dugo, govorim u zbilji, uzviknu Zlatousti. Jesi li kod oca i majke, ili kod
tuih ljudi u slubi? Kod tuina, dakle. Onda hodi, draga moja; pusti matore ljude nek umiru, mi
smo mladi i zdravi i elimo da jo neko vreme lepo proivimo. Hodi, crnokosa, ozbiljno mislim."
Ona ga pogleda ispitivaki, oklevajui, zauena. On polako poe dalje, protumara kroz jednu
bezljudnu ulicu, pa kroz drugu, i polako se vrati. Devojka je jo stajala onde na prozoru, nagnuta, i
obradovala se to se on vraa. Ona mu mahnu, on polako krete dalje, a ona ubrzo izae za njim i stie
ga jo pre kapije, sa malim zaveljajem u ruci, sa crvenom maramom oko glave.
Kako se zove?" upita je on.
 Lena. Poi u s tobom. Oh, ovde u gradu je tako strano, svi umiru. Samo dalje odavde, samo
dalje!
U blizini kapije Robert se bio neraspoloeno uurio na zemlji. Skoio je kad naie Zlatousti, i
razrogaio oi kad je spazio devojku. Ovog puta se nije odmah pokorio, poeo je da jadikuje i da
pravi scene. Da neko iz te proklete kune jame izvodi neku osobu i da od njega, Roberta, oekuje da
trpi njeno drutvo, to je ludo da ne moe lue biti, vikao je, to je kuanje Boga, i on se protivi, on
nee dalje ii s njim, njegovom strpljenju je sad doao kraj.
Zlatousti ga pusti da psuje i kuka dok se nije malo utiao.
E, tako", rekao je, a sad prestani da nas pozdravlja tom pesmom, dosta je. Sad e lepo poi s
nama i veselie se to smo dobili ovako lepo drutvo. Ona se zove Lena i ostae sa mnom. Ali evo
da i tebe obraujem, Roberte, sluaj: sad emo neko vreme iveti na miru i u dobrom zdravlju i
skloniemo se kugi s puta. Potraiemo kakvo lepo mesto s nekom naputenom kolibom, ili emo je
sami sagraditi, i onde emo ja i Lena biti domain i domaica, a ti e biti na prijatelj i ivee s
nama. Sad emo malice iveti lepo i prijatno. Slae li se?
Kako da ne, Robert se od sveg srca slagao. Samo ako ne zahtevaju od njega da prui Leni ruku ili
da joj dotakne haljinu ...
Ne, ree Zlatousti, to niko nee traiti od tebe. ak ti je najstroe zabranjeno da Lenu makar i
prstom dodirne. Dobro pazi da ti to ne padne na pamet!
Nastavie put utroje, najpre utke, a zatim devojka malo-pomalo poe da govori koliko se raduje
to opet vidi nebo i drvee i livade i kako nema rei da opie kako je grozno bilo unutra u kunom
gradu. I poe da pria i da oslobaa duu od tunih i gadnih prizora koje je morala da gleda. Ispriala
je nekoliko dogaaja, stranih dogaaja; taj mali grad mora da je bio pakao. Od dvojice lekara jedan
je umro, a drugi odlazi samo bogataima, i u mnogim kuama lee mrtvaci i trunu jer ih niko ne iznosi,
a u drugim kuama su grobarski momci krali, terali razvrat i kurvali se, i esto su sa leevima
izvlaili iz postelja jo ive bolesnike i trpali ih na strvoderske dvokolice i zajedno sa mrtvacima ih
bacali u jame. Mnoge strahote je priala; niko je nije prekidao, Robert je sluao uasnuto i pohotno, a
Zlatousti je ostao miran i ravnoduan, putajui da sve te grozote nau oduke, i nije stavljao nikakve
primedbe. A ta bi i mogao da primeti? Najzad se Lena umori, bujica presui, ponestade joj rei. Tad
Zlatousti poe sporije da ide i sasvim tiho zapeva jednu pesmu sa mnogo strofa, a sa svakom strofom
glas mu je postajao sve zvuniji; Lena poe da se osmehuje, dok je Robert sluao blaeno i sa
dubokim uenjem nikad dotle nije uo Zlatoustog da peva. Sve ume ovaj Zlatousti. Evo sad ide i
peva, udesan ovek! Pevao je veto i isto, ali priguenim glasom. I Lena ve pri drugoj pesmi poe
tiho pevuei da ga prati, a ubrzo mu se sasvim glasno pridrui. Bliilo se vee, daleko iza pustare
dizale su se crne ume, a iza njih niska plava brda koja kao da su sama od sebe postajala sve plavlja.
Njihova pesma je zvuala po taktu koraka, as veselo as sveano.
Danas si tako zadovoljan, ree Robert.
Da, zadovoljan sam, naravno da sam danas zadovoljan, pa naao sam ovako lepu draganu. Ah,
Leno, dobro je to su te grobarski momci ostavili meni. Sutra emo nai neki zaviaj i gde e nam
biti lepo i gde emo se radovati to nam se meso jo nije odvojilo od kostiju. Leno, da li si ve
kadgod u jesen videla u umi one krupne peurke koje puevi toliko vole i koje su dobre za jelo?
Oh, jesam, nasmeja se ona, esto sam ih viala."
Tvoja kosa je upravo njihove kestenjaste boje, Leno. A i mirie isto tako prijatno. Da otpevamo
jo jednu? Ili si moda gladna? U mom teleaku e se nai jo poneto ukusno.
 Sutradan naoe to su traili. U jednom malom brezovom umarku nalazila se koliba od grubo
istesanih brvana, koju su moda podigle drvosee ili lovci. Bila je prazna, vrata popustie pod
pritiskom, a i sam Robert nae da je ovo dobra koliba i u zdravom kraju. Uz put su nailazili na koze
koje su tumarale bez pastira, pa izabrae jednu lepu i povedoe je sa sobom.
No, Roberte", ree Zlatousti, ako i nisi dunerin, ipak si nekada bio stolar. Ostaemo ovde, a ti
e u naem zamku podii pregradni zid, kako bismo dobili dve odaje, jednu za Lenu i mene, drugu za
tebe i kozu. Za jelo nam nije jo mnogo ostalo, moramo se danas zadovoljiti kozjim mlekom,
svejedno hoe li nam biti dosta ili nee. Ti, dakle, treba da digne zid, a nas dvoje emo pripremiti
leaje za sve. Sutra u pak u potragu za hranom."
Svi odmah pristupie poslu. Zlatousti i Lena pooe da nau paprat i mahovinu koju bi prostrli
kao leaj, a Robert stade otriti no o komad ljunka da bi nasekao mlada stabla za zid. Ali to nije
mogao zavriti za jedan dan, pa uvee ode da spava napolju. Zlatousti otkri u Leni milu drugaricu u
igri, bojaljivo i neiskusnu, ali punu ljubavi. Neno ju je privio na grudi i dok je ona, zamorena i
zasiena, odavno ve spavala, on je jo dugo ostao budan i sluao kako joj bije srce. Mirisao je njenu
kestenjastu kosu i privijao se uz njeno telo, a u isti mah mislio na veliku plitku jamu u koju su
zakukuljeni avoli pobacali sve one leeve sa kola. Lep je ivot, lepa i prolazna je srea, lepa je i
brzo vene mladost.
Pregrada u kolibi je vrlo lepo polazila za rukom; na kraju su je sve troje pravili. Robert je hteo
da pokae ta ume, i vatreno je govorio o tome ta bi sve sagradio kad bi imao tezgu i alat i elezni
ugaonik i eksere. Poto nije imao nita osim noa i ruku, zadovoljio se time to je nasekao tuce
mladih brezovih stabala i to je od njih opleo vrstu i grubu ogradu, pobodenu u pod kolibe. A
meuprostore, odluio je, treba zatvoriti opletom od utilovke. To je zahtevalo vremena, ali je bilo
veselo i lepo, svi su pomagali. U meuvremenu je Lena ila da trai umske plodove i brinula se o
kozi, a Zlatousti je krstario u blizini i ispitivao okolinu, tragao za hranom, izviao susedstvo i
donosio sa sobom razne stvari. Nadaleko i nairoko nije bilo ljudi, a to je Robertu bilo naroito po
volji, jer tako su bili sigurni i od zaraze i od napada; ali loa strana je bila u tome to se za jelo nije
moglo nai gotovo nita. U blizini se nalazila jedna naputena seljaka koliba, ovog puta bez ijednog
mrtvaca, tako da Zlatousti predloi da je izaberu za stan umesto njihove brvnare, ali Robert se
najeeno usprotivi, nerado gledajui kako Zlatousti ulazi u pustu kuu; a onda su svaki predmet koji je
Zlatousti izneo iz nje morali prvo okaditi i oprati pre no to ga je Robert dotakao. Iako sve to nije
bilo bogzna ta, Zlatousti je ipak naao dva tronoca, jednu vedricu za mleko, nekoliko komada
glinenog posua, jednu sekiru, a jednog dana uhvatio je u polju i dve zalutale kokoke. Lena je bila
zaljubljena i srena, a sve troje je uivalo u tome da izgrauje svoj maleni zaviaj i da ga svakog
dana malice ulepa. Hleba je nedostajalo, no zato su uhvatili jo jednu kozu, a nali su i jednu
njivicu s repom. Kako su dani prolazili, tako su oni zavrili prvo pregradu od pletera, a zatim
popravili leaje i sazidali ognjite. Potok nije bio daleko, voda je bila bistra i pitka. esto su pevali
za vreme rada.
Jednoga dana, dok su zajedno pili mleko i hvalili svoj domai ivot, Lena iznenada ree
sanjalakim glasom: A kako e biti kad doe zima?
Niko ne odgovori. Robert se nasmeja, Zlatousti se neobino zagleda ispred sebe. Lena polako
primeti da niko nije mislio na zimu, da niko nije ozbiljno nameravao da toliko dugo ostane na istom
mestu, da ovaj zaviaj nije zaviaj, da se nalazi meu lutalicama. Pa obori glavu.
Tad Zlatousti ree, alei se i hrabrei je, kao da govori detetu: Ti si seljaka ki, Leno, pa
brine i o dalekoj budunosti. Ne plai se, pronai e ti opet svoju kuu kad proe ova zaraza, nee
ona veito trajati. Onda e otii svojim roditeljima ili roacima, ili e ponovo otii u grad,
zaposliti se i zaraivati za ivot. A sada je jo leto, i svuda u okolini vlada smrt, dok je ovde prijatno
i ivimo lepo. Zato emo i ostati ovde, krae ili due, ve kako nam se svidi."
A potom?" uzviknu Lena estoko. Zar e potom svemu doi kraj? I ti e otii? A ja?
Zlatousti zgrabi njenu kiku i blago je povue.
Mala glupa devojice, rekao je, zar si ve zaboravila ukopnike, i izumrle kue, i veliku jamu
pred kapijom, gde gore vatre? Treba da bude radosna to ne lei onde u jami i to ti kia ne kvasi
koulju. Na to treba da misli, na to da si umakla, da ti slatki ivot jo struji telom i da si jo kadra da
se smeje i da peva."
No nju ne umirie te rei.
Ali ja ne elim da odlazim", jadala se, i ne elim da tebe pustim da ode, ne. Ta ovek ne moe
biti radostan kad zna da uskoro sve mora da se svri i da proe!
Zlatousti joj ponovo odgovori, ljubazno, ali sa pritajenim zvukom pretnje u glasu:
O tome su, Lenice, ve svi mudraci i svetitelji razbijali glavu. Nema sree koja dugo traje. Ali
ako ti ovo to sad imamo nije dovoljno dobro i ne raduje te vie, ja u jo ovog asa zapaliti kolibu,
pa emo krenuti svako na svoju stranu. Okani se toga, Leno, dosta smo priali.
Na tome i ostade, i ona se pomiri s tim, ali na njenu radost pade senka.
 XIV

Jo pre no to leto bese sasvim minulo, ivotu u kolibi doe kraj, drukiji no to su oni zamiljali.
Jednoga dana je Zlatousti, sa prakom u ruci, dugo tumarao po okolini, u nadi da uhvati koju jarebicu
ili bilo kakvu drugu divlja, jer je hrana postala prilino oskudna. Lena se nalazila u blizini i brala
umske plodove, on bi ponekad proao blizu nje, video preko bunja njenu glavu i njen mrki vrat
uokviren lanenom kouljom, ili bi je uo kako peva; jednom je doao do nje i pojeo nekoliko bobica,
potom je produio da vrlja i neko vreme je nije video. Mislio je na nju, upola neno, upola ljutito,
jer opet je priala o jeseni i o budunosti, i kako joj se ini da je zatrudnela, i da ga nee pustiti da
ode od nje. Sad e se to ubrzo okonati, mislio je on, uskoro e mi svega biti dosta, pa u produiti
peaenje sam, ostaviu i Roberta, i potrudiu se da negde do zime ponovo stignem u veliki grad i
doem majstoru Niklausu, zimu u onde provesti, a idueg prolea kupiu nove jake cipele i onda u
krenuti i nekako se probijati dok ne doem u na manastir, u Marijabron, i pozdravim Narcisa, bie
valjda ve deset godina to ga nisam video. Moram ga ponovo videti, makar samo na dan ili dva.
Neki neuobiajen krik prenu ga iz misli, i on odjednom postade svestan koliko se svim mislima i
eljama ve udaljio odavde. Pa napregnuto oslunu, onaj uplaeni glas se ponovi, njemu se uini da
prepoznaje Lenin glas, te poe u tom pravcu, iako mu nije bilo drago to ga zove. Uskoro se dovoljno
pribliio da, to je bio Lenin glas, i ona je kao u nekoj velikoj nevolji uzvikivala njegovo ime. On
pouri, jo pomalo ljutit, ali kad u kako se njeno vikanje ponavlja, u njemu preovladae saaljenje i
zabrinutost. Kad ju je najzad ugledao, ona je sedela ili kleala na ledini, potpuno razderane koulje, i
zapomagala rvui se sa nekim ovekom koji je hteo da je siluje. Zlatousti pristie u nekoliko dugakih
skokova, i sva ljutina, nemir i tuga to se u njemu behu nakupili izlie se sada u pomahnitali bes
prema nepoznatom napadau. Iznenadio ga je ba kad je ovaj hteo da Lenu sasvim obori na zemlju;
njene gole grudi krvarile su, neznanac ju je bio poudno epao. Zlatousti se baci na njega i besnim
rukama mu stee grlo, koje je bilo mravo, ilavo i obraslo vunastom bradicom. Sa uivanjem je
pritiskao, sve dok onaj ne ostavi devojku i dok mu se ne opusti u rukama; i dalje ga davei,
onemoalog i polumrtvog, Zlatousti ga stade vui po tlu do nekoliko sivih golih stena koje su strale
iz zemlje. Tu je dva-tri puta digao pobeenoga, mada je ovaj bio teak, i tresnuo mu glavu o otre
kamene ivice. Zatim je bacio telo, slomljenog vrata, a jarost mu se jo nije bila utolila, eleo je da ga
jo zlostavlja.
Lena ga je ozareno gledala. Grudi su joj krvarile, i jo je drhtala celim telom i s mukom disala,
ali odmah se uspravila i sa zanesenim pogledom punim strasti i divljenja posmatrala kako njen snani
ljubavnik odvlai uljeza, kako ga davi, kako mu lomi vrat i baca njegov le. Mrtvac je leao kao
ubijena zmija, mlitav i iaen, njegovo sivo lice sa upavom bradom i retkom, oskudnom kosom
jadno je visilo zavaljeno unazad. Lena kliui ustade i polete Zlatoustom oko vrata, ali najednom
poblede, strah joj je jo proimao svaku kost, smui joj se, i ona iscrpeno klonu u bunje borovnica.
Ali uskoro je bila kadra da poe sa Zlatoustim do kolibe. Zlatousti joj opra grudi; bile su izgrebane, a
na jednoj dojci se videla rana od zuba onoga gada.
Robert se veoma uzbudio zbog tog dogaaja, vatreno se raspitivao o pojedinostima borbe.
Vrat si mu slomio, veli? Divno! Zlatousti, od tebe ovek valja da se pribojava.
 Ali Zlatousti nije eleo da nastavi razgovor o tome, ohladio se sada, a dok se udaljavao od
mrtvaca, setio se onog jadnog secikese Viktora, i mislio kako je ovo drugi ovek koji je umro od
njegove ruke. Da bi se otresao Roberta, rekao je: A sad bi i ti mogao neto da uini. Otii onamo i
potrudi se da skloni le. Ako je suvie teko da se iskopa jama za njega, mora ga preneti do
movare ili dobro prekriti kamenjem i zemljom. No Robert odbi ovaj predlog; on nije eleo da ima
ikakva posla sa leevima, jer ni kod jednog se ne zna da li se u njemu sluajno ne krije kuni otrov.
Lena je leala u kolibi. Ujed na grudima ju je boleo, ali ubrzo se oseala bolje, ponovo je ustala,
podstakla vatru i skuvala mleko za veeru; bila je veoma raspoloena, ali je Zlatousti rano posla da
spava. Ona poslua kao jagnjece, toliko se divila Zlatoustom. A on je bio utljiv i mraan; Robert je
to poznavao i ostavio ga je na miru. Zlatousti kasno u no poe da legne, i sae se ka Leni,
oslukujui. Spavala je. On se oseao nemirnim, mislio je na Viktora, oseao strepnju i nagon za
putovanjem; slutio je da je doao kraj igranju zaviaja. Ali jedno ga je naroito teralo da se zamisli.
Uhvatio je pogled kojim ga je Lena posmatrala kad je drmusao i bacio onog mrtvog oveka. Bio je to
neobian pogled, znao je da ga nikad nee zaboraviti: to je iz irom otvorenih, uasnutih i ushienih
oiju sinula neka gordost, neko likovanje, neko duboko strasno sauivanje u osveti i ubijanju, kakvo
nikad nije ni video ni slutio u nekom enskom licu. Da nije bilo tog pogleda, mislio je, on bi moda
kasnije, sa godinama, i zaboravio Lenino lice. Ali taj pogled je njeno lice seljake devojke nainio
velianstvenim, lepim i stranim. Mesecima ve njegove oi nisu doivele nita to bi ga zapalilo
eljom: Ovo se mora nacrtati! Pri onom pogledu je, sa izvesnim uasom, opet osetio kako je ova
elja uzdrhtala u njemu.
Poto nije mogao da zaspi, najzad se digao i iziao iz kolibe. Bilo je svee, slab vetar je arlijao
kroz breze. Iao je gore-dole po mraku, seo zatim na jedan kamen, sedeo tako i tonuo u misli i u
duboku tugu. Bilo mu je ao Viktora, bilo mu je ao onoga koga je danas ubio, bilo mu je ao
izgubljene nevinosti i detinjstva njegove due. Zar je zato otiao iz manastira, ostavio Narcisa,
uvredio majstora Niklausa i odrekao se lepe Lizbete da bi sad noivao sred pustare, vrebao
zalutalu stoku, i da bi onde meu kamenjem ubio onog nesrenika? Zar to sve ima smisla, zar je bilo
vredno da se proivi? Srce mu se steglo od besmisla i od preziranja samog sebe. Zavalio se, leao
opruen na leima i zurio u blede none oblake, i od dugog gledanja rasturie mu se misli; nije znao
gleda li u oblake na nebu ili u sumorni svet sopstvene due. Najednom, onog trenutka kad je zaspao
na kamenu, sred oblaka sevnu kao daleka munja neije bledo, ogromno lice, lice Eve, oteala,
zastrvena pogleda, no iznenada je irom otvorilo oi, krupne oi pune pohote i strasti za ubijanjem.
Zlatousti je spavao dok ga rosa nije ovlaila.
Sutradan se Lena razbolela. Ostavie je da lei, jer su imali puno posla. Robert je ujutru u
umarku zatekao dve ovce, koje odmah pobegoe od njega. On pozva Zlatoustog, pa su lovili due od
pola dana i najzad jednu uhvatili; bili su veoma umorni kad su se predvee vratili sa ulovljenom
ivotinjom. Lena se vrlo loe oseala. Zlatousti je pregleda i opipa, i pronae kune guke. utao je o
tome, ali Roberta obuze podozrenje kad u da je Lena jo bolesna, i ne ostade u kolibi. Potraie
napolju mesto za spavanje, ree, a povee i kozu, i ona bi se mogla zaraziti.
Onda se tornjaj do avola, izbrecnu se Zlatousti besno na njega, ne elim da te vidim vie.
Zgrabio je kozu i smestio je kod sebe, iza pregrade. Robert se izgubi neujno, bez koze, bilo mu se
smuilo od straha, od kuge, straha od Zlatoustog, straha od usamljenosti i noi. Legao je na zemlju
nedaleko od kolibe.
Zlatousti ree Leni: Ja u biti pored tebe, ne brini. Ozdravie ti brzo.
 Ona zavrte glavom.
uvaj se, mili, da i ti ne dobije bolest, ne sme mi vie prilaziti toliko blizu. Ne trudi se da me
tei. Ja moram umreti, i milije mi je da umrem nego da jednoga dana vidim da je tvoje mesto prazno
i da si me ostavio. Svakog jutra sam mislila o tome i strepela. Ne, vie volim da umrem."
Ujutru joj je ve bilo veoma zlo. Zlatousti joj je s vremena na vreme davao po gutljaj vode, a u
meuvremenu bi koji asak prospavao. Sada, dok je svitalo, jasno je video skoru smrt na njenom
licu, bilo je ve sasvim uvelo i trono. Na asak je iziao iz kolibe da se nadie vazduha i da pogleda
kakvo je nebo. Nekoliko krivih crvenkastih borovih stabala na ivici ume blistalo je ve od sunca,
vazduh je bio sve i sladak, udaljeni breuljci jo se nisu videli od jutarnje magle. On poe jo malo,
proteui umorno telo i duboko udiui vazduh. Svet je bio lep ovoga tunog jutra. Uskoro e ponovo
otpoeti lutanje. Valjalo je opratati se.
Utom ga Robert pozva iz ume. Da li je bolje? Ako to nije kuga, on e ostati, neka se Zlatousti,
zaboga, ne ljuti na njega, on je za ovo vreme uvao ovcu.
isti se u pakao zajedno s tvojom ovcom! doviknu mu Zlatousti. Lena je na umoru, a i ja sam
zaraen."
Ovo drugo je slagao; rekao mu je to da ga se otrese. Makar taj Robert i bio dobroudan, Zlatousti
ga je bio sit, bio mu je odve kukavica i odve siuan, sasvim loe je pristajao u ovo doba
ispunjeno sudbinom i potresima. Robert se izgubi i ne pojavi se vie. Sunce jarko granu.
Kad je ponovo uao k Leni, ona je leala i spavala. I on jo jednom zaspa, i u snu vide svog
starog konja Zvezdana i lepo kestenovo drvo pred manastirom; bilo mu je na dui kao da iz beskrajne
daljine i pustinje okree pogled ka nekom izgubljenom, milom zaviaju, a kad se probudio, niz obraze
obrasle plavom bradom tekle su mu suze. uo je kako Lena slabim glasom neto govori; uinilo mu
se da ga zove, pa se pridigao i uspravio na svom leaju, ali ona nikom nije govorila, samo je tepala
rei preda se, rei odmila, pogrdne rei, malo se nasmejala, odmah potom poela teko da uzdie i da
se zagrcava, i polako se opet smirila. Zlatousti ustade, nae se nad njeno ve izoblieno lice, i oi mu
sa gorkom radoznalou stadoe ii za linijama to su se pod vrelim dahom smrti tako jadno krivile i
mrsile. Draga Leno, zajauka njegovo srce, drago, dobro dete, zar i ti ve hoe da me napusti? Zar si
me ve sita?
Silno je eleo da pobegne. Putovati, putovati, koraati, udisati vazduh, umarati se, gledati nove
slike, to bi mu prijalo, to bi moda ublailo njegovu duboku potitenost. Ali nije mogao, bilo mu je
nemoguno da ovo dete ostavi da tu usamljeno lei i umre. Jedva se usuivao da svakih nekoliko sati
za trenutak izie napolje i nadie se istog vazduha. Poto Lena nije vie htela da uzima mleka, on ga
se sam sit napio, druge hrane nije ni bilo. I kozu je nekoliko puta izveo napolje da se napase, napije
vode i proeta. Potom bi opet stao uz Lenin leaj, mrmljao joj nene rei, netremice joj gledao u lice
i neuteno ali paljivo posmatrao njeno umiranje. Ona je bila pri svesti, katkada bi zaspala, a kad bi
se probudila, samo je jo upola otvarala oi, kapci su joj bili umorni i klonuli. Lice mlade devojke
oko oiju i nosa je iz asa u as izgledalo starije, na sveem mladom vratu nalazilo se lice starice
koje je brzo venulo. Retko bi rekla koju re, kazala bi Zlatousti ili dragi i trudila se da jezikom
ovlai natekle plaviaste usne. Onda bi joj on dao nekoliko kapi vode.
Idue noi je umrla. Umrla je bez kukanja, samo je kratak trzaj proao kroz nju, zatim se disanje
zaustavi, a preko koe kao da joj promile lak drhtaj; njemu zacepta srce kad to vide, i padoe mu na
um ribe na umoru koje je na Ribljoj pijaci tako esto gledao i saaljevao: upravo tako su se i one
gasile, sa trzajem i tihim bolnim marcima koji bi im promileli koom i odnosili sa sobom sjaj i
ivot. Jo je neko vreme kleao pored Lene, a potom je iziao napolje i seo u bunje vresa. Pade mu
na pamet koza, pa jo jednom ue u kolibu i izvede ivotinju, koja, poto je malo njukala unaokolo,
lee na zemlju. On lee pored nje, sa glavom na njenom boku, i tako je spavao dok se nije razdanilo.
Onda je poslednji put uao u kolibu, stao iza opletene pregrade i poslednji put pogledao Lenino jadno
mrtvako lice. Nije mu se dalo da pokojnicu tu ostavi da lei. Otiao je i nakupio nekoliko naramaka
suvaraka i svelih ibljaka, pa ih bacio u kolibu, ukresao vatru i zapalio. Iz kolibe nije poneo nita
osim kresiva. Suvi zid od utilovke za tren oka se jarko rasplamsa. Napolju je zastao i posmatrao,
lica uarena od vatre, sve dok plamen nije zahvatio itav krov i dok prve grede ne poee da se rue.
Koza stade plaljivo da skae i da alosno vrei. Trebalo je zapravo da je zakolje i da ispee i
pojede pare mesa, da bi skupio snagu za putovanje. Ali to nikako nije mogao; oterao je kozu na
ledinu i otiao. Sve do ume ga je pratio dim sa zgarita. Nikada nije tako neuteno kretao na
putovanje.

A ipak je ono to ga je oekivalo bilo jo gore no to je on mislio. Poelo je to ve u prvim

salaima i selima, stalno ga pratilo i postajalo sve strani je to je dalje iao. itav kraj, itava
prostrana pokrajina nalazila se pod oblakom smrti, pod velom groze, straha i duevnog pomraenja, a
ono najgore nisu bile izumrle kue, psi uvari koji su od gladi krepavali na lancu i raspadali se,
mrtvaci koji su leali nesahranjeni, deca to su prosjaila, masovne grobnice pred gradovima. ivi su
bili ono najgore, ivi koji pod teretom uasa i straha od smrti kao da su pogubili i oi i due. Svuda
je putnik imao prilike da vidi i uje udne i jezovite stvari. Roditelji su naputali decu i muevi ene
kad bi ih uhvatila bolest. Ljudi koji su nosili leeve i bolniki momci vladali su kao delati, pljakali
po praznim izumrlim kuama, as bi po svojoj volji ostavljali leeve nesahranjene, a as bi izvlaili
samrtnike iz postelja, jo pre no to bi izdahnuli, i trpali ih na mrtvaka kola. Zaplaeni begunci su
usamljeni lutali unaokolo, zadivljali, izbegavajui svaki dodir sa ljudima, gonjeni strahom od smrti.
Drugi su se skupljali obuzeti razjarenom, uasnutom strau za ivotom, prireivali pijanke i slavili
praznike igre i ljubavi, na kojima je smrt svirala u gajde. Zaputeni, tugujui ili bogohulei,
sumanutih oiju, uali su drugi pred grobljima ili pred svojim opustelim kuama. I najgore od svega:
svako je traio nekog krivca za nepodnoljivu bedu, svako je tvrdio da poznaje zloince koji su krivi
za zarazu i koji su njeni zlonamerni zaetnici. Pakleni ljudi, prialo se, zlurado brinu o irenju
umiranja, na taj nain to iz leeva onih koji su umrli od kuge vade zarazni otrov i premazuju njime
zidove i kvake, i truju njime bunare i stoku. Na koga bi se posumnjalo da ini te gnusobe, taj bi bio
izgubljen, ukoliko ga ne bi opomenuti i ako ne bi uspeo da pobegne; kaznili bi ga smru ili sudovi ili
svetina. Osim toga, bogatai su pripisivali siromasima krivicu i obrnuto, ili bi se krivica svaljivala
na Jevreje, ili na Italijane, ili na lekare. U jednom gradu je Zlatousti jarosna srca gledao kako itava
Jevrejska ulica gori, sve kue redom, dok je unaokolo stajao narod i podvriskivao, a raskukane
begunce terali su orujem natrag u vatru. U ludilu straha i ogorenja na sve strane su ubijani,
spaljivani, mueni nevini ljudi. Zlatousti je gledao to s besom i gaenjem, svet je izgledao razoren i
zatrovan, inilo se da na zemlji nema vie ni traga od radosti, ni traga od nevinosti, ni traga od
ljubavi. esto je nalazio utoita u plahovitim svetkovinama onih koji su bili eljni ivota, svuda su
se orile gajde smrti, brzo je upoznao njihov zvuk, esto je uestvovao u oajnikim pirovima, esto je
na njima svirao na lauti ili bi tokom grozniavih noi igrao pod sjajem buktinja.
Bojazan nije oseao. Nekada je iskusio strah od smrti, one zimske noi pod jelama, kad su ga
Viktorovi prsti vrsto stegli oko vrata, a i ponekih surovih dana na putu, kad se patio zbog snega i
gladi. To je bila smrt sa kojom se moglo boriti, od koje se moglo braniti, i on se branio, drhtavih ruku
i nogu, razjapljena stomaka, iscrpenih udova, branio se, pobedio i umakao. Ali sa ovom kunom smrti
nije bilo mogue boriti se, ovek je bio prinuen da se preda i da je pusti da se istutnji, i Zlatousti se
ve odavno predao. Nije se bojao, inilo se da mu vie nimalo nije stalo do ivota otkako je ostavio
Lenu u zapaljenoj kolibi, otkako je iz dana u dan prolazio kroz zemlju opustoenu smru. Meutim,
neka ogromna radoznalost gonila ga je i podsticala mu budnost. Neumorno je posmatrao kosca, sluao
pesmu prolaznosti, nigde nije uzmicao, svuda ga je obuzimala vazda ista tiha strast da bude prisutan i
da budnih oiju prolazi kroz pakao. Jeo je plesniv hleb u zamrlim kuama, pevao je i banio uz vino
na ludakim pirovima, brao cvet uivanja koji je brzo venuo, gledao u ukoene pijane oi ena,
gledao u ukoene tupe oi pijanih ljudi, gledao kako se gase oi samrtnika, voleo oajne grozniave
ene, za tanjir orbe pomagao da se iznose mrtvaci, za dva groa pomagao da se goli leevi zatrpaju
zemljom. Svet se zamraio i zadivljao je, smrt je zavijajui pevala svoju pesmu, Zlatousti ju je sluao
nauljenih uiju, sa razbuktalom strau.
Cilj mu je bio grad majstora Niklausa, onamo ga je vukao glas u srcu. Put je bio dugaak, i bio je
prepun smrti, prepun venjenja i umiranja. Tuno je putovao, opijen pesmom smrti, predan patnji sveta
to je naglas kukala, tuan a ipak proet arom, irom otvorenih ula.
U nekom manastiru je video jednu nedavno nainjenu sliku na zidu, koja ga prisili da je dugo
posmatra. Na zidu je bilo naslikano mrtvako kolo, i tu je bleda kotunjava smrt igrom izvodila ljude
iz ivota, izvodila kralja, biskupa, opata, grofa, viteza, lekara, seljaka, najamnika, sve je vodila sa
sobom, a skeleti muzikanata su to pratili sviranjem u uplje kosti. Zlatoustove radoznale oi su
duboko upijale u sebe tu sliku. Na njoj je neki nepoznati kolega izvukao nauk iz onoga to je video od
Crne smrti, i prodorno je vikao ljudima u ui gorku propoved o neminovnosti umiranja. Dobra je bila
ta slika, bila je to valjana propoved, nepoznati kolega nije loe video i nacrtao tu stvar, iz njegove
divlje slike zvuale su kosti i strava. Ali ipak to nije bilo isto ono to je on sam, Zlatousti, video i
doiveo. Ovde je bila, naslikana neminovnost umiranja, stroga i neumoljiva. Zlatousti je, meutim,
eleo drukiju sliku, divlja pesma smrti zvuala je u njemu sasvim drukije, ne kotano i strogo, nego
pre slatko i zavodljivo, mamei put zaviaja, materinski. Gde smrt prua svoju ruku u ivot, onde ne
zvui samo ovako resko i ratniki, zvui i duboko i s puno ljubavi, zvui na jesen i na zasienost, i u
blizini smrti kandilo ivota utoliko jae i prisnije ija. Smrt moe u oima ostalih biti ratnik, sudi ja
ili delat, strogi otac za njega je smrt bila i majka i dragana, njen poziv ljubavno mamljenje, i od
njenog dodira bi ga proli marci kao od ljubavi. Kad se Zlatousti nagledao naslikanog mrtvakog
kola i kad je poao dalje, s novom snagom ga je neto povuklo ka majstoru i ka stvaranju. Ali svuda
je morao da proboravi, svuda su se pruale nove slike i doivljaji, ustreptalih nozdrva je udisao
vazduh smrti, svuda su saaljenje ili radoznalost zahtevali od njega po koji sat, po koji dan. itava tri
dana je s njime bio neki mali kenjkavi seoski deak, koga je satima nosio na leima, neki vra od
svojih pet ili est godina, upola presvisnuo od gladi, koji mu je zadao mnogo nevolja i koga je s
mukom uspeo da se oslobodi. Najzad mu je neka umurdijka primila maliana: mu joj bee umro,
pa je elela da kraj sebe opet ima neko ivo bie. Danima ga je pratio neki pas beskunik, jeo mu iz
ruke, grejao ga dok je spavao, no jednog jutra se nekud izgubio. Bilo mu je ao, navikao se da
razgovara sa psom; po itavih pola sata bi zamiljeno priao ivotinji, o pokvarenosti ljudi, o
postojanju Boga, o umetnosti, o grudima i bedrima jedne mlade plemike keri, Julije po imenu, koju
je poznavao nekad u mladosti. Jer Zlatousti je, prirodno, tokom svog putovanja kroz smrt malice
poremetio umom, svi ljudi u kunoj oblasti su pomalo poremetili, a mnogi i sasvim. Malice je
moda poremetila umom i mlada Jevrejka Rebeka, lepa crna devojka zapaljenih oiju, s kojom se
zadrao dva dana.
Naao ju je u polju pred nekim malim gradom gde klei i zapeva kraj jedne pocrnele ugljenisane
lomae, udara se u lice i upa svoju crnu kosu. Njemu doe ao kose, koja je bila veoma lepa, pa
epa njene pobesnele ruke i zaustavi ih, poe da govori devojci i pri tom opazi da su joj i lice i stas
izvanredno lepi. Jadikovala je za svojim ocem, koga su sa jo etrnaest drugih Jevreja po nareenju
vlasti spalili u pepeo, dok su njoj dozvolili da pobegne, no ona se sad vratila, oajna, i optuivala
sebe to nije pustila da i nju spale. On je strpljivo stezao njene ruke koje su se trzale i neno joj
govorio, saaljivo i zatitniki brundao i nudio joj pomo. Ona ga zamoli da joj pomogne da sahrani
oca, pa iz jo vrelog pepela pokupie sve kosti, odnee ih preko polja na jedno skrovito mesto i
zatrpae ih zemljom. Utom je pao mrak, te Zlatousti potrai mesto za spavanje i u jednom hrastovom
umarku naini devojci leaj, obea joj da e uvati strau, pa stade sluati kako ona leei nastavi
da plae i da grca, dok najzad nije zaspala. Potom i on malo prospava, a ujutru poe da joj se udvara.
Rekao joj je da ona ne moe ostati tako sama, da e je poznati kao Jevrejku i ubiti, ili e je razuzdane
skitnice silovati, a u umi se nalaze vuci i Cigani. On e je, meutim, povesti sa sobom i zatitie je i
od vukova i od ljudi, jer mu je ao nje, i veoma joj je naklonjen, poto ima oi u glavi i zna ta je
lepota, i nikad nee dozvoliti da te mile i mudre one kapke i ta ljupka ramena proderu zveri ili da
sagore na lomai. Ona ga smrknuto saslua, skoi i poe beati. On bi prinuen da pojuri za njom i da
je uhvati, pa onda nastavi.
Rebeka, rekao je, pa vidi da ti ne elim nikakvo zlo. Ti si oaloena, misli na svoga oca, ne
eli sada ni da uje za ljubav. Ali sutra ili prekosutra ili jo kasnije ja u te opet upitati, a dotle u
te tititi i donosiu ti hranu i neu te ni pipnuti. Budi tuna dokle god je to potrebno. Kod mene e
moi da bude po volji tuna ili radosna, inie uvek samo ono u emu e uivati.
Ali sve je to govorio u vetar. Ne eli ona da ini nita u emu e uivati, rekla je jetko i besno,
eli da ini samo ono to e je boleti, nikada vie nee ni pomisliti na neto nalik na uivanje, i to je
pre vuk prodere, utoliko bolje po nju. Neka on sad ide, sve to nita ne vredi, ve su suvie govorili.
uj, ree on, pa zar ne vidi da svuda vlada smrt, da po svim kuama i gradovima ljudi umiru
i da je sve prepuno jada? Pa i razbesnelost glupih ljudi koji su spalili tvoga oca nije nita drugo do
jad i nevolja, ona dolazi samo od prevelike patnje. Pazi, uskoro e i nas odneti smrt, i istruliemo
negde usred polja, i s naim kostima e se igrati krtice. Pa hajde da dotle jo ivimo i da volimo
jedno drugo. Ah, kolika bi teta bila za tvoj beli vrat i za tvoje malo stopalo! Mila, lepa devojko,
poi sa mnom, neu te doticati, samo u te gledati i brinuti za tebe.
Dugo je jo molio, pa je najednom i sam osetio koliko je nekorisno reima i razlozima pridobijati
neiju naklonost. Zautao je i tuno ju je pogledao. Njeno gordo vladarsko lice bilo je ukoeno od
odbijanja.
Takvi ste vi, ree ona najzad glasom punim mrnje i prezira, takvi ste vi hriani! Prvo
pomae keri da sahrani oca, koga su ubili tvoj i sunarodnici i iji mali nokat vie vredi od tebe
celog, i nisi to estito ni obavio, a devojka ve treba da ti pripadne i da poe da se kurva s tobom.
Takvi ste vi! Isprva sam mislila da si ti moda dobar ovek. Ali otkud bi i mogao biti dobar! Ah,
svinje ste vi, svinje.
Dok je govorila, Zlatousti je u njenim oima video kako kroz mrnju prosijava neto to ga je
dirnulo i postidelo i duboko mu se kosnulo srca. Video je u njenim oima smrt, ali ne neumitno
umiranje, nego elju za umiranjem, pripravnost na umiranje, tihi odazov i predavanje pozivu
zemaljske majke.
Rebeka, ree on tiho, moda si u pravu. Ja nisam dobar ovek, iako sam prema tebi imao
dobre namere. Oprosti mi. Tek sada sam to razumeo.
Pa skide kapu i duboko se poklonivi pozdravi je kao kakvu kneginju, a onda se teka srca udalji;
morao ju je pustiti da propadne. Dugo je ostao oaloen i nije ni s kim mogao da razgovara. Ma
koliko malo liile jedna na drugu, ova ponosita i nesrena jevrejska devojka ipak ga je nekako
podseala na Lidiju, vitezovu ker. Voleti takve ene donosi patnje. Ali njemu se neko vreme inilo
da nikad nije voleo nijednu osim ove dve, sirotu plaljivu Lidiju i bojaljivu ogorenu Jevrejku.
Jo mnoge dane mislio je na crnu razjarenu devojku i mnogu no je sanjao o vitkoj rasplamsaloj
lepoti njena tela, koja je izgledala namenjena srei i cvetanju, a ipak ve bila predana umiranju. Kad
samo pomisli da e te usne i grudi postati plen svinja i istrunuti nasred polja! Zar nema nikakve
sile, nikakve arolije da spase ove skupocene cvetove? Da, ima takve arolije: da oni dalje ive u
njegovoj dui i da ih on oblikuje i sauva. Sa strahom i ushienjem je oseao koliko mu je dua puna
slika, kako je ovo dugo putovanje kroz zemlju smrti utisnulo u njega bezbroj likova. O, kako je ovo
obilje u njegovoj dui teilo za odukom, kako je silno eznuo da na miru utone milju u njega, pusti
ga da tee i preobrazi ga u trajne likove! Sve are i poudnije hitao je dalje, jednako otvorenih oiju
i radoznalih ula, ali obuzet estokom enjom za hartijom i olovkom, za ilovaom i drvetom, za
radionicom i stvaranjem.
Leto je bilo na izmaku. Mnogi su tvrdili da e sa jesenjim danima ili u najgorem sluaju s
poetkom zime zaraza prestati. Bila je to jesen liena veselja. Zlatousti je prolazio kroz krajeve u
kojima nije bilo vie nikoga da obere voe, te je padalo sa drvea i trulilo u travi; na drugim mestima
su ga raznosile i tamanile zadivi jale rulje koje su dolazile iz gradova u surovim pljakakim
povorkama.
Zlatousti se sporo bliio svom cilju, i u to poslednje vreme esto ga je spopadao strah da na
samom kraju ne zakai kugu i ne umre u nekoj staji. Sad nije vie eleo da umre, ne pre no to doivi
sreu da se jo jednom nae u nekoj radionici i preda se stvaranju. Prvi put u ivotu inilo mu se da
je svet odve prostran i nemako carstvo suvie veliko. Nijedan lep gradi nije ga mogao primamiti
da otpoine, nijedna lepa seoska devojka nije ga vezala za sebe due od jedne noi.
Jednom je proao pored neke crkve na ijem su se portalu, u dubokim niama koje su podupirali
ukrasni stubii, nalazili mnogi kameni kipovi iz veoma davnog doba, kipovi anela, apostola i
muenika, kakve je ve esto viao; i u njegovom manastiru, u Marijabronu, bilo je kipova nalik na
ove. Ranije, kao mladi, on ih je posmatrao rado, ali bez zanosa; izgledali su mu lepi i
dostojanstveni, ali donekle odve sveani i pomalo ukoeni i staromodni. Kasnije, poto ga je pri
zavretku njegovog prvog velikog putovanja onoliko potresla i ushitila ona mila i tuna Bogorodica
majstora Niklausa, nalazio je da su ti starinski sveani kipovi od kamena odve glomazni, ukoeni i
njemu strani, posmatrao ih je sa izvesnom nadmonou i u novom nainu svoga majstora video je
mnogo ivlju, prisniju, nadahnutiju umetnost. Danas, meutim, dok se vraao iz sveta prepun slika,
due obeleene brazgotinama i tragovima estokih pustolovina i doivljaja, obuzet bolnom enjom
za pribiranjem misli i za novim stvaranjem, danas ga ove pradrevne stroge figure iznenada sa
neodoljivom snagom takoe u srce. Pobono je stajao pred tim dostojanstvenim kipovima, u kojima je
i dalje kucalo srce jednog davno minulog doba i u kojima su strahovanja i ushienja davno iezlih
narataja posle mnogo vekova, ovrsli u kamen, prkosili prolaznosti. U njegovom zadivljalom srcu,
prestravljeno i skrueno, nabujae oseanje strahopotovanja i groenje od vlastitog straenog i
saeenog ivota. Uinio je ono to beskonano dugo nije inio: osvrnuo se da nae neku
ispovedaonicu, kako bi priznao svoje grehe i primio kaznu.
Meutim, iako se u crkvi nalazilo nekoliko ispovedaonica, ni u jednoj nije bilo svetenika; bili su
pomrli, leali su u bolnici, razbeali se, bojei se zaraze. Crkva je bila pusta, Zlatoustovi koraci su
potmulo odzvanjali meu kamenim svodovima. On klee pred jednom praznom ispovedaonicom,
sklopi oi i poe da apue kroz reetku na otvoru: Premili Boe, vidi ta je postalo od mene.
Vraam se iz sveta i postao sam lo i nekoristan ovek, proerdao sam svoje mlade godine kao
rasipnik, i nije mi mnogo ostalo. Ubijao sam, krao, kurvao se, skitao dokon i jeo tu hleb. Boe dragi,
zato si nas tako stvorio, zato nas vodi takvim stazama? Zar mi nismo tvoja deca? Zar tvoj sin nije
umro za nas? Zar nema svetitelja i anela da nas povedu kuda treba? Ili su sve to lepe izmiljene
prie koje se priaju deci i kojima se i sami popovi smeju? Razoarao sam se u tebe, oe, loe si
stvorio ovaj svet, loe odrava poredak u njemu. Video sam kue i ulice pune mrtvaca, video sam
kako su se bogatai zagradili u svojim kuama ili se razbeali, i kako su siromasi ostavljali svoju
brau nesahranjenu, kako su sumnjiili jedan drugoga i kako su ubijali Jevreje kao stoku. Video sam
kako toliki nevini trpe i propadaju i kako toliki zlikovci plivaju u blagostanju. Pa zar si nas sasvim
zaboravio, zar ti je toliko dozlogrdilo ono to si stvorio, eli li da nas sve pusti da propadnemo?" S
uzdahom je iziao kroz visoki portal, gledajui utljive kamene kipove, anele i svetitelje, kako
mravi i visoki stoje u svojim ukoeno nabranim odedama, nepomini, nedostini, nadljudski, a ipak
stvoreni od ljudske ruke i iz ljudskog duha. Strogi i gluvi su stajali onde gore na svom uzanom
postolju, nepristupani i molbama i pitanjima, a ipak su, stojei ovako u svom dostojanstvu i lepoti i
nadivljujui jedno prolazno ljudsko pokolenje za drugim, predstavljali beskonanu utehu,
predstavljali likovanje i pobedu nad smru i oajanjem. Ah, kad bi ovde stajali i jadna lepa Jevrejka
Rebeka i sirota Lena spaljena sa kolibom i mala Lidija i majstor Niklaus! Ali oni e jednom stajati i
vekovati, on e ih stvoriti, i njihovi likovi, koji njega danas obuzimaju ljubavlju i patnjom, strahom i
strau, pred buduim ljudima e stajati bez imena i svoje povesti, kao tiha, utljiva znamenja
ljudskog ivota.
 XV

Najzad Zlatousti stie do cilja, i ue u eljeni grad kroz istu onu kapiju kroz koju je nekada, pre
toliko godina, prvi put proao kad je traio svog majstora. Poneka vest iz biskupskog grada dolazila
je do njega ve uz put, kako se bliio; znao je da je i onde bila kuga, a moda i sad jo vlada, priali
su mu o nemirima i narodnim ustancima, i o tome da je stigao carski namesnik da zavede red, da izda
vanredne zakone i zatiti imovinu i ivot graana. Jer biskup bee napustio grad odmah po izbijanju
zaraze i sad je stolovao daleko u jednom svom zamku u unutranjosti. Za sve te vesti na putnik se
nije mnogo zanimao. Samo da grad jo stoji na svom mestu, grad i radionica u kojoj je hteo da dela!
Sve ostalo mu nije bilo vano. Kad je stigao, kuga se bee ugasila, oekivao se biskupov povratak i
ljudi su se radovali odlasku namesnika i vraanju uobiajenog mirnog ivota. Kad Zlatousti ponovo
ugleda grad, uzburka mu srce dotle nedoivljen talas pokrenut novim vienjem i zaviajnim
oseanjem, i on, da bi se savladao, dade svom licu neobino strog izgled. Oh, sve se jo nalazilo na
svom starom mestu: kapije, lepe esme, stari nezgrapni toranj na katedrali i vitki novi na Marijinoj
crkvi, jasna zvonjava sa Svetog Lorenca, veliki blistavi trg! O, kako je dobro to je sve to ekalo na
njega! Nije li on jednom na putu sanjao kako dolazi ovamo i sve zatie tue i promenjeno, delom
razoreno i u ruevinama, delom drukije usled novih graevina i udnih nemilih obeleja? Dolo mu
je da zaplae dok je iao ulicama, poznajui kuu po kuu. Zar na kraju ipak ne treba zavideti stalno
nastanjenim, na njihovim lepim sigurnim kuama, na njihovom spokojnom graanskom ivotu, na
njihovom umirujuem i okrepljujuem oseanju da imaju zaviaj, da im je dom u sobi i radionici,
meu enom i detetom, poslugom i susedima?
Bilo je kasno popodne, i na prisoj noj strani ulice sunce je grejalo kue, natpise na gostionicama i
zanatskim radnjama, izrezbarena vrata i saksije sa cveem, i nita nije podsealo na to da su i u ovom
gradu vladali razbesnela smrt i sumanuti ljudski strah. Pod svodovima mosta, gde je sve odjekivalo,
tekla je bistra reka, hladna, svetlozelena i svetloplava; Zlatousti neko vreme posede na kamenoj
ogradi pored reke; jo su dole u zelenom kristalu klizile tamne ribe kao senke, ili su stajale
nepomino, okrenute prema struji, jo je ovde-onde iz sutona dubine dopiralo ono prigueno zlatno
svetlucanje to toliko obeava i toliko podstie na sanjarenje. I u drugim vodama bilo je toga, i drugi
mostovi i gradovi lepo su izgledali, a njemu se ipak inilo da ve ko zna otkada nije gledao ovako
neto, niti oseao neto slino.
Dva nasmejana kasapska momka prooe terajui tele, namigujui i veselo dobacujui nekoj
slukinji koja je vie njih u jednoj batenskoj kuici skupljala rublje. Kako sve brzo prolazi! Jo
donedavno goree su ovde vatre protiv kuge i vladali odvratni bolniki momci, a sad ivot opet tee
dalje, ljudi se smeju i aljakaju; pa ni s njim samim nije bilo drukije: eto, on tu sedi i ushiuje se
ponovnim vienjem, osea se zahvalnim i osea naklonost ak i prema okuenima, kao da nije bilo ni
bede ni smrti, ni Lene ni jevrejske princeze. Ustao je osmehujui se i krenuo dalje, i tek kad se
pribliio sokaku majstora Niklausa i kad je ponovo zakoraio putem kojim je pre toliko vremena
godinama svakog dana iao na posao, srce poe da mu biva potiteno i nemirno. Poao je bre, hteo
je da jo koliko danas razgovara sa majstorom i da se u svemu obavesti, ne bi mogao podneti nikakvo
odlaganje, inilo bi mu se sasvim nemoguno da prieka do sutra. Da nije majstor poem jo ljut na
njega? To je bilo tako davno, nije vie moglo imati nikakva znaaja; a ako je ipak tako, on e to
pregoreti. Samo ako je majstor jo tu, on i radionica, onda je sve dobro. urno, kao da bi u poslednji
as mogao neto propustiti, on prie dobro poznatoj kui, mai se za kvaku i estoko se uplai kad
vide da su vrata zakljuana. Moe li to znaiti neto loe? Ranije se nikad nije deavalo da ova vrata
budu zakljuana usred bela dana. On pusti zvekir da padne sa treskom, i stade ekati. Najednom mu
se srce veoma steglo.
Izie ista ona stara slukinja koja ga je nekada doekala prilikom njegovog prvog ulaska u ovu
kuu. Nije, istina, jo vie porunjala, ali je ostarela i postala neljubaznija, i nije poznala Zlatoustog.
Glasom punim strepnje on upita za majstora. Ona ga pogleda plaljivo i nepoverljivo.
Majstor? Nema ovde nikakvog majstora. Odlazite, ovee, nikom nije doputeno da ue."
Pa htede da ga izgura iz kapije, no on je uhvati za ruku i povika: Ta govori, Margrita, za ime
boje! Ja sam Zlatousti, zar me ne poznaje? Moram do majstora Niklausa."
Iz dalekovidih, napola ugaslih oiju ne zasvetluca dobrodolica.
Nema ovde vie nikakvog majstora Niklausa, ree ona negostoprimljivo. Umro je. Hajde,
odlazite, ne mogu ja ovde stajati i brbljati.
Zlatousti, u kome se sve ruilo, gumu u stranu staricu, koja viui potra za njim, pa kroz mrani
hodnik pohita prema radionici. Bila je zakljuana. Dok je starica ila za njim kukajui i grdei, on
ustra uz stepenice, i u poznatoj odaji, u polumraku, vide kipove koje je sakupio Niklaus. A onda
glasno pozva gospoicu Lizbetu.
Vrata od sobe se otvorie, i Lizbeta se pojavi, no kad je on, tek poto ju je po drugi put pogledao,
poznade, njen izgled mu stee srce. Ma koliko ve sve u ovoj kui, poev od onog trena kad je na
svoj uas zatekao vrata zakljuana, bilo avetinjsko i zaarano i kao u nekom munom snu, njemu sada
kad je ugledao Lizbetu zaista prooe marci niz kimu. Od lepe gorde Lizbete postala je neka
plaljiva, pogrbljena stara devojka, sa utim, boleljivim licem, u crnoj haljini bez ukrasa, nesigurna
pogleda i bojaljiva dranja.
Oprostite, ree on, Margrita nije htela da me pusti unutra. Zar me ne poznajete? Pa ja sam
Zlatousti. Ah, recite mi: zar je istina da je va otac umro?
Po njenom pogledu video je da ga je sad poznala, a video je u isti mah i da ovde nije ostao u
dobroj uspomeni.
Tako, vi ste Zlatousti? ree ona, i on joj u glasu oseti neto od preanje oholosti. Uzalud ste
se potrudili da doete. Moj otac je umro.
A radionica? omae mu se pitanje.
Radionica? Zatvorena je. Ako traite posla, morate krenuti do nekog drugog.
On pokua da se pribere.
Gospoice Lizbeta, rekao je ljubazno, ja ne traim posla, hteo sam samo da vas pozdravim,
majstora i vas. Tako sam alostan to moram ovo da ujem! Vidim da vam je bilo teko. Ako vam kao
zahvalan uenik vaega oca mogu uiniti bilo kakvu uslugu, samo recite, bie mi drago. Ah,
gospoice Lizbeta, srce mi se kida to vas zatiem tako tako slomljenu bolom.
Ona se povue dublje u sobna vrata.
Hvala, rekla je oklevajui. Njemu vie ne moete uiniti nikakvu uslugu, a ni meni. Margrita
e vas izvesti napolje.
Glas joj je zvuao neprijatno, upola zlo, upola bojaljivo. Oseao je: da je imala hrabrosti,
oterala bi ga uz pogrde.
 U sledeem trenutku je ve siao dole, i starica odmah zalupi kuna vrata za njim i namae reze.
uo je jo kako obe reze otro zveknue, i to mu zazvua kao kad se zakiva poklopac na mrtvakom
sanduku.
Polako se vratio do zida pored obale i ponovo seo na staro mesto vie reke. Sunce bee zalo, od
vode je bila hladnoa, hladan je bio kamen na kome je sedeo. Ulica uz obalu se smirila, rena struja
se umoravo propinjala uz stub mosta, dubina je leala u mraku, nije vie bilo zlatnog svetlucanja da
probleskuje odozdo. Oh, mislio je, kad bih sad pao preko zida i nestao u reci! Svet je opet bio prepun
smrti. Proe jedan sat, i suton se pretvori u no. Najzad je mogao da zaplae. Sedeo je i plakao,
preko ruku i kolena tekle su mu vrele suze. Plakao je za mrtvim mjstorom, plakao je za Lizbetinom
izgubljenom lepotom, plakao za Lenom, za Robertom, za jevrejskom devojkom, za svojom svenulom,
proerdanom mladou.
Kasno uvee otiao je u jednu krmu, gde je nekada esto banio sa drugovima. Krmarica ga
poznade, on je zamoli za pare hleba i ona mu dade, i jo mu ljubazno dade i pehar vina. Ni hleb ni
vino nisu mu hteli niz grlo. Prespavao je no u krmi na jednoj klupi. Krmarica ga ujutru probudi, on
zahvali i izie, a uz put je pojeo ono pare hleba.
Otiao je do Riblje pijace, gde se nalazila kua u kojoj je nekada imao sobiak. Kraj esme je
nekoliko ribarki prodavalo svoju ivu robu, i on stade da zuri u lepe blistave ivotinje u abricama.
esto je to ranije gledao, ponovo se setio kako je esto oseao saaljenje prema ribama, a bio besan
na ene i na kupce. Setio se kako je jednog davnog jutra isto ovako tumarao ovuda, divio se ribama i
saaljevao ih i bio veoma tuan, a otada je prolo mnogo vremena i mnogo je vode proteklo niz reku.
Bio je veoma tuan, toga se jo dobro spominjao, ali zbog ega je bio toliko tuan to vie nije
znao. Tako je to: prolazi i ono to je tuno, i bolovi i oajanja prolaze, ba kao i radosti, prominu,
ublede, izgube dubinu i vrednost, i najzad doe vreme kad se ovek vie ne moe setiti ta je to bilo
to ga je nekada toliko bolelo. I bolovi precvetavaju i venu. Hoe li njegov dananji bol jednom
svenuti i izgubiti vrednost, njegovo oajanje to je majstor mrtav i to je umro ljutit na njega, i to je
za njega zatvorena radionica u kojoj bi mogao da okua sreu stvaranja i da svali sa due teret slika?
Da, bez sumnje e i ovaj bol, i ovaj gorki jad ostariti i umoriti se, i njih e on zaboraviti. Nita nije
postojano, pa ni patnja.
Dok je zurio ka ribama, potonuo u ove misli, uo je neki tihi glas kako prijateljski izgovara
njegovo ime.
Zlatousti, rekao je neko snebivljivo, i kad se osvrnu, on vide pred sobom onoga ko ga je
pozvao: jednu mladu devojku, pomalo nenu i boleljivu, ali sa lepim tamnim oima. On je nije
poznavao.
Zlatousti! Pa ti si to, zar ne? ree snebivljivi glas. Otkad si opet u gradu? Zar me vie ne
poznaje? Pa ja sam Marija.
Ali on je nije poznao. Ona mu ispria da je ki njegovih nekadanjih domaina, i da mu je
nekada, onog ranog jutra pred njegov odlazak, skuvala mleko u kuhinji. Zarumenela se dok je to
priala.
Da, bila je to Marija, bilo je to ono mravo dete sa bolesnim kukom koje se onda onako milo i
bojaljivo postaralo za njega. Setio se sad svega: ona je u hladno jutro ekala na njega i bila je toliko
tuna zbog njegovog odlaska, skuvala mu je mleko i on ju je poljubio, a ona je njegov poljubac
primila mirno i sveano kao svetu tajnu. Nikada vie nije mislio na nju. Onda je jo bila dete. Sada je
porasla i imala veoma lepe oi, ali jo je opala i izgledala pomalo zaputeno. On joj prui ruku.
Radovao se to ga ipak jo neko u ovom gradu poznaje i voli.
Marija ga povede sa sobom, a on se nije mnogo opirao. Morao je da rua kod njenih roditelja, u
sobi u kojoj je jo visila njegova slika i gde je njegova crvena rubinska aa stajala na pervazu iznad
kamina, a pozvae ga i da ostane nekoliko dana kod njih, govorei kako se raduju to ga ponovo vide.
Tu je saznao i ta se desilo u kui njegovog majstora. Niklaus nije umro od kuge, nego je kugu dobila
lepa Lizbeta; leala je smrtno bolesna, a njen otac ju je toliko negovao da je umro jo pre no to je
ona sasvim ozdravila. Ona se spasla, samo je njena lepota propala. Radionica stoji prazna, ree
domain, i valjan duborezac tu bi naao lep dom i dosta para. Razmisli o tome, Zlatousti! Ona ne bi
odbila. Za nju vie nema izbora. Saznao je i razne druge dogaaje iz doba kuge, saznao je da je rulja
najpre zapalila jednu bolnicu, a potom prodrla u neke bogatake kue i opljakala ih, i neko vreme,
poto je biskup pobegao, u gradu nije bilo ni reda ni bezbednosti. Onda je car, koji se upravo nalazio
u blizini, poslao jednog namesnika, grofa Hajnriha. Valja priznati, on je otar gospodar, sa svojih
nekoliko konjanika i vojnika zaveo je red u gradu. Ali sad je svakako vreme da prestane njegova
vlada, oekuje se biskupov povratak. Grof je pomalo preterano cedio graanstvo, a dozlogrdila je i
njegova nalonica, Agnesa, koja je ve zrela za avolov raanj. No, uskoro e oni otii, optinskom
veu je odavno ve dojadilo da umesto dobroga biskupa ima na vratu takvog jednog dvoranina i
ratnika, koji je carev miljenik i stalno prima poslanstva i delegacije kao neki knez.
Zatim upitae i gosta o njegovim doivljajima. Ah, ree on tuno, o tome se ne govori. Peaio
sam i peaio, i svuda je vladala zaraza, svuda su mrtvaci leali na sve strane, i svuda su ljudi bili
pomahnitali i zli od straha. Ja sam ostao iv, i moda u sve to jednom uspeti da zaboravim. Sad sam
se evo vratio, a moj majstor je mrtav! Dozvolite mi da ostanem nekoliko dana i da se odmorim, pa u
onda produiti put.
Nije ostao odmaranja radi. Ostao je zato to je bio razoaran i neodluan, zato to je voleo taj
grad zbog uspomena na srenija vremena i zato to mu je godila ljubav jadne Marije. On tu ljubav
nije mogao uzvratiti, nije joj mogao nita pruiti osim prijateljstva i saaljenja, ali njeno tiho,
ponizno oboavanje ipak ga je zagrevalo. No vie od svega toga zadravala ga je u tome mestu arka
potreba da jednom opet bude umetnik, makar i bez radionice, makar se za nevolju pomagao oskudnim
i nepodesnim alatom.
Nekoliko dana se Zlatousti nije bavio niim drugim do crtanjem. Marija mu je nabavila hartiju i
pero, pa je sedeo u svojoj sobi i satima crtao, prekrivao velike tabake as urno naaranim, as
nenim figurama nacrtanim s puno ljubavi, prenosei na hartiju prebogatu slikovnicu svoje due.
Mnogo puta je nacrtao Lenino lice, onakvo kakvo je bilo kad mu se posle smrti onog skitnice
prezadovoljno, zaljubljeno i ubilaki smeilo, i Lenino lice kakvo je postalo u njenoj poslednjoj
noi, kad se ve topilo prelazei u bezoblije, kad se ve vraalo zemlji. Nacrtao je malog seoskog
deaka koga je jednom video kako stisnutih pesniica lei mrtav na pragu pored svojih roditelja.
Nacrtao je jedna kola puna leeva, sa tri kljusine pred njima, koje su s mukom vukle, i kraj njih
strvoderske momke koji su nosili duge motke, a oi su im mrano kiljile kroz proreze crnih obrazina.
Stalno iznova je crtao Rebeku, vitku crnooku jevrejsku devojku, njena uzana gorda usta, njeno lice
prepuno bola i prepuno ogorenja, njenu milu mladalaku priliku koja je izgledala toliko stvorena za
ljubav, njena ohola emerna usta. Crtao je sebe samog, kao putnika, kao ljubavnika, kao begunca od
smrti to kosi, kao igraa na orgijama koje su usred kuge prireivali ljudi gladni ivota. Predano je
sedeo pognut nad belom hartijom, izvlaio oholo i vrsto lice gospoice Lizbete, onakvo kakvo je
ranije znao, runo lice stare slukinje Margrite, lice majstora Niklausa, koje je voleo i od koga je
strepeo. A ee je i tankim, sluteim potezima naznaivao jednu veliku ensku priliku, zemaljsku
majku, kako sedi ruku skrtenih na krilu, a na licu joj se pod setnim oima vidi daak osmeha.
Beskrajno mu je prijalo ovo strujanje, ovaj oseaj u ruci koja je crtala, ovo gospodarenje licima. Za
nekoliko dana ispunio je crteima sve tabake koje mu je Marija nabavila. Od poslednjeg tabaka
isekao je jedno pare i na njemu krtim potezima nacrtao Marijino lice, njene lepe oi, njena usta
puna odricanja. To joj je poklonio.
Oseanje teine, zajaenosti i prepunjenosti u njegovoj dui nalo je u crtanju oduke i olakanja.
Dokle god je crtao, nije znao gde se nalazio, ceo svet mu se sastojao jedino od stola, bele hartije, i
uvee od svee. Sad se prenuo, setio se nedavnih doivljaja, video kako ga neumoljivo eka novo
putovanje, pa je poeo da tumara po gradu sa udno podeljenim oseanjem ponovnog vienja i
rastajanja. Prilikom jedne takve etnje sreo je enu iji je lik najednom postao novo sredite svih
njegovih rasutih oseanja. Bila je to neka plemkinja na konju, neka visoka ena svetloplave kose,
radoznalih, pomalo hladnih plavih oiju, vrstih, jedrih udova i rascvala lica puna elje za uivanjem
i moi, puna samopouzdanja i slutljive ulne radoznalosti. Drala se na svom mrkovu pomalo
zapovedniki i oholo, svikla da nareuje, ali nije izgledala zatvorena ili odbojna, nego su joj ispod
pomalo hladnih oiju ustreptale nozdrve bile prijemive za sve mirise sveta, a krupna oputena usta
inila su se u najveem stepenu kadra za primanje i davanje. Kad ju je Zlatousti video, istog trenutka
se prenuo i osetio silnu udnju da se ogleda sa ovom gordom enom. Izgledao mu je plemenit cilj da
osvoji ovu enu, i ne bi mu se inilo stranom smru da odlazei k njoj slomi vrat. Odmah je osetio
da je ta plava lavica srodna njemu, bogata ulima i duom, pristupana svim burama, koliko divlja
toliko i nena, vina strastima po iskustvu krvi nasleenom od pradavnina.
Ona projaha, a on je otprati pogledom; izmeu zamrene plave kose i okovratnika od modre
kadife video je kako se pomalja njen vrsti vrat, snaan i ponosan, a ipak zaodeven najnenijom
detinjom koom. Ona je bila, inilo mu se, najlepa ena koju je ikada video. eleo je da taj vrat
obujmi svojom akom i da joj iz oiju izmami plaviastu hladnu tajnu. Ko je ona, to nije bilo teko
raspitati se. Odmah je saznao da ona ivi u dvorcu i da je to Agnesa, namesnikova ljubavnica; nije se
zaudio, mogla je biti i sama carica. Zastao je kraj jednog esmenog korita i ogledao se u vodi. Lik
mu se bratski slagao s likom plave ene, samo to je bio veoma zadivljao. Jo istog asa otiao je do
jednog berberina, svog poznanika, i lepim reima ga naveo da mu potkrati i lepo oelja kosu i bradu.
Dva dana ju je progonio. Tek to Agnesa izie iz dvorca, a plavokosi stranac se ve naao kraj
kapije i sa divljenjem joj se zagledao u oi. Agnesa projaha oko bedema, a stranac iskrsnu iza joja.
Agnesa svrati kod kujundije, i kad izie iz radionice, srete nepoznatog. Oinula ga je za trenutak
zapovednikim pogledom, a nozdrve su joj jako podrhtavale. Sutradan ujutru, kad je izjahala i videla
da je on opet spremno eka, ona mu jednim osmehom uputi izazov. On tom prilikom vide i grofa,
namesnika; ovaj je bio kran i smeo mukarac, valjalo ga je uzeti ozbiljno; ali u kosi su mu se ve
videle sede vlasi i sa lica su mu se itale brige, pa je Zlatousti osetio svoju nadmonost nad njim.
Ova dva dana su ga proela sreom, sav je zraio nanovo steenom mladou. Lepo je bilo
pokazati se ovoj eni i ponuditi joj borbu. Lepo je bilo pokloniti svoju slobodu ovoj lepotici. Lepo je
bilo i duboko ga je drailo oseanje da svoj ivot stavlja na ovu jedinu kocku.
Treeg dana ujutru Agnesa izjaha iz dvorske kapije u pratnji jednog sluge na konju. Oi joj se,
orne za borbu i pomalo nemirne, odmah stadoe osvrtati da ugledaju njenog progonitelja. I zaista, bio
je ve tu. Ona posla slugu s nekim nalogom, pa sama produi polako da jae, i sve tako polako
projaha kroz donju kapiju, pa preko mosta. Samo jednom se osvrnula. Videla je kako neznanac ide za
njom. Kraj puta za pokloniku crkvu Svetoga Vida, gde je u to vreme bilo sasvim pusto, zastala je da
ga saeka. Morala je da eka itavih pola sata, jer neznanac je iao polako, ne elei da se zaduva.
Stigao je sve i osmehnut, sa granicom jarkocrvenog ipka u zubima. Ona je bila sjahala, privezala
konja, pa se oslonila na brljanom obrasli strmi potporni zid i gledala u susret svom progonitelju.
Ovaj zastade, gledajui je u oi, i skide kapu.
Zato tri za mnom? upita ona. ta eli od mene?
Oh, ree on, mnogo vie bih eleo da ti neto poklonim no da neto primim od tebe. eleo bih
da ti sebe ponudim kao poklon, lepa gospo, pa onda ini sa mnom to god hoe.
Dobro, videu ta se moe uiniti s tobom. Ali ako si mislio da e ovde napolju moi da bez
opasnosti ubere cveti, onda si se prevario. Ja mogu da volim samo mukarce koji umeju, ako
zatreba, i ivot da stave na kocku.
Tvoje je da mi nareuje.
Ona polako skide sa vrata tanak zlatan lanac i prui mu ga.
A kako se zove?"
Zlatousti.
Lepo, Zlatousti, okusiu koliko su ti zlatna usta. Dobro me sluaj: predvee e u zamku pokazati
ovaj lanac i rei e da si ga naao. Nee ga davati iz ruku, jer bih ja, reci, moda elela da ga
primim lino od tebe. Doi e takav kakav si, neka te smatraju za prosjaka. Ako se neko od posluge
izbrecne na tebe, ostani miran. Mora znati da u dvorcu imam samo dvoje u koje se mogu pouzdati:
konjuara Maksa i sobaricu Bertu. Mora pronai jedno od to dvoje i rei im da te povedu k meni.
Prema svima ostalima u dvorcu, ukljuujui i grofa, budi na oprezu, oni su neprijatelji. Opomenula
sam te. To te moe stati glave."
Pa mu prui ruku, a on je uze osmehujui se, neno je poljubi i blago protrlja obraz o nju. Potom
stavi lanac u dep i uputi se nizbrdo prema reci i gradu. Vinogradi su bili ve goli, sa drvea je
opadao jedan po jedan ut list. Zlatousti osmehujui se zavrte glavom kad pogleda na grad i kad mu
se ovaj uini prijazan i mio. Samo pre nekoliko dana bio je jo toliko tuan, tuan ak i zbog toga to
su i nevolja i patnja prolazne. A sad su, evo, zbilja ve prole, odlebdele kao zlatno lie sa granja.
inilo mu se da ljubav na njega jo nikad nije tako zraila kao iz ove ene, iji su ga visoki stas i
plavo nasmejano ivotno obilje podsetili na lik njegove majke kakav je nosio u srcu nekada davno
kao deak u Marijabronu. Jo koliko prekjue on ne bi smatrao mogunim da e mu se svet jo
jednom javiti oima tako radostan i nasmejan, da e biti kadar da jo jednom oseti kako mu bujica
ivota, veselja i mladosti ovako snano i neodoljivo struji kroz krv. Kakve li sree to je jo iv, to
ga je smrt potedela tokom ovih stravinih meseci!
Uvee je otiao u zamak. U dvoritu zamka bilo je vrlo ivo, rasedlavali su konje, glasonoe su
hitale, kroz unutranju kapiju i uz stepenice sluge su uvodile jednu malu povorku svetenika i
crkvenih velikodostojnika. Zlatousti htede da poe za njima, no vratar ga zadra. On izvadi zlatni
lanac i ree da mu je naloeno da ga ne predaje nikom drugom do lino milostivoj gospoi ili njenoj
sobarici. Odredie jednog slugu da ga prati, a potom je morao dugo da eka u hodnicima. Najzad se
pojavi jedna lepukasta ivahna ena, proe kraj njega, tiho ga upita: Jeste li vi Zlatousti?" i dade
mu rukom znak da poe za njom. Potom utke ieze kroz jedna vrata, a posle izvesnog vremena se
opet pojavi i mahnu mu da ue.
On ue u jednu malu sobu, koja je snano mirisala na krzno i na sladunjav parfem i bila prepuna
okaenih haljina i ogrtaa; na drvenim klinovima visili su enski eiri, u jednom otvorenom kovegu
nalazila se sva sila cipela. Tu je stajao i ekao nekih pola sata, udiui miris haljina, gladei rukom
krzna i radoznalo se osmehujui silnoj lepoj odei to je visila oko njega.
Najzad se unutranja vrata otvorie, ali ne izie sobarica, ve Agnesa glavom, u svetloplavoj
haljini, oko vrata optoenoj belim krznom. Ona polako, korak po korak, prie oveku koji ju je
ekao, dok su ga njene hladne plave oi ozbiljno posmatrale.
Morao si da eka, ree ona tiho. Verujem da smo sad bezbedni. Kod grofa se nalaze sveteni
izaslanici, on sad veera u njihovom drutvu i bez sumnje e jo dugo pregovarati s njima; sednice sa
svetenicima uvek dugo traju. Ovaj as pripada tebi i meni. Dobro doao, Zlatousti.
Ona se nae prema njemu, njene poudne usne pribliie se njegovima, utke pozdravie jedno
drugo sjedinjeni u prvom poljupcu. On joj lagano obavi ruku oko vrata. Ona ga povede kroz vrata, u
lonicu, visoku i jarko obasjanu sveama. Na stolu je stajala pripremljena veera; posedae, i ona ga
briljivo poslui hlebom i maslacem i paretom mesa i nasu mu bela vina u lepu plaviastu au.
Poee jesti, pijui oboje iz istog plaviastog pehara, dok su im se ruke igrale, ispitujui se
uzajamno.
Lepa ptiice moja, upita ga ona, odakle si mi doletela? Jesi li ratnik, ili svira, ili si samo
sirota skitnica?
Ja sam sve to zaeli, nasmeja se on tiho, ja sam potpuno tvoj. Svira sam, ako to eli, a ti si
moja slatka lauta, i kad ti obavijem prste oko vrata i zasviram na tebi, zauemo aneoski poj. Hodi,
srce moje, ja nisam doao da jedem tvoje lepe akonije ni da pijem tvoje belo vino, doao sam
jedino tebe radi."
Pa joj polako skide belo krzno s vrata i uz tepanje joj smae haljine s tela. Napolju su dvorski
ljudi i popovi veali, sluge su tiho promicale, a tanak meseev srp se sasvim zagnjurio iza drvea;
ljubavnici o tome nita nisu znali. Njima je cvetao raj, privueni jedno drugom i spleteni izgubili su
se u njegovoj mirisnoj noi, gledali su kako se svetlucaju njegove bele cvetne tajne, nenim i
zahvalnim rukama su brali njegove eljene plodove. Nikada jo nije svira svirao na ovakvoj lauti,
nikada jo lauta nije zvuala pod ovako snanim i vinim prstima.
Zlatousti, aputala mu je ona arko na uho, oh, to si ti arobnjak! Od tebe, slatka ribo zlatna,
elela bih da dobijem dete. A jo vie bih volela da umrem od tebe. Ispij me, dragi, istopi me, ubij
me!
Duboko u njegovom grlu zabruja zvuk sree kad vide kako se tvrd izraz njenih hladnih oiju topi i
postaje sve slabiji. Kao neni drhtaj i zamiranje prolepra jeza dubinom njenih oiju, gasei se kao
srebrni marci po koi ribe na umoru, mutnozlatne boje kao odsev onog arobnog svetlucanja duboko
u reci. Njemu se inilo da se u ovom trenutku stekla sva srea koju ovek uopte moe doiveti.
Odmah potom, dok je ona leala uzdrhtala i sklopljenih oiju, on se polako die i poe da navlai
odelo. Uzdahnuvi, rekao joj je na uvo: Zlato moje lepo, sad idem. Ne bih hteo da umrem, ne bih
hteo da me grof ubije. Pre toga bih eleo da tebe i sebe jo jednom nainim ovako srenim kao to
smo danas bili. Jo jednom, jo jednom, mnogo puta!" Ona je utala i leala dok se on oblaio. On
onda blago prebaci pokriva preko nje i poljubi je u oi.
Zlatousti, ree ona, oh, zato mora da ide? Doi sutra opet! Bude li opasnosti, ja u te
opomenuti.
Pa povue za gajtan od zvona. Na vratima sobe za odeu doeka ga sobarica i izvede ga iz zamka.
Tako je eleo da joj pokloni zlatnik; za trenutak se zastideo svoje siromatine.
Pred pono je stigao na Riblju pijacu i bacio pogled na kuu. Bilo je kasno, bez sumnje niko nije
vie budan, verovatno e morati da provede no napolju. Na svoje uenje zatekao je kapiju
otvorenu. Tiho se uvukao unutra i zatvorio vrata za sobom. Do njegove sobe ilo se kroz kuhinju.
Onde je gorela svetlost. Marija je sedela za kuhinjskim stolom pored malene uljane svetiljke. Upravo
je bila zadremala, poto je ekala nekoliko sati. Kad on ue, ona se tre i prelaeno skoi.
Oh, ree on, Marija, zar si jo budna?
Jesam, ree ona. Inae bi zatekao kuu zakljuanu."
ao mi je, Marija, to si ekala. Tako je kasne. Ne ljuti se na mene.
Ja se na tebe nikad ne ljutim, Zlatousti. Samo sam malice tuna."
Ne treba da bude tuna. Zbog ega si tuna?
Ah, Zlatousti, tako bih volela da sam zdrava i lepa i snana. Onda ne bi morao nou da ide u
tue kue i da voli druge ene. Onda bi svakako jednom ostao i sa mnom i malo i mene milovao.
Nikakva nada nije zvuala u njenom blagom glasu, niti gorina, jedino tuga. On je zbunjeno stajao
kraj nje, silno ju je alio, a nije znao ta da kae. Oprezno joj je rukom dodirnuo glavu i pomilovao je
po kosi, a ona je stajala i utala, s jezom oseajui njegovu ruku na svojoj kosi, malo je otplakala, pa
se onda ispravila i bojaljivo rekla: Idi sad da spava, Zlatousti. Priala sam gluposti, bila sam tako
sanjiva. Laku no!
 XVI

Zlatousti je proveo dan na breuljcima, pun blaenog nestrpljenja. Da je imao konja, odjahao bi u
manastir do lepe Madone svoga majstora; eleo je da je vidi jo jednom, a i inilo mu se da je noas
sanjao majstora Niklausa. No, kasnije e on to nadoknaditi. Makar i ova ljubavna srea sa Agnesom
bila kratkog veka, i moda vodila zlu ishodu danas se ona irom rascvetala, i nije smeo da od nje
ita propusti. Danas nije eleo da via ljude ni da mu togod odvraa panju, hteo je da blagi jesenji
dan provede napolju, pod drveem i oblacima. Rekao je Mariji da je naumio da proeta po okolini i
da e se verovatno veoma kasno vratiti, pa neka mu da ovee pare hleba, a uvee neka nipoto ne
eka zbog njega. Ona nita ne ree na to, napuni mu dep hlebom i jabukama, pree etkom preko
njegovog starog kaputa, ije je rupe ve prvog dana bila zakrpila, i pusti ga da ode.
On poe preko reke, pa kroz puste vinograde uzbrdo po strmim stepenastim stazama, gore se
izgubi u umi i ne prestade da se penje sve dok nije izbio na poslednji, najvii greben. Onde je sunce
mlako sijalo kroz splet golog granja, kosovi su pred njegovim koracima beali u bunje, plaljivo
uali i crnim blistavim oima virili iz estara, a daleko dole tekla je reka u plavom luku i video se
grad, malen kao igraka; otuda se vie nijedan zvuk nije uo osim zvona to pozivaju na molitvu.
Ovde gore nalazili su se mali travom obrasli bedemi i humke iz starog neznaboakog doba moda
nekadanja utvrenja, a moda i grobovi. Spustio se na jednu od tih humki, gde se moglo sedeti na
suvom sred pucketave jesenje trave, a pogled se pruao na itavu prostranu dolinu i na breuljke i
brda s one strane reke, na venac za vencem, sve donde gde su se planine i nebo susretali u plaviastoj
igri, te se nisu vie mogli razlikovati. Sav taj prostrani predeo, a i jo veu daljinu no to oko moe
videti, prepeaile su njegove noge; svi oni krajevi koji su sada daljina i seanje nekada su bili
bliskost i sadanjost. U onim umama je stotinu puta spavao, jeo je bobice, gladovao i mrznuo se,
preko onih planinskih grebena i onih pustara je peaio, onde je bio veseo i tuan, bodar i umoran.
Negde u toj daljini, za granicom vidljivog, leale su spaljene kosti dobre Lene, tamo negde njegov
drug Robert valjda i sad jo peai, ako ga kuga nije odnela; negde tamo napolju lei mrtvi Viktor, a
negde, dalek i zaaran, nalazi se i manastir njegove mladosti, uzdie se zamak viteza s lepim
erkama, luta sirota i proganjana nesrena Rebeka, ili je ve umrla. Znao je: sva ta bezbrojna,
nadaleko razbacana mesta, te pustare i ume, ti gradovi i sela, zamci i manastiri, i svi ti ljudi,
svejedno da li su ivi ili mrtvi, nalazili su se duboko u njemu i bili povezani jedni s drugima, u
njegovom seanju, u njegovoj ljubavi, njegovom kajanju, njegovoj enji. A kad sutra i njega smrt
odnese, sve e se to raspasti i ugasiti, cela ova slikovnica, tako puna ena i ljubavi, letnjih jutara i
zimskih noi. Oh, dolo je vreme da jo neto uini, da neto stvori i ostavi za sobom, neto to e ga
nadiveti.
Od ovog ivota, od ovih putovanja, od svih ovih godina otkako je krenuo u svet do danas je
ostalo malo ploda. Ostalo je nekoliko kipova koje je nekad nainio u radionici, pre svega Jovan, a
zatim jo ova slikovnica, ovaj nestvarni svet unutra u njegovoj glavi, ovaj lepi i bolni svet slika iz
uspomena. Da li e mu poi za rukom da spase neto od ovog unutranjeg sveta i da ga obelodani? Ili
e veito biti kao i dosad: stalno novi gradovi, novi predeli, nove ene, novi doivljaji, nove slike,
naslagane jedna preko druge, koje mu na put ne daju nita osim ove nemirne, koliko bolne toliko i
lepe prepunjenosti srca?
Bedno je to kako ivot vue oveka za nos, da se zaceni od smeha i da rida od plaa! Ili ivi,
puta ula da igraju, sit se podoji na grudima stare majke Eve onda, dodue, naie pokoje silno
uivanje, ali nema zatite od prolaznosti; onda si kao peurka u umi, koja se danas preliva lepim
bojama, a sutra trune. Ili uzme da se brani, zatvara se u neku radionicu i gleda da sazda
spomenik prolaznom ivotu onda mora da se odrekne ivota, onda si samo jo orue, onda se,
dodue, nalazi u slubi neprolaznoga, ali pri tom se sui i gubi slobodu, obije i slast ivota. Ovako
je bilo i sa majstorom Niklausom.
Ah, ali sav ovaj ivot ipak ima samo onda smisla ako se i jedno i drugo moe izvojtiti, ako ivot
nije rascepljen ovim suvim ili ili! Stvarati, a ne plaati to svojim ivotom! iveti, a ne odrei se
plemstva stvaralatva! Zar to nije moguno?
Moda postoje ljudi kojima je to moguno. Moda ima supruga i otaca porodice koji uprkos
vernosti nisu izgubili ulno uivanje? Moda ima okuenih kojima nedostatak slobode i opasnosti nije
sasuio srce? Moda. Video nije jo nijednoga.
inilo se da sav ivot poiva na dvojstvu, na suprotnostima; ili si ena ili ovek, ili lutalica ili
ifta, ili razuman ili oseajan nikad ne moe istovremeno doiveti udisanje i izdisanje, mukost i
enskost, slobodu i poredak, nagon i duh, uvek mora jedno platiti gubitkom drugog, i jedno je vazda
isto onako vano i poeljno kao i ono drugo! enama je tu moda lake. Kod njih je priroda tako
udesila da uivanje samo od sebe donosi ploda i da od ljubavne sree nastaje dete. Kod mukaraca
umesto te jednostavne plodnosti postoji veita enja. Pa da li je Bog, koji je sve tako stvorio, zao ili
neprijateljski nastrojen, da li se zlurado podsmeva svojoj sopstvenoj tvorevini? Ne, on ne moe biti
zao kad je stvorio srne i jelene, ribe i ptice, umu, cvee, godinja doba. Ali kroz njegovu tvorevinu
prolazi naprslina, bilo zato to je neuspela i nesavrena, bilo zato to Bog moda sa tom pukotinom i
enjom ljudskoga ivota ima neke naroite namere, bilo zato to je to seme vraga, nasledni greh. Ali
zato bi ta enja i nezadovoljenost bila greh? Zar iz nje ne nie sve lepo i sveto to je ovek stvorio
i to vraa Bogu kao rtvu zahvalnicu?
Pritisnut mislima, upravio je pogled na grad, ugledao trg i Riblju pijacu, mostove, crkve, venicu.
A onde se dizao i dvorac, gorda biskupova palata, u kojoj sad vlada grof Hajnrih. Pod onim kulama i
dugakim krovovima boravi Agnesa, boravi njegova lepa kraljevska dragana, koja izgleda tako
ohola, a ipak se u ljubavi moe toliko zaboraviti i predavati. Radosno je mislio na nju, radosno i
zahvalno se spominjao protekle noi. Da bi doiveo sreu te noi, da bi ovu udesnu enu toliko
mogao usreiti, za to su bili potrebni sav njegov ivot, sve uenje kod ena, sve putovanje i nevolja,
sve propeaene snene noi i sve prijateljstvo i prisnost sa ivotinjama, cveem, drveem, vodom,
ribama, leptirima. Za to su bila potrebna ula izotrena u nasladi i u opasnosti, potrebna je bila
bezaviajnost, potreban vasceli onaj svet slika koji se tokom mnogih godina gomilao u njegovoj dui.
Dokle god je njegov ivot bata u kojoj cveta takvo arobno cvee kao to je Agnesa, on ne sme da se
poali.
Ceo dan je proveo na tim uzviicama jesenjeg izgleda, hodajui, odmarajui se, jedui hleb,
mislei na Agnesu i na vee. Kad se smrklo, siao je opet u grad i pribliio se dvoru. Postalo je
svee, kue su ga gledale mirnim crvenkastim oima prozora; u susret mu naie mala povorka deaka
koji su pevali i na tapovima visoko nosili izdubljene tikve, u koje su bila urezana lica i stavljene
zapaljene svee. Mala maskarada donese sa sobom miris zime, i Zlatousti je gledao za njom
osmehujui se. Dugo je tumarao pred dvorcem. Popovsko poslanstvo se jo nalazilo unutra, ovde-
onde se video neki duhovnik kako stoji iza prozora. Njemu najzad poe za rukom da se uunja unutra
i da pronae sobaricu Bertu. Opet se sakrio u ostavi za haljine, dok se Agnesa nije pojavila i neno
ga povela u svoju sobu. Neno ga doeka njeno lepo lice, neno ali nimalo veselo; bila je tuna,
brinula se, bila bojaljiva. On se morao veoma potruditi da je malo razvedri. Polako je pod njegovim
poljupcima i ljubavnim reima sticala neto pouzdanja.
Ti ume da bude tako mio", ree ona zahvalno. Iz grla ti izlaze tako duboki tonovi, ptico moja,
kad si nean i gue i brblja. Volim te, Zlatousti. Oh, kad bismo bili daleko odavde! Ovde mi se vie
ne svia, ionako e brzo doi kraj naem bavljenju ovde, grof je opozvan, uskoro e se vratiti onaj
glupi biskup. Grof je danas ljut, nagnjavili su ga popovi. Ah, mili, samo da te ne vidi! Ubio bi te istog
trena. Tako se plaim za tebe."
U seanju mu iskrsnue poluzaboravljeni zvuci zar nije ve jednom davno uo tu pesmu? Tako
mu je Lidija nekad govorila, sa takvom ljubavlju i strepnjom, tako neno-tuno. Tako je ona nou
dolazila u njegov sobiak, obuzeta ljubavlju i obuzeta strahom, obuzeta brigama, obuzeta stranim
slikama bojazni. On je voleo da slua tu neno-plaljivu pesmu. ta bi ljubav bila bez prikrivanja!
ta bi ljubav bila bez opasnosti!
Blago je privukao Agnesu k sebi, milovao je, drao je za ruku, pevuio joj na uvo tihe rei
udvaranja, ljubio joj obrve. Diralo ga je i ushiavalo to je ona zbog njega tako bojaljiva i
zabrinuta. Ona je zahvalno primala njegova milovanja, gotovo smerno, privijala se uz njega obuzeta
ljubavlju, ali nije se razvedrila.
I najednom se estoko trgla: u blizini se zalupie neka vrata, a sobi se stadoe pribliavati brzi
koraci.
Za ime boje, to je on!" povika ona oajno, to je grof. Brzo, moe pobei kroz sobiak. Brzo!
Ne odaj me!"
I istoga asa ga ugura u sobiak u kom su stajale haljine; on ostade sam i poe oklevajui da pipa
po mraku. Zauo je kako grof u sobi glasno govori sa Agnesom. Pa poe da se pipajui izmeu
haljina probija ka izlaznim vratima, neujno stupajui nogu pred nogu. Najzad se naao kraj vrata
koja vode u hodnik, i tiho pokuao da ih otvori. I tek u tom trenutku, kad je otkrio da su vrata spolja
zakljuana, uplai se i on, i srce poe da mu divlje i bolno tue. Mogao je biti nesrean sluaj to je
neko zakljuao ova vrata otkako je on proao kroz njih. Ali on u to nije verovao. Upao je u klopku,
bio je izgubljen; neko ga je morao videti kad se uvlaio ovamo. To e mu doi glave. Stajao je
drhtei u mraku, i u tom trenutku se setio Agnesinih oprotajnih rei: Ne odaj me!" Ne, nee je odati.
Srce mu je ekialo, ali ga je ta odluka inila vrstim, prkosno je stiskao zube.
Sve se to desilo za nekoliko asaka. A onda se otvorie vrata preko puta, i iz Agnesine sobe ue
grof, drei svenjak u levoj a isukani ma u desnoj ruci. Istog trena Zlatousti urnim pokretom zgrabi
nekoliko haljina i ogrtaa koji su visili oko njega i prebaci ih preko ruke. Neka ga smatraju za
lopova, moda je to izlaz.
Grof ga odmah ugleda. Pa se poe polako pribliavati.
Ko si ti? ta ini ovde? Odgovaraj, ili u te probosti."
Oprostite, proaputa Zlatousti, ja sam siromah, a vi ste tako bogati! Vratiu sve to sam uzeo,
gospodaru, evo!
I prostre ogrtae po tlu.
Tako, krao si, dakle? Nije bilo mudro od tebe to si radi starih ogrtaa stavio ivot na kocku.
Jesi li ovdanji graanin?
 Ne, gospodaru, ja nemam zaviaja. Ja sam siromah, saalite se
Dosta! Ba bih hteo znati da nisi bio toliko drzak da uznemirava i milostivu gospou. Ali poto
e ionako biti obeen, nije potrebno da to istraujemo. Kraa je dovoljna.
Pa estoko zakuca na zatvorena vrata i povika: .Jeste li tu? Otvarajte!
Vrata se otvorie spol ja, a pred njima su pripravno stajala tri najamnika sa isukanim maevima.
Dobro ga sveite", uzviknu grof glasom koji je kripao od ruganja i oholosti. To je neka
skitnica, krao je ovde. Zatvorite ga, a sutra ujutru obesite hulju o veala."
Zlatoustom, koji se nije branio, sputae ruke. Tako ga odvedoe dugakim hodnikom niz
stepenice, pa preko unutranjeg dvorita, a jedan sluga je iao napred i nosio fenjer. Zastali su pred
nekim polukrunim, gvoem okovanim vratima koja su vodila u podrum, pa su poeli da se
dogovaraju i da grde, jer nije bilo kljua da otvore vrata, te jedan najamnik uze fenjer a sluga se
trei vrati da uzme klju. Tako su stajali, tri naoruana oveka i jedan vezani, i ekali pred kapijom.
Onaj sa fenjerom radoznalo osvetli lice uhapeniku. U tom trenutku pored njih prooe dvojica od
onih svetenika koji su bili u gostima kod grofa; dolazili su od dvorske kapele, pa zastadoe pred
ovom grupom i obojica paljivo stadoe posmatrati taj noni prizor: tri najamnika i vezanog oveka
kako stoje i ekaju.
Zlatousti nije primeivao ni svetenike niti je gledao svoje uvare. Nije mogao videti nita osim
svetiljke, koju su drali pred samim njegovim licem, te mu je, lagano treperei, zaslepljivala oi. A
iza svetiljke, u nekom sumraku punom strave, video je jo neto, neto bezoblino, ogromno,
avetinjsko: provaliju, svretak, smrt. Stajao je ukoenih oiju i nita nije ni video ni uo. Jedan od
svetenika poe sa ivim ueem da ape s najamnicima. Kad je uo da je taj ovek osuen na smrt
i da je lopov, on upita da li je imao ispovednika. Ne, odgovorie mu, tek to je uhvaen na delu.
Onda u ja, ree svetenik, sutra ujutru pre jutrenja doi k njemu sa prieem i sasluati
njegovu ispovest. Vi mi jamite da ga pre toga ne odvedu. Sa gospodinom grofom razgovarau jo
danas. Neka je taj ovek i lopov, ali ipak kao i svaki hrianin ima pravo na ispovednika i priee.
Najamnici se ne usudie da protivree. Poznavali su tog duhovnika, pripadao je gospodi iz
poslanstva, nekoliko puta su ga videli kako jede za grofovim stolom. A zato i da uskrate ispovest
onoj sirotoj skitnici?
Gospoda se udaljie. Zlatousti je stajao i zurio. Najzad stie sluga s kljuem i otkljua vrata.
Zatvorenika odvedoe u jednu zasvoenu prostoriju u podrumu i on, spotiui se i teturajui, sie niz
nekoliko stepenika. Tu je oko stola stajalo nekoliko tronoaca bez naslona, bilo je to predvorje nekog
podruma za vino. Oni mu privukoe jedan tronoac do stola i rekoe mu da sedne.
Sutra e zorom doi jedan pop, pa e jo moi da se ispovedi, ree mu jedan najamnik.
Potom odoe i briljivo zatvorie teka vrata.
Ostavi mi tu svetiljku, drue, zamoli Zlatousti. Ne, bratac, mogao bi njome da poini neko
zlo. Bie i ovako dobro. Budi pametan i pomiri se sa sudbinom. A koliko i moe goreti ovakva
svetiljka? Za jedan sat bi se ionako ugasila. Laku no!
I tako je ostao sam u mraku, sedei na tronocu, glave oslonjene na sto. Tako je bilo neugodno
sedeti, a veze oko runih zglobova nanosile su mu bol, no ti oseaji su mu tek kasnije doprli do
svesti. Isprva je samo sedeo, naslonivi glavu na sto kao na delatski panj, a neki nagon ga je terao da
i telom i ulima uini ono to je sad bilo naloeno njegovom srcu: da se preda neumitnosti, da se
potini neizbenom umiranju.
itavu venost je tako presedeo, kukavno povijen, pokuavajui da primi na sebe ono to mu je
naloeno, da to udahne, uvidi i da se prome njime. Sada je vee, poinje no, i kraj te noi e i
njemu doneti kraj. To je morao pokuati da shvati. Sutra nee vie iveti. Visie, bie stvar na koju
sleu ptice da je kljuju, bie ono to je majstor Niklaus, to je Lena u spaljenoj kolibi, to su svi oni
koje je gledao kako lee po izumrlim kuama i na pretrpanim mrtvakim kolima. Nije bilo lako to
uvideti i proeti se time. Bilo je upravo nemogue uvideti to. Postojalo je isuvie stvari sa kojima se
jo nije rastao, od kojih se jo nije oprostio. asovi ove noi bili su mu dati da to uini.
Morao se oprostiti od lepe Agnese: nikada vie nee videti njenu visoku priliku, njenu svetlu
blistavu kosu, njene hladne plave oi, nikada vie slabljenje i podrhtavanje oholosti u tim oima,
nikada vie mile zlatne malje na njenoj mirisavoj koi. Zbogom, plave oi, zbogom, vlana, udrhtala
usta! Nadao se da e ih jo esto ljubiti. Oh, koliko je jo danas na onim breuljcima, pod poznim
jesenjim suncem, mislio na nju, pripadao joj, eznuo za njom! Ali morao se oprostiti i od breuljaka,
od sunca, od plavog neba proaranog belim oblacima, oprostiti se od drvea i uma, od putovanja, od
smene dana i noi i godinjih doba. Sad Marija moda jo sedi budna, sirota Marija sa dobrim
zaljubljenim oima i opavom nogom, sedi i eka u kuhinji, hvata je san i opet se budi, ali Zlatoustog
vie nema da se vrati kui.
Ah, pa hartija i pisaljka, i nadanje u sve one figure koje je jo eleo da naini! Sve je to propalo,
propalo! A morao se okaniti i nade u ponovno vienje sa Narcisom, sa milim apostolom Jovanom
i te nade se morao liiti.
Pa se morao oprostiti od sopstvenih ruku, od sopstvenih oiju, od gladi i ei, jela i pia, od
ljubavi, od sviranja na lauti, od spavanja i buenja, od svega. Sutra e vazduhom leteti neka ptica, a
Zlatousti je nee vie videti, pevae neka devojka na prozoru, a on je nee vie uti kako peva, tei
e reka i nemo e plivati tamne ribe, duvae vetar i nosie uto lie po zemlji, sijae sunce i
zvezdano nebo, mladi ljudi e kretati na igranku, spustie se prvi sneg na daleka brda i sve e
dalje ii svojim tokom, svako drvo e bacati svoju senku ispred sebe, svi ljudi e veselo ili tuno
gledati svojim ivim oima, psi e lajati, krave e mukati u seoskim stajama, i sve to bez njega, sve
mu to vie nee pripadati, od svega e biti otrgnut.
Udisao je jutarnji miris pustare, oseao ukus slatkog mladog vina i mladih vrstih oraha, kroz
potiteno srce mu je kao uspomena proleteo proplamsah odsjaj vascelog raznobojnog sveta, tonui i
opratajui se svekoliki lepi i zamreni ivot jo jednom je zasjao kroz sva njegova ula, i on se sav
skupi od iknulog bola i oseti kako mu suza za suzom navire iz oiju. Predao se tome talasu,
zagrcavi, suze mu estoko linue, i on se sav skrhan predade beskonanom bolu. Oh, daljine i
umoviti breuljci, potoci opervaeni zelenim jojem, devojke, noi na mostovima obasjanim
meseinom, o, ti lepi blistavi svete prepun slika, kako da te ostavim! Rasplakan je leao preko stola,
kao neuteno dete. Iz ucveljenosti njegovog srca navre uzdah i alosno zapomaganje: O majko, o
majko!
I kako izree to arobno ime, tako mu iz dubine seanja odgovori jedan lik, lik majke. Nije to bila
prilika majke iz njegovih misli i umetnikih snova, bio je to lik njegove sopstvene majke, lep i iv,
kakav jo od manastirskih dana nije vie video. Njoj je uputio svoju jadikovku, njoj obraen plakao
je zbog nepodnoljive patnje koju nanosi neumitno umiranje, njoj se predavao, njoj je vraao umu,
sunce, oi, ruke, vraao joj je itavo svoje bie i svoj ivot, stavljao ih u materinske ruke.
Usred plakanja zaspao je; iscrpenost i san ga materinski privinue u naruje. Prospavao je sat-
dva, i za to vreme bio daleko od svoje nevolje.
Kad se probudio, osetio je estoke bolove. Zglobovi su ga ljuto pekli, iseeni konopcem, lea i
vrat su mu sevali od bolova. S mukom se uspravio, pribrao se i ponovo postao svestan svoga
poloaja. Oko njega je vladala potpuna tmina, i on nije znao koliko je spavao, nije znao koliko mu
asova jo ostaje da ivi. Moda e ve u sledeem trenutku doi i povesti ga na pogubljenje. I tad se
setio da su mu obeali svetenika. Nije verovao da e njegove svete tajne moi mnogo da mu
pomognu. Nije bio siguran da li e i najpotpunije razreenje i oprotaj grehova moi da ga uvedu u
nebo. Nije bio siguran da li uopte ima neba, i Boga oca, i suenja i venosti. On je u tim stvarima
ve odavno izgubio svaku izvesnost.
Ali, postojala venost ili ne: on nije udeo za njom, on nije iskao nita do ovaj nesigurni, prolazni
ivot, ovo disanje, ovo oseanje da se nalazi u svojoj koi, nije eleo nita osim da ivi. Pomahnitalo
se digao, oteturao po mraku do zida, naslonio se i poeo da razmilja. Ipak mora postojati neki spas!
Moda e svetenik znaiti spas, moda e se on uveriti u njegovu nevinost, rei koju re za njega i
omoguiti mu odlaganje ili bekstvo? Strasno se udubljivao u te misli i neprestano se vraao na njih.
A ako od toga nita ne bude, on ipak nee dii ruke, igra jo ne mora biti izgubljena. Najpre e,
dakle, pokuati da pridobije svetenika za sebe, svim silama e se upeti da ga oara, da ga zagreje,
da ga ubedi, da mu se dodvori laskanjem. Svetenik je predstavljao jedinu vrednu kartu u njegovoj
igri, sve ostale mogunosti su bile puki snovi. Pa ipak, postoje razne sluajnosti i sticaji okolnosti;
delat bi mogao dobiti srdobolju, veala bi se mogla slomiti, mogla se ukazati neka dotle nesluena
mogunost za bekstvo. U svakom sluaju, Zlatousti se opirao umiranju; uzalud je pokuao da prihvati
takvu sudbinu i da se pomiri s njom: nije mu polo za rukom. Pripremie se za odbranu i boriti se
svim silama, podmetnue straaru nogu, jurnue na delata i oborie ga, do poslednjeg trenutka e
svakom kapi krvi braniti svoj ivot. Oh, kad bi samo mogao privoleti tog popa da mu odvee ruke!
Time bi ve beskrajno mnogo bilo postignuto!
U meuvremenu je pokuavao, ne obazirui se na bolove, da zubima razvee konopac. Besno se
napreui, posle strahovito dugog vremena on postie toliko da mu se konopac uini malo
razlabavljen. Stajao je dahuci sred zatvorske noi, natekle ruke i ake jako su ga bolele. Kad je
povratio dah, poeo je da se pipajui kree pored zida, sve dalje, ispitujui korak po korak vlani
podrumski zid da nae kakvu otru izboinu. Tad mu padoe na um stepenice niz koje je doteturao u
ovaj podrum. Stade da trai i nae ih. Onda klee i pokua da trlja konopac o kamenu ivicu jednog
stepenika. Bilo je to teko, umesto konopca stalno su mu ukljevi udarali o kamen, to ga je palilo kao
oganj, oseao je kako tee krv. Ali nije poputao. Kad se izmeu vrata i praga ve ukaza majuna
tanka pruga sive jutarnje svetlosti, on postie to je eleo. Konopac je bio prestrugan, mogao je da ga
odrei, ruke su mu bile slobodne! Ali potom jedva da je i prst mogao da pokrene, ake su mu bile
natekle i utrnule a ruke sve do ramena ukoeno zgrene. Bio je prinuen da ih veba, naterao ih je da
se kreu, kako bi krv opet zastrujala kroz njih. Jer skovao je sad jedan plan koji mu je izgledao
dobar.
Ne bude li ve postigao da mu onaj pop pomogne, onda e, ako ovoga ma i na asak ostave
nasamo s njim, biti prinuen da ga ubije. Jedna od ovih stolica posluie u tu svrhu. Da ga udavi nije
mogao, za to nije oseao dovoljno snage u akama i rukama. Dakle, ubiti ga, brzo se preobui u
njegovu mantiju i u njoj pobei! Dok ostali pronau ubijenoga, on e morati da se izvue iz zamka, a
onda da tri, da tri! Marija e ga pustiti u kuu i sakriti. Morae to da pokua. Bilo je izvodljivo.
Jo nikada u svom ivotu Zlatousti nije ovako motrio svitanje, ovako ga iekivao, eleo ga, a
ipak ga se bojao kao toga asa. Sav uzdrhtao od napetosti i odlunosti motrio je oima lovca kako
ona kukavna svetlost kroz procep ispod vrata polako postaje sve jaa. Vratio se do stola i stao se
vebati u tome da sedi na tronocu tako drei ruke izmeu kolena da se odmah ne primeti kako nije
vezan. Otkako su mu ruke bile slobodne nije vie verovao u smrt. Bio je reen da umakne, pa makar
se pri tom ceo svet skrhao. Bio je reen da ivi, po svaku cenu. Nozdrve su mu podrhtavale od
poude za slobodom i ivotom. A ko zna, moda e mu neko spolja pritei u pomo? Agnesa je ena,
i mo joj ne dopire daleko, a moda ni hrabrost; mogue je da e ga ostaviti njegovoj sudbini. Ali
ona ga voli, i moda e ipak neto moi da uini. Moda se napolju unja sobarica Berta a zar nije
postojao i jedan konjuar za koga je rekla da se u njega mogu pouzdati? A ako se niko ne pojavi i ako
mu niko ne da znak, no, onda e on izvesti svoj plan. Ne poe li mu on za rukom, pobie stolicom
straare, dvojicu, trojicu ili koliko ih ve naie. Jednog preimustva bio je svestan: oi su mu se
privikle na mranu prostoriju, sad je u polumraku razaznavao i nasluivao sve oblike i razmere, dok
e drugi ovde isprva biti sasvim slepi.
Grozniavo je sad sedeo za stolom, paljivo premiljajui ta treba da kae sveteniku pa da ga
pridobije za svog pomagaa, jer time je morao da pone. U isti mah je sa udnjom posmatrao
oskudno jaanje svetlosti u procepu. Sada je strasno eleo da doe trenutak koga se pre nekoliko
asova toliko bojao, gotovo nije vie imao strpljenja da ga saeka; tu strahovitu napetost nije vie
bilo mogue dugo podnositi. A i njegova snaga, njegova paljivost, mo odluivanja i budunost
morae postepeno da popuste. Straar e morati brzo da dovede svetenika, dok je jo u punom cvetu
ova napregnuta pripravnost, ova odluna volja za spasenjem.
Najzad se napolju svet probudi, najzad neprijatelj poe da se pribliava. Po dvorinom ploniku
odjeknue koraci, zau se kako neko stavlja klju u bravu i okree ga, a svaki taj zvuk se posle duge
mrtve tiine razlegao kao grmljavina.
I najzad se teka vrata polako otvorie i zakripae u arkama. Unutra ue jedan svetenik, bez
pratnje, bez straara. Uao je sam, nosei irak sa dve svee. Sve je sad ispalo drukije no to je
zatoenik zamiljao.
A onda, kakvog li neobinog i potresnog sluaja: svetenik koji je uao, i iza koga su nevidljive
ruke opet zatvorile vrata, nosio je redovniku odeu manastira Marijabrona, dobro poznatu, zaviajnu
odeu, onakvu kakvu su nekad nosili opat Danijel, otac Anselmo, otac Martin! To to je video
udesno mu se kosnulo srca, pa je bio prinuen da odvrati pogled. Pojava ove manastirske odee
obeava moda neto prijatno, moda je to dobar znak. Ali moda ipak nee biti drugog izlaza osim
ubistva. On stee zube. Bilo bi mu vrlo teko da ubije ovog redovnika.
 XVII

Hvaljen Isus, ree svetenik i stavi irak na sto. Zlatousti promrmlja odgovor, zurei preda se u
zemlju.
Svetenik je utao. Stajao je ekajui i utao, sve dok se Zlatousti ne uznemiri i dok ispitivaki ne
podie pogled ka oveku to je stajao pred njim.
Ovaj ovek, kako je sad video na svoju pometnju, ne samo to je nosio odeu fratara iz
Marijabrona, nego je nosio i oznake opatskog dostojanstva.
A onda pogleda opatu u lice. Bilo je to mravo lice, vrsto i jasno srezano, vrlo tankih usana.
Bilo je to lice koje je on poznavao. Kao opinjen je Zlatousti gledao u to lice, koje kao da su
oblikovali iskljuivo duh i volja. On se nesigurnom rukom mai za irak, die ga i prinese tuem licu
da bi mogao videti oi. Vide ih, pa onda drhtavom rukom vrati irak na mesto.
Narcise! proaputa on jedva ujno. Sve oko njega poe da se vrti ukrug.
Da, Zlatousti, ja sam nekada bio Narcis, ali sam to ime jo vrlo davno ostavio, ti si to svakako
zaboravio. Otkako sam se zamonaio zovem se Jovan.
Zlatousti je bio potresen do dna due. itav svet se odjednom promenio, i taj iznenadni slom
njegove natoveanske napetosti pretio je da ga ugui, sav se tresao, a od nesvestice mu se glava
inila kao prazan mehur, utroba mu se stezala. Iza onih jabuica ga je zapeklo neto nalik na pritisak
bujice suza. Zagrcati i klonuti, predati se suzama, nesvesti eto za im je u ovom trenutku sve u
njemu eznulo.
Ali iz dubina mladikih uspomena, koje je Narcisova pojava prizvala i doarala, u njemu uskrsnu
neto to ga stade opominjati: nekada, kao deak, on je pred ovim lepim strogim licem, pred ovim
tamnim sveznajuim oima zaplakao, ne uspevi da se uzdri. Nije smeo da to ponovo ini. Eto, u
najudesnijem trenutku njegovog ivota Narcis se opet pojavljuje, kao avet, verovatno zato da mu
spase ivot a on zar da ponovo grune pred njim u pla ili da padne u nesvest? Ne, ne, ne. Obuzdao
se. Sputao je srce, ukrotio stomak, oterao nesvesticu iz glave. Ne sme da pokae slabost.
Uspeo je da vetaki pribranim glasom kae: Mora mi dozvoliti da te i dalje zovem Narcisom.
Zovi me tako, dragi moj. A zar ne eli da mi prui ruku?
Zlatousti se opet savlada. Deako-prkosnim i pomalo podrugljivim tonom, ba kao ponekad u
ake dane, on izusti odgovor na pitanje.
Izvini, Narcise, rekao je hladno i pomalo nameteno umorno. Kao to vidim, ti si postao opat.
A ja sam i dan-danji skitnica. Osim, toga, na razgovor, ma koliko da ga elim, na alost nee smeti
dugo da potraje. Jer vidi, Narcise, ja sam osuen na veala, i za jedan sat, ili i ranije, verovatno e
me ve obesiti. Kaem ti to samo koliko da ti objasnim situaciju.
Narcis ni obrvom ne mrdnu. Ovo malo deatva i hvalisavosti u prijateljevom dranju silno ga je
zabavljalo i u isti mah i diralo. Ali ponos koji se krio iza toga i koji je Zlatoustom zabranjivao da mu
se plaui obisne o vrat taj ponos je on shvatio i odobravao ga u dui. Uistinu, i on je drukije
zamiljao ponovni susret, ali se svim srcem saglaavao sa ovom malom komedijom. Zlatousti niim
drugim ne bi mogao da mu bre pridobije srce.
Jest, jest, ree on, takoe glumei ravnodunost. Uostalom, mogu te umiriti to se tie veala.
Pomilovan si. Dobio sam nalog da ti to saoptim i da te povedeni sa sobom. Jer ovde u gradu ne sme
ostati. Imaemo, dakle, dovoljno vremena da se o svemu napriamo. Ali, ta je bilo: hoe li mi sad
dati ruku?
Oni tad pruie ruke jedan drugom, pa su ih dugo vrsto drali i stiskali i oseali duboko
uzbuenje, ali u reima im jo dugo potrajae uzdravanje i lakrdija.
Dobro, Narcise, napustiemo, dakle, ovo ne naroito asno utoite, i ja u se pridruiti tvojoj
pratnji. Putuje li natrag u Marijabron? Da? Divno. A kako? Na konjima? Izvrsno. Trebae, dakle, da
i za mene dobije konja.
Dobiemo ga, amice, i otputovaemo ve za dva sata. Oh, ali kako to izgledaju tvoje ruke! Za
ime boje, sve odrano i nateklo i obliveno krvlju. O, Zlatousti, kako su to postupali s tobom!
Ostavi to, Narcise. Sam sam sebi ovako udesio ruke. Pa bio sam vezan i morao sam se
osloboditi. Nije ilo lako, da zna. Uostalom, od tebe je bilo veoma hrabro to si uao k meni tako,
bez pratnje.
Zato hrabro? Pa nije bilo opasnosti.
Oh, postojala je samo ta mala opasnost da te ubijem. Naime, tako sam bio smislio celu stvar.
Rekli su mi da e doi neki svetenik. Ja bih ga onda ubio i pobegao bih u njegovim haljinama. Dobar
plan.
Znai, nisi hteo da umre? Hteo si da se odupre tome?
Razume se da sam to hteo. A da e upravo ti biti taj svetenik, e to svakako nisam mogao
slutiti.
Pa ipak, ree, Narcis oklevajui, to je zapravo bio vrlo ruan plan. Zar bi zaista mogao ubiti
nekog svetenika koji dolazi kao ispovednik?
Tebe ne, Narcise, razume se, ne, a moda ni ma koga od tvojih kaluera, ako bi nosili
marijabronsku mantiju. Ali bilo kog drugog svetenika mogao bih i te kako, veruj to ti kaem.
Najednom mu se glas rastui i potamne.
To ne bi bio prvi ovek koga bih ubio.
Zautae. Obojici je bilo muno na dui.
Dakle, ree Narcis hladnim glasom, o tim stvarima razgovaraemo kasnije. Moe mi se
jednom ispovediti ako hoe. Ili mi i inae moe priati o svom ivotu. I ja tebi imam puno da
priam. Radujem se tome. Da poemo?
Jo trenutak, Narcise! Palo mi je neto na pamet, naime to da sam te ja jednom ve nazvao
Jovanom.
Ne razumem te.
Ne, naravno da me ne razume. Pa ti jo nita ne zna. Jo pre mnogo godina sam ti jednom dao
ime Jovan, i ono e ti zauvek ostati. Ja sam, naime, ranije bio kipar i duborezac i nameravam da to
opet postanem. A najbolja figura koju sam onda nainio, jedan mladi od drveta, u prirodnoj veliini,
predstavlja tvoj lik, ali ne zove se Narcis nego Jovan. To je apostol Jovan pod krstom.
Onda ustade i poe prema vratima.
Jo si, znai, mislio na mene? upita Narcis tiho.
Zlatousti isto tako tiho odgovori: Oh, da. Narcise, mislio sam na tebe. Stalno, stalno.
Pa estoko otvori teka vrata, i unutra proviri bledunjavo jutro. Nita vie nisu rekli. Narcis ga
povede sa sobom u svoju gostinsku sobu. Jedan mlad kaluer, njegov pratilac, bavio se onde
spremanjem prtljaga. Zlatoustom dadoe da jede, oprae mu ruke i malo ih previe. Ubrzo potom
izvedoe konje.
Kad uzjahae, Zlatousti ree: Imam jo jednu molbu. Dozvoli da krenemo preko Riblje pijace,
imam tamo da obavim jo neka posla.
Pojahae, i Zlatousti pree pogledom preko svih prozora na dvorcu, u nadi da na nekom opazi
Agnesu. Ali nije je vie video. Stigoe na Riblju pijacu; Marija se bila veoma zabrinula za njega. On
se oprosti od nje i njenih roditelja, zahvali im bezbroj puta, obea da e se jednom vratiti i odjaha.
Marija ostade na kapiji dok se konjanici ne izgubie iz vida. opajui, polako se vratila u kuu.
Jahali su uetvoro: Narcis, Zlatousti, mladi kaluer i jedan naoruani konjuar.
Sea li se jo mog konjia Zvezdana koji se nalazio u vaoj manastirskoj konjunici? upita
Zlatousti.
Svakako. Nee ga vie zatei, a nisi to valjda ni oekivao. Ima nekih sedam ili osam godina
otkako smo morali da ga ubijemo.
I ti se sea toga!
O da, seam se.
Zlatousti se nije rastuio zbog Zvezdanove smrti. Obradovao se to je Narcis tako dobro znao ta
se desilo sa Zvezdanom, on, koji nikad nije vodio brigu o ivotinjama, ni ti je po svoj prilici ikada
znao po imenu nekog drugog manastirskog konja. Veoma se radovao tome.
Ismejae me, poe on opet, to je taj siroti konji prvo bie u vaem manastiru za koje pitam.
Nije to bilo lepo od mene. Zapravo hteo sam da pitam o neem sasvim drugom, pre svega o naem
opatu Danijelu. Ali mogao sam i sam znati da je umro, jer ti si njegov naslednik. A hteo sam u prvi
mah da izbegnem prianje o samim smrtnim sluajevima. Zasad ne govorim rado o smrti, zbog ove
protekle noi, a i zbog kuge, koje sam se i odvie nagledao. No sad smo, evo, to ve pomenuli, a
jednom ionako mora biti rei o tome. Ispriaj mi kada je i kako umro opat Danijel; ja sam ga veoma
potovao. A reci mi i da li su fratri Anselmo i Martin jo ivi. Spreman sam da ujem sve najgore.
Ali zadovoljan sam to je kuga bar tebe potedela. Dodue, nikad nisam mislio da bi ti mogao umreti,
vrsto sam verovao u nae ponovno vienje. No verovanje moe obmanuti, to sam, na alost, iskusio.
I moga majstora Niklausa, duboresca, nisam mogao zamisliti mrtva, pouzdano sam raunao s tim da
u ga opet zatei i da u ponovo raditi kod njega. A ipak je bio mrtav kad sam doao.
Zaas e sve uti, ree Narcis. Opat Danijel je umro jo pre osam godina, bez bolesti i
bolova. Ja nisam njegov naslednik, opat sam tek otpre godinu dana. Njega je nasledio otac Martin,
na nekadanji kolski upravitelj, koji je umro lane, sa nepunih sedamdeset godina. A ni oca Anselma
vie nema. On te je voleo, esto je jo govorio o tebi. U poslednje vreme uopte vie nije mogao da
hoda, a leanje je za njega bilo veliko muenje; umro je od vodene bolesti. Da, a kuga je i nas
posetila, mnogi su umrli. Ne govorimo o tome! Ima li jo ta da pita?
Svakako, vrlo mnogo. Pre svega: otkud ti ovde u biskupskom gradu i kod namesnika?"
To je duga pria, i bila bi ti dosadna; politika je posredi. Namesnik je carev miljenik i njegov
punomonik u nekim pitanjima, a u ovom asu ima nekih stvari koje treba raspraviti izmeu cara i
naega duhovnikog reda. Red me je dodelio jednom izaslanstvu koje je imalo da pregovara sa
grofom. Uspeh nije bio velik.
Zautao je, a Zlatousti nije vie pitao. Nije ni bilo potrebno da sazna da je sino, kad je Narcis
molio grofa za Zlatoustov ivot, taj ivot morao biti plaen nekolikim ustupcima nepopustljivom
grofu.
Jahali su; Zlatousti je ubrzo osetio umor, pa se s naporom drao u sedlu.
 Posle dueg vremena Narcis upita: Zar je istina da su te zatvorili zbog krae? Grof je tvrdio da
si se uunjao u dvorac i u unutranje odaje i da si ovde krao."
Zlatousti se nasmeja. Da, zaista je izgledalo da sam lopov. Meutim, imao sam sastanak sa
grofovom ljubavnicom; on je to znao, bez sumnje. Veoma se udim to me je ipak pustio da
umaknem.'
Pa, prihvatio je razloge. Nisu uspeli da prevale rastojanje predvieno za taj dan; Zlatousti je
bio suvie iscrpen, ruke mu nisu vie mogle drati uzde. Naoe konaite u jednom selu; odvedoe
ga u postelju, i njega tu uhvati groznica, pa je i sutradan ostao da lei. No potom je bio kadar da
produi jahanje. A kad mu ubrzo ruke ozdravie, opet je veoma uivao u putovanju na konju. Otkad
ve nije jahao! ivnuo je, podmladio se i postao io, utrkivao se uz put sa konjuarerrij a kad bi ga
obuzimala elja za razgovorom, saletao je svog prijatelja Narcisa stotinom nestrpljivih pitanja.
Narcis mu je spokojno a ipak radosno izlazio u susret; ponovo je bio oaran Zlatoustim, voleo je
njegova tako plaha, tako detinjasta pitanja, koja su bila tako puna bezgraninog poverenja u duh i
mudrost njegovog prijatelja.
Da te pitam, Narcise: da li ste i vi kadgod spaljivali Jevreje?
Spaljivali Jevreje? Pa kako bismo? Kod nas nema Jevreja.
Tano. Ali reci: da li bi bio kadar da spaljuje Jevreje? Moe li zamisliti da je takav sluaj
mogu?"
Ne, zato bih to inio? Smatra li me za fanatika?
Shvati me, Narcise! Mislim: moe li zamisliti da bi u izvesnom sluaju izdao zapovest da se
ubijaju Jevreji, ili bar pristao na to? Pa toliki su hercozi, gradonaelnici, biskupi i ostali vlastodrci
izdavali takve zapovesti."
Ne bih izdao zapovest takve vrste. Meutim, sasvim je mogue zamisliti da bih bio prinuen da
gledam i trpim takvu groznu stvar.
Ti bi to, dakle, trpeo?"
Bez sumnje, ako mi ne bi bila data mo da to spreim. Ti si po svoj prilici gledao neko
spaljivanje Jevreja, Zlatousti?"
Ah, jesam.
I, jesi li ga spreio? Nisi? Vidi.
Zlatousti opirno ispria Rebekinu povest; pri tom ga obuzee toplina i strast.
Pa dakle, zavri on estoko, ,ikakav je to svet u kome smo prinueni da ivimo? Zar to nije
pakao? Zar to nije odvratno, zar se sve u oveku ne buni na to?"
Svakako. Svet je takav."
Tako! uzviknu Zlatousti ljutito. A koliko puta si ti pre tvrdio da je svet boanski, da je on
velika harmonija krugova u ijoj sredini stoluje tvorac, da ono to postoji jeste dobro, i tako dalje.
Rekao si da to pie kod Aristotela, ili kod svetoga Tome. eznem da ujem tvoje objanjenje te
protivrenosti."
Narcis se nasmeja.
Tvoje pamenje je udesno, a ipak te je malice izneverilo. Ja sam tvorca uvek tovao kao
savrenog, ali nikada i njegovu tvorevinu. Ja nikad nisam poricao zlo u svetu. Da je ivot na zemlji
harmonian i pravedan, i da je ovek dobar to, dragi moj, jo nijedan pravi mislilac nije tvrdio.
Naprotiv, u Svetom pismu izrikom stoji da ljudsko srce o zlu snuje, i mi svakog dana vidimo kako se
to potvruje.
 Vrlo dobro. Sad konano vidim kako vi uenjaci to shvatate. Dakle, ivot je zao, i ivot na
zemlji je pun prostatva i svinjarija, to vi priznajete. Ali negde iza toga, u vaim mislima i
udbenicima, nalaze se pravda i savrenost. One postoje, mogue je dokazati ih, samo to se niko
njima ne sui."
U tebi se nakupilo mnogo jada protiv nas teologa, dragi prijatelju! Ali jo nisi postao mislilac,
voli da sve ispremee. Morae jo poneto da doui. No zato kae da se mi ne sluimo idejom
pravinosti? Mi to inimo svakog dana i svakog sata. Evo, ja sam opat, na primer, i dunost mi je da
vodim manastir, i u ovom manastiru je ivot isto tako malo savren i bezgrean kao i u spoljanjem
svetu. Pa ipak mi postojano i neprestano suprotstavljamo naslednom grehu ideju pravinosti i trudimo
se da je uzmemo za meru svoga nesavrenoga ivota, i trudimo se da popravimo zlo i da svoj ivot
neprestano ravnamo prema Bogu.
Ah, da Narcise. Ja i ne mislim na tebe, niti, recimo, da ti nisi dobar opat. Ali mislim na Rebeku,
na spaljene Jevreje, na masovne grobnice, na veliko umiranje, na ulice i sobe po kojima su leali i
zaudarali kuni leevi, na svu tu stravinu pusto, na zadiviljalu decu koja su ostala sama, na pse to
su na lancu skapali od gladi i kad pomislim na sve to i kad vidim te slike pred sobom, srce mi se
stee od bola i ini mi se da su nas nae majke donele na neki beznadeno jeziv i paklen svet, i da bi
bolje bilo da nisu to uinile i da Bog nije stvorio ovaj uasni svet i da Spasitelj nije dozvolio da ga
radi toga sveta nekorisno razapnu na krst."
Narcis blagonaklono klimnu glavom svom prijatelju.
Sasvim si u pravu, ree on toplo, samo kazuj to ti je na srcu, reci mi sve. Ali u neemu se
veoma vara: to to govori ti smatra za misli. A to su oseanja! To su oseanja oveka kome
stravinost ivota ne da mira. Meutim, nemoj zaboraviti da postoje sasvim drukija oseanja,
oprena ovim tunim i oajnim! Kad se osea prijatno na konju i kad jae kroz neki lep predeo, ili
kad se, lakomislen kakvog te je bog dao, s veeri uvlai u zamak da se udvara grofovoj ljubavnici,
onda ti svet izgleda sasvim drukiji, i ni sve kune kue, ni svi spaljeni Jevreji na svetu ne mogu te
spreiti da poe za svojim uivanjem. Nije li tako?
Svakako, tako je. Poto je svet toliko pun smrti i strave, ja neprestano gledam da uteim svoje
srce i da poberem lepo cvee koje se nalazi usred ovog pakla. Nalazim uivanje, i za asak
zaboravljam na stravu. Mada ona zbog toga nije nita manje prisutna.
Vrlo dobro si to formulisao. Dakle, ti vidi da si u svetu okruen smru i stravom, i od njih bei
u uivanje. Ali uivanje je kratkotrajno, ono te opet ostavlja usred pustinje.
Da, tako je.
To je sluaj sa veinom ljudi, samo ima ih malo koji to oseaju sa takvom snagom i estinom
kao ti, i malo njih je obuzeto potrebom da postanu svesni tih oseanja. Ali reci mi: zar nisi osim tog
oajnikog trkaranja izmeu uivanja i strave, osim tog njihanja izmeu naslaivanja ivotom i
oseanja smrti zar nisi pokuao da poe i kojim drugim putem?"
O, jesam, razume se. Pokuao sam da se bavim umetnou. Pa rekao sam ti ve da sam izmeu
ostalog postao i umetnik. Jednoga dana, poto sam ve neke tri godine proveo po svetu, i to gotovo
sve vreme putujui, ugledao sam u nekoj manastirskoj crkvi jednu Bogorodicu od drveta; toliko je
bila lepa, i toliko sam bio potresen kad sam je video, da sam se poeo raspitivati i traiti majstora
koji ju je stvorio. Naao sam ga, bio je to jedan uven majstor; postao sam njegov uenik i radio sam
nekoliko godina kod njega.
O tome e mi kasnije jo priati. Ali reci mi ta je to bilo to ti je umetnost donela i po emu je
bila znaajna za tebe?
To je bilo preodolevanje prolaznosti. Video sam da od budalaste igre i mrtvakog kola ljudskog
ivota neto preostaje i produava da traje: umetnika dela. I ona, dodue, jednom propadnu, sagore
ili istrunu ili ih razbiju. Ali ipak nadive mnogi ljudski vek i s one strane nepostojanog magnovenja
tvore mirno carstvo slika i svetinja. I ini mi se dobrim i utenim da saraujem u tome, jer to je
bezmalo ovekoveenje prolaznosti.'
Veoma mi se svia to to si rekao, Zlatousti. Nadam se da e stvoriti jo mnoga lepa dela, moje
poverenje u tvoju snagu je veliko, i nadam se da e dugo biti moj gost u Marijabronu i da e mi
dozvoliti da ti opremim radionicu; u naem manastiru ve odavno nije bilo nijednog umetnika.
Meutim, verujem da svojom definicijom jo nisi iscrpao udesnost umetnosti. Verujem da se
umetnost ne sastoji samo u tome to se kamenom, drvetom i bojama neto postojee ali prolazno otre
od smrti i privodi duem trajanju. Ja sam video mnoga umetnika dela, mnoge svece i mnoge Madone
za koje ne verujem da su samo verni portreti nekog odreenog oveka koji je nekad iveo i ije je
oblike ili boje umetnik sauvao."
Tu si u pravu, uzviknu Zlatousti sa arom, nikad ne bih pomislio da se ti tako dobro razume u
umetnost! Pralik dobrih umetnikih dela nije neko stvarno, ivo oblije, mada ono moe biti povod za
to. Pralik nije od mesa i krvi, on je duhovan. To je lik iji je zaviaj u umetnikovoj dui. I u meni,
Narcise, ive takvi likovi, i nadam se da u ih jednom predstaviti i da u ti ih pokazati."
Divno! A sad si, dragi moj, i ne znajui zaao usred filozofije i izrekao Jednu njenu tajnu.
Podsmeva mi se.
O, ne. Ti si govorio o pralikovima, dakle o likovima koji ne postoje nigde do u tvorakom
duhu, no koje je mogue ostvariti u materiji i uprizoriti ih. Jo mnogo pre no to postane vidljiva i
stekne stvarnost, umetnika tvorevina ve postoji kao lik u umetnikovoj dui! A ovaj lik, ovaj 'pralik'
u dlaku se poklapa sa onim to stari filozofi nazivaju 'idejom'.
Da, to zvui sasvim verovatno.
I tako, izjanjavajui se za ideje i za pralikove, ti stupa u duhovni svet, u svet nas filozofa i
teologa, i priznaje da usred zamrenog i bolnog ograja ivota, usred ovog beskonanog i
besmislenog mrtvakog kola telesnog bitisanja postoji tvoraki duh. Pazi, ovome duhu u tebi ja sam
se stalno obraao otkako si kao deak doao k meni. Taj duh kod tebe nije duh mislioca nego duh
umetnika. Ali svejedno je duh, i on e ti pokazati put iz mutne zbrke ulnoga sveta, iz venoga
njihanja izmeu uivanja i oajanja. Ah, dragi moj, srean sam to sam od tebe uo to priznanje.
Oekivao sam ga jo odonda otkako si napustio svog uitelja Narcisa i naao hrabrosti da bude
svoj. Sad ponovo moemo biti prijatelji.
Toga asa se Zlatoustom uini da mu je ivot stekao smisao, da ga gleda sa velike visine i jasno
vidi njegova tri velika stupnja: zavisnost od Narcisa, njen ishod doba slobode i lutanja i
povratak, obraanje, poetak zrelosti i etve.
Ta vizija se izgubi. Ali prema Narcisu naao je sad jedan odnos koji mu je odgovarao, ne vie
odnos zavisnosti, ve odnos slobode i uzajamnosti. Sada je bez ponienja mogao biti gost njegovog
nadmonog duha, poto je Narcis u njemu video oveka ravnog sebi, stvaraoca. Tokom ovog
putovanja sa sve veom enjom se radovao to e mu se pokazati, to e mu u kipovima -obelodaniti
svoj unutranji svet. Ali ponekad su ga obuzimale i sumnje.
Narcise, opomenu ga on, bojim se da ti ne zna koga to u stvari dovodi u svoj manastir. Ja
nisam kaluer, niti elim da to postanem. Meni su poznata tri velika za veta, i protiv siromatva
nemam nita protiv, ali ne volim ni nevinost; a te vrline ne ine mi se ni naroito muevne. Od
pobonosti, pak, nije vie kod mene ostalo ni traga, godinama se ve nisam ni ispovedao, ni molio ni
prieivao.
Narcis ostade spokojan. Reklo bi se da si postao neznaboac. Ali mi se toga nimalo ne bojimo.
Nije potrebno da se i dalje dii svojim silnim grehovima. Ti si iveo uobiajenim svetskim ivotom,
uvao si svinje kao izgubljeni sin, ne zna vie ta je zakon i poredak. Od tebe bi, zaelo, postao vrlo
lo kaluer. Ali ja te uopte i ne pozivam da stupi u na red; ja te samo pozivam da bude na gost i
da kod nas uredi radionicu. I jo neto: ne zaboravi da sam onda u nae mladiko doba ja bio onaj
koji te je probudio i naveo da krene u svetovni ivot. Bilo da je od tebe postalo neto dobro, bilo
neto loe, posle tebe ja snosim za to glavnu odgovornost. Videu ta je postalo od tebe; pokazae
mi to, reima, ivotom, svojim delima. Kad bude to pokazao, i ako potom naem da na dom nije
mesto za tebe, ja u biti prvi koji e te zamoliti da opet ode iz njega."
Zlatoustog je obuzimalo divljenje kad god bi njegov prijatelj tako govorio, kad god bi se ponaao
kao opat, sa mirnom pouzdanou i s lakim podsmehom u odnosu na svetovne ljude i svetski ivot, jer
tad je jasno video ta je postao Narcis: postao je ovek. Dodue, ovek duha i crkve, nenih ruku i
uenjakog lica, ali ovek pun pouzdanosti i hrabrosti, voa, ovek koji snosi odgovornost. Ovaj
ovek, ovaj Narcis, nije vie nekadanji mladi i nije vie blagi produhovljeni apostol Jovan, i tog
novog Narcisa, muevnog i vitekog, eleo je sada da uoblii svojim rukama. Mnoge figure su ga
oekivale: Narcis, opat Danijel, otac Anselmo, majstor Niklaus, lepa Rebeka, lepa Agnesa i jo
mnogi drugi, prijatelji i neprijatelji, ivi i mrtvi. Ne, on nije eleo da postane redovnik, ni poboni ni
ueni, on je eleo da stvara dela; i proimalo ga je sreom to e nekadanji zaviaj njegove mladosti
biti zaviaj ovih dela.
Jahali su kroz sveu poznu jesen, i jednog jutra ugledae golo drvee pokriveno gustom slanom;
toga dana su zali preko jednog valovitog prostranog predela sa pustim crvenkastim movarnim
skladovima, a linije otegnutog niza breuljaka su udno podseale na neto davno poznato; naie
zatim jedna visoka jasenova uma, pa potok, pa jedan stari ambar, i Zlatoustom, kad ga ugleda, poe
srce bolno da se stee u radosnoj strepnji; prepoznao je breuljke preko kojih je nekada jahao s
vitezovom erkom Lidijom, i ledinu preko koje je nekada, prognan i duboko ojaen, odlazio pod
praminjanjem retkih snenih pahulja. Iskrsnue grupe joja, pa vodenica, pa zamak, sa udesnim
bolom je prepoznao prozor pisarnice u kojoj je u ono vreme, u mladosti koja je sad izgledala kao iz
bajke, sluao viteza kako' pria o svom hadiluku, i gde je morao da ispravlja njegove latinske
reenice. Ujahae u dvorite, jer zamak je spadao u odreene postaje na njihovom putovanju.
Zlatousti zamoli opata da ovde ne pominje njegovo ime i da ga pusti da kao i konjuar obeduje sa
poslugom. Tako i uinie. U zamku nije vie bilo ni starog viteza ni Lidije, jedino to je jo ostalo
nekoliko lovaca i slugu, a u kui je ivela i njome upravljala jedna veoma lepa, ponosita i stroga
plemkinja, Julija, uz svoga supruga. Jo je izgledala udesno lepa, veoma lepa i pomalo zla;
Zlatoustog ne poznadoe ni ona ni posluga. Posle obeda on se po sutonu iskrade do bate, pogleda
preko ograde na leje, koje su ve izgledale kao u zimu odunja se do stajskih vratnica i baci pogled
na konje. Spavao je na slami s konjuarem, a teret uspomena pritiskivao mu je grudi, svaki as se
budio. O, kako raskomadan i neplodan lei iza njega sav njegov ivot, bogat prekrasnim slikama, ali
razbijen na tolike krhotine, toliko siromaan ljubavlju! Ujutru, dok su uzjahivali i spremali se da
pou, plaljivo je bacao pogled ka prozorima, u nadi da e jo jednom videti Juliju. Tako se nedavno
u dvoritu biskupove rezidencije osvrtao u nadi da e se Agnesa jo jednom pojaviti. Nje nije bilo, a
ni Julija se vie nije pojavila. Takav je, inilo mu se, bio sav njegov ivot: rastajanje, beanje,
padanje u zaborav, bitisanje praznih ruku i ozebla srca. Celog dana ga je to pratilo, nije govorio ni
rei, mrano se opustio na sedlu. Narcis ga je ostavio na miru.
No sad su se ve pribliavali cilju, i posle nekoliko dana stigli su do njega. Koji trenutak pre no
to su ugledali manastirski toranj i krovove, prejahali su preko onih kamenitih zaparloenih njiva na
kojima je nekada o, pre koliko vremena! traio gospinu travu za oca Anselma i gde ga je
Ciganka Liza nainila mukarcem. A onda projahae kroz marijabronsku kapiju i pod junjakim
kestenom sjahae sa konja. Zlatousti neno dotae stablo, ispod koga su, mrki i uveli, leali raspukli
bodljikavi plodovi, pa se sae da uzme jedan sa tla.
 XVIII

Zlatousti je prvih dana stanovao u samom manastiru, u jednoj gostinskoj eliji. Potom mu na
njegovu molbu uredie sobu naspram kovanice u jednoj od pomonih zgrada koje su okruavale
veliko dvorite kao kakav trg. Ponovni susret ga je tako estoko opinio da se i on sam ponekad tome
udio. Niko ga ovde nije znao izuzev opata, niko nije znao ko je on; ovdanji ljudi, i bratija i
svetovnjaci, iveli su u vrstom poretku i bili su zaposleni, te su ga ostavljali na miru. Ali znalo ga je
drvee u dvoritu, znali su ga portali i prozori, vodenica i njen toak, kamene ploe hodnika, uvenuli
bokori rua u unutranjem dvoritu, rodina gnezda na ambaru i na trpezariji. Njegova prolost,
njegovo prvo mladiko doba iz svakog mu je kuta slatko i dirljivo mirisalo u susret, ljubav ga je
gonila da sve ponovo osmotri, da sve zvuke ponovo uje, zvono za veernje i nedeljnu zvonjavu,
huku tamnog vodeninog potoka izmeu tesnih, mahovinom obraslih zidova, tupkanje sandala po
kamenim ploama, veernje zveckanje svenja sa kljuevima, kad bi brat vratar odlazio da zakljua.
Pored kamenih oluka, u koje se slivala kinica sa krova laike trpezarije, jo su bujale one iste
malene biljke, zdravac i ilovlak, a dugake grane stare jabuke u bati kovanice jo su bile isto
povijene. Ali jae od svega drugog vazda ga je diralo kad bi se zaulo malo kolsko zvono i kad bi
za vreme odmora svi manastirski aci zatopotali niz stepenice i po dvoritu. Kako su mlada i glupa i
lepa njihova deaka lica zar je zbilja i on nekada bio tako mlad, tako nespretan, tako lep i
detinjast?
Ali osim ovog dobro poznatog manastira, zatekao ga je i jedan gotovo nepoznati; ve prvih dana
mu je to bolo oi, dobijalo sve veu vanost, i vrlo polako se spajalo sa dobro poznatim. Jer, iako se
ovde nije pojavilo nita novo, iako je sve stajalo onako kao u njegovo ako doba i pre toga stotinu i
vie godina, on to ipak nije gledao oima aka. Video je i oseao srazmere ovih zdanja, crkvene
svodove, stare slike, kamene i drvene figure na oltarima, u portalima, pa iako nije video nita to se
ve i onda nije nalazilo na istom mestu, on je ipak tek sada sagledao lepotu ovih stvari i duh koji ih je
stvorio. Video je u gornjoj kapeli staru kamenu Bogorodicu, koju je jo kao deak voleo i crtao, ali
tek sada ju je gledao probuenim oima, i video je da je ona udesno delo, koje on ni najboljim i
najuspelijim radom nikad nee nadmaiti. A takvih divnih stvari bilo je mnogo, i nijedna nije stajala
za sebe, niti je bila sluajna, nego je svaka poticala iz istog duha i stajala je izmeu starih zidova,
stubova i svodova kao u svom prirodnom zaviaju. Sve to se ovde tokom nekoliko stotina godina
zidalo, klesalo, slikalo, ivelo, mislilo i uilo, sve je bilo od jednog soja, od jednog duha, i slagalo
se jedno s drugim kao to se slau grane nekog drveta.
I usred ovoga sveta, ovog tihog snanog jedinstva, Zlatousti se oseao veoma malen, a nikada se
nije oseao manji no kad bi video opata Jovana, svoga prijatelja Narcisa, kako vlada i upravlja ovim
golemim a ipak tihim i prisnim poretkom. Makar postojala i mnogo vea razlika u linostima uenog,
tankousnog opata Jovana, i jednostavnog, dobroudno priprostog opala Danijela, ipak su i jedan i
drugi sluili istom jedinstvu, istoj misli, istom poretku, primali od njih svoje dostojanstvo, prinosili
im svoju linost na rtvu. To ih je inilo slinima isto onoliko koliko i manastirska nonja.
Usred ovog svog manastira Narcis je u Zlatoustovim oima stravino porastao, iako se prema
njemu nije ophodio drukije no kao ljubazan drug i domain. Ubrzo se Zlatousti jedva usuivao da ga
oslovljava sa ti" i da ga naziva Narcisom.
Sluaj, opate Jovane, rekao mu je jednom, polako u, izgleda, ipak morati da se naviknem na
tvoje novo ime. Moram ti rei da mi se veoma dopada kod vas. Gotovo me hvata elja da ti doem na
generalnu ispovest, pa po obavljenoj pokori da zamolim da me primite kao laikog brata. Ali, vidi
li, onda bi naem prijateljstvu doao kraj; ti bi bio opat, a ja laiki brat. Meutim, ne mogu vie
podneti da ovako samo ivim pored tebe i da posmatram tvoj rad, a sam da ne budem i ne postanem
nita. I ja bih voleo da radim i da ti pokaem ko sam i ta umem, kako bi video da li se isplatilo to si
me svojom molbom spasao od veala."
Radujem se tome", ree Narcis, pa poe da kazuje svoje rei jo preciznije i bolje formulisane
no inae. Moe u svako doba poeti da ureuje svoju radionicu, odmah u dati nalog kovau i
tesaru da ti se stave na raspolaganje. to od materijala za rad moe nai ovde, time slobodno
raspolai! Za ono to se mora naruiti sa strane, preko kiridija, sastavi spisak. A sad uj kako
mislim o tebi i o tvojim namerama! Mora mi dati malo vremena da se izrazim: ja sam naunik i hteo
bih da pokuam da ti celu stvar predstavim na osnovu svog naina miljenja; ja ne raspolaem drugim
jezikom do ovim. Jo jednom me, dakle, paljivo prati, kao to si ranijih godina esto tako strpljivo
inio.
Pokuau da te pratim. Govori samo.
Seti se kako sam ti jo u naim akim danima ponekad govorio da te smatram umetnikom. Onda
ini se inilo da bi od tebe mogao postati pesnik; prilikom itanja i pisanja ti si pokazivao izvesnu
nesklonost prema pojmovnom i apstraktnom, i u jeziku si naroito voleo rei i zvukove kojima su
svojstveni ulno-pesniki kvaliteti, dakle, rei pri kojima se moe neto zamisliti."
Zlatousti ga prekide. Oprosti, ali zar pojmovi i apstrakcije, kojima ti daje prednost, ipak i sami
nisu predstave, slike? Ili ti zbilja voli i upotrebljava u miljenju samo one rei pri kojima ovek
sebi nita ne moe predstaviti? Zar se moe misliti a da se pri tom nita ne zamilja?
Dobro je to si to upitao! Pa naravno, moe se misliti bez predstava! Miljenje nema ni najmanje
veze sa predstavama. Ono se ne ostvaruje u slikama, ve u pojmovima i formulama. Filozofija
poinje upravo tamo gde prestaju slike! Ba smo se o tome mi nekad tako esto prepirali kao mladii:
za tebe se svet sastojao od slika, za mene od pojmova. Ja sam ti uvek govorio da ti nisi podoban za
mislioca, a govorio sam ti i da to nije nedostatak, poto si u naknadu za to vladalac na podruju slika.
Pazi, objasniu ti to. Da ti onda nisi pobegao u svet, nego postao mislilac, mogao si da poini veliko
zlo. Naime, postao bi mistiar. Mistiari su, ukratko i pomalo grubo reeno, oni mislioci koji ne
mogu da se oslobode predstava, dakle uopte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez
stihova, slikari bez kiice, muziari bez tonova. Meu njima ima veoma darovitih i plemenitih
duhova, ali oni su svi bez izuzetka nesreni ljudi. I ti si mogao da postane takav. Umesto toga si,
bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde moe biti stvaralac i gospodar, mesto da
se kao mislilac zaglibi u onome to nije za tebe.
Bojim se, ree Zlatousti, da nikad neu uspeti da steknem neki pojam o tvom misaonom svetu,
u kome se misli bez predstava.
O, hoe, evo odmah e to uspeti. Sluaj: mislilac pokuava da sutinu sveta sazna i predstavi
logikom. On zna da su na razum i njegovo orue, logika, nesavreni instrumenti kao to i pametan
umetnik vrlo dobro zna da njegova kiica ili dleto nikad nee moi da savreno izraze blistavo bie
nekog anela ili svetitelja. Pa ipak, i jedan i drugi to pokuavaju, i mislilac i umetnik, svaki na svoj
nain. Oni niti mogu, niti smeju drukije. Jer, trudei se da se ostvari darovima koje je dobio od
prirode, ovek ini ono najvie to je kadar, ini ono to jedino ima smisla. Stoga sam ti ja ranije
tako esto govorio: ne pokuavaj da podraava mislioca ili asketu, nego budi svoj, trudi se da samog
sebe ostvari!
Tek donekle te razumem. Ali ta to zapravo znai: ostvariti sebe?
To je filozofski pojam, ne mogu to drukije izraziti. Za nas, uenike Aristotela i svetoga Tome,
najvii je pojam: savreno bie. Savreno bie je Bog. Sve drugo to postoji samo je polovino,
delimino, tek nastaje, meovito je, sastoji se od mogunosti. Bog, meutim, nije meovit, on je
jedan, on nema mogunosti, nego je potpuno i do kraja stvarnost. A mi smo prolazni, mi nastajemo,
mi smo mogunosti, za nas nema savrenstva, nema potpunoga bia. Onde pak, gde mi prelazimo od
potencije k delu, od mogunosti ka ostvarenju, onde uestvujemo u pravome biu, postajemo za jedan
stepen sliniji savrenom i boanskom. To znai: ostvariti se. Ti, svakako, iz sopstvenog iskustva
poznaje taj proces. Ti si umetnik, zar ne, i izradio si dosta kipova. Pa ako ti je neki takav kip zaista
poao za rukom, ako si sliku nekog oveka oistio od sluajnosti i sveo na istu formu onda si, kao
umetnik, ostvario taj ljudski lik.
Razumeo sam.
Ti me vidi, prijatelju Zlatousti, na jednom mestu i na jednoj dunosti koji mojoj prirodi donekle
olakavaju da se ostvari. Vidi me da ivim okruen zajednicom i tradicijom koje mi odgovaraju i
pomau. Manastir nije nebo, pun je nesavrenosti, ali pristojno voen manastirski ivot ipak
beskrajno vie podstie ljude moga soja no svetovni ivot. Neu govoriti o moralnoj strani, ali isto
miljenje, koje sam duan da upranjavam i da predajem, ve iz sasvim praktinih razloga zahteva
izvesnu zatienost od sveta. Meni je, dakle, ovde u naem domu bilo mnogo lake da se ostvarujem
no to je tebi bilo. A to si ti uprkos tome naao put i postao umetnik, tome se veoma divim. Jer tebi
je bilo neuporedivo tee.
Zlatousti porumene od zbunjenosti zbog pohvale, a i od radosti. Da bi skrenuo razgovor, on
prekide svog prijatelja: Najvei deo onoga to si mi hteo rei mogao sam da razumem. Ali jedno jo
nikako nee da mi ue u glavu: ono to ti naziva 'istim miljenjem, dakle tvoje takozvano miljenje
bez slika i operisanje reima pri kojima se nita ne moe zamisliti.
No, jedan primer ti to moe objasniti. Seti se samo matematike! Kakve predstave sadre
brojevi? Ili znakovi plus i minus? Kakve slike sadri neka jednaina? Nikakve! Kad reava neki
aritmetiki ili algebarski zadatak, u tome ti ne pomau nikakve predstave, nego u okviru nauenih
formi miljenja obavlja jedan formalan zadatak.
Tako je, Narcise. Ako mi napie neki niz brojeva i znakova, ja se bez ikakvih predstava mogu
probiti kroz njih, mogu pustiti da me vode plusevi i minusi, kvadrati, zagrade i tako dalje, i mogu
reiti zadatak. To jest mogao sam nekada, a sada ve odavno ne bih mogao. Ali ne polazi mi za
rukom da zamislim kako vrenje takvih formalnih zadataka ima neku drugu vrednost osim kao
misaono vebanje za ake. Nauiti raunanje sasvim je dobra stvar, bez sumnje. Ali smatrao bih da je
detinjstvo i besmisleno kad bi neki ovek itav svoj ivot proveo sedei nad takvim raunskim
zadacima i kad bi veito prekrivao hartiju nizovima brojeva. Vara se, Zlatousti. Vidi, ti
pretpostavlja da taj vredni raundija stalno reava nove kolske zadatke koje mu postavlja uitelj.
Ali on i sam sebi moe postavljati pitanja, ona mogu iskrsnuti u njemu kao slike koje su jae od
njega. Pre no to se ovek kao mislilac usudi da nane problem prostora, potrebno je da matematiki
izrauna i izmeri mnoge stvarne i mnoge fiktivne prostore."
Tako je, svakako. Ali problem prostora, kao ist problem miljenja, uistinu mi takoe ne izgleda
kao predmet na koji bi neki ovek trebalo da strai svoj rad i svoje godine. Re 'prostor nije za
mene nita, niti je vredna ijedne misli dokle god pri tom ne zamislim neki stvarni prostor, recimo
zvezdani prostor; posmatrati i meriti taj prostor, to mi, svakako, ne izgleda nedostojan zadatak.''
Osmehujui se, Narcis mu upade u re: Ti zapravo hoe da kae da nimalo ne dri do
miljenja, no samo do primene miljenja na praktian i vidljiv svet. Mogu ti odgovoriti: mi nimalo ne
oskudevamo u prilikama za primenu svoga miljenja, niti nam nedostaje volja za to. Mislilac Narcis
je, na primer, rezultate svoga miljenja stotinu puta primenjivao kako na svog prijatelja Zlatoustog
tako i na svakog svog kaluera, i ini to svakog asa. Ali kako bi mogao neto 'primeniti' ako to
prethodno nije nauio i uvebao? Pa i umetnik neprestano veba svoje oko i svoju matu, i mi
odajemo priznanje njegovom vebanju, pa makar dolo do izraza samo u malobrojnim istinskim
delima. Ti ne moe odbacivati miljenja kao takvo, a odobravali njegovu 'primenu'! Protivrenost je
jasna. Dakle, mimo me pusti da mislim, i sudi o mome miljenju po njegovim rezultatima, ba kao to
u i ja o tvom umetnitvu suditi na osnovu tvojih dela. Ti si sad nemiran i razdraen, zato to se
izmeu tebe i tvojih dela jo nalaze prepreke. Ukloni ih, potrai ili sam sagradi radionicu i prei na
stvaranje svojih dela! Mnoga pitanja e se pri tom reiti sama od sebe.
Zlatousti nije eleo nita bolje.
Naao je jednu prostoriju kraj dvorinih vratnica koja je stajala prazna, a bila je pogodna za
radionicu. Kod dunerina je poruio crtai sto i drugi pribor, koji mu je tano nacrtao. Sastavio je
spisak predmeta koje su manastirske kiridije imale postepeno da mu donesu iz najbliih gradova,
dugaak spisak. Kod dunerina i u umi je razgledao sve zalihe poseenog drveta, odabrao mnoge
komade za sebe i naredio da se jedan za drugim prenesu u travom obraslu batu iza njegove
radionice, gde ih je naslagao da se osue i svojim rukama sklepao nastrenicu nad njima. A imao je
mnogo posla i kod kovaa, ijeg je sina, jednog mladog sanjalicu, sasvim opinio i pridobio za sebe.
Sa njim bi sad po pola dana prestajao kraj vignja, kraj nakovnja, kraj kvasilice i kraj toila, i tu su
izraivali razne krive i prave rezbarske noeve, dleta, builice i renda, sve to mu je bilo potrebno za
obradu drveta. Kovaev sin Erih, mladi od svojih dvadeset godina, sprijateljio se sa Zlatoustim,
svuda je pomagao i bio obuzet vatrenim ueem i radoznalou. Zlatousti mu je obeao da e ga
uiti da svira na lauti, to je on silno eleo, a smee kod njega da oproba i rezbarenje. Ako se
Zlatousti u manastiru i kraj Narcisa katkad oseao veoma nekorisnim i potitenim, mogao se razgaliti
uz Eriha, koji ga je bojaljivo voleo i bezmerno potovao. Cesto ga je molio da mu pria o majstoru
Niklausu i o biskupskom gradu; Zlatousti je to ponekad rado inio, a onda bi se iznenada zaudio to,
evo sedi ovde i kao neki starac pria o putovanjima i delima iz prolosti, a ovamo tek zapravo treba
da zapone stvarni ivot.
Da se u poslednje vreme jako promenio i da je izgledao mnogo stariji no to je bio, to nije niko
mogao primetiti, jer oni ga dotle i nisu poznavali. Nevolje lutanja i nestalnog ivota bez sumnje su ga
ve i ranije ispijale; a zatim su ga kuna zaraza sa svojim silnim uasima, pa najzad i suanjstvo kod
grofa i ona grozna no u dvorskom podrumu, po tresli do dna due, i od toga je ostala ponekad
posledica: sede vlasi u plavoj bradi, tanune bore na licu, povremeno lo san i katkad na dnu srca
izvestan zamor, neka klonulost poude i radoznalosti, neko sivo mlako oseanje zadovoljenosti i
zasienosti. Dok je obavljao pripreme za svoj posao, dok je razgovarao sa Erihom, dok je poslovao
kod kovaa i dunerina, on bi se raskravio, ivnuo bi i podmladio se, svi su mu se divili i voleli ga,
ali u meuvremenu bi ne retko sedeo po pola sata, ili i po itave sate, umoran, osmehnut i sanjarski
zanesen, predan bezvoljnosti i ravnodunosti.
 Veoma znaajno je za njega bilo pitanje odakle da pone svoj posao. Prvo delo koje je
nameravao da ovde naini, i kojim je hteo da se odui za manastirsko gostoprimstvo, nije smelo biti
neto sluajno, neto to se tek tako postavi negde da izaziva radoznalost, nego je poput starih dela u
ovome domu trebalo potpuno da pripada zgradi i ivotu manastira i da postane jedan njegov deo.
Najradije bi napravio neki oltar ili propovedaonicu, ali ni za jedno ni za drugo nije bilo ni potrebe ni
mesta. Zato je pronaao neto drugo. U fratarskoj trpezariji nalazilo se jedno uzvieno udubljenje gde
je uvek za vreme obeda neki mlai brat itao itija. To udubljenje je bilo neukraeno. Zlatousti odlui
da pristup do nalonja i sam nalonj ukrasi drvenom oblogom, nalik na propovedaonicu, sa figurama od
kojih bi neke bile upola reljefne a neke se gotovo sasvim odvajale od podloge. On saopti taj plan
opatu, koji ga pohvali i usrdno odobri.
Sad, kada je rad konano mogao da pone napolju je leao sneg, a Boi bee ve proao
Zlatoustov ivot dobi drukiji izgled. Bio je kao iezao za manastir, niko ga vie nije viao, nije
vie po zavretku asova saekivao buljuk aka, nije vie vrljao po umi, nije etao hodnikom oko
unutranjeg dvorita. Obedovao je sad kod vodeniara a taj nije vie bio isti onaj koga je nekada
kao ak esto poseivao. U radionicu pak nije putao nikoga osim svoga pomonika Eriha; pa ni ovaj
ponekih dana nije ni rei uo od njega.
Za svoje prvo delo, uzvienje za itaa, nakon dugog razmiljanja skovao je sledei plan: jedan
njegov deo e prikazivati svet a drugi boansku re. Donji deo, stepenice to izrastaju iz snanog
hrastovog stabla i uvijaju se, trebalo je da pokazuje Boju tvorevinu, slike iz prirode i iz
jednostavnog ivota praotaca. Gornji deo, ograda, nosie kipove etiri jevanelista. Jednom
jevanelisti hteo je da da izgled pokojnog opata Danijela, drugome lik pokojnog oca Martina,
njegovog naslednika, a u kipu jevaneliste Luke hteo je da ovekovei svog majstora Niklausa.
Naiao je na velike tekoe, vee no to je pretpostavljao. One su mu zadavale brige, ali to su
bile slatke brige; ushieno i oajno se trudio oko tog dela kao oko neke nepristupane ene, ogoreno
i neno se borio s njim, kao to se peca bori sa nekom velikom tukom, svaki otpor ga je prouavao
i otrio mu oseanja. Zaboravio je sve ostalo, manastir, bezmalo i Narcisa. Ovaj ga je posetio
nekoliko puta, ali nije video nita osim crtea.
No zato ga je jednog dana Zlatousti iznenadio molbom da saslua njegovu ispovest.
Nisam se dosad mogao prelomiti da to uinim", priznao je, izgledao sam sebi odvie siuan,
oseao sam da sam se ve dovoljno poniavao pred tobom. Sad se, meutim, oseam bolje, sad imam
svoj posao i nisam vie niko i nita. A poto ve ivim s vama u manastiru, eleo bih da se potinim
pravilima."
Oseao je da je sad dorastao tome i nije hteo vie da eka. A zahvaljujui zamiljenosti koja ga
je obuzela prvih nedelja, predavanju ponovnom vienju i uspomenama iz mladosti, a i prianju, zata
ga je Erih stalno molio, njegov osvrt na raniji ivot stekao je izvesnu sreenost i jasnou.
Narcis ga je bez ikakvih ceremonija primio na ispovest. Trajala je blizu dva sata. Nepominog
lica, opat je sluao o pustolovinama, patnjama i grehovima svoga prijatelja, postavljao poneko
pitanje i nije prekidao njegove odgovore, a ravnoduno je sasluao i onaj deo ispovesti u kome je
Zlatousti priznao gubljenje svoje vere u Boju pravednost i dobrotu. Bio je duboko dirnut mnogim
ispovedaevim priznanjima, video je koliko je ovaj bio potresan i obuziman strahom i koliko se blizu
propasti ponekad nalazio. A potom bi se opet nasmeio i bio ganut to mu je prijatelj ostao nevino
detinjast, jer ovaj se brinuo i kajao zbog bezbonih misli koje su u poreenju sa njegovim sopstvenim
sumnjama i misaonim bezdanima bile bezazlene.
 Na Zlatoustovo uenje, ak i razoaranje, ispovednik nije odve ozbiljno uzimao njegove
stvarne grehove, ali ga je opomenuo i bez potede kaznio zbog njegovog zanemarivanja molitava,
ispovedanja i priea. Za pokoru mu je naloio da etiri nedelje pre prieivanja ivi umereno i
nevino, da svake zore saslua prvo jutrenje i da svako vee oita tri oenaa i jedan hvalospev
Mariji.
Zatim mu je rekao: Opominjem te da ne shvati olako ovu pokoru. Ne znam da li se jo dobro
sea teksta slube Boje. Treba da ga prati re po re i da se preda njegovom smislu. Oena i
nekoliko hvalospeva u ja lino jo danas oitati s tobom i dau ti uputstva na koje rei i znaajna
mesta treba naroito da obrati panju. Svete rei ne treba da govori i da slua onako kako se
govore i sluaju ljudske rei. Kad god uhvati sebe da samo nie rei, a to e se deavati ee no
to misli, ti se seti ovoga asa i moje opomene, poni s poetka i rei kazuj i unosi ih u srce onako
kako cu ti pokazati.
Bilo da je posredi bio lep sluaj ili da je opatovo poznavanje dua bilo toliko duboko, tek ova
ispovest i pokora donee Zlatoustom jedno vreme utoljenosti i mira koje ga je ispunjavalo dubokom
sreom. Usred rada bogatog napetostima, brigama i zadovoljstvima, on je svako jutro i vee oseao
da mu lake ali savesno obavljene duhovne vebe donose spas od dnevnih uzbuenja i da itavo
njegovo bie prikljuuju jednom viem poretku koji ga otre iz opasne usamljenosti stvaraoca i uvodi
ga u Boje carstvo poput deteta. Ako je borbu za svoje delo morao voditi iskljuivo kao usamljenik i
posvetiti mu svu strast svojih ula i svoje due, as molitve ga je ipak neprestano vraao nevinosti.
Dok se za vreme rada esto puio od besa i nestrpljenja ili se ushiivao do sladostraa, u pobone
vebe je ronio kao u neku duboku hladnu vodu, koja je spirala sa njega kako oholost oduevljenja
tako i oholost oajanja.
To mu nije uvek polazilo za rukom. Ponekad uvee posle grozniavih asova rada nije mogao da
se smiri i pribere, nekoliko puta je zaboravio da vri vebe, a poee ga je, dok se trudio da se
usredsredi, ometala i muila pomisao da je itanje molitava na kraju krajeva detinjasto patanje oko
jednog boga koji uopte ne postoji ili mu bar ne moe pomoi. Potuio se zbog toga svome prijatelju.
Produi", ree Narcis, obeao si i ne treba to da prekri. Nije tvoje da razmilja da li Bog
uje tvoju molitvu ili da li bog kakvog ga ti zamilja uopte postoji. Nije tvoje ni da razmilja da li
su tvoja nastojanja detinjasta. U poreenju sa onim kome se obraaju nae molitve sve nae
delanje je detinjasto. Nipoto ne bi trebalo da se za vreme vebanja bavi ovim budalastim mislima
koje prilie maloj deci. Treba da govori svoj oena i svoju himnu Mariji i treba da se udubi u
njihove rei i da se prome njima, isto onako kao to, recimo, ni prilikom pevanja ili sviranja na
lauti ne juri za nekakvim mudrim mislima niti umuje, nego se trudi da to istije i savrenije
izvede jedan ton za drugim, jedan treptaj ice za drugim. Dok peva, ovek ne razmilja o tome da li
je pevanje korisno ili nije, nego peva. Isto tako i ti treba da se moli.
I on opet postade kadar da se moli. Opet se njegovo napregnuto i poudno Ja gasilo natkriljeno
bezmernim poretkom, opet su dostojanstvene rei proletale preko njega i kroz njega kao zvezde.
Sa velikim zadovoljstvom je opat video da Zlatousti, po isteku vremena odreenog za pokoru i
posle uzimanja priea, i dalje obavlja svakodnevne vebe, nedeljama i mesecima.
Za to vreme je njegovo delo napredovalo. Iz debelog stuba oko koga su se uvijale stepenice
rastao je i navirao itav jedan mali svet oblija, biljaka, ivotinja i ljudi, a u njegovoj sredini otac
Noje izmeu vinova lia i groa; liilo je to na neku slikovnicu, na hvalospev svemu sazdanome i
njegovoj lepoti, stvoren u slobodnoj igri, ali voen potajnim poretkom i zakonom. Tokom svih tih
meseci delo nije video niko izuzev Eriha, kome je pri tom bilo dozvoljeno da posluuje i koji se sada
bavio jednom jedinom milju: da postane umetnik. Izvesnih dana ni on nije smeo ui u radionicu.
Drugih pak dana Zlatousti se bavio njim, pouavao ga i putao da togod pokua, radujui se tome to
ima vernika. Kad zavri delo, i ako mu ono sreno ispadne za rukom, nameravao je da zamoli
njegovog oca da ga pusti, pa da ga on vaspitava kao stalnog pomonika. Na kipovima jevanelista
radio je u svoje najbolje dane, kad bi sve bilo u skladu i kad ga nikakve sumnje ne bi senile.
Najbolje mu je, inilo mu se, polazila za rukom figura kojoj je dao crte opata Danijela; mnogo ju je
voleo, s njenog lica su zraile nevinost i dobrota. Kipom majstora Niklausa bio je manje zadovoljan,
iako se Erih najvie divio ba ovome. Ova prilika je pokazivala duevni razdor i tugu, izgledala je
puna uzvienih stvaralakih planova, a u isti mah puna oajnike svesti o nitavnosti stvaralatva,
puna tuge za izgubljenim jedinstvom i nevinou.
Kad je zavrio opata Danijela, naredio je Erihu da poisti radionicu. Ostale delove duboreza
zastro je aravima i samo ovu jednu figuru izloio svetlosti. Onda je otiao Narcisu, pa je, poto je
ovaj bio zauzet, strpljivo saekao do sutradan. A tad je, oko podne, uveo prijatelja u svoju radionicu
i doveo ga pred kip.
Narcis je stajao i gledao. Stajao je i nije urio, sa naunikom panjom i briljivou posmatrao
je priliku u drvetu. Zlatousti je stajao iza njega, utei, i trudio se da ukroti buru u svom srcu. Oh",
mislio je, ako sad jedan od nas dvojice ne bude dorastao ovom trenutku, bie loe. Ako moje delo
nije dovoljno dobro ili ako on ne bude mogao da ga razume, onda je sav moj ovdanji rad izgubio
svoju vrednost. Ipak je trebalo da jo priekam.
Minuti su mu liili na sate, spominjao se onog asa kad je majstor Niklaus drao u rukama njegov
prvi crte, od napetosti je stiskao ukrtene ake, vlane od znoja.
Narcis se okrete prema njemu, i on se odmah oseti izbavljen. Video je kako na prijateljevom
uzanom licu neto cveta, neto to na njemu nije cvetalo jo od deakih godina: osmeh, gotovo
snebivljiv osmeh na tom licu punom duha i volje, osmeh ljubavi i predanosti, video je neko
svetlucanje kao da su usamljenost i gordost ovog lica za trenutak probijene, pa iz njega ne prosijava
nita drugo doli srce puno ljubavi.
Zlatousti, ree Narcis sasvim tiho, ak i sada odmeravajui rei, ti svakako ne oekuje od
mene da ja najednom postanem znalac umetnosti. Ja to nisam, ti to zna. O tvojoj umetnosti ne mogu ti
rei nita to tebi ne bi izgledalo smeno. Ali dopusti mi da ti jedno kaem: na prvi pogled sam u
ovom jevanelisti poznao naeg opata Danijela, i ne samo njega nego i sve to smo mi onda videli u
njemu: dostojanstvo, dobrotu, jednostavnost. Kao to je pokojni otac Danijel stajao pred naim
mladalakim strahopotovanjem, tako, evo, opet stoji preda mnom, a s njim sve to nam je onda bilo
sveto i zbog ega nam je ono doba nezaboravno. Bogato si me obdario ovim to sam video, prijatelju
moj, i ne samo to si mi opet poklonio naega opata Danijela, nego si i sam, i to prvi put, potpuno
otvorio duu preda mnom. Sada znam ko si. Nemoj da vie govorimo o tome, oseam da ne smem. O,
Zlatousti, kakav smo trenutak doekali!
U velikoj odaji zavlada tiina. Zlatousti primeti kako njegovom prijatelju podrhtava srce od
uzbuenja. Pa mu od zbunjenosti ponestade daha.
Da, rekao je kratko, radujem se zbog toga. Ali sad e biti vreme da poe na ruak.
 XIX

Dve godine je Zlatousti radio na ovom delu, a poev od druge godine sasvim mu dodelie Eriha
kao uenika. U rezbariju na stepenicama uneo je itav jedan mali raj, sa uivanjem je oblikovao jedan
ljupki divlji predeo, pun drvea, lia i korova, s pticama u granju, dok su se svud redom
pojavljivala ivotinjska tela i glave. Usred te pradrevne gradine to je mimo bujala prikazao je
nekoliko prizora iz ivota starozavetnih patrijarha. Ovaj vredni ivot retko je neto prekidalo. Retko
bi naiao neki dan kad mu ne bi bilo mogue da radi, kad bi mu nemir ili zasienost ogadili delo. Tad
bi naloio ueniku ta e raditi, pa pohitao u okolinu, peke ili na konju, u umi se nadisao
opominjueg mirisa slobode i lutalakog ivota, s vremena na vreme posetio bi neku seljaku ker,
odlazio i u lov, i satima leao sred zelenila, zurei u iroke svodove umskih kroanja i u bujni gusti
paprati i utilovki. Nikada nije bio odsutan due od jednog ili dva dana. Potom bi sa novom strau
pristupao poslu, s nasladom je dubao biljke to divlje ikaju, oprezno i neno bi iz drveta izdvajao
ljudske glave, snanim potezima bi srezao neka usta, neko oko, neku talasastu bradu. Osim Eriha,
samo je Narcis poznavao njegovo delo; on je esto dolazio, i radionica mu je ponekad bila najmilija
prostorija u manastiru. Posmatrao je sa radou i uenjem. To se sad rascvetava ono to je njegov
prijatelj nosio u svom nemirnom. prkosnom i detinjskom srcu, tu je to raslo i razvijalo se u cvet, u
tvorevinu, u itav jedan mali nabujali svet: moda puka igra, ali zaelo ne loije od igre sa logikom,
gramatikom i teologijom.
Jednom je zamiljeno rekao: Mnogo uim od tebe, Zlatousti. Poinjem da razumevam ta je
umetnost. Ranije mi se inilo da se ona ne moe uzeti sasvim ozbiljno kad se uporedi sa miljenjem i
naukom. Mislio sam otprilike ovako: poto je ovek podozriva smesa duha i materije, poto mu duh
otvara saznanje venoga, dok ga materija vue dole i vezuje za ono to je prolazno, to on treba da
stremi od ula ka duhovnome, kako bi uzvisio svoj ivot i dao mu smisao. Tvrdio sam dodue, iz
navike, da cenim umetnost, ali u stvari sam bio ohol i gledao na nju s visine. Tek sada vidim koliko
ima puteva do saznanja i da put duha nije jedini a moda ni najbolji. To je moj put, svakako; ja u
ostati na njemu. Ali vidim kako ti na suprotnom putu, na putu kroz ula, toliko duboko poima tajnu
postojanja i izraava je mnogo ivlje no to je to kadra veina mislilaca.
Shvata li sada, ree Zlatousti, da ja ne mogu razumeti ta moe biti miljenje bez predstava?
Odavno sam to shvatio. Nae miljenje je stalno apstrahovanje, odvraanje pogleda od ulnosti,
pokuaj sazdavanja jednog isto duhovnog sveta. A ti privija srcu upravo ono najnepostojanije i
najsmrtnije i otkriva smisao sveta upravo u prolaznome. Ti ne sklanja pogled od toga, ti mu se
daje, i zahvaljujui tvom predavanju, ono se uzdie do najviega, do znamenja venosti. Mi mislioci
gledamo da se pribliimo Bogu na taj nain to odvajamo svet od njega. Ti mu se pribliava time to
voli i jo jednom stvara njegovu tvorevinu. I jedno i drugo je ljudskih ruku delo i nedovoljno je, ali
umetnost je nevinija.
Ne znam, Narcise. Ali izii na kraj sa ivotom, odbraniti se od oajanja, to vama misliocima i
teolozima, izgleda, ipak bolje polazi za rukom. Ja ti ve odavno vie ne zavidim zbog tvoje nauke,
prijatelju, ali ti zavidim zbog tvog spokojstva, zbog tvoje ravnodunosti, zbog tvog mira.
Ne bi trebalo da mi zavidi, Zlatousti. Mir, kakav ti zamilja, ne postoji. Ima mira, svakako, ali
ne onog koji stalno u nama boravi i ne naputa nas vie. Postoji samo jedan mir, koji se stie stalno
iznova u neprekidnoj borbi i koji se iz dana u dan ponovo mora izvojtiti. Ti me ne vidi kako
vojujem, ti ne zna ni za moje borbe prilikom studiranja, niti zna za moje borbe u eliji za molitvu.
Dobro je to ne zna za njih. Ti vidi jedino da sam ja manje podloan udima od tebe, i to smatra
mirom. Ali to je borba, to je borba i rtvovanje kao i svaki valjani ivot, kao i tvoj."
Neemo se prepirati oko toga. Ni ti ne vidi sve moje borbe. I ne znam da li moe razumeti
kako je meni na srcu kad pomislim da e ovo delo ovde uskoro biti gotovo. Onda e ga odneti i
postaviti negde, i rei e mi nekoliko pohvala, i onda u se vratiti u golu praznu radionicu, raaloen
svim onim to mi u mom delu nije polo za rukom i to vi ostali uopte ne moete videti, i dua e mi
biti prazna i poharana kao i radionica.
Moda je tako, ree Narcis, i ni ti ni ja u tome ne moemo potpuno razumeti jedan drugoga.
Ali svim ljudima dobre volje zajedniko je ovo: da se na kraju stidimo svojih dela, da neprestano
moramo poinjati iznova, da se rtva mora vazda nanovo prinositi.
Posle nekoliko nedelja Zlatoustovo veliko delo bee zavreno i postavljeno. Ponovilo se ono to
je ve odavno doiveo: njegovo delo postalo je vlasnitvo drugih, razgledali su ga, ocenjivali,
hvalili, slavili su Zlatoustog i ukazivali mu poast; ali njegovo srce i njegova radionica zjapili su
prazni, i on nije vie znao da li je delo bilo vredno rtve. Na dan otkrivanja kalueri su ga pozvali za
svoju trpezu i priredili mu gozbu, zalivenu najstarijim manastirskim vinom; Zlatousti je gutao ukusnu
ribu i divlja, a jae od starog vina zagrejali su ga uee i radost sa kojima je Narcis pozdravio
njegovo delo i priznanje koje su mu odavali.
Za jedno novo delo, koje je opat eleo i naruio, nacrt je ve bio gotov; bio je to oltar za
Marijinu kapelu u Nojcelu, koja je pripadala manastiru i u kojoj je jedan fratar iz Marijabrona
inodejstvovao kao svetenik. Za ovaj oltar Zlatousti je hteo da naini kip Marije, a u njemu je eleo
da ovekovei jedan od nezaboravnih likova iz svoje mladosti, lepu bojaljivu vitezovu ker Lidiju.
Ova mu porudbina inae nije bila naroito vana, ali mu se inila pogodnom da Erih na njoj izvede
svoj kalfenski rad. Ako se Erih pokae kako treba, on e u njemu zauvek dobiti dobrog saradnika koji
e moi da ga zameni i da ga oslobodi za one radove koji su mu jedino jo leali na srcu. Sada je sa
Erihom birao drvo za oltar i davao mu da ga pripremi za obradu. Cesto ga je Zlatousti ostavljao
samog, jer je ponovo poeo da luta i da dugo eta po umama; jednom prilikom, poto se nekoliko
dana nije vraao, Erih to javi opatu, pa se i opat malo uplai da Zlatousti nije zauvek otiao. On se
meutim vratio, nedelju dana je radio na kipu Lidije, pa je opet poeo da tumara.
Muile su ga brige; otkako je zavrio onaj veliki posao, ivot mu je proticao neuredno, proputao
je jutarnju misu, bio je duboko nemiran i nezadovoljan. Sada je mnogo mislio na majstora Niklausa,
mislio je da li e uskoro i on sam postati onakav kakav je bio Niklaus, vredan i estit i vian zanatu,
ali ni slobodan ni mlad. Nedavno ga je jedan mali doivljaj naterao da se zamisli. Prilikom svog
tumaranja naiao je na neku mladu seljaku devojku, Francisku po imenu, koja mu se mnogo svidela,
te se potrudio da je oara, primenjujui sve svoje nekadanje udvarake vetine. Devojka je rado
sluala njegovo askanje, blaeno se smejala njegovim dosetkama, ali njegovo udvaranje je odbijala,
i on prvi put oseti da izgleda star u oima jedne mlade ene. Nije vie iao k njoj, ali to nije
zaboravio. Franciska je bila u pravu, on je postao drukiji, oseao je to i sam, i to ne zbog nekoliko
pre vremena osedelih vlasi, ni zbog nekoliko bora oko oiju, nego vie zbog neeg u biu, u
nastrojenju; nalazio je da je star, nalazio je da je postao stravino slian majstoru Niklausu.
Neraspoloeno je posmatrao sebe sama i slegao ramenima nad sobom; postao je lien slobode,
ustalio se, nije vie bio ni orao ni zec, postao je domaa ivotinja. Dok je vrljao izvan manastira,
traio je miris prolosti, uspomenu na svoje nekadanje lutanje, i to vie kao novo putovanje i novu
slobodu, traio je to enjivo i nepoverljivo kao to kakav pas trai neki trag koji je nanjuio pa
izgubio. A kad bi dan ili dva proveo napolju, kad bi se malo naskitao i nasvetkovao, neto ga je opet
neodoljivo vuklo natrag, uznemirila bi mu se savest, oseao je da ga radionica oekuje, oseao se
odgovornim za zapoeti oltar, za pripremljeno drvo, za pomonika Eriha. Nije vie bio slobodan,
nije vie bio mlad. vrsto je odluio: im zavri kip Lidije-Marije, krenue na put i jo jednom e
pokuati da ivi lutalakim ivotom. Nije dobro ovako dugo iveti u manastiru i meu samim
mukarcima. Za kaluere je to moda dobro, ali ne i za njega. Sa mukarcima se moe lepo i pametno
razgovarati, i oni imaju razumevanja za rad umetnika, ali sve ostalo, eretanje, milovanje, igranje,
ljubav, uivanje lieno misli sve to ne uspeva meu mukarcima, za to su potrebne ene i
putovanje i tumaranje i neprestano nove slike. Ovde je sve oko njega pomalo suro i ozbiljno, pomalo
nezgrapno i muevno, i to ga je zarazilo, uvuklo mu se u krv.
Pomisao na putovanje mu je donosila utehu; vredno je prianjao na posao, da bi se to pre
oslobodio. I dok se iz drveta postepeno pomaljala Lidijina prilika, dok je uobliavao stroge nabore
na haljini koji su joj se sputali sa plemenitih kolena, obuzimala ga je duboka i bolna radost, setna
zaljubljenost u kip, u lepu, bojaljivu devojaku priliku, u uspomenu na ondanje dane, na njegovu
prvu ljubav, na njegova prva putovanja, na njegovu mladost. Pobono je radio na nenom kipu,
oseao je da je taj kip istovetan sa svim to je najbolje u njegovoj dui, sa njegovom mladou, sa
njegovim najnenijim uspomenama. Bila je prava srea vajati njen povijeni vrat, njene ljubazno-tune
usne, njene otmene ruke, dugake prste, lepo zasvoene nokte. Kad god je mogao, i Erih je posmatrao
kip, sa divljenjem i sa ljubavlju punom strahopotovanja.
Kad ga je gotovo zavrio, pokazao ga je opatu. Narcis ree: Ovo je tvoje najlepe delo, dragi
moj, mi u elom manastiru nemamo nita tome ravno. Moram ti priznati da sam se ovih poslednjih
meseci nekoliko puta brinuo za tebe. Video sam da si nemiran i da pati, a kad bi se izgubio i
odsustvovao due od jednog dana, ja sam ponekad brino mislio: moda se on nee vratiti. A evo,
sad si nainio ovaj prekrasni kip! Radujem se zbog tebe i ponosim se tobom!"
Da", ree Zlatousti, kip je ispao sasvim lepo. Ali sad me uj, Narcise! Da ovaj kip ispadne
lepo, bila je potrebna itava moja mladost, moje putovanje, moja zaljubljenost, moje udvaranje
tolikim enama. To je kladenac iz koga sam ja zahvatao. Kladenac e se ubrzo iscrpsti, oseam da mi
se srce sui. Zavriu ovu Mariju, a onda u uzeti due odsustvo, ne znam za koje vreme, pa u opet
potraiti svoju mladost i sve ono to mi je nekada bilo tako drago. Moe li to shvatiti? No, lepo.
Ti zna, ja sam bio tvoj gost, i nikada nisam traio platu za svoj rad ovde ..
Ja sam ti je esto nudio, primeti Narcis.
Jesi, i sada u je prihvatiti. Poruiu novo odelo, a kad bude saiveno, zamoliu te za konja i za
nekoliko talira, i onda u odjahati u svet. Nemoj nita rei, Narcise, i ne alosti se. Nije to zbog toga
to mi se ovde ne bi vie svialo; jer nigde mi ne bi moglo biti tako dobro kao ovde. Drugo je
posredi. Hoe li mi usliiti elju?
Nisu vie mnogo priali o tome. Zlatousti je naruio jednostavnu konjaniku odoru i izme, i, dok
se leto pribliavalo, zavravao kip Marije, i to tako kao da mu je to poslenje delo; obazrivo i s puno
ljubavi davao je krajnje, savreno uoblienje rukama, licu, kosi. Cak se moglo initi da on
odugovlai sa polaskom, da mu je milo to ga ovi poslednji neni radovi na kipu neprestano pomalo
zadravaju. Prolazio je dan za danom, a on je i dalje ureivao ovo i ono. Iako je Narcisu teko padao
predstojei rastanak, on se ponekad pomalo smekao Zlatoustovoj zaljubljenosti i tome to nije kadar
da se odvoji od kipa Marije.
No onda ga Zlatousti ipak iznenadi jednog dana, neoekivano doavi da se oprosti. Odluio se
preko noi. U novom odelu, sa novom kapom na glavi, doao je Narcisu da se pozdravi s njim.
Maloas se ve ispovedio i primio priee. Sada je doao da kae zbogom i da dobije blagoslov za
put. Obojici je rastanak padao teko, a Zlatousti se pravio vri i ravnoduniji no to je bio u dui.
Hou li te videti opet? upita Narcis.
Oh, dabome, ako mi tvoja krasna raga ne slomi vrat, svakako e me opet videti. Pa inae ne bi
imao nikoga ko bi te nazivao Narcisom i zadavao ti brige. Vratiu se, dajem ti re. Ne zaboravi da
obraa panju na Eriha. I da mi niko nije dirao kip! On e ostati u mojoj sobi, kao to sam rekao, i
ne sme davati klju iz ruke. Raduje li se putovanju?
Zlatousti zatrepta oima.
Pa, radovao sam se, drukije na moe ni biti. Ali evo, sad kad treba da krenem, to mi ipak
izgleda manje veselo no to bi se pomislilo. Smejae mi se, ali nimalo lako se ne rastajem, i ta
privrenost mi se ne svia. To mu je kao neka bolest, mladi i zdravi ljudi ne znaju za to. I majstor
Niklaus je bio takav. Ah, dosta je bilo brbljanja o glupostima! Blagoslovi me, dragi moj, pa da
otputujem.
I odjaha.
Narcis se u mislima mnogo bavio svojim prijateljem, brinuo se za njega i eznuo za njim. Da li e
mu se zbilja vratiti, odleprala ptica, dragi vetropir? Sad taj udesni i dragi ovek opet ide svojom
zamrenom putanjom nad kojom nema vlasti, sad opet poudno i radoznalo krstari svetom, voen
svojim snanim mutnim nagonima, plahovit i nezasit, kao veliko dete. Bog neka ga uva, neka se vrati
iv i zdrav. Sada e opet leprati tamo-amo, kao leptir, sad e ponovo greiti, zavoditi ene, podavati
se svojim prohtevima, moda e se opet uplesti u neko ubistvo, dospeti u opasnost i u zatvor, i tako
izgubiti ivot. Koliko briga zadaje drugima taj plavi deak, koji se tui da stari, a gleda takvim
detinjim oima! Kako li zbog njega ovek mora strepeti! A ipak se Narcis od sveg srca radovao zbog
njega. Njemu se u sutini veoma svialo to se to tvrdoglavo dete tako teko moglo ukrotiti, to ga
hvataju takve udi, to je opet krenuo na put i to e se istutnjiti.
Svakog dana su se, u razne asove, opatove misli vraale njegovom prijatelju, sa ljubavlju i
enjom, zahvalno i brino, a ponekad i sa sumnjama i samoprekorima. Da nije moda trebalo da
svome prijatelju malo vie otkrije koliko ga voli, koliko malo eli da on bude drukiji, koliko su ga
on i njegova umetnost obogatili? Malo mu je ispriao o svemu tome, moda suvie malo ko zna da
li ne bi bio kadar da ga zadri?
Ali nije njega Zlatousti samo obogatio. On ga je i osiromaio, osiromaio i oslabio, i zaelo je
dobro to Narcis to nije pokazao svome prijatelju. Svet u kome je Narcis iveo i gde mu je bio
zaviaj, njegov svet, njegov manastirski ivot, njegovu dunost, njegovu uenost, njegovu lepo
rasporeenu misaonu tvorevinu sve mu je to prijatelj esto snano potresao i stavljao pod pitanje.
Nema sumnje: kad se pogleda iz manastirskog ugla, sa strane razuma i morala, njegov sopstveni ivot
je bolji, ispravniji je, ustaljeniji, sreeniji i uzorniji, to je ivot poretka i stroge slube, trajno
rtvovanje, neprestana tenja za jasnoom i pravinou, on je mnogo istiji i bolji od ivota ovakvog
umetnika, lutalice i zavodnika ena. Ali kad se pogleda odozgo, kad se pogleda sa Boje strane da
li je onda poredak i zapt jednog primernog ivota, odricanje od sveta i ulne sree, dranje po strani
od prljavtine i krvi, povuenost u filozofiju i pobonost, da li je onda sve to zaista bolje od
Zlatoustovog ivota? Da li je ovek doista stvoren za to da izuava Aristotela i Tomu Akvinskog, da
zna grki, da umrtvljuje ula i da bei iz sveta? Zar mu Bog, kad ga je stvorio, nije dao ula i nagone,
krvave tmine, sposobnost da grei, da uiva, da oajava? Oko tih pitanja kruile su opatove misli kad
bi se bavile njegovim prijateljem.
Da, i moda nije samo bezazlenije i ljudskije voditi ivot kao Zlatousti, ve je, na kraju, bez
sumnje i hrabrije i velianstveni je prepustiti se jezivoj bujici i darmaru, initi grehove i uzimati na
sebe njihove gorke posledice, negoli postrance od sveta, opranih ruku, voditi ist ivot, podii lep vrt
misli, pun sklada, i bezgreno etati meu njegovim dobro uvanim lejama. Moda je tee, hrabrije i
plemenitije pocepanih cipela peaiti kroz ume i po drumovima, podnositi sunce i kiu, glad i
nevolje, igrati se ulnim radostima i plaati za njih patnjom.
U svakom sluaju, Zlatousti mu je pokazao da ovek namenjen uzvienim stvarima moe veoma
duboko zaroniti u krvavu, pijanu ivotnu pometnju, i da se moe zaprljati silnom prainom i krvlju, a
da ipak ne postane siuan i prost i da ne zatre u sebi ono to je boansko, da moe bluditi kroz
duboke tmine, a da u svetilitu njegove due ne utmu boanska svetlost i tvoraka snaga. Duboko je
Narcis zagledao u pometen ivot svoga prijatelja, a ni njegova ljubav niti potovanje prema njemu
nisu se umanjili. O, ne; a otkada je video kako se iz Zlatoustovih umrljanih ruku pomaljaju ove
udesne, smireno-ive, unutarnjim oblikom i poretkom ozarene tvorevine, ovi prisni likovi koji zrae
duom, ovo nevino bilje i cvee, ove ruke to preklinju ili blagosloveno poivaju u krilu, svi ovi
smeli i blagi, gordi ili sveti pokreti otada je dobro znao da u tom nestalnom zavodnikom srcu
boravi preobilje svetlosti i Boje milosti.
Njemu je bilo lako da prilikom razgovora sa prijateljem izgleda nadmoan, da njegovoj
strastvenosti suprotstavi svoju uzdranost i misaonu sreenost. Ali zar svaki siuan potez neke
Zlatoustove figure, svako oko, svaka usta, svaka raljika i bora na haljini ne znae mnogo vie, zar
nisu stvarniji, ivotniji i nezamenljiviji od svega to bi mogao stvoriti neki mislilac? Zar ovaj
umetnik, ije je srce tako puno protivreja i patnje, nije nebrojenim ljudima, sadanjim i buduim,
ustrojio znamenja njihove patnje i njihovog stremljenja, oblija kojima se mogu obratiti pobonost i
strahopotovanje, strepnja i enja bezbrojnih ljudi, ne bi li u njima nali utehe, potvrde i
okrepljenja?
Nasmeen i tuan, Narcis se seao svih onih prilika, poev od rane mladosti, u kojima je vodio i
pouavao svog prijatelja. Ovaj je to primao sa zahvalnou, neprestano je priznavao njegovu
nadmonost i vodstvo. A zatim je, najtee to moe biti, pokazao dela roena iz oluja i patnji svog
obilato ibanog ivota: ne rei, ne pouke, ne objanjenja, ne opomene nego pravi, uzvieni ivot.
Kako je u poreenju s tim on sam siromaan sa svojim znanjem, svojim strogim manastirskim
vaspitanjem, svojom dijalektikom!
To su bila pitanja oko kojih su kruile njegove misli. Kao to se on nekada, pre mnogo godina,
potresajui i opominjui upleo u Zlatoustovu mladost i postavio njegov ivot u nov prostor, tako je
njegov prijatelj, otkako se vratio, sad naterao njega da se zamisli, potresao ga, primorao da pone da
sumnja i da ispituje sebe. Bio mu je ravnopravan; to god mu je Narcis poklonio, to je viestruko
primio kao uzdarje.
Prijatelj mu je svojim odlaskom dao vremena da se posveti razmiljanju. Nedelje su prolazile,
kesten je odavno precvetao, mleasto, svetlozeleno bukvino lie odavno je potamnelo, ovrslo i
ohrapavilo, rode su na kuli iznad kapije odavno izlegle mlade i poele ih uiti letenju. to se
Zlatousti due zadravao, to je Narcis vie uviao ta je on znaio za njega. On je u manastiru imao
nekoliko uenih fratara, jednog znalca Platona, jednog odlinog gramatiara, jednog ili dvojicu
suptilnih teologa. Imao je meu monasima nekoliko vernih, estitih dua, koje su se ozbiljno trudile.
Ali nije imao nijednog ravnog sebi, nijednog s kojim bi se ozbiljno mogao meriti. Tu
nenadoknadivost pruao mu je samo Zlatousti. Teko mu je padalo da se opet toga lii. Sa enjom je
mislio na dalekog prijatelja.
esto je odlazio do radionice, sokolio pomonika Eriha, koji je nastavio rad na oltaru i veoma
eznuo da se njegov majstor vrati. Ponekad bi opat otkljuao Zlatoustov sobiak, gde se nalazila
Marija, paljivo skinuo platno sa kipa i zadrao se pred njim. On nije nita znao o njegovom poreklu,
Zlatousti mu nikad nije ispriao dogaaj sa Lidijom. Ali on je sve osetio, video je da je ta devojaka
prilika dugo ivela u srcu njegovog prijatelja. Moda ju je zaveo, moda prevario i napustio. Ali
poneo ju je sa sobom i sauvao u svojoj dui, vernije od najboljeg mua, i najzad je, moda poto je
mnogo godina nije video, stvorio ovaj lepi i dirljivi kip devojke, i u njeno lice, njen stav, njene ruke
uneo svu nenost, divljenje i enju zaljubljenog oveka. I u likovima na trpezarijskom nalonju
proitao je pokoju stvar iz povesti svog prijatelja. Bila je to povest skitnice, nagonskog,
bezaviajnog i nervnog oveka, ali sve to je ovde od toga ostalo bilo je dobro i verno, bilo je
prepuno ive ljubavi. Kako je tajanstven ovaj ivot, kako su mutno i divlje tekle njegove bujice, a
kako je plemenit i jasan njegov plod koji se tu nalazi!
Narcis se borio. Zagospodario je time, nije izneverio svoju stazu, nije u svom strogom sluenju
nita zanemarivao. Ali patio je zbog tog gubitka i patio je od saznanja koliko je njegovo srce, koje bi
trebalo da pripada samo njegovoj dunosti i Bogu, privreno ovom prijatelju.
 XX

Leto je prolazilo, bulke i razliak, kukolj i lepa kata povenue i nestadoe, abe u ribnjaku
zautae, a rode stadoe leteti visoko i spremati se za rastanak. I tada se Zlatousti opet pojavi!
Stigao je jednog popodneva, po tihoj kii, i nije ulazio u manastir, nego se pravo sa kapije uputio
svojoj radionici. Doao je bio peke, bez konja.
Erih se uplai kad ga vide da ulazi. Poznao ga je, dodue, na prvi pogled, i srce mu je zakucalo u
pozdrav, a ipak taj ovek to se vratio kao da je postao sasvim drukiji: neki laan Zlatousti, stariji
za mnogo godina, sa napola ugaslim, pranjavim, sivim licem, upalih crta, bolesnih, patnikih crta, ali
u kojima se ipak nije itao bol, ve pre neki osmeh, dobroudan, davnanji, strpljivi osmeh. Iao je s
naporom, vukao se, i izgledao je bolestan i veoma umoran.
udno je ovaj promenjeni, strani Zlatousti pogledao u oi svome mladom pomoniku. Nije
pridavao vanosti svome povratku, ponaao se kao da samo dolazi iz sporedne odaje i kao da se jo
pre neki as tu nalazio. Pruio je ruku i nije nita rekao; ni pozdrava, ni pitanja, ni prie. Samo je
kazao: Moram da spavam, i izgledao je strahovito umoran. Poslao je Eriha napolje i otiao u svoj
sobiak pored radionice. Unutra je skinuo kapu i pustio je da padne, izuo cipele i priao postelji.
Pozadi u sobi video je svoju Madonu, pokrivenu platnom; klimnuo joj je glavom, ali nije otiao da
skloni prekriva i da je pozdravi. Umesto toga odvukao se do prozoreta, spazio napolju zbunjenoga
Eriha kako eka i doviknuo mu: Erih, ne treba nikom da kazuje da sam doao. Jako sam umoran.
Ima vremena do sutra.
Potom obuen lee na postelju. Posle nekog vremena, poto nikako nije mogao da zaspi, on
ustade, tromo prie zidu, na kome je visilo jedno malo ogledalo, i pogleda u njega. Paljivo je
posmatrao Zlatoustog koji ga je gledao iz ogledala: jednog umornog Zlatoustog, jako osedele brade,
jednog oveka koji je posustao i ostareo, koji je uvenuo. Iz malene, mutne povrine ogledala
posmatrao ga je jedan star, pomalo zaputen ovek, neko lice koje mu je bilo dobro poznato, ali mu je
sad postalo tue, kao da sasvim i ne postoji, i kao da ga se ne tie naroito. Podsealo ga je na ovo
ili ono lice koje je poznavao, pomalo na majstora Niklausa, pomalo na starog viteza koji je nekad
naredio da mu saiju paevsko odelo, pomalo i na svetog Jakova u crkvi, na starog bradatog svetog
Jakova koji je pod svojim hadijskim eirom izgledao tako prastar i posiveo, a ipak u stvari vedar i
io.
Briljivo je itao to lice u ogledalu, kao da mu je bilo stalo da sazna neto o tom stranom oveku.
Klimnuo mu je glavom i opet ga poznao: da, to je bio on sam, to je odgovaralo oseanju koje je imao
o sebi samom. Vratio se to s puta neki veoma umoran i pomalo otupeo starac, neki neugledan ovek,
kojim se niko ne bi mogao podiiti, a on ipak nije imao nita protiv njega i ipak mu se sviao:
nalazilo mu se na licu neto to raniji lepukasti Zlatousti nije imao, kraj sveg umora i tronosti
videla se izvesna crta zadovoljstva ili bar ravnodunosti. Tiho se nasrne jao i video lik u ogledalu
kako se smeje zajedno s njim: ba je pravog lepotana doveo kui sa svog puta! Krasno se to vratio sa
svog malog izleta na konju poderan i prazne kese, i ne samo to je izgubio konja i bisage i talire,
nego se liio i jo poneeg, jo poneto ga je napustilo; mladost, zdravlje, samouverenost, rumenilo
na licu i snaga u pogledu. Pa ipak mu se taj lik sviao: ovaj ostareli, slabi ovek u ogledalu bio mu je
miliji od onog Zlatoustog kakav je on tako dugo bio. Bio je stariji, slabiji, jadniji, ali je bio
bezbriniji, zadovoljniji, lake se s njim moglo izii na kraj. Nasmejao se i spustio jedan naborani
oni kapak. Potom je opet legao na postelju i najzad zaspao.
Sledeeg dana je sedeo u svom sobiku nagnut nad stolom i pokuavao da malo crta, kad doe
Narcis da ga poseti. Zastao je na vratima i rekao: Kazali su mi da si se vratio. Hvala bogu, veoma
se radujem. Kad videh da te nema, reih da ja doem k tebi. Smetam li ti u poslu?
On prie blie, a Zlatousti ostavi svoju hartiju, ustade i prui mu ruku. Iako ga je Erih pripremio,
Narcisu se srce presee od straha kad vide kako izgleda njegov prijatelj. Ovaj mu se ljubazno
osmehivao.
Da, evo me opet. Zdravo, Narcise, poprilino se nismo videli. Izvini to te jo nisam posetio."
Narcis ga pogleda u oi. On je takoe video ne samo ugaslost i jadnu svelost ovoga lica, video je
i ono drugo, onu udesnu prijatnu crtu bezbrinosti, ak i ravnodunosti, predavanja i dobrog
starakog raspoloenja. Vian itanju ljudskih lica, video je i da ovaj Zlatousti, toliko tu i
promenjen, nije vie sasvim prisutan, da se njegova dua ili ve silno udaljila od stvarnosti i ide
putevima sna, ili se ve nalazi pred vratnicama koje vode u onaj svet.
Jesi li bolestan? upita on obazrivo.
Da, i bolestan sam. Razboleo sam se ve na poetku svog putovanja, ve prvih dana. Ali
shvatie da se nisam mogao vratiti tek to sam krenuo. Vi biste me slatko ismejali da sam se tako
brzo opet pojavio i da sam izuo jahae izme. Ne, vidi i sam da to nisam mogao. Produio sam put i
jo sam malice tumarao okolo, stideo sam se to mi putovanje nije uspelo. Bile su mi oi vee od
trbuha. Jednom reju, stideo sam se. No, pa ti e to shvatiti, ti si tako pametan. Izvini, da nisi neto
pitao? Kao da sam omaijan, stalno zaboravljam o emu je zapravo re. Ali ono s mojom majkom,
ono ti je bilo dobro. Veoma je bolelo, ali..."
Mrmljanje mu se ugasilo u osmehu.
Ozdravie ti kod nas, Zlatousti, negovaemo te i imae sve to zaeli. Ali kako to da se nisi
odmah vratio kad si poeo da se loe osea! Pa ti zaista ne treba da se stidi pred nama. Trebalo je
da se smesta vrati.
Zlatousti se nasmeja.
Da, sad mi je to jasno! Nisam se usudio da se tako jednostavno vratim. Bila bi to sramota. Ali
sad sam, evo, doao. Sad mi je opet dobro."
Da li si oseao jake bolove?
Bolove? Da, bolove prilino oseam. Ali pazi, bolovi su sasvim dobri, oni su me urazumili. Sad
se vie ne stidim, ak ni pred tobom. Onda, kad si me posetio u zatvoru da mi spase ivot, morao
sam silno da se ugrizam za usne, jer sam se stideo od tebe. To je sad sasvim prolo.
Narcis ga uhvati za miicu, i on odmah zauta i osmehujui se sklopi oi. Mimo je zaspao. Opat
prestraeno pohita i dovede manastirskog lekara, oca Antona, da pregleda bolesnika. Kad su uli u
sobu, zatekli su Zlatoustog kako spava za crtaim stolom.
Odmah ga odnesoe u postelju, a lekar, koji je ostao pored njega, utvrdi da je beznadeno
bolestan. Onda ga prenee u jednu bolesniku sobu, i dadoe mu Eriha da stalno bdi nad njim.
itav tok njegovog poslednjeg putovanja nikada se nije obelodanio. Neto je ispriao, neto je
ostavljao da nagaaju. esto je leao sasvim ravnoduan, ponekad je imao groznicu i govorio
smueno, a ponekad bi mu se duh razbistrio, i onda su uvek zvali Narcisa, za koga su ti poslednji
razgovori sa Zlatoustim postali neobino vani.
 Neke odlomke iz Zlatoustovog prianja i ispovedanja saoptio je Narcis, a neke pomonik.
Kada su poeli bolovi? Bilo je to jo na poetku mog putovanja. Jahao sam kroz umu i preturio
sam se zajedno s konjem, pao sam u potok i celu no preleao u hladnoj vodi. Otada oseam bolove
tu unutra gde sam slomio rebra. Onda se jo nisam mnogo udaljio odavde, ali nisam hteo da se
vratim; bilo je to detinjasto, ali mislio sam da bi to izgledalo smeno. Zato sam nastavio da jaem, a
kad zbog bolova nisam vie mogao jahati, prodao sam konjia, i zatim sam dugo leao u jednoj
bolnici.
Sad u ostati ovde, Narcise, nema vie pomena o jahanju. Nema vie pomena o putovanju. Nema
vie pomena o igrankama i o enama. Ah, inae bih ostao jo dugo, jo godinama. Ali kad sam video
da tamo napolju nema vie radosti za mene, pomislio sam: pre no to mi kucne suen as, voleo bih
da jo malo crtam i da napravim nekoliko figura, oveku je ipak potrebno neto to e ga veseliti.
Narcis mu ree: Tako se radujem to si se vratio. Toliko si mi nedostajao, svakog dana sam
mislio na tebe, i esto sam se plaio da nikad vie nee uspeti da se vrati.
Zlatousti zavrte glavom: No, gubitak ne bi bio velik.
Narcis, kome su bol i ljubav palili srce, polako se nae k njemu, i onda uini neto to za tolike
godine njihovog prijateljstva nikad nije uinio: dodirnu usnama Zlatoustovo elo i kosu. Najpre
zauen, zatim potresen, Zlatousti primeti ta se desilo.
Zlatousti, zaapta mu prijatelj u uvo, oprosti to ti to nisam mogao ranije rei. Trebalo je da ti
to kaem, onda kad sam te posetio u zatvoru, u biskupovoj rezidenciji, ili kad sam video tvoje prve
figure, ili bilo kojom drugom prilikom. Dozvoli mi da ti danas kaem koliko te volim, koliko si uvek
znaio za mene, koliko si mi obogatio ivot. To za tebe nee biti od naroite vanosti. Ti si svikao na
ljubav, ona za tebe nije nita retko, tebe su tolike ene volele i razmazile. Sa mnom je drukije. Moj
je ivot bio siromaan ljubavlju, nedostajalo mi je ono to najvie vredi. Na opat Danijel mi je
jednom rekao da me smatra oholim i verovatno je bio u pravu. Ja nisam nepravian prema ljudima,
trudim se da s njima budem pravedan i strpljiv, ali voleo ih nisam nikada. Od dva naunika u
manastiru miliji mi je onaj koji je ueniji; nikada mi se nije desilo da nekog slabog naunika volim
uprkos njegovoj slabosti. A ako i pored toga znam ta je ljubav, onda je to zbog tebe. Tebe sam
mogao da volim, tebe jedinog meu ljudima. Ti ne moe oceniti ta to znai. To znai izvor u
pustinji, rascvetalo drvo u divljini. Tebi jedino zahvaljujem to mi srce nije usahlo, to je u meni
ostalo jedno mesto koje milost moe dosegnuti. Zlatousti se osmehnu radosno i pomalo zbunjeno.
Rekao je tihim mirnim glasom koji je imao u svojim jasnim asovima: Kad si me ono onda spasao
veala, pa dok smo jahali ka manastiru, upitao sam te za svoga konja Zvezdana, i ti si me obavestio.
Onda sam video da si ti, ti koji inae teko i da razlikuje konje, brinuo o konjiu Zvezdanu. Shvatio
sam da si to inio zbog mene, i veoma sam se obradovao tome. Sad vidim da je zbilja tako bilo i da
me zaista voli. I ja sam tebe uvek voleo, Narcise, polovina mog ivota bila je posveena
pridobijanju tvoje naklonosti. Znao sam da i ti mene voli, ali nikad se ne bih nadao da e mi to
jednom rei, ti, koji si toliko gord. A sad si mi rekao, u ovom asu kad mi nita vie nije ostalo, kad
su me putovanje i sloboda, svet i ene ostavili na cedilu. Primam tvoje rei i zahvalan sam ti zbog
njih."
Bogorodica-Lidija stajala je u sobi i gledala ih.
Ti veito misli o umiranju? upita ga Narcis.
Da, mislim o tome, i o tome ta je postalo od moga ivota. Kao mladi, dok sam jo bio tvoj
uenik, eleo sam da postanem ovek duha kakav si ti. Ti si mi pokazao da nisam za to pozvan. Onda
sam se bacio na drugu stranu ivota, na ula, i ene su mi pomogle da tu naem zadovoljstvo, one su
tako podatne i poudne. Ali nipoto ne bih eleo da prezrivo govorim o njima, a ni o ulnom uivanju;
esto sam bio veoma srean. A bio sam i te sree da iskusim kako ulnost moe biti produhovljena.
Odatle se raa umetnost. Ali sada su se oba ta plamena ugasila. Napustila me je ivotinjska srea
pohote a ne bih je oseao ni kad bi ene i danas jo trale za mnom. Da stvaram pak umetnika
dela, to takoe vie ne elim; nainio sam dosta kipova, i nije vano hoe li biti koji vie ili manje.
Stoga je za mene dolo vreme da umrem. elim to, i radoznao sam kako e to biti.
Zato radoznao? upita Narcis.
Eh, to je svakako pomalo glupo od mene. Ali zaista sam radoznao kako e to biti. Tu radoznalost
ne izaziva onaj svet, Narcise, o tome ja ne razmiljam mnogo, a ako e iskreno, i ne verujem vie u
to. Nema drugoga sveta. Sasueno drvo je zauvek mrtvo, smrznuta ptica se nikad vie ne vraa u
ivot, a isto tako ni ovek kad umre. Moda ga se jo neko vreme seaju poto ode, ali ni to ne traje
dugo. Ne, radoznalo oekujem umiranje samo stoga to se jo drim verovanja ili sna da putujem ka
svojoj majci. Nadam se da e smrt predstavljati veliku sreu, sreu ogromnu kao to je ona kad prvi
put saznamo ljubav. Ne mogu se odvojiti od misli da e me, umesto smrti s kosom, moja majka
ponovo primiti k sebi i vratiti me u nepostojanje i u nevinost. Prilikom jedne od svojih poslednjih
poseta, nakon to Zlatousti nekoliko dana nije nita govorio, Narcis ga opet zatee bodrijeg i
razgovornog.
Otac Anton smatra da ti esto trpi estoke bolove. Kako ti polazi za rukom, Zlatousti, da ih tako
mirno podnosi? ini mi se da si sada stekao mir.
Misli li na mir s Bogom? Ne, taj mir nisam stekao. Ne elim da se mirim s njim. On je loe
sazdao svet i nemamo zbog ega da ga slavimo, a i njemu, bez sumnje, nije mnogo stalo da li u ga ja
veliati ili neu. Loe je on sazdao ovaj svet. Ali sa bolovima u grudima sklopio sam mir, to je tano.
Ranije nisam lako podnosio bolove, i mada sam ponekad mislio da e mi umiranje lako pasti, to je
ipak bila zabluda. Kad je to trebalo da postane zbilja, one noi u zatvoru grofa Hajnriha, odmah se
pokazalo: ja prosto nisam mogao da umrem, bio sam jo suvie snaan i divalj, morali bi svaki deo
na meni po dvaput da ubiju. No sada je drukije."
Govorenje ga je zamaralo, i glas mu oslabi. Narcis ga zamoli da se tedi.
Ne, ree on, hou da ti ispriam. Ranije sam se stideo da ti to kaem. Smejae se. Naime, kad
sam ono onda seo na svog konja i odjahao odavde, nisam to uinio naslepo. uo sam gde se pria da
se grof Hajnrih vratio i da je njegova ljubavnica Agnesa opet s njim. Lepo, tebi to ne izgleda vano, a
danas to ne izgleda vano ni meni. Ali onda me je ta vest silno pekla, ni na ta vie nisam mislio sem
na Agnesu; ona je bila najlepa ena koju sam poznavao i voleo, hteo sam da je opet vidim, eleo sam
da jo jednom budem s njom. Jahao sam sve dalje, i posle nedelju dana sam je naao. Tamo, onoga
asa, zbila se promena u meni. Naao sam, dakle, Agnesu, ija se lepota nita nije umanjila, naao
sam je i naao sam priliku da joj se pokaem i da razgovaram s njom. I zamisli, Narcise: nije vie
htela ni da uje za mene! Bio sam joj odve star, nisam joj vie bio dovoljno lep i veseo, nije vie
nita oekivala od mene. Time se moje putovanje u stvari i okonalo. Ali ja sam nastavio da jaem,
nisam eleo da vam se vratim tako razoaran i smean, i dok sam tako jahao, ve su me sasvim
napustili i snaga i mladost i pamet, jer sam zajedno s konjem pao niz strminu u potok i slomio rebra i
ostao da leim u vodi. Onda sam prvi put upoznao prave bolove. Ve prilikom samog pada osetio
sam kako mi se unutra u grudima neto slomilo, i to slamanje me je veselilo, rado sam ga oslukivao,
bio sam zadovoljan zbog toga. Leao sam u vodi i video da moram umreti, ali sve je bilo sasvim
drukije no onda u zatvoru. Nisam imao nita protiv toga, umiranje mi vie nije izgledalo strano.
Oseao sam te estoke bolove, koje sam otada esto imao, a uz to me je pohodio neki san ili neko
privienje, nazovi to kako hoe. Leao sam, i grudi su me pekle od bolova, i opirao sam se i vikao,
ali najednom sam uo neki glas kako se smeje neki glas koji nisam uo jo od detinjstva. Bio je to
glas moje majke, dubok enski glas, pun strasti i ljubavi. I onda sam video da je to ona, da je to majka
uza me i da me dri na krilu i da mi je otvorila grudi i duboko zavukla prste izmeu rebara da mi
izvadi srce. Kad sam to video i shvatio, nije me vie bolelo. Pa i sada, kad se ti bolovi vrate, to nisu
bolovi, to nisu neprijatelji; to su majini prsti, kojima mi vadi srce. Revnosno ona to ini. Ponekad
pritiskuje i jei kao u sladostrau. Ponekad se smeje i pevucka nene tonove. Ponekad se ne nalazi
kraj mene, ve gore na nebu, kroz oblake joj vidim lice, ogromno kao oblak, i ona tamo lebdi i tuno
se smei, i njen tuni osmeh me isisava i izvlai mi srce iz grudi.
Neprestano je govorio o njoj, o majci.
Sea li se jo?" upitao je jednom poslednjih dana. Neko vreme sam zaboravio majku, ali ti si
je opet prizvao. To je i onda veoma bolelo, bolelo me je kao da mi ivotinjske gubice prodiru
utrobu. Onda smo bili jo mladii, bili smo lepukasti mladi deaci. Ali jo onda me je majka
pozvala, i ja sam morao poi za njom. Ona je svuda. Ona je bila Ciganka Liza, ona je bila lepa
Madona majstora Niklausa, ona je bila ivot, ljubav, ulna naslada, i bila je i strah, glad, nagon. Sada
je ona smrt, prsti su joj u mojim grudima."
Ne govori suvie, dragi moj, zamoli ga Narcis, priekaj do sutra."
Zlatousti mu sa osmehom pogleda u oi, sa onim novim osmehom koji je doneo sa svog
putovanja, i koji je izgledao toliko star i toliko loman, i koji ponekad kao da je bio pomalo
slabouman, a ponekad kao da je treptao sutom dobrotom i mudrou.
Dragi moj, proaputao je, ne mogu da ekam do sutra. Moram se oprostiti s tobom, a na
rastanku ti jo moram sve rei. Sluaj me jo jedan trenutak. Hteo sam da ti priam o majci, i kako su
mi srce stegli njeni prsti. Ima ve dosta godina kako mi je najdrai i najtajanstveniji san da stvorim
figuru majke, ona mi je bila najsvetlija meu svim likovima, neprestano sam je nosio u dui, kao
priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. Jo do nedavno bi mi sasvim nepodnoljiva bila pomisao da
bih mogao umreti a da nisam nainio njen kip; ivot bi mi izgledao nekoristan. A gle sad kakva mi se
udna stvar desila s njom: umesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju, stvara i oblikuje ona mene.
Obuhvatila mi je akama srce i odvaja ga i prazni me, zavela me je da umrem, a sa mnom umire i moj
san, lepa figura, lik velike majke Eve. Jo ga vidim, i da imam snage u rukama mogao bih da ga
ovaplotim. Ali ona to ne eli, ona ne eli da obelodanim njenu tajnu. Drae joj je da umrem. Rado
umirem, ona mi to olakava.
Potreseno je sluao Narcis te rei; morao se duboko nagnuti nad lice svog prijatelja da bi ga
mogao razumeti. Poneke rei je uo tek nejasno, poneke je dobro uo, ali njihov smisao ostao mu je
skriven.
A onda bolesnik jo jednom otvori oi i zagleda se u lice svog prijatelja. Oima se opratao od
njega. Pa proaputa, pokrenuvi se malo, kao da je pokuao da zavrti glavom: Ali kako e ti
jednom umreti, Narcise, kad nema majke? Bez majke se ne moe voleti. Bez majke se ne moe
umreti.
ta je kasnije jo mrmljao, to se vie nije moglo razumeti. Oba poslednja dana Narcis je
presedeo na njegovoj postelji, i danju i nou, i gledao ga kako se gasi. Zlatoustove poslednje rei
pekle su mu srce kao ivi oganj.
1930.