ALESANDRO BARIKO

SVILA

bojana888
 1.

IAKO GA JE OTAC SPREMAO za blistavu vojniku karijeru, Erve onkur se

u ivotu ipak bavio jednim neobinim zanimanjem kojem ne bee strana,
tananom ironijom sudbine, izvesna ljupkost koja je u sebi krila blagu notu
enstvenosti.

Erve onkur je iveo od kupovine i prodaje svilenih buba.

Bilo je to 1861. Flober je upravo pisao Salammb, elektrino osvetljenje

je jo uvek bilo samo pretpostavka, a Abraham Linkoln, s druge strane okeana,
vodio je jedan rat iji kraj nikada nee doekati.

Erve onkur imao je 32 godine.

Kupovao je i prodavao.

Svilene bube.
 2.

TANIJE REENO, Erve onkur je kupovao i prodavao svilene bube u onom

stadijumu dok su one bile samo siuna jaja, uta ili siva, nepokretna i naizgled
mrtva. Na dlan samo jedne ruke moglo ih je stati na hiljade.

To se zove drati sreu u ruci.

Poetkom maja jajaca su se otvarala oslobaajui larvu koja bi se nakon

trideset dana neumerene ishrane na bazi dudovog lista ponovo zatvorila u auru,
da bi potom dve nedelje kasnije konano iz nje umakla, ostavljajui za sobom
nasledstvo koje je u svili iznosilo vie hiljada metara neobraene niti, a u novcu
jednu lepu svotu francuskih franaka: pod uslovom da se sve to izvede u skladu s
pravilima i, kao u sluaju Ervea onkura, u nekoj oblasti june Francuske.

Lavildje bee ime varoi u kojoj je Erve onkur iveo.

Elen ime njegove ene.

Nisu imali dece.

 3.

KAKO BI IZBEGAO TETE od epidemija koje su sve ee pustoile

evropska uzgajalita, Erve onkur je u nabavku jaja svilene bube odlazio preko
Sredozemnog mora, u Siriju i Egipat. To je njegov posao inilo udesno
pustolovnim. Svake godine, poetkom januara, polazio je na put. Putovao bi
hiljadu esto milja morem i osamsto kilometara kopnom. Odabrao bi jaja,
ugovorio cenu, obavio kupovinu. Potom bi se okrenuo, putovao osamsto
kilometara kopnom i hiljadu esto milja morem i vratio se u Lavildje, obino
prve nedelje aprila, obino u vreme Velike mise.

Radio bi jo dve nedelje pakujui jaja i prodavajui ih.

Ostatak godine se odmarao.

 4.

- KAKVA JE AFRIKA? - pitali su ga.

- Umorna.

Imao je veliku kuu na izmaku grada i jednu malu laboratoriju, u centru,

tano preko puta naputene kue Dina Berbeka.

Din Berbek je jednog dana odluio da vie nikada ne progovori. Odrao

je obeanje. ena i dve erke ga napustie. On umre. Njegovu kuu ne htede
niko, te ona ostade naputena.

Kupujui i prodajui svilene bube, Erve onkur je svake godine

zaraivao sumu koja je bila dovoljna da njemu i njegovoj eni obezbedi onu
udobnost koja se u provinciji obino smatra luksuzom. Nenametljivo je uivao u
svojim dobrima, a mogunost, veoma izvesna, da postane uistinu bogat
ostavljala ga je posve ravnodunim. Bio je, izmeu ostalog, jedan od onih ljudi
koji vole da prisustvuju sopstvenom ivotu, smatrajui neprilinom svaku
ambiciju da u njemu uestvuju.

Valja rei da oni svoju sudbinu posmatraju onako kako veina ostalih
obino posmatra kini dan.
 5.

DA SU GA PITALI, Erve onkur bi odgovorio da se u njegovom ivotu nikada

nita nee promeniti. Ipak, poetkom ezdesetih, epidemija pebrine koja je jaja
iz evropskih uzgajalita uinila praktino neupotrebljivim, proirila se preko
mora u Afriku i, po prianju nekih, ak i u Indiju. Erve onkur se vratio sa svog
uobiajenog putovanja, godine 1861, donevi izvesnu koliinu jaja koja su,
ispostavilo se dva meseca kasnije, gotovo sva bila zaraena. Za Lavildje, kao i
za mnoge druge gradove koji su svoje bogastvo zasnivali na proizvodnji svile,
ta godina kao da bee poetak kraja. Nauka nije mogla da ustanovi uzroke
epidemije. I inilo se da je itav svet, ak i one njegove najudaljenije oblasti, u
kandama ove misterije za koju nije bilo objanjenja.

- Skoro itav svet - tiho ree Baldabju. - Skoro - nasuvi dva prsta vode u
svoj Perno.
 6.

BALDABJU JE BIO OVEK koji je pre dvadeset godina uetao u varo, uputio
se pravo u gradonaelnikovu kancelariju, uao ne saekavi da bude najavljen,
spustio na njegov sto maramu boje sunevog zalaska i upitao

- Znate li ta je ovo?

- enske stvari.

- Pogreno. Muke stvari: novac.

Gradonaelnik ga izbaci napolje. On izgradi svilaru, dole na reci, jednu

veliku baraku za gajenje svilene bube, tik pored ume, i crkvicu posveenu
svetoj Agnezi, na mestu gde se ukrtao put za Vivije. Unajmio je tridesetak
radnika, dopremio iz Italije jednu tajanstvenu mainu od drveta, svu u
tokovima i zupanicima, i sedam meseci nije progovorio ni re. Zatim je
ponovo otiao kod gradonaelnika i spustio na njegov sto trideset hiljada
franaka, uredno sloenih, u krupnim novanicama.

- Znate li ta je ovo?

- Novac.

- Pogreno. To je dokaz da ste vi magarac.

Onda ih je pokupio, potrpao ih u torbu i okrenuo se da izae.

 Gradonaelnik ga zaustavi.

- ta kog avola treba da radim?

- Nita: i biete gradonaelnik jedne bogate varoi.

Pet godina kasnije Lavildje je imao sedam svilara i postao jedan od

glavnih evropskih centara za gajenje svilene bube i preu svile. Nije sve to bilo
u vlasnitvu Baldabjua. Mnogi vieni ljudi i zemljoposednici iz te oblasti
pridruili su mu se u ovoj neobinoj preduzetnikoj avanturi. Baldabju je
svakom od njih, bez ustezanja, otkrio tajne zanata. To ga je zabavljalo daleko
vie od gomilanja para. Poduavanje. I posedovanje tajni koje se mogu ispriati.
Bio je takav ovek.
 7.

BALDABJU JE TAKOE BIO i ovek koji je pre osam godina promenio ivot
Ervea onkura. Bee to doba kada su prve epidemije poele da zahvataju
evropsku proizvodnju svilene bube. Baldabju je hladnokrvno prouio situaciju i
zakljuio da problem ne treba reavati ve zaobii. Imao je ideju, nedostajao mu
je pravi ovek. Shvatio je da ga je naao kada je ugledao Ervea onkura kako
prolazi pored Verdunovog kafea, elegantan u uniformi peadijskog
potporunika, s ponosnim dranjem vojnika na odsustvu. Imao je 24 godine,
tada. Baldabju ga pozva u svoju kuu, rairi pred njim atlas prepun egzotinih
imena i ree

- estitam. Najzad si dobio ozbiljan posao, deae.

Erve onkur je odsluao itavu priu o svilenim bubama, jajima,

piramidama i putovanjima brodom. Onda ree

- Ne mogu.

- Zato?

- Kroz dva dana mi se zavrava odsustvo, moram da se vratim u Pariz.

- Karijera u vojsci?

- Da. Tako je eleo moj otac.

 Uze Ervea onkura i povede ga kod oca.

- Znate li ko je ovo? - upita ga poto je uao u njegovu kancelariju ne

saekavi da bude najavljen.

- Moj sin.

- Pogledajte malo bolje.

Gradonaelnik se zavali u svoju konu fotelju poevi da se preznojava.

- Moj sin Erve, koji e se za dva dana vratiti u Pariz gde ga eka blistava
karijera u naoj vojsci, ako Bog i Sveta Agneza budu tako hteli.

- Ba tako. Samo to je Bog zauzet drugim stvarima, a sveta Agneza mrzi

vojnike.

Mesec dana kasnije Erve onkur otputova u Egipat. Putovao je na brodu

koji se zvao Adel. U kabine je dopirao miris kuhinje, tu je bio i neki Englez koji
je priao da se borio kod Vaterloa, uvee treeg dana ugledae delfine kako
svetlucaju na horizontu nalik pijanim talasima, na ruletu je neprekidno izlazio
broj esnaest.

Vratio se dva meseca kasnije - prve nedelje aprila, u vreme Velike mise -
sa nekoliko hiljada jaja obmotanih vatom, smetenih u dve velike drvene kutije.
Imao je sijaset stvari da ispria. Ali ono to mu Baldabju ree kada ostadoe
sami bilo je

- Priaj mi o delfinima.

- O delfinima?

- O tome kad si ih video.

Takav je bio Baldabju.

Niko nije znao koliko mu je godina.

 8.

- SKORO ITAV SVET - ree tiho Baldabju. - Skoro - nasuvi dva prsta vode
u svoj Perno.

Avgustovska no, posle ponoi. U to doba, obino, Verdun bi ve odavno

zatvorio. Stolice behu uredno sloene preko stolova. ank je bio oien, kao i
sve ostalo. Trebalo je samo ugasiti svetlo i zatvoriti. Ali, Verdun je ekao:
Baldabju je priao.

Sedei preko puta njega, s ugaenom cigaretom u ustima, Erve onkur je

sluao, nepomian. Kao pre osam godina, putao je da mu taj ovek jo jednom
briljivo ispie sudbinu. Do njega je dopirao njegov tih i razgovetan glas,
sinkopiran povremenim gutljajima Pernoa. Priao je dugo. Poslednje to ree
bilo je

- Nema izbora. Ako hoemo da preivimo, moramo tamo otii.

Tiina.

Verdun, naslonjen na ank, podie pogled ka njima.

Baldabju iscedi jo jedan gutljaj Pernoa, sa dna ae.

Erve onkur spusti cigaretu na ivicu stola pre nego to e rei

- A gde se tano nalazi taj Japan?

Baldabju podie svoj tap i uperi ga iznad krovova Sent-Ogista.

- Onuda, samo pravo.

Ree.
 9.

U TO DOBA JAPAN JE zapravo i bio na drugom kraju sveta. Bee to ostrvo

sainjeno od ostrva, i itavih dvesta godina iveo je sasvim odvojen od ostatka
oveanstva, opirui se svakom dodiru sa kontinentom i ne dozvoljavajui
pristup nijednom strancu. Kineska obala bila je udaljena gotovo dvesta milja, ali
se jedan carski dekret pobrinuo da je jo vie udalji, zabranjujui na itavom
ostrvu gradnju amaca sa vie od jednog jarbola. U skladu s jednom na izvestan
nain promuurnom logikom, zakon nije zabranjivao da se zemlja napusti: ali bi
onoga ko pokua da se vrati ekala smrtna kazna. Kineski, holandski i engleski
trgovci su vie puta pokuali da prekinu tu besmislenu izolaciju, ali jedino to su
postigli bilo je da zasnuju jednu krhku i opasnu krijumarsku mreu. Na tome
su zaradili malo novca, mnogo nevolja i nekoliko legendi kojima su mogli da se
razmeu po lukama, kad padne no. Tamo gde su oni omanuli, imali su uspeha
Amerikanci, i to zahvaljujui oruju. Jula 1853. godine, komodor Metju K. Peri
uplovio je u Jokohamski zaliv, sa modernom flotom parobroda, i dostavio
Japancima ultimatum u kojem im je estitao na otvaranju ostrva za strance.

Japanci nikada ranije nisu videli brod koji je mogao da plovi uz vetar.

Kada se, sedam meseci docnije, Peri vratio da primi odgovor na svoj
ultimatum, vojna uprava pristala je da potpie sporazum koji je strancima
dozvoljavao pristup u dve luke na severu zemlje i predviao pokretanje prvih,
dodue umerenih, trgovakih odnosa. More oko ovog ostrva - obznanio je
komodor sveanim glasom - od danas je mnogo manje duboko.
 10.

BALDABJU JE ZNAO sve te prie. Znao je pre svega jednu legendu koja se
uporno provlaila kroz prie onih koji su se odande vratili. Kazivala je da na
tom ostrvu prave najlepu svilu na svetu. To ine vie od hiljadu godina, u
skladu sa obredima i tajnama koji behu dostigli jednu takorei mistinu
preciznost. Baldabju je smatrao da nije re o legendi ve o sutoj istini. Jednom
je u rukama drao veo izatkan od niti japanske svile. Bilo je to kao da u rukama
dri oblak. I tako, kada je izgledalo da e sve otii do avola, zbog cele te prie
o pebrini i bolesnim jajima, on pomisli

- To ostrvo je prepuno svilenih buba. Na to ostrvo ve dvesta godina nije

kroio nijedan kineski trgovac niti engleski agent osiguranja, to je ostrvo do
kojeg nikada nee stii nijedna bolest.

I ne samo da je to pomislio: ve je i izgovorio pred svim proizvoaima

svile iz Lavildjea, poto ih je pozvao da se okupe u Verdunovom kafeu. Niko ga
do tada nije uo da pominje Japan.

- Treba li da proputujemo itav svet kako bismo kupili jaja kako bog
zapoveda u jednoj zemlji u kojoj strance veaju?

- Veali su - ispravi ga Baldabju.

Nisu znali ta da misle. Jedan od njih primeti

- Mora da ima neki razlog to nikome na svetu nije palo na pamet da

tamo kupuje jaja.

Baldabju je mogao da blefira podseajui ih da na svetu postoji samo

jedan Baldabju. Meutim, drae mu je bilo da kae istinu.

- Japanci su pristali da prodaju svoju svilu. Ali ne i jaja. Nikome ih ne

daju. A ako neko pokua da ih iznese sa ostrva, to to ini je zloin.

Proizvoai svile iz Lavildjea bili su, manje ili vie, prava gospoda, i
nikada im ne bi palo na pamet da prekre bilo koji zakon svoje zemlje. Pa ipak,
pretpostavka da bi to mogli uiniti na nekom drugom kraju sveta uini im se
sasvim prihvatljivom.
 11.

BILO JE TO 1861. Flober je upravo zavravao Salammb, elektrino

osvetljenje je jo uvek bilo samo pretpostavka, a Abraham Linkoln, s druge
strane okeana, vodio je jedan rat iji kraj nikada nee doekati. Odgajivai svile
iz Lavildjea osnovae udruenje i sakupie svotu, pozamanu, koja je bila
potrebna za ekspediciju. Svi se sloie da je treba poveriti Erveu onkuru. Kada
ga je Baldabju zamolio da prihvati on odgovori pitanjem.

- A gde se tano nalazi taj Japan?

Onuda, samo pravo. Do na kraj sveta.

Otputova 6. oktobra. Sam.

Na izlasku iz Lavildjea privi uz sebe svoju enu Elen i samo joj ree

- Ne sme niega da se plai.

Ona je bila visoka ena, kretala se lagano, imala je dugu crnu kosu koju
nikada nije skupljala u punu. Imala je predivan glas.
 12.

ERVE ONKUR JE OTPUTOVAO sa osamdeset hiljada franaka u zlatu i

imenima trojice ljudi koja mu je pribavio Baldabju: jednog Kineza, jednog
Holananina i jednog Japanca. Preao je granicu u blizini Meca, proao kroz
Virtemberg i Bavarsku, uao u Austriju, stigao vozom do Bea i Budimpete
odakle je produio sve do Kijeva. Prevalio je na konju dve hiljade kilometara
ruske stepe, preao preko Urala, uao u Sibir, odakle mu je trebalo etrdeset
dana da stigne do Bajkalskog jezera koje tamonje stanovnitvo naziva more.
Spustio se niz tok reke Amur, pratei kinesku granicu sve do okeana, a kada je
stigao do okeana zadrao se u luci Sabirk jedanaest dana, sve dok ga jedan
holandski krijumarski brod nije prevezao do Kapo Teraje, na zapadnoj obali
Japana. Peice, sporednim putevima, proao je kroz pokrajine Iikavu, Tojamu,
Niigatu, uao u Fukuimu i stigao u grad Sirakavu, zaobiavi ga s istone
strane, tamo je dva dana ekao da se pojavi ovek u crnom koji mu je stavio
povez preko oiju i odveo ga u neko selo na breuljcima gde je proveo no i
sledeeg jutra pregovarao o nabavci jaja s jednim ovekom koji nije izustio ni
re i ije je lice bilo prekriveno svilenim velom. Crnim. Na izmaku dana sakrio
je jaja u svoj prtljag, okrenuo lea Japanu i poao natrag.

Tek to je za sobom ostavio poslednje kue u selu, neki ovek ga sustie,

trei, i zaustavi ga. Neto mu ree, uzbuenim i strogim glasom, zatim ga
povede natrag, ljubazno ali odluno.

Erve onkur nije govorio japanski, niti je mogao da ga razume. Ali je

shvatio da Hara Kej eli da ga vidi.
 13.

ODMAKOE PREGRADU od pirinanog papira, i Erve onkur ue. Hara Kej

je sedeo prekrtenih nogu, na podu, u najudaljenijem uglu sobe. Bio je u tamnoj
tunici, nije nosio nakit. Jedini vidljiv znak njegove moi - jedna ena izvaljena
pokraj njega, nepomina, s glavom u njegovom krilu, sklopljenih oiju, ruku
skrivenih pod raskonim crvenim ogrtaem koji se irio svuda unaokolo, poput
plamena, preko asure boje pepela. On joj je lagano milovao kosu: izgledalo je
kao da miluje dlaku kakve dragocene ivotinje, utonule u san.

Erve onkur proe kroz sobu, saeka na domainov znak i sede preko
puta njega. Ostadoe u tiini gledajui se u oi. Prie jedan sluga, neprimetno, i
spusti pred njih dve oljice aja. Potom nestade. Tada Hara Kej poe da govori,
na svom jeziku, monotonim glasom koji se prelivao u neku vrstu neprijatno
izvetaenog falseta. Erve onkur je sluao. Gledao ga je pravo u oi i samo je
u jednom trenutku, gotovo i ne primetivi, spustio pogled na enino lice.

Bilo je to lice devojice.

Podie pogled.

Hara Kej uuta, uze oljicu aja, prinese je ustima, prieka koji sekund i
ree

- Pokuajte da mi objasnite ko ste.

To ree na francuskom, oteui pomalo vokale, hrapavim glasom,

istinskim.
 14.

NAJZAGONETNIJEM OVEKU U JAPANU, gospodaru svega onog to je

svet uspevao da odnese sa tog ostrva, Erve onkur pokua da ispria ko je.
Uinio je to na svom jeziku, lagano, ne znajui tano da li Hara Kej moe da ga
razume. Nagonski je odbacio svaki oprez i ispriao bez uvijanja celu istinu,
nita ne dodajui niti izbacujui. Istovetnim glasom nabrajao je kako beznaajne
detalje tako i presudne dogaaje, pomaui se tek naznaenim pokretima, kao
da u uspavljujuem ritmu, skruenom i neutralnom, ita spisak predmeta
izbavljenih iz poara. Hara Kej je sluao, nepominog lica koje nije odavalo
nikakvu emociju. Nije skidao pogled sa usana Ervea onkura kao da one behu
poslednji redovi kakvog oprotajnog pisma. U sobi je sve bilo tako tiho i
nepomino da ono to se iznenada dogodi, poprimi razmere neeg strano
znaajnog, a bee gotovo nita.

Iznenada,

bez ijednog pokreta,

ta devojica,

otvori oi.

Erve onkur nastavi svoju priu ali nagonski spusti pogled na nju i ono
to vide, ne prestajui da pria, bilo je da te oi nemaju istonjaki oblik, i da,
sa uznemirujuom upornou, zure u njega: kao da od samog poetka nisu nita
drugo inile, ispod kapaka. Erve onkur odvrati pogled to je prirodnije mogao,
trudei se da nastavi svoje izlaganje nepromenjenim glasom. Uuta tek kada mu
pogled pade na oljicu aja sputenu na pod ispred njega. Podie je jednom
rukom, prinese je ustima i lagano otpi nekoliko gutljaja. Nastavi da pria,
sputivi je nanovo ispred sebe.
 15.

FRANCUSKA, PUTOVANJA MOREM, miris duda u Lavildjeu, parni vozovi,

Elenin glas. Erve onkur nastavi da pripoveda svoj ivot, kao to nikada do
tada, u svom ivotu, nije inio. Ona devojica je i dalje zurila u njega, s jednim
arom koji je svaku njegovu re oslobaao obaveze da bude upamena. inilo
se da je soba ve utonula u neku venu obamrlost kad odjednom, savreno
neujno, ona izvue ruku ispod ogrtaa i spusti je na asuru, ispred sebe. Erve
onkur vide kako ta svetla mrlja iskrsava na samom rubu njegovog vidnog
polja, vide je kako ovla dodiruje oljicu aja Hare Keja, a onda, neobjanjivo,
nastavlja da se kree sve dok bez oklevanja ne uhvati drugu oljicu, koja je
sasvim izvesno bila oljica iz koje je pio on, neno je podie i prinese ustima.
Hara Kej nije ni u jednom trenu skrenuo pogled sa usana Ervea onkura.

Devojica tek neznatno podie glavu.

Prvi put odvrati pogled od Ervea onkura i spusti ga na oljicu.

Okretala ju je, lagano, sve dok njene usne ne dodirnue upravo ono mesto
gde je pio on.

Sklopivi oi, otpi gutljaj aja.

Odvoji oljicu od usana.

Ponovo je spusti tamo odakle ju je uzela.

Sakri ruku ispod ogrtaa.

Ponovo poloi glavu na krilo Hare Keja.

Otvorenih oiju, zurei u Ervea onkura.

 16.

ERVE ONKUR JE JO DUGO PRIAO. Uuta tek kada Hara Kej odvrati
pogled od njega i jedva primetno klimnu glavom.

Tiina.

Na francuskom, oteui pomalo vokale, hrapavim glasom, istinskim,

Hara Kej ree

- Ako budete eleli, bie mi drago da vas ponovo vidim.

Prvi put se nasmei.

- Jaja koja imate kod sebe su riblja jaja, gotovo da su bezvredna.

Erve onkur obori pogled. Tu je stajala njegova oljica aja, ispred njega.
Uze je i poe da je okree i da je posmatra, kao da neto trai na njenom
islikanom obodu. Kad pronae ono to je traio, on tu spusti usne, i ispi
tekuinu do dna. Potom vrati oljicu na njeno mesto i ree

- Znam.

Hara Kej se grohotom nasmeja.

- Jeste li zato platili lanim zlatom?

- Platio sam ono to sam kupio.

 Hara Kej se ponovo uozbilji.

- Kada odavde budete izali dobiete ono to elite.

- Kada se budem iv vratio s ovog ostrva primiete novac koji vam

sleduje. Imate moju re.

Erve onkur ne saeka odgovor. Ustade, naini nekoliko koraka unazad,

potom se nakloni.

Poslednja stvar koju vide, pre nego to e izai, behu njene oi, zagledane
u njegove, savreno neme.
 17.

NAKON EST DANA Erve onkur se ukrcao, u Takaoki, na brod holandskih

krijumara koji ga je prevezao do Sabirka. Odatle se popeo uz kinesku granicu
sve do Bajkalskog jezera, prevalio etiri hiljade kilometara sibirskog
prostranstva, preao preko Urala, stigao u Kijev i vozom proputovao kroz itavu
Evropu, od istoka ka zapadu, sve dok, nakon tri meseca putovanja, nije stigao u
Francusku. Prve nedelje aprila - u vreme Velike mise - obreo se pred kapijama
Lavildjea. Tu se zaustavio, zahvalio Bogu i uao u varo peice, brojei korake,
zato to je svaki imao svoje ime, i zato da ih nikada ne zaboravi.

- I kakav je kraj sveta? - upita ga Baldabju.

- Nevidljiv.

Svojoj eni Elen doneo je na dar svilenu tuniku koju ona, onako stidljiva,
nikada nije obukla. Ako bi je opipao prstima, inilo ti se kao da dodiruje oblak.
 18.

JAJA KOJA JE Erve onkur doneo iz Japana - bilo ih je na stotine, priljubljenih

uz ploice dudove kore - behu, kako se ispostavilo, savreno zdrava. Te godine
je proizvodnja svile, u Lavildjeu i okolini, bila izvanredna, i po koliini i po
kvalitetu. Odluie da otvore jo dve svilare, a Baldabju pored crkvice svete
Agneze podie manastir. Nije bilo jasno zato, ali zamislio ga je okruglog, te
projekat poveri jednom panskom arhitekti koji se zvao Huan Benites i koji je
uivao izvestan ugled u brani graditelja Plazas de Toros.

- Naravno ne sa peskom, u sredini, ve sa batom. I ako je mogue glave

delfina, umesto bikova, na ulazu.

- Delfin, seor?

- Zna kako izgleda ta riba, Benites?

Erve onkur je sabrao nekoliko cifara i otkrio da je bogat. Kupio je

nekoliko jutara zemlje, juno od svog poseda, i proveo letnje mesece pravei
nacrt za park u kojem bi se moglo oputeno i u tiini etati. Zamiljao ga je
nevidljivim poput kraja sveta. Svakoga jutra navraao je kod Verduna, gde je
sluao lokalne prie i prelistavao novine koje su stizale iz Pariza. S veeri bi
dugo, na tremu svoje kue, sedeo sa svojom enom Elen. Ona bi itala knjigu,
glasno, i to ga je inilo srenim jer je smatrao da nema lepeg glasa, na itavom
svetu.
 4. septembra 1862. napunio je 33 godine. Sipio je njegov ivot, pred
njegovim oima, nepomuen prizor.
 19.

- NE SME niega da se plai.

Poto je Baldabju tako odluio, Erve onkur prvog dana oktobra ponovo
otputova u Japan. Preao je Francusku granicu u blizini Meca, proao kroz
Virtemberg i Bavarsku, uao u Austriju, stigao vozom do Bea i Budimpete
odakle je produio sve do Kijeva. Prevalio je na konju dve hiljade kilometara
ruske stepe, preao preko Urala, uao u Sibir, odakle mu je trebalo etrdeset
dana da stigne do Bajkalskog jezera koje tamonje stanovnitvo naziva demon.
Spustio se niz tok reke Amur, pratei kinesku granicu sve do okeana, a kada je
stigao do okeana zadrao se u luci Sabirk jedanaest dana, sve dok ga jedan
holandski krijumarski brod nije prevezao do Kapo Teraje, na zapadnoj obali
Japana. Peice, sporednim putevima, proao je kroz pokrajine Iikavu, Tojamu,
Niigatu, uao u Fukuimu i stigao u grad irakavu, zaobiavi ga sa zapadne
strane, tamo je dva dana ekao da se pojavi ovek u crnom koji mu je stavio
povez preko oiju i odveo ga u selo Hare Keja. Kada je otvorio oi pred sobom
je ugledao dvojicu slugu koji su uzeli njegov prtljag i poveli ga do poetka ume
gde su mu pokazali jednu stazu i ostavili ga samog. Erve onkur zakorai u
senku koju je drvee, okolo i iznad njega, otimalo od svetlosti dana. Zaustavi se
tek kada se rastinje, odjednom, na trenutak raskrili, poput prozora, na rubu
staze. Ugleda jezero, tridesetak metara ispod njega. A na obali jezera, uurene
na zemlji, okrenute leima, Haru Keja i jednu enu u haljini boje narande,
rasputene kose. U asu kada je Erve onkur ugleda, ona se osvrnu, lagano i
samo na tren, ali dovoljno da im se pogledi ukrste.
 Njene oi nisu imale istonjaki oblik, a njeno lice bilo je lice devojice.

Erve onkur nastavi da hoda, kroz gusto rastinje, a kada je izaao iz ume
nae se na obali jezera. Nekoliko koraka ispred njega, sam, okrenut leima,
sedeo je Hara Kej, nepomian, obuen u crno. Pokraj njega, leala je haljina
boje narande, na zemlji, i par slamnatih sandala. Erve onkur prie. Majuni
zaobljeni talasi nanosili su jezersku vodu na obalu, kao da su tu poslati izdaleka.

- Moj francuski prijatelj - tiho ree Hara Kej, ne okreui se.

Satima su, sedei jedan pokraj drugog, priali i utali. Onda Hara Kej
ustade, a takoe i Erve onkur. Gotovo neprimetnim pokretom, pre nego to e
se uputiti ka stazi, ispusti jednu od svojih rukavica tik pored haljine boje
narande, ostavljene na obali. Kada su stigli u selo ve je bio mrak.
 20.

ERVE ONKUR JE BIO gost Hare Keja etiri dana. Bilo je to kao iveti na
carskom dvoru. itavo selo je postojalo samo zarad tog oveka, i gotovo da ne
bee postupka, na tim breuljcima, koji nije bio uinjen u njegovu odbranu ili za
njegovo zadovoljstvo. ivot je apatom vrveo, kretao se s prepredenom
tromou, kao ivotinja saterana u jazbinu. Svet je izgledao vekovima daleko.

Erve onkur je imao celu kuu samo za sebe, i petoro slugu koji su ga
svuda pratili. Jeo je sam, u hladu jednog rascvetalog drveta koje nikada ranije
nije video. Dva puta na dan posluili bi ga ajem, s nekom ritualnom
uzvienou. Uvee, sproveli bi ga do najvee odaje u kui, koja je imala
kameni pod i gde se obavljao obred kupanja. Tri ene, starije, lica pokrivenog
nekom vrstom bele maske, polivale su ga vodom i brisale svilenim tkaninama,
toplim. Imale su ilave ali veoma nene ruke.

Ujutru drugog dana, Erve onkur vide jednog belca kako ulazi u selo:
pratila su ga dvoja kola natovarena velikim drvenim sanducima. Bio je Englez.
Nije doao da kupuje. Doao je da prodaje.

- Oruje, monsieur. A vi?

- Ja kupujem. Svilene bube.

Zajedno su veerali. Englez je bio pun pria: ima ve osam godina kako
putuje tamo i natrag od Evrope do Japana. Erve onkur ga je paljivo sluao i
tek ga na kraju upita

- Poznajete li jednu enu, mladu, mislim Evropljanku, belu, koja ovde

ivi?

Englez nastavi da jede, ravnoduan.

- Nema belih ena u Japanu. Ne postoji nijedna bela ena u Japanu.

Otputovao je sledeeg jutra, krcat zlatom.

 21.

ERVE ONKUR PONOVO VIDE Hara Keja tek treeg dana ujutro. Primeti da
je njegovih petoro slugu iznenada nestalo, kao arolijom, i nakon nekoliko
trenutaka vide ga kako dolazi. Taj ovek zarad koga je itavo selo postojalo,
kretao se kao u kakvom mehuru praznine. Kao da je neki preutni sporazum
naloio svetu da ga ostavi samog.

Zajedno su se popeli uz padinu breuljka, sve dok nisu izbili na jedan

proplanak gde su se na nebu ukrtale putanje leta na desetine ptica velikih
aurnih krila.

- Ovdanji narod ih posmatra kako lete, i u njihovom letu ita sudbinu.

Ree Hara Kej.

- Kad sam bio deak moj otac me je doveo na mesto poput ovog, stavio
mi je u ruku luk i strelu i naredio mi da gaam. Ja sam ga posluao, i jedna
velika ptica azurnih krila pala je na zemlju, poput mrtvog kamena. Iitaj let
svoje strele ako eli da sazna svoju sudbinu, kazao mi je moj otac.

Letele su lagano, uspinjui se i sputajui preko neba, kao da ele da ga

izbriu, marljivo, svojim krilima.

Vratili su se u selo hodajui kroz neobinu svetlost jednog popodneva

koje bee poput sumraka. Rastadoe se nadomak kue Ervea onkura. Hara Kej
se okrete i nastavi lagano da hoda, silazei stazom pokraj reke. Erve onkur je
ostao da stoji, na pragu, pratei ga pogledom: saekao je da se udalji dvadesetak
koraka, a onda ree

- Kada ete mi rei ko je ona devojica?

Hara Kej nastavi da hoda, laganim korakom kojem bee stran svaki umor.
Svuda unaokolo prostirala se besprekorna tiina, i praznina. Kao kakvim
preutnim sporazumom, kud god da iao, tog oveka pratila je samoa.
Bezuslovna, i savrena.
 22.

UJUTRU POSLEDNJEG DANA Erve onkur izae iz svoje kue i uputi se u

etnju selom. Sretao je ljude koji su se klanjali pri njegovom prolasku i ene
koje su mu se, obarajui pogled, smeile. Razabra da se nalazi u blizini dvora
Hare Keja kada ugleda jedan dinovski kavez koji je udomljavao nezamisliv
broj ptica, najrazliitijih vrsta: udesan prizor. Hara Kej mu je onomad ispriao
da ih je dobavio iz svih krajeva sveta. Bilo je tu i onih koje su vredele vie do
sve svile koju je Lavildje mogao da proizvede za godinu dana. Erve onkur
zastade da osmotri tu velianstvenu ludost. Setio se da je u nekoj knjizi proitao
da ljudi sa istoka, kako bi nagradili svoje nalonice za vernost, nisu imali obiaj
da im poklanjaju nakit: ve najfinije ptice, boanstveno lepe.

Prebivalite Hare Keja bee kao utonulo u neko jezero utnje. Erve
onkur se priblii i stade na samo nekoliko metara od ulaza. Nije bilo vrata, a
na papirnim zidovima iskrsavale su i nestajale senke koje su bile posve
beumne. To kao da ne bee ivot: ako je za ovo uopte i postojalo ime, ono bi
bilo: pozornica. Premda ne znajui ta, Erve onkur ostade da eka: nepomian,
stojei, na nekoliko metara od kue. Za sve to vreme koje poveri usudu, ova
neobina bina nudila je samo senke i utnju. I tako se okrete, Erve onkur,
napokon, i nastavi da hoda, urno, ka svojoj kui. Pognute glave, posmatrao je
svoje korake, jer mu je to pomagalo da odagna misli.
 23.

UVEE JE ERVE ONKUR spakovao kofere. Potom je dopustio da ga odvedu

u veliku odaju poploanu kamenom, na obred kupanja. Opruio se, zatvorio oi,
i pomislio na veliki kavez, suludi dokaz ljubavi. Oi mu pokrie vlanom
tkaninom. To nikada ranije nisu inili. Nagonski posegnu da je skine, ali jedna
ruka uhvati njegovu ruku i zadra je. To nije bila ruka starije osobe.

Erve onkur oseti kako voda tee preko njegovog tela, prvo preko nogu,
a onda niz ruke, i preko grudi. Voda nalik na ulje. I tiina, unaokolo. Oseti
lakou svilenog vela koji se lagano spustio preko njega. I ruke jedne ene -
jedne ene - koje su ga brisale milujui njegovu kou, svuda: te ruke i ta tkanina
poput oblaka. On ostade nepomian, ak i kada oseti kako te ruke klize od
ramena do vrata i kako prsti - svila i prsti - klize sve do njegovih usana, i
dodiruju ih, jedanput, lagano, i nestaju.

Erve onkur jo oseti kako se svileni veo podie i odvaja od njega. A

onda, na kraju, jednu ruku koja mu rairi prste i poloi neto na njegov dlan.

Dugo je ekao, u tiini, nepomian. A onda polako skide vlanu tkaninu s

oiju. Odaja je bila u polumraku. Nikoga nije bilo u njoj. Ustao je, uzeo kimono
koji je presavijen leao na podu, ogrnuo se, izaao iz odaje, proao kroz kuu,
stigao do svoje asure i legao. Posmatrao je plamiak u lampi kako drhturi,
siuan. I tada je, paljivo, zaustavio Vreme, onoliko dugo koliko je eleo.

Bilo je lako, tada, otvoriti ruku, i pogledati taj papiri. Majuan. Nekoliko
ideograma iscrtanih jedan podno drugog. Crnim mastilom.
 24.

NAREDNOG DANA, RANO IZJUTRA, Erve onkur je krenuo na put. Sa

sobom je nosio, sakrivene u prtljagu, na hiljade jaja svilene bube, to jest
budunost Lavildjea, i posao za stotinak ljudi, i bogatstvo za desetinu njih.
Tamo gde je put savijao udesno i gde je profil breuljka zauvek skrivao pogled
na selo, on zastade, ne obraajui panju na dva oveka koji su ga pratili. Sie
sa konja i nekoliko asaka ostade na ivici puta, zagledan u one kue, naikane
na padini breuljka.

Nakon est dana Erve onkur se ukrcao, u Takaoki, na brod holandskih

krijumara koji ga je prevezao do Sabirka. Odatle se popeo uz kinesku granicu
sve do Bajkalskog jezera, prevalio etiri hiljade kilometara sibirskog
prostranstva, preao preko Urala, stigao u Kijev i vozom proputovao kroz itavu
Evropu, od istoka ka zapadu, sve dok, nakon tri meseca putovanja, nije stigao u
Francusku. Prve nedelje aprila - u vreme Velike mise - obreo se pred kapijama
Lavildjea. Ugleda svoju enu Elen kako mu tri u susret i, stegnuvi je u
naruje, oseti miris njene koe i zau barun njenog glasa kada mu ree

- Vratio si se.

Neno.

- Vratio si se.
 25.

IVOT U LAVILDJEU BIO JE JEDNOSTAVAN, proticao je nekim

ustaljenim i prirodnim ritmom. Erve onkur mu je dopustio da se etrdeset
jedan dan kotrlja preko njega. etrdeset drugog dana se predade, otvori jednu
pregradu u svom putnom kovegu, iz nje izvadi mapu Japana, rairi je i uze
papiri koji je tu bio sklonio, pre vie meseci. Nekoliko ideograma iscrtanih
jedan podno drugog. Crnim mastilom. Sede za pisai sto, i dugo tako ostade
posmatrajui ih.

Baldabjua pronae kod Verduna, za bilijarom. Uvek je igrao sam, protiv

samog sebe. Neobine partije. Zdrav protiv bogalja, nazivao ih je. Napravio bi
jedan normalan potez, a onda drugi sluei se samo jednom rukom. Onog dana
kada pobedi bogalj - govorio je - otii u iz ovog grada. Bogalj je ve godinama
gubio.

- Baldabju, moram da naem nekoga, ovde, ko ume da ita japanski.

Bogalj odigra dve martinele sa povratnim felom.

- Pitaj Ervea onkura, on sve zna.

- Ja ne razumem ni re.

- Ti si taj koji je Japanac, ovde.

- Svejedno nita ne razumem.

 Zdravi se sagnu nad tap i odigra jednu ravnu kuglu, od est poena.

- Onda ti preostaje samo Madam Blan. Ona ima radnju sa materijalima,

u Nimu. Iznad radnje je javna kua. I to je njeno. Veoma je bogata. Japanka je.

- Japanka? A otkud ona ovde?

- Nemoj to da je pita, ukoliko eli uslugu od nje. Sranje.

Bogalj je upravo promaio tri martinele od etrnaest poena.

 26.

ERVE ONKUR JE REKAO svojoj eni Elen da mora da otputuje u Nim radi
posla. I da e se istog dana vratiti.

Popeo se na prvi sprat, iznad prodavnice materijala, u Ri Moskat broj 12,

i upitao za Madam Blan. Ostavie ga da eka. Salon je bio ureen kao za kakvu
proslavu koja je otpoela pre mnogo godina i nikada se nije zavrila. Devojke su
bile mlade i sve su bile Francuskinje. Jedan pijanista je svirao, sa priguenim
tonom, melodije koje su podseale na Rusiju. Na kraju svakog komada desnom
rukom bi proao kroz kosu i tiho promrmljao

- Voil.
 27.

ERVE ONKUR JE EKAO nekoliko sati. Potom ga povedoe niz hodnik, do

poslednjih vrata. On ih otvori, i ue.

Madam Blan je sedela u velikoj fotelji, pokraj prozora. Bila je obuena u

kimono od tankog materijala: besprekorno beo. Na prstima, umesto prstenja,
nosila je sitne cvetove jarkoplave boje. Crna kosa, sjajna, istonjako lice,
pravilnih crta.

- Zato mislite da ste toliko bogati da moete sa mnom u krevet?

Erve onkur ostade da stoji, pred njom, sa eirom u ruci.

- Doao sam da vas zamolim za jednu uslugu. Cena nije vana.

Potom iz unutranjeg depa kaputa izvadi papiri, presavijen naetvoro, i

prui joj ga.

- Moram da saznam ta tu pie.

Madam Blan se ne pomeri. Usne su joj bile poluotvorene, kao da su

prethodnica kakvog osmeha.

- Molim vas, madame.

Nije postojao nijedan razlog na ovom svetu zbog kojeg bi to uinila. Pa

ipak uze papiri, otvori ga, proita. Die pogled prema Erveu onkuru, ponovo
ga spusti. Presavi papiri, bez urbe. Kada se nagnu da mu ga vrati, kimono joj
se na trenutak otvori na grudima. Erve onkur vide da ispod nema nita, i da joj
je koa mlada i bela kao sneg.

- Vratite se ili u umreti.

To ree hladnim glasom, gledajui Ervea onkura u oi, bezizraajnog

lica.

Vratite se ili u umreti.

Erve onkur gurnu papiri u unutranji dep kaputa.

- Hvala.

Nakloni se, potom se okrenu i, pre nego to e izai, prui ruku da ostavi
nekoliko novanica na sto.

- Zaboravite.

Erve onkur na trenutak ostade u nedoumici.

- Ne govorim o novcu. Govorim o toj eni. Zaboravite je. Nee umreti i

vi to znate.

Ne okreui se, Erve onkur spusti novanice na sto, otvori vrata i izae.
 28.

PRIAO JE BALDABJU DA dolaze ak iz Pariza, ponekad, da bi vodili ljubav

s Madam Blan. Po povratku u prestonicu, revere njihovih veernjih odela
krasilo bi nekoliko plavih cvetia, onih stoje nosila na prstima, umesto prstenja.
 29.

PRVI PUT U IVOTU, Erve onkur toga leta povede svoju enu na Rivijeru.
Proveli su dve nedelje u jednom hotelu u Nici, u kojem su uglavnom odsedali
Englezi, poznatom po muzikim veerima koje je prireivao za svoje goste.
Elen je bila uverena da e na jednom tako lepom mestu uspeti da zanu
potomka koga su uzaludno godinama iekivali. Zajedno odluie da e biti
deak. I da e se zvati Filip. Umereno su prisustvovali mondenim dogaajima
letovalita, smejui se, po povratku u sobu, na raun udaka koje su sretali. Na
koncertu, jedne veeri, upoznali su nekog trgovca koom, Poljaka: priao je da
je bio u Japanu.

No pre povratka, dogodilo se Erveu onkuru da se probudi, dok je jo

bio mrak, i ustane, i prie Eleninom krevetu. Kad ona otvori oi, on zau
sopstveni glas kako apue:

- Zauvek u te voleti.
 30.

POETKOM SEPTEMBRA odgajivai svilene bube iz Lavildjea sastadoe se

da se dogovore ta im je initi. Vlada je u Nim poslala jednog mladog biologa
sa zadatkom da proui bolest koja je unitavala jaja proizvedena u Francuskoj.
Ime mu je bilo Luj Paster: radio je sa mikroskopima kadrim da vide nevidljivo:
prialo se da je ve postigao izvanredne rezultate. Iz Japana su pristizale vesti o
sada ve sve izvesnijem graanskom ratu na koji su podstrekivale one snage
koje su se protivile ulasku stranaca u zemlju. Francuski konzulat, nedavno
otvoren u Jokohami, slao je depee s upozorenjima da se u ovom trenutku ne
treba uputati u trgovinske poduhvate s ostrvom, pozivajui da se saekaju bolja
vremena. Skloni oprezu i svesni ogromnih trokova koje bi jedna protivzakonita
ekspedicija u Japan iziskivala, mnogi vieni ljudi iz Lavildjea predloie da se
putovanja Ervea onkura odloe, a da se oni za tu godinu zadovolje partijama
jaja, ogranieno pouzdanim, koja su nudili veliki uvoznici sa Srednjeg istoka.
Baldabju ih je sve sasluao ne progovorivi ni re. Kada je na kraju doao na
njega red da govori, on je samo spustio svoj tap preko stola i pogledao u
oveka koji je sedeo naspram njega. I saekao.

Erve onkur je znao za Pasterova istraivanja i proitao je vesti koje su

stizale iz Japana: ali nikada nije hteo o tome da govori. Drae mu je bilo da
provodi vreme doraujui projekat parka koji je eleo da izgradi oko svoje
kue. U jednom tajnom kutku svoje radne sobe uvao je papiri presavijen
naetvoro, sa nekoliko ideograma iscrtanih jedan podno drugog, crnim
mastilom. Imao je pozamanu svotu novca na raunu, vodio je miran ivot i
gajio osnovanu iluziju da e uskoro postati otac. Kada Baldabju pogleda u njega
ono to on ree bilo je

- Odlui ti, Baldabju.

 31.

ERVE ONKUR OTPUTOVA ZA JAPAN poetkom oktobra. Preao je

francusku granicu u blizini Meca, proao kroz Virtemberg i Bavarsku odakle je
produio sve do Kijeva. Prevalio je na konju dve hiljade kilometara ruske stepe,
preao preko Urala, uao u Sibir, odakle mu je trebalo etrdeset dana da stigne
do Bajkalskog jezera koje tamonje stanovnitvo naziva kraj svih krajeva.
Spustio se niz tok reke Amur, pratei kinesku granicu sve do okeana, a kada je
stigao do okeana zadrao se u luci Sabirk deset dana, sve dok ga jedan
holandski krijumarski brod nije prevezao do Kapo Teraje, na zapadnoj obali
Japana. Ono to zatee bila je zemlja u haotinom iekivanju jednog rata koji
nikako da izbije. Putovao je danima ne morajui da pribegne uobiajenim
merama opreza, jer su raspored moi i mrea kontrole oigledno bili
poremeeni u iekivanju eksplozije koja e ih u potpunosti prekrojiti. U
Sirakavi se sreo sa ovekom koji je trebalo da ga odvede do Hare Keja. Za dva
dana, na konjima, stigoe nadomak sela. Erve onkur ue u selo peice kako bi
ga vest o njegovom dolasku pretekla.
 32.

ODVEDOE GA u jednu od poslednjih kua u selu, gore, na samom obodu

ume. ekalo ga je petoro slugu. On im predade svoj prtljag i izae na trem. Na
sasvim suprotnom kraju sela nazirao se dvor Hare Keja, tek neto vei od
ostalih kua, ali okruen ogromnim kedrovima koji su bdili nad njegovom
samoom. Erve onkur ga je dugo posmatrao, kao da ne bee nieg drugog,
tamo, na obzorju. I tako vide,

napokon,

najednom,

kako se nebo iznad dvora istakava obrisima na stotine ptica, kao

izniklim iz zemlje, raznoraznih ptica, zauenih, koje hitaju u svim pravcima,
pomahnitale, pevajui i kriei, vatrometna eksplozija krila, oblak od boja
ispaljen u svetlost, i od zvukova, preplaenih, muzika u bekstvu, na nebu
uskovitlana.

Erve onkur se osmehnu.

 33.

SELO POE DA VRI kao uskomeani mravinjak: svi su trali i vikali, gledali
uvis i vijali te odbegle ptice, dugogodinji ponos njihovog Gospodara, a sada
leteu porugu na nebu. Erve onkur izae iz svoje kue i proe kroz selo, hodao
je bez urbe i gledao ispred sebe s beskrajnim spokojem. inilo se da ga niko ne
vidi, niti je on ita video. Bio je zlatna nit koja tee, nepokolebljiva, kroz potku
ilima izatkanog na razboju kakvog bezumnika. Pree preko mosta na reci,
spusti se do velikih kedrova, uroni u njihovu senku i izroni iz nje. Pred sobom
vide dinovski kavez, sa irom otvorenim vratnicama, potpuno prazan. A ispred
njega, jednu enu. Erve onkur nastavi da hoda, ne gledajui oko sebe, bez
urbe, i zaustavi se tek kada joj je ve bio sasvim blizu.

Njene oi nisu imale istonjaki oblik, a njeno lice bilo je lice devojice.

Erve onkur koraknu prema njoj, isprui ruku i rairi prste. Na dlanu mu
je leao majuni papiri, presavijen naetvoro. Ona ga ugleda i svaki i najmanji
deli njenog lica se nasmei. Poloi ruku preko ruke Ervea onkura, neno je
stegnu, nekoliko trenutaka ostade tako, potom je povue steui u aci taj
papiri koji je obiao svet. Samo to ga sakri u nabor na haljini, zau se glas
Hare Keja.

- Dobro doli, moj francuski prijatelju.

Stajao je na samo nekoliko koraka od njih. Tamni kimono, crna kosa,

uredno skupljena na potiljku. Prie blie. Stade da posmatra kavez, zagledajui
raskriljene vratnice, jednu po jednu.

- Vratie se. Teko je odoleti iskuenju da se vrati, zar ne?

Erve onkur ne odgovori. Hara Kej ga pogleda u oi i blago mu ree

- Doite.

Erve onkur poe za njim. Naini nekoliko koraka a onda se osvrnu

prema devojci i nakloni se.

- Nadam se da u vas ponovo videti.

Hara Kej nastavi da hoda.

- Na razume va jezik.

Ree.

- Doite.
 34.

TE VEERI HARA KEJ POZVA Ervea onkura u svoju kuu. Bilo je tu

nekoliko mukaraca iz sela, i ene obuene u sveanu odeu, izbeljenih lica,
naminkane jarkim bojama. Pio se sake, iz duguljastih drvenih lula dimio se
neki duvan otrog i opojnog mirisa. Nastupale su akrobate i neki ovek koji je
izazvao buru smeha oponaajui ljude i ivotinje. Tri starije ene svirale su na
ianim instrumentima, ne skidajui osmeh sa lica. Hara Kej je sedeo na
poasnom mestu, obuen u crno, bosih nogu. U svilenoj haljini, raskonoj, ena
sa licem devojice sedela je pokraj njega. Erve onkur je bio na suprotnom
kraju odaje: preplavljen slatkastim parfemom ena to su ga okruivale,
zbunjeno se osmehivao mukarcima koji su se zabavljali priajui mu prie koje
on nije mogao da razume. Po hiljaditi put potrai njene oi, i po hiljaditi put
pogledi im se susretoe. Bilo je to neto poput tunog valcera, tajnog i
uzaludnog. Erve onkur ga je plesao do kasno u no, a onda je ustao,
promrmljao na francuskom nekoliko rei izvinjenja, nekako se otarasio jedne
ene koja je reila da poe s njim i probivi se kroz oblake dima i ljude koji su
mu se obraali na njihovom nerazumljivom jeziku, izaao napolje. Pre nego to
e napustiti odaju pogleda jo jednom prema njoj. Gledala ga je, oima savreno
nemim, vekovima udaljenim.

Erve onkur je lutao po selu udiui sve noni vazduh i gubei se u

uliicama koje su se penjale uz obronak breuljka. Kada stie do svoje kue
ugleda jednu svetiljku, upaljenu, kako treperi iza papirne pregrade. Ue, i zatee
dve ene koje su stajale okrenute licem ka njemu. Jednu Japanku, veoma mladu,
obuenu u jednostavni beli kimono. I nju. Oi su joj grozniavo sijale. Nije mu
dala vremena da bilo ta uini. Prie, uze njegovu ruku, prinese je licu, ovla je
dodirnu usnama, a onda, vrsto je stegnuvi, poloi je na ruke devojke koja je
stajala pokraj nje, i zadra je tako, nekoliko asaka, da ne bi utekla. Napokon
odvoji svoju ruku, koraknu unazad, uze svetiljku, ostade nekoliko asaka
zagledana u oi Ervea onkura, a onda umae iz sobe. Bila je to narandasta
svetiljka. Drhturavi plamiak to iezava u noi.
 35.

ERVE ONKUR NIJE NIKADA ranije video tu devojku, a nije je, uistinu,
video ni te noi. U tami sobe osetio je lepotu njenog tela i upoznao njene ruke i
njene usne. Voleo ju je satima, onako kako to nikada ranije nije inio,
doputajui joj da ga naui jednom strpljenju koje nije poznavao. U mraku, bilo
je lako voleti je a ne voleti nju.

Neposredno pre zore devojka ustade, obue beli kimono i iskrade se

napolje.
 36.

NAREDNOG JUTRA, Erve onkur je, pred svojom kuom, zatekao jednog od
ljudi Hare Keja kako ga eka. Imao je kod sebe petnaest ploica dudove kore,
skroz prekrivenih jajima: siunim, boje slonovae. Erve onkur je prouio
svaku ploicu, s panjom, potom je ugovorio cenu i isplatio u zlatnim listiima.
Pre nego to se ovek udaljio dao mu je do znanja da eli da vidi Haru Keja.
ovek odmahnu glavom. Erve onkur je po njegovim pokretima shvatio da je
Hara Kej otputovao tog jutra, veoma rano, sa svojom pratnjom, i da niko ne zna
kada e se vratiti.

Erve onkur proe trei kroz selo, sve dok ne stie do kue Hare Keja.
Tamo zatee samo sluge koje su na svako pitanje odreno odmahivale glavom.
Kua je delovala naputeno. Ma koliko je pogledom traio unaokolo,
zagledajui ak i one najbeznaajnije detalje, nije video nita to bi liilo na
poruku za njega. Izae iz kue i vraajui se prema selu proe pokraj
dinovskog kaveza. Vratnice su opet bile zatvorene. A unutra, na stotine ptica
letelo je zatieno od neba.
 37.

ERVE ONKUR JE jo dva dana ekao na bilo kakav znak. Potom krenu na
put.

Na nekih pola sata od sela, dogodilo mu se da proe pokraj jedne ume iz

koje je dopiralo neobino, srebrenasto uborenje. Meu liem, moglo se
razabrati na hiljade tamnih mrlja: bee to jato ptica koje se tu spustilo da
predahne. Ne objanjavajui nita dvojici mukaraca koji su ga pratili, Erve
onkur zaustavi svoga konja, izvue revolver iz opasaa i ispali est metaka u
vazduh. Jato, preplaeno, polete u nebo, kao oblak dima osloboen poarom.
Bio je toliko veliki da se mogao videti sa mesta udaljenog nekoliko dana hoda
odatle. Onako tamnom na nebu, jedino mu odredite bee vlastiti nespokoj.
 38.

NAKON EST DANA ERVE ONKUR se ukrcao, u Takaoki, na brod

holandskih krijumara koji ga je prevezao do Sabirka. Odatle se popeo uz
kinesku granicu sve do Bajkalskog jezera, prevalio etiri hiljade kilometara
sibirskog prostranstva, preao preko Urala, stigao u Kijev i vozom proao kroz
itavu Evropu, od istoka ka zapadu, sve dok, nakon tri meseca putovanja, nije
stigao u Francusku. Prve nedelje aprila - u vreme Velike mise - obreo se pred
kapijama Lavildjea. Naredi da zaustave koiju, i nekoliko minuta ostade da sedi,
nepomian, iza navuenih zavesa. Potom sie, i produi peice, korak po korak,
ophrvan stoletnim umorom.

Baldabju ga upita da li je video rat.

- Ne onaj koji sam oekivao - odgovori.

Kada je pala no, legao je pored Elen i vodio sa njom ljubav, tako silovito
da se ona uplai i suze joj navree na oi. Kada on to primeti, ona pokua da se
osmehne.

- To je zato to sam toliko srena - ree mu tiho.

 39.

ERVE ONKUR PREDADE jaja odgajivaima svilene bube iz Lavildjea.

Potom se, danima, nije pojavljivao u varoi, proputajui ak i uobiajeni
svakodnevni odlazak do Verduna. Prvih dana maja, izazvavi opte uenje,
kupio je naputenu kuu Dina Berbeka, onog koji je jednog dana prestao da
govori i sve do smrti nije vie progovorio. Svi pomislie da od nje namerava da
napravi novu laboratoriju. On, meutim, nije poeo ni da je raskruje. Odlazio
je tamo, s vremena na vreme, i sedeo sam, u tim sobama, niko nije znao zato.
Jednoga dana povede sa sobom Baldabjua.

- Da ti sluajno ne zna zato je Din Berbek prestao da govori? - upita

ga.

- To jedna od mnogih stvari koje nikada nije rekao.

Prole su tolike godine, ali slike su jo uvek visile po zidovima i bilo je

posua u reetki, pored umivaonika. To ba nije bilo neko veselo mesto, i
Baldabju bi, da se on pitao, rado odatle zbrisao. Ali Erve onkur je i dalje
zaneseno gledao u te plesnive i ugaene zidove. Nije bilo sumnje - neto je
traio, tu unutra.

- Moda te ivot, ponekad, tako zakovitla da zaista vie nema ta da

kae.

Ree.
 - Nita vie, zauvek.

Baldabju nije bio nadaren za ozbiljne razgovore. Zurio je u krevet Dina

Berbeka.

- Moda bi svako zanemeo, u jednoj ovako groznoj kui.

Erve onkur nastavi danima da ivi povueno, retko se pojavljujui u

varoi i provodei vreme u projektovanju parka koji je pre ili kasnije nameravao
da izgradi. Ispunjavao je gomile i gomile listova udnovatim crteima koji su,
inilo se, predstavljali nekakve sprave. Jedne veeri Elen ga upita

- ta je to?

- Kavez.

- Kavez?

- Da.

- A emu slui?

Erve onkur je zurio u crtee.

- Napuni ga pticama, to vie moe, a onda jednog dana kad ti se

dogodi neto lepo, otvori vratnice, i gleda ih kako odleu u nebo.
 40.

KRAJEM JULA ERVE ONKUR je sa enom otputovao u Nicu. Odseli su u

jednoj maloj vili na obali mora. Tako je elela Elen, uverena da e nepomueni
mir jednog pribeita na osami uspeti da odagna potitenost od koje je njen
mu, po svemu sudei, ve neko vreme patio. Bila je, ipak, dovoljno otroumna
da to predstavi kao vlastiti hir, podarivi oveku koga voli to zadovoljstvo da joj
ga oprosti.

Provedoe zajedno tri nedelje kratkotrajne, netaknute sree. Onih dana

kada je vruina bila podnoljiva, iznajmili bi koiju i kretali u potragu za
naseljima skrivenim meu breuljcima, odakle je more izgledalo kao sa
razglednice. S vremena na vreme bi se odvezli do grada na koncert ili na neki
mondenski dogaaj. Jedne veeri prihvatie poziv nekog italijanskog barona
koji je povodom svog ezdesetog roendana prireivao sveanu veeru u hotelu
Suis. Stigli su do dezerta kada Erve onkur iznenada podie pogled prema Elen.
Sedela je na suprotnoj strani stola, pored jednog privlanog engleskog
dentlmena koji je, na njegovo uenje, na reveru smokinga nosio krunicu od
majunih plavih cvetova. Erve onkur ga vide kako se naginje prema Elen i
apue joj neto na uvo. Elen prsnu u smeh, zanosan, i smejui se neznatno
nagnu glavu prema Englezu oeavi mu kosom rame: taj pokret nije bio nimalo
dvosmislen ve samo uznemirujue izvestan. Erve onkur obori pogled na
tanjir. Nije mogao a da ne primeti da njegova ruka, koja je drala srebrnu
kaiicu, vidno podrhtava.
 Neto kasnije, u puionici, Erve onkur prie, teturajui se usled
prevelike koliine popijenog alkohola, jednom oveku koji je, sedei sam za
stolom, ukoeno gledao ispred sebe, s bezizraajnim izrazom na licu. Nagnu se
ka njemu i polako izgovori:

- Moram neto veoma vano da vam saoptim, monsieur. Svi mi

zaudaramo. Svi smo mi boanstveni i svi zaudaramo.

ovek je bio iz Drezdena. Trgovao je stokom i slabo je razumeo

francuski. Poe grohotom da se smeje, potvrdno klimajui glavom: inilo se da
nikada nee prestati.

Erve onkur i njegova ena ostadoe na Rivijeri sve do poetka

septembra. Sa aljenjem napustie malu vilu, jer im se breme ljubavi, meu tim
zidovima, uini neizmerno lakim.
 41.

BALDABJU PRISTIE U KUU Ervea onkura u cik zore. Sedoe na trem.

- I nije ti neki park.

- Jo nisam poeo da ga gradim, Baldabju.

- Ah, tako.

Baldabju ujutru nikada nije puio. Izvadi lulu, napuni je i zapali.

- Upoznao sam tog Pastera. Uistinu je sila od oveka. Objasnio mi je. U

stanju je da razlikuje bolesna jaja od zdravih. Ne ume da ih izlei, naravno. Ali
moe da izdvoji ona zdrava. A kae da po svemu sudei trideset posto onih koja
proizvodimo to jesu.

Pauza.

- Kau da je u Japanu izbio rat, ovoga puta istinski. Englezi alju oruje
vladi, Holanani pobunjenicima. Pustie ih da se istutnje, a onda e sve pokupiti
i razdeliti meu sobom. Francuski konzulat samo posmatra, oni uvek samo
posmatraju. Sve to umeju je da alju depee koje govore o masakrima i
strancima poklanim kao ovce.

Pauza.

- Ima li jo kafe?
 Erve onkur mu nasu kafu.

Pauza.

Ona dvojica Italijana, Fereri i onaj drugi, oni koji su ili u Kinu, prole
godine... vratili su se s petnaest hiljada unci jaja, solidnih, kupili su i ona od
Bolea, kau da su bila prve klase. Za mesec dana idu ponovo... ponudili su nam
dobar posao, imaju pristojne cene, jedanaest franaka po unci, sve je osigurano.
To su ozbiljni ljudi, iza njih stoji itava organizacija, prodaju jaja polovini
Evrope. Ozbiljni ljudi, kaem ti.

Pauza.

- Ne znam. Ali moda bismo mogli da probamo. S naim jajima, uz

Pasterovu pomo, a onda i s onim to moemo da kupimo od ta dva Italijana...
mogli bismo da probamo. Ostali iz varoi kau da bi bila prava ludost slati te
opet tamo... s obzirom koliko to kota... kau da je suvie rizino, i tu su u
pravu, onomad je bilo drugaije, ali sada... sada je teko odande izvui ivu
glavu.

Pauza.

- injenica je da oni ne ele da izgube jaja. A ja ne elim da izgubim

tebe.

Erve onkur ostade neko vreme zagledan u park koji nije postojao. A
onda uini neto to nikada pre nije uinio.

- Ja idem u Japan, Baldabju.

Ree.

- Kupiu ta jaja, i ukoliko je potrebno platiu svojim novcem. Ti samo

treba da odlui hou li ih prodati vama ili nekom drugom.

Baldabju to nije oekivao. Bee to kao da je pobedio bogalj, u

poslednjem udarcu, etiri martinele, nemogua geometrija.
 42.

BALDABJU SAOPTI ODGAJIVAIMA SVILE iz Lavildjea da se u Pastera

ne treba pouzdati, da su ona dva Italijana obmanula pola Evrope, da e se rat u
Japanu zavriti pre zime i da mu se Sveta Agneza javila u snu upitavi ga nisu li
su svi oni samo gomila usranaca. Jedino Elen nije imao snage da slae.

- Da li je ba neophodno da otputuje, Baldabju?

- Ne.

- Zato onda?

- Ne mogu da ga spreim. Ako on eli da ide, jedino to mogu je da mu

dam jedan razlog vie da se vrati.

Svi odgajivai iz Lavildjea donesoe, iako nevoljno, svoj deo novca za

finansiranje ekspedicije. Erve onkur otpoe sa pripremama, i ve prvih dana
oktobra bio je spreman da krene. Elen mu je pomagala, kao i svih prethodnih
godina, ne pitajui ga nita, tajei od njega svoj nemir. Tek poslednje veeri,
poto je ugasila lampu, skupi snagu da mu kae

- Obeaj mi da e se vratiti.

Odlunim glasom, bez trunke nenosti.

- Obeaj mi da e se vratiti.
U mraku, Erve onkur odgovori

- Obeavam ti.
 43.

10. OKTOBRA 1864. GODINE Erve onkur poe na svoje etvrto putovanje u
Japan. Preao je francusku granicu u blizini Meca, proao kroz Virtemberg i
Bavarsku, uao u Austriju, stigao vozom do Bea i Budimpete odakle je
nastavio sve do Kijeva. Prevalio je na konju dva hiljade kilometara ruske stepe,
preao preko Urala, uao u Sibir, odakle mu je trebalo etrdeset dana da stigne
do Bajkalskog jezera koje tamonje stanovnitvo naziva svetac. Spustio se niz
tok reke Amur, pratei kinesku granicu sve do okeana, a kada je stigao do
okeana zadrao se u luci Sabirk osam dana, sve dok ga jedan holandski
krijumarski brod nije prevezao do Kapo Teraje, na zapadnoj obali Japana. Na
konju, sporednim putevima, proao je kroz pokrajine Iikavu, Tojamu, Niigatu i
uao u Fukuimu. Kada je stigao u irakavu zatekao je napola razruen grad, i
jedan vladin garnizon ulogoren meu ruevinama. Obiao je grad sa istone
strane i pet dana uzaludno ekao na izaslanika Hare Keja. U zoru estog dana
uputi se prema breuljcima, u pravcu severa. Imao je samo nekoliko mapa,
nepreciznih, i ono to mu je ostalo u seanju. Lutao je danima, sve dok nije
prepoznao jednu reku, potom jednu umu, potom jedan put. Na kraju tog puta
bee selo Hare Keja: spaljeno do temelja: kue, drvee, sve.

Nije bilo vie niega.

Nije bilo ni ive due.

Erve onkur ostade skamenjen, gledajui u tu ogromnu ugaenu lomau.

Iza njega je bio put dugaak osam hiljada kilometara. Ispred njega nije bilo
niega. Najednom vide ono to je smatrao nevidljivim.

Kraj sveta.
 44.

ERVE ONKUR OSTADE SATIMA u razruenom selu. Nije imao snage da ga

napusti iako je znao da je svaki sat koji ovde provede mogao biti poguban za
njega, i za ceo Lavildje: nije imao jaja svilene bube, a ako bi ih i naao ostajalo
mu je svega nekoliko meseci da doputuje kui, pre nego to ponu da se
otvaraju, usput, pretvarajui se u gomilicu beskorisnih larvi. ak i samo jedan
dan zakanjenja mogao je biti koban. Znao je to, a ipak nije imao snage da ode.
I tako je ostao tu sve dok se nije dogodilo neto zapanjujue i posve
neobjanjivo: ni iz ega, iznenada, pojavi se jedan deak. U ritama, hodao je
polako, gledajui stranca uplaenim oima. Erve onkur se ne pomeri. Deak
naini jo dva-tri koraka a onda stade. Gledali su se, udaljeni svega nekoliko
metara jedan od drugog. Potom deak izvue neto ispod rita i drhtei od straha
prie Erveu onkuru i isprui ruku. Bila je to rukavica. Erve onkur ponovo
vide obalu jezera, i jednu narandastu haljinu ostavljenu na zemlji, i male talase
koji nanose vodu na obalu, kao da su tu poslati izdaleka. Uze rukavicu i nasmei
se deaku.

- Ja sam taj, Francuz... ovek koji kupuje svilene bube, Francuz,

razume?... ja sam taj.

Deak prestade da drhti.

- Francuz...

Oi su mu bile vlane, ali smeio se. Poe da pria, brzo, gotovo viui, i
da tri, dajui Erveu onkuru znak da ga prati. Odmae stazom koja je nestajala
u umi, u pravcu planina.

Erve onkur se ne pomeri. Premetao je po rukama tu rukavicu, kao da je

to bila poslednja stvar koja mu je preostala od jednog zauvek iezlog sveta.
Znao je da je sada ve i suvie kasno. I da nema izbora.

Ustade. Lagano prie konju. Pope se u sedlo. Potom uini neto udno.
Petama pritisnu bokove ivotinje. I krenu. Put ume, za deakom, do iza kraja
sveta.
 45.

PUTOVALI SU DANIMA, prema severu, ka planinama. Erve onkur nije znao

kuda idu: ali putao je da ga deak vodi, ne pokuavajui da ga bilo ta upita.
Prooe kroz dva sela. Ljudi su se skrivali u kuama. ene su beale pred
njima. Deak se silno zabavljao dovikujui im neke nerazumljive rei. Nije
mogao imati vie od etrnaest godina. Neprekidno je duvao u jedan mali
instrument od trske na kojem je oponaao poj svih moguih ptica. Lice bi mu se
tada ozarilo kao da radi najlepu stvar na svetu.

Petoga dana stigoe na vrh jednog breuljka. Deak upre prst u jednu
taku, ispred njih, na putu koji se sputao u dolinu. Erve onkur uze dvogled i
vide neto poput povorke: naoruani ljudi, ene i deca, kola, ivotinje. itavo
jedno selo: u pokretu. Na konju, obuen u crno, bio je Hara Kej. Iza njega
ljuljala se nosiljka zakriljena sa sve etiri strane tkaninama jarkih boja.
 46.

DEAK SIE S KONJA, neto ree i odjuri. Pre nego to e uroniti u umu
osvrnu se i na trenutak zastade, pokuavajui da se seti nekog pokreta koji bi
govorio da je putovanje bilo divno.

- Putovanje je bilo divno - doviknu mu Erve onkur. itav dan Erve

onkur je, izdaleka, pratio povorku.

Kada vide kako se zaustavlja da prenoi, produi putem sve dok mu u

susret ne dooe dvojica naoruanih ljudi koji mu uzee konja i prtljag i
uvedoe ga u jedan ator. Dugo je ekao, potom ue Hara Kej. Nije ga
pozdravio. Nije ak ni seo.

- Kako ste ovamo stigli, Francuzu?

Erve onkur ne odgovori.

- Pitao sam vas ko vas je ovamo doveo?

Tiina.

- Ovde nema niega za vas. Ovde je samo rat. A to nije va rat. Odlazite.

Erve onkur izvadi jednu malu konu torbu, otvori je i isprazni njen
sadraj na pod. Zlatni listii.

- Rat je skupa zabava. Potreban sam vam. A vi ste potrebni meni.

Hara Kej se i ne osvrnu na zlato prosuto po zemlji. Okrenu se i izae.
 47.

ERVE ONKUR PROVEDE NO na ivici tabora. Niko mu se ne obrati,

izgledalo je kao da ga niko ne vidi. Svi su spavali na zemlji, pored vatri. Bilo je
samo dva atora. U blizini jednog, Erve onkur vide nosiljku, praznu: okaeni o
sva etiri ugla visili su maleni kavezi: ptice. Reetke kaveza bile su ukraene
majunim zlatnim zvoniima. Oglaavali su se, onako lagani, na nonom
povetarcu.
 48.

KADA SE PROBUDIO, oko sebe ugleda selo koje se spremalo za pokret. Nije
vie bilo atora. Nosiljka je jo uvek bila tamo, otvorena. Ljudi su se penjali na
kola, u tiini. Ustao je i dugo gledao oko sebe, ali sretao je samo poglede
istonjakih oiju koji bi se naas ukrstili sa njegovim i odmah potom odlutali u
drugom pravcu. Vide naoruane ljude i decu bez suza. Vide nemuta lica,
svojstvena onima koji bee. I vide jedno drvo, pokraj puta. A s jedne grane visio
je, obeen, deak koji ga je ovamo doveo.

Erve onkur prie blie i neko vreme ostade tako, gledajui ga, kao
hipnotisan. Potom odveza konopac, prihvati u naruje telo deaka, poloi ga na
zemlju i kleknu pokraj njega. Nije mogao da odvoji oi od tog lica. Te i ne
primeti da se selo polako pokrenulo, ve samo zau, kao izdaleka, kotrljanje te
procesije koja je prolazila tik pored njega, penjui se putem. ak ni pogled ne
podie kada zau glas Hare Keja, na samo korak od sebe

- Japan je drevna zemlja, znate? Njegov zakon je drevan: u njemu pie da

postoji dvanaest zloina zbog kojih ovek moe biti osuen na smrt. Jedan od
njih je preneti ljubavnu poruku svoje gospodarice.

Erve onkur nije odvajao pogled od usmrenog deaka.

- Nije kod sebe imao ljubavnu poruku.

- On je bio ljubavna poruka.

 Erve onkur oseti kako mu neto pritiska slepoonicu povijajui mu
glavu prema zemlji.

- To je puka, Francuzu. Ne diite pogled, molim vas.

Erve onkur nije odmah shvatio. A onda zau, kroz amor te procesije
koja je odmicala, zlaani zvuk na hiljade majunih zvonia koji se primicao,
malo-pomalo, uspinjao se putem ka njemu, korak po korak, i premda mu je pred
oima bila samo ta mrka zemlja, mogao je da je zamisli, tu nosiljku, kako se
poput klatna njie, gotovo i da je vidi, kako se uspinje putem ka njemu, metar
po metar, kako se primie, sporo ali neumoljivo, noena tim zvukom to bee
sve jai, nepodnoljivo jak, stalno sve blii, tako blizu da ga je gotovo oeao,
zlaana zvonjava, ba pokraj njega, sada ve, upravo pokraj njega - u tom trenu
- ta ena - pokraj njega.

Erve onkur podie glavu.

udesne tkanine, svilene, obavijale su tu nosiljku, hiljade boja,

narandasta, bela, oker, srebrna, nijednog procepa na tom udesnom gnezdu,
samo utanje tih boja koje plivaju kroz vazduh, neprobojne, prozirnije od
oblaka.

Erve onkur nije uo prasak koji bi prekinuo nit njegovog ivota. uo je

samo onaj zvuk kako se udaljava, dok se puana cev odvajala od njega, i glas
Hare Keja, veoma tih

- Idite, Francuzu. I vie se nikad ne vraajte.

 49.

SAMO TIINA, na putu. Telo deaka, na zemlji. Jedan ovek koji klei. Dok
ne zgasnu i poslednji traak svetlosti.
 50.

ERVEU ONKURU JE TREBALO JEDANAEST DANA da stigne do

Jokohame. Podmitio je jednog japanskog inovnika da mu nabavi esnaest
ploica s jajima svilene bube, poreklom sa juga ostrva. Umotao ih je u svilenu
tkaninu i zapeatio u etiri drvene kutije, okrugle. Pronaao je brod koji je
plovio ka kopnu, i poetkom marta stigao na rusku obalu. Krenuo je severnijim
putem, u potrazi za zimom kako bi spreio sazrevanje jaja i odloio trenutak
njihovog otvaranja. Prevalio je, najbre to je mogao, etiri hiljade kilometara
Sibira, preao preko Urala i stigao u Sankt Peterburg. Zlatom je kupio nekoliko
kvintala leda i natovario ih, zajedno s jajima, na jedan trgovaki brod koji je
plovio za Hamburg. Trebalo mu je est dana da tamo stigne. Istovario je etiri
drvene kutije, okrugle, i popeo se na voz koji je iao ka jugu. Nakon jedanaest
sati puta, tek to su izali iz jednog sela po imenu Eberfeld, voz se zaustavio da
dopuni zalihe vode. Erve onkur je pogledao oko sebe. Letnje sunce prilo je
itna polja, i itav svet. Preko puta njega sedeo je jedan Rus, trgovac: izuo je
cipele i hladio se poslednjim stranicom nekih nemakih novina. Erve onkur se
zagleda u njega. Vide mrlje od znoja na njegovoj koulji i kapljice koje su mu
klizile niz elo i vrat. Rus neto ree, smejui se. Erve onkur mu se nasmei,
ustade, uze prtljag i izae iz voza. Ode do poslednjeg vagona koji je prevozio
ribu i meso pohranjene u led. Iz njega je lila voda kao iz posude izreetane
mecima. Otvori vrata, ue u vagon, i jednu za drugom pokupi svoje drvene
kutije, okrugle, iznese ih napolje i poloi na zemlju, pored tranica. Potom
zatvori vrata, i saeka. Kada je voz bio spreman za polazak doviknue mu da se
to pre popne u vagon. On odmahnu glavom podiui ruku u znak pozdrava.
Gledao je kako se voz udaljava a potom nestaje. Saeka dok i njegovo brektanje
sasvim ne utihnu. Onda se sae nad jednu od drvenih kutija, razlomi peate i
otvori je. To isto uini i sa ostale tri. Polako, s panjom.

Milioni larvi. Mrtvih.

Bio je 6. maj 1865.

 51.

DEVET DANA NAKON TOGA Erve onkur stie u Lavildje. Njegova ena
Elen izdaleka ugleda koiju kako prolazi alejom koja je vodila prema kui. Ree
samoj sebi da ne sme da plae niti da bei.

Sie do ulaznih vrata, raskrili ih i stade na prag.

Kada joj Erve onkur prie, ona se osmehnu. A on, zagrlivi je, tiho ree

- Ostani sa mnom, molim te.

Bili su budni do kasno u no, sedei na livadi ispred kue, jedno pokraj
drugog. Elen je priala o Lavildjeu, o svim ovim mesecima provedenim u
ekanju, i o poslednjim danima, uasnim.

- Ti si bio mrtav.

Ree.

- I nieg lepog vie nije bilo, na itavom svetu.

 52.

NA MAJURIMA, U LAVILDJEU, ljudi su posmatrali dudove, bremenite

liem, i videli sopstvenu propast. Baldabju je pronaao nekoliko partija jaja, ali
larve su umirale im bi ih izloili svetlosti. Sirova svila koju su uspeli da dobiju
od ono malo preivelih jaja jedva da je bila dovoljna da obezbedi posao dvema
od sedam svilara u varoi.

- Ima li kakvu ideju? - upita Baldabju.

- Jednu - odgovori Erve onkur.

Narednog dana objavi da e u predstojeim letnjim mesecima izgraditi

park oko svoje kue. Unajmi mukarce i ene, iz varoi, na desetine njih.
Raskrie breuljak i prekopae ga, ublaivi njegov nagib prema dolini.
Drveem i ivicom iscrtae po zemlji nene i prozirne lavirinte.
Najraznovrsnijim cveem ukrasie vrtove koji behu skriveni u srcu malih
brezovih uma. Dovedoe vodu, iz reke, i sprovedoe je od fontane do fontane,
sve do zapadne granice parka, gde je tvorila malo jezero, okrueno livadama.
Na jugu, meu limunom i maslinama, sagradie jedan veliki kavez, od drveta i
gvoa, liio je na ipku koja lebdi u vazduhu.

Radili su etiri meseca. Krajem septembra park je bio zavren. Niko, u

Lavildjeu, nikada nije video nita slino. Priali su da je Erve onkur na njega
potroio itav svoj imetak. Priali su i da se iz Japana vratio drugaiji, moda
bolestan. Priali su da je jaja prodao Italijanima i da sada poseduje kapital u
zlatu koji ga eka u bankama Pariza. Priali su da bi, da nije bilo njegovog
parka, te godine svi pomrli od gladi. Priali su da je prevarant. Priali su da je
svetac. Poneko bi rekao: nosi neki peat na sebi, neto poput zle kobi.
 53.

SVE TO JE ERVE ONKUR ispriao o svom putovanju bilo je da su se jaja

otvorila u jednom selu u blizini Kelna, i da se to selo zvalo Eberfeld.

etiri meseca i trinaest dana nakon njegovog povratka, Baldabju sede

naspram njega, na obali jezera, na zapadnoj strani parka, i ree

- Ionako e nekome morati da ispria istinu, pre ili kasnije.

To ree tiho, s naporom, jer nikada nije verovao da istina bilo emu slui.

Erve onkur die pogled ka parku.

Bee jesen i neka varljiva svetlost, svuda unaokolo.

- Prvi put kada sam video Haru Keja na sebi je imao tamnu tuniku, sedeo
je prekrtenih nogu, nepomian, u uglu sobe. Ispruena pokraj njega, s glavom u
njegovom krilu, leala je jedna ena. Njene oi nisu imale istonjaki oblik, a
njeno lice bilo je lice devojice.

Baldabju je sluao, u tiini, sve do kraja, sve do voza u Eberfeldu.

Nije nita razmiljao.

Sluao je.

Srce mu se stegnu kada, na kraju, Erve onkur tiho ree

 - ak joj ni glas nikada nisam uo.

A odmah zatim:

- udan je to bol.

Tiho.

- Umreti od nostalgije za neim to nikada nee proiveti.

Vratie se kroz park hodajui jedan pokraj drugog. Jedino to Baldabju

ree bilo je

- Zato je tako prokleto hladno?

To ree u jednom trenu.

 54.

POETKOM NOVE GODINE - 1866 - Japan je zvanino odobrio izvoz jaja

svilene bube.

Sledee decenije samo e Francuska iz Japana uvesti jaja za sumu od

deset miliona franaka.

Od 1869, s otvaranjem Sueckog kanala, put do Japana trajae ne vie od

dvadeset dana. A neto manje od dvadeset dana povratak.

Vetaku svilu e patentirati, 1884. godine, jedan Francuz po imenu

ardone.
 55.

EST MESECI NAKON njegovog povratka u Lavildje, Erve onkur potom

dobi koverat boje senfa. Kada ga je otvorio u njemu zatee sedam listova
hartije, ispisanih gustim i pravilnim rukopisom - crno mastilo: japanski
ideogrami. Osim imena i adrese na koverti, nije bilo nijedne rei napisane
zapadnjakim pismom. Sudei po peatima, pismo je stiglo iz Ostendea.

Erve onkur ga je dugo posmatrao i prelistavao. Liilo je na katalog

otisaka ptiijih noica, sastavljen u nastupu neke manijake pedanterije. Bee
udnovato pomisliti da su to zapravo znaci, samo prah jednog zanemelog glasa.
 56.

DANIMA JE ERVE ONKUR drao pismo uz sebe, presavijeno napola, u

depu. Ako bi promenio odelo, premetao ga je u to novo. Nikada ga nije
otvorio da ga pogleda. esto ga je premetao po rukama, dok je razgovarao s
nekim od zakupaca, ili ekao veeru sedei na tremu. Jedne veeri stade ga ga
posmatra, naspram svetlosti lampe, u svojoj radnoj sobi. Na tom prozirnom
papiru, tragovi ptiijih noica besedili su svojim nemutim glasom. Govorili su
neto posve beznaajno ili neto to je moglo preokrenuti itav ivot: bilo je
nemogue saznati, i to se Erveu onkuru dopadalo. Zau Elenin korak. Spusti
pismo na sto. Ona mu prie i, kao i svake veeri, pre nego to e se povui u
svoju sobu, sagnu se da ga poljubi. Pri tom pokretu spavaica joj se neznatno
otvori na grudima. Erve onkur vide da ispod nema nita, i da su njene grudi
male i snenobele kao u devojice.

etiri dana nastavio je da ivi uobiajenim ivotom, nita ne menjajui u

svojim svakodnevnim, trezvenim ritualima. Petog dana ujutru obue elegantno
sivo odelo i otputova za Nim. Ree da e se vratiti pre mraka.
 57.

U RI MOSKAT, BROJ 12, sve je bilo isto kao pre tri godine. Svetkovina je i
dalje trajala. Devojke su bile mlade i sve su bile Francuskinje. Pijanista je
svirao, s priguenim tonom, melodije koje su podseale na Rusiju. Moda zbog
starosti, moda usled kakvog podmuklog bola: po zavretku svakog komada
nije vie prolazio rukom kroz kosu i tiho mrmljao

- Voil.

Ostajao bi nem, zabrinuto zurei u svoje ruke.

 58.

MADAM BLAN GA PRIMI bez ijedne rei. Crna kosa, sjajna, istonjako
lice, pravilnih crta. Majuni plavi cvetovi oko prstiju, umesto prstenja. Duga
haljina, bela, gotovo providna. Bose noge.

Erve onkur sede preko puta nje. Izvue pismo iz depa.

- Da li me se seate?

Madam Blan jedva primetno klimnu glavom.

- Opet ste mi potrebni.

Prui joj pismo. Ona nije imala nikakvog razloga da to uini, ali ga ipak
uze i otvori ga. Pregleda sedam listova, jedan po jedan, potom die pogled
prema Erveu onkuru.

- Ja ne volim ovaj jezik, monsieur. elim da ga zaboravim, i elim da

zaboravim tu zemlju, i moj tamonji ivot, i sve ostalo.

Erve onkur je nepomino sedeo, prstima steui naslone fotelje.

- Proitau vam ovo pismo. Uiniu to. I ne elim novac. Ali elim da mi
obeate: nikada vie to ne traite od mene.

- Obeavam vam, madame.

 Ona ga pogleda pravo u oi. Potom obori pogled na prvu stranicu pisma,
pirinana hartija, crno mastilo.

- Moj ljubljeni gospodine

Ree

- ne plai se, ne pomeraj se, ne govori, niko nas nee videti.

 59.

OSTANI TAKO, ELIM DA TE GLEDAM, gledala sam te ve toliko puta ali ti

tada nisi bio moj, sada jesi moj, ne prilazi mi, molim te, ostani tu gde jesi,
imamo itavu no samo za nas, a ja elim da te gledam, nikada te tako nisam
videla, sada kada je tvoje telo moje, i tvoja koa, sklopi oi, i miluj se, molim te,

ree Madam Blan, Erve onkur je sluao,

ne otvaraj oi ako moe, i miluj se, tako su lepe tvoje ruke, toliko sam ih
puta sanjala a sada elim da ih gledam, elim da ih gledam na tvojoj koi, tako,
molim te nastavi, ne otvaraj oi, ja sam ovde, niko ne moe da nas vidi a ja sam
pokraj tebe, miluj se ljubljeni moj gospodine, miluj svoj ud, molim te, polako,

ona zastade. Nastavite, molim vas, ree on,

kako je lepa tvoja ruka na tvom udu, nemoj da staje, ja elim da je

gledam i da te gledam, ljubljeni moj gospodine, ne otvaraj oi, ne jo, ne sme
da se plai jer ja sam pokraj tebe, osea li me? ovde sam, mogu da te
dodirnem, ovo je svila, osea li je?, to je svila moje haljine, ne otvaraj oi i
osetie moju kou,

ona ree, itala je tiho, glasom ene devojice,

imae moje usne, kada te prvi put dodirnem bie to mojim usnama, ti
nee znati gde, u trenu e osetiti vrelinu mojih usana, na sebi, nee znati gde
osim ako ne otvori oi, ne otvaraj ih, osetie moje usne tamo gde ih ne
oekuje, iznenada,

on je sluao nepomian, iz depa njegovog sivog sakoa virila je

snenobela maramica,

moda na tvojim oima, spustiu svoje usne na tvoje kapke i trepavice,

osetie vrelinu duboko u sebi, moje usne na tvojim oima, unutra, ili moda na
tvom udu, spustiu moje usne, tu, i razdvojiu ih klizei sve nie i nie,

ree ona, glave pognute nad pismom, rukom milujui vrat, lagano,

pustiu da tvoj ud razdvoji moje usne prodirui kroz njih, i gurajui moj
jezik, moja pljuvaka e se slivati niz tvoju kou do tvoje ruke, moj poljubac i
tvoja ruka, jedno u drugom, na tvom udu,

on je sluao, zurei u srebrni ram, prazan, koji je visio na zidu,

sve dok te na kraju ne poljubim u srce, jer te elim, ujeu kou pod
kojom kuca tvoje srce, jer te elim, i sa tvojim srcem meu mojim usnama ti
bie moj, zaista, sa mojim usnama na tvom srcu ti bie moj, zasvagda, ako mi
ne veruje otvori oi ljubljeni moj gospodine i pogledaj me, to sam ja, ko bi
ikada mogao izbrisati ovaj tren koji traje, i ovo moje telo na kojem vie nema
svile, tvoje ruke koje ga dodiruju, tvoje oi koje ga gledaju,

ree ona, bila se nagnula prema lampi, svetlost se razlivala po listovima

hartije i prodirala kroz njenu prozirnu haljinu,

tvoji prsti izmeu mojih nogu, tvoj jezik na mojim usnama, ti koji klizi
ispod mene, hvata moje bokove, podie me, sputa me na tvoj ud, polako, ko
bi ikada mogao izbrisati ovo, ti u meni koji se lagano kree, tvoje ruke na mom
licu, tvoji prsti u mojim ustima, blaenstvo u tvojim oima, tvoj glas, kree se
lagano ali gotovo da mi nanosi bol, moje blaenstvo, moj glas,
 on je sluao, u jednom trenu se okrete da je pogleda, vide je, eleo je da
odvrati pogled ali nije mogao,

moje telo uz tvoje, tvoja lea koja me podiu, tvoje ruke koje me ne
putaju, oseam udare u sebi, slatka predaja, vidim tvoje oi kako trae moje,
ele da otkriju koliko bola sme da mi nanese, koliko god eli, ljubljeni moj
gospodine, nema kraja, nee se zavriti, zar ne vidi?, niko ne moe izbrisati
ovaj tren koji traje, zauvek e zabacivati glavu unazad, jeei, zauvek u
sklapati oi odvajajui suze sa svojih trepavica, moj glas u zagrljaju tvoga
glasa, tvoja estina koja me slama, kasno je da se utekne, nemogue je odoleti,
ovaj tren je morao biti, i ovaj tren jeste, veruj mi, ljubljeni moj gospodine, ovaj
tren e biti, od sada pa zanavek, bie, sve do kraja,

ree ona, jedva ujno, potom uuta.

Nije vie bilo znakova, na listu koji je drala u ruci: poslednjem. Ali kada
ga okrete da ga spusti na sto vide na pozadini jo nekoliko redaka, uredno
ispisanih, crnim mastilom, u sredini belog lista papira. Podie pogled prema
Erveu onkuru. Njegove oi su je netremice posmatrale, i ona shvati da su te
oi prelepe. Ponovo obori pogled na list papira.

- Vie se neemo videti, gospodine.

Ree.

- Ono to bee za nas mi uinismo, i vi to znate. Verujte mi: uinismo to

zauvek. ivite svoj ivot daleko od mene. I nemojte ni asa oklevati, ako to bude
sluilo vaoj srei, da zaboravite ovu enu koja vam sada, bez suza, kae
zbogom.

Nekoliko trenutaka je nepomino gledala u list, zatim ga poloi preko

ostalih, kraj sebe, na stoi od svetlog drveta. Erve onkur se ne pomeri. Samo
okrenu glavu i obori pogled. Neko vreme zurio je u av na pantalonama, tek
naznaen ali savren, na desnoj nozi, od prepone do kolena, ravnoduan.

Madam Blan ustade i nagnu da nad lampu da je ugasi. U sobi ostade

samo slabana svetlost koja je dopirala kroz prozor ak iz salona. Prie Erveu
onkuru, skide sa prsta veni od majunih plavih cvetova i spusti ga pored
njega. Onda proe kroz sobu, otvori jedna mala oslikana vrata, skrivena u zidu,
i nestade iza njih, ostavivi ih odkrinuta.

Erve onkur je dugo sedeo na toj udnoj svetlosti, prstima premeui

veni od majunih plavih cvetova. Iz salona su dopirale note jednog umornog
klavira: takt je bio razliven, bilo je nemogue odrediti ga.

Najzad ustade, prie stoiu od svetlog drveta, pokupi svih sedam listova
pirinanog papira. Proe kroz sobu, ne osvrnuvi se na mala odkrinuta vrata, i
izae napolje.
 60.

ERVE ONKUR JE tokom godina koje usledie iveo bezbrinim ivotom

oveka u potpunosti lienog zahteva. Provodio je dane pod bezbednim okriljem
odmerenih oseanja. U Lavildjeu ljudi ponovo poee da mu se dive, jer im se
inilo da u njemu prepoznaju jedini ispravan nain da se proivi ivot. Priali su
da je takav bio jo kao mlad, i pre Japana.

Svake godine bi, sa svojom enom Elen, odlazio na kratko putovanje.

Videli su Napulj, Rim, Madrid, Monako, London. Jedne godine stigoe ak do
Praga gde je, uini im se, sve bilo nalik pozoritu. Putovali su bez unapred
utvrenih datuma i bez planova. Sve ih je udilo: potajno, ak i njihova vlastita
srea. Kada bi se ueleli tiine, vraali su se u Lavildje.

Da su ga upitali, Erve onkur bi odgovorio da e njih dvoje zauvek tako

iveti. Iz njega je zraio nepomueni spokoj svojstven onima koji se oseaju
dobro u sopstvenoj koi. Povremeno, za vetrovitih dana, spustio bi se parkom
do jezera, i tu ostajao satima, na obali, posmatrajui povrinu vode kako se
mreka ispisujui najudesnije oblike koji su se nepredvidljivo iskrili, gde god
pogled see. Bio je samo jedan vetar: ali na tom vodenom ogledalu inilo se kao
da ih duva na hiljade. Sa svih strana. udnovat prizor. Blag i neobjanjiv.

Povremeno, za vetrovitih dana, Erve onkur bi se spustio do jezera i

provodio sate posmatrajui ga, jer mu se inilo da pred sobom vidi, ispisan na
vodi, neobjanjiv prizor, blag, koji bee njegov ivot.
 61.

16. JUNA 1871. GODINE, u prostoriji iza Verdunovog kafea, malo pre
podneva, bogalj odigra nezamislive etiri martinele, s povratnim felom.
Baldabju ostade povijen nad stolom, s jednom rukom iza lea, a drugom steui
tap, u neverici.

- Ma daj.

Uspravi se, odloi tap i izae bez pozdrava. Tri dana nakon toga
otputova. Svoje dve svilare pokloni Erveu onkuru.

- Ne elim vie ni da ujem za svilu, Baldabju.

- Prodaj ih, idiote.

Nikome nije uspelo da sazna gde je kog avola naumio da ode. I,

uostalom, zbog ega. On samo ree neto u vezi sa svetom Agnezom to niko
nije ba najbolje razumeo.

Toga jutra kada je krenuo na put, Erve onkur ga zajedno sa Elen otprati
do eleznike stanice u Avinjonu. Imao je samo jedan kofer, to je takoe bilo
prilino neobjanjivo. Kada ugleda voz, sa perona, on spusti kofer na zemlju.

- Jednom prilikom sam upoznao jednog tipa koji je napravio itavu

eleznicu samo za sebe.
 Ree.

- A najbolje od svega je to ju je napravio da bude prava, stotinak

kilometara bez ijednog jedinog zaokreta. Postojao je i neki razlog, ali ja ga
nisam zapamtio. Razlozi se nikada ne pamte. E pa: zbogom.

Nisu mu leale ozbiljne teme. A jedno zbogom je i te kako ozbiljna tema.

Gledali su ga kako se udaljava, on i njegov kofer, zauvek.

Tada Elen uini neto veoma udno. Otre se od Ervea onkura i potra
za njim, a kada ga sustie zagrli ga, snano, i dok ga je grlila brinu u pla.

Nikada nije plakala, Elen.

Erve onkur za smene pare prodade obe svilare jednom dobriini po

imenu Miel Lario koji je dvadeset godina, svake subotnje veeri, igrao domine
sa Baldabjuom, pritom stalno gubei, sa elinom postojanou. Imao je tri
erke. Prve dve zvale su se Florans i Silvi. Trea se zvala Agneza.
 62.

TRI GODINE KASNIJE, u zimu 1874, Elen se razbole od neke vrste zapaljenja
mozga koje nijedan lekar nije umeo da objasni, niti da izlei. Umrla je
poetkom marta, jednog kinog dana.

itav Lavildje doe da je isprati proavi, u tiini, alejom koja vodi do

groblja: jer ona bese vedra ena koja nikada ne poseja nikakvo zlo.

Erve onkur je na njenom grobu uklesao jednu jedinu re.

Hlas.

Svima se zahvali, po hiljaditi put odbi svaku pomo i vrati se svojoj kui.
Nikada mu nije izgledala toliko velika: i nikada toliko bezumna njegova
sudbina.

Budui da mu oaj ne bee svojstven, okrenu se onome to mu je

preostalo od ivota, ponovo poevi o njemu da brine, sa nepokolebljivom
upornou batovana predanog poslu, u zoru nakon oluje.
 63.

DVA MESECA I JEDANAEST DANA nakon Elenine smrti dogodilo se Erveu

onkuru da otiavi na groblje, tamo, pokraj rua koje je svake sedmice
ostavljao na enin grob, zatekne veni od majunih plavih cvetova. Sagnu se
da ih osmotri, i dugo ostade u tom poloaju koji bi izdaleka, u oima moguih
svedoka, zasigurno bio vie nego neobian, ako ne i smean. Kada se vratio
kui, nije kao obino otiao da radi u parku, ve je satima sedeo u svojoj radnoj
sobi i razmiljao. Danima nita drugo nije inio. Razmiljao je.
 64.

U RI MOSKAT BROJ 12 zatee krojaki atelje. Rekoe mu da Madam Blan

ve godinama tu ne stanuje. Uspeo je da sazna da se preselila u Pariz, gde je
postala nalonica nekog veoma vanog oveka, moda politiara.

Erve onkur otputova u Pariz.

Trebalo mu je tri dana da sazna gde stanuje. Uputi joj pisamce, zamolivi
je da ga primi. Ona mu odgovori da ga eka, u etiri narednog dana. Tano u
etiri, on se pope na drugi sprat elegantne zgrade u Bulevaru de Kapusin. Vrata
mu otvori sluavka. Uvede ga u salon i ponudi ga da sedne. Madam Blan stie
veoma otmeno obuena, po francuskom ukusu. Kosa joj je padala na ramena,
kao to je diktirala pariska moda. Nije imala plave cvetie oko prstiju. Sede
preko puta Ervea onkura, bez rei. ekala je.

On je pogleda u oi. Ali onako kako bi to uinilo neko dete.

- Vi ste ga napisali, zar ne, ono pismo?

Ree.

- Elen vas je zamolila da ga napiete i vi ste to uinili.

Madam Blan se ne pomeri, netremice ga je posmatrala, njeno lice nije

odavalo ni najmanji znak uenja.

Ono to potom ree bilo je

 - Nisam ga ja napisala.

Tiina.

- To pismo je napisala Elen.

Tiina.

- Ve ga je imala napisanog kada je dola kod mene. Zamolila me je da

ga prepiem, na japanskom. Uinila sam to. Eto, to je cela istina.

Erve onkur u tom trenu shvati da e mu te rei odzvanjati u uima

itavog ivota. Die se, ali ostade da stoji, skamenjen, kao da je iznenada
zaboravio kuda je poao. Kao izdaleka, do njega dopre glas Madam Blan.

- elela je da mi ga proita, to pismo. Imala je predivan glas. I itala je te

rei s jednim arom koji nikada nisam uspela da zaboravim. Kao da su zaista
bile njene.

Erve onkur se uputi ka vratima, beskrajno sporim koracima.

- Znate, monsieur, ja verujem da je ona vie od svega elela da bude ta

ena. Vi to ne shvatate. Ali ja sam je ula kako ita to pismo. I znam da je tako.

Erve onkur stie do vrata. Spusti ruku na kvaku. Ne osvrui se, ree
tiho

- Zbogom, madame.

Nikada se vie nisu videli.

 65.

ERVE ONKUR JE poiveo jo dvadeset tri godine, uglavnom bezbrino i u

dobrom zdravlju. Nikada se vie nije udaljio iz Lavildjea, niti je ikada napustio
svoju kuu. Mudro je upravljao svojim dobrima, to mu je omoguavalo da se
bavi samo svojim parkom. Vremenom je poeo da se preputa jednom
zadovoljstvu koje je ranije sebi uvek uskraivao: onima koji su dolazili da ga
obiu pripovedao je o svojim putovanjima. Sluajui ga, ljudi iz Lavildjea
upoznavali su svet, a deca su otkrivala udesa. On bi pripovedao polako,
posmatrajui u vazduhu stvari koje drugi nisu videli.

Nedeljom bi odlazio u varo, na Veliku misu. Jednom godinje obilazio je

svilare, kako bi opipao tek roenu svilu. Kada bi mu usamljenost okovala duu,
odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena preputao se
liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tune misli. Povremeno, za
vetrovitih dana, spustio bi se do jezera i provodio sate posmatrajui ga, jer mu
se inilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjanjiv prizor, blag, koji bee
njegov ivot.