Književnost Za Decu - Najlepše Bajke Sveta

Knjievnost za decu - NAJLEPE BAJKE SVETA
ta je bajka?
Pitanjem poetka knjievnog anra bajke, kao i njegova ustrojstva i funkcije, bavilo se mnogo razliitih
naunika etnologa, psihologa, knjievnih teoretiara. Prva dela u prouavanju bajke koja su se temeljila
na morfolokoj orjentaciji te su oznaila smenu historicizma bila su Proppova Morfologija bajke, Jollesovi
Jednostavni oblici te neto kasnija Lthijeva Evropska narodna bajka.
Za Jollesa, bajka je jednostavni oblik ija je oblikovna zakonitost da "gde je god uvrstili u svet, on se
preobraava prema naelu koje prevladava samo u tome i odredjuje samo taj oblik". Govorei o duhovnoj
zaokupljenosti bajke, Jolles istie da je to nae oekivanje "kako bi se zapravo u svetu moralo dogadjati" ,
to zapravo znai da su zbivanja u bajci uredjena tako da odgovaraju apsolutnom sudu o dobroti i
pravednosti. Kao takva, bajka je najee u izrazitoj suprotnosti s onim to nas okruuje u vlastitom svetu
realnosti. U naem "realnom" svetu tok zbivanja vrlo esto nije ni dobar ni pravedan, to bajku direktno
stavlja u odnos opozicije prema stvarnosti. Zanimljivo je da Jolles tu ne staje u svom razmatranju, ve
uoava da je taj na "stvarni" svet zapravo tragian, u smislu da traginost shvatimo kao situaciju "kad
mora biti to biti ne moe, ili: kad ne moe biti to biti mora." To ovog analitiara dovodi do spoznaje o
postojanju dva razliita oblika koji se nameu iz te dvojako usmerene delatnosti duhovne zaokupljenosti:
bajke i antibajke.
Govorei o temeljnim osobinama bajke udnovatosti, uoptenosti vremena i prostora zbivanja te

neimenovanosti, neindividualizovanosti likova Jolles konstatuje da one u bajci nisu udne, ve
samorazumljive i nune. Iz navedenog proizlazi da je za Jollesa temeljna osobina bajke, iz koje proizlaze i
ostale njene prepoznatljivosti, upravo udnovatost, to dalje ima za posledicu, u skladu s napomenama o
pravednosti i traginosti, injenicu da je upravo svet bajke radikalnije odvojen od sveta stvarnosti nego svet
bilo kog drugog oblika.
Vladimir Propp nastoji bajku opisati tako da joj odredi specifino anrovsko ustrojstvo. O bajci kao o
anru, smatra Propp, moemo govoriti tek tamo gde bajka iskae karakteristinu sadrajnu strukturu te
nastoji prodreti do onih veliina koje su konstantne, tj. do onoga to se u bajci ponavlja neovisno o mestu i
vremenu njenog nastanka. Na taj nain dospeva do osnovne jedinice bajke, a to je funkcija protagonista
bajkovne radnje .
Pomak dalje u sagledavanju problematike bajke napravio je vajcarski teoretiar Max Lthi koji je bajku
uveo u svet epskog pesnitva. Jednostavnost bajke, po Lthiju, rezultat je redukcije prethodne sloenosti i
ona nalikuje jednostavnosti anakreontske lirike koja pripada ranoj, ali visokoj kulturi. Bajka nailazi na
plodno tlo samo onde gde je spoljni svet spreman da je preuzme upravo takvu kakva ona jest . Lthi smatra
da bajka ne izvire iz elje za ulepavanjem sveta, ve da se svet u njoj uzdie sam po sebi, tj. da bajka
doista vidi svet onakvim kakvim ga i oslikava. Bajka kao da kristalizira oblike realnosti njene radnje ne
prekidaju se i ne gube, ve postiu odredjeni cilj. U svom razmatranju Lthi dolazi i do tradicionalnog
sukoba mythosa i logosa bajka, kao i predaja, pripadaju svetu gde se mythos jo nije odvojio od logosa pa
u njima udesno ostaje neobjanjeno.
Standardno razumevanje bajke nudi Kurt Ranke koji bajku odreuje kao priu udesnog sadraja,
nezavisnu od uslova realnog sveta s njegovim kategorijama vremena, prostora i kauzalnosti, tj. priu koja
ne pretenduje na verodostojnost , pri emu se, zapravo, naglaavanjem udesnog kao razliite kategorije
moe dovesti u korelaciju s Jollesom. Ono ime se odklon od realnog sveta postie prvenstveno je skriveno
u vremenu i prostoru zbivanja te motivacionom sistemu, s druge strane, taj odklon najmanje dolazi do
izraaja ili ga se nastoji potpuno "ponititi" (to je naravno nemogue, zbog same prirode knjievnosti u
odnosu na realnost) u poetici realistikog kanona.
Spomenuti su samo neki od relevantnih pristupa u prouavanju problematike bajke. U opisivanju i

definisanju bajke medju knjievnim teoretiarima danas uglavnom nema znaajnijih razmimoilaenja, to
ne znai da je bajka, bilo kao teorijska tema, bilo kao konkretan knjievni tekst, prestala biti zanimljiva i
inspirativna. U optem pristupu bajci, kakav je npr. onaj koji susreemo u kolama, dominiraju odredjenja u
kojima se istie preplitanje udesnog i stvarnog; ustaljeni likovi od kojih su mnogi izmiljeni; sukob Dobra
i Zla koji redovno zavrava pobedom prvog, ali tek nakon savladanih prepreka koje su mu stajale na putu;
neodredjenost mesta i vremena radnje te specifian nain izraavanja. Bisernica06-02-2010, 18:06S
obzirom na mnoga preplitanja i uticaje, srpska i junoslovenske bajke deo su ne samo evropske, ve i
svetske knjievnosti. Samim tim, pokazuju kakav su stav srpski knjievnici imali prema evropskoj
knjievnosti: primajui odreene uticaje i elemente, oni su uvek ostajali autonomni izraavajui pritom
mentalitet podneblja kome pripadaju. Tako autorska bajka neminovno nosi tragove verovanja, mitova,
legendi naroda kome pripada. Najstariji zapisi o bajkama, i sami tekstovi bajki pozajmljivali su motive koji
se mogu sresti i u bajkama novijih vremena. Stare civilizacije i njihovi pisci negovali su bajku i udesnost u
njoj, ugraivali je u religijske i svete knjige sa namerom da bogate i oplemenjuju detinjstvo davnih
prethodnika. Kolevke mudrosti, starina, religija, pesnitva i retorstva Indija, Asirija, Vavilon, Helada
stvarale su bajku, a ona je tokom istorije imala svoje preobraaje, uspone i padove. Rezultati
milenijumskog stvaranja jesu brojne zbirke bajki naroda celoga sveta.
Njihovim itanjem i prouavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako

junoslovenske i srpske bajke primale bajkovite klice stvarajui bogate riznice narodne i autorske bajke,
sopstvenu viziju sveta i oveka u njemu, poeziju svoga jezika.
Srpska autorska bajka po mnogim svojim obelejima bitno se razlikuje od drugih junoslovenskih i
jugoslovenskih naroda. Kriterijumi koji nam omoguavaju da uemo u sr njene poetike, a samim tim i
njenu glavnu problematiku, to u potpunosti potvruju. Da bi se detaljnije ulo u njihovu sutinu, potrebno
je prouiti bajke, pojave i modele prisutne u njima, poetsko-simboline okvire, razvojni put srpske autorske
bajke, kao i bajke pisaca koji ine junoslovenski knjievni kontekst. Isto tako, ove bajke imaju i
pedagoku dimenziju koja je u funkciji ostvarivanja i otkrivanja ivotnog smisla rada, energije da se doe
do dubljih znaenjskih slojeva bajke, da se dosegnu tajne sakrivenih svetova junaka.
Dete kao italac trailo je literaturu koja bi ga produhovila, pruila mu one lepote koje i ivot prua.
Zahtevalo je da mata, putuje, sanjari, bori se i pati sa junacima. Bajka kao knjievna vrsta, najpre narodna,
posluila je kao uzor veem broju knjievnika. Sakupljajui i objavljujui folklorni materijal, mnogi su i
sami poeli da piu bajke. Namera da se ve postojeim bajkama sa razliitim motivima da novi duh,
drugaija misao, interesantne slike, postojala je kod evropskih autora, a naroito kod arla Peroa, Brae
Grim i drugih bajkopisaca. Bogatstvo bajkovite grae, siei koji su se preplitali, bili su od izuzetne koristi
ne samo ovim piscima, ve i svima koji su, uglavnom, kreativno pozajmljivali mudrosti i saznanja narodnih
stvaralaca. Bisernica06-02-2010, 18:07Autorska bajka razvila se u centralnoj Evropi kao anr vie nego
kod drugih naroda, te i jugoslovenskih. Ta pisana bajka uticala je pozitivno na bajke jugoslovenskih pisaca.
Ali jugoslovenska bajkovita knjievnost nije bukvalno trpela uticaje, te su kreativne sposobnosti veine
pisaca dole do izraaja. Uoavaju se slini ili isti motivi, funkcije junaka, kompozicija opisa ili struktura
bajke, no, svaki pisac, u zavisnosti od svojih sposobnosti i vremena u kome je iveo, gradio je svetove
udesnosti i stvarao simbolini jezik bajke.
Kada se govori o jeziku bajki evropskih pisaca, postavlja se i problem prevoenja. Zna se da original
prevoenjem gubi onaj duh koji jedan jeziki sistem ima, gubi se melodija, a istovetnih jezikih melodija
nema. Ti prevodi omoguavaju da dela dopru do italaca, a italac tom prilikom ne prima samo sadraj,
nego i celokupno duhovno bogatstvo jednog naroda. Jugoslovenskom itaocu je drag Andersen,
interesantne su bajke brae Grim, Boene Nemcove, Karela apeka i drugih. On ih ita, prima, oduevljava
se njima i razmilja. itajui te i bajke Ivane Brli Maurani, Desanke Maksimovi, Grozdane Oluji,
Slavka Janevskog i drugih, mladi italac moe da prepozna junake i dogaaje, sline postupke junaka,
opise dramatinih scena i putovanja junaka. Isto tako uoavaju se simboline, figurativne i metaforine
poruke bajki pomenutih i drugih bajkopisaca.
Evropski pisci inspirisali su mnoge nae bajkopisce, ali su se istovremeno divili neprolaznoj lepoti srpske i
junoslovenske narodne bajke. Braa Grim, prouavaoci nemakog i evropskog narodnog blaga, sa
oduevljenjem su prihvatali junoslovenski folklorni materijal. I sami sakupljai, prireivai i pisci bajki,
cenili su matu i bogatstvo motiva u bajkama Vuka Karadia. Na taj nain sruili su uvreenu misao i
pretpostavku da je Evropa umnogome uticala na knjievno stvaranje mnogih pisaca, ime se umanjuje
njihova originalnost. Naprotiv, poneki uticaj, teme, fantastino-udesne slike i motivi, raznovrsnost i
bogatstvo jezika, znai, retroaktivna kreativna mo pisaca zadivljuje velike knjievnike Evrope. Pored
brae Grim treba pomenuti pesnike Getea i Herdera koji su bili opinjeni vrednou i bogatstvom folklora.
Veliki pesnik i filozof Gete, u godinama svoje sveukupne duhovne zrelosti cenio je bajku kao vrstu prie
koja predstavlja osnovu budueg ivota, ui ivotu, ma kakve sadrine bila. Ta pria koju je ispredao
udesni um iz tenje da prevazie postojee stanje, svakodnevicu, sebe u krajnjoj liniji, odrala je
kontinuitet u razvoju jezika, istorije, uma, duha. I mnogi nama poznati svetski, evropski i srpski pisci za
svoje izvore u pisanju koristili su folklorno bogatstvo naroda kome pripadaju. Navedeni podaci govore o
tome da je narodna bajka jugoslovenskih naroda predstavljala zdravu podlogu, kreativnu klicu iz koje e se
postupno roditi pisana bajka.
Brojna preplitanja, susretanja motiva i prilagoavanja ne znae bukvalnu transpoziciju. I pre pojave
evropskog romantizma, pokuaji pisaca da postojee bajke otrgnu od zaborava, uoblie i zapiu, pozitivan
su napor. To nije bio samo napor sakupljanja i zapisivanja, to je i elja da se, osim usmenog, ovom anru d
i pisani oblik koji e itanjem biti dostupan detinjstvu i na drugim kontinentima. Na primer, francuski pisac
arl Pero, piui svoje bajke, pozajmljivao je motive za koje se pretpostavljalo da su dosta stari i da dopiru
iz vremena srednjeg veka. ivei na francuskom dvoru, priajui i bajkama ulepavajui ivot mladim
prinevima i princezama, Pero je gradio svoje bajke. Udahnjivao im je ivot vremena kome je pripadao, ali
i dograivao, oduzimao ono to bi deci zagoralo ivot i oneraspoloilo detinjstvo. Nemaki folkloristi,
braa Grim, svojom genijalnou i stvaranjem uspeli su da deci irom pet kontinenata priute uivanje u
priama i bajkama. Pokazuje se da je kreacija duha evropskih pisaca u stvaranju bajke veza koja e se
produbljivati u drugim, pa i srpskoj knjievnosti. Tako su i skoriji srpski i jugoslovenski pisci bajki bili
privreniji tradiciji i vremenu u kome su stvarali. Takav je sluaj i sa drugim velikim piscima bajki, kao to
je Pukin u ruskoj knjievnosti. On je svoje bajke u stihu bogatio motivima prisutnim u folkloru, oblikovao
stihom i od toga stvarao ivotnu dramu koja do dananjeg dana odrava panju dece i prouavalaca.
Boena Nemcova, Karel apek, Hofman svi su oni u svojim umetnikim radionicama jeziku bajki davali
posebnu simboliku, produbljivali filozofsku osnovu, stvarali novi ivot. Bisernica06-02-2010,
18:08Meusobni uticaji doprineli su da bajka kao vrsta dobije nove sadrine i tonove, da se osavremeni i
prati zadovoljenje duha deteta. Autorske bajke junoslovenskih i jugoslovenskih naroda sadre dosta slinih
verovanja i religije svojstvene slovenskoj pobonosti i mitologiji. Iako su trpele neizbene uticaje, ipak
njihove bajke uvaju svoju originalnost, jezik, mentalitet, iskustvo, ivotnu mudrost steenu milju i radom.
To potvruju i rei Vuka Karadia upuene srpskim piscima romantizma, tampane u knjievnom
kalendaru Danica iz 1829. godine, a odnose se na korienje elemenata udesnosti, lepote jezika kao
tvorevine srpskog duhovnog bia. Put razvoja bajke je dugaak, i idui njime, saznajemo mnogo vie o
tajnama ivota oveka, otkrivamo njegove preokupacije, sve elje da ivot uine boljim i drugaijim.
Onako kako su evropski i svetski bajkopisci inili u prolosti, tako su i junoslovenski i jugoslovenski
narodi, meu njima i srpski, oslikavali svoje podneblje, opisivali patnje i radosti, divili se herojstvu i
upornosti oveka. ivot na balkanskom jugu odvijao se po posebnim principima i zakonima, vekovi
ropstva pod razliitim zavojevaima inili su svoje, ali narodna mudrost i sva njegova pregnua ostae
zabeleena u bajkama, izvorima ivota junoslovenskih i srpskog naroda. Autonomnost u stvaranju naih
bajki otkriva ne samo vrednosti, ve i modele uslovno reeno, proizale iz tehnike pisanja i simbola, kao i
specifinog izbora tema i motiva. Tajne stvaranja i tajne kvaliteta bajki lee ne samo u talentu knjievnika,
nego i u prirodi srbijanskog oveka, u zvuku njegovog jezika, u viziji njegove budunosti. Bajke D.
Maksimovi, B. opia, S. Raikovia, G. Oluji, B. V. Radievia i drugih svedoe o tome. One kao
bogati izvori duha, humora, radosti, patnji, strepnji, nadanja jednom reju, zvukom i patinom prolosti,
pokuavaju da otkljuaju riznice uma i pokau koliko je ta vieslojnost znaenja pomogla u razotkrivanju
ivotnih zagonetki.
BAJ K E
ADAJA I CAREV SIN
Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je etao kroz umu u
potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoi zec iz grma i poe da bei. Princ poe da ga juri... Nakon
duge jurnjave po umi zec pobee u neku peinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u peini bee
adaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrai svog brata.
I isped njega iskoi zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona adaja u peini.
Prolo je jo nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo ta se desilo sa njima pa
najmladji brat podje da ih trai. im izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poe da ga juri.
Medjutim kad zec pobee u peinu princ nije hteo da ga juri ve produi dalje. Nakon par sati provedenih u
umi on se vrati na to mesto gde je bila peina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako isti
peinu.
Princ: Pomozi Bog, bako!

Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je uao u peinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec adaja, moj gospodar. Adaja se pretvara u zeca da namami ljude
u peinu a onda ih pojede im udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braa.
Baka: Jesu sinko ali im ne moes pomoi. Bolje ti idi kui dok se adaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ii kui, moram ih osloboditi. A i ti si dobra ena, ni ti nisi srena to si adajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je adaja potedela. Ceo ivot sam provela
zarobljena...
Princ: Sluaj bako, moemo poraziti ovu adaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se adaja vrati
pitaj je gde je ila i ta je izvor njene snage. Kada ti kae ti se pravi da si srena to je takvu tajnu podelila
sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje adaji snagu. Ja u sutra doi opet pa e mi rei ta si
saznala.
Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da eka adaju. Predvee se adaja vrati u peinu pa poto se
najede i napi sede da odmara... Baka tad zapoe razgovor:
Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ide tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde
ide a ba me zanima...
Adaja: Tamo gde ja idem ti ne moes otii, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zato tako daleko ide? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde lei tvoja snaga
gospodaru? Ja bih sad odmah otila da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Adaja: Moja snaga lei u ovom ognjitu bako.
Baka kad to u poe grliti i ljubiti ognjite. Adaja kad to vide poe da se smeje i ree joj:
Adaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjitu, alio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kue.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Adaja to vide i rece baki:
Adaja: Dobro dosadna eno, rei u ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu ve u jednom dalekom
kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna adaja, u
adaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.
Sutradan kad ode adaja iz peine dodje carev sin ba kako su se dogovorili on i baka. Baka mu ree sve
to je saznala od adaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se prerui u pastira i podje put
onog udaljenog kraljevstva gde je adajina snaga.
Nakon dugog puta princ stie u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. im je uao u grad
princ poe da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoite. Ljudi mu rekoe da se javi
caru. Princ tako i uini... Car ga odmah upita:
Car: Hoe da uvas ovce?

Princ: Hou vase velianstvo!
Car: U redu mladiu, sutra poinje. Moram ti nesto rei mladiu pre nego to ode... Ovo je veoma teak i
opasan posao. Mnogi su pre tebe pokuavali...
Princ: Hvala na upozorenju vaa visosti ali mislim da uvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da
uspeno obavljam.
Car: Sluaj me mladiu, nisam zavrio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava
zelena i svea, ovce najvie vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otiao se nije vratio... Zato ne
daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.
Princ izadje, pokupi ovce i zatrai dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pau. Kao to
je kralj upozorio ovce odoe odmah pored jezera ali ih princ nije spreavao. Umesto toga on pripremi
sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: O adajo, o adajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako ena nisi.
Adaja: Sad u, carev sine, sad.
Ubrzo izadje adaja. Velika, strana, opasna... Uhvatie se princ i adaja pa se borie ceo dan... Kad upee
podnevno sunce ree adaja:
Adaja: Pusti me, carev sine, da umoim glavu u jezero da se osveim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E adajo, da mene poljubi careva erka u elo sada bacio bih ja tebe jo vie.
Adaja se nakon njegovih rei veto izvue i ode u jezero. Kad pade vee, princ se umi sveom vodom iz
jezera, popravi odeu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u
grad svirajui u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadie jer se niko nikada nije vratio sa jezera.
Sutradan princ opet odvede ovce na pau pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da
vide ta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: E adajo, da mene poljubi careva erka u elo sada bacio bih ja tebe jos vie.
Adaja se nakon njegovih rei veto izvue i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa oblinje
planine i odmah su otili da ispriaju caru. Kad pade vee, princ se umi sveom vodom iz jezera, popravi
odeu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajui u
gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadie kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do
tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju erku jedinicu. Kad je dola princeza
car joj ree:
Kralj: erko moja, sutra kad mladi oban ode na jezero i kad krene da se bori sa adajom ti pritri i poljubi
ga u elo.
Princeza: Ali oe ja se plaim adaje. Zar se ne plai da izgubi erku jedinicu?
Kralj: Ne brini nita erko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije
vratio, a vidi ovaj novi ve dva dana ide na jezero i vraa se nakon borbe sa adajom. Samo ti idi sutra pa
kad on kae da ga poljubi a ti pritri i to uradi... Mislim da nas on najzad moe osloboditi ove zveri koja
pobi toliki narod.
Sutra ujutru kad dan osvanu krenue da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila
uplaena i uplakana... Tada princ ree devojci da ne plae. On joj ree da sve to treba da uradi jeste da
pritri i poljubi ga u elo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigoe na jezero ovce odoe kod
jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: E adajo, da mene poljubi careva erka u elo sada bacio bih ja tebe jo vie.
Kako princ to izgovori devojka dotra i poljubi ga u obraz, oko i u elo. On onda zamahnu i baci adaju u
nebeske visine. Kad pade na zemlju adaja pue na stotinu delova a iz nje iskoi vepar i poe da bei. Princ
odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoe i rastrgoe na komade, ali iz vepra odmah iskoi zec i poe da
bei. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoe i rastrgoe na komade ali iz zeca odmah izlete golub.
Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladi raspori goluba i iz njega
izvadi vrapca...
Princ: Kai mi odmah gde su moja braa.

Vrabac: Hou samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna movara, u njoj e nai tri stabljike
trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u peinu. Onda udari njima u pod peine i otvorie se veliki podrum. Tu
e nai sve ljude koje je adaja otela, ukljuujui i tvoja dva brata.
im je zavrio priu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu
pored jezera... Kad pade vee, princ se umi sveom vodom iz jezera, popravi odeu, stavi sokola na rame,
hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajui u gajde. Kad
dodje u grad, svi se iznenadie kako je princ pobedio adaju jer nisu verovali da bilo ko to moe uiniti.
Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju erku za enu. Princ tada ree ko je i zato je doao a car se
tada jos vie obradova jer mu se erka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada ree da mora otii kui da
oslobodi brau i podje na put. Car posla svoju erku sa njim. Kad stie do one movare on posee tri
stabljike trske, pa ode u peinu i udari njima o pod. Ba kao to je vrabac rekao, otvorie se vrata od
podruma i poee ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi naao i svoja dva brata, sreni se zagrlie i
izljubie. Kad svi izadjoe princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorie a on uze stabljike i
ubaci ih u vatru. Svi odoe svojim kuama a on sa svojom braom i princezom ode u dvorac kod svog oca
gde su iveli sreni do kraja svog vremena.
DVANAEST MESECI
ivela nekad davno jedna ena sa kerkom i pastorkom. iveli su siromanim ivotom. Imali samo malu
kuu i komad zemlje koji su obradjivali.
ena je bila udovica koja je imala mladu kerku Helen i pastorku Maruku koja je bila kerka njenog
pokojnog mua iz njegovog prvog braka. Maruka je bila vrlo lepa devojka i jako dobre due. Zbog njene
neopisive lepote maeha je nikako nije podnosila. Bila je daleko lepa od njene Helen. Zato su joj njih dve
nastojale stalno napakostiti tako to su joj davale teak posao da radi dok su one uglavnom lenarile. Jadna
Maruka je skoro uvek sama obavljala posao i na njivi i kui. Ali lepa devojka je to sve podnosila bez i
najmanjeg prigovora. Jednog prohladnog zimskog dana kad su sve tri bile u kui, ree Helen kako se
uelela mirisa plavih ljubiica. Uto se obrati Maruki rekavsi joj:
Idi Maruka naberi lepih ljubiica i donesi mi da ih pomiriem.
"Ah, Helen"uzvrati Maruka"gdje si videla da ima ljubiica u januaru. Priekaj prolee,pa u ti ih tada
ubrati.
Naljuti se Helen, pa otro podviknu na sestru:
Kako se usudjuje da mi protivrei tako. Kad ti kaem da mi donese neto, onda imas to i da uradi.
Njena mati koja je jedva ekala ovako neto, dograbi pastorku za ruku i izgura je iz kue.
Ne vraaj se bez ljubiicaree joj zalupivi vrata za njom.
Jadna Maruka je posla traiti ljubiice po snegu koji je neprestano padao i studeni koja je stezala sve jae.
Lutala je umom i poljanama ni sama ne znajui koliko dugo.
Najednom ugleda u daljini vatru koja je gorela. Poto je bila promrzla podje u tom pravcu da se ugreje.
Tako dodje na proplanak na kom je bila vatra. Ugleda potom oko velike vatre da se nalazi dvanaest veih
kamenova. Na svakom od njih sedeo je po jedan ovek. Na najviem kamenu koji je bio najblii vatri sedeo
je starac obrastao bradom dreci u rukama velik drveni malj. Zaudi se devojka ovome to je videla, ali
ipak krenu ka vatri obrativi se ljudima koji su nemo sedeli na kamenim stenama:
Dobri ljudi, dozvolite mi da se ugrejem pored vae vatre, jer sam se prilino smrzla.
Starac na najviem kamenu klimnu u znak odobravanja. Nakon to se Maruka ogrejala dobro,zapita je
starac:
Gde si se zaputila po ovom nevremenu?
Trazim ljubiica da naberem.-odgovori devojka.
Sad je zima"ree starac"prerano je jo za ljubiice.
Znam"tuno ree Maruka"tako sam i ja rekla sestri i maehi, ali one me oterae iz kue da ih traim.
Nee me pustiti natrag bez ljubiica. Molim vas dobri ljudi, moete li mi ikako pomoi da ih pronadjem.
Starac ne odgovori, ali ustade sa svog najvieg kamena i pridje treem kamenu i ree oveku na njemu:
Uzmi brate ovaj malj i idi na moje mesto.
ovek ga bez rei poslua.Uze drveni malj i pope se na najvii kamen. Onda zamahnu snano iznad
plamena velike vatre. Tada se cela okolina izmeni. Nestade snega i hladnoe. Zasjalo je sunce,a drvee
olistalo i svuda se uo veseli cvrkut ptica. Na proplanku se zelenila trava proarana raznim cvetovima.
Beri ljubiice devojko"viknu ovek s najveeg kamena"beri brzo.
Maruka uto ugleda plave ljubiice koje su se iznenada pojavile u travi. Odmah se dade u berbu i nabra
itav mali buket za samo nekoliko trenutaka. Tada nestade sunca, olistale ume i pesme ptica. Opet se vrati
sneg i grozna studen.
Starac se opet vrati na svoje predjanje mesto uzevsi nazad svoj malj i ree Maruki:
Eto imas ljubiice.Podji sad kui.
Djevojka se toplo zahvali svima na velikoj pomoi i krenu s olakanjem kui. Kad su videli Maruku kako
prilazi kui s buketiem plavih ljubiica u ruci Helen i njena mati se nisu mogle udu nauditi. Pustie je
brzo unutra i Helen odmah otre buketi iz sestrine ruke upitavi:
Gde si ih nabrala?
Gore na proplanku u umiodgovori Maruka.
Helen s velikim uivanjem poe mirisati proleno cvee koje joj je donela polusestra usred zime. Onda
dade i majci da i ona pomirie lepe ljubiice,pa ih zadenu sebi za pojas. Maruku uopte ne ponudi da ih
pomirie.
Posle nekog vremena prohtelo se Helen da jede jagode, pa naloi Maruki:
Idi da nabere jagoda, pa mi donesi.
A sestra joj uzvrati: Ko je jo video da ima jagoda da se nabere zimi? One dolaze samo leti.
Ali Helen se ponovo izdera na nju da mora uiniti kako joj je rekla i njena mati opet zgrabi Maruku i
izbaci je iz kue rekvi joj da se ne pojavljuje bez crvenih jagoda. Opet nesretna devojka podje u potragu.
Ovaj put da nadje jagode. Lutala je i ovoga puta bezuspeno dok ponovo nije ugledala vatru na proplanku
okruenu sa dvanaest ljudi koji su sedeli na kamenim stenama. I sada je na najviem kamenu sedeo
najstariji od njih s drvenim maljem u rukama. Maruka pridje vatri kako bi se ugrejala.
Dozvolite mi da se ugrejem kraj vae vatre dobri ljudi.Promrzla sam.
Starac na najvisem kamenu opet klimnu. Malo kasnije je upita:
Kuda si pola po ovakvoj hladnoi.
Traim jagode-ree prelepa djevojka.
Nema jagoda sada usred zime-odmahnu starac glavom.
Znam i sama"-tuno uzdahnu Maruka-"ali me sestra i maeha naterae da ih traim. Molim vas dobri ljudi
moete li mi pomoi da ih pronadjem."
Opet starac s maljem ne odgovori.Samo sidje sa svog mesta i pridje estom kamenu na kome je sedeo
dosta mladji ovek od njega.
Hajde brate idi na moje mesto-naredi starac mladjem oveku i dade mu veliki malj. Ovaj se pope na
najvii kamen i zamahnu snano iznad vatre. I ovaj put nestade snega i hladne zime. Zasjalo je toplo letnje
sunce.Opet je olistala uma i zelenila se trava svuda okolo.
Beri brzo Maruka. Beri!"-viknu mladi ovek sa kamena.
Ona utom ugleda crvene jagode koje su sazrevale neverovatnom brzinom i poe ih marljivo brati. Za vrlo
kratko vreme nabrala ih je skoro punu kecelju. Onda nestade leta i sunca i opet se vrati zima sa hladnim
belim prekrivaem,svud naokolo.
Eto ima jagode-ree joj starac vraajui se na predjanje mesto.
Maruka se zahvali svima od sveg srca na to oni samo klimnue glavama.
Brzo se vraala kui.Opet se njena maeha i sestra nisu mogle udom nauditi kad su je pustili u kuu koju
je zaas ispunio miris divnih jagoda.
Gde si ih nala-zapita Helen.
Tamo gore na umskom proplanku-neodredjeno odgovori Maruka.
Ali Helen vie nije ni pitala nita. Uzela je drvenu iniju i istresla sve jagode u nju iz Marukine kecelje.
Onda je zasela zajedno s majkom za sto kraj inije i tako pojedoe jagode sve do jedne. Maruki ne
ponudie niti jednu jedinu. Bisernica08-09-2010, 18:34Nekoliko dana kasnije zaelela se Helen jabuka.
Opet naredi sestri da joj ih ide doneti.
Gde da ti nadjem jabuke usred zime?-oajno zapita Maruka, ali njena sestra se opet obrecnu na nju da
joj ne odgovara tako. Maeha je opet istera napolje i zabravi vrata iza nje. Ponovo devojka krenu. Ovaj put
da trai jabuke. Sada nije gubila bespotrebno vreme tumarajui kojekuda. Uputi se odmah na mali umski
proplanak gde je gorela velika vatra sa dvanaest ljudi oko nje. Kad je stigla, opet pridje vatri i utivo upita
za dozvolu da se ugreje poto je oseala uasnu hladnou. Starac na najviem kamenu opet klimnu sa
odobravanjem. Trenutak posle je zapita:
Kamo si pola opet po ovom snegu?
Traim jabuke-uzvrati djevojka.
Nema jabuka zimi.One stiu na jesen.-opet e starac.
Znam ja to"-alosno ree Maruka-"ali me sestra i maeha oterae da traim jabuke sada. Molim vas opet
dobri ljudi. Pomozite mi da ih nadjem.
Starac sidje s kamena i pridje oveku koji je sedeo na devetom kamenu i prui mu svoj malj.
Hajde brate na moj kamen.
ovek primi veliki drveni malj i uspevi se na najvii kamen zamahnu maljem povrh vatre. Opet nestade
zime i snega. Ali ovaj put nije bilo sunca. Nastao je tmuran i oblaan dan. Lie je opadalo s drvea
praeno blagim vetrom. Maruka nije toliko obratila panju na jesenji dan koji je iznenada doao nego je
pogledom traila stablo jabuke. Napokon je ugledala.
Tresi Maruka!Tresi brzo!viknu ovek sa kamena.
Maruka je protresla snano stablo jabuke. Opala je jedna jabuka.Onda je protresla jo jednom.Pala je i
druga jabuka.
Uzmi brzo jabuke Maruka-viknu opet ovek s kamena.
Devojka poslua i podie dve jabuke sa zemlje. Istog asa se opet sve vrati kao to je bilo i pre.Sneg svuda
i nadaleko. I ovoga puta se Maruka lepo zahvali ljudima na kamenim stenama i brzo podje natrag kui.
Ponovo su Helen i majka joj, buljile u udu u dve jabuke koje je Maruka donijela usred meseca januara.
Gdje su ostale jabuke"-ljutito upita Helen Maruku-"sigurno si ih pojela na putu kui.
Maruka se poe kleti kako nije nijednu jabuku ni okusila.
Protresla sam jednom drvo i pala je jedna jabuka"-ree sestra Heleni-"onda sam protresla drugi put i pala
je druga. Tada su mi viknuli da uzmem brzo jabuke i idem.
Ko ti je vikao? Lae! Sama si ih sve pojela."-drsko joj ree Helen otevi joj jabuke iz ruku. Dade jednu
majci, pa ih zaas pojedoe. Tada Helen zatrai od majke vre, rekavi da e sama ii da donese jabuka to
vise bude mogla.
Ako poaljemo Maruku,opet e ih sve pojesti,a nama doneti samo po jednu.Ja u ih tresti do mile volje
makar ne znam koliko vikali na mene.
Tako ree Helen i podje traiti jabuke.Lutala je i tumarala kojekuda,ali osim belog snega nita nije mogla
videti ni nai. Onda ugleda vatru koja je gorela u daljini i uputi se tamo. Pridje vatri i poe se grejati
pogledavi nemarno na ljude koji su sedeli naokolo i utali.
Gde si krenula?ta trais ovuda po ovoj hladnoi?-mirno zapita starac na najviem kamenu.
A ta se to tebe tie matora izlapela budalo.Zar trebam tebi govoriti kamo sam krenula?-osorno uzvrati
Helen i podje dalje poto se dovoljno ugrejala. Uto se starac uspravi na kamenu i zamahnu snano iznad
vatre koja se ugasi u tili as. Podie se tako velika meava i sneg poe padati jos vie i gue. Snaan vetar
je duvao tako otro i raznosio sneg na sve strane, da se teko moglo ista videti od snene vejavice. Dah je
prosto zastajao od otre studeni koja je nastupila s meavom. Maeha je kroz prozor kue posmatrala
snenu meavu koja je najednom poela besneti napolju. Poela se brinuti za erku. Poto se bliio i mrak,
a Helen se nije vraala, obue se to je bolje mogla i podje traiti ki po snenoj oluji. Ila je dugo ni sama
ne znajui kuda. Dozivala iz sveg glasa kerku,ali nita nije ni videla ni ula od stranog vetra koji je sve
vie orgijao. Kad se dobrano smrailo bila je umorna i ozebla.Htela se vratiti kui, ali vie nije mogla nai
puta natrag. Potpuno se izgubila u oluji i sneznoj meavi koja nimalo nije jenjavala. U nemonom oajanju
proklinjala je ena i Helen, i Maruku, i jabuke. Maruka je bila sama u kui i zabrinuto pogledala kroz
prozor u mrkli mrak da li e se pojaviti Helen i njena mati. Ali nita se nije ulo izuzev jakog vetra koji je
neprestano divljao nosei sve pred sobom. Celu no devojka nije oka sklopila oekujuci sa brigom povratak
maehe i sestre. Nije im mogla nikako pomoi. Bilo je suludo izlaziti van na uasnu meavu i vetar koji je
neprestano urlao.
Maruka nikad vie nije doekala da vidi polusestru Helen i svoju maehu. Ostala je tako iveti sama u
maloj kui i na komadu zemlje koji je sada pripadao samo njoj. Prolo je vec izvesno vreme od stradanja
njenih jedinih. A onda je lepa Maruka doivela najlepsi dan u svom dotadanjem nesretnom ivotu. Lep i
privlaan mladi je doao da je prosi. I tako je njenoj tunoj samoi doao kraj.
Bila je sretna.
JEDNA TUNA PRIA
Koliko se god trudila sama,a i drugi,da ne bude stalno prisutna,DOSADA je u tom neobinom drutvu
stalno ivela. I kad je ve trei put zevnula,LUDOST je, luda kao i uvek, predloila:
"Hajdemo da se igramo murke!"
SPLETKA je znaajno podigla obrvu a ZNATIELJA je, u nemogunosti da se zadri upitala:
"Kakva je to igra?
"To je igra u kojoj ja pokrijem oi i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim kreem u
potragu. Koji prvi bude pronadjen zauzet e moje mesto u sledeoj igri" -objasnila je LUDOST.
ODUEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspeno, trudila uveriti SUMNJU,
koja nikom ne veruje u igri. No, bilo ih je jo nekoliko koji se nisu hteli igrati.
ISTINA se pitala zato bi se ona krila kada e je i onako na kraju pronai.
OHOLOST je drala da je igra glupa(a zapravo ju je ljutilo to zamisao nije bila njena). KUKAVILUK
nije hteo da riskira.
"Jedan..dva..tri.." - poela je brojati LUDOST.
LENJOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potraila zaklon na nebu,a ZAVIST je
unula u senu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUNOST se gotovo
nije uspela sakriti jer joj je svako mesto koje je pronala izgledalo prekrasno za nekoga od njenih prijatelja.
Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMELJIVOSTI. Mekou leptirova leta ustupila je
OSEAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi ? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca.
SEBINOST je, to se naravno moglo i oekivati, nala naj udobnije mesto na svetu, idealno samo za nju.
LA se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge.
STRAST i POUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAVzaboravio je gde se uopte
sakrio, ali nije bitno.
Kad je LUDOST dola do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV nije jo bila pronala ni jedno mesto
za sebe, jer joj se svako inilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruinjak i zavukla se medju crvene
rue. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i poela traziti, prvo je, naravno nala LENJOST koja je bila
iza naj blieg kamena. Potom je ula VERNOST kako na nebu razgovara s Bogom.
STRAST I POUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronala im je
ugledala USPEH.
SEBINOST nije morala ni traiti jer se sama otkrila beei iz svog skrovita.
Trazeci dalje LUDOST je dola do kristalnog jezera i odmah otkrila LEPOTU.
SUMNJU je videla kako sjedi na jednom kamenu, otkrivi se sama kako ne bi nikom morala govoriti gde
se skrivala. Doskora su svi bili pronadjeni.
DAROVITOST je uala u sveoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj pilji.LA ih je sve uverila da je
bila na dnu okeana(a virila je iza duge).
ZABORAV je ve zaboravio da se neeg uopte i igrao.
LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV.

Traila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a
kad je ve odustala pogled joj zastade na prekrasnom ruinjaku... uzela je tap i poela razmicati rue.
Odjednom je zaula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oi i oslepelo je. LUDOST nije znala ta bi
od jada izvinjavala se,molila,plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila. Obeala je LJUBAVI da
e do kraja ivota ostati sa njom.
I tako:odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna
prijateljica koja je vodi.
Nekada davno,na jednom ostrvu u sred okeana ivela su sva oseanja: Srea.Tuga,Tatina,Ljubav i pored
njih Znanje.
Jednoga dana ,naidje oluja koja je mogla da potopi ostrvce,i krenuli svi da se spasavaju pre
potopa.Ljubav,koja je neizmerno volela svoje ostrvo,elela je sotati do zadnjeg trena,ali kada je ostrvo
skoro nestalo pod vodom shvatila je da i ona mora otii,pa je odluila da zatrai pomo.
Bogatstvo je upravo prolazilo u svom velikom,luksuznom brodu,kada ga je Ljubav zamolila da je povede
sa sobom,ali joj je Bogatstvo skoro srdito odgovorilo da ne moe,jer nema mesta,brod je bio pun zlatnika i
srebrnjaka.
Ne znajui ta e,Ljubav zamoli Tatinu koja je upravo prolazila pored nje u prelepom brodiu.
-Tatino,molim te pomozi mi - zavapila je Ljubav,a Tatina joj osorno odgovori:
- Ne mogu ti pomoi Ljubavi,sva si mokra i mogla bi mi unititi brod !
Tu negde u blizini je bila i Tuga i Ljubav odlui zamoliti za pomo i nju.
- Molim te ,povedi me sa sobom - tiho je zatraila Ljubav.
- Oh.....Ljubavi,tolika sam tuna i elim biti sama - odgovorila je Tuga i odjedrila dalje sama.
Srea se zatekla tu ,no toliko je bila sretna da nije ni primetila da joj Ljubav domahuje molei za pomo.
Odjednom se odnekud zauo glas koji je rekao :
- Dodji Ljubavi,ja u te povesti !
Bio je to jedan starac kojeg je Ljubav ushiena zbog prilike da se spase zaboravila pitati kako se
zove.Kada su stigli na kopno,starac je poao svojim putem pre nego se Ljubav setila pitati ga ko je.
Znajui koliko duguje starcu Ljubav se obratila Znanju,mudrom starcu,za pomo,pitajui ko je starac koji
joj je spasao ivot.
Znanje joj je reklo - Pomoglo ti je Vreme ,Ljubavi.Starac se zove Vreme!
Zaudjena ,Ljubav zapita Znanje :
- Zato mi je ba Vreme pomoglo,kad niko drugi nije hteo?
Znanje se mudro nasmeilo :
- Zato to samo Vreme moe shvatiti koliko je velika i snana prava Ljubav !
BAJKA O BAMBIJU
Stiglo je prolee, a s njegovim dolaskom je rodjen Bambi, neno lane koje su svi stanovnici ume pourili
da pozdrave i upoznaju. Veverica, mii, ptiice, zei Trupko i drugi kunii i zeii - svi su, uzbudjeni, bili
kod Bambija i njegove mame.
Prvo jutro Bambi se pridigao na svoje tanane noice, pa krenuo da ispita sva udesa ume, uz pomo
svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odlinog vodia - Trupka.
Evo arenog leptira, eno slepog mia u visini, tu su i krtice to kopaju dugake tunele i ne vole sunce, i
veseli kunii i ptice raznobojnog perja i kljunova...
Posle vie meseci bezbrinog i srenog ivota, stigla je zima, pa je Bambi opet imao ta da vidi i naui.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se uma izmenila.
- Pao je sneg! - rekla mu je mama.
Poavi u etnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu udnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drvee, bunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.
Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu umu. Sa svih strana umom su odjekivali
pucnji puaka.
- To su lovci! - ulo se odasvud.
Mama kouta natera Bambija da bei koliko ga noge nose, i on je trao, trao, mislei pri tom na svoje
prijatelje s nadom da e se i oni spasti. Ve je uo priu o lovu, o tome kako su jednog dana doli ljudi da
svojim pukama poremete mir ume, i koliko su rtava ostavili za sobom...
Mama kouta, na alost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge ivotinje.
Tata, moni jelen, pokuao je da utei Bambija, a i svi prijatelji doli su da podele tugu s njim. Dola je i
koutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima,
preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih moe pouzdati.
Opet je dolo prolee, i Bambi sa udjenjem otkri da se neto menja u njegovom ivotu. Falinino prisustvo
poelo je da mu znai mnogo vie nego drutvo svih drugih ivitinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - neno ga je trljala njukicom.
Srea se vratila u umu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana umu iznenada
zahvati poar. Trebalo je beati, spasavati glavu. Vatra se irila, dim je poeo da gui, i sve ivotinje, medju
kojima i Bambi i drugi jeleni i koute, pojurie prema reci. Vatra je plamtala sve jae, vrelina je postajala
neizdrljiva, ali je Bambi, koji je sada ve bio porastao, pomagao drugim, slabijim ivotinjama da se
izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On e biti poslednji koji e prei na drugu,
spasonosnu obalu. Ne obazirui se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se
domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridruio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran. Bisernica29-10-2010, 22:16Jabuka koja se smeje i jabuka koja plae
Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmladji sin sedeo u dvorcu, dodje jedna
starica da zahvati vode sa izvora ispod dvorca. Mladi se baci malim kamenom i polomi stariin krag.
Starica nita ne ree, ode po drugi krag i ponovo dodje na izvor. Deak ponovo baci kamen, polomi krag,
a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim kragom. im je ugleda, mladi ponovo baci
kamen i razbi krag.
Starica ree:
- Hej, sinko, molim Gospoda da se jabuka koja plae zaljubi u jabuku koja se smeje i udalji se. Prodje pet
dana i deaka poe da mui ono to je starica rekla. I zaista, jabuka koja plae zaljubila se u jabuku koja se
smeje. Iz dana u dan deak je bledeo i venuo. I car u da mu se sin razboleo. Pregledali ga lekari i vidari, ali
nikako nisu mogli da objasne razlog mladieve patnje. Jednog dana ponovo dodje jedan vidar i ree caru:
- On je bolestan od ljubavne patnje.
Mladic na kraju ree ocu da se jabuka koja plae zaljubila u jabuku koja se smeje. Car e na to:
- ta da radimo sada, sine?
Mladi odgovori:
- Dozvoli mi da idem i da ih nadem.
Car, opet:
- Kuda e u takvom stanju? Kako e znati gde su. Pusti!
- Svakako u ii i nai u ih odgovori mladi.
- I mi emo ii s njim. Sigurno emo nai te jabuke rekoe ocu starija braa.
Sva tri brata krenue zajedno na put.
Dugo su ili preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoe do neke esme. Na esmi videe jedan
natpis. Proitae: ko ide jednim od ova tri puta, doi e, ko ide drugim doi e ili nee, a ko krene treim
putem nikako nee doi. Braa se sporazumee da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem
kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmladji onim kojim se ne dolazi.
- Ali kako emo znati, ko se vratio, a ko nije rekoe.
Na to najmladji brat ree:

- Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dodje kasnije, znae ko je sa kog puta
stigao.
Tako i uinie i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carevi stie u jednu zemlju, udje u jedno
svratite i osta tamo da radi kao spoljni momak. Srednji brat, kad stie u neku zemlju, udje u jednu kafanu i
osta tamo kao kafedija.
Da se vratimo najmladjem bratu. I on, poto je preao dug put, stie jednoga dana do nekog izvora i vide
staricu kako zahvata vode. Mladi je upita:
- Bako, hoe li mi dati prenoite za veeras?
Starica odgovori:
- Ah, sinko, imam jednu kuicu, kad legnem noge mi tre. Gde da te primim?
Mladi joj dade pregrt zlatnika:

- Molim te, bako, nadji mi jedno mesto.
Starica uze zlatnike i povede mladia svojoj kui govorei:

- Podji, sine, podji, imam i kuu i sobu, a ko e mi drugi i doi!
Malo su jeli i pili. Sedei tako, mladi upita:

- Bako, kau da ima jabuka koja plae i jabuka koja se smeje, zna li gde su?
im to u, starica zalepi mladiu uku:

- uti, ovde je zabranjeno da se to spominje.
Kada to ree, mladi joj dade jo jednu pregrt zlatnika. Obradovana time, starica ree:
- Sine, sutra e ustati i otii na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su
jabuka koja plae i jabuka koja se smeje. Ako uspe da ga odobrovolji i udje u dvorac, tamo e nai
jabuke. Samo, kada ih bude uzeo dodji pravo k meni.
Sutradan mladi ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Pridje i pozdravi ga.
Sedoe i poee da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja plae i jabuku koja se smeje.
im to u, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrteo. Kada mu mladi ree "Zaboga, pastiru, zato me
udara", pastir ga jo jednom udari rekavi:
- uti, ovde je zabranjeno da se o tome govori.
Mladic mu dade pregrt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omeka i ree mladiu:
- Ja u sada da zakoljem jednu ovcu; od njene koe u napraviti meinu. Kada naveer poteram ovce u
dvorac, ti e se umeati medju njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti e ii kao one i sa njima e ui u
dvorac. A zatim, nou, kada svi budu zaspali, popet e se na najvii sprat. Tiho e ui u odaju sa desne
strane. Devojka lei u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako bude mogao uzet e ih, a ako te uhvate bie
zla.
Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladia stavi u meinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladi udje
medju ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac.
Spusti se no i svi u dvorcu zaspae. Mladi izadje iz meine i lagano podje gore. Otvori odaju koju mu je
pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih oiju, kose rasute
poput srme sa mladeima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladi dugo sav
ushien gledao, jedna jabuka sa police poe grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se neto
dogodilo. Mladi odmah pobee na vrata i vrati se medju ovce.
Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, izadje napolje i poto nikog ne
nadje, ponovo se vrati u odaju.
- Ah vi, laljivice, prevarile ste me ree i opet lee u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo
zaspala. Mladi se jo jednom pope gore, lagano otvori odaju i udje. Kada krenu prema jabukama, jedna se
opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobee. Djevojka se na to probudi i vide da nema nikog.
- Hej, vi, bezobraznice. Ve drugi put me budite iz sna. Istui u vas ako opet budete neto napravile ree
i lee.
im je zaspala, mladi ponovo dodje, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa
police, jabuke udarie u smeh i pla. Mladi ponovo pobee. Devojka se probudi nikog nema.
- Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele noas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to nain? ree, oamari i
jednu i drugu i ponovo lee.
Prolo je podosta vremena. Mladi je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku,
pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izaao i otiao medju ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato
nisu pustile nikakav glas.
Dolo je jutro. Pastir je isterao ovce i otiao u planinu. Mladic je izaao iz meine i ponovo dao pastiru
pregrt zlatnika. Oprostio se i krenuo stariinoj kui. Kad starica vide mladia, stavi malo vode u posudu,
zakla jednu kokoku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i ree mladicu da sedne na dasku.
Vratimo se dvorcu gdje su bile jabuke.

Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u
pla:
- Jao meni! Noas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono,
dolazio lopov.
Kada ovo u car, naredi da se zatvore kapije tvrdjave. Pretraili su unutranjost grada i nita nisu mogli da
nadju.
Zvezdoznanci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi ladjom po nekom krvavom
moru. Rekli su:
- Care, ovaj je ovek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more.
Na kraju su odustali od traenja jabuka. Kapije tvrdjave su bile ponovo otvorene. Mladi dade starici jo
malo zlatnika. Poto se od nje oprostio, podje on putem kojim je doao. Jednog dana stie do esme gde se
rastao od brae. Podie kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i
krenu putem kojim je otiao srednji brat.
Idui preko brda, dolina i ravnica, pijui vode sa potoka, sedeci u pustinjama, sluajui pevanje ptica, stie
jednog dana u nepoznatu zemlju. Udje u jednu kafanu da popije kafu i ispui ibuk. Vide da mu je brat tu
kafedija, ali ga ovaj ne poznaje. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati
da mu je on brat. Braa ustadoe i krenue zajedno na put. Opet stigoe do one esme. Podigoe kamen i
videe da stariji brat jo nije stigao. Uzee jo jedan prsten i krenue putem kojim je otiao najstariji brat.
Idui tako, opet stigoe do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoe:
- Hajdemo u neko svratite da se okupamo, a posle da potraimo brata.
Udjoe u jedno svratite. Tu je njihov brat radio kao spoljni momak.Oni se okupae i izadjoe iz svratita.
Pozvae momka i rekoe mu ko su. Zatim se sva trojica zaputie onoj esmi. Kada stigoe uzee i trei
prsten i krenue u svoju zemlju.
Starija braa usput upitae najmladeg da li je naao jabuke. On rece da jeste i izvue ih ispod pazuha. im
videe jabuke i sami se zaljubie.
- Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa emo ti ih opet vratiti rekoe.
On se sloi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braa rekoe jedan drugom:
- Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene.
Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da neto pojedu. Od kafedije zatraie
jednu hasuru i on im donese.
U bati je bio jedan nepokriven bunar na koji oni stavie hasuru. Najmladji brat, mislei da je hasura
prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braa mirno popila kafu,
ispuila po ibuk i krenula u svoju zemlju.
Poto u bunaru nije bilo vode, mladi se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova
braa stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmladji brat, oni odgovorie:
- Mi smo ili i nali jabuku koja se smeje i jabuku koja plae. On je otiao putem kojim se ne vraa i nije
se vratio.
Otac se zaplaka i ree:
- Sigurno e doi.
Za to vreme je mladi u bunaru doao k svesti. Poeo je da doziva ljude. Kafedija koji je etao po bati
uo je glas iz bunara, spustio jednog oveka u bunar i on je izvukao mladia. Upitali su ga kako je upao u
bunar i on im je ispriao ta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije doao oevoj
kuci. Doao je u jednu kovaku radnju i tu postao egrt.
I dok je on tamo egrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu
zrnaca, dade je ljudima rekavi im:
- Uzmite ovu brojanicu i obidjite sve zemlje. Neka ljudi priaju ta im se dogodilo. Ko izdri do kraja ove
brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite.
Ljudi su uzeli brojanicu, obili svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvue brojanicu. Na kraju stigoe u
zemlju mladia koji je ukrao jabuke. Ba kada su prolazili ispred kovake radnje mladi ree:
- Majstore, ja u izvui onu brojanicu.
Ovaj o tome obavijesti ljude koji donee brojanicu i rekoe:
- Hajde da vidimo, izvlai!
A mladi tada ree:
- Hou, ali u to uiniti pred mojim carem.
Oni uzee mladia i odvedoe ga caru i objasnie mu o emu je re. Mladi sede, poe da pria ta mu se
dogodilo i da izvlai brojanicu. Ba kada je rekao kako su ga njegova braa bacila u bunar, brojanica se
zavrila. Tada car shvati da je to njegov najmladji sin, ustade i privue mladia u zagrljaj:
- Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja nita o tome nisam znao.
Brau koja su uzela jabuke odmah pogubie a mladia, zajedno sa jabukama, predadoe ljudima. Ovi ga
povedoe caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene.
I tako stigoe oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladia izvedoe pred cara. Kad ga car vide
zapovedi mu da i pred njim izvue brojanicu. Mladi je uze, ispria sve od poetka do kraja i izvue
brojanicu.
Car ree:
- Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja erka ne moe bez njih. Dodji, dat u ti svoju ker, a vas dvoje se
vie nemojte rastavljati od ovih jabuka.
- Sa zadovoljstvom ree mladi i prihvati carevu ponudu.
Devojka i mladi se venae i provedoe svadbu koja je trajala etrdeset dana i etrdeset noi. Bisernica30-
10-2010, 22:33Dva vuka
Jedan stari Indijanac ispriao je svom unuku:
U ljudima se odvija neprekidna borbaa.

Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo.
To je strah, gnev, zavist, alost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosaaljenje, krivica, ogorenje,
inferiornost, lai, lani ponos,
superiornost i ego.
Drugi je Dobro.
To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saoseanje, velikodunost,
istina, samilost i vera.
"A koji vuk pobedjuje?" upita unuk, dok mu se u oima caklila radoznalosti.
Stari Indijanaci odgovori:

"Onaj koga hrani !! "
Indijanska bajka Bisernica30-10-2010, 23:03Zato je more slano
iveli mu i ena u velikoj slozi i ljubavi,ali ih je nematina pritisla,a kad je na svet dolo i dete,onaj ovek
ode i zamoli jednog bogatog oveka da mu bude kum.
Ne znajui kakoda ga odbije ,bogata nekako prihvati i krsti dete.n kraju ree kumu siromahu:
- Dodji kod mene svakog dana i dobit e neto milostinje.
Siromah ovek bee bez posla i svakog dana je iao bogatom kumu da neto pomogne ili uradi da bi dobio
neto milostinje.
Dete je raslo,i napunilo dve godine,a siromah je jo uvek iao po milostinju.To je ve dosadilo bogatom
kumu,jer je mislio da e i sam osiromaiti udeljujui milost.Jednog dana bogata zakolje kravu.Naidje kum
siromah i ree :
-Dobar dan kume.Doao sam da mi neto da.
_ Dobar dan - odgovori bogata,pa se okrenu mesaru i naredi :

- Odseci jednu pleku.
Odsee mesar pleku,a bogata je uze i okrene se siromahu:
- Uzmi je kume ! - pa ga onom plekom snano udari po grudima i ledjima i ree:

- Idi do sto djavola.Uzmi ovo i samom djavolu odnesi,samo mi na oi vie ne izlazi.
Uze siromah pleku i krene kui,pa usput sretne nekog starca.Nazva mu dobar dan ,a starac ga upita gde je
krenuo sa onom plekom.Ispria mu siromh ta se desilo,kako ga je kum udario plekom i oterao,pa ne zna
vie kako da prehrani porodicu,i kako nosi pleku djavolu.Na to mu starac ree:
- Odnesi je, ali nemoj proi kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigne, pokucaj i on e te pitati ta
hoe. A ti mu reci: "Donosim ti ovu pleku mesa".
Kada te zapita koliko novca trai za nju,rewci mu da ti novac ne treba ,ve trai da ti da onaj stari mlin
koji dri kod velikih vrata.
Siromaak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad stie pred vrata djavolova, on pokuca.
- ta hoe? - upita djavo.

- Evo doneo sam ti pleku.
- Dobro, koliko novaca trai?
- Neu novac, ve mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
- E - ree mu djavo - to ti neu dati. Imam dve sobe pune mlinova, dat u ti jedan novi.
- Ne, ja ba taj stari mlinac elim.
I djavo, ta e, zaeleo se mesa,dade mu stari mlinac.
- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.

- Daj mi i dva kljuia sa mlincem.- seti se siromah da mu je starac rekao da obavezno trai i dva kljua.
Dade mu i dva kljuia, pa ovek uze mlinac i ode. Stie kui i zatee enu iznemoglu od gladi.
Stavi mlinac na sto i ree:
- Mliniu, mliniu, djavo te uinio svemonim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Tog trena poe mlinac izbacivati hranu i vino bez zaustavljanja.
Pomisli ovek,ako je mlinac sve to mogao za tako kratko vreme da stvori,onda on ne mora vie da
radi.Stavi drugi klju u mlinac i poeli mnogo novca,a mlin mu i tu elju ispuni.Izbacio je toliko zlatnika da
je siromah kupio mnogo zemlje,lepe kue i zaposlio mnogo slugu.
Jednog dana se bogati kum upita:

- Zato moj kum vie ne dolazi da mi trai milostinju?
- Kako e doi kad si ga onako odalamio plekom - odgovori mu ena.
- Avaj, daj mi taj komadi mesa i hleba to nismo mogli da pojedemo, pa u poi da ga obidjem i vidim
kako ivi.
I krenu na put da potrai kuma. Nije nikako mogao da ga nadje. Ugleda neke kue, poslugu i upita ih:
- Kod koga vi to radite?
- Kod gospodina kuma tvog - odgovorie mu oni.
- Kako se on tako obogatio?
- Idi pa vidi, kua mu je obeleena zelenim slovima.
On podje u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pridje i zakuca na vrata. Izadje njegov kum, sad pravi
gospodin, bogatiji od njega, pa mu ree:
- O, kume, pa kako si mi? Zato si bacio pogau koju si mi poneo? Zato je kumu bilo sramota da mi
poalje ostatke od mesa to niste pojeli?
- Vidi, vidi, ti to sve zna! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
- Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao pleku i uputio me djavolu. Bio sam
kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
- Pa, kume, zato mi ne proda mlinac?
- Dobro kume, dat u ti ga. Hajde, udji unutra. I stavi kljui u mlinac:
- Mliniu, mliniu, djavo te je uinio svemonim, daj mi najboljeg vina na svetu - ree mu.
Kad mu mlini dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvi od zavisti, upita
ga:
- Hoe li mi ga prodati?
- Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi kljui i zategni ga dobro.
- A koliko treba da ti platim za njega?
- Neu ti traiti nita, poklonit u ti ga.
- Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajui se svojoj kui. Kada
stie uze bi i istera slukinje na ulicu pa ih iiba. Ree mu ena:
- ta to radi ovee, ta ti je?
- Kad imam mlinac, nisu mi potrebne slukinje.
I slukinje odoe. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao klju da mlinac moe da izbacuje jelo. I
on mu ree:
- Djavo te je uinio svemonim, izbaci mi hranu.
I mlinac poe da izbacuje hranu. Najedoe se domaini i sto slugu ,a mlinac je i dalje izbacivao hranu.
Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kui kretati. Onda on
ree:
- To su djavolska posla, to su budalatine. Uze mlin i podje ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu,
te on povika siromanima:
- Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknue ugledavi toliku hranu. I on stie opet do kuma.
- Kume - ree mu - ti si mi dao samog djavola.
- Kako to, znai nisi znao da mu kae? Iskoristi trenutak nepanje kuma, pa stavi drugi kljui u mlinac i
ree:
- Mliniu, mliniu, nemoj vie da izbacuje hranu.
I ostade sa svojim mlinom. Kum je morao da trai ponovo slukinje da mu oiste i operu kuu od tolike
hrane.
I tako mlin osta opet kod starog vlasnika.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronai. I on im porui da im moe napuniti ako
treba i deset brodova solju. Odgovorie mu da je bolje da im napuni sto brodova i da e mu ih sve poslati.
Stigoe brodovi. Tada mu rekoe:
- Zar nije bolje da proda mlinac?
- Pa dobro, prodat u vam ga, saekajte me osam dana.
Saekae osam dana. On zatrai da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda
mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenue. Tada najstariji na brodovima ree:
- Je li sigurno da e ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim kljuem. Tada on ree:
- Mliniu, mliniu, djavo te je uinio svemonim, izbaci nam so.
Mlinac poe da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoe:
- Mliniu, mliniu, nemoj vie izbacivati so.
Ali to su mu vie govorili, on je izbacivao sve vie soli,a nisu imali drugi kljui da bi ga zaustavili Ve
napunie sto brodova a mlini je i dalje izbacivao so. Tada ree najstariji na brodovima:
- Ovaj mlinac je djavolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac jo uvek izbacuje so. Bisernica04-11-2010,
18:11Carevo novo odelo - Hans Kristijan Andersen
Nekada davno u nekom dalekom carstvu vladao je car koji je vie od svega voleo lepu, modernu i
skupocenu odeu na koju je troio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima,
slugama pa ak ni o svojim najbliima,ve samo o kupovini odee.
Jednog dana, u njegovo carstvo stigoe dva mladia koji odoe kod cara i predstavie se za vrhunske
krojae iz dalekog kraljevstva. Car ih oduevljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro doli u moje carstvo. Kaite mi, kakva odela ijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vae Velianstvo. Mi ijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju,
napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju maginu mo - naa odela su nevidljiva svima koji
su glupi i koji ne zasluuju da ive plemikim ivotom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zasluuje da ivi na dvoru a ko ne... I uvek u znati koji ljudi su
pametni pa vie nikada neu gubiti vreme priajui sa glupima.
Car naredi slugama da se mladiima donese zlata koliko god zatrae kako bi to pre poeli da rade.
Mladii uzee zlato, odoe u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i naredie da ih niko ne prekida dok ne
zavre. Prie o ovome su se brzo proule po celom carstvu i svi su eljno isekivali da vide kakvo izgleda
to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zasluuje da bude plemi na dvoru kao i koliko su drugi ljudi
glupi.
Nakon nekoliko dana mladii saopstie da car moe poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i
prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doi sve dok odelo ne bude u potpunosti gotovo. Car posla svog
najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i poten smatrajui da e on najbolje proceniti da li je odelo
kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladia ga dovedoe do
stola na kome je stajalo odelo i upitae ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je irom
otvario oi, premestao naoare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije
ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo to smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zateeno ree ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i ara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to ujemo - rekoe mladii. Kaite caru da spremi jo zlata ukoliko eli da
nastavimo da radimo.
- U redu, preneu vae zahteve caru - ree stari ministar i ode.
Mladii nastavie da rade i nakon nekoliko dana opet saopstie da car moe poslati nekog od svojih slugu
da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doi jer odelo nije u potpusnosti
gotovo. Car tada posla mua svoje erke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u
sobu, pridje stolu ali ba kao i stari ministar ne vide nita jer nije bilo niega na stolu.
- Odelo je skoro zavreno - rekoe madii. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vaim radom i to u rei caru - ree uplaeni princ koji je zbog ovoga
pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana oekuje.
- Odlino! Recite caru da spremi jos zlata i odelo ce biti zavreno za par dana.
- U redu, preneu vae zahteve caru - ree zabrinuti princ i ode.
Uskoro mladii saoptie da je odelo zavreno i pozvae cara da dodje. Car okupi svoje najvie ministre,
porodicu i prijatelje i ode kod mladia. im udjose u sobu stari ministar i princ smatrajui da odelo svi vide
povikae:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te are, taj kroj...
Car pridje blie stolu ali ne vide nita. Onda se zapita da li je on glup, ili jo gore - ne zasluuje da vlada...
Medjutim brzo se okrenu ka mladiima i ree da je odelo odlino, da je najlepe koje je ikada imao i da je
prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah poee da priaju o odelu i da komentariu izmedju sebe iako
ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladie kao zvanine kraljevske krojae i ree da e
novo odelo nositi na velikoj sveanosti koja e biti odana za neki dan.
Kada je doao dan velike sveanosti mladii pozvae cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet
najvie ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladia. Kada udjoe u odaje mladii pridjoe caru i
rekoe:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrta... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od maginih
osobina naih odela, onaj ko ih nosi nee uopte osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadoe
drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi irom sobe poee da komentariu iako niko i dalje nije video odelo koje
nije ni postojalo.
Nakon toga mladii zamolie cara da se skine pa obojica pridjoe i poee da ga oblae, deo po deo svoje
nevidjive odee. Kada zavrie car stade pred ogledalo pa poe da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve are... A tek kako je lako... Ovo
je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na sveanost - ree car.
Napolju je bilo puno ljudi i svi su eljno isekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa
svojom pratnjom koja je ila iza njega i pravila se da dri dugi ogrta kako se ne bi vukao po zemlji svi
poee da priaju o odelu i da ga hvale. Niko nije eleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglaen za
glupog.
- Ali on nema nita na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika ovek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - poee da viu ostali ljudi.
Na kraju su svi poeli da se smeju golom caru, ak i njegove najblie sluge. Car postidjen brzo pobee u
dvor gde ne nadje mladie koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, vie nije
mario samo za odela ve i za svoj narod, svoje sluge a naroito za svoju najbliu porodicu. Bisernica05-11-
2010, 17:39Kako je patuljak postao kralj
Nekad davno ivela u jednoj kolibici neka starica koja je iz dana u dan tugovala to nema dece. I tako
jednom, u trenutku usamljenosti i oajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i paljivo skloni u neki
kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila ta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala
nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi ta je s' jajetom, nadje ga razbijeno,
a pored ljuske bebu koja joj je vec pruala ruice.
Sirota ena, sva luda od sree, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko
nenosti da je ve za godinu dana ono i govorilo i hodalo, ba kao odrastao ovek. Medjutim, ostalo je
malo kao to se i rodilo.
Stariino oduevljenje s vremenom postade toliko da poe da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati
neki plemi, mozda ak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mate, ona predloi svom detetu da ode lino kralju i da
ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u takva iskuenja, ali poto je majka to
toliko elela, nije mogao nita drugo nego da poslua. im ga izvedoe pred kralja, on izazva na dvoboj.
Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatrai od patuljka da podigne kamen
teak pedeset kilograma.
Siromah patuljak dodje svojoj majci i poali se. Ona mu ree:

- Ako kralj moe da podigne taj kamen, moi ce i ti.
I tako, kralju podje za rukom da podigne kamen. Zaudo, to isto uini i patuljak. Posle toga odmerie
snage i na druge naine, ali sve to bi uradio kralj, uinio bi i patuljak bez ikakvih potekoa.
Kralj se tada toliko naljuti videvi kako ne moe da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredjenje:
ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu noc, bie osudjen na smrt.
Sav uasnut i uplakan, dodje patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri
uveravajui ga da e sve biti dobro. I doista, ve sutradan majka i sin osvanue u prelepoj palati, koja
postoji i dan danas.
Veoma iznenadjen ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potrae neke vrlo tvrde plodove jednog drveta,
pa da podele megdan gadjajui se njima.
Ovaj poslednji okraj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepaeni, videe kako se plod
koji je bacio kralj u paramparad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo naudilo. Poto kralj
dade asnu re da e dopustiti da i patuljak s njime uini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u
dva udarca pobedi kralja, a dvorski velikodostojnici ga proglasie za novog vladara i gospodara.
Od toga asa starica nestade, i niko nikada vie nije uo nita o njoj. Bisernica05-11-2010, 23:19U cara
Torjana kozije ui
Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su ui kozje pa je redom zvao berbere da ga briju; ali
kako je koji iao nije se natrag vraao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao ta je video na
njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje ui, onda bi ga car odmah posekao. Tako doe red na
jednog berberina, ali se ovaj uini bolestan pa polje svog momka. Kad ovaj izie pred cara, zapita ga car
to nije majstor doao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak
brijui cara opazi da su u njega kozje ui, ali kad ga Trojan zapita ta je u njega video, on odgovori da nije
video nita. Onda mu car da dvanaest dukata i ree mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak
otide kui, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu ja car kazao da ga svagda
on brije i pokae mu dvanaest dukata to je od cara dobio, ali mu ne kae da je u cara video kozje ui. Od to
doba ovaj je momak jednako iao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije
nikome kazivao da car ima kozje ui. Ali ga najposle stane muiti i gristi gde ne sme nikome da kae, te se
pone gubiti i venuti. Majstor to opazi pa ga stane pitati ta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle
odgovori da ima neto na srcu, ali ne sme nikome kazati, ''a da mi je veli da komegod kaem, odmah bi
mi odlaknulo.''
Onda mu majstor ree:
- Kai meni, ja neu nikome kazati: ako li se boji meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kai njemu; ako li
nee ni njemu, a ti izai u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju, pa tri puta zemlji kai ta
zna, pa onda opet jamu zatrpaj.
Momak izabere ovo tree: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavue glavu i u tri puta rekne:
- U cara Trojana kozje ui!
Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kui.
Kad posle toga proe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao svea.
obanad kad nau zovu, odseku jedan prut i od njega naine sviralu, ali kad ponu svirati, svirala izdaje
glas:
To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom uje kako deca sviraju:

uvi to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita:
- More, ta si ti oglasio narodu za mene?
A on se siromah stade pravdati da nije nikome nita kazao, ali da je video ta on ima. Onda car istrgne
sablju da ga posee, a on se prepadne pa sve po redu iskae, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na
onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i poe na
ono mesto da vidi je li istina, kad tamo, ali jo samo jedan prut nau. Car Trojan naredi da se naini svirala
od onoga pruta da vidi kako e svirati. Kad oni naine sviralu i ponu svirati, a svirka izdaje glas:
Onda se car Trojan uveri da se na zemlji nita ne moe sakriti, pa onome berberinu oprosti ivot, i posle
dopusti da svaki moe dolaziti da ga brije. Bisernica06-11-2010, 11:42uma Striborova
Zaao neki momak u umu Striborovu, a nije znao da je ono uma zaarana i da se u njoj svakojaka uda
zbivaju. Zbivala se u njoj uda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta uma ostati
zaarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva srea ovoga svijeta.
Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da poine, jer bijae lijep zimski dan. Ali iz panja izie
pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bijae prava zmija, nego bijae ljudska dua,
radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenao. Bljeskala se zmija
kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oi.
Lijepe li gujice, Boe moj! Gotovo da bih je i kui ponio, - progovori momak od ale.
Evo budalaste glave, koja e me osloboditi na svoju nesreu, - pomisli grjena dua u guji, pouri se i
pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka. Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila
leptirova, a sitne noice kao u banice. Ali kako bijae zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin
jezik.
Evo me! Vodi me kui i vjenaj se sa mnom! - ree guja-djevojka momku.
Sad da je ono bio siguran i dosjetljiv momak, pak da bre mahnuo uicom od sjekire na nju i da je viknuo:
Nisam ba ja mislio, da se sa umskim udom vjenam, postala bi djevojka opet gujom, utekla bi u panj i
nikomu nita. Ali ono je bio neki dobriina, plaljiv i stidljiv mladi, pak ga bilo stid da joj ne ispuni elje,
kad se ve radi njega pretvorila. A ba mu se i svidjela, jer je bila ljepolika, a on, neuputan, nije mogao
znati, to joj je ostalo u ustima. Uze on djevojku za ruku i povede je kui. A ivio je taj momak sa svojom
starom majkom i pazio majku kao ikonu.
Evo, majko, snahe, - ree momak, kad stigoe on i djevojka kui.

Hvala Bogu, sinko, - odvrati majka i pogleda ljepotu djevojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah
spozna, to imade snaha u ustima. Ode snaha da se preobue, a mati ree sinu: Lijepu si mladu izabrao,
samo pazi, sine, nije li ono guja! Sin se malo ne skamenio od uda: otkud njegova mati znade, da je ono
bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli: Moja majka mora da je vjetica. I odmah zamrzi na majku.
Poelo njih troje ivjeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaha jeziljiva, nazlobna, prodrljiva i goropadna.
Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaha zapovjedi jednog dana starici, neka joj donese snijega sa vrha
litice, da se umije.
Nema puta na onu visinu, - ree starica.

Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dolje, - ree snaha.
Tamo bio i sin, pa se nasmijao na te rijei, samo da ugodi svojoj eni.
To se tako raalilo majci, da odmah poe na liticu po snijeg, jer joj nije bilo ao ivota. Idui putem, htjela
se pomoliti Bogu za pomo, ali se predomisli govorei: Opazio bi Bog, da mi sin ne valja. No Bog joj
ipak osta na pomoi, i ona sretno donese snasi snijega s litice ispod oblaka.
Drugog dana zapovjedi snaha baki:
Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi arana za ruak.
Provalit e se led poda mnom, propast u u jezero, - odvrati baka.
Radovat e se aran, propadne li s njime, ree snaha.
I opet se sin nasmijao, a baka se tako raalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plae
ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali jo ne e da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grjean. I
bolje da poginem, pomisli baka i ide po ledu. Ali jo nije dolo vrijeme, da baka umre. Zato preletje nad
njom galeb, nosei ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese sreno
snasi.
Treeg dana sjela baka uz ognjite i uze sinovu koulju, da je okrpa. Kad to vidje snaha, poletje do nje,
istre joj koulju iz ruku i viknu:
Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi.
I ne dade majci, da okrpa sinovu koulju. Sad se starici posve rastui srce, te ona ode pred kuu, sjedne na
onoj cii zimi na klupu i pomoli se Bogu:
Boe moj, pomozi mi!
Uto vidje ona, kako k njoj ide neko ubogo djevoje, na njemu samo izderana rubina, a rame pomodrilo od
studeni, jer joj se rukav iskinuo. Ali se svejedno djevoje nasmijava jer je umilne udi. Pod pazuhom joj
sveanj trijea.
Hoete li, bako, kupiti lui? pita djevoje.
Nemam novaca, kerce, nego ako hoe da ti okrpam taj rukavi, - ree tuna baka, koja je jo drala u
rukama iglu i konac za sinovu koulju. Baka okrpa djevojici rukav, a djevojka joj dade sveanj lui,
zahvali joj milo i ode dalje, radosna, to joj rame ne zebe.
U vee ree snaha baki: Mi emo poi u goste kumi, a ti da si ugrijala vode, dok se vratim. Bila snaha
prodrljiva i uvijek gledala, gdje da se ugosti.
Kad oni odoe, osta baka sama, pa uze onog trijea, to joj ga prodalo djevoje, i potpali oganj na
ognjitu, a onda ode u komoru po drva. Dok je ona u komori traila drva, zauje, kako u kuhinji neto
pucka, neto kucka: kuc! kuc!
Tko je boji? - upita baka iz komore.

Domai! Domai! - ozovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da vrgolje vrepci pod strehom.
Dalo se baki na udo, to je ovo ovako u noi, i ona ude u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjitu
istom rasplamsale lui, a oko plamena zaigrali kolo Domai, sve sami muii od jedva po lakta. Na
njima kousi, kapice i opanii crveni kao plamenovi, kosa i brada sive kao pepeo, a oi arke kao ivi
ugljen. Izlazi njih sve vie i vie iz plamena, svaka lu po jednog daje. Kako izlaze, tako se smiju i vrite,
prebacuju se po ognjitu, ciku od veselja i hvataju se u kolo.
Pa zaigra kolo: po ognjitu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po upu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Bre!
Ciku, vrite, guraju se i krevelje. Sol prosue, kvas prolie, brano rastepoe - sve od velike radosti. Vatra
na ognjitu plamsa i sjaji, pucka i grije; a baka gleda i gleda. Nije joj ao ni soli ni kvasca, nego se raduje
veselju, to joj ga Bog alje na utjehu.
ini se baki, da se pomladila - nasmije se kao grlica, poskoi kao curica, hvata se u kolo sa Domaima pa
zaigra. Ali joj ipak ostalo jo emera u srcu, a to bijae tako teko, te kolo odmah stade.
Boja brao, - ree onda baka Domaima, biste li vi meni znali pomoi, da ugledam jezik svoje snahe,
pa kad kaem momu sinu, to sam na svoje oi vidjela, moda se opameti? ! Baka stane pripovijedati
Domaima sve, kako je bilo. Domai posjedali uokolo po rubu ognjita, noice ovjesili niz ognjite,
nanizali se kao iak do ika i sluaju baku; pa sve klimaju glavama od uda. Kako klimaju glavama,
onako im se are crvene kapice: mislio bi tko, ono sama vatra na ognjitu plaminja.
Kad je baka svrila pripovijedanje, viknu jedan od Domaih, po imenu Malik Tintilini: Ja u ti pomoi!
Idem u sunanu zemlju i donijet u ti svrajih jaja. Podmetnut emo ih pod koko, pa kad se izlegu svraii,
prevarit e se snaha: polakomit e se kao svaka umska guja za svraiima i isplazit e jezik.
Svi Domai ciknue od radosti, to se Malik Tintilini tako dobro dosjetio. Jo oni najbolje vrite, ali ide
snaha iz gostiju i nosi sebi kola. Nasrne snaha ljutito na vrata, da vidi, tko to u kuhinji vriti. Ali kad ona
raskrili vrata, a ono: top! - prasne plamen, skoie Domai, topnue svi u jedan mah noicama o ognjite,
ponesoe se nad plamen, poletjee pod krov - kvrcnue daice na krovu i nestade Domaih. Samo Malik
Tintilini ne utee, nego se sakrije u pepelu.
Kako je plamen iznenada prsnuo u vis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplaila snaha i od straha sjela
na zemlju kao vrea. Rastepe joj se kola u rukama, raspadnu joj se kose i eljevi, bulji oi i vie od jeda:
to je ovo bilo, nesreo stara!

Vjetar podigao plamen, kad si otvorila vrata, - ree baka i mudro se dri.
A to je ono u pepelu? - opet e snaha, jer je iz pepela virila crvena peta opania Malika Tintilinia.
Ono je eravica, - odvraa baka.
Ali snaha ne vjeruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bliega to je na ognjitu. Prikuila se
licem do pepela, ali se Malik Tintilini hitro baci noicom i kvrcne petom snahu po nosu. Vie snaha kao da
se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raupane kose.
to je ovo, nesreo stara? - piti snaha.

Poprskao te kesten iz eravice, - odvraa baka, a Malik Tintilini u pepelu puca od smijeha.
Kad je snaha otila da se umije, pokae baka Maliku Tintiliniu, gdje je u komori snaha nasadila koko, da
bude malih pilia za Boi. Jo iste noi donese Malik svrajih jaja i podmetne ih pod koko umjesto
kokojih.
Zapovjedila snaha baki, da dobro pazi na koko, pa kad se izlegu pilii, neka joj javi. Pozvat e snaha
itavo selo, da vidi, kako ona ima pilia na Boi, kad ih nitko nema.
Dolo vrijeme, izlegli se svraii. Javi baka snasi, da su pilii izali, a snaha pozove selo. Dole kume i
susjede, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaha zapovjedi baki, da donese gnijezdo u trijem. Donese
baka gnijezdo, podigoe koko, a ono u gnijezdu neto zakrijeti: iskoie goli svraii, pa skok! skok! po
trijemu.
Kad je snaha-guja opazila ovako iznenada svraie, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ud, poletje
snaha po trijemu za svraiima i isplazi za njima svoj tanki i iljasti jezik kao u umi. Vrisnue i prekrstie
se kume i susjede, te povedoe svoju djecu kui, jer upoznae, da je ono zaista umska guja.
Majka pak radosno poe do sina govorei: Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oi vidio,
koga u kui hrani. I mati htjede da ogrli sinka. Ali sin je bio ba posve budalast ovjek, pa se jo vie
usprkosio i suprot sela i suprot majke i suprot istih svojih oiju. Nee da sudi eni-guji nego jo vikne na
majku:
Otkud tebi svraii u to doba, vjetice stara? Nosi mi se iz kue!

E, sad je mati vidjela, da pomoi nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tjera iz kue,
dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila. Sin privoli, da mati ostane do veera jo u kui. Kad je
dola veer, uze baka u torbu neto kruha i neto onih lui, to joj ih je dalo ubogo djevoje. A onda ode
kukajui iz kue sinove.
im je mati prela preko praga, utrne se vatra na ognjitu i pade raspelo sa stijene. Ostadoe sin i snaha u
mranoj izbi - i sada sin osjeti, kako je poinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne smije da
eni o tom govori, jer je plaljiv, nego joj kae:
Hajdemo za materom, da vidimo, kako e poginuti od studeni.
Skoi veselo zlorada snaha, nae im kouhe, obukoe se i odoe iz daleka za staricom. A baka alosna ide
po snijegu, u po noi, preko polja. Kad je dola na jedno veliko strnite, uhvati je takova studen, da nije
mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one lui, razgrne snijeg i potpali vatru, da se malo ugrije. Jedva se lui
rasplamsale, ali ono udo! Eto iz njih izlaze Domai, upravo kao da je na kunom ognjitu! Iskakuju iz
vatre sve uokolo u snijeg, a za njima iskre frcaju na sve strane u tamnu no. Milo je baki, gotovo bi
proplakala od milinja, to je ne ostavie samu na putu. A oni se kupe oko nje, smiju se i zvide.
Boja brao, - ree baka, - nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesrei. Pripovjedi baka
Domaima, kako se budalasti sin jo vie pozlobio na nju, otkad se i on i selo uvjerili, da je u snahe zaista
gujin jezik.
Izagnao me, a vi pomozite, ako znate. Malo ute Domai, malo tepu snijeg s opania i ne znaju baki
savjeta. Ali onda Malik Tintilini ree: Hajdemo do Stribora, starjeine naega. On svaemu savjeta
znade.
I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko strnita dokasa k njima jelen
i dvanaest vjeverica. Posadie baku na jelena, a Domai posjedae na vjeverice i pooe put ume
Striborove. Jau oni kroz no - na jelenu rogovi i paroii, a na svakom paroiu zvjezdica. Sjaji se jelen i
kazuje put, a za njim juri dvanaest vjeverica, a u svake vjeverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i
ure, a za njima izdaleka tri snaha i sin, sve im nestaje sape. Tako stigoe do ume Striborove, i ponese
jelen baku kroz umu.
Spozna snaha sve u mraku, da je ono uma Striborova, gdje je ona ve jednom radi grijeha ukleta bila, ali
od velike zlobe ne moe se ni sjetiti svojih novih grijeha, ni pobojati se za njih, nego se jo vie raduje
govorei: Propast e neuka baka u ovoj umi sred tolikih arolija - i poletje jo bre za jelenom. Donese
dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak bijae umski starjeina. Sjedio je sred ume, u dubu tako
velikom, da je u njem bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograeno. Pred
najljepim dvorom sjedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.
Pomozi baki, propala je od snahe-guje, rekoe Domai Striboru, kad mu se bijahu poklonili i oni i baka.
Pripovjede oni sve, kako je bilo. A snaha i sin douljali se do duba, pa kroz crvoto gledaju i sluaju to e
biti.
Kad su Domai svrili svoju pripovijest, ree Stribor baki:
Ne boj se starice! Ostavi snahu, neka ivi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano
oslobodila. A tebi u lako pomoi. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograeno!
Pogleda baka, a ono njezino rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu protenje i veselje. Zvona zvone,
gusle gude, zastave se viju, a pjesme podcikuju.
Unii kroz ogradicu, pljesni rukama i pomladit e se odmah. Ostat e u selu svome, da mladuje i da se
raduje, kao pred pedesetak godina! - ree Stribor.
Razveseli se baka kao nikada, poletje odmah do ogradice, uhvatila se ve rukom za srebrna vrataca, ali se
uto jo neega sjetila, pa upita Stribora:
A to e biti od mog sina?

Ne budali, bako! - odgovori Stribor: - Otkud bi ti za svoga sina znala? On e ostati u ovom vremenu, a
ti e se vratiti u mladost svoju! Ni znati ne e za kakvog sina!
Kad je baka ovo ula, zamisli se teko. A onda se polako vrati od gredice, doe natrag pred Stribora,
nakloni se duboko i ree:
Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobru, to mi ga daje. Ali ja volim ostati u svojoj nesrei, a znati, da
imam sina, negoli da mi dade sve blago i sve dobro ovoga svijeta, a da moram zaboraviti sina!
Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cijela dubrava, prestadoe ari u umi Striborovoj, jer je baki bila
draa njezina nevolja, nego sva srea ovog svijeta. Zanjie se itava uma, provali se zemlja, propade u
zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograenim, nestade Stribora i Domaih, - ciknu
snaha iza duba, pretvori se u guju - utee u rupu - a majka i sin naoe se nasred ume sami, jedno uz
drugo. Pade sin pred majku na koljena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podie na svoje ruke i nosi kui,
kuda sretno do zore stigoe. Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni
zamjerila bila.
Momak se poslije vjenao s onim ubogim i milim djevojetom, to im bijae dovela Domae u kuu.Jo i
sad sretno ive svi zajedno, pak im Malik Tintilini u zimnje veeri rado na ognjite dohodi.
Ivana Brli Maurani Bisernica06-11-2010, 12:02Princeza na zrnu graka
Bio jednom princ koji je eleo da se oeni princezom,ali istinski pravom princezom.
Samo,kako da zna koja je zaista prava?Naredi svojim slugama da mu u jedan veliki koveg spakuju
najlepu odeu i obuu.Spakovae sluge svilene koulje,zlaane prsluke,predivne eire,lake izmice i
druge stvari potrebne za dug put.Roditelji mu poelee sreu nadajui se brzom povratku.Princ u zlatnim
koijama krenu na dug i neizvestan put.Preputovao je itavu kraljevinu,susreo mnoge prelepe i ljupke
grofice i kneginje,predivne princeze,ali nikako nije bio siguran da su prave.I tako se vratio svojim
roditeljima,pokunjen i sam.
"Sreo sam,majko,mnoge princeze.Dvoumio sam se jer nisam znao koja je prava,ona o kojoj ja
sanjam",odgovori tuni princ.
Jedne noi bilo je uasno nevreme.Munje su parale nebo a tutnjava gromova nadjaavala je um kie koja
je padala kao iz kabla.Neko pokuca na vrata.Kad otvorie,pred vratima je stajala devojka.Voda joj se slivala
niz kosu i odeu,cvokotala je od hladnoe.Uvedoe je u dvorac.Trebala joj je odmah topla kupka.Izgledala
je arobno.Princ posla dvorjanina da je pozove na veeru.Devojka ubrzo stie.Princ,kad je ugleda,
odmah se zaljubi,na prvi pogled.Osetio je veliku sreu i od sveg srca poeleo da je ona zaista prava
princeza.Pitao se kako da to proveri.Nije ni slutio kako o tome razmilja i njegova majka kraljica,koja im
dade znak da princezu zadre.Kraljica je elela da njen sin oeni pravu princezu.Znala je kako moe
prepoznati pravu princezu.Uzela je zrno graka i otila u gostinjsku sobu.Stavila je zrno na krevet,a preko
njega poredjala dueke i posteljinu.
Ujutro doe kraljica, da vidi kako je proba uspela.
"Dobro jutro",ree ona."Kako si spavala,moje dete?"
"Nisam itavu no oka sklopila",alila se princeza,"ne znam sta je bilo u tom krevetu ali me svu no
uljalo."
Kraljica bijae prezadovoljna.Toliko nena,mogla je biti samo prava princeza!Ali kako tek bijae sretan
mladi princ,odmah je zaprosio i princeza rado pristade.Pripremili su najlepu i naj bogatiju svadbu.iveli su
dugo i sretno,a zrno graka i danas se,u maloj atuli od crvenog plia uva u muzeju,ko n everuje neka tamo
ode i uveri se sam. Bisernica06-11-2010, 23:16ardak ni na nebu ni na zemlji
Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu ker, koju je u kavezu hranio i uvao kao oi u glavi. Kad devojka
odraste, jedno vee zamoli oca da joj dopusti da izadje s braom malo pred dvor u etnju, i otac joj dopusti.
Ali tek to izadje pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, epa devojku izmedju brae i odnese je u
oblake. Braa otre bre bolje, k ocu i kau mu ta je bilo, i reknu da su radi svoju sestru potraiti. Otac im
dopusti da idu da je trae, i da im svakome po konja i ostalo to treba za put, i tako oni odoe.
Po dugome putovanju naidju na jedan ardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Doavi onde, pomisle da
nee u onome ardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i posle
dugog promiljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od koe konjske da
okroje oputu, pa pritvrdivi jedan kraj od nje za strelu,da puste odozdo strelu iz luka da se dobro za ardak
prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.
Mladja dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne htede, pa ni srednji ne
htedne,onda najmladji zakolje svoga, od koe njegove okroji oputu, jedan kraj od nje vee za strelu, pak je
pusti iz luka u ardak. Kad dodje da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne htednu se peti, nego se
popne najmladji.
Popevi se gore, stane ii iz jedne sobe u drugu, i tako naidje na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru gdje
sedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bite. Ona, kad vidi brata svojega, uplai se i pone
ga tiho moliti da bei dok se nije zmaj probudio, ali on ne htedne, ve uzme buzdovan, pa razmahne njime i
udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna mai se rukom na ono mesto gdje ga je on udario, pa ree devojci: "Ba
ovde me neto ujede". Kad on to rekne, a carev ga sin jo jednom udari u glavu, a zmaj opet ree devojci:
"Opet me neto ovde ujede."
Kad on i trei put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokae da ga udari u ivot, i on ga udari
onamo, i kako ga udari, zmaj ostane namestu mrtav, a careva ga ki sturi s krila, pa pritri bratu svome, te
se s njime poljubi, pa onda, uzevi ga za ruku, stane ga voditi kroz sve sobe. Najpre ga uvede u jednu sobu
u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od istoga srebra. Potom ga odvede
u drugu sobu u kojoj je za jaslima stajao beli konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treu
sobu gde je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragim kamenjem iskien. Kad prodje te sobe,
onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je devojka jedna sedela za zlatnim djerdjefom i zlatnom icom
vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga devojka zlatne ice ispredala. A najposle uvede ga u
jednu sobu u kojoj je trea devojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvoka s piliima
biser kljucala.
Sve ovo obiavi i videvi, vrati se natrag u onu sobu gdje je zmaj mrtav leao, pa ga izvue napolje i baci
na zemlju, a braa, kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmladji brat spusti najpre sestru
svoju brai, pa onda sve tri devojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; sputajui devojke brai,
svaku je namjenjivao ija e koja biti, a kad spusti treu, i to onu s kvokom i piliima, on nju za sebe
nameni. Braa njegova, zavidei mu to je on bio junak te je sestru naao i izbavio, preseku oputu da on ne
bi mogao sii, pa onda nadju u polju jedno obane kod ovaca, i preobuku ga umesto brata svoga ocu
povedu, a sestri svojoj i devojkama otro zaprete da nikome ne kazuju ta su oni uinili.
Posle nekoga vremena dozna najmladji brat na ardaku da se braa, njegova i ono obane onim
devojkama ene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat venavao, on uzjae na vranca, pa, ba kada su
svatovi iz crkve izlazili, doleti medju njih, te svoga brata, mladoenju, udari malo buzdovanom u ledja, da
se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u ardak. Kad dozna da mu se srednji brat eni, a
on, u ono isto vreme kad su svatovi iz crkve ili, doleti na djogatu, te i srednjega brata onako udari, da se
odmah s konja premetnuo,pa izmedju svatova opet odleti. Naposletku, doznavi da se obane njegovom
devojkom eni, uzjae na kulaa, i doleti u svatove ba kad su iz crkve izlazili, te mladoenju buzdovanom
udari u glavu, da je namestu mrtav pao, a svatovi onda skoe da ga uhvate, ali on ne htedne ni beati, nego
ostane medju njima, pa se pokae da je on najmladji carev sin a ne ono obane, i da su ga braa iz zavisti
ostavila na onome ardaku u kome je on sestru naao i zmaja ubio, a to sve zasvedoi i sestra i one devojke.
Kad car to uje, on se naljuti na svoja dva starija sina i otera ih odmah od sebe, a njega oeni devojkom
koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje. Bisernica08-11-2010, 01:25Zlatna jabuka i devet
paunica
Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu no i cveta i uzre i neko je obere,
a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima:
- Kud se to deva rod s nae jabuke!
Na to e rei najstariji sin:
- Ja u noac uvati jabuku, da vidim ko je to bere.
I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je uva, ali kad jabuke ve ponu zreti, on
zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kae mu sve po istini. Tada se
ponudi drugi sin da uva jabuku, ali i on prodje kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a
to jabuka obrana. Sad dodje red na najmladjega sina da i on uva jabuku; on se opravi, dodje pod jabuku i
namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoi, on se probudi pa pogleda na jabuku, a
jabuka ve poela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj as doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na
jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepe u svemu
carstvu. Carev sin opinjen lepotom devojke dade joj jabuke ali on je zamoli da mu ostavi barem jednu; a
ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i
odleti sa ostalima.
Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali
najmladjega sina. Kad bude opet uvee, najmladji carev sin opet se namesti kao i pre da uva jabuku, i
sauva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Poto je tako nekoliko noi zaredom
uspevao da sauva jabuke, braa mu pozavidee. U tome se jo nadje nekaka prokleta babetina koja im se
obea da e uhvatiti i doznati kako on jabuku sauva. Kad bude uvee, ta se baba prikrade pod jabuku pa se
podvue pod krevet i onde se pritaji. Posle dodje i najmladji carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko
ponoi, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku.
Onda baba polagano uzme devojinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je osee, a devojka odmah skoi
s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda skoi i i
carev sin pa povie:
- ta je to?
Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvue ispod kreveta i sutradan zapovedi da je bace
u tamnicu.
Paunice vie ne dodju na jabuku i zato je carev sin jednako tuio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da
trai svoju paunicu i da se ne vraa kui dok je ne nadje; pa onda otidje k ocu i kae mu to je naumio. Otac
ga stane odvraati i govoriti mu da se mane toga, nego e mu nai drugu devojku koju god hoe u svemu
carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i jo s jednim slugom podje u svet da trai svoju paunicu.
Idui tako zadugo po svetu, dodje jedanput na jedno jezero i onde nadje jedne velike i bogate dvore i u
njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu ker pa zapita babu:
- Zaboga, bako, e da li ti to zna za devet zlatnih paunica?
A baba mu stane kazivati:
- E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prodji
paunica, ve evo ti moja ki, krasna devojka i toliko blago, sve e tebi ostati. Ali on jedva ekajui da vidi
paunice nije hteo ni sluati to baba govori za svoju ker. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na
jezero da eka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan mei, kojim se vatra piri pa mu ree:
-Vidi ovaj mei; kad izidjete na jezero, a ti mu kriom samo malo duni za vrat pa e zaspati te se nee
moi s paunicama razgovarati.
Nesretni sluga tako i uini: kad izidju na jezero, on nadje zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga
meia, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek to on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam
padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:
- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, duo!
A on nita ne zna kao da je mrtav. Paunice poto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah
probudi pa zapita slugu:
- ta je, jesu li dolazile?
A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i
budila. Carev sin siromah uvi to, zavapi od tuge.
Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera ee. Sluga
opet nadje zgodu te mu dune za vrat iz meia, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek to on zaspi, ali eto ti
devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi:
Ali nita ne pomae: on spava kao mrtav. Onda ona ree sluzi:
- Kai gospodaru svome: jo sutra moe nas ovde doekati pa nas vie nikad ovde nee videti. I tako opet
odlete. Tek to one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu:
- Jesu li dolazile?
A sluga mu odgovori:
- Jesu i poruile su ti da ih jo i sutra moe ovde doekati pa vie nikad ovde nee doi.
On siromah kad to uje ne zna ta e od sebe da radi: sve upa kosu s glave od muke i alosti.
Kad trei dao svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo etati,
nego sve stane trati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nadje zgodu te mu dune iz meia za vrat, a on
odmah padne po konju i zaspi. Tek to on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dodju, osam padnu u jezero, a
deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti:
Ali nita ne pomae: on spava kao mrtav. Onda ree paunica sluzi:
- Kad ti ustane gospodar, kai mu neka smakne gornji klin na donji pa e me onda nai.
S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu:
- Jesu li dolazile?
A sluga odgovori:
-Dolazile su, i ona to je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kaem da smakne gornji klin na donji pa
e je onda nai.
Kako on to uje, istrgne sablju te osee sluzi glavu.

Posle toga pone sam putovati po svetu i tako putujui zadugo, dodje u jednu planinu i onde zanoi u
jednoga pustinjaka pa ga zapita ne bi li mu znao kazati to za devet zlatnih paunica. Pustinjak mu odgovori:
- E, moj sinko, srean si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih vie od po dana hoda.
Samo vala upravo da ide pa e nai jedne velike vratnice, kad prodje one vratnice, dri desno pa e doi
upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.
Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustinjaku pa podje kako mu je kazao. I tako
putujui naidje na velike vratnice i proavi ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli
i vrlo se obraduje. Kad udje u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dodje na vrata, onde ga zaustavi
straa i zapita ko je i otkuda je pa poto se on kae, otidju te jave carici, a ona kako uje, kao bez due
dotri pred njega onako kao devojka pa uzevi se s njim pod ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i
posle nekoliko dana venaju se njih dvoje i on ostane iveti onde kod nje. Posle nekoga vremena podje
carica u etnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da kljueve od dvanaest podruma pa mu
ree: U sve podrume moe ii, ali u dvanaesti ne idi nipoto niti ga otvoraj, ne ali se glavom!
Carev sin ostavi sam u dvoru, stane misliti u sebi: ta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane
otvorati podrume sve redom. Kad dodje na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati:
ta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno
veliko bure sa gvozdenim obruima odvranjeno pa iz njega izidje glas:
- Zaboga, brate, molim te, umreh od edji, daj mi au vode!
Carev sin uzme au vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obru na buretu. Zatim
opet izadje glas iz bureta:
- Zaboga, brate, umreh od edji! Daj mi jo jednu au vode!
Carev sin opet uspe au vode, a na buretu pukne jo jedan obru. Po trei put izidje glas iz bureta:
- Zaboga, brate, umreh od edji! daj mi jo jednu au vode!
Carev sin uspe jo jednu au vode, pukne obru i trei; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na
putu uhvati caricu i odnese je. Posle dodju slukinje i kau carevome sinu ta je i kako je, a on siromah od
alosti nije znao ta e raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je trai.
I tako putujui po svetu za dugo, dodje na jednu vodu pa idui pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu
ribicu gde se praaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti:
- Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja u tebi jedared moda trebati, samo uzmi od mene jednu ljusku
pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.
Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle
nekoga vremena idui tako po svetu nadje lisicu gde se uhvatila u gvodja. Kad ga lisica opazi, ree mu:
- Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvodja! Ja u ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku
pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.
On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idui preko jedne planine nadje kurjaka gde se uhvatio u
gvodja. I kurjak kad ga vidi, ree mu:
- Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja u tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti
zatrebam, samo je malo protri.
On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujui srete jednoga oveka pa ga
zapita:
- Zaboga, brate, e da li si uo kad od koga gde su dvori zmaja cara?
Ovaj ga ovek lepo uputi i kae mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa podje i
jedva jednom dodje u grad zmajev. Kad udje u zmajeve dvore, nadje svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju
kad se sastanu, pa se stanu razgovarati ta e sad, kako e se izbaviti. Najposle se dogovore da bee. Bre-
bolje spreme se na put, sednu na konje pa bei. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dodje; kad udje
u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju:
- ta emo sad: ili emo jesti i piti ili emo terati?
Konj mu odgovori:
- Jedi i pij, stii emo ih, ne staraj se.
Kad zmaj rua, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili as ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od
carevoga sina pa mu ree:
- Ti idi zbogom, sad ti pratam za ono to si mi u podrumu dao vode; ali se vie ne vraaj ako ti je ivot
mio.
On siromah podje malo, ali ne mogavi srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nadje
caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videe i sastae, poee se opet razgovarati kako
bi pobegli. Onda ree carev sin :
- Kad dodje zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa e mi kazati, da i ja traim onakoga, ne
bismo li mu kako utekli.
S otim otide iz dvora. Kad zmaj dodje kui, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega i od svata
se s njime razgovarati; pa mu najposle ree:
- Ala ima brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?!
A on joj odgovori:
- E gde sam ja dobio, onde ne moe svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja
za jaslama da ne zna koji je od koga lepi. A ima jedan u budaku konj kao da je gubav, tako se ini, ali je
on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, moe u nebesa ii. Ali ko hoe da dobije od babe konja,
vala da slui u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i drebe pa tu kobilu i drebe vala uvati tri noi, ko za
tri noi sauva kobilu i drebe, baba mu da konja da bira kojega hoe. A ko se u babe najmi pa za tri dana
ne sauva kobile i drebeta, on je izgubio glavu.
Sutradan kad zmaj otidje od kue, carev sin dodje pa mu ona kae sve ta je ula od zmaja. Onda on otidje
u onu planinu k babi i doavi k njoj ree joj:
- Pomozi bog, bako!
A ona mu prihvati boga:
- Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?
On joj ree:
- Rad bih u tebe sluiti.
Onda mu baba ree:

- Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sauva kobilu, dau ti konja koga god hoe; ako li ne sauva, uzeu ti
glavu.
Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava,
samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao:
- Daj, baba, glavu.
Baba mu ovo sve pokae pa mu ree:
- Vidi, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sauvati.
Ali se carev sin od toga ne poplai, nego ostane kod babe da slui. Kad bude uvee usedne on na kobilu pa
u polje a drebe tri uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoi on zadrema na
kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoraio nekaku kladu pa sedi na njoj i dri ular u rukama. Kako to
vidi, prepadne se pa skoi da trai kobilu i tako traei je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti
one ribice to je iz lokve u vodu bacio pa izvadivi iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo medju
prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode:
- ta je, pobratime?
A on joj odgovori:
- Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.
A ribica mu ree:
- Eno je medju nama, stvorila se riba a drebe ribi; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila!
Onda on udari ularom po vodi govorei: Dura, babina kobila!

A ona odmah postane kobila kao to je i bila i izidje sa drebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjae pa
kui, a drebe uz kobilu. Kad dodje kui, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjunicu pa sve araem:
- U ribe, kobilo!
A kobila joj odgovori:
- Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazae.
Onda opet baba:
- A ti u lisice!
Kad bude pred no, on usedne na kobilu pa u polje a drebe tri uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili,
a kad bude oko ponoi, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoraio nekakvu kladu pa sedi
na njoj i dri ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoi da trai kobilu. Ali mu odmah padne na
pamet to je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisiju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te
preda nj:
- ta je, pobratime?
A on odgovori:
A lisica mu odgovori:
- Evo je medju nama, stvorila se lisica a drebe lisii; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina
kobila!
On onda udari ularom o zemlju govorei: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao to je i bila i u
jedan put se sa drebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjae pa kui a drebe uz kobilu. Kad dodje
kui, baba mu iznese ruak, a kobilu odmah uvede u konjunicu pa sve araem govorei:
- U lisice, kobilo!
A ona joj odgovori:
- Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazae.
Onda opet baba: A ti u kurjake!
Kad bude pred no, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a drebe tri uz kobilu. Tako je sedeo na
kobili jednako, a kad bude oko ponoi, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoraio
nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular dri u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoi da trai kobilu; ali mu
odmah padne na pamet to je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjaku dlaku i protre je, a kurjak
ujedan put te preda nj:
- ta je pobratime?
A on mu ree:
A kurjak mu ree:
- Evo je medju nama, stvorila se kurjaica a drebe kurjai; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura,
babina kobila.-
On onda udari ularom o zemlju govorei: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao to je i bila i u
jedan put se sa drebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjae pa kui, a drebe uz kobilu.
Kad dodje kui, baba mu da ruak, a kobilu uvede u konjunicu pa sve araem govorei:
- U kurjake, kobilo!
A kobila joj odgovori:
- Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazae.
Onda baba izidje napolje a carev joj sin ree:
- E, baba, ja sam tebe sluio poteno, sad mi daj to smo pogodili.
Baba mu odgovori:
- Sinko, to je pogodjeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoe.
A on ree babi:
- Ta ta u birati, daj mi onoga iz budaka, gubavog, za mene nisu lepi.

Onda ga baba stane odvraati:
- Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!
Ali on jednako ostane na svome govorei:
- Daj ti meni koga ja hou, tako je pogodjeno.
Baba ne imajui kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa podje vodei konja na
ularu. Kad ga odvede u jednu umu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on sedne na
njega pa ga potri, a on poleti ba kao tica i za tili as donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako udje
unutra, odmah ree carici:
- Spremaj se to bre.
I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dodje i
vidi da carice nema, rekne svome konju:
- ta emo sad: ili emo jesti i piti ili emo terati?
A konj mu odgovori:
- Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nee ga stii.
Kad to zmaj uje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera,
prepadnu se, te stanu nagoniti konja da bre tri, ali im konj odgovori:
- Ne bojte se, ne treba beati.
Kad jedanput, ali zmaj ve da ih stigne, onda konj pod zmajem povie konju pod carevim sinom i caricom:
- Zaboga, brate, priekaj me, hou da crknem tebe vijajui.
A ovaj mu odgovori:
- A to si lud te nosi tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.
Kad to uje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj
sav prsne na komade, a konj se s njima udrui. Onda carica sedne na ovoga konja i tako otidju sretno u
njezino carstvo i onde ostanu carujui do svoga veka. Bisernica12-11-2010, 18:49Jeeva kuica
Po umi, irom, bez staze, puta
Jeurka Jei povazdan luta.
Lovom se bavi esto ga vide,
s trista kopalja na juri ide.
I vuk i medo, pa ak i ovca,
poznaju jea, slavnoga lovca.
Jastreb ga tuje, vuk mu se sklanja,

zmija ga arka po svu no sanja.
Pred njim dan hoda, iri se strava,
njegovim tragom putuje slava.
Jednoga dana, vidjeli nismo,
Jei je, kau, dobio pismo.
Medeno pismo, priao meca,
stiglo u torbi potara zeca.
Adresa kratka, slova k'o jaja:
"Za druga Jea
Na kraju gaja".
U pismu pie:
"Jeurka, brate, sanjam te esto i
mislim na te.
Evo ti piem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li ara!
Doi na ruak u moju logu, pouri samo,
ne ali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
ekat u na te, pouri trkom.
Njeno te grli medena lica
i pozdrav alje lisica Mica"
Je se veseli: Na gozbu, veli,
tu ale nema, hajd da se sprema.
Jeurka Jei lukavo kilji,
pregleda bodlje i svaku ilji.
- Ako bi usput dolo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

Sunani krug se u zenit dig'o
kad je Jeurka do lije stig'o.
Pred kuom- logom, kamenog zida,
Jeurka Jei svoj eir skida,
klanja se, smjeka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
- Dobar dan, lijo, vrlino ista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
koko nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
ivjela vjeno u miru, srei,
nikada lave ne ula psei.
I jo ti ovo na kraju velim:
ja sam za ruak trbuhom cijelim!
Otpoe ruak aroban, bajni.
I je i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se nie,
Jeurka esto zdravicu die:
u zdravlje lije i njene kue,
za pogibiju loveva ue.
Nie se ruak etverosatni,
zategnu trbuh k'o bubanj ratni.
Evo i noi, nad umom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom

Promakne samo leptiri koji
i vjetar nonik listove broji.
Utihnu uma, nestade graje,
maaka divljih oi se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
arobnim sjajem putanju ali.
A sova huknu svoj ratni zov:
- Dr'te se, ptice, poinje lov!
Jei se die, njukicu brie.
-Ja moram kui, dosta je vie.
Dobro je bilo, na stranu ala,
lisice draga, e, ba ti hvala.
-Moja je kua vrsta k'o grad,
prenoi u njoj Kuda e sad?
Tako ga lija na konak sladi
a je se brani, ta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al' mi je drai moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve gue,
moli ga, zove, za ruku vue.
Al' je tvrdoglav, osta pri svom
- Drai je meni moj skromni dom!
ute i umom je mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide je, guna, dok zvijezde sjaju:
- Kuico moja, najljepi raju!

Ostade lija, misli se: Vraga,
to mu je kua toliko draga?
Kad jei tako udi za njom,
bit' e to, bogme, bogati dom.
Jo ima moda od perja pod,
peene eve krase mu svod.
Ta kua, vjerujem obiljem sja.
Poi u, kradom da vidim ja.
VUK
Pouri lija, neujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda uri, kai-der lovcu;
moda si negdje pronala ovcu?
- Idem da doznam lija sve duva -
zato je kuu toliko uva.
-Eh, kua, trice! veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poi u s tobom jer volim alu,
hou da vidim jea budalu!
Dok jure dalje brzo k'o strijela,
srete ih medo, prijatelj pela.
- Sumnjiva urba medo ih gleda -
moda ste nali jezero meda?
- Ne, nego matu golica moju,
zato je voli kuicu svoju.

-Kuica, glupost! Moje mi njuke,
svoju bih dao za gnjile kruke.
Za sati meda dat' u je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poi u s vama, jer volim alu,
hou da vidim jea budalu!
Sve troje jure k'o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano kilji i jelo sanja.
- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
- Poskoi svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Traimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zato je voli roeno gnijezdo!
-Roeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ruka ja bih ga dala!
Poi u s vama jer volim alu,
hou da vidim jea- budalu!
Svi jure slono ka cilju svom,
kuda god prou prasak i lom!
Pristigli jea, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lia suha.

Tu Jei ue, pliva u srei,
uti i pipa gdje li e lei.
Namjesti krevet, od pedlja dui,
zijevnu, pa lee i noge prui.
Sav blaen, sretan, nie bez broja:
- Kuico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek u vjeran ostati tebi,
nizato ja te mijenjao ne bi'!
U tebi ivim bez brige, straha
i branit u te do zadnjega daha!
Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnue gromko prava oluja:
- Budalo jeu, bodljivi soju,
zar tako cijeni straaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
tenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj ima i buha!
Kuicu takvu, hvalio mali,
za ruak dobar svakom bi dali!
Rekoe tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani uti.
Die se Jei , oi mu sjaje,
gostima udnim odgovor daje:

- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno ivim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ruak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
estite kue nemate svoje.
ivite, ujem, od skitnje, pljake
i svrit ete naopake!
To slua lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, je ima pravo!
To re e, klisnu jednom uviku,
a ono troje digoe viku:
- Je nema pravo, na stranu ala:
a i ti, lijo, ba si budala!
ta dalje bjee, kakav je kraj?
Pria ui to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljaka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pele
I divlja svinja pade k'o kruka,
smae je zimus lovaka puka.
Po umi danas, bez staze, puta

Jeurka Jei lovi i luta.
Vjetak i majstor u poslu svom,
radi i uva roeni dom. Bisernica12-11-2010, 19:09Devojka cara nadmudrila
Jedan siromah ivljae u jednoj peini i nemae nita do jednu ker, koja bijae mnogo mudra i idjae
svuda u pronju, pa i oca svoga uae kako e prositi i pametno govoriti. Dodje jednom siromah k caru da
mu togod udeli; car ga upita odakle je i ko ga je nauio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori odakle je i kako
ga je ker nauila.
"A ker tvoja od koga se nauila?" upita car, a siromah odgovori:
"Bog je nju umudrio i naa jadna siromatina."
Tada mu car dade trideset jaja i ree mu:
"Ponesi ovo tvojoj keri i reci joj neka mi iz tih jaja izlee pilad, pak u je dobro darovati, ako li pak ne
izlee, hou te staviti na muke."
Siromah ode plaui u peinu i kae sve keri. Ona pozna da su jaja varena, i ree ocu da podje poinuti a
da e se ona za sve pobrinuti. Otac je poslua i ode spavati, a ona dohvati kabli i nastavi na vatru punu
vode i boba, pa kad svari bob, zovne ujutro oca i ree mu da uzme ralo i volove pa da ide orati pokraj puta
kuda e proi car, i ree mu:
"Kad vidi cara, uzmi bob pa sij, i vii: haj volovi, pomozi Boe da rodi vareni bob.Kad te car zapita kako
moe roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenih jaja izlei se pilad.
Siromah poslua ker pa ode te stane orati; kad ugleda cara dge ide, on stane vikati:
"Haj volovi, pomozi Boe da rodi vareni bob."
uvi car ove rei, stane na putu i ree siromahu:
"Siromae, kako moe roditi vareni bob?"
A on mu odgovori:
"estati care, kao i iz varenih jaja izlei se pilad."
Seti se car odmah da ga je ker nauila, pa zapovedi slugama te ga uhvate i dovedu pred njega, pa mu onda
prui povesmo lana govorei:
"Uzmi to, i od toga ima napraviti guminu i jedra sva to je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubie
glavu."
Onaj siromah s velikim strahom uzme povesmo i plaui ode u peinu i kae sve svojoj keri. Ker ga
poalje da spava obeavajui da e ona sve to napraviti. Sutradan uzme mali komad drveta, pa probudi oca
i ree mu:
"Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kudelju i vreteno i stative i ostalo to treba, pa
u ja njemu napraviti sve to naredjuje."
Siromah poslua ker i iskae caru sve kao to ga je ona nauila. Car uvi ovo zaudi se i stane misliti ta
e initi, pa onda dohvati jednu malu aicu i ree mu:
"Uzmi ovu aicu i ponesi tvojoj keri neka mi njom isprazni more da ostane polje."
Siromah poslua i plaui ponese keri onu aicu i kae joj sve to je car rekao. Devojka mu ree da
ostavi do sutra i da e ona sve uiniti A sutradan zovne oca i da mu litru stupe i ree:
"Ponesi ovo caru i reci mu neka ovim zatisne sve izvore i sva jezera, pa u ja presuiti more."
Siromah ode i ovako caru ree. Car videi da je devojka mnogo mudrija od njega, zapovedi mu da je
dovede pred njega; a kad je dovedoe i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita:
"Pogodi, devojko, ta se moe najdalje uti?"
Devojka odgovori "estiti care, najdalje se moe uti grom i la."
Tada se car dohvati za bradu i obrnuvi se svojoj gospodi zapita ih:
"Pogodite koliko valja moja brada?"
Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda devojka odgovori svima da nisu pogodili, pa ree:
"Careva brada valja koliko tri kie letnje."
Car se zaudi pa ree:
"Devojka je najbolje pogodila."
Pa je onda zapita hoe li biti njegova ena, i da drukije ne moe biti nego tako. Devojka se pokloni i ree:
"estiti care! kako ti hoe neka bude, samo molim da mi napie na karti svojom rukom, ako bi se kad
god na me rasrdio i mene od sebe oterao, da sam slobodna uzeti iz tvoga dvora ono to mi je najmilije."
Car joj ovo odobri i potpie. Poto prodje nekoliko vremena, car se na nju razljuti i ree joj:
"Neu te vie za enu, nego hajde iz moga dvora kud zna."
Carica mu odgovori:
"Svetli care, posluau, samo me pusti da prenoim a sutra u poi."
Car joj dopusti da prenoi, onda carica kad su bili pri veeri pomea mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i
nudei ga da pije govorae mu:
"Pij care veselo, jer emo se sutra rastati, i veruj mi da u biti veselija nego kad sam se s tobom sastala."
Car se napije i zaspi, a carica spravi kolica i ponese cara u kamenu peinu. Kad se car u peini probudi i
vidi gde je, povie:
"Ko me ovde donese?"
A carica mu odgovori:
"Ja sam te donela."
Car je upita: "Zato si to uinila? zar ti nisam rekao da vie nisi moja ena?"
Onda mu ona izvadivi onu kartu ree:

"Istina je, estiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj to si na ovoj karti potpisao: to mi bude najmilije u
tvom domu da ponesem sobom kad od tebe podjem."
Car videi to, poljubi je i vrate se opet u carski dvor. Bisernica14-11-2010, 16:49Bibere
Bila ena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po
elji, te rodi muko dete kao biberovo zrno. Iz poetka u radosti nije marila to je tolino dete rodila, ali
posle dodje joj na ao gledajui drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoe na enidbu i udadbu,
a njezino ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u pla i jauk svaki dan. Jedan put dodje joj u san neko i
kae da ne plae vie, bie njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po
tom dodje joj sin i ree da mora ii kud mu je u snu reeno; i tako on ode a mati ostade plaui.
Iavi on zadugo dodje u jedan carski dvor pa udje u batu, kad tamo carska ki sedi pod jednim drvetom
i plae. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, zato plae, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim sedi,
rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da uva, ali dodje ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve
tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kae, a otac sazvao sutra silne goste da im pokae ta mu je
Bog dao. On joj kae da uuti, on e joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu
s njim. Potom on kupi jednu ovcu i zaklavi je sva etiri ereka stavi u torbu a ostalo baci pa ponesavi i
jedno ue ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa ree slugama, da ga na uetu
spuste dole, pa kad zadrma ue, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo lepa bata i kua, kad
udje u kuu, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu neto vari. Ala kako ga ugleda, skoi na nj', a on joj
bre baci jedan erek mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne,
a on joj baci drugi erek pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj erek proguta, ona opet na njega nasrne, a on
joj baci trei pa uzme i treu jabuku; kad ala etvrtom na njega nasrnu, on joj baci i etvrti erek, pa bei
natrag, i tek da se uhvati za ue, a ala ispadne na polje, a on bre odsee od svoje noge mesa pa joj baci i
zadrma za ue, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj keri jabuke pa ode.
Malo vreme zatim prodje, a ala pone svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su
joj morali iz grada slati redom, tako dodje red i na carevu ker, koja je bila isproena. Otac i mati i sva
gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivi se s njom i izljubivi otac i mati vrate se kukajui, a ona ostane
sama da eka alu. ekajui tako stane se moliti Bogu, da joj polje Bibere, koje joj jabuke od ale donelo,
da je sad izbavi.
U tom Bibere dodje u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita to je, i oni mu kau, on bre na
jezero i nadje carevu ker gde sedi i plae, pa je zapita, hoe li poi za njega, ako je od ale izbavi. Ona ree:
"Hou, ali ti me ne moe izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema."
"A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori:
"Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio."
Bibere se nasmeje i ree joj da je Bibere sad veliki momak, i da je doao da je izbavi. Ona se zaudi i
kad vidi prsten to mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoi se da je on ba. Onda joj on kae da
ga malo pobite, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga pone
biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona pone plakati, i suza kane njemu na obraz, a on
se trgne, uzme ma i stane da eka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je doeka i odsee joj jednu
glavu, a ala juri na njega, a on joj odsee i drugu, i tako svih devet. Potom zaite od devojke maramu pa
povadi svih jezika devet i vee u maramu, a devojci kae da nikom ne kazuje ko ju je izbavio, on e ve
doi kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka podje kui, srete je njen mladoenja i kae joj: ako nee
kazati da ju je on izbavio, da e je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjui se ta joj je
Bibere rekao, da e doi kad bude vreme, obea da e kazati da ju je on izbavio.
Mladoenja se vrati te ponese za svedoanstvo svih devet odseeni glava. Kad ona dodje s njim svome ocu
i materi, nije se moglo znati koga vema grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venaju, ali se ona
naini bolesna. Kad prodje nekoliko dana, eto ti Bibereta, i kae da je on izbavio devojku. Sad car kome
e da veruje? Devojka ne sme da kae, onaj preti da e je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad izadju na
sud, sud ree: ko ima svedoanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna,
kome e da veruje, jer onaj kae da nije glave odmah posekao nego potrao s devojkom k ocu, a kad ovaj
iznese devojaku maramu, on kae da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car ree, da ujutru idu
oba u crkvu na molitvu, tamo e biti i devojka, pa ko pre dodje, njegova je. Bibere nije hteo ii, dok ne
zazvoni, a onaj se digne u ponoi, ali im korai u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se isee na
noeve. Onda devojka upali sveu i sedne kod jame da eka sudjenoga. Kad udari zvono, eto ti Bibereta.
Onda car vidi ko je prav, i vena svoju ker s njim. Potom Bibere ode svojoj materi da vidi da je i on
veliki. Bisernica16-01-2011, 22:06Zlatoruni ovan
Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov na planinu, izie preda njega ovan sa zlatnom vunom. Lovac
kad ga opazi potegne iz puke da ga ubije, a ovan se zatri te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na
mestu mrtav, i drutvo njegovo kada ga posle nae, ne znajui ko ga je ubio, odnese ga kui i ukopa. Posle
toga ena ovoga lovca obesi njegovu puku o klin. Kad joj se sin opae snagom, on zaite od matere onu
puku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govorei:
- Nipoto, sinko! Otac je tvoj poginuo s tom pukom, pa hoe i tebi glave da doe?
Jednom on ukrade puku i otide u lov. Kad doe u umu, onaj ovan sa zlatnom vunom izie i preda nj, pa
mu ree:
- Tvoga sam oca ubio, pa u itebe.
A ovaj se uplai pa rekne:
''Pomozi, boe!'' i nategne puku te ubije ovna.
Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna to ga u carstvu nema, pa zdere kou s njega i odnese kui.
Malo po malo prouje se to do cara, i car zapovedi da mu se odnese ta koa da vidi kakvih jo zverova ima
u njeogovu carstvu. Kad onaj momak odnese kou i caru pokae, car mu ree:
- Iti ta hoe da ti dam za kou.
A on mu odgovori:
- Neu je prodati nipoto.
U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, ve zlotvor. On ree
caru:
- Kad on nee tebi tu kou da d, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da uini to ne moe biti.
I tako naui cara te dozove mome i ree mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova
vina. Mome kad to uje stane plakati i moliti se da on to ne moe uiniti, niti to moe biti; a car mu opet
ree:
- Ako za sedam dana to ne uradi, nije na tebi glave.
On onda plaui otide kui i kae materi ta je i kako je, a mati kad uje, odgovori mu:
- Jesam li ti kazala, sinko, da e tebi ona puka doi glave kao i ocu tvome.
Plaui tako mome i mislei ta e raditi i kuda e, da bi ga nestalo, izie iza sela i podobro se od njega
udalji. Kad najedanput jedno devoje izie preda nj i zapita ga:
- Zato, brate, plae?
A on joj odgovori:
- Idi s bogom, kad mi pomoi ne moe! i poe dalje, a devoje pristane za njim i stane ga moliti da joj
kae, ''moe biti'', veli, ''da u ti pomoi''. Onda on stane pa joj ree:
- Kazau ti, ali sam bog da mi pomogne, drugi mi niko ne moe pomoi.
I pripovedi joj sve ta ga je snalo i ta mu je car zapovedio. Ona kad ga saslua ree mu:
- Ne boj se, brate, nego idi i iti u cara na kom e mestu da bude vinograd, pa neka ti ipartaju, a ti uzmi
torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana imae groa zrela.
On se na to vrati kui i kae materi kao od muke kako se s devojetom naao i ta mu je kazalo. A mati kad
uje, ree mu:
- Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao.
Onda on otide k caru i zaite mesto za vinograd i da mu se iparta gde e biti brazde. Car mu da sve i uini
kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru
ustane, a to vinograd posaen; drugo jutro listao; do sedam dana bilo je ve groe zrelo u njemu. A to je
bilo vreme kad nigde nema groa. On nabere groa, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami groa.
Kad car to vidi vrlo se zaudi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka ree caru:
- Sad emo mu zapovediti drugo to zaista nee moi uiniti.
Pa naui cara te dozove ono mome i ree mu:
- Od viljevskih zuba da mi naini grad.
On kad to uje, otide kui plaui i pripovedi materi ta mu je sad car zapovedio, i ree joj:
- Ovo, majko, niti moe biti, niti ja mogu svriti.
A mati mu odgovori:
- Idi, sinko, opet iza sela, ne bi li te bog namerio opet na onu devojicu.
On izie iza sela, i kad doe na ono isto mesto gde je pre onu devojku naao, ona izie opet preda nj pa mu
ree:
- Opet si, brate, neveseo i plaan.
A on joj se stane tuiti ta mu je sad zapoveeno. Ona kad ga saslua, ree mu:
- Lako e biti i to; nego idi k caru i iti mu lau i u njoj trista akova vina i trista akova rakije, i uz to jo
dvadeset dunera, pa kad doe na lai tu i tu izmeu dve planine, zagradi vodu to je onde, pa uspi u nju
sve vino i rakiju. Viljevi e onamo doi da piju vodu, pa e se opiti i popadati, a duneri onda neka im sve
zube izreu pa ih nosi na ono mesto gde car hoe da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana
bie grad gotov.
Onda se on vrati kui i pripovedi materikako je bio opet s devojkom i ta mu je ona kazala. A mati mu opet
ree:
- Idi, sinko, ne bi li bog dao da ti opet pomogne.

On otide k caru i izite sve, pa onda otide i svri kako mu je devojka kazala: viljevi dou te se opiju i
popadaju, a duneri im iseku zube i donesu na ono mesto gde e se grad zidati; on uvee metne u torbu
struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov
grad, vrlo se udivi pa ree stricu onoga deteta, svome doglavniku:
- E ta sad da mu radim? Ovo nije ovek, bog zna ta je.
A on mu odgovori:
- Jo jedno da mu zapovedi, pa i ako to svri, zaista je neto vie od oveka.
I tako opet nagovori cara, te dozove mome i ree mu:
- Sad jo da mi dovede carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i toga grada. Ako mi je ne dovede, na
tebi nema glave.
Mome kad to uje, otide materi svojoj i kae joj ta je car zapovedio, a ona mu ree:
- Idi, sinko, trai opet onu devojku, ne bi li bog dao da te opet izbavi.
On otide iza sela i nae onu devojku, pa joj pripovedi ta mu je opet zapoveeno. Devojka, kad ga saslua,
ree mu:
- Idi iti u cara galiju, i u njoj da se naini dvadeset duana, i u svakome duanu da bude trg od druge ruke,
sve bolji od boljega; i iti da se uzaberu najlepi momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki
duan po jedan. Pa e onda ti poi na toj galiji i sree prvo i prvo oveka a on nosi ivu orluinu, pa ga
pitaj hoe li je prodati, on e kazati da hoe, a ti mu podaj to god zaite. Posle e sresti drugoga gde nosi
arana u unu, sve su mu zlatne krljuti, i toga arana kupi poto poto. Treega e sresti a on nosi iva
goluba, i za goluba podaj to god zaite. Od orla e iz repa iupati jedno pero, od arana kraljut, a od
goluba iz levoga krila jedno pero, pa e ih pustiti sve. Kad otide u drugo carstvo pod onaj grad a ti otvori
sve duane i naredi neka svaki momak pred svojim duanom stoji. Onda e doi svi graani i gledae trg i
divie se, a devojke koje dou po vodu, govorie po gradu: ''Govore ljudi: od kako je ovoga grada, jo
ovake galije nije bilo ni ovaka trga''. To e zauti i careva devojka, pa e iskati u oca da je pusti da i ona
vidi. Kad ona doe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz duana u duan, i iznosi trg svakojaki
preda nju, sve lepi i lepi, i sve je zabavljaj dok se malo ne posumrai, pa kad se posumrai, a ti kreni
galiju, - u taj e mah pasti tama da se nita ne vidi. U devojke e biti tica na ramenu to je uvek kod sebe
ima, pa kad vidi da laa ide, ona e pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru ta je i kako je. a ti
onda zapali perce od orla, te e ti orao odmah doi, a ti mu kai neka uhvati ticu, i orao e je uhvatiti. Posle
e devojka baciti jedan kamiak u vodu, te e galija odmah stati, a ti onda uzmi kraljut od arana i zapali
je, i aran e ti odmah doi, a ti mu kai da nae i proguta onaj kamimak, aran e ga nai i progutati, a
galija e odmah poi. Posle ete dugo putovati na miru, pa ete najposle doi izmeu dve planine, onde e
se galija okameniti i veliki ete strah pretrpeti, i devojka e te terati da joj donese ive vode, a ti onda od
goluba perce zapali, i golub eti odmah doi a ti mu podaj staklence i on e ti doneti ive vode; potom e se
odmah galija krenuti i doi e sretno kui s carskom devojkom.
Poto mome saslua devojku, otide kui i kae materi sve, pa onda otide k caru i zaite sve to mu je
trebalo; car mu nije mogao odrei, nego mu da, i tako on krete s galijom. Putujui tako svri on na putu sve
kao to mu je reeno, i doe pod onaj grad u drugome carstvu, i kao to mu je devojka kazala, on uini sve,
doepa se carske keri i sretno s njome doe natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pendera
ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak doglavnik ree caru:
- Sad ga pogubi kako izie iz galije, drukije mu ne moe dosaditi.
Kad galija ve stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama,
pa onda momci a najposle on, a car namesti delata te kako se pomoli iz galije, odsee mu glavu. Car je
mislio onu carsku ker za sebe uzeti, te kako ona izie iz galije, on priskoi k njoj te je stane milovati, a ona
se okrete od njega pa ree:
- Kamo onaj to se trudio za mene!
A kad vidi da mu je glava odseena, odmah uzme ivu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet oivi
kakav je i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oiveo, ree doglavnik caru:
- Taj e sad jo vie znati nego to je znao, jer je bio i mrtav pa opet oiveo.
Car zaeli znati da li se zaista vie zna kad se nanovo proivi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga
devojka ivom vodom proivi. Poto caru odseku glavu, carska ker ne htedne ni da zna za njega, nego
odmah napie ocu knjigu, i kae sve kako je bilo i da ona hoe da poe za ono mome, a otac njezin otpie
da narod primi ono mome za cara, ako li nee da e on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je
pravo da on uzme carevu ker i da caruje. I tako ono mome oeni se carevom devojkom i postane car, a
ostali momci to su s njim ili iene se onim devojkama to su bile pored carske keri i postanu velika
gospoda. Bisernica17-01-2011, 21:10Djevojka bra od konja
Bila je nekaka djevojka koja nije rodjena od oca i majke, nego je nainile vile od snijega izvadjena iz jame
bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar je oivio, rosa je podojila, a gora liem obukla i livada cvijeem
nakitila i narijeila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ruice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu
radjalo nije niti e se radjati. Ona pusti glas po svijetu da e u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti
trka, pa koji je mladi na konju pretekne da e biti njeova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te
se prosaca skupi hiljade na konjima da ne zna koji je od kojega bolji.
I sam carev sin dodje na trku. Djevojka stane na biljegu i svi prosci narede se na konjima, a ona izmedju
njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda ree:
Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dodje i uzme je, ja u biti njegova, a ako ja prva
k njoj dodjem i uzmem je prije vas, znadite da ete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro to
inite.
Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdae da e zadobiti djevojku, pa rekoe izmedju sebe:
- Znamo odista da nee ona nijednome od nas na nogama odbjei, nego neko od nas, a ko, toga j e i bog i
srea danas pomoi.
Te tako kad djevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoe u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme
djevojka odvojila bjee, jer pusti nekakva mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te prioinue i
obodoe konje, i pristigoe djevojku. Kad ona vidje, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni as uzraste
strana gora da ne znadoe prosci dje e ni kuda e, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko odvojila, a
oni obodi konje i opet je stigoe. A kad djevojka vidje zlu i goru, pusti jednu suzu, - dok buknue strane
rijeke, te se zamalo svi ne potopie, za djevojkom niko vie ne pristajae do samoga careva sina, te on na
konju te za njom, ali poto vidje da mu je djevojka odmakla, zakle je tri puta imenom bojim te stane i ona
stade na onom mjestu na kojem se nadje; onda je on uhvati, te za se na konja vee i prepliva na suho, pa se
uputi jednom planinom doma, ali kad dodje u najvisoiju planinu, obazre se, kad li mu djevojke nema.
Bisernica26-01-2011, 01:30LETEI KOVEG
Bio jednom jedan trgovac koji je bio tako bogat da je mogao svojim srebrenjacima poploati itavu svoju
ulicu pa i dio susjedne. Ali on to nije uinio, nego je svoj novac tako vjeto ulagao da je za svaki uloeni
srebrenjak zlatnik dobijao. Eto takav je to bio trgovaki vjetak, bio pa i umro.
Njegov sin je naslijedio itavo to veliko blago, ali on se odao bezbrinom ivotu, iz noi u no je iao na
razne zabave, od novanica pravio zmajeve a zlatnike mjesto kamenih ploica bacao da kao abice skakuu
povrinom jezera. Tako je ubrzo rastraio itavo bogatstvo, od onog silnog novca ostala su mu samo jo
etiri ilinga, a od odjee samo jo jedne papue i stara kuna haljina. Sad su ga ostavili i njegovi prijatelji,
jer su se stidjeli da izau s njim na ulicu. Ali jedan od njih,
dobriina po dui, jednog dana mu je poslao stari koveg sa porukom:"Pakuj se!"
Lijepo je to bilo od njega, ali on nije imao ta da pakuje, pa zato je sam sjeo u koveg.Ali to je bio
neobian koveg, im bi neko pritisnuo bravu, koveg
bi poletio. Tako je bilo i sada. im je trgovaki sin pritisnuo bravu,koveg je s njim zajedno izletio kroz
dimnjak i poletio nebu pod oblake.
Dno je poelo pucketati i njega je jeza hvatala pri pomisli da se, ne daj boe, provali i da on zajedno sa
komadima kovega tresne na zemlju.
Letei tako sve dalje i dalje, stigao je u Tursku. Koveg sakrije pod suho lie i krene u grad. A to je
mogao bez po brige, jer u Turskoj svi idu odjeveni kao i on u kunoj haljini i u papuama. Idui tako, na
putu sretne dojilju s malim djetetom i upita je:
Sluaj ti, turska dojiljo! Kakvi su ono veliki dvori pokraj samog grada to su im prozori onako visoko
uzdignuti?
U njima ivi mlada sultanija odgovorila mu je dojilja. Njoj su prorekli da e biti nesretna u ljubavi,
pa joj ne smije niko doi osim sultana i sultanice.
Hvala ti! ree joj trgovev sin, pa se vrati u umu i sjede u svoj koveg. Samo malo zatim on se ve
spustio na dvorski krov i kroz prozor se uvukao u sultanijinu odaju.
Sultanija je spavala na divanu, a bila je tako lijepa da se trgovev sin nije mogao uzdrati a da je ne
poljubi. Od tog poljupca sultanija se probudi i silno se uplai. Ali kada joj on ree da je melek, aneo, i da
se zrakom do nje spustio, njoj se to dopade. Tako, njih dvoje sjedoe jedno pored drugog i on poe da joj
govori o njenim oima: to su bila dva divna tamna jezera po kojima misli plove kao morske vile. Opisujui
njeno elo, rekao joj je da je to lednik s prekrasnim dvoranama i slikama. A onda joj je priao o rodi to
donosi slatku malu djeicu. Divno je priao. A na kraju joj je ponudio ruku i ona je to odmah prihvatila.
Ali moraete da doete u subotu rekla je sultanija. Tada e ovdje biti i sultan i sultanica. Bie ponosni
to se udajem za meleka.
Samo gledajte da doete s nekom osobito lijepom priom, jer to moji roditelji najvie vole. Majka vie voli
udoredne i plemenite prie, a otac voli neto veselije, da se moe smijati!
Ta pria e biti moj svadbeni dar! obeao je prosac.
Opratajui se s njim, sultanija mu je poklonila sablju optoenu zlatnicima koji su mu i te kako dobro
doli. Zatim je on u svom kovegu odletio u grad, kupio novi ogrta i
vratio se u umu da smilja novu priu. Trebalo je da sve smisli do subote, a to nije bilo ba tako prosto i
jednostavno. Sve do subote je smiljao tu svoju priu.
Kod sultanije su ga doekali i sultan i sultanica i itav dvor, i primili su ga veoma ljubazno.
E, hajde ispriajte nam neto! rekla je sultanica. Samo da to bude neto pametno i pouno.
Ali i da se moe nasmijati! dodao je sultan.
Svakako, svakako! doekao je prosac i poeo svoju priu:
Bila jednom jedna kutija ibica ija su se palidrvca neobino ponosila svojim visokim porijeklom.
Njihovo rodoslovlje je poinjalo od velikog umskog stabla, stasitog zelenog bora, i svako od njih je nekad
bilo njegov iver. A sada su ta palidrvca leala na polici izmeu kresiva i starog gvozdenog lonca i priala
im o svojoj mladosti:
Da, da, kad smo mi bili na grani, onda smo mi bili na jednoj zaista zelenoj grani! Svako jutro i vee rosa
nam je dijamantski aj nudila,
itave sunane dane smo provodili u sunevom sjaju, a ptice su morale da nam priaju svoje prie. Tu se
najbolje vidjelo da mi pripadamo odabranom rodu lisnato drvee se odijevalo samo preko ljeta, a naa
porodica je mogla da se oblai u zeleno ruho i ljeti i zimi. A onda su dole drvosjee, nastao je veliki
preokret, i naa porodica se raspala. Starjeina naeg roda je postao veliki jarbol na jednom divnom brodu i
mogao je da plovi irom itavog svijeta. Druge grane su stigle na druga mjesta, a mi eto imamo dunost da
ljudima palimo svjetlo. Zato nas smatraju odlinicima koji su doli u ovu kuhinju.
A sa mnom je drukije! javio se gvozdeni lonac pored kojeg je leala ibica. Otkako sam doao na
svijet, stalno me struu i kuhaju. Ja odgovaram za vrstinu i, ako emo pravo, ja sam prvi u ovoj kui. Moje
najvee zadovoljstvo je kada se poslije jela opet ist i lijep naem na polici i sa drugovima mogu da vodim
pametne razgovore. Ali mi svi, izuzevi vedricu za vodu, koja ponekad sie u dvorite, ivimo unutra. Na
jedini izvor novosti je korpa za pijacu, ali ona tako buntovniki govori o vladi i narodu. Da, nedavno je
ovdje s nama bio i jedan stari glineni lonac, ali njega je to korpino buntovanje toliko uplailo da je pao i u
komadie se razbio. Kaem vam, ta korpa je veoma slobodoumnih nazora!
Eh, previe si se ti raspriao! upade kresivo i tako udari o kremen da iskre poletjee na sve strane. Zar
nije bolje da se malo proveselimo?!
Hajde da priamo o tome ko je vaniji! doekala je ibica.
Ja ne volim da govorim o sebi! zaula se zemljana inija. Dajte vi da mi ovo vee pretvorimo u
zabavno vee! Ja u da ponem. Priau vam neto to je svaki od nas doivio. A onda neka svako tako
neto ispria, i eto nam zabave. Evo da ponem:
Pored Baltikog mora, pored velikih bukovih gora ...
Divan poetak! uzviknue tanjiri u jedan glas. To e sigurno biti neto to nam se svia!
Da,eto, tamo sam ja provela mladost u jednoj mirnoj porodici. Namjetaj smo glaali, podove prali a
svakih etrnaest dana zavjese mijenjali!
Kako vi zanimljivo priate! javila se metlica za prainu. Odmah se osjea da govori ensko eljade,
sve proima red i istoa!
Jest, jest, odmah se osjea! uzviknu vedrica i kako od veselja poskoi, ak i pod malo vodom
zapljusnu.
A inija je nastavila da pria. Svretak njene prie bio je isto tako lijep kao i poetak.
Tanjiri su zveckali od radosti, a metla je izvukla zeleni perun iz sanduia sa pijeskom i zakitila iniju, jer
je znala da e to naljutiti sve ostale i jer je oekivala ono: "Ako ja tebe zakitim danas, ti e mene sutra!"
A sada da se igra! uzviknu ara i zaigra. Boe dragi, koliko je samo izdizao onu svoju jedinu nogu!
Stara navlaka na stoliu u oku se razderala toliko se naprezala da bolje vidi to udo od igre.
Zar i mene ne bi mogli ovjenati! viknuo je ara. I njega su zakitili.
Primitivci! progunala je ibica.
Sada je trebalo da samovar pjeva, ali on je rekao da je prehlaen i damoe pjevati samo kada u njemu voda
vrije. Ali to je bila samo njegova nadmenost. On je pjevao samo kad ga gospodar postavi na sto. Na
prozoru je stajalo staro guje pero kojim je sluavka ponekad pisala. Sva njegova osobitost se sastojala u
tome to je bilo duboko
umoeno u mastionicu, ali ono se upravo time i ponosilo.
Ako samovar nee da pjeva reklo je pero i ne mora! Napolju je kavez i slavuj u njemu, on moe da
nam pjeva. Dodue, on nije kolovan, ali veeras neemo nikoga ogovarati!
Ja smatram da to uopte nije na mjestu da nam tu pjeva neka strana ptica! umijeao se ajnik, kuhinjski
pjeva i samovarov polubrat. Je li to patriotizam? Neka to pijana korpa presudi!
A mene to sve skupa samo ljuti! rekla je korpa. Ne moete zamisliti kako me to ljuti! Zar je to nain
da se provede ovakvo vee? Zar ne bi bilo bolje da uvedemo neki pravi kuni red? Onda bi se svak nalazio
na svom mjestu, a ja bih svime upravljala. Onda bi sve drukije bilo!
Tako je! Hajde da napravimo predstavu! sada povikae svi u jedan glas.
Ali u tom trenutku se otvorie vrata i u kuhinju ue sluavka. U tren oka sve se umiri, niko ni da pisne.
Samo glinenog lonca vie nije bilo, on nije ni pomislio ta je sve mogao uiniti i koliko je vaan bio. A svi
ostali su sada u sebi ponavljali: "A da sam ja htio, imali bismo sjajno vee!"
Sluavka je uzela ibice da potpali vatru. Boe dragi, kako su samo zaiskrile i zaplamsale!
"Sada svako moe da vidi da smo mi prve! gordile su se ibice. Kakav sjaj irimo! Kakvo svjetlo! Tako
su mislile ibice i tako izgorjele.
E, ba si divno priao! rekla je sultanica. Ja sam se osjeala kao da sam i sama bila u kuhinji pored
one kutije ibica. E, sada moe dobiti nau ker!
Tako je! potvrdio je sultan. Dobie je u ponedjeljak.
Sada su mu se obraali na "ti", kao buduem lanu svoje porodice.Time je bila i svadba dogovorena. Uoi
sveanosti itav grad je bio osvijetljen. Narodu su dijelili
evreke i somune, djeca su se propinjala na prste, zvidala i vikala "hura!"
Trebalo bi da i ja tu neto uinim, pomislio je mladoenja, pa nakupovao prskalica, raketa, abica i svega
to treba za vatromet, a onda sjeo u svoj koveg i poletio iznad grada. O, kakav je to bio vatromet! Kakav
prasak i tutnjava! Turci su tako poskakali da su im papue do uiju poletjele. Takve nebeske pojave jo
nikada nisu vidjeli. Sada su ve svi bili uvjereni da je to sveti gromovnik doao po sultaniju. im se
mladoenja opet spustio u umu, pomislio je: idem u grad da ujem kako je to bilo.
O, ta mu sve nisu govorili! Koga god je pitao, svak je to drukije vidio, ali svi su se slagali u tome da je
bilo divno!
Jedan mu je rekao:
Vidio sam svetog gromovnika! Oi su mu kao zvijezde svijetlile, a brada mu je bila kao zapjenjeno
more!
Drugi je govorio:
Letio je na ognjenom platu. A iz nabora tog plata su nas gledali udesni mali meleki, anelii!
Da, danas se, eto, nasluao divnih stvari, a sutra je njegova svadba. Poao je nazad u umu da sjedine u
svoj koveg. Ali ta je to?
Koveg je izgorio. Poslije onog njegovog vatrometa u kovegu je ostala jedna iskra, ona je planula, i od
kovega je ostao samo pepeo.
On vie nije mogao letjeti, vie nije mogao doi do svoje zarunice. A sultanija je itav taj dan stajala na
krovu i ekala ga. Ona ga jo i sada eka, a on krui svijetom i pria svoje prie. Samo njegove prie nisu
vie onako vedre i vesele kao njegova pria o ibicama.
Hans Kristijan Andersen Sarmica19-08-2011, 15:58Kau da bajka dolazi iz sna, ili da potie sa istog mesta
sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne dogaa sve to
elimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovri. Ono to se u snu prekida, nastavlja se u
bajci, u prii. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju
mate; nita im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomae bajka, i onaj ko je smilja. U stvari, retko se
sanja neto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi neto udesno,
neobino, neoekivano, neto to nam je nekad neko priao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri
neka blistava kapa ili udotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. ta se stvarno dogodilo s nama,
ispiriae nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamenja, ispriae nam onaj ko zna
bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se priaju, oni koji zaista umeju da
donesu bajku, malobrojni su.
Oni koji poznaju bajke, obino kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe dre u
tajni i preutkuju svoje ime. Ali to ne znai da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u
svetlosti, u svetlostima elje i slutnje, i nekog drevnog seanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da
se nita nije desilo od ukun-vremena dedina, do danas. Bajkina pria ne krije da neto izmilja, a
izmiljanje nije istina. Kad se ve izmilja treba onda mnogo izmiljati, a to nije lako. Treba da mata lii
na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mata. Zato je stalno otkrivamo, u priama. Na kraju itanja
bajki, vidimo: iz mnogog izmiljanja, rodila se neka istina.
ivot se ivi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to to svakodnevno vidimo
kao stvarnost, ima svoja nalija, svoja skrivena lica. Bajke su lepo nalije stvarnosti.
Miodrag Pavlovi Sarmica19-08-2011, 15:59Golubica - devojka iz sela Vuak - Vuak
Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovitu. U poetku je tamo bilo mnogo divljai, ali s vremenom
sve manje i manje. Kad na njemu nije vie imao ta da lovi, jer je svu divlja ve bio polovio, poe jednog
jutra da trai novo lovite.
Otiavi daleko u divljinu, doe jednoga dana do kue u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga
prime. Ispria im kako trai novo lovite, jer na starom nema vie ta da lovi. Devojke mu rekoe:
- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi emo ti biti sestre. Ako ti je s voljom,
naui nas loviti. - Lovac na to pristane.
Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i uio ih loviti. Jednoga dana
ode jedna sestra sama u lov i vrati se kui s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i
ona vrati kui s dobrom lovinom. Treeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kue sam. Lovac je
sedeo kraj kue i gledao vrelo to se nalazilo pored kue iza ipraja.
Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna
je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoe kupati. Lovac ih je gledao.
Lovac im se prikrade kroz ipraje. Htede ugrabiti onu lepu. Ali kad je ve bio doao do nje, devojka se
okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zviduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje
pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.
Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Zaude se videvi da je kua zatvorena i stanu
zvati brata. Zvale su ga i traile, ali uzalud. Sestre rekoe:
- Mora biti da se neto dogodilo. Sakriemo se sutra u ipraje da vidimo ta je to bilo. - Idueg dana
sakriju se sestre u ipraje. Nisu dugo ekale kad opet doletee one dve golubice da se kupaju.
Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak
prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke poee se kupati. Jedna od sestara privue se
polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u iprag.
Posle nekog vremena iziu devojke iz vode i pou da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obue ga i kao
golubica odmah odleti. Ona lepa stade se osvrtati traei svoje. Traila ga je i traila i naposletku ree
plaui:
- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:
- Moe se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu neto uiniti samo mukarcima, a
enama ne mogu nita.
Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je izie pred devojku i ree:
- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda emo razgovarati o tvojem perju. Na
to lepa devojka poloi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajae pred njima
kao ovek.
Golubica-devojka ree:
- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.
Sestre videe kako lovac stoji jo uvek ukoeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre
rekoe devojci:
- Vidi kako te gleda na brat. Molimo te da mu bude ena i kao naa sestra ostane kod nas. Golubica-
devojka ree:
- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muko eljade ne moe meu njima opstati. ovek koji bi
doao u nae selo i bio primeen, bio bi proderan. Kako onda da vam ispunim elju?
Sestre rekoe:
- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nee izloiti mua takvoj opasnosti. - Naposletku pristane
golubica-devojka da se uda za lovca.
Lovac se oeni golubicom-devojkom. Ali je briljivo sakrio njeno perje, jer je mlada ena s vremena na
vreme veoma udela za selom svojih sestara. Mlada ena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga
smiri se i vie nije tako esto traila svoju pernatu haljinu.
Kad je njegovom malom sinu ve bilo nekoliko meseci, zaeli lovac da vidi svoju majku i ree sestrama:
- uvajte mi, sestre, enu i malog sina. Mnogo sam se ueleo majke i idem na nekoliko dana kui da je
obiem.
Lovac poe na put kui. Zatekne majku u najboljem zdravlju i ree:
- Oenio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu enu i malog sina.
Majka mu ree prekorno:
- ta, ti si oenjen i ima sina, a dolazi mi sam, bez ene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokai mi ih da se
radujemo tvojoj srei. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa enom
svoga sina, svojom snahom.
Tako se lovac vrati po enu i sina. Kriom ponese sa sobom i enino perje, jer ga je ona jednom zamolila
da ga uvek dri negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede
majci enu i sina. Kriom preda majci enino perje i ree:
- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja ena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inae, dri mi enu
stalno u kui i oko kue i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da e sigurno doi do nesree ako
je budu videli drugi ljudi.
Majka mu to obea. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u umu i u lov.
Idueg dana majka je ve zaboravila ta joj je sin naredio. Ujutru ree mladoj eni, svojoj snahi:
- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada ena uzme grabulje i poe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u
mestu zastadoe zadivljeni lepotom mlade ene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje.
Berberin koji je na ulici brijao jednom oveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao
svojoj muteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odseeno, toliko se bio zaneo
divei se lepoti mlade ene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za
njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda ree u sebi:
- Ova lepa ena mora biti moja!
Posle poljskog rada stara i mlada ena vratie se uvee kui. Tek to su prele kuni prag, kad amin banu u
kuu i ree staroj eni:
- Ili e mi dati enu svoga sina ili u te ubiti. Stara ena ree:
- Kako bih ja enu svoga sina mogla dati tebi? Amin ree:
- Kaem ti jo jedanput: hou da se tom tvojom mladom snahom oenim, pa ili e mi je dati ili u te ubiti.
Stara ena nije od straha znala ta da mu kae. utala je. Videvi to, mlada ena, njena snaha, prizva
svekrvu i ree joj:
- Ovo se ne sme ravo svriti. Neu da te amin ubije. Da do toga ne bi dolo, daj mi moj zlatni nakit i
perje. Kad to budem imala u rukama, moe rei aminu neka me uzme.
Zaplaena stara ena pohita i donese mladoj eni njezino perje i zlatni nakit. Mlada ena ree aminu:
- Priekaj napolju koji trenutak. Videe me ubrzo kako izlazim. - Amin izie napolje.
Mlada ena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obue pernatu haljinu i kao golubica izlete s
detetom kroz prozor. Golubica slete na najblii krov i odande doviknu svekrvi: - Pouj, majko moga mua!
Kai mom oveku kad se bude vratio i pitao za mene, kai mu kad se bude osetio nesrenim videvi da me
nema: "Tvoja ena je u selu Vuak-Vuak. Moe poi u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.
Posle malo vremena doe lovac majci. Ue u kuu i zapita za enu. Vide odmah po majinu licu da mu je
ena otila. Lovac ree:
- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne sme pustiti da izie na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko,
nisam rekao kako mora briljivo sakriti njezino perje i drati ga tako da ga ona ne vidi?
Majka ree:
- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oenio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica. Mislila sam da
je ena kao i druge ene. Tvoja ti je golubica poruila da je - ako ne bude imao snage da preboli njezin
nestanak - moe ponovo nai u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti to si je
poinio, jer ja jo nikad nisam ula da se koji razuman ovek oenio golubicom iz mesta to se zove Vuak-
Vuak.
Lovac se spremi i poe odmah na put da trai selo svoje ene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujui
se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nae nigde nikog ko bi mu znao ta rei o tom selu.
Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naie na dva mladia koji su se oko neeg prepirali. Lovac im
prie i ree:
- ta je uzrok vaem sporu? Mogu li vam pomoi da ga reite?
Jedan od njih ree:
- Na spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postae nevidljiv. Moe proi
kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva tapa.
Kad ko jednim od tih tapova udari po drugom, iskoi odmah iz zemlje eta ratnika koji savlauju svakog
neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kai nam: da li jedan od
nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije
jednu stvar, a ko drugu. Biemo ti zahvalni ako na spor bude reio tako da jedan od nas ne proe pri tom
bolje nego drugi. Onaj drugi ree:
- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne proe bolje. Lovac ree:
- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne proe bolje no drugi, onda vam mogu pomoi.
Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog breuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i
potrite ovamo. Videemo ko e od vas dvojice pre stii.
Dvojica mladia se s tim sloe. Pou pravce k bregu. Ali im su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu,
uze oba tapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po reima mladica, nalazilo selo Vuak-
Vuak.
Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa enama. Poto je imao na glavi kapu, ni jedna ga
iteljka nije videla. Lovac proe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku ue u jednu kolibu. U kolibi je bila
njegova ena s detetom. Lovac sedne na pod kraj ene i skine kapu. ena ga poznade i uplai se. ena ree:
- Muu moj, ako te moje sestre budu videle, ubie te i pojee te. Jer moje sestre nee da imaju u selu
oveka. Bei stoga odmah onako kako si doao.
Lovac ostade sedei. Lovac ree:
- Preao sam daleki put da te naem i neu se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, poimo odavde
zajedno sutra zorom. A ako nee, ja u radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i
deteta, neu otii.
Kad je njegova golubica-ena to ula, ree:
- Onda emo sutra zorom poi odavde zajedno s naim detetom.
Lovac sa enom i detetom krene sutradan na put pre nego to su se iteljke sela razbudile i poustajale.
Jedna se, meutim, probudila i, osetivi miris oveka, stala vikati:
- Sestre! Sestre! Oseam miris oveka. Pourite da ga ubijemo i proderemo.
Sve iteljke sela Vuak-Vuak poskakae na noge i sve potekoe iz kua. Sve izidoe na ulicu i daoe se u
poteru za lovcem. Njegova mlada ena se rasplaka govorei:
- Muu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac ree:
- Nee, nemaj brige!
Sa enom i detetom lovac je spokojno iao ulicom. iteljke sela Vuak-Vuak ve su pristizale. Tada se lovac
mai tapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoi iz zemlje cela eta ratnika i ustremi se na
njih. iteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove
ene.
Lovac se sa enom i detetom vrati u umu k sestrama i tamo ostade.
(Alirsko - Kabilska) Sarmica19-08-2011, 16:01arobnica koja je ljudima menjala lica
U davno doba ivljae jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi.
Najzad, jedan mladi zamoli svoju roaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to porui da
treba esto da se kupa i trlja lice i telo kedrovim granicama.
Zaljubljeni mladi postupao je onako kako mu je ona bila naloila. Snano se trljao kedrovim granicama
dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Poto su mu rane zacelile, posla opet svoju roaku
devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja granicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su otrije od kedrovih granica. Ipak, mladi ispuni i ovu njenu elju i kada
mu lice i telo zarastoe, zamoli roaku da ode devojci i po trei put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu
da se sada trlja kupinovim vreama".
Mladi se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskuenjem; te kada je uo da daleko iza planine ivi
arobnica koja ima mo da menja lica, odlui da poe da je potrai. Poto je iao neko vreme, izbi iz guste
ume na proplanak sa retkim drveem. Uskoro ugleda dim i stie do jednog stvorenja sa dva lica po imenu
Acuvitlas, koje je sedelo pred kuom.
- to si doao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Traim onu enu to ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Moe ui.
Mladi proviri kroz pukotinu pre no to e ui. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve
prekriveno divnim pegama. Kad ue u kuu i sede, toga lica vie nije bilo na zidu.
- ta te je dovelo ovamo? - upita arobnica. A mladi odgovori:
- U mome selu ivi lepa devojka koju elim da uzmem za enu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep;
traila je od mene da trljam lice i telo kedrovim granicama. Ja sam uinio kako je elela, ali mi onda ree
da se trljam granama omorike; i poto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po trei put porui da se
trljam kupinovim vreama. Tada sam pomislio na tebe i doao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeni
lice.
- Dobro, izmeniu ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih svia.
Tako govorei, arobnica skidae sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi
rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo jo jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo e ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz
opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, ve idi istim putem kojim si doao.
Mladi krete kuci, ali uma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna ena, u stvari
Mrka Medvedica, preprei mu put.
- Kuda ide? - upita.
- Idem kui.
- Bolje hodi k meni. Spremiu ti neto za jelo.
Videi da nema mogunosti da izbegne, mladi je otprati kuci. Tamo je leala mlada i lepa ena, Crna
Medvedica, duge crne sputene kose. Ona im okrete lea kad udoe i pravila se da nije ula kad Mrka
Medvedica ree mladiu:
- ekaj tu dok ti ne donesem neto za jelo.
On osta da eka. Iznenada mlada ena sede, izvue nekoliko suvih riba iz vree ispletene od kedrovih
grana i ree:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra nee ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jede, ali jedi umesto njih
ribe. - Tada opet lee.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjita, poli ih vodom, i kad su
bile gotove, ponudi mladia da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet ree da ostane u kui dok ona ne prikupi hrane za njega; ali im je
zamakla, mladi se die da bei. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noi leala lica okrenuta od svoje
polusestre, ree tiho:
- Kuda ide?
- Idem kui.
- Nee joj umai, jer e te brzo stii. Nego hodi ovamo, ja u ti dati neto to e te zatititi.
Mlada ena mu privrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na lea i jo po jedan sa svake strane. Tada
se mladi oprosti od nje i poe u pravcu svoje kue.
Samo to je otiao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otiao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila panju na to.
- Oh, dobro, ja u ga ve pronai - ree Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se
pretvori u medveda, ubrzo dostie mladica i ree mu:
- Hej, kuda si poao? Mladi stade.
- Idem kui - ree.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podie prednju apu i pokua da mu razdere grudi; ali joj panda zagreba kamen i
skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavi drugu prednju apu, pokua da ga razdere po strani; ali joj opet panda
skliznu kad je naila na tvrdi kamen; i zadnje ape ozledi tako na njegovim leima. Tada razjapi eljusti da
mu odgrize glavu, ali ga sluajno proguta celog. Uasna bol zavi joj stomak te se jeei otetura kui i lee
kraj vatre. Bol je postajala sve vea, te najzad ree svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-drala. Moda e me moi izleiti.
dral doe, poloi uho na njen trbuh i ree:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj poloi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da ima ljudsko stvorenje u trbuhu.
Mislei da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu.
Tako dral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do dananjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjui. Ali ga mladi, ispruivi napolje svoju ruku, epa za
nos. dral zakreta i zalepeta krilima, kao to dralovi klepeu i danas. Mladi ne putae drala dok mu se
nos ne izdui u dugaak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na lea. Tuan, dral se pokupi i ode.
Mladi tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlaei se iz njenog tela, ree Crnoj Medvedici:
- Hoe li poi sa mnom mojoj kui?
- Ako to eli - odgovori mlada ena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja suenom ribom, i davi mu da ponese jednu, poe sa njim.
Uz put susretoe enu Labudicu, koja je traila korenje kamasa. Ona im ree:
- Kuda idete?
- Idemo kui.
- Hodite sa mnom, dau vam da se neim zaloite.
Oni pooe s njom do njene kue. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri
ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila penicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi ovek i njegova ena
jeli su do mile volje, i pokupivi ostatak u korpu od kedrovog granja, nastavie put. Zahvaljujui ovom
udu koje je Labudica uinila, i danas samo nekoliko korena kamasa moe utoliti glad mnotva ljudi.
Mladi ljudi stigoe kui bez drugih doivljaja. Da proslavi povratak i enidbu, on pozva sve starce na
gozbu, za koju su suena riba i kamasovo korenje bili vie nego dovoljni. Kad se gozba zavrila, starci se
vratie svojim kuama i rekoe porodicama:
- Taj mladi je postao udesno lep i sada ima i lepu enu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim
granicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je naao arobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila u te razgovore i rei se da ga poseti. Njeni su je odvraali da ne ide, ali ih je
ona ubeivala kako samo eli da vidi njegovu enu. Tako ode njegovoj kui, drsko sede uz njega i ree:
- Brate moj, jesi li naao arobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem iao? Mladi iskreno odgovori:
- Onuda kroz one ume.
- ta si joj rekao?
Mladi slaga rekavi joj upravo suprotno od onoga to je kazao. Devojka odmah skoi na noge i pouri
kroz umu da i ona nae arobnicu. Naiavi na pravi put, pouri dok ne stie do kue na proplanku i vide
straara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kui ivi arobnica koja menja lica?
- Da.
Ne usteui se ni trenutka, ona ue. Ali arobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o
zidovima.
- ta eli? - upita ona.
- elela bih lice lepe od ovoga koje imam.
- Mislim da u te moi zadovoljiti - odvrati arobnica; i skinuvi devojino pravo lice, ona joj namesti
drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavi ga videti, devojka je zamiljala da je njeno novo lice
jo lepe od staroga i ne stigavi ak ni da zahvali arobnici, pouri napolje i ubrzo se kroz umu uputi
mladievoj ki.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajui kraj njega.
- Ne, ti izgleda strano. Odlazi i nemoj vie dolaziti ovamo - ree joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kui. Tamo su se svi smejali njenom runom licu. Gorko je plakala, ali ga
nije mogla promeniti, jer vie nikad nije nala put do arobnice.
(SAD - Aljaska) Sarmica19-08-2011, 16:02LEGENDA O LIONGU FUMU
Nekada davno iveo ovek po imenu Liongo. Bee on najvii i najsnaniji u celom gradu. Svojim
ponaanjem zadavae graanima dosta nevolja. I ljudi jedanput odluie da ga uhvate i strpaju u tamnicu.
Iznenada upadoe u njegovu kucu, svezae ga i bacie u tamnicu.
Provede Liongo u tamnici mnogo dana, ali jednom mu poe za rukom da pobegne. I ponovo poe da
uznemirava ljude, koji opet nisu mogli mirno da odlaze na svoja polja, sakupljaju iverje i nose vodu.
Naplaeni graani ponovo stadoe da trae put i nain kako bi se oslobodili Lionga.
- Neto moramo smisliti - govorili su oni - da ga uhvatimo i ubijemo.
Tada jedan od njih predloi:
- Uhvatimo ga dok bude spavao i ubijmo ga. A drugi rekoe:
- Ako ga uhvatite, sveite ga i dovedite k nama.
I ljudima opet poe za rukom da uhvate Lionga. Svezae ga, dovedoe u grad, okovae u lance i bacie u
tamnicu. Dugo on provede u tamnici i samo mu je majka donosila hranu. Na tamnikoj kapiji strau su
uvali vojnici, ne naputajui svoja straarska mesta ni za trenutak.
Tako su prolazili dani i meseci.
Svake noi Liongo je pevao divne pesme. Svima koji su sluali mnogo su se dopadale. esto su ljudi medu
sobom govorili:
- Hajde da sluamo Liongove pesme. I ili su i sluali. Svaki put kada bi pala no, ljudi su dolazili i
govorili Liongu:
- Doli smo da sluamo tvoje pesme, pevaj!
I on je pevao, nije mogao da odbije, jer su graani neobino zavoleli njegove pesme. eznuci za
slobodom, Liongo je svakog dana sastavljao po koju novu pesmu.
Ljudi su slabo razumevali smisao tih pesama, ali su ih majka Liongova i robinja razumele vrlo dobro.
Jedanput, kada robinja donese hranu Liongu, straa joj je ote i pojede, a samo ostatke dade Liongu.
Robinja tad ree:
- Liongo, gospodaru moj, donela sam ti hranu, a vojnici mi otee i pojedoe. I to je sve to ostade.
Liongo uze ostatke, pojede, zahvalan i na tome, i zapeva, obracajuci se robinji, koja stajae ispred vrata:
- Reci mojoj majci da glupak nikada nee postati pametan. Nek ona ispee hleb, a unutra nek stavi
testericu, da pretesteriem lance i iziem na slobodu.
Robinja dode njegovoj majci i ree:
- Sin te je pozdravio i preko mene poslao ti jednu molbu.
Majka upita:
- Kakvu molbu?
Robinja ponovi ono to joj je Liongo rekao. Saznavi za sinovljevu molbu, majka kupi nekoliko testerica i
donese ih kuci. Uze prosena brana i ispece nekoliko lepih hlepia. Zatim napravi veliki hleb i unutra stavi
testerice. Sve to dade robinji da odnese Liongu.
Kada robinja doe do Liongove tamnice, straa joj ote sve, izabra najlepe hlepcice i pojede ih.
- A ovaj uskisli hleb odnesi svome gospodaru - rekoe straari.
I robinja ga odnese Liongu. On razlomi hleb, uze testerice i sakri ih. Zatim pojede hleb, napi se vode i lee.
A gradani ba tad odluie da ubiju Lionga. I sam Liongo u za to. On zapita straare:
- Kada e me ubiti?
Oni mu odgovorie: - Sutra. Tada ih Liongo zamoli:
- Pozovite moju majku, pozovite sve ljude iz grada, hou da se oprostim sa njima.
I straari pooe i pozvae sve. Dolo je vrlo mnogo ljudi, dola je njegova majka i ona robinja. Liongo ih
tad upita:
- Jeste li se svi okupili? - Da - odgovorie oni.
- Dajte mi rog, kastanjete i gong. Neka ih neko donese. I neka se danas igra - rece Liongo - hou da se
oprostim s vama.
A oni mu odgovorie: - Dobro. Sviraj!
- Nek jedan od vas dri rog, drugi kastanjete, a treci - gong - rece Liongo.
- Ali kako emo svirati? - upitae ljudi.
On im pokaza kako treba da sviraju i oni uzee da sviraju.
A sam je za to vreme sedeo u tamnici i pevao. Kada bi poeli da udaraju u dobo, on je uzimao testericu i
testerisao okove. A kada bi dobo prestao, i on bi prestao da testerie, i poinjao da peva. Ljudi se nisu
nikako mogli dosetiti ta on radi. Okovi mu bejahu vec spali, tako uze da testerie lance i oni se ubrzo
raspadoe. Tada Liongo slomi vrata svoje tamnice i izie na slobodu. Kada ga ljudi spazie, uzee da bee
glavom bezobzirce, izbezumljeni od straha. A on ih je hvatao, udarao im glavu o glavu i tako ih ubijao.
Liongo napusti grad, oprosti se od majke i rece joj:
- Jo emo se mi videti.
Doe u umu i poe da ivi kao i pre, uznemirujui i ubijajui ljude.
Jedanput graani izabrae najlukavije stanovnike i rekoe im:
- Idite k njemu, postanite njegovi prijatelji ne biste li ga kako mogli ubiti.
I pooe Liongu prepredeni ljudi.
Dooe oni do Lionga i nekako se sprijateljie sa njim. Jedanput mu tako rekoe:
- Da pojedemo malo mesa, sultane. Liongo odgovori:
- Ako pojedemo mesa, ime u platiti? Ja sam vrlo siromaan.
- Da pojedemo sr palme - predloie mu ljudi.
- Kako emo to da jedemo? - upita Liongo. A oni mu odgovorie:
- Jedan od nas e se popeti na sami vrh palme i saviti je, a mi emo jesti.
Liongo pristade i oni poee po redu da se penju na vrh palme i da je savijaju.
- Kada se Liongo popne na vrh - odluie lukavi ljudi - ubijmo ga tad iz strele. I tad mu rekoe:
- A sad je red na tebe.
Ali se Liongo doseti ta oni nameravaju.
- Dobro - odgovori im. Dreci u rukama luk i strele, on im ree:
- Ja u oboriti zreli vrh palme, pa emo jesti njegovu sr.
Pusti strelu i rascepi granu; ponovo pusti strelu i rascepi i drugu. Tako obori vrh palme, u kome bejae
puno sri.
Kada sve pojedoe, lukavi ljudi rekoe:
- On se dosetio, ta cemo sad?
- Idemo kui - odlucie.
Ljudi se oprostie od Lionga i rekoe mu:
- Tebe niko ne moe da prevari, o, Liongo, ti se spase svega kao avo.
I ljudi se vratie u grad i rekoe:
- Ne moemo ga ubiti.
Graani se okupie i, posavetovavi se, odluie da e Lionga moi da ubije samo sin njegova brata.
Pozvae tog mladia i rekoe mu:
- Poi i saznaj od ega on moe da umre. Kada dozna, vrati se i reci nam. Ako Liongo umre, daemo ti
carstvo. Mladic pristade i poe Liongu. Kada je doao do njega, ovaj ga upita:
- Zato si doao?
A poto mladic ree da je doao da ga poseti, Liongo odgovori:
- Ne, ja znam da si doao da me ubije, ali znaj da su te ljudi prevarili.
Mladi ga zapita:
- Od ega ti moe da umre?
- Ako neko uspe da mi probode pupak bakarnom iglom, odmah u umreti - odgovori Liongo.
Mladi se vrati u grad i saopti graanima ta je saznao. Tada mu oni dadoe bakarnu iglu i on se vrati
Liongu.
A Liongo je za to vreme pevao pesmu.
- Ja sam rav, a ti si dobar. I ako ti ne ucini nikakvo zlo, ja sam rav a ti si dobar!
Kada se mladi vrati, on ga pozva k sebi, iako je dobro znao da je doao da ga ubije.
Tako prooe dva dana, a trece noi, dok je Liongo spavao, mladi mu probode iglom pupak. Liongo se
probudi od bola, uze luk i strelu, i poe na izvor. Tamo kleknu, natee tetivu, kao da niani, i tako umre.
A kad ujutru dodoe ljudi po vodu, pomislie da je iv. Uplaie se i pobegoe.
Dodoe u grad i ispriae:
- Danas necemo imati vode.
Tri dana su ljudi ili na izvor da gledaju Lionga, ali se niko ne usuivae da se priblii, iako su bili silno
edni. Tada pozvae Liongovu majku i rekoe joj:
- Idi, porazgovaraj sa sinom, reci mu nek se skloni da moemo vode da uzmemo, inae emo tebe ubiti!
Majka pode Liongu. Prie mu, zagrli ga i poe da peva, teeci ga, a on pade. Majka shvati da joj je sin
mrtav i zaplaka. Vrati se u grad i ree to graanima. Oni ponovo pooe na izvor i uverie se da je Liongo
mrtav.
Graani sahranie Lionga, a mladia koji ubi Lionga - ubie, da mu ne bi dali carstvo koje su mu obeali.
(Afrika - Svahili) Sarmica19-08-2011, 16:03SEDAM SESTARA MEAMEJ
Vurunah je celog dana bio u lovu i uvee se vratio umoran i gladan kui u logor. Zamolio je svoju staru
majku da mu da malo hleba od semena trave, ali mu ona odgovori da vie nita nije ostalo. On onda zatrai
od ostalih crnih drugova da mu dadu travljeg semena kako bi mogao sam da ispee hleb za sebe. Ali oni
nisu hteli da mu dadu. Tada se Vurunah naljuti i ree:
- Kada me moja najblia rodbina puta da gladujem, onda u da odem od vas, otii u u drugu zemlju i
iveu od sada kod tuih ljudi.
A poto je bio tako besan, on zbilja ode. Uze svoje oruje i ode iz logora da potrai novi zaviaj.
Iao je on tako kad u daljini opazi nekog starca, koji je praznio pelinje sae i sakupljao med. Starac se
okrenu prema Vurunahu jer je primetio da neko dolazi. A kada mu se Vurunah priblii, vide da starac nema
oiju, iako je izgledalo da je stari primetio njegov dolazak pre nego to je mogao da ga uje. Vurunah se
uplai i zaudi slepom starcu, koji mu je ipak okrenuo lice, ba kao da ga je gledao sve vreme. Kada je bio
kraj njega, stari mu ree da se zove Murunumildah, da se i njegovo pleme tako zove, jer nemaju oiju, ve
vide pomou nozdrva. Vurunah je to smatrao udnim i nije bio malo uplaen, iako je Murunumildah
izgledao sasvim prijatan i blag. Dodade Vurunahu oljicu meda, rekavi da je svakako gladan. Pokaza mu
mesto gde se nalazio logor i pozva ga da poe s njim i ostane kod njega. Vurunah uze med i poe sa
starcem prema logoru, ali je smatrao da je ipak bolje da se uputi drugim pravcem.
Peaio je tako neko vreme i naposletku stigao do nekog jezerceta. Zaele da tu prenoi. Najpre se dobro
napi vode, pa lee da spava. Kada se ujutru probudi, pogleda oko sebe traeci jezerce, ali mesto njega
ugleda samo iroku ravnicu. Mislio je da jo sanja, protre oi i pogleda jo jednom.- Pa ovo je cudan kraj -
ree. - Najpre nailazim na oveka koji nema oiju, a ipak vidi. Zatim stiem do velike bare, zaspim, opet se
probudim - i sada je nema. A znam sigurno da je tu bilo vode, ta sam sam je pio, a sada nadaleko nigde ni
kapi.
Dok se iuavao i pitao kako li je voda mogla da icezne, spazi da nailazi velika nepogoda.
Ustade to je bre mogao i potra u oblinje bunje da potrai zaklon. Kada malo zae u bunje, nae tamo
na zemlji nekoliko komada kora.
- E, to mi se dopada - ree. - Sada mi treba da potraim jo samo nekoliko koeva, pa da sebi sagradim
malu kolibu u kojoj u se skloniti od bure koja nailazi.
Istesa na brzinu nekoliko koeva, pobode ih u zemlju i nasloni kore na njih. Kada podie poslednje pare,
odjednom se pred njim stvori neko sasvim neobino bie, kakvo jo nikada nije video.
Nepoznati mu doviknu:
- Ja sam Bulgahnunu. - I to viknu takvim stranim glasom da Vurunah ispusti pare kore, zgrabi svoje
oruje i pobee to je bre mogao. Na buru je potpuno zaboravio; imao je samo jednu misao: da to pre
pobegne van domaaja Bulgahnunua.
Trao je pravo i najzad stigao do neke reke koja mu je presecala put sa tri strane. Poto je reka bila suvie
iroka, pa nije mogao da je pregazi, morao je da se vrati. Samo, nije se vratio istim putem, nego je skrenuo
drugim pravcem. Kada se okrenuo i za sobom ostavio reku, spazi krdo emua koje se uputilo vodi. Polovina
ih je bila pokrivena perjem, a druga polovina nije, ali su i oni imali izgled emua. Vurunah je jednoga od
njih hteo da ubije kopljem, da bi ga pojeo. Pope se na drvo da ga ne vide; zatim pripremi koplje da ubije
jednu od tih ptica bez perja. Kada su prolazile pored njega, on odabra svoju rtvu, baci koplje i ubi je.
Potom sie sa drveta da bi je uzeo.
Kada je potrao prema mrtvoj ptici, primeti da to nisu emui, nego uroenici nekog stranog plemena. Stajali
su oko svoga mrtvog druga i besno davali na znanje da hoe da ga osvete. Vurunah uvide da bi mu slabo
koristilo pravdanje da je oveka sluajno ubio mislei da je emu; jedini mu je spas bio u bekstvu. Uze put
pod noge, i iz straha da neprijatelji ne potre za njim, nije smeo ni da se okrene. Tako je beao dok nije
stigao do nekog sklonita. A naao se tamo pre no to je i mislio; pomiljao je samo na opasnost koja mu je
pretila i nije obraao panju na ono to se nalazilo na putu.
Kada ue u kolibu, nije vie imao razloga za strahovanje, jer je unutra bilo samo sedam mladih devojaka.
Ali mu one uopte nisu ulivale strah, naprotiv, izgledalo je da su one vie iznenadene nego on. Bile su
prema njemu veoma ljubazne kada su videle da je sam i gladan. Dadoe mu da jede i pustie ga da preko
noi ostane u kolibi. On ih onda upita kako se zovu i gde se nalaze ostali iz njihovog plemena. Devojke mu
odvrate da se zovu Meameje i da im se pleme nalazi daleko odatle, u drugom kraju. One su dole ovamo
samo da razgledaju ovaj kraj, da ostanu malo, i da se posle vrate u svoj zaviaj.
Sutradan Vurunah napusti kolibu sestara Meamej i nastavi put. Pretvarao se da vie nikada nee da se vrati.
Ali u potaji je mislio da se sakrije negde u blizini i da ih posmatra. Hteo je, kad se ukae zgodna prilika, da
ugrabi jednu od njih i uzme je za enu. Bio je sit samoe. Najednom spazi kako sedam sestara Meamej
uzimaju motike i odlaze. Pratio ih je izdaleka i pazio da ga one ne vide.
Devojke zastae kod nekog gnezda krilatih mrava. Motikama eprkahu po travnjaku, a kada iskopae sve
mrave, pobacae motike, posedae eleci da spreme dobru zakusku, jer su ovi mravi za njih bili prava
poslastica.
Dok su sestre spremale divnu zakusku, Vurunah se tiho prikrade motikama i dograbi dve. Zatim se sa
plenom paljivo odunja natrag u skrovite. Kada su se sestre Meamej najzad najele, odoe po svoje
motike. Ali samo njih pet naoe motike, i odoe ostavivi one dve da trae nestale alatke. Mislile su da e
ih dve devojke, po svoj prilici, nai tu negde u blizini, i da e potom, kada opet budu imale svoje orue,
lako stii svojih pet sestara. Dve devojke pretraie ceo mravinjak, ali nisu mogle da nau motike. Kada su
tako nacas okrenule Vurunahu lea, on izae iz skrovita i zabi obe motike u zemlju. Zatim se ponovo vrati
u skrovite. Kada se devojke okrenue, odjednom spazie svoje motike. Radosne, potrae prema njima i
izvukoe ih iz zemlje, u koju su bile dobro pobodene. Dok su to radile, Vurunah izlete iz skrovita, dograbi
obe devojke oko pasa i dobro ih pritee. One su se opirale i vikale, ali uzalud. Niko nije mogao da ih uje,
jer nikoga nije bilo. Kada su uvidele da su sve opiranje i vika uzalud, smirie se, a Vurunah im ree da ne
treba da se boje i da e se on starati o njima. Dodade da je sam, pa bi eleo da ima dve ene. Neka mirno
pou sa njim, i bie im dobro. Samo, morae da urade sve to im on bude rekao. Ako ne budu mirne, on e
brzo da ih umiri svojom batinom. Kada mlade devojke uvidee da je svaki otpor uzaludan, uinie kako je
Vurunah traio i mirno podoe sa njim. Rekoe mu da e ih njihovo pleme jednoga dana opet odvesti, a on,
da bi to spreio, poe bre, mislei da e na taj nain izbei svako proganjanje.
Prolo je tako nekoliko nedelja, a obe sestre Meamej su se na izgled snale u novom poloaju i bile sasvim
zadovoljne. Ali su, kad bi ostale same, esto razgovarale o svojim sestrama i razmiljale o tome ta li su
one uradile kada su primetile njihov nestanak. Pitale su se da li njihove sestre moda tragaju za njima, ili su
se vratile u zaviaj da dovedu pomo. Ali nijednog trenutka nisu pomiljale na to da su moda odavno
zaboravljene i da e zauvek morati da ostanu sa Vurunahom.
Kada su tako jednoga dana sedele zajedno u logoru, ree Vurunah:
Vatra nee da se razgori. Idite i donesite mi komade kore od ona dva bora.
- Ne - odvratie one - ne smemo da ljutimo koru sa bora. Ako to uradimo, nee nas vie nikada videti.
- Idite i ucinite to to vam kaem. Donesite mi borovu koru. Zar ne vidite da vatra jedva tinja?
- Vurunah! Ako odemo, neemo se nikad vie vratiti. Nikada nas vie nee videti. Mi to znamo.
- Hajdete, ne brbljajte! Jeste li ikada videle da se brbljanjem moe odrati vatra? ta priate? Idite i uinite
kao to vam kaem! Ne priajte gluposti, a ako budete beale, ja u vec umeti da vas uhvatim, pa kada vas
budem zgrabio, dobiete dobre batine. Idite! Ni rei vie!
Na to Meameje odoe, ponee sa sobom kamene sekire da bi oljutile koru. Svaka od njih otila je do
jednog bora i sekirom snano zasekla koru. Kada su to uradile, borovi poee da rastu sve vie i vie iz
zemlje, i ponesoe ih obe sa sobom. Koliko su borovi rasli, toliko su se devojke udaljavale od zemlje.
Kada posle prvog udarca nije uo i drugi, Vurunah poe prema borovima i htede da vidi zato se sestre
Meamej ne vraaju. Kada stie do borova, vide da su postali mnogo vei, a gore u vrhovima lebdele su
njegove dve ene. Doviknu im neka izvole da siu, ali mu one ne odgovorie. Ukoliko su se vie pele,
utoliko je on upornije dovikivao, ali mu one nisu odgovarale. A borovi su rasli sve dok im vrhovi ne
dodirnue nebo. U to ostalih pet Meameja provirie iz neba. Zvale su svoje dve sestre govorei im da se ne
plae i da uu. A kada ove dve zaue glasove svojih sestara, brzo se popee na nebo. Sestre im pruie
ruke, i uvukoe ih unutra. Tamo su svih sedam ostale da zajedno dalje ive.
I danas, kada pogleda prema nebu, moe da vidi svih sedam sestara Meamej zajedno. Mi crnci ih
nazivamo Meamejama, a vi belci - Vlaiima.
(Australija) Sarmica19-08-2011, 16:03CRVENI VILENJAK

Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na citri.
Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki prosjak o
vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se jo nije udala, jer joj jo nije doao pravi mladoenja.
Mladi junker se ponada da je moda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu ba bila
naodmet.
I tako junoa napisa princezi pismo. Velikom vetinom pisanja nije se ba odlikovao, no tako je nekad bilo
i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u kolu?
"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "poto sam doznao da se jo niste udali, jer vam jo
nije doao va pravi mladoenja, i poto sam jo mlad, pitam vas, eto, da nisam moda ja taj pravi. Va
junker Hans".
Pismo poalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio. Doneo mu je
takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na enidbu. Ona mu je pisala da je iz njegovog
pisma videla kako je on isuvie glup da bi mogao postati i vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-
suprug.
Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doivljeno ponienje osveti gordoj
princezi. Ocu rece kako pre nego to bude postao vitez hoce da krene u pustolovine i prode kroz svakojaka
iskuenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i mislice na enidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo,
zajedno s flautom i citrom, uze novac kojim ga je kum na krtenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i
ode.
Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zaveljaj i nosio ga na ledima, otkupi
mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do vojvodinog dvora. Prijavi se u
dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u
slubu gospodara i cuva mu ovce.
- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolazi nam kao porucen. Upravo juce oterali smo
naeg biveg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za to. Svima redom, vazda su nestajale
ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio od tekih bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije
u nas nimalo lako biti cobanin.
Tako se neznani junker Hans primi slube cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije nimalo lak posao
biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strane kotline oterati u gustu umu, gde se
na jednom breuljku nalazio u razvalinama dvor od kojeg nije vie ostao nijedan citav zid.
Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pau, i prvog dana izvrio je zadatak sasvim dobro. Kad
uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom cele prve nedelje: sve su mu
ovce ostale na broju.
Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i ta drugo - mnogo dosadnije od
cuvanja koza. On je vec bio pretraio sve kutke i budake starog dvora i pokraj sruena luka jedne od
negdanjih kapija naao povelik kamen. S tog mesta mogao je da motri na kretanje stada, a na kamenu, kao
na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe
i svoje ovce i jaganjce.
Nije dugo svirao kad iz kapije u podnoju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge sede brade, i
cuteci sluae svirku.
Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i prebrojao ovce, sve
su opet bile na broju.
Prola je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi crvenog
coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego svirae u flautu i dalje, a vilenjak sluae.
Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i sluao njegovu svirku, pa su i
razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili to vojvoda vec poodavno nijedne noci nije osetio
nikakve bolove i to cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O tome su svi u dvoru govorili - a i princeza
je cula kako se svi tome cude.
I radoznala, kakve su vec ene, sila je u dvorite i dola do tora za ovce da vidi novog cobanina. On je
kraj tora imao lepo uredenu sobicu, irok krevet sa slamnjacom, pokrivacem i jastukom, malu pec, koju bi
naloio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama te suio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod
kljucem drao ono malo stvari to ih je imao.
I kad je princeza dola, on je ba sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju slavuj prestao da
peva i samo sluao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, sluala ga, bistre joj suze navirahu na oci,
divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac moe da bude samo obican cobanin.
I svaki dan dolaae mu pod prozor i svake se veceri htela da mai kvake na vratima, da ih otvori i ude, a
ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvorie i ona se nade u sobici.
I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i sluala i veselila srce divnom svirkom i - onda se jedne noci,
eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otila je alosna to on nije vitez nego samo siromaan
cobanin.
I dalje mu je svake veceri dolazila i, sluajuci njegovu svirku na citri, smejala se i plakala, i svakog jutra
isterivao je Hans ovce na pau, razgovarao s vilenjakom i pricao mu kako je postao cobanin i kako se hteo
osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli princezu i kako bi hteo da se njome oeni, a kazao
mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je, pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj
kamenicama i kako zbog toga nisu imali srecu s ovcama.
Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pau, jer se sneg u
dubokoj kotlininikad nije odrao. I tako dode vreme kad se medu slubenicima u dvoru pocelo neto
zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na ispit, no ona nikako nije htela
reci ko je to bio, jer je isuvie dobro znala kako joj je otac ponosit velika.
Tada stari dvorski svetenik posavetova ocajnog vojvodu ta da radi.
- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari svetenik.
I tako vojvoda sazva sve viteze svoje drave i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce onaj ko na kraju
bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za enu. Jer po recima starog svetenika, takmicenje boraca
ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.
Uvece je princeza opet dola cobaninu i ispricala mu ta je odredio vojvoda, njen otac, i kako joj je teko i
bolno to je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu na kojoj su bili izvezeni
kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.
Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamiljen i neveseo. No kako se cudom zacudio kad se
nade ne pred ruevinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i tvrdavom. Tamo gde je pre leao
njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo je stari vilenjak.
- Hi-hi! - smejao se vilenjak mauci glavom i dajuci mu time znak da
pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku dvoranu u
pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnotvo raznovrsna oruja.
- Evo, uzmi odavde oruje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da deli
megdan i osvoji svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo drao i valjano se za mene starao, pa ce ti i
dalje dobro biti.
Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana: mrkov,
vranac i belac.
- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova, a onda
nestade.
A ta je bilo s ovcama?
Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado krece s njim i oko
njega. I tako, spokojan, pouri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli viteki dvoboji. Hrabro su se
takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao da postane vojvoda.
No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne
otkrivajuci vizir, iziao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede da skine lem,
konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprita borbe i odjuri natrag ka
starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada:
sa svima ovcama.
Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov, preskocio
ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo lem, i tako niko nije znao ko je on. ....
Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju, u zlatnoj
opremi i s malom krunom na lemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga dana on se borio jo
mnogo srcanije i vetije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga zalutala sulica jednog takmaca
pogodi po listu na nozi i obrani.
Ali kad opet dode vreme da skine lem i kae se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide i cuju ko je taj
kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku preskoci ogradu borilita i
pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece,
opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor prelazile duboku kotlinu i za stadom je iao, okrvavljene noge
i hramljuci, cobanin Hans. Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom to ju je dobio od princeze
zavije ranu na listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pau.
U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara poalje odmah po kraljevskog lekara, koji se
nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom vojvodine kceri, pregleda ranu,
ispere je, briljivo previje melem na ranu i dobro zavojem svee, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i
o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se cobanin pozove k njemu.
I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kae mu da je on junker i da se hteo osvetiti
princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin, lepo svirao u flautu i na
citri, i kako mu je kod ovaca priao crveni vilenjak i dola princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica
mu i povest o dvorani oruja za viteke borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj,
prvog dana mrkov, drugog dana vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilita pre nego to
je stigao da skine lem i kae svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom otricom koplja
jednog takmicara.
Paljivo ga je vojvoda sluao, a onda rekao:
- Vidim da si ti istinski mladoenja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.
Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je doao kraj zacaranosti celog
kraljevskog dvora na breuljku s one strane duboke kotline i da je zacaranost priveo kraju junker Hans.
Stari majuni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni
knez, predak sadanjeg vojvode, zaprosio ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I
onda je mladi prosilac zacarao dvor i kralja da ivi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god
se jedan cobanin ne oeni kneevskom kceri.
I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora on je prelazio
uvek s ljubavlju i strahopotovanjem.
(Austrija) Sarmica19-08-2011, 16:04ADAM-KAN I DURHANA
Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasan-kan Mutahajl, a drugi,
koji se narocito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Taus-kan.
Jednom u dvore Hasan-kana, koji je iveo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na
okovane vratnice i zatrai milostinju.
Hasan-kan se nezadovoljno namrti i uzdahnu:
- Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo traio da se za mene pomole alahu da mi podari dete
- i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluci da fakiru udeli milostinju. Sam je izaao iz kuce i gorko se poalio
starome kako ni do dana dananjeg nema dece.
- O, najmocniji medu kanovima, rodice ti se sin!
- Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam jo uvek tako sam!
- Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri zacarane urme.
Ovu najvecu pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Moe mi verovati - alah ce ti podariti sina. Ali upamti
da svake godine mora prinositi na rtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboravi!
Poslua Hasan-kan fakira, pojede zacaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu
veto dohvatie i odmah pojedoe.
Onda Hasan-kan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese
do grebenastih zidina nekakvog mracnog zamka.
- ta trai, starino? - oslovi ga straar koji je stajao na vratnicama.
- Srecu ljudima donosim - odvrati fakir poklonivi se straaru. - Mogu li uci u zamak?
- Udi, samo pazi da ne razljuti Taus-kana, jer se glave nece naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izade neka mlada slukinja, baci mu
kesicu srebra i rece:
- Pomoli se da se Taus-kanu rodi dete!
Fakir podie ruke prema nebu pa ocita nekoliko molitava. Kad cu njegovu viku, izade sam Taus-kan da
cuje reci fakirove.
Ugledavi ga, fakir mu prui pola urme i rece:
- O, gospodaru! Pojedi ovu zacaranu vocku, i rodice ti se dete.
Taus-kan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podie je iz praine, obrisa o rukav domace
haljine i pojede, uputivi alahu svoje molitve.
Prode devet meseci, devet dana i devet casova, a dvori Hasan-kana i Taus-kana se zaorie od radosnih
usklika. Istina, na dvoru Taus-kana mukarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kci, kojoj dadoe ime
Durhana.
A Hasan-kanu, cija se sreca ne moe ni opisati, rodi se sin, kome dadoe ime Adam-kan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, areneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi
nepomicno su lebdeli na vedrom nebu vrebajuci plen. Ali orlovi se najednom vinue u daleke visine kad
primetie tri jahaca. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljac. To je Adam-kan lovio sa svojim vernim
slugama - mudrim ali jednookim Mirom i snanim ali glupim Bilom, koji se rodie u isti dan i cas kad i
Adam-kan,dvojici slugu to su pre dvadeset godina zajedno sa Hasan-kanom pojeli one urme.
Izrastao je Adam-kan u lepog i snanog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa
uivanjem i smekali se govoreci svojim sinovima:
- Moemo umreti na miru, imacete dobrog kana.
Iz dana u dan jacao je Adam-kan. Bio je slavan u citavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime
cveta kao rua lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevinjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adam-kan se srete sa
Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona
malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to vece Adam-kan se ne dotace dakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tuniji i tuniji, i sa
strahom je pomiljao na cas kada ce Durhana poci kuci i on vie nece moci da joj se divi.
Najposle gosti pocee da se razilaze. I tada, da li slucajno ili namerno - tek Adam-kan i Durhana se nadoe
na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noc se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao
zaljubljenima, koji su ili uskom stazom u gori i nisu se usudivali da jedno drugom pogledaju u oci. Pratio
ih je Madlin, verni konj Adam-kanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajuci da cupne kakvu
travku.
Ne podiuci glave, Durhana ispripoveda Adam-kanu kako je prstenovana za mocnog Pajav-kana i kako
uskoro treba da postane njegova ena.
Dugo je stajao Adam-kan pred vratnicama Durhaninih dvora, matajuci da jo jednom, bar za casak,
ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adam-kan bio tih i zamiljen. Tuno je sedeo kraj prozora, a blagi vetric mu je mrsio pramene
crne, kovrdave kose.
Pokraj njega su cutke sedeli Bilo i Miro, ne usudujuci se da o bilo cemu zapitaju gospodara.
Kad dode vece, Adam-kan uze svoj rabab pa, neno dotakavi strune, zapeva:
- Ljubavi moja, to srce za tobom tui, prekrasni, divni cvetku moj, najlepa medu enama: ne znam ta mi
valja ciniti, jer me oganj nekakav prodire, te sam spreman da napustim ocev dom, da ostavim zavicaj,
samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tui.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoe suze, a gromni Bilo uzdisae i
hvatae se za sablju, misleci da svojom snagom moe da pomogne gospodaru. Ali kada noc obavi zemlju
svojim velom, Adam-kan ne izdra i odluci da pode u dvore svoje drage. Teak je i opasan to poduhvat -
provuci se u kucu devojcinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahaca potekoe u noc, prema visokim zidinama dvora iza kojih je ivela Durhana.
Zaustavie konje pred visokim zidinama, tiho sjahae pa zapee ue o greben zidina. Prvo se Adam-kan, a
za njim Miro prebaci po uetu u vrt, a Bila ostavie da cuva konje.
Adam-kan je-oprezno gazio po vrtu lagano razmicuci grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog
slugu. Adam-kan ga probudi i, zapovedivi mu da ne die galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe.
Izbezumljen od straha, sluga je cutao. Adam-kan mu dade nekoliko novcica-arafa, a sluga ih zgrabi pa
pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorceta. Adam-kan mu na to baci jo nekoliko novcica, i sluga
provede Adam-kana i Mira sve do vrata iza kojih je ivela Durhana. Vrata lako kripnue, i Adam-kan se
obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim cilimima. Na uzglavlju su joj leale rue. Disala
je tiho i ravnomerno.
Adam-kan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
- O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam doao, i mojoj sreci nema granica jer
si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne bee kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adam-kana, koga je upravo sanjala. I ona
mu isto tako tiho odvrati:
- Dragi, ti si mi doneo srecu, bez tebe sam tiho venula, guila se u ognju golemom. Ali ti mi donosi
gorskih potoka sveinu i miris rua, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poce zora da rudi, zvezde se pogasie, a sjajni mesec je vec tuno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je cuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro ce zora! Probudice se straa - a onda,
bogme, zlo i naopako!
Teko je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve vie osvajao.
Steuci u zagrljaju viti stas drage, Adam-kan aptae reci pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od
Durhane.
Ta noc je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noci - duga i zaguljiva. Jedino Adam-kan i Durhana ne
opazie kako je vreme brzo prolo.
Mesec se vec sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i
spremale za molitvu, a jadni Miro je jo jednako, ni iv ni mrtav od straha, cekao svoga gospodara.
Najposle izade Adam-kan suznih ociju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka vec je zajedno s
Mirom i Bilom jezdio bre od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adam-kana sasvim skri tuga. ivot bez drage cinio mu se suvian i prazan. Po
citave dane leao je na palangu, cak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teko preivljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je
ona Adam-kanu, bilo po ucitelju ili slukinji, kratke vesti - pune ljubavi i jada.
Hasan-kan je samo vrteo glavom gledajuci voljenog sina. Ali ne bee kraja njegovom cudenju kada mu
ovaj jednom pride uagrena pogleda i rece:
- Oce, danas je najnesrecniji dan u mome ivotu. Moja draga Durhana udata je za Pajav-kana. Cini sa
mnom to hoce, ali bez nje mi nema ivota!
Teko se zamisli Hasan-kan, jer su sinovljeve reci krile sve obicaje: on je hteo da otme muu zakonitu
enu!
Ali velika je snaga ocinske ljubavi. Pa ako se kae da ce "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", ta
onda sve nece uciniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasan-kan zajedno sa sinom uputi svome mocnome rodaku, bogatom Mermaj-kanu.
Pokloni mu se do zemlje, pa ovako rece:
- O, jedina uzdanice oka moga, Mermaj-kanu! Ako ushtedne da mi pomogne, ja cu se i danju i nocu
moliti alahu da ti podari srecu na ovom i onom svetu. Sablja moja bice uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermaj-kan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasan-kanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav
svoga sina.
Dugo je Mermaj-kan razmiljao, te najposle pristade da pomogne Adam-kanu.
Iduce noci njegova druina upade u zamak Pajav-kana i odvede Durhanu.
Adam-kan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermaj-kana i
sakrio je u jednu od zabacenih i bogato nametenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajav-kan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivi druinu, uputi se
on zamku Mermaj-kana da vrati Durhanu. Mermaj-kan pade u iskuenje pred tolikim zlatom koje mu
ponudi Pajav-kan, te mu dade Durhanu. Jer, kao to je receno, i dete vec zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adam-kan nije bio u zamku. Njegovom cudenju i jadu ne bee kraja kada ne nade svoju dragu i
kada saznade za podlu izdaju svoga rodaka.
Poveri Adam-kan svoj jad sinu Mermaj-kana, mladom Gudar-kanu. Postide se hrabri Gudar-kan
postupka oca svoga, pa skupi druinu mladih ratnika, odvanih i srcanih vojnika, te ih povede zamku
Pajav-kana da vrate Adam-kanu lepu Durhanu.
Pajav-kan izade pred Gudar-kana, te se izmedu dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se citav dan, sve
do ponoci. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji cudom ostadoe u ivotu, odjezdie u gore odnoseci sa
sobom mrtvo telo Gudar-kanovo.
Sada je Adam-kan danonocno oplakivao ne jedan, vec dva gubitka: nema Durhane, nema vie ni prijatelja
Gudar--kana.
Vreme nije moglo da zaleci njegove rane. On je bledeo, mravio i matao samo o jednom - da makar
jednim krajickom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutae dva Indusa - ukrotitelji zmija. Toliko su bili-umorni od puta da su prosto
padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prainom.
Adam-kan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri
nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetie Adam-kanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se.
Uvece fakiri saznadoe od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
- Toj nevolji se moe naci leka - rece jedan od fakira i namignu Miru. - Mi cemo mu udesiti da se sastane
sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamolie Mira da probudi Adam-kana. O cemu su s njim razgovarali,
zakljucani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred vece na vratnice zamka ne izadoe dva, vec tri
fakira. Treci je bio Adam-kan. Istina, sada ni rodeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila
racupana i padala na celo, kroz pocepanu koulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao
pranjivim putem s mukom pokrecuci svoje izubijane noge. Cutke su ila tri fakira prema dvorima Pajav-
kana. Kasno uvece stigoe oni pred vratnice. Straari ih propustie, i fakiri se smestie pravo pod prozorima
Pajav-kana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tudine i s pobonim strahom pratio njihove carolije.
Najposle izade i sam Pajav-kan da pogleda doljake.
A za to vreme je Adam-kan, koji je svirao na rababu, kriom bacao hitre poglede nece li se gdegod otvoriti
prozor i kao dragi kamen zablistati oci njegove voljene Durhane.
I tada... o, srece! Adam-kan je ugleda! Odkrinuvi prozor, Durhana je posmatrala Adam-kana, a u ocima
joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajav-kanu vetina fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoe u vrt i smestie ih
u senicu. Onda se ljudi razidoe i fakiri ostadoe sasvim sami.
I ponovo je noc crnim krilom zastrla ceo svet. Pospae ljudi umorni posle tekog dnevnog rada. Zaspa
Pajav-kan, zaspae fakiri, zaspae i sluge u citavom ogromnom dvorcu. Jedino Adam-kan nije spavao, nego
je uzbuden oslukivao nocne zvuke. Kad najednom... on cu tihi i neni Durhanin glas:
Tako je nojca tavna,

i straa svuda spava,
a ja te cekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.
Al' pazi - opasnost svugde se krije!
Dodi mi, dragi, dodi to pre, moj mili!
Adam-kan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade oslukivati jedva cujni glas drage. A glas je
odjekivao cas sasvim blizu, cas je nekuda odlazio, i Adam-kan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali
najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pruala ruke... I noc opet
prolete kao jedan tren, i opet nasta cas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srecni Adam-kan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto cudili njegovoj
vetini.
Ali sreca nije vecita... Pajav-kan poce podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih
otera sa dvora.
Bee izgubljena i poslednja mogucnost da se vidi s Durhanom.
Adam-kan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stie do Durhane. Ona prvo ne poverova stranom glasu,
a onda mrtva pade na zemlju. Vraci, gatari i bajalice pokuavahu da joj povrate ivot: trljahu joj noge i ruke
balsamima, kadahu joj rutom divno lice, ali - avaj - sve bee uzaman. I lepa Durhana bee mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adam-kan naao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se cini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi plocicu mediatar za sviranje od bokora to raste na Adam-kanovom grobu,
naucice da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina - samo alah zna!
(Avganistan) Sarmica19-08-2011, 16:05SVIRAC UDOTVORAC

iveo nekad svirac. Svirao je jo od malih nogu. Cuva on tako volove, odree vrbovu granu, napravi
sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule ui i sluaju. Ptice se stiaju u umi, cak ni abe po
barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pau, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju ale, ko mladost, zna se.
Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu
se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve vie i vie u plavo
vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da
glad podseca na se.
Sede i sluaju.
I sve bi da sede tako celog svog ivota i da sluaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplai taj cudesni zvuk, to se poput cvrkuta
rasuo po umi i dubravi, i die se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad neto tuno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i
snae, zacuju svirku, zastanu, sluaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov ivot - cemer i beda, zli spahija i
njegovi slubenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove
vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira neto veselo. Seljaci i snae pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, to god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao
najmilijeg gosta, i jo mu i - poneto dadu za put.
Dugo je svirac tako iao po svetu, veselio dobre ljude, bez noa srce rezao zlim spahijama: gde on dode,
ljudi ih vie ne sluaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namislie da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoe nagovarati da ubije ili utopi sviraca.
Ali ne nadoe nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski slubenici su ga smatrali
carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovorie s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Iao jednom svirac umom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put
sviracu, zubima kljocaju, stoje, a oci im gore poput eravice. A u sviraca nita osim violine u torbi nema.
"E" - misli on - "doao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt jo jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao iva progovori violina, zatitrae umom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi,
kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u umi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zalo za umu, samo na kronjama jo blista, kao da ih obliva zlatnom
bujicom. Tiho, ni iva dua se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo
udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve ivo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove
nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdra - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplaili se
davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, krgucu zubima, a nita ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi
violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kau. - Dodi da nam svira, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocita, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoe oni sviraca u dvorac. A tamo, tuta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva
velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mau oci.
Priao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec
davoli i vetice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoe! Pa, dobro. Sada cu ja vama
zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po ivim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i
vetice se razbeae glavom bez obzira.
(Beloruska) Sarmica19-08-2011, 16:05TROBOJNA KANTUTA
Prica se da su nekad u zemlji Koljasujo ivela dva mocna i bogata vladara, cija su se prostrana carstva
granicila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je cuven sa svoga
bogatstva i nepobedive vojske. Imao jetaj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos.
Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu
kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog dranja i pun vrlina, zbog cega su ga svi stanovnici carstva
neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postiuci slavne uspehe, cime je proirio
granice svoje zemlje, narocito u jo neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko mocan i bogat kao i
njegov sused. Zahvaljujuci svojoj vojsci, cuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih
dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u odredenim vremenskim razmacima, kakao i koku u
ogromnim kolicinama, kao i raznovrsno voce izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vrnjaka susedovom.
Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on doao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica,
koja je postajala sve veca ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratnickih sklonosti, mladi princ je
pokazivao velike sposobnosti za vodenje poslova svoje zemlje. Jo od malena posvetio je sve svoje snage
radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveca blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio
je milosrdan i najvece mu je zadovoljstvo bilo da pomae sirote i prua utehu nesrecnima, zbog cega ga je
narod oboavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdocaci neprestano
posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noci
pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh
njegove zemlje bivao je obeleen povecanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rodenja princa
naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takode je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I
on je opaao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvecavao srazmerno rastucem napretku carstva. Kraj
bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe drave, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez
sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve vie isticale dve bele zvezde, zajedno sa
svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u duama oba vladara pocee se buditi zavist i slavoljublje.
Svaki od njih osecao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povecanju
sjaja odgovarajuce zvezde, preteci da potamni sjaj protivnikove, te oni pocee osecati zavist i protiv
zvezda.
Ovoj strasti prvi podlee Iljampu. A kako nije znao na koji nacin da postigne trijumf nad susedom, rei se
da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noci pred prvi sastanak mudraci paljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno drelo, koje im je sluilo
kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izadoe pred Iljampua i jedan od njih rece mu:
- Slavni kralju, paljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Moe biti ponosit. Tvoja je zvezda jo uvek sjajnija
od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i moda ce uskoro po
blistavosti dostici tvoju.
- A posle ce, moda, ta druga biti i sjajnija od moje _ promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlucno:
- Ali, nece biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije doputala da jasno misli, zatrai savet od svojih doglavdika:
- ta mi savetujete da cinim kako bih unitio zvezdu suparnicu?
- Gospodaru i vladaru - odvrati jedan mudrac-
-jatiri. - Ta ti zna da mi, kao smrtni ljudi, nita ne moemo uciniti protiv dalekih zvezda, cak ne moemo
ni sticidonjih.
- To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i madije moete uputiti kako da to postignem.
- Uzvieni gospodaru Iljampu - rece drugi jatiri.
- Dobro zna da ta zvezda nije nita drugo do odraz i simbol sudbine i moci srecnog smrtnika, zato se ona
moe ugasiti samo ako se uniti covek ciji ivot ona titi.
- U pravu si. Mudra ti je rec a savet veoma koristan. Sada se moete povuci - naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajuci po svojim odajama,
poce da kuje uasan plan kako da uniti svoga protivnika.
Mrnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
ivot i svakidanji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srecan, potpuno se izmeni.
Niko se vec vie nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar
i da eli dobro svom blinjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oruja i spremanje onoga cime ce se
unitavati ivoti, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratnicke himne; umesto da
svoju decu uce ljubavi prema blinjemu, propovedali su im mrnju i smrt narodu s one strane granice; nisu
vie sakupljali plodove etve, blagosiljajuci zemlju, vec su gomilali strele i kamenje za bacanje iz pracki,
zaklinjuci se da ce njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i unitenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i
ovaj je, pun tatine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, poto su obe strane zavrile svoje ratne pripreme, izadoe obe vojske, strahovito naoruane, pod
komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, cekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da ce dokazati svoju nadmoc
kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajuci svojom vojskom, takode je gajio iste
nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenue i zauzee poloaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se
nalazilo upravo na granici dveju drava.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah
komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi cuveni strelci, koji bacie na protivnicko bojno polje
na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajuci kamenje iz
svojih pracki. Ubrzo se razvi sveopti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdravanim besom, navalie jedni na
druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvoednosti, trcahu kroz bojne redove podsticuci ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlucilo kojoj ce strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, reen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na celo kako bi im dao primer, te se
sa divljom estinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenadeni, povukoe se. Izgledalo je da je to pocetak njihovog poraza. Tada njihov
kralj s ocajnickim naporom dovede u red svoje trupe, i stavi im sam na celo, silovito navali da odbije vec
skoro pobednicki napad neprijatelja. Usred krvavog ara borbe, dva glavna protivnika nadoe se odjednom,
licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoe oruje i bacie se jedan na drugog.
Iljimani, vrlo vet u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeci, pogodi u glavu
Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom
linijom povuce, dok najblii pritrcae u pomoc svome vladaru. Pobednicki usklik prolomi se iz grudi
vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u elji da
ga licno zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, briuci koliko je mogao krv to je tekla iz
rane na glavi zaslepljujuci ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natcovecanskim
naporom, iako mu je vec mrkla svest, uspe da hitne svoje oruje na onoga to mu se pobedonosno
pribliavao. Iljimani, iznenaden, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i
obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to jo i iscrpljene
bitkom koja je trajala ceo dan, obustavie boj, da bi ukazale pomoc smrtno ranjenim poglavicama, a takode
i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvi ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici reie da se hitno vrate u prestonice i pokuaju, ako je to
moguce, da im spasu ivote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leevima. To su bile rtve ljudi koji su ivote dali samo zbog raspre
oko toga cija zvezda ima veci sjaj. Ta tatina mocnih bila je placena preskupom cenom tolikih rtava,
izgubljenih zauvek.
Mrnja otaca, kao necovecni i krvavi zakon, pala je na sinove

Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseci svog umiruceg vladara, kobna vest se rairi po celoj prestonici
izazivajuci pometnju i suze. JBudi i ene opkolie kraljev dvorac, placuci zbog smrti svojih najbliih i zbog
opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama leao je monarh okruen mudrim jatirima i vracevima, koji su uzalud
pokuavali da svojim lekarijama odre ivot to je lagano naputao telo njihovog gospodara. Najzad, svi
uglas objavie da se njihovom gospodaru naglo blii kraj. A ovaj, umiruci pun tuge i bola, pozva sina i
naslednika da mu zaveta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako jo dete, u ocajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivi se placuci u
zagrljaj oca koji je umirao, rece mu s tunim prekorom:
- Oce, zato me nisi posluao? ta nam koristi to smo mirni napredak carstva izloili opasnostima rata ciji
je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomiljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio
neprijatelja i zaklinjao se da ce, ako kojim slucajem ostane iv, ponovo poci na celu svoje vojske da svirepo
kazni susedno juno carstvo.
No, osetivi da mu se blii poslednji cas, pozva najvie velikodostojnike carstva i pred njima ovako rece:
- Umirem, nema mi leka. eleo bih da dam svoj blagoslov buducnosti carstva. Ali ne usudujem se. Moj sin
naslednik nema srce sposobno da osveti ponienje koje smo upravo podneli.
- Ne, oce, nikada to nisam rekao - placuci uzviknu princ naslednik.
- Da - odvrati kralj. - Poto mi prebacuje zbog mojeg dranja, znaci da se ne slae sa dunocu koja na
tebi lei. Ako hoce da mirno umrem, zakuni se da ce me osvetiti.
- Oce moj - rece preplaeni sin Crvena Zvezda. - Zar je moguce da ce ostaviti svome sinu i svom
kraljevstvu taj uasni dug, koji je samo tata oholost.
- Kukavice! Boji se da umre kao ja. Proklinjem te!
- Ne, oce, ne proklinji me. Ispunicu svoju dunost, ali uspostavljajuci mir cime ce se ponovo povratiti
blagostanje koje smo u zao cas napustili.
- Neka si proklet! - uzviknu kralj dok mu se po licu sve vie irilo samrtnicko bledilo.
- Oce, milost! Ako me prokune, narod nece priznati moju vlast.
- Onda se zakuni da ce ispuniti ono to od tebe traim - rece Iljampu strahovito razrogacenih ociju.
Princ, lomeci se uasno izmedu savesti i sinovljeve dunosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
- Da, oce, kunem ti se. Kunem ti se da cu uguiti u krvi i unititi nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se
nad tvojim odrom.
Kao da je samo to cekao da cuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomican.
Dok se to dogodalo u carstvu na severu, u prestonici junog carstva odvijale su se slicne stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka
obecanje i zakletvu na istrebljenje i mrnju. Uzaludna su, takode, bila pred ovim samrtnikom razumna
razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara elela po svaku cenu da ostave svoje
sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i unitenja.
I tako se ratne pripreme obnovie u oba carstva odmah po zavretku pogrebnih svecanosti nakon smrti
Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno otrahu strele i gomilahu ubojito oruje. Opet zaboravie prave potrebe naroda i
njegovu buducnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruevinama a domove placem.
I kao i pre, cim su bile zavrene pripreme, izade vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji
takode krenu prema njemu. I jedni i drugi reeni da se unitavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da ce beskorisno prolivati krv, samo da bi branili cast dvojice slavoljubivih
vladara, kojih vie nije bilo medu ivima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala vie od ostalih
zahvaljujuci svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza vec da podu
jedan na drugoga.
Na istom onom granicnom polju gde su im nekad pali ocevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je
da se svaki od njih potajno nadao da ce onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se vec bilo popelo u zenit, a jo su uvek dve vojske, nestrpljive da otpocnu medusobno ubijanje, sa
cudenjem cekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se pocne boj. Trupe se pokrenue istovremeno i zapoce bitka.
Ali cim se sukobie prvi redovi, cim padoe prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci
palih i miris ljudske krvi opie pomamom cak i vode. Svi su licili na zveri edne krvi. Hiljade i hiljade
ratnika vec je bilo palo. Preostali nastavie da se bore i ginuli su ne odstupajuci ni koraka. Toliki je pakleni
bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve acice ranjenika, okupljenih
oko svojih vladara.
Prestadoe da se bore tek kad se nocni mrak sasvim spustio, te preiveli ne mogahu vie da razaznaju svoje
protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglune jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali cim je zora bledom svetlocu pocela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovednitvom svojih
golobradih vojskovoda opet stadoe odlucno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak vie nisu
mogli izbeci borbu. Ako bi drukcije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojie iz grupe
svojih podanika i, jedan strelom, drugi prackom, onako kako su se borili i njihovi ocevi, smrtno ranie
jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajuci od alosti, pojurie u pomoc svojim vladarima.
Dva mladica, lica jo detinjski nevinih, smrtno prebledee. Ali umesto da preko njihovih usana poteku
besne pogrde, jedva cujnim glasom izgovorie samo reci plemenitog i uzvienog izvinjenja. Dug je bio
placen. Vie ih nije nicim obavezivala teka zakletva.
Podstaknuti istom milju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda naredie slugama da ih primaknu blie. Kad se oba
deteta nadoe jedno uz drugo, pruie s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvienom,
zapecatie tragediju kroz koju su prola njihova dva naroda.
Pricaju da se tada dogodilo neto neobicno. Iz utrobe zemlje se cu strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz
crnog ambisa iskoci na povrinu ogromno ensko oblicje. To je bio duh zemlje ili se, moda, sa neba
spustila Pacamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena velicanstvena prilika blistala je u
jutarnjem svitanju, pokazujuci se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje priblii se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
- Vai ocevi, kojima nije bilo dosta to su ; uzrokovali tolike nesrece, gurnuli su i vas na put rata,
zlocinackog i krvavog. Ali ja cu kazniti njihovu oholost. Pogledajte - i pokaza im dve ogromne bele zvezde
koje pocee polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moci njihovih oceva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoe okrvavljene glave ka nebu, videe kako su obe zvezde pocele
da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglavie se
vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, ciji je jedini
sjaj bio sada belina snega, padoe na zemlju upravo na njihove prestonice, obloivi vrhove Anda, jedna
prema severu, druga prema jugu.
- A to se vas tice, neduna deco - dodade Pacamama - vi koji ste sluili zlocinackom slavoljublju svojih
oceva, vi cete po smrti postati simboli, oliceni u sjaju svojih zvezda - crvene i zlatne, jednog naroda koji ce
ovde kasnije iveti. Taj narod uzece za svoju zastavu crveno i zlatno i spojice ih sa zelenim, to oznacava
nadu. Te tri boje bice zaloga ljubavi i bratstva, i teko onome narodu koji se podvoji i kao vi dode u sukob
zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje iceze cim je sunce, u daljini, pocelo zlatiti nebo svojom svetlocu.
Dva mlada monarha izdahnue u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usudujuci se da razdvoje dva tela koja
je zagrljaj smrti ucinio nerazdvojnijim i snanijim, odlucie da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noci icezoe zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvrile
svoju simbolicnu ulogu.
Iz ruevina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najvie
planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadanje suparnitvo. Ali
duh zemlje osudio ih je da vecito oplakuju svoju krivicu vecnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su
svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljite i kroz nanose, slale divnu sveinu vode, koja je
oplodavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom cudesne vode sa tih planina, nad legendarnim
grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsecala na
nerazlucni zagrljaj. Stiglo je prolece i zelena biljka se pokri caicama cvetova crvene i ute boje - boja koje
su sile sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, cineci sa zelenilom lica lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao - kako je rekla Pacamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje
kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta,
koji cveta medu ibljem u Andima.
(Bolivija) Sarmica19-08-2011, 16:11OAO BARANDAO
iveo nekad neki siromaak po imenu oao Barandao, pa imao enu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da
prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj eni:
- eno, s ovolikim coporom dece ovde nam vie nema ivota. Hajde da podemo u umu, pa da tamo
podignemo kucu i ostanemo da ivimo.
Elem, skupie oni svoje prnje i krenue. Kad su doli u umu, siromaak izabra lepo mesto za kucu i stade
sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine ume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromaak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- oao Barandao.
- ta tu radi?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite oau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz ume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a uma je bila
potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoe kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, oao Barandao sagradi kucicu i stade da ivi u njoj sa enom i decom. Sledeceg jutra
uze srp, stavi eir i rece eni da ide u umu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla,
kad ponovo cu glas iz dubine ume:
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- oao Barandao. - ta tu radi? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite oau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz ume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoe mahati
srpovima i za tili cas raskrcie citav proplanak. Siromaak pode kuci, da saceka da se zemlja sasui. Posle
izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo to suvo lice i granje
zapucketae na vatri, onaj isti glas pozva oaa Barandaa i upita ga ko je i zato je doao. oao Barandao
odgovori da je to on, i da je doao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz ume istog casa izade
citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je oao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku:
dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz ume izlazili
ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se vie nije mililo iveti. Plaili su se da ce, ako se necega
prihvate i neto zapocnu da rade, onaj glas iz ume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom
siromaak odluci da zakolje svinju. Samo to je ona stala da skici, glas je vec pitao ta se dogada. I poto je
doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite oau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je jo bio zelen, oao Barandao je mora da ode nekuda od kuce.
Spremi se on za put, pa naredi eni da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je ena bila tvrdoglava: samo to je
mu prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec
nameravala da pode kuci, spopade je elja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika
krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zato je doao. ena odgovori: - Ja sam, ena oaa
Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojavie oni ljudi i polrmie sav kukuruz, iako je bio jo zelen. Polomie ga i nestadoe. A ena je
stajala i gledala pogaene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se ta joj je mu rekao odlazeci na
put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i ta radi,
a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite eni oaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, briljivo sloeni, nadoe u dvoritu.
Kada se oao Barandao vratio i ugledao tunu sliku, i kad mu je ena sve ispripoved kraja. Otkinuo je
lijanu i stao da tuce enu. ena stade da vriti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- ta se to dogada?
- Ja, oao Barandao, ucim pameti svoju enu.
- Ej vi, pomozite oau Barandau da nauci pameti svoju enu.
Istrcae iz ume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoe da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona
izdahnu od silnih udaraca.
Vide oao Barandao da tu vie za njega nema ivota, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti
zauvek svoju kucu u umi.
(Brazil) Sarmica19-08-2011, 16:12ZATO U GRADU PAGANU IMA TOLIKO PAGODA
Nekada davno, davno, kad je narod Pagana, jednog od najstarijih gradova Burme, bio siromaan, iveo je u
njemu kaluder-alhemicar koji je pokuavao da pronade kamen mudrosti. Njegovi ogledi stajali su skupo i
on ih ne bi mogao izvoditi da ne bee pokroviteljstva samog cara.
Dane i noci provodio je kaluder nad epruvetama i starim svitkom pergamenta, izvrujuci sve ono to je na
njemu bilo napisano. Prolazili su nedelje i meseci. Carska blagajna se iscrpe a narod odbi da placa porez,
smatrajuci da car rasipa zlato na varalicu.
Kaluder, koji je najzad stigao do poslednjeg uputstva: "Zatim spusti taj metal u kiselinu i on ce se pretvoriti
u kamen mudrosti", umiri narod izjavivi da mu je ostalo da izvri jo jedan jedini ogled pa da pronade
kamen mudrosti. I ljudi platie porez.
Komadic metala - rezultat mnogih traenja - bi sputen u kiselinu. Prolo je sedam dana, a metal je ostao
metal. I tada se kaluder uputi caru da ga obavesti o neuspehu. Ali narod, kad cu da ogled opet nije uspeo,
pomisli da je kaluder poao caru da mu izmami zlato, okrui dvorac i zatrai kaznu zbog obmane i prevare.
Car nije znao ta da radi. On nije sumnjao u kaluderovu cestitost, ali je trebalo utiati gomilu.
Tad kaluder izvadi sebi oci, izade pred narod i rece:
- Pogledajte moje prazne ocne duplje. Zar nisam dovoljno kanjen? Zar je to mala naknada za vae zlato?
Videci da je pravda zadovoljena, ljudi se razidoe.
Mnogo dana i noci provede kaluder u svojoj celiji, ali, razocaran u svoju nauku i klonuo duhom, prestade
da radi. Na kraju krajeva razocaranje prede u mrnju; on porazbija sve epruvete i spali rukopise, a zatim
naredi decaku, svom uceniku, da baci nesrecni metal u nunik. Mladi ucenik tako i ucini. A kad se smrklo,
vide da iz nunika izbija svetlost. On potrca iz sve snage kaluderu, vicuci:
- Ucitelju, ucitelju, pogledaj bre! U nuniku su sigurno bogovi!
- Nemoj zaboraviti da sam slep - odgovori ovaj. - Ispricaj lepo ta si tamo video.
Kad saslua decaka, kaluder shvati da se komadic njegovog metala najzad pretvorio u kamen mudrosti.
"Eto u cemu je stvar!" pomisli on. "Prilikom prepisivanja, u rukopisu se potkrala greka! Ne ,kiselina' vec
,necistoca'!". . .
Ucenik izvuce iz nunika kamen mudrosti. A tada ga kaluder zamoli da otrci kasapinu i kupi par ociju bika
ili koze. Ali se u kasapnici nadoe samo dva razlicita oka: jedno od bika a drugo kozje. Kaluder ih stavi u
svoje prazne ocne duplje, dotace ih kamenom mudrosti i vid mu se povrati. Ali mu je sad jedno oko bilo
malo, a drugo veliko.
- Svi ce me od danas zvati Jarac-Bik - naali se kaluder i pode ka carskom dvorcu.
Stigavi tamo, isprica caru da su mu se elje ispunile, a zatim i o svojoj nameri da u svanuce ode u svet.
Na njegovu molbu, postavie ogromne kazane a iz celog dvorca donee olovo i bakar.
- Gospodaru ! - rece kaluder caru pre nego to se vrati u manastir. - Zapovedi da to isto urade i svi tvoji
podanici.
I mada je bilo vec prolo pola noci, car naredi da se probude svi stanovnici grada. Udarajuci u gong telali
su obavetavali narod o carevoj naredbi da pred izlazak sunca svi iznesu pred svoje kuce velike kazane i da
u njima rastope sve olovo i bakar.
Tek to je svanulo, kaluder i njegov mladi ucenik napustie manastirske zidove i krenue ka dvoru. Zatim
obidoe sve kuce. U svaki kotao kaluder je bacao kamen mudrosti. Od dodira sa njim olovo se pretvaralo u
srebro, a bakar je postajao zlato. A sam kamen mudrosti svaki put bi iskako iz kotla pravo kaluderu u ruke.
Eto, od toga vremena Pagan se obogati i poto su njegovi stanovnici sada imali mnogo zlata i srebra,
podigoe mnogo pagoda, koje su se sacuvale i do danas.
Kaluder Jarac-Bik i njegov ucenik obidoe ceo grad i podoe ka planini Poupa. Kad dodoe u podnoje
planine, niz njenu padinu spustie se lijane, neno obavie ucitelja i ucenika i digoe ih na sam vrh. Kaluder
iskopa tamo nekoliko cudotvornih korenova i istuca ih kamenom mudrosti. Istucano korenje samo se
pretvori u est kuglica, od kojih on proguta tri. Ostale tri kaluder ponudi uceniku, ali ovaj oklevae zato to
je korenje licilo na covecje telo a njegov sok na krv.
- ta te buni, ucenice? - zapita kaluder.
- Ali to su telo i krv! - progovori jecajuci decak.
- Ne - rece kaluder. - Zar sam ja ikada lagao? Ucenik pokua da proguta kuglice, ali ne uspe, pripade mu
muka.
- Sad je jasno da ti nije sudeno da podeli moj uspeh u nauci - tuno progovori kaluder. - Ovde se moramo
rastati.
Suznih ociju, decak se posluno pokloni ucitelju. Kaluder mu dade oprotajni dar - zlatni grumencic. Zatim
lijane spustie ucenika u podnoje planine. Osecajuci se usamljenim, on ne pode u manastir, nego se uputi
svojoj majci, siromanoj udovici.
- Majko, daj mi da jedem - zamoli on.
- Eh, sine - odgovori ona sa uzdahom - pirinca nema vie... A nema cime ni da se kupi...
Tada se ucenik seti zlatnog grumencica koji mu je pri oprotaju dao kaluder Jarac-Bik, izvadi ga iz depa i
rece majci:
- Evo, majko! Daj ga za pirinac. Kada je majka vec izlazila iz kuce, on oseti u svom depu drugi zlatni
grumencic!...
- Majcice! Majcice!... - viknu ucenik. - Pa nisi uzela zlato!
- Ta evo ga, sine - odgovori ova pokazujuci zlato.
Ucenik izvadi zlatni grumencic i pokaza ga majci, a u njegovom depu se opet stvori zlato. Tako se u
majcinoj ruci nade deset zlatnih grumencica. I tada ucenik shvati da mu je njegov voljeni ucitelj, kaluder
Jarac-Bik, dao poklon koji ce vecito trajati.
(Burma) Sarmica19-08-2011, 16:13ZATO JE MORE SLANO
Bili jednom mu i ena i iveli u velikoj slozi i ljubavi, ali ih je nematina pritisla sa svih strana. Kad im
dode na svet i dete, rece covek jednom bogatom prijatelju:
- Hajde da mi bude kum.
- Dobro - odgovori bogata. I krsti dete, pa mu zatim rece:
- Dodi do mene svakog dana i dobice neto milostinje.
Siromaak bee bez posla i svakog dana je dolazio da neto odradi kod kuma i da dobije neto milostinje.
Dete je raslo i vec je napunilo dve godine a siromaak je jo uvek iao po milostinju. To vec dosadi kumu
jer se bojao da ce i sam osiromaiti deleci stalno milostinju. Jednog dana je morao i kravu da zakolje. Uto
mu dode kum.
- Dobar dan, kume.
- Dobar dan - odgovori ovaj.
- Doao sam da mi neto da, kume.
- Dobro - rece mu on, pa se okrenu mesaru i naredi mu:
- Odrei s krave jednu plecku.
Mesar odreza plecku. Tada kum rece siromahu:
- Uzmi je, kume. - Pa ga s pleckom snano udari po grudima i ledima i kaza mu:
- Idi do sto davola! Odnesi je pa je daj i samom davolu, samo da te moje oci vie ne vide.
Siromaak uze plecku i krene kuci. Uz put srete jednog starca.
- Kuda ce, sinko?
- Idem do samog davola - odgovori siromaak. - Bio sam kod kuma da traim milostinju, pa je bacio
plecku na mene, udario me njome po grudima i odvalio mi leda. Zato je nosim davolu.
- Odnesi je, ali nemoj proci kroz mala vrata, nego kroz velika. Kad stigne, zakucaj i on ce izaci. A ti mu
reci: "Donosim ti ovu plecku mesa". On ce ti biti veoma zahvalan i pitace te: "Koliko novaca trai za nju?"
Ti ga nemoj primiti, vec mu trai da ti da onaj stari mlinac koji dri na ulazu, u vratima.
Siromaak se zahvali starcu na savetu i krene na put.
Kad covek stie, zakuca na vrata.
- ta hoce? - upita davo.
- Evo doneo sam ti plecku.
- Dobro, koliko novaca trai?
- Necu novac, vec mi daj stari mlinac koji stoji na ulazu kod vrata.
- E - rece mu davo - to ti necu dati. Imam dve sobe pune mlinova, dacu ti jedan novi.
- Ne, ja ba taj stari mlinac elim.
I davo, ta ce, zaeleo se mesa, te mu dade stari mlinac.
- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.
- Daj mi i dva kljucica sa mlincem.
Dade mu i dva kljucica, pa covek uze mlinac i ode. Stie kuci i zatece enu iznemoglu od gladi. Stavi
mlinac na sto i rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te ucinio svemocnim, daj mi hrane i najboljeg vina.
Pa pomisli onda zato bi iao da radi! Stavi i drugi kljuc u mlinac i rece da mu sada da novca. Mlin poce da
izbacuje novac. I siromaak kupi mnogo zemlje, lepih kuca i dobavi puno slugu.
Jednog dana se bogati kum upita:
- Zato moj kum vie ne dolazi da mi trai milostinju?
- Kako ce doci kad si ga onako odalamio pleckom - odgovori mu ena.
- Avaj, daj mi taj komadic mesa i hleba to nismo mogli da pojedemo, pa cu poci da ga obidem i vidim
kako ivi.
I krenu na put da potrai kuma. Nije nikako mogao da ga nade. Ugleda neke kuce, poslugu i upita ih:
- Kod koga vi to radite?
- Kod gospodina kuma tvog - odgovorie mu oni.
- Kako se on tako obogatio?
- Idi pa vidi, kuca mu je obeleena zelenim slovima.
On pode u selo i ugleda prekrasan dvorac. Pride i zakuca na vrata. Izade njegov kum, sad pravi gospodin,
bogatiji od njega, pa mu rece:
- O, kume, pa kako si mi? Zato si bacio pogacu koju si mi poneo? Zato je kumu bilo sramota da mi
poalje ostatke od mesa to niste pojeli?
- Vidi, vidi, ti to sve zna! Aj, kume, kako si se tako obogatio?
- Obogatio sam se od onog dana kad sam bio kod tebe, kad si mi dao plecku i uputio me davolu. Bio sam
kod njega pa mi je dao mlinac da mi izbacuje hranu i novac.
- Pa, kume, zato mi ne proda mlinac?
- Dobro kume, dacu ti ga. Hajde, udi unutra. I stavi kljucic u mlinac:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, daj mi najbolja vina na svetu - rece mu.
Kad mu mlincic dade najbolje vino na svetu, ponudi kuma da ga proba i ovaj, uzdahnuvi od zavisti, upita
ga:
- Hoce li mi ga prodati?
- Dobro, kume, ponesi ga. Stavi drugi kljucic i zategni ga dobro.
- A koliko treba da ti platim za njega?
- Necu ti traiti nita, poklonicu ti ga.
- Onda u redu, kume.
Kako je bio polupijan, jer se napio dobrog vina kod kuma, uze mlinac i ode teturajuci se svojoj kuci. Kada
stie uze bic i istera slukinje na ulicu pa ih iiba. Rece mu ena:
- ta to radi covece, ta ti je?
- Kad imam mlinac, nisu mi potrebne slukinje.
I slukinje odoe. Onda on postavi mlinac da radi. Kum mu je dao kljuc da mlinac moe da izbacuje jelo. I
on mu rece:
- avo te je ucinio svemocnim, izbaci mi hranu.
I mlinac poce da izbacuje hranu. Najedoe se domacini i sto slugu i mlinac je i dalje izbacivao hranu.
Napuni se cela trpezarija hranom pa i sve druge sobe i odaje, tako da se nije moglo po kuci kretati. Onda on
rece:
- To su davolska posla, to su budalatine. Uze mlin i pode ulicom, a mlin je i dalje uz put izbacivao hranu,
te on povika siromanima:
- Donesite tanjire, evo vam nosim hranu.
Siromasi se zabezeknue ugledavi toliku hranu. I on stie opet do kuma.
- Kume - rece mu - ti si mi dao samog davola.
- Kako to, znaci nisi znao da mu kae? Iskoristi trenutak nepanje kuma, pa stavi drugi kljucic u mlinac i
rece:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj vie da izbacuje hranu.
I ostade sa svojim mlincem. Kum je morao da trai ponovo slukinje da mu ociste i operu kucu od tolike
hrane.
I covek poce opet da radi sa svojim mlincem i radio je mnogo godina.
U nekom stranom gradu nije bilo soli, nisu je mogli nigde pronaci. I on im poruci da im moe napuniti ako
treba i deset brodova solju. Odgovorie mu da je bolje da im napuni sto brodova i da ce mu ih sve poslati.
Stigoe brodovi. Tada mu rekoe:
- Zar nije bolje da proda mlinac?
- Pa dobro, prodacu vam ga, sacekajte me osam dana.
Sacekae osam dana. On zatrai da mu mlinac izbacuje pare i napuni deset podruma novcem. Zatim proda
mlinac. Kad ga je prodao, brodovi krenue. Tada najstariji na brodovima rece:
- Je li sigurno da ce ovaj mlinac davati so?
Poneli su mlinac samo sa jednim kljucem. Tada on rece:
- Mlincicu, mlincicu, davo te je ucinio svemocnim, izbaci nam so.
Mlinac poce da izbacuje so. Napuni se jedan brod solju, pa drugi i svi ostali. Tada mu rekoe:
- Mlincicu, mlincicu, nemoj vie izbacivati so.
Ali to su mu vie govorili, on je izbacivao sve vie soli. Vec napunie sto brodova a mlincic je i dalje
izbacivao so. Tada rece najstariji na brodovima:
- Ovaj mlinac je davolov!
I baci ga u more. I zato je more i danas slano, jer mlinac jo uvek izbacuje so.
(ileanska) Sarmica19-08-2011, 21:16VELIKI SEKEN
iveli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla
privezana dugackim uetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece,
te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odselie iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste
ivot.
Onda ce starac reci svojoj eni:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da drim bubanj u rukama!
- Ja cu ga drati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada vie nismo kadri da udaramo onako kako smo to
mogli u mladosti.
Tako i ucinie, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojavie se davoli.
- ta trai od nas, stara? - upitae oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva
caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se pribliava
karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo
karavan. Onda keli povikae:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa ta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatraite od kelija
Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se priblii karavan kelija Sekena.
Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa ta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga to je tek prohodao.
- Ne - rekoe starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome jo ni pupak nije otpao! - i starica ponese maliana u svoju jarangu,
starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Malian rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u
jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, doao malianu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da pode Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ce na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvede Nauskatemkin, te ce se naci u jarangi
Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ce ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada
dode u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede vie od Tanairgina, tome ce i pripasti
njegova kci-jedinica. Kada pode u gornju tundru, nemoj zaboraviti da raspori sebi trbuh, kako bi hrana
koju bude jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin poalje da cuva stado, ti napuni
ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu
slomi rogove. Kada pode u gornju tundru, reci ce materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni
oblacak. Samo je zamoli da nita ne govori starome!
Poao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oeni njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvede Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen.
Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Uao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, eno, neto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoce li jo da jede?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Jo? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjo!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Jo? - upita starac.
- Jo! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne moe nahraniti! - I oni pocee da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ce doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati
ga, pa i to ne moe da ucini jedan covek.
Ujutru poao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se
stutio prema njemu kao vihor da ga smodi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi
ostali u Sekenovim rukama a irvas mugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz
kamlejke, a repovi se pretvorie u nevidljive cobane te poterae celo stado.
Izaao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivi zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmilja Seken
kako bi doao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je dre u sanduku!" Onda ce Seken reci
Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Uao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima.
Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece,
Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji ui, kad ima ta da cuje - njegova kci i Seken smeju se
od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Poao karavan -
na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju ena s detetom u toplim saonicama.
Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majuni-majuni oblacak. Stao oblak
da se pribliava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, uri mi sin moj u goste.
Cuo starac enu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, eno, razgovara?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim pribliio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pola da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret eni, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka
u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnue zemlju i zaustavie se, te Seken izvede iz njih svoju
enu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom ena Sekenova - a pred njom se pojavila
jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ula ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo
zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjite, razbuktala se vatra
u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
ena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- ta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije vano!
Poao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misli da nas ugosti?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejae se susedi:
- Mora da je valjivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoe smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas to pre!
Doli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snena cuka!
Pridu oni blie, kad ono - odista jaranga! Udoe, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi
da sednu. Izala iz pologa ena pa stala da posluuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego
samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken lei kod kuce u pologu i veli eni:
- Cuj, eno, ta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru doli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Poao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao
vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari noem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogatai
skocie sa svojih mesta, pa potrcae prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne ena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne
uavi u jarangu. Okupili se svi, kad imaju ta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogatai i
poli kuci. Doli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kai nam, stari, ti koji si najvie iveo medu nama, ubili smo coveka, a on oiveo. ta to treba da bude?
Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogatai opet doli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i doli!
Poli oni. Samo to se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na
komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejae pa
rekoe:
- Cik sad pokuaj da oivi!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne ena, a ko drugi -
tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Doli ste!
Okrenue se bez reci i odoe. Kad su se malo udaljili, stadoe pitati jedan drugog: "ta je ovo sad? ta je
ovo sad?" Reie da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Doao Seken sa enom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao
bubanj i zamolio ga da neto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao eni:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Poao Seken da svira i pao u jamu. ena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A
tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- ta traite ovde?
- Nismo doli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag priveite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se to su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima.
Oni mu rekoe ta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loe provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i
posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na
saonicama Seken sa enom i detetom, a iza saonica na uetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se
bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.
(Eskimska) Sarmica19-08-2011, 21:31ZMIJSKA NEVESTA
Bili jednom covek i ena i imali tri kceri. Kad devojke porastoe, poce mati razmiljati o njihovoj udaji pa
ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati,
ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni
talir, a bila je besna i na samu sebe to je i otila takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoe da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece:
"Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obeca da ce se udati za mene". ta je umela da uradi jadna
devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti ena. Starije sestre se obukoe i podoe,
a ona postaja jo malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana
posle toga, kad nikog starijeg ne bee kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Poto je jednu godinu ivela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepa i od majke - prave lepotice.
Zmija-mu imadae pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku
kou sa sebe. Prode i druga godina i mlada ena rodi jo jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece,
odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, moda najlepa. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno
umiljate i pametne.
Kada malo porastoe, upitae jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih
imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne moete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da
odem tamo odakle me je va otac odveo".
Dok je to govorila, oblie je suze tako da i kceri pocee plakati. Eto, takav razgovor se vodio jo nekoliko
puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji,
gore, postoji svet u kom ive njihova baka i ded. Posle toga pocee deca neprekidno saletati majku da
zamoli oca za doputenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek to se otac vratio kuci, izloi mu ena
decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi muu, da samo jednom posetim roditelje,
ostareli su sad vec pa zato da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cenje da ih
vidim!" Zmija pristade i ispuni eni i kcerima molbu. One se brzo spremie, a otac rece da ce ih ispratiti
preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao to zmija i radi kad pliva.
Kad ih iznese na obalu, pouci on enu: "Kad se bude vracala i stigne na morsku obalu, zapevaj:
Vitka zmijo, itava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao to sam sad ucinio."
Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju nita o tome gde ive niti ko je njihov
otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: ivimo kao i ostali svet i imamo oca ba kao i svi drugi na
zemlji."
Otac i mati se silno obradovae kad posle tolikih godina videe kcer ivu i zdravu. Kad je roditelji upitae
gde je i kako je dosad ivela, kci im kratko odgovori: "ivela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam
ivela, vi ne moete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:
- Duice, reci mi kako ivite i kakav je va otac?
- Dedice, ivimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavae joj se, pa ce joj reci:
- Cercice, kai mi kako ivite i kakav je va otac? Dete odgovori:
- Pa, ivimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu unuku, dakle najgluplju, iznese je
napolje, umiljavaejoj se, pa je upita:
- Cercice, reci dedi kako ivite i kakav je va otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati:
- O, dedice, kod nas se lepo ivi, jela i pica imamo dovoljno, ali na otac nije kao drugi ocevi. Na otac je
jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kaike zvone.
Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova
leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je
rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:
Vitka zmijo, itava,

Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!
U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za enu. Napuni puku
srebrnom sacmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:
Sakri se iza buna i cekae. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene
glave, plivala prema obali. Stari naniani pravo u glavu - bum! opali puka, a od velike zmije ne ostade
nita sem koe koja se njihala na talasima.
Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavi
na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
ena dugo cekae, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez ive due, zapeva jo jednom, ali opet se nita ne
pojavi, sve bejae muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se neto moralo desiti, pa poce
pitati cercice: "Moda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam
nikom nita rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da
je ikom ita rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o
svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde ivimo, kako ivimo i ko je na otac."
Ucveljena ena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija
kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona to je bila glavni krivac,
pretvori se u treperavo lice na beloj kori.
Tako ostadoe do dana dananjeg.
(Estonska) Sarmica19-08-2011, 21:31VATRA NA PLANINI

Pricaju ljudi da je u stara vremena iveo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Jo kao decak doao je
iz oblasti Guragej i stupio u slubu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve to se moe kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer
se vec bee umorio od svega, i nita novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlani vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru.
Kad Arha izvri naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu moe da izdri covek? - rece on, isprva govoreci vie kao za sebe. - Da mi je znati moe
li neko da provede celu noc na najviem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i
da sve to izdri bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane iv?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time nita ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se
kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne moe da ucini.
- E, ja sam ba uveren da pravi junak moe prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet
ostane iv - rece Arha. - Samo, to me se nita ne tice jer nemam u ta da se kladim.
- Zna ta - rece Haptum. - Poto si tako siguran da se to moe izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako
bude prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako
preivi, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim uima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem iv, obradivati
sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra
ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac
ga je sluao bez reci, zamislivi se, a kad je Arha zavrio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdie se jedna visoka stena, koja se odande danju
lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ce moci da je vidi sa vrha na
kome bude stajao. Cele noci mora gledati u svetlost moje vatre; ne sme sklopiti oci i dozvoliti da se na
tebe spusti tama. Dok tako bude posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim
kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to bude uradio, preivece noc uprkos najotrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda
to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim jo dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega.
Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajae na vlanom i hladnom vetru koji poce da brie nad zaravni
cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijae
u tami kao zvezda.
Vetar postajae sve hladniji; probijae se Arhi kroz meso i smrzavae mu sr u kostima. Stena na kojoj je
stajao bejae hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve vie trnuo od zime, i na kraju poce
verovati da se nikada vie nece ugrejati; ali ipak ne skidae oka sa treperave svetlosti daleko u dolini,
misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje
magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezae da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kaljao, cvokotao, i bivae mu sve tee i tee.
Ali ipak stajae tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu to se dogodilo.
- Je li celu noc izdrao bez hrane i pica, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoe mu sluge. - Izdrao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom breuljku u daljini - odgovori Arha.
- ta kae? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, jo si moj sluga i nema nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Dii ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla ivot.
Arha se veoma raalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu ta se
dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloi mu svoju albu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju
pricu, i kad sluge jo jednom potvrdie da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Jo jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tunom vecu da mu je sudeno da zavri ivot kao sluga,
iako je preiveo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Vie se mudrosti moe paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom
sudiji. Pa se iz onih stopa die i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu sluio jo kao mladic.
Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu
moe neto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, poto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim neto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu
pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija to je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojavie se gosti, jauci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne
sluge ile peice za njima. Haptum stie sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih drae mu nad glavom
svileni suncobran, da ga zatiti od sunca, a cetvorica doboara, udarajuci u doboe, objavljivahu svima da je
stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadie na meke prostirke i pocee da caskaju. Iz kuhinje dopirae miris izvrsnih jela: kozjeg
pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indera" i raznih primamljivih umaka.
Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu
poslueni, ali od jela nije bilo ni traga, samo je miriljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a
gostima niko ne donese nita za jelo. Oni vec pocee da se saaptavaju, cudeci se zato uvaeni Hajlu ne
naredi slugama da ih necim poslue. A iz kuhinje su se i dalje irili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih
rece u ime svih:
- Hajlu, zato se tako ponaa prema nama? Zato si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne slui?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto to i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva moe okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se
Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz
moje kuhinje!
Svi se sloie s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i
izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.
*Dura - vrsta itarice koja se gaji u Etiopiji
(Etiopska) Sarmica19-08-2011, 21:33BAJKA O ORLU
Mi i senica reili jednom da zaseju njivu. Posejali ra i ona je odlicno ponela. Kad stie jesen, ponjeli ra
srpovima, povezali je u snoplje i sloili u krstine.
Kad se ra osuila, odnee snoplje na guvno. Sutradan podelie zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom,
drugo drugom.
Ali kad podelie svu ra, jedno zrno pretece. Sucuci brkove, mi ce senici:
- Ti si pojela jedno zrno, inace ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
- Sam si pojeo to zrno.
Ali mi ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuivae senicu.
Senica se jo vie razljuti te zacici:
- Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dodu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna rai izrodi rat izmedu ptica i cetvoronoaca.
Skupie se velike i male ivotinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce.
Nastade tada strano urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se,tukli, tukli dugo, ali ni
jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umea u bitku. Uz njegovu pomoc pobedie ptice, a zveri,
razderana i pocupana krzna, podvivi repove, pobegoe u svoje ume glavom bez obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku
brezu kraj neke kolibe.
Covek koji je iveo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da
to davo sedi na drvetu, te opali iz puke. Orao nita ne oseti, vec samo okrenu glavu i ljutito pogleda
coveka.
Covek pride blie i opali jo jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sacma mu nije nakodila.
Covek sasvim pride brezi i puka puce po treci put.
Tada progovori orao:
- Zato puca na mene? Kakvo sam ti zlo ucinio? Ako si valjan covek, ti me skini sa ove breze, odnesi me
kuci pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj cu trud stostruko nagraditi.
Covek malo razmisli, pa pomoe ptici da side i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se ena razljuti i odmah poce da ga grdi to je doneo u kucu takvu neman.
- Ona ce nam pojesti sve ivo u kuci - gundala je stara - a kakve koristi od toga to ce hraniti ovaj gadan
kukasti kljun?
- Ptica je obecala da ce platiti za negu - odgovori covek. - Ona ce nas stostruko nagraditi ako je izlecimo.
I covek nije obracao panju na enine reci, vec je negovao i hranio orla, sve dok nije poceo da se
oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli coveka da ga pusti da pokua moe li vec da leti.
Izidoe na poljanu. Orao rairi krila i pokua da leti, ali uzalud: krila mu behu jo veoma slaba.
Zato on zamoli:
- Hrani me i neguj jo mesec dana, pa cu ti platiti to sam obecao.
Covek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan sluao grdnje svoje ene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdravie i krila ocvrsnue pa se poce spremati za povratak u
svoju zemlju.
- Kuca mi je daleko - rece orao coveku. - Zakolji jo jednu kravu iz tvoje staje i daj brana iz ambara. Ja se
moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuce.
Covek uradi sve po njegovoj elji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brana (polovinu je ostavila za put),
ona rece:
- Sada cemo poci na dalek put, sedaj mi na leda i dri se dobro.
Covek poslua, uhvati se cvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita coveka:
- ta vidi ispod nas? Covek pogleda dole i odgovori:
- Vidim kako neto sija kao srebrni novcic.
- To je more - odgovori orao i u isti mah zbaci coveka sa svoga vrata.
Covek polete kao strela nanie; ali orao ga nije napustio, vec je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio
svog spasioca ba kada je upao u more do kolena.
- Jesi li se uplaio? - zapita orao coveka.
- Toliko sam se uplaio da mi je srce stalo - odgovori covek. - Zato tako surovo postupa sa svojim
spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao rece:
- I ja sam se uplaio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam
zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledae kao srebrni novcic. Tri puta je tako
zbacivao coveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no to bi ovaj potonuo. To bee
osveta za ono to je covek tri puta pucao u bespomocnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao rece coveku:
- Pogledaj dole i reci vidi li to? Covek pogleda i rece:
- Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
- To su dvori moje mlade sestre - objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica rece coveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
- Kada ude i kada te zapitaju odakle dolazi, odgovori da dolazi iz zemlje Finske. A kada te moja sestra
zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj nita odgovoriti dok
ti ne obeca veliki bakrac iz podruma.
Covek ucini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
- Zna li neto o mom bratu koji je poao u rat zbog senice?
Covek joj odgovori:
- Ja znam, ali ti necu reci dok mi ne da veliki bakrac iz podruma.
- Necu ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru - odgovori gospodarica bakarnog dvora.
Covek se vrati praznih ruku orlu i isprica sve kako je bilo.
- Ne mari - rece orao. - Produicemo put do moje srednje sestre, koja ivi u srebrnim dvorima.
I tako letahu dok ne doletee do srebrnih dvora.
Orao naredi coveku da ude u dvor i zatrai srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz
bakarnih dvora.
I tako oni produie put dok ne doletee do zlatnih dvora, u kojima je ivela najstarija orlova sestra.
Tu covek najzad dobi ono to je traio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i
predade ga coveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao isprica kako ga je covek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, covek i orao, ostadoe tu
da se posle dugog i tekog puta dobro odmore. Da bi se oduila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih
dvora gostila je i nudila coveka to je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i mi ponovo zajedno iskrcie njivu i zasejae ra. Opet izbi
medu njima svada zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objavie rat, i opet
doletee sve ptice nebeske i dotrcae sve zveri umske.
Kada ptice pocee da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoc.
- Ja nikako ne mogu da podem u taj rat - odgovori orao. - Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj
kuci.
- Zar da vodimo racuna o coveku kad je u pitanju sreca citavog pticijeg roda! - nagovarao ga je soko.
Na to orao ostavi coveka u zlatnim dvorima i opet pode u rat.
Dugo je iveo covek u dvorima, ali ga elja za kucom
nije naputala, te se poce spremati za put. Orlova sestra
dade mu dosta hrane i, pokazavi rukom na zapad, rece:
- Ako bude deset godina iao u tom pravcu, moda
ce stici svojoj kuci.
Covek pode na zapad noseci punu torbu hrane na ledima i zlatni kotao pod mikom.
Put je bio teak i postajae sve tei, jer je bilo velikih jezera, zaliva i mocvara koje je morao da zaobilazi.
Iao je tako dugo, dugo, dok ne poce da sustaje pod teretom, te u nemocnom besu lupi zlatnim kotlom o
smreku. ,
U taj tren stvorie se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako covek poce da ivi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmiljao: "I ovde je dobro, samo da
mi je jo ena tu pored mene".
Ali vec prve noci coveka probudi neka lupa i zacu promukao glas:
- Smesta skloni tu svoju kucu sa moje staze, ja necu da obilazim oko nje.
Covek ustade i izide u dvorite da vidi ko to die toliku graju. To bee glavom veliki zao duh.
Covek se ne uplai, vec ga zapita:
- Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih
stavim natrag.
- Ali ja umem - odgovori zao duh.
- Kakvu nagradu trai za to? - upita covek.
- Sada necu nikakve nagrade - odgovori zao duh - ali obecaj mi da ce mi dati on" to je bilo sakriveno od
ene kada si krenuo na put sa orlom.
Covek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti nicega to je ostalo sakriveno od ene, pa zato pristade na
pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a covek morade da okrene leda da ne bi video kako on to
radi. Cuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan, zlatni dvori bili su opet u kotlu.
Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese coveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove
njive, okrenu se i rece:
- Ja sad idem, a ti ce vec ispuniti ono to si mi obecao.
Kad covek ude u kucu, vide da mu je ena rodila lepog sincica. Sad se preplai misleci: "Ala je zao duh bio
lukav, eto ta je bilo sakriveno od ene, obecao sam rodeno dete zlom duhu! Ali tu se nita vie ne moe
popraviti", pravdao se covek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Covek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvorie zlatni dvori. Tako su on,
njegova ena i njihov sincic vodili bezbrian i veseo ivot.
Decak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladica.
Jednog dana, kada je decko napunio esnaest godina, ode slucajno pod prozore babe vracare i udari iz ale
nekoliko puta tapom u staklo.
Baba vracara se razljuti i poce da vice:
- Idi svojim putem, ti to pripada zlom duhu! Razbice mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obecan! Na to
decak ode kuci i upita oca:
- Da li je istina to to kae baba vracara, da si me obecao zlom duhu?
Nemajuci kud, otac isprica kako se to desilo. Tada decak stade razmiljati:
- Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poce da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad decak stie u zamak zlog duha, domacina ne bee kod kuce. U zamku ga doceka lepota devojka.
Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u cudu:
- O, mladicu, lepi mladicu, zato si dobrovoljno doao? Kada zao duh stigne, on ce te ispeci i pojesti.
- Neka me pojede - odgovori mladic - jednom se mora umreti.
- Videcemo - rece devojka - pokuacu to mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupie i zao duh ude u kucu. Pogleda ispod oka mladica i rece:
- Dobro je to si sam doao. Ako uradi ono to ti kaem, moda te necu pojesti.
Zatim odvede mladica na obalu reke i naredi mu:
- Do sutra ce podici most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega.
Mladic se ne uplai od zadatka, vec ode devojci pa joj isprica ta mu je zao duh naredio.
- Idi spavaj, ja cu se vec postarati - odvrati mu devojka.
Kad mladic zaspa, devojka uze iz knjinice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se moe sagraditi takav
most. Pomocu carolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi
mladica i rece:
- Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu ciste. Kad zao duh dode, mislice da si ba sad
posao zavrio.
Mladic uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dode da pogleda ta je uradio, rece mladicu:
- Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noc da sagradi most. Necu te jo pojesti, ali mora i
drugi posao da uradi, a on je tei od prvog. Ne uradi li, pojecu te. Zatim zao duh prui mladicu pregrt
rai u zrnu i rece:
- Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da vec sutra od mlade rai bude ispecen hleb.
Mladic primi seme pa ode devojci i isprica ta mu je zao duh naredio.
- Ne brini - hrabrila ga je devojka - idi mirno spavaj, valjda cemo se i ovaj put snaci.
Mladic se pokri preko uiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u aku, pa ode na njivu i pozva u pomoc ljude
iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoc; jedan je orao, drugi drljao, a treci sejao. Posao je brzo odmicao, i kad
su petli zakukurekali, ra je vec bila zrela za vridbu, a u zoru je devojka vec mesila hleb od nove rai.
vacuci i mljackajuci sve hleb, zao duh postavi mladicu i treci zadatak.
- Napravi cun - rece on - koji ce ici i po zemlji i po vodi i biti bri od mog najboljeg drepca.
Pomocu carolija iz knjige devojka sagradi cun koji je iao i po suvu i po vodi.
Zao duh dode da vidi cun i rece mladicu:
- Pametan si ti, cak i pametniji no to sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg drepca iz konjunice pa da
vidimo moe li ga camac prestici.
Mladic ode u konjunicu i osedla najboljeg drepca to ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je
bio cun, vec pred kapiju dvora i pozva devojku:
- Dodi brzo da beimo!
Devojka dotrca, a mladic je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poletee iz zamka zlog duha.
Kad poodmakoe, mladic rece devojci:
- Pogledaj unazad i reci vidi li to? Devojka pogleda pa rece:
- Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj bee sav u peni i poce da posustaje, te mladic progovori:
- Sprema nam se veliko zlo, necemo jo dugo izdrati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka
rece:
- Zaustavi drepca ovde, ja znam ta cemo.
Mladic zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje
pretvorie u dve velike tuke i skocie u jezero.
Odmah zatim stie na jezero zao duh. On stade njuiti vazduh pa povice:
- Uhvaticu ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: lee potrbuke na obalu jezera i poce da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U meduvremenu, devojka i mladic opet se pretvorie u ljude i ponovo uzjahae drepca.
Mladic odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas ive srecno i veselo.
(Finska) Sarmica19-08-2011, 21:34MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA
Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca bee blizu morske obale. Bata se stepenasto pruae do
ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i svea kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio
u tebe. Treba da pode sa mnom do mog dvorca. Onde ce biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u
vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato nece me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoce da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da bude kraljica. I budi to dobrovoljno, poto ja
raspolaem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nema moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krtena dua. Nikad, nikad necu biti
zmajeva ena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac bee veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj proao pored njega,
poeleo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poelela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade nita srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krtena dua. Tvoje zlato nece nita promeniti, dvorac ti nece nita
pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Nece se vratiti ocu! Ali moci ce preko talasa da juri.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snanim
zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Poto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim
rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad bude
umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ce se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao to se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I jo dalje bi jurila
da je
lanac samo bio dui. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najvie je volela da ode i gleda ocevu batu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama
zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru to ga je konopac izlizao, grm imirov, na
Cveti uvek rascvetao, i gusto bunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a
potom da mi bude saputnik u ivotu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog
oca, i pcelama, vocnjaku naem. . ."
I jedne veceri, ba kao to je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka
barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Uad joj bee od crvene svile, a jedra od
belog atlasa. Njom upravljae sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledae. Izbliza se pozdravie.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to
koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog ala, sa obale
ovih vala, i dri me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla vie da govori. Nije ni znala ono to su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre
nego to je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce iveti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im
sve iskazae. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin.
"Ona, i nijedna druga, moe biti moja kraljica. A kakva li me cenja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naa sudbina je na nebu
zapisana. Stvoreni smo da budemo mu i ena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . .
Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bate mog
oca, ja jo uvek ostajem seljacka kci. Moe li me uzeti za enu?"
Sedam nedelja su se traili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je putao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Moda je nikad vie necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od alosti".
A ona, kad je noc prola, uplicuci kosu: "Moe da se desi da ga nikad vie ne vidim. Njegovu ljubav,
njegovo drutvo necu nikad na zemlji imati. Boe moj, boe moj, kako je to okrutno!"
Dani, godinja doba prolazili su, sve tei od jada. Zmaj je stalno drao lepoticu okovanu onim zlatnim
lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, nece li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, mora postati zmajeva ena.
- Ne znam ta mi udes sprema, ali znam ta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot,
nikada necu biti zmajeva ena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te putao na lancu. Misli li da me jo zadugo izaziva? Ako hoce jo
jednom da vidi batu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidi. Idi da vidi svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom alu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda dranja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podie svoj
mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svreno je sa mnom, svreno je s nama! Zmaj
ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se vie necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Bre od munje, zgrabi on oko
pasa svoju draganu, podie je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na alo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak
slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema vie moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostavie alo i velike borove, krenue ka bati lepoticinog oca.
A potom iz male bate konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadae svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona priblii, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude to velelepnija! Ljubavi treba odati potovanje!
(Francuska) Sarmica19-08-2011, 21:34EERKO
Jednom pre mnogo vremena iveo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za enu, ali ona nije htela
nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka.
Uze tri kile badema, tri kile ecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smea ujedno, ecer, bademe i
mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja.
Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oivi i nazvae ga ecerko
ecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaelela da pode da ga uzme. Nacini tako
zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio ecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, to se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoe da je vide, pode i ecerko.
Kad ga mornari opazie, namah ga poznadoe i smesta ga zgrabie - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode ecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna
kraljica ugrabila i pobegla.
ta ce sad, ta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga nala.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu,
moda ga je negde video.
Kad uvece stie mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kae da nisi gdegod video njenog ecerka, njenog ecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Moda ga je ono
negde videlo, zato to se jo vie krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoe jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istroila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, moda ga je on video,
jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da ode do zvezda, njih ima mnogo. Moda su ga one videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoe jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju.
Zatim joj pokazae put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istroila je i drugi par
cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, moda ga je neko od njih
videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle ecerka ecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovorie zvezde. Tada su umea jedna majuna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, dralovica, dri kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokau put, dadoe joj jedan lenik s recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stie tamo gde je bio ecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide ecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do slukinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Slukinje odu do kraljice i kau joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita moe li da se smesti tamo kod gusaka. ta da
cinimo?
- Pustite je - rece kraljica.
I pustie je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne
kaleme.
Ugledae ovo slukinje i potrce kraljici da joj to kau. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- to ne podete da joj kaete da to dade nama? ta bi ona s tim?
Odu slukinje i kau joj:
- Veli gospoda kraljica, to ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? ta bi ti s njim?
- Dacu vam, ali da mi date ecerka jednu noc. Odu slukinje i reknu to kraljici.
- A to da joj ga ne damo - rece kraljica. - ta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica ecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo neto da ga
uspava. Tek to ga je ispio, on zaspi, a slukinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu
zlatno motovilo i stalak.
Kad slukinje odoe, poce princeza da besedi ecerku:
- Zato se ne probudi? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja to sam istucala badem, pomeala ga sa ecerom i
mrvicama? Ja to sam istroila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kae ni
reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene ao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se ecerko probudi!
Ujutro dodoe slukinje, uzee ecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su slukinje otile, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videe slukinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcae kraljici da joj to kau:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kaite joj da to dade nama. ta bi ona s tim! A ako zatrai da joj damo
ecerka, dobice ga. ta ce mu biti? ta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu slukinje i kau joj:
- Da nam da zlatnu koku sa zlatnim pilicima? ta bitistim?
- Da mi date ecerka jo jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoe slukinje. Kraljica ponovo dade neto ecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu
ga slukinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzee zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoe.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prole noci, ali kako da se ecerko probudi! A ujutru
ponovo dodu slukinje, uzmu ecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lenik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim slukinje
spazie zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kau:
- Idite, recite joj da to da nama, ta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne ecerka, dobice ga - rece kraljica.
Odu slukinje i kau joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja iveo je jedan krojac koji je io nocu i cuo sve reci koje
je besedila prosjakinja. Sretne on tako ecerka i kae mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te neto upitam.
- Samo izvoli - rece ecerko.
- Gde ti s veceri spava?
- A to me to pita? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru ecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje to ivi tamo kod gusaka.
Po celu noc presedi govoreci: "ecerko, to se ne budi? Tri sam para gvozdenih cipela istroila da dodem i
da te nadem, a ti mi sada ne kae ni reci?"
ecerko je ovo shvatio, ali ne rece nita.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga slukinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim slukinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, die se ecerko, zagrli je i u casu
uzjahae na konja i krenue na put.
Dodu ujutru slukinje da uzmu ecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kau. Poce tada i
ona da kuka, ali ta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade slukinjama da razbijaju bademe, pomea ih sa
ecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa
se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i bacie ga.
Princeza i ecerko dodoe u svoje kraljevstvo i poivee dobro da ne moe biti bolje. Bio sam i ja tamo i
sve video.
(Grka) Sarmica19-08-2011, 21:39UNAKAENO LICE
U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan iveo je
nekakav covek koji je imao vrlo lepu kcer. Mnogi mladici su eleli da se njome oene. Ali kad god bi
devojci predloili da se uda za nekog,ona bi zatresla glavom i govorila da ne eli mua.
- Kako to? - pitao je njen otac. - Neki od ovih mladica su bogati, lepi i hrabri.
- A zato moram da se udam? - odgovarala je devojka. - Ti si, oce moj, bogat, mehovi nam nisu nikada
prazni, imamo mnogo lepo utavljenih koa i mekanih krzna od bizona. Zato bih onda morala da se udam?
Jednoga dana Drutvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svecanost svi su briljivo
obukli najlepa odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznicni zvuci culi su se nadaleko, ljudi i
ene su jeli do mile volje i svi su bili srecni. Na kraju igre, najbogatiji, najmocniji i najlepi mladici ponovo
zatraie ruku one devojke koja nije elela da se uda.
- Zato nece ni ovoga? - upita ljutito otac. - Sve najcuvenije poglavice su te traile, a ti si ih sve odbila.
Plaim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila.
- Oce - odgovori devojka - imaj saaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se
jedne noci pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne sme se udati ni za koga od ovih ljudi, jer
pripada meni i sa mnom ce biti srecna i ivot ce ti biti vrlo dug." A potom me je jo jednom opomenuo:
"Nemoj se udavati! Ti si moja."
- Ah - odgovori njen otac - moramo ciniti to Sunce nareduje.
I u devojackoj kolibi se nije vie o tome govorilo.
U tom plemenu Pijegan iveo je i jedan vrlo siromaan mladic, sam na svetu otkada su mu otac i majka i
sva rodbina pocivali na Pecanom Breuljku. On nije imao ni kolibu ni enu koja bi za njega tavila kou,
kuvala mu mrs za rucak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromani mladic bi se zadrao u jednoj
kolibi, drugog dana bi potraio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni ivot.
Mladic je bio izvanredno lep, ali mu je jedan oiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim
seoskim enama.
Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika to su u igri ucestvovali i
koje je odbila ona devojka to nije elela da se uda, sretoe tog jadnog unakaenog coveka, i da bi se
zabavljali na njegov racun, rekoe mu smejuci se:
- Zato ne okua srecu i ti, tako bogat i lep, i ne zatrai onu devojku za enu? Ko zna, moda ce ti dati
ruku koju nama nije pruila! - I nastavie da se smeju.
Ali Unakaeno Lice se ne nasmeja, vec odgovori:
- Uradicu kako kaete, prijatelji moji; otici cu do nje i zaprosicu je.
Na njegove reci, mladi ratnici prsnue u jo glasniji smeh, jer im se neto tako zabavno nije jo nikada u
ivotu dogodilo.
Unakaeno Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stie do mesta gde su ene dolazile po vodu,
stade da saceka onu devojku. Ona dode malo posle, noseci u ruci sud od bizonove koe, a mladic joj se
priblii i rece:
- Devojko, pricekaj, elim da govorim s tobom. I to ne kriom, vec otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem,
gde nas svi mogu videti.
- Govori onda - rece devojka.
- Video sam sve to se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmocnijih ratnika iz moga plemena. Ja
sam siromaan, vrlo siromaan, nemam kolibu, ni hrane, ni odece, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja
bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi bude ena.
Devojka pokri lice ogrtacem i zamisli se, tapkajuci vrhom mokasinke o zemlju, pa onda rece:
- Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah trai moju ruku, rado cu mu je dati.
Bicu tvoja ena, Unakaeno Lice, i moje pleme bice srecno. Zar je vano to to si siromaan? Moj otac ce ti
dati sve, moja majka napravice ti kolibu, moje pleme poklonice ti koe i ostale stvari, pa nece vie biti
siromaan.
Sluajuci je kako to govori, Unakaeno Lice oseti da mu se srce puni radocu i htede da zagrli svoju
verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i rece:
- Cekaj, Unakaeno Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer cu s njim imati
srecan i dug ivot. Ali sada tebi kaem - idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio ocekuje tvoje reci. Ona
se uvek lepo ponaala i sluala te je, ali sada eli da se uda. Ja je hocu za enu." I reci mu, naposletku, da ti
skine taj oiljak s lica; to ce biti dokaz, i ja cu znati da li je Sunce zadovoljno ili nije.
Ali ako ono odbije ili ako ne bude naao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaeno Lice, vie ne vracaj!
- Oh! - uzviknu mladic. - Iz pocetka su tvoje reci bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moc i
moje srce mrtvi. Gde li je Suncev dom? Gde li je taj put kojim niko nije iao?
- Budi hrabar - rece devojka i vrati se u svoju kolibu.
Unakaeno Lice se veoma rastui. Sede, i pokrivi lice odrpanim ogrtacem, poce da razmilja ta treba da
radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu.
- Imaj saaljenja prema meni - rece joj. - Kao to zna, vrlo sam siromaan i sada moram da krenem na dug
put. Molim te, napravi mi par mokasinki.
- Kuda ide? - upita ga starica. - Sada nema ratova i svi ivimo u miru.
- Ne znam kuda treba da idem, bako - odgovori Unakaeno Lice. - Ne znam ta treba da radim, ali ne
mogu ti nita reci.
Tada mu dobra ena napravi nekoliko pari mokasinki sa donovima od cvrste koe, i napuni mu vrecicu
jelom spravljenim od testa umeenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo
volela siroto Unakaeno Lice.
Potpuno sam i tuna srca, mladic se pope na breuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno
naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapalie nocne
vatre.
- Haj-ju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! - zamoli on.
A zatim pode da trai put do Sunceve kuce.
Mnogo je dana peacio du divljih recnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrecica
sa hranom bivala je sve laka.
Jedne noci Unakaeno Lice se zaustavi blizu vucje jazbine.
- Haj-jah! - rece Vuk. - ta trai moj crveni brat tako daleko od svog plemena ?
- Ah - odgovori Unakaeno Lice - traim mesto gde ivi Sunce: treba da govorim s njim.
- Ja sam mnogo putovao - rece Vuk. - Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Suncevu kucu.
Nego, cekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje - Medveda. Zapitaj njega, moda ce on znati.
Sutradan Unakaeno Lice ponovo krenu na put, zaustavljajuci se, s vremena na vreme, da ubere malo
jagoda; kad je pao mrak, stie on do medvede jazbine.
- Gde ti je kuca? - upita ga ivotinja. - Zato moj crveni brat putuje sam?
- Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! - odgovori Unakaeno Lice. - Zbog devojke traim Sunce. Treba
da ga zamolim za njenu ruku.
- Ne znam gde Sunce spava - odgovori Medved. - Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine,
pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava ivotinja sa
prugastom njukom. Pokuaj da sazna neto od nje.
Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaeno Lice vide, povika:
- O, lukava Prugasta Njuko! O, plemenita ivotinjo! eleo bih da govorim s tobom.
- ta hoce? - upita ga Jazavac, pojavljujuci se iz rupe.
- elim da pronadem Suncevu kucu. Hocu da razgovaram sa Suncem.
- Ne znam gde bi ono moglo da ivi - odgovori Jazavac. - Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuce. Ali
nedaleko odavde, u umi, ivi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Moda ce moci da ti pomogne.
Unakaeno Lice ode u umu i stade da se osvrce unaokolo traeci Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se
odmori.
- Haj-ju, haj-ju! - povika on. - Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da
umrem.
- ta ti se desilo, brate moj ? - zacu on neki glas i, podiuci oci, vide na grani Sovu.
- Devojka kojom elim da se oenim - rece Unakaeno Lice - pripada Suncu. Evo sada traim njegov stan
da je od njega zatraim za enu.
- Ah! - rece Sova. - Ja znam gde ono ivi. Ali sada je skoro noc. Sutra cu ti pokazati stazu koja vodi
Velikim Vodama. Sunce ivi s one strane Velikih Voda.
Cim se razdanilo, Sova pokaza Unakaenom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale
Velikih Voda.
Srce mu side u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike
Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu bee pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se
rastui.
"Nikada necu moci da predem preko ove vode", rece u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu.
Umrecu ovde, pokraj Velikih Voda!"
Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivae do obale.
- Zato si doao ovamo? - upitae oni Unakaeno Lice. - ta ce da radi ovde, tako daleko od zemlje gde
ivi narod Crnih Stopala?
- Na izdisaju sam - odgovori tuno Unakaeno Lice. - Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, ivi jedna lepa
devojka. Hteo sam da se oenim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potraim i
zamolim za njenu ruku. Dugo sam peacio, hrane mi je nestalo, i ne mogu vie da se vratim. A ove Velike
Vode ne mogu da predem, i zato umirem.
- Ne - rekoe Labudovi - nece biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na
nas i mi cemo te odneti donde.
Unakaeno Lice nije cekalo da mu se dvaput kae. Labudovi rairie velika bela krila i uzletee.
Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajuci sa visine, Unakaeno Lice vide da u vodi ive
neobicna cudovita uasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce
Unakaenog Lica ispuni se stravom.
Ali Labudovi ga ivog i zdravog prenee na suprotnu obalu. Odatle se pruila iroka i strma staza i
probijala dalje kroz umu.
- Evo - rekoe Labudovi - sada si blizu Sunceve kuce. Idi ovim putem i ubrzo ce je ugledati.
Unakaeno Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi lee neke cudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno
ratnicko odelo, tit, luk i strele.
Unakaeno Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, vec ih obide i produi
dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladica, najlepeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo
dugacka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od cudesne koe. Mokasinke su mu bile napravljene od
divno obojenih vrpca.
Mladic upita Unakaeno Lice:
- Jesi li naao neko oruje na sredini staze?
- Jesam - odgovori Unakaeno Lice. - Video sam ga.
- Zar ga nisi dodirnuo? - upita ga mladic.
- Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo.
- Ti nisi lopov - rece mladic. - Kako se zove?
- Unakaeno Lice.
- Kuda ide?
- Idem Suncu.
- Moje je ime - rece tada mladic - Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dodi, odvecu te do nae kolibe.
Sada otac nije kod kuce, ali se vraca veceras.
Uskoro stigoe do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila iarana cudnim, carobnim ivotinjama, a unutra su
leala naslagana divna odela i oruje.
Unakaeno Lice se plailo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda rece:
- Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni to si doao.
I tako udoe zajedno.
U uglu kolibe sedela je neka ena; to je bila Luna, ena Sunceva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno
porazgovarala sa Unakaenim Licem i iznese mu neto da pojede.
- Zato si doao iz tolike daljine? - upita ga kasnije.
Unakaeno Lice joj sve isprica.
Kad je doao cas da se Sunce, kao obicno, vrati kuci, Luna sakri Unakaeno Lice ispod gomile koa. Ali
cim je prekoracio kucni prag, Sunce rece:
- Osecam miris coveka.
- Da, oce - rece Jutarnja Zvezda. - Jedan mladic je doao da te trai. Ja znam da je dobar, jer je naao neke
moje stvari i nije ih dirao.
Tada Unakaeno Lice izide ispod gomile koa, a Sunce ude u kolibu i, poto je selo, obrati mu se ovim
recima:
- Zadovoljan sam to si doao u na dom. Ostani kod nas koliko hoce, jer se moj sin cesto oseca
usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj.
Sutradan Luna pozva Unakaeno Lice iz kolibe i rece mu kriom, da ne cuje njen sin:
- Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne doputaj
mom sinu da odlazi tamo, jer tamo ive velike ptice, jaka i otra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala
sam mnoge sinove, ali one, te strane ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao.
Unakaeno Lice se dugo zadrao u Suncevoj kuci, i svakog dana je iao u lov sa Jutarnjom Zvezdom.
Jednoga dana pribliie se oni Velikim Vodama i videe velike ptice.
- Sluaj - rece Jutarnja Zvezda - hajde da gadamo one velike ptice.
- Ne, ne - rece Unakaeno Lice - ne smemo tamo ici, brate moj. One su strane: pobice nas ako im se
pribliimo.
Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da poslua savet svog prijatelja, vec potrca ka vodi. Unakaeno Lice pode za
njim.
Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer ce se inace Sunce naljutiti na njega i spalice ga.
Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratie na njega iz visine. Ali sve popadae na
zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u ivotu. Njihova
crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu.
Mladici im posekoe glave, okacie ih o pojas i vratie se kuci. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna
kad joj rekoe ta su uradili i pokazali glave onih pticurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaeno Lice
svojim sinom.
A kad se Sunce vratilo, ona mu isprica sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivi Unakaeno Lice,
rece mu:
- Sine moj, nikad necu zaboraviti ono to si ucinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad ta mogu da uradim za
tebe?
-Haj-ju! - odgovori Unakaeno Lice. - Haj-ju, imaj saaljenja prema meni! Doao sam ovamo za dozvolu
da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oenim; zatraio sam njenu ruku, i ona je bila
zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje.
- Istina je to to kae - rece Sunce. - Video sam sve to se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlucio da
ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan to je bila tako pametna i nikada nije greila. Sunce titi
pametne ene. One ce iveti dugo godina, a tako isto i njihovi muevi i deca. A sada treba da se vrati svom
narodu. Ali najpre moram da ti neto kaem; budi dobar i sasluaj me: ja sam stvorio Zemlju - planine,
prerije, reke i ume. Stvorio sam plemena i sve ivotinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja
nikada necu umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vracaju mladost i snagu.
Zatim mu Sunce rece jo ovo:
- Koja je ptica najlukavija na svetu ? Ne zna? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A
koja je ivotinja najsvetija od svih? Ne zna? To je Bizon; on mi je najdrai od svih ivotinja zato to mom
narodu daje hranu i odecu. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i
zato su svete. A sada, Unakaeno Lice, dodi da vidi svet.
Rekavi to, Sunce odvede Unakaeno Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je
ravan, a sve unaokolo je praznina.
Dok je Unakaeno Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori:
- Kada je neki covek bolestan ili mu je ena u opasnosti, on mora obecati da ce pripremiti Igru Sunca, i
zbog toga treba da napravi Odaju slicnu svetu. Odaja mora biti nacinjena od svetog drveca; polovinu njenih
zidova obojice crnom bojom: to je Noc; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja.
Malo docnije Sunce opet progovori:
- Reci mi, Unakaeno Lice, ta je bolje: pamet ili srce?
Unakaeno Lice malo promisli, pa rece:
- Bolja je pamet. Srce cesto grei, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i
oiljak iceze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i rece:
- Ovo su znaci za devojku. Ova pera morace uvek da nosi covek koji gradi Odaju za Igru Suncu.
Mladic je bio spreman da krene natrag kuci. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoe mu mnogo lepih poklona.
Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajuci ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraci
put. Mladic krenu tuda i ubrzo stie na Zemlju.
Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica,
krupan covek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlaahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatrae
saveta.
Toga dana spazi Poglavica nekog coveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu.
Covek je bio potpuno skriven ogrtacem. Poglavicini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostie
najvecu visinu i polagano poce da se sputa iza planine.
Covek se jo nije micao. Kada je vec bila skoro noc, Poglavica rece:
- Zato onaj covek sedi tamo tako dugo? Vrucina je bila nepodnoljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i
jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga.
Na to se neki mladici digoe i, pribliivi se coveku koji je sedeo sam, upitae ga:
- Zato se nisi pomakao s mesta po ovoj vrucini? Dodi ovamo u hlad. Poglavica eli da govori s tobom.
Covek ustade, zbaci ogrtac i priblii se Poglavicinoj kolibi. Svi se zaprepastie: imao je na sebi neobicno
odelo, a njegov luk, strele i tit behu cudnog oblika.
Ipak ga svi odmah poznadoe, iako mu oiljak bee icezao s obraza, pa izjurie napolje vicuci:
- Unakaeno Lice se vratio. Ali sada vie nije jadan niti unakaen!
Sav narod dojuri da ga vidi.
- Gde si bio? - upitae ga. - Gde si uzeo te divne stvari?
On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaeno Lice skide sedam pera sa glave, prui
ih devojci i rece:
- Put je bio dug, i bio sam vec iznemogao od umora, ali sam naposletku naao Suncev dom. Sunce je
zadovoljno i alje ti ova pera kao znak!
Devojka bee presrecna. Ubrzo se vencae i sagradie prvu Lou za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i
podarilo im dug ivot: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kuci.
Kad su vec sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoe:
- Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoe. Nocu u snu, njihove su senke bez
bola otile na Pecani Breuljak.
(Indijanska) Bisernica19-08-2011, 21:44Tema je spojena sa ve postojeom. Sarmica19-08-2011,

21:53SVETI SMARAGD
Prica se da je nekada na Ostrvu sunca ivela lepa mlada indijanska princeza po imenu Vinjaj-Kusi.
To je bila devojcica od petnaestak godina. Pripadala je jednoj od najplemenitijih porodica grada Kusko.
Huaskar, vladar Inka, odredio je da ude u red manastira Ahljahuasi za odabrane device, koje su se imale
zauvek udaljiti od sveta i postati verne svetenice najcuvenijeg hrama, posvecenog Ocu Suncu.
Devojka, ponosita i vesela zbog izuzetne casti koja joj je bila ukazana, oprosti se od svojih roditelja i
drugarica. Odmah potom, pod strogim nadzorom pratilaca koje je u tu svrhu naimenovao vladar, bi
odvedena na ostrvo usred jezera Titikaka.
Prodoe mnoge godine a da se na ostrvu nije nita narocito dogodilo. Stotine devica, koje su sacinjavale
Ahljahuasi, pod strogom upravom Prvosvetenice, savesno je obavljalo svoje dunosti. Jutrom, pre izlaska
sunca iza snenih vrhova Kordiljera, pele su se na najvii vrh ostrva i palile vatru od mirisnih ruzmarinovih
grancica. Opojni dim uzdizao se u obliku belog stuba, dok se ne bi izgubio u nebu. Zatim bi rtvovale
mladu lamu, uz zvuke pesama i pobone muzike u slavu boga Sunca. Preko dana zatvarale bi se u kameni
manastir, podignut na jednoj padini, da pletu i predu najfiniju vunu od vikunje i alpake za izradu odece
Inka. Poto bi obavile sve te dunosti, pred vece bi izlazile da se malo odmore. Neke su se pele na umoviti
breg da odatle posmatraju plavo jezero, po kome je ponekad daleko plovio poneki cun nacinjen od
svenjeva trske totore; druge su silazile na obalu da skupljaju sedefaste koljke ili etaju u grupama po
peskovitom alu, ili da pricaju dogadaje i price iz ivota i osvajanja njihovih vladara.
Jednoga dana, kada devojke zavrie svakodnevno prinaanje rtve, ugledae kako jezerom sa severa
dolazi nekoliko barki od totore, na cijim se katarkama razaznavao amblem izaslanika Inka. To izazva veliku
radost medu devojkama. Prepoznale su glasnike iz Kuska, koji su im svakog meseca donosili pozdrav od
vladara i njima vec znane poklone i hranu.
Svetenice pohitae da o ovom obaveste Prvosvetenicu. Zatim trceci sidoe do pristanita divnim
kamenim stepenitem od tri stotine stepenika, od kojih neki jo i sada tamo stoje.
Ubrzo male barke pristadoe uz obalu. Prvi koji je iskocio na zemlju bio je Pumajo, najneustraiviji i
najvetiji krmano u carstvu. Zatim se iskrcae i ostali pratioci, dok, kao poslednji, ne iskoci na zemlju stari
Paulu Tupak, prvi carski peharnik i covek najveceg poverenja Huaskara.
Radost mladih svetenica ubrzo se raspri cim ugledae mracni izraz izaslanikovog lica. Neke pohitae da
pitaju za uzrok te tuge. Ali voda Paulu Tupak, ne odgovarajuci na pitanja, samo zatrai da ga hitno odvedu
Prvosvetenici. Sarmica19-08-2011, 21:53ZAVESTANJE NESRETNOG INKE
Kada je stari stigao pred Mamakunu, ovako rece:

- Cenjena svetenice Sunca, naega Oca. Dolazim da te obavestim da je na vladar, slavni Huaskar, zbacen
sa prestola i zatocen u tamnicu od strane svoga brata Atahualjpa, kralja grada Kito, nezakonitog sina
Huaskarevog oca. Atahualjpa je sada gospodar i vladar carstva Inka! Bivakuje pobednicki i drsko u gradu
Kusko. Na nesrecni vladar Huaskar zatvoren je u tvrdavi Hauha, odakle sam nekim cudom uspeo da
pobegnem kako bih ti preneo amanet naega gospodara i kralja.
Govoreci to, svecanim pokretom izvadi iz nedara jedan mali zamotuljak, koji je nosio briljivo skriven.
- Ovo je - nastavi - sveti smaragd, koji je moj slavni gospodar nasledio od svoje vrle majke, prve ene
Huajna Kapaha. Tebi je dobro poznato da Atahualjpa neutoljivo udi za ovom relikvijom. Taj je smaragd
veci od svih za koje se zna, a sem toga ima magicnu moc za kraljeve moje zemlje. Huaskar mi je rekao da
bi radije podneo sve drugo, svrgavanje sa prestola, zatocenje, cak i mucenje i smrt samu, no to bi dao taj
dragulj u ruke svome neprijatelju. Zato se obraca tebi, najpotovanijoj i najdostojnijoj od svih svetenica,
da ga surevnjivo cuva i da nikad ne dozvoli da padne u ruke bogohulnog Atahualjpe. Potovana majko,
zakuni se svojim uzvienim pozivom pred boanskom zvezdom Boga da ce ovaj amanet svoga gospodara i
kralja ispuniti.
Rekavi to, Paulu Tupak odvi mali zaveljaj i predade starici najskupoceniji i najlepi smaragd za koji su
ljudi ikad znali. Na jednoj njegovoj strani bili su urezani neki tajanstveni znaci.
Prvosvetenica, vrlo uzbudena, primi ovu relikviju, zamota je ponovo i, poto ju je sa potovanjem
celivala, skloni je u nedra.
- Vrati se spokojno svome gospodaru - odgovori starica - i reci mu da ce njegova verna slubenica do smrti
izvravati njegov zavet. Kunem se u to naim Bogom i najuzvienijim tradicijama.
Poto obavie svoju misiju, poslenici napustie ostrvo i udaljie se prema severu. Ostrvo kao i pre potonu u
mir, jer do njega nisu bile doprle krvave posledice gradanskog rata izmedu dvojice sinova Huajna Kapaha.
Ipak, prvih dana, sve stanovnice Svetog ostrva behu uznemirene, ocekujuci svakog trenutka da ugledaju
ljude novog gospodara Kuska. Ali prolaahu dani i dani a da se nita od cega su strepele nije dogodilo.
Opet se ivot vestalki povrati u svoj predanji mir. Opet one obavljahu ista zanimanja i iste poslove. Ali
intimno u sebi osecahu duboku alost zbog zle sudbine vladara, elele su da mogu otici u Kusko da se same
uvere o tome ta se dogada i da, ako bi to bilo moguce, brane Huaskara. No njihova vecita svecana verska
zakletva zabranjivala im je da naputaju ostrvo. Cak i sam pokuaj da to ucine smatrao bi se najgroznijim
bogohuljenjem. Tako prode nekoliko meseci. to je vreme dalje odmicalo, Prvosvetenica se sve vie
oslobadala straha zbog skupocenog dragog kamena koji je cuvala. Ali se zaista nikada nije odvajala od
njega. Znala je da je njena licnost neprikosnovena i sveta za svakoga ko bi se usudio da joj se priblii. Zato
nijedno drugo mesto nije bilo prikladnije za cuvanje svetog smaragda. Sarmica19-08-2011,
21:56SVECANOST INTI-RAJMI
Pribliavala se proslava Inti-Rajmi. To je bio najsvecaniji praznik carstva, kada su se irom zemlje
obavljali obredi u slavu Sunca, kojima po raskoi ne bee ravnih. I na Svetom ostrvu su upravo bile pocele
pripreme, kad iznenada stigoe glasnici Atahualjpe da jave vestalkama kako vladar eli o prazniku posetiti
svetilite i tu prisustvovati svecanostima.Toga radi dolazila su, jedna za drugim, izaslanstva: neki su
donosili sve to je potrebno za smetaj Inke; drugi su donosili bogate darove za prinoenje rtvi. Po
obimnosti priprema moglo se zakljuciti da novi monarh namerava da nadmai sve svoje prethodnike u
proslavljanju ovog izuzetno vanog praznika.
Najzad, kad je ostalo samo jo nekoliko dana do pocetka prvih obreda, a poto obavie post, to je po
obicaju spadalo u pripreme, pocev od Inke do poslednjeg sluge - jednog jutra na vidiku se pojavi flota
sastavljena od hiljada barki od totore. To su Inka Atahualjpa i njegova velika pratnja dolazili na ostrvo.
Vestalke, a narocito Prvosvetenica, zabrinue se opet za sigurnost Huaskarevog smaragda. Sve su device
proisticale iz porodica odanih predanjem kralju, zakonitom sinu Huajna Kapaha i jedne princeze iz Kuska,
zbog cega su bile verne pristalice svrgnutog kralja. One su, naprotiv, mrzele Atahualjpu, koji je bio tudinac
po majci, pripadnici omrznutog plemena iz Kita, to je za vlade Huajna Kapaha zadavalo toliko briga
Peruancima, pre no to ih ovaj slavni vladar nije pokorio. Zato su vestalke bile reene da verno cuvaju tajnu
dragulja.
Zacas je ostrvo, tako usamljeno i mirno do tada, bilo zakrceno hiljadama podanika, koji su dolazili i
odlazili do obale, prolazili stazama ili se peli na brda; neki radi etnje, drugi obavljajuci savesno i urno
naredbe koje su dobijali da bi se pripreme zavrile to pre.
Ostrvo sunca, na kome se sada nalaze samo ostaci ruevina, bilo je u vreme svoga sjaja uredeno i ukraeno
zaista velicanstveno. Od prostranog pristanita, nacinjenog od ogromnih blokova tesanog kamena, vodilo je
prema planinskom vrhu velikolepno stepenite sa vie od tri stotine stepenika. Sa obeju strana ukrasno
drvece nadnosilo je nad njim svoje zeleno granje, pruajuci preko dana hlad, dok ga je preko noci titilo od
ledenih jezerskih vetrova. Na visini sto osamdesete stepenice nalazio se divan kladenac, koji jo i sada
izbacuje tri iroka mlaza svee bistre vode. Ispred njega bila je neka vrsta odmorita, sa kojeg su vodile
desno i levo dve iroke staze, uklesane po strani brda, da bi se postigao blagi uspon. Jedna, ona desno,
vodila je do velike i divne palate, namenjene smetaju Inka vladara prilikom posete svetilitu. Staza sa leve
strane sluila je za pratnju i velikodostojnike. Pri vrhu, gde se zavravalo stepenite, bio je manastir
vestalki. Najzad, na samom vrhu, gospodareci nad celim jezerom i ostrvom, uzdizala se ogromna pozlacena
metalna kupola hrama Sunca, sva prekrivena plocama od zlata sa bezbroj inkrustacija od dragog kamenja.
Samo je Prvosvetenica mogla dati doputenje za ulazak u svetilite. Kad Inka Atahualjpa sa svojom
pratnjom stie pred zlatna vrata hrama, ona ga upita, kako je bio obicaj pri toj ceremoniji, da li se dostojno
pripremio da ude u hram. Na to Inka odgovori da je ispunio sve dunosti koje je nalagala religija; da je
razdelio mnoge milostinje sirocadi i udovicama; da je oslobodio na stotine neprijateljskih zatocenika, da je
obavio post i da zato moli Prvosvetenicu da mu otvori vrata da ude u najoboavanije i najstarije svetilite
velikoga boga.
Posle tih ritualnih reci Prvosvetenica otvori prekrasna vrata i kroz njih udoe Inka i njegova svita. Unutra,
ukraen raskonim dragim kamenjem, skupocenim perjem i granama biljke khantute, uzdizao se u sredini
presto, odreden za vladara. Na njega sede Atahualjpa, a dvorani ga okruie. Skoro istovremeno zapoce
ceremonija. Kroz jedna sporedna vrata ude grupa devojaka pevajuci himnu, to se ubrzo pretvori u svecani
ples, uz zvuke retkog i neobicnog orkestra frula i doboa. Sarmica19-08-2011, 21:56IZDAJA PUMAJE
Prvosvetenica se nalazila na svom pocasnom mestu naspram Inke i posmatrala svog novog vladara,
odevenog za ovu priliku u najraskonije odelo, kad odjednom uzdrhta od straha. Uz Atahualjpu prepoznade
Pumaju, krmanoa, koji je bio doao sa carskim peharnikom onom prilikom kada je ovaj bio doneo
Huaskarev smaragd da ga preda Prvosvetenici. Nehotice, uzbudena starica prinese ruku ka grudima, gde je
bio skriven skupoceni dragulj.
Izgleda da se Pumaja dosetio ta znaci taj pokret Mamakune, jer se priblii Inki i apatom mu rece neto na
uho. Na to Inka upre pogled na grudi Prvosvetenice. Ova, pogadajuci namere monarha, sva preblede i
ucini se da ce izdahnuti od uasa. Bila je sigurna da je Pumaja izdao svoga suverena Huaskara i da je doao
sa Atahualjpom da mu pokae gde i ko cuva skupoceni nakit.
Od tog trenutka Prvosvetenica stade pogledom traiti medu svojim vestalkama neku od najveceg
poverenja, da je zamoli za pomoc. Najzad zadra pogled na Vinjaj-Kusi, koja bee njena ljubimica, i dade
joj neprimetno znak da pride. Devojka razumede i iskoristi trenutak da se priblii kad su igracice bile
izmedu njih dve i monarha. Princeza primi i hitro sakri omot koji joj stara dade. U isto vreme cu kako joj
ova govori sa uzbudenjem da cuva smaragd jer su ga pronicljivi pogledi izdajnika vec otkrili u njenim
nedrima.
Vestalka, poto primi i sakri u nedra smaragd, odgovori:
- Imaj poverenja u mene. Niko mi ga nece oduzeti dok traju svecani obredi i sav ovaj velicanstveni
ceremonijal.
Jedva se svecanost zavrila, a Inka naredi svojoj pratnji da izade iz hrama i da ga napolju ceka na donjem
trgu, izjavivi da eli ostati sam da se moli svojim bogovima i precima. Svi pratioci posluae. Jedini koji je
na njegov znak ostao u hramu bio je Pumaja. Kad se hram isprazni, Prvosvetenica shvati da sada za nju
nailazi strani sud. Ali, skrivajuci koliko je mogla svoje nespokojstvo, cekae, okruena svojim pratiljama,
razvoj dogadaja.
Ubrzo Atahualjpa prekide cutanje:
- Potovana Prvosvetenice - rece joj - na ovaj svecani dan dolazim da mi preda sveti smaragd moga oca,
slavnog Huajne Kapaha, a koji ti je poslao moj brat Huaskar.
- Ja ga nemam, niti ita znam o njemu, oh, mocni vladaru - odgovori drhtavim glasom starica.
- Pumajo - rece strogim glasom Inka - cuje li ta kae?
- Slavni gospodaru i Sine Sunca - pouri pokorno da kae izdajnik - ja sam svedok da ga je ona licno
primila od peharnika Huaskarevog i da je obecala da ce ga verno cuvati.
- Vidi li, stara - dodade Inka - nekorisno je da porice. Gde je smaragd? Daj mi ga. Ja sam sada jedini i
zakoniti njegov vlasnik. Moj brat, nesposobni i hvalisavi Huaskar, sada je samo bedni zatvorenik, koji
nikada nije ni imao vladalacku duu. Sarmica19-08-2011, 21:57STRADANJA MAMAKUNE
Od pocetka ispitivanja, Vinjaj-Kusi kriom uzmicae natrag ka izlazu. Cim ugrabi priliku, brzo izade na
vrata. Stie napolje i potrca uzbrdo, prema suprotnom kraju ostrva, na drugoj strani od mesta gde su se
nalazili palata i pristanite. U strahu da su njeno bekstvo primetili ljudi Inke, svaki cas se osvrtala. Poto je
neko vreme trcala kroz obradena polja, pode jednom uzanom stazicom i njome stie do usamljene uzviice.
Potrai podesno mesto i, kleknuvi, poce uurbano kopati zemlju, dok ne nacini rupu dovoljno duboku. U
nju spusti zamotuljak koji joj je dala Prvosvetenica. Zatrpa zatim rupu i poravna povrinu da ne ostane ni
traga od onoga to je ucinila. Kad vec htede da se digne, primeti sa divljenjem da je zelena trava koju je
bila pocupala kadje pocela kopati, ponovo iznikla jednako kao i ostalo zelenilo, tako da se taj deo nije
razlikovao ni po cemu, niti se moglo primetiti da je tu kopano. Taj izvanredni dogadaj tumacila je tako da
su joj duhovi zemlje pomagali u njenoj misiji i, veoma zadovoljna, vrati se polako u hram da vidi ta se
tamo dogada.
Kad ude u svetilite, zastade uasnuta groznim prizorom. Inka, razljucen upornim poricanjem
Prvosvetenice, bio je naredio da je podvrgnu mucenju, kako bi joj izvukao priznanje.
Sirota starica, vezanih ruku i nogu, bila je bacena na pod, dok je izdajnik prinosio njenim golim tabanima
uarene ugarke. Nesrecnica je urlala od bola ali s retkom cvrstinom i dalje je poricala sve cime je izdajnik
teretio.
Nisu bila potrebna duga mucenja da u
osamdesetogodinje starice izazovu samrtni ropac. No ona je eljno traila pogledom devojku pre no to je
izdahnula. Devojka shvati elju samrtnice, te joj se priblii i uspe da joj tiho kae kako je smaragd na
sigurnom mestu, gde ga niko ne moe pronaci. Jo dodade kako je i sama reena da umre ne otkrivajuci
tajnu.
Izgledalo je da se Prvosvetenica, umiruci, osmehnula zadovoljno i, blagosiljajuci hrabru vestalku, zatvori
zauvek svoje oci.
Tako je umrla starica a da slavoljubivi Atahualjpa nije postigao svoj cilj. Ali, reen da nastavi jo surovije,
naredi da se zatvore vrata hrama i nastavi mucenje. Jedna za drugom podvrgavane su mucenju sve vestalke.
Jadna nena devojacka tela nisu mogla izdrati dodir vatre. I pored plemenitih nastojanja, devojke nisu
imale dovoljno snage da i dalje odricu i govorile su sve to su znale. Ali, sve je bilo uzalud. Inka nije
mogao doci ni do kakvog tacnijeg podatka. Sarmica19-08-2011, 21:57Zenice Vinjaj-Kusi
Kada to vide Vinjaj-Kusi, pomisli da ce ona jo manje moci da precuti o onome to je znala, jer je bila i
mlada od ostalih, i da nece moci odoleti svirepom Inki. Zato brzo donese odluku, dostojnu
najsamopregornijih heroja. Svojom zlatnom iglom u obliku lopatice izvadi sebi oci. Na taj nacin, cak i ako
bi govorila, ne bi mogla, pa i kad bi htela, da pokae mesto gde je sakrila dragulj.
Doista, kada nju pocee da muce, poto je priznala da je sakrila smaragd, i kad zatraie da im pokae
mesto, ona to nije mogla uciniti. Vodila je monarha sa jednog kraja velikog ostrva na drugi, ali nije znala da
tacno oznaci gde je to mesto. Sa svoje strane kralj naredi slugama da svuda kopaju, ali uzalud. Huaskarov
smaragd je tajanstveno icezao.
Atahualjpa, zaslepljen besom, naredi da se poubijaju sve vestalke. Istovremeno naredi svojoj pratnji da sve
pripreme za povratak u Kusko, Jedino je bila potedena smrti Vinjaj-Kusi, ali samo zato da bi je poveli
sobom u prestonicu i tamo drali zatocenu u hladnoj tamnici, dok joj vraci, , svojim vradbinama i
molitvama, ne povrate vid. Nameravao je potom da je vrati na ostrvo kako bi pronala smaragd.
Nekoliko nedelja putovahu na sever dok najzad Inka i njegova pratnja ne stigoe u glavni grad.
Odmah behu pozvani svi vraci i carobnjaci carstva. Oni, posle dugih madija i cini, uspee da povrate vid
devojci. Ali oci koje su joj povratili nisu vie sluile da gledaju ovozemaljske stvari sveta. To su bile
natprirodne oci, koje su videle buducnost i sve ono to se dogadalo daleko od njih.
Cuvi da je devojka progledala, Inka se ozari velikim zadovoljstvom i naredi da je najhitnije dovedu preda
nj, kako bi je naterao da otkrije veliku tajnu. Vinjaj-Kusi izade pred gospodara, ali je njen pogled bludeo i
gubio se negde u daljini. Licila je na bice s drugoga sveta. Njene zenice nisu gledale stvari oko sebe, vec
nekuda dalje, otkuda dolazi buducnost. I to je bilo najcudnije, njene zenice, koje su ranije bile crne,
postadoe zelene, svetlo zelene, i licile su na najlepe smaragde, iz kojih se irio tajanstveni sjaj.
Kobno prorocanstvo
Kada Inka od nje zatrai da mu ispuni elju, nudeci joj zamamne nagrade ako pokae mesto gde se nalazi
nestali smaragd, devojka mu svecanim glasom i neobicnim dranjem, kao da je u zanosu, odgovori:
- Nesrecnice! Smaragdi koje trai uskocili su u moje oci,. ali samo zato da bi kroz njihov magicni sjaj
videla i predskazala tvoju buducnost i sudbinu.
- Pa kakva je moja sudbina, drska devojko - upita je uplaen i zabrinut Atahualjpa - osecajuci se kao
opcinjen zenicama svoje sagovornice.
- Umrece uskoro. Ljudi neobicni i lakomi doci ce u ove zemlje i otece ti blago i vlast. Prevarice te kao
dete, a posle ce te ubiti. Eto, to ja vidim svojim zenicama.
Takvo je bilo predskazanje i najavljivanje dolaska panskih osvajaca.
Od toga trenutka Atahualjpa, maloduan i mucen sopstvenom savecu, ocekivae svoj kraj. Ali pre toga, da
ne bi ostavio svoga suparnika i brata na slobodi, te da ovaj ne bi nasledio njegov presto, naredi da ga ubiju
u tvrdavi Hauha.
Ostalo ce vec saznati, dragi citaoce, uceci povest Otkrica Amerike i osvajanja ovih zemalja od strane
panaca.
(Inke) Sarmica19-08-2011, 22:00GRACIC
iveo jednom jedan siromani drvoseca. Danju je sakupljao drva po umi, odvozio ih u grad i prodavao.
Od zaradenog novca iveo je sa enom. Dece nisu imali.
Jedne zimske noci dok je sedeo pored mangale, duboko uzdahnu i obrati se eni koja je sedela s druge
strane mangale i prela:
- Pogledaj eno, tako ti boga, koliko smo samo nesrecni to nemamo deteta koje bi nam se sada pelo na
vrat i glavu i tako nas zabavljalo svojim vragoljastim igrama u ovim dugim zimskim nocima. U kucama
svih komija se galami, razgovara i cuje se vesela decija igra. Samo je u naoj kuci gluvo i nemo.
I ena duboko uzdahnu i potvrdi:
- Jeste, pravo veli. Bila bih srecna i zadovoljna kad bih imala dete makar i koliko zrno graka. Sigurna
sam da bismo ga obadvoje voleli. U tom trenutku drvoseca kinu, a ena ce:
- Na strpljenje, gospodaru! Kau,treba se strpiti.
I prode nekoliko meseci posle ovog razgovora. Jednog dana ena oseti porodajne bolove. Ode i spusti se
na pod u kuci, na deo od opeke, i rodi muko dete velicine palca na ruci. Dete je imalo sve to ima pravi
covek: noge, ruke, oci, ui i ostalo. Samo to mu je lice bilo koliko zrno graka. ena i mu se mnogo
obradovae i posle est dana dadoe mu ime Gracic.
ena podseti mua:
-- To je upravo dete koje smo od boga iskali. Nema druge, moramo ga srcu prihvatiti i voleti.
I zaista su mu otac i mati posvecivali mnogo panje. Ali dete nije raslo. Ostalo je majuno kao to se i
rodilo. Medutim, po njegovim sjajnim ocima i vedrom licu videlo se da je razborito i pronicljivo.
Jednoga dana drvoseca se spremao da sa dva-tri svoja druga krene u umu da nasece i donese drva. Vie
sam za sebe, glasno rece:
- Eh, eno, kad bismo i mi imali nekoga kao drugi ko bi nam mogao doterati u umu kola na kojima bih
dovukao drva!
Gracic to cu i rece:
- Ne tuguj, dragi oce, ja cu ti ih doterati! Drvoseca se nasmeja i upita:
- Ti da ih dotera? Zar ti moe upravljati konjem? Smokve kljuje ptica koja ima kriv kljun, zar ne?
- Dragi oce, ako mi mama spremi kola i upregne u njih konja, ja cu se popeti konju iza uha i doterati kola
tamo gde ti bude sekao drva - odgovori Gracic.
- Vrlo dobro, hajde pa cemo videti - sloi se otac.
Kada je bilo vreme mama mu upregnu konja u kola, a njega uze i stavi konju na vrat. Gracic kao da je
sedamdeset godina radio sa konjima poce da vice na konja "hija, hija" i kola krenue. U samoj blizini mesta
gde mu je bio otac, iza jedne ograde, prolazila su dva putnika i kada videe da konj sa kolima juri punim
kasom pracen povicima kocijaa koji se nigde ne vidi, jedan od njih rece drugome:
- Zaista je ovo neto neobicno, daj da pogledamo dokle ce ova kola ovako juriti i gde ce se zaustaviti.
Kakvo je ovo cudo?
Kola usporie i zaustavie se na mestu gde su secena drva. Odjednom se zacu glas:
- Tatice, eto vidi da doterah kola. Zato ne dode da me skine ?
Onda drvoseca pride konju i uhvati ga jednom rukom, a drugom rukom uze malog kocijaa i spusti na
zemlju. Zatim se malo odmace i sede na gomilu grancica. Kada ona dvojica videe tako malog coveka,
silno se zacudie:
- Bilo bi mnogo dobro kad bi ovaj maleni covek bio na - zakljucie oni. Zato pridoe blie drvoseci i
obratie mu se:
- Striko, da li bi nam prodao ovog maliana?
- Ne - odgovori drvoseca - ovo je moje dete i ne bih vam ga dao kad bi ste mi bacili pod noge svo blago
ovoga sveta.
Kada Gracic cu ovaj razgovor, neprimetno se uspuza uz av oceva ogrtaca i pope mu se na rame. Zatim se
priunja do ocevog uha i apnu mu:
- Tatice, prodaj me i uzmi pare, a ja cu se vec nekako opet tebi vratiti.
Cuvi ovo, drvoseca upita onu dvojicu:
- Dobro, da vidimo koliko dajete za maliana?
- Pet zlatnika - odgovorie oni.
- Malo je, ne dam malog - odvrati otac. Malo su se cenkali i drvoseca im na kraju dade Gracica za deset
zlatnika.
Oni ga uzee i upitae:
- Gde eli da sedi dok te nosimo ?
- Na ramenu jednog od vas - odgovori Gracic - jer bih tako mogao da razgledam na sve strane i da
sacuvam raspoloenje.
Onda se Gracic oprosti od oca i poljubi ga. Zatim ode i sede jednom od njih na rame i krenue na put.
Dugo su putovali, sve dok se ne poce smrkavati. Tada Gracic zamoli:
- Sada me spustite na zemlju, jer sam se mnogo umorio od sedenja na ramenu pa bih se rado malo odmorio
i prohodao.
Kod jednog naputenog sela oni ga spustie na zemlju. Cim stade na zemlju, Gracic poce trckarati izmedu
kamenja i stvrdnutih gromuljica zemlje. Odjednom se sakri u miiju rupu odakle povika:
- Drugovi, neka vam je bog na pomoci, ja ostajem ovde, a vi idite kud god elite!
Oni pritrcae da ga izvuku iz rupe, ali Gracic se povuce u samo njeno dno. Ma koliko da su pokuavali da
ga tapom izgrebu iz rupe, nisu uspeli. Zatim su ga dozivali i molili da izade, ali ni to nije koristilo. Vec se
bilo sasvim smrklo. Poto vie nita nisu mogli videti oni odoe za svojim poslom.
Kada se sasvim udaljie, Gracic izade iz rupe i poce traiti skrovito mesto gde bi mogao mirno prespavati
noc. Pronade komad crepa i odluci da na njemu prenoci. Jo se na njemu ne bee ni smestio kako treba, a
kamoli mesto zagrejao, kad primeti da dolaze i razgovaraju nekakva dva coveka. Gracic se pritaji i razabra
kako jedan od njih veli drugome:
- Ama ostavi to, sada treba da smislimo kakvu varku i da pokrademo svetenikove pare. Samo da zna
koliko je taj novca sakupio! Prica se da u jednoj ostavi u kuci ima cup pun zlatnika.
U tome se Gracic pridie i upade u razgovor:
- Ja cu vam pokazati i pomoci da mu pokrademo pare. Lopovi se iznenadie i jedan viknu:
- Ciji je to glas? Ko je to? Gracic odgovori:
- Nema nikoga, osim mene! elim da me povedete sa sobom da vam pomognem.
- A gde si to ti?
- Na zemlji - odgovori Gracic - upravo tamo odakle dolazi glas. Predite rukom po zemlji pa cete me
napipati.
Lopovi ga potraie i nadoe. Kada videe koliki je, ne mogoe se suzdrati od smeha:
- Pa ti si koliko prst, i kako da nam ti pomogne?!
- Podimo, pa cu vam pokazati - odgovori Gracic. I oni pristadoe:
- Pa dobro, da podemo i da vidimo ta to ti moe uciniti.
I oni se uputie pravo svetenikovoj kuci. Kada stigoe, Gracic se provuce kroz otvor ispod dvorinih
vrata, otkljuca vrata iznutra i lopovi udoe u dvorite. Tada Gracic povika:
- Dobro, pa gde je taj svetenikov cup sa zlatom? Hocete li samo taj cup ili elite jo neto?
- Tie govori, dobra ne video! - upozorie ga lopovi. Ali on produi jo glasnije:
- O boe, pa recite vec jednom ta sve elite, ja cu vam doneti. Ne gubite vreme!
Lopovi se ozbiljno uplaie i opet upozorie Gracica:
- Sluaj ti, prekini s tim! ta je s tobom? Kao da ti je neko stao na rep pa se dere, ili eli da nas
pohvataju. Tie! Zar hoce da nas otkrije!? Upropastice nas!
U meduvremenu se sluga koji je spavao u jednoj sobici odmah do vrata probudi od Graciceve vike. Malo
poslua i opet lee da spava. Lopovi tiho naredie Gracicu:
- Idi u ostavu i uzmi iz nie neto lake ali vrednije, i to donesi ovamo!
Medutim, Gracic ponovo, sada jo glasnije, povika:
- Dobro, dodite malo blie i recite mi ta elite, ja cu vam dodati.
Ovoga puta sluga se sasvim probudi i skoci iz kreveta. Lopovi se dadoe u beg, izletee na vrata i
nestadoe u mraku. Sluga poce tamo-amo da trai kresivo i trud da upali svecu i obide kucu i dvorite.
Gracic iskoristi priliku. Prvo ode i zatvori vrata, a zatim ude u spremite za detelinu i zavuce se u seno.
Sluga upali svecu, obide kucu i poto vide da nema nikoga i da su vrata zatvorena, pomisli da mu se neto u
snu pricinilo. Zato se ponovo vrati u svoju sobicu i lee. Gracic se lepo namesti u suhoj detelini i donese
odluku:
- Kako god bilo noc cu provesti ovde, a sutra idem svome ocu i mami. Medutim nije ni pretpostavljao
koliko u ivotu ima prepreka, zavoja i padova.
I dode jutro. Sluga se probudi, ode u spremite deteline, uze narucje deteline, donese i poloi pred kravu u
tali. Slucajno zagrabi deo deteline u kojem je leao i spavao Gracic. Gracic se odmah ne probudi, a sluga
ga zajedno sa detelinom baci pred kravu. Krava zinu i strpa u usta deo deteline u kojem je spavao Gracic.
Tek u kravljim ustima on se probudi i nade u cudu:
- O boe, gospode, gde li sam ja ovo!? Moda sam pao u rucni mlin?
Malo bolje razgleda cas na jednu cas na drugu stranu i shvati da je dospeo u kravlja usta. Sada je dobro
pazio da se ne nade medu kravljim zubima. Ali, ubrzo skliznu niz kravlje grlo i nade se u "gostinskoj sobi"
koja nije bila nita drugo nego kravlji eludac. Unutra je bilo tamno i nita nije video. A drugo, krava je i
dalje jela detelinu i oko njega je postajalo sve tenje i tenje. To ga je zabrinulo pa poce da vice iz kravljeg
eluca:
- Ciko dragi, ne dajte mi vie deteline, necu vie deteline, sita sam!
Sluga koji je u tom trenutku muzao kravu, silno se preplai i izbezumljeno skoci i poleti prema vratima. U
tom udari nogom u vedro sa mlekom i mleko se svo proli. Zadihan doleti sveteniku i rece:
- Gospodaru, krava pocela da govori!
- Neznalico jedna, gde ce krava pricati? - ne poverova mu svetenik.
- Dodi, pa se sam uveri - opet ce sluga. Svetenik se podie i ode u talu. I slucajno u tom trenutku zacu
setlas Gracica:
- Necu vie trave, sita sam! Svetenik se uplai i zakljuci:
- To se ejtan zavukao u kravu.
Odmah pozva ulicnog kasapa i on odsece kravi glavu. Kravlji eludac u kome se nalazio Gracic zajedno
sa ostalom unutricom odnesoe i bacie na smetlite.
Gracic primeti da je u "sobi" postalo neto svetlije. Ali on nikako nije mogao da pronade vrata i izade
napolje. Dok je tako pokuavao i razmiljao o tome, spremala mu se nova nevolja. Naiao je tuda gladan
vuk i kada spazi kravlji eludac, dojuri i halapljivo ga proguta.
Gracic, isprva, malo se uplai, ali se ne zbuni i ne izgubi.
- Svakako cu ga na neki nacin odvesti do oceve kuce - zakljuci Gracic i povika:
- Ej, strice vuce, kravlji stomak nije neto vredno, a ti ga proguta. Ni pas ga nece kad mu ga ponude!
- Pa ta onda da jedem? - upita vuk.
- Meso od ovaca, koza, masla, meda i kavurme - odgovori Gracic.
- A gde da to nadem? - opet upita vuk.
- Podi tamo kud ti ja budem pokazivao pa ce sve to naci - odvrati Gracic.
Zatim uputi i dovede vuka do oceve kuce. Iza kuhinjskog zida se zaustavie i Gracic mu objasni:
- Gore na tavanu ima jedan otvor. Ti skoci i provuci se kroz otvor u kuhinju.
Vuk nekako skoci gore i zavuce se u otvor kroz koji se provuce i spusti u kuhinju. Tu nade dosta mesa,
kavurme, masla i druge ukusne hrane. Ne gubeci vreme poce halapljivo da jede. Gracic sebi nade pogodno
mesto u jednom vukovom crevu i tu se primiri. Kad se vukov trbuh od silnog jela dobro naduo, Gracic
poce da vice, doziva, urla i zavija.
- ta je s tobom, zato se dere? - upita vuk.
- Radujem se u tvoje zdravlje. Radostan sam to si se dobro najeo - odgovori Gracic. Vuk ga upozori:
- Ne treba da se tako raduje, probudice ljude pa ce me pronaci. A ja sam se toliko prejeo da ne mogu
nicim da maknem.
- Ti to ne moe da shvati. Ja moram da vicem - odvrati Gracic i opet poce da uzvikuje i vriti. U tom se
probudie ukucani, to jest Gracicevi otac i mati. Oni dodoe i provirie kroz pukotinu na kuhinjskim
vratima i
spazie vuka koji se bio toliko prejeo da mu se stomak silno naduo.
- Tiho! - obrati se drvoseca eni. - Ja idem po sekiru, a ti uzmi srp!
Gracic prepoznavi ocev glas povika:
- Selamdatice, evo me u vukovom stomaku.
- Hvala Alahu, kad se opet s tobom sastasmo - veselo ce otac - a onda se obrati eni i upozori je:
- Treba da budemo paljivi i da vuka tako ubijemo kako ne bismo povredili Gracica.
Zatim otvori vrata i ude u kuhinju. Vuk pokua da skoci i pobegne kroz otvor na tavanu, ali mu to ne pode
za rukom. Onda se ustremi na drvosecu, ali ga doceka sekira po glavi i on se zatetura i na mestu osta mrtav.
Drvoseca i njegova ena vrlo oprezno rasporie vukov trbuh i oslobodie Gracica.
- Danima i nocima smo mislili na tebe i pitali se: gde li je sada na Gracic? - poce otac.
- Ne zna koliko sam dugo putovao - odvrati Gracic. - Ali, hvala Alahu, sada smo zajedno i opet mogu da
se slobodno nadiem sveeg vazduha.
Otac ga upita:
- Pa gde si sve bio?
- Da zna samo gde sam sve bio! Bio sam u miijoj rupi, u kravljem stomaku i u vucjem crevu. Sada
mislim da posle svega toga vie nikud ne idem od kuce.
Ocu i majki mnogo se dopadoe ove Graciceve reci. Majka ga uze, poljubi u lice i rece:
- Alah mi je svedok, za tebe bih sve rtvovala! A otac dodade:
- Tako mi ivota moga i ivota tvoje mame, vie te ne bih dao ni kad bi mi ponudili ceo svet. Moje oci su
radosne kada te gledam!
Nadam se, kao to su oci drvosece bile radosne kada je gledao Gracica, da ce i oci svih onih koji imaju
decu biti radosne i vesele dok gledaju svoju decu.
(Iranska) Sarmica19-08-2011, 22:04DIJERDRI
Jednom Konor Mak Nesa, kralj Alstera, dode sa ratnicima Crvene Grane u kucu svog barda, pesnika
Filimija. Velika gozba im bi priredena, tako da su jeli i pili i sluali price i pesme i muziku sve dok se nisu
umorili i zasitili i zaeleli sna. A, za sve vreme gozbe, dvorila ih je ena njihovog domacina Filimija, iako
je bila bremenita i ocekivala skori porodaj. I kad zbog toga kralj i njegovi ratnici ranije odoe na spavanje,
ona, poto obavi svoje dunosti domacice, pode kroz tihi hodnik koji je vodio u njenu sobu i odjednom u
njenoj utrobi zaplaka dete. Plac razbudi sve goste. Ustavi iz svojih postelja, svi se maie oruja i okupie,
a da niko nije znao ko je to zaplakao.
Ali Filimi je znao i rekao im. I Sena, Elilov sin, zapovedi mu da im dovede enu. Filimi je dovede i rece
joj:
- Taj plac je vapaj straha od zle kobi. Ako moe, objasni nam bolje njegovo znacenje.
Ali ona, zbunjena i uznemirena velikim bolovima i umorom, ne mogade nita da im kae, vec se okrenu
druidu Katadu, ucenom coveku i proroku, i nemo ga preklinjae za pomoc. On ju je sa saucecem gledao i,
okrenuvi se kralju Konoru i ratnicima, rece:
- Dete koje ce Filimijeva ena uskoro roditi razvice se u enu neizrecive lepote; plave kovrdave kose i
bistrih, prodornih, plavih ociju, rumenih obraza i bele puti kao tek napadali sneg, bisernih zuba i koralnih
usana. Ona ce biti kobna za kraljeve, junake i ratnike. Zbog nje ce jedna grupa dobrih i hrabrih mukaraca
napustiti Alster i otici na zapad, u izgnanstvo.
Tada druid stavi ruku na enu i dete opet zaplaka, on ponovo rece:
- To, zaista,.enino dete place. Zvace se Dijerdri, i donece nesrecu.
Nekoliko dana docnije, dete se rodi i Katad mu ponovo prorece beskrajnu slavu i jad. Cuvi ovo, ratnici
zahtevahu smrt novorodene devojcice. Ali kralj rece:
- Ne. Sutra ce je doneti meni. Ja cu je podici odvojeno od ljudi. A s vremenom ce ona postati moja ena i
ivotni saputnik.
Ovu odluku ratnici primie uz tiho negodovanje, ali se niko ne usudi da glasno protivreci. I tako Konoru
donesoe dete. On postavi othranitelje i pesnikinju Liram da se o Dijerdri staraju dok ne poraste za udaju.
Sagradi im kucu na usamljenom mestu, daleko od ostalog sveta, i nikome ne bee dozvoljeno da joj se
priblii ili da u nju ude, osim ovima koji su se o Dijerdri starali.
I tako je Dijerdri rasla. Njena blistava lepota prevazide druidove reci. A Liram, starajuci se o njoj s puno
ljubavi i nenosti, strahovae od dana kada ce se morati rastati. Kada bi kralj upitao da li je Dijerdri
spremna da mu dode, Liram bi uvek pronala neki izgovor da to odloi. Tako Dijerdri bee u cvetu svoje
devojacke depote, i cesto razmiljae za kakvog bi se mukarca udala ako bi sama mogla da bira. Jednog
snenog zimskog dana desi se da njen poocim ubije tele izvan kuce. Sneg se zacrvene od krvi, a jedan
gavran slete dole da je pije. Gledajuci taj prizor, Dijerdri uzviknu:
- Vidi, Liram, tri boje. One pripadaju coveku kome cu dati svoju ljubav. Njemu i nijednom drugom. Kosa
mu je crna kao gavranovo krilo, obrazi rumeni kao krv, telo belo kao sneg.
Na ove njene reci Liram se rastui, jer u njima prepoznade jedan deo prorocanstva koje je druid po njenom
rodenju predskazao. Ipak devojci poele srecu i rece joj da je covek o kome govori jedan od najhrabrijih
Konorovih ratnika u Eman Mahi. On je jedan od trojice Asninih sinova. Ime mu je Nii.
- Nikada necu znati za srecu i mir - rece Dijerdri - sve dok ga ne vidim i ne poklonim mu svoju ljubav.
Ne prode otada mnogo vremena, a Dijerdri umaknu svojim cuvarima i ode u Eman Mahu. Svojim
neprestanim zapitkivanjem saznade od Liram mnogo o trojici Asninih sinova: Niiju, Ardanu i Enliju; o
njihovoj hrabrosti, koja je bila takva da kad bi se oni udruili, mukarci Alstera nisu mogli da ih
nadvladaju; o brzini njihovih nogu, koja je bila takva da su mogli divljac u lovu da prestignu; o
melodicnosti njihovih glasova, koja je bila takva da su svi njome bili ushiceni, cak su i krave, sluajuci ih,
davale dve trecine vie mleka nego obicno; o njihovoj uzajamnoj ljubavi, koja je bila takva da bi svaki od
njih dao svoj ivot za drugog.
Kada stie u Eman Mahu, desi se da je Nii stajao sam na bedemu, i dok se ona pribliavala, on poce da
peva svoj melodicni bojni poklic. Vazduh se od njega prolamao dok je ona pretrcavala cistinu na kojoj ju je
mogao opaziti. Kada je ugleda, pesma mu zamre u grlu. Opcinjen njenom lepotom, groznicavo je
razmiljao, nagadajuci ko bi ona mogla biti, i doseti se da je to Dijerdri iz prorocanstva, inace se takva
lepota ne bi mogla dotada sakriti od pogleda mukaraca Alstera.
Dijerdri ga je, mada crveneci od stida, odvano gledala, i on oseti kako njena ljubav prelazi na njega.
Zabrinu se, jer je znao da je verena za kralja. Za to vreme njegova braca, cuvi kako bojni poklic pri samom
pocetku iznenadno zamire, dotrcae do njega i cue Dijerdri gde mu govori da osim njega nikoga drugog ne
moe voleti. Oni ga upozorie na Konorov gnev. Ali snaga njene ljubavi pobedi njihovo trenutno oklevanje
i zadobi Niijevu ljubav. On je uze u narucje i rece:
- Poto ovde ne moemo ostati, moramo pobeci. Hajdemo.
Sa njima podu Ardan i Enli. Najpre putovahu kroz Irsku. Neprestano proganjani Konorovom srdbom i
lukavstvom, oni mnogim kraljevima stavljahu u slubu svoje ratnicke sposobnosti. Najzad bejahu
primorani da napuste zemlju i odu u kotsku, gde ivljahu u divljim krajevima, loveci divljac i iznenadno
napadajuca naselja u okolini, sve dok ih kotski kralj ne najmi u svoju slubu, jer su mu tako hrabri ratnici
bili potrebni.
Iz straha da mukarci ne vide Dijerdri, zbog cije bi se lepote prolila krv, oni sagradie sebi kuce odvojeno,
u zelenilu ispred tvrdave kotskog kralja. Ali jednoga dana upravnik kraljevskog imanja, poranivi,
slucajno proviri u Niijevu kucu i ugleda Niija i Dijerdri kako spavaju. On odmah pohita kralju.
- Do sada smo bili nemocni da ti pronademo dostojnu enu - rekao je on. - Ali jutros sam ugledao enu
dostojnu da postane ena vladara zapadnog sveta.
Zatim stade da prica kralju o zanosnoj lepoti Dijerdri dok je leala spavajuci kraj Niija, i nagovarae ga da
Niija pogubi a Dijerdri uzme za enu.
- Ne - rece kralj - ali idi svakoga dana njenoj kuci i potajno je isprosi za mene.
I tako je svakoga dana upravitelj dolazio k Dijerdri dok je Nii bio odsutan, a svake veceri, kada se Nii
vracao, ona mu je pricala sve to je u toku dana bilo receno ili ucinjeno. Kralj postade nestrpljiv jer se
udvaranje pokazalo bezuspeno. Zato kralj poce da alje Asnine sinove u susret svakoj mogucoj opasnosti i
da im pronalazi opasna zaduenja - sve u nadi da ce poginuti. Ali oni su se posle svakog takvog zaduenja
pobedonosno vracali.
S vremenom su i kraljevi ratnici postali svesni kraljevog plana, pa su i sami pronalazili sva moguca
sredstva da unite bracu. ivot je pod takvim opasnim uslovima postao nesnosan i Dijerdri je molila Niija
da pobegnu. I jedne noci pobegoe na pusto i stenovito ostrvo. Tu nisu morali da strahuju od neprijatelja, ali
zato bejahu usamljeni i lieni udobnosti.
Za to vreme vesti o njihovom mukotrpnom ivotu dospee do Irske, i mukarci Alstera zamolie kralja
Konora da ih, pod svojom sopstvenom zatitom, pozove natrag u Alster. Oni vie nisu mogli da dozvole da
se tri hrabra Asnina sina i dalje zlopate zbog prevelike ljubavi prema jednoj eni.
Konor nije mogao da im ne uslii molbu, mada nije zaboravio Dijerdrin gubitak, niti je oprostio Asninim
sinovima. I zato rece mukarcima Alstera:
- Asnini sinovi nece hteti da se vrate dok im neki ratnik ne da rec da ce biti bezbedni. A postoje samo
trojica njih ciju ce datu rec prihvatiti. To su: Konal Kirnak, Kuhulin i Fergas Mak Roj. Ja cu se sa ovom
trojicom posavetovati i obezbedicu sigurnu pratnju izgnanicima.
Prvo je poslao po Konala i rekao:
- Ne nameravam nikakvo zlo da nanesem Asninim sinovima. Ali ipak mi odgovori na ovo pitanje. Kada
bih te ja poslao da ih dovede kuci i ako bi se desilo da zbog mene budu ubijeni, ta bi ti uradio ?
Konal odgovori:
- Ja ne elim da idem po njih, ali ako bih se vec toga prihvatio, da im se desi bilo koje zlo od bilo kojeg
coveka, taj covek ne bi dugo iveo.
Konoru se odgovor nije dopao i otpusti Konala, a poalje po Kuhulina. Ali na njegovo pitanje Kuhulin
dade isti odgovor, te on i njega otpusti. Onda posla po Fergasa i postavi mu isto pitanje, a njegov odgovor
je glasio:
- Konore, nikakvo zlo te nece zadesiti od mene, jer osim tebe nijedan covek ne bi Asninim sinovima naneo
zlo, i zato nece moci da sagleda svoju smrt u mojim rukama.
Ovaj odgovor dopade se Konoru, i naredi Fergasu da odmah pode na ostrvo da bi doveo natrag Dijerdri i
Asnine sinove. I dade mu uputstvo da ih dovede obalom pored Boraove tvrdave kod Danseverika na
severu, i zahtevae da mu se Fergas zakune da ce, kad u bilo koje doba dana ili noci pristanu, morati pravo,
bez ikakvog zadravanja, da dodu do Konora, u Eman Mahu.
Fergas poloi zakletvu i camcem se otisnu na pucinu. Kada pristade na ostrvo, Nii i Dijerdri su bili zaneti
partijom aha. Upravo je bio Niijev potez, a Dijerdri je sedela razmiljajuci o snu koji ju je prole noci
uznemirio i koji je predskazao izdaju i sudnji cas onima koji su joj dragi. Iznenada se, sa ala, razlee
glasni povik. To je Fergas dozivao.
Dijerdri zacu Fergasov glas, i osecae da njen san pocinje da se ispunjava. Nii je pogleda.
- To kao da je neki irski povik - rece. Ali ona mu naredi da nastavi igru.
- To je povik nekog kotlandanina - rekla je. Povik se ponovo zacu.
- Siguran sam da je to glas nekog Irca - rece Nii.
Ali Dijerdri ga je, obuzeta strahom i zlom slutnjom, uporno razuveravala.
Kad se povik zacu i po treci put, pribliavajuci se, Ardan i Enli skocie na noge, i niko od njih trojice nije
vie sumnjao da to nije Fergasov glas. Nii posla Ardana da mu pode u susret i dovede ga.
Bio je to srecan i veseo susret kada je Fergas doao. Dok su oni medusobno izmenjivali novosti i eljna
pitanja, Dijerdri obuzimae tuga. I to braca postajahu veselija, ona sve vie zapadae u tugu. Pokua da ih
odvrati da prihvate Konorov poziv da se vrate u Irsku, ali oni su se samo smejali njenim strahovanjima i
predskazanjima, jer su poverovali u Fergasovo ubedivanje da ih od Alsteraca nece zadesiti nikakvo zlo. I
tako napustie ostrvo, a Dijerdri oplakivae prolost i buducnost; plakala je za srecnim danima koje je
provela sa Niijem i njegovom bracom, za kotskom i njenim dolinama i ostrvima, koje je tako mnogo
zavolela, i zbog zlog predskazanja i svoje sudbine. Za to vreme Konor posla po Boraa i naredi mu da
izgnanicima i Fergasu priredi gozbu dobrodolice, u svojoj tvrdavi na severu. On je znao da Fergas, po
svom obicaju, ne moe da odbije gozbu pripremljenu u njegovu cast. I tako Bora izade u susret Asninim
sinovima, Dijerdri i Fergasu, kad pristadoe, i pozva ih na gozbu. Fergas se oneraspoloi, jer je Konoru
obecao da ce izgnanike dovesti pravo u Eman Mahu. Ali, ipak, ne mogade odoleti pozivu.
Posle dueg dogovaranja, braca i Dijerdri nastavie put sa dvojicom Fergasovih sinova, kao oruanom
pratnjom. Dijerdri ponovo pokua da se odupre kobi sudbine preklinjuci ih da idu u Kuhulinovu tvrdavu
Dangelgen; ali oni bejahu uvereni u svoju bezbednost uzdajuci se u svoju hrabrost i zadanu rec Ilana Fina i
Bina, Fergasovih sinova. I tako stigoe u Eman Mahu.
Dijerdri ponovo pokua da im govori o svojim snovima i predskazanjima:
- U ovom naem povratku ima izdaje, i ja imam neko predosecanje po kome moete to da znate. Ako vam
Konor ne eli nikakvo zlo, on ce vas sada pozvati u svoju kucu, gde cete videti njegove junake i ratnike; ali,
ako vam snuje izdaju, udesice da budete primljeni u Crvenoj Grani.
Kada Konoru najavie njihov dolazak, on upita svog upravitelja imanja da li je Crvena Grana pripremljena
za goste, i, dobivi potvrdan odgovor, naredi mu da Asnine sinove i Dijerdri tamo odvede.
Lepo su docekani, najbolja jela i pica iznesena su pred njih, i svi na gozbi behu veseli sem njih. Dijerdrine
reci su ih uznemirile i, mada su dugo putovali, jeli su samo malo. Nii zatrai ahovski sto i sede da igra sa
Dijerdri.
Za sve to vreme Konor je mislio na Dijerdri. Najzad pozva k sebi Liram i rece joj da ide i vidi Dijerdri i da
mu kae kako izgleda, da se nije izmenila. Jer, ako se promenila, pustio bi je da ostane sa Niijem, ali ako
nije, otece je pa makar se zbog toga i krv prolila.
Ali Liram je Dijerdri volela, i, kada ugleda njenu velicanstvenu lepotu, sazrelu, oplemenjenu i setnu,
zaplaka. I rece Asninim sinovima da su u smrtnoj opasnosti, jer ako Konor sazna da je Dijerdri mnogo
lepa nego to je bila kad je napustila Irsku, on nece ni od cega prezati u svojoj bezumnoj strasti. Ona ih
posavetova da kucu dre zabravljenu i zatvorenu ne bi li neko ugledao Dijerdri i odao ih. A Dijerdri zaplaka
zbog svoje sudbine, to se celog svog ivota, jo od rodenja, mora kriti od pogleda mukaraca, jer bi njena
pojava donela nesrecu onima koje voli.
Kada Liram rece Konoru da je sva Dijerdrina lepota sa godinama icezla, ali da su Asnini sinovi snani i
odvani, kao i uvek, i da su spremni da mu odano slue, on jedno izvesno vreme bee zadovoljan i miran.
Ali stara strast ga je iznutra nagrizala, i posle izvesnog vremena pozva Trendorna, Niijevog neprijatelja, i
naredi mu da ide i vidi da li mu je Liram rekla istinu. On ode u Crvenu Granu, i, uprkos svim njihovim
predostronim merama da obezbede kucu od ljubopitljivih pogleda, pronade mesto sa kojeg je mogao da
vidi Dijerdri. Tada on pohita natrag Konoru, da mu saopti ta je video.
Sakupivi sve svoje ratnike, Konor pode na Crvenu Granu. Ali ona je hrabro branjena. Onda prvo poce da
nagovara Fergasovog sina Bina da primi mito i napusti Asnine sinove. Bin se pokoleba i primi mito. A
Binov brat Ilan Fin, razbenjen takvom izdajom, napravi uasan pokolj Konorovih ljudi, dok i sam ne bee
ubijen.
Tada tri brata preuzee naizmenicno straarenje i odmaranje, i svaki put kada juriahu, potukoe i
poubijae
Konorove ljude. I zato Konor posla po svog druida i rece mu da ce svi mukarci Alstera biti pobijeni ako
se Asnini sinovi ne savladaju, i naredi mu da Asnine sinove tako omadija da nenaoruani izadu iz Crvene
Grane. Konor dade svoju kraljevsku i ratnicku rec da im nece nikakvo zlo naneti. Druid mu poverova i
poslua ga, i Asnini sinovi izadoe.
Konor tada naredi da ih veu i pred njega dovedu, pa upita ko bi hteo da ih pogubi. Ali ni jedan mukarac
iz Alstera nije eleo da im nanese zlo. Najzad neki Norveanin Mein istupi i ponudi se da izvri Konorovo
naredenje, jer mu je Nii pobio bracu. Kad im se priblii, Ardan uzviknu:
- Ako moramo da budemo ubijeni, ubij prvo mene, da ne bih gledao kako mi braca umiru.
Enli je isto molio. Ali Nii rece:
- Svi cemo zajedno umreti ako Mein upotrebi mac koji mi je poklonio Menenon Mak Lir. Jednim udarcem
pogubice nas trojicu.
I tako Asnini sinovi umree.
Kada Fergas stie i vide ta je ucinjeno, spali i razori Eman Mahu, a zatim ode u Konat, u Meivin i Elilov
dvor. I zato Fergas bee na strani konatske kraljice kada je pripremala veliki napad na Kuli.
A Eman Mahu i Konora i njegovo potomstvo prokleo je druid.
I sudbina lepe Dijerdri se obistinila. Onog istog trenutka kada je mac Menenona Mak Lira pobio Asnine
sinove, i ona je umrla.
(Irska) Sarmica20-08-2011, 08:17POKLON VETRA SEVERCA
Neki seljak po imenu epone iveo je na imanju jednog svetenika, na bregu izloenom naletima Severca,
koji mu je uvek lomio voce i cupao povrce. Jadni Cepone je zato to mu je njiva bila na vetrometini cesto
gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se rei da stane na put obesti vetra:
- Otici cu tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi.
Oprosti se od ene i dece i krenu u goru.
Kad stie do enevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori ena Vetra Severca:
- Ko ste vi?
- epone. Je li va mu kod kuce?
- Otiao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo ce se vratiti. Izvolite, udite i malo ga pricekajte.
Tako siromaak ude u dvorac. Kroz jedan sat docarlija posustali Severac.
- Dobar dan, Severu-Severce! - pozdravi ga postradali seljak.
- Ko si ti?
- epone.
- ta trai ovde?
- Svake godine mi nemilice pocupa, polomi, satre, utamani useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik
moje nesrece, izgladnjuje i mene i moju porodicu.
- Koji je ciljtvoje posete? ta smera?
- Da te zamolim, poto ti najpre predocim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadi tetu koju si
mi svojim divljanjem pricinio.
- Na koji nacin da ti je nadoknadim?
- Preputam tebi da sam odluci. Cepone ganu vetrutinu, pa mu ovaj rece:
- Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladni, otvori je, poruci ta hoce da jede i to ce dobiti. Ali da se nisi glavom
alio da je nekome ustupi, jer ako to ucini, tek tada ce dopasti bede i tavorice dane u nematini.
Ubogi nadnicar zablagodari saaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom cestaru, on
ogladne i oedne. Otvori kutiju i rece:
- Daj mi hleba, vina i prismoka! - i iz kutije iskocie hleb, boca vina i parce unke. Cepone se slatko omrsi
i pokvasi grlo, pa krenu dalje.
Ispred kuce zatece enu i decu, koji mu, cim ga ugledae, pohrlie u susret i obasue ga pitanjima:
- Kako je bilo? ta si uradio?
- Sve je u najboljem redu - rece on i uvede ih u kucu. - Posedajte za sto.
Potom naredi kutiji:
- Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! - i tako svi omastie brk.
Poto se zaloie i obed zalie dobrom kapljicom, epone rece eni:
- Nemoj reci sveteniku da sam dobio ovu kutiju. Poelece je iuzaptice mi je. - Necu ni da zucnem! Zna ti
mene! Usta imam, jezik
nemam!
Svetenik pozva Ceponeovu snau.
- Je li ti se vratio domacin?
- Vratio se.
- Kako je proao?
- Dobro.
- E, ba mi je drago. A ta je doneo? I tako, rec po rec, izmami eni tajnu. Svetenik potom smesta pozva
eponea:
- Cepone, saznao sam da ima neku dragocenu kutiju. Hoce li mi je pokazati?
Ubogi davo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova ena vec sve bila
izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni cemu slui.
- Cepone - rece mu njegov gazda - daj meni tu kutiju.
- A ta ce onda biti sa mnom? - upita Cepone. - Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uniteni i da gladujem,
da sam se ukuburio.
- Ako mi ustupi tu kutiju, dacu ti ita koliko god bude eleo, dacu ti vina, sve to zatrai i koliko god
zatrai. Jece i pice do mile volje.
Siromaak najzad pristade. I ta mu se desilo? Svetenik mu na jedvite jade dade nekoliko dakova
urodice. epone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje ene.
- Ti si kriva to sam ostao bez kutije - prebaci on eni. - Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo
da nikom ne govorim ta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam vie obraza da mu izidem na oci.
Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severcev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi
Vetrova ena:
- Ko je?
- Cepone. Dopiri i Vetar:
- ta eli, epone ?
- Seca li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i nece da mi je vrati, pa sada
opet petljam, muci me nematina, nikako da sastavim kraj s krajem.
- Upozorio sam te da je cuva kao oci u glavi i nikome ne daje. Sklanjaj mi se s ociju, vie ne racunaj na
moju pomoc!
- Molim te, smiluj mi se! Samo me ti moe izbaviti bede.
Vetar se i po drugi put saali na Ceponea, izvuce iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je.
- Otvori je samo kad dobro izgladni. Inace te nece posluiti.
Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kuci. Kad ga vec od gladi
izdade snaga, otvori kutiju i rece:
- Kutijo, daj neto da se jede.
Iz kutije iskoci nekakva ljudeskara sa tapom u ruci, poce da batina jadnog Ceponea, i izdeveta ga na
mrtvo ime.
Cim seljak dode sebi, on zatvori kutiju i produi put sav prebijen. eni i deci, koji mu potrcae u susret i
upitae ga kako je proao, rece:
- Dobro; ovoga puta sam doneo jo lepu kutiju.
Kad udoe u kucu, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskocie dve ljudeskare sa
batinama i pocee da lemaju i mlate celu porodicu. ena i deca briznue u plac, zavritae, preklinjuci
ljudeskare da ih potede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Cepone opet ne zatvori
u kutiju.
- Sada podi gazdi, brbljuo - rece nesrecni nadnicar eni - i obavesti ga da sam ovoga puta doneo jo lepu
utiju od one koju mi je on uzeo.
ena ode sveteniku i on poce da joj postavlja uobicajena pitanja:
- Je li se vratio Cepone? ta je doneo? A ona mu odgovori:
- Vratio se, velecasni gospodine, i zamislite: doneo je jo lepu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i,
kad je covek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj mu
ne bi rodenombratu dao ni za ivu glavu.
Svetenik odmah pozva Ceponea.
- O, drago mi je, Cepone, radujem se, sinko, to si se vratio iv i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoce li mi je
pokazati?
- Pokazacu vam je, ali se bojim da cete mi i nju uzeti.
- Necu, dajem ti rec da ti je necu uzeti. I epone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Svetenik nije
mogao da se savlada, pa rece seljaku:
- epone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja cu ti vratiti onu prvu. ta ce tebi zlatna kutija? Ja cu ti
za nju dati onu prvu i jo poneto pride.
- Dobro. Vratite mi onu prvu, a dacu vam ovu.
- Slaem se!
- Samo, pazite, velecasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino nate srca, ako ste pregladneli...
- Dola mi je kao porucena - rece svetenik. - Sutradan ce me posetiti moj profesor i mnogi drugovi
svetenici. Necu ih nuditi jelom sve do podne, a onda cu otvoriti kutiju i prirediti im gozbu.
Ujutru su se svi svetenici, upnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje.
- Izgleda da danas necemo rucati - gundali su - na ognjitu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni
traga.
Ali oni gosti koji behu bolje obaveteni govorili su:
- Videcete, u podne, kad posedamo za sto, na domacin ce otvoriti jednu kutiju i na stolu ce se naci sve to
nam srce zaeli.
Dode domacin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi eljno upree pogled.
Svetenik otvori kutiju i iz nje iskoci est ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve
popove koliko god ih je tu bilo. Sveteniku u tom meteu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da
est batinaa produi posao. Ceponese bio sakrio negde u blizini, pa pritrca i zatvori kutiju. Da to nije
ucinio, niko iz popovske drube ne bi izvukao ivu glavu. Eto tako se zavrila njihova gozba. Ceponeuze
obe kutije, vie ih nije davao nikome, pa je otada iveo kao bubreg u loju.
(Italijanska) Sarmica20-08-2011, 08:17CETIRI ZLATNA PRSTENA
Bili negda u jednoj dravi kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd. Kad je kraljevicu bilo deset
godina, oboli kraljica i umre. Kralj je, po starom obicaju, sahrani u humci; na toj humci je cesto sedeo i
tugovao za pokojnicom.
Jednoga dana, kad je opet tako sedeo, ugleda neku otmeno obucenu enu. Upita je za ime. Ona rece da se
zove Ingibjerg i zacudi se to on tako sam sedi na mogili. Kralj joj na to isprica sve, a ona, opet, isprica
kralju da je izgubila mua, dodavi kako bi za njih dvoje bilo najbolje da budu zajedno. Kralju se ena
svidela, pozove je da pode s njim u dvor i uskoro potom proslavi s njom svadbu.
Postavi iznova vedar i veseo, kralj je cesto odlazio na konju u lov, dok je kraljevic, koji je veoma zavoleo
macehu, ostajao uvek kod kuce, uz nju. Jedne veceri ona mu rece:
- Sutra treba da pode s ocem u lov.
Kraljevic joj na to odgovori kako ce radije ostati kod
kuce, kraj nje, i kad kralj izjutra pojaha konja, Sigurd se ne htede privoleti da pode s ocem. Maceha mu na
to rece kako ce se posle kajati zbog neposlunosti i kako bi bolje uradio da je posluao njezin savet. A onda
ga sakrije pod krevet rekavi mu da ostane tako sakriven dok ga ne bude zvala.
Uto se odjedanput zacuje silna tutnjava, pod se zatrese i, upadajuci nogama do clanaka u zemlju, ude u
sobu jedna divkinja. Ona rece:
- Da si mi zdravo, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije - odgovori Ingibjerg. - On je s kraljem u umi, u lovu.
Onda postavi za nju sto i donese jela. Kad su uinale, rece divkinja:
- Hvala ti na izvrsnoj uini, najboljoj jagnjetini, odlicnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd
kod kuce?
Ingibjerg odgovori opet da nije kod kuce, na to se divkinja oprosti s njom i ode. Onda Ingibjerg pozove
kraljevica da izide iz skrovita. Pred vece vrati se kralj iz lova ne doznavi nita o onom to se tog dana
deavalo u dvoru.
Sutradan ujutro zamoli maceha kraljevica da pode s ocem u lov, ali on rece kako mu je milije da ostane
kod kuce, pored nje. Kralj ode sam u lov. Ingibjerg sakrije decaka pod sto, ljuteci se veoma na njega.
Uto se zatrese pod i u sobu ude divkinja upadajuci u zemlju do listova.
- Zdravo da si, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce?
- Ne, nije; otiao je s kraljem u lov.
Ona i sad postavi sto za sestru. Kad su uinale, ustane divkinja i rece:
- Hvala ti na odlicnim jelima, najboljoj jagnjetini, izvrsnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd
kod kuce?
Ingibjerg rece da nije, na to se divkinja oprosti s njom. Onda se kraljevic izvuce ispod stola i maceha mu
rece kako je veoma vano da sutra ne ostane kod kuce. On je, medutim, mislio da nece biti nikakve
nezgode ako je ni sad ne bude posluao.
Sutradan izjutra maceha uzme da ga moli i preklinje da pode s ocem, ali on nikako ne htede. A kad kralj
ode, ona ga sakri izmedu zida i zidne drvene obloge. Uto joj dode treca sestra.
Sve je i tad bilo onako kao prethodna dva dana i Ingibjerg rece da je kraljevic s kraljem u umi.
- To je la! - drekne ova treca i one se uzee svadati, dok se Ingibjerg nije naposletku svecano zaklela da
kraljevic nije kod kuce. Onda su uinale i sve je proteklo isto kao i ranije. Ali kad Ingibjerg ponovo rece da
je decak s ocem u umi, uzviknu njena treca sestra gromkim glasom:
- Ako je tako blizu da cuje moje reci, onda neka se upola sasui i upola saee i ne smiri se i ne odmori dok
god mi ne bude doao!
I to izrekavi, ode. A kad Ingibjerg izvuce decaka iz sklonita, on je bio vec upola saeen i upola sasuen.
- Eto vidi i sam ta je! - rece mu maceha. - Nego sad valja brzo raditi pre nego to se otac vrati.
I izvadivi iz sanduka jedno klupce i tri zlatna prstena, d& mu ih i rece:
- Kad ovo klupce bude bacio na zemlju, ono ce se kotrljati sve do nekakvih stena. Iz prve ce izici jedna
divkinja - a to je moja prva sestra. Ona ce ti odozgo vikati i reci:
"Pa to je divno! Evo dolazi kraljevic Sigurd! Taj ce veceras biti u mojem loncu!"
- Ali tebe zbog toga ne treba da bude strah. Ona ce te onda cakljom privuci k sebi. Ti joj isporuci moje
pozdrave i predaj joj najmanji od ova tri prstena. Kad bude videla zlato, bice ushicena zbog dara i pozvace
te na rvanje. A kad bude malaksao, dace ti da pije iz jednog roga dok god se ne osnai toliko da je
savlada. Na to ce te zadrati kod sebe do iduceg jutra.
- Isto tako postupice s tobom i moje druge dve sestre.
- Jedno, pak, treba narocito da zapamti: kad ti bude moja kuja dotrcala i poloila na tebe ape, i kad joj se
niz njuku budu slivale suze, pohitaj kuci, jer onda ce mi biti ivot u opasnosti. Nemoj tada zaboraviti na
svoju macehu!
Zatim Ingibjerg baci klupce na zemlju i kraljevic Sigurd se oprosti najnenije s njom.
Klupce se kotrljalo i kotrljalo i tek pred vece stalo pred prvom stenom. Cim je zastalo, vidi Sigurd kako iz
stene izlazi jedna divkinja. Ugledavi ga, divkinja uzvikne:
- Pa to je divno! Evo kraljevica Sigurda; on ce veceras u moj lonac! Ovamo, drukane; hodi da se porve
sa mnom!
I to rekavi, privuce ga k sebi cakljom.
Sigurd joj isporuci pozdrave svoje macehe, njene sestre, i preda najmanji zlatni prsten. Ona se na to silno
obraduje i pozove ga na rvanje. A kad primeti da malaksava, dade mu rog da pije iz njega sve dotle dok ne
dobi snagu da je, rvuci se s njom, obori.
Sutradan baci opet klupce na zemlju. Ono se kotrljalo i kotrljalo i pred vece zastalo pred drugom stenom.
Jedna jo veca divkinja izide iz stene i sve je teklo kao i prethodnog dana. Kad se Sigurd napio cudotvorna
pica iz roga, postade toliko snaan da je jednom rukom mogao baciti divkinju na zemlju.
Tako je bilo i treceg dana, s trecom divkinjom. Popivi pice iz roga, Sigurd dobi toliku snagu da je
divkinja, rvuci se s njim, pala na kolena. Ona mu tada rece:
- Nedaleko odavde je jezero. Podi tamo. Tamo ce videti jednu mladu devojku s camcem kako se igra.
Sprijatelji se s njom. A evo ti ovaj mali zlatan prsten. Podaj joj taj prsten, to ce ti biti od koristi. Ti si sad u
punoj snazi, i sve to bude preduzeo, poci ce ti za rukom.
Onda se rastanu. Sigurd pode na put i putovao je dok ne prispe do jezera, gde nade devojku i upita je kako
joj je ime. Ona rece da se zove Helga i da joj roditelji stanuju u blizini. On joj pokloni prsten i onda su se
igrali do pred vece.
Kad Helga pred vece htede poci kuci, Sigurd joj kaza da bi i on rado poao s njom. Ona na to odgovori
kako nikoji stranac ne moe uci u njihovu kucu a da njen otac to ne primeti.
Uza sve to ona ga ipak povede sa sobom, ali pre no to prekoracie kucni prag, podigne rukavicu nad
njegovu glavu i tako ga ocas pretvori u pramen vune, uzme pramen u ruke, ude u svoju sobu i baci ga na
postelju. Uto uleti u sobu njen otac, i stane da se osvrce i trai po svim kutovima sobe vicuci:
- Osecam miris coveka. ta si to bacila na krevet, kceri moja?
- Pramen vune - odgovori Helga.
- Bice da miris potice od vune - rece stari.
Sutradan ujutro, kad je pola da se igra, ponese Helga sa sobom pramen vune. Doavi do jezera, podigne
rukavicu nad vunu i Sigurd dobije opet svoj ljudski lik i oblik. Onda su se njih dvoje igrali i zabavljali
vasceli dan.
Kad je bilo uvece, rece mu Helga pre nego to ga je opet pretvorila u pramen vune:
- Sutra cemo slobodnije moci da se igramo, kako god budemo hteli, jer mi otac ide u crkvu, a mi moemo
da osta-nemo kod kuce.
Sutradan izjutra ode Helgin otac u crkvu i kad Sigurd opet dobi svoj prirodni lik i oblik, pokae mu Helga
sve sobe, jer joj je otac ostavio kljuceve od svih soba u kuci.
Sigurd, medutim, uoci da se jednim od kljuceva nije posluila i zapita je koje se odeljenje njim otvara. Ona
mu odgovori da taj kljuc slui u narocitu svrhu.
Uto padne Sigurdov pogled na jedna gvozdena vrata i on usrdno zamoli devojce da mu pokae i tu sobu.
Helga rece da je to zabranjeno, ali naposletku pristane da malo odkrine vrata i tog odeljenja. Sigurd kaza
kako ce mu i toliko biti dovoljno, ali kad ih ona odkrinu, on ih gurnu i irom otvori.
Imao je ta i videti. U toj sobi stajae divno osedlan konj, a o zidu je visio zlatom ukraen mac na cijem su
balcaku bile urezane sledece reci:
"Ko ovog konja jae i ovaj mac pae, tog ce pratiti sreca".
Sigurd zamoli Helgu da mu odobri da opae taj mac i na ovom konju projae jedanput oko kuce. Helga mu
odgovori da tako ta ne moe da odobri, ali je on moljae veoma umiljato i ona naposletku popusti i ucini
mu po molbi i elji. Rece mu jo i to da se konj zove Zlatogrivi, a mac Otroperac. Uz te napomene, doda
cak i ovo:
- Evo i jedne grane, jednog kamena i jednog tapa koji idu uz konja i mac. Kad nekoga ko jae ovoga
konja gone, treba samo da baci za sobom ovu granu i ona ce se pretvoriti u veliku umu. A ako ga
progonilac i posle toga pristigne, treba samo da udari ovim tapom po beloj strani ovog kamena. Na to ce
poceti da pada tako straan grad da ce gonilac od njega poginuti.
Onda mu na njegovu ivu elju odobri da sa svim ovim stvarima samo jedanput projae oko kuce. Ali kad
Sigurd projaha jedanput oko kuce, obode konja i odjezdi.
Uskoro potom vrati se Helgin otac kuci i zatekne kcer u placu. Zapita je zato place, a ona mu isprica sve.
Na to se on dade odmah u poteru za mladicem, jureci iz sve snage.
Okrenuvi se u jednom trenutku, opazi Sigurd diva gde juri za njim. Brzo baci za sobom granu, i cim ona
pade na zemlju, stvori se izmedu njega i diva golema neprohodna uma. Div morade kuci po sekiru, da
prosece put kroz gustu umu i nastavi gonjenje.
Kad se Sigurd drugi put okrenu, div je vec bio proao umu i, sustiuci ga, dospeo mu tako blizu da samo
to se nije dotaknuo repa Zlatogrivog. Sigurd se tada naglo obrne i udari tapom po beloj strani kamena, na
ta se s neba sruci tako straan grad da div pod njim skonca. Da se Sigurd nije tako naglo obrnuo, grad bi se
srucio i na njegovu glavu, te bi pod njim i sam poginuo.
Jauci dalje, vide Sigurd kako mu trci u susret jedan pas. To je bila kuja njegove macehe. Sva njuka ove
verne macehine kuje bila je oblivena suzama.
Tada Sigurd obode konja i pohita kuci to je bre mogao. Stigne na vreme do mesta gde je devet slugu bilo
privezalo njegovu macehu za jedan golem panj spremajuci se da je spale.
Sigurd posece sluge macem Otropercem, oslobodi macehu, posadi je kraj sebe na Zlatogrivog i odjae k
ocu.
Otac mu bee bolestan od jada i leae u postelji danima nita ne jeduci. Ali kad ugleda sina, pridie se,
van sebe od radosti.
Sigurd mu isprica sve ta je i kako je bilo s njim, i kae mu kako se maceha pokazala prema njemu kao da
mu je rodena mati. Kralj je pak ranije mislio da mu je ona bila dola glave.
Onda Sigurd pojae Zlatogrivog i ode po Helgu. Posle oca on postade kralj, a Helga njegova kraljica.
Voleli se kao golubovi i rodili kceri i sinove, dobri bili svima i svakome, o njima se i sad pripoveda.
(Islandska) Sarmica20-08-2011, 08:18O KASIJI, DOBROJ KERI MUDROG SOLOMONA
Mudri kralj Solomon je imao mnogo kceri, ali najlepa od svih bee Kasija. Ne samo da je bila lepa, vec je
bila i dobra i mudra. U celoj kraljevini, pa jo malo dalje a i malo blie, njoj ne bejae ravne. I zbog te
dobrote, lepote i mudrosti kralj ju je mnogo voleo.
Jednoga je dana Solomon sedeo u svom dvorcu u Jerusalimu, naslonio se na svilene jastuke, igrao se
zlatnim resama svoja pojasa i gledao u plavetnilo brda i planina. Uivao je u tihom zvidukanju vetrica koji
je lagano carlijao, donosio prijatno osveenje posle vrelog dana. Nebo i planine su pocinjali svoju igru
menjanja dnevnih haljina u vecernje, a taj je prizor Solomon s uivanjem posmatrao iz veceri u vece, kada
god bi za to naao slobodnog vremena. Sunce je zalazilo iza Judejskih gora, padalo prema Sredozemnom
moru i u svom zahodu rasipalo poneto od svog neizmernog zlata. To bi zlato pocinjalo da se topi, preliva
po vrhovima brda, dvorova i kuca, po irokom nebu. Boje su se igrale, rasprskavale i razlivale. Posle
zlatoute, stizala je zlatocrvena, za njom boja rasplamsale vatre, koja je lagano prelazila u ljubicastu, da bi
uskoro nebo postalo tamnoplavo, a od silnoga zlata ostadoe samo rasute zvezde po nebu.
I ne osecajuci kako naglas razmilja, kralj je, ugledavi zvezdu Vecernjacu koja je sijala kao umilno oko
njegove ljubimice, tiho progovorio:
- Kada bih samo mogao da znam, koji ce to covek Kasiju uzeti za enu?
Jedan od dvorjana, koji je bio uvek u blizini kralja, nije morao mnogo da naculi ui da bi cuo ta kralj
apuce. Usluno je priao, poklonio se duboko i rekao:
- Uzvieni kralju! Zato ne upita velikog svetenika, on bi moda saznao odgovor?
Mudri kralj Solomon, koji je znao govor cveca, ptica i ivotinja, koji je znao jezike mnogih naroda, nije
znao da gleda u buducnost, pa mu se ucinilo da je dvorjanin moda u pravu. Mahnuo je rukom i za tili cas
se tu stvori veliki svetenik.
- Hteo bih da znam ko ce biti srecnik koji ce dobiti moju kcer Kasiju za enu.
- Molim te, dobri kralju - odgovori veliki svetenik - sacekaj malo, pokuacu da dobijem odgovor od boga
Jahve.
Kralj Solomon je samo klimnuo u znak odobravanja, a veliki svetenik se uputio u zgradu hrama. Tamo se
povukao u jednu od svojih odaja, poveo sa sobom svoga prvog zamenika i stao pod zapaljenu buktinju koja
je bila pricvrcena na zid zlatnim klinovima. Skinuo je s grudi zlatnu plocu sa dvanaest dragih kamenova,
postavio tu plocu na zlatan sto. Drago kamenje je dvanaestostruko rasipalo ono malo svetla buktinje od
miriljavog kedrovog drveta, koje su drvosece donosili sa gora Libanskih. Zatim je skinuo svoj oplecak od
svile, ukraen dragim kamenjem, i gledao u bletavu plocu sa znakovima dvanaest jevrejskih plemena.
Opali, dijamanti, safiri, rubini, smaragdi i tirkizi su sve jace bleskali, a veliki je svetenik nastavio da skida
svoje ruho. Posle oplecka skinuo je svileni pojas, nacinjen od plavog i purpurnog prediva, svilenu koulju,
zatim kratku lanenu. Za to vreme ga je njegov zamenik gledao paljivo u lice i ocekivao sa zebnjom hoce li
biti nekog odgovora na kraljevo pitanje. U odaji je bilo tiho, culo se samo ukanje tkanina odece velikog
svetenika i jedva cujno pucketanje buktinje. Odjednom je vrhovni svetenik stao, poceo da bledi, usne su
pocele da mu se micu a glasa nije isputao. Ukoceno je gledao u dva draga kamena. Njih je izvadio iz
tobolca, koji je na zlatnom lancu visio tako da mu je uvek leao na grudima, negde iznad srca. Stajao je u
cistoj lanenoj dugoj koulji, u lanenim gacama, a zamenik je sa njegovih drhtavih usana citao odgovor, koji
je, kao obicno, bio kratak. Sa strahopotovanjem je dodavao velikom sveteniku komad po komad odece,
pomagao mu da se obuce, dok je tobolac sa dva draga kamena veliki svetenik sam stavio na grudi da mu
lee preko srca, kao i zlatnu plocu sa znakovima dvanaest plemena. Tako su zavrili obred pitanja Urim i
Tumim. Dok su zajedno vezivali raskoan pojas, zamenik je saoptio velikom sveteniku ta je sa njegovih
usana procitao. Znali su obojica da odgovor kralju nece biti mio. Vratili su se u dvor. urili su kroz
hodnike, straari su ih s potovanjem pozdravljali. U jednom predvorju s mermernim sjajnim stubovima
necujno im je priao dvorjanin dobroga sluha, koji je kralju i predloio da veliki svetenik upita Urim i
Tumim.
- Veliki svetenice! Kralj je veoma zauzet sudenjem jednog zamrenog slucaja. Moe li meni da saopti
odgovor?
- Sinko, ti veoma dobro zna da ovaj odgovor moe da trai samo najugledniji medu uglednima. Idi, reci
kralju da cemo ga cekati.
Isto tako tiho kao to se pojavio, dvorjanin je nestao medu stubovima. Nije prolo mnogo vremena i on se
ponovo pojavi pred velikim svetenikom.
- Premudri kralj je vec izrekao pravednu presudu, zove vas da udete.
Uli su u dvoranu, na cijem je dnu na mermernoj uzviici sedeo Solomon na prestaolu od slonovace. Kralj
je dao rukom znak svima prisutnima da se udalje, veliki svetenik mu je priao sasvim blizu, a dvorjanin i
zamenik su ostali na pristojnoj udaljenosti.
- Uzvieni kralju! - apatom progovori veliki svetenik - upitao sam svemoguceg boga i odgovor je sledeci:
Kasiju, kcer kralja Solomona, uzece za enu mlad momak, siromah bez igde icega, gladan hleba i edan
vode!
Kada je kralj cuo ove reci, raali se i rece:
- Udaljicu kcer svoju Kasiju iz Jerusalima, smesticu je onamo gde noga covecja jo nije stupila, da vidim
hoce li se moci takvo cudo ostvariti!
Posle tih reci otpustio je velikog svetenika i pozvao pedeset svojih najvernijih dvorjana. Rece im:
- Zaklinjem vas nebom i zemljom da ne progovorite o ovome to cu vam sada reci!
- Neka nam jezik prione za nepca ako otkrijemo tajnu kraljevsku i ako je odamo bilo kome na svetu! -
odgovorie dvorjani uglas.
- Pripremite se za dugacak put, uzmite jedan od mojih brodova, otplovite do nekog pustog ostrva usred
mora, sagradite na njemu visoku kulu, ogradite je kamenim zidom, ali ni jedna ulazna vrata na kuli ne
gradite! Budite paljivi u svom radu i ucinite onako kako vam to naredujem, i neka niko za ovo ne sazna!
Kada zavrite s gradnjom, vratite se u potaji u Jerusalim te mi javite ta ste uradili.
Pedeset dvorjana pozdravie kralja, podoe u luku gde su bile usidrene kraljeve lade, po njegovom
naredenju odabrae jednu koja je najvie odgovarala. Pripremie sebi hrane i pica, alata potrebnog za
gradnju, digoe sidro i otplovie. Plovili su tri meseca dana i stigli do jednog usamljenog ostrvca, na kojem
nikoga ivog nije bilo. Nadoe uvalu zaklonjenu s pucine, tu bacie sidro, i izidoe na obalu. Poto su nali
pogodno mesto, jedni stadoe da kleu kamenje, drugi da ga prenose, a ostali su gradili kulu, nebu pod
oblake. Gradili su tako do visine od stotinu lakata. Na vrhu kule napravie visoku ogradu s jednim jedinim
prozorom. Tu su, na vrhu, napravili i odaju u koju su stavili postelju, sto, stolicu i svetiljku. Kada su zavrili
posao, spustili su se niz velike merdevine, kojima su se sluili za vreme gradnje, ukrcali se na brod,
otplovili u svoju zemlju i vratili se u Jerusalim. Kralj ih je odmah primio. Oni su mu pokazali nacrt kuce
koju su sagradili. Solomonu se nacrti dopadoe te im rece:
- Primicu vas opet kroz dve sedmice, jer imam neto vano da vam saoptim. A sada idite svojim kucama!
Dvorjani se duboko poklonie i napustie dvor. A kralj posla po svoju kcer Kasiju. Ona se uskoro pojavi,
pozdravi oca, koji joj odgovori:
- Kceri moja! Pripremi sebi mnogo odece i haljina mnogo, i budi spremna da kroz dve sedmice pode iz
Jerusalima na mesto koje cu ti ja odrediti!
- Hoce li se dopasti mom dragom ocu ako ga upitam: mogu li da znam koliko je dug put koji je preda
mnom i kada cu se vratiti?
Kralj joj na to odgovori:
- To ne moe da zna, jer je to stroga tajna!
- Neka sve bude onako kako moj otac eli! - rece Kasija i ode da postupi prema ocevoj elji i naredenju.
Kad prode cetrnaest dana, dodoe onih pedeset dvorjana kralju Solomonu i rekoe:
- Uzvieni kralju! Rekao si da dodemo, i dodosmo; reci sada ta eli, da bismo te posluali.
- Dajem vam Kasiju, najmiliju kcer svoju u ruke, da je povedete u kulu koju sagradiste. Ostavite je na vrhu
kule, zazidajte sve gradevinske otvore i uzmite sa sobom svoje merdevine kojima ste se sluili. Ukrcajte se,
doplovite do naih obala, vratite se u Jerusalim, i ne zaboravite kako ste se zakleli da cete cuvati tajnu.
Kralju su teko padale ove reci, pa je posle kraceg predaha nastavio ovako:
- Samo jedan od vas neka povede moju kcer na brod. Ostali neka se odmah ukrcaju i neka na brodu
sacekaju moju kcer.
Cetrdeset i devet dvorjana se pokloni kralju i ode, a samo jedan ostade u dvoru. Kralj pozva svoju kcer
Kasiju da brzo dode k njemu, a kada se ona pojavi, on joj rece:
- Kceri moja, presvuci se u druge haljine, a sve svoje haljine stavi u kovceg koji se nalazi u tvojim
odajama. Podi zatim za ovim covekom do broda u luci, ukrcaj se sa njim na brod i otplovi onamo kuda sam
ja odredio.
Cuvi sve ovo, Kasija se pouri da izvri sve to njen otac rece, a sve je radila s radocu. Kada se presvuce,
stavi sve svoje haljine u kovceg, dode da, pred polazak na put, pozdravi oca. Solomon se mnogo zacudi
radosti i veselju svoje kceri, pa je zapita:
- Ne bi li mi rekla, kceri moja predobra, to si danas lepa nego ikada? Ti i ne zna jo kada ce se vratiti i
da li ce ti se mesto u koje ide dopasti, i hoce li tamo uivati sva ona dobra koja si uivala u domu kralja,
oca svoga!
- Vec danima mislim - odgovori mu Kasija - kada ce mi moj dobri otac otkriti ono to je naumio, pa da
mogu hitro da izvrim sve to mi bude zapovedio. A eto, danas je stigao taj udeni dan, zato se toliko
radujem.
Kralju se ove reci veoma dopadoe, poljubi je, zaele joj sve najbolje na putu. Kasija, u pratnji kraljevog
dvorjanina, pode do svog doma, tamo dvorjanin uze njen kovceg te podoe ka obali mora. Poto se ukrcae,
brod isplovi na pucinu. Posle nekoliko dana plovidbe, stigoe do pustog ostrva i bacie kotvu u blizini kule.
Svi sidoe na kopno, Kasiju popee na vrh kule, zatim zagradie i utvrdie sve preostale otvore a lestve
uzee sa sobom na brod. Poto se vratie u Jerusalim, saoptie kralju da su postupili tacno po njegovom
naredenju. Kralj Solomon ih saslua i upita:
- Koliko ce joj dugo biti dovoljni hrana i pice koje ste joj ostavili u kuli?
- Imace dovoljno jela i pica za cetiri meseca - odgovorie dvorjani, pa im kralj zatim podeli darove i
otpusti ih.
Kad dvorjani napustie dvor, kralj Solomon pozva orla irokih krila te mu zapovedi:
- Od sutra ce svakoga dana da dolece u dvorske kuhinje. Tamo ce uzimati jelo i pice koje sam odredio
Kasiji, kceri mojoj. Sve ce joj to iz dana u dan odnositi na vrh kule, koju sam dao da se sagradi na pustom
ostrvu usred mora.
- Ucinicu sve kako nareduje kralj, moj gospodar! - odgovori orao.
Tih je dana u gradu Aku iveo covek po imenu Avijam. On bejae vrlo siromaan, ponekad mu je kuca bila
bez korice hleba. ena mu rodi sina kome dadoe ime R'uven. Bee to lepo i pametno dete, izraslo u
naocita momka kome su se svi divili. Otac ga je ucio mnogim naukama, a on ih je sjajno shvatao i pamtio,
postao je odista ucen mladic, dika i radost roditelja. Ali, s vremenom, R'uven uvide da u malom gradu Aku
ne moe nicim da pomogne svojim roditeljima. Jednoga dana on rece svojim roditeljima:
- Poao bih u neki drugi grad, moda cu naci kakav posao. Radicu, zaradicu za hleb i za odecu!
- Kako ce, sine - odgovorie mu - na put ovako iscepan? Ostani jo neko vreme u naem domu. Ko zna,
moda ce nam se bog smilovati i pomoci?
- Dragi moji roditelji, najlepe vas molim, dozvolite mi da ostavim roditeljski dom i da podem u neki drugi
grad.
Kada Avijam i njegova ena videe da je R'uven uporan, da hoce da ode u drugi grad trbuhom za kruhom,
izgrlie ga, izljubie i poelee mu srecan put, naglaavajuci da ce u roditeljskom domu biti uvek
dobrodoao, ako poeli da se vrati. I tako R'uven pode iz Aka, rodnog grada, na put. Hodao je ceo dan, a
pred vece stie na jedno polje. Odluci da se tu odmori, pa ce ujutro nastaviti put. Lee na zemlju, kamen
stavi pod glavu, gladan i edan. Nadao se da ce san da mu vrati malo snage pa ce moci ujutro da produi.
Tek to je legao, iz pustinje se die oluja, hladan vetar dunu. R'uven ustade i pode da potrai sklonite, jer
je hladnoca prodirala do kosti. Cvokocuci zubima, stie do trupa ubijenog vola, kojeg su ovde ostavile
divlje zveri za svoj sledeci obrok. Kako drugog izlaza nije video, on rairi rebra goveceta i lee medu njih,
te se tu nekako zgreja i odmah zaspa.
Iduceg jutra orao vide naputen trup vola, spusti se do njega, zgrabi ga svojim kandama, polete s njime
prema pustom ostrvu i spusti ga na vrh kule u kojoj je bila smetena Kasija, kci kralja Solomona. Tu je orao
stao da kljuje vola, a kada se nasitio njegova mesa, polete ponovo u pravcu pustinje.
Kada svanu zora, Kasija se, po svom obicaju, posle budenja pope na vrh kule. Imala je ta i videti: vola
dopola odranog, mesa dopola pokljuvanog. Zacudena, poce da zagleda trup izbliza, kada medu rebrima
ugleda momka kako spava. Pride mu, probudi ga i upita:
- Ko si ti i ta te ovamo nanese?
- Jevrejin sam, iz grada sam Aka poao na put, sinoc sam se od mraza sklonio u trup ovoga vola, od umora
sam zaspao. Kada sam se probudio, vidim da me neto nosi sa polja, da letim, letim i da me to sputa
ovamo na ovu kulu.
Pomislih da je to, moda, neka od onih velikih pticurina zgrabila volovski trup i ponela na vrh ovih zidina.
Kasija se smilova na R'uvena, povede ga u svoju odaju, nahrani ga i napoji. On ivnu, a kada se umio,
Kasija vide koliko je to lep momak, te joj se mnogo dopade. U razgovoru shvati da je pored toga i ucen i
dobar, i ne prode mnogo vremena te ga zavole.
- Sa ove visoke kule ne moe sici - rece mu - a ni broda nema da otplovi na kopno. Stoga ostani sa
mnom sve dok moj otac ne dode po mene, da me kuci vodi.
- Hvala ti to si se smilovala na mene i to si mi dopustila da ivim s tobom u ovom domu.
Kada orao uvece dolete i donese Kasiji hranu, vide da se na kuli nalazi jo jedan covek. Sutradan donese
dva obroka: jedan za Kasiju a jedan za R'uvena. Posle jo vide da od oba obroka ne ostaje ni podropca, pa
je od toga dana stalno donosio po dva obroka.
Prolo je nekoliko meseci, a R'uvenova naklonost prema Kasiji postade odista velika. Jednoga dana on joj
rece ovako:
- Ako ti se dopadam, draga moja, budi mi ena!
- Nikada nisam cinila nita to nije dozvoljeno - odgovori mu Kasija - ali tebe je ovamo donela ptica, a to
cudo nije moglo da se ostvari bez pomoci Jahvea. To onda znaci da si meni namenjen!
Cuvi ove reci, R'uven se obradova, uze noic i ubode se u vrh svoga prsta. U kap krvi koja je potekla
umoci pero, napisa vencani ugovor, te tako postadoe mu i ena i ivljahu u miru i u ljubavi. Posle
izvesnog vremena rodio im se sin. Dete je raslo i na kraju selo za njihov sto za vreme obeda. Orao koji im
je i dalje donosio hranu i pice za dvoje, vide da ih je sada troje za stolom, i odluci da iz kraljevskog dvora
donosi tri obroka.
Jednoga dana se kralj Solomon seti svoje kceri pa pozva orla da ga upita za njeno zdravlje.
- Dobro je njoj - odgovori orao - dobro je i njenom muu, a dobro je i njihovom malom sinu.
- Ko dovede tog coveka na kulu - upita kralj uznemireno - reci mi ako zna?
- I ja sam se tome cudio, hteo sam da saznam kako se to moglo desiti, ali nisam uspeo. Ostrvo je daleko na
pucini mora, nigde u blizini nema ivih bica, a za ovo vreme to je ona tamo, ni jedna lada nije plovila tim
delom mora.
Kralj, jo uvek zapanjen, odluci da odmah krene u luku i da otplovi brodom do ostrva. Htede sam da se
uveri u orlovu pricu, pa je od onih pedeset dvorjana koji su gradili kulu poveo sa sobom samo jednoga, da
mu pokae put. Plovili su brodom skoro tri meseca dok ne stigoe do usamljenog ostrva usred mora.
Doavi pod kulu, kralj naredi da se razrue ogradne zidine, zatim postave lestve, te se pope na vrh kule.
Na vrhu kule vide prvo Kasiju, kcer svoju, koja mu se od radosti obisnu oko vrata i poce da place.
Solomon ju je grlio i tepao joj, govorio, pitao, i utom ugleda R'uvena i njihovog sina.
- Ko su ovi? - upita on Kasiju.
- Ovo je moj mu, a ovo je na sin! - odgovori Kasija.
- Reci mi, kceri, kako dode ovaj covek cak ovamo? JBudska noga ovamo jo nije stupila, ni brod sidro
bacio otkada si ti stigla!
- Cudo se desilo. Ptica ga jedna velika spusti na vrh kule. Delila sam s njim i krov i hranu i pice. Videla
sam da je ne samo lep vec i dobar, i ucen, i pametan. Zavoleli smo se, a ja pomislih: ako je na ovo pusto
mesto takvim cudom doao, sigurno je meni namenjen, te se ni moj otac nece ljutiti ako se udam za njega.
Tada Solomon upita R'uvena:
- Kako se zove, iz koje si zemlje doao i kome narodu pripada?
- R'uven mi je ime, iz zemlje sam izraelske doao a po narodnosti sam Jevrejin. Mudroga kralja ove reci
donekle umirie, ali mu ne behu dovoljne, jer mu ne bee vano samo da li je njegov zet tudin ili iz
njegovog naroda, vec i kakav je po naravi, po dui i pameti. Dugo je sa njim razgovarao, etajuci po
ravnom krovu kule, sve dok nije stekao utisak da je njegova kci dobro postupila. Uzeo je svog unuka za
ruku, spustie se svi sa kule, ukrcae se na brod i otplovie. U prestonici Jerusalimu Solomon je priredio
veliko veselje, gozbu na koju je pozvao sve stanovnike svoga grada. Posle obilnog jela i nekoliko caa pica,
mudri kralj isprica sve to se dogodilo njegovoj kceri. Svi su se divili poslunosti Kasijinoj, klicali joj i
nazdravljali ljubavi koja sve pobeduje, za koju nema daljina ni prepreka.
(Izraelska) Sarmica20-08-2011, 08:19GRBAVI VRABAC
U davno vreme u jednom selu ivela je neka dobra starica. Jednog svetlog, suncanog prolecnog dana pode
ona u batu da cisti cvece i lice od tetnih gusenica. Odjednom odnekud sletee vrapci. Pocee da skakucu
i da cvrkucu traeci hranu. U to vreme iza ograde se igrao decak iz ' susedstva. Baci se kamenom na jednog
vrapca - i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kicmu. Vrabac poce alosno da cvrkuce, htede da poleti, ali ne
mogae, vec je samo mlatarao krilima i kruio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta,
doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca.
To vide dobra starica i saali se na vrapca.
- Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, necu te ostaviti.
Rekavi to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva
disao na dlanu: bio je preplaen. Starica poce da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kuci.
Zatim ga nahrani pirincem, a nocu, da bi ga zatitila od macke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi.
Cim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poce da pazi
pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali.
- ta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hrani vrapca - zato?
Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poce da se oporavlja i mada nije
sasvim ozdravio, vec je mogao da skakuce po sobi.
Vrabac je bio srecan i presrecan to je ostao iv. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teko da
se od njega rastavi, a kada je to morala - onda bi ukucanima naredivala:
- Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite!
Tako je ovim opomenama dosadila svima u kuci, i svi su gundali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se
smeila i govorila:
- Zar vam nije ao sirote pticice? Kome ona smeta?
Najzad, blagodareci staricinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poce da leti. Jednom, kao obicno, starica ga
stavi na dlan i izide na verandu.
- Hoce li da poleti? - upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoci s njene ruke i polete visoko prema
nebu. Starica je rasejano gledala za njim.
- Znaci, odletece. Teko ce mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali cuj, dodi opet!
Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali:
- Samo cujte ta govori! Sasvim je izlapela.
Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije secala svog vrapca. Tako prode dvadeset dana.
Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora.
"Da to nije doleteo moj vrabac?" - pomisli starica i izide da pogleda. I zaista - to je bio on.
- Hvala ti to me nisi zaboravio! - pozdravi starica svog poznanika.
A vrabac kao da je eleo neto da kae, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u
kljunu i ponovo odlete.
- O, ta li mi je to ostavio - primeti starica. Pride i pogleda: na podu je lealo belo seme od tikve.
"Sigurno to nije obicno seme!" - pomisli starica.
Paljivo uze seme i sakri ga u kesu.
A u kuci su joj se opet svi smejali:
- Cudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost.
- To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac - odgovarala je starica. - Sigurno ce dobre tikve nici.
I ona posadi seme u bati.
Dode jesen - i stvarno - iz semena izrastoe divne tikve: bezbrojno mnotvo ogromnih plodova utelo se
medu licem.
Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, pocasti komije i jo je ostalo toliko da nije
znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi
na verandi da se sue. Prode mesec dana.
"Daj" - pomisli starica - "da vidim svoje tikve. Sigurno su se vec osuile".
Ona ih spusti na pod i zacudi se: umesto da budu lake, tikve su bile tee.
"Kakvo je ovo cudo?" - zacudi se starica. Isece jednu tikvu - a iz nje odjednom potece beo prebrani pirinac.
Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinac jo izlazi. Stavi veliko korito, a
nije se jo ni okrenula, a ono vec puno. A u tikvi jo uvek dosta pirinca. Starica otvori i ostale tikve - kad i
one do vrha pune pirinca. Presipala je pirinac, ali tikve su uvek bile pune.
U staricinoj kuci pocee da ive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domacinstva. U tom istom selu ivela je
jo jedna starica, koja je bila krta i pohlepna. Videvi srecne komije, ona nije mogla da ivi od zavisti. I
jednom, poto vie nije mogla da izdri, pode ona svojoj srecnoj kominici i upita je:
- Govore da vam je vrabac doneo srecu u kucu. Da li je to istina ?
- Istina je - odgovori susetka. - Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga poceli srecno da
ivimo...
Ali krta starica nije mirfvala, htela je sve da sazna.
"A zato da krijem?" - pomisli susetka. I isprica .kako je spasla vrapca i sve ta je zatim bilo.
Ali sve je to bilo malo krtoj starici.
- Hoce li da mi da jedno srecno zrno? - upita ona.
- Vrabac je doneo samo jedno zrno - odgovori dobra starica. - Ja sam ga posadila i vie nemam. Evo, mogu
da ti dam pirinca.
- Pa dobro, daj makar malo pirinca - nezadovoljno progunda krta starica, ali je dak napunila do vrha i
uputila se kuci.
Posle toga ona poce da misli i nagada kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i
odlazila u1 batu iza kuce. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati
kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali.
Kamen pade tamo gde je jato bilo najguce i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti,
tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kuci i dade mu hrane.
- Eto, najzad mi je sreca u rukama! - radovala se opaka starica.
Ali onome ko je krt sve je malo.
"Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znaci, od tri-cetiri ptice sreca ce biti tri-cetiri
puta veca" - razmiljala je ona.
Starica opet pode u batu, posu pirinca i poceka. Kao i uvek, na zrna ubrzo pocee da slecu vrapci. A
starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala - i pogodila je jo dva. Sad je imala tri
vrapca. Ona se obradova:
- Sada cu se obogatiti.
Stavi nesrecne ptice u korito i poce da ih hrani i pazi.
Prode mesec dana, i vrapci se oporavie. Ona ih pusti, a oni se podigoe i odletee. Pogleda starica za
njima i pomisli:
"A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno ce me nagraditi".
A vrapci odletee proklinjuci je:
- Ta nas je starica povredila i jo nas je mesec dana drala u mracnom koritu. Nikada nam se takva nevolja
nije desila.
Otada je starica pocela da ceka kada ce doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorite i
gledala u nebo doledu li vrapci. I, desetog dana uvece, najzad doletee tri vrapca; svaki je drao u kljunu po
jedno seme od tikve. Bacie ih starici i odletoe.
U kuci poce guva: "Eto, i nama je Bog srecu poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bati.
Prode pola godine, a u bati izrastoe ogromne vree od tikava sa bujnim licem, ali plodova je bilo malo.
Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni.
Starica se i tome obradova i sva srecna odlazila je svuda i hvalila se:
- Eto, sad cemo poceti da ivimo bolje od suseda!
Ali kakva nesreca! Tikava je bilo malo, a krta starica, da bi dobila to vie pirinca, niti ih je sama jela niti
ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoe:
- Ako bude krta, nece biti srecna. Eto, naa susetka je i druge hranila i sama jela - i zato ima svega
dosta.
"Istina je!" - pomisli starica. - "Moram da budem izdanija".
Pozva sve svoje rodake i pred njima otvori tikvu.
Gosti videe da se starica sprema da ih pocasti samo jednom tikvom, te se naljutie i odoe kuci. Ostade
samo malo njih - ostae oni najpohlepniji. Oni pocee da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije
mogla jesti. To je bilo samo pola nesrece. A zatim sve spopadoe uasni bolovi u stomaku, kao da ih neko
noem probada. Gosti se uplaie:
- Zato ste nas takvim tikvama nahranili?
Pocee da grde staricu, a ni starici ni njenim ukucanima nije bilo lake: vukli su se oko stola previjajuci se
od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dode do tuce. Gosti se okupie i odoe svojim kucama. Posle toga
bolovali su jo tri dana.
Ali pohlepnoj starici to ne bee nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mucila od gorkih
. tikava.
- Iz tikve treba da se dobije pirinac. A mi smo tikve pojeli - govorila je starica. - Dobili smo to smo
zasluili. Vie nikome necu da dam.
Starica priveza ostale tikve i okaci ih za ekser.
Prolo je jo oko mesec dana. Ceka starica i ne moe da saceka da iz tikava potece pirinac. Nije vie mogla
da izdri: "Vreme je" - pomisli ona - "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poreda sva prazna korita koja je
imala u kuci, jer je trebalo da bude dosta pirinca.
Uze jednu tikvu, probui je i okrenu prema koritu. Cekala je da otuda,u belom mlazu potece pirinac. Ali
umesto pirinca pocee iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naletee na staricu, stadoe da
je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strano. Ali starica od pohlepe kao da bee slepa. Cinilo joj se da
to pirinac tako kulja i poce da se brani od ujeda buba i muva, reuci tikvu i govoreci:
- Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinac! Sipajte polako!
A kad isece i poslednju tikvu, iz nje ispuzae otrovne zmije i smrtno izujedae poudnu staricu.
(Japanska) Sarmica20-08-2011, 08:20TUMAENJE SNOVA
iveo jednom jedan car, pa usni neobian san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste - velike i
male, sive i rie, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge,
ujedaju ga i skau.
Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im ree:
- Noas sam usnuo jedan straan san. Hou da mi ga odgonetnete i rastumaite, a ako to ne uspete, znajte,
kazniu vas i baciti u tamnicu.
Mudraci se razioe i stadoe razmiljati o carevom snu. U to doba iveo u tom carstvu neki ovek po
imenu ivar, a to znaci - sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za ta: bio je tako sulud i glup da
nikad nita pametno nije uradio. ega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako.
ivareva ena sluajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obeao onome ko mu ga rastumai, pa
ree svom glupom muu: - Hajde, to kae? Idi caru pa mu nekako rastumai taj strani san. On e te
bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila:
"Ako sluajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaemo bogati i biemo sreni, a ako ne - opet e za
mene biti dobro: car e mom glupom ivaru odsei glavu. To je dobro, jer ta e mi ovaj suludi mu?"
ivar najpre ne htede da poe caru da mu tumai san, ali ena navali na njega tako da je on ne mogae
odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa poe u carev dvorac.
Idui putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita:
- Kuda si se uputio, ivani? A on joj odgovori:
- Eto, idem tako bez cilja - kud me noge nose i oi vode. ena me poslala da rastumaim caru jedan straan
san. I sad se pitam: kako u ja rastumaciti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tue da
tumaim. Uz to, car je usnuo neto strano.
Ali zmija mu ree:
- Sluaj me dobro, ivaru. Pomoi u ti da rastumai carev san i da se tako izbavi iz sirotinje. Otii e
caru i rei e mu ovo: "Presvetli care, eli li da ti rastumaim san? Ja u ti ga rastumaiti. Taj san je
straan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te - to su laskavci i podmukli
veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, ele tvoju propast. Stoga se dobro njih uvaj i nikome ne veruj." Eto,
ivare, to e reci caru i time e mu rastumaiti san. A za to e dobiti bogatu nagradu. Meni e, naravno,
dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro.
- Nita ne brini, podeliemo nagradu - ree glupi ivar pa se uputi u dvorac.
Kad stie caru, on ponovi ono to je uo od zmije i tako mu rastumai san.
uvi to, svemoni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobo bili
zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmiljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u
zemlji.
Car potom bogato nagradi ivara i imenova ga svojim glavnim tumaem snova. ivar natovari blago na
etiri deve pa se uputi svojoj kui.
Ide on tako kui, promatra vree pune blaga i razmilja:
"Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro
je to sam je sreo. Dve vree s blagom u joj dati, a dvije u zadrati za sebe. Pravedno emo podeliti
nagradu. Ja u od sada iveti veselo, a ena mi vie nee prigovarati i neemo se svaati."
Ide ivar dalje i stalno razmilja o nagradi i sreom ivotu.
"Dve vree - to je lepo bogatstvo. Ali etiri - jo lepe.
Teko se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji
polovinu. ta e to njoj? Kod nje nee uopte biti iskorieno. A nije
ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju."
Misli ivar i polako skrenu s puta. Odluio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj
kui, nosei na devama sve etiri vree blaga.
I tako je ivar zadrao sve blago za sebe.
Od toga je prolo tri godine. Tada car opet usni neki udan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera
napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa.
Tada se seti ivara, svog tumaa snova, pa posla sluge po njega.
Sluge brzo pronaoe ivara i rekoe mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. uvi to, ivar se
prepade. Nije znao zato ga sada zove car. On pomisli:
"ta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki straan san, kako u ga rastumaiti. Mogao bih opet otii
kod zmije, ali ona mi sada sigurno nee nita rei. Ovako ne smem izai pred cara, jer mi glava zaas moe
otii s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatraim da rastumai i ovaj carev san, jer e
mi, moda, ona opet pomoi da spasem glavu."
ivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji.
Kad doe do njemu poznate stene, a zmija ve ispuzala pa ga eka.
Ona mu ree:
- Zdravo, brate ivare! to radi? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvui u te i
ovog puta. Car te pozvao jer hoe da mu rastumai jo jedan san. Poi k njemu i reci mu ovo: neka to pre
okupi vojsku i bude spreman za boj, jer e neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu
krvave reke i jezera. ivare, ovog puta nee zaboraviti da mi donese polovinu od bogate nagrade.
Poklonivi se zmiji ivar ree:
- Ne brini nita, nagradu u ti ovog puta sigurno doneti. Dobie polovinu od onoga to dobijem od cara.
Zatim se uputi u dvorac. Kad stie tamo, izae pred cara i ree mu:
- Presvetli care, dugo nam iveo u srei i zadovoljstvu. Doao sam da ti rastumaim i ovaj drugi san. Znaj,
taj san je straan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi to vie moe vojnika i
naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako e odoleti neprijatelju i pobedie ga i nee doi do
potoka i jezera krvi.
- Hvala ti, ivare, - rece car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straa i da se sva vojska naorua.
Vojsku razmesti po zidinama grada tako da moe videti neprijatelja. To je uinio u poslednjem trenutku, jer
je neprijateljska vojska ve pristizala i poela da napada utvreni grad. Ali, videvi naoruane vojnike, koji
su bili pravilno poreani na tvravi, neprijatelji se vratie i ne doe do borbe.
Znai, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je ivar dobro protumaio.
Car potom nagradi ivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kui.
Videvi toliko bogatstvo ivar se jako obradova; bio je presrean. Putem je mislio:
"Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je vie nego etiri. Zar nije najbolje da sve to zadrim za sebe? Otii
u kod zmije i gledau da je nekako ubijem, te u se tako otresti te bede. To nije nita neobino, jer bi svaki
drugi na mom mestu to isto uinio."
I ivar se uputi prema steni gde ga je ekala zmija.
Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, ivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju.
Kamen je odista bio velik i teak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali ivar samo malo
zakai njen rep, a zmija se izvi i pobee u rupu.
ivaru bee ao to nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stie kui ena ga radosno
doeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obeanja.
iveo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo troio, blago se nije
smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za itav ivot, pa i vie od toga.
I ivar je tako iveo jo tri godine.
Ali, desi se da car usni jo jedan vrlo udan san. On vide u snu kako pada s neba penica i pokriva ljude i
kue. Pada danonono, sve vie i vie.
Kad se car probudi, seti se ivara, svoga tumaa snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvi
careve sluge, ivar se prepade: znao je da je car usnio jo jedan san. Stoga on ree eni:
- Vie me nee videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neu vratiti kui iv i zdrav. Ali putem ivar opet
pomisli na zmiju pa ree:
- Otii u do nje. Kad ve moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista
naneo nepravdu, to i zasluujem.
Tako doe on do stene.
A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi ree mu:
- Zdravo, ivaru, nerazumni ovee! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni
jednog trenutka pomislio, kad si me proli put gaao kamenom, da e, moda car usnuti jo koji san? Za
tebe je dobro to sam se onda spasila smrti, jer ta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumaio carev
san?
ivar joj onda odgovori:
- Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i doao ovamo. Radi sa
mnom ta ti je volja. Moe mi pomoci, ali me moe i kazniti. Spreman sam na sve.
Ali zmija mu odgovori:
- Ne, glupi ivare, neu ti nita uraditi. Neu te kazniti ve u ti i ovog puta pomoi da se izbavi od
sigurne smrti, pomoi u ti da rastumai carev san. Idi caru i reci mu da se niega ne plai. Jer taj san je
dobar. Penica to pada s neba znaci da ce u itavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi e se obogatiti, a on
ce vladati u srei i zadovoljstvu do kraja ivota. Za ovo tumaenje e te car bogato nagraditi, ali ne
zaboravi da mi ovog puta donese polovinu blaga. Trei put ti pomaem i zasluila sam da mi jednom da
polovinu. ivar e:
- Ne brini nita, mudra sestro, to vie neu zaboraviti. Dobie svoj deo. Ovog puta neu pogaziti re, a
ako je pogazim - neka odmah umrem!
ivar potom nastavi put prema dvorcu.
Videvi ga, car se obradova. A kad mu ivar rastumai san, on se jo vie obradova i njegovoj radosti nije
bilo kraja.
Naredi najpre slugama da iznesu burad sa erbetom na gradske trgove. Nastalo je opte veselje. Pio je car,
a s njim i svi njegovi podanici, pa i na ivar. Kad se slavlje zavrilo, car dade ivaru tri puta po osam
tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati.
ivar poe kuci, sav srean to se to desilo, pa pomisli:
"Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kue i vie mi ne treba. Zmija e biti
zadovoljna i vie se nee ljutiti na mene. Postaemo dobri prijatelji."
I on zaustavi itav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i ivar
joj ree radosnim glasom pokazujui na tovare s blagom:
- Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat u ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija ree:
- Brate ivare, pa meni nije potrebno to blago; to ce mi? Htela sam samo videti kakav si ti ovek i koliko
mogu raunati na tebe. A sada pazi ta u ti rei. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si
me; nisi doao k meni, ve si zaobi laznim putem otiao kuci. Ta godina je bila lisija godina, dakle -
godina lai i prevare. Stoga si me i ti, koji si inae vrlo slab covjek, prevario i otiao ne davi mi ba nita.
Postupao si kao i ostali, pa moda i gore od njih, jer si verovao da tua la moe prikriti tvoju. A kad smo
se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gaao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga
puta postupeo kao i svi ostali, pa ak i gore od njih, jer si verovao da krv to su je drugi prolili moe sakriti
onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i dareljivi. I ti si
stoga postao dareljiv. Postupa kao i ostali, postao si dareljiv, pa ak i dareljiviji i od ostalih, jer mi daje
itavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj ivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne
budi ponosan na svoju dobrotu, ve dobro zapamti ovo ta u ti sada rei: ko se ravna prema drugima, a
sam ne zna svoj put, svakako e skrenuti s njega. Zavrivi to, zmija se uvue u svoju rupu. .
ivar je paljivo sluao zmijine rei. One su ga pogaale i stideo se sebe. Blago ga vie nije privlailo.
Dode kuci pa, na zaprepatenje svoje ene, podijeli citavo blago svim susjedima.
On se posle zmijinih rei sasvim izmenio.
Jer rei pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Vie ih nije mogao do kraja ivota zaboraviti; kao
da su bile ispisane u njegovoj svesti.
ivar je postao dobar covjek.
Kad bi neko neto ravo ucinio, on je nastojao da bude pravian; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi
bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srean do kraja ivota.
(Jermenska) Sarmica20-08-2011, 08:20MALI PJER I BELA MAKA

iveo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treci, najmladi,
Mali Pjer. Starija braca su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snani a on mrav i slabacak, ali je zato
imao vie pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj rece sinovima:
- Ostareo sam, sinovi moji, i dolo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih eleo da onaj
koji dobije sve moje imanje ume da se snade u ivotu. Zato cu dati krunu onome od vas koji bude doao do
najlepe princeze, najlepih konja i najlepih kocija.
I tako se tri mladica uputie u svet. Ili su, ili, i na kraju stigoe do jednog raskrca odakle su se racvala tri
puta.
- Ja sam najstariji i izabracu ovaj put - izjavi Garavko.
- A ja ovaj - dodade Plavojko.
- E pa, ja cu poci onim to je preostao - uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovorie:
- Tog i tog dana naci cemo se opet na ovom raskrcu. Mali Pjer krenu svojim putem. Iao je dugo, dugo, i
za to vreme razmiljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snaan da osvojim najlepu princezu,
najlepe konje i najlepe kocije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuce, umesto to se ovako potucam
po belom svetu."
Put odvede Malog Pjera u neku gustu umu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trecom. Vec se
bio dobro zamorio kad najzad stie do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim naputena.
Obide je sa svih strana i jedino to opazi u blizini bee jedna lepa bela macka, naculjenih uiju i ruicaste
njukice, koja je radoznalo posmatrala kako se cetiri gadne krastave abe igraju kraj oblinje bare.
Mali Pjer uctivo pozdravi belu macku, pa sede na prag kolibe da saceka povratak sopstvenika; hteo je da ih
zamoli da ga prime na prenocite.
Sedeo je tako, tuan i nesrecan, glave zagnjurene u ake, i razmiljao o tome kako nece dobiti krunu nego
ce zemljom vladati jedan od njegove brace; a poto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno ce s njim
loe postupati kad ne bude vie oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotice neto meko i toplo, i vide da je to bela
macka; prui ruku pa je neno pomilova po svilenom krznu.
Macka poce da prede, a onda skoci Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim ocima i rece:
- Zato si tuan?
- Gospodo macko - odgovori Mali Pjer ljubazno kao to je red - otac je obecao krunu onome od nas trojice
sinova koji bude doveo najlepu princezu, najlepe konje i najlepe kocije.
- A da li ti zaista toliko eli tu krunu ?
- Braca me ne vole, i kada oca ne bude vie medu ivima, onaj koji sedne umesto njega na presto
zagorcavace mi stalno ivot. Eto zato sam tuan.
- Kako ti je ime?
- Zovu me Mali Pjer.
- Sluaj, Mali Pjere, sutra se vrati u ocev dvorac. Mene uzmi u narucje, a one cetiri krastave abe to su se
igrale tamo kraj bare zatvori u vrecu i ponesi na ledima. Ali to jo nije sve. Vidi li ovo orahovo drvo?
Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u dep.
- Time necu steci princezu, konje i kocije.
- Uradi kao to sam ti rekla. Kad stigne pred oca, pomiluj me kao to si uradio malocas, zatim ceagijom
istimari leda abama, a orah slomi prstima.
- Posluacu vas, gospodo macko - odgovori Mali Pjer.
Poto je prenocio u pustoj kolibi, on se ujutru die, uze macku u ruke, strpa cetiri krastave abe u vrecu i
ode pod drvo koje mu je pokazala macka. Jedan orah ba u tom casu pade mu pred noge, a on ga podie i
metnu u dep. Tako natovaren, pode putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stie na ono raskrce, ugleda bracu.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kocijama to su vukla cetiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza
kose crne kao gar.
Plavojkove kocije bile su zlatne, a vukla su ih cetiri belca; s njim u drutvu nalazila se prelepa princeza,
kose ute kao zrelo ito.
Kad ove dve momcine ugledae najmladeg brata kako dolazi peice, sa mackom u narucju i starom vrecom
na ledima, prsnue u gromoglasan smeh, govoreci:
- E, vala, ti nece dobiti ocevu krunu!
A onda nastavie put u svojim divnim kocijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoe u
dvorac, sve sluge navalie da mu se rugaju.
- Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! - povikae, pretvarajuci se da ga saaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladic zatece oca pred
dvorcem; u tom casu ba se divio princezama, konjima i kocijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i
nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se pribliuje najmladi sin, on planu:
- Hoce li da mi se ruga? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kocije, a ti - gle ta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori nita, ali mu dode da zaplace. Spusti belu macku na zemlju i tuno je pomilova.
Zatim izvadi iz vrece krastave abe i prede im ceagijom preko leda. Najzad izvuce onaj orah iz depa i
slomi ga prstima.
U istom casu, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obicno pocetkom proleca, odjeknu uasan pucanj
groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poce da raste; postajao je sve veci i veci, i pretvorio se u
blistave kocije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I cetiri krastave abe pocee da rastu; postadoe velike prvo kao zecevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se
najzad ne pretvorie u cetiri divna rida konja, koji se sami upregoe u one kocije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to cudo, kad se iznenada iz svih grla zacu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide
pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkastozelenoj kosi imala je svetlucavu
dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oci behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im pride i rece:
- Mali Pjere, zasluio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzece je za enu.
I tako je svecano proslavljena svadba, o kojoj se jo dugo pricalo u celom kraljevstvu.
(Kanadska) Sarmica20-08-2011, 08:21IVAN ZORA
Bilo je, a moda nita nije ni bilo - iveo je u jednom gradu kovac bez dece, a mnogo je eleo da ih ima.
Pode jednom ena toga kovaca po vodu. Tek to je napunila vrc do vrha, vidi ona - nosi reka tri jabuke.
Njoj se dopadoe jabuke, prui ruke za njima, dohvati ih i donese kuci. Jednu dade muu, drugu pojede
sama, trecu podeli s muem na ravne delove.
Kovaceva ena posle toga dobi dete. Cim se rodi, ono viknu:
- Spremajte se da mi to pre date ime, inace cu odleteti i necete stici!
Decaku dadoe ime Ivan Vecernji. Tek to ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na nebo. Samo to
je nudilja pola, zacu se krik:
- Ne putajte je, odmah cu doci na svet i odleteti. . . I zaista, o ponoci se rodi jo jedan sin. Dadoe mu ime
Ivan Ponocni.
Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo.
Pred jutro, u zoru, rodi se treci sin, nazvae ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete.
ivela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno dolecu majci
po mleko: Ivan Vecernji - uvece, Ivan Ponocni - o ponoci, a Ivan Zora - u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih
podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli.
Prode vreme, braca poodrastoe, mleko im vie nije potrebno, sve rede i rede se pojavljuju u kuci. Dolete
tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete.
A u tom gradu iveo jedan car. Car je imao tri kceri lepotice.
Te lepotice ni danju ni nocu nisu izlazile iz kuce, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i ivele
nevidene od sunca.
Jednom ce otac reci lepoticama:
- Kceri moje, to stalno kod kuce sedite, ustanite, proetajte, pogledajte svet, sunce.
Posluae kceri, izadoe.
Cim izadoe, odjednom se u vedro podne skupie oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne,
dolete ogroman straan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleca i nestade medu oblacima.
Svi se uznemirie. Car se rastui, oneraspoloi - nema mu niotkuda pomoci.
Car razasla glasnike na sve strane da objave nesrecu i da svugde trae lepotice. Ali ni traga im niko ne
nade.
Odjednom se pojavi nekakva starica - baba kovaceve ene - irececaru:
- Postoji u ovom gradu kovac, ima tri sina. Sva trojica ive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i
zemlja - sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kceri, to su samo oni.
Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovacevoj eni da pozovu njene sinove u goste.
Ona obeca:
- Cim dolete, zadracu ih i poslacu ih caru.
Dolete pred vece Ivan Vecernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i rece mu:
- Ostani, sine, nocas kod kuce, sutra je gozba kod naeg cara, on te je zvao u goste.
Ostade Ivan Vecernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoci dolete Ivan Ponocni; i njega primi majka,
nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noci.
- Sutra je kod naeg cara gozba. Poziva te u goste - rece mu.
Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on - spava neko u kuci pa upita:
- A ko to tamo spava?
- To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noci. I on je za sutra pozvan k caru - odgovori majka.
Zaspa i Ivan Ponocni.
U zoru dolete Ivan Zora.
Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored brace.
Dode jutro. Ivan Vecernji se naspavao od uvece, Ivan Ponocni jo je u dubokom snu, a Ivan Zora tek
pocinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se.
- Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajuci me!
Odluci da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti maca. Spazi u uglu mac Ivana Zore, uhvati ga, ali
s mesta ne moe da ga pomakne.
Vide to majka pa se prepade:
- Za ta ce ti, sine, taj mac? Kakve si neprijatelje ovdenaao?
- A koga si to u kucu pustila? - upita sin.
- To su tvoja braca - veli majka - iste ste se noci rodili, svi ivite u nebu. I oni su, kao i ti, juce doleteli, i
njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoce.
Kad se braca probudie, zagrlie se i izljubie. Zatim svi zajedno odoe caru. Car ih doceka s velikim
pocastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata:
- Ivane Vecernji, ti leti po nebu, sve vidi, zna li gde su moje kceri?
Ivan Vecernji ne znade, nije video.
Car upita Ivana Ponocnog, ali ni on nita nije video.
Dode red na najmladeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i rece:
- Srecni care! Leao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom cujem
um. Gledam - leti div, nosi devojke, a one vicu i placu. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplaio sam se - ako
pogodim diva, ubicu ga, on ce pasti, razbice se s njim i devojke, poginuce. I tako div odlete s devojkama.
Vie ih nisam ni video niti sam ita cuo o njima.
Car se obradova to je naiao na trag svojih kceri i rece:
- Podite i traite moje kceri; ako ih nadete - dacu vam ih za ene. Najmlada je takva lepotica da ce i sunce
pozavideti njenoj lepoti, ona ce biti tvoja ena! - rece car Ivanu Zori.
Ivan Zora je znao gde taj div moe boraviti i uputi se tamo zajedno sa bracom.
Ko zna koliko su ili, dok ne dodoe do jedne planine.
Planina visoka, stenovita, ne moe je obuhvatiti pogledom, pruila se izmedu dva mora, a u podnoju
planine ator. U atoru spava covek od gvoda - div, glava mu kao stena.
Ivan Zora posla bracu divu:
- Idite, probudite ga.
Udoe oni u ator, budie diva, budie, pa izadoe i vele:
- Ne, ne moemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, pride divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Covek-
Gvode se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru:
- Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam - pomoci cu ti.
Ivan Zora mu rece:
- Pa pomozi nam - digni nas na ovu stenu. Covek-Gvode ce na to:
- Ti si kovacev sin. Iskuj lanac, bacicemo ga na vrh i popecemo se.
Ivan Zora donese cekic, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Covek predloi:
- Evo vam moja glava! - i podmetnu glavu umesto nakovnja.
Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pricvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama.
Ivan Zora rece braci:
- Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Vecernji i Ivan Ponocni pridoe, uhvatie lanac - i ni s mesta ga
ne pomakoe.
- Hajde sad ti, Gvozdeni Covece - veli Ivan Zora. Gvozdeni Covek uze lanac, zamahnu njime: lanac
polete, ali ne dosegnu vrha.
- Takva li je tvoja snaga? - upita Ivan Zora.
- Da, takva je moja snaga! - rece Gvozdeni Covek.
Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh.
Sva cetvorica povukoe lanac, on se zakaci kukama za stenu - moe ici po njemu kao po stepenicama.
Ivan Zora posla bracu. Ali ovi ne mogoe da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju.
Pode Gvozdeni Covek. Jo malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i
jedva se iv spusti.
Tada Ivan Zora pode i rece:
- Pazi, Gvozdeni Covece, ostavljam ti svoju bracu, ako im se neto desi, znaj, glavom ce mi platiti.
Ivan Zora se pope na vrh stene i pode divovim putem.
Iao je, iao i vidi - stoji bronzana kuca. Ude Ivan Zora u kucu - kad tamo sedi lepotica-devojka. Raspita se
za sve i saznade da je to najstarija careva kci. Ona rece:
- Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad ce doci sedmoglavi div i ubice te.
- To je vec moja briga! - veli joj Ivan Zora.
- Onda sam ja ena, ti mu - rece ona.
- Ne, ti si snaha, ja dever.
Ide uvece sedmoglavi div kuci. Dode do kuce, a konj pod divom se spotace.
- Eh, prokletnice! - viknu div na konja. - ta je, zar te Ivan Zora u kuci ocekuje? Cega se plai?
Stie, a Ivan Zora sedi u hladu i ocekuje ga. Div povika:
- Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Kakav sam ti ja prijatelj - odvrati Ivan Zora - docekuj neprijatelja!
Skoci div s konja i viknu:
- Hajde, duni tamo u zemlju.
- Duvaj sam, ta se to mene tice!
Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar.
Uhvatie se ukotac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mac, jednim zamahom
odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar.
Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale cetiri glave, zatim pode lepotici, uze od nje prsten za brata
i pode da trai devetoglavog diva, kod kojeg je camila druga sestra lepotica.
Iao tako Ivan Zora, iao i stigao do srebrne kuce. Tu nade srednju sestru.
Devojka ga moli:
- Idi, ubice te.
Ne, ne slua Ivan Zora. Legao u hlad i ceka diva.
Ide devetoglavi div, a konj mu se spotace pored kuce.
- Acu, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuce ceka? - vice div.
Dode - i, zaista, u hladovini lei Ivan Zora, ceka ga.
- Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - pita ga div.
- Kakav sam ti ja prijatelj - veli Zora - docekuj neprijatelja.
Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pode da trai dvanaestoglavog diva.
Stie i vidi - sve naokolo je zlatno. Ude u zlatnu kucu - stoji devojka nevidene lepote. Pride Ivan Zora,
zagrli svoju nevestu i pode je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru.
Ivan Zora joj rece:
- Moram ubiti diva! Ona zaplaka:
- Nemoj, ostavi, nece ga ubiti, poginuce.
- Ne brini, nece me ubiti tvoj dvanaestoglavi div - rece Ivan Zora, izade, prilegne u hladovini i stade da
ceka diva.
Vracajuci se kuci, divov konj se spotace.
- Acu, prokletnice! - viknu on. - Da te ne plai Ivan Zora? Nita, uskoro ce videti kako ce mu krv poteci
kao reka, a vrane ce kljuvati njegov le.
Dojaha i ugleda Ivana Zoru.
Div povika:
- Kai, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj?
- Neprijatelj - rece Ivan Zora - kakav sam ja tebi prijatelj?! - I uhvatie se ukotac.
Div skoci s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna.
Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu macem i otkide divu
devet glava.
Div se umori i zapita Zoru:
- Kako se kod vas bore?
- Kod nas se malo bore, onda se odmore! - odgovori Zora.
- Onda cemo se odmoriti! - moli div.
Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori - iskocice, jo ce me ubiti", i, ne cekajuci, zamahnu, odrubi
divu i tri preostale glave.
Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pode. Lepotica se osvrnu i rece:
- Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo.
- Kakvo mi je pa to divovo zlato - veli Zora - to je samo da se zamau oci.
Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prainu.
Dodoe do srebrne kuce, uzee srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade praina. Uzee i
najstariju, pa podoe ka steni.
Poce Ivan Zora da sputa sestre niz stene.
Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu.
- Dri, tvoja je!
Zatim srednju - srednjem bratu.
Htede da spusti i najmladu, ali ona mu rece:
- Izdace te taj Gvozdeni Covek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogine, kako cu bez tebe iveti?
Zora je ne poslua, nego je natera da se ipak spusti. Tek to ona side, Gvozdeni Covek dohvati gvozdeni
buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje.
Ostade Ivan Zora gore. ta da radi? Sputati se bez lanca znaci ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica
mu ipak dovikne:
- Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu
izbocinu, ona ce se sruiti i tamo ce naci konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga
tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on ce ti pomoci.
Ivan Zora pode ka toj steni, udari nogom u izbocinu, nade konja, gleda - a na konjskim ledima s pedlja
debela praina i prljavtina. Konj progovori covecjim glasom:
- Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podici.
Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoci na njega. Konj posrnu i rece mu:
- Pusti me jo jedan dan.
Zora mu dozvoli da se odmori jo jednu noc. Ujutru skoci na njega i pode. Konj polete kao strela; dva dana
pre Gvozdenog Coveka dolete u grad.
Konj nauci Zoru:
- Stavi na mene sve svoje oruje i pusti me jo tri dana u Crnu nlaninu; sebi ostavi samo tri moje dlake.
Cim me pozove, odmah cu doleteti.
Zora sve tako i ucini, a sam se obuce u rite i pode da luta gradom. Nade jednog kovaca i rece mu:
- Radicu ti, a ti me samo hrani i nita mi vie ne treba.
- Dobro - pristade kovac - idi, udaraj cekicem.
Zora dohvati cekic jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovac se zacudi njegovoj snazi.
Uzee i postavie dva puta veci panj i Zora poce da radi. Ono to kovac uradi za pet dana, Zora uradi za sat.
Raduje se kovac to je naao takvog radnika.
Vrati se najzad i Gvozdeni Covek sa devojkom i bracom Ivana Zore. Odredie i dan vencanja. Ali najstarija
sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovace ko takav prsten moe da iskuje. Ne, svi
odbijaju, niko ne moe. Stigoe i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora rece:
- Ja cu napraviti takav prsten.
Nocu kovac zaspa, a Ivan Zora kucnu - kucnu cekicem, izvadi iz depa prsten najstarije sestre i stavi ga na
policu. Ujutru ude kovac Zori, vide da spava i gurnu ga nogom.
- to si me osramotio pred carem?
Zora izvadi prsten i dade ga kovacu.
Poslae prsten. Ode i kovac na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pode. Kada iz crkve poce
izlaziti najstariji brat - Ivan Vecernji sa najstarijom sestrom, izade Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake
i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoci na konja i rece:
- Leti gore, pacu s neba na njega i naucicu ga pameti.
Konj uzlete u nebo, i kad mu i ena izadoe iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari
najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pode u kovacnicu i sede kao da se nita nije desilo.
I drugi prsten napravi Zora na isti nacin. Poznadoe devojke svoje prstenje, ali nita ne govore, boje se,
cute, a najmlada lepotica place, tuguje:
- On je iv, vratio se, to ne dolazi, to me ne oslobodi nevolje?
I srednji brat dobi isto tako od Zore.
Dode red i na Gvozdenog Coveka.
Zora pozva svoga konja, skoci na njega, uze u ruke buzdovan i rece:
- Leti!
Konj polete na nebo. Izade Gvozdeni Covek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek to je zakoracio u pripratu,
Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Covek propade u zemlju. Ivan Zora
sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je.
Ispricae sve caru.
Ivan Zora se oeni najmladom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo.
Pomor tamo, ovde pir,
Trice tamo, ovde brano.
(Kavkaska) Sarmica20-08-2011, 08:21AROBNA KIICA
Bee jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je
zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u umi ili kosio
travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj kole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju.
Zaarenih ociju gledao je decacic kroz odkrinuta vrata kako se arolike boje, sve potez po potez, uoblicuju
u krasnu sliku. Pre no to je i shvatio ta cini, ukoraci decak u kolu.
- Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam.
- ta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa
hoce, ni manje ni vie, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znaci, razmiljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, ba da vidimo da li je
tako!
Od tog dana, kad je u umi pribirao drva, posmatrao je paljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom
njihovu sliku ucrtavao u prainu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz evar, pa
bi zamocio kaiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad,
kad bi s vecera doao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog
oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i ta je jo drugo posedovao, a sve bi to arao po zidovima svoje
glinene kolibice.
Dan za danom vebao je uporno i strpljivo, pa, da vidi, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce
verno slikao ptice da si mirne due mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode
izgledale tako prirodne i ive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je
decacic najvie ceznuo, to mu je jo uvek nedostajalo: kicica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, lee na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta
zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snenobele brade i predade mu kicicu.
- Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe.
Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teka u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
- Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam
hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle - prijateljskog starca vec vie nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli
razocarano, to opet bee san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena
kicica, sad nala u njegovoj ruci?
Tek to je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce rairilo krilca, pa bi
lepralo i curlikalo i cvrkutalo kao da eli da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje
bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u
cast. Kako je srecan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan iao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike,
lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati
seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija,
koji mladog carobnika jednostavno dohvatie za percin i dovukoe pred gazdu.
Da bogatai nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa
kako je bio cvrst i neustraiv junoa, usudi se da, uprkos najotrijim pretnjama i najprimamljivijim
obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne
da decaka zakljuca u talu i najstroe naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako decak proboravi u tali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa
neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje rairi debeli, pahuljasti sneni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma
Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stie pred talska vrata,
ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris sveeg pecenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se necujno priunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se
pecenjem i u tiganju prio valjuke. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj,
drva, meso i brano dospeli u talu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog
bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati.
Po zapovesti upade tuce slugu u talu - ali gle, gde je malia? Na zidu s istocne strane videe merdevine
koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek to je krocio na trecu precagu, strmoglavi se
i poleduke ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoe merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu vie u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronali bi ga
gazdini biri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pruili utocite. S bolom u dui
oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Moda cemo
se jo u ivotu sresti". I tako urno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu
konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang
potee kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoe na domaaj: fijuuuuu!
fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang urno
mamuznu svog drepca i, putenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stie do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak,
pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta.
Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju
ostajale su beivotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, ivotinjama po jedna
noga -jednom recju, uvek bi namerno poneto izostavio.
Jednog dana, pak, tek to je dovrio jednog drala bez ociju, kad mu slucajno prsnue dve kapi tua na
prazna mesta i tako se nesreca dogodi: dral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj
neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u elji da se
dodvori, saopti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokuae
da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoe na prikrivene pretnje, a poto se decak
opirao, najzad ga skleptae i silom dovukoe u prestonicu.
Ma Lijang je ranije vec cesto sluao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar
bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u slubu? Nikad ni za ta na svetu! Umesto
zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu abu krastacu, a kad njegovo velicanstvo poele da
vidi feniksa arenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne ivotinje uznemirie
citavu palatu: zagadile su raskone odaje i svud rasprostrle ivotinjski smrad. Caru se uc razli od besa.
- Otmite mu kicicu! - dreknu straarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom carobnom kicicom pokua sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je
brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao
sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i
vrhovima. Ali kad blie promotri svoje umetnicko delo, imao je ta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu!
Samo su sure stene, gomile vapnenca leale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se
citava gomila pod svojom sopstvenom teinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo to ne smrska noge
njegovom velicanstvu.
Pokuaj slikanja zlatnih brda bio se, dodue, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da
smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu ipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom
srebroljublju ucini premalom, te ju je produavao i irio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne
dobi debelu, dugacku, izukrtanu zlatnu ipketinu. Na njegov uas, namah se pretvori to zlatno cudovite u
groznu dinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu
dvorani ne pritekoe hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovite zajedno s odelom i percinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junou izvuku
iz suanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko
zlatnih i srebrnih novcica no mu jo i obeca da ce ga oeniti jednom prezom. Ma Lijang, koji je u
meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavtinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom
radocu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu.
Sad opet poce car da se domilja ta bi mu junoa mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, moda,
mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-dole;
odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim
suncevim zrakama lealo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli.
- Ba je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su
ribe?
- Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak.
Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivae du obale arolike ribice, koje se neko vreme veselo u
plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivae na pucinu. Car oduevljeno posmatrae igru ribica. Kad u
daljini icezoe, obuze i njega elja da se naveze na more.
- Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu
dunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca
na galiju, docrta Ma Lijang i otar povetarac: more se namreka, talasi pocee da biju o bokove broda, te
lada veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vonja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj jo malo vetra.
Ma Lijang se snano razmaha kicicom: talasi se podigoe, jedra nabreknue, sve bre i bre klizio je brod.
Jo nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenua i zatutnja; ibana uskomeanim talasima, dunka
se nakrivi. Caru se stui i prepast ga obuze.
- Dosta! - razdra se iz petnih ila. - Dosta je vetra! Ne treba vie.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more
zaurla i zapenuenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i
spojnicama pocela da poputa.
Tresuci se od prepasti, mokar do koe, prilepi se car za katarku, vritao je iz petnih ila i usplahirenim
znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne
oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoe kao kuca, oborie na galiju, te je stukoe na parcice: car i
sva njegova pratnja pogiboe u talasima.
Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se rairi
po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proiveo medu
drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do
grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima^nco dobra dela.
ta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnocu.
(Kineska) Sarmica20-08-2011, 08:22Hon Kil Ton, ZATITNIK SIROMANIH
Pre mnogo, mnogo godina evo ta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Decacicu
dadoe ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u narucje i pode u planinu da se pokloni mogilama svojih
predaka. Nije prela ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Cim ugleda siromaka,
robinji sinu kroz glavu ono to su ljudi pricali o nekom mudracu pustinjaku. A pricali su ovako: u podnoju
planine, u dubokoj umi, ivi mudrac star vie od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u umi u drutvu
divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojaljivije i od samih zeceva. On je mogao
ukrotiti svirepog tigra ljudodera, odagnati pobesnelog vuka, uciniti bezopasnom i najecu zmiju
otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome to je bolje nego iko umeo leciti lekovitim travama i
najtee neizlecive bolesti: donosili su mu nesrecnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vracao njihovim
porodicama.
Sve te price prodoe robinji kroz glavu u onom casu kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je
to taj cuveni mudrac. Zato mu pride, smerno se pokloni i rece:
- Mnogo potovani, poeli mome prvencu srecu u ivotu!
Starac se zagleda u malianovo lice, pa poce tiho da apuce prorocanske reci:
- Decak ce se razviti u snanog mladica i ivece hiljadu godina. I kaem jo da ce to biti neobican mladic:
postace veliki junak, a vec u cetrnaestoj godini saznace carobne reci s kojima ce cuda da stvara. Siromani
ce ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kaem jo da ce taj decacic pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavi ovo, mudrac nestade u pecari, a robinja, i uzbudena i uplaena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena prorocanstvo starca pustinjaka dode i do namesnikovih uiju. On se nije uplaio,
vec se iz sveg glasa smejao i govorio:
- Kako mene, mocnog vlastelina, moe pogubiti nitavni sin nitavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja
mogu s njim raditi to god hocu. Ko me moe spreciti da ga ja pogubim pre nego to on napuni cetrnaest
godina? Niko. E, pa vidite da su te price samo staracka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reci mudraca.
A malian je svakim danom bivao sve stasitiji i snaniji.
Vec u sedmoj godini je zapanjivao i najcuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junatvu mu vec tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da cita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva
tajne namere neprijatelja Koreje.
Ba toga dana kada je Hon Kil Ton napunio cetrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog prorocanstva,
pa uvidevi da se sve do sada ispunilo od onog to je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmiljajuci ta
da uradi, namesnik odluci da je najbolje da prvo pozove mladica u dvor i uveri se sopstvenim ocima i
uima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi
Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snanih ruku i irokih pleca, namesniku prodoe kroz glavu reci
starog pustinjaka: ".. .I jo ti kaem da ce ovaj decak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja
odluci da ubije mladica na spavanju. Ali mladic je umeo da cita tude misli i odmah je pogodio ta smera
podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i rece mladicu da ga je zvao radi nekog junackog podviga, pa ga blagonaklono
otpusti.
Cim dode kuci, Hon Kil Ton rece majci:
- Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plaiti, jer odlazim duboko u planinu da
lovim divlje zveri.
- Kako ce, sine, loviti kad nema ni luka ni strele? Divlje zveri ce te rastrgnuti tako golorukog.
- Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junacko srce i snane ruke! Do videnja, uskoro cete
cuti o meni!
A uvece, kada se u domovima pogdsie vatre, Hon Kil Ton je bio vec daleko u planini. Iao je celu noc, a
zora ga zatece na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pruao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako
po njima plove. Pogleda na jug i ugleda ume koje stajahu cvrste kao stenje i upirahu svoje mocne krune do
pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hucnih reka. Pogleda na zapad - i ne mogade odvojiti ociju
od prostranih njiva na kojima vetar talasae zlatna ita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osecao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako
buja neobuzdanom natcovecanskom snagom. U silnom oduevljenju gurnu jednim prstom ogrsnu
9^enu,koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena e! surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva to je toliko snaan i mocan, i podie visoko glavu ka
najviem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
- Sada mogu sve - kliknu razdragani mladic - mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poce da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije krocila noga covecja. Ceo dan
se penjao uz otru liticu, celu noc je bauljao po otrom stenju, ali zora ga zatece na samom vrhu planine.
Kada je isplovilo sunce i razila se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu
okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnanijih ljudi, toliko je bila teka tako gvodem
okovana. No snani Hon Kil Ton joj pride, malo je zagleda, pa prisloni iroka pleca uz nju. arke popustie
i kapija se otvori. Mladic se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj liva^ ali ne uspe ni okom da trepne kad ga
okrui stotinak ljudi.
- Ko si ti? - povikaeuglas. - Kako si se usudio da ude ovamo? Za kaznu ce biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplai. Duboko se pokloni i rece:
- Koliko juce bio sam rob namesnika Seula. eleo sam slobodu i doao u planine. Sada znate sve o meni.
Recite ko ste vi.
- Mi smo neprijatelji carskih cinovnika i svetenika koji im slue. Ceo svoj ivot posvetili smo pomaganju
siromanih i nemocnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
- Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
- Zakuni se da ce tititi nemocne i da nikada nece pratati zla dela carskim cinovnicima, pa cemo te
priznati za brata!
Hon Kil Ton poloi zakletvu i stareina bratstva objavi:
- Sada, kada si poloio zakletvu, mora dokazati da ce casno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokai nam
koliko si snaan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Pride drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez
po muke, icupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
- Dobro si ovo uradio - rece mu stareina bratstva. - Videli smo snagu tvojih miica, ali ne i snagu tvoga
uma i hitrinu tvojih nogu. Zato sluaj ta cu ti reci: Pod samim vrhom visoke planine die se veliki
manastir. Iza njegovih tvrdih zidova ive opaki kaluderi koji pljackaju bedni narod i zgrcu velika bogatstva.
I ne samo to. Oni alju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske cinovnike.
Ne jednom smo pokuali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrecnike to robuju tamo, ali nikada
nam to nije polo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a cuvaju ga jake strae. Ako se
doseti, ako pronade nacin da udemo u manastir, priznacemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa
rece:
- U podne cu vam dati odgovor koji od mene traite.
Tacno u podne pozva Hon Kil Ton stareinu bratstva n izloi mu svoj plan. Ovaj paljivo saslua mladica,
pa kada se uveri da je sve dobro smiljeno, naredi da mu se pripreme svecana odeca i dobar konj. Hon Kil
Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih
kaludera.
Straa jo izdaleka primeti konjanika obucenog u praznicno odelo, pa pomislivi da je to neka vana
licnost, neki visoki carski cinovnik, objavi:
- Neka stareina manastira izade da ukae pocast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluderi poverovae da im je zaista doao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se
uurbae da pripreme to bolji docek.
Hon Kil Ton dode do same manastirske kapije i snano zalupa. Tog casa kapija se otvori i propusti mladica
u poplocano dvorite.
- Ja sam sin prvog carevog savetnika - rece hrabri mladic. - Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i
izucio nauke, cenjeni ucitelji!
Kada stareina manastira cu da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret
mladicu duboko se klanjajuci. Hon Kil Ton side sa konja i smerno rece:
- Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po
dve vrece pirinca. Siguran sam da ce karavan biti ovde jo pre zalaska sunca.
Radosni to su tako bogato obdareni, kaluderi napravie veliki pir. Na pocasnom mestu sedeo je mladi Hon
Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najvecu panju.
U punom jeku veselja, straar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
- Pustite karavan u dvorite i dobro zakljucajte kapiju - naredi stareina manastira.
- A zato drite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribeite nejakih i nemocnih? - toboe sa
cudenjem upita mladi Hon Kil Ton.
- Ah, milostivi gospodaru - povika stareina manastira - vi svakako ne znate da u blizini manastira ive
opasni razbojnici. Oni su vec nekoliko puta pokuavali da orobe na manastir, ali im to nije polazilo za
rukom, jer imamo jake zidine i budne straare.
- Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada nece osvojiti ovaj manastir - rece Hon Kil Ton i
zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluderi su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoci i zgrabi svoju
casu.
- ta vam je, presvetli gospodaru ? - uznemireno upita stareina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton
izvadi kamencic iz case i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamencic kriom spustio u casu.
- Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli uciniti tako neto meni, sinu
prvog carevog savetnika?
Svi se kaluderi namah otreznie u uplaeno spustie svoje obrijane glave.
Ba u tom casu Hon Kil Tonovi ljudi provalie u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezae
zaprepacene kaludere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluderi pocee da dozivaju u pomoc strau.
Ali i straari su vec bili dobro uvezani, jer na konjima, toboe poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili
darovi, vec dobro naoruani borci, zatitnici bednih i nemocnih.
Poto su kaludere i straare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz celija svi nesrecnici to su
camili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu meinom hrane i
meinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitae preko planine svojim naputenim domovima.
Kada sve to obavie, Hon Kil Ton i drugovi sedoe na konje i odjahae u svoju planinu, svoje sklonite.
Tamo na svecanom skupu ovako odae zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
- Dokazao si da raspolae velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voli i
brani nesrecne i poniene. Dokazao si da si snaniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi
voda. Sluacemo te i potovati jer smo te sami izabrali.
I Hon Kil Ton postade stareina bratstva.
Od tog dana carevi cinovnici nisu vie imali mira u Koreji. Vecito su bili u strahu od odmazde Hon Kil
Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton cinio neko dobro delo: siromanoj nevesti podario bi bogate poklone i
nevestinsko ruho; gladnome - vrecu pirinca; seljaku - bika; robu - slobodu. Od visokih carskih cinovnika
otimao je sve to je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona doao je i do carevih uiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu
seulskog namesnika.
- Hon Kil Ton, tvoj rob, cini svakojaka cuda i pokor a ostaje nekanjen. Naredujem ti da ga uhvati i ivog
mi ga privede. Ne ucini li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti prorocanskih reci mudraca pustinjaka i gorko se pokaja to jo
davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluci da sad ili nikad okonca s razbojnikom.
Ali nije bio preao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton vec je znao i ta je car rekao i ta je namesnik
naumio.
Tako je ojadeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmiljao kako ce najlake doskociti
razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmiljanja trgoe preplaeni uzvici:
- Nesreca, nesreca, vatra! Beite, ljudi!
Namesnik potera bre mazgu ne bi li video ta se u stvari deava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u
plamenu: goreo je na sve cetiri strane. Ma koliko da su sluge gasile poar, vatra se sve vie irila. Kada se,
najzad, poar stia i dim razide, od namesnikovog raskonog dvorca ostalo je samo zgarite i jedna zidina
na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika necasno stecenog imetka. Hon Kil Ton"
- Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne moe biti daleko! - vikae od
besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj
planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvacen, silno se rasrdi i poruci seulskom namesniku:
- Kada nisi bio u stanju da uhvati razbojnika, a ti spremaj meinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmiljao namesnik kako da se izvuce iz ove nesrece i kako da namami Hon Kil Tona u klopku,
dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i
objavljivali okupljenom narodu:
- Cujte i pocujte svi koji drite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom
namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno ce biti mucena i pogubljena njegova neduna mati,
robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi ljunka, dunu u njega izgovarajuci neke carobne reci i -
gomila ljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako licili na Hon Kil Tona kao
to lice jedan na drugi suncevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junacina i rece straaru:
- Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straa se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
- Uveite skota! - dreknu namesnik bojeci se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom casu ude straar i saopti:
- Gospodaru, pred kapijom je jo jedan covek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoe i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istijacita Hon
Kil Tona. Obojica se smekahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo to je namesnik
koliko-toliko doao sebi, kada u dvoranu ude i treci Hon Kil Ton. Za njim stie i cetvrti, i tako se to nastavi
u nedogled, dok dvorana ne bee puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravi se
malo od prevelikog cuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada ena ude,
namesnik joj rece:
- Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slae, ja cu ih sve pobiti. Ako kae istinu, potedecu i tvoj i njegov
ivot!
Uplaena mati poverova laljivim recima i odgovori:
- Moj sin ima na grudima veliki mlade.
- Skinite sa razbojnika koulje - naredi namesnik. No kada straa pride junacima da postupi po
namesnikovom naredenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu carobne reci i dvorana se odjednom ispuni
neprozirnom maglom. Kada se magla razide, od razbojnika ne bee ni traga ni glasa. Samo su u uglu
dvorane leali neki kamencici na koje niko nije obracao panju.
Namesnik od muke razjuri strau i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajuci se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noc, jedan od onih kamencica poce da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok
se najzad ne uoblici u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze jo jedan kamicak, stavi ga za
pojas, pa sacekavi da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim
drugovima.
Kada stie do vrha planine, spusti kamicak na zemlju, izgovori nekoliko carobnih reci i, gle cuda, od
kamicaka se stvori ena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
- Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji ce te potovati kao
rodenu mater.
Od onog nesrecnog dana namesnik nije smeo izaci na oci caru, jer je znao da je car strano kivan na njega i
da ce mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona.
Dugo je, tako, namesnik razmiljao kako da nadmudri razbojnika, pa konacno odluci da se prerui u
trgovca i tako preruen pode po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao.
Zato je pod pazuhom nosio otri handar i debele konopce, jer je eleo da razbojnika dovede caru
privezanog. Sa sobom je poveo i preruene straare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluci da se malo poigra s njim.
Prerui se u ubogog prosjaka i obuce same rite, pa uze cvornovak u ruke i pode, jedva se vukuci, ba u ono
selo u kome je namesnik zanocio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio bee sam namesnik, koji se,
naravno, svima predstavljao kao trgovac:
- Ej, bednice, nisi li, moda, uz put sreo Hon Kil Tona?
- Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih eleo da ga sretnem, jer ljudi kau da je taj delija tako straan da od
samog njegovog pogleda pada kao pokoen!
Namesnik se nasmeja:
- E, stara budalo, samo kada bi mi dopao aka, video bi ta bih sa njim uradio!
- Sluao sam od ljudi - na to ce prerueni Hon Kil Ton - da je ba jutros proao putem i otiao do oblinjeg
zaseoka u planini.
Cuvi to, namesnik odmah pozva straare i naredi im da podu sa starcem i uhvate cuvenog razbojnika.
Straari priskocie preruenom Hon Kil Tonu i, prislonivi mu handare uz grlo, poterae ispred sebe da im
kazuje put.
- to me gonite, poao bih ja i sam, jer ba elim da vidim kako cete uhvatiti cuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi ili za starcicem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve blie
vrhu, gde su ga u skrivenom skrovitu cekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noc u planini, pa
odlucie da Prenoce, a zorom nastave put. Pre sunceva izlaska probudi se prerueni Hon Kil Ton, pripremi
malo hrane koliko da neto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Poto se zaloie,
nastavie put.
Najzad stigoe do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazae se cvrsta okovana vrata. Starac
lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvorie. Starac, u stvari prerueni Hon Kil Ton, provuce se unutra, ali
za njim hitro mugnu i namesnik. Vrata se zatvorie, a straa, dobro naoruana straa, ostade zbunjena iza
njih.
- Stani - povika namesnik starcicu - stani, ili cu te kazniti!
- Ja i ne beim - odgovori mirno starcic, i daleko od sebe odbaci cvornovak i skide pohabanu odecu. Sada
pred zapanjenim namesnikom stajae glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okruie ga drugovi, a
ispred sviju bee njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga uasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poce moliti za
milost.
- Ustani, necu te ubiti - rece junak. - Evo ti cae dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujuci tako neocekivanoj sreci i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga naduak. U
istom casu pade nicice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuce enska odeca i da ga
tako udeenog natrake posade na magarca i poalju u Seul.
Jo zorom javie caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u enskoj odeci, toliko se
razbesne da naredi da mu se istoga casa odrubi glava.
Eto, tako se, kae legenda, ispunilo prorocanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno iveo u umi, u
podnoju stare planine.
(Koreja) Sarmica20-08-2011, 08:22VERA I NEVERA
U vreme kada su ivotinje umele da govore a kamenje da hoda, ivela je neka vila, lepa kao upisana,
dobroduna, saaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve ivo zacara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako
bi se napolju zadrala malcice due, njena carobna moc se gasila.
Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga sklonita i proeta okolinom. I tako se nameri na nekog
pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladic bee lep i divno svirae u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
- Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga.
- Srecan sam, carobna eno, kako da nisam srecan.
- Sneva li katkad snove nedosnivane, ima li elja to elje ostaju? ta eli da ti ucinim?
- Sve imam to mi srce zaele.
- Miloliki ovcaru, kai - ne lai, jesam li lepa?
- U ivotu svome jo nisam video ensko celjade to bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
- Ako je tako, a ti se oeni mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
- Neka bude kako veli.
- Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen zdruenja naih ivota, jer vek cemo zajedno vekovati.
Cobanin poslua carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoe uboke haljine a zaogrnue ga svila i
kadifa.
- Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalite je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s
krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
- Podari mi nekoliko od niza naih buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje
blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i vie je necu videti kad krenem naim putem.
Kad to cu, volebnica zagrli svoga sudenika, podie se i ode.
I tako vilinski enik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova,
poto joj se ucini naocit, oslovi i rece:
- Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob
sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u alosti. Jesi li voljan da mi sada ti postane mu?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose
privoli ovoj - postace kralj, to znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere
postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
- Pristajem. Smatraj me svojim muem.
Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - icezoe. Krivokletnik, koji se bee pogordio i uzoholio, vide
se u nevolji, i od silnog velmoe pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i
izoblici se.
- Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u
snu ne pojavi.
- To je va kralj, gospo, saputnik ivota vaeg.
- Odvedite ga i iskamdijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne moe biti moj
mu.
Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparae mracni oblak, verolomni zarucnici behu
pritenjeni, te padoe u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obecana onom to obecanje ne odra, bila osvecena.
(Korzikanska) Sarmica20-08-2011, 08:22DUGONJA
Bili jedan covek i ena, pa imali snanog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je
Dugonja navrio osamnaest godina, pade mu na um da obide ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu
batinu, pa stao svakog dana da dosaduje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je
mati ovako kazala:
- Necu te pustiti dok ne iskopa onaj stari hrast u umi i ne posadi ga pred mojim prozorom meni za
uspomenu!
Cudna mi cuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan jo ni dorucak nije bio spreman, a hrast se vec tiho
ljuljukao na povetarcu ispred samog majcinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vrecu hrane za put, i
pusti sina da pode kud hoce.
Dugonja je najpre iao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i bee od njega, zade
puteljkom u umu. Kada izide iz nje, ponovo ugleda nekog coveka to ore njivu i stalno otire znoj sa cela.
Orac bi pametniji od ostalih, te ne stade beati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
- ta je, prikane, zar je tako teko orati?
- A ta si ti mislio? Vidi i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
- E, brate moj - veli mu Dugonja - meni se cini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i
pusti da malko pase u dolini, a dotle cu ja umesto njega plug vuci.
Ispregao orac konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! - nikako da stigne za
Dugonjom; trceci za plugom, sav se izmorio i preznojio.
- Ovako ne ide - povika Dugonja. - Bolje idi po rucak, a ja cu za to vreme orati sam.
Dok je orac doneo rucak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad zavrie rucak, orac
zahvali Dugonji na pomoci i stade se spremati da ponese plug kuci. Dugonja mu ne daje, vec veli:
- E, moj brajkOj zar te moe prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a
nekmoli za tvoju enu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja cu ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
- Jesi li poludeo? - odvrati orac. - Pa ti ce jo naljutiti kralja!
- Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja cu ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan - kralj ga vec sa prozora posmatra; orao drugi dan - kralja vec zlovolja
hvata; orao treci dan - kad eto ti kralja, pa ga zapita:
- Ko ti je dozvolio da ore ovu zemlju?
- Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukcije? Tamo ce ratar na bednom komadu zemlje
umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana - niti je ti ore niti drugome daje.
- To nije tvoja briga! - odvrati kralj. - Ako milom ne ostavi plug, zapovedicu da te vojnici oteraju.
- Ba si me zaplaio svojim vojnicima! - obrecnu se Dugonja, pa prestade i da slua ta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati
svih tri stotine. Na to pozva kralj est stotina vojnika, a Dugonja opet potee svoju batinu i sve pomlati.
Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa jo htede i s kraljem da se
obracuna, ali ovaj ga stade moliti da ga potedi, i obeca mu svoju kcer za enu.
- E, na to pristajem! - obradova se Dugonja. - Pred vece cu biti gotov sa oranjem, a onda poalji po mene
kocije!
Navece zapovedi kralj da se u najbolje kocije upregnu najsnaniji konji, pa licno pode po Dugonju. Ali
samo to se Dugonja sa svojom tekom batinom smestio u kocije, na ovima se polomie osovine. Kralj
posla po druge kocije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoe uzeti najjace kocije to su u carevini
bile, te se na jedvite jade dokotrljae do dvorca.
Na vratnicama ih doceka licno princeza. Dugonja izade iz kocija, pride princezi, pa je zapita:
- Pa, lepojko, hoce li me uzeti za mua?
- Kako da ne uzmem za mua takvog deliju - odvrati princeza. - Ipak, htela bih da ti neto kaem: mora
mi obecati da ce pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
- S najvecim zadovoljstvom ucinicu ti sve to zaeli!
- Onda cuj: preko devet mora, u devetoj dravi, postoji jedna velika tvrdava. U toj tvrdavi ivi kralj koji se
oenio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra ivela s tim kraljem u sreci i blagostanju, ali ih je
snala nevolja: tvrdavu je napao necastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta bojeg ne
mogu videti! Ako si kadar da nesrecnike spase iz kandi necastivog, odmah cemo prirediti svadbu.
- Pa dobro, vidim da cu to morati da ucinim! - pristade Dugonja. - Ipak, kada je vec ta tvrdava daleko,
dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro vec bio na putu. Medutim, na pola
puta konj klonu - ne mogavi dalje da nosi Dugonju. Nemajuci kud - Dugonja napravi ue od like, izvede
konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pode peice. No, nedaleko od proplanka,
ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka zacu nekakvu nejasnu buku. Stade on oslukivati, ali nita ne
mogade da razabere. Pride sasvim blizu, izade na proplanak, a tamo ima ta da vidi: nekakav majuan
coveculjak bori se na ivot i smrt sa stranom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu
pomogne da ubije zmiju.
- Evo me odmah! - odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
- Hvala ti na pomoci! - rece coveculjak. - Nemam pri sebi nita cime bih ti se oduio, ali ako ti ikada
ustreba moja pomoc, bicu ti pri ruci.
Produi Dugonja put, pa najposle stie u onu dravu, u onu tvrdavu gde se u vecnoj tami zlopatio kralj u
kandama necastivog. Ipak, nije odmah napao mocnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici ume
da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek to se spremao da legne, kad iz ume izlete nekakav
straan din i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stie da na vreme cepa batinu, te je uskoro
din leao do prsa nabijen u zemlju. Stade din preklinjati Dugonju da mu potedi ivot obecavajuci mu da
ce mu biti prijatelj.
- Ako si o prijateljstvu vec poceo da besedi, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadne? - upita
ga Dugonja.
- ta da ti kaem - veli din skrueno - ja sam obican suanj svih necastivih u okolini. U njihovoj sam
vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tudinca. Rado bih se spasao bede kad bih naao
nekog da mi pomogne da izadem s njima na kraj.
- Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naci, jer i ja imam s njima nekakva
posla. Upravo sam i doao ovamo da im dodem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
- Onda cuj, pobratime - odgovori din - to nije ba tako laka stvar. Trojicu necastivih jo i moe savladati,
ali kako ce izaci na kraj sa starom, najstarijom veticom? Ipak, dacu ti savet: u blizini zamka nemoj
zapodevati kavgu, jer vetica moe cuti galamu i priteci im u pomoc. Zato se najbolje do veceri sakrij u ovu
pecinu, a kad navece necastivi pode kuci, ja cu ga pozvati ovamo, pa ce mu ti vec smrsiti konce! Ako ga
savlada, naci ce kod njega veticinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moc: ako je covek okusi, moe postati
to god zaeli; kad okusi jo jednom, ponovo se pretvara u coveka. Ti ce okusiti od te jabuke i pretvorice
se u komarca; tako ce moci da se dounja do vetice i cuje kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred vece je necastivi hitao kuci u zamak, a din izaao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga
pozivati da mu pride blie. Priao necastivi pa ga zapita:
- ta hoce?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti! -
odvrati din.
- Neka izade napolje taj drznik! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i
raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti duu. Onda Dugonja zagrize jabuku,
pretvori se u komarca i polete u veticine odaje. Vetica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz
kljucaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gundala: "Govorite to hocete, ali ja vidim da su nam
gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kuci!"
A maleni davolcici je umirivahu:
- Nemoj se alostiti, tatica se prosto zadrao u putu!
- Gde bi mogao da se zadri? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne aka taj zlikovac, ivog bih ga
progutala!
Nije prolo mnogo vremena, a komarac se vrati dinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i
ispripoveda ta je sve cuo kod vetice.
- Divno! - odgovori din. - Sada valja jo onu dvojicu necastivih koliko sutra poubijati, a onda cemo preci
na veticu i nekako i njoj doci glave.
Iduce veceri je drugi necastivi hitao zamku, a din mu mahnu rukom i pozva ga da mu pride blie. Priao
necastivi, pa zapita:
- ta hoce?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem na kraj s njime! Udi unutra i nauci ga pameti!
- A gde je, veli? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluci pogodan casak
i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti duu.
Trece veceri je treci necastivi hitao zamku, a din mu mahnu rukom i pozva ga da pride blie. Priao
necastivi pa zapita:
- ta hoce?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti!
- Gde je, veli? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak
i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti duu.
- Ba divno! - rece na to din. - Sada je na mene red da neto ucinim. Kao prvo, nabavicu dobre makaze i
klince. Ti ce za sve to vreme biti sakriven u pecini; u meduvremenu, ja cu poci vetici, jer ona u mene, kao
u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi necastivi pobijeni. Kazacu joj da je naiao nekakav
delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda ce ona od mene zatraiti savet, i ja cu je
nauciti kako da se kradomice dounja do pecine sa strane i da napravi rupu u steni - toliku da moe proturiti
jezik. Kada to bude izvela, delija ce je toboe cepati za jezik golim rukama, pokuavajuci da opipa i vidi
kakvo je to cudo, a ona ce tada moci da ga proguta. Vetica ce mi poverovati kad joj to kaem; samo, mora
paziti da je ne uhvati za jezik golim rukama. Ja cu ti doci u pomoc. Uhvatice je za jezik makazama,
pridrati, a ja cu vec valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada ce ona morati da ostane u vecnom
zatocenitvu u pecini, te ce tu preci i tama iz zamka. Najposle, ujedno cemo moci i male davolcice da
doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo to je vetica proturila jezik u pecinu, Dugonja ga doceka makazama, a din zakova uz
stenu. Cim su maleni davolcici bili doterani u pecinu, tama napusti zamak i prede u veticino boravite.
Kralj nije znao od radosti kako da se odui Dugonji, a ovaj se svega odricao:
- Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to cue, kralj i kraljica se jo vecma obradovae, jer im je bilo milo to ce se oroditi s takvim delijom.
Tri dana kasnije ispratie oni Dugonju kuci, i obecae da ce doci na svadbu. Iao on tako, a onaj din kojeg
je spasao iz veticinog suanjstva stalno mu dosadivao:
- Hvala ti to si mi pomogao da se oslobodim necastivih i vetica. Sada sam slobodan. Ali zato to sam ti
pomogao da savlada veticu, mora mi dati veticinu jabuku!
- Zato da ne? - odvrati Dugonja. - Samo, zna ta? Ne ide mi se peice, pa ako ikako moe da pronade
kakva kola koja bi me vazdunim putem odvezla nevesti, odmah cu ti vratiti jabuku!
- Dobro, pricekaj malo, odmah cu se vratiti.
Dovezao din nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili cas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit
najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluci da se malcice odmori i odspava, jer ce i tako kuci stici
na vreme.
Legao on, zaspao, a u meduvremenu dina bilo ao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde
spava, pride mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja leao mrtav ceo dan i noc. A sutradan se pojavi onaj coveculjak koga je Dugonja spasao
od zmije, premaza ranu nekakvom volebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavi mu sve to se
dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali coveculjku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priredena svadba, na koju dodoe svi iz zamka to ga je Dugonja oslobodio od necastivih.
Dodoe i Dugonjini roditelji. akonija i pica je bilo koliko je ko zaeleo, tako da se gostilo devet dana i
devet noci.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.
(Letonska) Sarmica20-08-2011, 08:23ODAJE SA IVOPISOM
iveo na svetu jedan kralj pa imao sina jedinca. Odgajali su ga neno-brino, i zaboravili da ga nauce
kakvom vitetvu. Kad je odrastao do devetnaeste godine, prerastao i oca i majku, onda rece sin svome ocu:
- Dragi moj oce, sramota je to imam vec devetnaest godina, a nikakvom vitetvu nisam vican. Nego cu ja
sada, oce, otici u svet da neko vitetvo izucim!
Kralj i kraljica nisu hteli da otpuste sina, jer im je bio jedinac, ali je ovaj toliko molio i preklinjao, da ga
najzad otac snabde mnogim blagom i lepim ruhom, pa otpravi na put. Poljubi sin oca i majku, i ode.
Prodemladicsedamdeset i sedam zemalja i tako stie u jednu grdno veliku umu. Dan za danom hodao je
mladic po toj umi, a pratili su ga divni zvuci odasvud. Hodae tako mladic, dok jednom, od tuge i ocaja to
jo nikoga u toj umi nije sreo, udari po jednoj grani, grana se odvali - a uma zaneme! Tako saznade
mladic da je onu svirku, to ga je svuda pratila, putalo drvece. I pode mladic dalje, ponevi onu odvaljenu
granu, od koje putem nacini sviralu.
Lutao je tako, lutao, sve dok jednom ne naide na nekog sedog starca.
- Bog ti dao dobar dan, starino! - pozdravi ga mladic. A starac mu odgovori:
- Kamo ide, kuda luta? Ta ovuda ni ptice ne mogu da produ!
- Idem, lutam, dobri starce, jer me beda goni! Bio sam jedinac u oca i majke, i podigoe me, evo, do
devetnaeste godine, a nikakvom me vitetvu ne naucie. Sramota je, rekoh im ja, da jedan kraljevic
nikakvom vitetvu nije vican, pa sad idem u svet,i dotle cu ici, dokle ne savladam kakvo vitetvo. Starac
mu onda rece:
- E, ako hoce da se uci vitetvu, ovde se moe nauciti. Ako ucini ono to cu ti sada reci - postace vitez.
Imam ovde tri dobra konja koje treba pojahati.
- Hajde, starino, daj da se oprobam!
Ude starac u svoju zemljanu kolibicu, pa iznese jednu bakarnu uzdu. Protrese je - i stvori se pred njima
parip bakarne boje. Tada starac rece:
- No, sinko, ako uzmogne ovoga konja da zajae i potera, to ce vec biti znak da od tebe moe neto
ispasti.
Zajae Jano -jer to mu je bilo ime - bakarnog konja, i kako ga zajae, uzleti bakrodlaki parip s njime u
visinu, pa pojuri tamo-ovamo, i tako ga namuci, da ga je vratio sveg u krvavom znoju. Ali jo pre no to je
okrenuo natrag, na ivici ume bili su naili na zamak sedmoglavog zmaja, i konj se tako ritnuo, da je otpao
jedan komad zidine.
Sedmoglavi zmaj se malo promekolji, pa ce Janou:
- Vidim, lep si vitez, ali da si se odmah nosio odavde, jer ako ustanem - tvom ivotu je kraj!
I tako se Jano vrati, sjae. Veli starac:
- Vidim, bice kanda od tebe vitez.
Sutradan, kad su ustali, ude starac u svoju kolibu, pa iznese jednu srebrnu uzdu. Protrese je - i stvori se
pred njima jedan srebrnasti parip. Starac se obrati mladicu:
- E, sinko, ako ovoga pojae, onda ce se videti da od tebe moe postati covek.
Tako Jano uzjae i srebrodlakog paripa, a ovaj polete i tako ga potegli gore-dole po umi, da vec
polumrtvog donese nazad. Ali dok su jo bili na ivici ume, i srebrni se drebac tako ritnuo, da je odvalio
citav jedan zid. Sedmoglavi zmaj tada je povikao:
- Jo si tu? Gubi se kad govorim! Vidim da si lep i cestit momak, ali ako ja sidem - tvom ivotu je kraj!
Opet se vratie k starcu, i Jano sjae. A starac mu veli:
- Vidim, sinko, ispace od tebe junak.
Kad se probudie treceg dana, opet starac iz kolibe iznese jednu uzdu, svu sjajnu i zlatnu. Kad je protrese -
istog casa pred njima zanjita jedan zlacani parip. A starac veli mladicu:
- E, sinko moj, ako i ovoga pojae, onda ce vec svakako od tebe postati pravi delija!
Zajae Jano i zlacanog paripa, ali ovo bee tako besan drebac, da su mu pri svakom koraku potkove
vrcale iskrama a iz nozdrva mu sukljao plamen. Malo se Jano bio uplaio, ali je opet prikupio hrabrost,
bacio se paripu na leda. Ovaj dipi u vazduh i tako zadi tamo-amo po umi, da se Janou sav gunj iscepao,
a s tela mu se kidali komadi mesa. Po zmajevom zamku odadro je tako strano - da je zmaj ispao napolje.
Sad se zmaj sav zapeni od besa, pa pojuri za Janoem, hoce da ga smodi. A kad vide starac kakav je Jano
hrabar junak, da se i sa zmajem hvata ukotac, on odmah protrese one dve uzde, pa zajedno s dva paripa
potece Janou u pomoc, pojuri kao da nema vie od dvadeset godina. Konji odgrizoe zmaju svaki po jednu
glavu, i starac sasece jednu, a Jano tri. Tako zajedno pobedie sedmoglavog zmaja.
Kad stigoe natrag u kolibu, starac se zahvali Janou na njegovom junatvujer je tako i njega, starca,
oslobodio od prokletstva. Starac je bio zacaran vec devedeset i devet godina, i nikad se nije naao junak da
pojae sva tri ona konja, a sve dotle starac nije mogao nikuda iz ove ume. Pa i ta tri konja bili su zacarani
mladici, koji sad ponovo zadobie svoje pravo oblicje. I oni se zahvalie Janou to ih je izbavio od
prokletstva, pa ispustie duu.
Tada starac rece Janou:
- Uzmi ovaj prutic, pa ako se ikad nade u kakvoj nevolji, a ti zaokrui ovim pruticem, okolo-naokolo, i
stvorice se takva gvozdena ograda, a da ti nikakva zver i nikakvo zlo ne mogu nauditi. A ti meni daj tvoju
krvavu koulju, to ti se sva iscepala kad si jahao zlacanog paripa. Ako zaelim da te vidim, ili ako te snade
kakvo zlo, u toj cu koulji sve videti i stvoricu se kraj tebe da ti pomognem.
Tako i ucinie. Zatim se izljubie i oprostie, i Jano ode dalje.
U prvom gradu u koji je stigao potrai Jano slubu. Pogodio se s kraljem toga grada da mu bude cobanin.
Ali na dvoru toga kralja bila je i neka stara carobnica, i ta mu vraja ena ovako rece:
- Ako ovo stado ovaca ne sacuva - tvom ivotu je kraj!
Kad je ovce isterao, zaokrui Jano onim pruticem, okolo-naokolo, i stvori se oko stada gvozden tor. A
Jano ni brigea, izvuce iz torbice onu frulu to je bio izdeljao dok je lutao po umi, i stade da svira. Frula
je svirala tako milozvucno, da se svako, ko bi to cuo, prosto topio od miline. Zacula tu svirku i kraljeva kci,
i tako joj se dopala, da se odmah zaljubila u Janoa.
Matora carobnica bila je zbog toga strano ljubomorna, pa ni o cemu drugom nije ni mislila, nego o tome
kako da Janou dode glave. Samo to u tome jo nije uspevala. I tako su Jano i kraljeva kci lepo provodili
dane.
Kad se vec bliilo vencanje, dokonala carobnica u svojoj matoroj glavi kako da napravi jedno veliko bure,
pa da ga pokloni Janou, da mu bude kao kupatilo. Rece ona Janou:
Cuj, Janoe, gle ta sam smislila! Ovo ce ti biti dobro za kupku, nego, udi-de unutra, da vidimo dokle ti
dosee, hoce li biti dosta veliko?
Kad je Jano uao, matora carobnica iznenada zaklopi bure skrivenim poklopcem i pribi ga klinovima.
Zatim otkotrlja bure sve do Dunava i sruci ga u vodu. Neka voda nosi Janoa i neka ga nikada ne vrati,
mislila je carobnica, jer je ona imala poodraslog sina, i htela je za njega kraljevu kcer. Traili su posle
cobanina Janoa, traili ga svugde, ali ga nigde nisu nali.
Odnese voda Janoa, kroz sedamdeset i sedam zemalja. Vrlo se snudila kraljeva kci od alosti za
Janoem, jer su se vec bili obecali jedno drugome, a njega sada nigde nema.
A za to vreme, dok je Janoa voda nosila, vojvode i plemici i odabrani Cigancici prosili su kraljevu kcer.
No ona nije htela da pode ni za jednoga, jer joj se jo uvek pricinjavalo da cuje zvuk carobne frule.
Kopkalo je kralja: ta li je razlog tome to njegova kci, od tolikih vojvoda i plemica i odabranih Cigancica,
nece ni jednoga. Jednom je kralj upita:
- Pa dobro, kceri moja, zato nece da se uda kad ti je vreme?
Devojka mu odgovori:
- Dotle se,oce, necu udati ni za koga, dokle ne pronade takvog ivopisca, koji ce sve odaje ispuniti
slikama, ali da te slike i meni budu po volji i kaem da mi se dopadaju.
Kralj odmah razglasi po svim zemljama, i dodoe ivopisci, sve mladici jedni od drugih mudriji i vetiji.
Ali gle: kako koji pocne da slika - odmah mu kraljeva kci kae da joj se ne dopada.
Ali, ostavimo sada devojku da ovde tuguje, a mi hajd'mo da potraimo Janoa, da vidimo ta li radi, kako li
se muci tamo na sred Dunava.
Pronaden je Jano! Setio ga se starac:
- Hej, dobro bi bilo da malo pogledam u onu krvavu koulju, da vidim gde je i ta radi Jano, ima li kakvih
nevolja!
I tada starac ugleda u krvavoj koulji da Jano vec nedeljama lei sklupcan tamo u buretu, na sred Dunava.
Pa kako je bio obecao, tako i ucini: pode da ga trai i da mu pomogne. Pronade bure, izvuce ga iz vode,
razbi poklopac, i ugleda Janoa, vec obamrlog. Stigao je u poslednji cas.
- Evo, sinko, pomogao si ti meni a sad i ja tebi! Nego mi reci, ko te je ovako za put opremio?
Jano mu zahvali i sve mu isprica. I krenue obojica tamo, gde je Jano sluio pa ovako zavrio. Cim su
stupili u to kraljevstvo, saznadoe da je kralj razaslao doboare na sve strane da razglase: dace kcer onome
ko bude tako islikao njene odaje, da i ona kae da je dobro.
Starac na to odmah izjavi da ce on to uciniti, za Janoa, samo ako kralj ispuni to on bude traio. Odmah
ga odvedu ggred kralja. On i pred kraljem sve potvrdi, a kralj mu veli:
- Ispunicu to bude traio. Ali pazi! Ako se mojoj kceri ne dopadne ivopis - ode ti glava!
- Ne mari - odgovara starac - neka mi se onda skine glava. Ali treba da se nazida jedan nov dvorac, jer u
ovaj stari bilo bi teta smetati tako krasan ivopis!
Kralj naredi da u svemu posluaju starca.
- Neka se sva vrata i svi prozori naprave tako, da se spolja nita ne moe videti. A meni dajte jedan nov
sveanj karata i mericu sve najsitnijih novcica, pa dokle jedan od nas dvojice od onoga drugog sve novcice
predobije, dotle ce i sve odaje biti ispunjene ivopisom, po svim zidovima. Ali ispred svakog zida neka
bude zavesa, da se nita ne vidi dok sve ne bude gotovo.
Sve to ispunie. Onda stadoe starac i Jano da se kartaju. Plaio se Jano to ne slikaju nego se samo
kartaju, ali ga je starac hrabrio:
- Ne boj se nita, sinko! Posle cemo vec i slikati, nego daj da se kartamo.
Starac odnese sav novac od Janoa. Onda javi da kraljeva kci moe doci, da vidi je li dobar ivopis. Odaje
su tada vec bile sve islikane, ali o tome ni Jano nita nije znao.
Kad ude kraljeva kci, starac sakri Janoa pod zavesu s leve strane, a odmace zavesu s desne.
Na ivopisu je bilo naslikano kako je u jednoj dalekoj zemlji bio jedan kralj, i kako je ena toga kralja
dobila sincica. Na drugom zidu video se kralj s kraljicom i poodraslim lepim decakom. Kad odmakoe
trecu zavesu, ukazala se ova slika: mladic se oprata od oca i majke, i polazi na put. Pod sledecom zavesom
videla se gusta uma, a u umi onaj mladic eta i oslukuje. Malo dalje, na sledecem zidu, hoda mladic
zamiljen i delje od jedne grane frulu. Sve se to videlo na ivopisu.
Kraljeva kci je samo posmatrala i cutala.
Poli su dalje, od zida do zida, iz jedne odaje u drugu. Na jednoj slici video se mladic na besnom paripu, a
bilo je naslikano kako se taj parip baca cifte, i lepo se videlo kako pada komad zidine jednog zamka. Malo
dalje, pod sledecom zavesom, skoro se moglo cuti njitanje triju drebaca, vika jednog starca i mladica i
rika sedmoglavog zmaja u okraju, tako je ivo bila naslikana bitka. Opet malo dalje, ugledali su na
ivopisu kako se oprata mladic od starca i odlazi. Na sledecem zidu, ulazi mladic u jedan grad, i razgovara
s kraljem. Opet starac ukloni jednu zavesu, i na ivopisu ugledae mladica kako svira u frulu, a jedna
devojka, sva zanesena, posmatra ga zaljubljeno.
Tu se sad vec ote kraljevoj kceri uzdah, i ona rece da ova slika nije loa.
Podoe dalje po odajama. Na jednoj slici bilo je predstavljeno neko veliko bure. Mladic stoji u njemu, a
jedna matora runa ena podie tajni poklopac. Malo dalje - plovi bure Dunavom. Kad udoe u narednu
odaju, uklonie zavesu, i ugledae naslikan dvorac, a pred dvorcem stoje silni ivopisci, i jedan od njih
pokazuje svoj ivopis, a devojka odmahuje glavom.
Kraljeva kci gleda i ne trepce.
Opet udoe u narednu odaju, i videe na jednom zidu kako onaj isti starac razvaljuje bure na obali reke, a u
buretu lei mladic sav obamro. Pod sledecom zavesom videli su se starac i mladic medu ivopiscima pred
dvorcem. Podu dalje, a tamo na ivopisu kao da se tu, pred ocima zbiva, dunderi i zidari i drugi majstori
grade velelepan dvorac.
Udoe i u poslednju odaju, a to je bila ista ona od koje su i poceli razgledanje, ali nisu pogledali oba zida.
Tu se videlo kako sede starac i mladic i kartaju se, a starac zgrce sav novac pred sebe. Onda starac razgrnu i
poslednju zavesu: na ivopisu se videlo kako starac uvodi devojku u velelepni dvorac, da joj pokae ta je
naslikao, a tu je bio i mladic!
Vide kraljeva kci da je to onaj cobanin koga je volela, i iz tih stopa otrca svome ocu, dovikujuci mu u
velikoj radosti:
- Oce moj, sad cu se udati, sad mi se dopada kako su odaje islikane!
Kralj se mnogo obradovao to ce se i njegova kci vec jednom udati.
(Maarska) Sarmica20-08-2011, 08:23ITUERAMBULAFUCI, DEVOJKA KOJA JE EKALA MUA
Imao nekad Srednji car kcer, koju je mnogo voleo, i zvao je Ituerambulafuci, to znaci Srebrna. to god bi
kci poelela, car joj nikad nije odbijao.
Ali kci poraste, a car predoseti da ce umreti; on pozva svoje tri ene i rece im:
- Evo vam Ituerambulafuci, ostavljam je vama. Kad ogladni - nahranite je. Kad oedni - napojte je.
Savetujte je, ako nema svoje pameti. Grdite je, ali je ne prodajte u robinje. Ne ponaajte se prema njoj kao
prema sirotici, vec kao prema rodenoj kceri. Ali ako je vi budete volele, a ona vas ne, ako se ona bude
ponaala kao krokodil koga je izvela koko i pojede onu to ga je stvorila, ako ona kao bik vezan u
pirincanom polju pocne da se bode, onda je ne volite i ne ugadajte joj. To sam hteo da vam kaem, ene.
Ostade Ituerambulafuci sama s trima carskim enama. A one su bile ljubazne prema njoj. Samo je devojci
bilo mnogo dosadno, jer je jedna ena po ceo dan sedela sama celjajuci vunu, druga od ujutru do vecera
mlatila pirinac, a treca se samo etkala i kikotala se.
Jedanput posla devojka roba i robinju, Ikutu i Ikalu, na nasip koji je prolazio ispod pirincanog polja da vide
ide li neko da je trai za enu. Ali robovi se vratie i rekoe da se niko ne vidi na horizontu. Sutradan
Ituerambulafuci ponovo rece svojim robovima:
- Ti, Ikala, i ti, Ikutu, pogledajte da li neki covek dolazi nasipom.
Robovi odoe na nasip, ugledae strance i, vrativi se, obavestie:
Ituerambulafuci, videli smo dva coveka,
jedan je sa severa i vec je blizu,
drugi dolazi s juga, i jo je daleko.
Ituerambulafuci debelo namaza kosu zebu-macu.
- Pouri da me ocelja - rece ona svojoj robinji.
Tebi govorim, Ikala,
tebi govorim, Ikutu,
oni me trae, oni me trae,
oni me prose.
Dajte im vode u tikvinom sudu,
dajte im vode u zebinom rogu.
Prvi stie sin plemenitog Severnog cara. On se zaustavi ispred gradskih vrata i rece:
Pitam te, Ikala,
pitam te, Ikutu,
gde je Ituerambulafuci?
Sin slavnog Severnog cara doao joj je u posetu.
Robovi odgovorie:
- Udi, mnogopotovani gospodine, Ituerambulafuci se odmara u svojoj loi.
Ituerambulafuci naredi iz svoje loe da se carskom sinu prinesu skupocene cinije da bi bolje doznala
njegove misli:
- Donesi, Ikala, kuvanog jela, donesi, Ikutu, pecenog mesa.
I Ikala pride putniku i prinese mu kuvano jelo. Ikutu ga poslui pecenjem. Carski sin se najede i rece:
Kaem ti, Ikala, kaem ti, Ikutu, jelo je odlicno!
Tada Ituerambulafuci rece:
O, Ikala, o, Ikutu,
on ne eli mene vec moje bogatstvo!
Isterajte ga!
Malo posle toga pride gradskim vratima sin Junog cara:
- Udi, udi, mnogopotovani gospodine - rekoe mu robovi. Ali on uzviknu:
Ikala je zaista divna.
Ikutu je takode lep,
ali ja nisam doao da vidim Ikalu,
ali ja nisam doao da vidim Ikutu!
Odoe robovi Ituerambulafuci i javie joj:
- Gospodin je odlucio da se vrati ako ti ne izide iz svoje loe da ga pozdravi!
Devojka napusti svoju lou, pode carskom sinu u susret, uze ga za ruku i uvede u grad. Posadi ona carskog
sina severno od ognjita, na pocasno mesto. Kad se svi okupie, robovi rekoe:
Zato mu ne da jela kuvana? Zato mu ne da mesa pecena? Doao nam je carski sin, tvoj i na gospodar!
Ali carski sin odgovorc; Ne treba, Ikala, ne treba, Ikutu, ni kuvano necu ni peceno necu!
On se opet vrati Srebrnoj i rece:
- Ne cudi se, Ituerambulafuci, doao sam ovamo samo iz ljubavi prema tebi. Ako ti pristaje da postane
moja ena, ja cu ostati. Ako se ne slae, vraticu se u svoju zemlju. Ali prvo pitaj svoj narod ta o tome
misli.
Narod radosno dade pristanak da se Srebrna uda za sina Junog cara. I svi behu srecni.
Dode do Severnog cara vest da je sin Junog cara, po imenu Itueramahamali, uzeo za enu Srebrnu, kcer
Srednjeg cara, kojom se on sam, sin Severnog cara, hteo oeniti, pa nije uspeo. Sin Severnog cara oseti
estoku ljubomoru i smisli osvetu. Zapovedi robovima da naseku otrog kolja od palmi anivuni i odluci da
postavi zamku. Kad pade noc, on ukopa koceve ired carskim vratima, a sam snano zalupa u zid. Sluge se
uplaie, Itueramahamali izlete na vrata i zakljuci da su dvor napali razbojnici. Ali tek to carevic kroci na
prag, nabi se na kolac, a kolac ga raspori do bedara. Carevic kroci drugom nogom, i opet se nabi na kolac,
koji ga probi do samih leda.
Tada Itueramahamali povika to ga grlo nosi:
- Pomagajte, oce moj i majko moja, pogibe vam sin.
Kad Srebrna cu njegovu viku, uplai se i naredi da se upali svetlost. Kad sluge donee svetlost, ona vide da
se dogodila velika nesreca, da je carevic teko ranjen. I Ituerambulafuci gorko zaplaka, a mu joj rece:
- Ne placi, eno moja, uzalud; to je, zacelo, moja sudbina. A evo ta sam odlucio: naredi da me odnesu
mojim roditeljima, ocu i majci, moje su rane opasne, bojim se umrecu, tebe cu samo bez potrebe raalostiti,
a bice velika tuga mojih roditelja.
Rastui se Ituerambulafuci, i svi njeni rodaci, i sav narod. ena odgovori muu:
- Pa dobro, naredicu da te odnesu tvojim roditeljima. Ona sakupi muevljeve stvari, veza ih u zaveljaj, a
Itueramahamali joj rece:
- Daj mi, eno, tvoju lambu, jer je moja sva krvava! I daj mi tvoj pojas za stomak jer svoj moram baciti.
On ogrnu eninu lambu, veza pojas i oprosti se s njom; zatim ode da boluje kod oca i majke.
Sutradan ode Ituerambulafuci svojoj najstarijoj tetki, i upita je:
- O, potovana majko! ta misli, ta kae: da li da idem da negujem Itueramahamalija, jer se bojim da ce
on umreti, a njegovi ce me rodaci prekoreti to je ovde kod nas ranjen. Nezgodno je ako ga ne obidem. Vi
stariji snosite odgovornost, ali ce i nas mlade pitati. I ako ti kae da treba, ja cu poci da ga obidem.
A tetka odgovori:
- To je prava glupost! On tebe ne voli, zato te je i napustio, uzalud samo tuguje!
Sutradan Srebrna ode srednjoj tetki i rece joj:
- O, potovana majcice! ta misli, ta kae: treba li da idem da negujem svoga mua?
A tetka joj odgovori:
- Ne znam ja, kceri moja, moda treba da ode, a moda i ne; pricekaj malo da razmislim.
Sutradan Ituerambulafuci ponovo ode, ovog puta najmladoj tetki. I upita je:
- O, potovana majko! Moj mu Itueramahamali je otiao svojim roditeljima; svoju lambu i pojas ostavio
je ovde sve u krvi da ih operemo, a uzeo je moju lambu i opasao se mojim pojasom.
Tetka joj odgovori:
- Da, kceri moja, on te mnogo voli, i ako eli da ode k njemu, idi.
Ona ode k njemu sama, ali prvo namaza svoje lice cadu i navuce prljavu lambu, i tako je putovala danju i
nocu. Posle izvesnog vremena ona stie do kuce ljudodera Itrimube i zalupa na vrata. ena Itrimubea se
uplai, pa upita:
- Odakle si, gospodo? Kako si se reila da sama pode u tako dalek kraj ? Ti sigurno ne zna da je ovo kuca
Itrimubea, da je on surov i da jede ljude.
I cu ovakav odgovor:
- Znam ja to, potovana majko, ali sam ipak dola ovamo i, molim te, daj mi amajliju, jer je teko ranjen
moj mu Itueramahamali.
- Udi i sedi severno od ognjita, gospodo - rece ena Itrimubea. I ona posadi Srebrnu da sedne i nahrani je.
A zatim rece:
- Dodi ovde, sakricu te. - I sakri je. Malo zatim dode Itrimube, i njukajuci rece:
- Mirie na coveka! Na coveka!
A ena se napravi luda kao da se ljuti na njega i rece:
- Cuti, Itrimube, ne izmiljaj badava svakojake gluposti. Ko bi se usudio da dode u tvoj dom? Ali Itrimube
je gundao:
- Mirie na coveka! Na coveka!
ena se sad stvarno naljuti na njega i rece:
- Gluposti! Pojedi mene ako hoce ljudskog mesa! ta brblja kojeta, lupicu te vrelim aracem! Itrimube
se odmah smiri. ena mu tada rece:
- Cuj me, Itrimube! Ja sam malo pridremala dok nisi bio tu i usnula sam da je Itueramahamali teko ranjen,
zato sam raspustila kose i racupala ih u znak alosti (a ona je znala da se Itrimubeu ne svidaju racupane
kose), nego smisli neto da on ozdravi. Jer ako umre, svi cemo, sav njegov narod, cele godine nositi odela u
znak alosti i ici racupani.
Pa dok on jo nije umro, pobrini se za njegovu sudbinu, reci kakvo lekovito bilje moe da ga izleci. Uskoro
ce doci covek da pita za to bilje.
Itrimube se zamisli nad carevicevom sudbinom i objasni kako treba pripremiti bilje, pa ode u lov.
Cim je on otiao, ena ljudoderova objasni Srebrnoj kako da pripremi lekovito bilje. I posavetova je:
- Navuci, gospodo, ovu staracku kou na sebe da te niko ne pozna. A kad pode, pripazi da ne padne aka
mome Itrimubeu.
Srebrna stie u grad, zaustavi se pred gradskim vratima, i posla ljude da jave: pred gradskim vratima stoji
starica koja eli da pripremi lekarije za Itueramahamalija.
- Kako je to lepo! Kako je to lepo! - rekoe carevicevi roditelji. Itueramahamali ispi lekove i odmah kolje
palme anivuni izide iz njegovog tela, a treceg dana vec je bio sasvim zdrav.
Kad je ozdravio, njegovi roditelji i rodaci priredie veliku svetkovinu.
A Srebrna rece:
- Pa ja sad idem kuci, potovana gospodo, carevic je vec zdrav, samo izidite svi za trenutak iz dvorca, treba
poslednji put da se obracunamo s bolecu carevica.
I cim svi ljudi izidoe, ona skide sa sebe staracku kou. Kad je Itueramahamali vide, zaplaka od silne
radosti. Obradovae se i otac i mati, i rodaci, i sav narod i jo veselije nastavie da se caste. Ovde je i kraj
bajke.
(Malgaka) Sarmica20-08-2011, 08:24ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI
U doba kad je Jakub-el-Mansur, svemocni sultan, gradio Kutubiju, u vreme kad je ona gotovo bila
zavrena - samo da joj se na sleme postave tri pozlacene bakarne kugle - u haremu sultanovu plakae jedna
ena. Ta ena bee sultanija Aja, toliko lepa da joj ne bee ravne. Da je bilo kom mukarcu bilo doputeno
da joj vidi otkriveno lice, on bi, verovatno, siao s uma od divljenja pred takvim savrenstvom. Njena je put
imala belinu mleka, a njene oci umilnu blagost ociju gazele, luk njenih obrva kao da bee nacinjen jednim
jedinim mekim i cistim potezom, a rue koje su cvetale na njenom licu bacahu u zasenak cvetove iz
sultanova vrta.
Ova lepota bee ocarala sultana i on je enu voleo koliko samo covek voleti moe. Poklanjao bi joj sve to
moe jednoj eni da se svidi, da je ukrasi i ulepa. Teke narukvice od zlata obavijahu joj ruke i glenjeve
na nogama, zlatno prstenje blistalo je na njenim prstima, sa vrata joj se na grudi sputahu, u deset strukova,
derdani zlatnih pucadi, od zlata behu njeni pojasevi to joj isticahu lomni struk, od zlata grivne koje joj
pridravahu kosu boje ebonovine. Najskupocenije drago kamenje - i ono to blista kao vatra crvenim
odsjajem, i ono koje zraci blagim sjajem letnje mesecine, i ono to treperi poput zvezda - sve to bee
umetnuto u njene nakite.
Aja bee srecna. Ona se manje radovala lepoti ovih darova, a vie pomisli da je svaki od njih zalog ljubavi
njenog mua i gospodara. Ali je srce u ljudi nestalno i menja se kao i vetar koji podie pesak pustinje:
druga jedna ena zarobi sultanovu nenost. On zavole amu, crne puti, razroka pogleda i trapava hoda.
Jadna Aja oseti da je naputena.
Njena stara dojkinja joj dode i rece:
- Gospodarice, zli dusi odvratie misli gospodareve od tebe ka nedostojnoj Cami. On se u svome srcu nosi
milju da te pusti, da bi se oenio onom kceri noci. Jo isti ovaj mesec ce videti tvoj pad i njen trijumf.
- Avaj! - zajeca nesrecna sultanija - kakvu crnu sudbinu docekah! Kad moj ljubljeni gospodar naredi, kad
me se po propisu svete knjige tri put odrekne, vraticu se cemerna domu svoga oca.
- Nesrecna Ajo - produi starica - ni to nije sve. Onoj bestidnici nije dosta to je zauzela tvoje mesto u
domu tvoga gospodara, vec sad zahteva da joj on da i sav skupoceni nakit koji je tebi poklanjao. A to joj
treba da bi imala cime ukrasiti svoju rugobu.
Kad cu te reci, Aja zaboravi na svoju tugu i planu gnevom. Pomisao da ce uspomene na njene srecne dane
biti darovane drugoj, izazva u njoj odluku da ih na neki nacin spase od takvog skrnavljenja.
Ali veoma brzo uvide koliko ce biti teko da se spreci sultan da ne ostvari ono to je naumio. Zajedno sa
svojom dojkinjom pretresla je sve mogucnosti traeci tajna skrovita kojima bi mogla poveriti svoj nakit.
Ni jedno joj ne izgledae dovoljno sigurno. Da ih da kome na cuvanje? Ali ko bi se usudio da skrije takvo
blago i izloi se svakojakim neprilikama.
- Gospodarice - doseti se neceg starica - kraj nove damije ivi jedan veoma mudar covek, koji ce ti
sigurno pomoci svojim savetom.
- Jadna majko, godine su te vec dobro pritisle, pa ne zna ta govori. U koga se na ovom svetu mogu
pouzdati? Nema ni jednog stanovnika Marakea koji ne zna da bi ga cuvanje takve tajne moglo stajati
glave. Svaki bi pohitao da ono to sam mu otkrila oda mom gospodaru i tada bi moj ivot visio o koncu.
- Eh, Ajo - odvrati starica - znam ta govorim. Taj covek se zove Buaib, a nadimak mu je El-Meskin* (*
Meskin - siromaan, ubog), jer je veoma siromaan, a ipak propusti kroz svoje ruke svakog dana vie zlata
nego to to ucini celog svog ivota najbogatiji trgovac u suku.
- Kroz ruke mu prode toliko zlata, a ti rece da je siromaan! - zacudi se sultanija.
- Pa, ako ba hoce da ti kaem, on se bavi pretapanjem zlata. Donose mu tu plemenitu kovinu da je
pretopi i preradi u svojim posudama, ali od tog blaga mu vrlo malo ostane na prstima. On radi samo sa
bogatim svetom, a zna se da bogatstvo i plemenitost ne idu zajedno.
- A kako ti tvrdi da ce taj Buaib sacuvati moju tajnu i da je, iako siromaan, nece prodati za nekoliko
zlatnika?
- Zato to je on sin moje sestre i to nece uciniti nita to bi me oalostilo. Jamcim svojom glavom da ce
cutati.
- E, pa onda se pobrini da dode. Povericu se njemu.
- Bice ovde sutra uvece - rece dojkinja.
- A zato ne jo veceras?
- Eh, Ajo, iako si mlada, ti neto gubi iz vida to ne bi smela. Znam, tuga te cini slepom. Misli li da cu
Buaiba uvesti tajno u dom tvog gospodara, da ga primete pijuni koje milostivi sultan dri oko tvojih odaja
i da ga obaveste da prima tajne posete. To bi taman bilo kao da sam vas oboje, dva bica koja na svetu
najvie volim, izrucila smrti.
- ta ce, dakle, uciniti?
- Poci cu sutra na ocigled svih da odnesem Buaibu
jednu od tvojih narukvica da je popravi, a on ce sam uvece
doneti svoj rad.
- U pravu si, majko, tako treba uraditi, ali veruje li ti da ce tvoj sestric pristati da navali na svoja pleca
tako teak teret?
- Znam da je vrlo dovitljiv i da ima vie umenosti i snalaljivosti u svom malom prstu leve noge nego svi
veziri tvog gospodara zajedno u svojim glavama.
- Jo jedno pitanje, majko: koji ce ga razlozi navesti da mi poslui?
- Njegova ljubav prema meni i zatim...
- ta jo?
- Rekla sam ti da je siromaan covek. A sad cu ti jo dodati da umire od ljubavi za Ranom, kcerkom jednog
suknara iz suka, i da je ne moe uzeti jer nema otkupa za nju. Godine ce proci dok svojim radom skupi taj
otkup, a tada ce ona biti vec moda tuda ena. Kad bi bio i najveci tupavko medu ljudima i bez ikakve
hrabrosti, ljubav bi mu dala hrabrosti i naucila ga snalaljivosti.
Aja pljesnu rukama.
- Budi sigurna, majko, da ce dobiti nagradu vecu no to mu treba da plati otkup za Ranu. Sad verujem u
celu stvar, jer kad je u pitanju ljubav, onda nita nije nemoguce.
Sutranji dan bio je veoma tuan za nesrecnu Aju. Znala je da se ur^ sa pripremama za svecanost koja ce
oznaciti zavretak izgradnje Kutubije. Svog mua je videla samo za trenutak, ali po njegovu pogledu shvati
da je doneo odluku i da samo ceka priliku da je se triput odrekne, da bi se oenio amom.
Pred vece se pojavi dojkinja prateci jednog mladog coveka lepog izgleda, ali cija je delaba bila sva u
ritama, pa se videlo da je veoma siromaan. Bio je to Buaib, topilac zlata.
- Donosim ti, gospodarice - rece on glasno - rad kojim si me udostojila. Nadam se da ce ti biti po volji.
Zatim izvuce iz rukava narukvicu i prui je Aji. Ona je uze i stade je, toboe, paljivo razgledati, a onda
ce reci veoma glasno:
- Ovo je osobit rad. Juce sam razbila jedan derdan i elim da mi ga popravi. Podi za mnom!
Poto su ove reci bile izgovorene da bi odvratile sumnje pijuna koji su sigurno prislukivali, Aja povuce
Buaiba u svoju sobu, tako da niko nije mogao cuti njihov razgovor. Starica, za svaki slucaj, ostade na
pragu.
- Htela bih da sakrije moj nakit na tako skrovitom mestu da ga niko ne moe naci. Za tu uslugu dacu ti
nagradu kojom ce moci da plati otkup za onu koju voli.
Izraz radosti prede preko tunog lica majstorovog, a zatim on odmah utonu u razmiljanje. Na kraju
progovori:
- Gospodarice, postoje, dakle, cetiri elementa kojima se moe poveriti neko blago. To su zemlja, voda,
vazduh i vatra. Prva misao koja se u svakome javi je da svoje bogatstvo sakrije u nedra zemlje.
- Da, zaista, u pravu si.
- U ovom slucaju to bi bilo besmisleno. Sultan Jakub - neka ga alah blagoslovi - ima dovoljno robova, jo
vie vojnika, a i zarobljenika da moe da naredi da se prevrne celo carstvo mocnog Magreba, i blago bi se
nalo.
- Gle, na to nisam mislila.
- Tu je i voda. Blago se moe baciti u neki od ribnjaka koji ni leti ne presue, u jezero ili, cak, u more.
- Da, to bi bilo bolje.
- Bilo bi ludo. Sultan Jakub-el-Mansur - bog mu ruku vodio - moe narediti roniocima da pretrae ribnjak,
jezera i more.
- Pa ta nam onda ostaje?
- Ostaju vatra i vazduh i, ako ima poverenja u mene, njima cemo poveriti tvoje blago.
- Kako?
- Pomocu vatre cu pretopiti tvoje narukvice, tvoje prstenje, derdane, pojaseve, dijademe. Nacinicu od toga
kuglu, a u nju cu zatvoriti drago kamenje sa tog nakita. Tu kuglu cu poveriti vazduhu.
- Vazduhu?
- Da. Tri kugle razlicite velicine treba da se postave sutra na novi minaret koji je sultan naredio da se
sagradi. Sve cu napraviti tako da naa kugla bude ista kao najmanja od onih to ce se ponosno uzdizati u
nebo. U toku noci cu zameniti zlatnu kuglu njenom bakarnom posestrimom i niko nikada nece posumnjati
da je blago sultanije sakriveno u vazduhu.
Taj se predlog svide Aji. Ona predade Buaibu kovceg u kojem su se nalazili svi darovi to joj bee
ispoklanjao njen gospodar, a osim toga, ona ga bogato nagradi i majstorovo se srce ispuni radocu. On, pak,
postupi sa nakitom onako kako bee rekao i tajno zameni bakarnu loptu odredenu za vrh minareta zlatnom
kuglom ispunjenom dragim kamenjem.
Posle svecanosti posvecenja damije,
Jakub-el-Mansur, poto je pokazao svoju velikodunost darovavi slobodu i bogatstvo graditelju El-
Debru, i svoju pravdoljubivost naredivi da se obesi njegov ljubimac (koji ga je prevario s planovima),
pokaza svoju nepostojanost odrekavi se triput Aje i oenivi se amom.
On htede - bog neka mu oprosti tu nepravdu - da joj oduzme i sav nakit koji joj bee poklonio. Ali ga ne
mogade naci. Najpre bi prevrnuta cela palata, zatim sve kuce u gradu - kako bogate tako i siromane. Na
kraju pretraie sve ribnjake, jezera i samo more. I sve bee uzalud.
Dok se tragalo za blagom, jadna Aja se vrati u dom svoga oca. Srecni Buaib se oeni Ranom, onom koju
je voleo.
Necemo govoriti kakav je dalje bio njihov ivot, jer se nije desilo nita to im nije bilo sudeno. U domu
svog detinjstva sultanija proivi u spokojstvu due, koje milostivi daruje ljudima cista srca. Na svome
prestolu sultan, pak, iskusi cemer i dosadu coveka oenjenog bednom i zlosrecnom enom.
Eto, toliko o njima.
Blago, pak, nesrecne sultanije je vec vekovima sakriveno u vazduhu, na mestu najvidljivijem u Marakeu.
Radnici koji su popravljali krov minareta tvrde da treca kugla ne odaje isti uplji zvuk kao prve dve. Ko
zna govore li istinu ili znaju legendu o Aji, nesrecnoj eni velikog Jakub-el-Mansura.
(Marokanska) Sarmica20-08-2011, 08:24KAKO JE PATULJAK POSTAO CAR
Nekad davno ivela u jednoj kolibici jedna starica. Ova nesrecna ena iz dana u dan tugovae to nema
poroda. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i ocajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i paljivo
skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila ta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije
pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrcala da vidi ta je sjajetom, nade
jaje razbijeno, a pored ljuske bebu, koja joj je vec pruala rucice.
Sirota ena, sva luda od srece, zagrli dete i nazva ga "moje dete". Ona ga je negovala i hranila s toliko
nenosti da je vec za godinu dana ono i govorilo i hodalo, ba kao odrastao covek. Medutim, ostalo je malo
kao to se i rodilo.
Staricino oduevljenje s vremenom postade toliko da poce da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati
neki velmoa, moda cak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mate, ona predloi svom detetu da ode licno kralju i da
ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u ovakva iskuenja, ali poto je majka to
toliko elela, nije mogao nita drugo nego da poslua. Cim ga izvedoe pred kralja, on mu dobaci svoj
izazov. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatrai od patuljka da podigne
kamen teak pedeset kilograma. Siromah patuljak dode svojoj majci i potui se. Ona mu rece:
- Ako kralj moe da podigne taj kamen, moci ce i ti.
I tako, kralju pode za rukom da podigne kamen. Zacudo, to isto ucini i patuljak. Posle toga odmeravahu
snage i na druge nacine, ali sve to bi uradio kralj, ucinio bi i patuljak bez ikakvih potekoca.
Kralj se sada toliko ozlojedi videvi kako ne moe da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredenje:
ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu jedinu noc, bice osuden na smrt.
Sav uasnut i uplakan, dode patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri
uveravajuci ga da ce sve biti dobro. I doista, vec sutradan majka i sin osvanue u velelepnoj palati, koja
postoji i dandanas.
Veoma iznenaden ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potrae neke vrlo tvrde plodove jednog drveta,
pa da podele megdan gadajuci se njima.
Ovaj poslednji okraj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepaceni, videe kako se plod
koji je hitnuo kralj u paramparcad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo nudilo. Poto kralj
dade casnu rec da ce dopustiti da i patuljak s njime ucini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u
dva udarca razbi kralju lobanju, a velmoe ga proglasie za novog vladara i gospodara.
Od toga casa starica nestade, i niko nikada vie nije cuo nita o njoj.
(Meksika) Sarmica20-08-2011, 08:25VRA SA SVINJSKOM GLAVOM
Uputi se carevic Amugulang-Edlegci, sa Carobnim Mrtvacem na ledima, na put. A Carobni Mrtvac mu

rece:
- eli li ti da prica bajku ili da pricam ja? Carevic je znao da ne sme da pusti ni glasa i ne odgovori mu.
Onda Carobni Mrtvac stade da prica.
- Ako hoce ti da govori, onda sagni glavu, ako pak eli da ja pricam, tada je podigni.
Carevic podie glavu i Carobni Mrtvac poce pricu: U davna vremena iveli su na reci Dirgalantu, to
znaci Blaenoj, mu i ena. Covek je po ceo dan leao i samo traio da neto pojede. Jednom mu ena rece:
- Zato ti, covece, samo lei? Zar ne vidi da smo imanje tvoga oca gotovo pojeli? Ovako se vie ne moe
iveti. Nego, ustaj i popni se na krov, nece li neto ugledati.
Ustane mu i poslua enu, pa se popne na krov kuce. Otuda ugleda naputenu kolibu pored koje su se pas,
lisica i vrana otimali o neto. Uputi se covek tamo i nade meinu s maslom. Uze maslo i donese ga kuci.
Kada je to videla, zapita ga ena odakle mu maslo. Mu joj odgovori da je posluao nju i da se popeo na
krov, odakle je primetio maslo u naputenoj kolibi.
- Eto, vidi - rece ena - da si leao kod kuce, ne bi nita naao. Odsada treba svakog dana da izlazi, jer
ce uvek poneto naci.
- Kad je tako - rece mu - onda mi izvedi konja iz konjunice, osedlaj ga, donesi mi belu kapu i plat i
odrei psa.
ena sve pripremi i rece da moe da krene. Mu natuce belu kapu i plat, uze luk sa strelama, skoci na
konja i uputi se sa psom tamo kud su ga oci vodile.
Tako je dospeo u nenaseljenu pustinju, gde nije bilo ni ive due. Okrenuo se covek unaokolo i ugledao
lisicu u begu.
"Ba je mome prijatelju potrebna kapa od lisicine", pomisli covek i pojuri da uhvati lisicu. Lisica pobee u
svoju jazbinu. Covek sjaha i na konja natovari sve stvari koje je sa sobom nosio, priveza psa za konjske
uzde, a sam pride jazbini i baci kapu i ogrtac na otvor. Tako, potpuno go, stade da baca kamenje u jazbinu,
a lisica se uplai pa jurne na otvor i sa nabijenom kapom na glavi dade se u bekstvo. Za njom nae pas, i
kako je bio privezan za konjske uzde, povuce za sobom i konja sa stvarima. Zacas se sve troje izgubie
preko jaruga. Covek ostade potpuno nag.
Ne znajuci ta da radi, covek se uputi niz reku, i kada stie do njenog uca, nade se u zemlji nekog velikog
cara. Covek se onda prikrade u carsku talu i zavuce se sav u seno, da su mu se jedino oci videle.
Posle nekog vremena naide tuda careva kci, koja je bila nevidene lepote, da se proeta i rashladi. etajuci,
pride mestu gde je bio covek i zastade. Pri tome izgubi dragoceni dijamant, u kome je bila careva moc, i
ode dalje. Iako je covek video ta je careva kci izgubila, nije smeo da izade i uzme dragocenost. Uskoro, na
zalasku sunca, tuda naide krava i pokri balegom dragoceni kamen. Posle nje dode sluga i prilepi balegu na
zid.
Sutradan se pronese glas da je careva kci izgubila dragoceni dijamant, koji je imao moc da ispunjava svaku
elju. Car je doboarima prikupio sve svoje podanike i poceo da trai vracare, gatare i vidare, ne bi li mu
oni otkrili gde je dijamant. Onaj covek u senu izvuce glavu i primeti ga jedan podanik koji se slucajno tu
zatekao.
- Ko si ti, covece? Kakvo znanje zna?
- Ja znam da gatam - odgovori covek.
- Onda podi naem caru, jer on okuplja sve gatare i vracare, poto je izgubio najdrau dragocenost.
- Ja bih poao, ali nemam odela - rece covek. Onda ovaj podanik ode i javi caru da je naao jednog jraca
koji bi doao, ali je nag, nema odela.
Car naredi da se tome coveku odnese odelo i da se dovede njemu. Sluge podu, obuku coveka i izvedu ga
pred cara.
- ta ti je potrebno za gatanje? - zapita ga car.
- Potrebna mi je svinjska glava, svila u est boja i motka.
Kada sve bee pripremljeno, covek natace svinjsku glavu na motku, obavi sve to svilom i sede. Tri dana je
proucavao i gatao. Onda rece caru da naredi podanicima da svi produ ispred njega kako bi video ko je
ukrao dijamant.
Podanici su sa strahom prolazili pored svinjske glave, kojom ih je covek sve redom dodirivao govoreci:
- Ovaj nije, ovaj nije!
Svi behu zadovoljni.
Onda vrac objavi da se dijamant ne nalazi u covecjim rukama.
Posle toga vrac stade da njuka svinjskom glavom svuda oko dvorca, pocevi od praga. Tako u pratnji cara
stie do mesta gde je u balegi bio dijamant na zidu. Covek udari po zidu i dijamant ispade. Svi se zadivie,
a car se mnogo obradova to je pronaao svoj dijamant, te rece:
- Ti si zaista veliki i mudar vrac. Nagradicu te za to. Hajde udi u moj dom.
Onda car dodeli coveku titulu carskog vraca, i svi se obradovae to su dobili tako sposobnog coveka.
Kada se veselje zavrilo, car upita coveka ta eli kao nagradu. Covek se seti svoga konja i stvari na
njemu, kao i psa koga mu je odvukla lisica i zatrai: osedlanog konja, luk i strele, belu kapu i beli plat, i
psa.
"Cudan ovaj covek", pomisli car i njegove sluge pripremie coveku sve to je traio i jo mu natovarie
dva slona sa maslom i mesom, i on se uputi kuci.
Kada ga ena spazi, izide da ga doceka i rece glasno:
- Kad se muevi radaju, neka svi budu ovakvi kao moj.
Te noci, dok su razgovarali o svemu, zapita ena mua da joj kae otkuda mu toliko mesa i masla. Covek
joj isprica sve kako je bilo i kako mu je to car dao kao nagradu.
- Ah, zato se radaju tako glupi muevi kao to si ti, budalo - uzviknu ena. - Sutra cu ja poci caru da
traim nagradu.
Ujutru ena pripremi pismo i pode caru.
Kada ude u dvorac, ona pokaza pismo koje je, toboe, napisao vrac sa svinjskom glavom, i u kome je
stajalo:
"Zato to sam cara spasao u nevolji, on mi je dao konja, psa i ostalo. A zato to sam mu naao dragoceni
dijamant, neka me car sam nagradi po pravdi."
Car prizna da je pismo pravedno napisano i pokloni vracevoj eni ogromno bogatstvo. I tako vrac i
njegova ena pocee da ive mirno i u izobilju.
Posle toga desi se i ovo.
U nekoj zemlji, samo drugoj, ivela su sedmorica brace - carevica. Upute se jednom sva braca u umu da
se malo razonode. Tamo susretnu lepu devojku, koja je vodila za sobom bivola. Carevici je upitaju otkuda
ide. Devojka im odgovori:
- Ja sam kci cara Cogana sa Zapada, ovamo sam dola sa bivolom.
- Kad je tako, onda sluaj ta cemo ti predloiti - rekoe carevici. - Mi smo sedmorica brace i nemamo
ene. Budi nam ti ena.
Devojka pristade i oni pocee da ive zajedno.
A ta devojka i njen bivo bili su, u stvari, jaki-davoli, i to jaki-mukarac pretvoren u bivola i jaki-ena - u
devojku izvanredne lepote.
iveci sa carevicima, jaki su prodirali svake godine po jednog brata, tako da je na kraju ostao samo jedan
carevic. A i on je bio slab, venuo je i bio na pragu smrti. Tada se okupie cinovnici i ministri da se dogovore
ta da rade.
- I ranije smo lecili nae carevice raznim lekovima pa su nam umirali - sloie se. - Zato ako i ovoga
produimo da lecimo lekovima, i on ce nam umreti. Nego, culi smo da iza dva prevoja ivi neki cuveni
vrac koga zovu "vrac sa svinjskom glavom", i koji pogada sve ta treba. Da ga mi pozovemo da nam on
pregleda carevica.
Tako i ucine. Odrede cetiri doglavnika da podu i dovedu "vraca sa svinjskom glavom". Kada dodoe
njemu, vrac rece:
- Ja treba da pogledam u svoje vradbine, i, ta bude da bude, ja cu nocas saznati ta je vaem carevicu i
ujutru cu vam dati odgovor.
Uvece mu isprica eni ta se trai od njega i ena ga posavetova:
- Kad god si ranije odlazio od kuce, uvek si dobro prolazio; zato i sada podi tamo gde te zovu, jer ti je to
bolje nego da sedi kod kuce.
Vrac se sloi sa eninim miljenjem i odluci da pode tamo.
Iduceg dana vrac rece poslanicima:
- Usnio sam san koji mi je neto predskazao i zato idem sa vama.
To rece i uzjaha konja, zaveza kosu u kike i stavi lem na glavu, a u desnu ruku uze motku sa svinjskom
glavom i parcadima svile, dok levom dohvati cetke, i krenu na put.
Kad je priao carskom dvoru, mu i ena-jaki nisu izdrali i izadoe da ga vide. Vracu se mnogo dopade
prelepa carica.
Posle toga vrac podie sebi kolibu nedaleko od carskog dvora, stavi svinjsku glavu na ulaz i napravi se kao
da vri neki obred.
Carica izade napolje i sede na kucni prag. Carevicu odmah bude lake i on poce ravnomernije da die.
Kada je to primetio, vrac se uplai da carevic ne umre i zadrhta od straha.
"ta je to?" - pomisli on. - "Carevic ne die i ne govori nita. Da ne umre".
- Carevicu, carevicu! - povika. Ali bolesnik ne pusti ni glasa.
Tada vrac zgrabi svoju svinjsku glavu i dade se u bekstvo.
Beeci ugleda jedna otvorena vrata i ulete unutra. Tako se nade u carskoj riznici.
- Razbojnici- povika straa i, dreci ga za lopova, stade ga juriti.
Beeci i dalje, vrac upadne u kuhinju, ali i tamo povicu:
- Lopov, evo lopova!
Vrac onda beeci upadne u ostavu za hranu, ali ga i otuda proteraju, i on jedva pobegne kroz vrata.
Beeci tako dalje, vrac umotan pade na mesto gde su leali bivoli i udari svojom svinjskom glavom jednog
bivola. Istog trenutka bivo se pretvori u vihor, koji odmah odleti u sobu gde se nalazila carica.
Vrac se uputi za vihorom i cu razgovor jakija, mua i ene.
- Izgleda da je vrac sa svinjskom glavom znao da ja leim u dvoritu i zato me je njome triput udario. ta
sad da radimo? - rece mu.
- I mene je, izgleda, prepoznao - rece carica. - Ie smem ni ja da se pojavljujem pred njim.
- Ali ako ti ne pode k njemu, on ce skupiti narod, pa ce doci mukarci sa orujem, a ene sa vatrom, i ako
ti ne kae ko si, oni ce te izbosti i spaliti, a to ce isto uciniti i sa mnom.
Cuvi te reci, vrac sa svinjskom glavom pomisli:
"E, sad mi je lako".
Dohvati svoju svinjsku glavu, ude carevicu i sede kraj njegove glave. Ponovo posle toga prikaci svinjsku
glavu na ulaz kolibe i pravio se kao da neto vraca, a onda upita carevica kako se oseca. Carevic mu
odgovori da su mu, zahvaljujuci vradbinama, bolovi prestali, te je mogao da zaspi.
- Kad je tako, naredi svojim ministrima da okupe narod, s tim da mukarci dodu sa orujem, a ene sa
vatrom - rece vrac.
Carevic odmah tako i ucini.
Sutradan naredi vrac da se zapale dve velike vatre i da mu se dovede osedlan bivo. Kada mu dovedoe
bivola, vrac ga uzjaha i prode unaokolo pored okupljenog naroda dreci u ruci svinjsku glavu. Onda side i
skide sedlo, a zatim udari bivola svinjskom glavom i izgovori ove reci:
- Pretvori se u svoj pravi lik.
Na te reci bivo se pretvori u stranog jaku, kome su grudi bile izbrazdane, a iz ociju mu je tekla krv.
Ocnjaci su mu virili ispod brade. Jaku odmah saseku macevima, pretuku kamenjem i onda spale.
Vrac tada naredi da se dovede carica. Narod je odmah dovuce, iako je ona plakala i otimala se. Vrac je
udari svinjskom glavom i viknu:
- Pretvori se u svoj pravi lik!
Cim on to rece, carica se pretvori u stranu enu-jaku sa crvenim ocima, dugackim ocnjacima i dugim
dojkama, koje su joj dopirale do kolena.
I nju, isto tako, sasekoe macevima i bacie u vatru.
Posle toga, vrac sa svinjskom glavom pode u dvorac. Svuda uz put narod mu je ukazivao pocast, i sa
suzama u ocima, u znak blagodarnosti, davao mu razne poklone. Najzad izide pred carevica. Carevic ga
onda zapita kakvu nagradu eli za veliko delo koje im je ucinio.
- U mojoj zemlji kravlje kopito predstavlja retkost - rece vrac sa svinjskom glavom. - Zato mi dajte kopita.
Carevic mu ispuni elju i dade tri vrece kravljih kopita. Dadoe mu i dosta masla i mesa, i sve to natovarie
na sedam slonova i ispratie ga kuci.
Kada ga ena ugleda, izide mu u susret i povika radosno:
- Eto kakav moe da bude covek. Ti si pravi mu!
Kada te noci stadoe da pricaju o svemu i svacemu, ena zapita mua kako je uspeo da sakupi toliko mesa,
masla i kopita. Mu joj isprica sve kako je bilo: kako je prepoznao jake i kako ih je unitio jer su oni drali
bolesnog carevica i kako su ih spalili i sve ostalo. Cuvi to, ena uzviknu:
- Zar ima tako glupih i budalastih ljudi kao to si ti! Zar si mogao da trai kravlja kopita za tako veliku
uslugu koju si ucinio carevicu? Sutra ja idem njemu!
Sutradan uze ena pismo i uputi se u dvorac. Iziavi pred carevica, ona rece:
- Moj mu se izjasnio dvosmisleno. Kad je rekao da trai kravlja kopita, on je mislio na krave. Tvoji
ministri nisu razumeli njegov govor.
U pismu je, pak, stajalo:
"Neka me car nagradi sam za to to sam ga izbavio od nevolje i bolesti".
Car se razmisli:
"Da sam ja umro, svima bi bilo rdavo. Samo zahvaljujuci vracu, sacuvao sam carski presto".
Onda posla vracu veliku nagradu uz ovakvu poruku:
- Tvoja je ena vrlo mudra. Neka nam bude obojici prijatelj.
I tako oni pocnu da ive srecno svi troje.
- Eh, ala su srecni! - uzviknu carevic Amugulang--Edlegci.
- Nesrecni carevicu, pa ti si progovorio - rece Carobni Mrtvac. - Ja ne ostajem vie. - To rece i, kao to
uvek dogadalo, ponovo odleti.
(Mongolska) Sarmica20-08-2011, 08:25ZVONKA LIPA
iveli otac i majka, i imali kcer Mirku. Pre nego to je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po
majcinoj smrti ode devojcica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poce govoriti kako bi dobro bilo da se njen
otac ponovo oeni, i da nju, kumu, dovede u kucu za enu.
- Ja cu te paziti mnogo bolje od prave majke, pracu ti svake veceri noge u mleku - govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za enu. Prve veceri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u
mleku, ali druge veceri ne, a kasnije - nikad vie.
S vremenom dobi Mirka cetiri sestrice. Prva je imala jedno oko, druga dva, treca tri, a cetvrta, najmlada,
cetiri oka. Sada je morala da radi i za sestre, da pere njihove haljine i obavlja u kuci sve prljave i teke
poslove, pa cak i da napasa stoku. A maceha joj je davala da sa sobom na pau nosi samo stari, otvrdli hleb
i gorak sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.
To je macehu mucilo i trudila se da sazna od cega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kcer
sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, rece jednooka sestra:
- Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poce da celja sestrinu kosu i da je plete u kike, a dok je to radila, pevuila je tihim glasom: "Spi
jedno oko, spi!" I devojka usni. Tada dode arena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da
pije. Kada se navece vratie kuci, upita maceha svoju kcer:
- ta si videla?
Ali devojka nita nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala da goni stoku na ispau. Kada su
bile izvan kuce, rece ona Mirki:
- Hodi, oceljaj me!
Mirka je sestri celjala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spite oba!" I opet dode arena krava i dade
Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A navece, kad stigoe kuci, upita maceha svoju kcer:
- ta si videla?
Ali devojka nita nije videla. Zato je kci sa tri oka morala drugoga dana da tera stoku na pau. Kada su bile
na panjaku, rece ona sestri:
- Sedi, Mirka, i oceljaj me!
A Mirka je i nju celjala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spite oba, spite sva tri!" Ponovo dode arena
krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi vece, prenu se sestra i rece:
- Vreme je, podimo kuci! Kod kuce upita maceha kcer:
- ta si videla?
A ona, takode, nije nita videla. Drugoga dana potera najmlada, cetvorooka kci, stoku na pau. A na
panjaku rece ona sestri:
- Pridi, Mirka, i oceljaj me!
pred Mirkinu kucu, srui se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomie, lice presta da
zvoni. Momak se rastui, ali odluci da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada krenue, i psic potrca
za kolima, pa povedoe i njega.
Mirka je dobila sina. Kada maceha za to saznade, vie nije mogla da izdri. Opsedale su je zle misli.
Jednoga dana pode Mirki u posetu, a sa sobom povede kcer sa dva oka. Mirka leae u postelji. Maceha
sede kraj prozora i zapita:
- Kceri, kako se oseca? Da nisi bolesna?
- Nisam - odgovori joj Mirka.
- Kceri moja - rece tad maceha - onda moe ustati. Pridi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu
igraju.
Mirka ustade i pride prozoru, ali je maceha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se
u vodi pretvori u patku, koja izroni i poce, tuna, da plovi po studencu, Maceha pogleda kroz prozor, ali
ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuce haljine sa svoje kceri koja je imala dva oka
i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.
Kada se mladi domacin vrati kuci i ugleda svoju enu u postelji, zacudi se i upita:
- Od cega si tako porunela? Da se nisi razbolela?
- Ah, mnogo sam bolesna! - odgovori devojka, podraavajuci Mirkin glas. - Ko zna da li cu ikada vie biti
onako lepa.
- Ne alosti se - rece joj tada on. - Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.
Oko ponoci ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, placuci, okupa svog sincica.
Kada ga povi, sede uz kolevku i, ljuljajuci dete, govorae:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako, jako place! Sincicu moj, jo cu te dve noci pohoditi,
a potom nikada, nikada vie necu doci!
Druge noci ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina.
Uto zakevta psic i probudi mladog domacina. On ustade, pogleda kroz prozor i, na svoje veliko cudo, spazi
da se lipa uspravila. Pode u sobu da to saopti eni, ali tamo, umesto ene, ugleda staricu. Sakri se iza
zavese da vidi ta ta stara ena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a sin mi jako, jako place! Sincicu moj, jo cu te jedne noci
pohoditi, a potom nikada, nikada vie necu doci!
Onda se starica prometnu u plovku i izlete kroz prozor napolje. Covek, koji je iza zavese sve cuo i sve
video, protrlja oci misleci da sanja, a kad vide da je budan, odluci da druge noci u zasedi ceka.
Trece noci ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se ; staricu, okupa i uredi sina. A kada ga povi i poloi
u kolevku, poce silno da place i govori:
- Moja lipa ne zvoni, dobri psic ne laje, a moj sin jako. jako place! Sincicu moj, ovo je poslednja noc, i
nikada, nikada vie necu doci!
U isti cas iskoci covek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego to je uzmogla da se prometne u
patku. Ona poce da jeca i moli:
- Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi cas!
- Ne putam te! - odgovori ovaj, poznavi glas svoje ene. - Necu te pustiti dok mi ne kae ta treba sada
da ucinim.
Tada starica rece:
- Ja imam pojas oko trbuha. Ako uspe da taj pojas jednim zamahom seciva preree, ostacu kraj tebe, ako
li ne uspe, bice velikog zla.
Mladi domacin odmah zamahnu secivom, presece pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, jo lepa nego
pre. Ona mu ispripoveda ta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi covek, ne caseci ni casa, dograbi
macehinu kcer sa dva oka i najuri iz kuce. Maceha kad je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psic, a sincic se osmehuje.
(Nemaka - zapadni deo) Sarmica20-08-2011, 08:25GVOZDENI HANS
Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku umu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da
mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
- Moda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana poalje dvojicu lovaca da ga trae. Ali se ni oni
ne vratie. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:
- Prokrstarite po svoj umi i tragajte dok ne budete nali svu trojicu. - Medutim, ni od ovih se nijedan ne
vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkakih pasa to ih behu poveli sa sobom.
Od to doba niko se vie ne osmeli zaci u umu i ona pocivae u dubokoj tiini kao pusta; tek pokatkad
mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, traeci u kralja uhleblje i nudeci se da lovi u
opasnoj umi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:
- S tom umom nisu cista posla; bojim se da u njoj nece proci bolje no to su drugi proli i da se iz nje
nece vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
- Poci cu u umu na sopstvenu odgovornost; ne znam ta je to strah, i nicega se ne bojim.
Tako strani lovac ode sa psom u umu. Nije bilo zadugo, kad pas onjui trag divljaci i potrca za tragom. Ali
samo za casak: dotrcavi do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavi dalje, a jedna gola ruka
izdie se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.
Videvi to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledae
dno lokve, vide da na njemu lei jedan divlji covek, koe smede kao zardalo gvode i dugackih vlasi, koje
su mu preko lica padale do kolena. Veu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci
divljeg coveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvoritu, zapreti smrtnom kaznom
onom ko bude kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u umu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvoritu; igrajuci se
zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:
- Izbaci mi moju loptu!
- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi bude otvorio vrata.
- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.

Sutradan dode decak i opet zatrai loptu. Divlji covek rece:
- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.
Treceg dana kralj je bio otiao u lov, kad decak jo jednom dode i rece:
- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.
Na to divlji covek rece:
- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ce ga naci.
U elji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajae vie za ocevu zabranu, ode i donese kljuc. Vrata
se teko otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori, izide divlji covek iz kaveza, prui
decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorita. Decaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
- Ah, divlji covece, nemoj da ide, inace cu dobiti batina.
Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, otro koracajuci, ode s njim u umu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajuci nita o
dogadaju, potrai kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati decaka, ali ne dobi odgovora.
Kralj poalje ljude da trae decaka u polju, ali ga oni ne nadoe. Tada bi kralju sasvim jasno ta se dogodilo
i u kraljevskom dvoru zavlada velika alost.
Kad se divlji covek opet nade u mracnoj umi, spusti decaka s ramena i rece mu:
- Oca i majku nece vie videti, ali ja cu te zadrati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam saaljenja
prema tebi. Ako bude sve cinio to ti kaem - dobro ce ti biti. Blaga i zlata ima u mene vie negoli u ikog
na svetu.
Onda mu od mahovine spremi leite, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga divlji covek
do jednog zdenca i rece mu:
- Ovaj zlatni zdenac je, vidi, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dunost biti da sedi kraj njega i pazi na to
da nita u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci da vidim jesi li izvrio moju zapovest.
Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme,
pojavljivahu u njemu, i pazeci da nita u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoci u vodu.
ustro ga iz vode istre, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i sav njegov trud da otare s prsta
pozlatu bee uzaludan. Uvece se divlji covek vrati, pogleda decaka i rece:
- ta se dogodilo sa zdencem?
- Nita, nita - odgovori decak dreci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali divlji covek rece:
- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne togod u
zdenac.
Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po
glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas vec sva bila
pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao ta se dogodilo.
- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu jo jednom preci preko toga.
Medutim, ako se tako ta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti nece vie moci ostati kod
mene.
Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme
te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same oci, toliko se sagne da mu
njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa vec bee sva
pozlacena i sijae se kao sunce.
Moete misliti koliko se siroti decak uplaio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji covek ne vidi
kosu.
Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:
- Odvei maramu!
Tako sinue njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja nita ne pomogoe. Divlji covek rece:
- Nisi izdrao probu i ne moe vie ovde ostati. Idi u iroki svet pa ce steci iskustvo o tome ta znaci
siromatvo. Poto ti srce nije zlo i poto ti ja dobro elim, to cu ti jedno dopustiti: bude li dospeo u
nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no
to misli da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju.
Tako kraljevic ostavi umu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe
naposletku do jednog velikog grada. Tamo potrai rada, ali ga niko ne uposli jer nije nita izucio cime bi se
za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne
mogoe odmah smisliti kud bi i ta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoe mu da ostane. Naposletku uzme
ga u slubu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i cisti ognjite od pepela.
Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo
na kraljevsku trpezu. On poslua i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide eir, koji je i inace
uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako ta jo nikad ne bee dogodilo i kralj mu rece:
- Kad prilazi kraljevskoj trpezi, mora skinuti eir.
- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u slubu takva mladica i rece mu da ga
odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao saaljenje prema njemu i razmeni ga sa batovanovim momkom.
Sad je mladic morao u dvorskoj bati saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bati i radio, a dan bio veoma topao, skide eir da na vazduhu rashladi
glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoe zraci u lonicu kraljeve
kceri, koja skoci da vidi ta je to. Ugledavi mladica, dovikne mu:
- Mladicu, donesi mi kitu cveca.
On u najvecoj urbi metne eir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i vee u kiticu. Kad s tim pode uz
stepenice, susretne se s batovanom, koji mu rece:
- Kako pred kraljevu kcer moe izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi drugo; izaberi
drugo; izaberi najlepe i najrede.
- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:
- Skini eir; ne prilici da ga dri na glavi kad si preda mnom.
On opet odgovori:
- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi eir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdae mu se niz rame da
je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadra ga i da mu punu aku dukata. Ne
obziruci se na novac, on ode, da dukate batovanu i rece:
- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u njezinu
sobu, ona mu odmah zgrabi eir da ga skine, ali ga on cvrsto drae obadvema rukama. Ona mu opet da
punu aku dukata, ali on ih ne htede zadrati nego ih pokloni batovanu za njegovu decu. Ni treceg dana
nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti eir, a on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prolo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znadae da li ce
se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku. Tada batovanov momak rece:
- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoe:
- Kad budemo otili, ti potrai sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji bee bangav u jednu
nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj umi. Stigavi do nje,
viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se uma sva orila. Divlji covek se odmah
pojavi pred njim i rece:
- taeli? Mladic odgovori:
- elim jaka konja, jer idem u rat.
- Dobice ga - rece divlji covek - i dobice vie no to trai.
Onda se divlji covek vrati u umu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardija vodeci vilena konja
koji je silovito frktao, a ardija jedva bio u stanju da ga dri. Za njim je ila velika ceta ratnika, svi u
gvodu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic preda ardiji bangava konja, usedne na onog drugog i
na celu cete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se pribliio bojitu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni
koji su se jo borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom cetom navali kao oluj na
neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoe se povuci, ali ih mladic
progonjae ustopce bijuci ih i ne prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do ume i pozove Gvozdenog
Hansa.
- ta eli? - upita divlji covek.
- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je traio i on se vrati kuci na bangavu konju.
Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poelevi mu srecu.
- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao u pomoc.-
Kci mu je elela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga vie nisam video.
Kraljeva kci uzme se raspitivati kod batovana o mladicu, njegovu momku. Batovan se nasmeja i rece:
- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo naeg bangavca
natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to ivice leao i spavao za vreme borbe?" On je, pak,
odgovorio: "Ucinio sam to sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga jo vie
ismejavali.
Kralj rece kceri:
- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ce ti tada baciti zlatnu jabuku; moda ce nepoznati
vitez doci.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do ume i pozove Gvozdenog Hansa.
- ta eli? - zapita ga divlji covek.
- elim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.
- Moe smatrati da je vec ima - rece Gvozdeni Hans. - Dobice za tu priliku i crvenu opremu i da jae
ponosita ridana.
Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Izide kraljeva
kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a cim ju je uhvatio - odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a
posle toga ne zadra se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:
- To nije doputeno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude li neznani vitez
uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega,
pa udarati i bosti.
Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad
s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoe za njim i jedan od njih toliko mu se priblii da ga vrhom maca
rani u nogu. On ipak pobee, ali mu konj skoci tako silno da mladicu spade lem s glave i kraljevi ljudi
videe da ima zlatnu kosu. Oni se vratie i izvestie kralja o svemu.
Iduceg dana zapita kraljeva kci batovana ta je s mladicem, njegovim momkom.
- Radi u bati - rece joj batovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio. Mojoj deci
pokazao je tri zlatne jabuke to ih je dobio.
Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa eirom na glavi. Ali mu kraljeva kci pride i
skide eir. Njegove zlatne vlasi padoe mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu.
- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri
zlatne jabuke? - upita kralj.
- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz depa i prui kralju. - A ako trai jo vie
dokaza, moe videti ranu to su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj
vitez koji ti je pomogao da pobedi neprijatelja.
- Kad si u stanju izvriti takva dela, onda ti nisi batovanski momak; reci-de ko ti je otac?
- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poelim.
- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?
- Moe - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi bude dao svoju kcer za enu.
Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:
- U ovog nema okolienja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije batovanski momak. - I
onda mu pride i poljubi ga.
Na svadbu dodoe njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili izgubili svaku
nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade
odjednom svirka, otvorie se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i
rece:
- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio zacaranosti. Sve blago
to ga imam neka je tvoje.
(Nemaka - istoni deo) Sarmica20-08-2011, 08:26O ARGELUSU
Jedan kralj imao dva sina. Stariji, koji se zvao Argelus, bio je tako lep da ga je otac drao u posebnom
zamku i uopte ga nije putao napolje da ga ni zli vetric ne bi zapahnuo i nakodio mu. Kraljevic je imao
sve udobnosti i poslugu, ali, iako ga je kralj cesto posecivao i zabavljao se s njim, ivot mu je bio veoma
dosadan i on je stalno uzdisao za slobodom.
Jednoga dana izraste u kraljevskom vrtu lepa jabuka, koja je ujutru imala zlatne cvetove a pred vece zlatne
plodove. Kralj se, etajuci po vrtu, veoma radovao toj jabuci i namisli da pozove sve znamenitije knezove u
dravi da bi im pokazao taj cudni plod, a da ne bi, kao obicno, u toku noci nestao, postavi strau kraj
jabuke. Iako straari nisu oka s drveta skidali, niko nije znao kako su jabuke u toku noci nestale; medutim,
ujutro se opet pojavie zlatni cvetovi a uvece opet zlatne jabuke. Kralj naredi da se sledece noci postavi
dvostruka straa, ali jabuke opet nestadoe. Trece noci isto.
Ne znajuci ta to treba da znaci, kralj naredi da se pozove jedan cuveni carobnjak. Ovaj rece:
- Rekao bih ti, najsvetliji kralju, ali se bojim za svoj ivot.
Kralj navali na njega da svakako kae, i ovaj najzad izjavi:
- Samo tvoj sin Argelus mogao bi sacuvati to voce. Kralj se strano naljuti pa rece:
- Huljo, ti hoce da moj sin pogine, ali ce prvo poginuti ti.
I naredi da ga ubiju.
Mladi sin, koji je bio malo luckast, zbog cega ga kralj nije voleo, izrazi elju da cuva voce i kralj mu
dozvoli. Ali kad mu voce nestade, on celu stvar isprica starijem bratu Argelusu. Kad kralj poseti Argelusa,
ucini mu se veoma tuan. On ga zapita zato je tuan, a sin mu odgovori:
- Sanjao sam danas kako imamo divnu jabuku u naem vrtu i o tome kako sam samo ja u stanju da
sacuvam njene plodove.
Onda zamoli oca da mu to dozvoli, ali otac isprva nije hteo ni da cuje, a tek kad mu Argelus poce pretiti da
ce se ubiti, on mu, iako nerado, dopusti.
Argelus naredi da mu se namesti sto ispod zacarane jabuke i uzme jednog od svojih slugu. Onda legne u
krevet, ali da ne bi zaspao, citao je razne knjige. Oko ponoci dolete sedam labudova i spuste se na jabuku.
Ugledavi to, Argelus odmah isprui ruku prema jabuci, koliko god je mogao da dosegne, i uhvati jednog
labuda, od koga odmah postade vrlo lepa devojka. Ostalih est labudova slete na zemlju i takode se
prometnu u devojke.
Prva, koju je uhvatio, bila je ukleta princeza a ostale su bile njene dvorkinje. Argelus se veoma radovao to
je princeza ljubazno razgovarala sa njim i usrdno ga molila da ovde provede jo tri noci, jer samo na taj
nacin moe je spasti ukletosti, ali ga je opominjala da ne zaspi. Tek to prvi zraci zasjae, devojke se opet
pretvorie u labudove i odmah odletee, a zlatne jabuke te noci ostadoe na drvetu. Kralj se veoma radovao
tome i nije dozvolio da ih beru. Ali Argelus nita ne rece ocu o devojkama a i svom sluzi, smatrajuci da mu
je najverniji, naredi da cuti. Taj Argelusov sluga pazio se sa jednom enom koja je bila velika carobnica i u
poverenju je ispricao svojoj milosnici dogadaj od prole noci. Ova je, opet u poverenju, ispricala svojoj
majci, a majka mu je naredila da cuti i dala mu konu kesicu, rekavi:
- Kad tvoj gospodar legne, ti malo otvori kesicu i on ce odmah zaspati. A kad labudovi odlete, namai mu
oci macu iz ove teglice i on ce se probuditi.
Argelus je sledece noci vrlo pomno bdeo, ali kad mu njegov neverni sluga otvori iza leda kesicu, on,
siromah, zaspa kao zaklan. Labudovi doletee i pretvorie se u devojke, princeza je drmusla spavaca,
naredila i sluzi da ga budi, ali sve uzalud, jer ovaj nije hteo da ga probudi. Kad poce da svice, princeza s
tekim prekorom poruci sluzi da mu gospodar sledece noci bude oprezniji. Onda se devojke pretvorie u
labudove i odletee. Tek tada sluga namaza gospodaru oci onom macu. Kad se probudio, isprica mu o
devojkama i ta mu je jedna od njih porucila. Kraljevic se veoma naljuti i sluzi jo stroe naredi da o svemu
cuti. Sluga se, medutim, opet poveri carobnici, a ova mu posavetova da ucini kao i prethodne noci. Sledece
noci Argelus se ponovo upinjao da ne zaspi, ali neverni sluga ispusti malo vetra iz kesice i gospodar mu
odmah izgubi svest. Tada doletee labudovi, pretvorie se u devojke i kraljevica drmusahu, cak su ga i iz
kreveta digle i vodile, ali nita nije pomoglo. Princeza jo jednom poruci preko sluge da mu gospodar bar
sledece noci ne spava ako eli da je oslobodi. Sluga to saopti gospodaru kad ga je probudio, ali o carobnici
i kesici ne rece nita.
Argelus je sebe ceo dan silio da zaspi kako mu se u toku
noci ne bi spavalo, ali i to je bilo uzalud. Zaspao je, a kad
devojke ni na koji nacin nisu mogle da ga probude, rekoe
sluzi da ih njegov gospodar vie nece videti jer moraju da odu
u vrlo daleke krajeve da ispataju. A ako bi Argelus hteo da
zna uzrok, neka premesti sa jednog klina na drugi mac to
visi u zamku nad njegovim krevetom, i ovaj ce mu ga pokazati.
"Ako bi, pak, hteo da nas jo i trai, onda mu reci da o
izlasku sunca u Crnom gradu moramo zavriti nae
ispatanje". -
Jadni Argelus ode u svoj zamak, a poto mu sluga saopti ta su devojke rekle, on premesti mac sa jednog
klina na drugi. Ovaj se odmah poce micati i okrenu se prema nevernom sluzi. Videvi to, Argelus dohvati
mac i odsece njime glavu pokvarenom sluzi. Tada isprica ocu o izdaji i zamoli ga da mu dozvoli da trai
svoju voljenu. Otac mu to ne htede dozvoliti, ali kad vide kako mu sin, sve vie mucen tugom, vene, pusti
ga i dade mu sluge, konje i novca toliko da moe ispuniti svoju elju.
I Argelus krenu na put. Proao je bio vec mnoge daleke zemlje, ali mu na kraju nestade i novca. On onda
prodade konje i kocije i, poslavi sluge kuci, otputova sam dalje. Glad ga je veoma mucila. Jednog dana
stie u neku umu, gde
susrete trojicu mladica koji su se uzajamno tukli. On im pride i, kazavi im da je kraljevskog roda, zapita
ih zato se spore. Mladici mu rekoe:
- Mi smo tri brata, otac nam je ostavio samo to to vidi pred nama, to jest: stocic, bic, sedlo i konja. Ne
moemo da se nagodimo oko podele, poto sve te stvari mogu da budu od koristi samo jednome. Jer ko
stavi sedlo na konja, zatim sedne na njega i pucne bicem govoreci: "Hocu da budem tamo ili tamo", u tom
trenutku ce tako i biti. A ko udari u stocic, konj sa sedlom i bicem odmah mora njemu da se vrati; nego,
zna ta, ti nam presudi u ovoj stvari.
Kraljevic je neko vreme iao sa njima, pa najzad rece:
- I to moe biti.
A zatim im se opet ponovo obrati:
- Vidite li u daljini ona tri brda koja se nalaze na istoj udaljenosti? Potrcite, dakle, sva trojica ka njima, i ko
se prvi na vrh popne i natrag s njega meni vrati, taj ce naslediti sve to je ostalo.
Braca pristadoe na to i potrcae prema brdima. Argelus ih nije cekao, nego uzjaha konja i rece:
- Hocu da budem u Crnom gradu - i nestade.
Konj ga je vec bio odneo nekoliko stotina milja blie Crnom gradu, kad braca, vrativi se, primetie
prevaru. Jedan od njih onda udari u stocic i rece:
- Neka konj smesta bude ovde.
Tada konj spusti Argelusa u velike mocvare, iz kojih se jedva izvukao i odakle je, sav pregladneo, stigao u
jednu kucu. Domacin ga ljubazno primi i nahrani. Argelus ga upita da li je jo daleko do Crnog grada.
Domacin mu odgovori:
- Cuo sam ti ja za takav grad, ali koliko je daleko, to ti ne umem reci. Ostani, medutim, nekoliko dana kod
mene, ovuda ce prolaziti trgovacki karavan i povorke hadija, pa ce od njih moci neto saznati.
Prode jedna, druga i treca grupa, ali niko od njih nije znao za Crni grad. Najzad naide na jednog coveka
koji mu je rekao da se Crni grad nalazi sto pedeset milja odatle.
Argelus je imao jo samo skupocen prsten, koji mu je ponudio ako ga odvede do Crnog grada. Ali mu onda
ovaj covek priznade da je on pobegao iz Crnog grada i zato ga moe odvesti samo do granice okruga. Posle
toga Argelus i sam srecno stie do svog cilja. Iao je gradom i razmiljao ta bi trebalo da ucini i kako da se
raspita za svoju dragu.
Princeza i njene devojke su u to vreme vec bile oslobodene ukletosti i kroz nekoliko dana trebalo je da se
obavi njena svadba sa jednim cestitim knezom. Zato je bila poslala jednu svoju devojku u grad da joj kupi
haljine. Ali ova, cim ugleda Argelusa, vrati se bre-bolje princezi da joj to kae. Princeza nije htela da
veruje i rece joj:
- To je nemoguce.
Onda posla i drugu i trecu devojku, a kad joj se obe vratie sa istim obavetenjem, uveravajuci je da je to
onaj isti, da ga dobro poznaju, jer su ga ispod one jabuke dobro zagledale, princeza najzad i sama izade u
grad da bi ga videla. Zagledavi ga dobro, ona ga odmah poznade, srdacno se pozdravi s njim i posle
nekoliko dana njih dvoje naprave u zamku veliku svadbu, na kojoj sam i ja bio. A kad posle toga krenue na
dalek put kralju, i ja sam poao sa njima i tako ovamo dospeo.
(Poljska) Sarmica20-08-2011, 08:26PEPELJU PETRU
Bio negda jedan vrlo siromaan covek, imao est nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojacali toliko da su mogli da rade, zamoli covek kneza (predsednika optine) za
odobrenje da na optinskoj utrini, na kraju sela, ogradi neto zemljita pa obraduje kao batu. Tamo ce
zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrca te tako olakati sebi ivot.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latie se tada aova i motika i prionue svojski na posao, jer je bata bila oveca.
Siromani covek se radovao to su mu deca tako vredna i uivao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi
su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmladi, koji se zvao Petru, bee drukciji. Taj je po
prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao - vas dan je sedeo u kutu kraj ognjita, razgrtao
pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trecoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a
cetvrte godine zasejae detelinu, jer covek bee pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila
potrebna zelena pica.
Njihova detelina rasla je neobicno lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si nasladivati
oci gledajuci taj zeleni cilim, tu mladu detelinu to se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog
velikog
jezera.
Covek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bati - bojao se, siromah, da ne dode kogod i
pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, okr urdeva dne, ucini se coveku da je neko izgazio detelinu - kanda konji.
Kad to vide, poalje covek najstarijeg sina da obnoc cuva detelinu, naredivi mu najstroe da probdi celu
noc te moda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku tetu.
Sasluavi ocevu naredbu, sin ode, reen da ne spava cele noci. Bdeo je, do pod kraj noci, ali pred samu
zoru ne mogade se vie savladati, oci mu se sklopie, obuze ga nekakva mlitavost i - zaspa.
Sunce vec bee odskocilo za jedno koplje, a on je jo spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vracao
kuci. Strahujuci da se mladicu nije ta dogodilo, covek se die i pode u batu da ga vidi. A kako se samo
zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zatece tamo sina gde spava hrcuci, a detelinu nade tako izgaenu da je
alost bila pogledati na to pustoenje.
Videvi to, siromah covek izli sav jed na sina, pogruena i unezverena od straha, grdnji i udaraca ocevih.
- Tupane i cmavalo, zar takav oslonac da mi bude? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti ume
da cuva nae dobro? Teko meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao
da imam pomoc, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe - ni jednu jedinu noc nisi mogao da straari, da ne
zaspi, cmavalo i tupane! - vikae otac u najvecoj ljutini.
Sledece noci poalje drugog sina, trece noci treceg, i tako se izredae pet sinova, ali kao da su ih cini
opcinile a ne ta drugo, nijedan ne mogade da straari cele noci, sve ih tamo savlada san pred zoru, a ba u
to doba dovodio je necastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao
obojkom, no uzalud - i sami sinovi su hteli - i te kako hteli! - da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli
da nadvladaju san. Nije bilo nacina da se straa odri cele noci.
Sad je bio na redu najmladi sin, Petru. On se die iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i rece:
- Zna ta, mati? Da mi umesi i ispece pogacu od pepela, pa da vidi necu li posramiti svu bracu, mada se
toliko dice svojom spretnocu i pamecu.
- De, cuti, ludove! - rece mu ljutito otac. - A koji ce onda vrag jesti nocu nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti,
moda, bolji od tvoje brace?
- Oce - odgovori Petru - primam se da pazim na detelinu. Pusti me veceras!
- Dobro - rece otac. - Ali znaj da nece pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne bude dokucio ko li su to ti to
mi gaze detelinu. Jesi li cuo? Nemoj misliti da se alim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogacu od pepela. Pepelju Petru - nadimkom Pepelju zvali su ga ljudi iz podsmeha -
uze pogacu u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bati.
Stajao je na strai cele noci i nije zadremao. Kad bee pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od
kojeg mu trepavice i ocni kapci tako oteae da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepelju Petru ne
dade. Kad vide da se snu ne moe da odupre drukcije, ode do batenske ograde, uze s plota nekoliko
trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je beao od njega
tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stutie u batu tri konja, kao tri brda, i pocee da jure po detelini. Pepelju Petru se brzo
pribra, ucini ta ucini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijae mlak, prijatan
vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu zacarani tako da, cim ih ugledaju necije oci, postanu krotki kao
jaganjci i tada ih svako moe da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kuci, ocu, ali mu konji rekoe:
- Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuvie zakasnili. S nama ne bi mogao nita da radi, jer mi
nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodi, bicemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoe tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i
rekoe mu:
- Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad bude u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi cemo odmah doci i
pomoci ti. Ali o nama nemoj nikom nita govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pode kuci. Kod kuce
rece ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduce nece vie biti satirana.
Potom se Petru povuce opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastavie svoj posao; behu vredni i sve im
krenu na dobro, te stekoe lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj dravi vest da ostareli car trai zeta, kojem bi, uz svoju kcer, dao presto i
dravu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladici koji smeraju da osvoje ruku
carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvri tako to ce careva kci sedeti na odredenu mestu i drati krunu u ruci, a takmicari
ce na konjima proci u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmicenja triput izbije krunu iz ruke -
postace carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih poloaja, kao inace, nego
je i obican ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kceri svideo i likom i vitekim odlikama.
Jer tada se mnogo dralo do covekova otroumlja i vitetva a ne samo do bogatstva, visoka poloaja i
gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneeva i careva nego i sinove ratara da dodu na svecano
takmicenje, te da njegova kci izabere sebi za mua onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dodoe, majko mila, kao na kakav veliki vaar, mladici iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova,
plemica i ratara, obuceni jedan lepe od drugoga, na najbrim konjima, koji, cinilo se, sipaju vatru iz
nozdrva.
Svaki od okupljenih takmicara arko je eleo da njemu pripadne careva kci, koja je, bog je ne ubio, bila
lepa da joj srce vodu iz ustaca, imala veliku i krasnu dravu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih
roditelja.
Za sve ovo cuo je i Pepelju Petru, i ta je smislio? Iziao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on
pokae svoje vitetvo pred carevom kceri i dobije njezinu ruku.
Videvi da su mu sva braca otila a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premiljao dugo, nego pode
sam, a kad bee van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrca bakreni konj, crven kao plamen i brz
kao arapski konji, te rece:
- ta zapoveda, gospodaru?
- Da me odnese do careve kceri i pronese pored nje na viteki nacin, da bi joj izbio iz ruke krunu.
- Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo to ti ga donesoh i pripai sablju, a sve ostalo bice moja
briga.
I obuce Pepelju Petru odelo to mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se covek da ga ne bi poznao
i da si mu rodeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze - kao plamen vatre prelivajuci se u
crvenouto, a njegovo lice kao sjaj veceri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladica.
Nego zaboravih da vam kaem da je Pepelju Petru, jezdeci ka gradu, naiao na svoju bracu: kola im se
bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade cim ih vide, dok
oni, kad ga ugledae, poskidae eire verujuci da imaju pred sobom nekog carevica, tako je bio odeven i
ukraen.
- ta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija - ne mogu konji da vas izvuku iz blata? - rece Petru braci.
- Ne mogu, visocanstvo - odgovorie mu braca, cudeci se otkud on zna kako se oni zovu - slabi su jadni
nai konji.
- A gde vam je Petru, va brat? to ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz
gliba..
- Ostavi ga, visocanstvo, na miru, jer covek kakav je on ne zasluuje ni da mu se ime pomene.
- Tako kaete vi, ali znajte da vas Pepelju Petru izvlaci iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove brace na tri dui njiva.
Braca se cudila recima nepoznatog mladica i glasu slicnom glasu Pepeljuevom, ali gde bi to mogao da
bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuce u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj.
Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braca, dok Petru mnogo pre no oni stie do carskog grada.
A tamo - sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoe se ka njemu - a kome bi drugom!
- i svi stadoe pitati kojeg li ce cara sin biti. Jedni rekoe da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji
su, pak, mislili da je sin utoga cara. Svi ga kraljevici gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od
njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je doao samo zato da poremeti njihovu srecu.
Uto zatrubie trube, to je bio znak da pocinje takmicenje.
Careva kci pope se na jedan sto izraden s mnogo vetine i izvajan u crvenom mermeru, optocen zlatnim
icama i ukraen dragim kamenjem koje je bletalo kao sunce - pa sede na zlatnu stolicu dreci u ruci
carsku krunu. Oni, pak, koji su eleli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao
lastavice brzim konjima, pokuavajuci da sabljom izbiju krunu iz devojcine ruke. Ali se svakom posle
udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko casova, pred nogama careve kceri leala je gomila polomljenih
sabalja.
Svi okupljeni gledaoci cudili su se to je mladic u bakrenoj odeci dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmicari izredali, obode Pepelju Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored
devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo to ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razlee pljesak oduevljenih gledalaca i car pocasti sav okupljeni svet jelom i picem i rece da
posle tri dana dodu opet svi, jer ce se takmicenje nastaviti dok god koji od takmicara ne bude sabljom triput
izbio krunu iz ruke njegove kceri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladicu u bakrenoj odeci;
posle se oni koji su prebivali blizu prestonice razidoe, dok drugi, to su doli iz udaljenijih krajeva,
ostadoe tamo da cekaju nastavak takmicenja. I Pepelju Petre se vrati kuci ili, bolje reci, u svoj kutak kraj
pepela.
Kad njegova braca stigoe kuci, pocee da pricaju o onom to su videli. Petru je cutao i sluao. Posle braca
rekoe kako su im se kola bila zaglibila u jednoj mocvari, i da nije naiao nekakav veliki gospodin u
sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvuci. Na to se Petru u svojem kutku poce da smeje i
rece im:
- A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i
konjima na tri dui od one barice.
- Otkud ti, ludove, to zna? - zapitae ga braca. - Otkud zna ?
- Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokoinjac i video sam bolje no vi.
I jo braca ispricae kako su se nadmetali kraljevici i kneevici da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke,
ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku
dode i gospodin koji im pomoe da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava
okupljena sveta ko zna dokle.
- A ja sam - rece Petru - video da je onaj gospodin bio osobito lepo obucen, i on i njegov konj, u vitekoj
odeci od bakra, crvenoj kao plamen. S naeg kokoinjca sve se vidi.
Braca ga, po svojem obicaju, izgrde pa u ljutnji odu i srue kokoinjac govoreci da ih Petru samo ismejava,
jer gde bi on s kokoinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trecega dana, odredena za skupljanje sveta i nastavak takmicenja, Pepeljueva braca upregoe konje u laka
kola, pa hajd, di-di - krenue put careva prestonog grada.
Kad mu braca odoe, die se Petru iz svojeg kutka, pa pode i on. Iziavi iz sela, izvadi iz nedara srebrni
ular, zatrese triput i istog casa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odecu, sablju i pancir-
koulju od srebra. Petru se obuce i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je
sada bilo okupljeno jo vie sveta nego prilikom prvog takmicenja. Odece kraljevskih i kneevskih sinova
behu od zlata i svile; u icekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli vale.
Ali kad stie Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmicare - prema njegovu sjaju njihov
nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoe pobedioca prvog takmicenja i osetie
da ce pobediti i sada.
Onda otpoce borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji ucesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmicenju: takmicarima koji po redu udarahu krunu sabljom,
sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dode na red i udari krunu sabljom,
ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i vitetvom toga mladica, nazivajuci ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmicenja, car i sada dade Pepeljuu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva
okupljeni svet da posle tri dana dode opet, treci i poslednji put, jer ce tada biti dan konacne pobede.
Svet se razide, a Pepelju Petru ili - da ga tako nazovem - Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom
da ceka taj treci dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braca stigoe kuci i pocee da opisuju ta su videla, Pepelju Petru rece kako on zna to bolje
nego oni. I stade tako da im prica da su se oni cudili ta sve zna i govori ba kao da cita iz knjige.
A kad ga zapitae otkud to da on zna sve to se tamo dogadalo, Petru im odgovori:
- Otkud znam? Pa popeo sam se na kocinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispricati?
I braca se naljutie na nj to zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmicenje, te poruie kocinu na
koju se Pepelju, kako rece, bio popeo.
Osvanu i taj treci dan, dan nagrada, i Pepeljueva braca krenue ka carskoj prestonici.
Kad oni odoe, die se Petru iz svojeg kutka pa pode i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput
zlatni ular i dode, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo
protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-koulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuce to odelo i
pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i
njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo jo mnogo vie sveta nego prilikom prva dva takmicenja. Svi su
traili ocima viteza koji je prvi put bio u odeci protkanoj bakrenim icama a drugi put srebrnim, jer su znali
da ce samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kceri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na
sve strane izgledajuci Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu
stizao Pepelju Petru u sjaju da ti oci zasenu.
Docekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da ivi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledae s mrnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kcer i o njemu se
govorilo da je rekao kako bi dao celu dravu svoga oca samo da je dobije za enu. Ali ona nije hajala za nj,
jer je elela da joj njenog buduceg mua, pored lepote, krase i odlike vitetva, a u sina Crnog cara nisi
mogao naci nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni vitetvo. To je uvidao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoce treci cin takmicenja i Pepelju Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmicenja - bio je
poslednji. eleo je da se ne kae kako hita da to pre stekne pravo na velicanje i gospodarenje. Ishod treceg
cina takmicenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojcine ruke i
nikoji drugi takmicar...
Careva kci sedela je i cekala da joj svecano bude priveden pobedilac u takmicenju, njen buduci mu i car.
Ona se arko zaljubila u njega cim ga je u prvom takmicenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepelju
Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" - pride, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i rece mu
da ga voli i da ce samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dode i devojcin otac, car, i dade kceri i pobediocu u takmicenju roditeljski blagoslov, te dovedu
svetenika, koji ih venca pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi,
priredenoj u cast
mladenaca, svi koji su doli da gledaju viteko takmicenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju bracu i oca, odvede ih u sobu odredenu samo za njih i rece im:
- Ja sam Pepelju Petru, va brat, i tvoj sin, oce. Bila je moja sreca to sam otiao da u naoj bati budem
na strai - konji koji su nam gazili detelinu doneli su srecu meni, a i vama.
Na to njegova braca padoe pred njim na kolena moleci ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i
odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najvie careva kci, jer je dobila savrena
mua. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i
pametno, pa ako nije umro, ivi i danas.
(Rumunska) Sarmica20-08-2011, 08:27FARHAD I IRIN
Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a rue su u stvari bile zacarane devojke, iveo je u
jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, sseti da mu se kraj blii i pozva svoga sina, te mu rece:
- Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam ta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako bude
radio, bice i srecan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovceic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca
dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovceic. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se etaju lepotice. Medu njima bee
jedna - lepa i prelepa, ba kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i srui se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad leao da k njemu ne dode njegov drug apur.
Vide apur kako njegov drug lei kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
apur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i
mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepe devojke od nje.
apur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda
ogledalo u rukama apurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, nita
ne moe ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i rei najzad da pode sa apurom da trai prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su proli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dodoe do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i zacudi se. Iako bee leto, drvece ne bee zeleno, nego lice sa njega opadae, kao u
duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmraveli od teka i
naporna rada. Motikama i aovima su kopali stenu.
- Ej - povika Farhad - ko ste vi i zato kopate stenu?
I ljudi mu ispricae kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i
oiveli polja i vrtove koji su se osuili od ege i vruceg vetra garmsila.
Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od pretekog rada, a stena, jaka kao gvode,
ne moe se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
- apure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i edi.
I Farhad, zasukavi rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga bee u Farhadovim
rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se
donesu svi pijuci i
aovi, zaloi vatru u kovacevom ognjitu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa apurom, jedan veliki aov,
koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta.
Farhad uze u jednu ruku aov, zamahnu njime, zamahnu jo jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji
su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari jo jedanput aovom, pa onda jo jedanput - i planina sva
zadrhta. Srui se stenje. Obradovae se ljudi i stadoe da pomau Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadae rodaku irin.
irin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snaan junak rui planinu. Tada ona otrca svojoj tetki
Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka.
- Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece irin.
A Farhad se bee toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je dola sultanija Gulcehra sa irin.
Htede Farhad da obrie znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u
tom casu vetar zadie zar sa lica irin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se zacudie ta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao ta je posredi, ali se ne
usudi nita da kae.
Kad Farhad dode k sebi, pogleda irin i ne skide ociju sa nje. Postide se irin i pogleda Farhada samo
ispod trepavica, koje behu nalik na otre strele.
I odjednom devojka zatee uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad
dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa irin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca,
spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda irin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
to je Farhad dalje odlazio, sve mu je tee bilo. "Zar moe ona, onako tanana, rodena u svili i barunu, da
zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitae da trae Farhada. Traili
su ga, traili, ali ga ne nadoe i vratie se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu
planine.
Dovedoe Farhada u dvorac, posadie ga na pocasno mesto.
Farhadu bee milo to moe da vidi irin, ali ne znadae ta da cini.
I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u
snazi i vetini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne bee irin. Farhad postajae sve
tuniji i mracniji.
Tada izide pred goste irin. Lica gostiju se ozarie. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve bre
okretale. A Farhad i irin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno
drugo posmatrali.
Iznenada se pojavie izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti irinoj preneo se po citavom svetu i tako dode
i do padiaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov rei da dode do takvog blaga i posla prosce
Gulcehri.
Tuga smeni veselje, ucutae zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako
ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rueci sve pred sobom.
- Ej, eno - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje drave
sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza irin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu
ostaviti od Begovata, a ohola irin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima:
- Princeza irin je jo mlada, ona je nena i plaljiva kao divokoza dejran; irin voli strele, konje i lov, a
na udaju ni ne pomilja.
Hosrov se razgnevi to ga irin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak pribliila zidinama grada Begovata.
Stadoe da dobuju veliki ratni doboi, zacue se bakarne trube, zapalie se vatre. Gradani podoe na zidine
da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "mukarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih
strela."
Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim aovom dve stene, od kojih svaka bee velika kao kuca,
i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videe, tako se uplaie da otrcae Hosrovu.
- Veliki ahu - rekoe oni - tamo, na planini, strani div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov izide iz atora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snaan junak i baca uvis
stene.
- Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i ta tamo radi?
- Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne bee ni malo ubrzano, iako svaka stena
imadae u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, ahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja
ove igracke poceti da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplai, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim lemovima i sa zlatnim
titovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, ivog ili mrtvog.
Cetrdeset vojnika krenue na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A aha Hosrova obuze silan gnev. Posla jo cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da poalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i apnu
mu na uvo:
- Nedostojno je velikom ahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o,
ahu, pobedi Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, to alah nece dopustiti, sramota
ce se sruciti na tvoju glavu.
- A ta ti savetuje? - ljutito rece Hosrov. - Bre govori, inace cu delata pozvati i. . .
- Zato da zove delata - odgovori lukavi vezir - gde se ne moe pobediti macem, pobeduje se umom. O,
ahu, ti eli ruku lepotice irin. Ona mata o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga
ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje sua.
Hosrov se jo vie razgnevi na svoga vezira i povika:
- Ja sam veliki ah velike drave, a ne zemljoradnik umazan glinom. ta, zar hoce da me prinudi da u
ruke uzmem aov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslae Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoe oni u dvorac Gulcehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
- Na ah - rekoe oni - hteo je samo da iskua hrabrost Begovacana. I on izraava svoje divljenje i
potovanje prema njima. Ne eli Hosrov silom da stice naklonost lepotice irin. Ne. Hosrov je cuo da ce
predivna irin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se die irin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec:
- Da.
Poslanici se poklonie i skromno se udaljie. Uskoro stie u dvorac, u pratnji raskone svite, i sam ah
Hosrov.
- O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokuati da ispunim tvoju elju. Nocas ce Sir Darja
poteci suvom zemljom Gladne stepe.
irin se iznenadi. Neto je stee u srcu, jer je lepota i junatvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita
ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra bee primila Hosrova i potrca u svoje odaje.
irin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe,
svakog kucerka, svake kuce, da u dobo lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze irin."
Otrcae glasnici na sve strane, pronoseci tu vest.
Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj aov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snanim
udarcima aova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu
u njegovom plemenitom poslu.
A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast aha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude
vezir Hosrovljev i apnu na uvo neto svome gospodaru. Tada se Hosrov die i, poklonivi se Gulcehri,
rece:
- O, mudra Gulcehro, elja tvoje rodake, predivne irin, ispunjena je. Voda tece u stepu.
Svi pojurie na krov dvorca.

irin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko
matao - to bee voda.
Hoerov se jo dublje pokloni:
- O, irin, ispuni svoje obecanje.
Zato se tako bolno steglo irinino srce? "O, Farhade. gde si?" miljae irin. U bezumnoj tuzi, htede ona
da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada
nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti.
A irin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao
svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira.
I otpoce svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom irin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama
prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i elelo da se otrgne tamo kuda
ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboi. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova,
kokoaka, vina, oraha, slatkia - svega bee tu u izobilju.
Tako irin postade Hosrovljeva ena.
Svanu jutro, i nocna varka iceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. irin i ostali videe da tu nema
nikakve vode.
Ljudi se bacie na varalicu Hosrova, ali se on samo smejae, okruen silnom vojskom.
Neutena, prevarena, irin prolivae suze.
A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snanim aovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica
odnosae sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici irin, o sreci i ljubavi. Jo samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada
Farhad zapita:
- A gde je irin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov
prijatelj apur. Samo je vetar tuno zaumeo:
- Farhade, Farhade, irin je postala Hosrovljeva ena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Stranom vecu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kae: "Voli ona Hosrova."
Ne htede vie Farhad da slua ta mu vetar apuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zato da peva,
Farhade - slavuj ne peva tebi. Zato da gleda, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zato da die,
Farhade - rue miriu u tudem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je irin, gorko placuci.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Prui Farhad ruku
lepotici irin i skameni se od tuge.
Pode irin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj
dolini, teku tihe suze lepotice irin.
(Ruska) Sarmica20-08-2011, 08:27SVI CRNCI SU IMALI KRILA
Jednom su svi crnci umeli da lete ko 'tice, al' bili su mnogo nevaljali pa su im oduzeli krila. Samo su ovde-
onde, na ostrvima i u zabitnim podvodnim nizinama, ostali neki koje su preskocili, pa su i dalje umeli da
lete iako su izgledali ko i ostali ljudi.
Na jednom ostrvu bio bezduan gospodar koji je svoje | robove gonio da rade dok ne izdahnu od umora.
Kako mu robovi pomru, gospodar kupi druge na njihovo mesto. I te druge ubije gonec ih da dirince na
vrelom letnjem suncu i preko podneva, iako je to bilo protiv zakona.
Jednog dana kad su mu svi crnci opet baldisali i izdahnuli, kupi od nekog trgovca robljem nove robove,
koje su tek doterali tamo pravo iz Afrike, i odmah ih otera da rade na pamucnim poljima.
Nemilosrdno ih je gonio. Radili su od svitanja do mraka iz dana u dan. Gonio je i ljude i ene i decu ceo
bogovetni dan, ne tedeci ba nikoga. Ni za neizdrljive ege u podne nije im dao da se odmore, iako je
drveca bilo i mnogo i blizu da se sklone u 'ladovinu. I za tih najgorih casova, kad na cestitim plantaama
puste crnce da se odmore. njegov nadzornik robova tero ih je da argatuju bez predaha, pa su se povodili od
ege i edi.
Medu njima bila neka mlada ena. Dete je nosila sa sobom, ko i ostale ene, objahano na svojim
kukovima, il' nakrkace.
Detence zaplace. Ona mu neto rece, umirujuc ga. Nadzornik nije razumo taje rekla. Mlada majka bila je
mnogo umorna i sva pijana od ege, pa se spotakne, posrne i padne.
Nadzornik je dumanski oplete bicem, sve dok ne ustade i ne zatetura se napred.
Ona neto rece nekom starcu nedaleko od nje, najstarijem mukarcu med njima, visokom i snanom, sa
racvastom bradom. Starac odgovori, al' nadzornik nije razumo ta govore. Nije im znao jezik.
ena kopa, al' malo posle opet padne. Nadzornik je opet bicuje dok ne ustade. Ona opet rece neto starcu.
Al' starac odgovori:
- Jo ne, cerko, jo ne.
Ona opet radi, mada se jedva dri na nogama.
Ubrzo se opet spotace i pada. Al' kad nadzornik potrca,
vitlajuci bicem da je natera da radi, ona se okrene starcu i
upita:
- Je l' sad vreme, oce?
- Jes', cerko, vreme je. Idi; i mir s tobom! - odgovori starac, pa prui ruke k njoj. . . ovako.
Ona skoci pravo uvis i odlete ko 'tica, preko polja i ume.
Nadzornik i voda nadzornika trce za njom sve do ruba polja. Al' ona odlete, visoko nad njima preko ograde
i preko ume. Odletela je dojeci detence. .
Nadzornik potera ostale da rade i mesto nje, a sunce upeklo ko nikad. ega tako pritisnula da neki rob
ubrzo pade. Sam voda nadzornika bicevao ga dok nije usto. Kako rob ustade, starac mu neto doviknu
nekim cudnim jezikom. Ded mi je reko i te reci, al' to je bilo tako davno da sam ih zaboravio. Cim to starac
rece, rob se okrenu i nasmeja u brk vodi nadzornika, pa skoci uvis i ko galeb odlete preko polja u ume.
Ne prode dugo, a drugi rob pade. Nadzornik ga oplete bicem, a on se okrenu starcu. Starac mu viknu i
prui ruke ko i onim dvoma, pa i on, ko oni, skoci i odlete ko tica preko polja i ume.
Voda nadzornika dreknu nadzorniku, a gospodar dreknu obojici:
- Prebi'te matorog vraga! On je kriv!
Voda nadzornika i nadzornik izmahnu bicevima i pojure na starca. I gospodar otkine vrljiku iz ograde, pa i
sam pojuri da ubiju starca to je onim crncima dao moc da odlete.
Al' starac im se nasmeja u lice i neto glasno rece svim crncima na polju, i novim i starim.
Kako im to rece, svi se setie onog to su zaboravili i povratie moc koju su nekad imali. Svi crnci, stari i
novi, uspravie se. Starac die ruke, pa svi uzviknu, skoce uvis i ucas odlete, ko jato vrana, preko polja,
preko ograde i preko ume, a iza svih leti starac.
Mukarci su pljeskali rukama, a ene pevale. Majke su dojile nejac, a nejac se smejala i sisala i nije se
bojala to leti.
Gospodar, voda nadzornika i nadzornik gledali za njima kako lete preko ume, preko reke, kilometar za
kilometrom, .dok najposle ne preletee i poslednji rub sveta i iceznue na nebu, ko aka lica. Vie ih nikad
nisu videli.
Gde su otili, ne znam. To mi niko nikad nije reko. Ne znam ni ta je ono starac reko. . . zaboravio sam. Al'
kad je prelazio preko poslednje ograde, napravio je neki znak gospodaru u lice i viknuo: "Kuli-ba! Kuli-
ba!" Ne znam ta to znaci.
Al' samo da nadem starog crnju testeraa. On bi ti to bolje isprico, jer je bio tamo i vido kad su ti crnci sa
svojim enama i decom odleteli. On je vec mnogo, mnogo mator, prevalio je devedesetu, i pamti mnogo
cudnih dogadaja.
(SAD - crnaka) Sarmica20-08-2011, 08:28UDAK DONI JABUKOVO SEME

Doni Jabukovo Seme bio je covek o kome krue price kao o kakvom dinu, mada on nije bio velik
rastom, kao Pol Banjan, vec velik zbog onoga to je ucinio.
Donatan Cepmen, ili Doni Jabukovo Seme - kako su ga zvali kasnije - roden je u vreme kada je Amerika
bila sasvim mlada. Zajedno su rasli i drugovali: Doni je njoj iao u pohode, a ona njega uvek i svuda rado
primala. Kada se, ko zna u koje vreme, Doni radao, u Masacusetsu je padala kia, a s kiom puno lepih
macaka i dobrih, pouzdanih pasa. Sve te ivotinje su se kasnije okupile oko Donija i svuda ga pratile. Tek
to je Doni doao na svet, kia prestade i pojavi se duga, ciji je jedan kraj bio zakacen za brdo Monadnok,
a drugi za veliku i rascvetanu kronju jabukovog drveta u dvoritu Cepmenovih. Bezbroj jabukovih
cvetova, pod cijom se teinom savijahu grane, duga je bojila svim bojama, i valjda zato tek rodeni Doni,
posle prvih cetrdeset minuta ivota, poce da guce pruajuci ruke prema kronji jabuke. Ljudi obicno ne
veruju u ovu pricu, ali ona je sigurno tacna, jer ju je ispricala Donijeva dadilja. Uostalom, vie puta je
potvrdeno da je jedina omiljena Donijeva igracka bila jabukova grana. Kad god bi poceo da place, majka
bi mu davala jednu manju granu jabuke, koja uvek cveta u Masacusetsu, i Doni bi se odmah umirio. On
nije, kao druga deca, lupao grancicom levo-desno, niti je jeo cvetove; samo je mirisao cvetice i drao
granu, paljivo kao da je najveca dragocenost, mirno leeci u svojoj kolevci i smejuci se sitnim laticama
kao to se druga deca smeju sladoledu. Kada je Doni malo porastao i postao decak, majka mu jednog dana
rece:
- Sine, jabuke su lepe i korisne, ali nisu jedina niti najvanija stvar na svetu. Isto su toliko vane i druge
biljke i ivotinje. Hajde da ti neto pokaem. . .
Potom ga odvede u umu i poce da ga upoznaje sa raznim biljkama i ivotinjama. Znala je dosta o tome
poto je bila polu-Indijanka, pa je ubrzo mali Doni saznao sve to se moglo saznati o domacim i divljim
ivotinjama, i domacim, umskim i livadskim biljkama. Nita ga nije toliko radovalo kao cvece, i najlepa
igra bila je za njega da stoji i divi se kakvoj ivotinji ili biljci, gledajuci je bez ikakvog straha. Na veliko
cudenje svih ljudi, nijedna ivotinja nije mu nita naao ucinila. Sve je pred Donijem bilo dobro i krotko,
sve se ivotinje pribliavahu decaku i podmetahu mu leda da ih miluje, cee ili mazi. Ljudi uvidee da
decak nije obican i pocee ga potovati. Kad god bi se neka ivotinja razbolela, odnosili su je do Donija,
koji bi s nekoliko utenih reci i paljivih pokreta rukom ucinio da ivotinja istog trenutka ozdravi. Ako bi
kakva umska zver - ris, divlja macka, vuk ili medved - slomila nogu, sama bi othramala do Donija, koji bi
joj veoma veto i brzo pomogao, tako da je ivotinja odmah potom mogla da trci i skace. Cak su i zmije
potovale i volele Donija. tavie, mnoge ivotinje kojima je pomagao nisu htele da ga napuste, vec su
stalno ile za njim, na svim njegovim lutanjima. Malo-pomalo Doni je naucio njihov govor, i dovoljno je
bilo da kae jednu rec na pticjem, zverskom ili biljnom jeziku pa da sve okolne ptice, zveri ili biljke podu
za njim.
Kada nije bio sa ljudima, biljkama ili ivotinjama, Doni je citao, i to najvie Ezopove basne. Kada je
poao u kolu, vec je bio procitao sve to je trebalo procitati, pa je kao od ale poloio sve razrede i doao
do visoke kole. I nju je ubrzo zavrio, ali Ezopove basne nije nikada ostavio, stalno tvrdeci da je to
najbolja knjiga koja je ikada napisana.
Ubrzo poto je zavrio visoku kolu, Doni se s roditeljima preselio u Pitsburg, a uskoro se Doniju desi
neto zbog cega je poceo novi ivot, koji mu je doneo nadimak Jabukovo Seme. Teko je reci ta mu se to
dogodilo, jer su kasnije ljudi o njemu izmislili mnoge stvari koje se uopte nisu desile. Neki kau da ga je
ostavila devojka, neki da je poludeo od malarije od koje se bio teko razboleo, a neki tvrde da ga je konj
udario u glavu. Medutim, nijedna od ovih prica nije tacna. Doni je bio toliko dobar covek da ga nijedna
devojka nije mogla ostaviti, malariju je lako preboleo, a nijedan konj ne bi mogao da udari Donija, poto
su konji najbolje i najpametnije ivotinje i uvek znaju ko im je prijatelj. A znamo da je Doni bio najveci
prijatelj svih ivotinja. Uostalom, Doni se nije ni promenio, vec je jednostavno postao jo vie onakav
kakav je bio pre, a rekli smo da je jo kao decak bio neobican.
Bilo kako bilo, Doni se jednog dana vrati iz etnje i rece svojim roditeljima i poznanicima:
- Ja cu od sada sav da se posvetim jabukama. To je moja dunost, jer su jabuke najbolja stvar na svetu.
Istoga dana Doni je posadio puno jabukovih sadnica u dvoritu Cepmenovih, i one vrlo brzo procvetae i
donee prve plodove. Medutim, Doni nije jabuke prodao niti pojeo, vec je iz njih izvadio semenje. Zatim
je nabavio jo vie jabukovog semena, sve to stavio u veliku torbu i poao od kuce do kuce, potom od
farme do farme i od grada do grada, sve vreme deleci semenje i uceci ljude kako da gaje jabuke. Iao je
svuda po istocnim Sjedinjenim Dravama.
Kada je ponovo doao kuci, cekala ga je nova berba jabuka. Svuda kuda bi proao nicale su hiljade i
hiljade sadnica po mladim jabucnjacima. Bio je oktobar, i Doni stajae u vocnjaku, zadivljeno
posmatrajuci grane koje su se skoro lomile pod plodovima. Oko njega bilo je veliko i areno drutvo
domacih i divljih ivotinja. Nita ne moe opisati Donijevu radost to je medu ivotinjama i jabukama, niti
njegovu ljubav prema ruicastoj ljusci zrele jabuke, njenoj neobicnoj beloj unutranjosti i njenom slatkom i
jakom mirisu. Bio je, izgleda, s pravom ubeden da je jabuka najbolji dar prirode.
Dok je punio korpu zrelim plodovima za jednog siromanog suseda, Doni zacu neobican zvuk s oblinjeg
puta. Prvo se culo potmulo i daleko tandrkanje, koje je zvucalo nekako uspavljujuce u mirnoj farmerskoj
okolini. Ali se zvuk sve vie pojacavao i pribliavao, i Doni najzad otrca da vidi ta se deava.
Video je dugacak niz kola pokrivenih arnjevima, velikih i jakih kola koja su vukli konji ili volovi i u
kojima su citave porodice putovale na Zapad. Kola su bila gruba i sirotinjska, arnjevi izbledeli, stari i
iskrpljeni, ali su lica putnika bila vedra i nasmejana. Putnici su pevali. Doni ih, zadivljen, upita:
- Kuda idete, dobri ljudi?
- Idemo na Zapad, Doni! - rekoe putnici uglas, uvek voljni da prijateljski pozdrave Donija, vec
poznatog tvorca jabucnjaka. - Idemo tamo gde ima dosta zemlje za sve, gde je zemlja masna i crna kao noc,
gde raste drvece visoko stotinu stopa i gde u rekama ima toliko riba da se reke mogu pregcciti.
- Hajde s nama, Doni - rece neko. I svi drugi ponovie ovaj poziv, jer su znali da bi bilo dobro kada bi
Doni Cepmen poao.
- A da li na Zapadu mogu da rastu jabuke?
- Kako da ne, Doni! - rece jedan farmer. - Tamo mogu da rastu jabuke bolje od ovih ovde. - I on pokaza
na bogat Donijev vocnjak.
U prvi mah Doni samo to nije poao, ali se na vreme seti kako treba da obere jabuke i pokupi sve
semenje koje moe naci, dobiti ili kupiti, pa se zato predomisli, pozdravi se s putnicima, otprati ih
mahanjem i vrati se svojim jabukama. Bio je duboko zamiljen i, kada je sve obrao i uredio, vrlo srdacno se
oprosti sa svojim jabucnjakom i svim ivotinjama. Pode na spavanje kao da se vie nece vracati u svoj
vocnjak.
Te noci je Doni sanjao cudan san. Video je jarko osvetljenu kronju jabuke, a na jednoj grani sedeo je
brkat covek, odeven u lovacko odelo.
- Ja sam tvoj duh zatitnik, Doni - rece mu traper. - Proao sam ovuda, pa svratih da ti kaem kako treba
da pode na Zapad. I to odmah, bez oklevanja.
Doniju srce zamalo da ne iskoci iz grudi, mada je spavao.
- Zapad je za velike i jake ljude - rece Doni. - Tamo je mesto Polu Banjanu, a ne meni. Ja sam mali i slab.
- Stidi se, Doni! - namrti se duh. - to si takva kukavica? Nita ti nije potrebno sem onoga to ima. Da
samo zna koliko si potreban na Zapadu! Zamisli samo: ive jabuke, pecenejabuke, pita s jabukama, suve
jabuke, kompot od jabuka, pekmez i sve drugo. . . Kakva bi zemlja bio Zapad bez jabuka? Kaem ti da
treba da putuje, i zato, brate moj, sutra rano put pod noge i na Zapad! Sada moram da idem. Zdravo!
Nemoj da zaboravi ta sam ti rekao!
Traper nestade. Doni se probudi, ustade, umi se i na stolu ugleda veliku konu torbu punu jabukovog
semena. Doni nije bio bogat pa zato za svoj dug i naporan put uze jedno staro, dosta jako, mada iskrpljeno
odelo, prebaci preko ramena torbu sa semenom, stavi na glavu "eir" i pode. Iao je bos jer je na to bio
navikao, a i voleo je da oseca pod tabanima meku i toplu zemlju.
Ljudi koji su rano ustali toga jutra videe na putu cudnu priliku. Coveculjak s cudnim eirom na glavi,
eirom napravljenim od starog lonca odvaljene drke, bos i zaputen, grabio je krupnim koracima pravo na
Zapad, noseci o ramenu veliku, ocigledno teku i nabijenu konu torbu. Neki su ga pitali zato je lonac
stavio na glavu, a Doni im je odgovarao:
- Zato da ga drim u ruci kada mogu na glavi?
Doni je poao na Zapad, ali nije imao odredeni cilj, vec je zastajao kod svake farme i, u dogovoru s
farmerom, sadio semenje jabuka. Iao je svakoga dana, prelazio ko zna koliko kilometara, ba kao i prvog
dana, sadio jabuke, objanjavao ljudima kako da podignu sadnice, kako da ih presade, kako da potkresuju i
ukrtaju vocke, kako da izvadeno seme pretvore u bogate, zdrave i rodne jabucnjake. Sve je to Doni radio
besplatno.
Kada je pred vece prvoga dana svog dugog putovanja priao jednoj maloj i siromanoj farmi, naide na
devojcicu, koja se, uplaena od neobicnog coveculjka s loncem na glavi, sakri na vrh tale. Ali Doni je
vrlo lako sklapao prijateljstva, i devojcica se uskoro iskrade iz svog skrovita, pridrui mu se i sklopi s njim
prijateljstvo. Tada Doni izvadi iz svojih prepunih i veoma, veoma dubokih depova par irokih i lepih
svilenih traka za kosu. Devojcica ga je ushiceno gledala. To su bile prve trake koje je dobila, cak prve trake
koje su dospele tako daleko na Zapad.
Kada je u drutvu devojcice priao kuci, izade im u susret njena majka, a uskoro im se pridrui i otac.
Poto je malo porazgovarao s njenim roditeljima i sporazumeo se da im napravi jabucnjak, ljudi ga pozvae
na veceru i otac porodice mu ponudi da plati za jabukovo seme.
- Ja necu novac. Moja je dunost da sadim jabuke, jer su one najbolja stvar na svetu - rece Doni. - Njih ne
moe da plati nikakav novac, a meni pare nisu ni potrebne. Bila bi prava sramota prodavati jabukovo seme.
Kad sedoe da veceraju, Doni je tanjir uzeo tek kada se uverio da za sve ima dovoljno hrane. I s tanjirom
izide u dvorite. Tako je uvek radio i kasnije. Govorio je kako napolju moe uvek da se vidi toliko stvari da
nema smisla traciti vreme u kuci.
Sledeceg dana Doni i farmer napravie divan jabucnjak, jer je Doni uvece bio posadio seme, pa su do
jutra nikle lepe i jake sadnice. Oko ovoga jabucnjaka Doni se narocito trudio zbog devojcice. Poto
zavrie posao, sedoe da doruckuju, a posle toga Doni dugo citae porodici iz debele i raskupusane
knjige.
Tako je, eto, proao prvi dan i prva noc Donijevog putovanja, koje ga je vodilo sve dalje na Zapad, preko
farmerskih imanja i sela, do gustih tamnih uma i prostranih prerijskih ravnica. Doni nije sadio jabuke
samo tamo gde su ljudi iveli; gde god bi naao suncano i pogodno mesto, zastajao je i sadio ih. Zato sada
irom Amerike ima toliko divljih jabuka. Paljivo je zalivao i utapkavao zemlju u koju bi stavio seme, i
unapred gradio malu ogradu da cuva mladu stabljiku to ce tek nici. Bio je srecniji nego ikad u ivotu.
Svuda je iao i svuda sretao nove prijatelje. Tamo gde su ljudi tamanili zvecarke i iveli u stalnom strahu od
medveda, Doni je iao bos i pracen svim mogucim zverima. Ljudi su ga smatrali malo luckastim, ali su
bili sigurni da je carobnjak i junacina. Svake veceri je zato nalazio poneki osvetljen prozor koji ga je zvao
da stane i odmori se. A kada bi mu otvorili vrata, svi bi ga odmah prepoznali i putali da prenoci, dobro ga
nahranivi uz to. Deca su se radala, upoznala Donija i rasla, i svi su se secali cudnog coveculjka i uvek ga
rado docekivali. On je za svakoga imao poneki poklon, ili bar dobru rec, i svima je citao iz debele
raskupusane knjige. ivotinje su znale da su sigurne u Donijevom prisustvu, pa su mnoge veverice i
zecevi stalno
ili s njim. On bi za njih uvek naao orah, lenik ili list kupusa.
Indijanci su bili ponajbolji Donijevi prijatelji, mada nisu voleli vecinu belih ljudi. Donija su Indijanci
smatrali za svetog coveka, koga je poslao Veliki Manitu, i nikada ga niko nije dirao. Jednom prilikom sreo
je Doni Indijanca koji mu rece da je njegovo pleme iskopalo ratnu sekiru s namerom da protera ili pobije
bele ljude. Doni je citavu sledecu noc iao od farme do farme i opominjao ljude, i oni se sklonie u
oblinju tvrdavu. Ali kada belci htedoe da se osvete Indijancima, Doni to nije dozvolio. Natera
komandanta tvrdave i najuglednije belce da odu na pregovore s Indijancima. Sam Doni se oko ovih
pregovora veoma zauzeo i tako je sigurno sprecio najveci rat izmedu belaca i Indijanaca u istoriji Amerike.
Zato se sada ne moe reci koji je od mnogih ratova to su vodeni bio najtei.
Punih cetrdeset i sedam godina koracao je bosonogi Doni i leti i zimi putevima i bogazama Amerike. Za
njim su nicala stabla, jabucnjaci, vocnjaci. Male sadnice su se pretvarale u velika jabukova stabla, a zemlju
je prekrivao ruicasti cvetni pokrivac. A kada je dolazilo vreme berbe jabuka, ljudi irom Amerike
zahvaljivahu cudnom coveculjku. Doni je cesto prisustvovao velikim berbama i slavlju koje se tom
prilikom priredivalo. Naseljenici se okupljahu iz cele okoline na velike mobe i sve ruke brahu jabuke. Kada
bi posao bio gotov, ene bi na dugacke stolove postavljale hranu za sve. Svako je donosio poneto - peceno
prase, debelu curku ili par velikih crnih hlebova. Tada bi se, usred obeda, odjednom pojavio Doni
Jabukovo Seme, veoma pranjac i umoran, ali nasmejan i oran za alu. Odmah bi dobio pocasno mesto, jer
su svi znali da ne bi bilo jabuka, pa ni tog veselja, da Doni nije mnogo godina ranije proao kroz taj kraj
sadeci jabuke. Doni je veoma voleo skupove prijatelja i zabave farmera. Domacice su ga u takvim
prilikama nudile najboljim i omiljenim njegovim jelima, mada nije ba cesto imao prilike da ih jede. S
vremena na vreme bi neka Donijeva veverica brzo skocila na sto da dobije parce torte s jabukama, ili bi se
medved prikrao kroz bunje i do samih Donijevih leda da uzme kruku, ili se koja ptica kriom uvlacila
pod sto da pokupi mrve. U Donijevom prisustvu niko nije smeo da dirne ivotinju, ma koja ona bila.
Jednoga dana pred vece, posle ko zna koliko godina lutanja, Doni zastade da se odmori u jednom od
svojih vec razvijenih i starih jabucnjaka. Postelja koju je izabrao bio je leaj na mekoj i gustoj
tamnozelenoj travi ispod razgranate jabuke. Doni je malo citao, dok je bilo dovoljno svetlosti, a kada
sunce zade, on se isprui i zaspa. Veverice polegae preko njega da ga pokriju kako ne bi ozebao, a jedan
zec mu se sakri pod ruku poto je bio veoma plaljiv. Svi mirno spavahu i bejae veoma tiho.
Tada se u kronji jabuke nad Donijem pojavi jarka svetlost i Doni na grani ugleda vrlo starog trapera.
Odmah se seti da je trapera video mnogo godina ranije i da je to njegov duh zatitnik. Nekada kran
momak, traper je sada bio starac.
- Ti si moj duh zatitnik. Kako si? - upita Doni.
- Eh, kao to vidi, ne ba najbolje - rece traper. - Bole me krsta, kao i tebe. Doao sam, stari moj, da ti
kaem da se sprema za dug i dalek put.
U prvi mah se Doni zbuni, ne znajuci ta to duh misli. A kada shvati, brzo rece:
- A ne, nikako! Ne mogu sada da napustim zemlju. Prvo treba da rasturim ovo seme, a zatim da pomognem
u nekim berbama. Najozbiljnije ti kaem da ne mogu da idem.
- Doni, ti tu torbu nece nikada isprazniti, jer je carobna i nikada se ne prazni. Hteo-ne hteo, mora poci,
jer tamo kuda cu te odvesti ima toliko zemlje da ce vecito moci da sadi jabuke, a nikada da prode svu
zemlju. Indijanci, tvoji i moji prijatelji, tu zemlju zovu Vecna | lovita. Uostalom, i ti si delimicno
Indijanac. Tamo ima puno ivotinja i svega drugog, samo nam jabuke nedostaju. Mora ici da ih posadi.
Doni se srdacno nasmeja i oci mu zasijae.
- To je neto drugo - rece i ustade. - Podimo!
Otili su, i vie nikada niko nije video Donija Jabukovo Seme kako luta po Americi. Ali se cesto dogada
da ga vide kako sedi na grani kakve jabuke i smeje se, okruen jarkom svetlocu. Kao duh zatitnik svih
americkih jabuka, Doni obilazi vocnjake, sedi na granama i smeje se, sa starim loncem na glavi. On se i
danas brine o jabucnjacima Sjedinjenih Drava, jer kada je sunce pri zalasku sasvim bledoruicasto, ljudi
ga zovu "jabukov cvet".
Tada svi kau:
- Dobro ce roditi Donijeve jabuke ove godine.
(SAD - doseljenika) Sarmica20-08-2011, 08:28DVANAEST MESECI
Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruka pastorka. Svoju je odvec volela, a
pastorku gledati nije mogla, samo zato to je Maruka bila lepa od njene Holene. Dobra Maruka nije bila
svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve
poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, ila, prela, tkala, nosila travu i bez icije
pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i etala po odajama. Maruka je, uprkos svemu, rado
obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, ba kao krotka ovcica. Ali,
ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato to je Maruka,
kako je vreme odmicalo, postajala sve lepa, a Holena sve runija.
Jednom pomisli majka: "ta mi treba da lepu pastorku drim u kuci; ako momci dodu na razgovor,
zagledace se u Maruku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se
otarase uboge Maruke; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala
svakim danom sve lepa. Majka i kci su za nju izmiljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi
pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omirie ljubicice.
- Idi, Maruka, donesi mi iz ume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati -
zapovedi sestri.
- Ah, pobogu, sestrice mila, ta te je spopalo! Ko je jo cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga
Maruka.
- Ti, slinavice slinava, nema ta da prica kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne donese iz ume
ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena.
Maceha dograbi Maruku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je ila kroz umu
gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od
zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema
svetlucanju i stie cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova;
na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri neto mlada, tri jo mlada, a tri
sasvim mlada i najlepa medu njima. Nisu nita govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih
dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najviem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a
u rukama je drao tap.
Maruka se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli:
- Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavi glavu, javi devojci:
- Zbog cega si dola, devojcice moja, ta traiovde?
- Idem po ljubicice - odgovori Maruka.
- Sada nije vreme da se ide po ljubicice.
- Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz ume. Ako
im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokaite mi gde ih mogu naci.
Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu tap u ruke i rece:
- Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najviem mestu i zamahnu tapom preko vatre. U istom trenutku
vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupee grane, a pod bukvama se zacee izdanci i zazelene trava.
U travici se razbuktae pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetae se tada i
ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruki cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji.
- Brzo beri, Maruka, hitaj! - rece joj Mart.
Radosno je Maruka brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i
veselo pouri kuci.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivi Maruku gde nosi ljubicice: pohitae i otvorie joj vrata; uto
miris ljubicica ispuni celu odaju.
- Gde si ih nabrala? - upita je otro Holena.
- Tamo gore. U umi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruka.
Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uiva, a sestri nije rekla ni "omirii
ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavi joj:
- Idi, Maruka, i donesi mi iz ume jagoda!
- Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? -
uzviknu Maruka.
- Ti, slinavice slinava, ta jo prica kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne donese, ubicu te! - zapreti joj
zla Holena.
Majka opet dograbi Maruku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka
idae kroz umu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutae devojka, lutae dugo; glad ju je
morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radocu se ka
njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je jo uvek bio na
vrhu.
- Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruka.
Okrenuvi glavu, rece joj Januar:
- Zato si ponovo dola, ta ovde trai?
- Idem po jagode - odgovori Maruka.
- Zar ne vidi da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar.
- Pa ja to znam - tuno odvrati Maruka - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode;
ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokaite mi gde da ih nadem.
Die se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu tap u ruke i rece:
- Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najviem mestu i zamahnu tapom preko vatre. Visoko suknu
plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapocee
pesmu, crveni cvetovi se u umi rascvetae - nastade leto. Radosna Maruka poce brati jagode.
Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videe da Maruka donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcae
obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda.
- Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena.
- Gore, u umi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruka.
Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruki ne rekoe ni "uzmi jednu". Jagode su
bile tako ukusne da ukusnije u ivotu nisu okusile. Poelee da ih imaju jo, i to to vie.
- Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u umu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu
rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u umu. Bilo je puno snega, nigde
stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad
ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stie na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest
kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i isprui ruke da bi se ogrejala, a ne
pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje.
- Zato si dola, ta trai? - ljutito upita Januar.
- to me pita, starkeljo, ne mora ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode
dalje u umu.
Januar nabra celo i mahnu tapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a
sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine noene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst
pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije ila, posrtala. A sneg je neprestance zasipa,
ledeni vetar udara, pa Holena grdi Maruku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kouhu mrznu.
Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta to Holene jo nema.
Prolaze casovi, a Holena ne dolazi.
"Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne moe da odvoji? Moram otici da sama pogledam ta je s
njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u umu za Holenom. A snega
puno, nigde stope. Dozivae Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao,
ledeni vetar duvao po umi.
Maruka skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo
zadrale?" pitala se Maruka sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i
maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, ta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani
prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tuna, zatvori prozor.
Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada vie. Obe su se
u umi smrzle. Ostala je dobroj Maruki koliba i kravica, i komadic polja, naao se tome i domacin, pa su
ona i on iveli dobro i spokojno.
(Slovaka) Sarmica20-08-2011, 08:29KUJUNDIJA
Jedan vrlo bogat covek imao dva sina. Covek rece:

- Bogatstvo se stice i rastice. Ali znanje koje se stekne - ostaje uvek imanje.
Dugo je o tom razmiljao; naposletku se odluci za dva zanata: starijeg sina da da izuci limarski zanat, a
mladeg, koji je bio lep decak, kujundijski.
Kad mu obadva sina temeljno naucie sve to dobar limar i dobar kujundija moraju znati, otac im rece:
- Sad, sinovi moji, nije vie potrebno da radite poslove zanata koje ste izucili. Ja sam dovoljno imucan da
vam obojici mogu dati ono to vam treba. Izaberite trgovacke poslove koji vam se najvie svidaju i trgujte.
Ako se dogodi da u trgovanju budete imali tekoca i neuspeha, vratite se svojim zanatima. Ali tek u takvu
slucaju.
Tako se obadva njegova sina pojave na bazaru kao trgovci. Uzmu u zakup dva ducana, urede ih, snabdeju
robom i pocnu trgovati, ne zajednicki, nego svaki za sebe. Trgovackim poslom bavili su se dok im je otac
bio iv, a i nekoliko godina posle njegove smrti. Za to vreme propadne im sav ocev imetak te postanu puki
siromasi. Tada stariji brat rece mladem:
- Odsad necemo moci pozivati prijatelje na svetkovanja, ni dovoditi devojke da se zabavljamo, ni piti vino.
Mladi rece:
- Jest, brate, nita od svega toga nece vie biti, jer smo vec stracili sve to smo nasledili od oca.
Mati primeti da su joj sinovi veoma potiteni. Mati rece:
- Zato ste, sinovi moji, tako potiteni? Poto sam vam sama razdelila ocevu imovinu, znam kolika je ona
bila. A poto sam videla kako ivite i ta radite, znam i to da ste dosad morali izgubiti sve to ste od oca
nasledili. Bice da ste s tog razloga tako potiteni i alosni.
Sinovi rekoe:
- Ti, majko, sasvim pravo rasuduje. Tako je kako kae. Mati rece:
- Kad je tako, onda ne treba, mislim, da budete alosni. Va otac je bio pametan covek i kao pametan covek
dao vas je obadvojicu na zanat. Zanate ste naucili kako valja. Vratite se sada poslu zanatlija i izdravajte se
zaradom to je kao zanatlije budete imali. Ako vam taj rad bude katkad teak, setite se veselih casova to
ste ih dosad proveli i tako cete iz svojeg ranijeg ivota sa zadovoljstvom izvuci uvek i korist i osveenje.
Sinovi se saglase s majkom i zahvale joj na savetu i njezinim razumnim i utenim recima.
Limar se vrati svome bivem majstoru i postane njegov pomocnik. Pokazao se kao sposoban i prilean
radnik i majstor je bio njime zadovoljan. Stari nije imao sina, ali je imao kcer, i kad je uvideo kako bi mu
teko bilo naci bolja zeta, da trgovackom sinu kcer za enu, a sam se pocne sve vie povlaciti s posla.
Mladi pak sin, koji je bio kujundija i vrlo lep momak, nastani se u majcinoj kuci i nedaleko od nje otvori
malu radionicu. Majka mu je u svemu ila naruku i cesto mu govorila:
- Veruj mi da ce ti zarada to je bude dobio ovakvim radom doneti vie radosti nego sve nasledstvo. Jo
mu majka i ovo rece:
- Sinko, radi svakom i za svakog, i svi ce te voleti. Samo te opominjem da se jednog cuva: budc na oprezu
od onih koji dolaze iz pustinje. Medu njima ima ljudi koji ponude coveku najbolju stvar, a sprva je i dadu,
ali samo sa svrhom da onog kome je dadu upropaste za svoj racun i u svoju korist. Tvoj mi je otac rekao na
umoru da te na ovo opomenem za vremena.
Kujundija rece:
- Imacu, majko, na umu tvoju opomenu.
Kujundija je bio vredan radnik, a poto je uz to bio i vrlo preduzimljiv, dobro je zaradivao. Zbog njegove
mladosti i lepote ene su se, naravno, radije obracale njemu da im izradi nakite nego starim i mrzovoljnim
kujundijama. Pri svemu tom, on je katkad morao raditi mnogo i premnogo, a katkad pak sedeti skrtenih
ruku, jer nije imao dovoljno sredstava da svoje najbolje zamisli pretvori vlastitim zlatom i srebrom u
umetnicka dela, a onda ceka dok ne naidu ljubitelji takvih dela i kupe ih.
Jednog dana zastane kod njega na trgu covek o kojem je mladi kujundija vec bio cuo da trguje zlatom i da
je vrlo bogat. Trgovac zlatom sedne kod njega i zapodene s njim razgovor. Pre no to ce otici, rece mu:
- Ti mi se vidi valjan mladic i sposoban radnik. Koliko zaraduje zanatskim radom?
Kujundija rece:
- Kako kad. Biva da jednog dana zaradim stotinu pjastara, po kojeg dana pedeset, katkad pak dva ili samo
jedan pjaster, a bogme mnogih, mnogih dana upravo ni jedan.
Trgovac zlatom rece:
- To je premalo za tako sposobna mladica kao to si ti. Uzmi ovu grancicu, poloi je na lonac s kalajem i
istopi je. Ono to bude dobio, neka je tvoje! - I davi mu jednu crvenu grancicu, trgovac zlatom ode.
Kujundija pode smesta jednom susedu koji je imao mnogo kalaja i rece mu:
- Pozajmi mi, prijatelju, ciniju kalaja!
Prijatelj mu da kalaj. Kujundija pohita s njim u radionicu, napuni kalajem sud za topljenje, poloi na nj
crvenu grancicu i istopi je. A kad se istopljeni kalaj s grancicom ohladio, imao je ta i videti: u sudu se
nalazilo cisto zlato. On ga proda, isplati prijatelju dug za pozajmljeni kalaj i tako, zahvaljujuci daru stranog
trgovca zlatom, dode do znatne svote novca.
Posle nekoliko dana onaj bogati trgovac zlatom pojavi se opet na trgu. Kujundija potekne za njim i zamoli
ga da svrati malo kod njega. A kad se trgovac odazva njegovu pozivu i sede, kujundija mu rece:
- Hteo sam da te pitam koliko treba da ti predam od novca to sam ga dobio za prodano zlato? Bogati
trgovac se nasmei i rece:
- To sam ti vec pre kazao. Ti si poten i sposoban mlad covek, ali ja nisam imao na umu to to ti misli da
sam imao. Onaj komadic crvena drveta ja sam ti poklonio. A ono to si njime zaradio, to je tvoje.
Kujundija pade svome dobrotvoru pred noge i rece:
- Oce moj, cime sam zasluio takvu dobrotu? Oce moj, kako da ti za toliku dobrotu zahvalim?
- Ti mi se, mladi covece, svida, i to je dovoljno. A sad kad sam se uverio u to da si mi bezgranicno
zahvalan - drag si mi kao moje rodeno dete. Evo hocu da te naucim kako se pravi zlato te da za sav ivot ne
bude vie imao nikakvih briga.
U znak zahvalnosti, mladi kujundija htede se opet baciti pred noge starog trgovca zlatom, ali stari rece:
- Ostavi sad to. Nego dede da pocnemo odmah da ucimo. Treba samo da se negde brzo potkrepimo
ruckom, jer nam valja poci na jedan kraci put. Da ti, moda, nije stan gdegod u blizini ?
Mladi kujundija rece:
- Stanujem nedaleko odavde, kod majke. Brzo cu da zakljucam radionicu, pa moemo poci zajedno. Ti
ggojai magarca i kreni, a ja cu odmah za tobom peice.
Tako stari trgovac zlatom usedne na magarca i pode oznacenim pravcem; hitri mladi kujundija pristie ga
ubrzo.
Kad je bogatog trgovca zlatom doveo do kuce, uvede ga u sobu i ponudi ga da sedne, te mladi kujundija
rece:
- Pricekaj casak, ja cu se brzo vratiti; idem da se javim majci. Ona ce nam spremiti neto za rucak. - I to
rekavi, ode preko k majci da razgovara s njom.
Videvi ga gde dolazi, majka mu, kreci ruke, izide u susret i rece:
- Sine moj, sine moj, koga li si samo doveo u moj i svoj dom? Pa to je upravo onaj covek od koga sam te
odvracala. On mladim ljudima ucini sprva po kakvo dobrocinstvo da im posle, kad mu je to od koristi, dode
glave. To je covek o kojem nam je tvoj otac na umoru rekao da ga se cuvamo. Prodi ga se, sine, i pobrini se
za to da nam to pre ode iz kuce. Ucini tako kako te majka moli i preklinje.
Ali joj mladi kujundija odvrati ljutito:
- Majko, o svima bogatim i neobicnim ljudima mnogo se prica. Ostavi me danas na miru. Nego, umesto
pricanja, spremi nam brzo dobar rucak, jer cemo posle on i ja poci nekud. Evo ti malo zlata pa kupi ta
treba i nadi nam kakva decaka da nas poslui. - I ne uputajuci se dalje ni u kakva objanjenja s majkom,
vrati se mladi kujundija trgovcu zlatom.
Posle nekog vremena javi mu majka - po slucetu kojeg je za ovu priliku brzo nala - da je rucak
spremljen, i sin joj s trgovcem prede u trpezariju.
Kad s ruckom behu pri kraju, bogati trgovac zlatom izvadi kriom iz depa jednu bocicu i nekoliko kapi
tecnosti iz nje saspe u erbet mladog kujundije. Cim mladic otpi malo erbeta, onesvesti se i pade nauznak
kao mrtav-pijan. Ne caseci casa, bogati trgovac zlatom podigne ga, iznese iz sobe i poloi na magarca,
pokrije ga svega velikom vrecom, a onda i sam sedne na magarca pa kasom prode kroz grad i gradsku
kapiju.
S onesvecenim kujundijom ode trgovac zlatom daleko, daleko u pustinju. Tek sutradan zastane na
jednom mestu, poloi mladica na pesak i duhne mu u nozdrve nekakav praak. Taj praak dovede mladica k
svesti. Podigne glavu, pogleda oko sebe i zapita trgovca:
- Kako se to dogodilo da se iz kuce svoje majke nadem odjednom u ovoj pustinji? Trgovac zlatom rece:
- To je tek prvi deo dogadaja. Nas dvojica nalazimo se na putu k jednom mestu gde raste drvece od cijih se
grana i grancica pravi zlato. Poveo sam te sa sobom zato da i ti ovu stvar najpre nauci, a posle uiva u
koristima to ih bude imao od toga znanja.
Potpuno umiren ovim recima, mladi kujundija raspoloi se jo vie kad mu trgovac zlatom pokaza u
daljini brda na kojima je raslo ovo cudotvorno drvece. I kad trgovac zlatom pojaha magarca i krenu, on je
pored njega peacio bodro i veselo. Tako su ili sve dok ne stigoe do pred podnoje brda. Padine ovih brda
bile su, medutim, vie stotina stopa tako strmo stenje da nigde nije bilo mogucno popeti se na njih.
- Vidi li ona stabla tamo gore na ivici stene? To su ti ta cudotvorna stabla cije drvo pretvara kalaj u zlato.
Tvoj zadatak sastoji se samo u tome da cim bude bio gore, nakupi to je mogucno vie sasuenih grana
tog drveca i baci ih ovamo meni. A kad bude siao s brda, podelicemo medu sobom sve to bude nakupio
i dobacio mi.
- To mi se cini pravo i u redu. Ali kako da se popnem na brdo?
Trgovac zlatom se osmehne i rece:
- Ima za to nacina i odmah cu ti ga pokazati. Trgovac zlatom bio je poveo sa sobom jednog ovna.
Zakolje'ga, i dok je jo iz ovna tekla krv na pesak, rece:
- Pogledaj, sinko, onog velikog orla kako krui vazduhom tamo iznad brda. On trai hranu za svoje orlice i
vec je osmotrio ovna. Mi cemo ovako postupiti: ja cu ovna odrati, uicu te u njegovo runo, a onda cu otici
malo dalje.
Cim se budem udaljio od tebe, orao ce sleteti i odnece te.
Kad bude bio na brdu, prorezace ovnujsku kou ovim malim noem to ti ga dajem, izvuci ce se iz nje i
odmah ce se predati poslu; odlomice to veci broj sasuenih grana s onog drveca pomocu kojeg se dobiva
zlato, pokupice ih i bacice ih ovamo meni. Te grane podelicemo cim bude siao s brda.
Kako vidi, izvrenje tvojeg zadatka je vrlo prosto.
- Zaista je vrlo prosto. Uij me brzo u ovnujsko runo!
Trgovac zlatom uije mladica u runo i ode s magarcom malo dalje.
Posle nekoliko trenutaka, stuti se orao s visine, odnese u ovnujsku kou uivena mladica na brdo i spusti
ga na granje jednog drvega blizu gnezda u kojem su se nalazili njegovi orlici.
Da uplai orla, mladi kujundija pocne tada odjednom gromko vikati,orao odlete, on proree ovnujsku
kou i izvuce se iz nje.
Pogledavi oko sebe, vide da se nalazi medu drvecem cije su grane bile upravo onakve kao ona grancica
koju mu je trgovac zlatom bio dao i kojom je istopljeni kalaj pretvorio u cisto zlato. Daleko, daleko u nizini
ugleda starog trgovca gde stoji kraj magarca.
Mladi kujundija uzme brzo lomiti sasuene grane ovog drveca i bacati ih niz brdo. A kad je smatrao da ih
je dovoljno nakupio i bacio, rece samom sebi:
- Vec je vreme da izidem iz ove ume i sidem s brda.
Onda pocne traiti najpodesnije mesto s kojeg bi poao nizbrdo. Ali isto onako kao to ranije nije mogao
ugledati kakvu bilo stazu kojom bi se uspeo na brdo, isto tako ne nade sada nikakvu putanju kojom bi s
njega siao. Tako pride samoj ivici brdske padine i doviknu trgovcu zlatom:
- Kako da sidem s brda?
Dole stari trgovac pokupi sve grane to mu ih je mladi kujundija bacio s brda, napuni njima vrecu i
natovari na magarca. Na mladicevo pitanje kako da side s brda, odgovori:
- Mnogi su se vec nali tamo gde si sad ti, ali se nijedan nije otud vratio. Obazri se malo oko sebe pa ce se
lako u to uveriti.
I to rekavi, potera magarc i krene kroz pustinju natrag ka dalekom gradu.
Mladi kujundija zade dublje u umu. to je dalje iao, sve je cece nailazio na kosture ljudi koji su tamo
poumirali od gladi i edi. Stari trgovac je zaista pravo kazao da su mnogi ostavili na ovom brdu svoje kosti.
Mladi kujundija rece samom sebi:
- Necu da umrem tako brzo. Potraicu spas na drugoj strani brda.
I onda se kroz umu uputi na drugu stranu brda. Iao je i iao, i cinilo mu se da ovoj umi sa cudotvornim
drvecem nema kraja. Svuda je nailazio na kosti ljudi koji su poumirali od gladi. Naposletku ukaza mu se
kroz proredena crvena stabla cistina i sve oko njega postade svetlije.
Vec se bio zamorio, ali je iao dalje i dalje. Na ljudske kosti nailazio je sve rede, a prelazeci preko jedne
velike gole ravnice, ne vide ih nigde vie. Iduci dalje tom ravnicom, ugleda na obzorju umarak o kojem je
odmah pomislio da je vrt i usred tog umarka jedan visok gasr - zgradu s kulom. Prikupi svu snagu i stigne
do gasra. Ali pred samom kapijom, kad je pruio ruku da je otvori, padne od iznemoglosti i onesvesti se.
Kad opet dode k sebi, nalazio se u prostranoj sobi, poloen na meke jastuke, udiuci vazduh slatka mirisa;
oko njega stajalo je sedam vrlo lepih devojaka. Kad otvori oci, najstarija rece:
- Gledajte samo kako su mu i oci lepe!
Jedne od njih poteknu da mu donesu pice za osveenje, a druge narede slukinjama da pred njim
mahalicama hlade vazduh. Pribravi se, mladi kujundija se malo podigne i zapita:
- Gde li se to ja nalazim?
Na to mu jedna od devojaka odgovori:
- Ti se nalazi u kuci kceri kralja aldana. Tada im mladi kujundija isprica svoje doivljaje, a kad je svrio,
najstarija devojka rece:
- Tako taj opaki covek cini vec odavno, tokom mnogih godina, i to stalno iz godine u godinu. Svake godine
rtvuje u ovnujskom runu po jednog mladog coveka da bi se dokopao grana sa zlatotvorna drveca. I svi lepi
mladici, njegove rtve, poumirali su u umi crvenih stabala, svi osim tebe, koji si stigao do naeg gasra. Sad
mora ostati kod nas godinu dana. Kad se godina bude navrila, opaki covek doci ce opet da mu na orao
odnese na brdo u ovnujsko runo zaivena mladica, jednu novu njegovu rtvu. Mi cemo te tada na jednom
od naih mladih orlova poslati tamo da dokrajci njegove zlocine i ubije ga.
- Ne mogu zamisliti nita prijatnije od godinjeg boravka kod vas, u vaem drutvu. Samo mi je ao to ce
mi majku muciti za to vreme velike brige za mene.
I mladi kujundija ostane godinu dana u gasru aldanovih kceri. Za sve to vreme gostile su ga i negovale
kao da je sin kakva sultana. Svaka mu je elja bivala ispunjena, i on je ubrzo naucio provoditi ivot
princeva koji umeju uivati u dobrima to ih daje bogatije drutvo. Vreme mu je brzo prolazilo i zato se
veoma iznenadi kad su mu sedam sestara jednoga dana s velikom alocu rekle:
- Ti si sada skoro godinu dana proiveo s nama i mi smo te zavolele kao brata. Za nekoliko dana bogati
trgovac zlatom opet ce doci. Tada ce nas morati ostaviti.
I mladi kujundija primi njihove reci s velikom alocu.
Posle nekoliko dana jedna od sestara dode mu s jednim mladim orlom, a druga mu donese i preda u ruke
mac. One mu rekoe:
- Tvoje vreme se navrilo. Sad najpre poleti na orlu i donesi nam glavu toga opakog coveka. Mladicu pak
koga je on doveo da ga poalje na brdo ponesi malo crvena drveta i predaj mu ga.
Mladi covek oprosti se sa sestrama, pripae mac i usedne na orla. Orao brzo poleti s njim ka umi drveca
crvenih grana i sleti kraj same ivice brdske padine. Mladi kujundija sjae i baci pogled u nizinu. Dole je
stajao stari trgovac zlatom zajedno s jednim mladicem, i upravo u tom trenutku vadio je no da zakolje
ovna.
Mladi kujundija hitro odlomi s drveca nekoliko suhih grana, usedne na orla i odmah izvadi mac iz korica.
Stari trgovac zlatom je jo klao ovna kad mu je iza leda sleteo orao i opazio je kujundiju tek kad je ovaj
vec bio zamahnuo macem. Trgovceva odrubljena glava padne pred noge mladica kojeg je taj opaki covek
bio doveo.
- O, zato ubi dobrog, starog coveka? - uzviknu mladic.
Kujundija rece:
- Taj covek nije bio dobar!
Zatim isprica mladicu sve to je sam bio doiveo i ta su, na mnogo straniji nacin, doiveli pre njega
mnogi drugi mladi ljudi.
Tako mladic sazna u kakvoj se opasnosti nalazio i zahvali kujundiji to ga je spasao. Onda mu kujundija
rece:
- Sada ti, prijatelju, uzmi magarca opakog coveka i vrati se kuci putem kojim si doao, i to je mogucno
bre. A evo ti ovo nekoliko sasuenih crvenih grana koje ce ti koristiti da u vascelom svojem ivotu ne
oseti bedu ni oskudicu. ta treba da ucini s ovim granama, to vec zna; tome te je opaki covek naucio.
Potom turi mac u korice, povadi iz trgovcevih depova i uzme prakove i sve drugo cime se opaki covek u
izvodenju svojih zlocinih dela sluio, dohvati njegovu odrubljenu glavu i usedne na orla, koji smesta poleti
ka gasru kceri kralja aldana.
Kad prispe u njihov dom, preda im, po obecanju, glavu tog ubice mnogih mladih ljudi. One mu zahvale i
uzmu ga moliti da ostane kod njih jo koje vreme, ali im mladi kujundija odgovori kako se sad, po
svrenom zadatku, mora to pre vratiti kuci, gde ga vec tako dugo ceka brina majka. Teka srca saglase se
sedam kceri kralja aldana s njegovom odlukom. Placuci uzmu oprotaj od njega i svaka ga, za uspomenu,
daruje po jednim dragocenim darom. Potom mladi covek usedne na orla, svrati u umu zlatotvorna drveca,
gde uzme i ponese sa sobom nekoliko sasuenih crvenih grana, a onda potera mocnu pticu da to bre odleti
s njim u zavicaj.
Majka mladog kujundije bila je jo u ivotu. Sedam aldanovih kceri javljalo joj se cece u snu utenim
recima da ce joj se sin u ne odvec dalekoj buducnosti vratiti kuci kao veoma ugledan covek. Ona je, istina,
toliko plakala za njim da je od silnog placa bila oslepela, ali kad joj se prispeli sin obisnu o vrat i poljubi je,
ponovo je progledala.
Mladi kujundija vratio se kuci e velikim blagom, a za vreme boravka kod aldanovih kceri, njegova
priroda toliko se izmenila da niko nije hteo verovati kako je to onaj isti kujundija koji je jednog dana bio
nestao.
(Sudanska) Sarmica20-08-2011, 08:31LETEA LAA
Bili jednom jedan ded i jedna baba pa imali tri sina: dva bila pametna, a treci glup. O pametnima se brinu,
baba im svake nedelje daje bele koulje, a glupog svi grde, ismejavaju ga, a on sve na peci u prosu, u crnoj
koulji, bez pantalona. Kad mu daju, on jede, a kad mu ne daju, gladuje. Jednom stie ovakav glas: dola
careva naredba da svi ljudi imaju da budu kod cara na rucku, i ko sagradi ladu koja moe da leti, pa doleti
tom ladom, tome ce car dati svoju kcer za enu.
Pametna braca se posavetovae:
- Dobro bi bilo da podemo, moda nas tamo sreca ceka!
Kad se posavetovae, zamolie oca i majku:
- Mi cemo poci caru na rucak: nemamo ta da izgubimo, a moda nas tamo sreca ceka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali nita ne pomae.
- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari - ta da rade! - blagoslovie ih za put, baba im dade hleba belog, ispece prase, nali im bocu rakije - i
oni krenue.
A budala sedi na peci, pa ce tek i on zamoliti:
- Poci cu i ja tamo kuda su braca pola.
- Kuda ce ti, budalino? - rece mati. - Tamo ce te vuci pojesti!
- Ne - rece on - nece me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda pocee da ga grde. Videe da tako ne ide. Gledaju ta ce s njim, pa kad
videe da nita ne mogu da urade, rekoe mu:
- E pa, odlazi, ali da se vie ne vraca i da se ne
naziva vie naim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuce. Tako on ode.
Iao on tako, iao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu bee cak
do pojasa.
- Zdravo, stari!
- Zdravo, sinko!
- Kuda ce, stari!? A ovaj ce njemu:
- Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ce ti?
- Caru na rucak.
- Zar ti ume - upita starac - da napravi takvu ladu koja moe da leti?
- Ne - rece budala - ne umem.
- Pa zato onda ide?
- Bog zna zato - rece budala. - Ako je izgubiti, nemam ta da izgubim, a moda me tamo sreca ceka.
- Sedi - rece starac - malo se odmori, da neto pojedemo. Izvadi-de tamo to ima iz torbe.
- E, dedice, nema tu nita: samo bajat hleb koji ti ne moe jesti.
- Ne mari, vadi!
Tako budala poce da vadi, kad od onog crnog hleba postadoe takve bele vekne kakve on u ivotu nije jeo;
kae se: "kao u gospode".
- E, pa ta ceka? - rece starac. - Kako misli da jedemo bez pica? Zar nema u torbi rakije?
- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
- Izvadi je! - rece starac.
Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!
- Eto vidi - rece starac - kako se Bog brine za budale!
Rairie oni ogrtace po travi, posedoe i pocee da jedu. Lepo prezalogajie, i starac zahvali budali za hleb
i rakiju, pa ce mu reci:
- E, sad sluaj, sinko: podi u umu, dodi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni
nicice na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada ce ti se - rece - lada stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti
je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretne. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostie; starac pode
svojim putem, a budala u umu.
Uavi u umu, budala pride jednom drvetu, udari sekirom, pade nicice i zaspa. I tako je spavao, spavao. . .
Posle nekog vremena cu kako ga neko budi:
- Ustaj, tvoja sreca je vec stigla, dii se!
Budala se probudi i ima ta da vidi: stoji lada sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako
zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmiljajuci dugo, sede na brod, brod se podie i polete.
. . Kako li je samo leteo - nieod neba, vie od zemlje - okom da ga ne vidi.
Leteci tako, najednom ugleda na drumu coveka kako naslanja uho na zemlju i slua. On mu viknu:
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- ta to radi?
- Sluam - rece ovaj - da li su se ljudi vec sakupili kod cara na rucak.
- Ti sigurno tamo ide?

- Ba tamo.
- Sedi sa mnom, ja cu te odvesti. Ovaj sede. Poletee dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledae na drumu coveka kako ide -jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj
poskakuje.
- Zdravo, strice!
- Zdravo, sinovce!
- Zato na jednoj nozi skace?
- Zato - rece covek - to bih jednim korakom citav svet preskocio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - rece -
to necu. . .
- Kudsikrenuo?
- Caru na rucak.
- Sedaj s nama.
- Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poletee.
Leteli oni tako dok ne ugledae ovo: stoji na putu lovac i gada iz luka, a nigde ni ptice ni iceg drugog.
Budala viknu:
- Zdravo, strice! Zato gada kad se nigde ne vidi ni ptica niti ita drugo?
- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
- Gde je vidi?
- Eno tamo - rece lovac - ima sto milja, stoji na suvoj kruki.
- Sedaj s nama! I on sede, pa poletee dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledae coveka kako ide i nosi na ledima punu vrecu hleba.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud ide?
- Idem - rece covek - da traim hleb za rucak.
- Pa ti ima punu vrecu hleba.
- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
- Sedaj s nama!
- Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poletee.
Leteli oni tako dok ne ugledae coveka kako ide obalom jezera i kao da neto trai.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- ta to trai ?
- edan sam - rece covek - a nikako vode da nadem.
- Pa pred tobom je citavo jezero, zato ne pije?
- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
- E pa, sedaj s nama!
- Dobro!
On sede, pa poletee.
Leteli oni tako dok ne ugledae coveka kako ide u selo i nosi snop slame.
- Zdravo, strice! Kud nosi tu slamu?
- U selo - rece ovaj.
- Tako! Zar u selu nema slame?
- Ima - rece covek - ali ona nije ovakva.
- A kakva je pa ova?
- Ma kako toplo leto bilo - rece covek - samo razbacaj ovu slamu i odmah ce poceti zima i sneg.
- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poletee dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledae nekog coveka kako ide u umu i nosi na ledima sveanj drva.
- Zdravo, strice!
- Zdravo!
- Kud nosi ta drva?
- U umu.
- Gle! Pa zar u umi nema drva?
- Kako da nema - rece ovaj - ali nisu kao ova.
- A kakva su ti to drva?
- Tamo su - rece covek - obicna, a ova su drukcija: samo to ih razbaca, odmah se pred tobom stvori
vojska.
- Sedaj s nama!
I ovaj se sloi, sede na ladu, pa poletee.
Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doletee caru na rucak. Kad tamo, nasred dvorita postavljeni stolovi,
iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - ima da jede i pije to ti srce zaeli! A tek koliko je ljudi -
sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vaaru!
Budala dolete ladom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Izidoe oni iz lade, pa podoe
da rucaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu ladu, pa rece sluzi:
- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:
- To su nekakvi odrpani geaci. Car ne poverova.
- Kako je moguce - rece - da seljaci dolete na zlatnoj [ladi! Ti mora da nisi pitao. Pa pode sam medu ljude:
- Ko je - upita - doleteo na ovoj ladi? Budala iskoraci napred.
- Ja - rece.
Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtac sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za
glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog geaka!"
ta sad da radi? Car rei da mu postavlja zadatke.
- Idi - rece sluzi - i reci mu da mu necu svoju kcer dati, iako je doleteo na zlatnoj ladi, dok ne donese ive i
mrtve vode do kraja rucka. Inace - ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slualo, onaj to je na drumu bio naslonio uho, cu ta car rece, pa to isprica budali. Budala sedi na klupi
(klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snudio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
- Zato ne jede? - upita ga.
- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu isprica ta je i kako je.
- Naredio mi je car da, dok ljudi ne zavre rucak, donesem ive i mrtve vode. . . Gde da je nadem?
- Ne tuguj! Ja cu ti je doneti.
Dolazi sluga i daje mu carev nalog, a on vec zna o cemu je rec.
- Reci mu - odgovori - da cu doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i ivu i mrtvu vodu.
Uzevi vodu, oseti se umoran. "Za rucka cu se", pomisli, "dratiti, a sada cu pod mlinom da se malo
odmorim".
Kako sede, odmah zaspa. JBudi vec zavravaju rucak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni iv ni mrtav.
"Propao sam!" pomisli.
Tada Slualo nasloni uho na zemlju pa poce da slua. Dugo je sluao.
- Ne tuguj - rece - pod mlinom spava davolji sin!
- ta da radimo? - rece budala. - Kako da ga probudimo ?
Tada Strelac rece:
- Ne boj se! Ja cu ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo. . . Brzohodalo se
probudi pa bre-bolje nazad. Ljudi taman zavravaju rucak, a on donosi vodu.
Car ne zna ta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede est pari pecenih volova i cetrdeset peci hleba, tada
cu -
rece - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slualo to cu, pa isprica budali.
- ta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - rece budala.
Opet se snudi i zaplaka. Tada ce mu deronja reci:
- Ja cu pojesti za vas sve. Bice mi jo i malo. Dode sluga i rece kako ima da bude.
- Dobro - rece budala - neka bude. Ispekoe dvanaest volova, napekoe cetrdeset peci hleba. deronja poce
da jede i zacas sve slisti.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bar jo malo dali!. . .
Car samo gleda kakav je to covek, pa ponovo postavi
zadatak, naloivi mu da popije cetrdeset puta cetrdeset
vedrica vode naduak i cetrdeset puta cetrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slualo to cu, pa isprica budali, a ovaj zaplaka.
- Ne placi - rece Popijalo - ja cu sve sam popiti, i
jo ce malo biti.
Donesoe im cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se jo osmehuje.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bilo jo malo, i to bih popio.
Car gleda i cudi se kako ne moe nita budali da ucini, pa pomisli: "Treba ga, davolje kopile, ukloniti sa
sveta, inace ce mi upropastiti kcer". Pozva on slugu, pa ga posla budali:
- Idi i reci mu da je car naredio da pre vencanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi car naredi da pode i kae da se dobro naloi vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo ce
sigurno izgoreti." Loac naloi kupatilo - sve sam plamen: licno bi se davo, veli,
ispekao. Rakoe to budali. On pode u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo to udoe u
kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdrati ne moe. Mrazonja razbaca slamu - i najednom
postade tako hladno da se budala s tekom mukom umi, hitro skoci na pec, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro
smrzao.
Ujutro otvorie kupatilo, misleci da je od njega ostao samo pepeo - kad on lei na peci! Probudie ga.
- Ba sam dobro spavao - rece on.
Zatim izide iz kupatila.
Javie caru kako su ga nali gde spava na peci i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije
loeno. Car se jako zbuni: ta s njim da radi?
Dugo je tako car mislio, mislio. . .
- Ako mi - rece - dovede ujutrupuk vojske, dacu mu svoju kcer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
"Gde ce takav prost geak puk vojske da nade? Ja sam car, pa ne ide. . ."
Slualo cu carevu naredbu i isprica budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
- ta sad da ucinim? Gde da nadem toliku vojsku? Pode na ladu svojim prijateljima:
- Spasavajte me, braco! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inace - odoh na onaj
svet!
- Ne placi - rece onaj koji je nosio drva -ja cu te izbaviti nevolje.
Stie i sluga, pa rece:
- Porucio ti je car da ce careva kci biti tvoja samo ako sutra ujutru dovede ceo puk vojske.
- Dobro, neka tako bude! - rece budala. - Samo, reci caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja cu na njega krenuti
s vojskom i silom cu mu uzeti kcer.
Nocu povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom sveanj drva. Kad stigoe, on poce razbacivati
drva: kako koje drvo baci - stvori se covek. Koliko li se, boe mili, vojske nakupilo! Ujutru se car probudi,
cu buku, pa zapita:
- Kakva je to buka zorom?
- To onaj to je doleteo zlatnom ladom veba svoju vojsku.
Car tada uvide da ne moe nita s budalom da ucini, pa naredi da ga pozovu.
. . . A budala je postao takav da ga je bilo teko prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a
on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jae napred na vrancu, a iza njega vojvoda. . . Tako
pride dvoru, pa viknu:
- Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala ude u dvor, a car ga zagrli i poljubi.
- Sedi, dragi moj zete!
Izide i careva kci. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog mua dobila!
Posle toga brzo ih vencae i priredie takvu gozbu da se dim cak do neba dizao.
(Uzbekistanska) Sarmica20-08-2011, 08:33ABA, TIGAR, DECACI I VATRA
Bilo je to u vreme kada su ivotinje govorile. ivela je tada jedna stara aba, po imenu Kaovao, u kuci sa
krovom od palminog lica, sasvim duboko u tamnoj praumi, gde je drvece toliko visoko da mu krune
doticu nebo. Njen mu bio je tigar i zvao se Manugva. Svakog jutra on bi izlazio da lovi i vracao se pred
vece, kada je sunce nestajalo u tami koja se probijala kroz granje osvajajuci umu.
Jednoga dana Kaovao, traeci palme da popravi krov, nade dva jajeta tako jednaka da sa mnogo nenosti
rece:
- Ovo su moji blizanci.
Pokupila ih je i odnela kuci da ih izlee. Nakon nekoliko dana rodie se dva decaka. Decaci su rasli tako
brzo da su zacas vec govorili, hodali i igrali se po celoj kuci. Kaovao ih nazva Jureke i Amanaaka. Kad se
Manugva vratio pod noc, nije bio mnogo zadovoljan tom decom to su se izlegla iz jaja; uz to mu je bilo
vrlo cudno to su rasla tako brzo. Ipak, nije se protivio da ih Kaovao odgaji.
Jureke i Amanaaka ili su svakog dana u lov i vracali se pred vece. Kaovao ih je docekivala i slala na reku
kraj same kuce da se okupaju. A kad bi se vratili,stara aba Kaovao vec je imala gotovo jelo. Ali cudno je
bilo to to niko nije znao odakle Kaovao uzima vatru da skuva jelo. Decaci su sumnjali da je stara krije
negde u kuci. Zato se dadoe na traenje po svim kutovima, ali nikako im nije polazilo za rukom da nadu
vatru. Pa ipak, svakoga dana, kad bi se vratili sa reke, Jureke i Amanaaka dobijali su toplu veceru, kao da
je tek skinuta sa vatre.
Jednoga dana kad izidoe da love, Amanaaku pade na pamet jedan plan, koji odmah i saopgi Jureku.
- Hajde da probamo moemo li nadmudriti abu _ rece Amanaaka uzimajuci brata za ruku i sedoe na
jedan proplanak.
- Ali kako? - pitao je Jureke iznenadeno. - To ce biti vrlo teko!
- Ne brini. Radi to ti kaem i paljivo gledaj ta cu sad uciniti: najpre cu te oslepiti na jedno oko.
I govoreci to, oslepi Jureka na jedno oko. Zatim mu namesti drugo oko na zatiljak. Onda mu dade savete
kako da postupe da im plan uspe.
Sledeceg dana u svitanje, stara povika decacima:
- Hajde, diite se, treba ici u lov!
- Ne vidim nita - rece Jureke. - Ne mogu ici _ i briznu u plac.
Kaovao mu pogleda u oci i videci da je slep, posla ga da legne u cincoro, visecu indijansku postelju.
Amanaaka ode sam u umu. Pred noc, kad se vratio, predao je staroj ono to je ulovio i ode na reku.
Tada Jureke, koji je leao u cincoru okrenut slepim okom prema zidu, a okom na zatiljku motreci na staru,
vide kako se ova savi u jednom kutu, nacini nekoliko pokreta grlom i zvtim, otvorivi usta, izvuce vatru,
koja joj je kuljala ba iz grla. Skuva veceru i ponovo skloni vatru na isto mesto gde je i bila.
Kad se Amanaaka vratio sa reke, jelo je bilo gotovo. Amanaaka jo nije znao odakle aba uzima vatru.
Zato, te noci, dok su Kaovao i Manugva spavali, privuce se cincoru Jureka i upita ga:
- Jesi li vido odakle Kaovao uzima vatru?
- Video sam da je uzima iz grla - odgovori Jureke. Amanaaka ponovi iznenadeno:
- ta kae, iz grla je uzima! Tada Amanaaka povrati vid Jureku i oko mu opet sa zatiljka premesti na
njegovo mesto.
Od tada su Jureke i Amanaaka znali tajnu Kaovao abe; i o tome nisu vie govorili. Svakoga dana ili su
u lov, kao to su cinili i pre.
Ali jednom prilikom Manugva, koji je vecito bio gladan, rece abi:
- Decaci su vec vrlo veliki. Debeli su. to ne bismo od njih napravili dobar paprika?
- Vrlo dobro - rece aba Kaovao -ja cu se za to postarati.
Jureke i Amanaaka culi su taj razgovor i kad je Manugva izaao iz kuce, docepae abu, pocee je tresti:
tup, tup, tup, dok vatra koja joj je bila u grlu ne ispade iz usta. Posle stavie abu u erpu i skuvae je.
Zatim odlucie da se pretvore u cvrcke i popnu se na krov kuce, da sacekaju Manugvu. Gore, na krovu,
zapevae: "idiidi, idiidi, ta ce reci tigar Manugva kad se vrati, idiidi, idiidi."
Kad se smrklo, dode Manugva veoma gladan. erpa se puila na istom mestu kao i svakog dana. Manugva
pomisli da je to paprika od mesa i kostiju blizanaca. Navali da jede, a kad je doao do dna, izvadi jednu
glavu, pogleda je i bi mu jasno da je ono to je jeo sa toliko apetita bila Kaovao, njegova ena, stara aba.
Sav zapanjen die se sa poda i u istom trenutku padoe sa krova dva cvrcka. "idiidi, idiidi" - pevali su.
Cvrcci su pevali i igrali i Manugva brzo shvati da ti cvrcci nisu niko drugi do Jureke i Amanaaka. Pokua
da ih zgazi nogama, ali su oni bili tako hitri da se jednim skokom nadoe iza Manugva, a drugim opet
ispred njega.
I onda blizanci hitro pobegoe i odoe daleko, veoma daleko.
Manugva je hteo da osveti abu. Odluci da pode da trai Jureke i Amanaaka. Oni su bezbrino ili od
jednog mesta do drugog i zaustavie se pod jednim drvetom da jedu med iz saca. Uzverae se do jedne
grane i stadoe se sladiti medom. Upravo se tada pojavi Manugva. Kad ga ugleda, Jureke se mnogo uplai.
- ta radite tamo gore? - upita ih Manugva ne mnogo ljubazno.
- Evo nas ovde, jedemo med - odgovori odmah Amanaaka.
- Je li ukusan? - upita ponovo Manugva.
- Vrlo je ukusan - potvrdi Jureke.
- Je li sladak? - upita tigar istim tonom kao i pre.
- Vrlo je sladak - rece Amanaaka.
- I ima ga dosta?
- Da, ima ga dosta - rece Amanaaka - hoce li i ti?
- Da, hocu. Mnogo mi se jede med iz saca - rece tigar.
- Gledaj ovamo i rairi ape.
Onda Manugva rairi ape i upravi pogled prema grani gde su se nalazili blizanci i tako, dok je cekao, tras!
srucie mu na lice i ruke toliko meda da nije mogao videti ni uhvatiti nita.
Jureke i Amanaaka brzo sidoe sa drveta i dok si rekao jedan, dva, tri, izgubie se iz vida.
Jureke i Amanaaka opet odoe veoma daleko, ali kako je Manugva jo uvek eleo da osveti staru, nastavi
da ih trai.
Iao je i iao, a nikako da ih nade. Za to vreme blizanci, koji su ugodno sedeli na jednoj steni, igrali su se
bacajuci oci. Svako od njih izvadio bi oko i bacia ga uvis. I, uiiiiiit, oci su se vracale natrag na svoje mesto
kao magnetom privucene. Uit, uiiiiiit... Uit uiiiiiit. I oko bi se vratilo kao magnetom privuceno.
Tako su se igrali, kad se odjednom ukaza Manugva. Kada ga je ugledao, Jureke se mnogo prepade.
- ta to radite? - upita Manugva ne pribliavajuci im se mnogo.
- Igramo se bacanja ociju - odgovori Amanaaka.
- Je li to zabavno?
- Da, vrlo zabavno - rece Jureke.
- Bacate li ih vrlo daleko? - ispitivae Manugva, zainteresovan za igru.
- to najdalje moemo - potvrdi Jureke.
- I uvek se vrate?
- Da, kako da ne! Uvek se vrate. Hoce li i ti da se igra bacanja ociju? - upita ga Amanaaka, pozivajuci
ga da pride blie.
- Rado bih, jer je zabavno - rece Manugva raspoloen za igru.
- Izvadi oci i baci ih - uzviknu mu ivo Amanaaka.
Manugva stade vaditi oci. Uit, jedno, Uit, drugo. Zatim ih baci uvis i sede da ih ceka. Ali, cekae i cekae,
a oci se ne vratie. Ostadoe gore, Nita od uiiiiiit. Nita od povratka ociju. Manugva ostade slep, potpuno
slep. I opet. Jureke i Amanaaka digoe se i pobegoe daleko, jo mnogo dalje nego ire.
Manugva je ostao sam na steni, traeci nacina da povrata oci. Mislio je na to kad mu se oriblii jedan veliki
glodar pikure i upita ga:
- ta ti je, Tife? to sedi tu?
- Blizanci me pozvali da se igramo i oetav me bez ociju - rece Manugva jadajuci se.
- Ja cu ih potraiti - rece pikure i ode, Nije nrolo mnogo vremena, a likure se vrati sa ocima i namesti ih
gigru.
- Manugva je jo uvek eleo da osveti abu, ali kako su
Jureke i Amanaaka otili dalje no ikad, morao je ici dugo da bi ih naao. Prelazio je citave praume, peo
se na ogromne planine, gazio nebrojene reke, dok ih najzad ne pronade. Jureke i Amanaaka odmarali su se
uivajuci u jednom cincoru, ciji je konopac bio privezan za nebo. Zum, zuuuuuum. . . Zum, zuuuuuum. . .
Zum, zuuuuuum. Cincoro je leteo gore-dole. Blizanci su se ljuljali. Manugva se pojavi i Jureke se opet
prepade.
- Decaci, ta radite? - upita Manugva.
- Ljuljamo se -odgovori Amanaaka, ne pridajuci mnogo vanosti prisustvu tigra.
- Je li zabavno?
- Vrlo zabavno!-odgovori Jureke.
- Je li uzbudljivo ?
- Vrlo uzbuljivo!- rece Amanaaka.
- I dobro se tu odmara?
- Vrlo dobro! - rece Amanaaka. - Hoce li i ti da se malo odmori?
- Jo kako! - rece Manugva. - Mnogo sam iao i strano sam umoran.
- Lezi. Mi cemo te ljuljati - odvrati Amanaaka.
Onda njih dvojica ustadoe iz cincora i Manugva lee nadajuci se da ce se udobno odmoriti, ispruen, ne
misleci ni na ta i ne govoreci ni reci. Jureke i Amanaaka pocee ga ljuljati. Najpre polako a zatim, na znak
Amanaaka, sve bre i bre, dok ga najzad ne zaljuljae tako snano da, u jednom trenutku, Manugva izlete
iz cincora izbacen uvis.
Zuuuuum
Tigar je odleteo tako daleko da se vie nikada nije culo za njega.
Jureke i Amanaaka udaljie se zadovoljni jer su za svoje pleme osvojili vatru.
Jeli su med, igrali se bacanja ociju i ljuljali se u cincoru, ciji je konopac bio privezan za nebo.
Vie nije bilo Manugve te se Jureke mogao igrati bez straha. Od tada, vie se nisu nikoga i nicega plaili.
(Venecuelanska) Sarmica20-08-2011, 08:33UDESNI CVET
iveo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoenjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj
strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio neto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov
znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prolo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je svee zeleno lice okrenuto
suncu, a belo-ruicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lice bi trepetali,
isputajuci zvuke koji su podsecali na najlepu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i jo zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi doao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet
je jo lepe pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika
mu se prelomila i cvet je tuno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca moe da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako
te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod
svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, eire, a cvet mu je
ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepe pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistae razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se bee tako udubio
u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini.
Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu
sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije nita primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su
se smeile kao procvetala rua. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i,
zapanjen njenom lepotom, ne mogae ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo vie
nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali mu i ena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i
radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do
Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a ena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi doao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i enine proizvode i prodavao ih, a za taj novac
donosio kuci pirinca i sve drugo to je bilo potrebno za ivot. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i
srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se
pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i
svaki posao, sem razmiljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije vie hteo da radi u
polju niti da plete eire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da eta.
Kada bi ena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za ivenje ili srp, on bi kupovao kokoku i vina a
onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi ena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu
uvece predloila da plete korpe i eire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne moe
razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je ena kazala Do Lamu:
- Na ivot jo nije tako obezbeden da bismo mogli iveti bez rada.
Te reci razjarie Do Lama, oci mu se napunie krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne
pogledavi enu, dohvatio kavez sa pticama i poao u etnju.
I dok je jednom ena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica
arenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde
sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na
pticu i ova zamaha svojim arenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
um krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao
cudnovatu pticu kako mu odnosi enu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispruio ruku,
mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga vie nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo
jeo i pio i etao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice,
krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali
je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova
ena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina ena kako
plete i Do Lam kako izraduje korpice i eire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru
bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadanjeg ivota i zaplaka od tuge. Podie oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle
napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo eire i korpice. I tako poce da se trudi
kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam naao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i
odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i
one pokapae po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve
bre rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, puta neni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu alje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskoan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega
izlazi lepa i mlada ena, u kojoj brzo prepozna svoju enu.
Lampa zasija jace i ena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah iceze.
Od tog dana Do Lam i njegova ena se vie nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na
svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske eire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan ivot,
mirisan kao cvet i sladak kao med.
(Vijetnamska) Sarmica20-08-2011, 08:33TRI PRASETA
Bila jednom tri praseta. Dva praseta su bila veseli drugari, koji su voleli pesmu i igru. Tree im je esto
govorilo: "Bolje bi bilo da sazidate neku kuicu u kojoj biste bili sigurni od ljutog vuka, umesto to se
igrate po ceo dan". I ono je sazidalo za sebe lepu kamenu kuicu. Prvo prase je tada reklo: "Pa dobro", i
napravilo kuicu od slame. Ali, vuk je doao i poeo da duva i naposletku oduvao celu kuicu. Tada je prvo
prase otralo, to le bre moglo, drugom bratu, koji je sagradio kuicu od drveta. Meutim vuk je stigao za
njim i opet poeo da duva to je mogao jae. Oduvao je, razume se, opet celu kuicu.
Dva praseta su onda otrala kui tre eg brata. "Pusti nas unutra! Vuk nam je oduvao kuice i sad nam je za
petama", zakukala su braa. Brat ih je uveo u kuu, a ubrzo se pojavio i vuk. "Pustiti me unutra", viknuo je,
"inae u i tvoju kuicu oduvati". "Pokuaj samo! "odgovorilo mu je prase. I vuk je duvao i duvao, ali
kuica nije pala. Onda se popeo na krov i pokuao da uue u kuu kroz dimnjak. Ali tree prase ga je ulo i
zapalilo veliku vatru na ognjitu. Vuk je propao kroz dimnjak pravo u vatru i izgoreo.
(Engleska bajka) Sarmica20-08-2011, 08:34EHEREZADA
U jednoj zemlji Dalekog istoka iveo je nekad jedan kralj, koji je svake noi uzimao novu enu i sledeeg
jutra nareivao da je pogube.
Posle nekog vremena ljudi su postali smrtno uplaeni, jer je dolazio red i na njihove keri da po jednu no
budu kraljice. Tada ker kraljevog savetnika, koja je bila mudra kao i njen otac, zamoli oca: "Dozvoli da
postanem kraljeva ena i da povedem sa sobom svoju sestru kao pratilju."
Njen otac je bio zapanjen ovom molbom , ali je znao da je njegova kere toliko mudra da bi mogla uiniti i
kraj tom stranom kraljevom ponaanju.
I tako se njegova ker eherzada venala sa kraljem. Posle veere eherzada se obrati kralju: "elea bih da
se oprostim sa svojom sestrom i poslednji put joj poelim laku no. "Kralj se sa tim sloi i dozvoli njenoj
sestri da uue. Kad je sela ona zamoli eherzadu: "Draga sestro, ispriaj mi poslednji put jednu od tvojih
prelepih pria. "eherzada poe da pria jednu priu, a kada je zavri, kralj je bio tako ushien, da je hteo
da uje jo jednu i ona mu obea da e mu sledee veeri ispriati novu priu. Kralju su se njene prie
toliko dopale da joj je potedeo ivot.
Tako su proveli hiljadu i jednu no, za koje vreme kralj zavoleo eherzadu, a ona mu je podarila troje
dece. Prie su prestale, ali kralj je nije pogubio. Ona je ostala kraljica svoje zemlje i svi su bili sreni.
(1001 no) Sarmica20-08-2011, 08:35SNEANA
Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Sneana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put onio
jednom lepom, ali sujetnom enom, koja je ustvari bila vetica.
Ona je sebe smatrala naj lepom enom na svetu i imala je arobno ogledalo, okjo joj je uvek sve govorilo.
Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obino: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kai mi koje najlepi na
svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivi;" Sneana je najlepa!"
Devojka je zaista bila prava lepotica. Maeha je bila uasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih
lovaca da odvede Sneanu u umu i tamo je ubije. Lovac povede Sneanu, ali nie mogao da je ubije i ostavi
je tamo, usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubijo devojku.
Tako je maeha jedno vreme bila zadovoljna.
U meuvremenu Sneana je lutajui kroz umu, stigla do kuice u kojoj je ivelo sedam patuljaka.
oveuljci su se saalili na nju i zadrali je da ivi kod njih. Ona im je kuvala, istila kuu i svi su bili
sreni. Ali jednog dana upita maeha opet svoje ogledalo: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kai ko je najlepi
na svetu?" Kad je ula da je Sneana najlepa, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takoe reklo da Sneana
ivi u umi, u kuici kod sedam patuljaka. Ona se prerui u staru prosjakinju i napuni jednu korpu
jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kuici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u
rudniku dijamanata. Pre nego to su otili, upozorili su Sneanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara
prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje.
Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uvee
vratili, nali su je kako lei na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan
rece: "Ona je i suvie lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako e mo moi
jo neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cveem i stajali na strai
pored nje.
U to vreme je kroz umu prolazio princ. im je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju.
Patuljci mu ispriase sta se dogodilo i on se, tuan sae i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepe.
"Ona je iva!", uzviknu on i podie je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog asa ona otvori oi. Princ je
upita dali bi htela da se uda za njega, a ona, presrena odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde
su se odmah venali. Kad je maeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.
(Braa Grim) Sarmica20-08-2011, 08:35TRNOVA RUICA
Posle niza godina ispunla se ivotna elja jednog kralja i kraljice i dobili su kcer. Pozvali su na krtenje
sve, pa i sedam vila, koje su ivele u zemlji. Bio je obicaj da vile poele novorodencetu sve vrline i najlepe
osobine. U stvari, bila je jo jedna vila, ali ona je bila tako stara, da su je svi zaboravili. Kad je videla da
nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdbe. est vil vec je bilo izrazilo svoje elje, kada se stara
vila pojavi i viknu: "Ona ce se ubosti na vreteno i umreti! "Svi su bili zaprepateni, ali sedma vila istupi i
rece: "Ja ne mogu ovu elju da ponitim, ali moja elja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne
dode princ koji ce je probuditi iz sna!"
Kralj je hteo da spreci da se ova elja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale.
Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu.
Princeza tamo nije jo nikad bila, pa pde iz sobe u sobu da sve pregleda. Naizad je stigla do jedne sobice u
kuli, a tamo je sedela stara vila, preruena u seljanku i prela. Princeza to jo nikad nije videla, pa upita: "ta
to radite?? Moguli da pokuam?" Starica joj dade vreteno, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila
iceze, smejuci se, ali sedma vila priskoci. Ona odnese princezu u njen krevet i zacara ceo dvor. "Sve to
ivi medu ovim zidovima neka spava, sve dok se princeza ne probudi!" Istog trenutka svi su utonuli u san,
tamo gde su se zatekli. Vila ucini da dvorac obraste ibljem itrnjem.
Sto godin kasnije putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad
divlje ume, pa upita kome pripada taj dvr. "To je zacarani dvor", rekli su mu ljudi. "U doba naih predaka
bio je to dvor jednog kralja, ali sad ne moe niko da prodre kroz to trnje. "Princ je hteo da pokua jer je
osecao kako ga neto cudno privlaci. On pode kroz umu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u
stranu, ali trnje je zadravalo sve one koji su pokuavali da ga prate. Brzo je stgao do palate. Sve je bilo
potpuno zaraslo u bunje, a on je pomislio da su straari mrtvi. Medutim, kad ih je dotakao, video je da
spavaju. Proao je kroz dvorski vrt i dvorane i svud je nailazio na ljude koji spavaju. Konacno je stigao do
sobe u kojoj je na krevetu leala princeza, lepa kao slika. Zaljubi se odmah u nju i poljubi je. Ona se
probudi i rece: "Najzad si doao. Sanjala sam te. "Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. uma i trnje je
icezlo i nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili vencanje.
(Pero) Sarmica20-08-2011, 08:35PUTNICI I MEDVED
Ila jednom dva prijatelja kroz umu, kad se odjednom pred njima pojavi medved. Jedan od njih pope se
hitro na drvo, dok njegov prijatelj, koji je znao da protiv te ivotinje ne moe nita da uini, lee na zemlju
i napravi se da je mrtav.
Medved prie blie, a ovek zadra dah, dok mu je medved njukao nos i ui. Konano, medved odgega i
kad je iezao sie ovek sa drveta. "ta ti je to aputao medved na uvo"? hteo je da zna, a prijatelj mu
odgovori: "Medved mi je rekao da nikad vie ne putujem sa prijateljem koji e me napustiti kad zapreti
opasnost!"
(Ezop) Sarmica20-08-2011, 08:36ZLATOKOSA I TRI MEDVEDA
Bila jednom tri medveda. Jedan velikimedved, jedan srednji i jedan mali medved. iveli su u slatkoj kui
na kraju ume i imali jedan mali krevet, jedan srednji i jedan vrlo veliki krevet; jednu malu stolicu, jednu
obinu i jednu ogromnu stolicu; jedan tanjiri, jedan tanjir i jednu tanjirinu.
Svako jutro spremali su ogroman lonac kae i iz njega punili tanjiri, tanjir i tanjirinu, dok im se kaa
hladla, ili bi u etnju.
Jednog jutra prolazila je kroz umu devojica Zlatokosa, pa je ugledala kuicu i ula u nju. Jasno je da to
nije bila lepo vaspitana devojica, inae ne bi nikad ula bez poziva u tuu kuu. Videla je tri tanjira kae i
htela da je proba. Ali joj je kaa iz velikg tanjira bila preslana, iz srednjeg preslatka, a samo je kaa u
malom tanjiru bila ukusna. I svu ju je pojela. Zatim je probala sve tri stolice, ali kad je sela na malu stolicu,
ona se slomila. Popela se uz stepenice i tamo nala tri kreveta. Probala je veliki i srednji krevet, a kad je
legla na mali, zaspala je.
Medvedi su se vratili kui."Neko je jeo iz mog tanjira!" mumlao je veliki medved. "Neko je probao moju
kau!", mumlao je srednji medved. "A neko je svu moju kau pojeo!", pitao je mali medved. Onda su
primetili da je neko sedeo na njihovim stolicama, a mali medved se razvikao: "Neko je slomio moju
stolicu!" Poli su da pogledaju ima li koga u kui i najzad su otili i gore u spavau sobu."Neko je spavao u
mom krevetu", rekao je srednji medved. "U mom krevetu je neko spavao i jo uvek je u njemu!" cikao je
mali medved. Zlatokosa se u tom asu probudila i tako prestraila da je iskoila pravo kroz prozor i
odjurila.
Tri medveda je nikada vie nisu videla.

(Engleska bajka) Sarmica20-08-2011, 08:36PEPELJUGA
Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je ivela sa svojim trima runim polusestrama. Ona je morala celu
kuu sama da sprema i da ih slui dan i no. Iako je bila nagraivana samo psovkama, ostala je verna.
Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u
zemlji pozivaju na veliki bal, koji e biti odran u kraljevom dvoru. Tada e princ izabrati jednu devojku
sebi za enu.
Sestre su bile ushiene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepavajui se i
naizad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj pred polazak,"mi idemo na bal, a ti pouri da
zavri sav posao, pre nego to poe na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pola na bal, ali nije imala ta da
obue, a tri sestre nisu htele nuita da joj poklone. Tako je ona sa suzama u oima nastavila da posluje po
kui. "Rado bih i ja pola na bal!", mislila je tuno. Ali joj u tom asu jedan glas ree: "Ii e dete moje."
Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", ree ona i zamahnu svojom arobnom
palicom. Odjednom se pepeljuga nala odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na
nogama staklene papuice. Zanemela je od iznenaenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u
velianstvenu koiju. Jedan mi i est pacova su postali koija i est belih konja."Poi sada!" ree ona, "ali
nemoj zaboraviti da se mora vratiti kui pre pnoi, jer tada prestaje arolija."
Pepeljuga je uivala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre
prepoznale. Pono je prebrzo dola i Pepeljuga je istrala iz balske dvorane. Jo dok je trala niz stepenice,
njena divna odea poela je da se pretvara u rite. Princ je trao za njom. "Nemoj beati! Gde si?" viko je.
Ali je nao samo jednu staklenu papuicu. Od te noi princ vie nije imao mira. elio je po svaku cenu da
pronae lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papuicu, nadajui se da e tako
pronai njenu vlasnicu.
Stigli su i do runih sestara. Ali kao to se moglo i oekivati, njhve noge su bile prevelike, iako je jedna od
njih tavie odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u
dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papuicu. Papuica joj je savreno pristajala i princ, srean
to je najzad naao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduevljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na
dvor.
(Grim) Sarmica20-08-2011, 08:36LESIN VELIKI PRIJATELJ
Naa velika kuja Lesi ima vrlo udnog prijatelja. Taj prijatelj je velika aba, koja ima obiaj da vrlo
zadovoljno sedi na velikom listu lokvanja, u bari i krekee.
Sedi tako Lesi na zelenoj livadi, pored bare, sa svojim tenetomi sa puno ljubavi gleda abu Kreku. A
znateli zato? Jednom prilikomLesino tene, igrajui se, upalo u baru. Majka Lesi je upravo otila u
kupovinu. tene je bilo jo sasvim maleno i nije znalo da pliva. Prakalo se i plakalo od jada, a to je ula
Kreka. Odmah je shvatila da je tene u opsnosti i poela je da krekee to je glasnije mogla. Skakala je
tamo-amo i pravila stranu galamu. Majka Lesi iz daleka je ula kreketanje i pomisli da se neto deava.
Potrala je prema kanalu kao bez due i stgla u poslednjem trenutku da spase svoje tene. Moete misliti
koliko je bila zahvalna Kreki.
Eto, sad razumete kako je poelo to veliko prijateljstvo izmeu Lesi i Kreke. Sarmica20-08-2011,
08:37MORSKA SIRENA
Jednog lepog letnjeg jutra mladi Dik Ficderald etao je du puste morske obale. Sunce je obasjavalo
talase, izmaglica iznad mora se razredivala i sve je nagovetavalo lep dan. Ali se Dik osecao usamljen.
"Meni je potrebna ena", govrio je sam sebi. "Covek bez ene isto je to i riba bez vode. "U tom casu Dik
ugleda na oblinjoj steni predivno stvorenje. Celjala je svoju kao more zelanu kosu. Dik je odmah
pomislio da je to morska sirena, a znao je takode vrlo dobro da ako mu pode za rukom da joj skine carobnu
kapu s glave, ona nece moci da se vrati u more. Stoga joj u magnovenju stre s glave kao more zelenu
kapu. Sirena poce da place i moli da joj vrati kapu. Diku je bilo ao sirene, ali isto tako bio reen da je ne
pusti da mu pobegne.
"Suaj!"doviknu joj Dik, "uzecu te za enu!" Kratko vreme posle toga Dik se oenio morskom sirenom i
punih pet godina su iveli presrecno. Za to vreme Dik je postao otac tri slatka deteta, sa kojima se ponosio
kud god je iao.
Jednog dana Dik je morao da ode nekim poslom u oblinji grad. Kod kuce je ostavio enu i troje dece.
Vrednica-morska vila reila je da dobro pocisti kucu i tako je slucajem nala carobnu kapicu. Tad je tek
pocela da razmilja i da se seca svog oca i majke, brace i sestara pod morem. Neto snano ju je vuklo da ih
ponovo vidi.
"Oticicu da ih vidim i odmah cu se vratiti natrag", rekla je sebi, ostavila najstarije dete da cuva dvoje
mladih i otila na morsku obalu, stavila kapicu na glavu i zaronila.
Iz godine u godinu Dik je cekao da se ona vrati i nikad se nije odrekao nade, jer nikako nije mogao da
poveruje da ce jedna tako dobra ena i majka napustiti svoju porodicu. Jadni Dik! Moda on jo uvek eka
na obali..
(Irska prica) Sarmica20-08-2011, 08:37JABUKA
Na brdu je raslo drvo. Na njemu je visila rumena jabuka. Naiao je lopov. Popeo se na drvo i kad je hteo da
dohvati jabuku, grana se zatresla i jabuka je rekla: "Nisam ja za tebe".
Otkinula se, pala na zemlju i pocela da se kotrlja niz brdo. S proplanka su jabuku videli cobani. -Gle lepe
jabuke! Nastala je svada oko toga ko ju je prvi ugledao. Svi potrce prema njoj. A jabuka rece: "Nisam za
vas".
Skrene naglo i otkotrlja se dalje. Kotrljala se tako jebuka, kotrljala i nila na dva putnika. Videli je i jedan i
drugi , i pomislili: Lepe li jabuke! Uzecu je, ali da ne vidi moj saputnik! A jabuka rece: "Nisam za vas".
Skrene i otkotrlja se dalje preko livade. Na livadi je spavao decak, a devojcica je sedela pored njega.
Ugledala je jabuku i rekla:
O, divne li jabuke! Probudicu brata, pa cemo je zajedno pojesti. A jabuka se nasmeila: "Ja sam za vas".
I dokotrlja se devojcici u krilo.
(Dragan Lukic) Sarmica20-08-2011, 08:38ZEC NA SPAVANJU
Nie putnik kraj kupusita. Kad tamo-spava zec.

-E, ba sam srean! -rece putnik. -Zeca u uhvatiti i prodati. Kupiu posle koko. Koko e mi snetu jaja,
izlei e se pilii. Kad sve to prodam, kupiu kozicu. Kozica ce rasti, a kad poraste velika imae jarie. Sve
u ih prodati pa u kupiti tele. Kad tele poraste i postane krava, prodau je i kupiti drebe. drebe e porasti
i postae lep konj. Ja u ga pojahati kao pravi delija. Pojahati i viknuti: "i-i-i-i".
Od tog se vikanja zec probudi, pa pobee preko polja. A putnik ostade i bez zeca i bez konja.
(Narodna pria) Sarmica20-08-2011, 08:38PRICA O DUNGLI

U vreme dok je dungla jo bila tiha i tajanstvena, enka pantera po imenu Bagira esto se dugo etala
praumom. Jednog jutra, za vreme etnje, Bagira zau deciji pla koji je dolazio sa obale reke. Oprezno se
pribliila obali i....-Pa to je deak! -uzviknu iznenaeno.
Bagira odlui da deaka odnese vuici koja je imala mladunce. Hranila ga je i brinula se o njemu kao da je
njeno.
Oduevljeni to imaju jo jednog lana porodice, nazvae ga Mogli.
Mogli je sretno rastao u dungli i sa svima se sprijateljio a nauio je i jezik ivotinja.
Ali dungla je za Moglija krila mnoge opasnosti. Njegove prijatelje je najvie plailo prisustvo stranog
tigra ir Kana koji je mrzeo ljude. Zato odluie da Moglija od tada neprestano uva i titi medved Balu.
Mogli i Balu su provodili mnogo vremena zajedno, igrajui se u dungli. Ali medved je stalno oseao
prisustvo tigra koji je vrebao u blizini, i upozoravao je deaka da se nipoto ne udaljava od njega.
Mogli je bio veoma nestaan i jednog dana kada je Balu zaspao, zaao je sam dublje u praumu. A ir Kan
je samo to i ekao...Na sreu, verni Balu stigao je na vreme da spase deaka. Dve ivotinje su se
suprostavile jedna drugoj u surovoj borbi. Upravo tada poe strano nevreme. Grom udari u jedno drvo i
izazva poar.
Da bi pomoga svom prijatelju Balu, kojeg je tigar skoro pobedio, Mogli zapali nekoliko suvih grana i poe
da tera tigra. Razjarena zver koja se plaila vatre pobee u dunglu.
Medved je shvatio da vie nije mogao da titi deaka. Sledeeg dana Balu odlui da odvede deaka u jedno
selo. On je isprva bio uplaen ali ubrzo se sprijateljio sa jednom devojicom i ona ga povede ka kolibama u
selu.
Za Moglija zapoe novi ivot, ali nikad nije zaboravio svoje prijatelje iz dungle koji su mu nekad mnogo
pomogli. Sarmica20-08-2011, 08:39MLEKARICA
Duica je bila mnogo srena na imanju gde je ivela. Jednog dana majka joj je rekla: "Ako pomuze kravu
i mleko proda na pijaci, moi e da kupi ta god hoe tim zaraenim novcem".
Duica je napunila krag pa se pozdravila sa majkom. "Zdravo mamice"! Pola je sva radosna mislei na to
ta e kupiti. Na pola puta je zastala da bi na mostiu matala o tome ta e kupiti. "Znam ta u kupiti"! -
govorila je dok je matala. Ptiice slatka, znam ta u da kupim! Kupiu koku pa e koka da snese jaja, pa
u iz jajeta dobiti pilie... Kad je produila put do pijace naila je na obana kome je rekla: Idem na pijacu
da prodam ovo mleko. Onda u da kupim koku, pa u od koke dobiti pilie, pa u pilie zameniti za tele, pa
u tele zameniti za bika, pa u bika prodati i onda u da kupim kuu.
Duica je svoju nameru ispriala i amdiji koji ju je prebacio na drugu obalu. amdija se iznenadio to
je devojica tako promucurena. Kad je stigla na drugu obalu Duica je nala jedno magare. I njemu je sve
ispriala: Prodau ovo mleko pa u da kupim koku, pa u da dobijem pilie, pa u... Stvarno si ti pametna
devojica! -reklo je magare.
Duica se toliko zanela svojim mislima da nije primetila kamen na putu pa se od njega spotakla i razbila
krag sa mlekom.
Jadna Duica! Nita od njenih lepih zamisli! Ba se rastuila, ali zato je nauila da ne treba da mata o
onome to jo nema, nego da rauna sa onim to ima. Sarmica20-08-2011, 08:39KOKA SA ZLATNIM
JAJIMA
Milica je bila dobra ali siromana devojica. Poto je bila tako dobra, jednog dana arobnjak joj pokloni
lepu belu kokoku.
Sutradan Milica je otila u kokoinjac da vidi da li je bela koka snela jaje za doruak, ali... Ali koka nije
snela obino, vec zlatno jaje. Jaje od istog zlata! Presrena, Milica je otrala do svoje mame da joj pokae
jaje pa su njih dve zajedno pole kod draguljara da mu ga prodaju.
Od dobijenog novca njih dve su najzad mogle da kupe puno toga to im je trbalo: hranu, haljine i druge
stvari. Medutim im se obogatila, Milica je postala neprijatna devojica, pa je jednom ak iz kue izbacila
deaka koji joj je traio komad hleba.
Dan posle tog runog postupka, Milica je kao i svako jutro otila do koke da uzme novo zlatno jaje. Ali
ovog puta, umesto zlatnog jajeta, Milica je nala nekoliko slupanih jaja.
-Klokoko, klokoko! -kokodakala je koka.
-ta ti meni klokoko, dau ja tebi klokoko, nevaljala koko!
Devojica je uzela metlu da bije kokoku. Jadna koka se grdno uplaila a nita nije razumela.
Sutradan se ponovo pojavio arobnjak i rekao devojici: "Nije tvoja koka kriva zato to ne polae zlatna
jaja. Ti si se runo ponela pa sam te ja kaznio. Dok opet ne bude dobra, nee biti zlatnih jaja"!
Milica se odmah pokajala i sva postiena je shvatila da i kad je nama dobro treba da mislimo na one
kojima je teko. Izala je iz kue da potrai deaka kome nije htela da da komad hleba. Kad ga je pronala
pozvala ga je na ruak.
Posle toga koka je nastavila da polae zlatna jaja a devojica ih je delila siromanoj deci iz okoline.
Sarmica20-08-2011, 08:39LEPOTICA I ZVER
Bio jednom jedan trgovac i imao etiri keri. Sve ih je voleo, ali najmlaa, po imenu Lepotica bila mu je
najdraa. Jednoga dana, potpun osiromaen, krenuo je na put radi poslova, obeavi kerkama da e im sa
puta doneti poklone. Starije sestre traile su skupocene stvari, a Lepotica je elela samo jedan cvet.
Poslovi su ili loe i jadni ovek, vraajui se nou kui, u snegu izgubi put. Lutajui tako, iznenada se
nae ispred neke prekrasno osvetljene palate. ovek nije znao da u palati ivi strana zver koja je nekad
bila lepi princ. arobnica ga je zaarala zbog njegove okrutnosti, a aroliju je mogla da skine samo ljubav
devojke kojoj runoa zveri nee smetati.
Doekavi jutro, trgovac krenu kui. Prolazei kroz vrt palate, priseti se Lepotice i ubra jednu ruu. Tek to
je to uinio, pojavi se strana zver i ree trgovcu da e ga kazniti smru. Sav uplaen, trgovac stade moliti
da ga potedi i da mu dozvli da se vrati kerima. Zver je pristala da ga pusti uz uslov da mu, kao zamenu,
poalje jednu od keri koja e pristati da umesto oca primi kaznu. Za put mu dade i skupocene poklone.
Kad je stigao kui, oajni otac sa zebnjom u srcu ispria svoju stranu priu. Na veliku radost starijih
sestara, Lepotica se odmah ponudila da ode umesto oca. Tako su zajedno otili do palate zveri gde se otac
teka srca rastao od keri.
Zver je bila dobra prema Lepotici. Posle tri meseca upita je dali hoe da se uda za njega. Devojka bee
tuna, bio joj je drag, ali nije mogla, bio je mnogo ruan.
U dvorcu, u jednoj sobi stajalo je arobno ogledalo. Jednoga dana ona u njemu vide svog bolesnog oca i
zaeli da ga obie. Teka srca zver je pusti da ode. Otputovala je, uz obeanje da e se vratiti posle osam
dana. Vreme je prolazilo i Lepotica, zadravana od oca i sestara, nije se vratila na vreme. Jedne noi sanjala
je zver kako je na samrti doziva. Probudila se u strahu i odluila da odmah krene. Uz pomo arobnog
prstena koji joj je on dao, Lepotica se zaas ponovo nala u palati. Zatekla je zver kako umire od tuge za
njom. Tad je shvatila da i ona njega voli i to mu je i rekla. Izgovprene rei uinile su udo. Zver je nestala i
pojavio se lepi princ. Ljubav su krunisali brakom i sreno iveli do kraja ivota. Sarmica20-08-2011,
08:40ALISA U ZEMLJI CUDA
Alisa je rado etala po poljima i zavirivala u svaki mogui kutak. Tako je jednom sela ispod drveta.
Opazila je nekog udnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud urio.
"Kuda to urite, gospodine?" upitala ga je devojica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi.
Alisa je krenula za njim i ...osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do
dna. Nije bila povreena, pa je pokuala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih
ne mogu da prodem!" uzviknula je.
"Zato su tako mala?"
"Popij malo ove arobne tenosti", ree joj neki mi, "pa e i sama postati mala!"
Alisa ga poslua i naglo se smanji. Bez muke proe kroz vrataca i nae se u prekrasnom ali neobinom
vrtu: biljke i peurke imale su vrata i prozorie. Tu je nekakav udak sa eirom pripremao gozbu sa
ajem. Bio je okruen neobinim drutvom. I zec je, naravno, bio stigao.
"ta to slavite?" upita ih Alisa. "Na je-roendan!" odgovorie oni.
Onda drutvo pree u vrt rua. Jedna od nih je bila bela i uplakana, pa Alisa prie i poe da je boji u
crveno. Naioe silni gosti, a meu njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-
kraljice. Kad je herc-kraljica opazila ta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim straarima,
kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straa polete ka Alisi, a ova, prestraena da e je epati, stade beati to je bre mogla. Za njom se die
uasna praina i galama.
Beei tako naie na ona vratanca, proe ispod njih, ispi malo tenosti i ponovo postade velika. Onda se
uzvera uz onaj otvor i vrati u podnoje drveta pod kojim je sedela pre nego je zadremala. Tamo je jo uvek
bila njena makica, a sa njom jo nekoliko ivotinja koje su je udno gledale. Sarmica20-08-2011,
08:40CRVENKAPA
Bila jednom jedna devojica, ljupka i mila kako se samo zamisliti moe. Zvali su je Crvenkapa jer je stalno
nosila crvenu kapicu koju joj je isplela baka.
Crvenkapa je s roditeljima ivela u kuici pored velike ume, a na drugom kraju, u maloj kui stanovala je
Crvenkapina baka.
Jednog dana majka je poslala Crvenkapu da odnese ruak baki koja je bila bolesna. Upozorila je da pouri
i ne skree s puta. Crvenkapa se nije plaila i usput je zastala da nabere baki malo cvea. Nije primetila da
iza dveta vrebaju dva velika oka. Bio je to strani vuk. Priao je Crvenkapi i upitao:
-ta radi devojice?
-Berem cvee za bolesnu baku-odgovorila je Crvenkapa.
-Kao e da ue ako je baka bolesna? upita lukavi vuk.
-Pokucau tri puta-ree Crvenkapa, ne slutei nita.
Vuk je pozdravi i najkrim putem odjuri do bakine kue. Kada je stigao, vuk je pokucao tri puta i kada je
baka pitala ko je, promenjenim glasom odgovorio:
-To sam ja, Crvenkapa.
Baka je ustala i otvorila vrata.
Vuk je odmah skoio i progutao baku. Obukao je njenu spavaicu, stavio kapicu i naoare i legao u krevet.
Tako je preruen ekao Crvenkapu i mislio kako ga ona sgurno nee prepoznati
Kada je Crvenkapa stigla do bakine kue i pokucala tri puta, vuk je, imitirajui bakin glas, pozvao da ue.
Crvenkapu je iznenadio bakin izgled pa je upita:
-Bako, bako, zato ima tako duge ruke?
-Da te bolje zagrlim, dete moje.
-Zato su ti tako velike oi?
-Da te bolje vidim.
-Zato su ti tako velike ui?
-Da te bolje ujem, zlato moje.
-Bako, bako,zato ima tako velike zube?
-Da te lake pojedem -zareao je vuk i progutao Crvenkapu.
umske ivotinje koje su bile Crvenkapini prijatelji obavestile su drvoseu o tome ta se dogodolo.
Drvosea se odmah uputio bakinoj kui i kada je uao, zatekao je vuka kako spava. Zamahnuo je sekirom i
iz stomaka izaoe baka i Crvemkapa, ive i zdrave.
Tako je zavrio strni vuk, a baka, Crvenkapa i drvosea su slatko pojeli ruak koji je Crvenkapina mama
spremila.
(Pero) Sarmica20-08-2011, 08:40MACAK U CIZMAMA
Bio jednom jedan stari mlinar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi ono to je imao.
Najstarijem sinu dade mlin, drugome magarca, a najmladem macka. I tako siroti mladic uze macka i pode u
svet.
Ubrzo je otkrio da njegov macak nije obican. Umeo je da govori, znao je mnoge vetine, a nosio je carobne
cizme koje je ukrao jednim divu.
-Gospodaru, ucinicu te bogatim. Od sada, kad te neko pita, reci da si Markiz od Karabasa- rekao je macak
zacudenom mladicu i poveo ga do jednog jezera. Zno je da ce tuda uskoro da prode kralj sa svito i kcerkom
i nagovorio je gospodara da ude u vodu i pretvara se da se davi.
Ubrzo je naiao kralj koji je sa kcerkom i svitom poao u etnju. Kada su videli mladicakao se davi, zastali
su da mu priteknu u pomoc. Mladic je, kako ga je savetovao macak, isricao da je on Markiz od Karabasa i
da su mu razbojnici ukrali odelo. Kralj mu je poverovao i dajuci mu odelo, smestio ga u kociju zajedno sa
princezom da nastave etnju.
Jureci ispred njh, macak stie u prekrasan zamak ciji je gospodar bio jdan staan div. Neustraivi macak
izade ispred strnog gospodara i kad se ovaj razbesneo videci svoje carobne cizme na nogama macka,
lukava ivotinja mu rece da je doao da mu ih vrati. Div odobrovoljen, poce s njim da razgovara.
Macak je tada upitao diva dali je istina da moe da se pretvori u bilo koju ivotinju. Kobajagi cudeci se,
rekao je da ne veruje da moe da se pretvori u lava. Div se tada grohotom nasmejao i pretvorio u stranog
lava.
Macak je ustuknuo pred strnom rikom pravci se da je uplaen. Tada lukavo rece divu kako je lako biti
veliki i zacika ga da se pretvri u mia. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tran oka pretvori se u malog mia.
Videci mia kako trci, macak skoci, zgrabi ga i pojede u jednom zalogaju.
Tako je div zauvek nestao, a macaku je ostao zamak sa ogromnim bogatsatvom. Utom je stigla i kraljava
kocija i macak izade ispred zamka da primi uvaene goste. Poklonio se i poeli im dobrodolicu u zamak
Markiza od Karabasa, namignuvi usput zacudenom mladicu.
U meduvemenu se izmedu mladica i princeze rodila ljubav i kralj, videvi veliko bogatstvo, pristade da se
princeza uda za Markiza od Karapasa. A lukavi macak je veselo i zadovoljno iveo sa svojim gospodarima.
(Pero) Sarmica20-08-2011, 08:41RUNO PAE
Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih utih paia. Mama patka ih je sa
ponosom gledala, ekajui da se iz poslednjeg, velikog jajeta izlee jo jedno. Koliko je njeno razoarenje
bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pae, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je runo"! uzdahnula
je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, runo pae, pa ga je vodila i hranila kao i
ostalu decu. Meutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali runom paetu, rugali su mu se,
zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kue.
Jadno, uplakano pae bealo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se
ipak snalazilo, ali onda je poeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i ume, voda se zaledila, a
hrane nigde. Promrzlo i gladno pae ugledalo je pred sobom neiji dom.
Jedva je nalo snage da prie vratima i zakuca. Sreom, domaini su ga uli i otvorili. Pred njim se ukazala
topla soba, sa vatrom na ognjitu i hranom u kotliu.
Pusti to siroe, neka ue! ree domacin svojoj eni. Nahrani ga i utopli, vidi da je sasvim promrzlo! Deco,
odnesite ga u postelju", ree gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, moda e preiveti"! Deca posluae.
Odnesoe klonulo i promrzlo pae, pokrie ga i im je otvrilo oi, nahranie ga toplom kaom.
Pae se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pae ne lee jaja i od
njega nema koristi. "Poi dalje", ree, "ince si runo"!
Do kraja zime jadno pae se nekako snalazilo. Doekalo je da grane sunce i otopi se sneg.
A onda je, na plavoj vodenoj povrini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "ta bih dao da sam i ja
takav, a ne ruan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom asu prila mu je divna labudica. Pae je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog
belog labuda!
Tokom teke zime runo pae bee poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okruie ga mnoge, isto tako
lepe ptice, a najlepa labudica zaklikta i dade mu znak da poe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu
i snano zapliva.
Njegovim patnjama bee doao kraj. Sarmica20-08-2011, 08:42IVICA I MARICA
Drvoseca i njegova ena bili su veoma siromani. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teko su iveli.
Jedno vece, dok su se umorni vracali sa posla kuci, izgubili su u umi decu.
Ivica i Marica nali su se sami u mraku. Plakali su, ne znajuci put. Silno uplaeni, prespavali su noc pod
nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.
Na proplanku used ume naili su na kucicu nacinjenu od keksa i kolacica. Kolaci su bili mamac. U kuci je
stanovala strana vetica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Vetica je gurnula Ivicu u kavez, hraneci ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispece i pojede.
Marica je morala da pomae vetici. Mada je bila mala, smiljala je kako da spase sebe i svog brata.
Kada je vetica otvorila vrata velike peci da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u pec.
Vetica je sagorela, njene zle moci je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spaeni. Ubrzo su pronali put kuci.
Carobni kolacici u Maricinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.
Sarmica20-08-2011, 08:42PINOKIO
Bio jdnom jedan drvosea po imenu epeto koji nije imao dece.
Da se ne bi oseao usamljen, on jednog dana izdelja lutka od drveta, napravi mu eir od mekane sredine
hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio... Zamislite sada epetovo iznenaenje kada je video da
njegov lutak govori i hoda kao pravi deak.
epeto je reio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u kolu
kao pravog deaka.
Ali na ulici Pinokio zau cirkusku muziku, pa kako mu se nije ilo u kolu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i
poe da gleda prestavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, maak i lisac.
Vlasnik cirkusa, guta plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i
ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze isprica ta mu se sve dogodilo, guta vatre, koji je, iako
strano izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i cak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporucujuci mu da
starom epetu kupi nov kaput.
Macak i lisac culi su razgovor gutaa plamena i Pinokija i reili da se domognu zlatnika.
Prili su Pinokiju i ispriali mu da znaju jedno arobno polje na kojem, kad se uvee poseje zlatnik, preko
noi iz njega izraste drvo od zlata.
Prostoduni Pinokio poslua dvojicu varalica, i im je pala no poe na oznaeno mesto da poseje svoje
zlatnike, ali ga na ulici sustigoe dva razbojnika-a to su bili macak i lisac- pa mu otee novac i okaie ga
na drvo.
Sreom, naie vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kui.
Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispria svoje doivljaje.
Pinokio, ne eleci da vila dozna kao je izneverio epeta, stade da izmilja i pria kojekakve lai; ali dok je
govorio, primeti da njegov nos postaje sve dui. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispria vili celu
istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kui, jer je znala da je epeto veoma zabrinut zbog njega.
Pinokio obea vili da e se odmah vratiti kui, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlunog deaka, koji
ga ubedi da poe s njim u zemlju igraaka.
U ovoj udesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazliitijim igrakama, pa su to
radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle ui i svi se pretvorie
u magarcice.
Pinokija-magaria kupio je vlasnik jednog cirkusa i tero ga je da nastupa svako vee. Ali jednog dana
Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda reio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek to je to shvatio-proguta ga kit.
Iznenaenjima jo nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda epeta, koji je bio pao u more iz amca dok je
traio Pinokija. epeto i Pinokio zagrlie se, odluivi da zajedno umru u kitovoj utrobi. Sreom, kit stade
da kija, i tako ih izbaci iz svojeg trbuha, te se na kraju naoe na obali zdravi i itavi.
Kakvo je tek bilo iznenaenje kad su shvatili da Pinokio vie nije lutak nego pravi deak od krvi i mesa.
(Engleska bajka) Sarmica20-08-2011, 08:44Gospodar prstenova
Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima to sjaju,

Sedam za vladare Patuljaka u dvoru njihovom kamenom,
Devet za Smrtne Ljude koje smrt eka na kraju,
Jedan za Mranog Gospodara na njegovom prestolu tamnom.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.
Jedan Prsten da svima gospodari,

Jedan da za svima see,
Jedan Prsten da sve okupi,
i u tami ih svee.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.
Hobit
Hobit je pocetak price o Velikom Prstenu. Pocelo je tako to je Gandalf uzeo Bilba Bagginsa da ide s
trinaestoricom patuljaka u lov na blago, odnosno trebali su uzeti blago koje im je zmaj Smaug uzeo. Tako
su neko vrijeme ili kroz umu, pa su naletjeli na trolove koji su ih htjeli pojesti, a Gandalf ih je tu spasio.
Ili su preko planine prema Mrkodolu, ali su ih u jednoj pilji uhvatili goblini. Tamo ih je opet spasio
Gandalf. Ipak Bilbo se izgubio i doao je do Goluma, hobitolike kreature, koja je bila u jezeru i on je
posjedovao jedan carobni prsten. Taj prsten mu je omogucavao nestajanje. Bilbo ga je slucajno naao i
stavio u dep, a da nije ni znao to moe ciniti. No s Golumom se morao natjecati u zagonetkama da bi mu
ovaj pokazao put. Kad je Bilbo pitao to imam u depovima, Golum nije znao i otiao je po prsten da bi ga
onako nevidljiv pojeo. No prsten nije naao, a Bilbo je slucajno nataknuo prsten na prst i nestao. Kad je
Golum proao pokraj njega shvatio je to taj prsten cini i tako je pobjegao vani. Vani je uspio naci Gandalfa
i ispricao im je kako je izaao (ali nije spomenuo prsten). Kad su ih napali vukovi, oni su se popeli na stabla
odakle su ih spasili orlovi. Orlovi su ih sutradan odveli do Beorna. On ih je udomio i dao im konje do
Mrkodola. Tamo su morali ici pjeice. U umi su zalutali, a Bombur je upao u rijeku i cijelim putem je
spavao. Kad su pokuali otici do vilenjaka pitati hranu izgubili su se u umi. Pauci su ih uhvatili sve osim
Bilba. Bilbo ih je spasio. Kada ih je zatvorio vilenjacki kralj, Bilbo ih je spakovao u bacve i oni su doli do
Jezergrada. Odatle su otili do Pustogore. Smaugu je Bilbo uzeo pehar i drugi put kad je doao malo pricao
s njim. Otkrio mu je bolnu tocku i to rekao patuljcima. To je cula i jedna pticica koja je, kad je Smaug
doao do Jezergrada, to rekla Bardu. Nakon toga kad je zmaj bio mrtav, ljudi i vilenjaci su krenuli po blago.
No patuljci su promijenili miljenje i zazidali ulaz i nisu dali nikom da ude. Bilbo je uzeo Thorinov
Najdragulj i odnio ga Bardu i Gandalfu. Oni su time pokuali natjerati Thorina da se promijeni, ali
uzaludno. On je poslao po vojsku patuljaka, a goblini s jahacima vukova su krenuli u napad. Ipak u toj bici
pet vojski su kao gubitnici izali goblini. Nakon toga se Bilbo vratio sa golemim bogatstvom u Shire
Knjiga prva
Nakon trideset godina to je prolo otkad je Bilbo Baggins otiao na putovanje s Gandalfom i
trinaestoricom patuljaka radi sretnog broja. Trideset je godina prolo otkako se vratio u Shire s vratio s
velikim bogatstvom o kojem su svi sanjali. Trideset godina je prolo otkako je on naao mali prsten koji mu
je omogucavao da postane nevidljiv. I opet je nakon tih trideset godina odlucio otici iz Shirea. Bilbo i
njegov sinovac Frodo su imali rodendan na isti dan. Na taj datum kada Bilbo navri 111-u godinu, a Frodo
33-u tj postane punoljetan, Bilbo je odlucio da se zauvijek izgubi iz Shirea. Pomocu prstena je nestao pred
ocima svih uzvanika. Prsten je (uz malu Gandalfovu pomoc) ipak odlucio dati Frodu. Gandalf je tada
sumnjao da bi taj prsten moga biti Veliki Prsten, prsten samog Gospodara Tame. Nakon duljeg izbivanja
Gandalf je doao Frodu objasniti o tom Prstenu i njegovoj snazi. Bacio je Prsten u vatru i na njemu su se
pokazale rune. Toga je dana bio pocetak pustolovine malih hobita o kojima u dalekim zemljama nitko nije
niti znao neto, osim Gospodara Tame koji je za njima poslao svoje Crne Jahace. Dok su ili kroz umu,
Pippin, Frodo i Sam, naletjeli su na jednoga od njih. Kad je Frodo od Sama saznao da ga trae pourili su
se prema kucici koju je Frodo kupio u Bucklandu. U umi su se jo sreli i sa Gildorovim vilenjacima. Kod
gospodina Magotta su takoder saznali da je Froda traio neki jahac u crnom. Jedini put kojim su mogli
izgubiti jahace, a stici do Breeja bio je kroz Staru umu. Kroz nju su doli do Vrbovog Starca od kojega ih
je spasio Tom Bombandil. Kada su stigli u Bree bili su u svratitu "Kod razigranog ponija". Tamo su se
upoznali s Striderom. On ih je vodio do Vjetrovrha gdje je Froda noem smrtonosno ranio Crni Jahac. S
ozlijedenim ramenom Frodo je ipak stigao do Rivendella
Knjiga druga
Boromir je otiao za Merryem i Pippinom, ali njih su uhvatili orci, a njega ubili. Aragorn je kasno shvatio i
kad je do Boromira doao on je vec na samrti. Aragorn, Gimli i Legolas su otili za orcima. Nakon tri dana
naletjeli su na Rohirrime, jahace iz Rohana. Oni su im dali dva koja i ovi su otili do Fangorna. Nisu uspjeli
naci Merrya i Pippina, ali su nali Gandalfa kako se krece kroz umu. On ih je odveo do Edorasa. Za to
vrijeme su Merry i Pippin bili s orcima koji su ih vodili k Sarumanu. Ipak kad su doli Rohirrimi onda su se
njih dva sakrila i pobjegla u Fangorn. Tamo su se susreli s entom Drvobradaem i njih dva su bila poput
kamena koji je zapoceo lavinu. Enti su se razjarili i krenuli na Isengard. Gandalf je popricao s rohanskim
kraljem Theodenom i oslobodio ga Gujoslova, Sarumanove uhode. Rohirrimi su krenuli k Helmovoj
klisuri. Tamo su imali veliki okraj s orcima. Kad su stigli do Isengarda, Merry i Pippin su ih docekali i
uveli ih u Isengard. Tako su se stari prijatelji ponovno nali. Saruman je kad je vidio Theodena pokuao
svojim lanim dobrocudnim glasom zavesti ga i pridobiti na svoju stranu, ali to mu nije uspjelo. Gandalf
mu je slomio tap i potjerao ga unutra. S jednog od prozora je doletio palantir. Palantir je tu noc Pippin
dirao i Sauron ga je htio ispitati jer je to bila veza izmedu Isengarda i Crne Kule. To je na vrijeme
sprijeceno. Gandalf i Pippin su pohitali ka Minas Tirithu. Cetvrta knjiga: Frodo i Sam su sili s toka rijeke i
nastavili pjeice. Mislili su da su Goluma koij ih je pratio cijelo vrijeme ostavili negdje daleko. Prevarili su
se i onda su ga odlucili uhvatiti. Kad su ga uhvatili vezali su ga vilenjackim konopcem i on se zakleo na
svoje Zlato (Prsten), da ce biti dobar i da ga odveu. On ih je proveo kroz Mrtve barutine i doveo do Crnih
Dveri. Nastavili su putem kojim ih je Golum vodio. Na jednom mjestu gdje su se odmorili on im je
pribavio dva mlada kunica koje je Sam skuhao. Na tom mjestu ih je pronaao Faramir, Boromirov brat. Kad
je od njih cuo dio price odveo ih je u tajnu pilju gdje su popricali i odmorili se. Tamo su uhvatili, na
zabranjenom jezeru, Goluma kako lovi ribe. Faramir i Frodo su se rastali a Golum i h je nastavio voditi do
Cirith Ungola. Tu ih je u zamku uhvatila Golumova prijateljica Sheloba. Froda je paralizirala i njega su
nali orci. Srecom Sam je pokupio Prsten i uz pomoc njega je krenuo spasiti Froda.
Knjiga trea
Pippin i Gandalf su doli u Minas Tirith u kojem su se nali s Denethorom, namjesnikom Minas Tiritha,
Boromirovim ocem. On je od Pippina traio da mu kae sve to je mogao o Boromiru. Tako je nakon tog
razgovora Pippin ponudio da slui Denethoru. Aragornu, koji je krenuo u Edoras s Theodenom, su doli
njegovi Dunedaini s kojima je on odlucio ici preko Staza mrtvih da potrai spas za pobjedu nad
Sauronovom vojskom. U Minas Tirithu se okupljala vojska, ali nije bila dovoljno velika. Faramir je doao
ranjen s posljednjom cetom koja je dolazila u Minas Tirith. On je bio teko ozlijeden. Rohanci su s
povecom vojskom krenuli u napad. Sreli su se s Divljim ljudima i oni su ih uputili kako ce iznenaditi horde
orka. Tako je pocela bitka na Pelennorskim poljima. Kralja Theodena je zbacio konj, a Eowyn ga je ostala s
Merryem braniti. Do njih je doao kralj nazgula. Eowyn je zbacila nazgula s njegove nemani, a on je njoj
buzdovanom skrio tit. Merry ga je pogodio macem s leda u tetivu iznad koljena, a Eowyn macem zarije
izmedu njegove krune i ubije kralja nazgula. Tako je nastala pomutnja medu orcima, ali su jo uvijek bili
prisebni. Kada su doplovile lade Umbarskih gusara mislili su da je sve gotovo, ali to je bio Aragorn s
ljudima s Staza mrtvih i golemom vojskom i pobijedili su golemu vojsku orka. Denethor je, nakon to je
vidio Faramira, napravio lomacu za sebe i njega, Faramira su uspjeli spasiti, a Denethor je ipak skocio na
vatricu. U kucama izljecenja su se nalazili Faramir, Eowyn i Merry. Aragorn je njih vratio natrag u ivot.
Odlucili su skupiti vojsku i krenuti u posljednji pohod kojemu se nije znao ishod. Doli su do Crnih Dveri i
culi da je Frodo kod njih. Ipak, napala ih je golema vojska orka. esta knjiga: U kuli Cirih Ungola je bio
zarobljen Frodo kojega je Sam spasio. Vratio mu je Prsten, naao mu neku odjecu i malo hrane. Nastavili su
hodati kroz Mordor prema gori. Na putu su naili na vojsku orka i s njima neko vrijeme proveli dok nisu
pobjegli. Tako su doli sve do Klete gore. Na vrhu gore je Frodo izgubio volju za bacanjem prstena i
nataknuo ga je na prst, ali kako je Gandalf rekao da ce Golum odigrati vanu ulogu, tako je i bilo. Golum je
skocio cim je Frodo krenuo staviti prsten i borio se s nevidljivim covjekom. Odgrizao mu je prst i uzeo
Prsten. U tom trenu je i Sauron bacio svoje oko preplaeno na tu stranu jer je shvatio to oni zapravo ele
uciniti, ali je vec bilo kasno. Golum je u svom zanosu, spotaknuo se o kamen i uletio u tu vatricu u kojoj je
prsten bio iskovan. Nakon toga je gora prokljucala. Frodo i Sam su krenuli prema dnu gore kad su ih
pokupili orlovi. Crna kula se unitila, a Sauron je ispario. Nakon toga su se svi neko vrijeme odmarali u
Minas Tirithu. Aragorn je preuzeo vlast, oenio se s Arwen, Faramir s Eowyn. I nakon odmora svi su
krenuli kuci. Kad su se svi rastali i ostali samo hobiti tada su vec bili pred Shireom. No tamo ih je cekalo
iznenadenje. Neki tip zvan Sharkey je bio glavni. Taj Sharkey je, kako se uspostavilo bio nitko drugi do
Saruman. Kad ga je Frodo prognao, on je udario Gujoslova i potjerao ga dalje, a ovaj je izvadio no i ubio
Sarumana. Frodo nije uspio spasiti Gujoslova jer su vec na njega neki hobiti ispalili strelice. Frodo je
proveo jednu godinu u Shireu u svojoj kucici, a onda je sve to prepustio Samu i otiao u Sive Luke. Tamo
se naao s Gandalfom, Bilbom, vilenjacima i s njima otiao Sarmica20-08-2011, 08:45OAO
BARANDAO
iveo nekad neki siromaak po imenu oao Barandao, pa imao enu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da
prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj eni:
- eno, s ovolikim coporom dece ovde nam vie nema ivota. Hajde da podemo u umu, pa da tamo
podignemo kucu i ostanemo da ivimo.
Elem, skupie oni svoje prnje i krenue. Kad su doli u umu, siromaak izabra lepo mesto za kucu i stade
sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine ume:
- Ja sam - odvrati siromaak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- oao Barandao.
- ta tu radi?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite oau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz ume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a uma je bila
potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoe kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, oao Barandao sagradi kucicu i stade da ivi u njoj sa enom i decom. Sledeceg jutra
uze srp, stavi eir i rece eni da ide u umu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla,
kad ponovo cu glas iz dubine ume:
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- oao Barandao. - ta tu radi? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite oau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz ume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoe mahati
srpovima i za tili cas raskrcie citav proplanak. Siromaak pode kuci, da saceka da se zemlja sasui. Posle
izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo to suvo lice i granje
zapucketae na vatri, onaj isti glas pozva oaa Barandaa i upita ga ko je i zato je doao. oao Barandao
odgovori da je to on, i da je doao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz ume istog casa izade
citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je oao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku:
dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz ume izlazili
ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se vie nije mililo iveti. Plaili su se da ce, ako se necega
prihvate i neto zapocnu da rade, onaj glas iz ume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom
siromaak odluci da zakolje svinju. Samo to je ona stala da skici, glas je vec pitao ta se dogada. I poto je
doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite oau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je jo bio zelen, oao Barandao je mora da ode nekuda od kuce.
Spremi se on za put, pa naredi eni da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je ena bila tvrdoglava: samo to je
mu prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec
nameravala da pode kuci, spopade je elja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika
krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zato je doao. ena odgovori: - Ja sam, ena oaa
Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojavie oni ljudi i polrmie sav kukuruz, iako je bio jo zelen. Polomie ga i nestadoe. A ena je
stajala i gledala pogaene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se ta joj je mu rekao odlazeci na
put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i ta radi,
a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite eni oaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, briljivo sloeni, nadoe u dvoritu.
Kada se oao Barandao vratio i ugledao tunu sliku, i kad mu je ena sve ispripoved kraja. Otkinuo je
lijanu i stao da tuce enu. ena stade da vriti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- ta se to dogada?
- Ja, oao Barandao, ucim pameti svoju enu.
- Ej vi, pomozite oau Barandau da nauci pameti svoju enu.
Istrcae iz ume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoe da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona
izdahnu od silnih udaraca.
Vide oao Barandao da tu vie za njega nema ivota, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti
zauvek svoju kucu u umi. Bisernica10-09-2011, 16:59http://www.youtube.com/watch?v=RLJbzy-
43C4&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:00http://www.youtube.com/watch?v=S7V_rcv3qRg&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:00http://www.youtube.com/watch?v=nDQ8r_2yMw4&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:09http://www.youtube.com/watch?v=rN-3MZtv2CA&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:09http://www.youtube.com/watch?v=AluergluwhQ&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:10http://www.youtube.com/watch?v=xt1la-PzsVQ&feature=player_embedded Bisernica10-09-2011,
17:10http://www.youtube.com/watch?v=AiSPEF1yH9M&feature=player_embedded Pokree vBulletin
verzija 4.2.0 Copyright 2015 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.

Književnost Za Decu - Najlepše Bajke Sveta

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Književnost Za Decu - Najlepše Bajke Sveta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Knjievnost za decu - NAJLEPE BAJKE SVETA

Govorei o temeljnim osobinama bajke udnovatosti, uoptenosti vremena i prostora zbivanja te

Spomenuti su samo neki od relevantnih pristupa u prouavanju problematike bajke. U opisivanju i

Njihovim itanjem i prouavanjem dolazi se do saznanja da duhovnih granica nema, te su tako

ADAJA I CAREV SIN

Princ: Pomozi Bog, bako!

Car: Hoe da uvas ovce?

Princ: Kai mi odmah gde su moja braa.

Gdje su ostale jabuke"-ljutito upita Helen Maruku-"sigurno si ih pojela na putu kui.

Maruka se poe kleti kako nije nijednu jabuku ni okusila.

JEDNA TUNA PRIA

LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV.

- To su lovci! - ulo se odasvud.

- On je bolestan od ljubavne patnje.

- ta da radimo sada, sine?

- Ali kako emo znati, ko se vratio, a ko nije rekoe.

Na to najmladji brat ree:

Mladi joj dade pregrt zlatnika:

Starica uze zlatnike i povede mladia svojoj kui govorei:

Malo su jeli i pili. Sedei tako, mladi upita:

im to u, starica zalepi mladiu uku:

Vratimo se dvorcu gdje su bile jabuke.

Jedan stari Indijanac ispriao je svom unuku:

U ljudima se odvija neprekidna borbaa.

Stari Indijanaci odgovori:

Indijanska bajka Bisernica30-10-2010, 23:03Zato je more slano

-Dobar dan kume.Doao sam da mi neto da.

_ Dobar dan - odgovori bogata,pa se okrenu mesaru i naredi :

Odsee mesar pleku,a bogata je uze i okrene se siromahu:

- Uzmi je kume ! - pa ga onom plekom snano udari po grudima i ledjima i ree:

- ta hoe? - upita djavo.

- Evo ti ga, nosi ga. To ti je naknada za meso.

Jednog dana se bogati kum upita:

Siromah patuljak dodje svojoj majci i poali se. Ona mu ree:

Onda mu majstor ree:

- U cara Trojana kozje ui!

Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kui.

- U cara Trojana kozje ui!

- U cara Trojana kozje ui!

- More, ta si ti oglasio narodu za mene?

- U cara Trojana kozje ui!

Evo me! Vodi me kui i vjenaj se sa mnom! - ree guja-djevojka momku.

Evo, majko, snahe, - ree momak, kad stigoe on i djevojka kui.

Nema puta na onu visinu, - ree starica.

Drugog dana zapovjedi snaha baki:

Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi.

Boe moj, pomozi mi!

Hoete li, bako, kupiti lui? pita djevoje.

Tko je boji? - upita baka iz komore.

to je ovo bilo, nesreo stara!

to je ovo, nesreo stara? - piti snaha.

Otkud tebi svraii u to doba, vjetice stara? Nosi mi se iz kue!

Hajdemo za materom, da vidimo, kako e poginuti od studeni.

Kad su Domai svrili svoju pripovijest, ree Stribor baki:

A to e biti od mog sina?

Ivana Brli Maurani Bisernica06-11-2010, 12:02Princeza na zrnu graka

"Dobro jutro",ree ona."Kako si spavala,moje dete?"

- Kud se to deva rod s nae jabuke!

Na to e rei najstariji sin:

- Ja u noac uvati jabuku, da vidim ko je to bere.

- Zaboga, bako, e da li ti to zna za devet zlatnih paunica?

A baba mu stane kazivati:

- Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, duo!

- ta je, jesu li dolazile?