Erih Ko

BOSANSKE PRIE

Ovo to e uslediti prie su a ne pripovetke u toku niza godina, u raznim prilikama

kazivane od raznih ljudi, pa i od nekih pisaca Veljka Petrovia, Ive Andria, Branka
opia, Skendera Kulenovia i drugih i, onako kako su upamene, upisivane su u belenicu
sa naslovom koji ovde nose. Ovaj, to ih sada na javnost iznosi, povremeno ih je preitavao s
velikim zadovoljstvom, nalazei u tim zapisima mnogo mudrosti i eretskog duha, kakvim se
slui svet koji ima znanja i iskustva, ali nije uvek u prilici da otvoreno, posvedoi sve ono to
mu je poznato, ni da jasno iskae sve ono to misli.
Neke od tih pria su izvorne, nastale u Bosni. Neke su, verovatno, prepriavane verzije
istonjakih predanja onih istih koje su nadahnule eherezadina kazivanja u Hiljadu i
jednoj noi a u ustima naih ljudi dobile su lokalno, bosansko obeleje. U asu predaha,
izmeu dva obimnija i tea posla, bilo je prijatno stavljati ih na hartiju, a oseanje da bi ovi
zapisi mogli naii i na dopadanje italaca, bilo je povod da se povere tampi.

DELALUDIN-PAINA VREMENA

Prosto je u vezirskom Travniku, po kratkom postupku, bez suda i bez milosti, smakao
sve pobunjene mesne prvake, Delaludin-paa onaj isti koga Andri pominje u svojim
pripovetkama stigao je s velikom oruanom pratnjom u Sarajevo, i tu je odmah pohvatao
uglednije ljude, koji na vreme nisu stigli da se sklone. Zatvorio ih je u kazamate ute Tabije,
velike tvrave iznad grada, i, na brzinu, u ruhu u kakvom su se zatekli, kao arene zastave o
prazniku ili derneku, uzeo da ih vea po tvravskim zidovima, kako bi rtve i pred smrt
mogle ispod sebe videti ta na zemlji ostavljaju, a graani Sarajeva ta ih eka ako se ikad
ovamo i ovako visoko popnu.
Nije bilo prvi put da se to desi u nemirnoj Bosni, ali se nije pamtilo da je ikad odjednom
sabran i odvojen toliki svet i smican takvim nainom: svakog sata po jedan, danju i nou. Sa
otkucajem asovnika na arijskoj sahat-kuli oglasio bi se pucanj topa sa tvrave i samo to
bi beo dim suknuo sa zidina, niz nju bi poletelo telo novog nesrenika, kratko se zaklatilo i

1
odmah umirilo, poveavi broj zastava koje su ve istaknute na tvravskim bedemima.
Rano je svitalo i, kako je, po Delaludin-painom nareenju, veanje otpoelo pred sam
cik zore, graani Sarajeva, razbueni pucnjevima topova, isprva su pomislili da se oko grada
zametnula borba i da se opet neki princ Eugen sa vapskom vojskom probio do Vrhbosne.
Ostali su kod svojih kua da vide ili douju ta se ovo deava, neki su se vratili sa pola puta,
a bilo je podosta i onih siromanijih i potrebitijih koji su u zanatlijskom delu arije
Saraima, Kujundiluku i Kundurdiluku otvorili epenke i u njima otpoeli svoje
svakodnevne poslove, znajui da dan ne eka nafaku. Ali, kad se oko devet asova kroz oblak
probilo sunce i rasteralo maglu sa najbliih visova, pa jo sa sledeim udarcem sahat-kule
opet grunuo top sa Tabije, podigavi ka njoj poglede mogli su na bedemima da izbroje ve
pet mejita. Pa i da se pokaju to su u ariju silazili.
Veina je odmah zatvorila radnje. Uradili su to i oni koji se ne smatraju uglednijim, niti
se broje u prvake, ali dobro znaju da je u takva nesigurna i mutna vremena bolje i ne dolaziti
u priliku da se to dokazuje, a najbolje ostati neprimeen, sklanjati se s oiju zaptijama, pa i sa
puteva kojima se ovi kreu. Ali se nalo i takvih koji su se pretvarali da nita ne primeuju ili
se drali kao da se njih nimalo ne tie to to se gore, na brdu iznad grada deava. Plaili su se
da bi im se moglo uzeti za zlo i kao znak neiste savesti ako bi napustili posao, a neki, navikli
da po ceo dan provode u svojim radionicama, zadrali su se u nadi da zlo nee dugo potrajati
i da bi i po ovakvom naopakom danu mogli zaraditi neku paru. Meu ovima i Ibro Sikirica,
kundurdija, sa radnjom u Predimaretu, a sa kuom na gornjem Alifakovcu, ispod samoga
Bistrika.
Na ulicama nikoga. Ne uju se deca, a nekud su se zavukli i psi, koji inae jure arijom.
U susednim radnjicama je tiina. Zatvoreni su na njima kapci, pa se ne zna da li su se vlasnici
pritajili, ili se, kao pametniji i oprezniji, zadrali jutros kod svojih kua. Da bi odagnao zle
misli koje ga obuzimaju, Ibro Sikirica velikim, tekim ekiem, ukiva glavate eksere u
kundure, ali, koliko god on jako i uestalo bije, istom merom mu odgovara jeka, pa ni ti
udrueni udarci ne mogu da nadbiju otkucaje njegovog uznemirenog srca. Ekseri se krive ili
mu ispadaju iz ruku i biva mu jasno da ni od posla ni od zarade po ovakvom danu nita ne
moe biti. I tako, kad proe jo jedan sahat i odjeknu jo jedan top sa Tabije, i Ibro Sikirica
skide sa zida zembilj u kome je jutros poneo ruak, nazu nanule, podie kapak na svome
epenku, namaknu mandal i zakatani ga. Sa zembiljem o ramenu uputi se svojoj kui
izumrlim sarajevskim sokacima i pustom Latinskom uprijom.
enu, Mejru, zatee u avliji gde brezovom metlom sklanja latice behara, jutros opale sa
ljiva i kruaka. Samo joj prui zembilj i niti on njoj to govori, niti ga ona ta pita. Oboma je
ionako sve jasno, a znaju da je bolje zlo i ne pominjati. Ona ostavi zembilj u kui, pa opet
uze metlu u ruke i nastavi da isti avliju. Ibro sede na klupu ispod ljive i, poto ga ogreja
sunce, zabaci ruke na teme, nasloni glavu na ake, a noge podie na dasku. Taman htede da
zadrema kad opet grunu top sa Tabije, tre ga, razbudi, i sasvim mu odagna san.
Dan je, meutim, lep, ne moe biti lepi. Kuu je proletos svee okreio, avlija je ista i
uredna, voke su bele i rumene od behara, a sa klupice na kojoj sedi pukao je pogled na

2
Sarajevo, koje se skupilo u dolini i drhti kao vrabac u aci. Dune vetar, zauti lie na
granama iznad njega, nakadi ga mirisom behara ili cvea iz susednih bata, a ponekad mu
donese i um Miljacke, koja protie ispod sarajevskih mostova, nadola od otopljenih
planinskih snegova i proletnjih kia. I mada su vremena mutna i opasna, a i dan naopak, opet
mu se, onako mladom, zdravom i snanom, ovde, u bati, na suncu koje ga prijatno greje i
vetriu koji ga lako miluje po licu, sve ini potaman: lepo, mirno i spokojno, pa se od milja i
rahatluka istee i protee, zevajui kao dokon maak na toplom pripreku.
Navikao je da po ceo dan radi, dugoasno mu je sad ovde, kod kue, i ne zna ta bi sa
sobom. Ko zna koliko je prvaka pohvatano i koliko ih jo ima da bude poveano. Nije pristao
da zadrema u stalnom iekivanju pucnja sa Tabije i tako, ispod sputenih trepavica gleda
kako se njegova Mejra kree po avliji u crvenim dimijama na kojima se nabori talasaju i
meaju, kao pregibi na trbuhu oekinja. Sagnula se, a dimije su zasjale kao okruglo,
golemo, uareno sunce; ispravila se, a one su poput jarkog plamena sunule uvis, i dok je
prilazila kui, uini mu se da je plamen ve zahvatio vratnice, probio se za njom u
unutranjost stana i jo koji trenutak pa e izbiti kroz krov pokriven indrom.
Podigao se, stigao enu, i oborio je na seiju. Iznenaena, jedva je sud, koji joj se naao
u ruci, spustila na zemlju. Onako mladi tek drugu godinu kako su se uzeli njih dvoje u
nedoba stadoe da se miluju, zaboravivi na sve drugo, pa i na ceo svet izvan sobe. Na
Sarajevo, koje je dole, pod njima, obamrlo u strahu, pa i na stranog Delaludin-pau na
Tabiji, sa druge strane Miljacke, ba nekako prema njima, i upravo u trenutku kad im je bilo
najlepe, tre ih pucanj topa i dozva svesti.
Ukoie se za trenutak. Otvorie oi i oslunue kako grmljavina protutnja nad njima, i,
kotrljajui se, kao teka kola po grbavoj kaldrmi, ode nekud Gornjim i Donjim Tabacima.
Ba kao da je topovsko ule, proma-ivi ih za malo, proletelo iznad samog sljemena kue.
Pa, kao da ga ozgo titi, Mejra poe rukom po pleima mua, potapa ga i s uzdahom anu
mu na samo uvo:
Moj Ibro, nek si ti meni niko i nita! privue mu glavu na grudi i privi se uz njega.
Bolje takav tu, pored nje, pomisli, no znamenit o konopcu, na bedemima Tabije.

EKAJUI MESIJU

Paria jedna od najboljih i najtunijih koje sam uo poreklom, verovatno, i nije

bosanska. Bosanski je pripoveda, Simon Mezulim Hahamovi, "prvi bosanskohercegovaki
etkar", kome su je ostavili u naslee njegovi galicijski preci, meu njima svakako najzname-
nitiji, haham Cevi Akenazi, rabin u Sarajevu, u vreme kad je mesto osvojio princ Eugen
Savojski i spalio ga. Bosanska su, takoe, i lica koja je upleo u svoju priu, a takvi su i

3
sluaoci kojima ju je priao u mranoj sobici iza svoje radnje, icom i kanapom opliui
pramenove jazavije i srnee dlake, veto, poput najbolje vezilje, sastavljajui ih u etke
kojima su se u Sarajevu sluili i najvieniji austrijski ljudi, pa, kau, ak i sam car Franja,
kad je ovamo dolazio.
Dakle, u doba hahama Cevija Akenazija, velikog i ogorenog protivnika lanog Mesije,
Sabetaja Cevija, docnijeg poturenjaka i carskog kapidibae, u tuno, mrano, opasno i
propasno vreme vezirskih i painskih zuluma, kad je samovolja stranog Delaludin-pae
predstavljala vrhovni zakon kome nije bilo nikakva utoka, obespravljeni ljudi od sve tri vere
dve hrianske i jedne jahudijske mogli su oekivati spas samo od uda. Pa, budui da se
ovi poslednji nisu mogli nadati podrci i pomoi ni iz Bea, ni iz Rima, ni iz Moskve,
okretali su glavu ka istoku verujui da e im izbavljenje stii posredstvom Mesije, koji bi se i
ovde jednog dana mogao pojaviti, dolazei na magarcu, pravo iz Jerusalima.
Meu onima to su najusrdnije u nj verovali i ponajvie se ponadali da e im on doneti
spas bio je i neki Etijezer Finci, ija je vrstina vere i upornost mesijanskih oekivanja, pored
optih, poticala i iz naroitih, linih razloga. Bio je siromah. Nevoljnik koji nita nije imao, ni
od koga nita nije mogao da nasledi, i kome nita nije polazilo od ruke. Zanet svetim
knjigama, pa i teko itljivim i jo tee svarljivim spisima tajanstva i mate Talmudom,
Kabalom i Zoharom nesnalaljiv, neumean i spleten, nijedan od poslova kojim je
pokuavao da prehrani svoju brojnu porodicu enu i estoro dece nije umeo da vodi.
Drao je neko vreme bakalsku radnju u ariji, ali, zagledan u svete knjige, nije ni primetio
kako mu muterije raznose robu iz radnje, sve dok nije ostao bez espapa i bez kupaca, samo
sa dugovima i praznim policama. Nastojao je zatim da sebe i porodicu izdrava krpei tuu
odeu, ali je jednoga dana, onako zanet milju o Mesiji, zaboravio da sa drvene podloge
skloni uarenu peglu; kad se vratio iz hrama naao je da mu je epenak izgoreo do temelja i
umalo u jangiji propao i ceo jahudijski deo arije. Pokuao je onda da se bavi sa jo dva tri
zanata lekarskim, travarskim i navodadijskim, ali ni sa njima nije imao uspeha. Bolesnici
su mu umirali. Brakovi koje je on sklapao nisu se drali i brzo su se raspadali. Pa, poto su
uestale albe protiv njega, a zapretio mu hapenjem i sarajevski meteselim, optinari,
zabrinuti da na njih ne navue neku krupniju nevolju, zakljuili su da e bolje biti da oni
pokuaju da ree njegov sluaj, makar i na svoj troak i na svoju tetu, no da turskim vlastima
dozvole da se umeaju u stvari njihove zajednice. Ionako su Elijezera Fincija jednako morali
da pomau, a povremeno su i veim svotama izvlaili iz neprilika tog svog inae uenog i
pobonog, ali potpuno neposlovnog sunarodnika. Nisu mogli ravnoduno da posmatraju kako
gladuje estoro njegove nedune dece, a izraunali su da je ono to su mu dosad dali znatno
vie od onoga to bi potroili da su mu svakog meseca doturali neku platicu i obezbedili mu
izvestan stalni, ma i najskromniji prihod. Da se i ne govori o neprilikama u koje ih je Elijezer
Finci dosad dovodio i opasnostima kojima ih je svojim postupcima izlagao: o poaru koji je
izazvao, o globama koje su zbog njega morali da plaaju Delaludin-pai ili o mitu painim
ljudima u ariji.
Lako su se sloili. Rauni koje je izneo Efrajim Katan, optinski blagajnik, bili su isti i

4
jasni. Izlazilo je da su novcem, koji su dosad na Elijezera Fincija potroili, deset godina
mogli da ga izdravaju i da bi im se to isplatilo sve da za to vreme od njega nisu imali
nikakve koristi, i to je bilo bolje no da od njega stalno trpe tete. Ali gde i kako da ga
zaposle? pitali su se optinari, okupljeni u sobici pored hrama. Da mu naprosto daju novac,
ne traei nita od njega, bilo bi to za njega uvredljivo, predstavljalo lo primer drugima, a
navelo Elijezera Fincija da opet pokua da se bavi nekim poslom, nanese im nove, opasne
tete, i izazove krupnije neprilike. Da ga u hramu koriste kao pevaa, kantora, ne bi valjalo.
Mada je stalno pevuio sebi u bradu i kad je io i kad je krpio cipele, Elijezer Finci nije imao
glasa, i zaudo, imajui u vidu njegovo pansko, junjake poreklo, nije imao ak ni malo
sluha, a ono to je iz njegovog grla izlazilo u hramu, o praznicima, kad se molei pevalo,
liilo je na kukurikanje starog, promuklog pevca i samo je smetalo pastvi, naroito onim
najbliim, budui da ih nije uzdizalo ka bogu, ve stalno trzalo iz zanosa, naterujui ih da se
vraaju zemlji i osvru oko sebe.
Nije bio ni za uitelja u hederu, osnovnoj koli, mada je neosporno bio uen u verskim
stvarima. itajui knjige pored lojanica, a nou jo i ijui ili krpei, toliko je iskvario oi da
vie nije estito mogao ni da se potpie. Govorio je tako ueno da ni rabini i hahami, naj-
obrazovaniji optinari, nisu mogli da ga razumeju, naroito kad bi na osnovu Kabale tumaio
Sveto pismo i zapoinjao razgovor o skorom dolasku Mesije, koji e svima vernicima i
pravednicima obezbediti spokojan, srean i miran ivot, osloboditi ih zuluma Delaludin-
pae i njegovih zaptija, a uiniti da se sve to je oveku korisno: voke, ito i stoka umnoava
pet puta bre no sada. Moda su upravo ti Elijezerovi razgovori naveli rabina zajednice u
Vrhbosni, hahama Cevija Akenazija, velikog i ogorenog protivnika Sabetaja Cevija i svih
nareenih Mesija, da predloi da se Finciju, kome je Mesija i inae stalno na usnama i
pameti, poveri da u ime optine povede o njemu rauna u svojstvu neke vrste deurnog lana
sveanog odbora za doek.
Haham Cevi se pri tome smekao, a optinari nisu bili naisto da li on misli ozbiljno ili
ih iskuava, alei se sa njima. utali su zato, iekujui ta e haham dalje rei, uvajui se
da se pre vremena ne izlanu i ne opredele na pogrenu stranu. Ali je haham sasvim ozbiljno
nastavio.
Kao to znate i kao to sva mesijanska uenja tvrde, Mesija se nee odmah otkriti
ljudima. Pojavie se kao tajanstveni neznanac, skromno jaui na obinom magarcu, odjeven
u neupadljivu odjeu, bez vodia i posluge, rukovoen samo svojim poslanjem i nadahnu-
em, idui od mjesta do mjesta, sakupljajui podatke za sudnji dan, koji e, kad za to doe
vrijeme, odrati nad svima ljudima, kanjavajui one koji nisu u nj vjerovali, a nagraujui
one koji su ga doekali otvorenog srca i od prve mu poklonili povjerenje. Tako, lutajui
zemljinim arom, moe dospjeti i u nau sredinu, a da ga mi ne zapazimo, ne poznamo ga i
ne doekamo s dunom panjom, pa mu se i nehotino zamjerimo, i izgubimo povoljnu
priliku koja nam se ukazala da njegovim posredstvom zadobijemo milost boiju. A opet,
kako je ovo nae mjesto u kome ivimo daleko od glavnih i vanih puteva, nadasve zabitno,
duboko uvueno u dolinu meu visokim brdima, lako se moe sluiti da Mesija, dolazei sa

5
juga, recimo od Mostara, dospije do izvora Bosne, pa, umjesto da svrati desno, uz Miljacku,
prema naoj Vrhbosni, poe pravo na sjever, glavnim drumom i mimoie nas, ne upoznavi
nau optinu i njene asne bogobojaljive ljude. Tako bi se moglo zbiti da u njegovim i u
boijim knjigama ostane nezabiljeeno i da smo postojali, bogu bili odani, a Mesiji
naklonjeni, pa stoga i u trenutku stranoga suda da bez svoje krivice ostanemo bez pravine
nagrade, a moda, boe nas sauvaj, dopadnemo ak i nezasluene kazne. Zato, da se to ne bi
desilo, predlaem vam da naeg Elijezera Fincija zaduimo da po cio dan straari na
raskru, na mjestu gdje se sporedni put odvaja od glavne carske dade i gdje se inae nalazi
stalna turska straa koja naplauje maltarinu. Namjestiemo mu tu nadstrenicu ili podii ak
i kolibicu, da bismo ga zatitili od sunca i nevremena. Povjeriemo mu da otuda paljivo
posmatra glavni carski put, pa kad njime naie Mesija, on e ga odmah poznati, na osnovu
svih njemu poznatih tajnih znakova, zaustaviti ga, pozvati u goste i dovesti nama, pravo u
hram, kako bismo mu odali potu koju zasluuje. Bie tako i Mesija upozoren na nas, a mi
upoznati sa njegovim dolaskom kako se, boe sauvaj, ne bismo odnosili prema njemu
nadmeno i neljubazno, kao to bi, ruku na srce, lako moglo da se desi u drugim prilikama. A
budui da ta dunost, za koju niko u naoj sredini nije pozvaniji, trai vremena, truda i
znanja, na dragi sugraanin Elijezer Finci nee za to vrijeme moi da se bavi drugim poslo-
vima. Pa, budui da ima brojnu porodicu koja mora da jede, valjalo bi da se optina obavee
da e ga redovno plaati, pa makar i skromno, prema svojim mogunostima.
Bez veeg otpora, ubeeni od svog hahama da bi to bilo najbolje i najjevtinije reenje,
optinari se sloie i poto porazgovarae sa Elijezerom i dobie njegov pristanak, odluka bi
uvedena u knjige i Elijezer stupi na svoju dunost.
Prolo je otada mnogo godina nastavlja priu Simon Mezulim Hahamovi, koncem i
icom vezujui dlake u najfinije etke. I, kao to obino biva u ovom naem naopako
sroenom svetu, desile su se za to vreme i mnoge neprijatne stvari. Meu ostalim i upad
austrijske vojske, ija je prethodnica, sa velikim vojskovoom princom Eugenom Savojskim
na elu, dopala i do Vrhbosne i u njoj popalila ariju i pain saraj. Meu onima kojima je
polo za rukom da izbegnu bio je i haham Cevi Akenazi. Probio se do Dubrovnika, a otuda
brodom dospeo ak do Hamburga, gde je neko vreme sa velikom au slubovao. A poto
su se smirile prilike u Bosni i austrijska vojska odstupila, haham Cevi Akenazi, eznui za
starim krajem, u kome je proveo lepe trenutke ivota, opet se uputio u Sarajevo.
Jaui na mazgi budui da mu je konja branila turska vlast a magarca njegova uverenja
doao je do Blauja i onda, izbivi na raskrsnicu i put koji vodi uz Miljacku, naiao na
tursku karaulu i, preko puta, pod jednom nadstrenicom, na nekog povijenog, sedobradog,
skromno odevenog oveka, koji mu prie i pozdravi ga.
Dobro nam doao, hahame Ceviju! javio se, prihvativi mu povodac. Ja sam
Elijezer Finci, ako me se jo sjeate. A ovo je put za Vrhbosnu i nau malu optinu u kojoj
ste bili rabin, neposredno pred upad austrijske vojske.
Kako da ne. Svega se sjeam odgovara haham, rasejano prebirajui po mislima.
Optini sam se i uputio. A ti, Elijezere, ta ti ovdje radi? ime se sad bavi?

6
 Istim onim poslom koji ste mi vi svojevremeno povjerili. ekam da putem od Mostara
naie Mesija, pa da ga presretnem, poznam ga i svratim u optinu, kao ovo sada vas,
potovani hahame.
Nije, znai, u mom odsustvu dolazio?
Nije, na alost. Jer da jeste, ulo bi se to nadaleko. A ne bi izgorjelo Sarajevo, niti bi
bilo ovakvo, naopako, kakvo je sada.
ta emo. Dae bog, pa e biti bolje. A ti? Kako si, Elijezere?
Sunce je upeklo, mazga je spustila glavu i haham vidi da je Elijezer Finci bos, noge su
mu mrave i pranjave, a pantalone iskrpljene, iskrzanih nogavica.
Slava bogu! veli on podiui pogled ka hahamu. iv sam i jo na istoj dunosti.
Plata mi je, istina, mala, sasvim skromna, jedva dovoljna za ivot. Ali sam bar obezbijeen.
Imam sigurno namjetenje, a posao je stalan, kao to ste se i sami izvoljeli uvjeriti.

OTKAD SE BROJE GODINE

Desilo se da hodi, Ahmedu Maglajiiji, u malom brdskom selu atoroviima, u blizini

Rogatice, dok je u punoj damiji, pred okupljenim seljanima klanjao iindiju, ba kad se
saginjao da bi dlanovima dohvatio tle pred sobom, naglo popusti petlja. Onako naduven od
graha koji mu je ena svarila za ruak, toliko glasno pusti vetar da mu se uinilo da se sva
damija potresla, pukle grede na tavanici, a od tog silnog proloma rascepio mu se i tur na
akirama. Zaprepaten, ne bi li prikrio ta mu se desilo, zatopta tabanima u mestu, pa, zavr-
avajui napreac klanjanje, udari i dlanovima po podu. Uzalud. Ako je zvuk i bio slian,
miris kojim je nakadio bogomolju bio je osobene vrste. Pa kad se okrenuo okupljenoj pastvi,
mogao je po zaprepatenju na licima vernika, mumina, jasno proitati kakvo je svetogre po-
inio u boijem hramu u koji se ne sme ulaziti neist, pre no to se operu ruke i noge. A na
licima mlaih momaka jo i jedva uzdran eretski osmeh.
Na brzinu, nadvoje-natroje, nekako je zavrio namaz i, ne gledajui seljane,
izbegavajui svaki razgovor sa njima, otiao svojoj kui. Jo isto vee spremio je najpree
stvari, vezao ih u bou, a ovu za tap i napustio kuu i selo.
Punih sedamnaest godina nije se ulo za njega. Kako je bio dobar hafiz, koji je naizust
znao ceo Kuran, a po prirodi jo i miran, estit, bogobojaljiv ovek, nailazio je svuda na lep
prijem, pa i na ljude koji su ga dobro pazili i svesrdno zadravali ne bi li stalno, kao imam,
ostao meu njima. Nije ga, meutim, dralo mesto. Nigde nije mogao da se skrasi, jednako
mislei na svoje selo atorovie, blizu Rogatice, koje mu je srcu bilo priraslo.
Verujui da e se jednoga dana sve zaboraviti, pa e slobodno moi da se vrati svojoj
kui, nigde nije putao koren i ni enio se nije. I poto je prolo mnogo godina otkako je

7
otiao iz Bosne, a za to se vreme i on toliko izmenio da ni sebe nije mogao poznati kad bi se
nadneo nad vodu da je zahvati dlanom i na njenoj povrini ugledao svoj lik sedu, proretku
kosu i izbrazdano lice on se jednog dana rei da opet krene na put, ali pravcem svoga
rodnog kraja. Metani male varoice u Anadoliji, u kojoj je slubovao, lepo su ga ispratili,
alei to e izgubiti tako dobra oveka i valjanog hodu, kakvog do sada nisu imali. Darivali
su ga ime su mogli, a on je uzeo samo ono to je mogao da ponese: malo hleba i komad sira,
zavijen u bou. Putujui polako, to peke to na konju, uz put se zadravajui samo koliko
je bilo potrebno da odradi konak koji su mu dali i hranu kojom su ga ponudili, preao je vei
deo Rumelije i pribliio se sandacima u kojima se govorilo njegovim maternjim jezikom.
Jednog vedrog proletnjeg jutra stigao je najzad u kraj koji mu se uinio poznat i, idui
dadom, irom i ugaenijom no to je bila kad je odlazio, izbio na sami breg iznad sela i
ustavio se na raskru. Levo je put vodio u Rogaticu i Sarajevo; desno se sputao u ato-
rovie, koji su bili u beharu jabuka i ljiva. Oklevao je, eleo je da sie u selo, a plaio se da
to uradi. Da li ga se jo seaju i hoe li ga ovde jo iko poznati? A pre svega da li jo pamte
ono to mu se jednoga petka ovde, u damiji, desilo.
Na livadi, odmah pored puta, odraslo mome, kome se ve i nagarila naunica, uvalo je
stoku i noiem rezalo vrbov prut.
Koje je ovo selo? pitao je hoda, gradei se nevet.
atorovii odgovori momak i prie da pozdravi stranca.
A kuda vodi ovaj put?
U varo. Za Rogaticu!
Lijepo! Lijepo! veli hoda. A kako ivite u selu? Imate li damiju, molite li se
bogu i pazite li starije?
Gleda momak stranca; vidi da e to biti neki sveti ovek, hadija ili putujui dervi.
Brada mu je seda, na glavi fes i ahmedija, a o ramenu tap o koji je vezana marama s
najpreim stvarima.
Dobro smo, uur Alahu, sve boga molei. Radimo, sluamo se i pazimo, kako je
svetim Kuranom nareeno.
Aferim! Aferim! odgovori mu hoda. A koliko je tebi godina?
Meni? obzire se momak da vidi da li to starac ba njega pita. U idui petak uzeu
osamnaestu.
Ma nee biti? udi se hoda. Uini mi se da si mlai.
Nisam, nisam. Roen sam, kau, ba onog istog dana kad je u nas hoda, klanjajui
iindiju, pustio vjetar u damiji.
Je li tako? rei e stranac. A koliko, kae, ima dadom do Rogatice.
Idui pravo, efendija, bie dobra dva sata hoda.
Ejvala ti sinko! U zdravlju, dabogda, i selam e svima u selu veli stranac, pa kree
dalje pognut, ne osvrui se vie na momka, ni na selo atorovie pod sobom.

8
 IME

Osman-aga Hercegovac poara i popali Grahovo, Gue i Bjelice. Posee sve muko to
mu doe pod no, ak i decu u kolevci, a inei zulum najgore vrste on i njegova vojska
silova sve to je mlae ensko mogla uhvatiti. Pa se opet vrati u svoju Hercegovinu.
Ono malo naroda to je preivelo poaru, izbegavi u goru ili se sakrivi u peinama,
stade se polako vraati u sela. Dojavie i preostalu stoku. Granjem i listom prekrie opet
kue, i na ognjitima potakoe vatre. A poto prozvae ive i prebrojae poginule nasta lelek
po kuama. Pa se najzad i on utia u tom graninom podruju, vazda izloenom ratu i
stradanjima.
Ali, kad se navri sedam meseci, a u bratstvima se nae nekoliko bremenitih nevesta,
Bajo Vulov-Cuca sazva stareine porodica da se dogovore ta im valja initi. Zaseli su na
velikom gumnu, oborenih glava i oputenih brkova, svi tamni, kao da su sad izili iz ognja.
Znaju rata su pozvani, a nasluuju oko ta se ovo zametnulo, pa ute, ekajui ta e
vojvoda rei. Ali se ni njemu ne progovara. Najzad e ipak oduiti:
Brao, poznato vam je iz ranijih poara ta zakon trai da se u ovakvoj nesrei i
golemoj nevolji ini. Prolo je sedam mjeseci kako nas je Osman-aga Hercegovac popalio i u
crno zavio.
Znamo ozvae se nekolicina, ali nekako muklo i jedva ujno.
E, kad znate, jasno vam je ta treba raditi. Valja istiti gubu iz torine.
Zar ba u svih javi se neki Bjelica, kome je nesrea gotovo kuu zatrla. Neemo
valjda i u onih koje su sa nama izbjeale.
Obiaj tako trai, a vas sam sazvao na dogovor, pa kako se rijei. Ako ne trsimo sve,
ko e poslije dokazivati koja je izbjeala, a koja nije. Ostae glas da su nas Turci gradili i
prozvae nas Osmanagiima. Jesmo li se sloili, brao?
Nevoljni Bjelica htede jo neto da kae, kao, na priliku Bie i to, ako bude sueno!
ali to to izusti ree nedovoljno glasno da bi ga drugi uli. Pa se glavari podigoe da idu.
Pratajte, brao! rekoe i dogovorie se da se opet nau na Bati Cuckoj, navrh tri
meseca od ovoga dana, a deset meseci od poare i poinjenog zuluma.
U selima se odredi po jedna baba da prilikom babinja davi decu i kao mrtvoroenad ih
nesrenim majkama iznosi pred oi. A onima koje bi pokuale da ih kriom rode u pojati ili u
umi, da ih oduzimaju i smiu ako su roena sedam do deset meseci od prolaska Osman-
agine vojske.
Na gumnu u Bati Cuckoj naoe se o roku glavari i, ne zborei, kao o pomenu, posedae
uokolo. Pa se utke podigoe i razioe bez rei.
Proe nekoliko godina, a ba nekako kad se peta navri, Osman-aga opet udari na
Grahovljane, Cuce i Bjelice, ali ga blizu Velimlja doeka u zasedi Bajo Cuca, razbi mu

9
oruanu pratnju, a njega posee. Ugrabi mu glavu, a odnese i bogat plen: konja s opremom,
bisage sa emerima, oruje u srmu okovano i agino stajae odelo, zlatnom icom izvezeno.
Pogibe tu vei deo Osman-agine pratnje, a ono to preosta razbea se i u neredu vrati u
Hercegovinu.
Osvetie se tako Cuce i Bjelice za poaru, pa i za smrt dece, roene posle zuluma.
Proslavi se i Bajo Vulov-Cuca. Iao je po cuckim i bjelikim selima u Osman-aginom
odelu sve dok je oja trajala i dok ga je Osman-agin konj mogao da nosi.
Tako se desi da cucki i bjeliki seljani prozvae njegove potomke Osmanagii i to im
ime osta u nasledstvo.

MILOSRE

Na uzanoj meraji ispod ute Tabije dva Ciganina, Lutvo Denda, nalbatin sa Kovaa, i
sarajevski krvnik, Avdalija Kerkez, sa duvana koji mu je stalno u ustima zvani jo i Tutun-
aga, crn kao Mavar, a debeo i mastan kao da je carski evnuh, ve pola sata nabijaju na kolac
seljaka, Romanijca. Ne znadu mu ime, ni ta je skrivio, pa ih to, valja rei, mnogo i ne
zanima. Dovoljno im je to im je kazano da to urade i to im je dizdar, predavi im jutros
sunja, naredio da svoj posao obave valjano, obeavi im pored redovne nagrade jo i po gro
za svaki sat koji nevoljnik bude proiveo na kocu.
Poeli su rano sa pripremama, ali se posao oduio. Potrajalo je dok su zailjili i lojem
namazali kolac, oborili seljaka, koji se i sputan otimao, i onako raskreenog, rairenih ruku i
nogu, vezali ga za etiri koia pobodena u zemlju. Zadrao ih je zatim kadija, koji je sa
zaptijama doao, ne bi li i u poslednjem trenutku privoleo osuenika da oda imena jataka kod
kojih su se krili hajduci i mesta na kojima su plen ostavljali. Seljak je odgovarao da nita ne
zna i nema ta da kae, ali, kad bi mu prineli kolac, poeo bi da zapomae i moli da stanu,
obeavajui da e sve priznati. Pa bi onda opet sve poricao, tri puta tako ponavljajui tu igru,
nadajui se verovatno da e ga neko udo izbaviti. Sve dok se kadiji i njegovoj pratnji ne
dosadi, pa svi otidoe, a dvojici Cigana, krvnika, ostavie da dovre zapoeti posao.
Sunce je u meuvremenu visoko odskoilo, a dan se pokazao vedar i prozraan kao
najistije staklo. Tu gde se sva trojica nalaze uzdignuti su pravo prema nebu i izloeni suncu,
a na meraji nema ni zehre hlada da bi bar za as negde glavu sklonili. Valja sve obavljati po
najveem zvizdanu, a zadatak je takav da se mora paljivo i bez urbe raditi. Obojica su
smakli koulje, a na glavi ostavili bele marame da bi zatitili temena od sunca. Na mravom
Lutvi poznaje se svaki mii pod zategnutom koom; na debelom Avdaliji ba nijedan, pa
onako okrugao lii na naduveni govei mehur.
Stoje izmeu seljakovih nogu, u rukama su im teki maljevi kojima se u majdanima

10
razbija kamen, pa prvo zamahne jedan i udari u zatubasti kraj koca bup! a onda to uini
drugi, uterujui ga jo za irinu prsta u ovekovo telo. Smene se tako nekoliko puta, a onda
Avdalija odlazi do povaljene rtve, pipa je i utvruje da li kolac pravilnim putem putuje,
kako ne bi zakaio neki vaan krvni sud i pre vremena prekratio nesrenikove muke.
Seljak ih je neko vreme kumio da ga potede, kukao zatim i zapomagao, a onda od
bolova urlao i vritao. Posle je uutao, samo tiho stenjui, da bi od nekog doba, kad mu je
ve pola koca zalo u telo, uzeo da psuje i kune najgrdnijim kletvama sve redom: vezira,
pau, pa i samoga sultana, ne tedei ni dvojicu Cigana, ne bi li ih izazvao i toliko razbesneo
da, ne vodei rauna o svom poslu, jae maljem zamahnu i, skraujui mu muke, napreac ga
ubiju. Ali se dvojica krvnika ne daju prevariti i svoj posao rade polako i paljivo, kao da sat
na sahat-kuli opravljaju.
Samo, ono to ne moe da postigne rtva, ini sunce koje nemilosrdno pee. Avdaliji,
Tutun-agi, pui se duvan, koji nema kad da zapali, a Lutvi su ega i muni posao, na koji jo
nije sasvim navikao, sasvim stegli grlo. Na jedanak obojica spustie maljeve do nogu.
Avdalija izvue kesu iz akira i polako savi cigaru, zadenu je u ibuk i pripali; Lutvo
dohvati iz trave ploku sa vodom i naglo je nae. Vidi se kako mu jabuica poskakuje na
vratu i uje kako mu se gutljaji odvaljuju niz grlo.
Uh! huke, prskajui se i po prsima. Aman jarabi, da vreloga dana!
Jah! potvruje i Avdalija. Lake bi nam bilo karavan konja potkovati.
Seljak se sasvim primirio. Ne uje se ni da die i Avdalija mu opet prilazi da bi proverio
nije li ve skapao. Sagnu se nad njime, a u to ovaj otvori oi i javi se tiho, jedva ujno:
Daj malo vode! Tako ti svega to ima od poroda!
Sikter! odbija Avdalija, kome je sad ploka u ruci. Bio posluati to su ti dizdar i
kadija govorili. Jo e puna tri dana kukati za njome sa zidova Tabije. Pa se vraa na svoje
mesto i uzima u ruku malj kojim e kolac dalje nabijati.
Uh! othukuje Lutvo! Da pasje vruine! i, dohvatajui malj sa zemlje, spremajui
se da i on nastavi posao, rei e svom stareini:
Ma podaj mu koji gutljaj, ba'! Nije ni njemu lako po ovakvome danu.

SREA

(PO HILJADU I JEDNOJ NOI)

U Saraima, najuoj ulici arije, u najmanjem epenku koji u njoj ima, trideset godina
radi svoj posao Ibro Pilav, i za trideset godina predanog rada nita nije stekao. Ni toliko da bi
mogao proiriti radnjicu, kupiti malo espapa, pa krojiti i iti odela muterijama koji naiu.
Umesto toga, samo krpi ono to je staro i doderano, i to onima koji nemaju ta drugo da

11
obuku, pa tu, u radnji, na tronocu, ekaju da majstor zavri posao, plate i odu.
I, tako, to no se kae "sto dana devedeset groa". Pa ipak i dalje svakog jutra silazi sa
Alifakovca, skida mandal sa kapka na epenku, nameta se na tronocu, udeva konac u iglu i
poguren, bez odmora i predaha ne raunajui namaze koje uzima u Isabegovoj damiji
provodi na poslu i po dvanaest asova i tek se sa prvim mrakom i praznom torbom, u kojoj je
jutros poneo skromni ruak, vraa opet svojoj kui, gde ga ekaju ena i gladna deca.
Zna on ve odavno da radom nee moi nita da stekne, niti se ikad estitim poslom
izvui iz bede u kojoj ivi. Lopov nije, ve padiahov i boiji sluga, mumin, koji moli sve
molitve i klanja sve namaze, pa ko onda da mu pomogne i ko drugi da ga spase bede no sam
Alah i neka srena prilika koju bi mu on podario. Zato, izjutra, kad odlazi na posao, a jo vie
predvee, kad se vraa kui, evo ve trideset godina, paljivo gleda preda se, u zemlju,
nadajui se da e moda bog dati da nae izgubljenu kesu sa dukatima. Ne mora ba biti
velika, da se njome obogati, ali bar sa toliko zlatnika koliko bi mu trebalo da kupi neto oje i
gajtana, kako bi najzad mogao krojiti nova odela i pokazati ariji ta ume i koliko vrede
njegove ruke.
Ali, kao za inat, nikad nita da nae. ak ni obinu bakarnu aku, propalu kroz neiji
upalj dep, ili sitniju paru, kakva ponekad zaostane na zemlji iza arijskih momaka kad
igraju ifteka. Znaju za taj njegov obiaj i gazde i momci u ariji, pa mu se ponekad neki i
nadoveu, nastojei da ga uz put zagovore, ili mu se sa epenaka glasno javljaju kako bi ga
naterali da im otpozdravi i bar za kratko, moda ba u odsudnom trenutku, podigne pogled sa
zemlje.
uje za to i Esa-beg Isakovi, carski valija nad Bosnom, isti onaj to je podigao veliku
damiju i mnoge tekije i medrese po Sarajevu, mudar upravlja i pravian ovek, koji se
poput poznatog Haruna al Raida, ponekad preodevao u siromanog dervia i u bednim
haljinama silazio u ariju da bi saznao ta se u njoj deava, kako narod ivi, i ta ine
njegovi sugraani, sultanovi podanici. Saali se Isa-beg na sirotog krpu Ibrahima Pilava,
dirnu ga njegova estitost i nada u boiju pomo, pa zakljui da je vreme da za tu postojanu
veru bude nagraen. Moda je sam Alah hteo da ba njemu, Isa-begu, doe do uiju pria o
tekom ivotu i tunom nadanju Pilavovom, i odluio da posredstvom Isa-begovim ovome
pravedniku pomogne da se izbavi bede i uvrsti u njemu veru u Alaha i njegovu pravinost.
Raspita se Isa-beg kojim putem Ibrahim Pilav izjutra i uvee prolazi i bi mu reeno: ve
trideset godina onim najkraim i uvek istim uzanim Saraima, Kundurdilukom do
Baarije, bezimenim sokaetom ka Carevoj upriji, pa poto njome pree Miljacku, pored
Isa-begove medrese i Careve damije, kree uzbrdo, prema Alifakovcu i Bistriku.
Jo istog popodneva Isa-beg se prerui u prosjaka-dervia, proe Saraima i zastade pred
radnjicom Ibrahima Pilava, koji je, poto muterija nije imao, krpio svoj sopstveni pocepani
damadan. Osmotri majstora, upamti mu riu kratku bradicu, upale obraze i krupne, plave,
crvenilom optoene oi, pa se onda uputi ka Carevoj upriji, sede tu na asuru i prekrsti noge.
Saeka tako neko vreme, a poto na sahat-kuli izbi pet asova, ugleda pogrbljenog Ibrahima
Pilava gde, paljivo gledajui preda se, ide prema upriji. Nikoga u taj as ne bi blizu i Isa-

12
beg, sa svoga mesta, na samom poetku uprije, hitnu na put kesu punu dukata. Onako
nabijena, ona samo trupnu o kaldrmu i sve se utia. Ibrahim Pilav koraa sredinom sokaka i,
kao da pred sobom metlom isti kaldrmu, prelazi po njoj oima, molei se Alahu da ga naj-
zad uslia i ukae mu sreu da nae bar neku i najskromniju paru za koju bi deci mogao
kupiti somun, jer, dan je bio izuzetno lo i niko mu nije ni svratio u radnju. Tako idui doe
do mosta, a nita ne nae.
Eto! pomisli trideset godina prolazim ovuda, sve gledajui preda se, ne bih li neto
vredno naao i nikako da mi se osmehne srea. Poznajem put ve napamet, pa hajde da
jednom proem ovuda i murei. Alah e me sauvati da se ne strmoglavim u reku, a ako me
i ne sauva, moda e tako za mene biti bolje, jer, ovako, vie i ne vredi da se ivi.
I tako Ibrahim Pilav zatvori oi, murei proe mostom, pored kese sa dukatima, a srea
ga zaista poslui te se i ne spotae o nju i lepo i bezbedno pree na drugu stranu.

U ZDRAVLJU I DOBROM RASPOLOENJU

Mustaj-beg Maglajli bio je, kau, od onih prekih, zlih begova, koji sa kmetovima ne
troe rei. Kakva god da je bila godina i ma koliko bila loa etva, traio je da mu se u
ambare dotera ono to je smatrao da je njegovo. Nije vredelo aliti se ni moliti ga, a ako bi
nekog zla pamet ili velika nevolja naveli da mu se obrati, uvreda i psovka bilo je jo
najmanje zlo koje bi ga od prekog bega snalo. Mogao je to biti i udarac kandijom ili ujed
psa, koga je napujdao na nesrenog molioca.
Meu mnogobrojnim njegovim kmetovima bio je i neki Jovo Beljemez i u
Mustajbegovoj kui u stvari u njegovim sarajima, poto je beg bio imuan i svoje kue
opasao zidom pored ostalih poslova vrio je i dunost konjuara. Timario mu je atove,
sedlao ih kad je trebalo, a stajao uz binjegta kad bi beg uzjahivao ili sjahivao, budui da je
ovaj ve bio zaao u godine, a sa ovima, i rakijom koju je pio, pregojio se i oteao. Kad nije
bio u slubi, odnosno poto bi obavio sve poslove u konjunici, kmet Jovo bi odlazio svojoj
kuici s druge strane reke i, na ono malo batice koju je drao, sadio neto krompira i zeleni,
pa je i od toga povei deo morao da daje begu, za potrebe njegove kuhinje.
Desilo se tako jedne godine da je reka Bosna nadola, tako rei preko noi, poplavila i
najvie obale, a sasvim prekrila zemlju koju je drao kmet Jovo, odnevi sa nje sve to je bilo
posaeno i posejano. Bilo je to pred samo leto, odvie kasno da se zemlja ponovno zasejava,
sve da je i imalo sa ime. Vidi nevoljni Jovo Beljemez ta mu se pie ostae mu ena i deca
gladni, a, to je jo gore, nee moi begu da odnese deo koji mu je duan. Pa mada zna za
preku begovu narav, on odlui da ugrabi trenutak kad mu se uini da je ovaj dobre volje i
nema pri sebi kandiju i zamoli ga da mu oprosti ili bar odgodi plaanje dabina. U toj svojoj
nevolji pouzda se i u to to radi posao koji je teko nadzirati (konj nema naina da kae jesu

13
li ga na vreme napojili i nahranili), pa je beg prema njemu blai i meki no prema ostaloj
posluzi, i nije se sasvim prevario. Dok mu je privodio konja, drei ga za ular, beg ga susrete
pitanjem:
Kako je, Jovo? mislei na konja, kome je jedna noga bila otekla.
Zlo, beg-efendija! Odnese mi Bosna svu ljetinu.
Nita, Jovo veli beg, koji je jutros zaista u boljem raspoloenju. to je bog uzeo, to
e bog i vratiti. Glavno je da je iksan zdrav.
Tako je, beg-efendija! potvruje kmet Jovo. Ama, vano je da je iksan i veseo. Ne
vrijedi ovjeku zdravlje bez veselja.
Ko ti brani da se veseli odgovara beg, poto se ispeo na konja, pa e ozgo, sa
visine: Ako ti je poplava odnijela sjeme, donijela ti je mulj, pa e dogodine bolje da rodi!
Prihvati iz kmetovih ruku uzde i kandiju, a ovaj se brzo izmae da ga ne bi njome opleo.
Beg podbode konja, pa izjaha na kapiju.
Ne proe ni mesec dana od tog razgovora, a predvee stie Mustaj-begovoj kui au sa
desetinom sejmena. Ujahae pravo u avliju i niti ta pitaju, niti ta progovaraju. Samo predaju
Jovi uzde da vezuje konje po dvoritu, a silni atovi ve se pogane po beloj begovskoj
kaldrmi. Nasluuje kmet Jovo da su doli iz Sarajeva ili vezirskog Travnika, po nekom
vanom zadatku, poslani od nekih silnijih monika, pa radi to mu nareuju i ni usta ne
otvara. Nezvani gosti zanoie tu, u saraju, a Jovo ode svojoj kui i eni tiho, gotovo
apuui, govori: "Rekao bih da ovo begu nee izii na dobro. Sve mi se ini da su to
Delaludin-paini ljudi iz Travnika, asli doli sa katil fermanom, da ga ovdje dave ili ga tamo
na vjeanje vode!"
Rano izjutra kmet Jovo Beljemez, sa motikom prebaenom preko ramena, uputi sa
begovim kuama. Bosna je opliala, preao je gazom, ispeo se na drugu obalu, i, taman kad
e izbiti na carsku dadu, otvorie se kapije na Mustaj-begovorn saraju i izjahae sejmeni sa
auem na elu, oni isti koji su sino tako iznenadno doli. Saeka u senci vrba da prou, ali,
ba kad su nailazili pored njega, spazi meu njima Mustaj-bega vezana, posaena na konja
naopako, odevena samo u gae i koulju, bez alme na glavi, ba kao da mu je sa njome ve i
glava sa ramena skinuta. Iznenaen, proviri iz estara i pokaza se, a Mustaj-beg ga spazi i
tuno mu se javi:
E, moj Jovo, evo me vode prava-zdrava!
E moj bee, rekoh li ja da nije dosta biti zdrav. Valja biti i u dobrom raspoloenju.
Beg nemade kad ni da odgovori. Udarie konji u kas i podigoe iza sebe prainu. Ode
oblai uz Bosnu, ka Sarajevu ili Travniku, a kmet Jovo, s motikom preko ramena, osta pored
puta, pitajui se da li da ide begovoj kui ili da se vrati svojoj, gazom kojim je i doao.

14
 PRAVDA

Junuz Rebronja doao da trai seoskog hodu kod njegove kue i zatekao ga u
nezgodnom poslu. Raspas, u bijelim gaama, ak i bez fesa na glavi, hoda iz velikog badnja
pretae dibru u kazan u kome e pei rakiju posao koji ba nije za verskog ugodnika i
as pre bi hteo da se rei posetioca. Ali Junuz, umesto da odmah izdui, sve se obzire ima li
ko blizu, eka se iza vrata, zamuckuje i prekida sam sebe u po rei im se neko od ukuana
pomoli. Izgubi hoda najzad strpljenje, pa se iskosi pravo na prolaznika.
Hajde, zini, bolan, da ujem ta si htio. Vidi da sam u velikom poslu.
Ma, eto, estiti hoda, velika mi je nevolja, a opet ne znam kako u ti je rei.
Kako e? Ustima, kao i svi drugi, i rijeima koje na njih propusti. Dakle, ta si htio?
Ali Rebronja jo otee, a sve se osvre ne bi li se uverio da ga niko ne moe uti:
Imam veliku albu na svog agu, Osmana Tafru. Niti sam pristao da mu dalje trpim zulum,
niti znam kako da mu doskoim. Pa, eto, velim, da upitam tebe.
A ta ti to ini, Osman-aga? Ne bih rekao da ti uzima mimo treine. Niti je njemu to
od potrebe, niti mu je do toga stalo. Zanima se on drugim stvarima.
Eh, vidi, do tebe sam i doao zbog tih drugih stvari. Navrzo mi se, brate, na enu.
Zar na erifu? Ma nee biti. ta e mu ona kod onakve njegove aginice.
E moj hoda. Tue je, kau, vazda slae. as me alje u mlin sa itom, as u varo da
prodam drva. A ja mimo njegove kue, a on preko moga praga. Reci, eto, je li to pravo, sve
sudei po erijatu i po svetome Kuranu.
Hodi se ne odgovara, a odvie se upleo u priu da bi napreac mogao da je prekine.
Ma da se to tebi ne priinja? obilazi on stoga. Ako je agi stalo do tvoje erife, ta
e njoj stari aga, kraj tebe, takvog delije?
Zna i ti hoda kakva je enska ud. A ako joj aga i dolazi praznih gaa, ne dohodi joj
i praznih depova. Pa se tako jedno s drugim namiri. Nego, reci ti meni ta da inim? Ako nju
oeram, ko e mi paziti kuu, mal i djecu, a ako na njega kidiem jo u veu nevolju navaliti
na sebe.
Plai se hoda da e se ovo otegnuti i zaplesti. Ispae jo da je oveka uio zlu, a
ugasie mu se i vatra pod kazanom.
A ta da ti kaem? Kad veli da je tako i nikako drukije, a ti otii aginoj kui kad on
doe tvojoj, i u njega je hanuma, po jo mlada i lijepa.
Taman tako i inim! On mojoj erifi; ja njegovoj Emini.
Zar! ote se hodi, pa oliza usne i namah sede na kladu. Tu, pored Rebronje.
Aginici! Emini! A reci, due ti, je li emu?
Jeste bogami, ba je svaemu.
Pa to se onda ali? On tvoju, ti njegovu i eto ste obojica namireni. Nego, ugasie mi
se vatra pod kazanom. A i ne znam ta u ti ja u svemu tome. Sem da ti svijetlim svijeom.
Ali se Junuz Rebronja ne da oterati. Rairio se pred hodom, kao arav o prostrtom

15
konopcu, i zatvorio hodi i prolaz i vidik.
Ma nije samo to hoda. To bih ja jo i kabulio. Nego je uzeo i da mi pravi djecu.
Priznae da to nije ala.
Da je ala, nije. To ne mogu rei. Ali kako ja da ti pomognem? Kad ve odlazi
aginici, to ih i ti ne pravi agi?
Pa i pravim veli Rebronja. Dvoje do sad.
Ma ta mi ne kae? A koje, bolan?
Najmlae! Arifa i Naziru.
Uf, uf ini hoda Pa eto, vidi, i tu ete biti na istom.
I hoemo veli Rebronja. Zato sam i doao do tebe. erifa mi je opet trudna. Na
jesen e se poroditi.
Sa sreom, Junuze. Hairli dabogda. A bie i meni puniji mekteb. I tu si se, znai, sa
agom namirio. Samo ne znam zato si doao do mene i na ta si se zapeo da se ali.
Kako namirili, hoda? Meni aga gradi sirotinju, koju nemam ime da hranim, a ja
njemu agovie, koje on zalae medom i skorupom. Kamo tu pravda, hoda? To sam i doao
da te pitam.

LA I ISTINA

Mustaj-beg Teskeredi, jedan od uglednijih i imunijih travnikih begova, opravi se u

rano prolee, im su snegovi okopneli i putevi se proputili, na dugo putovanje u carski
Stambol. Poao je da bi video sina, koji se tamo ve treu godinu kolovao na Velikoj
medresi, i o kome su u usputni Travnik retko stizale vesti, pa i one nepouzdane kad su dobre,
a neproverene kad oinskom uvu nisu najpovoljnije. Imao je jo jedan dobar razlog da krene.
Neoprezno je, pre vie od godine dana, trgovcu, prolazniku, zajmio veu svotu novca, a ovaj
mu se, poto je odagnao iz Travnika veliki delep kupljenih konja i volova, ne javlja vie, ne
vraa mu dug, da se o kamati i obeanoj dobiti i ne govori.
to u Stambolu, to u odlasku i na povratku, Teskeredi se zadrao gotovo pola godine,
znatno due no to je verovao i mnogo vie no to je obrekao domaoj eljadi. Stigao je kui
tek pred jesen, kad su mu se ukuani ve dobrano zabrinuli, a poznanici u ariji, pogotovo
oni koji mu nisu bili skloni, ve ga i otpisali, raunajui da je nastradao na putu, samrtno se
razboleo ili u Stambolu dopao neke krupne nevolje i zavrio u zatvoru i surgunu u nekom od
manjih mesta Anadolije.
Vratio se, meutim, u dobrom zdravlju i, po svemu sudei, u odlinom raspoloenju. Za
sina je utvrdio da je, istina, omrao i ubledeo ali dobrog vladanja i u velikoj milosti svojih
uitelja. Ve je i dobio prvo, istina jo skromno zvanje, koje e mu, sva je prilika, obezbediti

16
dalje i ubrzanije napredovanje u slubi. Pa i sa onim stambolskim trgovcem, poreklom
Bosancem, polo mu je za rukom da uspeno rei spor i, to milom, to silom, uz pomo
uticajnih prijatelja, natera ga da mu ispovrti duni novac. Koristio je priliku da poseti Izmir,
na povratku se ustavio u Jedrenama i jo nekim veim mestima, a uz put, u bazarima i
bezistanima, nakupovao i svu silu stvari koje je teko nabaviti u Travniku, pa meu ostalim, i
lepe ilimove kojima e ukrasiti kuni selamlik. Na dobrome hatu, sa karavanom tovarnih
konja i u pratnji nekolicine naoruanih seiza, ujahao je u Travnik oko podne, enluei i
izmeui puke.
Vest se odmah pronela arijom, pa i celim mestom. Jedva je imao vremena da se
ispozdravlja sa domaom eljadi i da na miru rua. Nije stigao ni da se estito odmori od
napornog puta a ve su njegovoj kui poeli da pristiu gosti, roaci, komije i prijatelji, da
ga sretnu, pozdrave se sa njim, a, bogme, i priupitaju ga ta ima novoga u velikom svetu i ta
se ini u Stambolu i Velikoj porti, sa koje ni u vezirski Travnik ne stiu esto gosti, a sasvim
retko domai ljudi kod kojih je serbez raspitivati se i slobodno sa njima o svemu porazgo-
varati.
Svi su lepo i srdano primani, kao o domaem veselju. Kako su stizali, slueni su
kahvom i goeni slatkim i erbetom, a Mustaj-beg, koji im je doao nekako vaniji i krupniji
no to je poao, srdano je sa svima priao. Odlazili su omaijani slikama koje su se pred
njihovim unutranjim oima otvarale. Ali, poto bi se vratili svojim kuama i pokuali da
saberu ta su uli, a svojima ispriaju ta su saznali, pokazalo se da su se sve te mnogobrojne
rei i vruci reenica svodili samo na to da je Mustaj-begu u Stambolu bilo lepo i da tamo ima
mnogo ega znaajnog i zanimljivog da se vidi. Nije hteo nita da im kae o onom to nisu
smeli da ga pitaju, a to ih je u stvari najvie zanimalo. Bilo je oigledno da je Mustaj-beg na
tom putovanju izuio stambolsku mudrost da oni koji rado i mnogo govore, a spremno na
pitanja odgovaraju, nikad nita znaajno ne kazuju
Drei se arijskog reda koji urbu smatra svojstvom ljudi niega soja, a svako
ispoljavanje radoznalosti osuuje kao znak prostatva i nevaspitanja, poslednji se na kapiji
Teskeredia kue, tek predvee, kad se ve mrailo, pojavio travniki kadija, Aziz-efendija
auevi, posle Mustaj-bega najznaajniji i najugledniji Travnianin. U crnom kaftanu, sa
belo-utom ahmedijom oko fesa, odloivi na vratima firale, uao je Mustaj-begu, poto su
odvojeni i otpravljeni svi zaostali gosti.
Namestili su se u selamliku, po kome su ve prostrti ilimovi, doneti sa puta. Tiho
gazei prila im je posluga i prinela im meze i rakiju, pa sad dvojica glavara, suseda i
prijatelja, na miru mogu da razgovaraju i sa merakom da akamlue. Otvoreni su iroki
prozori, pa u sobu uvire sve vazduh, pirka lak vetar koji razgoni dnevnu sparinu a u bati,
pod kuom, uti liem te se ini kao da je travnikom dolinom, ispod Teskeredia kua,
potekla velika reka.
Mustajbega jo dri dobro raspoloenje, pojaano kunim rahatlukom i popijenim
piem. Slobodno, po domai, podvio je noge na iljtetu, dugim ibukom ara po podu ispred
sebe, a prema svome gostu dri se pomalo pokroviteljski, dobronamerno, ali i za zehru

17
gotovo podsmeljivo, otprilike kao eherlija prema posetiocu stiglom iz kasabe, i ozbiljni,
speeni, Aziz-efendija to osea, ali se ne buni i pretvara se da to i ne primeuje. Nagnut
napred, prema razgovornom domainu, paljivo slua, mnogo i esto pita, klima glavom kao
da na nekom nevidljivom rabou belei odgovore, a jedva skriva zavist to on, uza sav svoj
ugled i vanost svoga zvanja, jo nikad nije imao prilike da se uputi na tako daleko i tako
znaajno putovanje.
Oteui svaku re, kako bi dobio vremena da se seti ta bi jo eleo da sazna, trei put se
obraa Mustaj-begu istim pitanjem:
Bio si, kae, u Stambolu. I sreno se otuda vratio?
Jesam, ko to vidi potvruje Mustajbeg, kome se ve pomalo i drema.
A jesi li, bolan, imao prilike da ode na Bosfor i vidi sultanov saraj?
E moj Aziz-efendijo, ne samo da sam ga vidio, ve sam i bio u njemu.
Ma ta mi nee rei. A je li ti se kako svidio?
Plaho, dobar si mi, ovjee. Nita vee i ljepe nema na dunjaluku.
Zna se! Kako bi drugaije i moglo biti kad je carsko. A sultan, slava Alahu i hvala?
Nisi valjda i pred njega izlazio?
Jesam potvruje Mustaj-beg koji se prenuo iz dremea i poispravio na seiji. I
sjedio sa njime na divanu, ba kao ovo sad sa tobom.
Aman jarabi! iuava se Aziz-efendija i iz tame posmatra Mustaj-bega, uagrenim
oima sam sebi obasjavajui vidik. Progovori li sa njime? Upita li te padiah neto?
Upita bogme. Za Bosnu, za Travnik, pa i za uglednije ovdanje prvake.
ali se. Nee rei da je i za mene upitao.
Ne alim se, dina mi. A da je upitao, upitao je.
Kako, bogati?
Tako. Kao da se neeg dosjetio, u jedan mah se pridie na prestolu, pa e meni
prekorno: "A je li, Mustaj-bee, ne ree mi nita u kakvom se zdravlju i sastojanju nahodi
travniki kadija i veliki na hafiz, Aziz-efendija auevi."
A ti?
Zaudim se to te sultan tako dobro poznaje, a poslije se i uplaim da e mi ovu
greku uzeti za zlo i za kaznu surgunisati me nekud u Malu Aziju. Isti as temenam pred
njim, molei ga da mi oprosti ovu moju zaboravnost, i kaem mu da si dobro uur Alahu,
rahat i serbes u svom domu i vezirskom Travniku! Prijatelji smo i komije, nije u mene bilo
nikakve hinle i zle namjere prema tebi, a propustio sam da te pomenem samo zato to nisam
znao da si mu poznat.
A on?
Naljuti se sad izistinski. "Kako neu jadan znati za Aziz-efendiju auevia, najboljeg
kadiju u cijelome carstvu, veli mi, nazivajui me svakakvim imenima. Zna za njega butum
Anadolija, sva Rumelija, pa i cijela Persija sa Kurdistanom. Veliki vezir i ejh ul islam, kad
god mi iziu na divan, bar tri puta ga pomenu, a kad neku odluku ele da pritvrde, uvijek
kau: tako je, ne moe biti drukije, i ba tako bi to presudio i travniki kadija, Aziz-efendija

18
auevi. Nego, im se vrne u Bosnu, prenijee mu moj carski selam", i, ne bih li stigao da
ti to to prije kaem i pozdravim te s njegove strane, isti as me otpusti sa divana,
Mustajbeg ibukom udari po podu, kao da i on ovom rei otputa svog sabesednika.
Zalo je sunce i u selamliku se ve sasvim smrklo. Aziz-efendija se utiao, ne postavlja vie
pitanja, pa se i ne zna da li je jo tu, u sobi. Proe tako nekoliko dekika, pa se travniki kadija
ipak javi iz svog ugla, ali tie, i nekako promenjenim, mekim glasom:
Moliu te, Mustaj-bee, doste i pobratime, da mi to jo jednom ispria. Znam ja da ti
mene lae, ali te je ipak lijepo sluati. A moe se uzeti i za istinu, za toliko koliko se ovdje
uje, pa bih htio da to utuvim i pritvrdim, da bih znao ko sam, ta sam i ta se o meni misli
kad se naem sam, kod svoje kue, i o sebi uzmem da razmiljam.

NA SASTANKU KOD KALAJA

U predsoblju kancelarije carskog i kraljevskog poglavara Bosne i Hercegovine, grofa

Kalaja, sedi nekoliko bivih bosanskohercegovakih ustanikih prvaka. Meu ovima Golub
Babi sa Krajine i Bogdan Zimonji i Mio Ljubibrati iz Hercegovine. Vie od sata ekaju
da ih Kalaj, kao i svake godine o hajdukom urevdanu, primi i isplati im penzije koje im
je carska i kraljevska vlada u Beu odobrila u znak priznanja za njihove nekadanje zasluge u
borbi protiv turske vlasti i sultana u Carigradu. Pota je u Bosni, istina, ve uvedena i bilo je
moguno, njenim posredstvom, poslati im ove prinadlenosti, ali je Kalaj, ili neko iz njegove
svite, smislio da e bolje biti da se to ini iz ruke u ruku, ovde u Sarajevu, u seditu nove
vlasti i u sobi njenog najvieg predstavnika. Jer, sela u kojima ive bivi prvaci teko su do-
stupna, pa ne treba dozvoliti da se oni u njima odvie osamostale i zamisle se knezovima. Za
pare koje im se daju valja da se pomue, dolazei u Sarajevo, esarevom predstavniku na
noge, a ne da im se novac donosi, kao danak ili kirija za Bosnu koja njima pripada.
U novoj, tek podignutoj zgradi carske i kraljevske uprave palati kakve do tada nije
bilo u Sarajevu i kakvu zbunjeni hajduki prvaci dotle nisu videli sa strahom boijim peli
su se stepenitima po kojima su prostrti meki crveni ilimi u koje su im noge upadale sve do
lanaka, a na svakom spratu sudarali su se sa posluiteljima u crvenom, paradnom ruhu,
opivenom zlatnim gajtanima, ba kao da su kapidibae koji ih sprovode samome sultanu.
Dvojica hajduka su u kratkim damadanima, a pop Zimonji u crnoj mantiji. Bradati i brkati,
visoki, krupni ljudi, nelagodno se oseaju u namesnikovom predsoblju, i mada je i ono
prostranije no cele njihove kue, ini im se da su u njemu nekako stenjeni i skueni, kao
ovce oko kojih krui vuk. Zbili su se jedan uz drugoga, uvuenih ramena i pognutih glava
ekaju u tiini da najzad budu priputeni poglavarevoj ruci, pa da opet ako ih ne oteraju u
surgun u neke daleke memljive zatvore budu puteni svojim domovima.

19
 Tako, u tom iekivanju, Golub Babi, koji, kao i svi Krajinici, ima vie volje za
razgovor i bolji smisao za alu no dvojica mrkih, mualjivih Hercegovaca, glasno se nasmeja
i, da bi nekako prekratio vreme koje i njemu sporo protie, a rasterao brige koje ni njega ne
ostavljaju na miru, dvojici drugova uze da pria.
U rano proljee, ba kao to je ovo, lisica okoti est lisiia. Olizala ih je, podojila i
pazila u svojoj logi sve dok nisu prohodali. A onda, hvatajui po najbliim zaseocima pilad i
kokoke, hranila ih do kasno u ljeto kad i oni stasae da sa njome love i, uei lisiiju kolu,
osposobie se da se sami o sebi staraju. Bilo je vrijeme da se raziu i da svako poe na svoju
stranu.
Posljednjeg dana, pre no to e se rastati, jo su zajedno jurili po ikari, igrali se i
sunali na jesenjem suncu. Bilo im je lijepo i jedan od lisiia, najotresitiji meu njima, ne
uzdra se da ne kae lisici:
"Ba nam je danas bilo lijepo, majko! Ne znam da nam je ikad bilo ljepe. Eto, razii
emo se kad se smrkne, a ba bih, majko, volio da znam kad emo se i gdje opet ovako
sastati."
Lisica samo zastade i isplazi jeziinu.
Kod urije, sinko! Kod urije! lanu i otra dalje u umu.
Otvorie se vrata, ue Kalajev sekretar, u tesnom crnom odelu, i pozva trojicu talaca da
preu u susednu sobu, gde e ih carev predstavnik primiti.
Eto! veli Babi, zakljuujui priu. I mi se ovdje sastadosmo da nam uzmu koi
mjeru!

PROVODADIJA

Izvesni Elijezer Gaon, trgovaki putnik, zastupnik fabrike ivaih maina "Singer",
doao je svojim poslom iz Sarajeva u Viegrad, odseo u jedinoj tamonjoj gostionici, "Kod
Lotike", a uvee se, u drutvu poznanika i daljih srodnika, alio na svoj nestalni, trgovaki,
putniki poziv. Savetovali su ga da promeni zanimanje, oeni se, i, sa steenim mirazom,
otvori neku radnjicu, eto, tu, na primer, ba u Viegradu, ako mu je to po volji.
Slua to Gaon pa setno odmahuje glavom. Veli: jo bi nekako i naao novaca, koliko za
poetak, a budui da zna neto i od mehaniarskog zanata, moda bi upravo ovde mogao
otvoriti radnju za opravku maina, ali bi prethodno zaista trebalo da se oeni kako bi imao ko
da ga pazi, kuva mu i krpi ga, a gde e on, takav kakav je, omali i boleljiv, uz to stalno u
pokretu, pronai valjanu devojku koja bi htela da poe za njega.
To bar nije teko! javio se Mario Atijas, berberin ovdanji. Ima ljudi i ena koji e
posredovati i pomoi mu da nae nevjestu. A ne fali ovdje ni djevojaka. Eto, Rifka,

20
Kampusova, na primjer, ker Monija Kampusa, mesara, zgodna, zdrava cura, ve odavno
stasala za udaju. Moda bi pristala da poe za njega, a otac, Mom Kampus, uz nju ponudio i
povei miraz.
Poto i ostali za stolom izjavie kako je Atijas doao na dobru i srenu misao, kad se
setio Kampusove Rifke, nevoljni Gaon, kome se, mada se vreme ve primaklo sitnijim
zorskim asovima, ne odlazi u pustu, hladnu i vlanu sobu prenoita, eka se po glavi i
gotovo ve pristajui pita jo jednom Atijasa:
Dobra, kae? Bez tjelesne mane?
Zgodna, lijepo graena. Ja ti zato jemim!
Pola bi za mene?
Zato da ne, ako bi se sa njom porazgovaralo. Nisi ti loa prilika.
A stari Kampus bi dao miraz?
Kako ne bi. Rifka mu je najstarije dijete i vrijeme joj je da se uda.
I tako, posle razgovora, Elijezer Gaon ostavi Atijasu da udesi vienje sa devojkom, a da
sa ocem ugovori sve ostalo to je, po obiaju, neophodno da se uradi u takvim sluajevima.
Vienje je zaista ve sutradan uprilieno u jednoj od prijateljskih kua, a Rifka se pokazala
zdrava, drusna, crnokosa devojka istina ve malo poirih bokova i Gaonu se istinski
svidela. Kakav je on utisak ostavio na nju nije bilo poznato, poto ona sama nita nije
govorila, a nisu je za to ni pitali. Izvesno je, meutim, da je stari Kampus obeao dovoljan
miraz, jer su zaruke uskoro sklopljene, a ugovoreno da se svadba obavi na jesen u Sarajevu,
poto Gaon sredi svoje poslove sa "Singerom" i nae pogodan smestaj za sebe i svoju
izabranicu.
Prolo je tako pet meseci i za to vreme izmenjeno nekoliko pisama izmeu Sarajeva i
Viegrada, a Gaon je, spremajui se za enidbu, naao skroman stan na Mejtau i bacio oko
na malu radnju u ariji, u blizini Kujundiluka, u kojoj bi sa dobijenim mirazom otvorio
radionicu, i tako bi se sve i zavrilo da Elijezer Gaon, po nekoj srei ili nesrei, svoje namere
nije poverio prijatelju Samuelu Goldmanu, zastupniku "Paromlina", koji je, i sam ve umoran
od skitnikog ivota, odobrio njegove planove, izjavljujui da je spreman da mu se nae pri
ruci i pomogne mu skromnijim zajmom, pod povoljnim uslovima. Ali, kad ga je upitao da li
je naao mladu i od Gaona saznao koga je izabrao, malo se iznenadio i kao ohladio, a toliko
mu se promenio izraz lica da to nije izmaklo ni rasejanom Gaonovom pogledu. Video je da
ovaj devojku poznaje i da neto o njoj zna. Saleteo ga je da mu to kae, a ovaj u zao as
popusti, nae se blie svome drugu, i apuui mu gotovo na samo uvo, ispria takve neke
stvari da Gaon poe da bledi i drhti, pa najzad plati raun u kafani, podie se od stola, i
pogruen, obuzet tunim mislima, ode svojoj kui.
Prekide sve pripreme oko iznajmljivanja stana i radnjice. Uputi se odmah u Doboj,
Tuzlu i okolna mesta sa svojom torbicom i knjigom u kojoj su naslikani modeli "Singerovih"
ivaih maina sa oznaenim cenama i uslovima kredita. Buduem tastu i verenici Rifki nije
napisao ni rei i izgledalo je kao da je bez traga iezao.
Vratio se u Sarajevo posle mesec dana. Nije otiao u Ameriku, niti se iz oajanja utopio

21
u reci koja protie kroz Tuzlu. Umoran i pomalo zaputen pojavio se opet u kafani u kojoj se i
ranije mogao nai: igrao je bilijar i pio kafu kod "Parka", a uvee, uz pivo, sedeo kod
"Sameka". Tu ga je jedno vee i naao Mario Atijas, koga su Kampusovi uputili ovamo da
potrai njihovog iezlog zeta.
Lijep si mi ti drugar doeka ga Gaon. Otkad imam takve prijatelje, neprijatelji mi
nisu vie potrebni.
Zato, pobogu, Elijezere? ta sam ti skrivio? iuava se Atijas, toboe uvreen, a
zna, ili bar nasluuje, zato se Gaon ljuti.
Jo pita zato? Htio si da mi podmetne djevojku s kojom je cio Viegrad spavao. Sve
sam to saznao. Ima ljudi koji su iskreniji drugovi od tebe koji mi doe ak i roak.
Lau, lau! brani Atijas sebe i Rifku, a onda, videi Gaonovo lice koje se smrklo i
kome suze blistaju u oima, nasluujui da je Gaona neko uputio u viegradske tajne,
popustio je za jednu kariku. Pretjeruju, pretjeruju, Elijezere. Nemoj sad da si i ti na kraj
srca, per amor di dio.
Kako pretjeruju! A David Perera i Jakov Konforte, onaj to je uio kolu u Beu, da o
drugima i ne govorim tu se Gaon nagnuo prema Atijasu, preturivi au sa pivom koje se
razlilo po stolu, i uzeo da mu reda spisak ljudi s kojima je Rifka Kampusova vodila ljubav u
kasabi. Cio Viegrad, cio Viegrad! ponavljao je uzbueni Gaon. Ne iskljuujui ni
Vlahe, ni Turke, a ni roake, kakav si ti. Je li tako? Da li sad pretjerujem?
Pretjeruje, brate, pretjeruje brani se Atijas, koji vidi da je uhvaen u lai kako da
ne pretjeruje! Pa i ta mi je Viegrad. Kao da je Viegrad isto to i Be, Pariz ili London.
Kasaba, obina, kasaba! Nema u njemu ni hiljadu dua, raunajui ene i djecu. Je li tako,
Elijezere? Je li tako, odgovori?
Tako je! priznaje nevoljni Gaon, pritenjen ovim injenicama.
Eto, vidi li? Nego, da se ne sporimo vie oko toga. Bolje da popijemo jo neko pie.
Ovo si ionako prosuo veli Atijas, pa poruuje gazdi Sameku da im poalje za sto flau sa
vinom i tanjir sa mezetom.
Ostali su tako u krmi do duboko u no, a onda, pomalo i nakresani, oslanjajui se jedan
na drugoga, krenuli preko Latinske uprije i, prepreivi Predimaret, strmom, tamnom
ulicom, poeli da se penju ka Mejtau, gde e obojica noiti. Gaon kod svoje kue, Atijas kod
nekih bliih roaka, i dok se tako polako penju, Atijas, pijaniji, primie se Gaonovom uvu i
na nj mu apue:
Eto, a ti jednako zapucao: cio Viegrad, cio Viegrad! Kao da mi je Viegrad isto to i
Njujork. A, kaem ti, Rifka Kampusova je ba fina cura i nee se pokajati to e je uzeti. Ja
se, moj bratac, u to razumijem i znam ta ti preporuujem. To ti je kao to ti govori svojim
muterijama za "Singerove" maine: "to vie radi, sve je bolja!"

22
 ALBA

Komija Meho Kurt, omali i urav ovek, doao hodi da trai savet. Bezbeli onda kad
je njemu najzgodnije, pred iindiju, poto je posvravao sve domae poslove, a ba u vreme
kad je hodi najnezgodnije i najmanje stalo do razgovora. U onaj tihi, predveernji as, kad
se sve smiruje, a on se predaje blaenom utanju koje naziva razgovorom sa bogom.
Svratio je bos, u gaama i koulji, kako se zatekao kod svoje kue, a ne vidi se da ita
nosi u ruci, niti da mu je mahrama sa pekeom u nedrima.
Oprosti to ti dosaujem veli i, neponuen, seda na klupu pored hode, a naslanja se
na zid, kako e i njega ogrejati sunce poslednjim, toplim veernjim zracima. Od nevolje mi
je i doao sam da se sa tobom posavjetujem.
Ba sad? Je li tolika prea? ne uzdra se hoda da upita, a oseti kako mu utee misao
kojom se bavio i uzdahnu, svestan da je vie nee lako dokuiti. Koja ti je opet muka,
Meho?
Hajrija! Nee da me slua. to god ja naredim ona na svoju obrne, to god ja kaem
ona otpovrne. Eto, maloas joj rekoh da pristavi to za veeru, o ona do komike, toboe da
zajmi soli, pa tamo ostade i evo je nema vie od sahata. Ne mogu joj to dalje trpjeti, a ne
znam ta mi je initi. Da joj govorim, ne pomae. U nje jedna usta, a stotina jezika. Da je
udarim, ne smijem. Moe mi sian ili sru staviti u kafu.
Pa ta bi htio od mene? Hoe li da je ja pozovem i posavjetujem?
Ne, amana ti, hoda! Kakva je napasna, ne bi ona to ni tebi otrpjela. Moe te jo i
uvrijediti, a meni se poslije svetiti to sam ti se poalio.
Kako ti kae, Meho. Tvoja ena i tvoja briga. to si onda k meni dolazio i ta od
mene trai?
Onako, estiti hoda, da bar sebi malo olakam, i oprosti to sam ti dosaivao veli
Meho, pa se s uzdahom die sa klupe na kojoj mu je bilo prijatno sedeti i sporim se korakom
upuuje svojoj kui. Hoda osta sam, ali ne moe vie da se seti lepe misli koja mu je
pobegla, a nema vie ni vremena da je juri. Sunce se priklonilo zapadu, vreme je veernjoj
molitvi i poinku.
Nekoliko dana kasnije, u isto takvo predveerje, eto ti opet preko hodine avlije
njegovog komije Mehe Kurta, onako bosog, u gaama i koulji, pa e pravo ka hodi, kome,
im ga vide, misao kojom se bavio, stue kao riba pod kamen.
Merhaba! doekuje ga, a ve se pomera na klupici pred kuom gde e, zna se,
komija Meho Kurt sad sesti. Akobogda? pita, gledajui ga.
Zlo! Ne valja! Nikako ne valja! huke Meho, nametajui se ve pored hode.
ta je? Koja ti je opet nevolja?
Koja? Zna se koja. Hajrija, a koja bi druga. Ko je ovjeku vei dumanin od roene
ene.
Hajrija? Pa ta ti to opet uradi, dobar si mi ovjee?

23
 ta mi uradi? Upropasti me, naisto. Dao sam joj pare i poslao je u ariju da Suljagi
Kehri plati dug za bakaluk, a ona, bog je ubio, svratila u bazrdane i sve potroila na kanu,
bjelilo i neke inuve. Njoj, veli, vrijeme prolazi, a Suljaga Kehro moe i priekati.
Pa, ta e sad? pita hoda, da ne bi on morao da odgovara. Ali mu ni to mnogo ne
pomoe.
To sam tebe doao da pitam, estiti hoda. Po erijatu imao bih pravo da je otpustim.
Da oeram neposlunu i rasipnu enu. Je li tako?
Tako je. U itabima tako pie. A ta si naumio? Hoe li?
Bih ja, a i zasluila je. A opet mi doe nekako ao. Draga mi je, i, ako je oeram,
ostau bez nje, pa e ispasti da sam sebe kaznio bez ikakve svoje krivice. Nisam ja potroio
pare na inuve ve ona. I to da ja na pravdi boga ostanem bez ene zbog tamo nekog bje-
lila, kane i altumbaa. Je li tako, hoda?
Bie, kad ti kae. Ne znam samo ta ti ja tu hou?
Nita mi i ne treba, hoda. Ja to samo onako, koliko da malo popriamo veli Meho
Kurt, pa se die da ide svojoj kui. Ali posle nedelju dana eto ti ga, u zao as, opet pred
iindiju, pravo na hodinu klupu, i ne pozdravlja se sa hodom i ne gleda ga estito, ve mrk,
sav pokisao i usukan, samo se savi pored njega.
Aman! jauknu, kao da ga stomak boli. Ubiu je. Glavom u joj o kaldrmu i svu je
izgaziti nogama!
Koga bolan? Koga e ubiti?
Koga? Kuku, kurvu, Hajriju. Nikako joj ne mogu halaliti. Moram joj presuditi, pa ma
ta poslije bilo?
A to, jadan, ta ti je sad toliko skrivila?
ta mi je skrivila? Jo pita, hoda. Nije dosta to mi troi pare, ve je od neko doba
uzela i da me vara. Nakanira kosu, nabijeli lice, pa, onako udeena, u najboljim alvarama i
koulji od tankog beza, izlazi na kapiju i tu po vas dan stoji, mjerkajui ljude to prolaze
ulicom. Mnogo bi me samo osudilo, da je neto ubijem?
Bogme se i ja bojim!
Eto, vidi li, dobro da sam te upitao. Moda bi ipak bilo bolje da je samo oeram, pa
neka se ona sama ubija kako zna i umije. Nego se bojim.
ega se boji? prekida ga hoda rasejano, jedva ga sluajui, sve jednako gonei onu
svoju misao o ljudskoj srei i nesrei i ovome svetu koji mu se ini naopako sazdan.
Bojim joj se brae veli mu Meho. Trojica su i sva trojica opasne ukoljice. Ubie me,
pa ta u onda?
Ti nita. Ja u morati da ti itam dovu, a ti e serbez u zemlju.
ali se! veli Meho, gledajui hodu pored sebe. A ja doao do tebe u svom
golemom jadu.
Poispravio se hoda i odvojio od zida na koji je bio naslonjen. Gleda komiju u beloj
koulji i gaama i, tamo na sokaku iza njegovih lea, ljude koji promiu pored njihovih kua,
svaki za svojim poslom i sa svojom brigom, idui odnekud iz arije. Zamislio se, pa i zabo-

24
ravio na Mehu Kurta pored sebe.
Raunao sam da e mi pomoi! prenu ga ovaj skrueno. Ako nikako drugaije, a
ono bar savjetom. Ueniji si i mudriji od mene, a i kao hoda duan da me poui ta da
uradim.
Trgnu se hoda iz svojih misli. A ona jedna, najvanija, to ju je maloas dohvatio otima
mu se i praaka kao velika pastrmka u ruci.
Zna ta? veli on komiji Mehi. Najbolje bi bilo da ti pree na vlaku vjeru!
Zinuo Meho, iznenaen. Ne veruje svojim uima.
Da preem na vlaku vjeru? Misli da bi mi to pomoglo? Imaju li oni bolji nain sa
enama?
Ne znam da li bi tebi pomoglo, ali meni bi sigurno!
Tebi, hoda? Kako to misli?
Tako, Meho, ako pree na vlaku vjeru, pitae za savjet popa Duana. On e onda
biti duan da ti odgovara, a mene e ostaviti na miru.

ZA VREME ANEKSIJE

Godina je 1908, deset asova je u Maglaju. U Ibrinoj kafani, u blizini novoga mosta,
okupili su se dokoni zanatlije i duandije. U njihovim radnjicama ih ne eka posao, a radi su
da saznaju novije vesti, koje se apatom prenose s usta na uvo, poto novine retko stiu u
Maglaj, a nema drugih naina da dokue ta se zbiva u velikom svetu. Svaki sedi sam za
svojim stolom. ini mu se da ih je tako vie u kafani, svakom od njih izgleda da je u njoj
nezavisan, svoj gospodar, i nema potrebe da misli ko e kome morati da plati kafu. Kafedija
Ibro podstie ar, hue u dezve i ibrike, brie ih krpom i isteruje na njima sjaj, a gosti
gledaju kroz prozore ta se zbiva, dole, na pazaru, i ko sve prelazi s jedne obale reke na
drugu. Ali, malo ta ima da se vidi sem dvojice austrijskih andara, koji s bajonetima na
pukama jednako etaju mostom, kao da mu mere duinu, ili ekaju nekoga s kim imaju
ureen sastanak.
Posmatrajui ta se zbiva a nita se ne zbiva uistinu svi iekuju da se neto desi, ali
se u Maglaju ve odavno nita ne deava, a ne znaju ni ta bi eleli da se desi, jer, ma ta se
desilo, njima etvorici od toga ne bi bilo nikakve hasne, niti bi im bilo bolje no to im je
sada. A ni sada, ini im se, niti je njima dobro ovde, niti vide dobra u svetu.
Otvaraju se vrata kafane i u nju ulazi Meho utuk, koji dole, pod mostom, pere creva, a
sui ih posle u svom dvoritu. I mada se ponekad i poslui miriljavim sapunom, ne moe da
od sebe odagna zadah kojim mu je ve i koa proeta. Umorio se, skvasio, i sad je doao u
kafanu ne bi li se osuio i za male pare upriliio sebi neki prijatni trenutak. Od svih koji su se

25
tu nali on je najsiromaniji, s najgorim zanatom i s najmanje ugleda u ariji u kojoj se to ne
prata. Uvek ona ima nekoga s kim se ali i koga moe da ismeva, pa to zna i Meho utuk,
nevoljno ak i pristajui na tu ulogu, jer je to jedini nain da i on uestvuje u igri i s ovim
istaknutijim sugraanima sedi u drutvu. Doli su ovamo pre njega, videli su kako prilazi
kafani, i, dok se peo uza stepenice, mogli su da se dogovore kako e mu ovoga puta podvaliti,
zabaviti se i razbiti nekako svoju dosadu, a zatakati neprijatne misli koje i njih mue.
Meho oprezno proviruje kroz jedva odkrinuta vrata i tek onda preui, ulazi: pokuava
da oceni kakvu su mu ujdurmu ovog puta smislili, i, mada je spreman da poneto otrpi, nije
mu svejedno ta e to biti, a eleo bi da proe sa to manje tete.
Merhaba, Mujaga! javie se prvom na koga e naii.
Merhaba, Meho! odgovara mu ovaj mirno.
Merhaba, Suljo!
Merhaba!
Merhaba, Sadik-efendija!
Ispozdravlja se tako sa svima gostima i Ibrom kafedijom, pa kako ga niko ne pozva da
mu se pridrui, niti pokaza elju da ga bilo ime asti, poto napravi krug po kafani, spusti se
umorno i s uzdahom za jedini, najmanji, neposednuti sto u samom uglu, odmah pored vrata.
Svi ute, kao da su utonuli u neke krupne misli, a Meho othuknu kao ovek koji se podigao
od tekog posla. Kafedija Ibro i dalje posluje za poretom, i dezve, jednu po jednu, ostavlja
na policu vie sebe. Uzima krpu preko ruke, pa se polako, klatei se, upuuje ka novom
gostu, dok ispod njega pucketaju i savijaju se tanke daske poda. Staje ispred Mehe utuka i,
gledajui nekud mimo njega, kroz prozor, prema ariji i mostu po kome jednako etaju ona
dva andara, upita ga:
ta e?
Je l' ja? udi se Meho i obzire oko sebe da bi video da li to kafedija njega ili nekog
drugog slui. Zna se ta ja pijem.
Kahvu? Ja!
A kakvu e kahvu? Ala turka ili ila franga?
Nije se nadao tome pitanju. uti, ne odgovara, a ute i ostali gosti u kafani, ekaju ta e
Meho rei. Ibro kafedija, koji i dalje gleda povie Mehove glave, kroz prozor, pa se i ovaj
osvrnu za njegovim pogledom i spazi na mostu ona dva andara kako etaju po njemu, a bo-
dei na pukama sve im bleskaju kao ribe u vodi.
Ima li i jednu i drugu? pita Meho, najzad, da bi dobio na vremenu i smislio za ta e
da se izjasni. Uini mu se da se gosti u kafani smekaju, a kafedija Ibro, ba kao da je u
oficirskoj kasini, u Doboju, brie belom krpom pred njim sto, klanja se i odgovara:
Imam, kakvu god se naredi.
eka se Meho po temenu sa dva prsta podvuena pod fes.
Zna ta veli mu ozebao sam jutros u vodi, pa ti meni uur Alahu, svari jedan aj.
Mogu, mogu, efendija! Nego reci ti meni, kakav e aj. Ruski jali ingleki?
Meho utuk, crevar ovdanji, od zanata koji nije ni ugledan ni prijatan, navikao, da

26
prosti, svakakva govna rukama da pretura, zna da su vremena mutna i da je u njima i
takvima kakav je on opasno se izjanjavati. Gde da se on, ovako mali i neznatan, opredeljuje
meu velikim silama koje oko Bosne hoe da zarate.
Pouta malo, virnu kroz prozor put andara na mostu, pa e kafediji Ibri, koji se ukipio
iznad njega.
Zna ta ... daj ti meni jednu vodu ... veli mu, a poto u taj mah svi u kafani prsnue
u smeh, Meho se die, a krv mu navali u glavu.
A vi zausti prema njima, ali se seti da su to gazde i ugledni ljudi, s kojima se njemu
nije svaditi. A ti Ibro idi u ... popravi se, opsova ga krupno i iz istih stopa izlete na vrata.
Smeju se jutronji gosti, ali i njima skrenu pogled na andare i videe kako se preko
arije uputie Ibrinoj radnji.
Merhaba! Merhaba! poee da se zdrave i jedan po jedan uzee da se razilaze
ispadajui urno iz kafane.

PITANJA

Na sarajevskom Predimaretu, u kafani Ibrahima Oroza, odmah blizu takozvanog

"slatkog oeta", na kome su se stekle etiri poslastiarnice, okuplja se od nekog vremena
mlai svet i pred podne-namaz, umesto da ide u Begovu damiju i u njoj klanja, sedi ovde i,
onako dokon a obesan, bistri politiku. Ba pre neki dan je u Beu, a zatim i u Sarajevu
sveano, objavljeno pripajanje Bosne i Hercegovine zemljama Habsburke monarhije. Uz-
bunio se ceo svet. Velike sile prete ratom jedna drugoj i sad se o tome pria i meu mlaim
gazdama u Ibrinoj kafani. Jedni kau da je to i bolje, jer bi inae Bosnu prigrabila Srbija, a
Hercegovinu Karadag Crna Gora, pa bi muslimanskom uvu sasvim odzvonilo, a begovatu
pogotovo. Drugi se ne slau, i jo veruju da bi bilo moguno preko Sandaka uhvatiti vezu sa
Turskom. Trei misle da bi Bosna i Hercegovina mogla biti i samostalna, pa se pozivaju na
Hadi-Loju, Husein-kapetana Gradaevia, Zmaja od Bosne, Ali-pau Rizvanbegovia i jo
neke prvake koji su u odbranu bosanskih prava svojevremeno ustajali protiv austrijskog
esara i samoga sultana.
Zagrejali su se u tom razgovoru, pa poeli i da se nadvikuju, sasvim zaboravivi da bi
tue uvo moglo da uje njihov razgovor. Popili su kafu, pa sad, dok se u susedstvu zatvaraju
epenci i mumini odlaze u damiju, kafedijskom momku trae jo po jednu kafu, hladnu
vodu i slatke lokumie. Pa nastavljaju sa slinim priama sve iz poetka.
Boga mi je Husein-kapetan doao sa vojskom sve do Jedrena i da ga ne izdade
Skodra-paa, ae uzeti i stolni Carigrad veli jedan.
Odbranio bi Bosnu i Hadi-Lojo, da je bilo vie sloge meu naim prvacima.

27
 I sad bi se moglo neto uiniti da nije raznih kukavica koje nam ne daju da ustajemo.
Jeste, pa biste obrili, ba kao i oni koje ste pominjali. U bukagijama, posaeni na
konja naopako javlja im se iz tame neiji rapav glas i, obrui se na tu stranu, primeuju
Husagu Kerkeza, upravnika ovdanjeg zatvora, koji je u sivoj uniformi, sa ljubiastim
trouglovima na okovratniku i zvezdicama od poutele kosti pod vratom.
Uutae napreac, a onome to se najvie estio zastade i kafa u grlu. Grumen mu
zapara jednjak, pa poe da ga iskaljava. Posta im tesno u kafani i poelee da idu, ali im
nezgodno da to ine naglo, kao da bee.
Podie se prvi Husaga, i, pritegnuvi sablju o bedro, jo se u prolazu osvrnu prema
njima.
Svaka je vlast od boga, momci. To vam ja kaem, a ako ne vjerujete meni, pitajte
druge. Samo, nastavite li ovako kako ste otpoeli, bogme e drugi pitati za vas. I to ee no
Husaga, koji vam je sa oevima na jaliji igrao handajsa.
Pa izie na vrata, a momci ga ispratie pogledima, sve dok ne ieznu prema Baariji,
idui verovatno ka zatvoru u Hasan-kuli.
Platie i oni troak, a vreme je uostalom da se vrate svojim radnjicama.
Vlast je od boga! javi se onaj najei, kome je zazorno da se prizna pobeenim.
Da vidimo onda prvo ima li boga?
Ko e ti to rei? pita ga onaj to se pozivao na Husein-kapetana Gradaevia,
Zmaja od Bosne.
Da upitamo uz put nekog mumina i hafiza, na koga prvog naiemo predlae trei i
tako, dok ostali otpadoe, njih trojica uputie se niz Predimaret i natrapae na epenak starog
hadi-Sulejmana Kemure, koji je sred duana i sad uio u nekoj knjizi, prebirui po njenim
stranicama i vlaei prst na ispucalim usnama.
Merhaba, Sulejman-efendija! javie mu se sva trojica. Je li serbes sjesti malo sa
vama? Htjeli bismo neto da vas upitamo.
Jeste, jeste, kako da nije. Otur, tu na epenku. Da ujem koje vas je dobro nanijelo
veli starac tankim, maijim glasom, a zaklapa knjigu.
Pa, eto otee najvatreniji meu momcima razgovarali smo u kafani kod Ibrice
Oroza i tako, u rijei o prilikama u svijetu, malo se sporekasmo i neko se meu nama upita
imali li boga kad se pored njega mogu da deavaju ovakve stvari sa dinom i naim adetom.
Neki kau nema ga, drugi ima ga, a trei samo ute, pa e ba oni predloiti da nekoga
upitamo, i tako, eto nas pred va epenak. Ko e nam bolje odgovoriti, mislimo, no takav
hafiz kao to ste vi, koji ste uili kole u Carigradu, dva puta na abu ili i jo i sad se po
vazdan sa knjigama druite.
Tako je! potvruje drugi, sedajui na dasku epenka. Pa nam sad recite, po istini,
ta mislite: ima li ga ili ga nema?
Sulejman-efendija Kemura izvue suvi, krivi prst iz knjige u krilu i okrenu ga put trojice
momaka, kao da kukom pokuava da ih uhvati.
Ali ne odgovori odmah. Zamisli se, uze da gladi tanku bradu, a plavim oima ara po

28
tavanici kao da kroz nju gleda u nebo i na njemu jo jednom proverava ima li tamo zaista
boga koga ovi momci trae. Pa se najzad odlui i obrnu oi ka njima.
ta da vam kaem ree im tihim glasom. Nikad ga nisam vidio, niti sam govorio sa
njime; ak ni onda kad sam bio na abi. Sve knjige koje sam itao i sve sure svetoga Kurana
govore mi da ga ima, a opet, kad razmotrim ta se na svijetu ini, rekao bih da ga nejma. Pa
ipak, iako se meni ini da ga nejma, nikako vam to ne smijem rei. Jer, ako ja vama kaem da
ga nejma, a on ipak bidne, onda, onda... teko meni.
Ejvala, efendija! zahvaljuju mu trojica momaka i podiu se manje raspoloeni,
pomalo ve i brini. A hafiz, hadi-Sulejman efendija Kemura, pogaa kakve su razgovore
vodili i ta njih u stvari mui, pa e im jo na polasku.
Ako i nije sve kako valja, onako je kako jeste. A ko hoe da dograuje kuu boiju,
mora taj posao i da plati, ba kao kad popravlja tavanicu na sopstvenom stanu. Valja vidjeti
isplati li se to i koliko staje ta opravka.

PODANIKA ODANOST

Ibro Korkut, trgovac ovdanji, na sarajevskom Predimaretu priom zabavlja okupljeno

drutvo:
"Nali se davno, jo u Delaludin-paina vremena, tu, u kafani pred bezistanom,
nekolicina sarajevskih arinlija, aga i begova. Dan je lijep, sunce ih pred podne namaz
prijatno grije, a oni egleniui, puei i pijui kafu, seire prolaznike kako koji naie ulicom.
Sve ih znaju, za svakoga su kadri da ispriaju neku priu, iznesu mu neku ikarmu i iznau
manu, pa e mu, od objesti i pasjaluka, naroito ako je ovjek skromniji i siromaniji, i
dobaciti neku rije kojom e ga naruiti ili ismijati. Zabavljaju tako cijelu kafanu, a meu
njima najvie se istiu i prednjae trojica najuglednijih i najbogatijih: Edhem-aga
Beirspahi, ije je pola Kovaa, Meho Tuzli, koji dri veliki han u ariji, i Asim Kazanfer,
kome je otac, tu skoro, ostavio u nasljee pare, pa ih Asim veselo troi ne brinui o poslu.
Rahat su. Sve im je po efu i meraku, pa su uzeli fursat i ba nikome ne daju da s mirom
i bez tete proe. Samo to novi prolaznik promoli glavu, idui Ferhadijom iz Latinluka ili
emalue, ili izviri sa suprotne strane, dolazei od Isa-begove damije, ve mu pominju oca
ili majku, odmah zatim izdjevaju imena, poganei ga, ba kao da ga gaaju onim to se ne
uzima u ruku. Govore glasno, da to i drutvo oko njih uje, pa ako to to kazuju i ne dopire
svakad do prolaznika, ipak ovi, i po pogledima i pokretima arinlija u kafani, osjeaju da su
njima na meti, noge im se same od sebe sapliu, a koljena pod njima mekaju i klecaju kao
da su od tjesta.
Veselo drutvo tjera tako svoje ve vie od sata, kad, u zao as, pravo pred njih izjaha

29
au sa desetinom sejmena, a odmah za njime strani Delaludin-paa glavom, na bijesnom
arapskom konju, u zelenoj, zlatom op-ivenoj dolami, sa elenkom i tri tuga na saruku. Uza
nj nekoliko ajana iz svite i na kraju opet odred sejmena sa auem na zaelju. Odjahae urno
prema ariji i izmakoe im iz vida, skrenuvi uzbrdo, ka Kovaima i utoj Tabiji, tvravi
iznad grada. Iza njih osta ulica prazna, kao da je proljetnja bujica namah sve sa nje sprala.
Ode za uglednicima i tutanj konjskih kopita, a osta muk i zabuna. ute trojica
raspojasanih aga. Najradiji bi bili da nita nisu vidjeli i da ranije nita nisu govorili. Ali, poto
su to toliko glasno inili da ih je sluala cijela kafana, ne moe im ni sad biti da ni rijei ne
kau o ovima to su maloas proli. Bilo bi to gore no da su ma ta nezgodno kazali, jer, kad
su svima nalazili mane, moglo bi, ne daj boe, ispasti da su u ovih tolike da ih ni pomenuti ne
smiju. Svjesni su u kakvom su se nezgodnom poloaju nali i dobro znaju da su sad na njima
ustavljeni pogledi gostiju u kafani, ba kao da su i oni prolaznici na ulici. Valja im odmah,
isti as, neto rei, jer, potraje li jo samo neki as tiina, ona e sama sobom sve najgore
iskazati i bie kasno da se ita glasnim izjavama popravlja.
Prvi se pribrao Asim Kazanfer, ba kad je poslednji au zamicao iza arijskih
epenaka, i, obrui se svojim ahbabima, rei e prvu pohvalu koja mu pade na um, i to
glasno, kako bi je i ostali u kafani uli:
Da silna ovjeka. Nema takvoga odavde, od Suljagine kafane, pa sve do stolnoga
Stambola.
Malo je upade mu odmah u re Meho Tuzli, pa potvruje, udarajui akom po
stolu. Nema slinog idije u cijeloj turskoj carevini.
Podbaciste, bogme, mnogo podbaciste nadoveza se i Edhem Beirspahi, prekorno
odmahujui glavom. Takvoga junaka i boijeg ugodnika nema na cjelom dunjaluku. Je li
tako, ljudi? upita i osvrte se ali utvrdi da se kafana u asu bee ispraznila i niiji pogled da
ga sretne.
Ibro Korkut, koji to pria, stade, i zauta, kao da je zavrio.
I? pitaju ga sluaoci. ta bi?
Nita!
Kako nita? Na ta e ti onda pria?
Tako veli Korkut. To vam je sve i nema tu nita da se doda... samo da je Asim
Kazanfer, onaj to je prvu ali najmanju pohvalu izrekao, osvanuo ve sutradan u zindanu
ute Tabije. A sve mislim da ni Meho Tuzli nije proao bez globe i batina.

SAHAT

Budui da su te godine u Posavini rodile ljive kao nikad ranije, a radnja koju je drao u

30
Doboju bee mu se gotovo sasvim ispraznila, Mehmedalija Korkut jedan od sitnijih, ali
zato vetijih i snalaljivijih aga, koji su se, videi da je slaba vajda od aginstva i kmeto-prava,
na vreme opredelili za trgovinu odlui napreac da novom, tek zavrenom prugom, otputuje
u daleki Be. Raunao je da e tako izbei posredstvo nakupaca prilikom prodaje ljiva, a i
posrednike pri kupovini robe, kafe i eera u prvom redu, pa tom utedom u najmanju ruku
pokriti trokove puta. To to bude video u Beu ostae mu besplatno, kao zarada i ist ar.
Tako je nekako i bilo. Umesto da se na Savi, u Bosanskom amcu, pogaa sa
nakupcima koji su ga ucenjivali, pretei mu da e otploviti sa dereglijom, a njemu ostaviti
ljive da istrunu na obali. Iako se u carskom gradu sporazumeo sa trgovcima na veliko, a
njihovim posredstvom, po nioj ceni, kupio i espap za koji je znao da e se u Doboju
prodavati kao halva. Pa se tako, posle pet-est dana izbivanja, zajedno sa kupljenom robom,
iskrcao iz voza "emindufera" na novoj, tek zavrenoj dobojskoj eleznikoj stanici.
Vratio se kao to je i otiao: u plitkim cipelama, crnim turajli gaama, uto-beloj koulji,
smeem, gajtanom opivenom damadanu, i crvenom fesu, koji je u Beu jo izdaleka
izazivao panju i radoznalost prolaznika. Ovde, u Doboju, to je inio golemi crveni
suncobran ili kiobran ta li je bio koji je, budui da je avgustovsko sunce estoko peklo,
otvorio iznad sebe, pa iao pod njime kao ispod carskog atora, u debeloj senci od koje mu se
nije videla glava te se inilo da ga noge i bez nje nose poznatim im dobojskim sokacima.
Tako je i doao do svoje magaze u ariji, otkljuao katanac, skinuo mandal i saekao da mu
rabadijska kola dovezu, a nosai istovare, nekoliko golemih sanduka i bala kupljene robe. A
onda se, otvorivi oboja vrata na svojoj radnji, namestio na niskoj stolovai, iroko
razmaknutih kolena, oekujui da ponu da mu dolaze polaznici i muterije, radoznali da
uju ta je video i uo u dalekom esarskom Beu i ispipaju ta je i po koju cenu otuda
dovezao u Doboj.
Nije dugo trebalo da eka. Prve su se, kao to je, uostalom, i bio red, pojavile uglednije
arinlije. Donoene su iz oblinje Suljine kafane taze kafe, mahsuzije, sa hladnom vodom i
lokumom eera, pa se uz njih razvezao razgovor. Korkut govori o udima koje je video u
stolnom Beu, a arinlije o onome to se za vreme njegovog odsustva u Doboju zbilo. Samo,
dok se polaznici jednako iuavaju ibretei se i aman-jarabei Mehmedalija Korkut,
onako razbakaren u stolovai, kao na carskom prestolu, slua ozbiljno, klimajui glavom, a s
vremena na vreme maa se irokog uto crvenog trabalosa, s nategom otuda izvlai neto to
se srebrnasto presijava i belasa u njegovoj aci, a teko je i krupno kao najvei lokot na
njegovoj magazi. Pa to zagleda u ruci i prinosi oima, poput amajlije koju je krenuo da
celiva.
Mehmedalija ne objanjava ta je to i ta to ini, a polaznici ga ne pitaju, ali paljivo
posmatraju, pokuavajui da dokue ta bi to moglo biti i primiu mu se na svojim
pekuniima, okupljajui se oko stolia sa kafom kao da se naginju nad vatru da bi se
ogrejali. A kad gazda i drugi put iza pasa izvue onaj svoj katanac i palcem, neprimetno,
pritisnu skriveno dugme, a sa one sprave u njegovoj ruci naglo, sa treskom, odskoi poklo-
pac, iznenaeni gosti trgoe glavama unatrag. Ispod poklopca ukaza se srebrna ploa, okrugla

31
i glatka poput ogledala, a tek to se arinlije pribrae od iznenaenja, Korkut sve jednako
priajui o Beu, tamonjim adetima, vojskama koje je video i dvorcima koje je razgledao,
otvori i sledei poklopac. Okupljeni, upola podignuti ljudi, samo se naglo spustie na svoje
stolice. Ukaza se sad bela, okrugla ploa, na kojoj su u krug rasporeene neke are, a po njoj
eta crna kazaljka sustiui i prestiui onu jednu, krau, koja stoji u mestu.
Sahat! Dosetili su se ta bi to moglo biti u Mehmedalijinoj ruci, ali silno zaueni to ga
vide smanjenog, u ljudskoj aci, i to se kazaljke na njemu same pokreu, za razliku od onih
golemih, visoko na sahat-kuli, za koje pretpostavljaju da ih vrte ljudi, kao to, na pazarima i
narodnim veseljima, austrijske vrteke okreu najmljeni momci.
Korkut-efendija i sam pogleda u sahat. Kaza: Podne namaz, sad e, za dve dekike!
ali se ne podie da ide da klanja, a ba kad se skazaljke u sredini poklopie, a sa sahat-kule
otkuca podne, osvrnuvi se na tu stranu ljutito i prekorno to se neko nezvan mea u njegove
poslove, ree: Eto, tano, vidjeste li! pa onda prevrnu sat, pritisnu opet ono nevidljivo
dugme, jednom, pa drugi put, naglo se otvori jedan, pa drugi poklopac, a sahat u njegovoj
ruci kao da okrilati i pretvori se u leptira. u se lepet i zujanje i Mehmedalijini gosti videe
kako se u unutranjosti toga uda neki tokii i silne noice jednako trzaju i pokreu. Jo bi
da to gledaju, ali Mehmedalija kao da sahat brani od urokljivih oiju, drugom rukom samo
stie poklopce oni kljocnue i sklopie se pa ga, zadovoljan, zavue za bensilah i
nastavi priu o bekim udima, kao da maloas predstava nije ni odrana.
arinlije, Korkutovi susedi, klimaju glavama, ali jednako misle na ono to su maloas
videli, pa poto Korkut malo zauta da predahne, oni ipak ne izdrae da ga ne upitaju ta mu
je to i gde je to nabavio.
Kao da je sve vreme samo ekao da to najzad, urade, Mehmedalija odmah spremno
odui: Sahat! veli im on. Velike sam pare dao za nj, ali mi nije ao, pa da su mi za nj
traili i dva puta vie. Pokazuje kad e da svane, a kad da smrkne. Kad se kazaljke prvi put
sastave, vrijeme je sabah namazu, jutarnjoj molitivi; kad se uporede, doba je podne namazu;
kad se raskorae, vakat je da se rua, a kad se ovdje dolje opet sastanu vrijeme je akam
namazu i doba poinku.
avo vabo, ta li je samo izmislio! iuavaju se Korkutovi komije i ahbabi, pa
onda, u razgovoru, prelaze na pitanja koja ih najvie i zanimaju: koliku je cenu Mehmedalija
Korkut postigao za svezu, a koliku za suenu ljivu, da li se vie isplati pei od nje pekmez ili
rakiju, a uzgred se osvru po Korkutovoj radnji da bi videli ta je u Beu kupio i ta vredi
otuda uvoziti. Ali, kad god ga suvie pritisnu i dodijaju mu, Mehmedalija prua ruku za
sahatom, s nategom ga izvlai iza pojasa, pa e objasniti koja je sad ura i od ega je sad
vakat, a sat opet zaklopiti i vratiti u njegovo spremite. Dotle je ve prolo nekoliko dekika,
razgovor se prekinuo, pa Mehmedalija svoj izvetaj moe opet da pone od poetka i preda se
opirnom opisivanju smene strae pred carskom palatom.
Negde peti ili esti dan kako se vratio, zasitivi se arijskih razgovora, Mehmedalija
Korkut se doseti da pone da priziva kmetove i podsea ih na obaveze koje oni, otkako je
prestala turska vlast i Austrija dola u Bosnu, pokuavaju da zabaure.

32
 Prvi koga je reio da uzme na ispit i prizvao ga sebi u radnju bio je neki Mitar Ukropina,
seljak ispod Ozrena, koji je drao ljivike na aginoj zemlji. Krupan, visok, malo savijen u
kolenima, doao je sa crnom ubarom na glavi, u beloj koulji kratkih, irokih rukava, koji
mu ruku ine jo snanijom, u crnim suknenim gaama i kratkom crnom damadanu,
neopasan, budui da nema nita da zadene za pojas, a kosti bedara su mu toliko iskoile da
mu one same i bez kaia dre gae da ne spadnu. Sedi na pekuniu, nasuprot Mehmedaliji
Korkutu, i eka da aga izvue kesu sa duvanom i ponudi ga da zapali, ali ovaj posle dugog
istezanja i natezanja is-kube otuda neto srebrnasto, okruglo, to nije ni kutija sa duvanom ni
katanac od ekmedeta, mada najvie na to lii.
ujem da su dobro rodile ljive veli aga, koji, oigledno nema nameru da sa kmetom
vodi razgovore o Beu. Za koji dan e biti vrijeme da se beru, pa da uglavimo kad e ih
doerati. To to mu se nalo u ruci Mehmedalija pritite palcem, a ono se praaknu kao riba
izvuena na suvo. Umalo mu ne iskoi iz ake, ali ga gazda savlada, umiri, pa, poto pogleda
u to, izbroja kmetu:
Dvadeset i etiri tovara. Ne moe biti manje.
Kmet uti. Vidi mu se na licu da mu nije pravo, pa, dok premilja ta e rei, naginje se
ka onome to je gazda stegnuo u aci, ali, pre no to je stigao da vidi, aga to opet sklopi i
zadenu za pojas.
Mitar ipak pokua da smanji broj tovara, ali se gazda ne da ni opepeliti. Oseajui se
sigurniji i moniji, i ba kao da mu je kratka puka ili handar za pojasom, on odmah iznosi i
druge, jo krupnije zahteve: drva, na kojima e pei bestilj i rakiju, jagnjad i jarad, vree sa
itom i krompirom, pa i ono najvanije. Mitru najtee to ovaj zna da ga to ne moe minuti,
ali na to, kao ni na smrt, ne voli da misli. Proletos, kad mu je usfalilo brana i gasa,
Mehmedalija mu je zajmio novaca koji je kmet odmah i troio u njegovoj radnji, ali je dolo
vreme da se zajam otplauje, a Mitar nema novaca ni za kamatu, ni za glavnicu.
I ba kad je razgovor uzeo neprijatan tok, gazda Korkut se opet maa pojasa, kao da iza
njega trai pitolj. Kmet Mitar Ukropina gotovo jeknu u sebi: "Nemoj, gazda!" ali kasno i
uzaludno, poto je ona srebrnasta lukovica ve sevnula u aginoj aci. I kao da je sa nje
proitao iznos duga, on odmeri kmetu kratko i odseno: toliko i toliko forinti, kruna i
krajcara, to glavnice, to kamata, pa ako nema u gotovu da plati, doerae dobroga vola i
junicu, toliko i toliko kila ive vage, ne manje ni za jednu dekiku.
Jo je dva tri puta Mehmedalija Korkut vadio iza pojasa onu svoju spravu i opet je
vraao. A poto se najzad razgovor zavrio i pokunjeni kmet, kome je crni brk sad pokrio
usta, obeao da e u prvu sredu, kad je u Doboju pazarni dan, izmiriti vei deo svojih
kmetskih i dunikih obaveza, zakljuivi da mu se nita vie crnje i nezgodnije ne moe
desiti, osmelio se da upita gazdu ta mu je to u ruci i je li to neki novi tefter u kome su
zabiljeene sve obaveze i kmetski dugovi.
Tako! Jata radi! Sve do u posljednju paru. Donio sam to iz Bea i tu stoji zapisano
sve to je bilo, a i sve to e biti. Eto, sad e se, za koju dekiku, oglasiti zvona sa crkve. Pa
kad se to zaista desi i zvona odzvonie svoje, aga ree: Eto, jesi li uo! i zbunjenom, iz-

33
nenaenom kmetu, uze da objanjava ba onako kako je to inio i svojim arinlijama otkako
se vratio iz Bea.
Kad se ove dvije ruke sastave, bie vrijeme da se oglasi ramazanski top. A kad se
ovako rastave i raskree, bie vrijeme da se zatvara radnja i magaza, a i tebi da krene put
svoje kue, ako misli stizati prije mraka.
Mehmedalija sve to govori kao da ita iz one svoje amajlije, poput pesmice koju je ve
nauio naizust. Kmet to prvi put uje, ali, mada se ni on ne udi manje od arinlija, ini to
na drugi nain: tie, vie za sebe, mislei neke svoje misli.
Kad se ove ruke poklope, onda e biti vrijeme sabahu, a kad se sastanu ovdje, dolje,
vrijeme iindiji i akam namazu.
Tako! prekide ga kmet u njegovom kazivanju.
Tako! potvruje gazda, tvrdo, ba kao to je odmeravao kmetove obaveze.
A, oprosti mi, gazda, neto u te upitati. Poto je to i gdje se to moe nabaviti?
Skupo, moj Mitre. Nema ti za to para. A i ta e ti? Koliko ja znam, nisi ti ni pismen.
Nisam, na alost! Nisam se imao gdje, a ni kada uiti. A opet bih i ja volio da znam
hoe li i kad e meni najzad svanuti! veli on, pa se popridie sa svog pekunia, na kome
mu je, onako golemom, neudobno sedeti, i pognut izlazi kako glavom ne bi udario u niski
dovratnik magaze.
Gazda Mehmedalija Korkut sam je sa onim svojim sakatom u ruci, kao sa golubom koji
mu se oneredio u aci. Okrenu se po magazi i, umesto da ga opet zadene za pojas, on otide do
velike zelene kase u dnu radnje, pokrenu ruicu, rasklopi teka vrata i sahat smesti u najdalje,
najdublje i najmranije oe, pa zatvori opet vrata, zavrnu ruicu i jo i okrete klju u bravi, i,
umesto, sahata, klju zavue za pojas pa pre vremena zaklopi i zamandali vrata na svojoj
radnji i magazi.

RAZLIKA

Sudija sarajevskog okrunog suda, Oskar Diduicki, mada poreklom Poljak, a ve vie
od dvadeset godina slubenik u Bosni, nikad estito nije nauio domai jezik, koji austrijska
vlast zvanino naziva bosanskim. Nije se mnogo ni trudio da to postigne, smatrajui razlike
meu slavenskim jezicima sitnim i nevanim, a svoj sudijski poloaj neprikosnovenim i
toliko uvaenim da su svi sve stranke i svi graani bili obavezni da ga tako rei od prve
pravilno razumeju, ba kao to su vernici duni da shvataju i pravilno tumae boije znakove
na nebu. Prialo se za njega da je nekoj eni, koja ga je pozdravila na ulici: "Pomoz bog,
gospodine sudijo!" ljubazno odgovorio: "Bog te ubio!" umesto uobiajenim: "Bog ti
pomogo!" Drugom prilikom, kad ga je, ne poznavi ga, na vratima pozorita gurnuo neki

34
nestrpljivi posetilac, elei da se as pre progura pored njega, Diduicki se, onako visok, plav
i otmen, samo preko ramena osvrnuo i s visoka se obraajui nepristojnom graaninu rekao
mu prekorno: "ta se gura! Nee proi kroz ja!"
Sve je to moda izmiljeno, i od podrugljivaca sroeno, ali nije daleko od istine i, zaista,
sasvim je nalik govoru kojim su se sluili vii inovnici u Bosni, koje je u Saboru, i u
listovima u kojim je saraivao, ismevao knjievnik i poslanik Petar Koi.
Negde je pred podne. U prostorijama okrunog suda, u prostranoj ali oskudno
nametenoj kancelariji, Oskar Diduicki (u prisustvu pristava Ivana pl. Maldinija, koji za
susednim stolom vodi zapisnik, uzimajui u pero ono to mu Diduicki govori) ispituje sad
svedoka Ismet-agu Kresu, koarskog trgovca sa Predimareta, u krivinoj stvari Omera
Arslana, bozadije i poslastiara, sada pod istragom, na osnovu prijava nekih graana, da je u
zadnjoj sobi svoje radnje zavodio mlae maloletnike i, mamei ih slatkim ponudama i
osveavajuim napicima, navodio ih na bludne radnje zakonom zabranjene, a na osnovu
krivinog zakonika strogo kanjive.
Omer Arslan prvi je sasluan. Doveden iz zatvora sa belom pregaom, u kojoj se
zatekao kad je uhapen, i u gaama crno-belo ispruganim, poput kanjenikih, a ut i podbuo
u licu kao da je ve dugo u zatvoru, on porie sve to mu se stavlja na teret. Kune se svim i
svaim da on nikoga nije pozivao u radnju, a da su deaci, kao i sve muterije, sami, od svoje
volje dolazili, pazarei i uivajui samo u onom to su poruivali. To je sve to ima da kae,
a ako je uzgred i pomilovao po glavi ili pljusnuo po leima nekog od deaka, nita im od toga
nije bilo, niti to mogu biti "bludne radnje" koje mu podmeu zavidljivci iz arije, a na teret
stavlja slavni i javni dravni tuilac.
Ni Ismet-aga Kreso, prvi sused Omerov, nee mnogo da govori. Jeste mu prvi komija i
mogao je da vidi ko u radnju ulazi, pa i koliko se u njoj zadrava, ali ne zna ta se u njoj
inilo, jer on, bogme, ima preih poslova i drugih briga no da o tome vodi rauna i da Omeru
Arslanu dri sveu.
Dobe! veli sudija Diduicki, meavinom ekog, poljskog i ruskog jezika kojom se
slui. Ako ne znajete to Omer Arslan sa djeacima zdjela!, skaite minja kakav on jest
elovjek. Skolko imajete trgovinu s pored njega?
Pitate me koliko smo dugo komije?
Tako, tano!
Dugo. Bie, bogme, i punih dvadeset godina.
Nju! Eto tak. Znaete onda kakav on jest elovjek.
Kakav je ovjek? ponavlja Ismetaga, da bi proverio da li ga je tano razumeo, a i da
bi stigao da smisli odgovor. ta god bilo da bilo ostae mu radnja i dalje tu, uz Omerovu, sve
ako i Omera ne bude vie u njoj. Ne kazuje mu se stoga ni ono to zna, a opet, ne sme ni da
se zameri sudiji, koji ga opominje da je svedoenje graanska dunost i da se neistiniti iskazi
strogo kanjavaju.
Nikakav, brte! veli on zato. Pravo rei on i nije insan ve ajvan!
Sudija Diduicki gleda u svedoka, ne razumevajui, pa onda u pristava, zapisniara, koji

35
je zastao s perom u vazduhu, ne znajui ta da pribelei.
to to jest insan, a to to jest ajvan? Kakva meu njima jest raznica?
Kako u ti to sad objasnit? iuava se Ismet-aga Kreso, kome je takvo pitanje
udno i neumesno od strane odraslog, pa jo i kolovanog oveka. Ajvan ima rogove, ali
ima i utih, bezrogih ajvana, koji ne pasu travu. Ima ih kojim se ore zemlja, a, opet, ima hin i
koji nita ne rade ve po cio dan lee. Domuz, na primjer...
Vidi i Ismetaga da se zapleo i da mu nije polo za rukom da sudiji objasni razliku, a
onda, setivi se Omera Arslana, koji oigledno ni njemu nije u volji, odjednom mu se
izbrazdano lice popuni i osvetli.
Najvanije ti je to to insan, kao ovaj moj komija Arslan, moe biti ajvan, ali ajvan
nikad ne moe biti insan. Je li ti sad jasno i mogu li sad da idem, gospodine sudijo? eka me
posao u radnji.

MISLI I PRIMISLI

Doba je letnje, a, kao i obino, vremena u Bosni mutna i nesigurna. Onomadne je,
mladiak jedan, gaao iz pitolja austrijskog generala Vareanina; njega promaio, a sebe na
mestu ubio, pa, poto vlasti i novine tvrde da je obara povuen s onu stranu Drine, opasno je
sad Srbima i iz kue izlaziti.
Zna to i Obren Spremo, od srednjih sarajevskih gazda, kome je sin na kolovanju u
Beogradu, pa osea da vlasti i sa toga razloga na njega motre, ali kako tri dana nije odlazio u
ariju, a dodijalo mu da sedi u kui, spremio se da izie ne bi li kupio neke od najpreih
kunih potreba.
Sreda je, pazarni dan, a on je krenuo sa zembiljem u ruci, ni odvie rano, ni suvie
kasno, oko deset asova, kad je sve ve izneto na pazar, kupci jo nisu stigli da proberu ono
najbolje, a seljaci i piljari, videi da je jutro ve odmaklo, spremaju se da obaraju cene,
plaei se da im kvarljiva roba ne ostane neprodata. Ide tako, sve nogu pred nogu, ne urei,
jer mu to ne doputaju dah i srce, a obraz i gazdaki ponos brane. Uzgred se obzire oko sebe,
da bi ocenio kakve su prilike u gradu, a, po onome to vidi, rekao bi da nisu ba najbolje:
mada je pazarni dan malo je sveta na ulicama, a i ono to njima prolazi dri se zidova kua i
gleda preda se, u crnu zemlju.
Ni seljaci na pazaru nisu rairili robu, ve je prikupili oko svojih nogu, kako e je lake i
bre podii i na konje tovariti. Tiina je. Niko ne priziva kupce, a ni buregdije i bozadije ne
izvikuju svoje ponude. Gazda Obren Spremo ve se i pokajao to je ovamo dolazio, ali, ta je
tu je, pa kad se ve ovde zatekao, red je da neto pazari i ne ide kui praznoruk. Prilazi
piljarnici Mehe Podrugije, pa razgleda i prebira izloeni, maloas vodom pokropljeni

36
zerzevat: luk, krastavce, paprike i glavice zelene salate. Osea da mu se s desne strane navrzo
neki kaputlija, i, gotovo se naslonivi na njega, posmatra ta Spremo ini, ba kao da nema
svojih ruku ili mu je teko da ih prui.
Poto? pita piljara, koji se dri radnje i ne izlazi na svetlost dana, a muteriji otud
kazuje cene, kao da se s nekim dovikuje s druge strane reke. Gazda Obren vrati na gomilu to
to je odabrao da nosi, a kad mu Meho ponovi i potvrdi to to je uo, upita se da li se za ova
tri dana, to ovamo nije dolazio, promijenila u Bosni uprava, pa sa njome i novac, i, tako,
krajcar doao isto to i kruna.
Mogao je i da outi, svoga dobra radi, ali ne izdra, pa opsova krupno i pogano, a onaj
to se navrzo na njega, oas se odmae, ba kao da ga je napon struje odbacio u stranu.
Lijepo smo doekali, a bojim se jo i grega! ree i ode dalje, ali, u koju god da je
radnju svratio u pekaru, mesarnicu, u bakalnicu, pa ak i kod travara Mente Montilja, koji
prodaje sve vrste lekova, od bakarnih lania protiv reume do sumpornog praha protiv uge
ini mu se da je sve napreac poskupelo.
Ovo, bogme, kao da se ve zaratilo kaza onom kaputliji, koji se opet naao pored
njega, pa, ne bi li se pribrao i odmorio, svrati u Moria han da popije kafu. Nema mnogo
muterija, praznih mesta koliko ti je volja, ali ovek u utom, prugastom kaputu, namesti se
odmah pored njega i samo to nije seo sa njim za isti sto. Skinuo je kapu, spustio je na
kolena, a gazdi Obrenu gotovo se smui od mirisa kojim je oveku namazana kosa. Izgubi
volju za kafu, iskapi to to mu se jo nalo u fildanu, pa zovnu momka i zatrai da plati. Kad
u cenu, on samo zinu:
Otkad toliko, Ibro?
Od jue, gazda Obrene. Sve je poskupilo, pa i kafa.
Vidim, vidim! uzdie gazda, hvata se novanika i, gledajui u obojenu sliku cara i
kralja Franje Josipa I, na zidu prema njemu, ostavlja novac na sto.
Nisi ti za to kriv, Ibro tei on momka, koji se izvinjava kupei novac u prueni dlan.
Zna se ije je to maslo. Ali, kako kuva tako e i jesti. Svaije je za vremena, pa ni ovo nee
dugo. I to e se zvati lani.
Pusta srca i prazna zembilja, gazda Obren Spremo obrnu kui. Ali, kad je iz glavne ulice
hteo da skrene u onu uzanu, koja pored hotela "Central" izlazi na obalu, stvori se pred njim
onaj jutronji ovek u utom kaputu, sada s dvojicom straara sa kojima neto razgovara.
Pomeri se tek toliko koliko e mu dati mesta da proe, pa, skinuvi kapu, preprei mu put
njome i mirisom kojim mu odie napomaena, ulepljena kosa.
Gazda Obhren Sphremo, ako se ne vahram! ree, vrskajui.
Ja sam! kazuje se Obren, ali nekako tie i muklo. ta ste htjeli?
Nita, gazda Sphremo, samo bi predstojnik policije elio da progovori nekoliko rijei
sa vama, pa vas poziva da svratite do njega na neki trenutak.
Govori to ljubazno, kao da ga poziva u goste, ali su mu se ona dvojica straara u
modrim uniformama, sa kotanim zvezdicama pod grlima, ve primakli, uokvirili ga i samo
to ga nisu uhvatili pod ruke. Vidi gazda Obren da je vrag odneo alu i da je bolje da s mirom

37
ide sa njima no da ovde, na ulici, okuplja prolaznike. Pa krenu za kaputlijom, koji je
isprednjaio i drei kapu za obod, pokazuje mu njome put.
Proli su tako do kapije. Tamo su stali straari, a ovek u utom kaputu, osvrui se, da
bi video da li ga Spremo sledi, penje se pred njime na sprat i redom otvara vrata u hodniku.
Na poslednjim zastade i zatvori ih iza njegovih lea.
Za povelikim stolom sedi Ilija Mandi, zvani Ilija "Policija", s kojim se Spremo dobro
zna jo iz vremena kad su ili u kolu i igrali se krajcarica i lopte na jaliji. Kanjava sad
pijance i izgrednike, a Spremi malo laknu kad mu pokaza stolicu da sedne prema njemu,
upita ga za zdravlje i ponudi duvanom, ba kao da mu je doao kui, u posetu. Ali, poto
izmenjae nekoliko uvodnih rei, Mandi se naglo ukoi, pa e gostu slubeno i prekorno:
Nezgodne si, antidravne stvari, govorio jutros u ariji. Ozbiljna su vremena, a i da
su redovna, to to si lajao protiv cara i kraljevske uprave, dovoljno bi bilo da te zatvorim, pa i
da nekoliko godina odrobija u Zenici.
Ja? iuava se gazda Obren Spremo. Ni pomislio nisam nita runo, a kamoli
kazao.
Nisi! Kad ovamo stignu, svi poriu krivicu. A jesi li jutros, pazarei kod Podrugije,
piljara, rekao: "Kako zlo rade, tako e i obriti!" Kod travara, Mente Montilja: "da su se
najeli bunike i ludih gljiva!", a u Moria hanu: "Svaije je za vremena, pa ni ovo nee dugo!"
Vidi gazda Obren da je kaputlija, to mu se jutros navrzo, sve ve dojavio Mandiu. Ne
vredi mu poricati, pa priznaje da je to kazao ali se brani da u tim njegovim reima nema nita
antidravno i kanjivo.
Nema! ljutnu se Mandi. A na koga si mislio kad si to govorio?
Zna se na koga! Na Mehu Podrugiju, Mentu Montilja, kafediju Paia i ostale
arijske gulikoe, koji prekono podiu cijene, pa uzimaju novac i meni i tebi, Mandiu.
Na njih?
Na njih!
I ni na koga drugog?
Ne, da ja znam, Mandiu.
U redu, Spremo. Da ti ovoga puta povjerujem kad tako kae. Moe sad kui, a,
ubudue, pamet u glavu i jezik za zube. Jesmo li se razumjeli, gazda Obrene?
Jesmo, gospodine Ilija veli Spremo, pa se podie da ide. Drago mu je to se na
ovome svrilo, kamen mu je pao sa srca, ali doavi do vrata, ne dade mu neto mira, skide
ruku sa skakavice, pa se malo poprivrati i, obraajui se Iliji "Policiji", upita ga:
A je li, boga ti, Ilija, na koga si ti mislio?

NA PUTU ZA DOBOJ

38
 Krenuli dvojica iz Maglaja prema Doboju. Idu peice, carskom dadom, sve niz Bosnu.
Letnji je dan, privruilo je, a u neko doba, poto su iscrpli razgovore i dosadilo im putovanje,
poee od duga vremena da se prepiru i nadgornjavaju. ija je vera bolja i ko je vei
pejgamber, Isa ili Muhamed, ko je bio bolji junak, Kraljevi Marko ili Musa Kesedija,
Starina Novak ili erzelez Alija, a onda, primakavi se vie svakodnevici, ko se od njih dvo-
jice bolje istakao meu enama, ko je dalje mogao oturiti kamen ili bre i bolje sazidati
meu, poto su obojica zidari po zanatu i po tom su poslu i ili sad u Doboj. I tako, u toj
raspravi, ostavie dadu i skrenue u vrbak, pored reke, da odahnu i odmore se u hladu.
Uplai se od njih nekoliko aba, a jedan krupan abac skoi ponajvie, ba pod nogu jednome
od dvojice putnika, pa e onaj koji koji se zvao Petar, svome drugu, kome je ime Ibro:
A bi li ti, bolan, mogao pojesti ivu abu?
Bezbeli da bih veli drugi. to ne bih, samo kad bi bilo za opkladu.
E, da ne bi?
E, da bih!
Hoe, nee, opkladie se po hiljadu dinara i stade ih trka po livadi sve dok ne uhvatie
apca. Dri ga Ibro u ruci, abac se jo otima i istee svoje krake, a Ibri, pre no to e ga
prineti ustima, ve pripala muka. Ali, ao mu hiljadarke. Golem je to novac, a i teko mu je
priznati da se naprazno hvalio. Najzad se odlui: iskube apcu jedan krak, zamuri, pa ga turi
u usta i proguta, vaui samo toliko koliko je trebalo da se odvie velikim komadom ne bi
udavio. Kad obavi ceo posao samo prui dlan pred svog saputnika, a ovaj, oaloen i
smuen tolikim gubitkom, nemade kud no se mai depa, izvadi hiljadarku, pa je stavi na
dlan dobitniku, a ovaj je smota u maramu i turi pod fes.
Ili su dalje prema Doboju, a sunce sve jae pee. Ibro, onaj to je progutao abu, osea
kako mu se u utrobi neto mutlja i ini mu se gotovo da je aba oivela, sastavila se u
stomaku, pa bi sad da mu iskoi na usta. Od te muke sav se oznojio. Svakog asa skida fes i
maramom, u kojoj je Petrova hiljadarka, brie lice, elo i potiljak. Petar uti, obesio nos, ao
mu novca, a sve gleda u svog saputnika ne bi li video da se ovom stuilo, pa da se bar
nauiva njegove muke, kad ve ne moe da doe do svojih para.
I Ibro to pogaa, pa, da bi sakrio ta ga je snalo i odagnao misli na abu, nastavlja da se
nadgornjava. ta je Kraljevi Marko prema Musi Kesediji, a ta Princip prema Hadi-Loji i
sve tako dok ih ne uplai zmija, koja pred njih ispuza iz nekog grma. Odskoie u stranu,
dohvatie kamenje i dotukoe je.
Eto veli Ibro ja progutah ivu abu, a ti ne bi bio kadar ni mrtvu zmiju da pojede.
Bih ja, bogami lanu onaj to mu je ime Pero.
E, da ne bi!
E, da bih. Eto, po hiljadarku!
Pruie jedan drugome ruku, Pero dohvati zmiju, otra je o nogavicu akira odgrize joj i
proguta glavu. Pa nastavi sve dok mu u ustima nesta i rep, ba kao da mu se zmija sama niz
grlo uvukla u stomak.

39
 Ibro bez rei skide fes sa glave. Iz marame ispetlja uguvanu hiljadarku, poravna je na
dlanu i prui svome saputniku, a ovaj, i ne gledajui je, opet je smota i zavue u dep u kome
je i ranije bila.
Nastavie. Klanac, kojim su putovali, malo se proiri. Ukaza se pred njima polje i neto
to bi u daljini moglo biti Doboj, ka kome su ili. Ne nadgornjavaju se vie, a malo i govore.
Umorili su se i sad misle koliko im jo treba da stignu, gde e noiti i ta e da veeraju.
I ba u toj misli obojici kao da u isti mah pripade muka. Setie se opklade i onoga to su
jeli, te e jedan drugome:
Eto, prijatelju, sad smo obojica opet na svojim parama.
I obojica pojedosmo ono to se ne jede! veli drugi. Za po sata biemo u Doboju.

LEA

Jovo Peorda, od srednjih sarajevskih gazda, ni ugledan koliko Jeftanovii, ni bogat kao
Kuii ili Zagorci, imao je, meu ostalom, mahom enskom decom, ni mnogo lepom, a ni
izuzetno darovitom, i jedinca sina Petra, kome je kola dobro ila od ruke. Dao ga je na vie
nauke u Be, a on je zatim, menjajui struke i mesta, primiui se sve blie kui, preao prvo
u Grac, zatim u Zagreb i najzad u Beograd. Nikad nita nije zavrio. Ni medicinu, ni prava.
Vratio se najposle u Sarajevo, bez diplome i bez znanja koja bi mu omoguila da stekne neko
bolje, istaknutije zaposlenje, ali sa neobinim mislima, udnim dranjem i ponaanjem, koje
se nije svidelo ni njegovom ocu, ni oevim prijateljima u ariji, a ponajmanje sarajevskoj
policiji, strogoj i prekoj mimo ostale u drugim mestima. Umesto da otvori advokatsku
kancelariju, kako se gazda Jovo nadao, okui se i sa eninim mirazom uvrsti oevu posrnulu
imovinu, dao se na druenje s nekim njemu slinim neradnicima iz uglednijih porodica, koji
su dangubili po kafanama i u gradskom parku po vas dan razglabajui o nekim tobo vanim
i sudbonosnim svetskim dogaajima, domaim vestima i mesnim, drutvenim i politikim
prilikama. Kao da se na studijama nije dovoljno naitao knjiga, stalno je neke prtio pod
mikom, a na kafanskom stolu drao pred sobom strane asopise na koje je jedini u gradu bio
pretplaen. Cenei lepotu otvarao je slikarima izlobe, voleo da slua ozbiljnu muziku, ali se
pored tolikih naoitih i imunih devojaka iz boljih kua i od tri hrianska zakona (da se ne
pominju bogate jevrejske uspaljenice, sa kojima bi mu zajedniki bio bar Stari zavet, kako je
govorio gazda Jovo) saiveo sa nekom radnicom iz fabrike duvana, muslimanske vere,
starijom od njega, roavom, grubom i mukobanjastom, pogotovo u poreenju sa gazda-
Jovinim Perom Peordom, nekako mekoputim, punakim i kratkovidim, kome su od ale, od
milja i blagog podsmeha, njegovi drugovi nadenuli ime "Svileni".
Kad su posle rasputanja Skuptine, dvadeset i devete godine, nastala hapenja i u

40
Sarajevu, meu onima koji su dospeli u "Hasankulu" naao se i Pero Peorda i, kako se ulo,
izjeo grdne batine. Ali, dok su mu drugovi, osueni na duge godine robije, poslati u udaljene
kazamate, Pero, "Svileni", vratio se kui ve posle godine dana, istina blei, meki, a ubrzo i
deblji, pa ne uspevi da nae bolje zaposlenje, vodio knjige u oevoj radnji, a, budui da ni tu
nije bilo mnogo posla, po ceo dan reavao ukrtene rei po ilustrovanim listovima.
Umorio se pre vremena. Povukao se iz politike i gledao svoja posla, ali, ako je tako bilo
sa njime, nije sa policijom. Vie od lenjosti no od zle volje, zato to je bio razglaen i to im
je bio pod rukom, da bi ugodili stareinama i raspisima koji su im stizali, a u izvetajima mo-
gli da piu da su i oni "uredovali", gonei politike prestupnike, hapsili su Petra Peordu bar
tri puta godinje: pred prvi maj, dan rada, pred prvi august, dan mira, i pred prvi decembar,
praznik ujedinjenja. Kratkovid, s debelim naoarima na nosu, otromio sedei po ceo dan u
maloj sobi iza oeve radnje, on bi se samo utke podizao, kad bi dvojica agenata dola po
njega, uzimao ve spremljenu torbu sa najnunijim stvarima, smotak sa jastuetom i
ebetom, pa kretao za njima i ne pitajui zato su doli, ni kuda ga vode. Drali bi ga u
zatvoru nekoliko dana i zatim ga putali i ne sasluavi ga, a on bi se, bez pitanja i
objanjavanja, upuivao otvorenim zatvorskim vratima, sa svim onim svojim stvarima pod
mikom. Vratio bi se u oevu radnju, a ebe i torbu smetao pod sto za drugu priliku.
Trajalo je to sve dok se, negde sredinom tridesetih godina, ponovo ne zamutie prilike u
Sarajevu. Svako malo nali bi se izjutra na ulicama leci, na zidovima bi osvanule crvenom
bojom ispisane parole, a u preduzeima izbijali trajkovi i nemiri. Tako su i Petra Peordu,
pored ve utvrenih dana, sve ee odvodili u policiju. Nastranu to su ga sad i sasluavali,
pretili mu, pa i zlostavljali ga, ne bi li neto iscedili iz njega. Njegovog oca, gazda-Jovu,
posebno je ljutilo to su ga ostavljali bez knjigovoe i pomonika, pa je, umesto da sa
prijateljima igra aha u "Centralu", sam morao da sreuje raune koji mu se nikako nisu
slagali. Najzad, kad mu se uinilo da je avo odneo alu, a dara prevrila meru, rei se da
neto ozbiljnije i odlunije preduzme. I, budui da je bio ugledan gazda, ne elei da se
pregoni sa niim slubenicima, meu koje je brojao i policijske, prijavi se banu Drinske
banovine, Davidoviu, a ovaj, imajui u vidu ugled koji je Peorda uivao u ariji, obea da
e ga primiti i uskoro mu zaista zakaza sastanak.
Sedeli su u banovoj kancelariji i pili kafu. Davidovi gorku, poto je bolovao od eerne
bolesti; Peorda slatku, budui da mu je to jo jedino ime moe da zasladi ivot koji mu
drugi jednako zagoravaju, meu ostalima, eto, i banska uprava, sa podreenom joj polici-
jom. Ban Davidovi, podebeo i kratkovid, zavaljen u naslon fotelje dobuje pojastuenim
prstima po stolu pred sobom; gazda Jovo Peorda, mrav, sav speen, izbrazdan borama koje
su nevolje, sustiui ga sa raznih strana, zamrsile i ispremeale na njegovom licu.
Zna, bane obraa mu se prisno, kao stariji ovek, kome ivotno iskustvo dozvoljava
da i one koji su na viim poloajima moe da pouava doao sam da ti neto ispriam, a ti
gledaj ta e i kako e, poto me saslua.
I, ne saekavi, da ban Davidovi odobri, Jovo Peorda ve je govorio:
"Knez Milo, tek to je zakljuio mir sa Turcima i oslobodio Srbiju, naao se prinuen

41
da raspravlja sporove i albe naroda, nezadovoljnog novom upravom. Osnovao je
Knjaevsku kancelariju i u njoj primao stranke koje su dolazile da ga neto mole, da mu se
ale ili da trae njegovu zatitu. Proulo se to, pa, budui da je zuluma bivalo sve vie kako
su se pojedini ober-kneevi osilili, sasvim se ugledavi na otjerane turske spahije, deavalo se
da u njegovoj avliji osvane i po nekoliko desetina seljaka ak iz udaljenijih nahija Srbije. A
poto su dvor i knjaevska kancelarija obina, malo prostranija ardaklija, i u njoj nema
mjesta za sve polaznike, ekajui svoj red da budu priputeni kneevoj ruci oni sjede pod
golemom topolom, razgovaraju meu sobom, povjeravajui jedan drugom nevolje koje su ih
ovamo dovele, a neki, natmureni i usamljeni, samo suu brkove kao da bi iz njih da iscijede
muku koja ih je opsjela i izduvaju je iz sebe zajedno sa dimom iz ibuka koji pue.
Razmiljaju ta e rei kad izau pred estitog kneza i pitaju se hoe li im poi za rukom da
za kratko vrijeme, to se pred njim budu nalazili, iznesu sve ono to ih mui. Pa kad ih
kneev odadija prozove, skau kao opareni i izbezumljeni, glavom naprijed, poput goveda
kad ulaze u tor, upadaju u kancelariju, zaboravljajui i ono to su maloas smislili.
Tako je to teklo sve dok se po Srbiji suvie ne rau ova kneeva sudanija, pa se pred
njegovom kancelarijom poee da stiu toliki molioci da im nikako nije mogao odoliti.
Utabae travu, konjskim i volovskim izmetom uprljae kaldrmu, a bukom rastjerae i ptice sa
okolnih grana. Toi se rakija, jede meso, pa se, kao na vaaru, odnekud javie pretrge,
muzikanti, Cigani sa medvjedima, pa i vraare da savjetuju molioce i proriu im sudbinu.
I da je knez po cio dan primao stranke, ne bi bio u mogunosti da sav taj svijet saslua i
zadovolji. Pa, budui da je imao i drugih, preih briga, a dravnim i narodnim poslovima
poeo da pretpostavlja svoja zadovoljstva, ubrzo mu dodija sva ta petljanija sa narodom. Sa-
mo, budui da je lake ukinuti selo no obiaj, nije znao ta da uradi i kako da se oslobodi
dosadnih molilaca, sve dok se, lukav kakav je bio, ne dosjeti neemu to nee umanjiti
njegov ugled, a moe sasvim prorijediti i odbiti od njega najvei broj albenika.
Prizvao, je tako, jednog dana pisara Sretu Milosavljevia, a sa njime i aua Tanasija, pa
im objasni ta im je initi kad se pred kancelarijom okupi suvie naroda, a njemu dodija da ga
prima i da mu sudi. Tada e, poto polaznici ostave darove koje su mu donijeli i u kneev
obor bude satjerana stoka koju su dognali, knez ljutito izletjeti iz svoje sobe, pa, psujui boga
sekretaru Sveti, nazivajui ga lijentinom, jaramazom i lopovom, pozvati aua i, viui iz
svega glasa, kako bi ga uo sav okupljeni svijet, narediti da Sretu iz ovih stopa odvede u
podrum i udari mu dvadeset i pet batina. Onako golem i straan, sa goveom ilom u ruci,
Tanasije e povesti sa sobom nevoljnog pisara koji uzaludno bogoradi zaklinjui se da e se
uvati slinih greaka. Poto ga uvede u zindan i zaklopi za sobom vrata, Tanasije e Sreti
narediti da legne, pa e onom ilom iz sve snage udarati o zemlju, a pisar e zapomagati i
drati se kao da ga istinski bije. Seljaci, kako uju viku i jauke, povui e se uplaeni, pa,
vidjei da je knez zle volje, razii se svojim kuama ne elei da se sretnu sa srditim knezom
kome im je zazorno priati o svojim nevoljama kad i on ima svojih, dravnih, koje su mu
pree.
Sljedee srijede, ba negdje pred Trojiindan, kad se u dvoritu oko kneevske

42
kancelarije okupilo naroda vie no ikad, a knez toga dana, svadivi se sa kneginjom
Ljubicom, bio loe volje, on postupi kako se sa svojim saradnicima dogovorio. Jo u svojoj
sobi poe da vie na pisara Sretu da je afir, bilmez i jaramaz, da mu nee proi lako to to je
uradio i da e narediti da ga iibaju pred okupljenim narodom. Kao to je bilo ugovoreno,
pojavi se au Tanasije sa ilom u ruci. Sreta poe da kuka, jo i prije no to je udaren, u se
kako mu Tanasije nareuje: "Skidaj gae i lezi na klupu!", zatim kako pljute udarci, a Sreta
se zaklinje da nikad vie nee pogrijeiti, molei da mu oprosti bar pet posljednjih udaraca.
Uzaludno, poto Tanasije ne poputa i broji, tono se kae, do posljetka. Zaprepateni,
zanijemili mo-lioci, vidjee kako se otvaraju vrata zindana i Tanasije, onako prav i krupan,
izlazi prvi, sa ilom koja im se ini okrvavljena i istanjena, a pridravajui gae vue se za
njima nevoljni, isprebijani pisar Sreta, pa stenjui odlazi do bunara da se umije i napije vode.
Nasta muk. Svijet odmah poe da se rastura, sklanjajui se od zlovoljna gospodara. Jer, ko
veli, bolje doi drugom prilikom, kad je slobodnije obraati mu se, no natrapati na njega ova-
ko srdita i neuinjena.
Tako je to, po dogovoru, sve lijepo ilo veli gazda Jovo Peorda, palei i treu
cigaretu, od svojih, koje sam savija. Knez je strog ali pravian, spreman da uvijek saslua i
zatiti svoje dobre Srbije, podajnike, a po pravdi kanjava neposlune, lijene i podmitljive
slubenike i onda kad su mu najblii. Manje ima posla i briga sa narodom, a ostaje mu vie
vremena za njegove poslove i prohtjeve. Sve tako dok jednoga dana aua Tanasija vanim
poslom poslae ak u Uice, a zamijeni ga kneev seiz Miloje. Usred prijema, kad se knezu
vee dosadilo da presuuje parniarima i da slua dosadne molioce, otvorie on vrata
kancelarije pa viknuti aua da odmah doe, vodi i izudara ovog nevaljalog pisara Sretu, koji
je opet neto krupno izgrijeio. "Dvadeset i pet, po golom dupetu!" nareuje knez, a pisar
Sreten prema nauenoj ulozi moli ga da mu oprosti i ne kanjava ga, ali se knez ne da
umilostiviti. Seiz Miloje odvlai pisara u zindan, zatvara za sobom vrata i glasno nareuje,
poznato: "Skidaj gae i lezi tu na klupu!" Ponavlja to dva ili tri puta, a Sreten se brani, uza-
ludno mu objanjavajui da je sve to ala i dogovor kako bi se okupljeni narod rasplaio.
Miloje, koji zna samo za kneevu naredbu, ne da se ni opepeliti, pa budui da Sreta nee da
ga poslua, obara ga na klupu, vezuje za nju kaiima, i onda mu po golom tijelu uze da
odbrojava udarce, a Sreta se istinski, uvjerljivije no ikad ranije, dere i zapomae. I onda,
poto mu izbroja dvadeset i pet, jo mu zbog neposlunosti, onako za svoj raun i merak,
odvali i dvadeset i esti udarac, toboe kao da se prebrojao. Izie Miloje iz zindana, maui
onom ilom kao govee repom, a ostavi za sobom otvorena, vrata na koja se, onako
isprebijan, jedva izvue nevoljni pisar Sreta. Narod, kako ga vide, prte uplaen na sve strane,
a Sreten se, hramljui i stenjui, uputi kneevoj kancelariji.
Zaudi se estiti knez kad ga vidje onako udeena, jo ne shvatajui ta se desilo.
to to bi, Sretene?! pita ga.
A kad mu ovaj kaza, nasmija se grohotom, drei se za silah i trabalos da mu onako
udebljalom ne bi prsnuo drob.
ta emo sada, Sretene?

43
 Pisaru je teko da stoji, a onako isprebijan ne moe da sjedne. Samo slee ramenima.
ta bi, bi, estiti knee veli. Na pravdi boga dobih ono to me nije sledovalo. Samo bih
bio slobodan tebe da upitam: dokle e ti mojim leima plaiti srpski narod?"
Nakalja se Jovo Peorda, pa nedopuenu cigaretu palcem pritite o pepeljaru i obrnu se
banu Davidoviu.
Pa, eto, bio bih slobodan, gospodine bane, i ja tebe da upitam: dokle e ti mojim
Perom straiti narod po Sarajevu?

ELJE

uro Tufo, vodeniar iz Semizovca, ceo je dan prosedeo na reci Bosni, pored svoga
mlina. Jun je mesec, staro ito je ve odavno samleveno, a do novoga je jo daleko. Niko
nita ne donosi na meljavu i Tufo, onako dokon, nemajui ta drugo da radi, kupa u reci
glistu, nataknutu na udicu, oekujui da zagrize neka riba. Vidi u istoj vodi ak i krupnije
klenove, kako se jure i promiu pored udice, ali, kao za inat, ni jedan ni da se na nju osvrne.
Predvee, kad je ve i zahladilo pored vode, u gustom vrbaku, Tufo se rei da savije konac i
povue se u mlin, kad, odjednom, potonu plovak i neto snano trznu tapom koji mu gotovo
ispade iz ruke. Pomisli da se uhvatio veliki som, pa, iznenaen, naglo povue, a iznad njega,
u vazduhu, praaknu se i na veernjem suncu zablista ribica, jedva tolika koliko njegov mli-
narski palac.
Tufo je oprezno smae sa udice. Mala je, ni za zalogaj, ali mu se na dlanu ini nekako
teka, obla i meka. Ba kao da je rukom dohvatio dojku enskog eljadeta. Ne zna ta bi sa
njome? Kasno je da dalje lovi, a opet mu se jedini dananji ar ne puta iz ruke. Otvorio je
ak i torbu, da bi u nju tutnuo ribicu, ali se ipak na nju saali ini mu se da ga iz ake gleda
suznim, gotovo ljudskim pogledom i moli ga plavim, devojakirn oima pa, pre no to je i
stigao da odlui ta e uraditi, hitnu ribu u vodu.
Blesnu neto, poput snane munje kada osvetli nebo. Ribica pljusnu u vodu, kao da je
neto krupno i teko u nju palo. Reka se podie i obilno poprska mlinara uru Tufu, na obali,
a oblak vodenih kapi pope se uvis, rairi se kao magla, pa se polako zgusnu u oblik ljudskoga
bia. Mladog, lepog, enskog eljadeta, u beloj prozranoj koulji, kroz koju se provide male,
deije, jabuaste grudi i jo sitnije bradavice na njima.
uro Tufo! javi se to bie tankim, jedva ujnim glasom, zovui mlinara imenom.
Ja! odazva se Tufo, ba kao na vojnom vebalitu. ak se i podie na noge i ukruti
na obali.
Vodena sam vila kazuje se devoje, u skvaenoj koulji od tankoga beza, ali Tufo to
ve zna, pa se i ne udi.

44
 uro Tufo! opet e ono polunago ensko bie. Zli volebnik pretvorio me je u ribu
i samo me je neko dobro ljudsko djelo moglo osloboditi ovih ini. Ne deavaju se esto takva
dobroinstva, niti ima mnogo duevnih ljudi, pa zato ve dugo godina amim ovdje u rijeci.
Ti si me veeras spasio i sad ti sljeduje nagrada. Smisli hitro tri elje. Oas e ti se ispuniti!
Tri? pita Tufo, da bi dobio na vremenu, malo se pribrao i osvestio.
Tri! potvruje vila. Ne moe vie. Ali elje mogu biti krupne. Je li ti malo?
Nije, ne daj boe odgovara Tufo, plaei se da e se vila naljutiti zbog njegove
neskromnosti. To ja tek onako, da bih bolje utuvio govori joj, eka se iza uva i pokuava
da smisli neku elju, ali, kao za pakost, ni jedne da se seti.
Pouri veli mu vila. Nemam mnogo vremena. Hladno mi je u vlanoj koulji, a i
zazorno je mladom enskom eljadetu dugo besjediti u mraku sa takvom mukom glavom.
Tufo zna da je i njemu vreme da se uvue u vlani mlin, na kome je istrunuo drveni krov
pa proputa kiu, a da mu je svu no leati na tvrdoj, vornovatoj klupi, koja mu ulji kosti.
U toj misli i lanu prvu elju:
Da mi je noas zaspati na irokom, mekom, pernatom dueku, a ozgo da me neto titi
od kie.
Bie! kazuje vila spremno. uro Tufo, prva ti je elja usliana. Kazuj sad drugu.
Ali mlinar, kome se pamet vezala za san, nikako da se odvoji od njega, pa, idui za
prvom milju nastavi kako je poeo:
Da mi postelja bude u suvoj, toploj sobi, a ova u kui prostranijoj i ljepoj no to je
Hamid-agina, ovdje u Semizovcu.
E, moj Tufo, ti si kao onaj Ciganin iz prie sastavio nekoliko elja ujedno. Ali, neka i
to bude kako si poelio. A sad reci i treu, posljednju.
Zar ve! zaudi se uro Tufo i gotovo zaali to je tako olako utroio prve dve, ba
kao da je na pazaru, pred nekom tezgom, razmenio i niuta utroio krupne novanice. A onda
se seti kako e vili doskoiti.
Hajde! Pouri! opomenu ga ona.
Da se u tom krevetu i u toj palati probudim sutra kao veliki vojvoda! kaza, mislei
kako e mu u tom svojstvu lako biti da smilja i ostvaruje i druge svoje elje kad mu padnu
na um.
Vila, kao da mu pogodi misli. Samo se osmehnu, pa mu dobroduno odobri glavom i
kaza:
U redu. I to e biti kako si elio. A sad zbogom! I svak svojim putem, Tufo!
Smrai se naglo. Vile nesta. A Tufo osta sam pored reke. I njemu se poe mrak lepiti za
oi, pa ostavi tap s udicom ispod vrbe ak i torbu koja mu vie nee trebati. Uzanim
nogostupom ode svome mlinu, lee na drvenu klupu i odmah zaspa, lako i lepo, ba kao da je
istinski utonuo u neke meke i miriljave dueke, a pokrio se svilenim jorganom, umesto
svojim mlinarskim gunjem.
Spavao je dugo i duboko, sanjajui neke arene snove i vilu koja mu se priviala ak i
bez tanke koulje od beza. Po svetlosti je oseao da je sunce ve odskoilo i dan odavno

45
svanuo, ali mu se neto ne otvaraju oi. Plai se da bi san mogao ispasti laa i ne eli da ga
javom rastera. Ovako mu je bar za neki trenutak lepo, pa ni to nije za odbacivanje. Oseti da
mu neko polako dotie rame i lako ga drmusa. Rei se da otvori oi, a ono to ugleda oko
sebe uini da ih razrogai to je vie mogao.
Zaista je poivao na mekim duecima, kao da je u amamu do gue utonuo u toplu vodu.
Uinie mu se nalik na jastuke i posteljinu koju je jednom, u prolazu, video kako se zrai
isturena na prozoru vapske andarmerijske stanice u Semizovcu, a iznad sebe ugleda nebo
od plave oje, izvezeno zlatnim zvezdama, koje su ozgo sjale kao za najvedrije letnje noi. Sa
etiri strane kreveta stoje drveni stubovi, izrezbareni dvoglavim orlovima, a poto se malo
popridie i pogleda oko sebe, vide da se krevet zaista nalazi u nekoj velikoj dvorani, iji pod
blista kao ogledalo, zidovi su joj pozlaeni, a kroz teke zavese na prozorima cede se zraci
svetlosti koji blete ba kao ono sino vila iznad vode.
Dve elje bile su mu usliene. Ostalo je samo da vidi ta je sa treom. Tada ponovno
oseti neiju ruku na ramenu. Krajem oka vide belu rukavicu i rukav sav opiven zlatnim
iritima. Njegov autant ga je budio, obraajui mu se:
Vae carsko i kraljevsko velianstvo, nadvojvodo Ferdinande, vrijeme je da ustanete.
Za koji trenutak treba da krenemo u Sarajevo.

DRUTVENI UGLED

Jakov Danon, lan male jevrejske optine u Fojnici, doe potanskim kolima u Visoko
da trai Menahema Pardu, gabaja ovdanjeg to e rei predvodnika zajednice u hramu sa
kojim mu valja pretresati neka zakuasta verska pitanja. Ali, mada je vet mestu, i vie puta
ovamo dolazio, ne poznaje oveka koga trai. Nikad ga nije video, ne zna gde su mu kua i
radnja, a nije mu ni javio da e doi, kako bi ga ovaj saekao. Il tako, ostavi sam nasred
pazara, uputi se prvo Elijezeru Finciju, koarskom trgovcu, nadajui se da e mu ovaj pomoi
da se sa gabajem sretne.
Put mu je poznat. Kazuje mu ga i sve jai miris slavljenih koa, a i rojevi muva kao da
ga tim pravcem upuuju. Naao je Fincija pred magazom, gde nadzire radnike koji
rastovaruju maloas doteranu robu, a uzgred razgoni muve to na njega navaljuju. Izdaleka je
spazio Jakova Danona, koji mu u crnom kaputu i sa crnim eirom na glavi sveano prilazi, a,
kao ovek spor na misli i temeljit na poslu, traenim savetima i objanjenjima poesto
dosauje. Ne moe da ga izbegne, nema vremena ni volje da se njime bavi, i, ne bi li ga se
to pre otresao, doekuje ga mahanjem ruke, kao da je Danon brzi voz, koji, na putu za
Sarajevo, ne ustavljajui se, prolazi kroz malu visoku stanicu.
Dobro jutro, Jakove! ta te je to opet ovamo nanijelo? Da nisu ljekoviti izvori kod vas

46
presahli, pa vam je zatrebala voda iz nae rijeke?
Traim vaeg gabaja, Menahema Pardu. Ne poznajem ga a ne znam gdje bih ga mogao

47
nai.
Menahema Pardu? udi se Finci. To je bar lako. Najruniji je ovjek u cijelom
Visokom. Osvrni se po ariji i im ugleda nekog s glavom golemom kao misirska bundeva
i s nosinom modrom kao stambolski patlidan, ne treba ni da ga pita. To ti je on i niko
drugi! I izabrali smo ga takvog da bismo ga u hramu i bez naroite odjee odmah mogli
poznati.
Hteo bi Danon da ispria zato trai Pardu i kakve nevolje mue malu, tek osnovanu
fojniku optinu, ali vidi da je trgovac u velikom poslu i nema vremena da ga slua. Preko
volje, ve malo uvreen, ostavlja ga njegovim smrdljivim koama i, onako crn i prav, odlazi
dalje, put arije.
Dugo se vrteo njome, provlaei se izmeu kola, konja, i seljaka koji su doli da pazare.
Zavirivao je u sve radnje i kafane ali nigde da ugleda oveka koji bi odgovarao dobijenom
opisu. Najposle mu se obrati gvoar Hajim Montiljo, u iju je radnju dva puta ulazio.
Treba vam neto sinjor? Moda bih mogao neim da vas usluim?
Smeteni Danon se obradova. Uhvati gvoara za dugme na kaputu.
Ve cio as traim vaeg gabaja. Nisam imao ast da se sa njime ranije upoznam i ne
znam gdje bih ga mogao nai, a potreban mi je zbog nekih vanih optinskih poslova.
Zajednica nam je mala, ali se i u njoj mora da radi po propisu. Vidite, ba prije neki dan,
obratio nam se jedan optinar sa pitanjem ...
Tu Danon uze da iznosi neka zamrena verska pitanja, ali Montiljo, koga prizivaju kalfe
i muterije, prekrati razgovor i oslobodi dugme za koje se polaznik uhvatio.
U redu, u redu, sinjor Danon. Ne vrijedi to meni objanjavati. Trgujem ekserima i
konjskim potkovicama i nisam struan u duhovnim stvarima. Objasnie vam to bolje gabaj
Pardo. On je glavna vjerska zamlata u optini. Mora da je i sad u hramu, pa, ako pourite,
naiete zvrndova, s nosem meu knjigama. Bie srean to se neko pokazao spreman da
slua njegove ludosti.
Nevoljni Danon upuuje se kud su ga poslali, paljivo idui putem, kako visokim
blatom ne bi ukaljao nogavice crnih akira. Gleda sebi pred noge, izbegavajui barice, ostale
iza jueranje nagle kie, i tako, ba negde u blizini mosta, nalete na Isaka Gaona, svog daljeg
roaka, koji ga doeka gotovo u naruje.
Vidi Jakova! Otkud ti jutros u Visokom?
Poslom! javlja se Danon rasejano. urim. Traim gabaja Pardu. Kau da je u
hramu.
Ba si se najgorem kamatniku i gulikoi uputio! uvaj se, odrae te, kao to je mene i
sve ostale koji su se kod njega zaduivali. Radije poi sa mnom; nai u ti duevnijeg
zajmodavca.
Nije rije o novcu, ve o optinskim poslovima. Toga radi sam doao ovamo i ne
mogu da se vratim nesvrena posla. Svratiu, ako mi preostane vremena.

48
 Produio je, ali gabaja nije naao u hramu. Teka, golema vrata, bila su zabravljena, a
kao pobonom oveku bilo mu je nezgodno da u njih bije akom. Kucnuo je samo dva tri
puta prstom i ve krenuo da ide, kad se iz dvorine zgrade pojavi uvar s kapicom na glavi.
Traite nekog? pitao je meketavim, starakim glasom, vukui noge u razgaenim
papuama.
Gabaja, Menahema Pardu. Kau da je u hramu.
Bio je i, bogu hvala, otiao, a nadam se da se nee vraati danas. Ako vam je ba stalo
do tog zlice, koji mi ni ovako starom ne da da ivim na miru, nai ete ga u kui preko puta.
Ako kojom sreom nije promaio prag, strmeknuo se u rijeku, i u njoj se udavio.
Kua se pokazala lepa. Svee okreena, a bata oplevljena. ovek koji je otvorio vrata
visok, malo krupnijeg nosa, ali naoit i ozbiljan.
Oprostite, da li tu stanuje gabaj, Menahem Pardo? upitao je ve umorni, klonuli
Danon.
Ja sam! predstavio se Pardo. ta ste izvoljeli, gospodine?
Danon se zbunio, sasvim drugaije zamiljajui gabaja. Nadvoje-natroje promuca ono
najvanije to ga je ovamo dovelo, a Pardo, uvede gosta u sobu i posadi elo stola, na mesto
sa kojeg se vidi reka koja protie ispod kue.
Tiho je. Gabajev smireni glas jednoliko grgoe, kao voda u nargilama, a od njega se iri
prijatan miris dobroga duvana kojim nudi i svoga gosta. To to govori deluje razlono, ni
malo nastrano, a ni on ne izgleda ruan, ni lo ovek. Lepo su raspravljali vie od sata, a
Danon, ne pouzdajui se u svoje pamenje, sve vreme je paljivo beleio dobijena
objanjenja. Napolju, u bati, jo jednom se zahvalio na gostoprimstvu i poukama, pa, tresui
domainovu ruku, ne izdra da ga ne upita:
Oprostite, sinjor Pardo, koliko dugo ste ve gabaj u ovdanjoj optini?
Tri godine. Od smrti preanjeg, poiveg Davida Kamhija.
I sigurno imate posla na toj dunosti? Uzima vam mnogo vremena.
Poprilino! Samo dok uvara hrama natjeram da pomete dvorite, staje me to vie
truda no njega da uradi ono za to prima platu. I tako redom, sa veinom optinara. Ne dolaze
u hram, ne itaju svete knjige, a ima ih i koji zakidaju na obeanim prilozima.
Izvinite, jo neto. Da li primate od optine naknadu za svoj trud i dangubu?
Ne, nikakvu!
Nikakvu! Zato se onda bavite tim nezahvalnim poslom?
Kako zato? Iz osjeanja dunosti, pa i zbog drutvenog ugleda koji mi donosi taj
poloaj, i opte uvaenje koje ovdje uivam ima svoju vrijednost.
Izili su na ulicu i domain se zahvalio Danonu to ga je posetio.
Navratite ako vam opet neto zatreba rekao je. Sa uvaenjem vaih optinara,
moda uskoro kao gabaj fojnike optine.
 DUGOVANJE

U poznu jesen, kad se na Sarajevsku kotlinu spuste prve guste magle i, zadravajui se
nad njom i preko celoga dana, nagoveste skori dolazak zime, gazde, domaini, poinju da se
obziru za gorivom koje e im pomoi da lake preguraju predstojea etiri studena i
neprijatna meseca. Nekako u isto vreme otprilike seljaci na dalekoj Romaniji i Jahorini
cepaju oborene bukve, i, pre no to e zapasti veliki snegovi, tovare ih na brdske konjie i
gone na sarajevske pijace. Na Baariju, na Kovae i na onu bezimenu, na levoj strani
Miljacke, ispod Alifakovca i Bistrika.
Ne rastovaruju. Vezuju konje za koeve i prostiru im malo sena, vie da bi ih njime
zabavili, no da bi ih nahranili. U ruhu od grubog, crno omatenog sukna, u belim kouljama
kratkih rukava, ispod kojih im miice izgledaju jo krupnije, sa crvenim vunenim maramama
omotanim oko glave, okupljaju se, razgovaraju i pue, oekujui da naiu kupci.
Rano je jo i nema jagme. Gazde, koji su sino dugo akamluili, nimalo ne ure. Znaju
da im roba ne moe izmai. Ponuda je vea od potranje, seljacima treba novaca, a konji su
im odvie umorni da bi preostale tovare mogli opet vratiti u planinu. Ne prilii, uostalom, da
vieniji ljudi rano, kad i ostala raja, izlaze na ulice, i to se docnije budu javili na pijaci,
prodavci e biti sve nestrpljiviji, a roba sve jevtinija. U kaputima, postavljenim lisiinom,
etaju pored postrojenih konjia, zagledaju cepanice, ocenjuju koliko ih je, koje su debljine i
jesu li zdrave ili trule. Uzgred, samo glavom, pozdravljaju seljake, a kad im se svidi tovar,
krajem usta, kao da pijuckaju, pitaju za cenu i odlaze dalje. Ipak se, polako, sklapaju neke
pogodbe. Seljak drei povodac sa motke, pa kree za gazdom, a za njime karavan
pretovarenih konjia.
U pravo vreme, ni odvie rano da bi pokazao da mu je stalo do drva, ni odvie kasno da
ga ne bi zapala loa roba, iziao je na pijacu na Kovaima i Osman-aga eko. U dugom
crnom kaputu s ahmedijom na glavi, rukama zabaenim na lea premeui zrna tespiha,
samo prolazi pored postrojenih konja, dok se seljaci obru za njime, pratei ga pogledom sve
do kraja sure. Trei put kad se vrnuo, ustavio se pred nekim Romanijcem, Todorom Meom,
kod koga je i lanjske godine pazario drva i samo ga upitao:
Je li ista cijena?
Ista! veli Meo, mada je od lanjske godine sve poskupelo i za isti se novac manje
robe moe kupiti. Ali, od straha da ne izgubi muteriju, Meo ne sme da mu protivurei.
Hajdemo onda! veli Osmanaga i kree prema ariji i emalui, u kojoj mu je kua.
A Meo uzima povodac u ruke i pristaje za agom, koji je ve odmakao.
Idu tako sarajevskim ulicama. Aga prvi, na nekoliko koraaji za njim krupni seljak. Na
poduem povocu pet konjia, natovarenih bukovim cepanicama. Ne razgovara se uz put.
Samo se seljak ponekad osvrne i vikne De! kad neki od konjia zastane na putu. Graani,
kojima takoe valja istrpeti dugu zimu, redom se osvru za povorkom koja sveano prolazi.
 Stii e najzad do Osmanagine kue i kroz kapiju ui u dvorite. Tamo e, na mestu na
kome se jo vide tragovi prologodinjih drva, seljak razvezivati tovar po tovar. Cepanice se
sa treskom oburdavaju na zemlju, udarajui konjie po cevanicama, a poto sve bude uraeno
Osman-aga eko upitae seljaka, koji eka, sa povocem u ruci:
ta e sada? Kuda si naumio?
U ariju, gazda. Da kupim neto soli, brana i gasa, pa u poslije odmah kui. Da
uhvatim to vie puta prije no to se smrkne.
Kud e dotle sa konjima?
Pa, eto, ako je serbez, ostavio bih ih tu, u avliji, dok se ne vrnem.
Moe slae se aga, pa se hvata depa, izvlai neto novaca i dotura ga seljaku u
ispruenu ruku. Eto ti, za prvi troak, pa kad svri posao, nai e me tu, u Salkinoj kafani,
kao i lanjske godine.
Seljak veza konje, pa na kapiju, a aga preko puta u kafanu. Seda za sto i poruuje kafu.
Kupio si drva. oglaava se kafedija. Dobra, rekao bih.
Nisu loa veli aga, sre kafu i javlja se gostima koje zna i sa kojima pozdrav dri.
Poto su ove godine? upitae ga sa susednog stola. Koliko si mu platio za tih pet
tovara?
Pet banki veli Osmanaga, pa cedi kafu u fildan pred sobom.
Kako? Reci mi gdje ima za te pare takvih drva, pa da i ja poem na tu pijacu?
Toliko za sad popravlja se Osmanaga. Poslije e svratiti po ostatak.
To je druga pjesma. Tako ve moe veli onaj sa susednog stola, pa i on sebi naliva
kafu i polako je prinosi ustima.
A to mu odmah ne dade sve, nego, eto, mora da se opet sastaje sa njime? javlja se
kafedijin sin, koji slui goste.
Eh, moj sinko, nikad ti nita nee stei! A plaim se da e brzo raskuiti i ono to ti
otac bude ostavio.
to, Osman-aga? Zar ovako nisi potroio vie vremena. Lake ti je bilo da to odmah
uradi.
Lake jeste bilo, ali nije pametnije. Ne valja se sa svojim dobrom nikad prebrzo
rastajati. Ima za to uvijek vremena.
Znam to, ali ti za pola sata pare u depu nee donijeti kamate!
Nee! Ali, vidi, seljak e otii u Predimaret da kupi soli i brana kod Avrama
Musafije. Pa e poslije svratiti do heima, travara, da nabavi lijekove za enu. U gvoari
Samardia kupie sikiru, vile i potkovice, a moda e svratiti i u gostionu Ive Luice, da
popije rakiju. Zadrae se tako sat i po i bar deset puta prelaziti ulicu. Moe li ga za to
vrijeme udariti neiji konj, pravo u meke trbuhe. Moe li mu crijep sa krova pasti na glavu ili
ga u svai i piu kod Luice neko noem rasporiti. Najposlije, zar ga ne mogu onako pjanog
pregaziti neija kola, pa da i ne stigne ovamo i ne naplati novac koji sam mu ostao duan.
Zato, kau: to ne moe sprijeiti, a ti nastoj da bar odloi. Nije svejedno danas ili
sutra ni kad se ivi ni kad se umire.
 KONJ

po Branku opiu

Druge godine rata oslobodi se Cazin. Sve mlae, to je bilo doraslo puci, ode na
poloaje da brani mesto i zatvori puteve od Bihaa, Vakufa i Banjaluke. Onima to ostadoe
u varoi doe za komandanta Aziz aplja, doskoranji berberin, gurav i krai u jednu, falinu
nogu. Aziz novu dunost shvati najozbiljnije. Sa zatvorene berbernice skide i dasku sa svojim
imenom, pa i uti tas, koji ju je izdaleka pokazivao i onima koji su znali gde je i nisu je mogli
promaiti. Preseli se u komandu mesta, bive sresko naelstvo, u kome uredi kancelariju i
mesni zatvor zlu ne trebalo. Pred komandom namesti golobrado mome sa pukom, toliko
dugakom da su je metani nazvali protivavionskom, a u Ismeta Ljuce, ovdanjeg krojaa,
porui da mu od zaplenjenih ustakih injela saije dolamicu i jahae pantalone. Kapu sa
izvezenom petokrakom darivale su mu ovdanje aktivistkinje, a sve ostalo to je ilo uz
njegov poloaj i ugled poslao mu je komandant odreda i njegov bivi muterija, Obrad
Bursa, raniji kolar u istoj ulici. Povei pitolj na kolut, koji mu se, onako malom i nakrivom,
spustio do ispod kolena, vukui ga zemlji, opasa, kaieve-uprtae, komesarsku torbicu, pa,
posle jedne uspene akcije na oblinje ustako uporite, i povei dogled, sa kojim je izlazio
na prozor komande da bi otuda osmatrao mesto i poloaje u okolini, budui da mu je kao
vojno-politikom licu bilo nezgodno da se penje na munaru damije, odakle bi mu bio irok
vidik.
Tako opremljen i lepo nakien iao je Aziz aplja arijom i cazinskim uzanim
sokacima, rasterujui uz put make i pse, a plaei jo zabuljene ene i balavu, bosonogu
decu. Pa mada je mesto malo i lako ga je peke obii, inilo mu se da mu je zbog pravilnog
vrenja dunosti, a i zbog ugleda koji mu po poloaju pripada, potreban jo i konj na kome bi
mogao projahati Cazinom.
U mestu ga nije imao gde nabaviti. Dva-tri tovarna bili su nabijenih sadna i lipsavala u
komori. etiri teka, pivarska, i dva zaprena, fijakerska, ranije pedicije Saraevia, odavno
su nestali iz mesta. Prve su pojeli Talijani, dok je Cazin bio pod opsadom; fijakerskim su se
Saraevii, pred osloboenje, odvezli u Banjaluku i nisu se vie vratili. Ostalo je samo da se
obrati odredu na poloajima oko grada i Aziz aplja, na maini na kojoj vie nije bilo ni svih
slova, izdiktira sekretarici u kancelariji komande mesta dopis u tome smislu:
"Drugu Obradu Bursau, komandantu prvog Cazinskog udarnog bataljona. Poloaj, gdje
se nae.
U vezi potreba komande mjesta Cazin, pozivate se da komandantu, drugu Azizu aplji,
u to skorijem roku dostavite dobrog jahaeg konja od prvoga plijena koji vam dopadne.
Aziz aplja, svojeruno."
Borbi nije nedostajalo. Potvrivalo je to i stalno pukaranje na poloajima oko grada,
ali, oigledno, nikako da se zapleni dobar konj. Proe tako nekoliko dana, a iz Cazina stie
Obradu Bursau pournica. Pie u njoj da se "nepravilnim odnosom prema zahtjevu komande
mjesta ometa poslovanje pozadinskih vlasti, pa time dovodi u pitanje i blagovremeno
snabdijevanje odreda najpreim potrebama". Sa te pretnje, da ga Aziz aplja ne bi ostavio
bez hleba i soli, a i to se i odranije pazio sa njime kao sa prvim komijom, Obrad Bursa
naredi da se postroje svi bataljonski konji, pregleda ih i izabra meu njima ponajboljeg:
alatastog trogoca zaplenjenog u rano prolee od ustake bojne, snanog i izglednog, ali na
alost zloudog bije, ujeda i ne da na sebe. Naredi da ga otimare, osedlaju, a za oglav mu
lino zataknu crven cvet i takvog ga uputi u Cazin.
Tri dana docnije na komandnom poloaju bataljona pojavi se opet kurir komande mesta
iz Cazina, vodei alata, samo bez cveta za oglavom. Sa jednim pisamcetom za kapom, ovog
puta rukom pisanim, bez zaglavlja i bez peata, upuenog na ruku komandanta Obrada, koji
se umoljava da konja zameni drugim, manje pustim i vinim da ravani da ide tako mirno da
ni au vode postavljenu mu na sedlo ne bi prosuo. Nezgodno je, veli se u poruci, da
komandant mesta, jaui Cazinom, rasteruje svet po ulicama i plai decu koja se pred kuama
zateknu.
Dosea se Obrad Bursa ta je uzrok ovakvoj molbi, a pretpostavlja da je alat zbacio sa
sebe nevinog jahaa, pa, poto pred tabom postroji opet konjsku vojsku, izabra ovoga puta
jednog poireg, pretilog zekana iz komore, prebaci na njega sedlo, o unka mu obesi jo i
bukliju sa rakijom, pa novog darovnog konja opravi po momiu opet u grad. A on se urno
uputi na poloaj, jer se od dade uje neka zuka i ini mu se da se od Bihaa pribliava opet
ustaka bojna.
Ali, tek to odbi novi napad i odmori se malo u zaklonu, a iz Cazina se pojavi kurir
komande mesta sa darovnim zekanom. Pokaza se da je to denjak, iz Saraevievog fijakera.
Poznali su ga odmah neki Cazinjani, a potvrdio i konj koji je pravo krenuo na Saraevia
kapiju, umalo ne otkinuvi glavu jahau, Azizu aplji lino. Nezgodno mu je to priznati
komandantu Obradu, pa zato navodi kako se zarekao da e belca pojahati tek poto se
pobedonosno zavri rat i cela Krajina bude osloboena.
Dodijale Bursau ove stalne zamene. Nee vie sam da bira, pa naredi da se iz plena,
zadobijenog u poslednjoj borbi, izdvoji najbolji konj, vranac koga je jahao komandant bojne,
nadajui se da e ovoga puta zadovoljiti i Aziza aplju. Ali se opet prevari. Ispade da je konj
ulav, rovaen u jedno uvo, to toliko zasmeta bivem berberinu, naviklom da doteruje i
ulepava ljude, da mu se uini, kad pojaha vranca, da mu je kapa na glavi pomerena na tu
ulavu konjsku stranu. Moli stoga da mu se, po mogunosti, ovoga puta poalje neki
putonog, kako e i konj uz jahaa izgledati da je u izmama, "to e biti od korisnog uticaja
na stanje duhova u cazinskoj ariji, u kojoj reakcija opet poinje da die glavu".
Posmatra Obrad kurira, gleda konja koji mu je vraen, ita ponovno ono to mu je
napisano, pa, poto je i on u meuvremenu zaplenio pisau mainu, a stekao i sekretaricu,
uzjaha na klupu ispred taba, pa iskaza devojci zvanino pismo komandantu mesta Cazin,
drugu Azizu aplji, lino.
"U vezi sa vaim pismenim zahtjevom i novim traenjem, a u nemogunosti da se u
potpunosti izie u susret vaim eljama, komanda odreda upuuje komandi mjesta u Cazinu
kobilu Julku, pa neka drug komandant prema svojim eljama izvoli sebi graditi konja kakvog
on hoe i kakav njemu treba.
Smrt faizmu sloboda narodu!
Komandant Cazinskog odreda Obrad Bursa, svojeruno."
 RAHATLUK
Rahatluk: zadovoljstvo, spokojstvo,
udobnost, bezbrinost.
(A. kalji: Rjenik turcizama)

Tree, prelomne godine rata, srea se bee okrenula na partizansku stranu. Nemci su
tueni pred Staljingradom, Italija je pokleknula pred saveznikim snagama, a u Istonoj
Bosni proirila se slobodna teritorija, sve tamo od Majevice pa do Romanije. Osnivaju se
narodno-oslobodilaki odbori, uspostavlja nova vlast, sa drugaijim zakonima i novim
adetima, pa tako i u malenom Kladnju, meu golemim planinama, u besputnom kraju gde je,
to no se kae, i bog rekao laku no!
Na drvenoj, upola satruloj klupi, pod velikim orahom, koji ove godine nije zametnuo
plod, u bati iza kue Vezirlia, sede Ibrahim-hoda, koji jeste mesni hoda, ali, koliko se
zna, niti je on, niti iko njegov, sa vezirstvom ikad imao veze. Do njega je, na odstojanju,
Avdaga Kajmakli, koji takoe nije ono to mu ime kazuje. Nije od aginske kue ve, bar
doskora, najvea sirotinja u Kladnju mali berberin koji, budui da nema ni svoje radnje,
zanat obavlja idui po kuama a kajmakom se ni pre rata nije mrsio, ni on ni njegovo
petoro dece.
Roaci su, po nekoj daljoj enskoj grani, ali, bar do skoro, hoda Vezirli nije za to
srodstvo mario, a Avdaga, berberin, nije ni imao prilike da ga na nj podsea, budui da je
hoda putao bradu, a doterivao je i podiavao se ak u dalekoj Vlasenici ili Rogatici, o
pazaru, kad bi tamo iao na konju, da bi se snabdeo robom koja mu je bila potrebna.
Prilike su se izmenile. Teko je i opasno sad putevima putovati i hodi se sad brada i u
usta zaplie, a da mu na glavi nije fesa i ahmedije, kosa bi mu pala po elu i uima. Dobro bi
bilo kad bi Avdaga sad hteo da ga malo dotera, ali, mada ispod oka povremeno gleda prema
njegovim rukama, ne sme to ni da mu pomene. A ni Avdagi tako neto ne pada na um.
Otkako je Kladanj pre mesec dana ponovno osloboen i u njemu uspostavljena nova vlast,
izabran je u mesni narodno-oslobodilacki odbor, kao predstavnik radnike klase, i do hode
je doao tako rei dravnim poslom. Da sa njime uglavi neku vrstu sporazuma: da nova vlast
ne dira u Ibrahim-hodu, koji se za proteklo vreme veto, kao karaoz kad ide po zategnutoj
ici, uvao da se nagne suvie na jednu od zaraenih i zakrvljenih strana (jer ako mu je dua i
bila blie jednoj, telo i kua su mu bili na udaru druge, a dok je na ovoj zemlji njemu se nije
rastavljalo jedno od drugoga), a da hoda, vrei svoj posao, ne dira u novu vlast i uva i njoj
i sebi obraz.
Eto veli Avdaga jo jednom, ne bi li hoda bolje utuvio ta mu se govori i ta se od
njega trai. Kao to vidi, pretegnulo je na nau stranu.
Vidim, nema ta priznaje hoda.
Zato e ti odsele sviati raune sa bogom, a mi sa narodom. Da svako radi svoje i
niko da se ne mijea u tue poslove. Je li tako, Ibrahim-hoda?
U redu, Avdaga, kad tako velite slae se hoda preko volje, nemajui kud. Moje se
sa bogom zna. Kako je dosle bilo tako e i odsele biti. Ali kako ete vi sa svijetom?
Lasno, bogme, a i zna se kako. to rekao sekretar, Hamza Misirli, ovo ti je sad
nastala vlast radnog naroda, a to znai da e svako morati da radi ako mu je stalo do jela.
Tako, veli? Bogami je narod mnogo ogladnio i trebae mu dosta hljeba. Samo ne
znam ta e da se toliko radi po Kladnju? pita hoda i gleda nekud iznad Avdagine glave,
traei meu liem oraha bar neku usamljenu bobu ploda, ali nikako da je ugleda. Godina je
slabo berietna, pa ni od ovog drveta nee biti koristi. Nije se oko njega radilo, pa, asli, sa
njega zato nee imati ni ta da se jede.
Kako da nema ta da se radi? buni se Avdaga. Poispravio se na klupici ne bi li doao
vii i krupniji. Kroz granje oraha probilo se sunce i jedan njegov zrak ba je njega osvetlio.
Raskopao je dolamicu od maslinastog vojnikog sukna i podboio se, a hodi se uini da mu
pod njom, o pojasu, umesto berberskog alata, ugleda krajiak pitolja, pa se samo potulji i
sav uvue u svoj damadan. Da se prvo popravi sve ono to je ratom porueno, da se
postigne sve ono to je proteklog zemana proputeno da se uradi i, najposle, kad se sve to
sredi, da pone da se izgrauje novo drutvo. Eto, koliko sutra, omladina e krenuti da valja
mee na imanjima ...
Ene, de ... prekida ga hoda. Ti ree da e se graditi, a ispade da e uzeti da rue.
Stani, ne prekidaj! Kad porue ograde, poee da probijaju novi put.
A kuda e novi, probijeni put?
Kuda bude trebalo i kuda nova vlast odredi.
A kad zavre put?
Uzee da grade most.
Lijepo, bogami! A ta kad izgrade most?
Poee da zidaju kolu.
Kad sazidaju kolu?
 Bie uvijek neto da se radi. Nova pruga, eljeznika stanica, itaonica, zadruni dom.
Ako bude vremena i dotekne para, moemo popraviti i munare na tvojoj damiji, da ti je
lake sa nje okuisati.
Bogami e potrajati dok to od tolikih poslova doe na red. Do tada ni ja, a bojim se, ni
ti neemo biti ivi.
Biemo, biemo. Ima da se radi udarniki i sve to obavi najdalje za dvije godine. I
sutra, kad omladinci iziu na akciju, nosie parolu: "Nema odmora dok traje obnova!"
U redu, u redu! A ta kad obnove i izgrade sve to si pomenuo?
Poee prvi, pa drugi petogodinji plan. Jedan tek to se zavri, slijedei odmah
poinje.
Uh, uh. huke hoda. Pobjedilo je vae i valjae od sad po vaem ivjeti. Samo,
sluajui to govori, rekao bih nee ni meni, a ni vaima biti lako.
to, hoda? Zar nee biti bolje i ljepe sa novom kolom, prugom, eljeznikom
stanicom, pa, najposlije, i novim minaretom?
Hoe, to se toga tie, ako sve to doekamo ivi. Ali ta e nam sve to, pa i sami ivot,
ako vie ne bude rahatluka. Ako ne budemo imali kad da na miru popuimo cigar duvana,
porazgovaramo ili posjedimo ovako, na suncu, nita ne radei. Koliko ste zapeli da sve as
prije posvravate, bojim se moraete i da piate trei, a meni e, pristanem li sa vama, od
sveg ranijeg rahatluka ostati samo da kadikad othuknem.

NEVOLJE I ZADOVOLJSTVA

Sede dva prijatelja. U kafani. Nisu u dobrom raspoloenju. Tee se mekom ljivovicom,
bez mezeta, poto nisu pri parama i nemaju ime da plate vei troak. ale se jedan drugome
i tiho razgovaraju.
Napolju pada kia. Oblak se spustio nisko, zatvorio vidik i ni kroz prozor ne mogu nita
dobro i lepo da vide. Samo kapi kie kojim vetar bije u staklo, a ove se cede niza nj, kao suze
niz obraz.
Ne valja vrijeme! veli jedan, tek da neto kae i da se ne uspava. Pa gucnu iz aice.
Nita ne valja! govori drugi, tmurniji i gori, i iskapi svoju do dna. Ni vrijeme, ni
sve ostalo.
Nita mu ne ide od ruke. Imao je neto uteenog novca, prodao je zemlju koja mu je
ostala od oca, pa i eninu nisku dukata, donetu mu u miraz, i sa time u Predimaretu zakupio
epenak. Namestio je police, nabavio neto robe i otvorio papudijsku radnjicu, mislei da e
mu tako biti bolje i da e vie moi da zaradi. Ali, tu, u istoj ulici, otvori se velika radnja s
gumenom obuom i njemu ni mi da navrati. Za pola godine ode mu sva gotovina i morao je
brzo sve da rasproda kako bi bar dugove isplatio. Tako je ostao bez radnje, bez oevine i
eninog miraza, a i bez posla. Na jedvite jade namestio se kao posluitelj u optini, sa malom
platom, tek tolikom da nekako preivi. Ali samo to se malo sredio, razbolela mu se ena.
Dok je ribala pod u kui, preseklo ju je u pasu, pa sad, evo vie od mesec dana, ne moe da se
podigne iz postelje. Kuka, plae, vidi i sama da ne valja ni sebi ni drugima. Zvao je babe iz
komiluka da joj liju stravu, nabavio joj je i pojas od zeevine, da se njime opasuje pa opet
nita. Ali ni to nije sve. Najstariji sin mu se sasvim oteo i odmetnuo. Iz kole su ga izbacili,
na zanat nee da ide, uhvatio se u kolo sa nekim mangupima i sa njima povazdan igra lopte
na jaliji, trai u majke novaca, a sam nita ne donosi kui. Kerka mu se zadevojila i, za
nevolju, ispala lepa, proulo se to, i sad mu se oko kue vrte momci. "Da bog da da te paa
uzme" veli joj on, po onoj narodnoj, "ali, koliko ja vidim, sve se oko kue cigani motaju."
Onomadne mu je kroz upalj dep ispala petobanka, a evo je, pre neki dan, obosio i
morao da kupi nove cipele. Probao ih je i dobre su mu bile, ali su se na kii skorale, pa ga
sad steu i toliko biju da od bolova hoe oi da mu iskoe.
Eto veli on svom prijatelju ima li veeg baksuza od mene?
Pa nije valjda sve ba tako crno pokuava ovaj da ga tei i poruuje jo dve meke
ljive, na svoj raun. Drugi dan, druga nafaka. Kako su nevolje dole tako e i proi. Ima i
njima lijeka. A, bogme, treba i sam neto da uradi ako hoe da ti bog pomogne. Od obu-
arskog si zanata, pa bi bar cipele mogao staviti na kalup, da se malo rastegnu, kad ve dugo
nisi u stanju da promijeni.
Piju rakiju i polako je cede niz grlo, da bi im due potrajala. Napolju iba vetar i nagoni
kiu pravo u njihov prozor. Negde na krovu odvalio se komad lima, pa jednako tandre, a
onaj to se ali i tvrdi da je najvei baksuz, okree aicu meu prstima i opet se obraa
svome sabesedinku.
Eto, vidi, to ti je ba ono to ne valja. Novu enu ne mogu sad vie da naem, a ovoj
ne umijem da pomognem. Bolji posao teko je dobiti, a ni sa djecom, vidim, ne mogu vie da
iziem nakraj, i tako, ta mi ostaje do da trpim nevolje, popijem poneku rakiju i alim se
prijatelju u kafani.
A ove cipele tur ovek proturi ispod stola noge, na kojima su grube crne kondure
predstavljaju mi jo jedino zadovoljstvo koje mogu sebi da priutim.
Nita drugo ne mogu da promijenim, niti ijedne nevolje da se oslobodim, i tako, kad
uvee doem kui i smaknem ih sa nogu, meni odjednom svane. Krv mi se razlije po tijelu,
neko milje mi se proiri ivotom i doe mi to najljepi trenutak dana. Pa kako da se jo i toga
zadovoljstva liim?
 PUT U ZENICU

Podne. Letnji dan. Na malo] eleznikoj stanici u Zavidoviima.

Voz, koji je jo pre pola asa trebalo da stigne, nikako ne dolazi. ak mu je i elezniar,
nepropisno, mimo skretnice, poao u susret, oekujui da se zvidukom oglasi iza okuke. Sa
eleznike stanice, na kojoj i nema vie od tri putnika, jo se vidi njegova crvena eleznika
kapa meu drveem koje ga zaklanja.
Du ina koloseka izgara retka trava. Umesto tutnjave voza uje se zrikanje zrikavaca.
Jedan od putnika seo je na prag slepog koloseka, u tanku senku vodene pumpe. Dvojica
su se smestila za jednim stolom stanine kafane.
ta e danas u Zenici? pita jedan, nalaken na sto.
Idem u tazbinu.
Aha! veli onaj to je polegao po stolu. Ostaje ili se vraa veeras?
Vratio bih se. Ali ko zna kako e biti s ovim vozom. Tata mi ivi na selu, izvan
grada, pa dok do nje stignem i dok se vratim treba dobra dva sata. Ako voz bude mnogo
kasnio, ne znam hou li uhvatiti onaj to iz Zenice ide ovamo. A ti? Kuda si ti krenuo?
I ja u Zenicu!
U Zenicu? Kakvim poslom?
Mene pita?
Tebe.
Nikakvim, da ti pravo kaem. Da nisam ovdje i da budem tamo. Da se proetam, pa da
se vratim.
Tebi se onda ne uri kae onaj koji oekuje voz i gleda put crvene kape, koja meu
granjem izgleda kao velika, dozrela jabuka.
Ne uri. Ako ne bih danas poao, mogao bih ii sutra.
A ja, vidi, sutra ne mogu.
ute neko vreme. Onaj to sedi na koloseku izvadio je maramicu, napravio na njoj etiri
voria i stavio je na glavu, da mu sunce ne bije u sjajnu elu. Iz stanine zgrade, kroz
otvorena vrata, uje se zveckanje i lupkanje nekih signala. Slubenik uzima slualicu i
razgovara sa nekim, a oni napolju, mada paljivo sluaju, uju samo odlomke reenica koje
ne mogu da razumeju.
Ima li to novo? pita onaj kome se uri, naginjui se na otvorena vrata, gledajui u
mrak u kome se nita ne nazire i samo se po ukanju i kloparanju aparata moe pogoditi da
unutra neko posluje.
Ima! uje se otuda promukao glas.
Dolazi li?
Ne dolazi!
Pa ta onda ima novo?
Udes!
 Kakav udes?
Kod Doboja. Iskoio voz iz ina.
A kad e ovamo?
Kad mogne. Vidjee kad bude stigao. Vraaju ga sad na ine.
Eto, pa idi vozom! Da imam para, kupio bih kola i vozio se kud ja hou i kad je meni
volja. Ti bar ima novaca obraa se on onome kome se ne uri, pa drema naslonjen na sto
udim se to ih do sad nisi nabavio.
Kola? pita ovaj. A ta e mi kola u Zavidoviima? S kraja na kraj mogu ih prei za
deset minuta. Pa jo uzgred da se pozdravljam sa ljudima, svratim u kafanu i zavirim u pet
tuih dvorita.
Mogao bi i nekud dalje da se vozi.
Kuda bih dalje?
Pa, eto, u Zenicu, na primjer. Kao ovo sada.
Bih to. Moglo bi, zaista.
Eto, vidi li. Koliko ti treba od Zavidovia do Zenice?
Kako kad. Dva sata, a moe i vie, ako voz kao sad zakasni.
Koliko ti treba dok se vrati?
Rekao bih isto toliko.
Dva tamo, dva natrag. etiri sata samo za putovanje. Da ima kola stigao bi za pola
sata. Je li tako?
Tako nekako.
Krene odavde u sedam i eto te najdalje u osam u Zenici. Je li tako?
Tako je!
Eto, vidi li? Zato onda ne kupi kola?
Onaj to mu se uri osta nem, razmiljajui. Ispravi se i nasloni na zid iza sebe.
Uini mu se da se crvena kapa pribliava, vraajui se stanici. ovek to je sedeo na
koloseku sagnuo se i prineo uvo ini.
A reci ti meni ta bih ja u osam u Zenici? upita druga, protegnu se, zevnu, i otera
muvu koja mu je gotovo uletela u usta. etiri sata pred podne; po dana pre veeri?
Vratio se u to elezniar sa crvenom kapom, a u ruci mu je razvijen i crveni barjai.
Podigao se ovek sa ina, skinuo maramu sa glave i spremio je u dep. Iziao je iz stanice i
telegrafista i rairio se na pragu.
Eto ga, dolazi! rekao je.
Digoe se i ona dvojica to su sedela za stolom. uje se ve i tutnjava voza i nazire dim
lokomotive.
 PRAVI PUT

Majci Hatidi, dok je spremala ruak, prifali soli i octa. Potrai ovde, potrai onde,
otvaraj ormane i ostava nigde da ih nae. Bie da je sve potroila, a zaboravila da nabavi, i
sad, u po posla, sa loncem na vatri, ne zna ta da ini. Da zajmi u komiluku nezgodno je; da
ide u bakalnicu, ak dole, blizu Baarije, daleko. U toj nevolji seti se sina Ibre u dvoritu.
Jedva ga dozva i odvoji od drutva i igre. Naburi se deak kad u zato ga majka trai,
ali se primiri kad mu obea kusur, koji mu ostane iza kupovine. Iz kutije na ormanu Hatida
izvadi novac, zamota ga u maramu i zavue duboko u dep, kako mu ne bi uz put ispao.
Zatim mu u jednu ruku tutnu bocu za ocat, a u drugu kesu u koju e mu trgovac odmeriti so.
Pa e sinu obrisati znoj sa lica i balice ispod nosa i strogo ga upitati:
Zna li gdje e to kupiti?
Znam. Ko i vazda. Kod Suljage Smailbegovia, gdje uzimamo bakaluk.
Tako je! Litar octa i kilo soli. Jesi li razumio?
Jesam, mati! potvruje sin, poigravajui u mestu, rad da pouri kako bi se as pre
vratio i opet ukljuio u igru.
Pa lijepo. Idi i dojdi sa hajrom! Nemoj da padne i razbije bocu.
Neu, mati!
Ni da se uz put zadrava sa djecom. A nemoj ni da tri, da se ne bi oznojio. Jesi li
uo?
Jesam, mati!
Nikome ruku da te ne bi nekud zaveo, a nemoj ni da kazuje da ima novaca, da ti ga
neki hrsuz ne bi uzeo.
Neu, mati!
Ali, taman, to e sin na vrata, a ona se seti da ga vrati.
Kako e dolje, do Smailage?
Putem, bezbeli. Niz Soukbunar. A kako bih drugaije?
Znam to, nego nemoj blizu kua. Moe ti ozgo, sa krova, pasti crijep na glavu i razbiti
je, kao da je od stakla.
Kako ti kae, mati!
Dobro, dobro, ali nemoj ni sredinom ulice. Da te, ne daj boe, neto ne pogazi ili
udari. Konj ili kola.
Stoji Ibro sa flaom u jednoj ruci i kesom u drugoj, na pragu kuhinje. Hteo bi da se
poee, ali su mu obe ruke zauzete, pa ne znajui kojom bi, die glavi as jednu as drugu.
Ni sredinom, ni sa strane. Kako u onda, mati? pita, ramenom gurajui vrata.
Kako e! ljutnu se mati Haa. Zna se! Pravim, najboljim putem, i sve onako...
onako...
Tu mati uini pokret neodreene vrste. Pruenim, otvorenim dlanom, okrenu nekoliko
puta levo i desno, pomiui ruku napred, kao zmija kad se kroz estar provlai. Sin Ibro to
ve i ne vide. uje se kako mu cipele lupaju o drvene basamake.

RAZLIKE

U Husage Golea, kafedije epakog, sastalo se pre podne, kad ostali svet radi, malo ali
izabrano drutvo. Svi dokoni, i svi u ne bas dobrom raspoloenju, za jednom kafom koju su
ve davno popili, pa sad, s vremena na vreme, pokuavaju da iz dezvi iscede jo neku kap
koja se odvojila od crnog taloga na njenom dnu. Jedva da imaju ta da oliu, ali im je ipak
prijatno da bar na jeziku osete laki ukus gorine i u nosnicama miris koji ih u isti mah
smiruje i drai.
Drugih gostiju i nema u kafani, sem malo sunca koje se probilo izmeu oblaka, pa za
trenutak ogrejalo trojicu za stolom. Husaga Gole i ne izbija iz svog ugla; nema pridolica da
ih slui, a za onu trojicu i ne mari vie. Zna da nemaju nameru da novu kafu poruuju a ovde
e sedeti sve dok ih neto ne povue na drugu stranu i ne raziu se po malenom epu.
Jedan od njih, Osman Misirlija, bivi je predsednik optine i doskora prvi ovek u
mestu. On nije bez pare u depu, ali zna da pie ne moe sebi poruiti, a ne plaa mu se
ostaloj dvojici koji strpljivo ekaju da to najzad ipak uradi. Sedi zavaljen, kao da je jo vana
linost, dobuje prstima po stolu, i pomalo zajeda dvojicu suseda, ne bi li ih se nekako
oslobodio i oterao ih iz kafane, pa sam, sa pravim merakom, zapalio cigaretu i popio novu
kafu.
Desno od njega, u uguvanom odelu, kao da je sad izilo iz bureta u kome je pareno da
bi ga oslobodili vaki, bivi je Misirlijin slubenik, Ivo Merep, koji je nedavno puten iz
zatvora u kome su ga "na pravdi boga" drali dve godine, samo zato to mu se nisu sloili
rauni u blagajni ili, kako on tvrdi, zato to se novi predsednik okomio na njega smatrajui ga
Misirli-jinim poverenikom i gorljivim pristalicom. Merep se stoga smatra rtvom svog
ranijeg zatitnika, pa sad, im ga vidi u ariji, pristaje uza nj, kao odbaeno pseto uz biveg
gospodara, a ovaj niti moe da ga otera, niti mari da ga uza se trpi.
Trei je Hamidaga Mandi, nekad najbogatiji ovek u epu, kome su posle rata uzeli
radnje i kue i jo ga, kao ratnog dobitnika, neko vreme drali u tamnici. Najstariji je, ali
najuredniji meu njima. Bie da je na vreme sklonio neto od imovine i odee ili to to je sad
na njemu crna anterija na priliku sveane, dervike ili kadijske, i fes omotan belo-utom
ahmedijom niko svojevremeno, kao verski obeleeno, nije hteo da odnese. Za njega nije
jasno: da li se toliko uplaio da ni danas jo ne sme da pokae da ima novaca ili jo pamti da
su ga upravo ovi, dok su bili na vlasti, najvie globili i gonili. A moda rauna da od ove
dvojice, koji su sad na lestvici malog epakog drutva dospeli opet na grane na kojim su i
pre rata bili, nita vie za sebe ne moe da izvue, pa nema rauna da ih asti. Jer, njega bar
poneko u ariji jo pozdravlja "Merhaba, Hamidaga", a njima, ako im se i obrati, ini to
samo pogledom, znakom glave, ili imenom, ba kao psu koga bi da otera.
Ba mu to u taj as i pade na pamet. Prooe ispred kafane kola sa novim predsednikom
i, kao namerno, nakadie ih oblakom smrada iz izduvne cevi.
Ovaj ba kao da nas opogani! kaza Ivo Merep.
Eh! veli Hamidaga Mandi Iako mu je sad kad smo sva trojica ista govna.
Osman Misirlija samo se usturi na stolici, pa, da bi bio vii, podie je na zadnje noge i
uze na njoj da se klati.
Ako i jesmo govna veli im on prkosno nismo ista. Ima i meu njima razlike. Eto
uze da pria iste one godine kad je strani Delaludin-paa poslan na Bosnu da je umiri,
naoe se u zindanu sarajevske ute Tabije tri osuenika: jedan beg, jedan aga i jedan kmet.
"Sada smo, vala, jednaki!", veli kmet onoj dvojici. "Neka sam i to doekao, pa makar i
posljednjeg, samrtnog asa."
"Tako je!", slae se i aga. "I ja u biti udavljen gajtanom, pa makar samo pamunim.
Denaza e mi biti isto poslije podne na groblju na Kovaima, a ti e visiti na obinom
konjskom povocu i to bar jo tri dana poto bude objeen."
Mene su nastavlja Misirlija izvodili pred najviu komisiju u Sarajevu i sve uz kafu
i pie sasluavali me nai prvi, najvieniji ljudi. Ivu Merepa sudio je okruni sud u Zenici,
tri dana, pred porotom, u velikoj dvorani, i jo su poslije pisale o njemu novine. A tebe smo,
Hamidaga, nas dvojica, Merep i ja, sredili poslije rata za manje od pola sata, a da niko o
tome nije smio ni da pisne. E, pa vidi, ima razlike; nismo ni po tome isti.
uti Hamidaga, ne zna ta bi odgovorio, a u to prooe opet pored njih ona
predsednika kola, pa ba tu, pred kafanom, pustie gas, a Hamidaga, koji e sad otii da se
negde dobro napije, samo lanu:
Oglasio se Delaludin-paa onoj trojici za duu, ba kao to i ovaj nakadi sad nas svu
trojicu bez razlike.
Pa se prvi die i ode, a noge mu se malo zapliu, mada od jutros ni aicu jo nije
iskapio.

IVOT I SMRT

O ue je poginuo Osman Feta, najlepi i najsnaniji momak u Mostaru, jedinac Mehage

Fete, kujundije iz arije. Skoio je s vrha starog mosta u Neretvu i, udarivi glavom o dno,
slomio kimu, poto je reka prekono bila opliala. Polo mu je za rukom da ispliva na
povrinu, izvukli su ga na obalu i preneli kui, ali mu vie nije bilo spasa. Danas e mu biti
denaza.
 Sede u kafani nekolicina starijih, uglednijih Mostaraca, i razgovaraju o nesrei. ale
momka, naroito njegovog oca, a misle u stvari na svoje sinove, koji im zadaju sline brige.
ta e im to ludo nadmetanje veli jedan. Trebalo bi to zabraniti, kao opasno po
ivot. I mi smo se igrali i takmiili, ali na jaliji, bacajui kamen, skaui ili igrajui
handajsa.
Eh javlja se drugi. I tada je bilo nesrea. Nastane svaa, sijevne no ili udari kolac
i razbije glavu. Pa opet isto.
Tako je! slae se i trei. Nekad se u Mostaru i od sevdaha ginulo, a sad eto zbog
mosta. Vazda se zbog neeg umiralo u nevrijeme. Mijenja se samo ono zbog ega se gine.
Opet prihvata prvi. Najmlai je, plav i belotrep.
Ako je i da se gine, opet bi i u tome trebalo da ima nekakvog reda. to ba Osman
Feta, kad u Mostaru ima i drugih, starijih, luih, pa i onih iji je posao opasniji. Mogao je
razbiti glavu i mladi Luka, onaj to po vas dan juri sokacima na dva toka.
Ili Mujo Kurto, nalbatin, koga je onomadne kobila Husage Mandia kopitom strefila
u glavu i samo mu okrznula ifericu.
Meho Ibrainovi, tufegdija, koji po vas dan radi sa puanim prahom. Neki od
radnika koji kopaju prolaz za novu dadu ili, najposlije, neko i od nas, koji sjedimo ovdje u
kahvi, a po godinama nam je ranije red putovati.
Da i ne pominjem one najstarije u gradu. Hadi-Mehu Kemuru, kome je, mislim, ve i
stotinu ljeta. Ili Hatidu Paiku, koja je doekala da joj se rode i bijele pele. ta veli,
Alihoda, gdje je tu red i boija pravda?
Najstariji i jedini koji jo nije progovorio ni rei, Alihoda Belagi, samo prstima
prebire riu kozju bradu, ljulja jednu nogu, koju je prebacio preko kolena druge, kao da tim
klatnom odbrojava neke nepoznate podeoke vremena. Ni sad mu se ne govori, ali, kad mu se
obratie i ostali za stolom, ni on ne mogade vie da uti, Othuknu, mahnu rukom, kao da od
sebe otiskuje dim koji se iri sa njihovih ibuka i kaza jedno muklo:
Jah!
Je li pravo? podstie ga onaj to je i poeo o ovoj stvari.
Ima li tu nekoga zakona?
Zna li se tu nekoga boijega reda?
Kakvoga reda? uini se Alihoda nevet, pa naglo ustavi onu svoju nogu, a sa nje se
smae papua i udari o pod.
Bar naeg, ljudskog reda. Zna se kako se ulazi u kafanu i damiju i kako se iz nje
izlazi. Valjalo bi onda voditi rauna o nekom redu i u vanijim stvarima. Da zdravi, pravi
momci, tako napreac ne odlaze, a mi stariji ostajemo na ovom boijem dunjaluku. Gdje je tu
boija pravda?
Asli je tebi, Ibro, zapelo putovati? ljutnu se Atihoda to mu se dira u din i poslove
koji su u njegovoj i boijoj nadlenosti. Pa kad me ve ovako pita, da zna i upamti: i mi
smo svi ve odavno mrtvi, samo to to svi jo ne znamo. Pa se, eto, i sahranjujemo, ne po
naem, ve po boijem, nama nepoznatom redu i zakonu. Neko prije, neko kasnije, ali
denaza nikoga nee mimoii.
Jah! huknue svi za stolom. Alihoda Belagi sasvim ustavi onu svoju nogu, koja
mu se dotle klatila kao kazaljka na zidnom satu. Kao da se sa time odjednom ustavi i vreme:
ne u se vie njegov hod, pa i Neretva kao da prestade da tee pod starim mostom.

U MOSTARU

U Mostaru, u maloj kafani koja je nad starim mostom toliko tesna da u njoj naporedo
mogu da stanu samo dva stola okupilo se drutvo uglednijih arinlija: gazda, aga i begova.
Nisu veseli, ni razgovorni. U kafedije nema prave kave, ni u njih dobroga duvana, da bi se
bar njime razgalili. Opet se neto krupno prevrnulo to oseaju i oni ali jo ne znaju na ta
e to izii, i mada im to nije jasno, ipak se, po svemu sudei, ni ovoga puta nije obrnulo na
njihovu stranu. Toliko su i oni vini prilikama, a da i nisu lako im je to znati po tome ko se
sad u gradu slua. Ko nareuje, ko izvrava, ko se hapsi i kome se podrumi i magaze pretre-
saju u potrazi za skrivenim ostavama.
Zato se u kafani malo govori, a mnogo othukuje i uzdie. Pa ipak, iako se malo pita, svi
bi hteli mnogo da uju. I to o onome najglavnijem: ta e sada sa njima biti.
Kad neko hukne i kae Jah! kao da je upravo to pitanje postavio. A opet, niko nema
hrabrosti da ga otvoreno i jasno izusti, jer, zna se, u svakom pitanju je i deo odgovora ili
neijeg miljenja. Zato bi pitao ako ga odgovor ne zanima, i zato ga zanima odgovor ako za
to nema nekakvog razloga. Tako, poto svi redom nekoliko puta "jahnue", jedan od njih,
najmlai i najnestrpljiviji, Osmanaga Feta, kome su koliko jue izvrili pretres u kui i ispod
poda, u skrivnici, nali dvesta kila kave, eera, sapuna i konca, koje je sklonio iz radnje i
tajno preneo kui (ali ga je neko, moda i iz same kue, propijao, jer, kad su doli da trae,
pravo su krenuli na mesto gde su najvie imali da nau) najzad e glasno i jasno zapitati:
ta e to biti, Mehaga? I dokle e ovo trajati? Najstariji si i najvie si vidio. Sluio si
pet careva i kraljeva, a preivio nekoliko ratova. Da se trpi teko je. A da prestane nema
izgleda.
Mehaga Firdus pamti turski zeman, okupaciju Bosne i Hadi-Lojinu bunu, aneksiju, prvi
rat, pa i agrarnu reformu, kad mu je uzet najvei deo imanja, a ostalo mu samo neto malo
kue u Mostaru i jedan mlin na izvoru Bune. Nita mu vie ne mogu odneti, a poto je star,
bilo bi i novoj vlasti zazorno u njega dirati. Znaju to u kafani, ali, Mehaga ne uri sa
odgovorom, ve i on huke i najposle, kad to dovoljno potraja, nakalja se, hraknu, nagnu se
kroz prozor i pljunu u Neretvu. To to izie iz Mehagina grla reka ponese i nita se ne
poznade na njoj. Mehaga onda otpi gutljaj nauta, naini kiselo lice, pa se najzad rei da
otepi:
 Bogme e sada klepet po nama!
Uh, uh, aman jarabi! huku ostali. A hoe li mnogo?
E, ne valja nam to onda ba nita.
I ne valja. Nego, nee oni nas ni pitati ta nam valja a ta ne valja, ni ta nam je drago
a ta nije, ve e initi ono to njima bude od volje i potrebe.
uli su, eto, to su hteli da znaju, i sad im od tog saznanja nita nije bolje. Voleli bi da
nisu ni pitali, ali, poto svi srknue iz oljica i pustie u vazduh nekoliko dimova, Osmanagu
Fetu avo navede da opet upita:
A dokle e, amana ti, Mehaga, oni tako klepetati po nama?
E, moj sinko, klepetae sve dok se od toga ne umore.
To otvara put bar nekoj nadi, i Feti, kome je stalo do brze utehe, ne dade ni dim da
ispusti. Proguta ga, a umesto dima ispade mu na usta novo pitanje.
Bogami se bojim da e dugo potrajati. Lake je, asli, udarati, no trpjeti udarce. Nego,
Mehaga, ta e biti kad se najzad umore od tog stalnog klepeta?
Kad se umore veli Mehaga odmah, kao da se udi to mu postavljaju takvo pitanje
kad se umore, oni e, bogme, onda da stanu.
Da 'hanu! prihvatie nekolicina uglas.
Da 'hanu! potvruje i Mehaga. Dok se dobro ne odmore.
U to ime poruie jo po jednu naut-kafu. A razgovor krenu drugim putevima. Govore o
tome to se moe, a ta se ne moe kupiti i, kako god se okrene, ispada da prvoga ima malo
ili nimalo, a drugoga koliko ti dua hoe. Hteli bi da kau i poneku gorku o onima koji su
uzeli vlast u gradu, ali ne smeju da to glasno urade, pa o tome ute. Ali, dok ute, svi znaju
ta preutkuju, a po othukivanju moe se poznati koliko je to zlo i pogano.
Uto e Feta, kao da se dosetio da Mehaga Firdus nije zavrio priu:
Dae bog da im se ruke brzo uzmu. Nego, estiti efendija, ta e biti kad dovoljno
'hanu i dobro se odmore?
E, moj Feta, kad se dobro odmore, oni e onda opet poeti klepet po nama.
Uh, uh! A dokle e tako, Mehaga?
Sve dotle dok se opet ne umore. Onda e opet malo da 'hanu.
I sve tako?
Sve tako! Malo klepet, malo odmor. A onda opet sve iznova.
Umea se i kafedija Ibro, sa dezvama u rukama:
Koliko e, tako na smjenu, da klepeu i da se odmaraju?
Mehaga Firdus samo se preko ramena obazre, die se i rukama pomeri kafediju, kako
e imati dovoljno mesta da proe, a da se ne oee o njega. Pa e odgovoriti, ali ne njemu,
ve svima u kafani.
E, da vidite, sve e tako, klepetati i odmarati se, klepetati i odmarati se, dok najzad i
oni ne sjednu sa nama ovdje u kafani. Popiju kafu i zapale cigar duvana.
I ne obazirui se, izie na vrata.