SAVREMENI JAPANSKI ROMAN

Ovde je uvek toplo. Oseam se kao da me je progutala neka ogromna ivotinja. Posle nekoliko
minuta, moja kosa, trepavice, pa ak i bluza kolske uniforme ovlae se od toplote i vlage; ovijena
sam mokrom koprenom koja blago mirie na hlor.
Daleko dole, ispod mojih stopala, neni talasii boraju bledoplavu povrinu vode. Neprekidni
mlaz majunih mehuria die se iz bazena za skokove u vodu; ne mogu da vidim dno. Tavanica je
staklena i veoma visoka. Sedim na sredini otvorenih tribina, kao da visim u vazduhu.
un izlazi na desetmetarsku dasku. Obukao je kupae gae boje re koje sam jue videla na
suau ispred prozora njegove sobe. Kada stigne do kraja daske, polako se okrene. Onda, okrenut
leima prema vodi, poravna pete. Napet mu je svaki mii na telu, kao da zadrava dah. Linija miia
od lanka do butine ima lepotu brozane statue.
Ponekad bih volela da umem da opiem kako se divno oseam tokom tih sekundi, od trenutka
kada isprui ruke iznad glave, kao da hoe neto da dohvati, do trena kada nestane u vodi. Ali nikad
ne umem da naem prave rei. Moda zbog toga to on pada kroz vreme, do mesta do kojeg rei ne
mogu da stignu.
Povratna dva i po salta zgreno, mrmljam.
Lo skok. Grudima udara o vodu s pljuskom i oko njega se die zavesa belih kapljica.
Ja uivam, svejedno mi je da li skae pogreno ili uranja bez prskanja. Nikad ne sedim zbog
dobrog skoka i nikad me lo ne razoara. unovo lepo telo prodire kroz ova detinjasta oseanja i
stie do najdubljim mesta u meni.
Pojavljuje se iz pene, a ustalasana povrina vode skuplja se oko njegovih ramena poput vela.
Polako pliva prema ivici bazena.
Videla sam snimke nainjene ispod vode. Kadar je ispunjen tamnoplavom vodom, a onda skaka
ulee, okree se na dnu i odbacuje prema povrini. Ovaj podvodni okret lepi je od samog skoka u
vodu: glenjevi i ruke velianstveno klize kroz vodu, a telo je sasvim obujmljeno istotom bazena.
Kada ene skau, njihova kosa pod vodom leluja kao na povetarcu; svi izgledaju tako spokojno, kao
deca na vebama dubokog disanja.
Jedan za drugim, skakai klize u vodu i elegantno se izvijaju ispred kamere. Volela bih da se
sporije kreu, da due budu na vidiku, ali ve posle nekoliko sekundi glave im se ponovo pojave
iznad povrine vode.
Da li un pusti svoje telo da slobodno pluta na dnu bazena, kao fetus u majinoj utrobi? Kako
bih volela da ga posmatram koliko mi srce eli dok lebdi tako potpuno slobodan.
Mnogo vremena provodim na tribinama, kraj bazena. Bila sam jue i prekjue, i pre tri meseca.
Ni na ta ne mislim i nita ne oekujem; u stvari, naizgled nema razloga da budem ovde. Samo sedim
i posmatram unovo mokro telo.
ivimo pod istim krovom vie od deset godina, idemo u istu srednju kolu, znai viamo se i
razgovaramo vie puta svakog dana. No samo kraj bazena oseam da sam najblia unu kada skae
u vodu, kad se njegovo telo, gotovo bespomono u kupaim gaama, prua, uvre u prigib, leti
zgreno. Obuena u uredno ispeglanu suknju i tek opranu bluzu, zauzimam mesto na tribinama i
kolsku torbu sputam kod nogu. Ne bih mogla da ga dohvatim s ovog mesta, nikad.
A to je posebno mesto, moja lina osmatranica. Samo ja mogu da ga vidim, a on mi ide pravo u
susret.
 ***

Prolazim pored radnji u blizini stanice i skreem s glavne u prvu usku ulicu koja vodi ka jugu, uz
prugu. Buka i komeanje polako zamiru. Maj je mesec tako da se topolota zadrava u vazduhu i kad
stignem do stanice posle unovog treninga.
Poto proem park u stvari, samo deje igralite s esmom samaki dom, naputeno
porodilite, vide se samo redovi kua. Treba mi vie od dvadeset pet minuta da peice stignem kui.
Usput se ono klupko ljudi koji su zajedno sa mnom izali iz stanice polako odmotava i nestaje sa
sunevim zracima. Na kraju, obino ostanem sasvim sama.
Pored puta je niska ivica. Iza nje se postepeno pojavljuje drvee i pepeljastocrni zid, dopola
prekriven brljanom. Na mestima gde brljan ne raste zid je zelen od mahovine, kao da su ivi ti
blokovi od kojih je sazidan. Zatim je tu kapija, otvorena, privezana zaralim lancem, koji je,
naizgled, spreava da se ikad zatvori.
U stvari, nikad je nisam ni videla zatvorenu. Uvek je otvorena, spremna da poeli dobrodolicu
svakome kome je potreban bog u trenutku nevolje ili bola. Niko nije vraen s kapije, ak ni ja.
Uz kapiju je zastakljena oglasna tabla osvetljena neonskom cevi, i na njoj je izloena misao
nedelje: KO JE DRAGOCENIJI? TI ILI TVOJ BRAT? SVI SMO MI BOJA DECA I NIKAD SE
PREMA BRATU NE SME OPHODITI KAO PREMA STRANCU. Svake subote posle podne moj
otac dosta vremena provodi prelistavajui Sveto pismo pre nego to paljivo nastrue tu na kamen i
ispie ovakvu misao. Miris mastila natopio je staru kutiju u kojoj dri etke i brus. Iz malenog suda
naspe nekoliko kapi vode na udubljenje u kamenu i onda, drei tapi tua sasvim uspravno, sastrue
mastilo u tamnu tenost. etku umae tek kada okona ove dugotrajne pripreme. Svaki pokret je spor,
gotovo da pobesni od sporosti, kao da obavlja neki sveani obred. Uvek se trudim da se tiho
prounjam pored njegovih vrata, da ga ne uznemirim.
Privueni neonskom svetlou, bezbroj siunih insekata gamie po oglasnoj tabli meu oevim
savreno oblikovanim ideogramima. U jednom trenutku se vee pretvorilo u no. Tama u ulazu ini
mi se gua nego na ulici, moda zbog gustog rastinja koje ispunjava dvorite. Drvee je bez reda
posaeno uza zid, grane su se izmeale i izrasle. Prednje dvorite prekriveno je gustom smeom
korova i cvea.
U tom moru zelenila na nonom nebu najvie se primeuju dva ogromna ginko drveta. Svake
jeseni deca navuku rukavice da sakupe plod. Kao najstariji, un se penje na jednu od debljih grana i
trese drvo. Onda mlaa deca mahnito jure pod kiom plodova i suvog utog lia. Kad god proem
pored ovih stabala, pomislim na meku koru ploda koja se, zgnjeena, kao gusenica zalepi za on
dejih cipela; setim se i stranog smrada koji se od toga iri kuom.
S leve strane ginko drvea nalazi se crkva, a ukoso iza nje, povezana pokrivenim hodnikom,
nalazi se zgrada koju zovemo Svetionik. To je moj dom.
Bledoplava vlaga koju sam upila na tribinama kraj bazena ve je izvetrila dok sam stigla dovde.
Telo mi je suvo i prazno. Uvek je tako: nikad ne mogu da se vratim kui kao ostale devojice. Prvo
proitam misao sedmice, onda proem kroz kapiju, pa uem u Svetionik i uvek me neto zaustavi,
uvek mi se uini da neto nije na svom mestu.
Ponekad, dok prilazim, Svetionik mi se ukae kao vrst i bridak, a ja sam, nasuprot njemu,
neodreena i maglovita. Drugi put oseam kako mi je sve bolno jasno i otro, a Svetionik je nekako
maglovit. U svakom sluaju, uvek postoji neto nepomirljivo izmeu kue i mene, neto to ne mogu
da prevaziem.
To je moj dom. Moja porodica je tu. I un. Podsetim se na to kad god uem u zeleni zastor i
otvorim vrata Svetionika.

***

Pokuam da sredim uspomene i shvatim da su najranija seanja najjasnija i neizbrisiva.

Blistavo jutro ranog leta. un i ja se igramo pored starog bunara iza kue. Bunar je zatvoren pre
mnogo vremena i na njemu je zasaena smokva. Mora da nam je etiri ili pet godina, znai ubrzo po
unovom dolasku u Svetionik. Majka mu je bila alkoholiarka a on vanbrano dete, pa ga je neko od
vernih parohijana doveo k nama.
Odlomila sam granicu smokvinog drveta i posmatrala mlenobelu tenost kako se cedi iz rane.
Na dodir bi mi taj lepljivi izlivak ostajao na prstima. Odlomila sam jo jednu granicu.
Vreme za mlekance!, rekla sam unu.
Naterala sam ga da mi sedne u krilo, obgrlila ga oko ramena i prinela granu njegovim usnama. U
to vreme se nije moglo naslutiti da e unovo telo jednom biti miiavo i da e sijati u prozirnoj
vodi bazena. Ruke mi pamte samo mekou obinog malog deteta. Poput novoroeneta na dojci, on bi
napuio usne i gugutao, ak bi svoje ake obavio oko moje, kao da dri boicu. Smokvino mleko
imalo je gorak, zemljani miris.
Odjednom me je oblilo neobino i strano oseanje. Moda ga je izazvalo smokvino mleko ili
mekota unovog tela, ali tako je poelo mada je mogue da me je ovo stravino oseanje uhvatilo i
ranije, pre nego to sam roena.
Odlomila sam jo deblju granu s vie mleka i premazala ga preko njegovih usta. Namrtio je
obrve i olizao usne. U tom trenutku je suneva svetlost postala bletava, prizor nestaje u belom i tako
se zavrava moje najstarije seanje.
Otada sam doivela mnogo slinih trenutaka; kad god ujem rei porodica i dom, uini mi
se da neobino zvue, ne mogu naprosto da ih ujem i da ne obratim panju. Kad se nad njima
zamislim, postanu prazne i zazvone kraj mojih stopala kao prazne konzerve.
Crkvu vode moj otac i moja majka; kau da je to mesto posredovanja izmeu vernika i njihovog
boga. Oni vode i Svetionik, sirotite u kojem samo ja nisam siroe, i to je obeleilo moju porodicu.
S vremena na vreme, moda u elji da pokrenem to oseanje koje me ne naputa, otvorim jedan
od albuma s fotografijama koji su poreani po najnioj polici u igraonici. Sedam na pod, meu
slikovnice i blokove za crtanje, i nasumice vadim jedan album.
Svi dogaaji u Svetioniku su fotografisani izleti pod trenjevim cvetom, vaenje koljki za
vreme oseke, okupljanja oko rotilja, sakupljanje plodova ginka i svaka slika je prepuna siroadi.
Kao na fotografijama sa kolskih ekskurzija, lica su poreana jedno pored drugog. A tu sam i ja,
izgubljena meu njima. Ekskurzije su uvek imale svoj kraj, a ti siroii su se sa mnom vraali kui u
Svetionik.
Veoma esto su iza dece moji nasmeeni roditelji. Oev osmeh je smiren i ravan, moda donekle
povran. To se i moe oekivati od oveka koji pola ivota provodi u obavljanju crkvene slube i
ostalih crkvenih dunosti. On gotovo uvek ita svoje beskrajne molitve. Gledam oca na fotografiji
kao to bi neko gledao oltar s klupe u crkvi.
Tuno prelistavam album i prouavam fotografije. Sve su sline, ali ni na jednoj nije zapisano
koliko sam bila teka i dugaka na roenju, nema ni otiska mog majunog stopala, ni slike mojih
roditelja sa mnom. S freskom zatvaram album.
Ponekad bih pomislila da bi bilo bolje da sam i sama siroe. Da i ja mogu da se podiim
jednom od traginih porodinih pria kojima je Svetionik obilovao majka alkoholiar, otac ubica,
roditelji preminuli, naputeno dete onda bih bila pravo siroe. I onda bih, kao i sva druga deca,
mogla da zamislim da su to dvoje divnih ljudi koji vode Svetionik moji pravi roditelji, ili bih mogla
da se pretvaram da sam ljupko nevinace u nadi da e me usvojiti. Na neki nain bi mi ivot bio
jednostavniji.
Od onog dogaaja sa smokvinim granicama stalno sam elela samo jedno: da budem lan
normalne, tihe porodice.
Pa ipak, kad un zamakne u svlaionicu, a ja podignem svoju kolsku torbu i posmatram kako se
povrina bazena smiruje i ponovo postaje staklasto glatka, ili dok nedeljom uvee oslukujem zvuk
unovog povratka kui kroz zelenu tamu posle treninga tada mi se udnja za porodicom raspri kao
magla.
Tragam za njom iako znam da nema smisla. Toliko je beskorisnih stvari na ovom svetu a meni je
najbeskorisnija od svih Svetionik.

***

un se vratio kui. Posle treninga imali su sastanak tako da je stigao itav sat posle mene.
Otprilike jednom nedeljno uspe mi da pogodim kada e se pojaviti i onda ga ekam, nehajno
sedim na otomanu ili stojim kraj telefona u hodniku. Da su deca, posluga ili moji roditelji ili,
najgore od svega, sam un shvatili da njega ekam, sve bi postalo mnogo sloenije. Zbog toga sam
vodila rauna da moje prisustvo bude sluajno. Oseala sam se smeno, ali sam ostajala na svom
mestu, vodila besmislene razgovore s drugaricama ili prelistavala asopise.
Predvorje je uvee obino bilo prazno i tiho. To je jednostavna prostorija. U njoj su samo
pohabana sofa i starinski telefon. Pod izgleda ut pod golom sijalicom.
Ove veeri sam dopustila sebi da saekam una. Uao je obuen u svoj kolski blejzer i nosio
je ranac i torbu s treninga.
Zdravo, rekla sam.
Zdravo. I najobinije rei bi me potresle ako bi dole iz unovih usta. Sve, ist miris bazena
ostao mu je na telu i kosa mu je jo bila vlana, ba kao to sam volela.
Umirem od gladi, rekao je, spustio obe torbe i bacio se na sofu. I to je uradio dobroudno. I
izmorenost je nosila miris bazena.
Zavidim ti, rekla sam i oslonila se na stalak za telefon. Ima od ega da ogladni, a ja nita
ne radim po itav dan, pa opet jedem tri obroka dnevno. Takva glad je besmislena.
Treba da se bavi nekim sportom, odgovorio je.
Odmahnula sam glavom i nisam podigla pogled. Radije posmatram, rekla sam i trgla se od
sopstvenih rei.
Ti sati na bazenu bili su moje lino uivanje i sedala sam to dalje od skakaonice da bih
sauvala svoju tajnu. Vodila sam rauna da ne naletim na una ili njegove klupske drugove na ulazu,
pa moda nije ni znao da dolazim. S druge strane, rastuila bi me pomisao da ne zna, iako sam se
trudila da to spreim.
 Nikad mi nije rekao da me je video, niti me je pitao ta radim na bazenu, ali sam oseala da bi
na savez bio jo jai kada bi znao i namerno me putao da nastavim sa svojom igrom.
Danas sam povredio runi zglob, rekao je. Mora da sam udario o vodu pod loim uglom.
Koji?
Protresao je levom rukom da mi pokae. Poto mi je njegovo telo bilo toliko vano, ivela sam u
strahu da se ne povredi. Blesak u njegovom oku pre skoka, odsjaj svetlosti na njegovim grudima,
oblik njegovih miia sve je to u meni izazivalo divno oseanje koje je inae bilo uspavano.
Pa ta e sad? Predtakmienja srednjih kola uskoro poinju.
Nije nita ozbiljno, rekao je i vie to nije spominjao.
Da bi uleteo u bazen kao igla, uz najmanji pljusak, trebalo je savreno da poravna rune
zglobove u trenutku kada udara o povrinu vode. Budui da se toliko dugo bavi skokovima u vodu,
imao je nevieno jake rune zglobove.
Uto smo zauli zvuk papu a u hodniku i Naoki je utrao u sobu.
Zdravo, une! Moe li stoj na rukama? Skakutao je oko una kao uzbueno tene. Imao je tri
godine i bolovao od astme; zbog toga mu je glas bio promukao.
Vai, ali ne sada, odgovorio je un, ustao s otomana i uhvatio Naokija. Deca iz Svetionika
volela su una, moda zato to je bio izuzetno dobar prema njima. Volela su ga kao to ga i ja volim i
svako je hteo da ga dodirne. Dok je odlazio, i dalje drei Naokija u naruju, proaputala sam da
treba da uva zglob.
A kada?, cvileo je Naoki. I da hoda na rukama. Hrapavi zvuk njegovog glasa nestao je niz
hodnik.
***
Po mom linom uverenju, veere su bile najneobiniji deo zajednikog ivota u Svetioniku
poev od toga da se kuhinja i trpezarija nalaze u suterenu.
Crkva i Svetionik su stare, drvene zgrade graene po zapadnim uzorima i starost im se oituje u
svakoj dasci na podu, svakoj arci i ploici. Svakom novom i estom dogradnjom, konstrukcija je
postajala sve sloenija i spolja se uopte ne moe nazreti pravi raspored. Unutra je jo zamrenije
zbog dugakih, vijugavih hodnika i mnotva kratkih stepenica.
Od predvorja Svetionika grana se lavirint hodnika koji vijugaju kroz zgradu i konano vode u
predvorje na prvom spratu kroz ije prozore se moe videti dvorite. Na kraju tog prostora u podu se
nalazi poklopac s tekom gvozdenom rukom. Kada se poklopac podigne, uje se suvo kripanje.
Zavezali bismo ga o kuku na tavanici kada smo silazili niz strme stepenike u trpezariju i kuhinju.
Deca su volela to tajno stepenite. Pre svakog obroka bila je trka koja se esto zavravala
tuom ko e prvi da stigne do vrata u podu. Upravnik, ili jedan od nastavnika, pourivao bi decu, a
ona su, jedno za drugim, nestajala niz stepenice.
Kada bih povukla zaralu ruku, ula kripu poklopca i osetila mirise iz kuhinje kako se penju
tim stepenicima, esto bih se setila Dnevnika Ane Frank: stepenica skrivenih iza police s knjigama
koja se okretala, rasporeda u toj kui koji je bio isto tako smotan kao i u Svetioniku, ute Davidove
zvezde, ioda ubodenih u kartu po tragu oslobaanja Normandije, tmurnih, nedovoljnih obroka s
Peterom, Van Danovima i dr Duselom. Osetila bih, kao Ana, da mi se apetit smanjuje sa svakim
korakom niz tajne stepenice Svetionika.
Iako su kuhinja i trpezarija delimino ispod nivoa tla, tamo nikad nije mrano ni vlano. Ima
mnogo velikih prozora okrenutih ka dvoritu, ka jugu, a kroz prozore sa severne strane svetlost
prolazi kroz umu.
Ipak su i tu postojali nezaobilazni znaci starosti i propadanja. Tiganji i erpe, poreani po polici
za suenje, bili su izbledeli i zagoreli, i aparati mikseri, rerne, friideri i slino mada otporni, bili
su stari. Povrina ogromnog stola koji je ispunjavao prostoriju, bila je puna ogrebotina i, mestimino,
dubokih ureza.
Doruak u trpezariji bio je gotovo nepodnoljiv, usred gomile bune deurlije i razbacanih
ostataka hrane. Za veerom bi otac bio za stolom sa dvanaestak mlaih, jer je rano legao zbog
jutarnje slube. Posle bih ja jela s unom, Reiko, koja je ila u trei razred srednje kole, i s
majkom. Gadilo mi se da jedem ak i meu odraslima nakon to je sa stola obrisano sve to su deca
prosula.
Majka je bila najsrdanija, najveselija osoba u Svetioniku. Posebno je bila priljiva za
veerom. Nije birala teme u koje su svi mogli da se ukljue, vie je volela da pria o sebi i onome
to nju zanima, i to od trenutka kad bismo seli do kraja obroka. Sve vie bi se uzbuivala i sve ee
bi joj ponestajalo daha i pitala sam se da li ona moda mrzi sebe to toliko pria.
Poela sam da brinem da e dosaditi unu i ostalima. Usne su joj bile kao dva crva koja se
neprestano uvijaju; htela sam da ih zgnjeim prstima. Napolju je bio mrkli mrak i stakleni prozori su
postali tamnozeleni, a njen glas se veselo valjao po tom tamnom svetu. Reiko i noni redar bi zurili u
svoje tanjire i s vremena na vreme neto promrmljali.
unova kosa bi se do tada osuila. Telo mu je izgledalo manje i ranjivije kad nije bilo mokro.
Za razliku od nas ostalih, nikad mu nije bilo dosadno i nikad nije uzdisao kad bi majka preterala s
priom. Ne, on je paljivo sluao njen nametljivi glas, uljudno klimao glavom, jeo s apetitom i ak bi
je povremeno prekidao da postavi pitanje, to bi je obodrilo da jo vie pria. Njegov se glas nekako
stapao s njenim, a ona bi se okrenula prema njemu i sve mahnitije brbljala.
U meuvremenu, ja sam prouavala njegov profil i pitala se otkud njemu tolika ljubaznost kad ja
oseam samo najsurovije gnuanje. Siao bi s daske, vratio se u Svetionik, gde bi mu se miii
zagrejali i omekali kao svileno vlakno, i tu je upijao sve to je mene razdraivalo Naokijev
hrapavi glas, komadie hrane koje deca bacaju naokolo, majino beskrajno avrljanje. Neobino mi
je bilo da je toliko dobar kad je ivot prema njemu bio lo: otac pobegao kad je roen, majka ga
napustila zbog pia. Oajniki sam se molila da me oblije njegova dobrota.
Zvuk dejih stopala dolazio je kroz pod na spratu. Bilo je vreme za kupanje: mogla sam da ih
zamislim kako tre naokolo u velikim oblacima talka. Piljila sam u majine sjajne usne i gurala
tapie u masne komadie mesa koji su ostali na tanjiru. Onda sam unu dodala bocu sa sosom,
nadajui se da e mi rei hvala zvuk njegovog glasa mogao je da spere ogorenje koje sam
oseala u elucu.
***
Bilo je mirno nedeljno poslepodne. Majka i otac su otili da snime neku radioemisiju za decu.
Reiko, s kojom sam delila sobu, bila je opruena na gornjem krevetu i itala neki nauni asopis. un
je bio na redovnom nedeljnom asu baleta. Nedavno je poeo da ide jer mu je tako savetovao trener;
rekao je da e mu to pomoi da odri formu i gipkost. Teko mi je da ga zamislim na asu baleta;
navikla sam da njegovo telo vidim na treningu, okupano iskriavom vodom. Postala sam ljubomorna
na devojice ravnih grudi, u trikoima, kose vrsto zategnute u punu.
Poto un nije bio prisutan, nedeljna poslepodneva bila su tmurna i beskrajna. Zamajala bih se
ponavljanjem gradiva za as engleskog. Kad bi mi dosadilo, nasumice sam prelistavala renik i
pomno gledala jednostavne, a ipak neobino realistine ilustracije: albatros, kotao za peenje rakije,
drvena kutija, sprava za pravljenje keksova.
Napolju je bio divan dan. Sunce se prosipalo po zemlji kao pljusak zlatne praine. Senke
treperavog lia ginka otro su se ocrtavale na zidu crkve, a povetarac koji je duvao kroz zavese
donosio je prvi nagovetaj leta.
Hoe li ii danas u bolnicu?, upitala sam Reiko.
Ne, danas neu, odgovorila je ne diui pogled s asopisa.
Reiko je stigla u Svetionik pre manje od pola godine. Moji roditelji su uneli kutije pune knjiga i
iznoene, staromodne odee, a onda se na vratima moje sobe pojavila Reiko. Bila je krupna, via od
mene i nosila je naoare s debelim staklima. Iako je ila tek u srednju kolu, telo joj je mestimino
bilo oputeno, kao kod ene srednjih godina.
Drago mi je, rekla je i ula u sobu vukui telo kao teret.
Retko je neko Reikinog godita dolazio u Svetionik. Decu su uglavnom donosili kao sasvim
malu i usvajali dok su bila mala. un je bio prvi pitomac koji je u srednjokolskom uzrastu jo bio u
kui.
Reikini roditelji bili su u duevnoj bolnici. Oigledno su imali ozbiljnih problema i nije bilo
nade da ozdrave i vrate se u normalan ivot.
Bie im ao ako ne ode. Znala sam da ne voli da pria o roditeljima, ali sam se vraala na tu
temu kad god je bilo mogue. Deca su ovde bila rtve nebrojenih nedaa, a meni se uinilo da je
posebna nevolja ako ti oba roditelja polude, jedno za drugim.
Volela bih da im bude ao, odgovorila je. Sklopila je asopis, sela i skinula naoare. Ba
bih volela. Bez naoara oi su joj bile toliko sitne da se nije moglo videti u ta gleda.
I zbog toga si tuna?, upitala sam.
Nervozno je treptala i nita nije odgovorila. Ma koliko se trudila, zbog njenog praznog pogleda
nisam uspevala da shvatim ta osea. Usne su joj bile napuene u slabani osmeh, a moda se, u
stvari, utueno mrtila. Nekoliko sekundi ledene tiine.
Otkaile su se sve kope, najzad je rekla, kao za sebe.
Kope?
Tako je. Kope koje su nas drale skupa. One su se otkaile i nema naina da ih ponovo
uvrstim. Ponekad je govorila kao mlada dama iz dobre porodice.
Pitala sam se kakav se zvuk uje kada se pokidaju kope koje dre porodicu na okupu. Moda
neko muklo prskanje, kao kada se raspoluti zrela voka. Ili vie lii na prasak kad se pomeaju
pogrene hemikalije.
Reiko me je i dalje posmatrala odozgo prazim pogledom salo na obrazima i bradi skrivalo je
prava oseanja. Ponovo je stavila naoare, ispruila se na krevetu i vratila asopisu.
Moda su jo bile svee rane od povreda kad su pukle kope. Poto nikad ni za ta nisam bila
prikopana, nisam videla nikakvu razliku u naim sudbinama.
Ja sam se ponovo okrenula prema pisaem stolu i poela da upisujem u svesku nerazumljive
engleske rei. Deca su sad bila jo glasnija, ali to uopte nije uticalo na tiinu koja se spustila izmeu
nas dve.
U Svetioniku je uvek bilo buno; meavina vike, plaa i tabananja ispunjavala je svaki kutak
zgrade, kao neki kuni duh.
Odjednom se ulo uurbano kucanje na vratima. Dnevna bolniarka ula je nosei Rije u
naruju.
Vodimo decu na dobrotvornu prodaju u crkvi, a Rije izgleda dobija kijavicu. Moe li da ostane
s tobom? Govorila je brzo, ljuljajui dete u rukama.
Svakako, rekla sam i ustala od stola da prihvatim Rije. Paziu na nju.
Hoe li s nama, Reiko?, upitala je bolniarka pogleda uprtog u gornji krevet.
Hvala na ljubaznom pozivu, ali imam neke druge stvari da obavim danas. Kao i uvek, Reiko je
izuzetno ljubazno odbila.
Rije je imala samo godinu dana i pet meseci i bila je najmlae dete u Svetioniku. Obukli su joj
svetlocrvene pilhozne preko bele kouljice; vlaan nos joj se caklio.
Deja vriska dostigla je kreendo i potom utihnula izali su sa tri negovateljice. Sila sam s
Rije u dvorite iza kue.
Od blistavog sunca prostori u senci inili su mi se svei i isti, i tako jasno su se ocrtavali svi
predmeti u njima tricikl, razbijena saksija, svaki list i korov. Gajbe s bocama za industrijsku
preradu i prazna kutija s nalepljenom slikom pargli stajale su naslagane pored kuhinjskih vrata.
Kad je smokva prestala da raa, poseena je i ostala je samo humka zemlje na mestu gde je bio
bunar. Rije se igrala zabadajui lopaticu u zemlju, a ja sam je posmatrala izbliza, sedei na jednoj
gajbi s bocama.
Majuna stopala virila su ispod lastia na pantalonicama kao komadii mekog, belog maslaca.
Bez obzira na to da li su tamne i zamackane, pune ospi ili podrhtavaju od debljine, deje butinice su
uvek zanosne. Ima neeg gotovo erotskog u njihovoj bespomonosti, a opet su tako svee i ivahne,
kao neka zasebna iva bia.
Rije je skupljala prainu lopaticom koju je drala u jednoj ruci i bacala je u koficu koja joj je
bila u drugoj. Zabavljala se tako neko vreme, a onda je promaila koficu i prosula prainu po ruci.
Prila mi je teturajui se na nesigurnim noicama i prela granicu izmeu blistavog sunca i mirne
senke.
Ispruila je zaprljanu ruku isputajui moleive glasove. Meni se uinilo da je ruka sasvim ista,
ali ipak sam dunula u dlan.
Deca njenog uzrasta imaju neobian miris, na talk papirnih pelena i kaasti miris deje hrane.
Rije me je zapahnula i mirisom sveeg maslaca s kojeg je tek skinut omot.
Vratila se igri, ali je svakih nekoliko minuta prilazila da joj opet oduvam prainu s ruku. Od te
jednostavne pravilnosti postepeno sam osetila kako me obuzima surovost. Oseanje mi, meutim, nije
bilo posebno neugodno, naprotiv, bilo je neeg prijatnog u njemu. esto sam, u to vreme, oseala taj
surovi nagon. Kao da je bio skriven negde izmeu mojih rebara i neobian deji miris bi ga izazvao,
kao da mi ga kida iz tela. Osetila sam bolan izlazak tog nagona dok sam stajala i posmatrala Rije.
Dok je bila okrenuta leima, zamakla sam za kuhinjska vrata. Posle nekoliko minuta, praina na
ruicama poela je da joj smeta, bacila je lopatu i kofu i stajala zurei u dlanove. Konano se
okrenula da potrai pomo i gledala u mesto na kojem sam sedela. Kad je shvatila da me vie nema
tamo, da je sama, poela je da plae. Jecaji su joj bili siloviti, kao da e neto u njoj da pukne i tako
su zadovoljavali moju surovost. Htela sam da jo jae plae, a sve je bilo savreno ureeno: niko
nee doi po nju, ja u je sluati dok mi je volja, a bila je suvie mala da nekome to ispria.
Kada odrastemo, nauimo da sakrijemo teskobu, samou, strah i tugu. Deca nita ne kriju, sve
skazuju suzama koje slobodno pokazuju celom svetu. Htela sam da uivam u svakoj njenoj suzi, da
jezikom oliem vlana, bolna, osetljiva mesta u njenom srcu, da proirim sve rane.
 Suvi povetarac vukao joj je umrenu kosu. Sunce je i dalje bilo visoko na nebu, kao da nikad
nee zai, kao da je vreme stalo. I dalje je estoko jecala, jedva je disala.
Kad sam se konano pojavila iza vrata, zacvilela je jo glasnije i poletela da mi se baci u
naruje, a njene mlenobele butinice su bukale. Podigla sam je, jecaji su se pretvorili u kmeanje
kao nagovetaj besa koji zamire. Vlani od suza i bala spustili su mi se na grudi, a s njima i taj udni
deji miris. Drskost njenog samopouzdanja vratila je moje surove misli.
Pogled mi je odlutao do velikog upa na ivici ume iza kue. Nekad je bio ukras u predvorju
Svetionika, bizenska keramika*, po visini mukarcima gotovo do grudi. Odnela sam Rije do upa
trljajui joj usput lea da joj umirim isprekidano disanje. Onda sam skinula poklopac od trulih
dasaka i polako je spustila unutra.
* Bizensko posue predstavlja vrstu japanske grnaarije. Odlikuje ga tvrdoa, jer glina od koje se pravi sadri dosta gvoa,
crvenkastomrka boja, nemogunost glaanja, te poseban nain peenja. Ime je dobilo po selu Imbe u oblasti Okajama, ranije poznatoj kao
provincija Bizen. Ova umetnost je najstarija grnarska tehnika u Japanu, nastala u periodu Hejan. (Prim, prev.)
Htela sam da jo jae plae. Htela sam da ujem svaki urlik i jauk koji je u stanju da proizvede.
Noge su joj se skupile od straha, kao da je dobila greve, i vrsto mi se uhvatila za ruke.
Ne brini, rekla sam otresajui njene majune prste. Ne plai se.
up je unutra bio hladan i vlaan. Mlatila je po njemu vritei na sav glas. Pla se uzdizao i
ulivao u mene kao mlaz topljenog elika. Obema rukama obujmila sam rub upa da se ne prevrne i
piljila u njeno uzaludno batrganje.
Svakog dana sam u Svetioniku ula kako neko plae. U kratkim pauzama izmeu svaa i tua,
smeha i vriske, uvek je bilo suza. Trudila sam se da ih sve odreda zavolim jer sam bila siroe koje
nijedna porodica nije htela da usvoji, jedina koja nije imala prilike da ode iz Svetionika. Ali
prestraene suze koje je Rije lila bile su poseban melem, kao ruke koje me maze na pravim mestima
ne zamiljene, neodreene ruke, ve njegove, za koje sam sigurna da bi umele da me zadovolje.
Samo jo malo, rekla sam, a rei su nestajale u upu. Brade oslonjene na ivicu upa,
posmatrala sam kako se moleivo uspinje prema meni, a u mom telu nadimao se kikot.

***

Te noi sam se iznenada probudila. U sobi nije bilo pretopio, niti sam runo sanjala. Ipak sam se
namah probudila i rasvestila, kao da nisam ni spavala, kao da blistam u tami.
Bilo je tiho; uinilo mi se da ujem decu kako diu u susednim sobama. Reiko je duboko spavala
madrac je kripao kad se okretala. Uzela sam budilnik s nonog stoia i pribliila ga licu: dva sata
posle ponoi. Spavala sam samo dva sata, a oseala sam se tako odmorno. Nisam mogla da verujem
da je jutro jo daleko.
Onda sam u tami i tiini ula slabi um vode koja tee toliko slab da sam strepela kako e
sasvim nestati ako prestanem da sluam. Leala sam u krevetu i zamiljala taj mlaz, svest mi se
sasvim pribrala.
Ustala sam i pogledala kroz prozor. Ceo svet je bio miran; kao da sve spava ginko, misao
sedmice, zarali lanac na kapiji sve sem vode u daljini. Tiho sam se iskrala iz sobe i pola za tim
zvukom.
Hodnik na spratu bio je mraan, osvetljen samo obinom sijalicom na odmoritu. Vrata dejih
soba bila su vrsto zatvorena. Pod je bio hladan pod mojim stopalima.
Dok sam silazila niz stepenice, zvuk je postajao razgovetniji. Stajala sam na kraju najdueg
hodnika u Svetioniku, onog koji vodi do trpezarije u suterenu, i ugledala una za umivaonikom preko
puta kupatila; na jednoj esmi prao je kupae gae.
ta radi ovako kasno?, rekla sam zagledana u njegove mokre, sapunjave ake.
Izvini, probudila te buka? ak i ovde u tami, usred noi, njegov glas bio je jasan i zvonak.
Eto, kao perem kupae gae, u tihoj kui mogu da mislim na skokove.
Na skokove?
U glavi zamiljam skokove prilazak, vreme odskoka, ulazak u vodu. Ruke su nastavile da
rade dok je priao. Ako vie puta u svesti ponovi savren skok u vodu, kad stane na dasku ima
oseaj da e ga i izvesti. Briljivo je prao svoje gae, izvrtao ih i trljao o ploice u umivaoniku.
Uivala sam da posmatram kako mu se prsti brzo kreu. Kad god sam bila s njim, pitala sam se kako
to da je tako ist i nevin.
Voli da skae? Nisam znala ta da kaem.
Tako je, odgovorio je. Dve rei odjekivale su u meni. Oseala sam da bih bila sasvim
spokojna kada bi te dve rei postale samo moje. Kada skaem, u trenutku se sasvim predam tome,
bar na nekoliko desetinki sekunde. Bez ikakve sumnje, un u vazduhu, od trenutka odskoka do
trenutka uranjanja u vodu, bio je najizuzetnije otelotvorenje samoga sebe, kao da su sve njegove
dobre rei i sva dobra dela omotani oko njegovog divnog tela u slobodnom padu leteli kroz vazduh.
Stajali smo u pidamama; isti prizor video se u ogledalima iznad umivaonika. U kui je vladao
potpuni mir, kao da je samo vazduh oko nas bio iv. I svetlost se skupila samo na nama; sve ostalo,
iza prozorskog okna i niz hodnik, bilo je crno. Nalazili smo se u izdvojenom, izvanrednom trenutku u
vremenu.
un je poprskao pidamu vodom, pa sam kroz materijal mogla da vidim miie na njegovim
grudima. Oseala sam se kao uplakano dete, udela sam da me zagrli.
Daj da ti pomognem, rekla sam i trudila se da mi glas veselo zvui; strahovala sam da e me
slomiti udnja ako ne progovorim.
Hvala, odgovorio je. Otvorila sam slavinu pored njega i isprala sapun iz jednih gaa. Pustila
sam vodu da curi u tankom mlazu pazei da se ne uje da se niko ne probudi i da ne okona ovaj
trenutak s unom. Imao je troje kupaih gaa i znala sam sve are na njima: na onim koje je imao kad
je primljen u ekipu skakaa, na onim koje je nosio na velikom takmienju prole godine, kao i na
onim koje su mu deca poklonila za roendan. Sve sam ih napamet znala.
Stajala sam ruku potopljenih u vodu, oseala una pored sebe i bila duboko spokojna. Moda
od zadovoljstva to drim neto to je bilo tako blizu njega. Pomislila sam na vreme kada smo bili
mlai i nevino se igrali, kada mi unovo telo nije bilo posebno vano.
Sea li se onog dana kada je sneg upao u predvorje?, pitala sam zurei u sapunicu koja je
klizila niz ploice.
Sneg? U predvorju? Okrenuo se i pogledao me. Pre desetak godina. Sanjala sam neki divan
san i rano se probudila. Napolju je sve bilo prekriveno snegom, nikad toliki nisam videla. Deca su
jo spavala. Iskoila sam iz kreveta i otrala dole, a predvorje je bilo puno snega, od jednog do
drugog zida.
Stvarno? Otkud sneg u kui?
Upao je kroz pukotine u krovu. Majstor je doao kad se sneg istopio i zakucao daske preko tih
rupa. Zar se uopte ne sea?
un se zamislio. ini mi se da mi je pria pomalo poznata.
 Pokuaj da se seti, rekla sam. teta da zaboravi neto tako lepo. Najbolje je bilo videti
predvorje pre nego to neko ostavi tragove po snegu.
Zavrila sam sa ispiranjem i stavila gae na ispust iznad umivaonika. Onda mi je un dodao
sledee.
Bilo je divno. Stajala sam tamo i imala oseanje da sam jedina budna na celom svetu. Ali nije
bilo tako, jo neko je gledao sneg.
Ko? Oseala sam njegov pogled na sebi.
Ti. U jednom trenutku sam shvatila da stoji iza mene i uinilo mi se da si sve vreme bio tamo.
Bio si u onoj plavoj pidami s pelama i medvediima.
unove ruke su se na trenutak zaustavile. A tvoja je bila na tufne, rekao je.
Tako je. Stajali smo, samo nas dvoje kao sada. Stavila sam druge gae pored prvih.
To seanje na meki sneg na jo jedan osobit, davni, zajedniki trenutak vratilo mi se kroz
tabane. Liilo je na san, udaljen od stvarnosti, a opet je bilo neeg zaudno ivopisnog u tom snegu i
unovom prisustvu. Seam se da sam bila oduevljena to smo na tom posebnom mestu, samo nas
dvoje. Sigurno je bilo jo lepe tada, kada smo bili mali i nismo znali kako je bolno odrasti.
Rekao si da treba da skoimo u sneg, nastavila sam. Ja sam se plaila, a ti si me uveravao da
je bezopasno, da e biti divno onda si rairio ruke i bacio se. U snegu je ostao tvoj otisak nismo
mogli da zaustavimo smeh, ali smo bili tihi da nas niko ne bi uo. Onda si me gurnuo i sneg mi je
uao u oi.
Ba je bilo zabavno. Glas mu je zvuao kao da zna da nikad vie nee osetiti takvo
zadovoljstvo. Moda je u pravu. Nikad ne zna ta dolazi, kuda e nas ivot odvesti. Bilo mi je tuno
da razmiljam o budunosti.
Sumnjala sam da emo ikad ovako priati o noi kad smo prali kupae gae. Deca su jedno za
drugim odlazila iz Svetionika, a ja sam ostajala. Ne bih mogla da kaem koliko njih sam s prozora
svoje sobe posmatrala kako odlaze; nita mi nije govorilo da i un nee otii. Jednog dana e poi, u
novoj odei, s novom porodicom, i nestati iza ugla gde stoji misao sedmice. Zato sam elela da se,
dok moemo, setimo svih srenih zajednikih trenutaka.
Paljivo sam prala, kao da na taj nain mogu da sperem svoje surovo ponaanje prema Rije.
Trebalo mi je da se pretvaram da sam mlaa, u nevinom uzrastu kada smo s divljenjem posmatrali
sneg u predvorju. Znala sam da e un skoiti samo u istu vodu i elela sam da njegov skok u mene
bude savren; elela sam da uroni bez prskanja.
Kada smo zavrili razgovor o tom jutru pre mnogo godina, nismo znali o emu bismo priali.
Zvuk vremena koje je teklo izmeu nas postao je zvuk vode koja je tiho curila iz slavine sve do zore.

***

Prolo je prolee i uskoro je kia svakodnevno padala. Fina izmaglica, kao treperenje krila
insekata, ovlaila je drvee i bunje oko Svetionika. Dani su se vukli, izgledalo je da e kia svakog
trena stati, ali nije prestajala. U koli sam bila u polusnu, budila sam se samo kad bih spazila una u
biblioteci ili kraj nekog automata. im bi se asovi zavrili, ila sam u sportski centar i na bazen.
Tek tamo, sama, na tribinama, ponovo bih oivela.
ivot u Svetioniku bio je jednolian. Kad se kia ustalila, bu je poela da se pojavljuje u
kuhinji i trpezariji: divna nijansa zelene boje na okrajku kifle, bela na piti od jabuka koju je jedna
negovateljica ispekla tri dana ranije. Prizor kante za ubre prepune tog raspadanja opet je probudio
moju okrutnost. Poela sam da zamiljam kako bi Rije vritala da je zatvorim unutra. Plakala bi sve
dok je sasvim ne prekriju suze, znoj i bale. Onda bi se po njenim svilenkastim butinicama rairila
plesan, kao mnotvo sitnih estica raznih boja. Kad god bih videla kantu, zamiljala sam Rije i plesan
na njenim butinama.
Jedne nedelje posle podne bila sam u igraonici. U moru igraaka igralo se troje najmlae dece
koja jo nisu bila za obdanite. Meu njima je bila i Rije.
Rani tajfun je otiao na zapad. Kia je na tren prestala. Sedela sam pored prozora i sluala
vetar.
Posvaali su se oko jedne igrake i Rije je poela da plae. Otila sam da je podignem. Jecala
je i prstiima upala dugmad na mojoj bluzi traei utehu na dojci.
Ne smete napolje, rekla sam ostaloj deci. Vetar e vas oduvati. Odnela sam Rije u svoju
sobu.
Reiko je otila da poseti roditelje u bolnici i jo dugo se nee vratiti. Rije se odmah razveselila
i poela da pretura po stvarima koje je Reiko nagurala ispod svog stola. Bile su tu kasete s
konverzacijom na engleskom, uspomene sa kolskih ekskurzija, baterijska lampa sa starim baterijama.
Posmatrala sam je i pitala se da li je zaboravila kako sam je gurnula u up i pustila je da plae.
Vetar je tresao drvee oko Svetionika. Huk se prelivao preko zgrade, pojaan gustom masom
lia.
Rije je ispod stola prebirala po svemu to je pronala. Svaki komad bi prvo stavila u usta, onda
prela na drugi. Noge su joj vrsto leale na podu. Mala deca su neka druga vrsta, posmatrala sam
Rije kao to bi neko gledao retku zver u zoolokom vrtu. Htela sam da je pomazim, da je razmazim,
ali nisam znala kako.
Primetila sam kutiju uvijenu u beli papir kako viri iz otvorene fioke mog stola. U njoj su bile
princes krofne koje sam donela pre etiri ili pet dana.
I tog dana je padala sitna kia. Drvored topola oko sportskog centra bio je pod koprenom magle.
Hodala sam i mislila na skokove koje un uvebava i na njihovu teinu. Fudbalski teren i
bejzbol igralite bili su prazni i tihi; jedini zvuk uo se od kola s druge strane drvea.
Nova poslastiarnica tek je otvorena ispred centra. Zgrada je staklena i lii pre na staklenu
batu nego na radnju. U kuhinji se videla svaka pojedinost: prekidai na rerni, kese sa eerom u
prahu, noevi i lopatice. Na ulazu su stajali veliki buketi cvea, u ast otvaranja.
Ne znam zato sam ula. Nisam bila naroito gladna. No poslepodne je bilo mrano i suro, kia
je visila nad svim kao veliki oblak dima. Za razliku od toga, radnja je bila blistava i vesela i
podsetila me na svetlucavi bazen. Bilo je gotovo previe sjajno. Nije bilo drugih muterija, vitrina je
bila bezmalo prazna. I ona je bila besprekorno ista, kao i sve ostalo u radnji.
Kolai su liili na skupocenu ipku. Sagnula sam se da ih pogledam izbliza, a s druge strane,
neka ena u kecelji s volanima, ekala je moju narudbu. Najzad sam pokazala na tri princes krofne,
skromno poreane u uglu vitrine.
Ja bih to, rekla sam.
Napirlitana mlada ena paljivo je prenela krofne u kutiju, zamotala je u papir, privrstila
nalepnicom s imenom radnje i sve uvezala vrpcom.
Teko mi je bilo da nosim i kutiju i kolsku torbu, i brinula sam o tom paketiu sve dok nisam
stigla kui. Pojela sam jednu krofnu, drugu dala Reiko. Ona mi se zahvalila na svoj uobiajeno
preterano ljubazan nain i povukla se na gornji krevet da sve smae. Trea je ostala u kutiji, koju sam
stavila u poslednju fioku svog stola. Kad god bih otvorila fioku, bela kutija je trala meu lenjirima,
heftalicom i gomilom fotokopija, i gotovo sam zaboravila da se u njoj i dalje nalazi jedna princes
krofna.
Paljivo sam izvadila kutiju iz fioke, kao da drim neto krhko. Mislila sam da je tea, a kutija je
bila lagana, lagana kao... princes krofna. Oekivala sam, takoe, da u unutra nai gomilu svetle bui,
meutim, kola je izgledao gotovo kao kad sam ga kupila prhko i zlatno.
Rije, doi. Imam neto lepo za tebe.
Okrenula se da pogleda. Kad je shvatila ta je u kutiji, veselo je potrala da mi skoi u krilo.
Tek kad sam presekla krofnu, shvatila sam da se slatki miris jaja, eera i mleka pretvorio u
kiseli smrad; mirisalo je na nezreli grejpfrut. Rije je zagrizla i cela soba je zasmrdela. Gotovo mi je
pozlilo, a Rije je halapljivo jela kola. Njena prodrljivost bila je gotovo bolno ljupka.
Je li dobro?, pitala sam, ali je vetar zagluio moje rei.
Vratila sam nepojedenu polovinu u kutiju i bacila je u kantu za ubre u kuhinji.

***

Vetar je nastavio da duva i tokom noi. Teko se spavalo od vruine i vlage. Svaki put kad bih
zaspala, vreli vazduh bi me odvukao od sna. Reiko se vratila iz posete roditeljima, pojela nekoliko
komadia okolade i zaspala; ni zube nije oprala. Dok sam oslukivala njeno zaeereno disanje,
osetila sam da vie neu zaspati.
Upravo sam se spremala da pogledam na sat, da vidim koliko je vremena prolo, kad sam zaula
korake u hodniku. Neka vrata su se otvorila, potom zatvorila; ula sam uzbueno aputanje. Zbacila
sam nogama vlani pokriva i otkopala jo jedno dugme na pidami. Zurei u letvice na gornjem
krevetu, trudila sam se da razaznam ta govore. Sad sam ve bila sasvim budna i ivci su mi
poigravali.
Posle nekoliko minuta ula sam majin glas, jasniji od drugih, tihih i priguenih. Rekla bih da je
bila uzbuena, bistra i samozadovoljna, kao i uvek. ak se i Reiko probudila i nagnula preko ivice
kreveta prema meni.
ta se dogaa?, pitala je.
Ustala sam, nisam joj odgovorila. Telo mi je bilo neobino kruto; bila sam iscrpljena jer sam
toliko sati pokuavala da zaspim. Otvorila sam vrata i na trenutak zastala, zatvorenih oiju, ekajui
da se priviknem na svetlost.
Aja!, viknula je majka; rukom je spreda pritiskala iznoenu spavaicu. Rije je bolesna. Ima
temperaturu i straan proliv; cele noi povraa. Usne su joj suve i sva je osuta, ne znam ta joj je.
Htela sam da zovem hitnu pomo, ali je otac rekao da dovedemo doktora Niizakija, onog s klinike
pored stanice. Kae da Niizaki redovno dolazi u crkvu, pa e joj Bog pomoi. Sad ga zovu, ali
strano je, usred noi ostaje nam samo da se molimo. O, Aja!
Rei su se prosule u jednom dahu. Deurna negovateljica i ostali nametenici koji su iveli u
Svetioniku stajali su oko nje; na licima im se itao umor i zebnja. U majinom glasu bilo je naznaka
da joj je ova vanredna situacija gotovo uzbudljiva.
Rukama sam pritisla oi, koje su me bolele, i pitala se zato ovako avrlja, zato sve mora da
objasni kad ve znam ta se dogodilo.
 U tom trenutku se un popeo stepenicama.
Dobio sam doktora Niizakija. Kae da je odmah dovedemo. Uao je u deju spavaonicu i
izaao nosei Rije. Visila je kao mlitava krpa na njegovim rukama. Obrazi, ruice i butine bili su
prekriveni crvenim pegama, kao da joj je telo istrunulo zajedno s kolaem i sada je imalo ruiastu
bu.
un ju je sneo niz stepenice i svi su poli za njim. Otac je ekao u kolima ispred zgrade, motor
je ve bio upaljen. un je uao i seo pored njega i dalje drei Rije.
Iako sam ja bila kriva za njeno stanje, gledala sam samo u una. Bio je hitar i odluan, a ruke su
mu bile tako miiave dok je drao Rije u naruju. Takva predanost bila mi je gotovo nepodnoljiva.
Kad god bi se dogodila neka nevolja kad sam upala u reku, kad se zapalilo ulje u kuhinji, kad
je zemljotres oborio kredenac s porcelanom un je uvek bio smiren i sve nas je hrabrio. Bilo je
tuno to neko moe da bude toliko ljubazan. Zvuk motora polako se gubio u noi.
Ostali su se mirno vratili u svoje sobe, a majka je i dalje vikala za autom. Javite se im neto
saznate! ekau pored telefona! Ako je poalju u bolnicu, javite da donesem njene stvari!
Kada ih vie nije videla, okrenula se k meni, spremna za novi monolog: Nadam se da nije nita
ozbiljno... A ja sam samo neodreeno klimnula, bez rei, ekajui da ostanem sama i mislim na
una.

***

Vratila sam se na bazen im sam mogla. Bilo mi je jo dragocenije poto sam osetila teki ukus
sopstvene okrutnosti. Odraz mrekanja povrine na staklenom krovu, miris vode i, iznad svega, sva
istota unovog svetlucavog tela sve je to imalo mo da me oisti. udela sam da budem ista kao
un, makar samo na trenutak.
Na kraju je Rije ipak primljena u bolnicu. Kau da je povraala dok vie nije imala ta da izbaci
i onda je spavala puna dva dana, mirna i hladna kao mumija. Majka je odlazila u bolnicu da se brine
o njoj i vraala se kui s dugakim izvetajima. Pitala sam se da li su nali tragove princes krofne.
Ne znam kako bih se oseala da je Rije umrla, kako bih prihvatila ono to sam uradila. Poto
nisam znala odakle mi ta surovost, mogla sam da posmatram unove ruke, grudi i lea bez ikakve
grie savesti.
Bila sam sama na tribinama. Toplo. Glasovi i pljuskanje vode lebdeli su kao izmaglica nad
bazenom za takmienja i dejim bazenom iza njega, a ovde se ulo samo tiho prskanje dok su skakai
jedan za drugim uranjali u vodu.
un je na sebi imao marinskoplave kupae gae sa oznakom kole izvezenom oko pojasa, jedne
od onih koje je prao one noi dok smo priali o snenom jutru. Gae su bile mokre i pripijene uz
njegove bokove. Imao je obiaj da na putu ka ivici daske povlai narukvice koje je nosio na svakom
runom zglobu. Onda bi dugo nametao stopala u pravi poloaj.
Dva i po salta nazad u prigibu, mrmljala sam.
Skok je bio divan. Telo mu je pravo i uspravno ulo u vodu i gotovo se nije ulo nikakvo
pljuskanje. Nekoliko mehuria podiglo se s dna, onda je povrina ponovo bila staklasta.
Vie sam volela skok u prigibu nego zgren ili vijak. Kad je telo savijeno u kukovima, a noge i
stopala isprueni, miii su savreno napregnuti. Sviao mi se taj oblik njegovog tela, kad mu je elo
lako pritisnuto na cevanice, a dlanovi savijeni iza kolena.
 Dok su mu noge pravile savren krug u vazduhu, oseala sam njegovo telo u svom, kako me
iznutra miluje, blie, toplije i spokojnije od stvarnog zagrljaja. Iako me nikad nije zagrlio, bila sam
sigurna da je to pravi oseaj.
Duboko sam izdahnula i prekrstila noge. Skakali su ostali lanovi ekipe; izmeu skokova trener
im je preko megafona davao uputstva. Plivaki tim trenirao je u takmiarskom bazenu. Neka devojka,
oigledno voa ekipe, bila je nagnuta preko jedne startne kocke i merila vreme topericom. Svi su
osim mene vredno radili, ali i ja sam bila tu s razlogom da vidam svoje rane.

***

Tek kada sam prola svlaionice i automate u predvorju, shvatila sam da pada kia. Celog dana
je sijalo sunce kroz izmaglicu, pa me je iznenadila neoekivana promena. Pljusak je natapao sportski
centar, tako da su topole, semafor i fudbalsko igralite postali tamnosivi. Ogromne kine kapi
razbijale su se o zemlju uz majuni prasak.
Bespomono sam stajala pored vrata. Trebae mi bar pet minuta da stignem do stanice, makar i
trei, a po ovakvoj kii biu mokra za pet sekundi. Nije mi bila prijatna ni pomisao da se kui
vraam u mokroj odei, zbijena u prepunom vozu.
Na otomanu u predvorju ve su sedeli ljudi koji su ekali da prestane oluja, drugi su stajali pred
telefonom da zovu taksi. Poto nije bilo izbora, izala sam napolje. Vazduh je mirisao na kiu, zemlja
se topila na kii. Sela sam na stepenik ispod strehe i posmatrala kapi kako udaraju o tlo. Povremeno
bi mi prskale po soknama.
un je verovatno i dalje na sastanku ili se tuira, a ja se brinem da e izai pre nego to kia
prestane. Nisam znala ta da radim ako me nae ovde. On bi bio, kao i uvek, sve posle svog
omiljenog treninga, a ja umrljana tragovima suza koje je Rije prolila i njenog ruiastog osipa, koje
bazen nije uspeo da spere. Upravo sam htela da istrim na kiu kad sam ula kako me neko zove.
Aja!
Zasustavio me je unov glas. Okrenula sam se i ugledala ga kako stoji na stepenicama. Sve i
ist, kao to sam ga i zamiljala; jedan tren sam ga samo posmatrala, nisam znala ta da kaem.
Ovo je neverovatno, rekao je i skrenuo pogled s mene na kiu.
Jeste, odgovorila sam. Stajali smo na stepenicama i posmatrali bez rei. Da se ne bismo
pokvasili, bili smo blizu i kroz suknju sam oseala kako se njegova torba tare o moju nogu.
Bila sam mu zahvalna to nije pitao kako sam se tu nala, kao da mi je oproten neki prestup.
Kia je jo jae padala, brisala svet ispred strehe.
ta je sa ostatkom ekipe?, pitala sam. Bio je suvie blizu mene i nisam mogla da okrenem
glavu i pogledam ga.
Trener ih je odvezao kuama, rekao je i dalje piljei u kiu.
Zato i ti nisi poao s njima?
Zato to sam te video kako odlazi.
Ooo, promrmljala sam. Htela sam da se izvinim, da mu zahvalim, ali su mi iz usta izale
najdosadnije praktine rei: Ima li kiobran? Odmahnuo je.
Ne bi nam mnogo pomogao, rekao je. Gadno pljuti. Ostaemo ovde neko vreme.
Ostaemo ovde neko vreme. Polako sam ponavljala u sebi i svaki put bi se znaenje menjalo:
Treba da ostanem ovde, onda: Hou da ostanem s tobom.
 Ispred zgrade zaustavio se taksi, brisai su mahnito radili. Pored nas je istrala grupa dece,
verovatno s asa plivanja, i uletela u taksi; za njima su ile majke. Ali svi zvuci ti uurbani koraci,
rad motora taksija sve se davilo u kii. Do mojih uiju dopirali su samo unovo disanje i
grmljavina u daljini.
Kine kapi su nas i dalje napadale, natapale unovo rame; koulja mu je bila prilepljena uz
krivinu lea, a on nije obraao panju; samo je s detinjastim oduevljenjem sluao grmljavinu.
Kad god sam bila s unom, mislila sam na nae detinjstvo: seala sam se kako smo se igrali,
samo nas dvoje, na raznim mestima oko Svetionika. Bila sam sama s njim kada je pio mleko iz
smokvine granice i kada smo otkrili sneg u predvorju. Uspomene na te trenutke nisu imali ni njegovi
kolski drugovi, ni lanovi tima, niti ostala deca iz Svetionika. Samo sam ja videla izraz na njegovom
licu u tim asovima i seanja na njih drala sam pohranjena kao sveanj dragocenih pisama. Onda bih
ih, s vremena na vreme, izvadila i pregledala.
Meutim, vreme je prolazilo i ta pisma su u mojim rukama bledela i suila se. Onda sam
prestala da dodajem nova u isti sveanj. Verovatno onda kada un i ja vie nismo bili deca kada bi
mi sama pomisao na njega izazivala bol, kao sada.
Grmljavina je tutnjala u daljini, kia je padala istom silinom. Mokre mrlje na unovom ramenu
stalno su se irile i poela sam da brinem da e se prehladiti.
Treba da uemo, rekla sam i povukla ga za lakat. Jo jednom je pogledao ispred sebe, dalje
od strehe, i klimnuo glavom.
Proli smo kroz predvorje i otili do bazena. Niko vie nije skakao, samo je nekoliko mukaraca
u kupaim gaama i majicama skupljalo daske za vebanje i pralo pod. Svetla su bila priguena;
sasvim drugaije mesto. Vee je ovde stiglo pre nego u kini svet napolju. Seli smo u najvii red
tribina, lea naslonili na ogradu. Ispod nas je povrina bazena bila blago namrekana.
Neobino, rekla sam piljei u njegov profil.
Zato?, pitao je i okrenuo se prema meni.
Uglavnom sam sama ovde, na tribinama. Sedim i posmatram te na dasci. A danas i ti sedi tik
uz mene.
Uvek dolazi da gleda trening? Glas mu je bio topao, tako pun zahvalnosti, da sam samo
klimnula.
Dok pada kroz prostor, tvoje telo dodiruje najdublje delove mog bia. Mrmljala sam u sebi, ti
svom srcu, rei koje nikad ne bih mogla glasno da izgovorim.
Doem odmah posle asova i samo sedim i posmatram. A ta drugo da radim. Ne vebam,
niim se ne bavim. Verovatno misli da sam sasvim beskorisna.
Nemoj biti tako okrutna prema sebi, rekao je. Na kraju e pronai ono to ti odgovara. ini
mi se da si sada neodluna.
Tako misli?
Da, odgovorio je i klimnuo.
Nisam znala da li sam stvarno neodluna, ali je on bio tako ubeen u to, pa sam prekinula priu.
Odjednom sam bila sasvim spokojna i nisam znala ta dalje da preduzmem. elje su mi bile
jednostavne i istovremeno jako zamrene: da gledam u unovo mokro telo ili da nateram Rije da
plae. Samo mi je to donosilo utehu.
etke su grebale po podu. Nivo vode u bazenu je opao, kao da je neko izvukao ep, i ukazala se
ara ploica na bonim stranama.
 Ti nikad nisi neodluan, rekla sam udarajui nonim palcem po torbi koja je stajala na podu.
Za to nema vremena kad skae u vodu. Obema rukama se uhvatio za ogradu i podigao se, kao
da se sprema da digne glavu pri skoku. Moda zbog toga to je moje roenje povezano s neodlunim
i zamrenim stvarima. Kad sam gore, na dasci, imam samo jednu elju, da skoim to pravilnije i
istije, bez oklevanja.
Posmatrala sam unove snane prste koji su drali ogradu.
Zamera li roditeljima ono to su ti uradili?
Ne, odgovorio je, uz kratko oklevanje. Kako moe da zamera nekome koga ne zna?
Iznenada me je oblila tuga, kao da sam tek sada saznala da je on siroe. Htela sam da mu svojim
dahom zagrejem mokro rame.
Kia je udarala o staklo iznad nas. Bazen je bio sasvim prazan i uvari su uli da operu dno.
Bazen za skokove bio je vei i dublji nego to sam zamiljala. Ugasili su svetla iznad tribina, kao da
tonemo dublje u no; videlo se samo prigueno svetio iz bazena.
Priali smo o svemu i svaemu o domaim zadacima iz matematike, o razrednoj ekskurziji, o
kolskom skupu i povremeno bismo podizali pogled prema kii. Uinilo nam se da se stiava.
Pitam se kada e Rije izai iz bolnice, najzad je rekao un, kao da je to bila samo jedna od
tema naeg dugog vijugavog razgovora. Ubolo me je kao trn.
Da, i ja se pitam, rekla sam.
Pred oi mi je izala bolnika soba koju sam videla kad sam jednom bila u poseti: zidovi
ukraeni crteima, punjeni Miki Maus na njenom krevetu, Rije obamrla na zguvanim aravima.
Ti si to uradila? Ton je bio tako obian da nisam odmah shvatila. Ti si, je l' tako?
I glas je bio isti, ali su ovoga puta rei imale znaenje, kao da ih neko ponovo mnogo sporije
ponavlja. Ni nagovetaja optube ili prekora u njegovom glasu, a ja sam osetila kako se hladim.
Znao si?, rekla sam promuklo.
Da.
Kako?
Stalno te posmatram. Te rei su mogle da budu i zadihana izjava ljubavi i poslednji pozdrav.
Ve neko vreme znam ta joj radi. Oi su mu bile prikovane za dno bazena. Jadna Rije, ree on
tihim i ravnim glasom. Majka joj je bila duevno zaostala; rodila je Rije u klozetu.
Da je napad bio neposredan, moda bih bila u stanju da se branim. Ovako je ogolio moju tajnu
tako kao da mi se sam ponudio. Ostala sam bez rei. Samo sam sluala kako mi srce tue u grudima.
Htela sam da prestane da govori. ta god da kae samo e me jo vie rastuiti. U uima mi je
odjekivao njen glasan pla koji je unove miie cepao u konce. Svet mi se okretao pred oima kao
da naglavake padam u prazan bazen.
Sedeli smo malo, utei. Metalna ograda se zagrejala pod mojim leima.
Uskoro zakljuavamo, doviknuo nam je jedan ovek s dna bazena. Okretanje se usporilo.
U redu, viknuo mu je un. Nadam se da je kia prestala, dodao je i pogledao prema
tavanici. Oima sam pratila njegov profil i shvatila da nikad vie nita od njega neu moi da traim,
ni zagrljaj, ni zatitu, niti toplinu. Nikad vie nee uroniti u bazen u meni, tako zamagljen detinjim
suzama. Talasi kajanja bili su blagi, ali sam znala da e se uvek mrekati.
Hajdemo, rekao je i stavio mi ruku na rame.
Kuda? Dlan mu je bio gotovo bolno topao.
Kui, u Svetionik.
 Glas je dopro kroz ruku na mojim leima. Pomislila sam kako je to surova ala da sada zajedno
idemo kui, ali sam ustala i posluno klimnula.
 Sestra je danas otila u Kliniku M. Imala je tremu od pregleda jer retko odlazi lekaru, osim
doktoru Nikaidu. Odlagala je polazak pitajui se ta da obue i kako da razgovara s lekarom, i
saekala je poslednji dan u godini kada se primaju pacijenti. Zato je jutros bila pometnja.
Pitam se koliko temperaturnih lista treba da im pokaem?, odsutno je podigla pogled od stola,
ali nije ustala.
A zato ne ponese sve spiskove?, uzvratila sam.
Ima cele dve godine, rekla je povienim glasom dok je okretala kaiku u ai s jogurtom.
Dvadeset etiri dijagrama, a samo nekoliko dana ima veze s ovom trudnoom. Mislim da u im
pokazati samo listu od ovoga meseca.
Zato si onda svakog dana merila temperaturu poslednje dve godine?
Ne mogu da podnesem pomisao da ih neki lekar prelistava preda mnom, kao da trai svaku
pojedinost o tome kako sam zatrudnela. Gledala je pomno u jogurt koji se lepio za kaiku. Svetlucao
je, opako i belo, dok je kapao nazad u svoju au.
Kao da je bogzna ta, rekla sam pokrivajui jogurt i vraajui ga u friider. To su samo
temperaturne liste.
Na kraju je odluila da ponese sve, ali joj je trebalo vremena da ih pronae.
Ne znam kako je tako revnosno merila temperaturu, a onda nije znala gde su joj pribeleeni
podaci. Listovi milimetarske hartije, koje je trebalo da dri u spavaoj sobi, mogli su se nai u stalku
za novine, na telefonskom stoiu, nabasala bih na njih listajui novine ili dok telefoniram. Sad
shvatam zato sam se neobino oseala kada bih pronala te listove s krivuljama. Pomislila bih:
Mora da je tada imala ovulaciju, ili: Ovoga meseca joj je bazalna temperatura niska.

***

Sestra je izabrala Kliniku M iz sentimentalnih razloga. Pokuala sam da je nagovorim da ode u

neko vee i bolje opremljeno mesto; nije htela ni da uje. Kada smo bile male, odluila sam da u
se ovde poroditi, ako ikad zatrudnim, odgovorila je.
Klinika M je bila malo, privatno porodilite iz vremena naeg dede. Kada smo bile devojice,
esto smo se iskradale u vrt da se igramo. Spreda je ta trospratna drvena kua bila tmurna: zidovi su
bili prekriveni mahovinom, slova ispisanog imena ustanove bila su izbledela, a na prozorima su bila
stakla s moresko arom. Ali kad ue u vrt pozadi, bila je svetla i vedra. I ta nas je protivrenost na
neki nain uzbuivala.
Iza zgrade je bio dobro odravani travnjak i volele smo da se valjamo po travi. Dok bih se tako
valjala, pred oima bi mi se smenjivalo zelenilo trave i jarkoplava boja neba i sve bi se spajalo u
svetlotirkiznu nijansu. Onda bi se nebo, vetar i zemlja na trenutak povukli i osetila bih da lebdim kroz
prostor. Volela sam te trenutke.
Omiljena zabava bila nam je da virimo unutra i vidimo ta se dogaa. Popele bismo se na
naslagane prazne kutije od gaze i tampona i piljile kroz prozor ordinacije.
Nastradaemo ako nas uhvate, rekla bih. Uvek sam bila plaljivija od sestre.
Ne brini, nee nam nita. Male smo, odgovorila bi ona mirno istei prozor rukavom da
ukloni paru od naeg daha. Pripile bismo lica uz okno i mogle da osetimo miris bele boje unutranjih
zidova. Taj miris, kao otar bol u glavi, i dalje me, posle svih ovih godina, podsea na kliniku.
 Prostorija je uvek bila prazna u podne, pre poetka poslepodnevnih pregleda i mogle smo da
razgledamo koliko nam srce eli. Zbirka boica poredanih po ovalnom posluavniku bila je posebno
tajanstvena. Na boicama nisu bili ni zatvarai ni poklopci, samo stakleni zapuai i imala sam
neodoljivu elju da ih izvuem. Boice su bile boje tenosti koja se u njima nalazila, mrke,
ljubiaste, tamnocrvene. Kada bi ih sunce obasjalo, tenosti su svetlucale.
Na lekarskom stolu leali su stetoskop, pincete, aparat za merenje pritiska. Zbog tankog,
uvijenog creva, srebrnastih delova i gumene kruke, ta manetna za merenje pritiska liila je na
neobinog insekta koji se skriva meu instrumentima. U nerazumljivim znacima odtampanim na
medicinskim dijagramima bilo je neke udne lepote. Odmah pored stola nalazio se obian,
jednostavan krevet prekriven izbledelim aravima. etvrtasti jastuk je bio na sredini. Uinilo mi se
da je tvrd i pitala sam se kako se na njemu spava. Na zidu je bio plakat. I na njemu je pisalo
Ilustracija za objanjenje karlinog poloaja bebe. Na slici je bila ena u trikou, sklupana u loptu
na podu. Leala je na tom utom plakatu, praznog pogleda uperenog u daljinu. Onda bi se u susedstvu
zaulo kolsko zvono; opominjalo nas je da poinju poslepodnevni pregledi. Znale smo da treba da
se udaljimo kad ujemo bolniarke da se vraaju s pauze za ruak.
Zna li ta je na prvom i drugom spratu?, upitala sam sestru jednog dana.
Tamo su kafeterija i sobe za majke i bebe, odgovorila je, kao da je bila tamo i videla.
Ponekad bismo spazile ene na prozorima drugog sprata. Verovatno su se upravo porodile. Na
njima su bili debeli bolniki mantili, a kosa im je bila vezana u rep. Nijedna nije bila naminkana.
Oko ela bi im lebdeli pramenii kose, a lica su im bila bezizraajna. Pitala sam se zato nisu
srenije kad ve imaju priliku da spavaju iznad soba za pregled koje su pune tako oaravajuih
stvari.
Sestra se vratila pre dvanaest sati i nala sam je u predvorju kad sam polazila na posao.
ta su ti rekli?
U drugom mesecu sam tano est nedelja.
Zar mogu da odrede tako precizno?
Mogu kad imaju sve temperaturne liste, odgovorila je; skinula je kaput i urno prola pored
mene. Uinilo mi se da je vesti nisu posebno uzbudile. ta ima za veeru?
Riblja orba, rekla sam. koljke i lignje su bile jeftine.
Tako je brzo promenila temu da sam zaboravila da joj estitam. S druge strane, nisam bila
sigurna da treba estitati na bebi koja e se roditi mojoj sestri i njenom muu. Proverila sam u
reniku znaenje rei: estitati znai poeleti nekome radost i veselje.
Nije bogzna ta, promrmljala sam povlaei prstom preko ideograma koji sami po sebi nisu
obeavali nikakvu radost. Jo sam kao mala devojica imala otpor prema tridesetom decembru. Uvek
sam mogla da savladam trideset prvi poto sam znala da je godina konano zavrena, ali me je
trideseti nekako zbunjivao, nije bio ni tu ni tamo. Trebalo je skuvati tradicionalnu novogodinju
veeru, oistiti kuu, obaviti kupovinu nijedan posao ne bi bio obavljen do kraja.
Kada su se otac i majka razboleli i umrli, jedno za drugim, veze s Novom godinom jo vie su
olabavile. Nita se nije promenilo ni kad je zet doao da ivi s nama. Ipak je jutros doruak bio
oputeniji poto ja nisam imala asove, a zet nije iao na posao jer je ordinacija bila zatvorena zbog
praznika.
Kada se ne naspava dovoljno, i zimsko sunce ti prejako sija, rekao je mirkajui iza naoara
i seo. Svetlost koja je sijala iz vrta padala je na sto, a tri para naih papua bacalo je dugake senke
po podu.
Jesi li sino ostao do kasno?, pitala sam. Iao je na novogodinju zabavu zubarske ordinacije
u kojoj radi i verovatno sam zaspala pre nego to se vratio kui.
Seo sam u poslednji voz, odgovorio je. Podigao je svoju olju i slatki miris se razlio preko
stola. Toliko eera i pavlake stavlja u kafu da kuhinja u vreme doruka mirie na pekaru. esto sam
se pitala kako neko ko zarauje na mostovima i protezama moe da pije tako slatku kafu i da se
uopte ne brine za karijes. Poslednji voz je gori nego vozovi u vreme povratka s posla, dodao je.
Uvek je prepun i svi su pijani. Sestra je noem mazala maslac po prepeenom hlebu.
Od jue, posle posete ginekologu, trudnoa je bila zvanina, ali se ona uopte nije promenila.
Obino je i najmanja stvar zatvoren omiljeni frizerski salon, smrt susedove make, nestanak vode
bila dovoljna da je sasvim poremeti i da odmah odjuri do doktora Nikaida.
Pitala sam se kako je saoptila muu. Ne bih mogla da kaem o emu njih dvoje priaju kad
nisam prisutna. U stvari, uopte ne razumem parove. Lie mi na neko neobjanjivo gasovito telo
bezoblino, bezbojno, nerazumljivo, zatvoreno u laboratorijsku posudu.
Ima previe bibera, promrmljala je sestra gurajui viljuku u omlet. Budui da uvek ima neku
primedbu na hranu, pravila sam se da je ne ujem. Napola ispeeno jaje kapalo je s njene viljuke
kao uta krv. Zet je jeo renjeve kivija. Ne podnosim kivi sve te semenke koje lie na crne bubice,
a jutros je kivi izuzetno zreo i mekan. Maslac se orosio perlicama.
Oni oigledno nisu eleli da razgovaraju o trudnoi, pa je ni ja nisam pomenula. U vrtu su
pevale ptice. Nekoliko pramenova oblaka polako je nestajalo daleko na nebu. Zvon posua
smenjivao se sa zvukom vakanja.
Kao da nismo bili svesni da je godina na izmaku. Vrata nisu bila ukraena borovim granama, u
kui nije bilo crnog pasulja ni moija. Trebalo bi bar da poistimo, rekla sam, kao da samoj sebi
govorim.
Ne bi trebalo da se zamara u tom stanju, rekao je moj zet okrenuvi se ka mojoj sestri i sa
usana olizao sok kivija. To mu je svojstveno, da kae neto oigledno kao da je re o neporecivoj
istini.

3. JANUAR (SUBOTA), EST NEDELJA + PET DANA

Zetovi roditelji su doli u posetu i doneli kutiju tradicionalne novogodinje hrane. Kada su
ovde, ne znam kako da im se obratim ni o emu da priam s njima, i zbog toga mi je neprijatno.
Ceo dan smo bili u kui i imali za jelo samo zamrznutu picu i neku salatu od krompira; zbog toga
smo gotovo zanemeli od raskono prireene praznine hrane. Liila je pre na delo lepe umetnosti
nego na neto jestivo.
Uvek bih se iznenadila koliko su oni ljubazni. Kao da im ne smeta to je dvorite pokriveno
opalim liem, to niega nema u friideru osim soka od jabuke i krem sira. Nikad nijednu runu re
nisu rekli o mojoj sestri, a ovoga puta su bili iskreno oduevljeni njenom trudnoom.
Kad su uvee otili, sestra je duboko uzdahnula i pala na otoman. Iscrpljena sam, rekla je i
zaspala kao da je neko okrenuo prekida. Ovih dana mnogo spava. I tako je smirena, kao da je
odlutala u neku duboku, hladnu movaru.
Sigurna sam da to ima veze s trudnoom. Poele su jutarnje munine. Nisam imala pojma da tako
naglo nastupe. Stalno je govorila da ih nee ni imati, da mrzi takve kliee. Bila je ubeena, na primer,
da na nju nikad ne bi delovala ni hipnoza ni anestezija. Jednog dana smo za ruak jele makarone sa
sirom i ona je iznenada podigla kaiku i upiljila se u nju.
Zar nije udna ova kaika?, rekla je. Meni je izgledala sasvim obino.
Neobino mirie, rekla je i rairila nozdrve.
Kako neobino?
Ne znam... na pesak. Jesi li ikad pala na pesak kad si bila mala? Eto tako mirie, suvo i grubo.
Vratila je kaiku na tanjir i obrisala usta.
Jesi li zavrila?, upitala sam. Klimnula je i oslonila bradu na ruke. Na poretu je ajnik poeo
da zvidi. Pogledala me je, ali nita nije rekla, pa sam nastavila s rukom.
Zar te ovaj sos preko makarona ne podsea na eludane sokove?, promrmljala je. Nisam
obratila panju na to, samo sam otpila gutljaj vode. Tako je topao i sluzav. Tako lepljiv. Nagnula
se i upiljila prema meni glave nakrivljene u stranu. Kucnula sam kaikom o tanjir. A boja, da li
podsea na svinjsku mast.
I dalje nisam obraala panju na nju. Nebo je bilo oblano, hladan vetar lupkao je po prozorima.
Radna povrina od nerajueg elika bila je prekrivena stvarima koje sam koristila za sos: merica,
mleko u tetrapaku, drvena varjaa, erpa.
I testenina je neobina, dodala je. Tako ljiska kad zagrizem, ini mi se da vaem creva,
male, klizave cevice pune eludanih sokova. Posmatrala sam kako joj te rei polako kaplju iz usta.
Premetala sam kaiku po prstima i mislila kako je tuno videti je u takvom stanju. Nastavila je da
govori sve dok vie nije imala ta da kae. Onda je ustala i otila. Na tanjiru su ostali hladni slepljeni
makaroni.

13. JANUAR (UTORAK), OSAM NEDELJA + JEDAN DAN

Kad mi je sestra pokazala sliku, mislila sam da vidim mlazeve ledene kie na pozadini nonog
neba.
Veliina i oblik kao kod obine fotografije, bela ivica i ime proizvoaa filma odtampani na
poleini. Meutim, kad se vratila kui posle pregleda i bacila je na sto, odmah sam znala da to nije
obina fotografija.
Nono nebo u pozadini bilo je isto i crno, tako tamno da ti se zavrti u glavi ako ga predugo
posmatra. Kia se prelivala preko rama kao izmaglica, a tano u sredini bio je prazan prostor u
obliku velikog zrna pasulja.
To je moja beba, rekla je sestra i savreno izmanikiranim noktom podigla jedan kraj slike. Od
jutarnjih munina obrazi su joj bili bledi i prozirni.
Zurila sam u pasuljastu upljinu. Beba je bila sklupana u uglu, kao pramiak senke koju e prvi
povetarac oduvati u no.
Otuda jutarnje munine, dodala je teko se sputajui na sofu. Nita nije pojela otkako je
jutros ustala.
Kako ovo snime?, pitala sam.
Otkud ja znam? Samo leim. Kada sam ustala da poem kui, lekar mi je to dao kao 'suvenir',
rekao je.
Suvenir?, ponovila sam i ponovo pogledala sliku. Kako izgleda, nastavila sam setivi se
mirisa boje, taj doktor u Klinici M?
Postariji, sed, pravi gospodin. Nije mnogo priljiv, kao ni dve sestre koje rade s njim. Nita ne
kau ako nije neophodno. Ni one nisu mlade, verovatno isto godite kao i doktor. I neverovatno su
sline, kao bliznakinje. Po grai, po kosi, glasu, ak su im i mrlje na uniformama na istim mestima
uopte ih ne razlikujem.
U sobi za preglede je vrlo tiho, uje se samo ukanje bolesnikih kartona, kljocanje pincete,
kuckanje igala kad ih vade iz kutije. Sestre i doktor komuniciraju pomou signala koje samo oni
razumeju. Doktor se samo malo pomeri ili pogleda u nekom pravcu, a sestra mu odmah dodaje
termometar ili rezultate analize krvi, ta god. Prosto te oara kako to rade. Zavalila se na sofi i
prekrstila noge.
Da li se bolnica promenila?, pitam.
Nimalo, odgovara i odmahuje glavom. Posle kapije osnovne kole skrenula sam kod cveare
i kad sam videla natpis, uinilo mi se da se vreme vraa unatrag. Kao da me je neto usisalo i vratilo
u prolost. Obrazi su joj i dalje bili hladni i prozirni od etnje.
,,I ordinacija je ista, rekla je. Visoki, uski ormari, velika stolica za lekara, paravan od
moresko stakla sve je onako kako sam zapamtila. I sve izgleda staro i prevazieno, ali je
besprekorno isto. Jedino je nov ultrazvuni aparat. Polako je izgovarala rei, kao da govori o
neem veoma vanom. Kad god odem, kau mi da legnem pored aparata. Onda treba da podignem
bluzu i spustim ve ispod stomaka. Jedna sestra prie s velikom tubom i iz nje iscedi proziran gel.
Volim taj oseaj, gladak i klizav oboavam ga. Duboko je uzdahnula pre nego to je nastavila.
Onda mi doktor preko stomaka prevlai neku stvar koja lii na vokitoki. Crnim kablom je povezana
s ultrazvunim aparatom. Zahvaljujui gelu priljubi se za kou i onda na ekranu dobiju sliku onoga
unutra.
Prstom je prevrnula fotografiju koja je leala na stolu.
Kad zavre, jedna sestra mi obrie stomak paretom gaze. Uvek mi je ao to ne traje due i
pomalo sam tuna. Rei su naprosto tekle iz nje. Kada i to obave, odmah odem do toaleta,
podignem bluzu i gledam stomak. Uzalud se nadam da je malo gela ostalo. Vie nije ni glatko kad
protrljam oseam se iznevereno. Ponovo je uzdahnula.
Na pod se skotrljala jedna arapica koju je skinula. Napolju je poeo da pada slab sneg.
Kako se osea kad ti slikaju utrobu?, upitala sam piljei u pahulje koje su plesale na vetru.
Verovatno je isto kao kad mi snima zube.
Tvoj mu?
Da. Nije prijatno i kaklja. Usne su joj se polako zatvorile i napokon je uutala. Ima obiaj da
dugo pria bez pauze i onda najednom zauti. I nita joj nije bolje od tolike prie posle toga je
obavezno nervozna. Bila sam sigurna da e uskoro da ode kod doktora Nikaida.
Beba je, kao privienje, bila u senkama koje su se spustile izmeu nas.

28. JANUAR (SREDA), 10 NEDELJA + DVA DANA

Jutarnja munina se pogorava. Ubeena je da nikad nee prestati i zbog toga je potitena. U
svakom sluaju, nita ne jede. Predloila sam joj sve ega sam se setila, ali sve odbija. Iznela sam
sve kuvare koje imamo u kui i zajedno s njom ih pregledala, ali uzalud. Sad shvatam da je jedenje u
stvari izuzetno osetljiva rabota.
Sigurno je stomak boli tako prazan. Konano je rekla da mora neto da stavi u usta. (Nije mogla
da kae: da jedem.) Odabrala je kroasan. Mogla je i vaflu ili ips, ali je kroasan, preostao od
doruka, virio iz korpe za hleb. Otkinula je komadi, na silu ga stavila u usta i progutala, gotovo bez
vakanja. Onda je iz limenke otpila gutljaj nekog pia za sportiste, samo da spere zalogaj. Sve to
uopte nije liilo na jelo, nego na kakav muan obred.
Zet je donosio neke lanke, mislio je da e joj pomoi. Kako sam pobedila jutarnju muninu
ili ta oevi mogu da urade u vezi s jutarnjom muninom. Teko je poverovati, ali je njena
trudnoa uticala i na njegov apetit. Za stolom, samo prebira po hrani i vrlo malo pojede. Ne mogu
da jedem kad njoj nije dobro, kae uzdiui. Njoj se ini da se on tako ponaa samo iz ljubaznosti;
meutim, nekad joj masira lea dok ona na silu guta kroasan i videla sam kako odjednom pobledi i
hvata se za usta. Sviju se jedno uz drugo kao dve povreene ptice, odgegaju do spavae sobe i pojave
se tek narednog jutra.
Zet je posebno jadan; on nema razloga za muninu. Zato se naljutim kad pone da uzdie i da
cvili. Pomislim: zaljubiu se samo u mukarca koji je u stanju da pojede itavu francusku veeru ak
i kada zna da sam sasvim oduzeta od jutarnje munine.

6. FEBRUAR (PETAK), 11 NEDELJA + ETIRI DANA

Sada sve obroke jedem sama. Polako, posmatram cvetne leje, aov ostavljen u dvoritu, oblake
koji prolaze. Prijaju mi ti tihi trenuci; ponekad za ruak popijem pivo ili popuim cigaretu, to moja
sestra mrzi. Nisam usamljena. Odgovara mi da jedem sama. Meutim, ovoga jutra, dok sam u tiganju
prila slaninu i jaja za doruak, stutila se niz stepenice.
Kakav je to odvratan miris?, vritala je upajui kosu. Preduzmi neto! Bila je na ivici suza.
Gola stopala su virila iz nogavica pidame, hladna i prozirna kao staklo. Ugasila je ringlu i iupala
dugme prekidaa iz poreta.
Samo slanina s jajima, proaptala sam.
Zato je onda cela kua puna tog odvratnog mirisa? Maslac, slanina, jaja, svinjetina ne mogu
da diem!, spustila je glavu na sto i zajecala. Nisam znala ta da radim; upalila sam aspirator i
otvorila prozor.
Sad je ve ozbiljno plakala. Bio je to jedinstven prizor, kao scena iz pozorinog komada. Kosa
joj je visila preko lica, ramena su joj se podizala. Spustila sam ruku na njena lea da je umirim.
Mora neto da preduzme!, rekla je izme u jecaja. Kad sam se probudila, celo telo mi je
bilo puno tog jezivog smrada. Oseam ga u ustima, u pluima. Kao da mi je cela utroba tim
prevuena. Kako se taj uasni miris proirio po celoj kui?
Izvini, rekla sam pogrueno. Ubudue u paziti.
Nisu u pitanju samo slanina i jaja, ve tiganj, posue, sapun u kupatilu, zavese u spavaoj sobi
sve smrdi. iri se po kui kao ogromna ameba koja prodire sve druge mirise oko sebe, stalno, bez
kraja. Sedela je i plakala, suzama umrljano lice lealo je na stolu, a ja sam stajala s rukom na njenim
leima i prouavala kariranu aru njene pidame. Motor na aspiratoru bio je glasniji nego inae.
Ima li pojma kako mirisi mogu da budu stravini?, pitala je. Ne moe da pobegne od njih.
Hou da odem na mesto gde nita ne mirie, u sterilnu bolniku prostoriju, gde mogu da izvadim
utrobu i dobro je operem.
Shvatam, shvatam, mrmljala sam. Duboko sam udahnula, ali nita nisam namirisala. Samo
jutarnji miris kuhinje. U kredencu su uredno bile poreane olje za kafu. Bele kuhinjske krpe suile su
se na drau. Deli zaleenog plavog neba video se kroz prozor.
Ne znam koliko je dugo plakala. Moda samo nekoliko trenutaka, ali je izgledalo mnogo due. U
svakom sluaju, plakala je dok se nije umorila. Onda je uzdahnula, dugo i polako, i podigla pogled
prema meni. Obrazi i trepavice bili su mokri od suza, ali je na licu imala smiren izraz.
 Nije re o tome da ne elim da jedem, rekla je tiho. U stvari, umirem od gladi i ini mi se da
bih mogla svata da pojedem. Rastuim se kad se setim koliko sam u tome uivala. U mislima se
vraam na neke obroke rue na stolu, odraz svea u vinskim aama, para koja se die iz supe ili
peenja. Naravno, u mojoj mati nita nema miris. Mnogo mislim i na to ta u sve da pojedem im
proe munina ako se to ikad dogodi. Pokuavam da zamislim: list na mlinarski nain, svinjska
rebarca ili salatu od brokolija. Zamiljam svaku pojedinost i onda postaje stvarnije od stvarnog.
Razmiljam kako jedem danju i nou, kao deca koja su gladovala za vreme rata. Mora da zvui
glupo.
Rukavom pidame otrla je suze.
Nimalo, odgovorila sam. Nisi ti kriva.
Hvala, promrmljala je.
Neu vie koristiti kuhinju kad si kod kue, rekla sam. Klimnula je glavom. Moja hladna
slanina s jajima mirno je leala u tiganju.

10. FEBRUAR (UTORAK), 12 NEDELJA + JEDAN DAN

Dvanaest nedelja, a jutarnja munina ne poputa. Pripila se uz nju kao mokra koulja. Moda je
zato danas otila kod doktora Nikaida. ivci, hormoni, oseanja, sve je iskoilo iz koloseka. Kao i
uvek pre ovakvih poseta, dugo je razmiljala ta da obue. Po krevetu je poreala sve sakoe i suknje,
sve dempere i alove i pomno ih prouavala. Dugo se minkala. Brinem da e zet postati ljubomoran
zbog takvih priprema. Od munine su joj se usne skupile, obrazi upali, vilica se jae ocrtavala. Bila
je lepa nego ikad. Nikad ne biste rekli da je trudna.
Jednom sam videla doktora Nikaida, kada ju je doveo kui za vreme tajfuna. ovek srednjih
godina, obinog lika, na mene nije ostavio nikakav utisak. U stvari, kasnije uopte nisam mogla da se
setim nijedne crte njegovog lica debelih usnih resica, na primer, ili jakih prstiju niega. Mirno je
stajao iza moje sestre i gledao u pod. Izgledao je veoma tuan, moda zbog toga to su mu kosa i
ramena bili mokri od kie. Ne znam koju terapiju primenjuje, sestra je pominjala psiholoke testove i
neke lekove. U svakom sluaju, odlazi kod njega jo od srednje kole, vie od deset godina
neprekidno, a ne vidim da joj je bolje. Emotivni problemi se javljaju u talasima, kao alge koje okean
baca naokolo; ni ona nikad nije pronala sigurnu, mirnu obalu da se na njoj odmori. Ipak mi kae da
se mnogo bolje osea kad je u njegovoj ordinaciji.
Kao kada ti peru kosu u frizerskom salonu, rekla je. To oseanje da se neko brine o tebi
tako je divno. Oi bi joj zasuzile od zadovoljstva im bi ga se setila.
Meni je teko da poverujem da je dr Nikaido dobar psihijatar. Dok je stajao, nem, u ulazu, one
noi kad je duvao tajfun, vie je liio na uplaenog pacijenta nego na lekara.
Sunce je zalo i zlatni mesec se podigao u tami, a ona se jo nije vratila kui. Ne bi trebalo da
bude napolju kad je ovako hladno, mrmljao je moj zet. Kada se konano pred kapijom zaustavio
taksi, pourio je da je saeka. Oi su joj blistale dok je odmotavala al; bila je mnogo smirenija nego
jutros. Meutim, bez obzira na to koliko esto odlazi kod doktora Nikaida, jutarnja munina ne
jenjava. Odjednom mi je palo na pamet da uopte ne mislim na bebu. Trebalo bi da se pitam da li je
deak ili devojica, koje su ime odabrali, kakvu odeu da kupim. Pretpostavljam da ljudi obino
uivaju u takvim priama. Moja sestra i zet nikad ne pominju bebu preda mnom. Ponaaju se kao da
nema nikakve veze izmeu trudnoe i injenice da se u njenom stomaku nalazi beba. Zbog toga
verovatno i ja nemam utisak da ona stvarno postoji.
 Zasad u da koristim re hromozom da bih se setila da beba zaista postoji. Pomou
hromozoma doi u do nekog oblika. Jednom sam videla sliku hromozoma u naunom asopisu. Liili
su na poreane parove leptirovih aura. Bili su izdueni, prave veliine i oblika da ih stisne prstima.
Svi parovi su se razlikovali: neki su bili zakrivljeni na kraju kao tap, neki savreno pravi i paralelni,
a neki su bili spojeni leima kao sijamski blizanci. Kad pomislim na sestrinu bebu, u glavi
prebrojavam te aure bliznakinje.

14. MART (SUBOTA), 16 NEDELJA + PET DANA

Gotovo uopte ne izgleda trudna iako ve ulazi u peti mesec. Ve nedeljama ne jede nita osim
kroasana i pia za sportiste, i mnogo je oslabila. Odlazi jedino u kliniku i do doktora Nikaida, inae
je u krevetu, kao da je ozbiljno bolesna.
Jedino to za nju mogu da uinim to je da ne stvaram nikakve mirise. Svaki komad sapuna u kui
zamenila sam onim bez mirisa, s police sa zainima sklonila sam papriku, timijan i alfiju i stavila ih
u metalnu kutiju. Kod sebe sam prenela svu minku koja je bila u njenoj sobi. Kad je poela da se
ali na miris paste za zube, zet je kupio etkicu na vodu. Ne treba ni da pominjem da nastojim da ne
kuvam kad je ona kod kue. Ako je ba neophodno da se neto pripremi, onda u vrt iznesem aparat za
kuvanje pirina, mikrotalasnu penicu ili mlin za kafu i razastrem prostirku na zemlju.
Tako je spokojno kad jedem napolju, sama, i posmatram nono nebo. Veeri su sada toplije jer
je prolee na pragu, i vazduh je nekako mek. ake i stopala pritisnuta na prostirku utrnu, ali sve
ostalo grgurava mirta, opeke uz ivicu cvetnih leja, treperave zvezde sve ostalo je ivo i
ivopisno. Vee je potpuno tiho, uje se samo lave psa iz daljine.
Aparat za kuvanje pirina ukljuim preko produnog kabla koji provuem iz kuhinje i za
nekoliko minuta iz ventila poinju da se izvijaju oblaci pare i da se gube u tami. U mikrotalasnoj se
zagreva pakovanje gulaa. S vremena na vreme zaduva blagi povetarac, zauti liem i rastera paru.
Kada sam u vrtu, jedem mnogo sporije. Po prostirci su poreane olje i inije pod razliitim
uglovima. Dok sipam meso, vodei rauna da nita ne prospem, oseam se kao dete koje se igra.
Kroz prozor sestrine sobe na prvom spratu vidi se slaba svetlost. Mislim na nju, sklupanu u krevetu,
okruenu svim tim mirisima i iroko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i tamu.

22. MART (NEDELJA), 17 NEDELJA + EST DANA

Doli su u posetu roditelji moga zeta i doneli udan paket zapakovan u maramu. Nisam znala o
emu je re ni kad ga je njegova majka raspakovala. Dugaak komad belog platna tridesetak
centimetara irok. Zet ga je odmotao i onda smo videli da su po ivicama natampani psi, nauljenih
uiju, ivahni i na oprezu.
Danas je Dan psa petog meseca, rekla je moja sestra. Glas joj je bio slab i nije mogla da
prikrije muninu, ak ni pred muevljevim roditeljima.
Nadam se da se ne ljuti, ovo bi trebalo da donese sreu. Dok je govorila, njena svekrva je
izvadila komad bambusa, klupko crvenog konca i malo srebrno zvonce. Sve je poreala po stolu i na
kraju izvadila tampano uputstvo iz nekog hrama: kako treba da se koriste te stvari kao amajlija za lak
poroaj.
Znai, stie s uputstvom, rekla sam, prikladno impresionirana.
Prodaju zajedno, odgovorila je sestrina svekrva veselo se osmehujui. Posmatrala sam tanke
prste svoje sestre kako se igraju s uputstvom i pitala se da li boja konca ili to neobino pare
bambusa imaju neki miris. Dodavali smo jedno drugom te amajlije, sveano klimajui glavom i
obrtali ih u rukama.
im su otili, sestra se povukla u svoju sobu i zaboravila na poklone iz hrama. Zet ih je sve
ponovo zapakovao u maramu. Zvonce je blago zvecnulo.
Zato je na platnu slika psa?, upitala sam ga.
Psi imaju mnogo tenadi bez muke. Zato ih stavljaju na ove amajlije.
Da li i ivotinje mogu da imaju lak ili teak poroaj?
Verovatno.
Zar misli da tenad iskae kao graak iz mahune?
Eto, sad si me zbunila. Uinilo mi se da nas posmatraju psii na marami.

31. MART (UTORAK), 19 NEDELJA + JEDAN DAN

Danas sam rano ustala. Trebalo je da idem u dosta udaljenu samoposlugu da obavim dananji
zadatak. Bilo je maglovito; trepavice su mi bile hladne i vlane kad sam stigla do stanice.
Odgovarao mi je taj povremeni posao jer je ef uvek vodio rauna da me poalje u neku drugu
samoposlugu, u nepoznatom kraju grada; nikad nisam bila dva puta na istom mestu. Samoposluge se
obino nalaze na malim trgovima ispred eleznikih stanica, gde je u blizini peaki prelaz, mesto da
se ostave bicikli, a i autobuska stanica. Dok posmatram ljude kako ulaze u radnju, imam utisak da sam
nekuda otputovala.
Na slubenom ulazu pokazala sam propusnicu agencije i uvar je mrzovoljno klimnuo. Iza radnje
je dosta tmurno, naslagane kutije, mokri plastini pokrivai, komadi povra po podu. Neonsko svetlo
je kiljavo. Obiem radnju nosei torbu s opremom i traim najbolje mesto. Danas sam reila da
stanem izmeu odeljenja s mesom i friidera sa smrznutom hranom.
Najpre postavim tand od kutija iz ostave. Onda ih prekrijem cvetnim stolnjakom i na njega
postavim posluavnik. Zatim poredam keksove, izvadim mukalicu i ponem da mutim lag.
Buka koju mukalica pravi odjekuje praznom radnjom i uvek mi je pomalo neprijatno.
Usredsredim se na muenje laga i ne obraam panju na poglede zaposlenih koji su okupljeni oko
kasa radi jutarnjeg dogovora.
Radnja je tek renovirana, pod je besprekoran i sve sija. Kaikom vadim lag na keksove i onda
nudim kupce dok prolaze pored mene. Uvek ponavljam tano ono to pie u uputstvu agencije.
Izvolite, probajte. Danas se prodaje. Ima li ita bolje za vae domae kolae! Retko neto dodam.
Svakojaki ljudi prolaze pored tanda neka gospoa u sandalama, mladi u trenerci, jedna
Filipinka kovrdave kose. Neko uzme keks s posluavnika i pojede ga. Neko proe sumnjiavog
pogleda, neko, opet, bez rei stavi pakovanje laga u korpu. Svima se osmehnem na isti nain. Zarada
ne zavisi od broja pakovanja koja prodam, pa mi je lake da prema svima budem prijatna.
Prva osoba koja e danas pojesti keks jeste jedna pogrbljena starica. Oko vrata joj je, umesto
ala, vezano neto to lii na pekir, u ruci nosi mrku platnenu torbu. Obina starica, gotovo
neprimetna u guvi.
Mogu li da probam?, upitala je i stidljivo se pribliila stolu.
Izvolite, odgovorila sam najveselijim glasom.
Trenutak je zurila u posluavnik kao da ispituje neku posebnu poslasticu. Onda je veoma polako
pruila suve, prozirne prste i uzela keks. Meutim, naredni pokret bio je neverovatno brz. Usne su joj
se, detinji, otvorile ukrug i ubacila je keks u usta. Kad je zagrizla, sklopila je oi s pravim uivanjem.
Stajale smo u samoposluzi okruene beskrajnim vrstama namirnica iza nje su bile gomile
mesa: odresci, kockice, mleveno; iza mene su bili zaleeni paketi boranije, testa, utipaka. Visoke
police prekrivale su sve zidove i sa svake police se prelivala hrana: povre, mleni proizvodi,
slatkii, zaini u beskraj. Vrtelo mi se u glavu dok sam gledala.
Kupci su prolazili nosei korpe, kao da poskakuju po potoku namirnica. Palo mi je na pamet da
je gotovo sve u radnji bilo jestivo; pomalo jezivo. Uznemiravao me je toliki broj ljudi koji su doli
na isto mesto u potrazi za hranom. Onda sam se setila sestre i njenog tunog pogleda prikovanog za
komadi kroasana. Setila sam se kako je bila na ivici suza kad ga je progutala, a bele mrvice ostale
su prosute po stolu.
Kad je starica otvorila usta da pojede keks, primetila sam njen jezik. Bio je jarkocrven
odudarao je od njenog bledog, krhkog tela. Na trenutak joj se osvetli grlo kad hrapava povrina
jezika uhvati svetlost. Ulupani lag je kliznuo preko jezika i izgubio se iz vida.
Mogu li jo jedan?, pitala je. Nagnula se nad posluavnik i torba joj se zaljulala u ruci. Retko
bi neko traio jo jedan keks, zastala sam, ali sam se odmah pribrala.
Svakako, odgovorila sam i osmehnula joj se. Smeuranim prstima uzela je jo jedan keks i
ubacila ga u usta; ponovo je izmeu zuba provirio crveni jezik. Uinilo mi se da ima dobar apetit;
jela je s odreenim ritmom i energijom.
Hvala, rekla je i stavila paket laga u korpu.
Hvala vama, odgovorila sam pitajui se ta e s tim da uradi kad doe kui.
Okrenula se, a odmah potom nestala u guvi.

16. APRIL (ETVRTAK), 21 NEDELJA + TRI DANA

Danas je sestra prvi put obukla trudniku haljinu. Stomak je odjednom izgledao vei, a kad mi je
dopustila da ga pipnem, ustanovila sam da se nije promenio. Teko mi je bilo da poverujem da se
ispod moje ruke nalazi ivo bie. Nije mogla odmah da se navikne na haljinu i stalno je petljala s
vrpcom koja je ila oko struka.
Jutarnja munina je nestala, naglo, kao to je i nastala. Zbog munine je poela da izbegava
kuhinju, pa sam se iznenadila kada sam je jutros ugledala da se oslanja o ank, poto je ispratila
mua.
***
Budui da nismo kuvali, kuhinja je bila besprekorno ista. Svaka sprava bila je na svom mestu,
ank je bio ist i suv, maina za sudove ispranjena. Bilo je hladno i odbojno, kao u prodajnom
salonu. Sestra se namah osvrnula, onda sela za sto. Obino bi na njemu bilo sijaset boca i kutija koje
sam zaboravila da vratim na mesto, a danas nije bilo niega. Podigla je pogled prema meni kao da
hoe neto da mi kae. Porub haljine vrteo joj se oko nonih zglobova.
Hoe li kroasan?, upitala sam to opreznije.
Ne pominju tu stranu re, rekla je. Posluno sam klimnula. Ali volela bih neto drugo,
nastavila je gotovo apatom.
Vai, odgovorila sam. Pourila sam do friidera kad sam shvatila da prvi put posle toliko
sedmica ima elju za hranom. U friideru nije bilo niega, samo je gola sijalica osvetljavala
prazninu. Zatvorila sam vrata sa uzdahom i otila do ostave, ali ni tamo nije bilo nieg.
Zar nita nema?, pitala je zabrinuto.
 Evo, da vidimo, odgovorila sam pregledajui kese, konzerve i tegle. Ima malo elatina, pola
kese brana, suvih peuraka, crvene boje za hranu, kvasca, ekstrakt vanile... Nala sam dva
preostala kroasana, ali sam ih brzo vratila na mesto. A meni se neto jede, izgovorila je kao da je
donela bitnu odluku.
ekaj, nai emo neto. Ponovo sam proverila sve police u ostavi. Na samom dnu pronala
sam ostatak groica koje smo jednom kupile za kola. Datum na kutiji upozorio me je da su stare
vie od dve godine, i bile su suve kao oi mumije. ta kae na ovo?, upitala sam i gurnula
groice prema njoj. Klimnula je.
Bilo mi je neobino da je posmatram kako jede neto tako tvrdo s takvim zadovoljstvom. Vilica
joj se brzo pokretala; ubicivala je aku po aku suvog voa. I svest i telo bili su joj usredsreeni
samo na jelo. Kada je stigla do poslednjih nekoliko zrna, s ljubavlju ih je posmatrala i polako
stavljala u usta. Tada sam shvatila da je jutarnja munina zaista prestala.

1. MAJ (PETAK), 23 NEDELJE + ETIRI DANA

Poslednjih deset dana sestra je vratila svih pet kilograma, koliko je izgubila za etrnaest
sedmica munine. Sada je u svakom trenutku budnog stanja u ruci drala neto jestivo. Ako nije za
stolom, oko obroka, onda nosi kesu sa slatkiima ili trai otvara za konzerve, ili njuka po friideru.
Kao da joj je apetit progutao celo bie.
Jede stalno, gotovo nagonski, kao kad die. Oi su joj bistre ali bezizraajne, gledaju neto
neodreeno u prostoru. Usne joj se ustro pokreu, kao butine sprintera. to se mene tie, malo toga
se promenilo. Isto je kao kad joj je bilo muka mogu samo da sedim i posmatram.
Odjednom joj se sve jede. Jedne kine noi objavila je da umire za sladoledom od lokvata.2 Bio
je neobino jak pljusak prema dvoritu je bila zavesa od belog mlaza; osim toga, bilo je kasno. Svi
smo bili u pidamama. Verovatno nijedna radnja u blizini nije vie bila otvorena, da ne pominjem
kako nisam bila sigurna da tako neto uopte postoji.
2 Eriobotrya japonica, poznata i kao japanska mumula, zimzelena voka poreklom iz Kine i Japana, gde se gaji vie od hiljadu
godina.
Hou sladoled od lokvata, rekla je. Zlatan i leden, kao da je pasirano voe zamrznuto u
siune kristale.
Nisam siguran da emo ga pronai veeras, odgovorio je moj zet veoma ljubazno. Pokuau
ujutro.
Ne. Hou sad. Oseam da mi je glava puna lokvata nikad neu zaspati ako ne pojedem
sladoled. Govorila je smrtno ozbiljnim tonom. Sedela sam na kauu, lea okrenutih njima dvoma.
Mora da bude lokvat? Moda e u oblinjem kiosku imati sladoled od pomorande ili limuna.
Zet je pripremio kljueve od kola.
Stvarno izlazi po ovakvom pljusku?, viknula sam za njim. Naprosto nisam mogla da sakrijem
uenje.
Mora da bude lokvat, rekla je sestra ne obraajui panju na mene. Ve oseam ukus... u
stvari nije za mene...
Mu ju je zagrlio. Zato ne popije jednu od onih pilula koje ti je dao dr Nikaido i ne
odspava?, rekao je rasejano se igrajui kljuevima. Nerviralo me je to je stalno gleda dok govori.

16. MAJ (SUBOTA), 25 NEDELJA + PET DANA

 Ponekad razmiljam o odnosu moje sestre i njenog mua naroito o njegovoj ulozi u trudnoi,
ako uopte ima ikakvu ulogu.
Kada ona zapadne u krizu, mu je stidljivo gleda i muca neke beznaajne rei koje bi trebalo da
je umire, a sve se zavri tako to je on zagrli. Onda mu se na licu pojavi taj mio izraz, kao da je
siguran da je njoj samo to i bilo potrebno.
Znam da mi je delovao tupo kad sam ga upoznala. Bilo je to u zubarskoj ordinaciji. Sestra ga
nikad nije dovela u kuu dok su se zabavljali, ak ni posle veridbe. Kad mi se pojavio kvar na zubu,
predloila je da odem u njegovu ordinaciju.
Neka brbljiva, sredovena ena bavila se mojim zubima. Kada je saznala da sam u rodu s
verenicom jednog od zaposlenih, poela je da me ispituje o sestri. Da bih joj odgovorila na kraju
svakog pitanja, trebalo je da zatvorim usta koja su bila puna pljuvake. Iscrpljujue.
Onda je dolo vreme da se napravi otisak zuba za krunicu i on se pojavio, kroz vrata u dnu
ordinacije. Bio je tehniar. Njegova bela bluza bila je kraa od doktorskih. Onda je bio mraviji,
kosa mu je bila malo dua. Kada mi je priao, promrmljao je uobiajeni pozdrav i shvatila sam da
ima tremu. Glas mu je bio priguen ispod maske. Budui da sam bila prikovana za stolicu, nisam
znala kako da uzvratim pozdrav; samo sam okrenula glavu prema njemu i klimnula.
Dozvolite, rekao je preterano ljubazno i nagnuo se iznad mene. U pitanju je bio zub na samom
kraju vilice i trebalo je da otvorim usta to vie. Pribliio je lice mome i ubacio mi ruku u usta da
opipa mesto oko korena zuba. Prsti su mu bili vlani i mirisali su na dezinfekciono sredstvo. ula
sam kako die kroz masku.
Zubarka je prila pacijentu na drugoj stolici. Njen veseli glas zvonko se uo i pored motora
builice.
Zubi su vam divne boje, promrmljao je. Nisam znala da zubi mogu biti razliitih boja, ali
nisam mogla da ga pitam ta hoe da kae jer mi je u ustima bila njegova ruka. I tako pravi, dodao
je. Desni su vam zdrave vrste i ruiaste. Pitala sam se zato ima potrebu da naglas komentarie
ono to vidi u mojim ustima. Meni svakako nije bilo potrebno da ujem podroban opis svojih zuba i
desni.
Lice mi je bilo toplo od velike sijalice iznad glave. Na stolu pored mene bile su poreane
builice, tanke kao igla i neto vee sa zailjenim krajem. U srebrni lavori za ispiranje, privren
za stolicu, uticao je mlaz vode.
Posle pregleda, seo je na stolicu i s kolica uzeo malu staklenu plou. Nasuo je humicu
jarkoruiastog praha na plou i poprskao je s nekoliko kapi tenosti. Onda je snano meao
siunom spatulom. Traka kojom je maska bila vezana ljuljala se tamoamo na njegovom potiljku, a
oi su mu nemirno letele od mojih usta ka mom kartonu, pa ka staklenoj ploici.
Gledala sam kako se ruiasti prah zgunjava i pitala se da li nesrenik s maskom u tom belom
mantilu zaista ima nameru da se oeni mojom sestrom. Ta re, oeni nekako nije odgovarala, pa
sam pokuala da je zamenim drugim reima, na primer da ivi, da voli, da spava s mojom
sestrom, ali opet nita nije odgovaralo. On je i dalje meao po ploici oigledno nesvestan uasne
buke od grebanja spatule po staklu.
Najzad se prah stegao u ruiastu masu koja se mogla oblikovati. Uzeo ju je meu prste, drugom
rukom otvorio moja usta, i prevukao je preko kutnjaka. Dok mu je vrh prsta prelazio preko
unutranjosti mojih usta, osetila sam potrebu da ga svom silinom ugrizem. to sestra vie jede,
stomak sve vie raste. Poinje odmah ispod grudi i nastavlja se do prepona. Kada me pusti da ga
pipnem, iznenadim se koliko je tvrd. I nije savreno simetrian ve je malo iskrivljen u stranu. I to me
je iznenadilo.
Sada bi bilo vreme da se oni kapci otvore, rekla mi je. Ako je fetus deak, onda mu se
genitalije polako sputaju iz trbune duplje. Mirnim tonom je opisivala bebu, ali je upotrebljavala
rei koje nisu bile uobiajene: fetus, genitalije, trbuna duplja nekako nije odgovaralo
buduoj majci. Posmatrala sam stomak i pitala se da li su hromozomi u redu, da li se negde duboko u
njoj mekolje one aurice.
Danas se dogodila mala nezgoda u samoposluzi gde sam bila na dunosti. Dok je dopunjavao
policu, jedan momak se okliznuo na list salate i razbio puna kolica jaja. Desilo se tik uz moj tand i
sve sam izbliza videla. Po podu su bila razbijena jaja i razlivena umanca. Otisak deakove patike i
dalje se video na listu salate. Nekoliko kartona jaja odletelo je na voe i itko belance prekrilo je
jabuke, dinje i banane.
Posle nezgode poslovoa mi je dao veliku kesu grejpfruta koji vie nije bio za prodaju. Bila
sam srena to s tim odlazim kui u kojoj ovih dana nikad nije bilo dovoljno hrane. Kada sam stavila
voe na kuhinjski sto, primetila sam da se i dalje osea na jaja. Veliki uti grejpfruti uvezeni iz
Amerike; reila sam da skuvam dem.
Nije bilo lako oljutiti ih i oistiti sve krike. Sestra je s muem otila u kineski restoran. No je
padala i kua je bila sasvim tiha. Samo se povremeno ulo kuckanje noa o lonac, ili kotrljanje
grejpfruta preko stola, ili moje kaljucanje. Prsti su mi bili lepljivi od soka. Kuhinjska sijalica je
osvetljavala zrnastu strukturu voa. Kada se rastopio eer koji sam posula po njima, grejpfruti su
postali jo sjajniji. Bacala sam lepe polumesece u lonac, jedan za drugim.
Debela kora je bila rasuta po stolu i nekako smena. Odsekla sam beli deo i iseckala spoljnu
koru pre nego to sam je stavila u lonac. Na sve strane je bilo utog soka, po nou, po dasci za
seckanje, po mojim akama. I na kori je bila uredna, pravilna ara, kao ljudska koa pod
mikroskopom.
Konano sam upalila ringlu i sela da se odmorim. No je ispunilo brborenje grejpfruta. Oblaci
kisele pare dizali su se iz lonca. Dok sam posmatrala kako se voe topi, setila sam se sastanka na koji
su me pre nekoliko meseci odvukli drugovi s univerziteta. Tema je bila Zagaenje: naa zemlja, naa
tela. Nije bilo mnogo prisutnih, ali su bili ozbiljni. Kao stranac, sela sam za stoi u uglu i kroz
prozor posmatrala topole oko etvrtastog dvorita.
Neka mrava ena sa staromodnim naoarima govorila je o kiselim paama; usledilo je nekoliko
komplikovanih pitanja. Pravila sam se da sluam i u ruci okretala letak koji su nam dali na ulasku. Na
prvoj strani je bila slika amerikog grejpfruta i naslov odtampan masnim slovima: uvajte se
uvezenog voa! Antifungicidni pesticidi s hormonima dokazano su karcinogeni i unitavaju ljudske
hromozome! Sada mi se, u kuhinji, vratio taj naslov.
Voe i kora istopili su se u glatku tenost posutu malim, elatinoznim grudvicama. Ugasila sam
poret kad su se sestra i zet vratili. Ula je pravo u kuhinju.
Kakav je to neverovatan miris?, pitala je virei u lonac. Dem od grejpfruta divno! Jo
nije ni zavrila reenicu, a u ruci je ve drala kaiku i grabila vreli dem.
Nije tako divno kao sladoled od lokvata, promrmljala sam. Pravila se da ne uje. Drei
tanu, obuena u novu trudniku haljinu, s najboljim naunicama na uima, ugurala je kaiku u usta.
Njen mu je stajao u vratima i posmatrao je.
Jela je kaiku za kaikom. Izbaeni stomak delovao je gotovo drsko dok je stajala tako kraj
poreta i niz grlo sipala lepljive gomilice voa. Gledala sam u poslednje lokvice dema kako drhtulje
na dnu lonca i pitala se da li e ti pesticidi s hormonima zaista da unite hromozome.

15. JUN (PONEDELJAK), 30 NEDELJA + NULA DANA

Poela je sezona monsuna i gotovo svakog dana pada kia. Tamno je i sumorno, i svetlost je
stalno upaljena. U uima mi odzvanja zvuk kie i toliko je hladno da se pitam hoe li leto ikad doi.
Nema promene u apetitu moje sestre i ve joj se goje obrazi i vrat, prsti i lanci. Debelo, meko
salo.
Svaki put kada je vidim ovakvu, oseam se donekle smueno. Pred mojim oima celo telo joj se
nadima kao dinovski tumor.
A ja i dalje kuvam dem. Grejpfruti su nagomilani po kuhinji. Ima ih u korpi za voe, na
friideru, pored police sa zainima. Gulim ih, vadim krike, posipam eer i polako kuvam na slaboj
vatri. Onda, pre nego to prespem dem u iniju, ona sve pojede. Sedi za stolom, zagrli lonac i
zabada kaiku. Ne pada joj na pamet da njime premae komad hleba, ne. Kad vidite pokrete kaike i
njene vilice, rekli biste da jede neto ukusno i hranljivo, na primer kari s pirinem. udan nain da se
jede dem.
Kiseli miris voa pomean je s mirisom kie. Gotovo me i ne primeuje, ali ja ipak sedim i
posmatram je. ini mi se da e poremetiti varenje ako previe pojede. Mrmljam. Ili: Zar ti nije
bilo dosta? Nema odgovora. Glas mi poklopi zvuk dema koji se topi na njenom jeziku i bubnjanje
kie.
Ne posmatram je pomno zbog naina na koji jede ve zbog njenog izgleda. Stomak joj je toliko
narastao da je ostale delove tela izbacio iz ravnotee listove na nogama, obraze, dlanove, une
resice, nokte na palevima, kapke. Dok sre dem, salo na vratu drma se levodesno, a drka kaike
gubi se u nateenim prstima. Ne uri mi se, posmatram deo po deo.
Konano, kada olie i poslednju kaiku, uputi mi mio, sanjiv pogled.
Ima li jo?, promrmlja.
Skuvau sutra, kaem ravnim, bezizraajnim glasom. Kada skuvam sve grejpfrute iz kue,
kupujem novu koliinu u samoposluzi gde radim. Uvek pitam oveka na odeljenju s voem da li su
uvezeni iz Amerike.

2. JUL (ETVRTAK), 32 NEDELJE + TRI DANA

Uskoro e deveti mesec. Kao da su sedmice mnogo bre prolazile otkako je prestala munina.
Sada jede sve vreme dok je budna.
Danas je dola neraspoloena iz Klinike M. Izgleda da su je upozorili da se previe ugojila.
Nisam znala da poroajni kanal moe da odeblja, rekla je. Rekli su mi da ene koje se
pregoje imaju problema s poroajem. Ljutito je izvadila svesku u kojoj je beleila sve u vezi s
trudnoom. Videla sam da je neko dopisao crvenim slovima Vodite rauna o teini. Rekli su mi da
u toku trudnoe smem da se ugojim samo dvanaest kilograma. Vidim, nagrabusila sam. Provukla je
ruku kroz kosu i uzdahnula. Do sada se ugojila gotovo dvadeset dva kilograma.
Sad nita ne moe da se uradi, promrmljala sam gledajui njene oteene prste, i pola u
kuhinju da skuvam jo dema. Iako o tome nisam razmiljala, kuvanje dema od grejpfruta prelo mi
je u naviku. Ja kuvam, ona jede, jednostavno i prirodno, kao kad elja kosu posle ustajanja.
Stvarno se boji da e ti poroaj biti teak?, pitala sam ne diui pogled sa anka.
Naravno, rekla je piskavim i slabim glasom. Poslednjih nekoliko dana mnogo razmiljam o
bolu pokuavam da zamislim najgori bol koji sam do sada osetila i o tome da li su poroajni
bolovi slini poslednjoj fazi raka ili amputaciji obe noge, eto, tako. Meutim, vrlo je teko zamisliti
bol i nije zabavno kad se trudi.
Mogu misliti, rekla sam ljutei voe. vrsto je drala onu svesku. Iskrivila je sliku bebe na
naslovnoj strani pa je izgledalo da plae.
Jo me vie plai susret s bebom, rekla je. Spustila je pogled na veliki stomak. Ne mogu da
verujem da je to, unutra, moja beba. Jo mi je neodreeno i apstraktno. A znam da to ne mogu da
izbegnem. Ujutro, kad se budim, postoji trenutak kad mislim da je sve samo san jutarnje munine,
klinika, ovaj stomak, sve. Odjednom se osetim divno slobodnom. Onda pogledam nadole i shvatim da
je stvarno. Obuzme me tuga jer me najvie plai pomisao na susret sa sopstvenom bebom.
Sluala sam, ali se nisam okrenula da je pogledam. Smanjila sam temperaturu na poretu,
promeala dem velikom varjaom. Ne treba se bojati. Beba je samo beba. Sve bebe su mekane i
mazne, imaju majune savijene prste i mnogo plau. To je sve. Piljila sam u dem koji se uvijao oko
varjae.
Nije tako jednostavno. im se rodi, moja je, htela ja to ili ne. I nita ne mogu da preduzmem,
ak i ako ima crvenilo preko pola lica, ili spojene prste, ili uopte nema mozak, ili su sijamski
blizanci... Jo neko vreme je reala najstranije mogunosti. Varjaa je pravila tup zvuk po dnu
lonca i dem je poeo da se stee.
Zurila sam u lonac i pitala se koliko je tu pesticida s hormonima. Pod neonskom svetlou dem
je liio na neku hemikaliju, neto u prozirnoj boci, savreno sredstvo za rastvaranje hromozoma.
Gotovo, rekla sam. Uhvatila sam drke lonca i okrenula se prema njoj. Evo, poslui se.
Pruila sam joj dem; na trenutak ga je samo gledala. Onda je bez rei krenula da jede.

22. JUL (SREDA), 35 NEDELJA + DVA DANA

Poeo je moj letnji raspust. Verovatno u ga provesti posmatrajui sestrinu trudnou. Meutim,
trudnoa ne traje beskrajno. Jednom mora da se okona.
Trudila sam se da na bebu mislim kao na neto pozitivno u odnosu na sestru i njenog mua, pa i
mene. Ali mi nije polazilo za rukom. Ne mogu da zamislim zetov pogled kad uzme dete u ruke, niti
bele sestrine grudi kad doji. Vidim samo fotografiju hromozoma u naunom asopisu. Eto, stigli smo
do meseca poroaja i svakog dana mogu da ponu bolovi. Stomak joj je toliki da vei ne moe biti;
poinjem da brinem da li joj svi organi normalno rade kad su tako stisnuti.
Nas troje mirno ekamo iako je u kui uasno vrue i vlano. Nita ne pominjemo, ali svi
mislimo na predstojei poroaj. Sestrina ramena se podiu dok die. Zet mrkom zaliva dvorite.
uje se jedino zujanje ventilatora koji se okree na stalku.
Obino me obuzme teskoba kad neto iekujem ak i kada je re o tuim poroajnim
bolovima. Plai me da mislim na sestrinu tremu. Volela bih da ovo vrelo, dosadno poslepodne
potraje zauvek.
No, ak i po toj vruini ona sre moj dem od grejpfruta im je kuvan. Brzo ga guta, pa
strahujem da e opei usta i ne razumem kako uopte osea ukus. Lice joj je tuno, kao da plae.
Vidim samo profil iznad lonca. Kaika leti naprednazad, od lonca do usta, a ona kao da zadrava
suze koje joj se skupljaju u oima. Ovog poslepodneva, dvorite iza nje blista na suncu zelenom
bojom. Zvuk cikada zagluuje.
Jedva ekam da vidim bebu, promrmljala sam. Kaika je na trenutak zastala i sestra je
trepnula prema meni. Onda se vratila demu, a moje misli su se vratile obliku oteenih hromozoma.

11. AVGUST (UTORAK), 38 NEDELJA + JEDAN DAN

Kad sam se vratila s posla, na stolu sam zatekla zetovu beleku: Poele su kontrakcije. Otili
smo u kliniku. Vie puta sam pro itala tih nekoliko redova. Krajikom oka videla sam kako na stolu
lei kaika umrljana demom. Bacila sam je u sudoperu i mislila ta da radim. Onda sam jo jednom
proitala poruku i izala iz kue.
Sve je bilo okupano svetlou. Vetrobrani na kolima u ulici bletali su, a mlaz iz vodoskoka u
parku se iskrio. Hodala sam piljei u tlo i brisala znoj s lica. Dvoje dece sa slamnatim eirima
projurilo je pored mene. Kapija osnovne kole bila je zatvorena, a igralite prazno. Malo dalje bila
je mala cveara, ali nije bilo ni prodavca ni kupaca. U staklenoj kutiji leala je kitica majine duice.
Na uglu sam skrenula i nala se ispred Klinike M. Kao to mi je sestra priala, vreme je tu stalo
i klinika je izgledala isto kao slika koju sam sve ove godine uvala u seanju veliko kamforovo
drvo kraj kapije, staklo s moresko arom na ulaznim vratima, oljutena slova firme. I ovde nije bilo
nikoga, samo se moja senka jasno ocrtavala na ulici.
Pola sam uza zid do zadnjeg dela zgrade i prola u vrt kroz staru, razvaljenu kapiju. Srce je
poelo da mi tue im sam stala na briljivo negovanu travu i zaklonila oi od bleska sunca koji se
odbijao o prozorska okna.
Prila sam zgradi i osetila miris boje. Vazduh je bio miran, nikakvog znaka ivota u blizini.
Jedino sam se ja kretala vrtom. Sada sam bila dovoljno visoka i nije trebalo da se penjem na kutiju
da bih provirila u ordinaciju. Nisam videla ni lekare ni bolniarke. Prostorija je bila mrana i
prazna, kao nauni kabinet u koli posle asova. Stajala sam i posmatrala boice s lekovima,
manetnu za merenje pritiska, plakat s karlinim poloajem, ekran ultrazvunog aparata. Na licu sam
oseala toplotu stakla.
Uinilo mi se da u daljini ujem kako beba plae. Tanak, drhtav, suzan pla dolazio je iza
odbleska suneve svetlosti. Sluala sam i bubne opne su mi odmah upijale taj zvuk, a glava je poela
da me boli. Ustuknula sam i pogledala prema treem spratu. Videla sam neku enu u spavaici kako
gleda u daljinu. Kosa joj je padala preko obraza, a lice joj je bilo u senci, pa nisam bila sigurna da li
je to moja sestra. Usne su joj bile blago otvorene, treptala je kao to trepe pre nego to e
zaplakati. I dalje bih je posmatrala, ali se promenio ugao pod kojim ju je sunce osvetljavalo i nestala
je u odblesku.
Pratei bebei pla popela sam se poarnim stepenicama. Drveni stepenici su jeali pod mojim
nogama. Telo mi je bilo mlitavo i toplo, ali je neobino hladna bila ruka na gelenderu i ui koje su
upijale deji pla. Travnjak se polako udaljavao ispod mene, ali je zelena boja bila jo bletavija.
Beba je i dalje plakala. Kada sam otvorila vrata na treem spratu, nisam videla nita dok se oi
nisu prilagodile na svetlo. Stajala sam, usredsreena na pla te bebe koji me je zapljuskivao u
talasima, sve dok nisam ugledala hodnik koji je vodio u tamu. Pola sam ka sobi za novoroenad da
vidim sestrino oteeno dete.
 Tek nedavno postala sam svesna tog zvuka, iako ne bih mogla da odredim kada je poeo. U
mom seanju postoji mesto koje je maglovito i tamno; izgleda da se zvuk tu krio. U jednom sam
trenutku iznenada shvatila da ga ujem. Stvorio se niotkuda, kao takasta mrea mikroba na kulturi u
Petrijevoj olji.
Bio je ujan samo u pojedinim trenucima, to ne znai da sam ba tada htela da ga ujem. ula
sam ga jednom kad sam zurila u osvetljeni grad kroz prozor poslednjeg veernjeg autobusa. Drugi put
bio je na ulazu u stari muzej, kada mi je setna devojka pruila ulaznicu ne podigavi pogled. Zvuk se
pojavljivao iznenada, nepredvidljivo.
Jedno je bilo zajedniko svim tim trenucima uvek sam mislila na isto mesto iz prolosti, na
moj stari studentski dom, jednostavnu trospratnu zgradu od armiranog betona. Mutno staklo na
prozorima, poutele zavese, pukotine u zidovima, sve je govorilo o starosti kue, i mada je to bio
studentski dom, nije bilo nikakvog znaka studentskog ivota ni motocikala, ni teniskih reketa, ni
patika, nijedne stvari te vrste. Ukratko, bila je to samo koljka zgrade.
Ipak se ne bi mogla nazvati razvalinom. U propalom betonu mogli su da se osete tragovi ivota,
toplo, ritmino prisustvo koje mi se tiho uvlailo pod kou.
ivopisna slika mesta mogla je da mi se vrati est godina poto sam se odatle iselila samo zbog
povratka tog zvuka. ula bih ga nakratko svaki put kad bih pomislila na dom. Slika sveta u mojoj
svesti bi pobelela, kao iroka, snegom pokrivena ravnica, a iz visine, s neba, poele bi vibracije.
Istina, nisam sigurna da bi se to moglo nazvati zvukom. Moda bi bilo tanije da kaem da je to
bilo podrhtavanje, strujanje, brujanje. Koliko god se trudila da ga ujem da mu otkrijem izvor, ton,
boju zvuk je i dalje bio neodreen. Nisam znala kako da ga opiem. S vremena na vreme sam
pokuavala s nekim poreenjima: ledeni amor fontane u zimu kada novi polako tone na dno;
podrhtavanje tenosti u unutranjem uhu kad sie s ringipila; zvuk noi koji ti prolazi kroz aku koja
i dalje vrsto dri slualicu iako je voljeni prekinuo vezu... Ne verujem da bi to ikome pomoglo da
shvati o emu govorim.

***

Roak se javio jednog hladnog, vetrovitog poslepodneva poetkom prolea.

Izvini to ti se ovako iznenada javljam, rekao je. U prvi mah nisam mu prepoznala glas.
Prolo je gotovo petnaest godina, nema razloga da me se seti, samo ja nikad nisam zaboravio kako
si bila dobra prema meni kad sam bio mali. Kao da mu je stalo da mi objasni. Igrala si se sa mnom
za Novu godinu i preko letnjeg raspusta.
O, to je bilo tako davno!, rekla sam konano se setivi. Poziv me je zatekao nespremnu.
Jeste, rekao je i uzdahnuo s olakanjem. Onda je najednom poeo slubeno: Zovem te zbog
usluge, i preao na stvar. A meni i dalje nije bilo jasno zato se, posle toliko vremena, javlja mnogo
mlai roak, niti sam mogla da zamislim kako bih mogla da mu pomognem. Umesto da mu
odgovorim, ekala sam da nastavi. Vidi, u aprilu dolazim u Tokio na studije.
Nije ti, valjda, ve toliko godina!, rekla sam ne mislei, iskreno iznenaena. Imao je etiri
godine kada sam ga poslednji put videla.
Traim stan, ali do sada nisam imao sree. Zato sam se setio tebe.
Mene?
Da, setio sam se da su mi priali kako si ivela u dobrom domu kad si bila na univerzitetu.
Dok je govorio, vratile su mi se u seanje godine u domu, ali su uspomene bile daleke koliko i
seanje na igre s njim.
Otkud zna da sam ivela u domu?
Tako ti je u porodici ljudi o svemu priaju, rekao je.
Istina, bilo je to dobro mesto. Mirno i dobro odravano, bez previe strogih pravila; cena je bila
niska, kao da vlasnika zarada nije zanimala. Za razliku od drugih mesta, bio je to privatni dom, nije
pripadao nijednom preduzeu ili drutvu, vie je liio na pansion nego na ono to se obino naziva
studentskim domom. Ali je, bez greke, bio ba studentski dom. Ulazni hol s visokom tavanicom, cevi
od grejanja provuene niz hodnike, male cvetne leje oiviene opekom u dvoritu sve skupa
ukazivalo je na dom.
Da, rekla sam, ali daleko je od stanice, a sobe su i onda bile stare i male. Namerno sam
prvo nabrojala mane.
To mi ne smeta, rekao je, kao da je ve doneo odluku. Treba mi samo neto jeftino.
Prirodno, jer mu je otac, moj ujak, umro dok je bio mali u stvari, bio je to jedan od razloga to
nismo bili u vezi toliko dugo.
Shvatam, odgovorila sam. U tom sluaju bi ovo bilo pravo reenje.
Stvarno?, rekao je i u glasu se osetilo oduevljenje.
Pozvau ih. Nikad nisu bili previe omiljeni, tako da je uvek bilo praznih soba. Verovatno nee
biti teko da te prime ukoliko jo postoje. U svakom sluaju, moe da bude kod nas dok ne nae
stan. Doi kad god eli.
Hvala. Bila sam sigurna da se osmehuje.
Tako sam obnovila vezu s domom. Prvo je trebalo da se javim upravniku, ali sam zaboravila
broj. Otvorila sam ute strane iako sam sumnjala da e tako malo mesto biti navedeno. Meutim,
nala sam bogato ukraeni oglas: Grejanje i klimatizacija, obezbeenje, teretana, zvuno izolovana
muzika soba. Sve sobe s kupatilima, telefonom, prostranim ormanima. Zelena oaza u srcu grada. A
telefonski broj kao da je naknadno uguran.
Odgovorio je lino upravnik. iveo je u domu i bio je istovremeno i gazda i nadzornik, a za
stanare uvek je bio upravnik.
Diplomirala sam pre est godina, ali sam etiri godine pre toga provela kod vas... Setio me se
im sam mu rekla devojako prezime.
Zvuao je kao i uvek. Seanje na njega bilo je tesno povezano s neobinim nainom na koji je
govorio, tako da mi je bilo drago da to ponovo ujem, neizmenjeno tokom godina. Glas mu je bio
promukao i svaku re je veoma polako izgovarao isputajui vazduh, kao posle vebi dubokog
disanja. Bio je to na neki nain privremen glas, na ivici da se izgubi u tim dugim, laganim izdisajima.
Zovem zbog toga to moj roak dolazi na studije ovog prolea. Trai smetaj, pa sam pomislila
da biste vi moda imali slobodnu sobu.
Tako?, promucao je, kao da okleva.
Znai, ne moete da ga primite?
Ne, nisam to rekao, promrmljao je, i glas mu je opet zamro.
Je li dom zatvoren?, upitala sam.
Ne, jo smo otvoreni. Nemam kuda da odem, pa radimo dok sam ja ovde. Na neki poseban
nain naglasio je re radimo. Stvari su se promenile otkad ste vi bili ovde.
A ta se promenilo?
 Pa, malo mi je tee da objasnim, nisam siguran da ete razumeti. Stvari su sada zamrenije,
tee, moglo bi se rei. Dok je tiho kaljao s druge strane, razmiljala sam u kakvo bi to zamrenije i
tee stanje mogao da zapadne dom. U stvari, nastavio je, imamo vrlo malo stanara. Znam da je i u
vae vreme bilo praznih soba, ali sad ih ima mnogo vie. Vie ne izdajemo obroke. Seate li se
kuvara koji je vodio trpezariju?
Da, rekla sam priseajui se tihog oveka koji je rmbaio u dugakoj, uskoj kuhinji.
Morao sam da ga otpustim. teta, bio je dobar kuvar. I veliko kupatilo grejemo samo svakog
drugog dana. Vie nam ne svraaju ni raznosai iz hemijskog ienja i prodavnice pia; ukinuli smo
sve ranije domske zabave, ak i piknik povodom trenjevog cveta i boinu proslavu. Glas mu se
postepeno gubio.
Nije bitno, rekla sam. Ne bih rekla da je to posebno teko ni zamreno. Neto me je teralo
da ga razveselim.
Imate pravo, odgovorio je. Te promene nita ne znae. To su samo spoljne pojave, samo
lobanja u kojoj je smeten mozak, a ono to hou da kaem skriveno je negde u epifizi, duboko u
malom mozgu, u srcu mozga. Govorio je oprezno, kao da odmerava svaku re. Dok sam nastojala da
zamislim sve tekoe s kojima je dom suoen, pred oi mi je iskrsla slika ljudskog mozga iz
udbenika za osnovnu kolu, ali i dalje nita nisam shvatala. Vie od ovoga ne mogu da vam kaem,
rekao je. Ali, na neki poseban nain, dom se raspada. to nije razlog da odbijemo mlade kao to je
va roak. Prenesite mu da je dobrodoao. Toliko sam srean to ste se setili svog starog doma. Neka
doe ovamo i neka ponese kopiju porodinih dokumenata i potvrdu da je upisan na univerzitet. O da,
i papir s potpisom onoga ko jami za njega.
Rei u mu, odgovorila sam, pomalo zbunjena.
Te godine prolee je bilo oblano, kao da je nebo prekriveno slojem hladnog, mutnog stakla.
Sve klackalice u parku, cvetna leja u obliku sata ispred stanice, motocikli u garai sve je bilo
okovano mutnom, olovnom svetlou, kao da grad ne moe da zbaci poslednje ostatke zime.
I moj ivot se naizgled odvijao u krugovima, uhvaen u neku tromost. Ujutro bih leala u krevetu
traei izgovor da tu i ostanem. Kada bih konano ustala, pripremila bih jednostavan doruak i vei
deo dana provela ijui areni, postavljeni prekriva. Najjednostavniji posao: po stolu bih postavila
komade tkanine i priivala ih jedan za drugim. Uvee bih pripremila isto tako jednostavnu veeru i
gledala televiziju. Nisam izlazila da se naem s ljudima, nisam imala nikakve rokove niti tekue
zadatke. Bezoblini dani su se smenjivali, kao da su od vlanog vremena nabubrili u nerazluivu
masu.
Bilo je to razdoblje odlaganja svakodnevnih briga. Suprug mi je bio u vedskoj na postavljanju
podvodnog naftovoda. ekala sam da se smesti i da me pozove da doem. Prema tome, zveckala sam
tako po praznim danima, kao svilena buba po svojoj auri.
Ponekad bih se zabrinula razmiljajui o vedskoj. Nita nisam znala o toj zemlji kakvi su
ljudi, ta jedu, koje televizijske programe gledaju. Kada bih pomislila na preseljenje u neko sasvim
apstraktno mesto, imala sam elju da i to odloim koliko je god mogue.
Jedne noi je u gradu bila oluja. Nikad tako glasnu i besnu nisam ula i u prvi mah pomislila
sam da imam none more. Munje su sevale po pononom plavom nebu, za njima su se uli udari
gromova, kao da se ogromne posude razmrskavaju u milion komada. Talas bi se valjao preko grada i
razbio iznad naeg krova. Pre nego to bi utihnuo jek, stigao bi naredni. Bio je tako glasan i tako blizu
da mi se inilo da mogu rukom da ga dohvatim.
 Oluja je potrajala. Senke oko mog kreveta bile su tamne i duboke kao da stiu s morskog dna.
Kad bih zaustavila disanje, videla sam kako podrhtavaju, kao da i sama tama drhti od straha. Nisam
se plaila iako sam bila sama. Usred oluje osetila sam smiraj mir koji doe kada se udalji od
svakodnevnog ivota. Oluja me je odnela na neko daleko mesto na koje sama nikad ne bih stigla.
Nisam znala gde se nalazim, ali sam znala da je spokojno. Leala sam u tami i sluala oluju, i trudila
se da vidim to daleko mesto.
Sledeeg dana je stigao moj roak.

***

Drago mi to si doao, rekla sam. Toliko dugo nisam razgovarala s nekim njegovih godina, pa
nisam znala ta jo da kaem.
Nadam se da ti ne smetam, odgovorio je i naklonio se.
Mnogo je porastao otkad ga nisam videla; zautala sam prouavajui mladia ispred sebe.
Oputeni obrisi vrata i ruku lepo su zaokruivali njegovo miiavo telo. Ali najvei utisak na mene je
ostavio njegov osmeh. Nenametljiv, malo pognute glave, s kaiprstom leve ruke na srebrnom ramu
naoara. Izmeu prstiju iskradao mu se blagi dah, gotovo bi vam se moglo uniti da ujete setni
uzdah. A on se osmehivao. Posmatrala sam pomno da mi ne promakne nijedna promena izraza na licu.
Razgovor je bio isprekidan. Pitala sam ga za majku. Na brzinu mi je ispriao ta mu se dogaalo
od etvrte godine do sada. Rekla sam mu da mi je suprug na putu. U poetku je izmeu tema bila
neprijatno dugaka tiina, ja bih kaljucala ili mrmljala beznaajne kojetarije. Ali kada smo preli
na ono vreme koje smo, kao deca, zajedno provodili u bakinoj kui, razgovor je tekao bez tekoa.
Neobino se jasno seao svega. Nije mogao da smesti dogaaje u odreeni kontekst, ali je bio u
stanju da veoma ivopisno opie pojedinosti nekih dogaaja.
Sea li se kako su reni rakovi ulazili u dvorite dok smo sedeli na tremu i baki pomagali da
oisti boraniju? Kao da je u mislima odlutao u to davno letnje poslepodne na selu.
Naravno, odgovorila sam.
Kad god bih nekog naao, zvao sam te da ga uhvati.
Nikad neu zaboraviti kako si me gledao kada sam ti rekla da mogu da se jedu. Nisi znao da
neto moe da uhvati i pojede. Na to se glasno nasmejao.
Kada bi ih stavila da se kuvaju, kratko bi se borili pokuavajui da se kletima uhvate za ivicu
lonca, a onda bi se sasvim umirili. Ljuture bi im postale jarkonarandaste. Voleo sam da budem u
kuhinji i da gledam kako se kuvaju.
Nastavili smo tako neko vreme, poredili ta je ko zapamtio i svaki put kad bih ugledala njegov
izuzetni osmeh, oseala sam kako postajem sve otvorenija.
Gotovo nita nije doneo u Tokio, pa je trebalo nabaviti stvari za dom. Sastavili smo spisak za
kupovinu na listu iz sveske i svaku stavku obeleili po redu vanosti. Onda smo razgovarali kako da
se od njegovih ogranienih sredstava kupi to vie. Trebalo je izostaviti jedan broj stvari i
nadoknaditi ih na neki drugi nain. Pokupili smo obavetenja i onda proeljali grad da naemo
najbolje po najnioj ceni. Na primer, na vrhu spiska bio je motocikl. Pola dana smo proveli u
obilasku pet radnji da bismo nali dobar, izdrljiv, polovan motocikl. Onda smo uzeli staru policu za
knjige koju sam ranije izbacila iz stana i ofarbali je. Reila sam da mu kupim udbenike i jo neke
neophodne knjige; bie to moj poklon u ast upisa na univerzitet.
Kupovina me je vratila u studentske dane i to nas je zbliilo. Dok smo sakupljali ono to je
zapisano, uivali smo u dobro obavljenom zadatku i, verovatno zbog skromnosti postavljenog cilja,
svaki uspeh nas je oblivao spokojem i zadovoljstvom.
Na kraju sam i ja poela da izlazim iz svoje aure. Kuvala sam bogate obroke za mladog roaka
i ila s njim u sve kupovine. ak sam mu pokazala i znamenitosti Tokija. Dopola zavreni prekriva
leao je smotan u korpi sa ivaim priborom i cela sedmica je prola za tren.
Doao je dan za zvaninu prijavu u dom. Sat i po smo putovali i tri puta presedali, ali smo
konano stigli na majunu stanicu na obodu grada. Nisam bila tamo od diplomiranja i otada kao da se
nita nije promenilo. Put ispred izlaza postepeno se peo uzbrdo. Mladi policajac stajao je na vratima
straarske kuice; gimnazijalci su se na biciklima probijali izmeu kupaca u trnom centru. Drugim
reima, bilo je kao i u drugim pospanim predgraima Tokija.
Kakav je upravnik?, pitao je moj roak kad se stiala stanina buka i poto smo uli u ulicu
oivienu kuama.
Nisam sigurna da znam, iskreno sam odgovorila. Prilina tajna. Upravlja domom, ali ne znam
tano ta to podrazumeva. Ne bih rekla da zarauje, a s druge strane, ne pripada nijednoj sekti ili
neem slinom. Dom je na prilino velikom placu i udo da ga jo nisu sruili da izgrade neto
unosnije.
Srea po mene da nisu, rekao je moj roak. Moda je to njegova drutvena akcija.
Moda.
Dve devojice, bliznakinje, verovatno osnovci, igrale su badminton pored puta. Bile su sasvim
iste i vrlo dobro su igrale. Loptica se kretala od jednog do drugog reketa u simetrinim lukovima.
ena na balkonu jednog stana vetrila je deji futon, a s bejzbol igralita srednje tehnike kole
dopirao je slabani zvuk udara aluminijumske palice. Sve u svemu, obino proleno poslepodne.
Upravnik ivi u domu. Njegova soba je vea od ostalih, ali nije nita bogatije nametena. ivi
sam, izgleda da nema porodicu. Nema slika roaka i ne seam se da mu je iko dolazio u posetu.
A koliko mu je godina? Iznenada sam shvatila da o tome nikad nisam razmiljala. Pokuala
sam da se prisetim upravnikovog lika, ali mi je ostao samo neodreeni utisak oveka koji vie nije
mlad. Moda i zato to se gotovo sasvim povukao iz ivota udaljio se od porodice i drutva, moda
i neeg tako obinog kao to je ivotno doba. Ni s kim nije imao nikakvu vezu i nigde nije pripadao.
Valjda je srednjih godina, odgovorila sam, jer bolje nisam umela. U stvari, ne poznajem ga
dobro. ak i kada ivi u domu, ne via ga esto. Eventualno kad ode da plati kiriju ili da prijavi
da ti je pregorela sijalica ili da maina za ve ne radi. A to nije esto. Ne brini, vrlo je prijatan.
Ne sumnjam, odgovorio je.
Prolee je iznenada stiglo posle one olujne noi. Ostali su oblaci, ali je toplina vazduha
najavljivala promenu godinjeg doba. Mladi je pod pazuhom nosio koverat s prijavom. Negde u
daljini pevala je ptica.
Zaboravila sam neto da ti pomenem, rekla sam, konano otvarajui temu koja mi je celog
dana bila na pameti. Roak se okrenuo prema meni ekajui da nastavim. Upravnik nema jednu nogu
i obe ruke. Kratka tiina.
Jednu nogu i obe ruke, ponovio je najzad.
Tanije, levu nogu.
ta mu se dogodilo?
Ne znam. Pretpostavljam, neka nezgoda. Prialo se da ga je uhvatila neka maina ili je, moda,
bio neki saobraajni udes. Niko se nije usudio da ga pita; mora da je bilo strano.
 Nema sumnje, rekao je moj roak i spustio pogled da utne jedan oblutak.
Ali sve moe sam da kuva, da se obue, da se kree. ak moe da koristi otvara za
konzerve, ivau mainu, sve, pa posle izvesnog vremena vie ne primeuje. Kad si u njegovoj
blizini, vie ti nije vano. Samo nisam htela da se potrese kad ga ugleda.
Shvatam, rekao je i opet utnuo kameni.
Nekoliko puta smo skretali, onda preli na drugu stranu ulice i poeli da se penjemo uz breg.
Proli smo pored frizerskog salona sa staromodnim perikama poreanim u izlogu, pored velike kue
na kojoj je bio rukom ispisan oglas za asove violine, i pored polja vrtlarskih parcela koje su se
mogle iznajmiti od grada. Divno je mirisalo na zemlju. Sve mi je bilo poznato, a opet mi je bilo
udno da se kreem ovim prostorom iz sopstvene prolosti s roakom na kojeg sam bila sasvim
zaboravila. Seanja na njega malog i seanja na dane provedene u domu stapala su se kao nijanse na
akvarelu.
Pitam se kako je iveti sam, prozborio je moj roak kao da sebi govori.
Brine te?, pitala sam.
Ne, rekao je odmahnuvi glavom. Samo imam malu tremu, kao i uvek kad se neto menja. Isto
oseanje imao sam i kad je otac umro, ili kad se devojka koja mi se dopadala odselila u drugu kolu
pa ak i kad je maka pojela pile koje sam hranio.
Rekla bih da samotan ivot podsea na gubitak. Podigla sam pogled ka njemu. Profil mu je bio
uokviren oblacima dok je piljio u daljinu. Pomislila sam da je premlad da izgubi toliko vanih stvari,
pile, devojku, oca. Meutim, kad si sam ne treba da bude oajan. Po tome se samoa razlikuje od
gubitka. I dalje ima sebe, ak i ako sve ostalo izgubi. Treba da ima poverenja u sebe i da se ne
predaje samo zbog toga to si sam.
Mislim da sam shvatio, odgovorio je.
Zato ne treba da ima tremu, rekla sam i potapala ga po leima. Prstom je gurnuo naoare i
osmehnuo mi se.
Hodali smo i dalje, s vremena na vreme smo priali, onda utali. Mislila sam na jo neto osim
na upravnikov izgled. Stalno sam mislila na ono to je rekao da se dom raspada na neki udan
nain, ali nisam smogla snage da mu i to kaem. Dok sam razmiljala, zali smo za poslednji ugao i
nali se ispred doma.
Oigledno je ostario. Nije bilo uoljivih promena u ukupnom izgledu, ali u pojedinostima je bilo
kvaka na ulaznim vratima, metalno poarno stepenite, antena na krovu sve je to izgledalo starije.
Verovatno se radilo o uobiajenom habanju, kad se uzme u obzir koliko dugo nisam dolazila, ali je
istovremeno bilo neke duboke i umorne tiine oko mesta, neto gotovo zlokobno to se ne moe
objasniti prolenim raspustom i odsutnim stanarima.
Na kapiji sam zastala obuzeta vie tom tiinom nego nostalgijom. Korov je izrastao u dvoritu,
neko je ostavio kacigu pored stalka za parkiranje motocikla. Kad se vetar podigao, uinilo mi se da
trava apue.
Pogled mi je iao od prozora do prozora traei bar neki znak ivota. Svi su bili vrsto
zatvoreni, kao da se od re ne mogu otvoriti, osim jednog. Bio je odkrinut i kroz njega je provirivao
komadi izbledele zavese. Na pranjavom tremu bila je gomila tipaljki za ve i praznih pivskih
konzervi. Ne sputajui pogled sa zgrade, koraknula sam napred i oeala se o roaka. Pogledali smo
se na trenutak i onda uli na vrata.
Unutra je sve bilo udesno isto. ara na otirau ispred vrata, starinski telefon koji je primao
samo novie od deset jena, polomljene arke na ormanu za cipele sve je bilo kao i kad sam ja tu
ivela, samo su zbog tog dubokog mira sve pojedinosti izgledale jo samotnije i izgubljenije. Nigde
nije bilo studenata. Kad smo uli dublje u zgradu, tiina je postala gua. uo se samo zvuk naih
koraka, a njih je omalterisana tavanica priguivala.
Na putu ka upravnikovoj sobi trebalo je da proemo kroz trpezariju. Kao to mi je rekao preko
telefona, trpezarija nije koriena jer je kuvar otputen, ali je sve bilo besprekorno isto i uredno.
Oprezno smo se kretali izmeu stolova.
Roak je zakucao na upravnikova vrata i malo kasnije ona su se polako otvorila, kao da zapinju
o neto. Ta su se vrata uvek tako otvarala jer je upravnik trebalo da se savije da kvaku uhvati izmeu
brade i kljune kosti i onda grudima povue vrata.
Dobro doli.
Drago mi je.
ao mi je to se toliko dugo nisam javljala.
Promrmljali smo pozdrave i poklonili se. Upravnik je bio u tamnoplavom kimonu, kao i uvek.
Imao je protezu za nogu, ali su rukavi visili prazni. Kad je ramenom pokazao prema otomanu i rekao
nam da sednemo, labavo su lepetali oko njegovog tela.
Dok sam ivela u domu, pred upravnikom sam uvek stajala u vratima i sad sam prvi put ula u
sobu. Ljubopitljivo sam se osvrnula. Odaja je bila mala, ali je prostor dobro organizovan da mu
olaka ivot. Sve pera, olovke, sudovi, televizor sve je bilo tako briljivo postavljeno da moe
da se pokrene bradom ili kljunjaom ili nogom. Zbog toga iznad odreene visine nije bilo niega,
osim jedne mrlje u uglu tavanice, prenika petnaestak centimetara.
Obavezna administracija zavrena je za nekoliko minuta. Oigledno, roak je mogao odmah da
se useli, a upravnik nije pomenuo neobino raspadanje doma. Posle uobiajenog govora o pravilima
ponaanja, roak je potpisao ugovor svojim urednim, uglastim rukopisom. Ugovor je sadrao samo
jednostavnu saglasnost da e potovati pravila doma i iveti srenim studentskim ivotom. Dok
sam ga posmatrala kako potpisuje, za sebe sam promrmljala: Srean. Suvie sentimentalna re za
ugovor. Pitala sam se da li sam i ja potpisala isti dokument kada sam se useljavala. Uopte se nisam
seala. U stvari, nisam se seala nijedne pojedinosti tog prizora; koliko li sam podataka o domu
zaboravila.
Pa, jeste li za aj?, rekao je upravnik. Glas mu je bio malo hrapav, kao i uvek. Roak me je
nervozno pogledao, kao da ne zna ta da odgovori. Shvatila sam da je teko zamisliti upravnika kako
priprema aj. Odvratila sam pogledom koji je trebalo da mu porui: Ne brini, moe on gotovo sve
sam. Roak se ponovo okrenuo ka upravniku, ali je na usnama bio samo brini osmeh.
Kutija s ajem, ajnik, termos, olje sve je to bilo poreano po tanom redu. Upravnik se
oslonio na vetaku nogu i desnu lagano podigao na sto. Desilo se u trenutku, gotovo prebrzo za oko,
ali eto, tu je leala, kao deblo poseeno u umi. Bilo je neke neobjanjive protivrenosti izmeu
upravnikovog poloaja u tom trenutku, savijenog nad stolom, i vetog pokreta koji ga je doveo u taj
poloaj.
Zatim je kutiju s ajem obuhvatio bradom i kljunjaom i okrenuo poklopac, kao to je pre toga
okrenuo okruglu bravu na vratima. Podigao je kutiju i sasuo aj u ajnik. Pokret je bio izuzetno
graciozan. Odmerena snaga, ugao kutije, koliina aja sve je bilo savreno. Pokretljivost njegove
vilice i nepokretna povrina kljunjae funkcionisale su zajedno kao precizan instrument koji je
dobio svoj zaseban ivot dok smo posmatrali.
 Slaba svetlost iz dvorita prolazila je kroz prozor. U leji su procvetale lale. Jedna narandasta
latica pala je na tamno tlo. Sve je bilo potpuno mirno osim upravnikove vilice.
Roak i ja posmatrali smo ove pripreme kao da prisustvujemo nekom sveanom obredu. Nonim
prstom je pritisnuo dugme na termosu i napunio ajnik kljualom vodom, a onda je, takoe nonim
prstima, nasuo aj u olje. Zvuk tankog mlaza vrelog aja procureo je u tiinu odaje.
Upravnikovo stopalo bilo je prelepo. Iako ga je koristio mnogo vie nego drugi ljudi, bilo je bez
ijedne mane, bez ijedne posekotine ili modrice. Posmatrala sam njegov mesnati unutranji deo, taban
koji je naizgled bio tako topao i iv, njegove svetlucave nokte i dugake prste i shvatila sam da
nikad nisam tako pomno posmatrala neko stopalo, pa ni svoje, koje tek nejasno mogu da prizovem u
svest.
Pitala sam se kakve je ruke imao upravnik i zamislila sam deset jakih prstiju na irokim,
mesnatim dlanovima; ti prsti bi bili isto tako graciozni i precizni kao i noni. Pogled mi je odlutao na
njegove prazne rukave.
Kad je zavrio s pripremom aja, upravnik se tiho nakaljao i sklonio nogu sa stola.
Izvolite, posluite se, rekao je i spustio pogled, kao da ga je stid. Sagnula sam se i podigla
nae olje. Roak je svoju olju drao obema rukama i pio polako, kao da usput izgovara molitvu.
Kada smo zavrili, otili smo da pogledamo sobu u kojoj e roak iveti, a onda nam je
upravnik rekao da je vreme da odemo. Ispratio nas je do vrata.
Videemo se uskoro, rekao je.
Mislim da u ovde biti veoma srean, odgovorio je moj roak. Upravnik se poklonio i noga
mu je neprijatno zakripala. Taj zvuk je ostao izmeu nas kao setni amor.
Roak se ubrzo uselio u dom. Nije bilo teko jer je imao vrlo malo stvari pored onoga to smo
zajedno kupili. Sve smo zapakovali u kartonsku kutiju i poslali je ekspresnom potom. Zgranuta
milju da treba da se vratim u svoj uaureni ivot, motala sam se okolo traei razloga da odloim
njegov odlazak, makar na nekoliko minuta.
Sigurno su asovi na univerzitetu sasvim drugaiji od srednjokolskih, rekao je. Bojim se da
neu biti kadar sve da postignem. Moe li mi pomoi oko nemakog?
Izvini, ja sam uila ruski.
teta, rekao je. Uprkos tvrdnji da je zabrinut, bio je vrlo veseo dok se pakovao. Verovatno ga
je radovala pomisao na slobodu koja je bila pred njim.
Javi mi se bez ustezanja ako ti neto bude potrebno. Ako ostane bez novca, razboli se, ako se
izgubi...
Da se izgubim?
Primera radi, odgovorila sam. I doi povremeno na veeru. Skuvau ti ono to voli i dau ti
savete oko ljubavnog ivota. U tome sam jako dobra. Veselo se nasmeio i potvrdno klimnuo na
svaki predlog.
Onda se ponovo uputio ka domu, ovoga puta sam. Ne mogu rei zato, ali me je taj obian
rastanak pogodio vie nego to sam mislila. Posmatrala sam ga kako odlazi demper prebaen
preko ramena, torba u ruci sve dok nije postao samo takica u daljini. Posmatrala sam ne trepnuvi
i shvatila koliko sam usamljena. No moje zurenje nije moglo da zaustavi tu udaljenu takicu i ona je
nestala kao pahuljica koja se istopi na suncu.
Posle njegovog odlaska vratila sam se uobiajenom rasporedu: izleavanju, jednostavnim
obrocima i arenom postavljenom pokrivau. Nala sam ga smotanog u korpi s priborom za ivenje i
ispeglala ga. Spajala sam krpu po krpu, razne boje i are, ljubiasto i uto, kvadrate i motive u obliku
suze. Prvo bih pribadaama sastavila avove, onda ih paljivo zaila za postavu. Toliko bih se
udubila u spajanje krpica da bih povremeno zaboravila ta pravim. Onda bih rairila prekriva da se
podsetim, pa bih se opet vratila poslu.
Gledala sam u ruku koja je drala iglu i mislila na upravnikovo prelepo stopalo. Mislila sam na
fantomske ruke koje su netragom otile na neko neznano mesto, na lale u leji, na mrlju na tavanici, na
okvire roakovih naoara. Sve je to na neki nain bilo spojeno u mojoj svesti upravnik, dom, i moj
roak.
Ubrzo po poetku kolske godine otila sam u posetu. Dan je bio divan, latice trenjevog cveta
poele su da padaju kao leptirii koji se sputaju na zemlju. Naalost, roak je jo bio na
univerzitetu, pa sam odluila da ga priekam i za to vreme se javim upravniku. Sedeli smo na tremu i
jeli kola s jagodama koji sam donela za roaka.
Iako je poeo novi semestar, dom je bio sasvim tih. U jednom trenutku uinilo mi se da ujem
korake u dubini zgrade, ali je zvuk gotovo odmah zamro. Kada sam ja tu ivela, uvek je negde svirao
radio, ili se uo smeh, ili motor motocikla. Sada su utihnuli svi znaci ivota. Narandaste lale u leji
zamenjene su crvenim i jedna pela je letela od jednog do drugog grimiznog cveta.
Kako se snalazi? , pitala sam gledajui u kola.
Sasvim dobro, rekao je upravnik. Svakog jutra zavee knjige iza sedita na motociklu i odjuri
na asove. Drei viljuku nonim prstima pokupio je zalogaj kolaa i laga.
Mala desertna viljuka sasvim je odgovarala njegovoj nozi. Oblina lanka, briljivi pokreti
prstiju, svetlucanje nokata sve se savreno slagalo sa sjajnim srebrom.
Kae da igra odbojku. Mora da je dobar.
Ne verujem , rekla sam. Igrao je u srednjoj koli, ali je njegov tim na okrunom takmienju
bio tek drugi ili trei.
Graen je kao sportista. Nema ih mnogo s takvim telom, rekao je upravnik. Bar ja znam.
Prineo je ustima zalogaj kolaa, koji je podrhtavao na viljuci, i beskrajno paljivo ga vakao. Kad
nekoga upoznam, uopte ne obraam panju na izgled i linost. Zanima me jedino njegovo telo kao
uzorak. Dok je govorio, pokupio je jo jedan zalogaj kolaa. Odmah primetim svaku nepravilnost:
nesklad bicepsa, znake starih iaenja na domalom prstu, neobian oblik nonog zgloba. Kad nekog
zapamtim, onda mislim na sveukupnost delova, ak stopala, vrata, ramena i grudi, kukova, miia,
kostiju. Lice tu ne spada. Posebno me zanima telo mladih, s obzirom na moj posao. Samo da me ne
razumete pogreno ne zanima me da neto s njima preduzimam. Za mene su sve to slike iz
medicinskog atlasa. Iako, verujem, zvui neobino.
Zurila sam u svoju viljuku i nisam mogla da odgovorim. Upravnik je progutao drugi zalogaj
kolaa.
Ne znam kako je kad koristi sve udove. Verovatno sam zato toliko zadivljen tuim telom.
Pogledala sam njegovu vetaku nogu koja je visila preko ivice trema. Izmeu arape i ivice kimona
provirivala je zagasitometalna boja. Izgleda da mu se svideo kola. Posle svakog zalogaja jezikom bi
prvo polizao lag s viljuke, a onda olizao usne.
U svakom sluaju, verujte mi, ima divno telo ba kako treba za odbojku. Jake prste da uhvate
loptu, savitljivu kimu za brze skokove, dugake ruke da zaustavi napad, mona ramena za dugake
udarce...
Mogao je tako u beskraj o telu mog roaka. Sluala sam i nije mi bilo prijatno da posmatram
kako usnama, jo lepljivim od laga, oblikuje rei kima ili ramena.
Duvao je blagi povetarac i vrt je bio obasjan suncem. Izmeu nas je proletela pela koja je
lebdela meu lalama; uletela je u upravnikovu sobu i zaustavila se na sredini one mrlje na tavanici.
Uinilo mi se da se u meuvremenu mrlja poveala. I dalje je bila okrugla, ali tamnija, kao da su
smeane sve nijanse iz kutije s bojicama. Prozirna krila pele sjaktala su na tamnoj mrlji.
Upravnik je stalno obilazio jagodu na vrhu kolaa, a sad ju je ubacio u usta. Roak se jo nije
pojavio. Oslukivala sam zvuk njegovog motocikla, ali se ulo samo brujanje pelinjih krila.
Upravnik je poeo tiho da kalje, kao da neto mrmlja sebi u bradu.
Tog dana ipak nisam videla roaka. Javio se telefonom i rekao da ima neka posla na univerzitetu
i da e se kasno vratiti.

***

Posle desetak dana opet sam otila u dom. Ovoga puta sam odluila da odnesem pitu od jabuka,
ali ni tada nisam mogla da obradujem roaka.
Sad se javio da kae da je zaglavljen zbog nekog udesa na eleznici. Upravnik je istio
dvorite bambusovom metlom.
Kakav udes?
Rekao je da je neko skoio pod voz.
O, pritisnula sam kutiju s kola em na grudi. Zamislila sam telo na inama, smrvljeno kao
prezreli paradajz, pramenovi kose u ljunku, komadii kosti razbacani po pragovima.
I u dom je stiglo prolee. Blagi povetarac umekao je ak i slomljeni bicikl ostavljen u jednom
uglu dvorita. Iz kutije s kolaem jo je izbijala toplota.
Kad ste ve preli toliki put, rekao je upravnik, to ne posedite.
Hvala.
Dvorite je lepo odravano, ali je upravnik ipak ustro pokretao metlu i stalno istio isti deo sve
dok ne pokupi i poslednji list i granicu. Uinilo mi se da se sasvim predao poslu, tako povijen da bi
metlu drao bradom.
Bambus je tiho grebao po praini. Pogledala sam prema sobi mog roaka i primetila teniske
patike okaene na balkonu.
Ba je mirno, rekla sam.
Jeste, sloio se upravnik. I dalje se uo zvuk metle.
Koliko studenata imate?
Vrlo malo, rekao je kao da izbegava odgovor.
Koliko se novih studenata uselilo ove godine, pored mog roaka?
On je jedini.
Mora da je samotno s tolikim praznim sobama. Seam se da jednom nisam otila kui za
novogodinje praznike i toliko sam se bojala da nisam mogla da spavam. Upravnik nita nije rekao.
Da li dajete oglase? I dalje ni rei. Pored kapije je na motociklu proao momak koji neto raznosi.
Iznenada je upravnik progovorio. To je zbog glasina.
Glasina?, ponovila sam iznenaena.
Ne dolaze zbog glasina, rekao je i poeo da mi objanjava, kao da pria omiljenu priu. U
februaru je jedan student iznenada nestao. Jedino tako mogu da kaem nestao bez traga. Ne bih
poverovao da ljudsko bie s mozgom, srcem, rukama i nogama, sposobno da govori, moe naprosto
da nestane. Po njemu se to nije moglo naslutiti. Bio je na prvoj godini matematike. Odlian student s
uglednom stipendijom. Svi su ga voleli, povremeno je izlazio sa svojom devojkom. Otac je profesor
na nekom univerzitetu, majka pie knjige za decu. Ima i ljupku sestricu. Naizgled mu je sve ilo u
prilog. I zato je neobjanjivo da tako odjednom nestane.
Nema nikakvih tragova? Neki poziv, beleka?
Upravnik je odmahnuo glavom.
Policija je sprovela detaljnu istragu. Mislili su da se upetljao u neke loe poslove, ali nema
dokaza. Kad je nestao, imao je sa sobom samo udbenik iz matematike i jednu svesku.
Metla koju je oslonio na rame pala je na zemlju, ali on nije obratio panju, samo je nastavio s
priom.
Policija me je zvala na ispitivanje... izgleda da su sumnjali na mene. Hteli su da znaju ta sam
radio te sedmice kad je nestao. Svaku re koju smo razmenili, koje sam knjige itao i o emu, ko je
dolazio kod mene i zato, ta sam jeo, koliko puta sam iao u toalet sve su zapisali, prepisali,
sredili i onda mi proitali. Kao kad na plai sejete pesak. Trebalo im je tri nedelje da savladaju
jednu sedmicu mog ivota na kraju je sve bilo uzalud. A ja sam bio sasvim iscrpljen. Zagadio mi se
ovaj patrljak od noge i strano je bolelo. A njega nisu pronali.
Ne razumem, rekla sam. Jeste li mu vi to naao uinili? Zato su sumnjali na vas?
Ne znam. Meutim, stanari i susedi su znali da su me ispitivali, i to je bilo dovoljno. Nita mi
nisu rekli u lice, ali su glasine sigurno bile okrutne. Otada su se skoro svi iselili.
Strano!
Glasine imaju sopstveni ivot. Jo vie me brine taj ogromni dosije koji imaju o meni lino.
Pojma nemam gde je zavrio i od toga mi je muka.
Zatvorio je oi i poeo da kalje. Pokuao je neto da kae, moda da se izvini, ali se jo jae
zakaljao. Na kraju je bio sasvim presavijen i jedva je disao.
Je li vam dobro?, upitala sam i spustila ruku na njegova lea. Kad sam to uradila, shvatila
sam da sam ga prvi put dotakla. Tkanina kimona bila je gruba i debela, ali je telo ispod nje bilo tako
krhko da sam se uplaila da se ne slomi pod teinom moje ruke. Kroz mene su proli drhtaji kad se
ponovo zakaljao. Treba da legnete, rekla sam i obgrlila ga oko ramena. Bez ruku, njegovo telo je
bilo majuno i uskraeno.
Hvala. Odnedavno kaljem i boli me u grudima. Telo mu se ukoilo. Zastali smo dok je pela
zujala oko naih stopala. Onda, kao da je smogla snagu, napravila je brzi krug oko naih glava, i
odletela.
Delovi dvorita bili su osunani, ali je dom bio u senci. Svetlost se zadrala samo na prozorima;
jarko su sijali. Negde, iza jednog od tih prozora, iveo je neko ko je nestao, ja sam bila na tremu i
trljala upravnikova lea; a moj roak je kasnio jer se neko bacio pod voz. Nita nije moglo da
povee ove tri injenice, ali su se one, zbog nekog razloga, stopile s odbleskom svetlosti na prozoru.
Upravnik je konano povratio dah. Mogu li neto da vas zamolim?, upitao je. Da li biste
poli sa mnom da pogledamo njegovu sobu? Oklevala sam jer je molba bila vrlo neobina.
Ponekad odem tamo, nastavio je. Stalno mislim da mi je neki trag promakao. Moda ete vi neto
primetiti, s obzirom na to da prvi put gledate.
I dalje je teko disao. Rekla sam mu da u rado poi s njim.
Ali ni ja nita nisam pronala. Bila je to sasvim obina studentska soba: pisai sto, stolica,
krevet, komoda s fiokama. Nije bila ni posebno uredna ni ista, ali ni neuredna. I dalje je bilo tragova
studentskog ivota. Posteljina je bila zguvana, demper prebaen preko naslona stolice. Sveska
prepuna brojeva i znakova bila je otvorena na stolu, kao da je ustao od uenja da neto popije.
Na polici s knjigama bili su putni vodii, knjige s tajanstvenim priama, knjige o matematici.
Kalendar na zidu bio je okrenut na februar i po njemu su bile zabeleke: Seminarski iz etike,
Zabava na katedri, Mentorski rad, a iznad crte povuene izmeu etrnaestog i dvadeset treeg,
Skijanje.
I ta kaete?, rekao je upravnik gledajui po sobi.
ao mi je, odgovorila sam ne gledajui u njega. Meni ovo izgleda kao soba jednog obinog,
dobro organizovanog studenta, i nita vie ne mogu da kaem.
Stajali smo tako i utali, kao da e se nestali student iznenada pojaviti ako ga budemo dovoljno
dugo ekali. Na kraju je upravnik ponovo progovorio.
Nestao je trinaestog, dan pre odlaska na skijanje. Bio je jako uzbuen zbog puta. Uio je da
skija i ini mi se da je upravo stigao do stepena da pone da uiva. Kad sam mu rekao da i ja volim
da skijam, hteo je da mu ispriam kako skijam, kakvu cipelu imam na vetakoj nozi, kako drim
tapove. Kad su takve stvari bile u pitanju, bio je nevin i detinjast.
Prevukla sam prst preko kvadrata s brojem 13 na kalendaru. Hartija je bila hladna i hrapava.
Skije su stajale uspravno uz policu za knjige, u navlaci. Karta za noni autobus do skijalita bila je
zadenuta u dep na njegovoj torbi.
Prsti leve ruke bili su mu nekako posebni, rekao je upravnik. Pogled mu je bio ukoen, kao da
pokuava da uhvati sliku deaka koja je jo ostala u sobi.
Leve ruke?
Tako je. Bio je levoruk sve je radio levom rukom: eljao kosu, trljao umorne oi, okretao
brojanik na telefonu. Kuvao je odlinu kafu i esto bi me pozvao da zajedno popijemo po oljicu.
Sedeli bismo tano na ovom mestu. Upravnik je seo u stolicu na okretanje za pisaim stolom. Noga
mu je glasno zakripala.
Pokazao bi mi kako se reavaju matematiki problemi. Jednostavni, koji nikoga nisu zanimali,
problemi iz svakodnevnog ivota: kako planina velika kao Fudi moe da ima odraz u neemu tako
majunom kao to je oko, kako malim prstom moe da se pokrene ogromno zvono u hramu takve
stvari. Nisam imao pojma da pomou matematike i to moe da se rei. Iako sam i dalje stajala iza
njega, klimnula sam i on je nastavio.
Uvek bi govorio: 'Vrlo je jednostavno ako mu prie na ovaj nain...' Nikad nije gubio
strpljenje iako sam postavljao mnotvo naivnih i glupih pitanja. U stvari, mislim da je voleo pitanja.
Uvek mu je pri ruci bila naotrena olovka i njom bi ispisivao brojeve i znakove dok je objanjao koju
formulu koristi i zato. Rukopis mu je bio okruglast i uredan lako se itao. Na kraju bi se pojavilo
jednostavno reenje, kao arolija. 'Zanimljivo, zar ne?', rekao bi smeei se i podvukao odgovor.
Duboko je uzdahnuo pre nego to je nastavio.
Kada je sedeo tu, s olovkom u ruci, inilo mi se da plete predivnu mreu, a ne da ispisuje
brojeve. Neobini matematiki znaci koje je zapisivao liili su na fina umetnika dela, pa su ak i
obini brojevi bili neobini. Pio sam kafu koju bi skuvao i sluao objanjenja, i nisam mogao da
odvojim oi od divnih prstiju njegove leve ruke. Bili su stalno u pokretu, kao da ih to kretanje ini
srenim. Ruka nije bila izrazito muka. Prsti su bili bledi i tanki kao egzotino cvee iz staklene
bate. I svaki deo naizgled je imao svoju osobenost kao da se nokat na domalom prstu smei, kao da
je zglob na palcu stidljiv.
 Govorio je s takvom strau da sam samo klimala glavom. Jo jednom sam pogledala stvari koje
su ostale u sobi reza, spajalice, estar koje su deakovi bledi prsti hvatali, trljali, drali. Sveska
na stolu bila je skupa, ali dosta koriena. Pomislila sam kako zguvane delove nikad vie nee
poravnati, nikad vie nee skloniti demper u fioku, nikad vie nee do kraja reiti matematike
probleme.
Upravnik je ponovo poeo da kalje, tako jadno da sam na trenutak pomislila da jeca. Kaalj je
odjekivao praznom sobom.

***

Sledeeg dana otila sam u biblioteku da proitam u novinama o deakovom nestanku. Bilo je to
malo biblioteko odeljenje u uglu parka; tu najee zalaze deca po slikovnice. Meutim, uspeli su da
mi nau sve novine od 14. februara i proitala sam sve lanke koji su se odnosili na ovaj kraj. Bila je
to povia kula novina na stolu ispred mene.
Tog dana bilo je jo dogaaja vrednih panje. Domaica koja je malala svoje kupatilo umrla je
od isparenja. Jednog osnovca nali su zaglavljenog u friideru koji je izbaen na ubrite.
ezdesetsedmogodinjak je uhapen jer je varao ene kojima je obeavao brak. Stariju enu prebacili
su u bolnicu poto je jela halucinogene gljive. Oigledno je svet bio pun zbrke o kojoj nisam ni
sanjala; sve te strahote meni su zvuale kao bajka. Vaan mi je bio samo mladi s prelepim prstima.
itala sam mnogo, ali s tom planinom novina ispred sebe uopte nisam napredovala. I bez
obzira na to koliko sam lanaka pregledala, nigde nije bilo ni pomena o tim akama. Prsti su mi
pocrneli od boje, oi su me pekle. Svakojaka trovanja, davljenja, prevare, ali nita o tom deaku. Po
svetlosti koja je dopirala kroz prozor shvatila sam da je sunce na zalasku.
Ne znam koliko sam vremena provela u biblioteci, samo se u jednom trenutku ispred mene naao
ovek s velikim svenjem kljueva.
Uskoro zatvaramo, rekao je kao da se izvinjava.
Oprostite, odgovorila sam i skupila novine. Napolju je ve bio mrak.
Kad sam stigla kui, ekalo me je pismo od mua. Svetlouti koverat, neka nepoznata enska
glava na potanskoj marki, nepoznata slova na peatu sve je govorilo da je pismo stiglo izdaleka.
Bilo je na dnu potanskog sandueta.
Dugako pismo s podrobnim opisom velike kue u kojoj emo iveti u malom primorskom gradu
u vedskoj. Subotom ujutro bila je pijaca gde se moe kupiti svee povre, pekara je bila u blizini
stanice i pekli su izvanredan hleb. More, uvek uzburkano, moe se videti kroz prozor spavae sobe;
veverice dolaze u vrt da se igraju. Bilo je to pravo pastoralno pismo, sve do poslednje stranice na
kojoj je bio spisak stvari koje treba da uradim:
1. Da produim paso.
2. Da traim profakturu od preduzea za selidbe.
3. Da poti prijavim promenu adrese.
4. Da se pozdravim sa efom.
5. Da svakog dana trim. (Treba da bude u formi ovde je vlano i hladno.)
Proitala sam pismo nekoliko puta, zaustavljala se tu i tamo da ponovo proitam neki red, onda
se vraala na poetak im bih stigla do kraja. Nekako, nisam mogla da razumem ta mi govori. Te
rei: pijaca, veverica, paso, preduzee za selidbe, sve je liilo na nerazumljive filozofske izraze.
Formule u svesci nestalog mladia donekle su mi bile stvarnije. U toj svesci bio je odraz vrele kafe,
leve ruke, upravnikovog pomnog pogleda.
Bilo je neeg nepomirljivog izmeu vedske, umotane u svetlouti koverat, i upravnika, koji
jadno kalje u svojoj sobi u studentskom domu, a ipak je sve to bilo zajedno. Mogla sam samo da
pismo stavim u fioku.
Posle deset dana otila sam da vidim kako je upravnik. Ovoga puta ponela sam puding. Roak je
bio na planini, u odbojkakom kampu.
Padala je kia posle dugotrajne sue. Upravnik je bio u krevetu, ali je seo kad sam se spustila na
stolicu. Kutiju s pudingom stavila sam na noni stoi.
Uinilo mi se da je upravnik mraviji. Retko sam primeivala praznine na mestima gde bi
trebalo da mu budu ruke i noga, ali se njihovo odsustvo neminovno videlo kad bi nepomino leao na
krevetu. Sedela sam i posmatrala dok me oi nisu zabolele od zurenja ni u ta.
Kako se oseate?, pitala sam.
Sasvim dobro, rekao je i slabano se nasmeio.
Jeste li bili u bolnici? Odmahnuo je glavom. Ne bih da se nameem, ali zar ne treba da odete
do lekara? ini mi se da imate bolove.
Ne, niste nametljivi, odgovorio je upravnik odmahnuvi glavom.
Mu moje prijateljice je lekar. Istina dermatolog, ali bi mogao da nas uputi na pravog
specijalistu. Pola bih s vama.
Hvala, rekao je. Lepo je to toliko brinete. Dobro sam, poznajem svoje telo.
Onda, znai, dobro ste?, rekla sam namerno. Uskoro ete se oporaviti?
Nikad se neu oporaviti. Izgovorio je to tako ravnim tonom da u prvi mah nisam shvatila.
Bie mi sve gore. To je nepovratno stanje, kao pozni stadijum raka, kao distrofija miia. Samo je
kod mene jednostavnije. Sve ove godine ivim u neprirodnom telu i ono se istroilo. Kao trula
pomoranda u gajbi dobrog voa. Ovoga puta su, izgleda, rebra ugibaju se oko srca i plua.
Govorio je polako i odreeno, kao da se trudi da izbegne bol u grudima. Nisam znala ta da
kaem i samo sam piljila u kine kapi koje su klizile niz prozorska okna.
Jednog trenutka u otii do lekara, nastavio je. Jedan od studenata iz doma bio je na
specijalizaciji iz ortopedije. Pokazao mi je moje rendgenske snimke. Jeste li ikad videli snimak
grudnog koa? Obino su rebra simetrina, a srce i plua imaju dovoljno mesta unutra. Ali na tom
snimku se vidi kako su mi rebra iskrivljena, kao grane pogoene gromom. Najgora su ona oko srca
izgleda kao da e ga probosti. Upravnik je udahnuo i pokuao da se smiri. Iz grla mu je dolazio
prozukao zvuk. Tiina se spustila izmeu nas; ja sam na prozoru brojala kine kapi koje su klizile
jedna za drugom. Kad sam stigla do pedeset, pogledala sam ga.
Zar ne mogu da spree krivljenje rebara?, pitala sam.
Sad je prekasno, odgovorio je bez oklevanja. Rekli su da mi moe pomoi ako mirno leim
na leima, ali oni ne mogu nita vie da uine.
A operacija?
Operacija mi ne moe vratiti ruke i nogu. Dok sve radim pomou brade i kljune kosti, na
jednoj nozi, rebra se krive.
Znai, nita se ne moe uraditi?
Upravnik je trepnuo umesto odgovora.
Kia je i dalje padala. Ponekad je bila tako sitna da mi se inilo da je prestala. Ali kad bih
paljivije pogledala, videla bih da pada.
 U leji su cvetale svetloljubiaste lale. Svaki put kad bih dola u posetu, bile su druge boje.
Vlane latice svetlucale su kao usne pod karminom. Kao i obino, pele su zujale oko cvetova. Pitala
sam se da li pele izlaze po kii, nikad ih nisam videla kad je bila oluja. Ovo su bez sumnje bile
pele.
Letele su po kiom izbrazdanom vrtu. Jedna bi nestala s vidika, visoko na nebu, druga bi
doletela u zamrenu travu. Stalno su bile u pokretu, bletavo su svetlucale i mogla sam da vidim
svaku pojedinost, ak i finu aru na krilima koja su bila tako nena kao da e se rastoiti.
Pele bi oklevale pre nego to bi prile lalama. Onda bi se odluile i smestile na najtananiju
ivicu latice, a prugasti stomak bi im podrhtavao. Krila su se naizgled topila na kii.
Dok smo sedeli u tiini upravnikove sobe, uinilo mi se da se zujanje pojaalo. Brujanje,
prigueno kiom, postalo je sve jasnije i prodiralo mi je u glavu kao opaka tenost koja mi se uvlai
kroz spiralu unutranjeg uva.
Iznenada je jedna pela uletela kroz otvoreni prozor iznad verande i sletela na mrlju u uglu.
Mrlja je bila jo vea i odudarala je od bele tavanice. Htela sam da ga pitam o tome, a upravnik je
progovorio.
Ipak neto moete da mi uinite, rekao je kad je zamro zvuk pelinjih krila.
Sve to elite, odgovorila sam i stavila aku na krevet, na mesto gde bi trebalo da bude
njegova desna ruka.
Dodajte mi lek.
Naravno. Izvadila sam paketi praka iz fioke njegovog nonog stoia i napunila au vodom
iz bokala koji je stajao pored kreveta. Sve to bi moglo da mu zatreba telefon, kutija s papirnim
maramicama, ajnik i olje doneto je iz raznih delova stana i postavljeno blizu kreveta. Promena
nije bila velika, ali se upravniku verovatno inilo da se ne smanjuje samo prostor u njegovim
grudima nego i ceo okolni svet. Posmatrala sam kako se kap vode odvaja od piska bokala i jeza mi je
kliznula niz kimu.
Nadam se da e vam pomoi, rekla sam trudei se da budem mirna dok otvaram paketi s
prakom.
Samo e mi biti udobnije, odgovorio je bezizraajnog lica. Da se miii opuste i ivci
smire.
Zar stvarno nita ne mogu da uine?
Upravnik je razmiljao. Kao to sam vam rekao, ovaj dom se nepovratno raspada. Ve je
poelo. Potrajae do kraja; ne moe tek tako da se okrene prekida i ugase svetla. Ali cela kua
propada. Moda ne oseate. Oseaju samo oni koji su duboko u njoj. Kad shvatimo, ve smo toliko
ogrezli da nema povratka.
Zavrio je, zabacio glavu i otvorio usta. Uinila su mi se nena, gotovo enska. Ispod mekih
usana dva niza jednakih zuba podseala su na paljivo posaeno semenje. Jezik je povio prema grlu.
Sasula sam mu praak u usta u tankom mlazu. Onda je uhvatio au izmeu brade i kljunjae,
kao i uvek, i popio ne prosuvi ni kap, a ja sam mislila na njegova jadna rebra, na rendgenski snimak
svetlucavih kostiju koje su uperene ka srcu.
Stiglo je i drugo pismo od mog supruga: Kako napreduje s pripremama? Nisi se javila, pa se
brinem. Onda jo opisa vedske: samoposluge i vegetacija, muzeji i putevi vedrije od prethodnog.
Na kraju, kao i ranije, spisak domaih zadataka:
1. Javi se poti, elektrodistribuciji, distribuciji gasa, vodovodu.
 2. Izvadi meunarodnu vozaku dozvolu.
3. Proveri poreske propise za one koji ive u inostranstvu.
4. Rezervii magacin za stvari.
5. Ponesi to vie trajne japanske hrane. (Dosta mi je ove slane, bezukusne hrane.)
Kad se ovaj spisak doda prethodnom, preda mnom je bilo deset zadataka. Pokuala sam da ih
ponovo glasno proitam i sloim po nekom redu, ali nije pomoglo. Nisam znala ta je vanije, niti
gde da ponem da bih stigla do vedske.
Stavila sam pismo u fioku i izvadila areni prekriva. Nije mi uopte bio potreban, ni kao
prekriva ni kao ukras na zidu, ali nisam mogla da smislim nita pametnije.
Plavi kvadratii, onda crne i bele tufne. istocrvena, zelena s lozicom. Kvadrati, pravougaonici,
ravnokraki trougao, pravougli trougao. Prekriva je bio sve vei i dok sam sedela u tiini noi,
priivajui krpice, iznenada sam ula brujanje pela. Zvuk je bio slab ali neprekidan.

***

Poela sam da odlazim u dom svakog dana, da pomognem upravniku i svaki put bih ponela drugu
poslasticu: madlene, keksove, kremaste kolae, okolade, voni jogurt, kola od sira. Na kraju vie
nisam znala ta da ponesem. Lale su cvetale, pele su zujale, mrlja na tavanici je postajala sve vea,
upravnik je bivao sve slabiji. Prestao je da izlazi u kupovinu, vie nije mogao ni da priprema obroke.
Bilo mu je sve tee da se hrani, jedva se uspravljao na krevetu.
Ila sam da mu pomognem, ali nisam mogla bogzna ta da uradim. Povremeno bih mu skuvala
supu ili bih mu izmasirala lea. Uglavnom sam samo sedela na stolici pored kreveta. Rebra su mu se
polako savijala, a ja sam sedela i posmatrala.
Prvi put sam se na taj nain brinula o nekome i prvi put sam videla da neko tako brzo propada.
Uplaila sam se kako e se zavriti ako ovako nastavi. Bila sam nepodnoljivo tuna kad bih
pomislila na trenutak kada rebra zaista probiju srce, kada mu hladno telo oslobode teke vetake
noge; mislila sam na duboku tiinu koja e zavladati u domu kad ostanem sasvim sama. Jedino sam na
roaka mogla da raunam i poela sam da se molim da se to pre vrati iz odbojkakog kampa.
Tog dana poelo je da kii uvee. Hranila sam upravnika masnim kolaem koji sam mu donela.
Leao je u krevetu pod prekrivaima navuenim do brade i piljio ispred sebe. Po podizanju i
sputanju ebeta shvatila sam da teko die. Otkidala sam komadie kolaa prstima i prinosila ih
njegovim ustima. Usne bi se malo otvorile, ubacila bih zalogaj, on ga je drao u ustima ne vaui,
kao da je ekao da se rastopi. Malopomalo, kljucao je te komadie kolaa dok nije pojeo ceo
komad. Palac i kaiprst bili su mi masni.
Hvala, rekao je dok mu je jo jedna mrva visila na usni. Bilo je divno.
Drago mi je da vam se dopalo, rekla sam.
Hrana ima mnogo bolji ukus kad te neko hrani. Leao je na leima bez pokreta, kao da mu je
telo prikovano za krevet.
Doneu neto drugo sledeeg puta.
Nee biti sledeeg puta, odgovorio je, a rei su liile na uzdah. Nisam znala kako da
odgovorim; pravila sam se da ga nisam ula i zurila sam u masnou na prstima.
Onda sam shvatila da pada kia. Lale u leji su podrhtavale i pelinja krila su bila vlana. Danas
su lale bile tamnoplave, kao da je neko po njima prosuo boicu mastila.
Neobina boja lala, promrmljala sam.
 Zasadio sam ih s deakom koji je nestao, odgovorio je upravnik. Jednog dana je doao s
kesom punom lukovica. Rekao je da ih je pokupio iz kante za smee iza jedne cveare. Bile su
majune, mislio sam da nita od njih nee biti... Zenice su mu se pomerile prema prozoru. A on je
bio ubeen da e cvetati. U dvorite je izvukao stari pisai sto i lukovice poreao po njemu.
Razvrstao ih je i smislio kako da ih zasadimo. U trenutku je smislio i pokazalo se da je bio u pravu.
Imao je dara za te stvari. Verovatno zato to je bio matematiar; a ja sam bio oaran. Svaka boja je
imala razliit broj lukovica, ali se setio kako sve da ih smesti u leju tako da nijedna ne pretekne.
Veernje senke prikradale su se iz uglova sobe. U tami je nestala i kutija s masnim kolaem na
kuhinjskom stolu. Upravnik je skrenuo pogled s prozora i nastavio s priom.
Ostavili smo lukovice da se nekoliko dana sue na suncu i onda smo ih posadili. Cvetnom
lejom se dugo niko nije bavio, zemlja je bila tvrda kao kamen. On ju je pokropio iz kantice za
zalivanje, pa razbio majunim aovom, onim to deca koriste na pesku. Jedino takav smo i imali. Sve
je radio levom rukom, naravno, i za tili as je leja bila puna zdrave, divne zemlje.
Sedela sam i sluala.
Konano smo bili spremni za saenje. Iskopao je plitke rupe po ari koju je sam smislio.
Stavio bi lukovicu na levi dlan, pruio je prema meni i ja bih je bradom ugurao u rupu. Njegova aka
bila je lepa i takva, umrljana blatom, kao i kad je drala olovku i zapisivala brojeve. Suneva
svetlost je svetlucala na njegovom dlanu, na prstima je imao crvene pruge od drke aova. Lukovice
je drao u napola skupljenoj aci i svaki put kad bih pribliio bradu, bol u grudima bi postao
nepodnoljiv. are na njegovim prstima, blede vene, toplina njegove koe, miris sve mi je smetalo.
Zadravao sam dah i nastojao da sakrijem ta oseam dok sam bradom gurao lukovicu u rupu.
Kad je zavrio priu, imao je ukoen pogled, nije ni treptao. Uzdahnuo je, zatvorio oi i pitao da
li bih ga pustila da se malo odmori.
Padao je mrak. Izmeu nas je gotovo bletala bela posteljina na krevetu. Kia je i dalje padala,
tama ju je progutala.
Poeo je da die polako i pravilno i blago je utonuo u san. Gledala sam predmete po sobi
zidni sat, jastuci, stalak za novine, pernica i ekala da mi se oi naviknu na slabu svetlost. Sve je
bilo mirno i tiho, kao da je zaspalo zajedno s upravnikom.
U toj tiini, uima sam najednom osetila drhtaje i odmah sam znala da je re o pelama. Ravno
brujanje, na istoj talasnoj duini. Ako se koncentriem, pomislila sam, mogla bih da ujem kako im se
krila trljaju. Bio je to priguen, teak zvuk, previe dubok da bih ga pomeala s kiom, dahtao je u
meni monotonu ariju koju peva kua. S druge strane prozora lale i pele su se gubile u tami.
Onda mi je pred noge pala jedna kap. Padala je polako, tano ispred mojih oiju, pa ak i na toj
slaboj svetlosti mogla sam da procenim njenu veliinu i. gustinu. Podigla sam pogled prema tavanici.
Okrugla mrlja je dobila izdanke, ravala se kao ameba i proirila tano iznad moje glave.Bila je
ogromna, ispupila se i poela da se odvaja od tavanice. Iz samog sredita kapale su kapi
ujednaenim ritmom.
ta bi to moglo da bude?, promrmljala sam. Tenost je bila gua i tea od kie koja je
napolju padala. Kapi su na tepihu stajale kao perlice, nisu se razlivale.
Tiho sam pozvala upravnika, ali nije odgovorio. Krila su mi zujala u uima kad sam oprezno
pruila ruku prema kapima. Prva mi je okrznula vrh prsta, a onda sam skupila snagu i gumila aku
pravo ispod kapi. Sledea je pala na moj dlan.
Bila je hladna. Sedela sam s nepominom akom i pitala se da li da obriem lepljivu kap
maramicom ili da stegnem pesnicu i razmaem je. Jo je kapi palo, sve jedna za drugom.
Zurila sam u baricu koja mi se napravila na dlanu i nisam mogla da pogodim ta je posredi.
Upravnik je spavao, moj roak je bio u odbojkakom kampu, matematiar je nestao. Bila sam sasvim
sama.
Deak koji je reavao matematike probleme olovkom i posadio lukovice majunim aovom
kuda je otiao? Kap. Zato su lale tako udnih boja? Kap. Gde je moj roak? Kap. Kako je upravnik
toliko znao o zglobovima i miiima mog roaka?
aka mi je oteala i utrnula. Barica u dlanu bila je sve vea.
Krv?, rekla sam glasno iako sam jedva ula sopstveni glas od brujanja krila.
Krv. Znai takav je oseaj. Nikad nisam videla sveu krv. Jednom sam bila prisutna kad su kola
udarila neku enu. Imala sam deset godina i vraala sam se kui s klizanja. Krv je bila posvuda na
njenim visokim tiklama i pocepanim arapama i po putu. Bila je tako gusta da je pravila male humke
kao ova.
Prodrmala sam upravnika i pozvala ga po imenu.
Probudite se!, vritala sam. Krv je bila na ebetu, na vrhovima mojih sandala. Probudite se!
Molim vas!, vikala sam.
Jo jae sam ga prodrmala, a njegovo telo bilo je samo jedna tamna grudva na krevetu. Mogla
sam da ga podignem, ali nisam mogla da ga probudim vikom.
Brinula sam o roaku. Htela sam opet da ga vidim, da vidim onaj stidljivi smeak i kako gura
ram od naoara. Znala sam da odmah moram da ga potraim.
Napipala sam put do izlaza iz upravnikove sobe i otrala uz stepenice. Svetla nisu bila upaljena,
no se uvukla u svaki kutak kue. Nisam vie obraala panju na lepljivi sloj koji mi je bio po
akama i stopalima. Trala sam niz predvorje, teko sam disala i srce mi je lupalo. Ui su mi bile
pune pelinjeg zvuka.
Vrata sobe mog roaka bila su zakljuana. Uhvatila sam kvaku obema rukama i pokuala da ih
silom otvorim, ali sam je samo ulepila.
Onda sam otrala do matematiareve sobe. Ovoga puta vrata su se odmah otvorila i sve je bilo u
istom redu kao i kad sam bila s upravnikom. I skije i autobuska karta, demper i sveska sve je
mirno ekalo da se on vrati. Pogledala sam u orman i ispod kreveta, nita. Moj roak nije bio tu.
Konano sam shvatila da treba da odem i vidim ta se dogaa iznad mrlje na tavanici, da vidim
odakle kaplje. Ta misao mi se odjednom javila, jasna kao da sam naila na vaan stih u nekoj pesmi.
Vratila sam se do stepenica i pronala baterijsku lampu u ormanu za cipele u predvorju. Onda sam
izala.
Bila sam skroz mokra, i kosa i odea, samo to sam prela preko dvorita. Kia je bila sitna, ali
se po meni rasula kao niti ledene paukove mree.
Pokupila sam prazne gajbe koje su bile rasute po dvoritu i naslagala ih ispod upravnikovog
prozora. Bila sam mokra i sama i ljuljala se na hrpi kutija, ali sam bila udno smirena. Imala sam
oseanje da me je neka nepoznata sila dovela u ovaj neverovatni poloaj i govorila sam sebi da e se
sve uskoro zavriti i svet e se opet vratiti u svoje normalno stanje.
Iznad prozora, zarala reetka stajala je na ulazu u niski meuspratni prolaz. Iupala sam je i
ona je tupo udarila o zemlju. Gajbe i kutije su se zanjihale i ja sam se na trenutak uhvatila za prozor.
Podigla sam pogled, kia mi je padala po onim kapcima, po obrazima i grlu. Prsti su mi bili klizavi,
ali sam uspela da upalim baterijsku lampu i osvetlim prostor osvetlila sam ogromnu konicu.
 U prvi mah nisam shvatila o emu je re. Nikad nisam bila tako blizu neke konice. Leala je
postrance u tom dugakom, niskom prostoru; bila je neverovatno velika, kao neki plod udnog oblika,
uasno naduven. Na povrini su bile siune grudvice prekrivene arom tankih crta. Toliko je narasla
da je na vie mesta pukla i med se prosipao kroz pukotine, kapao polako i gusto, kao krv.
Zvuk krila me je zagluio dok sam zurila u konicu. Pruila sam ruku da je dohvatim. Med je
potekao, negde ispred mojih prstiju.
 JOKO OGAVA, BAZEN
Bazen je prva knjiga Joko Ogave koja je objavljena na engleskom jeziku i odmah je doivela
veliki uspeh. Nagraena je priznanjem irli Dekson, koje se dodeljuje za izuzetna knjievna
ostvarenja na polju psiholokih romana i pria s elementima fantastike i horora.
Tri izvrsno napisane novele predstavljene u ovoj knjizi, pokazuju autorkino umee da saini
napet zaplet koji itaoca esto dovodi u nedoumicu. U svakoj prii, naratorski glas je ravan,
emocionalno udaljen, i u sve tri prie glavne junakinje su ene. Knjigu proima atmosfera jezovitosti
kakva se javlja u nonoj mori, te opasan oseaj da lepota i bol mogu postojati istovremeno. Ogavina
pripovedna tehnika mogla bi se uporediti sa iskrivljenim ogledalom: uobiajene reakcije su toliko
iskoene da se pretvaraju u neto potpuno neoekivano: slike se reaju i povezuju na veoma
iznenaujue naine. U zavisnosti od itaoca, to moe da izazove uenje ili ak neku vrstu gaenja.
Naslovna pria govori o mladoj devojci Aji, koja se hvata ukotac s rastuim oseajem
otuenosti od sopstvene porodice. Njeni religiozni roditelji odgajili su je zajedno s naputenom
decom koju su prihvatili na uvanje u sirotite nazvano Svetionik. Porodine fotografije ispunjene su
licima siroia, a tu sam i ja, kae Aja, izgubljene meu njima. Jedino dete s kojim osea
povezanost jeste deak po imenu un. Aja svake nedelje odlazi na njegove treninge plivanja, i
posmatra ga. Uiva u prekrasnim pokretima unovog tela, ali je nemogunost da do kraja razvije
strast koju osea, dovodi do novog, nepoznatog iskustva. U njoj se razvija pakost i ona otkriva gotovo
ulno zadovoljstvo u tome da mui maleno siroe koje joj je preputeno na brigu. Ogava smeta
jedno kraj drugog uzvieno i odurno, kao da eli da pokae koliko su zapravo bliska ta dva oseanja.
I druge dve prie pokazuju autorkinu vetinu da prikae fine nijanse okrutnosti. U Dneviku
trudnoe, za koji je spisateljica dobila prestinu Akutagavinu nagradu, jo jedan udaljeni posmatra:
ena kod koje iz nekog razloga izostaju oekivane reakcije. Ona belei teskobu i muninu svoje sestre
u trudnoi, pritom uivajui u sopstvenom apetitu: Mislim na nju, sklupanu u krevetu, okruenu
svim tim mirisima i iroko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i tamu. Ovde Ogava koristi
mono knjievno sredstvo, esto u dejim priama: u jukstapoziciju stavlja udobnost i strah, topli
dom i blesak zuba. Nabijena dvosmislenou, pria je strukturirana kao dnevnik, koji devet meseci
saima u niz nepovezanih trenutaka, pri emu su zapaanja junakinje uvek udna i potpuno
neoekivana.
Poslednja pria, Studentski dom, iako najtradicionalnije ispriana, zapravo je najneobinija,
skoro bizarna. Veza izmeu poznatog i opasnog ovde je posebno naglaena i vrsta. ena priprema
sve to je potrebno kako bi smestila svog neaka u studentski dom u kojem je i sama svojevremeno
ivela. Nakon to se doselio, njen roak nestaje. Ili se bar tako ini. Male tajne o kojima je samo
naula pre mnogo godina poinju da se ire pred njom i mesto koje je neko smatrala drugim domom
sada izgleda strano. Imala sam oseanje da me je neka nepoznata sila dovela u ovaj neverovatni
poloaj i govorila sam sebi da e se sve uskoro zavriti svet e se opet vratiti u svoje normalno
stanje. Ogava puta itaoca da veruje kako pria ide ka tunom, ali izvesnom objanjenju: re je,
naalost, o nesrei. Ali onda naglo menja smer pripovedanja i odlazi u nepredvidljivo,
neoekivano, zapanjujue. Dok se junakinja penje stepenicama da otkrije tajnu studentskog doma,
zapravo se itava zbirka zavrava misterioznim podseanjem: duboka, zapretena oseanja su tu, ba
nadohvat nae ruke.
 Table of Contents
BAZEN
DNEVNIK TRUDNOE
STUDENTSKI DOM
JOKO OGAVA, BAZEN