PSIHOLOGIJA, UDK 159.923.

2
2001, 1-2, 49-60

O pojmu identiteta u psihologiji

JOVAN MIRI
Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd

U lanku se kritiki ispituje znaenje i upotreba rei ''identitet'' u psihologiji

u psihoanalizi, razvojnoj i socijalnoj psihologiji. Prethodno je uinjen napor
da se upozna filozofski pojam identiteta, pri emu je utvreno da ta re u
filozofiji ima znaenje ''istosti''. Meutim, Erikson je, uvodei tu re u
psihologiju, izmenio njeno filozofsko znaenje, tako da je ona u psihoanalizi
upuivala ne na istost nego na ''odreenost''. Osim toga, za Eriksona
''identitet'' je postao sloen koncept u kome su pomeane znaenjske crte sa
specifinim teorijskim postavkama. U socijalnoj psihologiji ta re se
upotrebljava u znaenju spoljanje odreenosti, a u razvojnoj takoe postoji
zbrka i nedoslednost u njenoj upotrebi. U zakljuku je ukazano da identitet ne
moe da bude odgovor na pitanje ''Ko sam ja'' a ponueno je i nekoliko
smernica koje bi pomogle u smanjenju konfuzije i mistifikacije vezanih za
re ''identitet''.

Kljune rei: filozofija, psihoanaliza, socijalna prihologija, razvojna

psihologija, Erikson, E. H.

Identitet je za linost jedan od kljunih atributa, i upravo otuda dolazi i velika

vanost psiholokog prouavanja identiteta. Meutim, ukoliko odluimo da uloimo
trud kako bismo se upoznali sa psiholokom problematikom koja stoji iza odrednice
''identitet'' pa krenemo da pregledamo odgovarajuu literaturu, odmah emo se
suoiti sa neobinim mnotvom drugih rei koje su ovoj osnovnoj pridodate da bi je
blie odredile. A ukoliko, povrh svega, oekujemo da e nam to mnotvo pridodatih
rei pomoi da bre steknemo poetnu jasnou u vidu dobre mree pojmova,
postavki i problema u ovom polju, nae oekivanje e, naalost, odmah biti
osujeeno. Bie dovoljno da za poetak navedem samo dva primera koji ubedljivo
ukazuju naneminovnost takvog osujeenja.

49
 J. Miri

Kao prvi primer naveu niz prideva koje u malobrojnom i nesistematino

izabranom uzorku tekstova nalazimo uz imenicu ''identitet''. Evo tih prideva:
optimalni, beznadni, uplji, prazni, postignuti, ''foreclosed'', difuzni, krti, fleksibilni,
projektovani, situirani, integrisani, konsolidovani, pozitivni, negativni, iznueni,
steeni, autonomni, heteronomni, drutveno-istorijski, sopstveni, aktualni,
jedinstveni... Naveo sam svega 23 prideva koji potiu od samo est autora lanaka
(Wood, 1983; Marcia, 1988; Slugosky and Ginsburg, 1990; Harter, 1988; Popovi,
1992 i Murray, 1990), pri emu sam namerno izostavio iz spiska prideve koji
oznaavaju vrste ili aspekte identiteta kao to su: socijalni, lini, polni, profesionalni,
generacijski, etniki, nacionalni, religijski, moralni... Kada se ovi pridevi poreaju
na jednom mestu, teko je odoleti iskuenju da se ovek malo naali i produi spisak,
recimo ovako: lelujavi, zastareli, posrnuli, posuvraeni, preterani i kakav god jo
hoete. Ustvari, trebalo bi da se svaki od ovih prideva pronaenih u literaturi
smisleno odnosi na po jednu zasebnu i relevantnu psiholoku varijablu, ali se nikako
ne bi moglo rei da naa nauka u jednom ipak uskom podruju prouavanja raspolae
toliko velikim brojem briljivo razgranienih i operacionalno definisanih varijabli.
To se ne moe rei iz vie razloga, a ja u ovde pomenuti samo nekoliko
najpovrnijih.
Pre svega, sigurno emo, ukoliko uzmemo jo jedan lanak, dakle izvan
navedenog uzorka, naii na sasvim nove prideve, to govori da je njihov spisak i
brojem i sadrinski neodreeno otvoren. Drugo, i sami moete, ak i alei se,
dodavati nove prideve i meati ih sa gore navedenim, tako da vrlo brzo izgubite nain
da jasno razlikujete jedne od drugih. Tree, znatan broj ovih prideva javlja se samo
kod jednog autora, a neki od njih samo jedanput. Zato se sa sigurnou moe rei da
ovo mnotvo prideva jo jednom otkriva nesreeno terminoloko stanje u psiholokoj
nauci.
Za drugi primer moemo uzeti izraze sa reju ''identitet'', takoe pronaene u
nasumino izabranom uzorku lanaka vodeih autora u ovoj oblasti psiholokog
prouavanja. Evo tih izraza: ego-identitet, self-identitet, status identiteta, stil
identiteta, kvalitet identiteta, razvoj identiteta, formiranje identiteta, oseanje
identiteta, doivljaj dobrog identiteta, oseaj identiteta, nain doivljavanja
identiteta, struktura identiteta, ''high in identity'', projekt socijalnog identiteta,
orijentacija identiteta... Naveo sam svega 15 izraza koje moemo nai u sedam
lanaka o identitetu (Marcia, 1988; Blasi, 1988; Berzonsky, 1988; Harre, 1990;
Murray, 1990; Hogan and Cheek, 1983; Eri, Vuo i Starevi, 1997). I povodom
ovog spiska izraza moemo rei isto to i povodom spiska prideva: spisak je
neodreeno otvoren, proizvoljno promenljiv itd.
Dakle, naveo sam 23 prideva i 15 izraza iz vrlo malog uzorka psiholokih
tekstova o identitetu. Mislim da su ova dva primera sasvim dovoljna da uvrste nau
sumnju da je sve u najboljem redu sa osnovnim pojmom. Ili je pojam identiteta u
psihologiji loe definisan ili se ta re nedisciplinovano koristi ili i jedno i drugo. U
ovom radu pokuau da to ispitam, zatim da ukaem na makar

50
 O pojmu identiteta u psihologiji

one glavne izvore zbrke, kao i da predloim puteve kojima moemo stii do veeg reda i
jasnoe oko ovoga pojma.

Filozofski pojam identiteta

iroko je prihvaeno da je Erik Erikson bio taj koji je ustoliio pojam

identiteta u psihologiji. Meutim, znatno pre i Eriksona i psihologije, i nezavisno od
njih, istu re upotrebljavaju i filozofi. Smatram da je itekako korisno, kada
pristupamo poslu oko raiavanja zbrke sa reima, obratiti se filozofskoj literaturi.
Ne moramo se pri tome nadati da emo svaki put nai gotova reenja gotove
precizne definicije i ve povuene sve pojmovne distinkcije. Od velike pomoi za
psihologiju bie ve i to to emo, eventualno, upoznavanjem filozofskog teksta
upotpuniti polje znaenja ocrtano zajednikim reima.
Veoma teak filozofski problem identiteta prvi je postavio Don Lok, dok ga
je, izgleda, najpreciznije formulisao Don Peri (Perry, 1975: 14) u vidu sledeeg
pitanja: pod kojim uslovima (razliita) stanja neke osobe pripadaju toj osobi. Ovde
se misli kako na simultana tako i na sukcesivna stanja, a pitanje se ne odnosi na
identitet tih pojedinanih psihofizikih stanja, nego na identitet osobe. Odgovor na
to pitanje sastojao bi se u nalaenju neega to ta stanja povezuje, to im daje
jedinstvo, i to bismo onda mogli nazvati kriterijumom identiteta.
Da bih ovaj filozofski problem jo jasnije predoio posluiu se jednim
primerom iz psiholozima blieg okvira. Pri tome u se ograniiti na onaj vid
problema identiteta koji je u filozofiji ee ''na dnevnom redu'', a koji se tie
neistovremenih stanja.
Ako prihvatimo postavku koju iznosi Danijel tern (Stern, 1985: 93) da se
''od svih oblika ljudskog ponaanja afekti moda ponajmanje menjaju tokom ivota'',
onda bi to znailo da je moje stanje (ili iskustvo) radosti, straha ili gneva isto danas
kao to je bilo pre trideset godina. Meutim, nije u pitanju identitet ove psihike
funkcije, kao to nije u pitanju ni identitet tih i drugih pojedinanih stanja, kako
onih koja moda ostaju ista tako i onih koja zaista podleu promenama. Takoe, ja
nemam samo jedno iskustvo nego mnotvo razliitih iskustava ili stanja kroz
vreme. Problem identiteta je u tome da li su to sve moja stanja, odnosno da li sam ja
kao osoba isti kroz sva ta razliita stanja. Naravno, kao i vi, i ja imam oseaj (ili
smatram) da jesam isti, a onda se postavlja pitanje ta bi se objektivno moglo uzeti
kao kriterijum te istosti.
U filozofskim delima moemo nai vei broj razliitih reenja koja su
ponuena za ovaj problem, a nama e ovde biti dovoljno da pomenemo samo jedno.
To je reenje koje je jo davno ponudio Lok (v. Peji, 1988) i koje i danas
predstavlja izazov za najvei broj filozofskih rasprava. Lok je, naime, kriterijum
identiteta naao u refleksivnoj svesti i u seanju, tako da bi se moglo rei da dva
istovremena iskustva pripadaju istoj osobi ukoliko je jedno od njih ustvari re-

51
 J. Miri

fleksivna svest o onom drugom, dok neistovremena stanja pripadaju istoj osobi pod
uslovom da kasnije stanje moe da sadri seanje na refleksivnu svest sadranu u
ranijem stanju. Tako, prema Loku, ovekov identitet dopire samo do onih iskustava
iz prolosti ije se refleksivne svesti moe setiti.
Ja ovde neu dalje ulaziti u ovu filozofsku problematiku, nego u samo
pokuati da u nekoliko taaka iznesem ta se u filozofiji podrazumeva pod pojmom
identiteta i koja razlikovanja moramo praviti kako ne bismo stvarali zbrke.
1) Prvo, re ''identitet'' filozofi upotrebljavaju u njenom izvornom znaenju
kao ''istost''. Stoga moemo rei da polazno osnovno pitanje ovde glasi
''Da li sam ja isti, tj, da li sam ja ja'' u razliitim stanjima.
2) U filozofiji se ovakav pojam identiteta uvek odnosi na osobu, a ne na ego ili
self. ak i kada se upotrebljava izraz ''lini'', misli se na identitet osobe.
3) Ljudi obino imaju oseaj istosti, ali filozofi ne postavljaju pitanje o
tome kakve je prirode taj oseaj, niti na emu on nuno poiva. Kada
predlau neki kriterijum identiteta, oni smatraju da je to objektivan
odgovor na pitanje da li (razliita) stanja osobe pripadaju toj osobi, a taj
odgovor ne podrazumeva nuno da na tome kriterijumu poiva na oseaj
istosti, jo manje da je taj oseaj isto to i kriterijum identiteta.
4) Mislim da pojam istosti osobe logiki podrazumeva i jednost (tj. da je
osoba samo jedna) a da ne podrazumeva kontinuitet.
5) Izvestan broj ljudi povremeno doivljava oseaj depersonalizacije (v.
Rosenberg 1987, npr.), ali gubitak oseaja sebe ne podrazumeva nuno
da je izgubljen identitet. Otuda iskustvo depersonalizacije moe ui u
filozofsku raspravu o identitetu jedino pod uslovom da je ono relevantno
za neki predloeni kriterijum identiteta. Naime, oseaj
depersonalizovanosti nije isto to i (objektivna) depersonalizovanost, te
se i za taj oseaj kao stanje osobe moe postaviti isto osnovno filozofsko
pitanje da li ono pripada toj osobi.
Eriksonov ili psihoanalitiki
pojam identiteta

Vraajui se sada iz filozofije u psihologiju prvi korak nas, naravno, vodi ka

Eriksonovom konceptu identiteta. Erikson je ne samo ustoliio taj koncept u
psihologiji, nego je izvrio i najvei uticaj na potonje, naroito psihoanalitike
rasprave, a takoe i na jednu od najzapaenijih orijentacija u empirijskom
istraivanju identiteta (v. Marcia, 1966, 1987, 1988). Meutim, ukoliko elimo da
otkrijemo kako je Erikson definisao identitet, morali bismo da uloimo ne ba malen
trud kako bismo ga rekonstruisali u njegovim delima, poto ga ne moemo

52
 O pojmu identiteta u psihologiji

nai jasno i eksplicitno izloenog na jednom mestu. Sreom, taj posao je ve obavio
Augusto Blazi (Blasi, 1988), pa nama ostaje samo da prenesemo njegovih 12
odrednica Eriksonovog koncepta identiteta.
1) Identitet je odgovor na pitanje ''Ko sam ja?''
2) Uopte, taj odgovor se sastoji iz postignua novog jedinstva meu
elementima neije prolosti i oekivanja od budunosti,
3) pri emu to jedinstvo predstavlja izvor fundamentalnog oseaja (sense)
istosti i kontinuiteta.
4) Do odgovora na pitanje o identitetu dolazi se putem realistikog
ocenjivanja sebe i svoje prolosti,
5) uzimanjem u obzir svoje kulture, naroito ideologije, kao i toga ta
drutvo oekuje od nas,
6) dok se u isto vreme kritiki preispituje valjanost i kulture i drutva, kao i
primerenost tuih percepcija i oekivanja (kriza).
7) Proces integrisanja i preispitivanja treba da se odvija oko nekih
fundamentalnih oblasti kao to su zanimanje, seksualnost, religijske i
politike ideje,
8) a treba i da dovede do fleksibilne, a ipak trajne privrenosti
(commitment) u tim oblastima,
9) tako da obezbedi, gledano iz objektivne perspektive, integraciju jedinke
u drutvo,
10) da obezbedi, subjektivno gledano, oseaj bazine lojalnosti i poverenja,
11) kao i, predsvesno, oseanje ukorenjenosti i dobrobiti, samocenjenja i
svrhovitosti.
12) Senzitivni period za razvoj identiteta jesu adolescentne godine.
Iz navedenih odrednica odmah je jasno da je Eriksonov koncept veoma sloen i da
se sastoji mahom od odrednica koje su psiholoke i socijalno-psiholoke teorijske
postavke, a ne znaenjske crte pojma identiteta. Ipak, takoe je jasno da se Eriksonov
koncept po znaenju razlikuje od filozofskog pojma, a jedina dodirna taka pojavljuje se u
treoj Blazijevoj odrednici (''izvor oseaja istosti i kontinuiteta''). Meutim, ni u ovoj taki
identitet se ne definie kao istost, poto se tu zapravo nudi identitet kao izvor oseaja
istosti, to ak nije ni kandidovanje kriterijuma za objektivnu istost. Drugim reima, u
treoj taki mi nalazimo samo najbliu asocijaciju filozofskom pojmu identiteta, ali samo
toliko; njen sadraj zapravo je jedna psiholoka teorijska postavka, tavie postavka koja
je toliko gruba da je bar dve krupne pojmovne distinkcije naprosto zaobila.
Ako ve u Eriksonovom konceptu ne moemo prepoznati onaj filozofski pojam
identiteta, postavlja se pitanje kako bismo mogli da preciznije utvrdimo znaenje te rei u
Eriksonovoj i psihoanalitickoj upotrebi. Do odgovora na to

53
 J. Miri

pitanje najkrai put nas vodi preko prve Blazijeve odrednice, u kojoj se kae da je
identitet odgovor na pitanje ''Ko sam ja?'' Ta odrednica, uz ''saradnju'' svih
preostalih sa Blazijevog spiska, dovoljno jasno nas upuuje da re ''identitet'' ovde
ne moemo prevoditi kao ''istost'' nego kao odreenost (ili definisanost). Tanije
reeno, ne radi se o antropolokoj odreenosti oveka kao pripadnika ivog sveta,
nego o psiholokoj, odnosno linoj odreenosti. Gledajui veinu drugih odrednica
dalje se moe zakljuiti o kakvoj odreenosti je re: to je odreenost u drutvenom
polju koje sainjavaju objektivne datosti, ili varijable, kao to su pol, data
nomenklatura zanimanja i drutvenih uloga, postojee i dostupne religije i
ideologije itd. Nema, niti moe biti odreenosti bez toga polja.
Naravno, ne smatram da je psiholoko prouavanje odreenosti, zbog toga
to je naputeno izvorno znaenje rei ''identitet'', besmisleno ili osueno na
neuspeh. Mislim, meutim, da bi bilo bolje da je za taj predmet prouavanja onda
naen i sreniji naziv, jer bi tada ve u poetku bila postignuta vea jasnoa oko
toga ime se ustvari bavimo, pa bi, sledstveno tome, bilo proizvedeno i manje zbrke.
Na primer, kada bismo upotrebljavali re ''odreenost'', lake bismo razumeli
Maijine (Marcia, 1966, 1987, 1988) tzv. statuse identiteta i adekvatnije bismo
prevodili njihove nazive. Maija je, naime, polazei od Eriksonovih postavki, 1966.
godine sproveo svoje prvo empirijsko istraivanje o identitetu i doao do nalaza koji
su ga naveli da povue razliku izmeu etiri statusa identiteta i oznai ih terminima
koji su i danas u opticaju. Onaj status identiteta koji Maija naziva postignutim
(identity achievement) mi bismo mogli nazvati samoodreenou (ili postignutom
odreenou), njegov status identiteta nazvan ''foreclosed'' bio bi predodreenost (ili
preuzeta, ili pasivna odreenost), difuzija identiteta (identity diffusion) postala bi
neodreenost, dok bi moratorijum bio ''jo-neodreenost''.

Kognitivno-razvojni pojam identiteta

Nekoliko kognitivistiki orijentisanih istraivaa psihikog razvoja, polazei

sa pijaeovskih a ne sa eriksonovskih pozicija, u svojim radovima upotrebljava re
''identitet'' u, reklo bi se, neto blie filozofskom, tj. njenom izvornom znaenju (v.
Guardo and Bohan, 1971; Mohr, 1978; Aboud and Ruble, 1987; Hart, Maloney and
Damon, 1987; Chandler, Boyes, Ball and Hala, 1987). U raznovrsnim metodolokim
varijacijama njihovih istraivanja postavlja se jedno osnovno pitanje: koje osobine
(realno prezentovane ili zamiljene) mogu da se menjaju, a koje moraju da ostanu
iste pa da ispitanici, deca i mladi razliitih uzrasta, potvrde ili poreknu da je osoba
(ispitanik lino ili neko drugi) kojoj pripadaju te osobine takoe ostala ista. Moe
se, npr., poi od pitanja na kom uzrastu e deca potvrditi da je osoba, predmet
suenja, ostala ista ta osoba ako joj se u izvesnoj meri izmeni spoljanji izgled, ako
se saopti da se psihiki izmenila, itd.

54
 O pojmu identiteta u psihologiji

Dok itamo radove ovih psihologa, vrlo brzo dolazimo do uvida kako oni
ipak re ''identitet'' ne upotrebljavaju dovoljno precizno. Neemo pogreiti ako
kaemo da oni svoje ispitanike zapravo postavljaju u poziciju filozofa koji daje svoj
odgovor na pitanje ta je kriterijum istosti, te njihovi nalazi govore kako deca-
filozofi tokom uzrasta zakonomerno menjaju svoje ideje o tome ta je kriterijum,
poevi od telesnih i spoljanjih osobina preko ponaanja pa do unutranjih crta.
Najkrae reeno, ovde je predmet prouavanja poimanje identiteta tokom uzrasta, a
ne identitet i njegov razvoj, ali to nimalo ne smeta ovim autorima da upotrebljavaju
izraze kao to su ''razvoj identiteta'', ''konstantnost linog identiteta'', ''konzervacija
identiteta'', ''razvoj konstantnosti linog identiteta'' i druge, pravei tako vie od
jedne greke. Naravno, razvojne promene kroz koje ovek prolazi jesu naroito
zanimljive (jer one pored dijahronijskog aspekta podrazumevaju i kvalitativno
menjanje krupnijih segmenata linosti) za problem identiteta kao istosti, ali se u
ovim istraivanjima ne radi na tome problemu ve na nekom drugom.

Socijalno-psiholoki pojam
identiteta

U nekim socijalno-psiholokim istraivanjima takoe se koristi re ''identitet'',

ali drukije nego u eriksonovskoj i kognitivno-razvojnoj literaturi (v. Dipboye,
1977). Mislim na istraivanja koja, esto i eksperimentalno, nastoje da utvrde da li i
na koji nain raznovrsna socijalno-psiholoka ponaanja (kao to su agresivnost,
preuzimanje rizika, varanje itd.) zavise od toga da li je pojedinac anoniman, potpuno
utopljen u gomilu, ili je ''njegov identitet'' utvrdljiv, odnosno da li ga drugi mogu
identifikovati kao konkretnu osobu. Ve i letimian pregled upotrebe rei ''identitet''
u ovakvim radovima bie dovoljan da nam otkrije njeno znaenje, za koje bismo
onda mogli koristiti bolje rei, napr. ''prepoznatljivost'', ''(ne)anonimnost'' ili, poto
je ova upotreba te rei komplementarna eriksonovskoj, ''spoljanja odredljivost''.
Ovakvo znaenje rei ''identitet'' vidi se u postupku milicionara kada nam trai na
uvid linu kartu, ili u izrazima kao to su ''dokument za identifikaciju'' i slinim.

Zakljuci

Izneo sam jedno filozofsko i tri glavna psiholoka znaenja rei ''identitet''.
Potrebno je da dodam kako se moe ii i dalje i otkriti, pored ovih glavnih naina
upotrebe te rei u psihologiji, jo nekoliko specifinijih, izmeu kojih onda treba

55
 J. Miri

povui dodatne i finije razlike1. A ovde e biti dovoljno da se zadrimo na ovim

glavnim razlikama kako bismo istakli nekoliko momenata koje stalno treba imati na
umu.
1) Iako se u razliitim psiholokim disciplinama re ''identitet'' ne
upotrebljava u istom nego u razliitom znaenju, ta razliitost se ipak ne moe
smatrati izvorom neke prevelike zbrke. Ali razlog tome je banalan i lei u krajnje
oskudnoj komunikaciji izmeu tih disciplina. Dakle, ostaje nam da izvor najvee
konfuzije oko ove rei traimo unutar disciplina i da ga precizno lociramo.
Meutim, i sada se moe rei da bi bilo bolje da su za razliita znaenja naene i
razliite rei, takve koje bi tanije imenovale kljune znaenjske izmene (''istost'', ili
''odreenost'').
2) Kada se re ''identitet'' pravilno upotrebljava, ak i ako joj je znaenje
razliito, ono je uvek relaciono a ne supstancijalno. Re ''identitet'' upuuje na
relaciju istosti (u filozofiji i u paljivije pisanim radovima kognitivno-razvojnih
istraivaa) ili na relaciju odreenosti (unutranje, kod Eriksona i psihoanalitiara,
ili spoljanje, kod socijalnih psihologa). Drugim reima, identitet nije neki segment
psihikog aparata onako kako je, npr., kimeni stub deo skeleta.
3) Najvea zbrka u psiholokoj literaturi o identitetu, dakle, ne dolazi otuda
to se ta re ne upotrebljava onako kao u filozofiji, niti otuda to se u razliitim
disciplinama upotrebljava razliito. Izvorom najvee zbrke i promaenog truda treba
smatrati to to se gubi iz vida relaciono znaenje rei ''identitet'' pa se ne retko
govori kao da ona oznaava neki entitet, poput osnovnih psiholokih rei kao to su
motiv, samstvo, Ja, Ego, crta... Najveu greku u tome pogledu napravio je upravo
Erikson, kod koga identitet na prvom mestu znai sadraj neije odreenosti, pa tek
na drugom samoodreenost.
4) Identitet ak ni kao (samo)odreenost ne moe da bude sadraj odgovora
na pitanje ''Ko sam ja?'', jer u tom odgovoru ja otkrivam sebe, a ne svoj identitet.
Odnosno, ''moj identitet'' nije to ko sam, nego to da sam neko, pa makar na to pitanje
odgovorio sa ''Niko''. Ako se ovo izgubi iz vida i pod identitetom se podrazumeva
sadraj odgovora na to pitanje, onda neminovno identitet postaje neki segment ili
aspekt Ja, samstva, ili ega. Uzmimo jedan malo udaljen primer. Ako majstor ika na
pitanje ko je, odgovori da je on stolar i ako mi iz toga zakljuimo da je to njegov
profesionalni identitet, onda se moramo upitati ta mu je profesija i u emu je
razlika izmeu profesije i profesionalnog identiteta. Kad ikin sin Slavia kroz
osam godina postane takoe stolar, tada e se moi smisleno rei da ima isto
zanimanje kao i otac mu, a nee biti smisleno rei da ima isti identitet. Tada, kroz

1 U tom pravcu otiao je ve pomenuti Rozenberg i naao deset razliitih znaenja rei
"identitet", ali je, naalost, i taj spisak nepotpun poto u istom lanku isti autor istu re koristi na
jedanaesti nain.

56
 O pojmu identiteta u psihologiji

osam godina, moi emo rei da i otac i sin imaju profesionalni identitet, to znai
da su obojica odreeni u polju zanimanja (obojica su se opredelili za jedno
zanimanje). A zasad je samo ika odreen u tome polju, Slavia nije, jer jo pohaa
osnovnu kolu i samo mata da bude fudbaler.
5) Traganje psihologa za identitetom kao intrapsihikom strukturom,
eventualno smetenom negde izmeu ega i samstva, ne donosi nita osim
mistifikacija ili praznog mudroslovlja. Pitanja koja su nauno-psiholoki smislena
jesu pitanja o psihikim procesima na kojima poiva (samo)odreenost (polna,
profesionalna, nacionalna itd.), o faktorima od kojih ta odreenost zavisi, o njenim
posledicama, o nainima ili varijantama odreivanja, o uzrastu kada nastaje itd.
itd.
Reference

Aboud, F.E. and Ruble, D.N. (1987): Identity constancy in children: Developmental
processes and implications, u knjizi: T. Honess and K. Yardley (Eds.): Self and
identity. Perspectives across the lifespan, London and New York: Routledge and
Kegan Paul, 95-107.
Berzonsky, M.D. (1988): Self-theorists, identity status, and social cognition, u knjizi: D.K.
Lapsley and F.C. Power (Eds.): Self, ego, and identity, New York and Berlin:
Springer-Verlag, 243-62.
Blasi, A. (1988): Identity and the development of the self, u knjizi: D.K. Lapsley and F.C.
Power (Eds.): Self, ego, and identity, New York and Berlin: Springer-Verlag, 226-
42.
Chandler, M., Boyes, M., Ball, L. and Hala, S. (1987): The conservation of selfhood: A
developmental analysis of children's changing concepts of self-continuity, u knjizi: T.
Honess and K. Yardley (Eds.): Self and identity. Perspectives across the lifespan,
London and New York: Routledge and Kegan Paul, 108-120.
Dipboye, R.L. (1977): Alternative approaches to deindividuation, Psychological Bulletin, 84,
No. 6: 1057-75.
Eri, Lj., Vuo, A. i Starevi, V. (1997): O identitetu, u knjizi: Lj. Eri i V. uri (ur.):
Adolescencija. Identitet psihopatologija psihoterapija, Beograd: KBC ''Dr Dragia
Miovi'' i IP ''arko Albulj'', 11-16.
Erikson, E.H. (?): Childhood and society, London: Imago Publishing.
Guardo, C.J. and Bohan, J.B. (1971): Development of a sense of self-identity in children,
Child Development, 42: 1909-21
Harre, R. (1990): Language games and the texts of identity, u knjizi: J. Shotter and K.
Gergen (Eds.): Texts of identity, London: Sage Publications, 20-35.

57
 J. Miri

Hart, D., Maloney, J. and Damon, W. (1987): The meaning and development of identity, u
knjizi: T. Honess and K. Yardley (Eds.): Self and identity. Perspectives across the
lifespan, London and New York: Routledge and Kegan Paul, 121-33.
Harter, S. (1988): The construction and conservation of the self: James and Cooley revisited,
u knjizi: D.K. Lapsley and F.C. Power (Eds.): Self, ego, and identity, New York and
Berlin: Springer-Verlag, 43-70.
Hogan, R. and Cheek, J.M. (1983): Identity, authenticity, and maturity, u knjizi: T.R. Sarbim
and K.E. Scheibe (Eds.): Studies in social identity, New York: Praeger Publishers,
339-57.
Marcia, J.E. (1966): Development and validation of ego-identity status, Journal of
Personality and Social Psychology, 3: 551-58.
Marcia, J.E. (1987): The identity status approach to the study of ego identity, u knjizi: T.
Honess and K. Yardley (Eds.): Self and identity. Perspectives across the lifespan,
London and New York: Routledge and Kegan Paul, 161-72.
Marcia, J.E. (1988): Common processes underlying ego-identity, cognitive/moral
development, and individuation, u knjizi: D.K. Lapsley and F.C. Power (Eds.): Self,
ego, and identity, New York and Berlin: Springer-Verlag, 211-25.
Mohr, D.M. (1978): Development of attributes of personal identity, Developmental
Psychology, 14: 427-28.
Murray, K. (1990): The construction of identity in the narratives of romance and comedy, u
knjizi: J. Shotter and K. Gergen (Eds.): Texts of identity, London: Sage Publications,
176-205.
Peji, N. (1988): Problem linog identiteta u svetlu nekih najnovijih neuropsiholokih
istraivanja, Beograd: Filozofski fakultet, (diplomski rad).
Perry, J. (1975): Personal identity, Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
Popovi, B.V. (l992): Identitet i zlo, Theoria, 4: 65-82.
Rosenberg, M. (1987): Depersonalisation: The loss of personal identity, u knjizi: T. Honess
and K. Yardley (Eds.): Self and identity. Perspectives across the lifespan, London
and New York: Routledge and Kegan Paul, 193-206.
Slugoski, B.R. and Ginsburg, G.P. (1990): Ego identity and explanatory speech, u knjizi: : J.
Shotter and K. Gergen (Eds.): Texts of identity, London: Sage Publications, 36-55.
Stern, D.N. (1985): The interpersonal world of the infant, New York: Basic Books.
Wood, L.A. (1983): Loneliness and social identity, u knjizi T.R. Sarbim and K.E. Scheibe
(Eds.): Studies in social identity, New York: Praeger Publishers, 51-70.

58
 O pojmu identiteta u psihologiji

On the Concept of Identity

in Psychology

JOVAN MIRI

The study evaluates critically the meaning and use of the word "identity" in psychology
psychoanalysis, developmental and social psychology. Previously, an effort was made to
get to know the philosophical concept of identity where it has been found that in
philosophy the same words means "the sameness". However, Eriksson introduced the term
into psychology changing its philosophical meaning so that in psychoanalysis it referred to
"the state of being defined" instead of "being the same". Besides, Eriksson made "identity"
a complex concept combining the traits of meaning with specific theoretical principles. In
social psychology, this word is used in the meaning of external definition, while in
developmental psychology the use of the term is not consistently used either. In
conclusion, it has been accentuated that identity cannot provide the answer to the question
"Who am I", while several guidelines have been offered to help relive ambiguity and
mystification related to the word "identity".

Key words: philosophy, psychoanalysis, social psychology, developmental psychology,

Eriksson.

"" , ,
.
, ,
"". ,
, ,
"" "". ,
"" ,
.

;
. -

59
 J. Miri

""
" ". ,
,
.

: , , ,
, .

60