UDK: 14(Bergson, H.) DOI: 10.

2298/FID1203371L Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIII (3), 2012.

Mark Loonc

Bergson i virtuelnost memorije

Apstrakt: lanak se bavi pojmom virtuelne memorije u Bergsonovoj filozofiji, sa posebnim osvrtom na pitanje o samostalnosti seanja i na sloeno ukrtanje duhovnih uspomena sa konkretnom percepcijom. Posebna panja usmerena je na Bergsonovu analizu o aktuelizaciji virtuelnih sadraja. Autor takoe sprovodi konfrontaciju Bergsonovog pojma nesvesnog sa Frojdovim shvatanjem istog. Pokazuje se da pojam virtuelne memorije nije relevantan samo iz psiholoke ili epistemoloke perspektive, ve da on ima izvesne konsekvence i u pogledu praktike filozofije. Delezovoj interpretaciji virtuelnog je posveen poseban ekskurs. Na kraju se ukazuje na unutranje napetosti Bergsonovog shvatanja virtuelne memorije iz aspekta vremenske vertikalnosti i nemogue lokalizacije virtuelnog, odnosno, slobode. Kljune rei: Memorija, virtuelnost, percepcija, aktuelizacija, trajanje, nesvesno, Bergson, Frojd, Delez.

371

Rani Bergson (Henri Bergson), autor Ogleda o neposrednim injenicama svesti, odredio je trajanje kao akumulaciju sadraja svesti koja ne doputa da bilo koja uspomena nestane. U toj fazi se memoriji jo ne pripisuje samostalan status. Bergson odreuje dinamino-kontinuirano trajanje kao neto to je uvek ve retroaktivno samoodnoenje u kojem se svaka injenica pojavljuje s obzirom na globalnu prolost svesti. Dakle, sve se nalazi na istom nivou, trajanje je opisano kao monotononagomilavanje slinih momenata, uprkos tome to se esto naglaava njegovo kvalitativno bogatstvo. Tek u Materiji i memoriji su uvedeni novi pojmovi koji treba da omogue da se zahvati prava viedimenzionalnost, iskonska heterogenost vremena svesti.

1. Samostalnost virtuelnog
Oslabljivanje percepcije jo ne rezultira uspomenom, prema tome, odnos percepcije i memorije se ne moe opisati kao kvantitativna, stepenasta razlika. Izmeu njih, prema Bergsonu, postoji razlika u prirodi (diffrence de nature), a to znai da memorija nije tek preraeni momenat posle percepcije, ona nije proizvod arhiviranja, ali nije ni slaba, konfuzna svest. Sama uspomena slike ne predsta vlja sliku. Sadanjost ne treba da se udalji od sebe da bi postala uspomena, jer, uvek ve postoje i dimenzije uspomene kao prolosti a koja nikada nije bila sada njost. Primera radi, kritika razmatranja fenomena dj vu slue tome da se pokae da je memorija paralelni horizont percepcije. Upisivanje prolosti u sada njost je mogue samo zato to je u sadanjosti sve istovremeno doivljeno i kao

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

372

prolost. Ukoliko prolost nije oslabljena sadanjost, onda ona mora biti koegzistentna sa prezencijom kao samostalna sfera. Bergson upravo zbog toga smatra da uspomena nije re-prezentacija, ve pretpostavlja jedan specifian nain postojanja. Kraj 19. veka je zlatno doba seanja (Nie (Friedrich Nietzsche), Broka (Paul Broca), Prust (Marcel Proust), Frojd (Sigmund Freud), Ribo (Thodule-Armand Ribot)... ), i sam Bergson je meu onima koji memoriji pripisuju posebnu mo. Dok je navika kao telesno seanje produetak percepcije, ista uspomena pretpostavlja jednu samostalnu logiku. Za razliku od motorike memorije, u sluaju iste, duhovne memorije ponavljanje nije potrebno, ista uspomena je od poetka u potpunosti upisana u globalnu memoriju, ona je odmah ono to e i uvek biti. Registruje se svaki dogaaj. Mogue je da jedna ista uspomena uopte ne moe da se aktuelizuje, a da pritom motoriko seanje uopte nije oteeno. Ili obrnuto: ponekad se gubi sposobnost telesne orijentacije u jednoj okolini, ali je ista uspomena o istoj okolini i te kako dostupna. U patolokim divergencijama seanja i delanja, u katastrofama psihike ravnotee, pokazuju se razlike u prirodi. Pokazuje se da je uspomena samostalna u odnosu na potrebe korisne akcije, da se ona nalazi s onu stranu instrumentalne racionalnosti. O takvoj patolokoj disharmoniji se radi u sluaju npr. kada je nekome jasno da percipira jednu enu, ali istovremeno nije jasno da je to njegova supruga. Lina memorija je zatvorena u virtuelnost, jedino anonimno-asubjektivna memorija ostaje aktivna. Taj patoloki ostatak, kao konstitutivni deo motorikog poretka, osnova je prepoznavanja u percepciji, taj ostatak je uslov oseaja familijarnosti u svakidanjosti. Meutim, pravo bogatstvo iste memorije se ispoljava veoma retko; Bergsonovi glavni primeri za neoekivanu aktuelizaciju istih uspomena su san, ludilo i umetnost (a spontanost iste memorije je na delu i kod deteta koje jo nije optereeno interesima). Sfera istih uspomena je zapravo bogata dimenzija beskorisnog koja moe da transformie nae odnoenje prema svetu. Beskorisne uspomene nalaze se u istoj memoriji kao neaktuelni sadraji, meutim, im se dogodi oslabljivanje panje na ivot (attention la vie), one se manifestuju u svesti. Ipak, ista memorija se ne moe lokalizovati u mozgu. S obzirom na to da je ona odreena kao kontinuirano, heterogeno trajanje, kao ono to je suprotno u odnosu na prostornost, pitanje o mestu je besmisleno. Bergsonova teorija memorije je delokalizacija duha, oslobaanje seanja od telesne inherencije. Radikalno materijalistikoj teoriji iste percepcije, koja porie svaki subjektivni doprinos percipiranim sadrajima, odgovara radikalno spiritualistika teorija iste memorije. Ali ono to memoriju ini drugaijom, nije toliko njena nematerijalnost ve drugaija struktura njenog funkcionisanja. Razlika izmeu telesno-motorike i duhovno-iste memorije se moe saeti ovako: ponavljanje pokreta kao stepenasta selekcija versus selektivna aktuelizacija kao skokovito pojavljivanje; povezivanje izolovanih akata versus nedeljivo kvalitativno mnotvo; sukcesivnost akata versus koegzistencija svih nivoa prolosti; navika kao oblik panje u odnosu na ivot versus neaktuelni sadraji s onu stranu sadanjih interesa; sinteza pokreta versus disocijacija heterogenih sadraja; spora

STUDIJE I LANCI

habitualizacija versus neposredno postajanje-uspomenom; pragmatizam shematizacije tela versus konzervacija beskorisnih uspomena; ponavljanje prolosti versus ouvanje prolosti; tenja ka invarijantnim pokretima versus neponovljiva singularnost. Dok se korisne telesne akcije odvijaju kao stepenaste selekcije pokreta, sama memorija nije celina sastavljena od atomistikih entiteta; ona se sutinski razlikuje od onoga jedan-pored-drugog prostornosti. Skok u memoriji je mogu upravo zbog toga to se radi o jednom virtuelnom totalitetu. Za Bergsona je aktuelizacija virtuelnog rezultat disocijacije kvalitativnog mnotva. Asocijacija nije, dakle, prvobitan fakt; mi otpoinjemo disocijacijom, a tenja svakog seanja da privue sebi druge objanjava se prirodnim vraanjem duha ka nedeljivom jedinstvu percepcije (Bergson 1927: 167). Taj dogaaj moe da bude i potpuno kontingentan, s onu stranu asocijacije na osnovu dodirivanja i slinosti. Drugim reima, nije re o statikoj, ve o globalnoj i dinaminoj asocijaciji koja ukljuuje itavu memoriju jedne linosti. Bergson otro kritikuje jednostavne asocijativne teorije prepoznavanja, teorije prema kojima je prepoznavanje samo povezivanje uspomene i onoga percipiranog. To bi znailo da se percipii i uspomena nalaze na istom horizontu. Teorije asocijacije ne uzimaju u obzir teak proces aktuelizacije virtuelnog, one znaju samo za ve aktuelne elementarne slike i smetaju ih u nizu diskontinuiteta. Za razliku od simplifikovanih teorija, Bergson pokazuje da zbog razlike u prirodi izmeu percepcije i iste memorije prepoznavanje zahteva izraenu teoriju ukrtanja. Analize statiki shvaene asocijacije su u suvie velikoj meri intelektualizovale uspomene, pretpostavljale su nekakvu mistinu atrakciju izmeu njih. Prema Bergsonu, celina prethodi delovima, disocijacija se tie totaliteta iste memorije, ona se odvija s obzirom na itavu prolost jednog singularnog trajanja. U istoj memoriji postoje samo sadraji koji se meusobno penetriraju, nema izolovanih predstava. Teorija iste memorije ne opisuje subjekt kao automatsku svest, naprotiv, u njoj se ukazuje na mogunost kreativne, slobodne aktuelizacije uspomena. A nain aktuelizacije zavisi od toga da li se neto pojavljuje u svesti zbog toga to je ono korisno za jednu telesnu akciju ili to je panja na ivot slabija i mogu da se ispoljavaju i beskorisni sadraji. istu memoriju ne moemo da objasnimo ni pomou percepcije, ni pomou motorike delatnosti tela. Bergson je odreuje kao virtuelnu1. Sama slika seanje, svedena na stanje istog seanja, ostala bi bez dejstva. Virtuelno, ovo seanje moe da postane aktuelno samo uz percepciju koja ga privlai (Bergson 1927: 127). Ipak, to ne znai da se aktuelizacija virtuelnog sadraja kree od sadanjosti
1 Koristei pojam virtuelnog, Bergson se sluio terminom koji je ve bio upotrebljen u filozofiji. Delez pie: kada Lajbnic koristi re virtuelno kako bi okarakterisao inherenciju predikata u sluaju istina injenice (na primer Rasprava o metafizici, 8), virtuelno tada treba razumeti ne kao suprotnost aktuelnom, ve kao uvijeno, implicirano, utisnuto oznaavajue, to nipoto ne iskljuuje aktuelnost. U strogom smislu pojam virtuelnog je uveo Lajbnic, ali samo u vezi sa jednom vrstom nunih istina (nereciproni iskazi) (Delez 2009: 33). Etimoloki gledano re virtuelno upuuje na virtus, na vrline.

373

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

374

ka prolosti, naprotiv: Istina je da se memorija ne sadri ni najmanje u povraanju sadanjosti u prolost, ve naprotiv u progresu prolosti u sadanjost. Prolost je ta u koju se prenosimo jednim mahom. Polazimo od jednog virtuelnog stanja koje sprovodimo postepeno kroz seriju raznih svesti, dok se ono ne materijalizuje u sadanjoj percepciji tj. naposletku do krajnje ravni nae svesti gde se ocrtava nae telo. U ovom virtuelnom stanju se sadri isto seanje (Bergson 1927: 248249). Vano je da su uvoenje pojma virtuelnog i kritika pojma potencijalnog usko povezani. Za razliku od realizacije potencijalnog, aktuelizacija virtuelnog je teko kretanje izmeu heterogenih sfera, trud translacije i rotacije (virtuelni sadraji su prevedeni na jezik percepcije, a ne aktuelizuje se itava uspomena, ve samo njena korisna strana). Prema Bergsonu, aktuelizacija je nuno osiromaenje virtuelnog, ona je uvek samo delimina, a ono neaktuelno daleko prevazilazi ono to je dato. Sa druge strane, ono potencijalno se tek retrospektivno identifikuje kao mogunost, kao puki nedostatak, kao ono pre realnog koje treba da se ostvari. Dok je virtuelno mnogo bogatije i dinaminije od aktuelnog, uprkos tome to su virtuelni sadraji uglavnom neupotrebljivi i neupotrebljeni, potencijalno ima nii rang od realnog, jer nije nita drugo do njegova privacija. Dok je bogatstvo virtuelnog koegzistentno sa ogranienou sadanjosti, a njegovi sadraji se ne gube povodom aktuelizacije, ono realno zamenjuje potencijalno, odnosno, sledi nakon mogunosti i ponitava je. Ne postoji samo ono to je aktuelno to je osnovni zakljuak Bergsonove teorije o virtuelnom. Sledeu reenicu valja itati iz perspektive da je svest izjednaena sa horizontom sadanjosti, a ono virtuelno se identifikuje sa sferom nesvesnog: u psihikom domenu svesnost nee biti sinonim za egzistencije ve samo za stvarne akcije ili neposredno dejstvo i poto je prostiranje ovog izraza na taj nain ogranieno, sa manje e se napora zamisliti nesvesno psihino stanje tj., kratko reeno, nemono (Bergson 1927: 141). Re je o neemu to na nepremostiv nain nadmauje nau konanost. Bogatstvo duhovne memorije je spolja njost u odnosu na siromanu sadanjost svesti. Nain postojanja memorije kao virtuelnog je skrivanje, celina kao takva nikada nije data. Ta nesvesna sfera nikada ne moe da se pokazuje u svojoj potpunosti, ve samo parcijalno. ista memorija kao autonomna dimenzija se sutinski razlikuje od onoga to je aktuelno. Prema tome, susret percipiranih sadraja i duhovnih uspomena zahteva jednu posebnu teoriju kojom se moe opisati pomirenje, konvergencija tih razliitih sfera.

2. Aktuelizacija virtuelnog
ista memorija i ista percepcija se mogu razlikovati jedino de iure, u svakida njem ivotu postoji samo iskustvo meavina. Aktuelizovani sadraji virtuelnog su pomeani sa svakom percepcijom kao subjektivni momenti spoznaje. Gledano iz te perspektive, zaborav za Bergsona nije disfunkcionalna greka, nego je uslov prave efikasnosti u svakidanjem delanju. Aktuelna svest je pod stalnim pritiskom u dvostrukom smislu: sa jedne strane, ona treba da ignorie veinu slika, a sa druge strane, ona ne sme da dozvoli da se i beskorisne uspomene pojave na

STUDIJE I LANCI

ovrini ako bi to poremetilo nau panju na ivot. Virtuelna memorija je neaktup elna, ali nije sasvim nemona. Stvaralaka mo memorije se sastoji upravo u tome to je ona nezavisna u odnosu na pragmatike razloge percepcije. Njena snaga nije kauzalnog ve sugestivnog karaktera, ona daje poseban tonalitet svakidanjosti. Memorija u pogledu aktuelnosti ne egzistira, ve insistira. Nita nije potisnuto. Mnogo vie je re o neprestanom trudu da se pronae odgovarajua ravnotea izmeu korisnog delanja i nezainteresovanih duhovnih sadraja. Izvesne uspo mene se ne aktuelizuju dok panja na ivot dominira, a sama celina virtuelnog nikada nije data. Selekcija konkretne percepcije eliminie irelevantne slike, mi njih nismo svesni, a selektivno se aktuelizuju i sadraji iste memorije, to jest, veina uspomena e zauvek ostati nesvesna. Ogromne teritorije nesvesnog su susedi malog prostora sadanje svesti. Jedino korisna slika postaje deo aktuelne svesti, jedino se korisna uspomena aktuelizuje u svakidanjem ivotu. Kako je mogue pomirenje radikalno materijalistike teorije percepcije i radikalno spiritualistikog shvatanja memorije? Kako se odvija ukrtavanje korisne percepcije i beskorisnih uspomena? Pravi zadatak se sastoji u tome da se opie svakidanje iskustvo, a da se pri tom ne zaboravi razlika u prirodi. Prema Bergsonu, uspomene i afektivnost tela nas udaljuju od stvari. Zbog njih nam se ini da se percepcija nalazi u nama; stalno meanje uspomena/afekcija i percepcije sada njosti je uzrok onog shvatanja koje svest zamilja kao jednu interiornu instancu. Ne primeujemo sutinsku razliku izmeu prolosti i sadanjosti, kao ni latentnu aktivnost nesvesnog odnosno specifinost akta prepoznavanja. Moglo bi se rei da je re o transcendentalnim iluzijama, budui da je struktura uslova iskustva takva da nuno vodi u zaborav naih kapaciteta. Postojanje virtuelnog je skriveno, jer se uspomena pokazuje na povrini samo kao aktuelno postajanje-slikom. Meutim, i same uspomene nas varaju: zbog njih nam se ini da se u percepciji neto proizvodi, konkretno iskustvo prikriva injenicu da je percepcija selekcija slika. Intervencije iste memorije onemoguavaju da uvidimo da je percepcija samo minimalna svest, a percepcija onemoguava da memoriju shvatimo kao autonomnu aktivnost. Njihova razlika se pojavljuje samo u jedinstvu koje oteava da se izmeu njih pravi jasna razlika. Bergson ne suprotstavlja univerzalni/objektivni pojam i partikularnu/subjektivnu ulnost, nego anonimnu/asubjektivnu percepciju i lino/singularno duhovno seanje. Ipak, teorija iste percepcije i teorija iste memorije su usko povezane. Upravo je nedostatak predmeta u uspomeni dokaz za potpuno prisustvo stvari u istoj percepciji.2 Teorija iste memorije je posledica i retrospektivna verifikacija teorije percepcije. ista memorija moe da bude paralelna percepciji samo zato to je memorija drugaije prirode, ali upravo zbog toga moemo da govorimo i o meavinama. Memorija je istovremeno ono radikalno razliito i ono to se neprestano mea. Jedino ukoliko imamo u vidu Bergsonovo shvatanje istih sfera moemo da razumemo znaaj Bergsonovih primedbi prema
2 O tome detaljnije: Worms 1997: 87.

375

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

kojima je svaki percipirani predmet uvek ve i uspomena, i prema kojima ne percipiramo nita drugo do prolost. Vaa percepcija, ma koliko bila trenutna, sadri se, dakle, u jednoj mnoini elemenata koji su uli u memoriju a koja se ne moe prebrojati, i tano reeno: svaka percepcija je ve memorija. Mi, praktino, zapaamo samo prolost, jer je prava sadanjost neshvatljivi progres prolosti koji nagriza budunost (Bergson 1927: 151). Ili, kako Jankelevi (Vladimir Janklvitch) kae, itajui Bergsona: postoji samo interpretirana percepcija (Janklvitch 1959: 107). Niko ne ivi samo u optosti percepcije, ak je i ivotinja sposobna za habitualizaciju kao telesnu memoriju. I obrnuto: niko ne ivi samo u svetu virtuelne memorije. Divergencije percepcije i memorije su patoloki fenomeni, u njima se jedan ivot redukuje na percepciju optosti ili na seanje na singularni totalitet prolosti. Percepcija gubi vezu sa kontinuitetom linog trajanja ili memorija gubi vezu sa stvarnou. Svest je u Bergsonovom shvatanju ono izmeu percepcije i memorije, ona je istovremeno instanca separacije i ujedinjavanja. U sadanjosti se ukrtavaju selektivnost iste percepcije i selektivnost iste memorije. Taj hijazam je, zapravo, istorija jedne linosti. Na slici, koja se nalazi u Materiji i memoriji, vidi se radikalna ogranienost sadanjosti3 u Bergsonovoj filozofiji (taka O je sadanjost, linija MP je statika asocijacija ideja kako je teorija asocijacija zamilja, A je ista uspomena, D je isti percipii; izmeu B i C se odvija konkretno iskustvo meavina; souvenir-image se odnosi na postajanje slikom, na nain na koji ono virtualno postaje aktuelno).

376

Nita ne postoji manje, nego sadanji momenat, ako pod tim podrazumevate onu nedeljivu granicu koja odvaja prolost od budunosti (Bergson 1927: 149). il Delez (Gilles Deleuze) pie, interpretirajui Bergsonovo shvatanje vremena: ali sadanjost ne postoji, vie bi trebalo da je nazovemo postajanjem koje je stalno izvan sebe. Ona ne postoji, ali deluje. Njena prava stvarnost nije postojanje, ve ono
3 Hajdeger (Martin Heidegger) je u Bivstvovanju i vremenu opisao Bergsona kao poslednjeg predstavnika filozofije prezencije koji sledi aristotelijansku filozofiju vremenitosti. Kasnije je u delu Osnovni problemi fenomenologije odredio bergsonizam kao pokuaj izlaska iz vulgarnog vremena, ali i dalje je tvrdio da Bergson shvata vreme u duhu aristotelijanizma. Meutim, sadanjost je u Bergsonovoj filozofija vie izuzetak. Kritika Hajdegerove interpretacije Bergsona se moe pronai ovde: Massey: 2005.

STUDIJE I LANCI

aktivno, ono korisno. ... Uobiajena odreenja su preokrenuta: sadanjost je ono to je bilo, a prolost je ono to jeste, to je veno, u sva vremena (Delez 2009: 4950). Sadanjost je derivativnog znaaja u odnosu na prolost, tavie, Bergson esto tvrdi da je sadanjost samo izuzetno zgusnuta uspomena. Virtuelnost iste prolosti postoji paralelno sa prezencijom, ona se ne sme zamisliti kao neto to sukcesivno sledi nakon datog trenutka, da bi istovremeno prethodilo trenucima koji tek slede. Meutim, nije li onda Bergsonova slika pogrena? I uopte: da li moe da se reprezentuje kako se ono virtuelno pojavljuje u meavinama sadanjosti, da li je mogue prostorno predstavljanje tog procesa? Prvo, moglo bi da se ini da izmeu iste uspomene i sadanjosti postoji samo razlika prema stepenitosti, kao da je aktuelizacija virtuelnog jednostavno pojaavanje. Drugo, na osnovu te slike mogli bismo da zakljuimo da je ista memorija ureena prema stepenu kondenzacije, kao da su inertne uspomene daleko od sadanjosti, a u velikoj meri zgusnute uspomene su blizu sadanjosti. Verovatno smo verniji Bergsonovoj nameri, ukoliko tu sliku ne tumaimo kao sliku koja prikazuje i istu prolost. U taki O se zaista izraava maksimum kondenzacije trajanja, tj. sadanjost. Za iste uspomene postajanje-aktuelnim znai proces translacije: uspomena koja se nalazi u bogatstvu virtuelnog se pretvara u pojednostavljenu predstavu. Sa druge strane, ne uzima se u obzir svaka strana uspomene, ve samo njen relevantni momenat koji prua najveu prednost za ivot to je proces rotacije. Prema Bergsonu, u istoj prolosti ima razliitih ravni, kao i istaknutih taaka. Primera radi, neke uspomene su ee aktuelizovane, one se nalaze u stanju vee zgusnutosti. Svaka ravan ima svoju gustinu. Meutim, iz toga ne sledi da prilikom aktuelizacije uspomena putuje kroz sfere, jer sadraji tih sfera bi samo predsta vljali prepreku u procesu aktuelizacije. U prolost se skae. I vice versa: zaborav nije kontinuirani, monotoni proces, nije stepenasto pomraivanje. esto se deava da je zaboravljeno ono to je malo pre bilo percipirano, odnosno, esto se vrlo tano pamti i ono to se desilo veoma davno. Potrebe odreuju ritam zaborava, zato je i zaborav disperzivnog karaktera. emu slui onda Bergsonova slika? Od koristi nam je Delezovo razlikovanje ontoloke i psiholoke dimenzije memorije (Deleuze 2004: 5870). U autokonzervaciji iste memorije je sve inaktivno, virtuelno; prolost je ouvanje svakog dogaaja u dinaminoj globalnosti memorije. Gustina u ontolokoj dimenziji memorije oznaava gustinu po sebi. Npr. o jednom vanom dogaaju moemo da imamo vrlo gustu uspomenu, ak i ukoliko ta uspomena nikada nije aktuelizovana. U psiholokoj dimenziji memorije se gustina tie procesa postajanja aktuelnim. Uspomene naputaju stanje inaktivnosti, one su u procesu translacije postepeno pretvorene u reprezentacije. Psihologizacija je, dakle, aktuelizacija, dok je ontoloka dimenzija iste memorije virtuelnost. Prema tome, izmeu take A i take O se odvija proces aktuelizacije. Pri tome moemo da zanemarimo injenicu da izmeu A i O postoji razlika u prirodi. Ravne svesti nisu ravne prolosti, ontoloka gustina nije psiholoka gustina. Da aktuelizacija jednu uspomenu ini jaom, to je psiholoko osnaivanje. Ponavljanje retrospektivno

377

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

ini uspomenu relevantnijom iz aspekta aktuelne svesti, dakle, akcija je i neprestana reklasifikacija uspomena. Meutim, u ontolokoj dimenziji memorije takvo pojaavanje nije potrebno, svaki dogaaj se upisuje u globalnost singularnog trajanja. Ontoloka gustina upuuje na sfere iste memorije, na prolost po sebi, a psiholoka kondenzacija upuuje na ono to je za nas, za nau svest, na ono to je od koristi za na ivot. Nesvesna uspomena, koja nikada nije izolovana, postaje reprezentacija im se pojavljuje slika za koju treba da bude vezana. ista uspomena nije slika, ali se ona uvek pojavljuje kao uspomena-slika, vezano za jednu sliku. Pomou te slike se odvija upisivanje prolosti u sadanjost. Translacija i rotacija su zaslune za sadanjost, ali njihovi rezultati ne smeju da prikriju pravu prirodu virtuelnog. To to ista memorija postoji de iure ne znai da ona ne postoji uopte, ali virtuelno kao virtuelno se nikada ne pojavljuje na povrini. Bergsonov pojam memorije je izuzetno fleksibilan, on nimalo nije redukovan na istu, virtuelnu memoriju. Jedna vrsta seanja je inherentna samoj percepciji, jer bez izvesnog fiksiranja percepcija ne bi bila mogua, a prepoznavanje stvari od strane telesne memorije je takoe kljuno. Kvalitativni ritam percepcije na sutinski nain zavisi od seanja koje vri kondenzaciju sloenih trajanja u fiksirane trenutke. Percepcija kao minimalna memorija shematizuje slike. Pre nego to bismo govorili o preplitanju iste percepcije i iste memorije, ve moramo da uvidimo da ima i memorije koja je na delu u svakoj percepciji. ista memorija kao autokonzervacija prolosti je paralelna sadanjosti, ali se i sama sadanjost, kao rezultat kondenzacije, moe opisati s obzirom na izvesnu neposrednu memoriju. Ne radi se o asocijaciji, ve o disocijaciji bogatstva kvaliteta. U interesu je naeg tela da vladamo kvalitativnom heterogenou materije, perceptivna memorija jeste pragmatika funkcija. Setimo se i toga da je prema konanom zakljuku Materije i memorije i sama materija minimalna memorija, bez toga kretanje kao kontinuitet ne bi bilo mogue. Bergsonova filozofija istovremeno naglaava razlike u prirodi i monizam bivstvovanja. Iako se percipirana slika sutinski razlikuje od virtuelne uspomene, one su ipak povezane, jer obe uestvuju u trajanju koje je po svojoj prirodi dinamino nagomilavanje dogaaja, bogata konzervacija samoga sebe.

378

3. Virtuelna memorija kao nesvesno

Na osnovu predavanja ranog Bergsona, to jest, Bergsona pre Materije i memorije, moemo da rekonstruiemo razvoj njegovog odnoenja prema problemu nesvesnog. Nova interpretacija Bergsonovog opusa Anrija Ida (Henri Hude) uvek naglaava kontinuitet u Bergsonovom ivotnom delu, meutim, upravo se u sluaju pojma nesvesnog suoavamo sa jednim diskontinuitetom (Hude 2009a: 138; Hude 2009b: 6971). Dok rano delo, Ogled o osnovnim injenicama svesti, i ne pominje pitanje nesvesnog, Bergsonova predavanja jasno poriu mogunost postojanja nesvesnih injenica. Tek Materija i memorija nudi jednu izraenu teoriju nesvesnog. Dok su u to vreme francuski filozofi, pre svega na tragu Lajbnica (Gottfried

STUDIJE I LANCI

Wilhelm Leibniz), smatrali da je veina psiholokih injenica u dui nesvesna, rani Bergson je smatrao da je nesvesna psiholoka injenica samoprotivrenost. Kao spiritualista4, rani Bergson je strahovao da e pojam nesvesnog rezultirati detronizacijom duha, da e pojam nesvesnog onemoguiti miljenje slobode i linosti. Duh je za tog Bergsona reflektovano, intimno samoprisustvo5. Za ranog Bergsona je duh neposredna, potpuna samoadekvacija koja je liena bilo kakve distance. Opta formula tog perioda bi mogla da glasi: duh = (samo)svest. I rani Bergson zna da se neke nesvesne injenice pojavljuju na povrini zahvaljujui nekoj cerebralnoj kataklizmi, ali on u svojoj ranoj fazi ne pripisuje nikakav znaaj nesvesnom u odnosu na transparentnu suverenost duha. Nesvesno se u toj fazi ocenjuje kao efemerni momenat onoga ljudskog, ono je marginalnog znaaja. Ipak, to se vie Bergsonu ini da samospoznaja predstavlja veliki izazov, to se vie poveava znaaj pojma nesvesnog. Put od suverene transparentnosti do diferencirajue samoadekvacije rezultira zakljukom da neposredne injenice svesti moraju da budu kritiki vrednovane, da je izvesna distanca upisana i u najelementarnija iskustva. I to se vie svest oslobaa tereta neposredne budunosti, to se ona pretvara u polje gde se aktuelizuju i nesvesne uspomene. Za zrelog Bergsona nesvesno nije inferiornog karaktera u odnosu na percepciju ili na praktiku svest. tavie, od velikog znaaja je da se nesvesno shvata upravo kao izvor slobode i linosti. Radi se o filozofskom poduhvatu koji ima u vidu bogatstvo duhovnih injenica, mnogostrukost, ija bi osnovna formula, dakle, mogla da glasi: duh (samo)svest. Prema Bergsonu, jedno psihiko stanje moe da prestane da bude svesnog karaktera, a da pritom ono ne prestane da postoji. Iako Bergsonov pojmovni nomadizam ne doputa da se prave jasne demarkacione linije, moe se rei da je svest pre svega vezana za delanje u aktuelnom, a nesvesno pre svega oznaava sferu beskorisnih uspomena. Nije sve to postoji aktuelno. . Sa druge strane se i nepercipirana slika nalazi izvan horizonta aktuelne svesti. Velike teritorije nesvesnog su susedi malog prostora sadanje svesti, selekcija eliminie irelevantne slike, njih nismo svesni, a selektivno se aktuelizuju i sadraji memorije, jer veina uspomena e zauvek ostati nesvesna. U stvari: prilaanje ovog seanja naem sadanjem stanju d se potpuno porediti sa sa prilaenjem nezapaenih objekata objektima koje zapaamo, i nesvesno igra u oba sluaja ulogu iste vrste (Bergson 1927: 145). Da li to znai da je i nepercipirana slika virtuelna? Ne. Nepercipirana slika je po mogunosti aktuelna. Dok izmeu slike i percipii postoji samo razlika u stepenitosti, izmeu aktuelne svesti i memorije kao virtuelnog postoji razlika u prirodi. Aktuelizacija jedne uspomene menja samu prirodu uspomene. Dok je nesvesno lino, subjektivno, kvalitativno mnotvo sa neprestanim interpenetracijama uspomena, aktuelna svest je funkcionalna i zainteresovana, ona je vezana za lokalna pitanja
4 Interpretacija Anrija Ida je, izmeu ostalog, poznata po tome to ranog Bergsona vie ne smatra pozitivistom. 5 Taj izraz je upotrebio Alkije (Ferdinand Alqui) interpretirajui Dekarta. Alqui 1950: 189.

379

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

kao responzivna svest. Ipak, Bergson naglaava da nesvesno nije samo izuzetak, da ono nije nimalo irelevantno u svakidanjem ivotu. Totalitet nesvesnog, prema Bergsonu, uestvuje u oblikovanju svakidanjeg iskustva kao momenat slobode, ono neprestano boji nae iskustvo. Frederik Vorms (Frdric Worms) pie na jednom mestu da se istorijski gledano Bergsonovo shvatanje nesvesnog nalazi izmeu cerebralnog nesvesnog u savremenoj psihologiji (npr. Marsel Goe (Marcel Gauchet)) i Frojdovog nesvesnog (Worms 2000: 31). Ipak, u Bergsonovom spiritualizmu je odluno odbaena mogunost cerebralne lokalizacije nesvesnog. Mnogo je tee odrediti odnos Bergsonovog pojma nesvesnog prema Frojdovom pojmu nesvesnog.6 Sa jedne strane, ima mnogo slinosti. Bergson i Frojd su otro kritikovali ono shvatanje koje duu predstavlja kao linearno kretanje predstava odnosno kao suverenu transparentnost. Za razliku od takve slike o dui Bergson i Frojd ukazuju na to da reprezentacije ne povezuju homogene asocijacije. I za Bergsona i za Frojda je nesvesno samostalna duevna sfera, pozitivitet sui generis. Frojd je, slino Bergsonu, bio sklon da porie mogunost anatomske lokalizacije nesvesnog. I Bergson i Frojd su pripisali veliki znaaj analizi detinjstva, ludila i umetnosti. Obojica su memoriju shvatili kao globalni rezervoar svega to se ikada desilo u ivotu jedne egzistencije Bergson smatra da se svaki pojedini trenutak upisuje u singularnost naeg trajanja, a Frojd naglaava da u duevnom ivotu nita ne nestaje, da se ono to je jednom poelo, i nastavlja. Obojica smatraju da tek uvid u funkcionisanje nesvesnog omoguava da se razume narativni identitet egzistencije. Simptom je za Frojda diskontinuitet u odnosu na uobiajeni tok svesti, upravo se u njemu pokazuje jedna singularna elja, simptom je egzistencijalni dogaaj par excellence. Pojavljivanje nesvesnog na povrini je za Bergsona takoe lini dogaaj: za razliku od anonimne, asubjektivne percepcije i od repetitivnosti habitualizovanog telesnog seanja, ono nesvesno predstavlja nau linost, nae neponovljivo trajanje. Ispoljavanje nesvesnog je kod Frojda esto traumatinog karaktera (potisnuta elja se vraa dok se ne nalazi reenje, kao npr. u konstrukciji paranoje), a ta fenomenalizacija je uvek delimina nesvesno moe da se pokae samo na posredovan nain, samo kroz proces zamenjivanja i pomeranja. I prema Bergsonu ono patoloko moe da bude pojavljivanje nesvesnih sadraja, a virtuelna uspomena se nikada ne aktuelizuje bez sutinskih promena. Ipak, ne smemo da zanemarimo ogromne razlike izmeu njihovih modela. Dok Bergson odreuje nesvesno s obzirom na aktuelnu delatnost, Frojd ga odreuje s obzirom na elju. Kod Bergsona interesi svakida njeg ivota stoje u centru panje: percepcija uglavnom eliminie beskorisne slike, a pre svega se aktuelizuju korisne uspomene. Za Frojda je nesvesno rezultat kolizije izmeu elje i principa stvarnosti, odnosno, kulturne norme. Prema Bergsonu, pravo ispoljavanje nesvesnog se dogaa zbog toga to su svakidanje potrebe
6 Bergson je na svojim predavanjima govorio o Tumaenju snova. O tome detaljnije: Soulez Worms 2002: 98. Odnosno: Soulez 1976.

380

STUDIJE I LANCI

oslabljene, razlog iskljuivanja virtuelnih sadraja je upravo u tome to ti sadraji ne odgovaraju nikakvoj elji. Dok je za Bergsona nesvesno virtuelnost irelevantnih uspomena, prema Frojdu nastanak nesvesnog je nuan ba zbog interesa elje. Bergsonu nije potrebna gigantska istorizacija pojma nesvesnog, jer prema njemu nesvesno ne predstavlja diskontinuitet ni u filogenetskom, ni u ontogenetskom razvoju. Vie je re o tome da se sfera memorije neprestano obogauje i da se svet slabo zainteresovanog deteta polako zamenjuje obavezama odraslog oveka u ijem je svetu ispoljavanje isto nesvesnog vie izuzetak. Budui da je memorija koegzistentna sa percepcijom, ali je istovremeno i neprestano meanje sa njom, slabljenje znaaja nesvesnog nije rezultat jednog preloma. Prema tome, u Bergsonovoj teoriji nema mesta za dogaaj prapotiskivanja. Za njega pravo potiskivanje zapravo ni ne postoji, ima samo selekcije koja se odvija s obzirom na svakidanje potrebe. Dok je Frojd opisao nastanak nesvesnog kao drutveno-kulturnu nunost, kao razilaenje elje i stvarnosti, u Bergsonovoj naturalizovanoj epistemologiji se iskljuivanje nesvesnih sadraja opisuje kao nuna pretpostavka efikasnih akcija. Genezu nesvesnog objanjavaju praktiki interesi ivota, neprestana selekcija je realni uslov efikasnog delanja. Izuzetno je teko odrediti koji pojam nesvesnog je vie udaljen od pojma svesti. Sa jedne strane, ini nam se da se Bergsonov pojam nesvesnog u velikoj meri poklapa sa Frojdovim pojmom presvesnog. Presvesno je u psihoanalitikom reniku upravo rezervoar neaktuelnih psihikih injenica. A Frojdovo nesvesno u dinaminom smislu predstavlja apsolutni novum u odnosu na pojam presvesnog. Sa druge strane, Bergson je smatrao da izmeu percepcije i memorije postoji razlika u prirodi. Dok je Frojd esto opisivao sadraje nesvesnog kao reprezentacije vezane za izvesnu libidinalnu ekonomiju, za Bergsona virtuelna uspomena kao takva predstavlja samostalni horizont, s onu stranu reprezentacije. Logika pomeranja i kondenzacije je, iz perspektive bergsonizma, suvie pod uticajem teorije homogenih i kauzalnih asocijacija. Na primeru interpretacije jednog graninog fenomena se lako moe pokazati razlika izmeu Frojda i Bergsona. Dj vu je, prema Bergsonu, dokaz za injenicu da je memorija koegzistentna sa percepcijom, da je sadanjost na paralelan nain uvek ve i uspomena. Za Frojda je dj vu ta percepcija koja odgovara uspomenama nesvesne fantazije, u njemu se neoekivano ostvaruje jedna elja.

381

4. Praktike posledice
Bergson govori o praktikom primatu percepcije, odnosno o duhovnom primatu memorije. Ipak, to ne znai da memorija nema nikakav praktiki znaaj. Svaka uspomena postaje neija uspomena, tako nastaje linost. U takvom singularnom trajanju nema slinih trenutaka, svaki trenutak uvek ve sadri i line tragove memorije. Pretpostavili smo da je sva naa linost, sa svim naim seanjima, ula, nepodeljena, u nau sadanju percepciju (Bergson 1927: 167). Svest koja bi doivela dva identina trenutka, bila bi svest bez memorije. Obogaivanjem kontinuiteta memorije raste sloboda unutranjeg trajanja. Jankelevi je upotrebio izraz

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

382

imanentistiki pluralizam da bi oznaio etiku s onu stranu morala i transcendentnih ideala (Janklevitch 1959: 266). Obogaivanje neaktuelnosti prolosti predstavlja rast singularne, duhovne slobode. Nepredvidivost se ne ocenjuje kao puki nedostatak, nego je upravo ona viak u bivstvovanju. Arno Fransoa (Arnaud Franois) pie o tome da termin indeterminacije menja smisao: on vie ne oznaava neinteligibilnost, ve stvaranje (Franois 2008: 34). Kod Bergsona je re o dijalektici inaktivnosti: u to veoj meri se obogauje vreme neaktuelizovanog, to je vea virtuelna mnogostrukost delanja. Upravo kada nismo aktivni u skladu sa produktivnim kriterijumima instrumentalne racionalnosti, pojavljuje se ansa za pravo, kvalitativno stvaranje. Iz fakticiteta slobode sledi da ta neaktuelnost ponekad moe da iznenadi i samoga delatnika. Bergson, zapravo, dedukuje naine ivota iz odnoenja prema svesti i virtuelnom. Svako pojedino trajanje se nalazi negde izmeu polariteta istog automatizma i iste virtuelnosti. Uprkos tome to se izvestan normativni primat daje virtuelnosti, kod Bergsona se ne radi o nekritinoj pohvali sna. On pie o patolokoj apraksiji samo zbog toga da bi harmoniju korisnog delanja i virtuelne slobode odredio kao poeljnu. Oekuje se deinstrumentalizacija ivota, prevazilaenje brige, ali i delanje koje je korisno za ivot. Dobar ivot je, prema Bergsonu, ravnotea nezainteresovanosti nesvesnog i praktikih interesa, luksuza beskorisnog i ponavljajue svakidanjosti. Kod Bergsona se ocrtavaju i konture etike alteriteta: onaj koji daje primat uspomenama i u Drugom e videti primat uspomena, a onaj koji daje primat habitualizovanoj telesnosti i u iskustvu Drugog stavljae naglasak na habitualizovanu telesnost. Budui da memorija predstavlja polje singularizacije, samo ta osoba moe da doivi pravi susret sa Drugim koji daje primat memoriji. Percepcija vidi samo slinosti, virtuelna memorija vidi razlike. to je bogatija memorija, to je vea sloboda. Nain na koji me moja sloboda prevazilazi upuuje na samostalnost virtuelne vremenitosti. Agamben (Giorgio Agamben) je, na tragu aristotelijanske metafizike, izgradio teoriju potencijalnosti u kojoj se ono potencijalno ne shvata kao puka privacija, ve kao svojevrsna mo nemoi. Aristotel (Aristoteles) je u svojoj kritici megarske kole naglasio da ono potencijalno ne postoji samo kao aktuelizacija sposobnosti (jer onda bi graditelj postojao samo dok se vri gradnja). Agamben pie o tome da potencijalnost uvek moe da preivi aktuelnost i na taj nain se daje sebi (Agamben 1999: 184). Potencijalnost je ujedno i mogunost da se neto ne desi, mo ne-moi, inaktuelizacija, s onu stranu puke privacije. Ima mnogostrukih modalnih oscilacija u prelasku sa potencijalnog na aktuelno. To bi se moglo saeti ovako: aktuelnost nije nita drugo do potencijalnost drugog stepena. Aktuelnost se razotkriva ispred sebe kao potencijalno da se ne bude (ili da se ne ini), okrenuto prema sebi, to je sposobnost toga da ne bude ne-postojee, obezbeujui egzistenciju onoga to je aktuelno (Heller-Roazen 1999: 18). Bergsonovo shvatanje odnosa virtuelnog i aktuelnog valja itati iz te perspektive. On odreuje slobodu kao rast indeterminacije

STUDIJE I LANCI

i kao obogaivanje singularnih sadraja. Meutim, sloboda je najpre sposobnost da se ne reaguje, sposobnost odlaganja reakcije, na taj nain se prevazilazi telesni automatizam.7 Nije re samo o tome da su razliite akcije mogue, nego i da je mogue vremensko odlaganje reakcije. tavie, pojavljuje se mogunost da se nikako ne reaguje. Kod Bergsona je virtuelno kao takvo sfera koja se suprotstavlja da bude iskoriena od strane neposrednih potreba, a njegovo bogatstvo je takoe mogunost da se ne bude.

5. Ekskurs o Delezovom shvatanju virtuelnog

U povesti recepcije Bergsonove filozofije pojavile su se izuzetno razliite interpretativne tendencije. Moemo da razlikujemo dva osnovna pravca: sa jedne strane, Bergsonova filozofija se interpretirala kao naturfilozofija, bliska Vajthedu (Alfred North Whitehead) (apek (Mili apek), Sipfel (David Sipfle)), a sa druge strane se ukazalo na srodnost sa egzistencijalizmom i fenomenologijom (Jankelevi, Levinas (Emmanuel Lvinas), Ipolit (Jean Hyppolite)) (Mullarkey 1999: 12). Bergson se moe opisati kao filozof impersonalnih flukseva, za koga je individua samo siromaan rezultat aktuelizacije virtuelnog bogatstva, ali je Bergson bio okarakterisan i kao mislilac ija je filozofija napisana u prvom licu, kao mislilac line endotemporalnosti. Preti opasnost da se prenaglaava jedan nivo filozofije trajanja na raun drugih nivoa ili da se previe istiu iskazi iz ranih dela. Delez definitivno pripada onom pravcu koji Bergsona tretira kao filozofa bezlinog strujanja svesti odnosno nesvesnog. Delez ita Bergsona kao mislioca koji decentralizuje ja zarad isticanja mnogostrukih, disperzivnih i centrifugalnih procesa. Subjektivnost, prema delezijanski tumaenom Bergsonu, jeste samo periferni eksplanandum, krhki rezultat jedne energetike. Osporava se stvaralaka, reprezentativna mo mentalnog, vie se govori o potrebi eliminacije irelevantnog. Istovremeno je re o interpretatoru koji je najvie naglasio znaaj pojma virtuelnog, a ta injenica ima dalekosene posledice. Dok je ono virtuelno kod Bergsona rezervoar linih uspomena (naspram bezline anonimnosti percepcije), kod Deleza se upravo ono virtuelno opisuje kao polje impersonalnih autodiferencijacija koje prethode bilo kakvoj individui ili bilo kakvom subjektu. Ne radi se jednostavno o depersonalizaciji virtuelnog, ve i o njegovoj ontologizaciji: ono virtuelno je odreeno kao sfera bivstvovanja sui generis. Tek takvo proirivanje obima pojma omoguava da embrion ili meteoroloki dogaaji budu tematizovani posredstvom pojma virtuelnog. Ono virtuelno vie nije horizont gde se odvijaju procesi dubinskog ja, nego je bezlino mnotvo flukseva koji se ne mogu predstaviti. Umesto neponovljivosti pojedinih linosti (Delez je ak i ono virtuelno odredio kao ponavljanje za sebe) naglaava se monistiki pluralizam virtuelnog.
7 Jankelevi je pisao da je mnogo vie re o razvoju apstinencije, a ne volje (Janklevitch 1959: 81).

383

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

Pojam virtuelnog je postao jedan od noseih pojmova Delezove filozofije. Verovatno nijedno delo nije toliko otro kritikovalo taj pojam kao knjiga Pitera Holvorda (Peter Hallward) (Hallward: 2006). On smatra da Delez porie da se ita novo moe desiti na polju aktuelnog, dok se virtuelno odreuje kao onostrano, kreativno samorazlikovanje postajanja. A time se, prema Holvordovoj kritici, porie i znaaj povesti, ovostranog sveta i subjektivnosti. Holvord zapravo tvrdi da pojam virtuelnog kod Deleza slui tome da se izgradi jedna nova vrsta mistinog, kontemplativnog akosmizma u kojem je etiki ideal naputanje aktuelnog sveta, budui da je on lien prave kreativnosti. Jedina stvaralaka sila je ono virtuelno, a izmeu virtuelnog i aktuelnog postoji samo unilateralni odnos u tom smislu to aktuelno ni na koji nain ne utie na virtuelno, ono nije nita drugo do puko osiromaenje virtuelnog. Bez obzira da li Holvordovu kritiku smatramo opravdanom8, ona svakako ukazuje na te momente Delezovog shvatanja virtuelnog koji su najvie udaljeni od izvornih Bergsonovih intencija.
384

6. Tekoe i napetosti
Ukoliko su virtuelna prolost i kondenzovana sadanjost koegzistentne, kako je mogua vremenitost? Moe nam se initi da nema budunosti, nego da postoje samo preegzistentni sadraji. Merlo-Ponti (Maurice Merleau-Ponty) je vie puta naglasio da kod Bergsona ne postoji prava vertikalnost, transcendencija, trea dimenzija vremena (Merleau-Ponty 1978: 9495, 428, 433). Tu kritiku bi valjalo uporediti sa onim paradoksima koje je Delez izradio na tragu Bergsona: nikada sadanjost ne bi prola da u isto vreme nije bila i prola i sadanja; nikada ne bi nastala prolost da nije najpre nastala u isto vreme kada je bila sadanjost. To je prvi paradoks: paradoks istovremenosti prolosti sa sadanjou koja ja prolost bila. ... Otud proizilazi drugi paradoks, paradoks koegzistencije. ... Ne moe se rei: bilo je. Ne postoji vie, ne postoji, ve istrajava, traje, jeste. ... Upravo u tom smislu prolost obrazuje ist, opti, a priori element svakog vremena. ... Paradoks preegzistencije, dakle, upotpunjuje druga dva paradoksa: ... isti element prolosti uopte postoji pre sadanjosti koja prolazi. ... Pasivna transcendentalna sinteza odnosi se na tu istu prolost s trostrukog gledita: istovremenosti, koegzistencije i preegzistencije (Delez 2009: 142143).9 Virtuelnost memorije postoji i nezavisno od aktuelnosti, tavie, ono virtuelno je uslov mogunosti aktuelnosti uopte. Merlo-Ponti i Delez interpretiraju Bergsona na slian nain, samo to ga vrednuju drugaije. Prema Bergsonu, na paradoksalan nain, ima budunosti zbog toga to se prolost i sadanjost nalaze na istom planu imanencije. Prolost nije negacija sadanjosti, a ni budunost ne porie sadanjost svaki sloj trajanja se odreuje na afirmativan nain. Ima slobode upravo zbog toga to je sve dato u virtuelnoj
8 Jer moda u Delezovoj filozofiji ipak ima reverzibilnosti izmeu aktuelnog i virtuelnog, a aktuelizacija je moda shvaena i kao produktivan proces. 9 Upor. sa nagovetajem tih paradoksa: Deleuze 2004: 4858.

STUDIJE I LANCI

utokonzervaciji trajanja. Dok Merlo-Ponti smatra da nema prave prolosti ukoa liko je svaka sadanjost ujedno i prolost, Delez smatra da nema prolosti, ukoliko nije svaka sadanjost uvek ve i prolost, jer onda ne bi bilo autokonzervacije iz ije perspektive bi se mogli rei da ima nove sadanjosti. Prema Merlo-Pontiju, Bergson zna samo za sadanju prolost, za koprezenciju memorije, a prema Delezu je Bergson izgradio radikalno novu teoriju virtuelne prolosti. Ukoliko je besmisleno govoriti o mestu iste memorije, ukoliko je re o delokalizaciji duha, kako je mogue govoriti o poreklu virtuelnog u onoj filozofiji koja inae zahteva genetiki pristup svemu postojeem? Od kog trenutka stvaralake evolucije se moe govoriti o koegzistenciji prolosti? ini se da je jedino mesto gde bismo mogli lokalizovati nastanak duhovne memorije negde unutar niza percepcija afekcija akcija. Rast indeterminacije, obogaivanje hezitacije ve pretpostavlja nekakvu konzervaciju slike. to vie kasni reakcija, to vie se moe pretpostaviti da se i sfera uspomena obogauje. Radi se o ouvanju podsticaja kao uspomene. Ipak, u samoj Bergsonovoj filozofiji se taj proces opisuje kao obogaivanje onog perioda kada virtuelni sadraji sve vie mogu da se aktuelizuju (ima vremena za njihovu aktuelizaciju), ali ne i kao mesto nastanka virtuelnog. Rast sloenosti intracerebralne selekcije je samo prostorna, telesna sloboda. Mozak je samo sredstvo komunikacije, on sam je neproduktivan centar koji trai izvesno kretanje kao odgovor na spoljanje uticaje. Taj organ omoguava sadrajima iste memorije da uu u svet u promenjenom obliku, ali nipoto nije mesto nastanka virtuelnog. Prema tome, poreklo virtuelnog ostaje misterija. U Bergsonovoj filozofiji se svest odreuje kao horizont deformacije bogatstva materije i osiromaenje virtuelnog. Reprezentacija kao rezultat fiksiranja, identifikacije i generalizacije materije, odnosno kao rezultat aktuelizacije virtuelnog je manje u odnosu na ono to je neaktuelno. Kod Bergsona nema mesta za eksces reprezentacije (Gabriel iek 2009: 8), kod njega je predstava odreena kao neto privativno.10 Transcendentalne iluzije su opisane kao posledice meavina i pragmatikih momenata ivota, a ne kao posledice autonomne logike svesti. Sloboda se vezuje za virtuelnu memoriju, a ne za sferu predstava. Ono virtuelno je neaktuelno polje samostalnog razlikovanja, s onu stranu transparentnosti i kontrole. Dakle, Bergson jednim te istim potezom omoguava da se tumai kao filozof aktivnosti i kao filozof pasivnosti: obogaivanje virtuelne memorije je rast slobode, proces singularizacije, ali se taj proces mnogo vie trpi, te aktivan i samosvestan doprinos njegovom razvoju nije mogu. Sloboda nije toliko injenica onoga operari, ve je kategorija bivstvovanja, esse. Re je, prema tome, o determini zmu slobode, o svojevrsnoj pasivnoj aktivnosti. Vorms pie o dijalektici aktivnosti i pasivnosti (Worms 2004: 185). I kasnije dodaje: izgleda da je ovde pasivnost
10 Ipak, pitanje je kako bi onda trebalo interpretirati fonction fabulatrice, zatvoreni moral ili religiju kod Bergsona.

385

M aRK L OOnc

BERGSoN i ViRTuElNoST mEmoRiJE

ovedena do ekstremnosti, u viku rasta totaliteta, koji mu moda garantuje jedd nu vrstu ontoloke individualnosti, ali nikako ne, ini nam se, metafiziku samostalnost i pogotovo ne praktiku (Worms 2004: 186). Prema Bergsonu, sloboda je mogua upravo zbog toga to se nai akti ne pojavljuju ex nihilo, ve zahvaljujui saradnji virtuelne memorije, iji se sadraji pojavljuju de novo. Nema punktualnog donoenja suda na osnovu date sadanjosti, postoji samo delanje koje sledi iz heterogenog kontinuiteta jednog singularnog trajanja. Levinas je hvalio Bergsona zbog toga to se suprotstavio pojmu uniformnog i nehumanog vremena Saturn uvek proguta svoju decu koji vlada univerzumom (Vieillard-Baron 2010: 457). Vreme vie nije opisano kao posredovanje samoporicanja, kao horizont neprestanog gubitka, ve kao konzervacija i obogaivanje u virtuelnom seanju. Tek sa takvom heterogenizovanom temporalnou moe da se zahvati pozitivitet, punoa bivstvovanja.
Primljeno: 16. jun 2012. Prihvaeno: 9. avgust 2012.

386

Literatura Agamben, Giorgio (1999), Potentialities, Stanford CA: Stanford University Press. Alqui, Ferdinand (1950), La dcouverte mtaphysique de lhomme chez Descartes, Paris: PUF. Bergson, Anri (1927), Materija i memorija, Beograd: Izdavaka knjiarnica Gece Kona. Bergson, Henri (1972), Mlanges. Paris: PUF. Bergson, Henri (2003), La Pense et le mouvant, Paris: PUF. Deleuze, Gilles (2004), Le bergsonisme, Paris: PUF. Delez, il (2009), Razlika i ponavljanje, Beograd: Fedon. Franois, Arnaud (2008), Bergson, Schopenhauer, Nietzsche : Volont et ralit, Paris: PUF. Gabriel, Markus, iek, Slavoj (2009), Mythology, Madness and Laughter. Subjectivity in German Idealism, London/New York: Contiunuum. Gouhier, Henri (1961), Bergson et le Christ des vangiles. Paris: Fayard. Hallward, Peter (2006), Out of this World. Deleuze and the Philosophy of Creation, London: Verso. Heller-Roazen, Daniel (1999), Editors Introduction: To Read What Was Never Written, G. Agamben, Potentialities edited by D. Heller-Roazen, Stanford CA: Stanford University Press, str. 1-27. Hude, Henri (2009), Bergson I., Paris: LHarmattan/Archives Karline/Bookollegium. Hude, Henri (2009), Bergson II., Paris: LHarmattan/Archives Karline/Bookollegium. Husson, Lon (1947), Lintellectualisme bergsonien, Paris: PUF. Janklvitch, Vladimir (1959), Henri Bergson. Paris: Quadrige/PUF. Lawlor, Leonard (2003), The Challenge of Bergsonism: Phenomenology, Ontology and Ethics, London/New York: Continuum. Massey, David Heath (2005), The Persistence of the Past. Heidegger and Bergson on Time, Memphis: The University Memphis.

STUDIJE I LANCI

Merleau-Ponty, Maurice (1978), Fenomenologija percepcije, Sarajevo: IP Veslin Maslea. Mullarkey, John (1999), Bergson and Philosophy, Edingburgh: Edingburgh University Press. Soulez, Philippe Worms, Frdric (2002), Bergson, Paris: PUF/Quadrige. Soulez, Philippe (1976), Lorsque Bergson parle de Freud, Psychanalyse lUniversit 5 (2): 145-165. Vieillard-Baron, Jean-Louis (2010), Lvinas et Bergson, Revue philosophique, 4: 455478. Worms, Frdric (2004), Bergson ou les deux sens de la vie, Paris: Quadrige/PUF. Worms, Frdric (1997), Introduction la Matire et mmoire de Bergson, Paris: PUF. Worms, Frdric (2000), Le vocabulaire de Bergson, Paris: Ellipses.

Mark Losoncz Bergson and the Virtuality of Memory

Abstract This paper deals with the notion of virtual memory in Bergsons philosophy, with special regard to the question of the independence of memory and the complex intertwining of spiritual recollections with perception. Attention is devoted to the Bergsonian analysis of the actualization of virtual contents. The author also confronts the Bergsonian notion of unconscious with that of Freuds. It seems that the notion of virtual memory is relevant not only from a psychological or an epistemological perspective, but it has also some consequences with regard to practical philosophy. An excursus is devoted to the Deleuzien interpretation of virtuality. At the end of the paper the author discusses the immanent tensions within the Bergsonian concept of virtual memory from the aspect of temporal verticality, the impossible localization of virtuality and freedom. Key words Memory, virtuality, perception, actualization, duration, unconscious, Bergson, Freud, Deleuze.

387