Умеће памћења и култура сећања

Појам „умеће памћења“ или „ars memoriae“ или

„меморатива“, чврсто је утемељен у западној традицији, а
сматра се да га је измислио грчки песник Симонид у 6.в. п.н.е.
Римљани су ово умеће кодификовали као једно од пет поља
реторике и пренели га средњем веку и ренесанси. Принцип
ове мнемотехнике се састоји у томе да „одаберемо одређена
места и оне ствари које желимо да запамтимо, повежемо
их са тим местима и створимо менталне слике о њима“.
Аутοр дела Rhetorica ad Heremmium из 1. века п.н.е.,
најважнијег античког дела о умећу памћења, разликовао је
Јан Асман
„природно“ и „артифицијелно памћење“. Умеће памћење је
основа артифицијелног памћења. Оно је појединцима
омогућавало да запамте и располажу са великим бројем информација, на пример за
реторичку аргументацију.1 Oво памћење нема готово никакве везе са културом памћења,
јер се односи на појединца и омогућава му да унапреди своје памћење. Реч је, дакле, о
индивидуалном капацитету. Код културе сећања је реч о испуњавању социјалне обавезе.
Односи се на групу и поставља питање: шта не смемо да заборавимо?Тамо где је ово
питање централно и где одређује идентитет и саморазумевање групе можемо да
говоримо о заједници памћења. Култура сећања је повезана са памћењем које ствара
заједницу. Иако је култура сећања универзални феномен, Израелитима се покушава
доделити улога у њеној историји као што је то случај са Грцима у односу на историју умећа
памћења. Израелити су се као народ конституисали и континуирали под императивом
„Сачувај и памти“. Они су тако настали као народ, у новом, емфатичком смислу, као
прототип нације. О томе је писао и Вебер: „Иза свих етничких супротости налази се,
сасвим природно, идеја о изабраном народу“. Тиме је Вебер исказао свој став да је
Израел из принципа етничке супротности развио један облик који може да служи као

1
О умећу памћења је писала Френсис Јејтс (Fances Yates)
модел или „идеални тип“. Из принципа изабраности следи сећање. Јер изабраност не
значи ништа друго већ комплекс задатака који веома обавезују и ни у ком случају не смеју
да падну у заборав. Зато је Израел развио духовни облик културе сећања који се може
схватити као „артифицијелан“ у смислу Rhetorica ad Hernnium.

Однос према прошлости:

Оно што је за умеће памћења простор, за културу сећања је време. Као што је
умеће памћења део учења, тако је и култура сећања део планирања и надања, тј.
доградња социјалног и временског хоризонта. Култура сећања се у највећом мери
заснива, иако не искључиво, на облицима односа према прошлости. Прошлост пре свега
настаје из нашег односа према њој. Цели програм књиге је одређен појмовима култура
сећања и однос према њој и не бави се феноменом умећа памћења.
Да би човек могао да има однос према прошлости, она прво мора да уђе у свест. да
би се то догодило, потребна су два предуслова:
1) Прошлост не сме у потпуности да нестане, потребно је да постоје докази
2) Докази морају да поседују карактеристичну диферентност у односу на „данас“.
Први предуслов се подразумева сам по себи, док се други најбоље може
илустровати преко феномена језичке промене. Језичка дисоцијација се понекад јавља већ
код усмених предања. Типично је да ове промене настају тек у писменим културама: када
се у школи мора научити језик светих или класичних текстова. Сваки дубљи раскид са
традицијом и континуитетом може водити до васкрснућа прошлости, посебно онда када
се после таквог раскида покуша нови почетак. То је случај са сваким новим почетком,
ренесансом, рестаурацијом итд, увек је реч о неком облику осврта на прошлост. У оној
мери у којој су окренути будућности, они производе, реконструишу и откривају прошлост.
Првобитни облик, нека врста праискуста овог прекида између јуче и данас, у којем
се поставља питање одлуке измеђз нестајања и очувањам есте смрт. Тек када дође крај
живота, радикалним прекидом, тек тада он добије облик прошлости, на чијој се основи
може градити култура сећања. Овде се може говорити о „пра-сцени“ културе сећања.
Разлика између природно или техничког, тј. имплементираног „сећати се“ појединца,
који се осврће на свој протекли живот, и сећања на њега од стране живих и после
његове смрти, та разлика истиче управо овај специфични културни елемент
колективног сећања. Снагом сећања умрли је задржсллучај помена на умрле као
првобитни и раширен облик културе саећања јасно показује да овако члан заједнице и део
тренутне садашњице. Случај помена на умрле као првобити и раширен облик културе
сећањајасно показује да овде имамо посла са феноменима које не можемо обухватити
појмом традиција. Јер појам традиција замагљује прекид који доводи до настанка
прошлости и, уместо тога, у прво план уводи аспект континуитета и настављања. Свакако
да се нешто од онога што овде описујемо појмовима култура сећања и културно
памћење, може подвести под традицију или предање. Али појам традиције скраћује овај
феномен за аспект рецепције, осврта уназад, преко прекида, као и за његове негативне
стране: заборав и потискивање. Зато нам је потребан концепт који обухвата оба аспекта.
Умрли, односно помена на њих, не „традира“ се. ТО што их се сећамо ствар је афективног
везивања културног обликовања и свесног односа према прошлости који надилази сам
прекид. Исти елементи карактеришу оно што називамо културним памћењем и уздижу га
изнад пуког предања.

Социјална конструкција прошлости:

Морис Халбвакс

Током 1920'их година француски социолог Морис

Халбвакс је развио свој појам „memorie collective“.
Халбвакс је био ученик Бергсона, у чијој филозофији тема
памћења заузима централно место. Студирао је код
Диркема, чији појам колективне свести му је дао основе
да превазиђе Бергсонов субјективизам и да памћење
интерпретира као социјални феномен. Халбвакс је прво предавао социологију у
Стразбуру, а затим на Сорбони. Убијен је у концентрационом логору Бухенвалд 16. марта
1945.

1) Индивидуално и колективно памћење

Основна теза Халбваксовог рада је она о социјално условљеном памћењу. Он у

потпуности одбацује телесну, односно физиолошко-неуролошлу базу памћења, и уместо
тога у први план ставља оквир социјалних односа, без којих не би било могуће да се
конституише и одржи колективно памћење. Памћење се код људи јавља у процесу
социјализације. Иако је појединац тај који „има“ памћење, оно је обележје колектива.
Колективи немају памћење, али они одређују памћење својих чланова. Не сећамо се
само онога што смо сазнали од других него и онога што су нам други испричали и онога
што нам се чини битним. Субјекат памћења остаје увек појединац, али у зависности од
„оквира“ који организују његово сећање. Предност ове теорије је у томе што сећањем
истовремено успева да објасни и заборављање. Када је нека особа - и друштво - способна
да се сећа само онога што се као прошлост може реконструисати у оквиру односа дате
садашњости, онда ће се заборавити управо оно што више нема никакав однос са том
садашњошћу.

Другим речима: индивидуално памћење се ослања на одређену особу снагом

њеног учешћа у комуникацијским процесима. То је функција њене повезаности са
разним социјалним групама, од породице до религијских и националних заједница.
Памћење живи и одржава се кроз комуникацију; уколико се она прекине, тј. нестане
или ако се промени оквир односа у комуникацијској стварности, последица је заборав.
Људи се сећају само онога о чему комуницирају и што могу да локализују у оквиру
колективног памћења. Из угла појединца, памћење се поставља као неки агломерат који
је последица његовог учешћа у памћењу различитих група; из угла групе јавља се као
питање дистрибуције, тј. као знање која она распоређује унутар ње саме, тј. на њене
чланове. За Халбвакса је дистинкција између индивидуалног и колективног памћења јако
битна, иако је индивидуално памћење само по себи колективни феномен. Ово
индивидуално је у смислу увек јединствене везе колективног памћења, и његове
специфичне повезаности. Индивидуална су само осећања, док сећања обавезно имају
„свој основ у мишљењу разних група којима се придружујемо“.

2) Фигуре сећања

Колико год је мишљење апстрактно, сећање је увек конкретно. Идеје треба, пре
него што као ствари добију одобрење да уђу у памћење, да се отелотворе. При томе
долази до нераскидивог стапања појма и слике. Да би неки догађај наставио да живи у
памћењу групе, мора се обогатити значењем, смисленом истином. Долази до
транспонације особе и фактума у неку подуку, појам, симбол; добија смисао и постаје
елемент идејног система друштва. Из ове међуигре појмова и искустава настаје оно што
се назива фигура сећања. Њихова посебност се може ближе одредити уз помоћ трију
карактеристике:

1) Конкретним односоме према времену и простору

2) Конкретним односом с неком групом

3)Реконструктивности као посебном поступку

а) Однос простор и време

Фигуре сећања траже да буду супстанциониране у неком одређеном простору и

актуализоване у неком одређеном времену, значи да су увек временски и просторно
конкрене, иако не увек у географском и историјском смислу. Упућеност колективног
памћења на конкретну оријентацију ствара тачке кристализације. Садржаји сећања су
повезани с временом због везе са прадавним или изузетним догађајима, као и због
периодичног ритма јављања сећања. Календар празника, на пример, одражава неко
колективно преживљено време, било да је реч, у зависности од припадности групи, о
грађанском и црквеним, сељачким или војним годинама. Одговарајућа утемељеност
сечања важи за оживљени простор. Просторни оквир сећања који сећање памти као
домовину, посебно, и ураво ада је она in absentia. У простор спада и оно што особу
окружује и што јој припада, свет ствари, оно што је ослонац и носилац њеног идентитета.
Ова тенденција ка локализацији важи за све врсте заједништва. Свака група која се
консолидује тежи да себи пронађе и обезбеди места која нису само попришта њихових
облика интеракције већ и симболи њиховог идентитета и основе њиховог сећања.

б) Однос групе

Колективно памћење се држи својих носилаца и не преноси се произвољно. Ко у

њему учествује сведочи о свом припадништву групи. Због тога ово памћење није само
просторно и временско, већ и, како ми кажемо, идентитетски конкретно. То значи да се
оно односи искључиво на становништво једне стварне и живе групе. Појмови простора и
времена колективног памћења су у одређеном живом односу са облицима
комуникације одговарајуће групе, и поседују афективну вредност. Фигуре сећања су
истовремено модели, примери и нека врста подуке. У њима се одражава општи став
групе; не само да репродукују њену прошлост већ дефинишу и само постојање групе,
њене особености и слабости.
Однос између колективног памћења, слике коју група има о себи и социјалне
функције Халбвакс илуструје хијерархијом средњовековног феудализма.
Социјална група која се конституише као заједница сећања заснива своју прошлост
пре свега на основу двеју историјских тачака: посебности и трајању. Код слике о себи, коју
група сама ствара, наглашава се различитост према ономе што је споља, док се оно што је
унутра занемарује. Уз то, она ствара „свест о свом идентитету кроз време“- тако да се
факти којих се присећа бирају и перспектуирају по прикладности, сличности и
континуитету. У тренутку када нека група постане свесна битне промене, престаје да
постоји као група и ствара простор некој новој групи. Али, пошто свака група тежи
трајању, она тендира ка томе да по могућности отклони промене и историју прихвати као
непромењиво трајање.

в) Реконструктивност

У вези са групом постоји још једна карактеристика која је у уској вези са

колективним памћењем, а то је реконструктивност. Тиме се мисли да ниједно памћење
не може да сачува прошлост као такву, већ од ње остаје само оно што друштво у
свакој епохи може да реконструише у склад у са својим спољним оквирима“. Халбвакс
ову тезу као филозоф и социолог демонстрира на материјалу који је изван његове струке:
на причи о светим местима у Палестини.
Памћење поступа реконструктивно. Прошлост се као таква у њему не може
сачувати. Она се стално реорганизује кроз ог садашњице и промене референтног оквира
змачења. Ново се увек, и само, појављује у облику реконструктивне прошлост. Традиције
се могу заменити само за традиције, прошлост само за прошлост. Друштво не преузима
нове идеје да би их поставило на место своје прошлости већ преузима прошлост других
група. Колективно памћење дакле иде у оба правца: и напред и назад. Памћење не
реконструише само прошлост, оно промишља и искуство садашњости и будућности.
Дакле, било би бесмислено „принципу сећања“ супроставити „принцип наде“: оба се
међусобно условљавају и не могу се једно без другог замислити.

3.) Памћере версус историја