ОСНОВИ

КОНСТРУКЦИЈЕ
1 АУТОМАТСКОГ
ОРУЖЈА

У овом поглављу читалац треба да се упозна

са процесима који се дешавају у цеви оружја за
време опаљења, врстама, принципима рада и
основним карактеристикама аутоматског
оружја, као и са основним склоповима,
деловима и механизмима аутоматског
оружја.
 1. ПРОЦЕС ОПАЉЕЊА У ЦЕВИ ОРУЖЈА

1.1. Основни појмови везани за цев и муницију

На слици 1.1. приказан је изглед метка са основним елементима какав се
користи у стрељачком оружју (пушке, пиштољи, митраљези и др.).
5

Слика 1.1. Метак стрељачког оружја

1 - чаура, 2 - пројектил, 3 - барутно пуњење, 4 - иницијална каписла,
5 - кошуљица и 6 – језгро
Уобичајени назив за пројектил стрељачког метка је зрно. Зрно метка се
састоји од кошуљице (5) и језгра (6). Специјална муниција, као што је
панцирна, запаљива и др., има и неке друге конструкционе елементе.
Иницијална каписла садржи неки иницијални експлозив осетљив на удар.
Ударом ударне игле механизма за опаљење пали се иницијални експлозив, а
добијени пламен пали барутно пуњење у метку. Барут има улогу погонског
елемента. Зрно је елемент који се креће дуж цеви и који лети кроз ваздух до
циља. Језгро зрна је обично од олова, а кошуљица зрна је од томбака - легуре
бакра и цинка. Кошуљица служи за урезивање у жљебове цеви и за вођење
зрна дуж цеви. Чаура метка обједињује све елементе метка у једну целину и
најчешће се израђује од месинга. Чаура може бити различитог облика (са
грлићем или без), зависно од врсте муниције. Од њеног облика зависи и
облик задњег дела унутрашњости цеви. Код неких новијих решења
самоходних и тенковских оруђа користи се муниција са тзв.
полусагорљивом чауром. Код ње је дно од метала, а бочна страна је од
сагорљиве материје, која има својства погонског пуњења.
На слици 1.2. приказан је метак за артиљеријска оруђа са својим елементима.
1 2 3 5 8 6 9 4 7

Слика 1.2. Метак за артиљеријска оруђа

1 - чаура, 2 - топовска каписла, 3 - барутно пуњење, 4 - пројектил,
5 - кошуљица, 6 - експлозивно пуњење, 7 - упаљач, 8 - водећи прстен,
9 - центрирајући престен
Топовска каписла је уврнута у дно чауре. На дну топовске каписле налази се
иницијална каписла, а у њој припала од црног барута. Задатак припале је да
појача пламен створен ударом ударне игле у иницијалну капислу и да
пренесе пламен. Иницијалне каписле са појачником од црног барута (код
артиљеријских оруђа већих калибара) нису довољне за припаљивање
барутног пуњења. Појачање дејства каписле се врши пламеником у којем се
налази допунска припала, или посебно лаборисана припала, која се налази
на дну чауре изнад каписле. Водећи прстен је прстен од бакра утиснут у
кошуљицу. Задатак му је да се уреже у жљебове цеви и да кретањем дуж
завојних жљебова оствари ротацију пројектила око уздужне осе.
Центрирајући прстен је један испуст на кошуљици. Постоји код неких
пројектила ради правилног вођења пројектила дуж цеви. Упаљач је посебан
механизам уврнут у кошуљицу чији је задатак да при удару пројектила у
циљ активира експлозивно пуњење у кошуљици. Експлозивним разлагањем
експлозива великом брзином (детонација) ствара се високи притисак, под
чијим дејством се разара челична кошуљица на стотине комада који се
разлећу и дејствују по циљевима.
Пројектили могу бити различити по конструкцији, што зависи од намене.
Ако је чаура чврсто везана са пројектилом (пертлована), у питању је тзв.
једноделни или сједињени метак, а ако је пројектил слободно покретан,
посреди је полусједињени и дводелни метак. Сједињени метак се користи
код стрељачког оружја, противтенковских, противавионских и неких
тенковских топова као и неких оруђа обалске артиљерије. Полусједињени и
дводелни метак се користе код хаубица. Барут се налази у кесицама, па се
поједине кесице могу вадити пре гађања, што зависи од тога под којим се
углом и на коју даљину (домет) гађа. Полусједињени метак се као једна
целина пакује, чува и убацује у цев оруђа при пуњењу оруђа. Дводелни
метак се користи код већих калибара и код њега се посебно пакују пројектил
и чаура са барутним пуњењем. Такође се при пуњењу оруђа посебно убацује
пројектил, а затим чаура са барутним пуњењем. То се ради због тога што би
због великих маса било отежано пуњење оруђа ако би се убацивао метак као
једна целина, а такође би за то било потребно више времена, чиме би се
смањила брзина гађања. Код неких већих калибара нема чауре. Пројектил се
убацује у цев, у задњи део цеви у барутну комору стављају се кесице са
барутом, а каписла се уврће у затварач цеви.
На слици 1.3. шематски је приказан уздужни пресек цеви.

1 2 3
Слика 1.3. Уздужни пресек цеви
1 - лежиште метка, 2 - прелазни конус и 3 - водиште пројектила
Прелазни конус је конични део цеви који спаја лежиште метка и водиште
пројектила. На њега се наслања водећи прстен пројектила (кошуљица зрна
код стрељачке муниције). Унутрашњост цеви је жљебљена са спиралним
жљебовима или је глатка. Код ожљебљених цеви, жљебови почињу на
прелазном конусу. Смер увијања жљебова је обично слева удесно.
Ожљебљена цев се користи код тзв. статички нестабилних пројектила. То су
пројектили код којих је тежиште ближе дну (слика 1.4).
 Слика 1.4. Статички нестабилан пројектил

Слика 1.5. Статички стабилан пројектил

При кретању таквог пројектила кроз ваздух, резултанта отпора ваздуха
делује бочно на пројектил и пресеца осу пројектила између тежишта и врха.
Она ствара момент око тежишта који тежи да преврне пројектил. Да би се то
избегло, пројектилу се даје ротација око уздужне осе. Тиме се ствара
жироскопски ефекат и пројектил је за све време кретања кроз ваздух врхом
окренут ка циљу. Ротација се остварује урезивањем водећег прстена
пројектила (кошуљице зрна) у жљебове цеви и вођењем пројектила дуж
жљебова цеви. Код статички стабилних пројектила (мина за минобацаче),
сила отпора ваздуха делује између тежишта и дна (Слика 5.5). Она ствара
момент који окреће пројектил у смеру циља, па код ових пројектила нема
потребе за ротацијом и цеви су глатке.
Код савремених артиљеријских оруђа са пројектилима великих почетних
брзина, ради повећања живота цеви, унутрашња површина цеви је без
жљебова, тј. глатка. Ротација пројектила, ради стабилности у лету, постиже
се струјањем барутних гасова кроз носач: код поткалибарних пројектила са
стабилизатором, односно код разорних и других пројектила са
наткалибарним крилцима која се отварају по изласку пројектила из цеви
оруђа и одржавају ротацију пројектила у лету (ПТ топ 100 mm, тенковски
топови 120 и 125 mm код тенка М60А1, Леопард II, Т-72, М84 и др.).
На слици 1.6. приказан је попречни пресек ожљебљене цеви. Уочавају се
испупчења (поља) и удубљења (жљебови). Растојање између два наспрамна
поља је калибар оруђа (d). Код нас се калибар обележава искључиво у
милиметрима, али се у пракси често може наћи ознака у инчима1.

Слика 1.6. Попречни пресек цеви

На пример: топ 76 mm М48. Жљеб је шири од поља. Однос је 1,5-2,5.
Зависно од димензија поља и жљебова, варираће вредност површине
попречног пресека унутрашњости цеви. Обично се то приказује као:
Sc  nc d 2
За однос ширине жљеба и поља 1,5 и дубину жљеба од 0,02d вредност је
nc  0.804 . Стварне вредности су у границама од 0,8 до 0,82.
У вези са цеви и муницијом, дефинише се још појам барутне коморе.
Барутна комора је простор у којем је смештен барут пре опаљења. Код оруђа
која имају метак са чауром, барутна комора је запремина унутрашњости
чауре умањена за запремину дела пројектила који улази у чауру. Код оруђа
која не користе чауру, барутна комора је простор задњег дела цеви између
затварача и пројектила.

1
1 инч = 25,4 mm, па је тако револвер магнум 357 калибра 9 mm  0,357  25,4  9mm 
или на пример митраљез Browning .50 је калибра 12,7 mm  0,5  25,4  12,7mm  .
 1.2. Слика процеса опаљења
Класична теорија унутрашње балистике базира се на поједно-стављеној
слици стварног процеса опаљења. Ова теорија полази од тзв. геометријског
закона сагоревања барута који омогућава да се, уместо разматрања
сагоревања свих барутних зрна (у метку може да их има до 5.000), посматра
сагоревање само једног барутног зрна одређеног геометријског облика.
Такође се сматра да се барутни гасови, створени сагоревањем барута, шире
иза пројектила по адијабатском закону и да је у датом моменту времена
притисак барутних гасова једнак у свим тачкама цеви иза пројектила.
p
v
pm
x

v0 vmax
p
k

xu
vk
I I II III
p
0

vm
p xk p
u
p
pp xm t
tm
t0
tk
tu

Слика 1.7. Дијаграм зависности p(x) и v(x)

Теорија која се развија на оваквим претпоставкама је добра за топове,
хаубице и слична оруђа, али је доста груба за стрељачка оружја. Међутим,
класична теорија се, ипак, доста користи и за стрељачка оружја, с тим да се
резултати прорачуна усаглашавају са експерименталним подацима
варирањем неких полазних података. Задатак класичне теорије је да одреди
зависност између пута пројектила у цеви (x), брзине пројектила (v), притиска
барутних гасова (p), времена кретања пројектила (t) и, евентуално,
температуре барутних гасова (Т). На сликама 1.7. и 1.8. дати су дијаграми
тих зависности, осим за температуру, који се добијају одређеном
методом, решавањем система једначина класичне теорије. Помоћу ових
слика објашњава се процес опаљења у цеви.
 p v
p
m

v0 vmax

p
k

I I vk II III

vm
p
0 p
u

pp x
xm
xk
xu

Слиа 1.8. Дијаграми зависности p(t), v(t) и x(t)

Координатни почетак је везан за дно пројектила у моменту када је оруђе
напуњено. Сматра се да је пројектил напустио цев у моменту када дно
пројектила дође на уста цеви. Према томе, укупан пут пројектила у цеви (xu)
је растојање од дна пројектила до уста цеви пре опаљења.
Процес опаљења започиње ударом ударне игле механизма за опаљење у
иницијалну капислу. Тиме се пали иницијална смеша у каписли. Створени
пламен пали директно барутно пуњење ако је у питању метак стрељачког
оружја, или припалу кад је посреди артиљеријски метак. Сматра се да
припала тренутно сагори стварајући притисак pp=(2 - 5) MPa. Сагоревањем
припале интензивира се пламен који пали барутно пуњење. Након паљења,
барут почиње да сагорева прелазећи у барутне гасове, чиме почиње да расте
притисак иза пројектила. Пројектил ће да мирује све док се не оствари такав
притисак који је довољан да почне урезивање водећег прстена (кошуљице
зрна код стрељачког оружја) у жљебове цеви. Сматра се да је урезивање
водећег прстена (кошуљице) тренутно и да се остварује при тзв. притиску
форсирања, који износи: p0 = (10 - 50) MPa. Део процеса опаљења од момента
опаљења метка до стварања притиска форсирања назива се претходни
период. У њему се врши сагоревања барута у константној запремини, а
сагори 2-5% укупне барутне масе.
Покретањем пројектила дуж цеви почиње да расте запремина иза пројектила
у којој сагорева барут. У почетку, због мале брзине пројектила, прираштај
запремине створен кретањем пројектила биће мањи од новостворених
барутних гасова, па ће притисак барутних гасова да расте. Повећањем
брзине пројектила, мења се интензитет пораста притиска и облик криве. У
моменту када се изједначе прираштај запремине у јединици времена,
створен кретањем пројектила, и запремина потребна за смештај
новостворених барутних гасова долази до максималног притиска барутних
гасова. Максималан притисак барутних гасова износи pm = (250 - 350) MPa,
а код савремених тенковских топова може да буде и већи. Након постизања
максималног притиска, он почиње да опада. Тај процес траје до завршетка
сагоревања барута (индекс k на сликама). Део процеса опаљења од
завршетка претходног периода до краја сагоревања барута назива се први
период. На крају првог периода брзина пројектила је око 80% од
максималне, а пројектил је прешао око 2/3 пута у цеви. Екстремни случај у
првом периоду је да се максималан притисак постигне на крају првог
периода (pm = pk). То може да се деси код хаубица када се гађа са првим, а
ређе са другим пуњењем, тј. када у релативно великој запремини има мало
барута, па је пораст притиска барутних гасова спор.
Након завршетка сагоревања барута, пројектил под дејством притиска
барутних гасова наставља кретање дуж цеви. Запремина
иза пројектила расте, притисак барутних гасова опада, а брзина пројектила
расте, али са све мањим прираштајем. Оваква ситуација траје све док
пројектил не напусти цев (индекс u на сликама). Брзина пројектила на
устима цеви назива се почетна брзина пројектила (v0). Савремени пројектили
за артиљеријска оруђа имају почетне брзине до 1800 m/s (поткалибарни
пројектили имају код топа 105 mm брзину од 1470 m/s, код топа 120 mm 1720
m/s, а код топа 125 mm 1800 m/s). Процес опаљења од краја сагоревања
барута па до излетања пројектила из цеви назива се други период.
Након овога, наступа трећи период, или период накнадног дејства барутних
гасова. Пројектил почиње кретање кроз ваздух, а барутни гасови почињу да
истичу из цеви. Један део барутних гасова пролази поред пројектила, док
други део барутних гасова делује и даље на дно пројектила повећавајући му
брзину. Максимална брзина се остварује када се изједначе сила притиска на
дно пројектила и сила отпора ваздуха на врх пројектила. Сматра се да у том
моменту престаје деловање барутних гасова на дно пројектила и да је то крај
трећег периода. Разлика између максималне брзине пројектила и почетне
брзине пројектила је врло мала (до 2%), па се обично сматра да је почетна
брзина пројектила уједно и максимална.
Укупно време кретања пројектила дуж цеви је 0,002-0,015 s. Због малог
времена трајања процеса опаљења и велике брзине пројектила, убрзање
пројектила је врло велико и креће се у границама 100.000-200.000 m/s2.
Максимална температура барутних гасова је Тm=(2500-3700) K, а
температура на крају другог периода је Тu=(1500-2000) K.
Може се десити да нема другог периода, тј. да пројектил излети из цеви, а
да сав барут није сагорео. Тада се каже да се јавља непотпуно сагоревање
барута. Овакво решење је лоше, јер је слабо искоришћење расположиве
енергије барута.
Досадашња истраживања су показала да су данашње конструкције оруђа -
оружја као топлотне машине са доста ниским степеном искоришћења 0,25
до 0,35 и да се не може постићи већи степен искоришћења енергије барутних
гасова. Осим тога, барут као погонско средство има ограничени потенцијал
и ограничену могућност у погледу почетне брзине пројектила и не треба од
њега очекивати револуционарне промене.
 2. ПОДЕЛА АУТОМАТСКОГ ОРУЖЈА

2.1. Основни појмови о аутоматском оружју

Оружјем се назива свако средство намењено уништавању живих бића и
материјалних добара. С обзиром на извор енергије2 оружје се може поделити
на:
- хладно и
- ватрено.
За коришћење хладног оружја користи се механичка енергија корисника
оружја или затегнуте струне. У ову групу оружја спадају бодежи, мечеви,
копља, лук и стрела, самострел, али и све друго што се може искористити
као оружје.
Под ватреним оружјем подразумева се оружје чији се рад заснива на
коришћењу енергије барутних гасова насталих сагоревањем барута.
У оквире овог материјала ушло је само ватрено оружје и то првенствено оно
које је на употреби у оружаним снагама.
У зависности од вида или рода војске разликујемо пешадијско,
артиљеријско, морнаричко, ваздухопловно итд. Ово није најпогоднији
критеријум за анализу конструкције оружја јер неко оружје може бити и
пешадијско и морнаричко.
Тако у пешадијска наоружања спадају стрељачко, тромблонско, бестрзајно,
минобацачи, ручне бомбе, бацачи пламена и аутоматски бацачи граната. Са
аспекта употребе минобацаче користе пешадијске јединице, али са аспекта
конструкције минобацачи су много ближи артиљеријским оруђима.
Код нас је одомаћен израз стрељачко наоружање које представља
наоружање којим рукује једна особа – стрелац. Основна намена стрељачког
оружја је уништавање незаклоњених и слабо заклоњених циљева помоћу
пројектила (зрна).

2
У свету се спроводе истраживања нових оруђа - оружја са другим погонским
пуњењима, нпр. водоником или хелијумом, течним горивом, или оруђа код којих се
пројектил убрзава дуж цеви електричним импулсима тзв. електромагнетски топови,
али како још ниједно оружје овог типа није ушло у оперативну употребу није
сврстано у поделу оружја.
Оружје којим су наоружане копнене снаге већине армија света може се
поделити на основу различитих критеријума од којих су два основна:
- искоришћење енергије барутних гасова и
- борбена намена.

2.2. Подела наоружања према искоришћењу енергије

барутних гасова
Зависно од тога за шта се користи енергија барутних гасова створених након
опаљења метка, постоје три основне врсте наоружања:
- неаутоматско,
- полуаутоматско и
- аутоматско.
Код неаутоматског оружја енергија барутних гасова користи само за
давање почетне кинетичке енергије зрна, односно почетне брзине, а поновно
пуњење оружја и опаљивање врши се ручно. Наоружање ове врсте најчешће
се користи кад се захтева већа прецизност, а није потребна велика брзина
гађања као што је случај код снајперских пушака. Ова оружја имају
релативно малу брзину гађања која највише зависи од увежбаности стрелца.
Пример оружја ове врсте на употреби у Војсци Србије је далекометна пушка
12,7 mm М93 ''Црна стрела''.
Код полуаутоматског оружја енергија барутних гасова се, осим за давање
почетне кинетичке енергије зрну, користи и за рад аутоматике: пражњење
оружја, запињање ударног механизма и поновно пуњење оружја, али за
свако опаљење потребно је поново повући обарач. Као пример ове врсте
наоружања могу се навести велик број полуаутоматских пиштоља, као и
полуаутоматске пушке. У Војсци Србије на употреби су пиштољи 7,62 mm
M57, 7,65 mm M70, 9mm ЦЗ 99 и снајперска пушка 7,9mm M76.
Код аутоматског оружја енергија барутних гасова се користи за давање
почетне кинетичке енергије зрну, за поновно пуњење оружја и испаљивање
следећег метка, све док стрелац држи притиснут обарач (док има метака у
магацину). Аутоматско оружје обично има регулатор паљбе који омогућава
гађање и јединачном паљбом. Нека аутоматска оружја имају и ограничаваче
рафала који омогућавају да се притиском на обарач испале три метка у
рафалу. За наредни рафал потребно је поново повући обарач. Примери
аутоматског оружја на упутреби у Војсци Србије су аутоматска пушка 7,62
mm М70, аутоматска пушка 5,56 mm М21, пушкомитраљез 7,62 mm М72,
митраљез 7,62 mm М84, митраљез 12,7 mm М87 „НСВ“, противавионски топ
20/3 mm M55 и други.
2.3. Подела наоружања према борбеној намени и тактичко-
техничким захтевима
Према борбеној намени и тактичко-техничким захтевима оружје којим је
наоружан војник у копненим снагама може се поделити на:
- пиштоље и револвере,
- аутомате,
- пушке,
- пушкомитраљезе,
- митраљезе,
- аутоматске топове и
- аутоматске бацаче граната.
Пиштољ (слика 2.1) је индивидуално ватрено оружје намењено за гађање
на малим даљинама до 50 m (ређе до 200 m). Масе пиштоља су најчешће у
границама од 0,46 до 2 kg, а калибар им је од 5,45 до 12,7 mm. Свакако, ове
границе треба схватити условно, јер постоје савремена решења пиштоља
израђених од композита или полимера чија је маса мања од 0.2 kg. Пиштољи
нису ефикасни на већим даљинама због мале почетне брзине зрна од 250 до
490 m/s. Ова врста оружја користи углавном два принципа рада аутоматике
– принцип кратког трзања цеви и принцип трзања затварача. Савремени
пиштољи израђују се као полуатоматски и аутоматски. Најчешће се хране из
одвојивих магацина – оквира у који се смешта 5 – 15 метака код
полуаутоматских и до 30 метака код аутоматских пиштоља.
 7,62 mm M57 7,65 mm M70 9 mm CZ99

7,65 mm M84
Слика 2.1. Пиштољи домаће производње на употреби у Војсци Србије
Револвери (слика 2.2) имају намену као и пиштољи, а разликују се од њих
по обртном добошу (бубњу) у којем су смештени меци. Назив потиче од
енглеске речи revolve – окретати, обртати. Запињањем ороза, односно
повлачењем обарача добош се окреће око уздужне осе док се лежиште у
којем је метак не поклопи са цеви оружја. Капацитет добоша је најчешће 5
до 7 метака. Неки револвери калибра .22 (5.56 mm) имају и до 12 метака у
добошу. Како се енергија барутних гасова користи искључиво за давање
кинетичке енергије зрну, револвери спадају у групу неаутоматског оружја.
Једноставније су конструкције и мањег домета од пиштоља јер се опаљење
остварује у добошу, а не у цеви, па је искориштење барутних гасова мање.

Слика 2.2. Револвер 357 Магнум

Поновно пуњење добоша може се вршити на два основна начина: један по
један метак, као код револвера Colt Peacekeeper и Наган (и већине револвера
из 19. века) или сви меци одједном када се добош помера у страну (најчешће
леву) или се тело револвера „прелама“.У том случају специјални механизам
– екстрактор (избацач) избацује празне чауре из добоша. Нови меци убацују
се по један или помоћу специјалних додатака за брзо пуњење (speedloaders).
И револвери и пиштољи имају два основна начина рада механизма за
окидање: једноструког (Single Action) и двоструког дејства (Double Action).
Код револвера са једноструким дејством ударач се мора запињати ручно за
свако опаљење. Овај систем рада примењиван је за код већине страијих, али
и савремених револвера (Colt Peacekeeper). Применом механизма
једноструког дејства повећава се тачност и прецизност, али се смањује
брзина гађања.
Код полуаутоматских и аутоматских пиштоља са једноструким дејством,
ударач мора бити запет ручно за прво опаљење (обично повлачењем навлаке
са затварачем у задњи положај при чему се врши и пуњење цеви). За следеће
опаљења запињање ударача извршено је аутоматски – трзањем затварача и
навлаке у задњи положај.
Двоструко дејство механизма за окидање код револвера означава да се за
прво и сва следећа опаљења ударач запиње потискивањем обараче при чему
се ротира и добош. Овакав систем рада механизма за окидање омогућава
већу брзину гађања и поједностављује гађање, али и је и потребна сила
дејства на обарачу знатно већа. Код револвера једноструког дејства
потребна сила окидања износи 1 - 2 N, док је код револвера двоструког
дејства та сила 5 – 6 N и више. Код пиштоља са механизмом двоструког
дејства, само за опаљење првог метка у низу се ударач запиње повлачењем
обараче, а сва остала опаљења врше се са аутоматски запетим ударачем.
Такође, први метак треба увести у цев повлачењем навлаке у задњи положај.
При томе је запет и ударач. Аналогно пиштољима са механизмом
једноструког дејства, ударач се може вратити у предњи положај без
опаљења, али пиштољи двоструког дејства омогућавају да се следеће
опаљење изврши само притиском на обарачу без посебног запињања
ударача.
Неки пиштољи и револвери имају механизам за окидање само двоструког
дејства. Код таквих оружја ударач се увек запиње притиском на обарачу, чак
и ако се проце опаљења врши аутоматски. Код пиштоља 9 mm CZ999 домаће
производње уграђен је селектор мода за избор питољског или револверског
начина функционисања механизма за окидање.
Крајем 20. века јављају се и први пиштољи код којих је тело израђено од
полимерних материјала. Карактеристични представници ове групе пиштоља
су серија Glock, Smith&Wesson Sigma и CZ100.
Пластично тело пиштоља има великих предности:
 - маса тела пиштоља је смањена на 150 – 200 g,
- знатно је јефтиније,
- има мањи број елемената за израду – компактније је и
- отпорно је на корозију.
Аутомати (слика 2.3) су индивидуално оружје намењено за уништавање
живе силе на даљинама до 200 m. Овим оружјем може се остварити велика
густина ватре јер је практична брзина гађања око 100 метака у минуту.
Аутомати су развијени на бази пиштољског метка са малим пуњењем што је
омогућило једноставнију конструкцију. Калибри аутомата су од 5.56 mm
(.22 LR) до 11.43 mm (.45 AKP). Најчешће раде на принципу слободног или
полуслободног трзања затварача, а ређе на бази позајмице барутних гасова.
Пуне се оквирима 20 до 100 метака (најчешће 30 до 35). Код савремених
аутомата уграђени су регулатори паљбе па могу гађати и јединачном
паљбом. Због релативно малих димензија, а велике ватрене моћи њима су
наоружане посаде борбених оклопних возила и специјалне јединице.

Слика 2.3. Аутомат 9 mm H&K MP5

Пушке су најмасовнија врста наоружања, које су као индивидуално оружје
намењене за гађање на даљинама од 200 – 1000 m (и више) у зависности од
намене и калибра. Израђују се као неаутоматске, полуаутоматске и
аутоматске (најчешће).
Аутоматске пушке су основно наоружање савремене пешадије. Производе
се у калибрима 5,45 - 7,62 mm. Могу гађати јединачном и рафалном паљбом,
а неки модели имају и ограничаваче рафала на 2-3 метка. Оквири су
капацитета 20 – 30 метака. Неке пушке на устима цеви имају уграђен
тромблон. Ова врста оружја користи углавном позајмицу барутних гасова.
Практична брзина гађања је до 120 метака у минути. Данас је тенденција
развоја ове врсте оружја што мањи калибар (5,45 – 5,56 mm), постављање
подцевног бацача граната и модуларна грађа, уз знатно коришћење
оптоелектронских уређаја. Осим тога све је шира употреба полимерних
материјала и лаких легура. Разлози за мањи калибар су: мања енергија
трзања и самим тим боља контрола оружја при рафалној паљби, већа
пробојност зрна на мањим даљинама, смањење масе и димензије оружја.
Постоје две основне концепције конструкције аутоматских пушака (слика
2.4):
- класична и
- булпап (bullpup) конструкција.
Код класичне конструкције механизам за окидање налази се иза механизма
за храњење (слика 2.4а), док код булпап конструкције механизам за
храњење се налази у кундаку иза механизма за окидање. На овај начин за
исту дужину цеви као код класичне конструкције добија се мања укупна
дужина оружја, а тиме и мања маса оружја. Односно, за исту дужину оружја
као код класичне концепције конструкције, цев може бити дужа, а самим
тим и оружје прецизније. Као велики недостатак ове конструкције наводи се
то што се опаљење метка врши много ближе лицу стрелца што омета процес
нишањења и гађања.

а) Аутоматска пушка 5,56 mm М21 б) Аутоматска пушка Тavor TAR-21

Слика 2.4. Основне концепције аутоматских пушака
а) Класична конструкција, б) «Bullpup» конструкција
Према руској класификацији, аутоматске пушке се генерацијски могу
поделити према муницији коју користе. Прву генерацију чине аутоматске
пушке које користе класичну «пушчану» муницију (на пример, 7,62 mm
NATO, 7,5 mm Швајцарска). У ову генерацију спадају америчке М-14 и AR-
10, белгијска FN FAL, немачка G3 и руска АК-47. У другу генерацију спадају
аутоматске пушке које користе такозвану „средњу“ муницију (7,62х39 mm,
5,45х39 mm, 5,56х45 mm NATO). Основне предности примене ове муниције
су мања маса борбеног комплета муниције, мања енергија трзања оружја, а
самим тим и мања маса оружја и олакшано руковање и гађање.
Немци су прву аутоматску пушку StG44 произвели 1944. године. Наведена
пушка користила је метак 7,92х33 mm. Готово истовремено, Руси почињу
производњу најчувеније пушке АК-47. Следећи корак направили су
Американци, уводећи 1963. године у оперативну употребу пушку М-16
(слика 2.5) која користи метак .223 Remington или M193 5,56х45 mm (који је
произвела фирма Sierra Bullets на бази ловачког метка .222 Remington).
Осамдесетих година 20. века модификација наведеног метка, развијена у
Белгији под ознаком SS109, са тежим зрном усвојена је као стандардни
метак 5,56 mm NATO. Одмах иза Америке и Русија уводи у употребу нови
метак М73 5,45х39 mm и оружје на бази тог метка АК-74 и РПК-74.

Слика 2.5. Америчка пушка 5.56 mm М16

Полуаутоматске (слика 2.6) и неаутоматске пушке након појаве
аутоматских пушака због мале брзине гађања и већих габарита задржале су
се у оперативној употреби неких армија само као парадне-церемонијалне
или пушке специјалне намене, на пример снајперске пушке.

Слика 2.6. Полуаутоматска пушка 7,62 mm M59/66

Савремене снајперске пушке су специјално пројектовано оружје високе
тачности и прецизности. Савремени западни стандарди захтевају да при
гађању на удаљености од 100 јарди (око 93 метра) свих пет погодака треба
да буду у кругу пречника 1 инча (25.4 mm) или тачност од 1 угаоне минуте.
Ови захтеви знатно поскупљују производњу па су снајперске пушке често и
10 пута скупље од обичних пушака. Снајперске пушке користи већина
армија света и многе специјалне полицијске и противтерористичке снаге. За
полицијске операције потребне даљине гађања су 300-400 m па и мање у
условима густо насељеним градским срединама. За војне операције
захтеване даљине гађања снајперским пушкама су 800 m и више. Као
класичан пример "полицијске" снајперске пушке може се навести пушка
Steyr SSG-PI. У последње време широко су распрострањене и снајперске
пушке великог калибра које користе метак 12.7 x 99 mm (метак за митраљез
Browning) и метак 12.7 x 107 mm, ефикасног домета и до 2000 m (уз употребу
одговарајућег оптичног нишана, наравно). У већини случајева користе се
оптички нишани променљивог увећања (1,5-9х, 3-10х), али за оружја за
потребе гађања на релативно малим даљинама (300 - 400 m) користе се и
оптички нишани са константним увећањем (4х, 6х). Најраспрострањенији
"снајперски" метак на Западу је .308 Винчестер (7,62х51 NATO), а велику
примену има и метак .50BMG (12,7х99mm). Затим су на употреби и .338
Лапуа магнум, .300 Винчестер магнум којима се може гађати на даљинама
до 1100 m, а знатно су мање масе и дају мањи трзај на раме стрелца од метака
калибра 12.7 mm. Од снајперских пушака великог калибра у Војсци Србије
су на употреби домаћа Далекометна пушка 12,7 mm M93 „Црна стрела“ и
америчка пушка 12,7 mm Barret M107, слика 2.7.

M93 „Црна стрела“ Barret M107

Слика 2.7. Снајперске пушке калибра 12,7 mm
Посебну групу пушака чине глаткоцевне пушке (слика 2.8) које користе
посебне патроне са једним или више пројектила (куглице, сачма). Тиме се
повећава вероватноћа да ће бар један пројектил погодити циљ и компензује
грешка нишањења нарочито при гађању покретних циљева.

Слика 2.8. Глаткоцевне пушке (пумпарице)

Осим тога, избором муниције која се користи од патрона са једном или
малим бројем куглица великог калибра, до патрона са веома ситном сачмом
лако се решавају различити задаци гађања са истим оружјем. Ефикасна
даљина гађања овом врстом оружја применом патрона са ситном сачмом
није већа од 50-70 m, док употребом патрона са крупним зрном ефективни
домет је до 150 m. За војне и полицијске сврхе користе се глаткоцевна оружја
са потцевним магацинима од 4-6 патрона (ретко и до 9). Овакви неодвојиви
магацини обезбеђују компактност конструкције оружја и довољно велику
брзину гађања. Ове пушке израђују се као неаутоматске и полуаутоматске.
Због механизма за ручно пуњење типа „клизне пумпе“ често се неаутоматске
пушке овог типа називају „пумпарице“
Најпознатије пумпарице које се налазе у оперативној употреби у војним и
полицијским снагама у свету су Remington 870, Mossberg 500 и 590,
Winchester 1300.
Пушкомитраљез је аутоматско оружје намењено за неутралисање живе
силе и лакооклопљених циљева на даљинама до 800 m. Пушкомитраљези
имају ножице ради стабилности оружја приликом гађања, масивнију цев у
односу на пушке и често већи капацитет магацина (оквир или добош до 70
метака или реденик). Пушкомиитраљези најчешће користе следеће системе
рада: позајмица барутних гасова (ПМ 7.62 mm M72, слика 2.9) и трзање цеви
(ПМ 7,9 mm М53).

Слика 2.9. Пушкомитраљез 7.62 mm М72

Митраљези су аутоматска оружја намењена за неутралисање групних
циљева на земљи на даљинама до 1000 m или за противавионску борбу.
Имају постоље са којег се гађа. Ако се митраљезом гађа са ножица онда се
они зову пушкомитраљези (7,62 mm М84 или ПМ 7,9 mm М53).У зависности
од маса митраљезе делимо на тешке и лаке, где су тешки са масама преко 20
kg. Распон калибара митраљеза креће се од 5,56 mm до 20 mm. У зависности
од калибра митраљези се деле на малокалибарске од 5,56 – 8 mm
великокалибарске, калибра 11 – 20 mm. Најчешћи калибар малокалибарских
митраљеза је 7,62 mm (M60 (САД), СГМ (Русија), М84 (Србија)), а
великокалибарских митраљеза 12,7 mm (ДШК (Русија), НСВ (Русија),
Browning (САД), слика 2.10) и 14,5 mm (КПВ (Русија)). Раније су митраљези
били намењени за гађање на даљинама до 2500 m, али данас се те даљине
успешно гађају артиљеријским средствима или аутоматским бацачима
граната па се митраљези иако могу гађати на већим даљинама користе за
гађање циљева на даљинама до 1000 m. Митраљези најчешће користе
принцип кратког трзања цеви (СГМ, ДШК, Browning) и ређе принцип
позајмице барутних гасова (БРГ (Белгија)).

Слика 2.10. Митраљез 12.7 mm Browning M2HB

Осим наведених врста стрељачког наоружања посебне групе аутоматског
оружја чине противавионски топови и аутоматски бацачи граната.
Противавионски топoви (слика 2.11) израђују се у калибрима од 20 - 57
mm, а најчешћи калибри су 20 mm, 30 mm, 40 mm и 57 mm. Ова оружја
намењена су за гађање циљева у ваздуху на даљинама до 4000 m. Снабдевена
су муницијом са панцирно-пробојним и разорним зрнима. Могу бити
лафетирана са посебном вучом, али су најчешће самоходна. Најчешће
користе системе рада на бази позајмице барутних гасова ( 20/3 mm М55) или
дугог (Bofors L/70 40 mm) и кратког трзања цеви (ЗСУ 57-2 mm).
 Слика 2.11. Противавионски топ 20/3 mm M55A4
Аутоматски бацачи граната су савремена аутоматска оружја намењена за
неутралисање живе силе и лакооклопљених средстава на даљинама до 1700
m. Аутоматски бацачи граната појавили су се као замена за минобацаче, јер
је било потребно оружје велике ватрене моћи, а лакопокретно, које ће моћи
да се угради на возила, чамце и хеликоптере. Принцип рада аутоматских
бацача граната је слободно трзање затварача или кратко трзање цеви. Бацачи
граната су најчешће калибра 30 и 40 mm. У Војсци Србије на употреби је
БГА 30 mm, слика 2.12.

Слика 2.12. Аутоматски бацач граната 30 mm

 3. ПРИНЦИПИ РАДА АУТОМАТСКОГ ОРУЖЈА

Да би се повећала ватрена моћ оружја одређеног калибра неопходно је да

оружје има механизам аутоматике који омогућава велику густину ватре,
односно да се испали што већи број метака у јединици времена.
Највећи број радњи-фаза циклуса рада аутоматског оружја обавља
механизам аутоматике и то опаљење метка, одбрављивање затварача,
извлачење и избацивање чауре, сабијање повратне опруге, уношење метка,
затварање цеви и забрављивање затварача. Да би брзина гађања била већа,
све ове радње механизам аутоматике мора извршити у што краћем времену.
За покретање механизма аутоматике користи се енергија барутних гасова.
Постоји више начина искоришћења притиска барутних гасова за покретање
механизма аутоматике. Од начина искоришћења барутних гасова и система
рада зависи конструкциони облик аутоматског оружја.
Према начину коришћења примарне енергије која покреће механизме
аутоматских оружја, постоје следећи системи аутоматских оружја (слика
3.1):
1. са трзањем цеви и затварача (recoil – operated weapon), за рад оружја
користи се енергија трзајућих делова или потисак трзајућих маса,
2. са трзањем само затварача (gas – operated weapon), за рад оружја
користи се притисак барутних гасова створен у цеви експанзијом
гасова прогресивно горућег пуњења – или рад потиска гасова,
3. оружја револверског типа (drum weapon – revolver cannons),
4. механизована оружја (mechanical weapon), за рад оружја се користи
спољашњи извор енергије.
 Слика 3.1. Принципи рада аутоматских оружја
Наведена класификација аутоматских оружја обухвата уопште све досад
познате начине коришћења извора енергије за остварење пуног циклуса рада
аутоматског оружја, без обзира да ли је кретање механизама праволинијско
или обртно.

3.1. Трзање цеви

Карактеристика система на бази трзања цеви је кретање цеви у односу на
сандук оружја услед дејства притиска гасова у цеви. Затварач и цев су чврсто
везани у тренутку опаљења, због чега се након опаљења крећу уназад као
целина. У одређеном тренутку у току трзања или враћања веза између цеви
и затварача се прекида, односно долази до одбрављивања. С обзиром на
дефиницију аутоматског оружја и практичну примену оружје које ради на
бази трзања цеви може се даље поделити у две различите групе:
- оружје са кратким трзањем цеви,
- оружје са дугим трзањем цеви.
3.1.1. Кратко трзање цеви
Код кратког трзања цеви, трзање цеви се користи само за одбрављивање и
предају импулса трзања затварачу. такође, цев и затварач остају у вези док
притисак барутних гасова у цеви не падне на дозвољени ниво. Шематски
приказ оружја које ради на овом принципу дат је на слици 3.2.
 Слика 3.2. Кратко трзање цеви
Након опаљења сила притиска барутних гасова систем цев (1) – затварач (4)
који су везани бравом (3) покреће уназад као целину. При томе цев сабија
повратну опругу цеви (2), а затварач повратну опругу затварача (7). У
тренутку када цев са затварачем постигне потребну брзину, и када притисак
у цеви опадне на вредност која не изазива распрснуће чауре која се извлачи,
врши се одбрављивање и одвајање затварача од задњег пресека цеви.
Одбрављивање се врши тако што брава својим краћим краком не удари о
непокретан испуст (6) на сандуку оружја (5). Након одбрављивања затварач
наставља кретање сабијајући своју повратну опругу, а цев се зауставља под
дејством своје опруге и враћа се у првобитни положај (или «чека» затварач
код неких модела (митраљез Browning 12,7 mm)). За време трзања затварача
извлачи се и избацује чаура, а након сабијања опруге затварач се враћа у
првобитни положај уносећи нови метак у цев и врши се забрављивање.
Међутим, код оружја на принципу кратког трзања цеви мали део енергије
барутних гасова се троши на трзање. Цев не успева затварачу да саошти
довољан импулс трзања да затварач може да извуче чауру, избаци је, сабије
повратну опругу и да при враћању унесе нови метак у цев и забрави се. Због
тога само код ове врсте оружја често се уграђују посебни механизми који
појачавају трзање и убрзавају кретање затварача.
Предности овог принципа рада су: велика брзина гађања, сигурно
забрављивање, мале масе затварача, употреба различитих калибара
муниције, а недостаци су: сложенија конструкција, често потребни
механизми за убразање затварача и појачници трзања, скупља израда, трзај
цеви утиче на прецизност. Ова врста аутоматике примењена је код великог
броја наоружања, код пиштоља (7,62 mm M57, 9 mm ЦЗ99), пушака (7,5mm
SIG M57), пушкомитраљеза и митраљеза (7,9 mm M53, 12,7 mm Browning) и
ПА топова (57 mm ЗСУ 57-2).
 3.1.2. Дуго трзање цеви
Систем са дугим трзањем цеви приказан је на слици 3.3.

Слика 3.3. Дуго трзање цеви

Функционисање система је релативно једноставно. Од тренутка опаљења
сви трзајући делови се крећу уназад сабијајући повратну опругу затварача
(5) и повратну опругу цеви (4) све док полуга за одбрављивање (8) не пређе
крак задржача затварача (7). При враћању трзајућих делова у предњи
положај под дејством повратних опруга затварач (2) се задржава
посредством полуга (7) и (8), а цев самостално наставља кретање. Кад испуст
на цеви наиђе на испуст задржача (7) ослобађа се затварач који се под
дејством повратне опруге (5) враћа у првобитни положај. При том кретању
затварач захвата нови метак и уноси га у цев. Празна чаура се избацује
приликом одвајања цеви и затварача. Приликом трзања затварач и цев су
чврсто спојени и самим тим се крећу истим брзинама, а при враћању крећу
се различитим брзинама.
Предности овог система рада су: сигурност дејстава, мала могућност
застоја, отварање затварача готово при атмосферском притиску,
неосетљивост на нечистоћу. Недостаци су: велика инертност система због
кретања великих маса, мала брзина гађања, мртво време мировања
затварача. Овај систем, управо због малих брзина гађања, нашао је примену
код оруђа већег калибра, где су веће масе и погодније је зауставити их на
дужем путу (40 mm Bofors L/70).

3.2. Системи на бази гасног потиска

Код система на бази гасног потиска цев је непомична у односу на сандук
оружја, а у процесу опаљења трза само затварач. Аутоматска оружја са
гасним потиском се даље могу поделити на:
- оружја са директним гасним потиском:
 чист гасни потисак (gas – operated weapon)
  гасни потисак са предопаљењем (advanced primer ignition
blowback -Becker),
 гасни потисак са кашњењем (delayed blowback Scotti);
 оружја са повратним гасним потиском (Schwarzlose).
- оружја са одвођењем гасова – позајмица .
3.2.1. Чист гасни потисак
Код ове врсте оружја масивни затварач смештен је у сандуку и ослања се
само на повратну опругу. Овај тип оружја дели се на две врсте:
- оружје које за кочење трзања затварача користи силу инерције
затварача са релативно великом масом и силу отпора повратне
опруге (АПи 7,65 mm М84) (слика 3.4) и
- оружје са трзањем затварача уз раније опаљење (ПАВ топ 20 mm
Oerlikon)(слика 3.5).

Слика 3.4. Слободно трзање затварача

Код прве наведене врсте оружја (слика 3.4), затварач је приљубљен уз задњи
пресек цеви помоћу повратне опруге која се другим крајем ослања о
непокретни део оружја – сандук. Након опаљења метка притисак барутних
гасова нагло потискује затварач уназад који извлачи и избацује чауру и
сабија повратну опругу. Потенцијална енергија (сила отпора) сабијене
опруге зауставља кретање затварача на одређеном путу и враћа затварач у
предњи положај, при чему убацује и нови метак у цев. Ова врста оружја је
једноставне конструкције, али се може користити само за метке са малим
барутним пуњењем – пиштољски метак. Зато се овај принцип рада користи
само за пиштоље и аутомате – чија кратка цев и релативно мали притисак
барутних гасова омогућују коришћење затварача без класичног
забрављивања.
Предности овог система рада аутоматике су: једноставна конструкција
оружја, нема посебних склопова за забрављивање, нема гасног цилиндра и
отвора за позајмицу гасова, фиксна цев је подесна за коришћење оквира,
једноставна употреба и одржавање. Недостаци овог система су: велика маса
затварача, мања брзина гађања са већим калибрима, могућност
одбрављивања док зрно није излетело из цеви. Осим за пиштоље и за
аутомате овај принцип рада имали су и аутоматски топови калибра мањег
од 30 mm.
 Слика 3.5. Слободно трзање затварача са предопаљењем
Код друге врсте оружја са трзањем затварача опаљење се врши још док се
затварач креће до крајњег предњег положаја (слика 3.5). Овим се енергија
трзања не користи само за савладавање силе отпора повратне опруге и силе
инерције затварача, већ и за поништавање једног дела кинетичке енергије
затварача. Овим је побољшано брављење, односно уклоњена је могућност
да до одвајања затварача од цеви дође пре него што зрно напусти уста цеви.
Да би се осигурало да до иницирања дође док се затварач још увек креће у
предњи положај, лежиште метка конструисано је тако да пружа отпор
уласку метка силом трења.
Предности овог принципа рада су: могућност употребе затварача мање
масе, велика брзина гађања, а недостаци су: сложенија конструкција
затварача и лежишта метка, немогућност јединачне паљбе, мања
прецизност. Овакав принцип коришћен је за конструкцију неких аутомата,
митраљеза, па и ПА топова, као на пример, аутомат 9mm Sterling L2A3 и ПА
топ 20 mm Oerlikon.
3.2.2. Полуслободни затварач
Суштина овог принципа рада је да се кретање затварача одложи и успори
све док притисак барутних гасова у цеви не падне на дозвољену вредност.
Због тога се овај принцип рада често назива и успорено трзање затварача.
Успоравање кретања затварача се врши на основу силе трења на додирним
површинама због наглог скока притиска барутних гасова. Овде постоје
различити начини остваривања силе трења и то помоћу клина, ваљчића,
куглица (слика 3.6) На бази овог принципа рада функционишу аутомат 9 mm
Thompson, аутомат 9 mm H&K MP5.
 Слика 3. 6. Успорено трзање затварача
Предности система рада на бази успореног затварача су: затварач мале масе,
онемогућавање одбрављивања до пада притиска барутних гасова на
дозвољену вредност, фиксна цев је подесна за коришћење оквира, а
недостаци су сложенија конструкција, потребно подмазивање метка или се
израђују уздужни жљебови у лежишту метка, већи одскок оружја у случају
кочења полугом. Полуслободни затварач најчешће је коришћен за пиштоље
и аутомате, али и за оружја на бази пушчаног метка – митраљезе
Schwartzloze (слика 3.7) и Škoda.

Слика 3.7. Митраљез Schwartzloze

3.2.3. Системи на бази одвођења барутних гасова
Принцип одвођења барутних гасова данас је најпримењиванији принцип
рада аутоматског оружја.
Предности система на бази одвођења барутних гасова су: добро
забрављивање, велика брзина гађања, примена за све калибре, непокретна
цев, затварач мале масе. И поред оволико предности и ови системи имају
недостатке које се огледају у следећем: сложенија конструкција због
неопходности постојања гасних дизни и цилиндара, затварач најчешће
састављен из више делова или сложеније геометрије, покретни делови нагло
трзају уназад, а код калибара преко 12,7 mm због великог трзаја оруђа док је
затварач забрављен мора постојати хидроеластична веза између аутомата и
лафета.
Најчешће примењиван систем је одвођење барутних гасова преко отвора на
зиду цеви (слика 3.8). Осим тог начина кроз историју су постојали и други
покушаји одвођења барутних гасова преко уређаја на устима цеви и преко
дна чауре.

Слика 3.8. Позајмица барутних гасова кроз отвор на зиду цеви

Код позајмице барутних гасова кроз отвор на зиду цеви разликујемо две
основне врсте: са или без клипа. Као пример оружја на бази позајмице
барутних гасова са клипом може се навести АП 7,62 mm M70 (слика 3.9).

Слика 3.9. Шематски приказ АП 7.62 mm М70

У овом случају, при опаљењу, кад зрно прође преко отвора за одвођење
барутних гасова, барутни гасови улазе у барутну комору и цилиндар и делују
на клип. Услед дејства силе притиска одведених (позајмљених) барутних
гасова клип се креће уназад који преко клипњаче и носача затварача делује
на затварач, одбрављује га и предаје му потребну кинетичку енергију за
кретање у задњи положај. Та кинетичка енергија мора да буде довољна да
затварач може да изврши све потребне операције у једном циклусу рада
аутоматике, односно да извуче и избаци чауру, сабије повратну опругу, а у
случају оружја које се храни редеником покрене и механизам за храњење.
Наведени пример представља дуго кретање клипа јер клип прелази
приближно исти пут у току циклуса опаљења као и носач затварача (чврста
веза). Пример кратког кретања клипа имамо код аутомата ПА топа 20 mm
M55 (слика 3.10).

Слика 3.10. Шематски приказ аутомата ПА топа 20 mm М55

Опаљењем метка (1) сила притиска барутних гасова потискује пројектил у
једном смеру, а цели аутомат у супротном смеру. Затварач (3) забрављен је
посредством браве (4) за сандук (5), па се цео аутомат трза под дејством силе
притиска барутних гасова на чело затварача. За време кретања пројектила
кроз цев пре проласка преко отвора за позајмицу барутних гасова (9), трзању
цеви и целог аутомата супроставља се сила повратне опруге аутомата (6) и
сила хидрауличке кочнице (7), сила трења пројектила и сила трења на
клизачима постоља (8). Кад пројектил својим задњим делом пређе отвор за
позајмицу барутних гасова (9), барутни гасови пролазе кроз регулатор (10),
пуне гасни цилиндар (11) и силом притиска делују на клип (12). Клип (12),
коме се опире његова повратна опруга (13) ослања се на потискиваче –
шипове (14), преко којих се преноси сила притиска барутних гасова на
вођице затварача (15). Део кинетичке енергије троши се на сабијање ударних
опруга (16) механизма за опаљивање, а остали део на померање вођица
затварача ради одбрављивања. Кад се брава ослободи, подизањем навише,
затварач (3) под утицајем барутних гасова на чело затварача почиње да се
креће у односу на сандук. Кретању затварача супроставља се сила трења
чауре у лежишту метка и сила повратне опруге (19). Код трзања затварача
чаура испаљеног метка се избацује, а при враћању затварач узима нови
метак из уводника, убацује га у лежиште метка и након забрављивања врши
опаљење. Описани циклус се понавља. Једноставнији пример кратког
трзања клипа приказан је на слици 3.11.
 Слика 3.11. Позајмица барутних гасова са кратким трзањем клипа
Такав случај имамо код белгијске пушке FN FAL 7,62 mm. Сва три досад
наведена система на бази позајмице барутних гасова имају клип који трза
уназад. Постоје системи са осцилирајућим клипом, нпр. митраљез Colt.
Такође, постоје системи код којих се клип креће унапред, као код митраљеза
Saint-Etienne (слика 3.12). Овај систем рада у литератури се може наћи и под
називом повратни гасни потисак.

Слика 3.12. Митраљез Saint-Etienne

Пушка која ради на принципу позајмице барутних гасова кроз отвор на зиду
цеви, а нема клип је аутоматска пушка 5,56 mm M-16 (САД) приказана на
слици 3.13.
 Слика 3.13. Склопови и делови пушке 5.56 mm М16
1- цев са навлаком, 2 – сандук, 3 – механизам та окидање, 4 – склоп
затварача, 5 – кундак, 6 –оквир, 7 – метак 5.56 mm
Код ове пушке барутни гасови, након проласка зрна преко отвора за
позајмицу гасова, кроз гасни цилиндар малог попречног пресека улазе у
комору између затварача и носача затварача. На тај начин потискују носач
затварача назад, што доводи до одбрављивања затварача. Након тога они се
заједно крећу у задњи положај.
Предност овакве конструкције у односу на конструкцију са клипом је што
је смањена укупна маса оружја (нема клип и клипњачу, знатно лакши гасни
цилиндар), али је и велики недостатак што услед нечистоћа или механичких
оштећења може доћи до промене попречног пресека гасног цилиндра,
смањене силе трзања носача затварача, а самим тим и до застоја.

3.3. Аутоматска оружја револверског типа

Оружја овог типа користе принцип револвера (ротација добоша са више
лежишта метака независно од цеви помоћу протока гасова).
Аутоматски топ 30mm DEFA револверског типа који је израђен у
Француској приказан је на слици 3.14. Револверски тип аутоматског топа
био је развијен у другом светском рату од фирме MAUSER, а касније је
развијан и израђиван у другим земљама света.

Слика 3.14. Аутоматски топ 30mm DEFA, тип 552

Механизам топа револверског типа се разликује од свих претходно описаних
решења и приказан је са мање детаља на слици 3.15.

Слика 3.15. Принцип рада револверског топа

У кућишту добоша (револвера) 1, добош 3 са пет лежишта метака 4, смештен
је на осовини 2. Покретна клизна вођица 5 у уздужном правцу смештена је
испод добоша са испустом на који се у неком тренутку на спољној страни
добоша ослони један од котрљајућих ваљчића 6. За време трзања и враћања
клизне вођице, овај ваљчић закрене добош тачно до положаја следећег
лежишта метка.
Клизну вођицу покрећу барутни гасови позајмљени из цеви преко гасног
отвора 7, ако се ради о оружју са гасним потиском. Звезда 8 захвата осовину
добоша која је продужена уназад и са њом ротира како би захватила реденик
са пројектилима у положај за пуњење.
Два потискивача за пуњење метка 9а и 9б спојена су клизном вођицом, пуне
добош у две фазе (корака) пуњења, односно само са два пројектила и
комплетним пуњењима у лежиште метка.
На крају завршне фазе добоша, који одговара само за једно опаљење,
напуњено лежиште метка се закрене испред фиксираног зида (ослонца 10)
кућишта добоша чиме је активност добоша завршена.
Гасни стуб између добоша и цеви за време опаљења обезбеђује се
заптивачем 11. Електрични уређај за за иницијацију пуњења (опаљење) 12
је смештен у ослонцу 10. Празна чаура се избацује уназад из суседног
лежишта метка клизањем помоћу избацача.
Предности система су: врло велика брзина ватре зависно од ватрене
могућности система, конструкција мањих габарита с обзиром на фиксирани
затварач.
Недостаци су: ограничени број метака у практичној примени због
опасности од самоопаљења загрејаних цеви или добоша, мањи животни век
или век употребе цеви због велике брзине ватре.
Систем се примењује код ваздухопловних топова.

3.4. Механизована оружја

Од механизованих аутоматских оружја, систем „Gatling“ је најпоузданији.
Има кружно распоређене цеви које се крећу помоћу електромотора,
затвараче за сваку цев, механизам за храњење муниције и избацивање чаура
који се аутоматски управљају независно од опаљења.
Као пример ове групе оруђа може се навести шестоцевни топ 20mm
„VULCAN“ (слика 3.16).
 Слика 3.16. Аутоматски топ „VULCAN“ са шест цеви калибра 20 mm
Овај топ је базично развијен на принципу „GATLING“ из 1862. године са
сличним функцијама оруђа која не користе енергију барутног пуњења, већ
електричну, хидрауличну или пнеуматску енергију подржану споља. Топ
„VULCAN“ има електрични погон и 6 цеви, које оружју омогућавају велику
брзину ватре. Шест цеви и затварачи су распоређени са паралелним осама у
обиму круга (слика 3.17) и заједно су смештени на задњој страни добоша,
који такође може ротирати око осовине грозда цеви у кућишту учвршћеном
на топу.
За време опаљења, добош се закреће са цевима помоћу електричног мотора.
Елиптична кулиса (вођица затварача) у кућишту омогућује кретање
затварача напред и назад, док уређај за управљање ротирајућег добоша
обезбеђује забрављивање затварача и електрично окидање. За време враћања
затварача, одговарајући затварач прихвата пуњења доведена на позицију
пуњења и континуирано пуни цев за време ротације добоша. За време трзања
затварача празна чаура се извлачи и избацује полугом избацача. Пражњење
оружја се врши уз помоћ другог кружног испуста у задњем делу кућишта, у
који се може водити затварач. Оружје се може, такође, празнити ручно.

Слика 3.17. Шематски приказ распореда цеви

Абсорбер трзања је смештен између обртних делова топа и фиксираног
утврђеног сандука.
Предности система су: вишеструко повећање брзине опаљења метака без
повећања трошења цеви.
Недостаци су: захтева се спољни извор енергије, смањена сигурност
система у случају кашњења опаљења.
Овај систем се примењује код ваздухопловних и противавионских топова.
Дата класификација обухвата све познате принципе рада оружја на темељу
којих је до сада реализовано више хиљада патентних права почевши од
средине 1884. године, а која се односе само на радне механизме аутоматских
оружја. Сваки систем аутоматског оружја при пројектовању може се
адаптирати одређеним типовима рада јер је неприкладан ако се не користи
за специфичне сврхе.
На пример, пиштољ Colt Woodsman калибра .22 т.ј. 5.56 mm користи чист
гасни потисак и то је добро балансирано и ефикасно ручно оружје. Ако би
се исти систем рада применио на конвенционалном топу калибра 20 mm,
само би затварач морао да буде тежак око 180 kg, а брзина гађања око 200
мет./мин., што је неприхватљиво.
Применом гасног потиска са предопаљењем иницијалног пуњења, може се
постићи да маса топа 20 mm износи 42 kg, а брзина гађања око 600 мет./мин.
Ако би се исто оружје пројектовало са гасним потиском са кашњењем,
укупна маса топа би се повећала на око 50 kg, а маса затварача свела на
минимум од 3 kg, а брзина гађања повећала на 1000 мет./мин.
 4. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТРЕЉАЧКОГ
ОРУЖЈА

У току развоја и експлоатације стрељачког оружја уочена су његова општа

својства која је оно морало имати независно од врсте и типа оружја.
Познавање система општих карактеристика оружја помаже да се правилно
оцене модели оружја и поставе смернице за њихово усавршавање. Такође,
тиме се лакше решавају проблеми експлоатационих захтева како при
модификацијама постојећег оружја, тако и при пројектовању новог. Може
се рећи да су тактичко-технички захтеви у ствари жељена својства, а
својства реализовани захтеви постављени пред ново или модификовано
оружје.
Осим општих, постоје и тзв. посебне карактеристике, специфичне за
конкретан тип или врсту оружја. Тако се нпр. посебне карактеристике
револвера разликују од посебних карактеристика аутомата или јуришних
пушака. Опште карактеристике стрељачког оружја могу се поделити у
четири основне групе:
- борбене,
- конструкционе,
- употребне (експлоатационе) и
- производно-економске.

4.1. Борбене карактеристике

Под борбеним карактеристикама оружја сматрају се таква својства
оружја која карактеришу могућност ватреног дејства на противника уз
нормалан безотказни рад.
Борбене карактеристике оружја обично се оцењују са три стране: моћ
оружја, маневарске способности и поузданости дејства оружја.
4.1.1. Моћ оружја
Моћ оружја мери се укупном количином енергије коју имају испаљена зрна
при удару у циљ у јединици времена. Дакле, она може бити дата изразом:
M  Enp (4.1)
 mvc2
где су: E  – енергија зрна на циљу, при чему је 𝑚 – маса зрна, 𝑣𝑐 –
2
брзина зрна на циљу, 𝑛 - број опаљења у јединици времена (практична
брзина гађања) и 𝑝 – вероватноћа погађања.
Како се маса зрна при гађању из исте врсте оружја сматра константном,
енергија на циљу се повећава само на рачун брзине зрна на циљу. Уколико
се удаљеност до циља не мења, брзина зрна на циљу зависи искључиво од
почетне брзине зрна на устима цеви и од балистичких својстава зрна која су
одређена обликом зрна. Наиме, што је савршенији облик зрна, то је већа
његова брзина и енергија на циљу.
Повећањем даљине гађања смањује се брзина зрна на циљу, а тиме и моћ
оружја. Повећањем практичне брзине гађања повећава се моћ оружја. Због
тога се аутоматска оружја сматрају моћним оружјима, посебно она са
великом вероватноћом погађања. Али, прецизност аутоматског оружја је
мања од неаутоматског и полуатоматског јер на растурање погодака на циљу
додатно утичу и осцилације цеви оружја. Због тога се настоји да се рафална
паљба ограничи на 2-3 метка у рафалу.
Повећањем вероватноће погађања расте и моћ оружја. Вероватноћу
погађања карактерише прецизност оружја. Она зависи од много параметара
који узајамним дејством изазивају тзв. растурање погодака.
У састав моћи оружја улазе балистичка својства оружја:
- дејство зрна на циљу,
- ефикасност гађања,
- ефикасни домет оружја и
- брзина гађања.
Под дејством зрна на циљу сматра се ефекат који прави зрно испаљено из
датог типа оружја и погађа задати циљ на одређеној удаљености. Како је реч
о оружју чија је основна намена онеспособљавање живе силе противника,
практично је занимљиво, пре свега, убитачно дејство зрна које обезбеђује
уништавање живих циљева нарушавањем животних функција организма.
За револвере, пиштоље и аутомате, намењене за гађање на блиским
растојањима, најважнија је врста убитачног дејства који се назива зауставна
моћ. То је способност зрна да најбрже анулира животне функције организма
онемогућавајући противника да користи своје оружје и даље се
супроставља.
Убитачно дејство (зауставна моћ) зрна одређено је пробојним и
споредним дејством зрна. Зауставна моћ карактерише се кинетичком
енергијом удара, тј. енергијом зрна у тренутку сусрета са циљем.
Тако на пример, за „избацивање човека из строја“ потребна енергија је око
80 J, а енергија удара са могућим смртним исходом је око 200 J.
Квантитативна оцена убитачног дејства зрна може се извршити на основу
емпиријски добијеног израза за губитак енергије кинетичке енергије зрна
при судару са циљем:
∆𝐸 = 3,3 ∙ 105 𝜆𝑑 2 (1 + 1,8 ∙ 10−5 𝑣𝑐2 ) (4.2)
где су: 𝑑 – калибар оружја, 𝑣𝑐 – брзина зрна при сусрету са циљем, 𝜆 -
коефицијент облика зрна који представља утицај облика зрна на његово
убитачно дејство.
Ако се усвоји да је за пушчано зрно калибра 7,62 mm 𝜆 = 1, онда се за остала
зрна коефицијент облика зрна може израчунати на основу екперименталног
израза:
𝜆 = 1,91 − 0,35 ℎ⁄𝑑 (4.3)
где је ℎ - дужина главног (оживалног) дела зрна.
Убитачна дејство зрна зависи од његове пробојне способности, споредног
дејства, брзине и зауставног дејства.
Пробојно дејство зрна карактерише се дубином продора зрна у преграду
одређене густине. Ова карактеристика зрна највише се узима у обзир при
конструкцији средстава личне заштите.
На дубину продора зрна кроз препреку утичу кинетичка енергија зрна при
судару са препреком, калибар и маса зрна, угао сусрета зрна са препреком
али и својства материјала препреке.
Дубина продора зрна кроз препреку може се приближно прорачунати по
слећој емпиријској зависноси:
ml b
D  14,53 (1  vc2 ) (4.4)
b d 2
a
где су: 𝑚 - маса зрна, 𝑑 - калибар, 𝑣𝑐 – брзина зрна при сусрету са циљем, 𝑙
- коефицијент који карактерише релативни утицај облика зрна на његову
пробојност, 𝑎, 𝑏 - екпериментални коефицијент који карактеришу својства
преграде.
Пробојност зрна сразмерна је специфичној енергији зрна у тренутку сусрета
са препреком.
Специфична енергија зрна представља однос кинетичке енергије зрна и
његовог попречног пресека, односно:
mv02
Ez  (4.5)
2S
где су: 𝑚 – маса зрна, 𝑣0 – брзина зрна на устима цеви и 𝑆 – површина
попречног пресека зрна.
Из израза (4.5) може се видети како пробојност зрна зависи и од масе зрна
условљене самим калибром.
Брзина зрна, са једне стране, утиче на величину специфичне енергије, а са
друге, како показује војна медицина, зрна са великом врзином приликом
удара у делове људског тела богате водом (мозак, јетра и сл.) на блиским
растојањима изазивају озледе које подсећају на дејство разорних пројектила.
Споредно (пратеће) дејство зрна је способност зрна да разори делове тела
(органе) који се налазе у близини улазне ране. Споредно (пратеће) дејство
зрна зависи од стабилности зрна у лету и могућностима деформације зрна.
Стабилност зрна зависи од облика зрна и стабилности његовог центра масе.
Тако, на пример, зрна оштрог врха, код којих је релативно лаган оживални
део, а центар масе ближе задњем пресеку, стварају услове за промену
кретања при удару у тело. Зрна оваквог облика и карактеристика имају већа
споредна (пратећа) дејства него зрна са тупим врхом.
Зрно са помереним центром масе услед комбинованог језгра, при ударцу у
тело се тумбају што изазива велико споредно (пратеће) дејство зрна.
Зауставна моћ зрна је способност зрна да преда максимум своје кинетичке
енергије телу при минималној пенетрацији у тело. Зауставна моћ зависи од
калибра, масе и брзине зрна, места поготка у тело, дубине ране, пратећег
дејства зрна, специфичне енергије зрна и његове конструкције.
Зрна малог калибра могу изазавати смртоносне повреде, али је њихова
зауставна моћ мала. Многи конструктори су на разне начине покушавали да
повећају ефикасност малокалибарског оружја: користили су муницију са
великом почетном брзином зрна, израђивали су зрна са великим попречним
оптерећењем, експанзиона и распрскавајућа зрна итд.
Као резултат тих покушаја дошло се оружја малих калибара са великом
дужином цеви које се и данас користи у војскама већине земаља, а у области
производње оружја са кратком цеви задовољавајући успех још није
постигнут.
На основу екперимената установљено је да зауставно дејство пиштољске
муниције расте са повећањем калибра. Зрна великог калибра не продиру
дубоко у тело, али изазивају јак контузиони удар, одмах паралишући цео
организам.
Али, повећање калибра има и друге последице:
- повећање снаге муниције што доводи до повећања трзаја,
- смањење специфичног оптерећења зрна чиме се смањују његове
балистичке карактеристике и
- повећање димензија муниције што утиче на смањење броја
метака у механизму за храњење оружја.
Према конструкцији, зрна се деле на обична и експанзивна.
Обична зрна, ако нису погодила виталне животне центре или кости, могу
проћи кроз тело и код противника не изазавати озбиљне последице односно,
не избацити га из борбе.
Експанзивна зрна, као и обична пробијају слојеве тканине, али у телу се
отварају, распрскавају или шире изазивајућу тренутни болни шок и тешке
последице чак и ако погодак није био у областима виталних органа.
Без обзира на горепоменуто, до данас није усвојена поуздана методологија
за утврђивање и оцену зауставне моћи зрна. У литератури [ ] су дата три
модела који са одређеном тачношћу прорачунавају зауставну моћ зрна.
Амерички експерт за оружје генерал Ј. Хачер (Julian Hatcher) још 1935.
године, узимајући у обзир конструкцију зрна, масу и брзину, предложио је
израз за прорачун релативне зауставне моћи зрна:
𝐶 = 0,178 ∙ 𝑚 ∙ 𝑣𝑐 ∙ 𝑆 ∙ 𝐹 (4.6)
где су: 𝑚 - маса зрна, 𝑣𝑐 – брзина зрна на циљу, 𝑆 – површина попречног
пресека зрна и 𝐹 - коефицијент облика зрна који се креће у границама од 0,9
(за обична) до 1,25 (за експанзивна зрна).
По методологији француског физичара и математичара Жосерана зауставна
моћ зрна зависи само од кинетичке енергије E и површине попречног
пресека зрна S :
C  ES (4.7)
У руској литератури може се наћи две врсте прорачуна зауставне моћи зрна.
Према првом прорачуну узима се у обзир да неопходна минимална
кинетичка енергија зрна износи 80 J. Према другом прорачуну минимална
J
потребна специфична енергија зрна је 1,5 .
mm 2
Обе методе полазе од претпоставке да противник не мора бити одмах лишен
способности да настави отпор, већ да ће раније или касније од последица
поготка бити избачен из борбе. Према закону растурања погодака
ефикасност гађања може се окарактерисати степеном груписања погодака у
околини средњег поготка (прецизност оружја) и степеном измештања
средњег поготка од жељене тачке циља (тачност оружја).
Ефикасност гађања у пракси се оцењује на основу слике растурања
погодака у зависности од врсте оружја.
Одлучујући утицај на растурање погодака при рафалној паљби има
стабилност оружја, односно способност оружја да сачува свој положај
(правац цеви) који му је дат пре првог опаљења.
Ефикасни домет представља скуп својстава оружја које карактеришу
могућност ефикасног гађања у зависности од даљине. Ефикасни домет
зависи од:
- крајњег домета зрна,
- стварног домета,
- брисаног домета и
- нишанске даљине.
Крајњи домет лета зрна одражава крајње могућности употребе одређене
врсте оружја. За оцену стрељачког оружја данас се ова карактеристика не
узима у обзир.
Стварни домет представља даљину гађања на којој је сачувана задата
ефикасност гађања (вероватноћа погађања и дејство на циљу).
Брисани домет је даљина гађања при којој висина трајекторије не прелази
висину циља.
Нишанска даљина одговара највећем подеоку на нишану. Нишанска
линија условљава стварни домет оружја.
Брзина гађања представља број опаљених метака у јединици времена.
Постоји практична и теоријска брзина гађања. Под појмом практична
брзина гађања подразумева се брзина гађања која се може постићи у
борбеним условима при гађању из датог модела оружја уз задату тачност и
прецизност, узимајући у обзир и губитак времена за нишањење, пуњење
оружја, отклањање моћућих застоја који се појаве у току гађања и пренос
ватре с једног циља на други.
Практична брзина гађања може се одредити експерименталним путем или
прорачуном по обрасцу Б. А. Малиновског:
60
n [метака /минут] (4.8)
tn t
 tc  p
s e
где су: tn - време нишањења [s], tp - време пуњења оружја [s], tc - време
трајања једног циклуса рада аутоматике [s], е - број метака у магацину
(оквиру, реденику), s - број метака у рафалу.
Теоријска брзина гађања означава број метака који се може опалити из
аутоматског оружја у јединици времена при непрекидној аутоматској
паљби. За аутоматске пушке она износи 550 до 650 метака у минути.
4.1.2. Покретљивост оружја
Под покретљивошћу оружја подразумева се његова преносивост-
транспортабилност, пренос ватре и могућност примене у различитим
условима.
Преносивост – транспортабилност се обезбеђује ограничењем масе и
димензија оружја и борбеног комплета, али и погодношћу за
транспортовање.
Маса оружја представља најважнију карактеристику оружја. Оцена
конструкције оружја по овој карактеристици може се извршити на основу
коефицијента искоришћења метала. За аутоматска оружја коефицијент
искоришћења метала одређује се на основу израза:
E0 nt
 (4.9)
60 m
где су: 𝐸0 - енергија на устима цеви [J], 𝑚 - маса оружја [kg] и 𝑛𝑡 - теоријска
брзина гађања.
Што је већи коефицијент искоришћења метала, значи да је рационалније
искоришћена маса оружја, а тиме је и већа покретљивост. За оружја која
имају могућност гађања само јединачном паљбом коефицијент
искоришћења метала је:
E0
 (4.10)
m
Проблем покретљивости оружја у тесној је вези са питањем избора
напогоднијег метка, са одговарајућим потребним карактеристикама - мале
димензије и масе.
Покретљивост ватре карактерише се брзином отварања ватре и брзином
преноса ватре са једног циља на други. Могућност примене у различитим
условима представља, у ствари, могућност гађања из оружја из различитог
положаја са задовољавајућим ефектима на циљу.
4.1.3. Поузданост дејства оружја
Поузданост дејства оружја представља свеукупност карактеристика која
показују безотказни рад оружја, њего животни век и неосетљивост на
спољне утицаје и оштећења. Уз појам поузданости рада чести појмови који
ближе одређују поузданост су: безотказни рад механизама, безбедност при
руковању оружјем, борбена жилавост као и животни век.
Безотказни или сигуран рад механизама аутоматике је једно од најважнијих
експлоатационих својстава оружја и најчешће се оцењује бројем застоја на
1000 опаљених метака.
Било који застој у раду оштро смањује борбене карактеристике оружја. Тежи
се да се број застоја сведе на минимум, што се постиже детаљним
полигонским испитивањима уз веома оштре захтеве за успешност
конструкције.
Безбедност при руковању оружјем се постиже коришћењем
висококвалитетних материјала – челика за израду делова оружја и израдом
поузданих конструкцијских детаља применом различитих сигурносних
механизама.
Већа борбена жилавост оружја се постиже одсуством склопова и делова
чија функција лако може бити нарушена дејством ударног таласа, зрна или
парчади, а такође и заштићеношћу виталних склопова оружја од механичких
оштећења у току борбе.
Животни век оружја карактерише дуговечност нормалног рада оружја и
његових делова. Дуговечност оружја се постиже применом
високолегираних челика за израду одговарајућих делова оружја,
хромирањем цеви, строгим дефинисањем правила експлоатације и сл.

4.2. Конструкционе карактеристике

У конструкционе карактеристике могу се убројати следеће карактеристике:
- принципијелна шема рада
 - специфичности конструкције склопова и делова (тип
аутоматике, врста затварача итд.),
- димензије оружја о борбеном и маршевском положају,
- маса оружја,
- једноставност конструкције.
Једноставност конструкције је веома важан захтев за жељени тип оружја.
Она даје велике предности оружју, не на штету претходно набројаних
карактеристика. Једноставност конструкције омогућава:
- скраћење времена обуке корисника, нарочито у рату,
- убрзавање технолошког процеса склапања оружја и
- снижење цене оружја, што је веома важно при масовној
производњи.

4.3. Употребне (експлоатационе) карактеристике

Експлоатационе карактеристике оружја треба да обезбеде једноставан,
удобан и незаморан рад са свим механизмима оружја и безбедност гађања, а
такође, и рад аутоматике и руковање оружјем у жељеним условима
употребе.
На ове карактеристике утичу:
- чврстоћа делова на које директно делује притисак барутних
гасова,
- немогућност да у току гађања дође до одвајања делова на које
директно делује притисак барутних гасова и
- степен безбедности од повређивања при свакодневном
руковању оружјем.
На лакоћу и удобност руковања утичу:
- величина неопходних сила и енергије које стрелац треба да
примени и потроши у току руковања оружјем и
- ниво дејства оружја на самог стрелца: трзањем, звуком,
барутним гасовима, ударним таласом и сл.
У експлоатационе карактеристике спада још и једноставност руковања
оружјем која обезбеђује најједноставније одржавање оружја у току
свакодневне експлоатације и једноставно и поуздано пуњење у различитим
условима. На то се односи:
- једноставност конструкције оружја, истоврсност и унификација
делова и склопова,
- једноставност и лакоћа расклапања и склапања,
 - једноставност и лакоћа провере исправности и напуњености
оружја као и лако превођење из маршевског у бојеви положај и
- прилагођеност за пуњење у неповољним условима.

4.4. Производно – економске карактеристике

Питања економичности веома су важна при производњи било које врсте
наоружања, а поготово при масовној производњи као што је случај са
стрељачким оружјем.
На производно-економске карактеристике односе се сва она својства која
обезбеђују једноставност и јефтину производњу оружја уз очување свих
осталих квалитета.
Производно-економске карактеристике обично се пореде на основу цене
производње, тешкоће производње, дужине технолошког процеса
производње и других показатеља.
За снижење цене производње постоји више начина, почевши од упрошћења
конструкције оружја, усавршавања технологије производње до коришћења
јефтиних материјала.
Сви ови начини снижења цене производње су дозвољено све док нису
нарушене борбене и балистичке особине оружја.
Све наведене карактеристике оружја налазе се у тесној међусобној
интеракцији. Цео низ својстава, а самим тим и захтева према оружју има
противречан карактер. Практичне мере за обезбеђивање једних својстава
оружја, често су у супротности са мерама за обезбеђивање других својстава.
Зато је задатак конструктора наоружања укључених у састављање тактичко-
техничких захтева и пројектовање нових типова оружја да сагледају
противречне захтеве и нађу оптимално решење познавајући већину
постојећих.
 5. МЕХАНИЗМИ И СКЛОПОВИ АУТОМАТСКОГ ОРУЖЈА

За извршење свих операција које су неопходне за аутоматску паљбу (пуњење, забрављивање

затварача, окидање, опаљење, извлачење и избацивање чауре опаљеног метка) оружје има
следеће главне делове и механизме:
- цев,
- сандук са рукохватом,
- механизам за затварање и отварање цеви,
 затварач,
 механизми за забрављивање затварача,
- механизам за убрзање кретања затварача,
- механизам за храњење,
- механизам за уклањање чауре,
- ударни механизам,
- механизам за окидање,
- сигурносни механизми и
- помоћни механизми.

5.1. Цев оружја

5.1.1. Карактеристике и делови цеви
Цев стрељачког оружја је најважнији и најодговорнији део у којем нопосредно долази до
сагоревања барутног пуњења и активним дејством барутних гасова зрну задаје почетна брзина у
жељеном правцу. Зато цев захтева посебну пажњу при пројектовању и производњи.
Комбиација цеви и метка одређује балистичка својства оружја.
Цев је део оружја, израђен у виду специјалног шупљег цилиндра – тубе одређене размере и
унутрашњег пречника, и намењена је за:
- задавање зрну потребног правца лета,
- задавање зрну обртног кретања,
- саопштавање зрну потребне почетне брзине лета и
- обезбеђивање услова за потпуно сагоревање барутног пуњења.
Споља цев има свој облик и димензије који зависе од конкретног типа стрељачког оружја и
захтева балистике.
Унутрашња шупљина цеви често се назива канал цеви. Замишљена права линија која пролази
кроз средину канала цеви назива се оса цеви или оса канала цеви. Предњи део цеви, тачније
предњи пресек цеви назива се уста цеви, а задњи пресек дно цеви.
Свака неисправност завршетка канала цеви и уста цеви (огреботине, нагњечења, оштећења)
приметно указује на жесток режим рада оружја. Облик уста цеви се бира тако да се избегну
наведене нежељене појаве (слика 5.1)

Слика 5.1. Облик уста цеви

Посматрајући уздужни пресек цеви унутрашња шупљина цеви (канал цеви) најчешће се састоји
од: лежишта метка, прелазног конуса и водишта зрна (слика 5.2).
 Слика 5.2. Конструкција канала цеви
1 - лежиште метка, 2 – прелазни конус, 3 – водиште зрна
Лежиште метка је задњи део канала цеви који је намењен за смештај метка. Облик и димензије
лежишта метка одређени су обликом и димензијама метка који се користи.
Све димензије лежишта метка како по пречнику, тако и по дужини његових делова морају да
обезбеде улазак метка у лежиште, чак и кад је метак запрљан односно кад његове димензије
одступају од номиналних вредности. Пречник лежишта метка у било ком пресеку d l одређује се
на основу пречника чауре d č уз додатак одговарајућег зазора:

dlm  1    dč (5.1)

где је   0,008  0,01. Обично се зазор узима у границама од 0,05 до 1 mm. Сувише велики
зазор може довести до пуцања чауре метка при опаљењу.
Постоје следећи начини ослањања метка у лежишту метка (слика 5.3):
- чаура се предњим делом ослања о косину лежишта метка. Овај начин користи се за
цилиндрични пиштољски метак. Недостатак је мала површина ослањања;
- чаура се ослања преко данцета. Предности оваквог начина ослањања чауре су
једноставност ослањања и учвршћивања чауре у лежишту метка и што се не захтева
велика тачност израде по дужини чауре. Недостаци су што такво данце чауре
условљава повећање затварача, а самим тим и укупну масу оружја, усложњава се
процес храњења из магацина, усложњава се обрада лежишта метка због
неопходности постојања посебног изреза за пролаз извлакача и смањује се капацитет
магацина.
- Чаура се својим конусом ослања о конус у лежишту метка. Предности су: погодност
храњења, мањи попречни пресек затварача и поједностављује се конструкција
задњег дела лежишта метка. Као недеостатак се може навести потреба за већом
тачношћу при изради чауре и лежишта метка.
- Чаура се својим цилиндричним испустом ослања о жљеб у лежишту метка. Чаура
овог типа има задебљање на зиду при данцету које представља ослонац чауре у
лежишту метка. На овај начин отклањају се недостаци ослањања чауре преко
данцета, али се повећава маса чауре. Овакве чауре користе се код муниције већег
калибра.
 Слика 5.3. Начини ослањања чауре у лежишту метка
а) ослањање предњим делом о косину лежишта метка, б) ослањање конусом чауре о конус у
лежишту метка, в) ослањање цилиндричним испустом о жљеб у лежишту метка, г) ослањање
преко данцета чауре
Прелазни конус је део канала цеви између лежишта метка и водишта зрна. Прелазни конус
повезује лежиште метка са водећим делом канала цеви и за служи да обезбеди равномеран гладак
улазак зрна у водиште као и за урезивање зрна у ожљебљени део цеви.
Прелазни конус најчешће је састављен од два конуса, једног глатког и другог ожљебљеног
жљебовима непотпуног профила са благим растом.
Захтеви који се постављају пред нарезани део прелазног конуса су следећи:
- не сме доћи до нарезивање предњег дела зрна и
- зрно се мора урезати пуним профилом поља пре изласка његовог дна из чауре.
Постављени метак у лежиште метка мора имати мало слободног хода за излазак зрна из чауре.
Код снајперских и спортских пушака већ при убацивању метка у лежиште долази до благог
урезивања поља у кошуљицу зрна чиме се постиже већа прецизност гађања.
Дужина прелазног конуса обично се креће у границама 1 до 3 калибра, а у прелиминарним
прорачунима цеви узма се да је приближно 2 калибра.
Водиште зрна је ожљебљени део цеви који даје зрну правац и обртно кретање. Дужина водишта
зрна одређује се унтрашњебалистичким прорачуном цеви у зависности од жељене почетне
брзине зрна. Укупан пут зрна у цеви већи је од дужине водишта за дужину прелазни конус и
дужину зрна која се налази у чаури метка.
Водиште зрна ожљебљене цеви по својој површини има жљебове који су утиснути у површину
по спиралној линији. Страна жљеба која ствара отпор ротацији зрна односно која води зрно при
кретању кроз канал цеви назива се бојева (радна) страна жљеба.
Основне карактеристике водишта зрна су (слика 5.4):
- калибар d ,
- облик поља и жљебова,
- корак жљебова,
- дубина жљебова t ,
- угао увијања жљебова  ,
- ширина поља и жљебова a, b ,
- број поља и жљебова n .
 Слика 5.4. Попречни пресек водишта зрна
Облик поља и жљебова мора да обезбеди:
- максимално испуњавање жљебова кошуљицом зрна при његовом кретању кроз цев
(максимално заптивање),
- лако чишћење цеви и
- једноставност производње цеви.
Само ожљебљење може се вршити у леву или десну страну.
У Русији ожљебљење цеви и стрељачког и артиљеријског наоружања се врши са лева у десно,
док се у Енглеској, Италији и Француској примењује и ожљебљење у леву страну.
O предностима и недостацима једне или друге врсте нарезивања постоје два мишљења. Једни
аутору сматрају да је свеједно на коју ће страну бити извршено ожљебљење цеви, док други дају
предност ожљебљењу у леву страну и при томе дају следеће аргументе. При гађању из пушке
која је ослоњена на раме стрелца, под дејством силе трзања раме стрелца заједно са пушком трза
назад и даје одређени отклон оружју удесно, чиме и путања зрна скреће у десно. Ако је цев
ожљебљена у десну страну, такво ожљебљење изазива скретање путање од равни гађања у десну
страну. Ако је, пак, цев ожљебљена у лево, такво ожљебљење изазива скретање путање од равни
гађања у леву страну, тј. лево ожљебљење компензује део деривације путање зрна.
Фигура која се образује пресецањем жљеба са равни нормалном на осу канала цеви назива се
профил жљеба. Облик жљеба у попречном пресеку може бити различит. Најчешће се среће
правогли, трапезни, кружни и сегментни облик.
Правоугли профил (слика 5.5) је профил жљеба код којег су бочне стране међусобно паралелне.

Слика 5.5. Шема конструисања правоуглих жљебова

Предност овакве врсте жљебова је релативно једноставна израда алата за нарезивање цеви.
Недостаци су следећи:
- оштри углови између страна и дна жљеба недовољно се испуњавају кошуљицом зрна
при урезивању и
- тешко се уклањају струготине и продукти сагоревања барутног пуњења из оштрих
углова жљеба.
Правоугли облик жљеба је основни профил жљеба усвојен у руској војној индустрији.
Код трапезног профила (слика 5.6) жљеба стране и дно жљеба заклапају туп угао. Предности
оваквог типа жљебова су:
- боље заптивање цеви кошуљицом зрна у току урезивања и кретања зрна кроз цев,
посебно код кошуљица израђених од материјала веће тврдоће,
- боље искоришћење енергије барутних гасова и
- бољи су услови за чишћење цеви оружја.
Недостаци су:
- скупа израда алата за нарезивање и
- сложенија производња цеви.

Слика 5.6. Трапезни облик жљеба

Кружни профил жљеба (слика 5.7) је такав облик жљеба код којег су стране делови кружне
површине. Овакав профил жљеба има предности и недостатке као трапезни.

Слика 5.7. Кружни профил жљеба

Сегментни профил (слике 5.8 и 5.9) је профил који настаје урезивањем кружних лукова мањег
полупречника од половине калибра.

Слика 5.8. Сегментни профил Слика 5.9. Арисакијев сегментни

жљеба профил
Предности сегментног профила су следеће:
- нема оштрих прелаза између поља и жљебова,
- лако чишћење цеви оружја и
- продужава се век употребе оружја јер канал цеви има савршено глатку површину.
Недостатак је веома сложена и скупа технологија производње.
Корак жљеба представља дужину водишта зрна на којем (жљеб) зрно направи пун круг .
Корак жљеба је основна карактеристика водишта зрна која одређује стабилност зрна.
Угао увијања жљеба је угао који заклапа оса цеви (или произвољна права линија паралелна оси
цеви) и тангента на спиралну линију жљеба. Угао увијања може бити константан, прогресиван
или комбинован (слика 5.10).

Слика 5.10. Угао увијања жљебова

а) константан, б) прогресиван, в) комбинован
Предност константног угла увијања је једноставност производње. Велики недостатак је
неравномерност хабања цеви. До највећег хабања долази на почетку водишта зрна и крива
хабања прати криву притиска барутних гасова у току опаљења. То се може видети из израза за
нормалну силу интеракције зрна и бојеве стране поља:
pS
N  0,5 tg (5.2)
n
где су: N - сила нормалног притиска на бојеву страну поља, n - број жљебова, p - притисак
барутних гасова у каналу цеви, S - површина попречног пресека цеви (узимајући у обзир и
жљебове) и  - угао увијања жљебова.
Код прогресивног увијања жљебова угао увијања расте ка устима цеви. У том случају нормална
сила на радну страну поља је приближно константна, па је и хабање дуж цеви мање-више
равномерно.
Основни недостатак оваквог типа увијања је сложеност израде. Код стрељачког наоружања
готово да се и не примењује.
Угао увијања жљебова се одређује из услова обезбеђења стабилности зрна у лету.
При избору димензија поља и жљебова конструктор оружја мора правити компромис.
Од дубине жљебова зависи висина испуста на кошуљици зрна. Ако су жљебови превише плитки
може доћи до свлачења кошуљице зрна и неравномерног урезивања. Зато се, по правилу, дубина
жљебова бира да буде већа. Такође, већа дубина жљебова отежава чишћење цеви, омогућава веће
деформације зрна, а већа висина водећег прстена на пројектилу доводи до поећане силе отпора
ваздуха на пројектил у току лета.
Дубина жљебова код стрељачког наоружања обично је:
t   0,015  0,02  d (5.3)

где је d - калибар цеви. При томе се узима да што је мањи калибар оружја то је већа релативна
дубина жљебова.
Сличан случај је и код избора ширине поља и жљебова.
Ширина жљебова a обично је већа од ширине поља, што је везано са равномерним оптерећењем
цеви и зрна.
С једне стране, за добијање водећих прстена веће чврстоће и због лакшег чишћења цеви оружја
бира се већа ширина жљебова. Такође, урезивање ужих поља у кошуљицу зрна је лакше (због
чега је код неких оружја примењен троугласти облик поља). Са друге стране, смањењем ширине
поља смањује се њихова чврстоћа. Зато се обично усваја да је ширина поља дупло мања од
ширине жљебова, тј:
a
b (5.4)
2
где су: a - ширина поља, а b - ширина жљебова.
Ширина жљебова се израчунава као:
2 d
ab  , (5.5)
n
односно, усваја се:
2 d
a (5.6)
n
где су: d - калибар цеви, n - број жљебова.
Број жљебова зависи од калибра оружја и најчешће се усваја да је једнак половини величине
калибра израженог у милиметрима.
Такође, ако су познати ширина поља ( b ) и жљебова ( a ), број жљебова може се одредити и из
израза:
d
n . (5.7)
ba
За стрељачко оружје калибра 6,5 – 8 mm узима се 4 жљеба, ређе 3, 5 или 6, а за калибре 8 – 13
mm од 6 до 8 жљебова. Из технолошких разлога углавном се узима паран број жљебова.
Полигонално ожљебљење (слика 5.11) је такав тип ожљебљења цеви код којег попречни пресек
цеви има унутрашњи облик неке геометријске фигуре. Најраспрострањеније полигоналне цеви
имају у попречном пресеку шестоугао. Као пример оваквог ожљебљења може се узети пиштољ
Desert Eagle и аутоматска пушка 5,56 mm М21. Према мишљењу специјалиста из ове области,
овакве цеви имају дужи животни век, а оружје је прецизније.

Слика 5.11. Полигонално ожљебљење цеви

а) стара руска козачка пушка „Тројка“, б) немачка експериментална пушка из 1791. године, в),
г) Витвортова пушка из 1857. године
Осим ових типова полигоналних цеви кроз историју су постојалe и друге врсте (слика 5.12).
 Слика 5.12. Други облици ожљебљених цеви
а) таласасто, б)оштроугаоно, в)овално (Бернер), г)облика цвета д)Хенријево
Животни век цеви је период у којем цев у границама задатих тактичко-техничких захтева
задржава своје балистичке карактеристике (прецизност, почетну брзину, домет и др.). Животни
век цеви мери се бројем испаљених метака, али у великој мери зависи и од режима ватре, услова
чувања и одржавања и врсте муниције.
За повећање животног века цеви, без обзира на врсту ожљебљења унутрашњост цеви се хромира.
У пракси се хромира цела цев или само лежиште метка и прелазни конус.
5.1.2. Калибар и дужина цеви
Калибар је посебна јединица мере, усвојена у механици балистичких система за мерење
унутрашњег пречника цеви и спољног пречника зрна.
Калибар ожљебљене цеви представља најкраће растојање између:
- два наспрамна поља d , или
- два наспрамна жљеба d1 или
- поља и наспрамног жљеба d 2 .
У нашој земљи усвојено је да калибар представља растојање између два наспрамна поља. У том
случају калибар зрна за одређено оружје превазилази калибар цеви да би се обезбедило сигурно
урезивање и ротационо кретање зрна. Пречник зрна обично је једнак пречнику цеви по
жљебовима d1 . Тако, на пример, за пиштољ Макаров, калибра 9 mm, пречник зрна је 9,2 mm, што
одговара пречнику цеви по жљебовима d1 . Наравно, разлика у калибру цеви и зрна зависи од
дубине, облика и броја жљебова, површине зрна, дужине водишта зрна, количине барутног
пуњења и других фактора.
Калибар се изражава у милиметрима или инчима (1 inch = 25,4 mm) у зависности од земље
произвођача и усвојеног мерног система који се користи. Код нас се калибар изражава у
милиметрима, док се у САД изражава у стотим деловима инча, а у Великој Британији у
хиљадитим деловима инча. У земљама које за меру калибар користе инче, калибар се пише као
цео број са тачком испред (табела 5.1).
У Русији се десети део инча назива линија. Тако се чувена руска пушка модел 1891/30 звала
тролињејка јер је имала калибар једнак 0,3’’  0.3  0,3  25, 4  7, 62 mm  .
Табела 5.1. Вредности калибара у различитим мерним системима
Усвојен калибар Стварна
инчи вредност
mm Велика калибра
САД
Британија цеви
5,6 .22 .220 5,42 – 5,6
6,35 .25 .250 6,1 – 6,38
7,0 .28 .280 6,85 – 7,0
7,62 7,63 .30 .300 7,6 – 7,85
7,7 - .303 7,7 – 7,71
8,0 .32 .320 7,83 – 8,05
9,0 .35 .350 8,70 – 9,25
9,0-9,3 .38 .380 9,2 – 9,5
10,0 .40 .41 .410 10,0 – 10,2
11,0 .44 .440 11,0 – 11,2
 11,43 .45 .450 11,26 – 11,35
12,7 .50 .500 12,7
Основни параметри цеви су калибар, дужина цеви и дебљина зида цеви. Што је већи калибар
цеви, већа је моћ оружја и његово убитачно и зауставно дејство. Што је већа дужина цеви,
барутни гасови саопштавају већу почетну брзину зрну, а тиме је већа и прецизност оружја.
Дужина цеви представља збир три дужине:
- дужине лежишта метка,
- дужине прелазног конуса и
- дужине водишта зрна.
Дужина водишта зрна одређена је задатом почетном брзином зрна и екплоатационим
карактеристикама оружја.
Дебљина зида цеви зависи од спољног пречника цеви која се одређује из услова чврстоће са
потребном резервом чврстоће цеви. Дебљина зида цеви у директној је вези са врстом муниције
која се користи.
Методологија одређивања дужине водишта зрна и дебљине зида цеви разрађена је у следећем
поглављу.
5.1.3. Прорачун цеви
Захтеви који се постављају пред цев стрељачког оружја су следећи:
- довољна еластична отпорност цеви да не сође до пластичних деформација услед
дејства високог притиска барутних гасова;
- велика жилавост или неосетљивост на механичко дејство водећих делова зрна и
барутних гасова који имају висок притисак и температуру;
- обезбеђивање задате почетне брзине и стабилности лета зрна;
- непостојање заосталих деформација услед дејства случајних сила при употреби
оружја и значајних осцилација при гађању;
- минимално могуће загревање цеви при опаљењу чиме се обезбеђује већи интензитет
ватре и продужава животни век цеви.
Прорачун цеви врши се за изабрану врсту муниције. У основи прорачуна су моћ оружја, коју
даје барутно пуњење, калибар муниције и почетна брзина зрна коју треба да обезбеди цев.
Зависност калибра зрна и водишта зрна објашњењен је раније. Такође, унутрашњи пречник цеви
лако се одређује - једнак је калибру изабраног метка.
Ако је метак конусног облика, за пречник лежишта метка усваја се спољни пречник чауре метка.
Код цилиндричних чаура, за пречник лежишта метка усваја се спољни пречник чауре метка
увећан за експлоатациони зазор  0,5 1mm  .

Дужину цеви одређује дужина лежишта метка, прелазног конуса и водишта зрна.
Дужина лежишта метка одређује се као дужина чауре изабраног метка.
Дужина прелазног конуса узима се да је приближно једнака двоструком калибру цеви:
l  2d (5.8)
За даљи прорачун цеви потребно је имати криву притиска и брзине кретања зрна за изабрани
метак.
Дужина ожљебљеног дела цеви одређује се на следећи начин. Имајући криву брзине кретања
зрна из тачке задате почетне брзине зрна повлачи се хоризонтална линија до пресека са кривом
брзине, а затим од тачке пресека вертикална линија до x осе. Измеривши дужину од 0 до
вертикалне линије добија се у одговарајућој размери тражена дужина цеви.
Да би се завршио прорачун унутрашње трасе цеви потребно је прорачунати ожљебљење.
Корак жљеба одређује се из израза:
v0 S z2
h
332000  l . (5.9)
где су: h - корак жљеба, [mm], v0 - почетна брзина зрна, [m/s], l - дужина зрна, [mm], S z -
површина попречног пресека зрна, [mm2] и 332000 – емпиријски коефицијент који зависи од
материјала зрна, [mm3/s].
Површина попречног пресека ожљебљеног дела цеви (слика 5.13) одређује се из зависности:
S   0,81  0,82  d
(5.10)
где је d - калибар цеви.

Слика 5.13. Попречни пресек ожљебљене цеви калибра d  7, 62 mm

Угао увијања жљеба је:
d
tg 
h . (5.11)
Код цеви са константним углом увијања (   const ) корак жљеба је:
d
h
tg (5.12)
па је број обртаја зрна на устима цеви:
v0
K
h. (5.13)
Дубина жљебова се усваја у интервалу:
 1 1 
t    d
 50 70  . (5.14)
Број поља и жљебова израчунава се помоћу израза:
d
n
ab (5.15)
где су: d - калибар цеви, a - ширина жљеба, b - ширина поља.
Ширина поља се усваја да је приближно једнака половини ширине жљеба:
a
b
2. (5.16)
Чрстоћа цеви зависи од дебљине њеног зида. Зид цеви треба да обезбеди неопходну резерву
чврстоће. Дебљина зида цеви у сваком пресеку зависи од притиска барутних гасова у датом
пресеку. Другим речима, спољна траса цеви директно прати криву притиска барутних гасова.
Методологија прорачуна дебљине зидова цеви и детаљна анализа дати су у раду А.А.
Благонравова [ ], па ће се овде користити само крајњи прорачунски изрази. Прорачун се врши на
бази криве притиска (слика 5.14).

Слика 5.14. Крива притиска барутних гасова

Како се у методологији користи термин граница еластичности, даће се његово ближе одређење.
Граница еластичности представља максимално напрезање које ако се прекорачи доводи до
трајних (пластичних) деформација т.ј. цев не задржава свој првобитни облик.
За прорачун дебљине зида цеви користи се следећа математичка зависност:

3 r22  r12
p1   e 2 2
2 2r2  r1 (5.17)
где су: p1 - прорачунски притисак,  e - граница еластичности материјала цеви, r2 - спољни
полупречник цеви, r1 - унутрашњи полупречник цеви (слика 5.15).

Слика 5.15. Напрезање зида цеви

Ако се усвоји да је релативна дебљина зида цеви:
r2
a
r1 , (5.18)
онда се може израз за прорачунски притисак може написати у облику:
3 a2 1
p1   e 2
2 2a  1 . (5.19)
Аналогно, релативна дебљина зида цеви је:
3 e  2 p1
a2 
3 e  4 p1 . (5.20)
Величина прорачунског притиска је преко коефицијента сигурности повезана са притиском
барутних гасова у каналу цеви:
p1  n  p
. (5.21)
Коефицијент сигурности n , у ствари, представља резерву чврстоће коју цев мора да има и
најчешће се усваја у границама n  1,3 1,5 .
Да не би дошло до пластичних деформација цеви, потребно је изабрати материјал цеви следеће
чврстоће:
2 2a 2  1
e  p1 2
3 a 1 . (5.22)
У методологији конструисања спољне трасе цеви користе се две варијанте (слика 5.16).

Слика 5.16. Конструисање спољне трасе цеви

Прва варијанта
На x оси бирају се неопходне тачке за прорачун, почевши од 0 до краја задате дужине цеви са
одређеним интервалом. У изабраним тачкам на x оси повлаче се вертикалне линије до пресека
са кривом притиска p . Ординате пресечних тачака множе се са коефицијентом сигурности n и
на тај начин се добија вредност прорачунског притиска p1 за изабране тачке. Као резултат добија
се крива ABC која се назива крива пожељне отпорности цеви. Затим се помоћу израза (5.20) и
(5.18) одређује дебљина зида цеви.
Друга варијанта
Изабравши границу еластичности материјала цеви, користећи се изразима (5.20) и (5.18) одређује
се спољни полупречник цеви r 2 у жељеном пресеку. Након тога неопходно је прорачунати све
пресеке цеви у којима долази до промене спољног или унутрашњег полупречника. На тај начин
добија се изломљена линија abcdef (слика 5.16) која се назива крива еластичне отпорности
цеви.
При томе неопходно је испунити услов да коефицијент сигурности на пресеку лежишта метка не
сме бити мањи од 1,2, ( n  1, 2 ).

Полупречник r2 бира се уз услов да резерва отпорности цеви на критичним местима буде у

потребним границама. Зону максималног притиска потребно је раширити у односу на прорачун,
односно, ако је задњи део цеви цилиндричног облика, онда је дужина тог цилиндра једнака збиру
дужине лежишта метка, прорачунске дужине од зрна до места максималног притиска и одређене
резерве дужине (до три калибра).

Слика 5.16. Резултати прорачуна отпорности цеви пушке модел 1891/30

На крају, може се приметити да је оваквом методологијом прорачуна добијен релативно танак
зид на устима цеви. Да би се ојачала цев на устима цеви и да би се могли поставити разни гасни
уређаји на устима цеви (компензатор одскочног угла, гасна кочница, пригушивач и др.), дебљина
зида на устима цеви у дужини од неколико калибара се повећава.
Резултат прорачуна дебљине цеви пушке модела 1891/30 приказан је на слици 5.17.
5.1.4. Осцилације цеви
При гађању цев оружја врши осцилаторна кретања. Карактеристике осцилација зависе од више
фактора: дужине цеви, попречних димензија, начина учвршћења итд. Ради олакшања анализе
осцилаторних кретања, узима се да цев има облик цилиндричног штапа с једним учвршћеним
крајем.
 Слика 5.17. Облици попречних осцилација цеви
Такав штап обично има следеће облике попречних осцилација (слика 5.17):
- осцилације првог реда или основног тона; чвор ових осцилација налази се у тачки
учвршћења краја цеви;
- осцилације другог реда; један чвор ових осцилација се налази у тачки учвршћења
краја, а други на удаљењу 0,22l од слободног краја цеви;
- осцилације вишег реда; с одговарајућим бројем чворова осцилација.
Све те осцилације врше се углавном у вертикалној равни и надовезују се једна на другу. Оне
утичу на прецизност гађања при јединачној и аутоматској паљби.
На слици 5.18 приказан је дијаграм прецизности оружја у зависности од дужине цеви при гађању
оружјем које гађа само јединачном паљбом (по подацима Д. А. Вентцеља). С изменом дужине
цеви мењају се услови осцилације и периодички се мањају растурања погодака. Крива 1 означава
растурање при гађању са лаким зрном, а крива 2 при гађању са тешким зрном.

Слика 5.18. Дијаграм прецизности у зависности од дужине цеви

При осцилацији цеви, услед извијања, долази до померања предњег дела цеви одређеним
брзинама дуж осе цеви ( Vo ) и у радијалном правцу ( Vb ), стварајући резултујућу брзину померања
( V )што утиче на прецизност оружја (слика 5.19). Да би се постигла боља прецизност, потребно
је да у моменту излаза зрна из уста цеви при сваком опаљењу буде фаза осцилација иста, тј. да у
моменту излаза зрна из уста предњи део цеви има приближно исти нагиб.
 Слика 5.19. Осциливање уста цеви
Обезбеђење излаза зрна из уста у истој фази осцилација цеви практички је немогуће због
различитости у трајању времена кретања зрна кроз цев, одступања максималног притиска
барутних гасова, масе зрна, масе пуњења, карактеристика барута итд. У оваквим условима
неопходно је обезбедити излаз зрна у фази осцилација, у којој одступања у времену кретања зрна
имају најмањи утицај на растурање погодака, тј. у моменту када предњи део има максималну
амплитуду.
У том моменту амплитуда осцилација ( x(t ) ) се мења лагано, тако да се различитост у времену
кретања зрна подудара с минималним променама амплитуда (слика 5.20) и минималним
растурањем погодака.
При гађању из аутоматског оружја јединачном паљбом (полуаутоматском) експерименти
показују да највећи утицај на прецизност имају осцилације другог реда. То се може објаснити
следећим:
- осцилације другог реда дају већи угао нагиба предњем делу цеви ( Q  Q ).;
- фреквенција осцилација је већа, па је веће и растурање погодака услед различитости
трајања времена кретања зрна кроз цев.
Пушчане цеви имају фреквенцију осцилација првог реда, око 30 – 40 периода у секунди, а другог
реда око 200 до 400 периода у секунди. Један период осцилација првог реда траје Т1=0,017-0,033
s, а код осцилације другог реда Т2 = 0,0025 - 0,005 s.
Време кретања зрна кроз цев пушке траје t2 = 0,0015 - 0,002 s. Из тога се види да је време t2 знатно
мање од времена Т1, па се у том случају фаза осциловања у моменту излаза зрна из уста цеви не
може значајније изменити услед различитости времена t2. Период осциловања Т2 незнатно се
разликује од t2, па ће се различитост времена одредити на растурање фазе осциловања у моменту
излаза зрна и растурања погодака.
При гађању аутоматском паљбом прво се појављују осцилације првог реда. До резонанције
долази онда када је број осцилација за време између два последња опаљења дељив са брзином
гађања. На прецизност гађања утицаће осцилације које се не пригуше до следећег опаљења.
 Слика 5.20. Одређивање повољне фазе осцилација
Најдуже трају осцилације првог реда, те се оне морају анализирати у датом случају. Осцилације
другог реда обично се пригуше после 0,05 секунди, па оне не могу бити увећане услед аутоматске
паљбе при брзини гађања мањој од 1200 метака у минути.
Међутим, ако би се узели у обзир сви фактори који утичу на осцилације цеви, прорачун би био
врло компликован и недовољно поуздан за одређивање осцилације цеви реалних оружја и
утврђивање њиховог утицаја на прецизност гађања. Због тога већи значај даје се
експерименталним методама одређивања осцилација цеви (оптичким и др.).
Смањење утицаја осцилација цеви на прецизност гађања постиже се на следећи начин:
- рационалним избором дужине цеви, који омогућава излажење зрна из уста цеви у
тренутку најпогодније фазе осцилација;
- смањењем одступања у тежини пуњења, маса зрна, притиску барутних гасова итд.,
који омогућавају добијање минималних одступања времена кретања зрна кроз цев и
фаза осцилација предњег дела цеви;
- рационалним избором дебљине зидова и расподеле масе уздуж цеви, чиме се
постиже умањење осцилаторних кретања
- рационалним распоредом тачака ослонца осцилаторних системa, чиме се постиже да
зрно напусти уста цеви пре него што почне осцилаторно кретање предњег дела цеви.
Мерење осцилаторних кретања цеви аутоматског оружја треба вршити с упоредним мерењем и
осцилаторних кретања оружја при гађању.
5.1.5. Загревање цеви и начини њеног хлађења
При гађању из оружја цев се загрева и њена температура расте у зависности од броја опаљења,
времена у којем су извршена опаљења и димензије цеви.
Услед загревања цеви појављује се:
- смањење живота (издржљивости) цеви;
- снижење механичких карактеристика материјала и смањење отпорности зидова
цеви;
- отежано извлачење чаура услед смањења модула еластичности и погоршавања
услова предаје топлоте од чауре зидовима цеви;
- отежано нишањење услед струјања топлог ваздуха око цеви између задњег и предњег
нишана;
- извијање цеви услед неравномерног загревања зидова цеви, а као последица тога
појављује се и повећано растурање погодака;
- повећање калибра цеви, а услед тога повећано растурање погодака;
- могућност самоопаљења метка који се налази у лежишту при прекиду гађања;
- ограничење режима гађања, односно борбене могућности оружја;
- отежано руковање оружјем при гађању, нарочито при отклањању застоја.
Загревање цеви није равномерно по дужини (слика 5.21) и дебљини зида цеви (слика 5.22). До
неравномерности загревања цеви долази услед различите дебљине зидова цеви, неуједначености
температуре и притиска барутних гасова по дужини цеви и различитости у дужини времена
деловања барутних гасова на појединим пределима цеви.

Слика 5.21. Промена температуре цеви у зависности од броја испаљених метака

Слика 5.22. Промена температуре цеви у времену за различите дебљине цеви

На слици 5.23 приказане су апроксимативне температурне криве на унутрашњој и спољашњој
површини цеви митраљеза код два рафала отварања ватре са по 10 метака и паузом између њих.

Слика 5.23. Промена температуре цеви при рафалној паљби са паузом

Брзина ватре, број метака за време опаљења, паузе, дужина пауза и број извршених опаљења у
брзом низу су важни фактори у дефинисању делова оружја, температурно отпорних материјала
за цев, дебљине зидова цеви и др. На овај начин релативни животни век цеви, могао би се
одредити преко темпа опаљења. Често се користи Француски АА темпо опаљења; он се састоји
од 144 метака од 12 рафала са по 12 метака сваки, са 2 секунде паузе после сваког рафала, и 20
секунди паузе после сваког 4 рафала и на крају хлађењем оружја после задњег опаљења.
За митраљеске цеви, темпо ватре од 250 метака са неколико рафала је често променљив. Фирма
Rheinmetall је развила интегрисани систем електронског мерења брзине ватре и темпа ватре
преко управљачког склопа за тестирање аутоматског оружја и њихову муницију.
Поред избора масе цеви (дебљине зидова цеви) којом се избегава прегревање цеви, примењују се
посебни системи за смањење загревања цеви. Начин смањења загревања цеви (хлађења) се бира
у зависности од практичне брзине гађања која се захтева од датог модела оружја. У пракси се
примењује више начина за смањење загревања цеви, као што су: замена загрејане цеви са
хладном цеви, повећање спољне површине цеви ради интензивнијег одвођења топлоте са цеви,
хлађење цеви помоћу течности (најчешће помоћу воде), вештачко струјање ваздуха око спољне
површине цеви или кроз унутрашњост цеви.
Сваки од тих начина смањења загревања цеви има добрих и лоших особина и бира се у
зависности од врсте оружја и његових конструктивних карактеристика.
Код оружја којем се може заменити цев резервном, могуће је постићи већу практичну брзину
гађања и обезбедити да загревање цеви не прелази дозвољену вредност. Међутим, то решење има
извесне недостатке, као што су: неопходност постојања резервне цеви (једна или две) што
смањује покретљивост оружја, отежано обезбеђење тачности оружја с различитим цевима,
посебно када је предњи нишан утврђен на облози.
Повећањем спољне површине цеви, израдом кружних или уздужних ребара омогућава се
интензивније одвођење топлоте са цеви на околну атмосферу, а с тим и брже хлађење цеви. У
том случају знатно се поскупљује израда цеви. Мерења су код реализованих модела показала да
се цеви са ребрима незнатно брже хладе од цеви без ребара, приближно исте масе и дебљине
зидова.
Повећањем спољне површине цеви, методом навлачења посебних облога с ребрима, побољшава
се хлађење цеви, али се знатно поскупљује израда, те се тај начин све мање примењује при развоју
нових модела аутоматских оружја.
Код оружја са хлађењем цеви помоћу воде, најчешће су примењивана решења са цилиндричним
хладњаком кроз који пролази цев. У хладњак се стављала одговарајућа количина воде. При томе
је било неопходно обезбедити заптивање између цеви и зидова хладњака. Код митраљеза калибра
7 до 8 mm хладњак се пунио са 3 до 4 литра воде, а код митраљеза калибра 12,7 mm са 5 до 7
литара. При хлађењу цеви са водом појављује се нагло снижење температуре цеви при прекиду
паљбе. Основни недостаци система хлађења цеви са водом су следећи:
- повећава се маса оружја;
- могућност замрзавања воде у хладњаку при ниској околној температури;
- отежана припрема оружја за гађање;
- потребе за обезбеђењем резервне количине воде.
Због тих недостатака хлађење цеви са водом на описани начин не примењује се код оружја која
су развијена после првог светског рата, мада се код неких нових модела цев хлади убризгавањем
воде у унутрашњост цеви или струјањем водене паре око цеви као што је случај код авионског
топа 30 mm ГШ 30/1 на авиону МИГ 29.
Хлађење цеви помоћу вештачког струјања ваздуха око спољне површине цеви или кроз
унутрашњост цеви може се користити за хлађење цеви аутоматских оружја уграђених на
авионима, бродовима и другим борбеним средствима.
Код стрељачких оружја: пиштоља, аутомата, аутоматских пушака и пушкомитраљеза хлађење
цеви се врши ваздухом без замене цеви, а код митраљеза такође ваздухом, при чему је код неких
модела могућа брза замена цеви (нпр. код митраљеза 7,9 mm M.53).
5.1.6. Израда цеви
Један од основних захтева према цеви оружја је и да има потребну жилавост. Жилавост цеви
обезбеђује водиште зрна цеви.
Канал цеви, од којег зависе захтеване балистичке карактеристике цеви, у току опаљења
подрвргнут је различитим напрезањима која доводе до хабања цеви и оштећења цеви.
Хабање унутрашњости цеви одређује се специјалним алатом за мерење калибра цеви.
Цев је у току опаљења изложена следећим напрезањима:
- механичким (трење зрна о поља и жљебове и удари несагорелих барутних честица).
Ова напрезања доводе до оштећења поља и жљебова и стрварања микродеформација;
- термичким. При сагоревању барута у току опаљења у цеви се ствара висок притисак
и температура који изазивају ширење канала цеви. Скокови температуре могу
изазвати топљење унутрашњег слоја цеви, а микропукотине прерастају у мрежасту
структуру;
- хемијским. Она су изазивана солима којих има у саставу гарежи, и која, уз влагу из
ваздуха образују раствор. Такав раствор је изузетно корозиван.
Материјал од којег се израђује цев мора да испуњава следеће услове:
- висока граница еластичности, јер што је виша граница еластичности, мања је маса
цеви,
- велика жилавост, односно отпорност цеви на хабање услед урезивања и кретања зрна
кроз цев,
- отпорност на хемијска и температурна оптерећења,
- да буде јефтин и доступан у нашој земљи.
За израду цеви ловачког оружја (нпр. пиштоља ТП-82 и Вепар-2) користе се специјални челици
који имају велику отпорност, еластичност, вискозност, антикорозивност. У састав челика од којег
се израђују цеви осим гвожђа и угљеника улазе и манган, хром, никл, ванадијум, молибден и др.
Карактеристике челика који се користи за израду цеви у Русији дате су у табели 5.2.

Табела 5.2. Карактеристике челика цеви оружја

Граница Граница
Тврдоћа
Ознака цеви течења кидања
2
HRC HB N /m N / m2
50 А 21-30 217 539 784
50 РА 21-30 217 539 784
30ХН2МФА 37-42 269 1273 1567
30ХРА 37-44 241 1273 1567
Нерђајући челици садрже већи проценат никла и хрома. То доводи до тога да на неке врсте челика
не делује чак ни азотна киселина. Недостатак оваквих челика је што се тешко варе.
Обичан челик има границу еластичности до 5500 N / m2 , а специјални легирани челици 7000 –
8000 N / m2 . Специјални легирани челици обезбеђују не само високу границу еластичности већ
дају могућност за повећање животог века цеви.
Ожљебљене цеви се израђују резањем, хладним ротационим истискивањем, хладним ковањем
или еродирањем.
Метода резања састоји се у томе што се кроз обрадак са пробушеним отвором провлачи обртни
алат са главом на којој је алат за резање. Као резултат једног или више пролаза алата добијају се
жљебови задате дубине, профила и корака.
Код методе хладног ротационог истискивања кроз обрадак се провлачи алат који има облик
захтеваног ожљебљења.
Процес хладног ковања састоји се у следећем. У обратку одређене дужине и пречника израђује
се отвор. Обрадак се навлачи на алат који има форму унутрашњости цеви. У току ковања чекићем
обрадак се ротира у односу на алат са задатим кораком жљебова. Цев израђена хладним ковањем
има велику чврстоћу и прецизност.
Метода еродирања је заснована на електрохемијском нагризању унутрашњости цеви. Код овог
поступка аноду представља цев, а катода је обично шипка од месинга у коју су урезани жљебови
геометријског облика и корака као што су жљебови у цеви. У жљебове катоде се постављају
умеци од плексигласа. Умеци су ширине поља и заштићују материјал цеви од анодног
растварања. Зато, након завршетка обраде, у цеви остаје ненагрижени део који представља поља
у цеви. Процес се обавља тако што се катода помоћу посебног уређаја уводи у цев и креће
одређеном аксијалном и тангенцијалном брзином. Истовремено се електролит, температуре
8  40 C , доводи под притиском у простор између месингане катоде и унутрашњости цеви.
5.2. Сандук са рукохватом и кундаком
Сандук аутоматске пушке има своју основну функцију - да заштити
унутрашњи механизам оружја од спољних утицаја (делом и стрелца од рада механизма) и да
притом служи као основна конструкција оружја на коју се надовезују остале (цев, кундак и др.)
подцелине. На модернијим концептима, сандук се не може издвојити као јасно дефинисана
целина, нарочито кад је
дизајном избрисана граница, често преко једног полимерског рама у коме се налазе сви
подсистеми.
Да би се јасније схватила улога сандука у избору принципа рада мора се рећи да сандук често
учествује у процесу забрављивања затварача. Због тога се у процесу конструисања оружја
обавезно испитује и чврстоћа везе цеви са сандуком.
Цев у односу на сандук може бити неодвојива (чврсто везана) и одвојива (покретна).
Ако је реч о покретној цеви, цев се за сандук везује клином, жљебовима или испустима на цеви.
За прорачун чврстоће цеви неоходно је знати силе које делују на везу цеви и сандука.

Слика 5.24. Силе које делују на везу цеви и сандука

На слици 5.24 приказане су силе које делују на чврсто везану цев са сандуком, и то:
- сила притиска на косину лежишта метка F1 , чији је интензитет једнак:

F1  pmax  S1  S  (5.23)
где су: pmax - максимални притисак гасова у цеви, S - површина попречног пресека
канала цеви и S1 - површина попречног пресека дна лежишта метка,
- уздужна компонента силе трења зрна F2 при кретању по жљебовима канала цеви,
која је једнака:
F2  R cos   fN cos  (5.24)
где су: R  fN - сила трења зрна,  - угао увијања жљебова.
Укупна сила која делује на везу цеви и сандука је:
F  F1  F2  pmax  S1  S   fN cos  (5.25)
У класичнијим концептима, јасно се могла разазнати цев са поткундаком, иза којих иде сандук
са рукохватом и магацином, а онда кундак. Сандук је прво израђиван глодањем блока челика,
чиме се добијало на чврстини и поузданости, а касније и пресовањем челичних лимова, што је
појефтинило иубрзало производњу. Као и код осталих делова савремених пушака, појављују се
и примењују новији материјали на бази синтетичких маса ојачани угљеничним / стакленим
влакнима.
Када је рукохват у питању, скоро све јуришне пушке користе такозвани „пиштољски“ рукохват,
који је одвојен и од кундака и поткундака (слика 5.25). У почетку израђиван од метала и од
дрвета, прешао је пут преко разних варијација у пластичним масама, гумираном облогама и
анатомским облицима, не би ли нашли универзалне димензије и одредили оптималан положај
шаке просечног стрелца.

Слика 5.25 Рукохвати

Од свог настанка, пушка је кундак имала као интегрални део своје (најчешће дрвене)
конструкције. Са металним потковом, кундак је представљао помоћно средство за блиску борбу,
пробој кроз врата, дајући притом пушки довољну дужину за обављање стројевих и парадних
радњи, уз бајонет на врху. У периоду између два светска рата, појам основног оружја почео је да
се редефинише, и појавила се потреба за пушком мање дужине - за потребе падобранаца,
моторизоване пешадије, посада возила и позадинских трупа. Преклопни кундак је ступио на
сцену стидљиво, да би крај 2. Светског рата дочекао као равноправно решење по питању
распростањености (коришћења) у трупном наоружању војника.
Данашњи кундак претрпео је измене и у конструктивном и у ергономском погледу, као и
материјалима који се користе при његовој изради. И даље постоје варијанте са фиксним кундаком
од дрвета или од неких савремених пластичних композита, али се све већа пажња посвећује
флексибилним решењима. Ту постоје неколико генералних типова склапања кундака (слика
5.26):
- преклоп на страну, најраспрострањеније је решење код савремених пушака од
светских армија,
- преклоп на горе, најчешће је примењиван код борбених сачмарица или ручних
бацача граната,
- преклоп на доле, коришћен је раније код послератних модела, али је данас скоро
заборављен,
- увлачење кундака.
 Слика 5.26. Начини склапања кундака
Најпрактичније решење за теренску примену, у свим положајима стрелца, јесте преклоп кундака
на страну (слика 5.27). Овакав тип склопивог кундака примењен је и на домаћој аутоматској
пушци 5,56 mm М21. На овај начин могуће је остварити веома чврсту везу кундака и сандкука,
али постоји и могућност да у склопљеном стању смета у руковању.

Слика 5.27. Преклоп кундака на страну

Преклоп кундака на горе (слика 5.28) је решење које блокира нишанску линију у склопљеном
положају, и незгодније је за теренско расклапање, док код сачмарица (нарочито репетирајућим)
не прави проблеме ни у коришћењу, а ни при нишањењу.
 Слика 5.28. Преклоп кундака на горе
Од прослављеног немачког аутомата МП40 "шмајсера", нашег послератног аутомата М56 и наше
аутоматске пушке М70АБ решење са доњим преклопом (слика 5.29) изгубило се делом и због
нестабилности целог решења током коришћења.

Слика 5.29. Преклоп кундака на доле

На слици 5.30 приказани су телескопски (увлачећи) кундаци. Овај начин склапања кундака
најчешће је примењиван код оружја немачке фирме Heckler&Koch.
Цео дијапазон различитих кундака, склопивих, и оних фиксне конструкције на израелском
аутоматском пиштољу УЗИ приказан је на слици 5.31. Јединствено је решење двоструког
преклопа на доле, које остаје иза рукохвата у склопљеном положају.

Слика 5.30. Телескопски (увлачећи) кундаци

Слика 5.31. Различите врсте кундака на аутоматском пиштољу UZI

Необична решења која не подлежу категоризацији, било да је у питању аутомат који се

самосклапа или кундак који је футрола за оружје, све до чудних склапања оружја за транспорт
и/или складиштење приказани су на слици 5.32.
 Слика 5.32. Необична решења кундака
Раније је обрађен тип булпап конструкције, где је кундак уједно и сандук оружја, а уз то ваља
поменути да се у савремене кундаке често уграђују батерије за лампе или ласерске показиваче,
додатни магацини прибор за чишћење, механизми за ублажавање трзаја или ергономске
подешавајуће образине за стрелца.
Завршетак кундака је најчешће гумиран слој код фиксних, или гумена подлошка за скелетоидне
кундаке

5.3. Механизам за затварање и отварање цеви

5.3.1. Основни појмови и захтеви
Механизам за затварање и отварање цеви представља скуп делова намењених за затварање
канала цеви за време опаљења и њено отварање након опаљења ради извршења наредних
операција.
Основни део механизма за затварање и отварање цеви је затварач који обично прима највећи
део силе барутних гасова предате преко дна чауре.
Затварање и отварање цеви може се вршити при:
- непокретној цеви и покретном затварачу,
- покретној цеви и покретном затварачу и
- покретној цеви и непокретном затварачу.
У вези са тим разликујемо кратки и дуги ход цеви и слободни и полуслободни затварач.
Отварање и затварање цеви код неаутоматског оружја врши се руком стрелца. Код аутоматског
и полуаутоматског оружја отварање затварача може бити остварено:
- помоћу силе притиска барутних гасова која преко дна чауре делује на затварач,
- помоћу дела силе притиска барутних гасова одведених кроз отвор на зиду цеви на
клип повезан директно са затварачем или преко носача затварача и
- помоћу силе трења зрна о жљебове цеви.
Затварање канала цеви остварује се на рачун потенцијалне енергије повратних опруга сабијених
у току трзања покретних делова механизма за отварање и затварање цеви.
Део затварача који непосредно затвара задњи део цеви назива се глава затварача, а предња
површина чело затварача.
Осим за затварање цеви затварач често обавља и друге функције у оквиру рада неханизма за
храњење и механизама за уклањање чауре, као што су: уношење метка у лежиште метка и
смештај извлакача и избацача.
Чеони зазор је разлика растојања између прелазног конуса у лежишту метка и чела отвора
затварача за смештај дна чауре, мерена преко минималног и максималног контролника чеоног
зазора.
Минимална величина чеоног зазора мора да обезбеди сигурно забрављивање затварача, а при
максималном чеоном зазору не сме доћи до кидања чауре.
Положај чауре метка у односу на цев одређен је чврстим спојем делова механизма за отварање и
затварање цеви, минималним чеоним зазором и минималним еластичним деформацијама
затварача.
Еластичне деформације механизма за затварање и отварање цеви зависе од површине
попречног пресека елемената који се деформишу при опаљењу (обично сандука механизма) и
укупне дужине тих елемената (односно дужине трзања).
Према намени и условима рада следећи захтеви се постављају пред механизам за затварање и
отварање цеви:
- остваривање чврсте везе цеви и затварача, односно сандука механизма у различитим
условима експлоатације;
- минималне еластичне деформације које искључују могућност кидања чауре у току
опаљења;
- минималне температурне граничне деформације, чиме се омогућује минимална
промена чеоног зазора односно сигурно затварање цеви;
- саставни делови механизма морају, пре свега, имати задовољавајућу чврстоћу да би
при опаљењу без пластичних деформација издржали силу притиска барутних гасова
која на њих делује преко дна чауре;
- не сме дозволити протицање барутних гасова у сандук механизма, тј. величина
чеоног зазора не сме прелазити одређену граничну вредност;
- мора учествовати у раду механизма за храњење и механизма за уклањање чауре;
- пожељна је симетрично распоређена веза са сандуком односно, ослони испусти за
забрављивање требали би се налазити са обе стране осе цеви;
- делови механизма морају бити што мањих димензија јер директно утичу на дужину
сандука, а тиме и на укупне габарите и масу оружја;
- мора бити релативно једноставан и његова производња не сме да усложњава
технологију производње оружја, односно не сме захтевати високу тачност израде;
- при конструисању треба разматрати механизам са што мањим бројем делова и
могућност смањења тог броја.
5.3.2. Врсте затварача
У зависности од конструкције, карактера и правца кретања разликују се следеће врсте затварача:
клизни, осцилујући, клинасти и инерциони.
Клизни затварачи
Код стрељачког оружја ова врста затварача има најширу примену. У ову групу спадају затварачи
који се пре контакта са задњим пресеком цеви крећу праволинијски по оси цеви, а у тренутку
затварања и отварања цеви могу променити тип кретања, на пример у ротационо. При томе,
ротационо кретање како затварача тако и делова механизма може бити различито (око уздужне,
нормалне или попречне осе).
Клизни затварачи пружају најбоље услове за пуњење оружја (уношење метка у лежиште) и
слагање свих осталих механизама оружја, а уједно им је и конструкција релативно једноставна.
Недостатак овог типа затварача је што захтевају дужину трзања већу од дужине метка чиме се
повећавају димензије сандука и маса оружја.
Клизни затварачи који се примењују код неаутоматског оружја (слика 5.33) на основу начина
кретања деле се на:
- обртне и
- праволинијске.

Слика 5.33. Основни типови затварача неаутоматских пушака

а) са обртном ручицом, постављеном у средњем делу тела затварача (пушка Мосина 1891.
година, Русија); б) и в) са обртном ручицом, постављеном у задњем делу тела затварача
(пушка Маузер 1898. година, Немачка и MAS-36, Француска); г) са ручицом, са праволинијским
кретањем (пушка Манлихера 1895. година, Аустро-Угарска)
1 – тело затварача, 2 – ручица, 3 – облога, 4 – испусти за забрављивање, 5 – ударач, 6 – ударна
опруга, 7 – окидач, 8 – извлакач, 9 – спајајућа полуга, 10 – спајајућа чаура, 11 – сигурносни
механизам (кочница)
Да би се извршило гађање пушком са клизним обртним затварачем неопходно је извршити
следеће радње:
- помоћу ручице заротирати затварач улево да би испусти за забрављивање изашли из
прстенастих жљебова на сандуку;
- повући затварач у крајњи задњи положај;
- гурнути затварач у предњи положај;
- заротирати затварач удесно;
- након нишањења притиснути обарачу.
Код клизног затварача са праволинијским кретањем процес гађања се скраћује. Потебно је
затварач повући у крајњи задњи положај, вратити га у предњи положај и притиснути обарачу.
Тело овог типа затварача може се кретати само праволинијски, јер његови испусти улазе у
профилисане уздужне жљебове на сандуку. Унутар тела затварача налази се реп чауре која има
спиралне жљебове у које улазе испусти тела затварача. На предњем крају чауре налазе се два
испуста који служе за спајање затварача са сандуком.
При кретању затварача напред након одређеног пута, чаура затварача са својим испустима стаје
наспрам прстенастих жљебова сандука. При томе тело затварача наставља кретање напред, а
пошто његови испусти улазе у жљебове на репу чауре, чаура се ротира за одређени угао. Испусти
чауре улазе у прстенасте жљебове сандука и тиме се остварује чврста веза затварача и сандука
односно цеви. При кретању затварача назад спојна чаура се ротира у супротну страну.
Као недостаци ове врсте затварача могу се навести релативна сложеност конструкције, повећање
дужине и потребна велика сила за одбрављивање затварача.
Осцилујући затварачи
Осцилујући затварач представља такву врсту затварача који је задњим својим крајем преко
осовине везан за сандук оружја, а његов предњи крај има само попречно кретање (слика 5.34).
Затварачи овог типа нису нашли ширу примену, јер усложњавају процес храњења оружја. За
доношење метка у лежиште метка и за извлачење чауре неопходно је израдити сложене
механизме који раде брзо и тачно. Осим тога, облик самог затварача је сложен због облика
криволинијских површина услед кретања метка при пуњењу и кретања чауре при извлачењу.
Предност осцилујућег затварача је у томе што обезбеђује малу дужину сандука.

Слика 5.34. Осцилујући затварач

Клинасти затварачи
Клинасти и затварачи са попречним кретањем при рару врше равно кретање нормално на правац
на осу цеви (слика 5.35). Предност клинастог затварача је независност димензија затварача и
дужине сандука и метка што дозвољава конструисање краћих оружја.

Слика 5.35. Клинасти затварач

Инерциони затварачи
Ови затварачи не остварују чврсту везу са сандуком и цеви и зато се још називају слободни
затварачи (слика 5.36). Затварач се приљубљује уз задњи пресек цеви на основу силе повратне
опруге. Поузданост затварања цеви са задње потиже се, пре свега, великом масом затварача.
Основна одлика овог типа затварача је велика једноставност конструкције.

Слика 5.36. Принципијелна шема система са слободним затварачем

1 – цев, 2 – затварач, 3 – повратна опруга, 4 – метак (чаура)
5.3.3. Начини забрављивања и одбрављивања цеви
Према карактеру кретања делова у процесу затварања и забрављивања цеви начини
забрављивања могу се поделити у три групе:
- ротацијом делова за забрављивање (затварача, главе затварача, чауре, облоге,
спојнице) око уздужне осе,
- закошењем делова за забрављивање (затварача, цеви, полуге, испуста за
забрављивање, браве) око попречне осе и
- попречним померањем делова за забрављивање (ваљчића, клинова, главе затварача,
затварача).
При забрављивању затварача ротацијом делова за забрављивање око уздужне осе долази до
спајања њихових испуста са ослонцима или жљебовима на сандуку или облози цеви. Број испуста
за забрављивање одређен је дозвољеним димензијама затварача или главе затварача. Најчешће
постоје два испуста за забрављивање, а може их бити и знатно већи број, 7 – 8 испуста.
Повећањем броја испуста за забрављивање смањује се потребан угао ротације, али се смањује и
корисна везна површина испуста за забрављивање због укупних зазора међу елементима у споју.
Ради смањења попречних испуста при дозвољеном напрезању смицањем ослоних површина,
испусти се израђују у неколико редова. Ослоне површине испуста делова за забрављивање се
конструишу по спирали због лакшег одбрављивања затварача након опаљења.
При забрављивању затварача закошењем делова за забрављивање ослоне површине једног или
два дела механизма за забрављивање залазе за испуст на сандуку чиме се обезбеђује
забрављивање. Ако се као елемент за забрављивање користи затварач, чело затварача се израђује
под одређеним углом једнаким углу скретања ради обезбеђења услова нормалности са осом цеви
односно улова паралелности са дном чауре у тренутку гађања.
Ослоне површине закошеног дела за забрављивање израђују се под одређеним углом који
обезбеђује минималне губитке енергије при одбрављивању и забрављивању затварача.
Овим начином забрављивања обезбеђена је једнака дужина затварача као код других принципа,
али зато, чешће него други начини доводи до кидања чауре. Због тога забрављивање затварача
закошењем делова за забрављивање има ограничену примену код савремених типова оружја.
При забрављивању затварача попречним померањем делова за забрављивање за ослоне
површине на сандуку заскачу ваљчићи, клинови или сам затварач. Елемената за забрављивање
може бити један (најчешће) или два. Код симетричног забрављивања најчешће се примењују
ваљчићи као елементи за забрављивање.
Као што је речено, код стрељачког наоружања најчешћу примену имају осцилујући затварачи.
При томе се, пре свега, користе следећи начини забрављивања: клином, осцилацијом затварача,
бравом (полугом), спојеним полугама (клипњачама), ротацијом затварача или главе затаварача и
скретањем (осцилацијом) цеви у вертикалној равни.
Забрављивање клином
При забрављивању клином чврста веза затварача и сандука (уједно и цеви) остварује се помоћу
клина. Кретање клина у току процеса одбрављивања и забрављивања врши се у правцу
нормалном (или приближно нормалном) на осу цеви.
Клин за забрављивање може се налазити како у предњем, тако и у задњем делу затварача.
Као пример оружја код којег је примењено забрављивање клином смештеном у средњем делу
затварача може се узети аутоматска пушка Симонова модел 1936. године – АВС (слика 5.37).
При кретању затварача у предњи положај глава затварача се зауставља, а тело затварача наставља
кретање. При томе тело затварача својом закошеном површином подиже клин за забрављивање.
Клин за забрављивање се ослања о ослону површину сандука. У току подизања клина, глава
затварача затварача се још мало помера ка напред јер су ослоне површине на сандуку закошене
под углом од   5 . Тиме се обезбеђује да клин уђе у прорезе на затварачу. Угао нагиба ослоних
површина је мањи од угла трења чиме је обезбеђена самокочивост клина. При отварању
затварача ручно, тело затварача излази испод клина, сила опруге помера клин и затварач је
слободан. У току гађања, клин ослобађа затварачем тако што на њега делује излазна спојница
везана преко осовине.
 Слика 5.37. Механизам за забрављивање аутоматске пушке Симонова модел 1936. године
1 - глава затварача, 2 – тело затварача, 3 – клин за забрављивање, 4 – опруга клина, 5 – коса
површина тела затварача
Клин за забрављивање у задњем делу затварача примењен је код митраљеза Browning 12,7 mm
(слика 5.38).
При кретању трзајућих делова (цев, носач цеви и затварач) назад рукавци клина за забрављивање
наилазе на косе испусте непокретног дела (кутије амортизера), клин се спуште и ослобађа и
одбрављује затварач. До одбрављивања долази након враћања затварача и судара са цеви и
њиховог заједничког враћања у предњи положај. Тада клин наилази на косе испусте на сандуку
и подиже се улазећи у жљеб на доњој страни затварача.

Слика 5.38. Шема механизма за забрављивање митраљеза Browning 12,7 mm

1 – затварач, 2 – клин за забрављивање, 3 – прсти кутије амортизера, 4 – сандук
Предњи положај клина обезбеђује једноставан и поуздан механизам за забрављивање, релативно
мале дужине. Задњи положај клина незнатно повећава дужину механизма за забрављивање, а
самим тим габарите и масу целог оружја.
Уопште гледајући, предност забрављивања клином огледа се у релативно малој дужини
механизма за забрављивање и добрим условима рада чауре при опаљењу. Основни недостатак је
несиметричност забрављивања.
Забрављивање осцилацијом (скретањем) затварача
Механизми за забрављивање који раде на овом принципу су широко распрострањени код
аутоматског оружја са позајмицом барутних гасова. Скретање затварача остварује се на
различите начине у зависности од конструкције механизма за храњење и опште конструкције
оружја. Затварача може осциловати у вертикалној или у хоризонталној равни. Тако, на пример,
код митраљеза Горјунова (СГМ) модел 1943. године и митраљеза 12,7 mm НСВ М87 затварач
при забрављивању скреће у страну, а код руског карабина СКС (слика 5.39) и полуаутоматске
пушке 7,62 mm М59/66 наниже. При томе, ослона површина затварача се ослања на ослону
површину на сандуку чиме се постиже жељено забрављивање.
 Слика 5.39. Шема забрављивања руског карабина СКС
Код митраљеза Горјунова (слика 5.40) затварач се при кретању напред зауставља у крајњем
предњем положају, а носач затварача наставља кретање напред. Профилисани испуст носача
притискајући косину затварача, закреће затварач чији задњи крај залази за ослону површину на
сандуку.
Предности:
- једноставност конструкције,
- минимални број делова,
- висока поузданост рада.

Слика 5.40. Механизам за забрављивање митраљеза Горјунова модел 1943.

1 – затварач, 2 – косина жљеба на затварачу
Недостаци:
- велика дужина механизма за забрављивање повезана са деформацијама делова и
неповољним условима рада чауре,
- тешко обезбеђење услова нормалности чела затварача на осу цеви, што може имати
значаја за услове рада чауре при опаљењу (услов нормалности обезбеђује да не дође
до кидања чауре),
- велика сила трења која утиче на рад аутоматике,
- асиметричност забрављивања доводи до стварања сила које теже да заротирају
затварач у страну супротну једној од површина затварача (силе R и Q на слици
5.40). Мора се приметити да овај недостатак нема великог утицаја.
Забрављивање помоћу крилаца
При забрављивању крилцима, крилца се ротирају у хоризонталној равни и остварују чврсту везу
затварача и сандука.
Овај начин забрављивања примењен је код свих митраљеза Дегтјарева (слика 5.41). Након
заустављања затварача у предњем положају, носач затварача заједно са ударачем наставља
кретање напред. Шири део ударача при томе шири крилца и тиме остварује чврсту везу затварача
и цеви. До одбрављивања долази приликом кретања носача затварача назад, кад он својим
профилисаним жљебовима скупља крилца и ослобађа затварач.
 Слика 5.41. Механизам забрављивања митраљеза Дегтјарева
1 – тело затварача, 2 – носач затварача, 3 – ударач, 4 – крилце, 5 – шири (задебљани) део
ударача
Предности:
- једноставност конструкције,
- апсолутна поузданост рада,
- симетричност забрављивања,
- погодност ремонта при повећању чеоног зазора једноставном заменом делова.
Недостатак се огледа у потребној прецизности израде сваког ослонца да би се у потпуности
остварило једновремено симетрично забрављивање.
Забрављивање ротацијом затварача или главе затварача
Овај начин забрављивања узима значајно место код савременог аутоматског оружја како на бази
позајмице барутних гасова тако и на бази кратког трзања цеви. Ротација затварача примењена је
код система са позајмицом барутних гасова, а код система на бази трзања цеви примењује се
ротација главе затварача.
Наведени начин забрављивања карактерише веома кратак пут одбрављивања (а тиме и кратко
време одбрављивања), као и једноставност конструкције (слика 5.42).

5.42. Шема забрављивања ротацијом затварача

1 - затварач, 2 – испусти за забрављивање, 3 – носач зат варача, 4 – спирални жљеб на носачу
затварача, 5 – закошена страна жљеба за забрављивање
При забрављивању ротацијом затварача чврста веза затварача и цеви (сандука) остварује се
ротацијом затварача око уздужне осе, при чему испусти затварача улазе у профилисане жљебове
на сандуку.
Обртање затварача врши се уз помоћ спиралног жљеба на носачу затварача. Након што затварач
дође у крајњи предњи положај, носач затварача наставља кретање и спиралним жљебом ротира
затварач. Испусти за забрављивање на затварачу залазе у прорезе на сандуку (носачу цеви) и
тиме се остварује чврста веза затварача и цеви. Одбрављивање врши закошена страна жљеба. На
овај начин може се остварити механизам за забрављивање релативно малих димензија и кратак
пут одбрављивања.
Одбрављивање и забрављивање затварача аутомата Калашњиков засновани су на узајамном
дејству испуста за забрављивање на затварачу и профилисаног жљеба на носачу затварача (слика
5.43).

Слика 5.43. Шема механизма за забрављивање аутомата Калашњикова

1 – затварач, 2 – жљеб на носачу затварача, а – испуст за забрављивање, б – вертикална
површ
Спречавање самоодбрављивања је остварено помоћу вертикалне површине на носачу затварача
којом носач гура затварач при кретању напред. Почетну ротацију при одбрављивању затварач
добија услед узајамног дејства у предњем положају са косом равни на сандуку.
Забрављивање ротацијом главе затварача промењено је, на пример, код немачкоg митраљеза MG-
151, који ради на принципу кратког трзања цеви (слика 5.44).

Слика 5.44. Шема механизма за забрављивање митраљеза MG-151

При кретању напред тело затварача се ослања на ваљчић главе затварача и глава затварача не
може да се ротира. До почетне ротације главе затварача долази у крајњем предњем положају
услед дејства зидова жљебова на задњем пресеку цеви. На даљу ротацију главу затварача
приморава тело затварача, чиме се остварује потпуно забрављивање. До одбрављивања не може
доћи све док се не помери врх тела затварача.
При трзању цеви ваљчићи главе затварача се крећу по спиралном жљебу на задњем пресеку цеви,
одбацујући притом тело затварача уназад до задњег положаја. Механизам за одбрављивање овог
типа користи се за повећање кинетичке енергије затварача (убрзавање затварача) на рачун
кинетичке енергије цеви. Сличан механизам за одбрављивање примењен је код руског митраљеза
14,5 mm КПВТ.
Забрављивање осцилујућом бравом
Брављење помоћу осцилујуће браве примењује се код система на бази кратког трзања цеви (слика
5.45), али и код неких система на бази позајмице барутних гасова као што је случај са
аутоматским топом 20 mm М55.
 Слика 5.45. Забрављивање осцилујућом бравом
У случају кратког трзања цеви, цев и затварач трзају заједно док брава једним својим краком не
дође у контакт са испустом на сандуку. На тај начин долази до ротације браве, чији други крак
ослобађа затварач од цеви и омогућује одбрављивање. Овакав начин забрављивања примењен је
код аутомата Федорова (слика 5.46).

Слика 5.46. Шема механизма за забрављивање аутомата Федорова

1 - затварач, 2 – цев, 3 – полуга, 4 – непомични испуст на сандуку
Приказани механизам за забрављивање обезбеђује релативно мали пут забрављивања, што му је
основна предност у односу на забрављивање крилцима. Међутим, када се овакав механизам
примењује на системе са кратким трзањем цеви, он нема и функцију убрзача затварача у току
одбрављивања. Због тога је потребно посебно конструисати механизам за убрзавање затварача,
чиме се знатно усложњава конструкција целог система.
Сличан шема забрављивања примењена је на пиштољима Маузер К-96, Валтер П-38, Берета 95
и 92FS.
Забрављивање помоћу две полуге спојене зглобом
Овакав начин забрављивања примењен је код митраљеза Максим модел 1910. годинe. На слици
5.47 приказан је положај делова пре опаљења. Цев (1) са рамом (2), који има функцију сандука
(носача цеви) је у крајњем предњем положају. Метак се налази у лежишту метка и у том положају
га држи испуст на глави затварача (3). Погонска (4) и погоњена полуга (5) образују туп угао
окренут врхом навише. Погоњена осовина се ослања на испуст рама. Између ручке (6) и ваљчића
(7) постоји мали зазор.
 Слика 5.47. Шема механизма аутоматике митраљеза Максим модел 1910.
1 – цев, 2 – рам (сандук), 3 – глава затварача, 4 – погонска полуга, 5 – погоњена полуга, 6 –
ручка, 7 – ваљчић, 8 – брава
У току опаљења, под дејством барутних гасова на дно чауре, сви покретни делови механизма се
крећу уназад. После одређеног слободног хода ручка наилази на ваљчић и ротира се у смеру
казаљке на сату. Заједно са ручком ротира се и погоњена полуга која преко зглоба делује на
погонску полугу. Захваљујући томе брава се одваја од цеви и долази до избацивања чауре. При
кретању покретних делова уназад развлачи се повратна опруга. На крају трзања покретних
делова, ручка краћим краком удара у ваљчић (зглоб), приморавајући га на кретање у супротном
смеру. Услед тога и повратне опруге покретни делови се враћају у првобитни положај.
Овакав начин брављења омогућава равномерно кретање затварача и метка чиме се обезбеђује
велика поузданост рада механизма аутоматике.
Недостаци су:
- сложеност механизма,
- велика дужина пута брављења и велик број делова укључених у процес брављења
доводе до повећања чеоног зазора, услед чега долази до кидања дна чауре много
чешће него код других система брављења,
- захтева се велика тачност израде делова.
Услед ових недостатака, овај начин забрављивања није нашао већу примену код савременог
наоружања, мада је са великим успехом примењен код пиштоља Luger „Parabellum“ (слика 5.48).

Слика 5.48. Шема рада механизма за забрављивање пиштоља Luger „Parabellum“

а – забрављењи положај, б – почетак одбрављивања, в – задњи положај затварача
1 – сандук са рукохватом, 2 – цев, 3 – навлака цеви, 4 – затварач, 5 – предња полуга, 6 – задња
полуга
Код овог пиштоља систем брављења састоји се из две полуге међусобно повезане зглобом.
Предња полуга је уједно и носач затварача, а задња полуга је зглобно везана са сандуком са
рукохватом. На једној од полуга са спољне стране налазе се два дугмета са жљебовима за
пролазак закошених испуста на задњем зиду сандука. У предњем (забрављеном) положају сва
три зглоба (предњи, средњи и задњи) налазе се у правој линији, чиме се обезбеђује поуздано
забрављивање. Због тога се овај начин брављења често назива и брављење помоћу три тачке у
правој линији. Приликом опаљења цев са затварачем и навлаком трза уназад све до тренутка када
дугмад средишњег зглоба не наиђу на косе испусте сандука. Полуге се склапају, затварач се
одваја од цеви и сабија се повратна опруга. под дејством акумулиране енергије сабијене опруге
систем се враћа у првобитни положај.
Забрављивање помоћу ваљчића
Механизам за брављење помоћу ваљчића функционише на следећи начин (слика 5.49).

Слика 5.49. Шема начина забрављивања митраљеза MG-42

а – одбрављен затварач, б – забрављен затварач
1 – сандук, 2 – испуст на сандуку, 3 – ваљчићи, 4 – глава затварача, 5 - клин
На бочним зидовима сандука налазе се полусферични прорези у које улазе два ваљчића. Након
опаљења, под дејством притиска барутних гасова, затварач трза назад, захвата и сабија ваљчиће.
При враћању, затварач својим испустима (или носач ударне игле) поново шири ваљчиће и систем
је забрављен.
Овај начин брављења примењен је код немачког митраљеза MG-42 (у Југославији произвођен
као митраљез 7,9 mm М53), чешког пиштоља CZ-52, као и код читаве серије аутомата и
аутоматских пушака фирме Hekler&Koch.
Предности:
- обезбеђује сигурно забрављивање затварача,
- „мекше“ трзање, што омогућује коришћење јачег метка код пиштоља и аутомата.
Недостаци:
- захтева високу тачност израде,
- осетљивост на одступања снаге метка и масе зрна.
Забрављивање осцилацијом цеви у вертикалној равни
Овај начин брављења обично се примењује код пиштоља, на пример ТТ-33, „Colt“ M1911A, M57.
Са горње стране налазе се прстенасти испусти, који улазе у жљебове навлаке цеви и обезбеђују
чврсту везу (слика 5.50). У току опаљења затварач се под дејством барутних гасова на дно чауре
креће уназад заједно са цеви. Цев је спојницом везана за сандук са рукохватом. У току трзања
спојница приморава задњи део цеви да се спусти чиме и прстенасти испусти излазе из жљебова
на навлаци, односно долази до одбрављивања. Цев се зауставља, а затварач трза даље сабијајући
повратну опругу.
Приликом враћања, затварач удара у цев, спојница подиже цев, прстенасти испусти на цеви улазе
у жљебове на навлаци и долази до забрављивања.

Слика 5.50. Шема брављења пиштоља „Colt“ M1911A

1 – навлака, 2 - вођица цеви, 3 – цев, 4 – спојница
Упрошћена варијанта оваквог начина брављења примењена је код пиштоља FN Browning „High
Power“ (слика 5.51). У овом случају спојница је замењена испустом (3) са доње стране цеви. При
трзању цеви, испуст наилази на ослонац на сандуку са рукохватом. Услед дејства момента силе,
цев се закреће у вертикалној равни и прстенасти испусти са горње стране цеви излазе из жљебова
на навлаци и долази до одбрављивања. Сличан начин одбрављивања примењен је код пиштоља
домаће производње ЦЗ 99, ЦЗ 999 и код пиштоља SIG Sauer P226.

Слика 5.51. Шема брављења пиштоља FN Browning „High Power“

1 – навлака, 2 – цев, 3 – испуст на цеви, 4 – ослонац на сандуку
Забрављивање барутним гасовима
Овај начин забрављивања разрађен је деведесетих година 20. века. Стварни успеси постигнути
су код личног наоружања кратке цеви.
Као пример могу послужити израелски пиштољ „Desert Eagle“ и немачки Hekler&Koch P-7 (слика
5.52).
 Слика 5.52. Пиштољ Hekler&Koch P-7
1 – клип успорача, 2 - комора успорача, 3 – отвор за одвођење гасова
Специјални цилиндар са клипом-успорачем са својом опругом налази се унутар повратне опруге,
а на цеви постоји отвор за одвођење барутних гасова. Након опаљења, део барутних гасова
пролази кроз отвор у цилиндар и делује на клип. Клип, да би деловао као апсорбер, постепено
отвара отвор за позајмицу. Када зрно напусти уста цеви, гасови под дејтвом клипа и повратне
опруге, излазе назад кроз отвор за одвођење гасова.
Забрављивање слободном цеви
Механизам за отварање и затварање цеви код оружја са слободном цеви, као и код оружја која
функционишу на принципу слободног затварача, има затварач који се не забрављује за цев.
Разлика је у томе што је затварач непокретан, а цев је покретна и при опаљењу се креће унапред.
Сам процес затварања цеви врши се на рачун масе цеви и енергије сабијене повратне опруге цеви.
За отварање канала цеви неопходно је да сила трења између кошуљице зрна и поља у цеви буде
већа од:
- силе отпора повратне опруге цеви,
- силе трења између чауре и лежишта метка,
- силе инерције цеви и
- силе трења између цеви и вођице цеви (сандука).
Овакав начин забрављивања примењен је код пиштоља Манлихер модел II (слика 5.53).

Слика 5.53. Пиштољ Манлихер II

Предности оваквог система забрављивања су:
- смањење трзања код већих калибара,
- безбедно извлачење чауре при малим притисцима у цеви.
Недостаци оваквог система затварања цеви при опљање су:
- смањена брзина гађања и
- повећани габарити и маса сандука оружја.
 Забрављивање ротацијом цеви
За реализацију оваквог начина забрављивања са спољне стране цеви, близу уста цеви, налазе се
закошени испусти, а у задњем делу цеви уздужни испусти. Испусти на цеви улазе у жљебове
сандука обезбеђујући трзање и ротацију цеви приликом опаљења.
Приликом трзања предњи закошени испусти приморавају цев да се ротира за одређени угао, а
самом ротацијом цеви, задњи испусти на цеви излазе из жљебова на затварача и омогућавају
одбрављивање затварача и отварање цеви.
Овакава начин забрављивања примењен је код пиштоља ПСК, Рота (слика 5.54) и Штајера.

Слика 5.54. Шема забрављивања код пиштоља Рота

1 – цев, 2,3 – предњи и задњи испусти на цеви, 4 – вођица цеви, 5 – затварач,
6 – спирални жљебови на вођици цеви, 7,8 – прстенасти и спирални жљебови на затварачу, 9 –
повратна опруга
Забрављивање при дугом трзању цеви
У току процеса опаљења затварач и цев се трзају заједно (забрављени) док затварач (сабијајући
повратну опругу) својим задњим делом не стигне до крајње задње тачке трзања. Затварач остаје
у том положају задржан бравом или клином, а цев се враћа у предњи положај под дејством
повратне опруге цеви. Тек када се цев врати у предњи положај ослобађа се затварач, који се под
дејством повратне опруге враћа у предњи положај и затвара цев. Овакав начин забрављивања
(слика 5.55) је, у ствари, специјалан случај слободног затварача, односно инерционог
забрављивања.

Слика 5.55. Шема забрављивања при дугом трзању цеви

Предности оваквог начина забрављивања су:
 - поузданост забрављивања,
- извлачење чауре при минималним притисцима у цеви.
Недостаци су:
- мала брзина гађања,
- велики габарити оружја јер захтева дугачак сандук и
- неопходност примене две повратне опруге.

5.4. Механизам за убрзање кретања затварача

Како затварач после одбрављивања треба да изврши неколико радњи: извлачење чауре,
избацивање чауре, потискивање метка у његово лежиште и опаљење метка (ако се део енергије
затварача преноси на ударну иглу), неопходно је да му се обезбеди енергија кретања довољна за
извршење предвиђених радњи. Међутим, код оружја са системом трзања цеви, обично, затварач
после одбрављивања од цеви нема довољно кинетичке енергије за извршење предвиђених радњи,
па се код тог система користе посебни механизми који преносе део кинетичке енергије од цеви
на затварач и убрзавају његово кретање.
Механизми за убрзање кретања затварача могу се, у зависности од начина рада и конструкције,
поделити на механизме за убрзање помоћу полуга, вођица и опруга.
5.4.1. Полужни убрзачи
На слици 5.56 приказани су механизми за убрзање затварача помоћу полуге (полужни убрзачи).
Полуга може бити причвршћена за цев или за сандук механизма.

Слика 5.56. Полужни убрзачи

После одбрављивања затварача, полуга механизма за убрзање, која је утврђена на сандуку
механизма или цеви, ударом преноси део енергије цеви на затварачу. Механизми овог типа су
једноставни по конструкцији и јефтини за израду, што им је главна предност. Међутим, удари
који постоје код ових механизама знатно смањују век употребе њихових делова.
Да би се омогућио рад механизма за убрзање затварача без удара, потребно је да полуга
механизма има одговарајући профил којим се кретање затварача постепено убрзава у односу на
кретање цеви. На слици 5.57 приказан је механизам за убрзање затварача помоћу профилисане
полуге примењен на митраљезу 12.7 mm M2 Browning. После тренутка одбрављивања, цев делује
на полугу, а ова на затварач и убрзава његово кретање.
 Слика 5.57. Рад полужног убрзача код митраљеза Browning 12.7 mm
5.4.2. Убрзање помоћу вођица
Код неких модела аутоматских оружја при одбрављивању затварача помоћу вођице, која је
утврђена на зиду сандука механизма, преко ваљчића врши се убрзање кретања тела затварача у
односу на цев и главу затварача (слика 5.58).

Слика 5.58. Убрзање затварача помоћу вођице (копира)

У тренутку завршетка одбрављивања затварача, глава затварача креће се истом брзином као и
цев, док се тело затварача креће знатно већом брзином због померања тела затварача у односу на
главу затварача услед дејства вођице на ваљчиће. После одбрављивања појављују се узастопни
удари између тела затварача и главе затварача, при чему се убрзање главе и тела затварача
изједначавају. Као пример убрзача помоћу копира може се навести митраљез 14.5 mm КПВТ.
Често се ваљчићи или куглице који служе за забрављивање (види т.5.3.3, слика 5.49) користе и
као механизми за убрзање кретања затварача, а уједно и као механизам за осигурање од
превременог опаљења. Такав је случај код митраљеза 7,9 mm М53.
5. 4.3. Опружни убрзачи
На слици 5.59. приказана је шема рада механизма за убрзање затварача помоћу опруга.
У тренутку заједничког трзања цвеви и затварача сабија се опруга механизма за убрзање
затварача, која (опруга) после одбрављивања затварача убрзава керетање затварача, а успорава
кретање цеви. При раду овог механизма постиже се равномерно убрзање затварача, а смањује се
сила трзања на сандук механизма оружја, јер се сила опруге механизма, за време рада, појављује
као унутрашња сила у односу на систем цев-затварач. Тиме се смањује и дејство трзања целог
оружја на његово постоље. Поузданост дејства овог механизма зависи од квалитета његових
опруга. Недостаци механизма овог типа су сложена конструкција и знатно отежано запињање
затварача.

Слика 5.59. Механизам за убрзање кретања затварача помоћу опруге

 5.5. Механизам за храњење
Један од основних захтева који се поставља пред аутоматско оружје је обезбеђење потребне
брзине гађања. Задовољавајућа брзина гађања се постиже, осим изабраним конструкционим и
техничким могућностима оружја (избором принципа рада) и непрекидним радом аутоматике која
зависи од правовременог уношења метка у лежиште метка из механизма за храњење.
Дакле, основна намена механизма за храњење је да се метак из магацина или реденика доведе до
пријемника и од пријемника до лежишта метка.
Механизми за храњење се условно деле на:
- механизме за чување и доношење метка до пријемника (магацини и реденици) и
- механизме за доношење метка од пријемника до лежишта метка.
Под пријемником се подразумева место у сандуку оружја где се смешта метак непосредно пре
уношења у лежиште метка. Основна намена пријемника је постављање метка у тачно одређени
положај. Најчешће функцију потискивача метка у лежиште метка има сам затварач односно
испуст на затварачу, а ређе је то специјални механизам који захвата метак из пријемника и уноси
га у лежиште метка.
Рад механизма за храњење, нарочито при храњењу из реденика, повезан је са трансформацијом
правца кретања затварача дуж осе цеви у попречно кретање доносача реденика или ротационо
кретање добоша. При томе је неопходна строга усаглашеност кретања покретних делова
аутоматике и делова механизма за храњење.
Пракса је показала да се највећи број застоја код аутоматског оружја дешава као последица
неисправности у раду механизма за храњење. Зато механизам за храњење, много више од других
механизама аутоматског оружја, захтева проверу и прецизност, како при пројектовању и изради
оружја, тако и при ремонту.
Све то чини механизам за храњење „најодговорнијим“ склопом аутоматског оружја.
Доношење и уношење метка у цев захтева одређену енергију. Та енергија се добија од покретних
делова аутоматике (цеви, затварача или носача затварача) или сабијене опруге у магацину. У
сваком случају у другој фази храњења – унушењу метка у лежиште метка користи се само
енергија покретних делова аутоматике.
У циљу избегавања неисправности у раду механизма за храњење он мора да задовољи следеће
захтеве:
- правовремено доношење следећег метка, односно да се метак мора налазити у
пријемнику у тренутку кад затварач извлачи чауру из лежишта метка,
- фиксирање метка у пријемнику у строго одређеном положају за уношење у лежиште
метка,
- строго дефинисан пут кретања метка из пријемника до лежишта метка (слика 5.60)
чиме се елиминише могућност закошења метка,
- поуздан рад при свим положајима оружја (хоризонталном, вертикалном ...),
- неосетљивост на грешке при изради делова, њихова оштећења, корозију и сл.,
- процес храњења без осцилација, подрхравања и удара делова,
- недодиривање каписле метка приликом уношења метка у цев да не би дошло до
превременог опаљења,
- минимално коришћење енергије трзајућих делова да не би дошло до смањења брзине
гађања и
- задовољавајућа чврстоћа и релативна једноставност призводње делова механизма.
 Слика 5.60. Трајекторија кретања метка при храњењу код митраљеза Горјунова мод. 1943
5.5.1. Магацини
Магацини служе за смештај одређене количине метака и за њихово померање ка пријемнику у
току гађања. Облик и димензије магацина морају да обезбеде могућност кретања метака у
магацину, смештај што већег броја метака, једноставност замене, погодност руковања и довољну
отпорност и чврстоћу на дејство спољних утицаја (влаге, прљавштине и др.)
У зависности од везе са сандуком оружја магацини могу бити заменљиви и незаменљиви.
Незаменљиви магацини (слика 5.61) се не одвајају од оружја и након пражњења (испаљења
последњег метка) поново се пуне метак по метак или помоћу металне вођице – клипсе која
прихвата нанизане метке (слика 5.62). Омогућавају знатно смањење укупне масе оружја. Због
релативно мале практичне брзине гађања углавном се користе код неаутоматских и
полуаутоматских пушака.

Слика 5.61. Пуњење руске Слика 5.62. Метална вођица за

полуаутоматске пушке СКС пуњење неодвојивих магацина
Заменљиви магацини се могу одвојити од оружја, чиме се обезбеђује већа практична брзина
гађања, јер за замену магацина треба мање времена него за пуњење незаменљивог магацина.
Недостаци примене заменљивих магацина су повећана маса оружја и могућност губљења у току
употребе. Примењују се најчешће код пиштоља, аутомата, аутоматских пушака и
пушкомитраљеза. У зависности од облика заменљиви магацини могу бити оквири и добоши.
Оквири (слика 5.63) се углавном израђују од пресованог лима (често алумунијумског као код
пушке М16 или ређе челичног) или полимера (могу бити и провидни). У зависности од
конусности метка могу бити прави и закривљени. Прави оквири се најчешће користе за
пиштољску муницију и муницију већег калибра (12,7 до 20 mm), док се за пушчане метке калибра
5,45 до 12,7 углавном користе закривљени. Меци у оквирима могу бити нанизани у једном или
више редова или у цик-цак распореду. Најрационалније искоришћење простора магацина је цик-
цак распоред метака. Најчешће су оквири постављени са доње стране оружја, мада је било
решења постављања оквира са бочне или горње стране (слика 5.64).
Теренске импровизације спајања више оквира траком, у неким армијама узете су у обзир при
конструисању оквира, па се тако могу наћи решења са спојницама, или немачка варијанта са два
"зуба", који омогућавају везивање чак три оквира (слика 5.65).

Слика 5.63. Оквири

Слика 5.64. Постављање оквира са стране (италијански аутомат Берета М1917) и са горње
стране (аустралијска пушка Osten MkII)
 Слика 5.65. Специјални оквири за већи број метака
Добоши (слика 5.66) су намењени углавном за храњење пушкомитраљеза, а раније су коришћени
и за аутомате. Меци у добошу могу бити нанизани радијално (код митраљеза Дектјарева ДП и
ДПМ (слика 5.66) и код митраљеза Луис), аксијално и спирално и то у једном или више редова.

Слика 5.65. Dобоши

 Слика 5.66. Делови добоша митраљеза ДП
1 – горњи диск, 2 – доњи диск, 3 – опруга, 4 - пријемник

Слика 5.67. Руски аутомат 9 mm

Слика 5.68. Аутомат М 950 „Calico“
„Бизон“
Ради смањења димензија класичних добоша и повећања његовог капацитета код аутомата Бизон
(слика 5.67) и Calico (слика 5.68)) развијен је цилиндрични магацин. Такав магацин се састоји
од ротора са спиралним жљебовима, цилиндричне кутије – омотача са спиралним преградама на
унутрашњој површини, опруге, спојнице, два режња и сатног механизма. Ротор има функцију
доносача метака. Приликом ротације ротора, под дејством опруге меци се померају напред
ослањајући се на косу површину у предњем делу магацина и спуштају у положај за пуњење, из
којег их затварач уноси у цев.
Иако пружају знатну борбену резерву муниције, добоши повећавају масу целог система и укупне
габарита оружја и отежавају руковање и транспортовање, а као мана често се наводи и
проблематично пуњење испажњених добоша. Тежећи да отклоне наведене недостатке белгијски
конструктори аутомата P-90 и немачки конструктори аутоматске пушке са мецима без чауре G-
11 поставили су кутијасте магацине са горње стране оружја паралелно са осом цеви. Зарад тога
морали су да повећају сложеност конструкције пријемника (слика 5.69). Доношење метка у
лежиште метка смештено у ротационом цилиндру, врши се помоћу полуге доносача. Цилиндар
са метком се ротира за 90 и поставља метак у осу цеви.
Код аутомата P-90 (слика 5.70а) пријемник магацина се ротира у хоризонталној равни, а меци у
магацину су сложени нормално на осу канала цеви. Доносач са следећим метком за пуњење се
ротира за 90 и поставља на линију уношења метка у лежиште.
 Слика 5.69. Конструкција аутоматске пушке G-11 и шема храњења
На слици 5.70 приказане су различите нестандардне конструкције одвојивих магацина.
Као посебно решење магацина свакако се мора споменути систем „Metal storm“, који нема
покретних делова, а магацин је сама цев (слика 5.71).

Слика 5.70. Нестандардне конструкције одвојивих магацина

 а) кутијасти оквир за аутомат P90 за 50 метака, б) Ругеров магацин за 50 метака,
занимљивог и необичног облика, провидног тела за контролу муниције
в) оквир немачке пушке G11, г) Бета C двоструки нископрофилни добош за 100 метака, у
варијантама за широк спектар калибара, д) необичан Ругеров "оквир", са револверским
принципом у себи за десет метака, ђ) Ругеров добош магацин за М16 и сродне пушке са 90
метака, е) Каменгин оквир који се експресно пуни, повлачењем клизног браника и ређањем
метака у низ

Слика 5.71. Шема пуњења система „Metal Storm“

5.5.2. Реденици
Реденик служи за смештај и повезивање више метака у једну целину. Употреба реденика код
аутоматског оружја (углавном митраљеза и аутоматских топова) знатно повећава број метака у
односу на магацин и добош, а тиме и брзину гађања, и смањује „мртви ход“ затварача, али и
усложњава конструкцију оружја и његову експлоатацију.
Основни захтеви који се постављају пред реденик су:
- минимална маса,
- минимални корак,
- задовољавајућа отпорност при гађању и у току експлоатације оружја,
- поузданост и сигурност држања метака у тачно одређеном положају при пуњењу и
- одговарајућа еластичност у свим правцима која се карактерише радијусима
закривљења у два правца ( R1 , R2 ) и углом увијања  између два суседна постављена
метка (слика 5.72),
- постојаност при различитим атмосферским условима и
- погодност пуњења и једноставност извлачења метка.

Слика 5.72. Карактеристике реденика

Реденици се састоје од чланака који могу да буду повезани жицом (слика 5.73) или помоћу самих
метака (слика 5.74) и имају неограничен капацитет пуњења.
 Слика 5.73. Чланци реденика повезани Слика 5.74. Чланци реденика повезани
жицом метком
Реденици се могу поделити и према материјалу од којих су израђени. Тако се разликују:
- меки (пртени или платнени) реденици, израђени од посебне тканине. Овакви
реденици били су примењени код митраљеза Максим и старијих верзија митраљеза
Browning. Предности оваквих реденика су: једноставни и јефтини за производњу,
мала маса, безначајан „мртви ход“ и добра еластичност. Основни недостаци, који
ограничавају њихову употребу код савременог аутоматског оружја су: осетљивост
на временске услове (влагу и прљавшрину) и слабо учвршћивање метака у чланцима
реденика. Наведени недостаци смањују поузданост употребе ових реденика и чест
су узрок застоја у раду аутоматике оружја;
- комбиновани реденици, који су у основи платнени, али су чланци реденика, односно
гнезда метка, челични. Реденици овог типа су поузданији од платнених, али због
осталих недостатака и сложености производње нису нашли ширу примену;
- метални реденици , који се примењују код савременог аутоматског оружја јер
задовољавају све постављене захтеве.
Чланци реденика могу бити затворени (прстенасти), ако се примењују код оружја с извлачењем
метка из реденика уназад, и отворени, ако се примењују код оружја с извлачењем метка из
реденика унапред и доле.
Механизам за померање реденика служи да помери реденик и донесе следећи метак у пријемник.
За покретање тог механизма користе се кинетичка енергија покретног дела аутоматике и
потенцијална енергија повратне опруге затварача.
Захтеви који се постављају пред механизам за померање реденика су:
- функционисање при минималном убрзању,
- тачно одређено кретање реденика у току процеса пуњења оружја,
- минималан и константан губитак кинетичке енергије елемената аутоматике који су
извор енергије за покретање механизма за померање реденика и
- правовременост доношења метка у строгој сагласности са радом других елемената
аутоматике оружја.
Механизми за померање реденика, у зависности од карактеристика елемента аутоматике оружја
који га покрећу могу се поделити на: клизне, полужне, комбиноване (клизно - полужне) и
револверске.
Код клизних механизама елемент механизма који непосредно помера реденика конструисан је у
облику клизача (слика 5.75а). Клизач се може кретати праволинијски (напред - назад) или дуж
кружног лука доводећи сваки пут метак у почетни положај за пуњење помоћу вођица са
испустима и косих жљебова.Овакви механизми су једноставне конструкције и широко су
примењени код савременог аутоматског оружја (митраљези СГМ и РПД) иако у њиховом раду
долази до знатног губитка енергије на савладавање силатрења између клизача и водећег
елемента.
Код полужних механизама (слика 5.75б), полуга која помера реденик врши осцилаторно
ротационо кретање око осе паралелне или нормалне на осу цеви. Код механизама овог типа мањи
су губици енергије на савладавање сила трења.
Код револверских механизама (слика 5.75в), звезда која врши померање реденика ротира се око
осе паралелне оси цеви. Ова ротација врши се само у једном смеру. Механизми овог типа
поуздано захватају метке и добро их фиксирају у току пуњења цеви оружја, али имају велике
димензије. Примењен је, на пример, код митраљеза ДШК модел 1938.

Слика 5.75. Врсте механизма за померање реденика

а) клизни, б) полужни, в) револверски
1 – реденик са мецима, 2 – клизач са испустима, 3 – носач затварача са
жљебовима, 4 – полуга, 5 – носач затварача, 6 – задржач реденика, 7 - звезда
5.5.3. Механизми за уношење метка у лежиште метка
Механизни за уношење метка у лежиште метка намењени су за извлачење метка из пријемника
или реденика и доношење метка у цев. Пуњење цеви оружја се врши клизним или попречно-
осцилујућим затварачем са специјалним механизмом који се назива доносач или потискивач,
користећи енергију акумулирану у сабијеној повратној опрузи.
У току процеса пуњења метак може вршити сложено кретање у односу на осу канала цеви. На
пример, при доношењу метка из дворедног магацина, метак се помера и у вертикалној и у
хоризонталној равни. При томе правац уношења метка у лежиште не сме се заузимати
површином зрна, јер и најмања деформација кошуљице зрна смањује тачност гађања. Због тога
механизам за уношење метка у цев мора задовољити веома строге услове, од којих су основни:
- обезбеђење малих убрзања метка, нарочито у уздужном правцу, да не би дошло до
одвајања зрна од чауре пре опаљења,
- осигурање да покретни делови аутоматике не дођу у контакт са оживалним делом
зрна, да не би дошло до оштећења кошуљице зрна,
- обезбеђење тачно одређеног пута кретања метка при пуњењу цеви,
- поузданост захватања и фиксирања метака у процесу њиховог премештања у
лежиште метка и
- једноставност конструкције.
Према карактеру дејства потискивача на метак разликује се ударно (инерционо) и принудно
уношење метка у цев.
Код ударног уношења потискивач кратким ударом делује на метак, саопштавајући му притом
потребну брзину, која се у току кретања метка по инерцији смањује због сила трења. Због тога,
само уношење метка у цеви траје релативно дуго у односу на време циклуса рада аутоматике, а
кретање метка по инерцији није увек поуздано. Али због једноставности конструкције овај начин
уношења метка је широко распрострањен.
Приликом принудног уношења метка у цев, метак и потискивач су на целом путу уношења у
контакту. Код овог начина уношења брзина метка може бити и неколико пута већа од брзине при
инерционом уношењу, па се тако и остварују веће брзине гађања и већа поузданост рада
механизма.
Према конструкцији механизми за уношење метка у цев могу бити различити. У зависности од
карактера трајекторије метка при уношењу механизми за уношење метка могу бити:
праволинијски и криволинијски (двоетапни) (слика 5.76).
Померање метка из пријемника у осу цеви може се вршити при кретању затварач напред или
назад. Само померање може се вршити на различите начине:
- помоћу специјалне полуге – померача (митраљез Browning, слика 5.77 ),
- помоћу клина (слика 5.78),
- помоћу ротационог доносача (митраљез Колт, слика 5.79) и
- комбиновано, као комбинација померања помоћу клина и ротационог доносача
(митраљез Гурјунова и митраљез ПКТ, слика 5.80).

Слика 5.76. Шеме уношења метка у лежиште метка

а) праволинијско, б) криволинијско (двоетапно)
1 – чланак реденика са метком, 2 – потискивач, 3 – копир, 4 – лежиште метка, 5 – чаура
избаченог метка, 6 – затварач

Слика 5.77. Померање метка при

Слика 5.78. Померање метка при
пуњењу помоћу полуге
пуњењу помоћу клина
1 – извлакач метка, 2 - затварач
 а)

б)
Слика 5.80. Комбиновано уношење
метка
Слика 5.79. Померање метка при а) митраљез Горјунова, б) митраљез
пуњењу помоћу ротационог доносача ПКТ
1 – метак, 2 – извлакач, 3 – цев, 4 –
доносач, 5 - клин
При оцени механизама за уношење метка у цев посебна пажња се мора обратити на конструисање
делова који захватају метак при уношењу. Њихова конструкција мора да искључи могућност да
се изгуби контакт са метком у току уношења, а метак у почетном тренутку уношења мора бити
у таквом положају да правац силе потискивача пролази кроз центар масе метка (слика 5.81).

Слика 5.81. Захтев за положај метка пре уношења

5.6. Механизам за уклањање чаура

Основна намена механизма за уклањање чаура је извлачење чауре из лежишта метка након
опаљења и њено избацивање из сандука оружја.
Функцију извлачења чауре из лежишта метка врши склоп који се назива извлакач, а функцију
избацивања – избацач.
За обезбеђење поузданог захвата венца чауре зубом извлакача, извлакач треба да има опругу која
приљубљује зуб извлакача уз венац чауре. Треба напоменути да је извлакач део који је најчешће
подложан лому.
Избацач мора предати чаури такву брзину и правац лета да она прође кроз отвор на сандуку
оружја. Основни захтев који се поставља пред механизам за уклањањсе чаура је велика
поузданост рада. Обезбеђење поузданости рада овог механизма је значајно јер отклањање застоја
насталог услед неизвлачења чауре траје дуго, чиме се у значајној мери смањују борбене
карактеристике оружја.
Конструкција механизма за уклањање чаура зависи од конструкције одабраног модела затварача
и механизма за храњење. Услови рада механизма за уклањање чауре зависе пре свега од силе
потребне за извлачење чауре.
Код неаутоматског оружја извлачење чауре из лежишта метка се врши након што зрно напусти
цев и сви барутни гасови изађу из цеви па нема додатне силе притиска на чауру. Због тога сила
извлачења не треба да буде велика. На пример, код неаутоматске пушке модел 1891/30 сила
извлачења се креће у границама  0 110  N . Потешкоће у извлачењу чауре изазивају заостале
деформације чауре, лоша обрада и оштећења лежишта метка.
Код аутоматског оружја сила извлачења чауре зависи од изабраног принципа рада аутоматике.
Извлачење чауре код система на бази чистог гасног потиска се дешава при високом притиску
барутних гасова у цеви. У овом случају, извлакач готово и да не учествује у извлачењу чауре већ
је само придржава до њеног судара са избацачем. Чаура се извлачи силом притиска барутних
гасова на унутрашњу површину дна чауре. Сила трења између чауре и лежишта метка је велика.
Извлачење чауре код система на бази кратког трзања цеви и позајмице барутних гасова врши се
док притисак у цеви није опао на вредност атмосферског притиска. Гађањем са уклоњеним
извлакачем експериментално је показано да је тај притисак довољан да избаци чауру из лежишта
метка нарочито ако је чаура била подмазана.
Код система са дугим трзањем цеви извлачење чауре се врши након што сви барутни гасови
напусте цев, односно при атмосферском притиску. Механизам за уклањање чаура може се
налазити на предњем делу затварача (ако се користи систем затварања цеви са клизним
затварачем) или у задњем делу цеви (ако се користи систем затварања цеви са осцилујућим
затварачем).
5.6.1. Извлакачи
Према принципу рада извлакачи се деле на:
- извлакаче који се померају заједно са затварачем или главом затварача у току целог
циклуса опаљења и
- извлакаче који се померају независно од кретања затварача након одбрављивања.
Извлакачи који се све време крећу са затварачем су најраспрострањенији у системима са
ротационо – клизним затварачима. Према конструкцији они се деле на (слика 5.82):
- извлакаче чврсто везане са затварачем (непокретне у односу на затварач) и
- извлакаче покретне у односу на затварач.

Слика 5.82. Шеме извлачења чауре из лежишта метка покретним и непокретним извлакачем
1 – чаура, 2 – извлакач, 3 – затварач
Извлакачи чврсто везани за затварач примењују се код криволинијског храњења и обезбеђују
најпоузданије извлачење чаура. Примењени су, на пример, код митраљеза 14,5 mm КПВ и 12,7
mm Browning M2HB.
Извлакачи, покретни у односу на затварач су у ствари опружни извлакачи који се постављају у
специјално лежиште на затварачу. Примењују се код система како са праволиниским , тако и са
криволинијским уношењем метка (аутоматске пушке АК, М16, М21 и др.).
Према карактеру кретања у односу на затварач, извлакачи могу бити с обртним и транслаторним
кретањем (слика 5.83).
 Слика 5.83. Врсте извлакача
Извлакачи са обртним кретањем могу бити везани са затварачем преко осовине или преко
посебне ослоне површине на затварачу.
Код извлакача са обртним кретањем, ради поузданог захватања данцета чауре зубом извлакача,
оса ротације је ближе оси цеви да би се повећало растојање e1 између сила P и R (слика 5.84).
У супротном, при извлачењу чауре из лежишта метка зуб извлакача би могао пробити данце
чауре не извлачећи је.
Сила P потребна за извлачење чауре из цеви и реакција R на оси ротације извлакача образују
обртни момент M  P  e1 , који ротира извлакач и приљубљује га уз чауру. При томе, што је већа
сила извлачења P и крак e1 извлачач је чвршће приљубљен уз чауру. Основу за силу извлакача
чини сила опруге Fo .

Слика 5.84. Силе које делују на извлакач

Извлакачи повезани са затварачем осовином су најједноставније конструције, али захтевају
велику отпорност осовине и опруге велике крутости. За овај тип извлакача обично се користе
цилиндричне завојне опруге.
Обртни извлакачи осноњени на специјалне косе површине на затварачу обично се користе код
система са великим силама извлачења и кад се захтевају што мање димензије, на пример код
пиштоља.
Транслаторни извлакачи смештени су у посебном жљебу на затварачу, нормално или под
одређеним углом у односу на осу канала цеви. У том случају користе се завојне цилиндричне или
тањирасте опруге.
Извлакачи који нису постављени на затварач примењују се код система са попречно-клизним или
осцилујућим затварачима. Они се покрећу ударом затварача о преносну полугу или краћи крак
полуге извлакача (слика 5.85). Рад оваквих извлакача одликује се у кратким ударом и кратким
дејством на чауру.

а)

б)
1 – затварач, 2 – извлакач, 1 – извлакач, 2 – испуст на сандуку,
3 - чаура 3 – полуга извлакача, 4 - затварач
Слика 5.85. Извлакачи који нису постављни на затварач
а) код система са попречно клизним затварачем
б) код система са осцилујућим затварачем (митраљез Мадсен)
Особеност рада извлакача лежи у чињеници да он трпи ударна оптећења па је чест узрок застоја
у раду аутомати управо његов лом. Због тога извлакач мора да задовољи строге захтеве:
- мора имати велику отпорност и
- мора поздано држати чауру све до њеног избацивања.
Отпорност извлакача се постиже избором конструкције и коришћењем специјалних легираних
челика, а поузданост држања чауре строго одређеним растојањем између зуба извлакача и дном
чанчета затварача и еластичношћу извлакача.
Еластичност извлакача постиже се на различите начине (слика 5.86):
а) извлакач у виду еластичне пљоснате опруге,
б) извлакач са пљоснатом опругом и
в) извлакач са цилиндрично-завојном опругом.

Слика 5.86. Начини постизање довољне еластичности извлакача

Најмања величина зазора између зуба извлакача и чела затварача не сме бити мања од дебљине
дна чауре.
За ширину зуба извлакача обично се узима вредност  50  60  % пречника дна чауре код пушака,
митраљеза и аутомата, а код пиштоља  25  50  % пречника дна чауре.
Ради повећања животног века у конструкцији извлакача нису дозвољени ошти углови и прелази
да би се избегла места повећаних напрезања и захтева се строга симетричност.
5.6.2. Избацачи
Избацачи су намењени за избацивање чауре испаљеног метка која је извлакачем извучена из
лежишта метка и задржана уз чело затварача.
Основни захтев за избацач је да обезбеди енергично избацивање чауре у задатом правцу. Ако
није обезбеђен услов енергичности избацивања, чаура се може заглавити у сандуку оружја и
изазвати застој рада. Енергичност избацивања постиже се обично тако што чаура наилази на
избацач одговарајућом брзином. Правац избацивања постиже се тачно утврђеним међусобним
положајем извлакача и избацача.
У конструктивном погледу избацачи могу бити крути, опружни и полужни (слика 5.87).
У зависности од карактера дејства избацача на чауру разликују се два основна начина
избацивања чауре:
- избацивање дејством на бок чауре и
- избацивање дејством на дно чауре.

а)

б)

в)

Слика 5.87. Врсте избацача

а) крути, б) опружни, в) полужни
Полужни избацач функционише на следећи начин (слика 5.88). На испуст избацача, постављеног
дијаметрално у односу на извлакач , налеће чаура. Реакција избацача заједно са реакцијом зуба
извлакача образује спрег сила, ротирајући чауру ка извлакачу. Са исте стране на којој је извлакач
мора се налазити отвор на сандуку кроз који се избацује чаура.

Слика 5.88. полужни избацач (митраљез Гочкиса)

1 – чаура, 2 – избацач, 3 – извлакач, 4 – затварач
На сличан начин врши се и избацивање помоћу клина (слика 5.89). У оба случаја избацивања
полуга или клин делују преко следећег метка који се уноси у лежиште, шро је својствено само
системима са двоструким храњењем. Сви системи са двоструким храњењем захтевају и додатни
начин избацивања последњег метка.
 Слика 5.89. Шема избацивања чауре клином
Много више се примењују избацачи који делују на дно чауре. Они су једноставнији и мањих
димензија од избацача који делују на бок чауре. Могу бити постављени како на непокретним
деловима оружја, тако и на покретним. Израђују се као крути и опружни.
Крути избацачи повезани су са непокретним деловима оружја (сандуком) или су у међусобном
дејству са њима. Избацивање чауре врши се јаким ударом чауре. Тиме се губи један део
кинетичке енергије покретних делова аутоматике (затварача).
Крути избацачи се израђују у три варијанте:
- као испусти на сандуку (слика 5.87а), примењени, на пример, код аутоматских
пушака М70 и М21,
- као осовине – шипови који се слободно померају у отвору затварача (митраљез СГМ,
слика 5.90) и
- склопиви избацачи повезани зглобно са сандуком (митраљез ДПМ, слика 5.91).

Слика 5.90. Избацачи у виду шипа

Слика 5.91. Склопиви избацач
1 – избацач, 2 – испуст на сандуку
Сви крути избацачи су једноставне конструкције, али дају оштре ударе.
Опружни избацач (слика 5.87б) се ослања преко опруге на покретне или непокретне делове
оружја и омогућава да се чаура избацује из оружја са смањеним ударом, чиме се постиже дужи
век његове употребе и поузданија функција. Међутим, израда опружног избацача је знатно
сложенија. Опружни избацач примењени су, на пример, код аутоматске пушке 5.56 mm М16 и
митраљеза ДШК.

5.7. Механизам за окидање и ударни механизам

Узајамно дејство механизма за окидање и ударног механизма је велико. Чак су у неким врстама
оружја конструисани као један механизма (револвер „Гном“ ОЦ). Истовремено то су по функцији
самостални одвојени механизми у оружју па се могу и посматрати одвојено.
5.7.1. Ударни механизам
Ударни механизам служи за активирање – паљење иницијалне каписле метка наношењем удара
и представља скуп делова који обезбеђују удар у капислу метка ради њеног паљења на рачун
трења између врха ударне игле и запаљиве смеше унутар иницијалне каписле метка.
Ударни механизам за свој рад користи енергију претходно сабијене опруге. Код великог броја
система аутоматског оружја, ударни механизам за свој рад користи енергију повратне опруге,
која се у том случају назива повратно-ударна опруга.
У зависности од тога која се опруга користи, разликују се ударни механизми који користе
повратно-ударну опругу и ударни механизми који косристе ударну опругу.
Основни делови ударног механизма су:
- ударна игла, која непосредно делује на капислу метка,
- ударна опруга, која обезбеђује енергију ударног механизма и
- ударач, на који делује ударна опруга саопшравајући му потребну кинетичку
енергију.
Ударна игла
Ударна игла представља „најслабији“ део (у смислу поузданости) ударних механизама. То је део
највише изложен лому и као такав представља чест узрок застоја при гађању. Ради повећања
поузданости у раду, ударна игла треба да задовољи следеће захтеве:
- да има довољну отпорност и чврстоћу,
- не сме у току рада бити изложена оптерећењима на савијање нити сме ударити у било
који део затварача,
- мора се израђивати од високо легираних челика и имати правилну термичку обраду,
- мора бити лакозамењива и
- у конструктивном погледу не сме имати оштре прелазе због заосталих напрезања.
Конструкцијски, ударна игла може бити израђена као самостални део (слика 5.92а), сједињена
са ударачем (нарочито код старијих верзија револвера, слика 5.92б) или може бити шарнирно
везана са ударачем (слика 5.92 в).
 а)

в)

б)

Слика 5.92. Врсте везе ударне игле са ударачем

а) одвојена (самостална) ударна игла, б) чврсто везана са ударачем, в) шарнирно везана са
ударачем (револвер „Наган“)
Код ударних механизама који користе повратно-ударне опруге, ударна игла може бити чврсто
везана са затварачем (код система са слободним трзањем затварача, слика 5.93а) или са носачем
затварача (код система са принудним одбрављивањем, слика 5.93б).
 а)

б)
Слика 5.93. Веза ударне игле кад се користи повратно-ударна опруга
а) код система са слободним затварачем, б) код система са принудним одбрављивањем
Ако је ударна игла чврсто везана са затварачем јавља се могућност да до опаљења дође при
уношењу метка у лежиште метка. Ако је ударна игла чврсто везана са носачем затварача, онда се
слободни ход затварача користи као осигурање од превременог опаљења.
Минималне димензије и маса ударне игле условљене су димензијама затварача, али и
неопходношћу да се искључи могућност инерционог бушења каписле метка ударном иглом при
удару затварача у крајњем предњем положају (ако се ударна игла слободно креће у затварачу).
Димензије ударне игле по њеном пречнику и облику (овалном или округлом) утичу на безотказно
опаљење каписле метка. Потребна отпорност и чврстоћа ударне игле постижу се избором
димензија и материјала ударне игле.
Ради обезбеђења потребне отпорности пречник ударне игле није мањи од 2 mm. Код већине
пушака пречник се креће у дијапазону (2-3,2) mm и ретко је кад већи од 3 mm.
Отвор на затварачу за пролазак врха ударне игле, такође мора бити одређених димензија.
Превелик отвор могао би довести до тога да врх ударне игле промаши капислу метка.
Величина зазора између ударне игле и отвора на затварачу за пролазак врха ударне игле игра
важну улогу у правилном раду ударног механизма. Премали зазор може довести до блокирања
ударне игле услед запрљања, а превелик зазор изазива опасност од проласка барутних гасова
кроз затварач до сандука оружја и самог стрелца. Најчешће величина зазора не прелази 0,3 mm.
Важна параметар за правилан рад ударног механизма је и дужина изласка врха ударне игле.
Ударни механизми који раде помоћу повратно-ударних опруга имају већу кинетичку енергију.
Због тога морају имати и мању дужинуизласка врха ударне игле ради обезбеђења да не дође до
пробијања каписле метка. Код већине оружја са пушчаним метком са повратно-ударном опругом
величина изласка врха ударне је око 1,5 mm. Код оружја са ударном опругом та вредност је око
2,5 mm.
Ударач
Ударач је део ударног механизма непосредно везан за ударном опругом чија је основна намена
да преда потребну кинетичку енергију ударној игли.
Ударач пре опаљења заузима запети положај који се карактерише тиме да је ударна опруга
сабијена, а ударач задржан деловима механизма за окидање. Због тога, ударач се може
посматрати и као део механизма за окидање.
У зависности од положаја у самом оружју ударач може бити отвореног и затвореног типа.
Отворени ударач се користи код пиштоља и револвера јер даје и могућност директног ручног
запињања ради смањења силе окидања.
У зависности од врсте кретања разликујемо удараче са правилинијским и удараче са обртним
(ротационим) кретањем (слика 5.94).

Слика 5.94. Ударач са праволинијским (горе) и обрним кретањем (доле)

Избор и пројектовање ударног механизма
Избор типа ударног механизма зависи од конструкције осталих механизама и специфичних
захтева за дату врсту оружја.
На пример, код пиштоља се примењује ударни механизам с ударачем који има обртно кретање,
јер се тиме омогућавају просто запињање ударача и контрола да ли је ударач запет, што је важно
за обезбеђење сигурности у руковањем оружјем.
Ударни механизми у којима улогу ударача има затварач примењује се најчешће код оружја чији
је систем рада аутоматике – трзање затварача. У том случају ударна игла и затварач су најчешће
сједињени.
У ударним механизмима који се покрећу под дејством повратне опруге затварача, улогу ударача
може да има носач затварача, који удара или носи ударну иглу (на пример, митраљези 7,62 М84,
ПКТ).
У ударним механизмима с обртним ударачем запињање ударача најчешће се врши при кретању
затварача назад. Код неких оружја (пиштоља) запињање ударача може да се врши помоћу
обртања ударача око његове осовине, ручно.
При пројектовању ударног механизма треба одредити следеће величине и кактеристике:
- кинетичку енергију ударне игле, потребну за сигурно активирање каписле метка,
- масу ударне игле из услова да не дође до инерционог пробијања каписле,
- кинетичку енергију ударача, ако ударна игла није сједињена са њим,
- величину отвора на затварачу за пролазак врха ударне игле,
- димензије и карактеристике ударне опруге и
- време рада ударног механизма.
Жељено активирање каписле метка постиже се, пре свега, давањем потребне кинетичке енергије
ударача. Та енергија се назива енергија за разбијање каписле метка. Величина те енергије зависи
од врсте каписле, процентног састава компонената у каписли, дебљине каписле, зазора између
врха ударне игле и каписле, односно од осетљивости каписле. Код пиштољских метака енергија
за разбијање каписле је око 0,4 Ј, код пушчаних метака калибра 5,56 – 7,9 mm око 0,9 Ј, а код
метака за великалибарске пушке и митраљезе око 1,25 Ј. Дакле са повећањем калибра расте и
потребна енергија за разбијање каписле.
Осетљивост каписле може се дефинисати преко минималне енергије потребне за њено
активирање. Код пиштољских метака минимална енергија за активирање каписле је око 0,08 Ј,
код пушчаних метака калибра 5,56 – 7,9 mm око 0,25 Ј, а код метака за великалибарске пушке и
митраљезе око 0,3 Ј.
5.7.2. Механизам за окидање
Механизам за окидање служи да задржи ударач у запетом положају и да га ослободи при
притиску на обарачу.
У зависности од њихове намене механизми за окидање морају да задовоље одговарајуће захтеве
од којих су основни:
- поуздано држање ударног механизма у запетом положају (случај нежељеног
отпуштања ударног механизма није дозвољен),
- сигурно и лако отпуштање ударног механизма притиском на обарачу,
- велика отпорност и жилавост делова,
- једноставност конструкције, лако руковање, расклапање и склапање, подмазивање и
чишћење,
- брзина рада и
- постојање сигурносних механизама за поудан и безбедан рад, који онемогућују
нежељено опаљење и предопаљење.
Избор конструктивног решења механизма за окидање врши се према врсти оружја и
специфичности његове употребе.
Једна од значајних карактеристика механизма за окидање је потребна сила којом стрелац повлачи
обарачу при окидању. За стрељачко оружје ова сила треба да буде у границама од 20 до 40 N.
Код једног дела оружја механизам за окидање се конструише заједно са ударним механизмом,
као јединствен механизам. Најчешће се овакви механизми користе код револвера и пиштоља.
Често се и ротациони ударач израђује као део механизма за окидање, а не ударног механизма.
Према врсти паљбе коју омогућују механизми за окидање деле се на три основне групе:
- механизми за окидање за рафалну паљбу.
- механизми за окидање за јединачну паљбу и
- механизми за окидање за рафалну и за јединачну паљбу.
Механизми за окидање за рафалну паљбу
Механизми за окидање који омогућавају само рафалну паљбу су најједноставније конструкције.
Најчешће су састављени од следећих делова:
- обарача,
- запињача и
- кочница.
Примењени су најчешће код митраљеза и старијих аутомата где улогу ударача има затварач или
носач затварача.
На слици 5.95 приказан је механизам за окидање митраљеза Дектјарева (РПД) у којем се
задржавање затварача врши помоћу запињаче, а окидање (ослобађање) затварача помоћу
обараче, која повлачи запињачу и ослобађа затварач, који се под дејством силе повратне опруге
креће напред и врши опаљење метка. Све док стрелац држи притиснуту обарачу и док има метака
у магацину или реденику врши се опаљење. Након отпуштања обараче, носач затварача након
опаљеног метка трза назад и остаје у запетом положају под дејством запињаче.
 Слика 5.95. Механизам за окидање за рафалну паљбу
1 – запињача, 2 – обарача, 3 – осовина обараче, 4 – опруга запињаче, 5 – осигурач
Код система који имају ударни механизам са ударном опругом (не користе повратну опругу као
ударну) запињача мора задржати ударач у запетом положају све док се затварач не забрави за
цев. У том случају отпуштање ударача се врши аутоматски преко механизма осигурача од
превременог опаљења. Као примери, могу се навести механизми за окидање код митраљеза Колт
(слика 5.96) и митраљеза Брикс (слика 5.97).

Слика 5.96. Механизам за окидање митраљеза Колт

1 – ударач, 2 – ударна опруга, 3 – ударна игла, 4 – опруга ударне игле, 5 – обарача, 6 –
запињача, 7 – задржач ударача (осигурач од превремог опаљења), 7, 8 – полуге осигирача од
превременог опаљења
Механизам за окидање код митраљеза Брикс је специфичан јер има само једну тачку контакта са
ударачем, али такође обезбеђује опаљење само при забрављеном затварачу. Притиском на
обарачу, полуга обарача се помера ка напред и притиска клип – окидач на доле. Ако је затварач
затворен окидач притиска полугу запињаче, издиже запињачу и ослобађа ударач са ударном
иглом који под дејством ударне опруге удара у иницијалну капислу метка. Немогућност да дође
до превременог опаљења је остварена тако што је осовина полуге запињаче везана са носачем
цеви који се трза заједно са цеви (принцип рада овог митраљеза је кратко трзање цеви).
Захваљући томе је ударач у вези са запињачом све до тренутка док испуст полуге запињаче не
стане наспрам окидача, а у том тренутку је затварач већ забрављен.

Слика 5.97.Механизам за окидање митраљеза Брикс

1 – ударач, 2 – ударна опруга, 3 – полуга запињаче, 4 – запињача, 5 – осовина полуге запињаче, 6
– окидач, 7 – полуга обарача, 8 – обарача
 Механизми за окидање за јединачну паљбу
Механизми за окидање који омогућавају само јединачну паљбу, као основни део (осим обараче,
запињаче, кочнице и осигурача од превременог опаљења) имају и део који обезбеђује задржавање
ударача у запетом положају након сваког опаљења, без обзира да ли је притиснута обарача или
не. Тај део се назива раздвајач паљбе. Ако се обарача држи притиснута након опаљења, до новог
опаљења може доћи тек кад се отпусти обарача и поново притисне.
Механизми за окидање овог типа примењени су код пиштоља и полуаутоматских пушака.
Често се називају механизмима једноструког дејства (SA3).
Делови и рад оваквог механизма може се објаснити на примеру пулуаутоматске пушке Симонова
– СКС (слике 5.98 и 5.99). Исти механизам примењен је код наше полуаутоматске пушке 7,62
mm М59/66.
Притиском на обарачу, полуга обараче се помера напред, делује на запињачу која ослобађа
ротациони ударач. Ударач се ротира под дејством ударне опруге и удара у носач ударне игле који
својим испустом потискује осигурач од превременог опаљења.

Слика 5.98. Делови механизма за Слика 5.99. Рад механизма за

окидање полуаутоматске пушке окидање полуаутоматске пушке
Симонова Симонова у запетом положају (горе)
1 – тело механизма, 2 – ударач са и у тренутку опаљења (доле)
клипом, 3 – ударна опруга, 1 – обарача, 2 – полуга обараче,
4 – запињача са опругом, 5 – осигурач 3 – запињача, 4 – ударач, 5 – ударна
од превременог опаљења, опруга, 6 – осигурач од превременог
6 - раздвајач паљбе, 7 – обарача, опаљења, 7 – опруга запињаче,
8 – полуга обараче, 9 – опруга 8 – опруга обараче
обараче, 10 – осигурач са опругом,
11 – утврђивач магацина, 12 – чивија
Полуга осигурача својим другим крајем помера раздвајач паљбе и отпушта запињачу која се под
дејством своје опруге враћа у првобитни положај. Након опаљења и трзања затварача у задњи
положај, потискује се ударач, сабија се ударна опруга и ударач се запињачом задржава у запетом
положају. За поновно опаљење потребно је отпустити и поново притиснути обарачу.
Механизми за окидање који могу, поред своје основне функције задржавања затварача у запетом
положају, и да врше повлачење ударача у задњи положај притиском на обарачу називају се
механизми двостуког дејства (DA4). На слици 5.100 приказана је шема рада једног таквог
механизма за окидање код пиштоља 9 mm Макаров (ПМ).

3
SA – single action
4
DA – double action
У почетном тренутку ударач је отпуштен, обарача се налази у предњем, а вучна полуга у крајњем
задњем положају. Испуст полуге за запињање је у вези са испустом на ударачу. При трзању или
повлачењу затварача у задњи положај ударач се ротира и својим испустом помера полугу обараче
напред и навише, доводећи је до испуста на запињачи. Запињача под дејством своје опруге
заскаче зубом за ударач и држи га у запетом положају.

Слика 5.100. Механизам за окидање двоструког дејства код пиштоља

Макаров
а) ударач на осигурачу од превременог опаљења, б) ударач ослобођен од
запињаче, в) запет ударач, г) запињање ударача преко обараче
1 – ударач, 2 – запињача, 3 – полуга обараче, 4 - обарача
Притиском на обарачу, полуга обараче се помера напред, повлачи раздвајач полугу окидача која
својим прорезом наилази на испуст на запињачи и ослобађа је од везе са ударачем. Ударач се под
дејством ударне опруге ротира и врши опаљење.
При трзању затварача услед дејства силе притиска барутних гасова, ротира се ударач. Запињача
ослобођена од полуге окидача, под дејством своје опруге зубом качи испуст на ударачу и
задржава га у запетом положају. За ново опаљење потребно је постити обарачу и поново је
притиснути.
Ако је ударач у предњем положају, притиском на обарачу, полуга обараче повлачи полугу за
окидање, која повлачи ударач у задњи положај. У овом случају на крају повлачења ударача,
ударач не качи за запињачу већ се ослобађа са зуба полуге за окидање и под дејством ударне
опруге врши опаљење.
Механизми за окидање за јединачну и рафалну паљбу
Основна особеност механизама који омогућавају и јединачну и рафалну паљбу је сложеност
конструкције, јер осим делова које имају остали наведени механизми за окидање имају и
регулатор паљбе. Користе се код аутомата, аутоматских пушака, аутоматских пиштоља и
пушкомитраљеза.
Дакле, основни делови механизма за окидање за јединачну и рафалну паљбу су:
- обарача,
- запињача,
- раздвајач паљбе,
- регулатор паљбе и
- осигурач од превременог опаљења.
Ова врста механизама може да се употребљава за запињање ударних механизама који користе
како ударну тако и повратно-ударну опругу.
Као пример механизма за окидање за јединачну и рафалну паљбу и запињање ударног механизма
са повратно-ударном опругом може се приказати механизам аутомата Шпагин (слика 5.101).
Јединачна паљба се обезбеђује повлачењем регулатора паљбе у задњи положај. Притиском на
обарачу она се ротира и спушта запињачу. Запињача ослобађа ударач који се под дејством
повратно-ударне опруге креће напред и притиска предњи крај раздвајача паљбе. Својим задњим
крајем раздвајач паљбе делује унутар тела обараче, ослобађајући запињачу.
Ослобођена запињача се под дејством своје опруге издиже и зауставља у запетом положају
затварач који се враћа након опаљења под дејтвом притиска барутних гасова. За извршење новог
опаљења потребно је пустити обарачу, да би њен део поново дошао у контакт са запињачом, и
поново је притиснути.

Слика 5.101. Механизам за окидање за јединачну и рафалну паљбу аутомата Шпагина (ППШ)
1 – регулатор паљбе, 2 – обарача, 3 – зуб обараче, 4 – запињача, 5 – затварач, 6 – раздвајач
паљбе, 7 – опруга запињаче
Рафална паљба се остварује кад је регулатор паљбе у предњем положају. Заједно са регулатором
паљбе напред се помера и раздвајач паљбе. На тај начин задњи крај раздвајача паљбе губи
контакт са зубом обараче и не може се одвојити од испуста на запињачи.
Интересантан пример је конструкција механизма за окидање пушке Калашњиков (слика 5.102).
Исти механизам примењен је код наших пушака М70 и М21.
Врста паљбе се бира постављањем регулатора у положај за јединачну или рафалну паљбу. При
постављеном регулатору у положај за јединачну паљбу, затварач, при репетирању и пуњењу
оружја, назад обрће ударач око његове осовине и при том ударач задржава раздвајач паљбе ако
је притиснута обарача, односно запињача, ако је отпуштена ударача. До окидања може доћи када
затварач дође у предњи положај и забрави се при чему притисне полугу осигурача и ослободи
зуб ударача. Отпуштање запетог ударача врши се притиском на обарачу, која помера запињачу
и ослобађа ударач. Приликом трзања затварач потискује ударач, и њега задржава раздвајач
паљбе. Да би дошло до следећег опаљења потребно је пустити и поново притиснути обарачу.
Том приликом раздвајач паљбе излази из контакта са ударачем, који се ротира под дејством
ударне опруге, али га на путу ка ударној игли захвата запињача. При поновном притиску
обараче, ослобађа се ударач, који удара у ударну иглу, уколико је забрављен затварач и преко
полуге осигурача ослобођен зуб ударача.
При постављеном регулатору паљбе у положај за рафалну паљбу, полуга регулатора паљбе
блокира раздвајач паљбе који онда нема функцију у раду механизма за окидање. Ако је ударач
запет (држи га запињача), а затварач забрављен и притиска полугу осигурача од превременог
опаљења, притиском на обарачу, ротира се запињача и ослобађа ударач. Све док се држи
притиснута обарача, ударач у запетом положају задржава осигурач од превременог опаљења и
ослобађа га у тренутку када се изврши брављење затварача и притисне полуга осигурача.
 а) рафална паљба б) јединачна паљба
Слика 5.102. Механизам за окидање аутоматске пушке Калашњиков
1 – регулатор паљбе, 2 – раздвајач паљбе, 3 – ударач, 4 – ударна опруга, 5 – осигурач од
превременог опаљења
Посебну групу механизама за окидање који омогућавају и јединачну и рафалну паљбу
представљају механизми са ограничавачем рафала на 2 или 3 метка. Овакви механизми
примењени су код неких пиштоља, аутомата и аутоматских пушака.
Механизам за окидање код пиштоља „Beretta“ 93R има ограничавач рафала на три метка. Рафална
паљба обезбеђена је померањем зупчасте летве са по 3 зуба са горње и доње стране, која је
смештена са десне унутрашње стране рукохвата. Летва се укључује пребацивањем регулатора на
рафалну паљбу. При сваком трзању затварача у задњи положај, зупчаста летва се помера за један
зуб наниже и фиксира у том положају, не дозвољавајући деловима механизма за окидање да се
раздвоје и зауставе паљбу.
Након трећег опаљења, полуга обараче добија могућност да се спусти, прекидајући паљбу, а
зупчаста летва се подиже у почетни положај. Да би се испалио следећи рафал, потребно је
отпустити и поново притиснути обарачу.
По сличној шеми ради и механизам за окидање код пољске аутоматске пушке WZ 885 (слика
5.103).
У тренутку када је регулатор паљбе пребачен на рафал од 3 метка, он делује на раздвајач паљбе
који ослобађа успорач. Успорач се подиже под дејством опруге и укључује раздвајач паљбе (за
јединачну паљбу). Након сваког опаљења у рафалу, ударач својим испустом притиска успорач,
који својим задњим изрезом прескаче по један зуб на бројачу. После трећег опаљења, успорач
искаче са задњег зуба на бројачу, под дејством опруге се ротира наниже и ударач се задржава
запињачом јединачне паљбе.
За следеће опаљење потребно је отпустити обарачу. При томе се успорач ротира и поново се
спаја са бројачем.
Механизми за окидање са ограничавачем рафала под одређеним условима могу значајно
повећати ефективност рафалне паљбе преко смањења утрошка муниције, нарочито при великим
брзинама гађања.

Слика 5.103. Ограничавач рафала код пушке WZ 88

5
Пољска верзија АК 47, са уграђеним ограничавачем рафала.
1 – ударач, 2 – раздвајач паљбе, 3 – обарача, 4 – запињача, 5 – испуст, 6 – регулатор паљбе, 7 -
бројач

5.8. Сигурносни механизми

Основна намена сигурносних механизама је да обезбеде поуздан и сигуран рад аутоматике,
безбедно руковање оружјем и да заштите делове оружја од механичких оштећења и нечистоће.
Најважнији задатак сигурносних механизама је да обезбеде да не дође до непредвиђеног
опаљења.
Непредвиђено опаљење може се десити у два случаја:
- при незабрављеном затварачу, такозвано превремено опаљење,
- случајним притискањем обараче при руковању оружјем.
Сигурносни механизми нашли су због тога веома широку примену код стрељачког оружја и
одликују се веома различитим конструкцијама и карактеристикама рада.
У зависности од намене, сигурносни механизми деле се на три основне групе:
- механизми за сигуран рад аутоматике,
- механизми за безбедно руковање и
- механизми за заштиту делова оружја од механичких оштећења и запрљања.
5.8.1. Механизми за сигуран рад аутоматике
Опаљење при незабрављеном затварачу много је вероватније код аутоматског оружја. Код
неаутоматског оружја, затварање и забрављивање затварача врши се силом стрелца и под
његовом је контролом.
Сигурносни механизми који служе да обезбеде сигуран рад аутоматике, онемогућавају опаљење
метка пре него што се затварач забрави. Такође, треба да онемогуће опаљење метка чак и у
случају у случају отказа сигурносног механизма због ломљења неког његовог дела или из неког
другог разлога.
Основни задатак ових сигурносних механизама је да, уколико затварач није забрављен,
блокирају ударач. Ови механизми могу да буду различити, зависно од типа ударног механизма.
Ударни механизми , као ште је већ речено, раде на основу енергије сабијене ударне или повратно-
ударне опруге. Ако ударни механизам ради на основу енергије ударне опруге, осигурање од
превременог опаљења се обезбеђује везом механизма за забрављивање са ударним механизмом
или механизмом за окидање.
Осигурање од превременог опаљења при незабрављеном затварачу углавном се остварује помоћу
осигурача и полуга осигурача од превременог опаљења. На ударач делује испуст полуге
осигурача од превременог опаљења. На крају враћања затварача у предњи положај, након
потпуног забрављивања, осигурач од превременог опаљења се притиска или ротира и само тада
је могуће отпустити ударач са запињаче.
Као пример биће наведен сигурносни механизам код ПТРС - противоклопне пушке Симонова
калибра 14,5 mm, модел 1941. (слика 5.104).
Код овог механизма за окидање постоји осигурач од превременог опаљења. Ударач се приликом
трзања затварача качи за осигурач од превременог опаљења и запињачу. Кад се затварач врати у
предњи положај и потпуно забрави, долази у контактр са задржачем затварача и преко њега
делује на осигурач од превременог опаљења. Полуга осигурача од превременог опаљења
ослобађа ударач и у запетом положају га држи само запињача. За опаљење потребно је
притиснути обарачу, која ротира запињачу и ослобађа запет ударач.
 Слика 5.104. Механизам за окидање пушке 14,5 mm ПТРС
1 – обарача, 2 – ударач, 3 – осигурач од превременог опаљења, 4 – задржач затварача, 5 –
полуга обараче, 6 - запињача
Ако се затварач није вратио у крајњи предњи положај, односно ако није дошло до забрављивања,
притиском на обарачу, ударач је ослобођен од запињаче, али га у запетом положају држи
осигурач од превременог опаљења.
Отпуштањем обараче и ручним померањем затварача у крајњи предњи положај неће доћи до
опаљења јер ће се ударач закачити за горњи зуб запињаче. Оваква конструкција сигурносног
механизма обезбеђује потпуну безбедност при руковању оружјем.
Ако ударни механизам користи енергију ударне опруге, осигурање од превременог опаљења при
незабрављеном затварачу обично се остварује непосредном везом између ударног механизма и
механизма за окидање. На пример, код митраљеза Дектјарева (ДП), митраљеза М53 и аутомата
H&K MP5 врх ударне игле може проћи кроз отвор на затварачу тек кад се крилца, односно
ваљчићи за забрављивање потпуно рашире, а то се дешава само при потпуно забрављеном
затварачу. У супротном блокиран је носач ударне игле и сама ударна игла и не може доћи до
опаљења.
Наведени механизми, поред обезбеђења сигурног рада аутоматике, имају и друге улоге у раду
аутоматике, као на пример за забрављивање, убрзање кретања затварача и др..
5.8.2. Механизми за безбедно руковање оружјем
Нежељено или случајно опаљење може чевека коштати живота. Због тога механизми за безбедно
руковање оружјем имају веома важну улогу у конструкцији оружја.
Сигурносни механизми који служе да омогуће безбедно руковање оружјем обезбеђују да се
помоћу њих укоче (блокирају) ударни механизми или механизми за окидање у положају у којем
не могу да раде. Ти механизми се, обично, називају кочнице.
Основни захтеви које морају да испуне ови сигурносни механизми су:
- поудано осигурање од нежељеног опаљења,
- брзина и погодност за укључивање и искључивање и
- једноставност конструкције.
Према карактеру дејства стрелца на ове сигурносне механизме они се деле на аутоматске и
неаутоматске.
За укључивање аутоматских кочница није потребан посебан захват у току рада оружја. Тако, на
пример, код пиштоља Hekler & Koch P-7 (слика 5.105) и Colt M1911 аутоматска кочница се
укључује правилним хватањем рукохвата (слика 5.106).
 Слика 5.105. Аутоматска кочница код пиштоља 9 mm H&K P-7

Слика 5.106. Притискање аутоматске кочнице при држању пиштоља

Код митраљеза Дектјарева ДП аутоматска кочница се активира обухватом врата кундака, а код
пиштоља Glock 26 и Glock 35 (слика 5.107) обарача се не може притиснути ако се не притисне
аутоматска кочница.
Искључење свих врста аутоматских кочница врши се престанком притиска на њих.

Слика 5.107. Аутоматске кочнице код пиштоља Glock 26 (лево) и Glock 35

Неаутоматске кочнице су таква врста сигурносних механизама за безбедан рад који захтевају
додатни захват од стране стрелца, на пример ротирање полуге или притискање дугмета кочнице.
Неаутоматске кочнице су код савременог оружја много више у употреби од аутоматских јер су
једноставне конструкције и пружају добру поузданост.
Неаутоматске кочнице условно се могу поделити на блокирајуће и искључујуће кочнице.
Блокирајуће кочнице су сигурносни механизми који постављају механизам за окидање у положај
у којем не може да функционише због блокирања рада једног или више његових делова.
Као добар пример блокирајућих кочница могу да послуже кочница на аутоматима Дектјарева
модел 1940 (ППД, слика 5.108), Шпагина ППШ, али и пушака АК 47, М70 и М21.
Код наведених аутомата, блокирајућа кочница се налази на ручици за повлачење затварача. Када
је укључена, кочница улази на прорез на сандуку и недозвољава повлачење или враћање
затварача.

Слика 5.108. Кочница аутомата ППД

1 – кочница, 2 – ручица, 3 – опруга кочнице, 4 – сандук, 5 – затварач, 6 – зуб кочнице
Искључујуће неаутоматске кочнице врше искључивање једног или више делова из кинематског
ланца механизма за окидање и ударног механизма.
Често коришћен код пиштоља је такозвани „сигурносни зуб“ на ударачу . На ударачу се испред
испуста за запињање налази допунски испуст (сигурносни зуб) велике поузданости. Жљеб
између ова два испуста је деовољно дубок да запињача својим зубом не може изаћи из њега. Ако
је ударач запет за сигурносни зуб, до опаљења не може доћи чак и ако пиштољ падне ударачем
на земљу.
Оваква врста неуатоматске кочнице примењена је код револвера Colt, пиштоља Макарова, ТТ-
33, Стечкина и нашег М57.
Осим наведених кочница, код револвера се користи и „одбијање ударача“ и преносно блокирање.
У првом случају ударач врши удар на капислу метка, а затим се под дејством ударне опруге враћа
мало назад. Задатак оваквог осигурача је да ни при којим условима не дође до прејаког удара у
капислу који би могао изазвати опаљење. Такво осигурање је примењено код револвера Наган.
Преносно блокирање примењено је, на пример, код револвера Sterling. Преносна блокирајућа
кочница је у вези са обарачом и при потпуном притискању обараче, кочница се подиже, прима
удар ударача и преноси га на ударну иглу. У случају ненамерног отпуштања ударача, на пример,
приликом ручног повлачења ударача у запет положај, преносна кочница није подигнута и ударач
не може да дохвати ударну иглу, па до опаљења неће доћи.
Код револвера Smith & Wesson осигурање од нежељеног опаљења врши се помоћу блокиракуће
полуге (слика 5.109). Заправо, то је аутоматски осигурач који држи ударач одвојен од ударне игле
кад је ударач спуштен и дозвољава њихов контакт само кад је потпуно пртиснута обарача. У том
случају блокирајућа полуга се спушта и омогућава ударачу да удари у ударну иглу.
 Слика 5.109. Аутоматски осигурач код револвера Smith & Wesson
Блокирајуће полуге различитих конструкција имају широку примену као сигурносни механизми
код аутоматског оружја.
На пример, код митраљеза Дектјарев (РПД) ако је блокирајућа полуга ротирана у предњи положај
(укочен положај), осовина блокирајуће полуге не дозвољава ротацију обараче и не може доћи до
отпуштања носача затварача (ударача) са запињаче (слика 5.110а). Ако је блокирајућа полуга
ротирана у задњи положај, прорез на осовини блокирајуће полуге стаје наспрам обараче и
дозвољава њену ротацију, а самим тим и опаљење (слика 5.110б).

а) укочен положај б) неукочен положај

Слика 5.110. Кочница митраљеза Дектјарев (РПД)

Често блокирајућа полуга има и друге функције осим блокирања неког од делова механизма за
окидање. Код пиштоља Макаров, блокирајућа полуга блокира ударач и комплетан механизам за
окидање, а ако је ударач у запетом положају служи за бетзбедно спуштање ударача. Код пиштоља
Стечкин блокирајућа полуга има и функцију регулатора паљбе. Такав је случај кочнице и
регулатора паљбе код аутоматске пушке Калашњиков.
Без обзира на избор и врсту сигурносног механизма за безбедно руковање оружјем највећа
поуданост се добија ако се примени комбинација аутоматске и неаутоматске кочнице, као што је
случај код пиштоља Colt М1911.
5.8.3. Механизми за заштиту делова и механизама оружја
Сигурносни механизми који служе да заштите механизме и делове оружја од прљавштине и
оштећења могу бити различите конструкције, а најчешће се израђују у виду поклопаца или
штитника.
Поклопци који служе да затворе отворе на сандуку механизма снабдевени су, обично,
механизмом који аутоматски отвара поклопац при избацивању чауре (слика 5.111).
Штитници најчешће служе да заштите нишане од механичких удара (слика 5.112).
 Слика 5.111. Поклопац отвора за
Слика 5.112. Штитници мушице
избацивање чаура код пушке М-16

5.9. Помоћни уређаји

Поред основних механизама аутоматског оружја, неопходних за рад аутоматике и сигурносних
механизама, који обезбеђују поузданост и сигурност рада аутоматике и сигурност руковања
оружјем, у конструкцији аутоматског оружја примењују се и различити помоћни уређаји.
Помоћни уређаји који се користе код оружја су:
- амортизери,
- гасне кочнице,
- скривачи пламена,
- појачници трзања,
- пригушивачи звука,
5.9.1. Амортизери
Код свих модела аутоматског оружја при нормалним условима рада долази до удара покретних
трзајућих делова аутоматике у задњем положају. Удари, у зависности од варирања масе пуњења,
могу бити веома великог интензитета што меже довести до повећања расипања погодага и
смањењу употребног века оружја. Осим тога, при великим брзинама гађања може се догодити да
не дође до правилног запињања ударног механизма, а самим тим и до застоја у раду аутоматике.
Удари су изазвани тиме што се за правилан рад аутоматике, односно за довољну дужину трзања
мора обезбедити и одређена резерва енергије да би оружје правилно функционисало и при
отежаним условима рада.
Да би се избегли оштри удар компонената аутоматике у задњем положају, неопходно је
апсорбовати вишак енергије покретних делова и „смекшати“ удар. Апсорпција вишка енергије
трзања може се вршити на два начина:
- повећањем дужине трзања, чиме се повећавају габарити и маса оружја или
- применом амортизера (апсорбера).
Амортизери (апсорбери) се код аутоматског оружја примењују за смањење интезитета удара
покретних делова аутоматике и повећање њихове брзине приликом враћања.
Ако амортизери служе да само смање удар покретног дела аутоматике, они на сандук механизма
треба да пренесу што мању силу при најмањем враћању механичке енергије покретном делу
аутоматике. Код ових амортизера кинетичка енергија покретног дела аутоматике прелази у
потенцијалну енергију деформације еластичних елемената и у топлотну енергију.
Амортизери и апсорбери могу да буду од пластичне масе (слика 5.113), фибер плочица (слика
5.113), завојне опруге велике крутости или комбинација прстенова и опруге (слика 5.114).
 Слика 5.113. Амортизер од Слика 5.114. Амортизер од гуме
пластичне масе примењен код митраљеза
Browning M1919A4

Слика 5.115. Амортизер комбинован од прстенова и опруге

Коришћење опружних амортизера није претерано рационално у смислу апсорпције енергије
трзања. Сабијајући се под дејством покретних делова аутоматике опруга апсорбује кинетичку
енергију покретних делова, а затим шри ширењу (75 – 80) % те енергије враћа покретним
деловима. Максимална брзина враћања покретних делова од сабијене опруге износи (80 – 90) %
брзине покретних делова у тренутку почетка сабијања опруге.
За разлику од опружних амортизера, применом амортизера од гуме може се апсорбовати (25 –
50) % енергије трзања, али због много краћег животног века нису нашли ширу примену.
Код аутомата Шпагин (ППШ) примењен је апсорбер од фибер плочица. Он апсорбује знатну
количину енергије трзања затварача, а има и довољно дуг животни век, једноставност
конструкције и поузданост рада.
Амортизер комбинован од прстенова и опруге апсорбује велику количину енергије сабијене
опруге, па се само мали део те енергије враћа покретним деловима аутоматике.
5.9.2. Гасне кочнице
Гасна кочница (слика 5.116) је уређај на устима цеви намењен за смањење енергије (импулса)
трзања цеви или целог оружја путем одвођења дела барутних гасова кроз бочне отворе.

Слика 5.116. Гасна кочница на француској пушци PGM Hecate II

Гасне кочнице треба да обезбеде:
- неопходно смањење уздужних и попречних компонената силе трзања оружја,
односно непходну ефикасност кочнице,
- минимално дејство на стрелца истичућих гасова и звука,
- минимални утицај димензија гасне кочнице на укупне габарите оружја,
- постављање стандардне опреме без скидања гасне кочнице.
Повећање евикасности гасне кочнице праћено је повећањем звука и дејства истичућих гасова на
стрелца, што се мора узети у обзир при избору типа гасне кочнице.
По карактеру дејства гасне кочнице се могу поделити у три групе (слика 5.117):

Слика 5.117. Гасне кочнице

а), б) – бескоморне гасне кочнице уздужног и попречног дејства, в) једнокоморна гасна кочница
уздужног дејства, г) двокоморна гасна кочница комбинованог дејства
- гасне кочнице уздужног дејства, које обезбеђују смањење енергије трзања оружја
или цеви дуж осе цеви,
- гасне кочнице попречног дејства, које обезбеђују дејство попречне силе у односу на
осу цеви. Уобичајени назив за такве гасне кочнице је компензатор. Они се обично
примењују код модела оружја код којих се приликом опаљења јавља обртни момент
(слика 5.118),

Слика 5.118. Одскок оружја приликом опаљења

- гасне кочнице комбинованог дејства, које истовремено обезбеђују смањење силе
трзања дуж осе цеви и компензацију обртног момента оружја приликом опаљења.
Код савремених оружја ове гасне кочнице су нашле највећу примену (слика 5.119).
 Слика 5.119. Гасне кочнице комбинованог типа
По конструктивним карактеристикама, одлучујуће делујућим на ефикасност кочнице, могу се
издвојити следеће врсте гасних кочница:
- бескоморне гасне кочнице, код којих нема преграда нити предњег зида,
- једнокоморне гасне кочнице, које имају једну преграду која представља предњи зид
кочнице и
- двокоморне гасне кочнице, код којих су две коморе одвојене преградом.
При даљем повећању броја комора ефикасност гасних кочница расте безначајно (мање од 10 %),
зато гасне кочнице савремених оружја немају више од две коморе.
Према принципу рада, гасне кочнице могу бити (слика 5.120):
- активног типа,
- реактивног типа,
- активно-реактивног типа,
- разбијачи гасова и
- ширећег дејства.
 Слика 5.120. Врсте гасних кочница
а) активног типа, б) реактивног типа, в) активно-реактивног типа, г) разбијачи гасова, д)
ширећег дејства
Гасне кочнице активног типа користе удар струје гаса на попречне површине постављене на
устима цеви. Удар гасова предаје део импулса силе супротног смера импулсу трзања оружја. На
тај начин се постиже смањење енергије трзања.
Најпростија конструкција кочнице активног типа је у облику диска са централним отвором за
пролазак зрна, чврсто везаног за цев и постављеног на одређеном растојању од уста цеви. Удар
који прима диск је супротног смера од смера трзања и брзина трзања се смањује. Дејство гасова
на диск (препреку) са спољне стране је занемариво мало јер брзина гасова на путу од уста цеви
до предњег пресека диска значајно опада.
Гасне кочнице реактивног типа засноване су на искоришћењу реактивне силе истицања
барутних гасова. У том случају, при излетању зрна из цеви, део гасова се одводи кроз специјалне
закошене отворе на гасној кочници одводи назад. Под дејством реактивне силе истичућих гасова
кроз бочне отворе гасне кочнице, оружје добија удар напред и тако се смањује укупна сила
трзања.
Што се већа количина барутних гасова одведе кроз гасну кочницу назад, већа је ефикасност гасне
кочнице.
Гасне кочнице активно-реактивног типа обједињују у себи оба од претходно наведених типова
гасних кочница. Код њих долази до удара струје барутних гасова у преграде (активно дејство) и
избацивање одбијених гасова кроз закошене отворе ка назад (реактивно дејство).
Гасне кочнице рстерећујућег типа су засноване на разлагању удара барутних гасова на више
незнатних удара који се међусобно поништавају. Ради тог циља на зиду гасне кочнице буше се
уздужни или попречни отвори, симетрично у односу на осу цеви. Након проласка дна зрна преко
ових отвора, гасови излазе кроз отворе ван и због смиметричности отвора не стварају додатну
силу трзања или одскока оружја. На овај начин, у великој мери се растерећују уста цеви. Како
значајна количина гасова излази кроз отворе гасне кочнице док зрно још није напустило предњи
отвор кочнице, брзина трзања након излетања зрна може бити значајно смањена.
Гасне кочнице ширећег дејства функционишу на принципу смањења брзине гасова у тренутку
њиховог изласка у атмосферу.
Да би се смањила брзина излазеће струје барутних гасова, потребно је смањити њихову
температуру и густину. Најједноставнија конструкција овог типа гасних кочница је у облику
цилиндра неколико пута већег пречника од калибра оружја. Гасови који улазе у цилиндар се
шире, хладе и губе део брзине. Због тога се смањује и брзина гасова изласка у атмосферу.
Најчешће се овакве гасне кочнице комбинују са скривачима пламена. Такав пример може се
видети код домаћег аутомата 5,56 mm М85.
Осим добрих особина гасних кочница да смањују укупну силу трзања оружја и растерећују и
штите уста цеви, примена гасних кочница има и неке недостатке који се огледају у следећем:
- дејство излазећих гасова на стрелца, које је утолико веће уколико је већа ефикасност
гасне кочнице (посебно код гасних кочница реактивног типа) и
- демаскирајући ефекат и отежано нишањење услед прашине која се подиже услед
удара гасова у земљу.
За отклањање првог наведеног недостатка на оружје, нарочито већег калибра, уграђују се
штитници који ометају кретање гасова ка назад. Уградња штитника смањује ефикасност гасних
кочница.
Да би се избегао демаскирајући ефекат отвори на гасној кочници се израђују само са горње и
бочне стране. На тај начин смањује се и одскок оружја услед силе трзања.
5.9.3. Скривачи пламена
Барутни гасови и несагорела барутна зрна који илећу кроз уста цеви након проласка зрна, услед
високе температуре стварају бљесак на устима цеви који демаскира оружје и крајње је неповољан
за употребу оружја. За смањење бљеска на устима цеви користе се скривачи пламена.
Скривачи пламена су гасни уређаји на устима цеви намењени за смањење интензитета бљеска
врелих барутних гасова и несагорелих барутних честица при изласку кроз уста цеви.
Основни узрок бљеска је висока температура излазећих барутних гасова. При томе, што је виша
температура, то је већи бљесак. Зато скривач пламена мора бити тако конструкцијски решен да
се барутни гасови пролазећи кроз њега што више охладили.
Смањење видљивости бљеска на устима цеви врши се тако да се најсветлији део бљеска прикрије
бочним зидовима скривача пламена. Ради повећања ефикасности скривача пламена често се
врши додатни доток околног ваздуха који обезбеђује догоревање несагорелих барутних честица
и хлађење барутних гасова.
Конструкцијски могу се разликовати:
- скривачи пламена потпуно конусног облика са пуним зидовима или са отворима за
повећање ефикасности,
- скривачи пламена цилиндрично-конусног облика са слободним крајевима (без
преграда) који дозвољавају слободан доток ваздуха и излазак гасова и
- скривачи пламена са уздужним прорезима или како се још називају разбијачи гасова.
Већина савремених модела аутоматског оружја који немају гасну кочницу опремљени су на
устима цеви скривачима пламена.
Основни захтеви који се постављају пред скриваче пламена су:
- обезбеђење потпуног сагоревања несагорелих барутних зрна и хлађења барутних
гасова,
- минимално дејство истичућим гасовима на стрелца и
- минимално дејство на карактер кретања оружја или цеви приликом опаљења.
Најчешће примењивани су скривачи пламена конусног облика навијени на уста цеви. Угао
конусности је обично 10 11 . Слични скривачи пламена примењени су на митраљезима ПКТ,
СГМ (слика 5.121) и КПВТ. Код ове врсте скривача пламена барутни гасови се шире и њихова
температура се смањује. Захваљујући дотоку у њега ваздуха из околине, обезбеђено је
интензивно догоревање барутних зрна и тиме смањен бљесак на устима цеви.
 Слика 5.121. Скривач пламена митраљеза СГМ
Оружја која фунцкионишу на принципу кратког трзања цеви имају скриваче пламена сложеније
конструкције. Обично се састоје од конусног скривача пламена, основе, чауре и клипа (слика
5.122).

Слика 5.122. Скривач пламена митраљеза КПВТ

1 – клип цеви, 2 – скривач пламена, 3 – основа гасног уређаја, 4 – цев
Најефикаснији скривачи пламена су свакако разбијачи барутних гасова, код којих се обезбеђује
интензивно догоревање барутних честица и хлађење барутних гасова услед велике контактне
површине струје гаса са околним ваздухом разбијача гасова. Као добра решења могу се узети
разбијачи гасова уграђени на америчку аутоматску пушку М16 (слика 5.123) и руску снајперску
пушку Драгунов (слика 5.124).

Слика 5.123. Разбијач гасова код Слика 5.124. Разбијач гасова код
пушке М16 пушке Драгунов СВД
Треба имати у виду да скривачи пламена повећавају енергију трзања оружја, јер притисак гасова
унутар конуса скривача пламена гура оружје назад. Тако, на пример, скривач пламена код чешког
митраљеза ZB-30 повећава енергију трзања за 12,8 %.
5.9.4. Појачници трзања
Појачници трзања (слика 5.125) користе се за повећање енергије трзања покретног дела
аутоматике код оружја са системом трзања цеви. Они се најчешће примењују код оружја мањег
калибра. Код оружја већег калибра, због веће масе пројектила у односу на масу покретног дела
аутоматике, већа је брзина трзања, па није потребно да се она додатно повећава уградњом
појачника трзања.
 Слика 5.125. Појачник трзања и скривач пламена код митраљеза 7,9 mm М53
5.9.5. Пригушивачи
Опаљење метка праћено је звучним ефектом, који настаје због барутних гасова који пролазе кроз
зазор између зрна и унутрашњег зида цеви, излећу за зрном и престижу га. При надзвучним
брзинама зрна, испред зрна формира се ударни талас који такође представља извор звука високе
фреквенције. Звучни ефекат који прати опаљење често представља крајње нежељену појаву као
изузетно демаскирајући ефекат. Ова околност условила је конструисање различитих уређаја –
преигушивача.
Пригушивачи су намењени за смањене или потпуну елиминацију звучног ефекта приликом
опаљења. Њихов задатак је да ограниче брзину гасова који излазе из цеви и њихову температуру.
То се постиже путем ширења и ковитлања гаса, претакања гаса из коморе у комору, сударања са
одбијеним гасовима, а такође и помоћу топлотних апсорбера, код којих долази до одвајања гасне
струје.
Пригушивачи морају да:
- обезбеде високу ефикасност пригушења звука,
- имају довољну отпорност основних делова,
- имају једноставну конструкцију и могућност постављања на оружје без додатних
склопова и делова,
- буду мале масе и габарита и
- обезбеде безбедност употребе оружја кад су постављени на цев оружја.
Основни проблеми који се морају размотрити приликом конструисања пригушивача су висок
притисак барутних гасова и њихова велика брзина. Због тога постоји и велики број модела
пригушивача који се могу сврстати у две основне групе:
- одвојиви пригушивачи, чије тело се фиксира директно на уста цеви оружја и
- интегрисани пригушивачи, који у потпуности или делимично обухватају цев и по
правилу представљају саставни део оружја (слика 5.126).

Слика 5.126. Аутомат 9 mm H&KMP-5SD3 са интегрисаним пригушивачем

Најједноставнији пригушивач представља цилиндричну експанзиону комору затворену са
предње стране гуменом мембраном са отвором. Пречник коморе је знатно већи од калибра цеви
и зато се гасови у комори шире и губе брзину и топлоту. Ефикасност пригушивача се повећава
са повећањем броја таквих комора. Недостатак оваквог типа пригушивача је брзо хабање
преградних мембрана.
На слици 5.127 приказан је легендарни пригушивач „Брамит“ (у пресеку) којег су конструисали
браћа Митин 30-их година 20. века постављен на револвер Нагант.

Слика 5.127 Пригушивач „Брамит“ (у пресеку) постављен на револвер Наган

То је био пригушивач еспанзионог типа са два гумена заптивача-заустављача. У првој комори је
постављено сечиво. За смањење тока гаса у зидовима коморе пробушена су два отвора пречника
око 1 mm. Барутни гасови који се шире у првој комори, губе притисак полако се пропуштају кроз
бочне отворе. барутни гасови који су прошли иза зрна, шире се на исти начин у другој комори и
свакој следећој комори.
По истој шеми, али са већим бројем експанзионих комора, разрађен је пригушивач (слика 5.128)
за серију аутоматских пушкака Калашњиков, и то: са ознаком ПБС за пушку АК 47, ПБС-1 за
АКМ и ПБС-4 за 5,45 милиметарски аутомат АКСБ-74У.

Слика 5.128. Пригушивач ПБС за пушку АК 47

Код модела ПБС-4 нема гумених заптивача што је омогућило гађање са обичним бојевим мецима
за разлику од модела ПБС и ПБС-1, када је за гађање морао да се користи метак „УС“ са
смањеном почетном брзином зрна. Модел ПБС је смањивао јачину звука приближно 20 пута, али
је његов животни век био само 200 опаљењних метака.
Постоји неколико основних начина за постављање преграда у пригушивачу на путу кретања
барутних гасова.
Први начин је вишекоморност. При томе, да пригушивач не би ометао нишањење, он се на оружје
поставља ексцентрично (слика 5.129).
 Слика 5.129. Вишекоморни пригушивачи
1 – комора, 2 – преграда
Други начин је стварање свих врста увртања и отклона струје гаса (слика 5.130). Коришћењем
преграда одређеног профила у коморама се стварју контрапроточна и турбулентна вртложења
гаса. Као резултат тога, молекули гаса се више сударају у различитим правцима, одузимајући
енергију једни од других.

Слика 5.130. Пригушивач са профилисаним преградама

На слици 5.131 приказан је трећи начин функциоисања пригушивача заснован на разбијању и
одбијању струје барутних гасова.

Слика 5.131. Пригушивач са одбијачем гасова

Четврти начин је примена топлотних апсорбера (алуминијумска струготина и др). Топлотно-
аспорциони материјали, у облику фине алумунијумске мрежице или једноставно струготина
бакарне жице, испуњавају комору или неки њен део (слика 5.132). Загревајући тај материјал,
гасови се брже хладе. Али услед дејства барутних гасова овакви пригушивачи се брзо прљају и
потребно их је чешће чистити.

Слика 5.132. Вишекоморни пригушивач са топ-апсорпионим пуњењем

1 – омотач, 2 – проводна мрежа – апсорбер, 3 – преграда, 4 - одстојник, 5 – отвор на цеви
На ефикасност пригушивача утиче и материјал од које су израђене преграде. Тако на пример,
заменом челичних преграда алуминијумским добија се знатно снижење јачине звука.
Основне предности пригушивача су:
- осим смањења звука, пригушивачи делују и као скривачи пламена,
- омогућавају коришћење обичне бојеве муниције али са смањеним пуњењем, ако је
почетна брзина зрна већа од брзине звука.
Недостаци примене пригушивача огледају се у следећем:
- значајне димензије (што је већа ефикасност пригушшивача већа је и његова дужи уз
задат пречник),
- приметно мењају баланс оружја,
- отежавају нишањење,
- утичу на губитак енергије и ефикасности оружја,
- имају малу поузданост.