Сеобе II1

Госпожица Дунда није посећивала болеснике, она је посећивала околне, племићке, хунгарске, куће, то
јест госпожице. Недељом је ишла и у, папежничку, цркву. Тражила је од Исаковича да је тамо прати. Жалосно
је, каже, да он неће у цркву.

Ни госпожа Јулијана, ни госпожица Дунда Бирчански, нису знале да јашу и нису јахале. Оне су,
међутим, почеле да долазе, редовно, пред вече, по Павла, да се, по околини, провезу. А госпожица Дунда
силазила је и на реку, па је пратила у чамцу Павлово пливање.

Имала би, каже, давно, нешто да му каже.

Обе су жене причале Павлу да је у Кијеву живот весео, али су га наговарале да остане у Токају.
Вишњевски је, кажу, снужден, хтео би промену, производство. Он је силан, има веза у Кијеву. Ако би Павле
остао, он би му осигурао лепу будућност. У сваком случају, док би се Вишњевски бавио у Кијеву, оне би
остале у Токају.

Могле би, са Павлом, да прекрате време, лепо.

Ма колико да се трудио, Исакович, никад, није успео да сазна, и утврди, ни ко су те жене, ни ко им је

муж, и отац, био. Њему се била допала супруга Вишњевскова и са њом је био склопио неко пријатељство,
које је могло, очигледно, да се претвори у нешто друго. А сваст Вишњевскова му се наметала, као што се
госпожице, које нису госпожице, намећу.

Обе су охладнеле према Павлу, тек, кад је постмајстер Хурка, - иза леђа Павлових, - почео да прича да
капетан има његову собарицу, која му иде и доноси опрано рубље.

Исакович није успео да сазна, ни ко су оне друге две жене, које је Вишњевски имао у кући. Госпожа
Јулијана рекла му је само толико, да су то туђинке, са којима, она, и сестра, никакве везе немају. То су, каже,
врло отмене, красне, даме, које уче, музици, и страним језицима, Вишњевскову децу, из првог брака.

Павле је, од својих познаница могао да чује, о Вишњевском, само лепо.

Како је накоњен Павлу, како је добар, како је фин, како је утицајан, у Петерсбургу.

Што су више одмицали у октобар, посете тих двеју жена, у кући Павловој, постајале су све чешће, и
све дуже, и, ко зна, како би се све то било свршило, да једног дана постмајстер Хурка није дотрчао, да јави
Павлу да је добио поруку да му братанци стижу у Токај. Да се титуларни мајор Јурат Исакович налази на
свега дан хода од Токаја.

Идући дан, на дан светог мученика Харитина, то јест, за постмајстера, на дан Луке евангелисте, петог, то
јест, осамнаестог, октобра, поменуте године, постмајстер Хурка довео је, пред кућу Павлову, његовог
братанца Ђурђа, који је јахао коња, и водио са собом троја кола и пет хусара. Нити је Ђурђе знао мученика
Харитина, нити Павле. Постмајстер је, међутим, знао ко је био евангелист Лука.

Тако је, све троје, записало исти дан.

1
Милош Црњански, Сеобе и Друга књига Сеоба II, Београд, 1962.
 Песма2

Пришао је столу, узео писмо, ставио га у џеп свог плишаног капута и пошао, ипак необрадован, ипак
угљенисан тугом. Попео се лифтом до последњег спрата и упутио се Мићи, знаним путем преко тавана. Није
осећао љубомору и није замерао ништа ни Ани, ни Мићи, који су му задали толики бол. Зар је ко од њих
крив? Неко што је млад и изгледа привлачно? Зар је крив он што је остарио и не привлачи више Ану? Зар је
крива Ана што јој се он не чини више тако привлачив, иако је уверен да је само он може стварно истински да
умори и обрадује? Он је у то уверен, не она. Она ће то сазнати сутра, прекосутра. Отпутоваће прекосутра, али
Ана ће отад жалити само њега, не Мићу, и чекаће до краја рата њега, не Мићу.

2
Оскар Давичо, Песма, Београд, 1982.