ЗОРАН СЛАВИЋ

УЈЕД ВРЕМЕНА
допуњено издање

2
БЕОГРАД
1998.
зрењанин
2018.

3
увод:
ГРУПНИ ПОРТРЕТ С БЕЊАМИНОМ

У нашем савременом романескном пејзажу

су све уочљивије две, наизглед дубљих веза
лишене, а ипак зачуђујуће комплементарне
тежње. С једне стране, сведочимо - унутар
различитих жанрова, а у опусима припадника свих
прозних генерација - све интензивнијем струјању
које јс прећутним консензусом означено као
"повратак Причи". Питање времена, као једног од
битних чинилаца романескне илузије (и технике ),
указује, с друге стране, на нов и парадоксалан
обрт: након "повлачења" из постмодернистичког
колоплета раслојавања, фрагментамости и
самоироније, "временски фактор" се, на безбедној
дистанци од исто ријских изазова свакодневице.
изнова тнтегрише у далеко мирнију и "удобнију'"
поетику фантастичног, митског, речју, неорома
нтичног погледа на свет. Други роман Зорана
Славића, аутора средње генерације, под називом
Ујед времена, представља један од ретких
изузетака у овом погледу - дакле дело које не
само што не зазире од суочавања достигнутих
пестмодемих поетичких искустава са (изнова?)
пробуђеним аветима Историје, већ и прозно
остварење које, као кључ за пустоловину овог
суочавања користи управо "феномен времена",
сагледан у светлу свеколиког наслцђа модернизма
и постмодерне.

4
 Свестан неумитног нестанка "континуираног
припо ведања" и немогућности опстанка аутора
као "свемоћног посма трача, Славић нам,
посредством привидно једноставне ситуа ције и
готово непостојеће фабуле, подастире сложен,
уман и заиг ран запис, који полази из оквира
"крваве тв-сапунице" у раздобљу 1991-1995-е,
Суштински оквир пономог, асоцијативног пиипо
ведања у Уједу времена, тако, далеко
превазилази међе интимне драме (или
недостатка драме) у сивом трајању прови нцијског
новинара и неоствареног писца Владана
Петровића. Одступање поменутог лика на знану
постмодему позицију "ко-аутора", дакле тек
приређивача повести (сопственог и туђих живота)
јесте проузроковано силама Историје - али у лику
бившег познаника из студентских дана, истинског
писца и проблематичног дисидента Петра
Давидовића. Средовечно свођење рачуна са
илузијама, бекство у пејзаже успомена, одбрана
од безнађа садашњости - сви ови подухвати
наратора Петровића, "намет нутог" ко-аутора
Давидовића и бројних авети из различитих димен
зија њихових биогра фија, рукописа и снова,
одвијају се у координа тама Славићеве своје
врсне пустоловине читања, или, још прецизније,
имагинарног књижев ног пејзажа "између Пруста и
Бењамина".
Одбацујући, наиме, и реалистичку
психологију и модер нистички ток свести као
једине поуздане водиче, Славићев рома нескни
проседе се не задовољава ни већ уобичајеном

5
постмо дернистичком структуралном играријом
(расцеп лика и аутора, фраг ментарно збивање,
иронизовање самог чина писања). Владанов
пристанак на "дописивање" Давидовићеве визије
(живота и литературе) - а да би се, обојица из
различитих разлога, књижев ношћу "одбранили од
живота" - представља метафора трагања за
идентитетом и смис лом. Овај већ познати
образац Славић преображава у извор и покретач
новог низа парадокса. Јер, сама потрага - а
истинска Потрага јесте кретање кроз време –
пред ставља срж кризе, знак илузомости, губитка
и блиског пораза: "..јер успомене саме, још нису
ништа", каже једна од многих "авети читања" у
роману. "Тек кад постану безимене и кад их је
немогуће одвојити од нас самих.,."Управо тај
процес утапања у успомене - наличје, исход и коб
"одбране литературом", указује нам се као ефекат
оне дубље пустоловине у Славиће вом роману,
пустоловине читања.
Отуд и увођење лика Валтера Бењамина.
есејисте, критичара и једног од најлуциднијих
читалаца овог столећа, има вишеструку
функцију: бекство од живота (интимне
свакодневице, као и великих историјских вртлога)
окончава као указивање на крхкост саме
литературе - а, обрнутом и неумитном логиком,
"густина" животних детаља (породичне трагедије
Давидовића, Петровића и њихових
литераризованих двојника) проналази своје,
додуше двосмислено, разрешење на страницама
које спајају биографију и аутобиографију. Свемоћ

6
писца - чак и оног тобоже дцтронизованог,
постмодерног - указује нам се у Уједу времена, у
крајњој инстанци, као немоћ Читаоца: пред
успоменама. Историјом, па и самим искушењима
имагинације. Зачета на варљивој граници између
докумената и сањарије, у егзистенцијалном
простору самог писања -схваћеног како вели
Делез. "као једина објективност" - Славићева
књига нам се представља као аутентичан изданак
"високог постмодер низма", који своју убедљивост
изнова црпи из сукоба трагички презасићене
стварности и иронично недостатне имагинације.

Светислав Јованов

7
СВЕ ЈЕ ЗАПОЧЕЛО СА ТЕНК0ВИМА

Овај текст започињем дубоко у ноћи, јер

најчудније ствари ми се одувек дешавају у
самоћи, пред сан. Лежим у врелим летом
прегрејаној соби, док ми у глави траје филм оног
што сам током преподнева видео на аутопуту:
дуга колона тенкова, гомила која јој
отпоздравља, и, наизглед, безбрижни младићи у
војничким униформама, у шкрипутавим и
злослутним машинама. Крајем тог дана, када је
за мене све по-чело, уместо сна запљуснуо ме
је хаос који покушавам писањем да зауздам.
Пробао сам, наиме, да описивањем слике коју
сам видео, и ослушкивањем њеног унутрашњег
отиска, призору одузмем ошт рину која је
парала, не само мој, живот на измаку
“социјалистичког сна”. Међутим, једина
последица тог поверења у моћ речи биће моје
дуготрајно пропадање кроз ма-гле и илузије
писања.
Дан летњи, у коме је започео мој сло-
бодан пад кроз будуће време, од раног јутра
наговештава врелину, али не и ратну колону,
која ме, неочекивано, зауставља негде код
Батај-нице. Застајем крај пута, војна полиција је

8
преузела регулисање саобраћаја. Аутопутем, ка
западу, уз једноли чну шкрипу челика, надире
дуга поворка сивомаслинастих гусеница. Из
купола вире младе, ошишане главе. Једва
приучени војници, осмехнути и сасвим мало
збуњени. Гледам их и осећам како ме напада
дрхтање које не могу да зауздам.
Иако новине, а нарочито телевизија, већ
недељама уводе масе у атмосферу
необјављеног “праведног” и веома прису тног
рата, директно суочавање са ратним машинама
на мене делује као истински шок. Прво на нивоу
несвакидашње иконографије. Збуњен сам
бескрајно овим сучељавањем с новом
реалношћу, која из медија прелази у јаву.
Наилазе дак ле времена у којима ће живот
преузимати моделе смиш-љене у главама
аутора негативне утопије. Неспреман на чиње
ницу да се то управо преда мном догађа, вожњу
сам наставио са изразитим напором. Још већу
пометњу ми ствара сазнање да познаници, са
којима потом разговарам на аеродрому, под
снажним и видним утиском претходнице
будућег рата, читав догађај који им детаљно и
узнемирено описујем, прихватају с дозом
незаинтересованости. Они, истини за вољу,
нису еуфорични као маса дуж аутостраде, ме
ђутим нису ни близу тога да поделе са мном
осећање панике. Имам утисак да им је рутина
прејака да би схватили сву драматичност
тенковског покрета аутопутем, који се иронично
зове именом ''братства и јединс тва''. Као да

9
нико од њих не схвата да ови тенкови не буше
само гњили простор бивше државе, већ да ће
кроз расеклину, која иза њих остаје, истећи и
многе драгоцене ствари које се не могу
саставити новим слојем асфалта. Била је то
чиста демон страција снаге, за коју ће се убрзо
показати да није имала пра во покриће.
Ја сам бар осетио страх од будућности
јер слутим да ће се из ове пукотине друштва,
које је до јуче било подношљив оквир и мог
живота, из неке стратешке тачке, можда само
сто тинак километара удаљене од нас, где треба
да се одигра акција “ограниченог дејства”, тамо
где тенкови треба да учине оно што им војна
команда налаже, растур брзо проширити на тло
које зовем својим ширим завичајем. Звуче сад
све те речи смешно али само пет-шест година
раније већина од нас их је изговарала са
уверењем да су стварне.
Премда се у свом дотадашњем животу
нисам баш могао похвалити неким превеликим
даром за предвиђање догађаја, већ по доласку
на Сурчин, значи двадесетак мину та касније
од суочавања са претходницом политичког не-
времена, осетио сам да после тог јулског по-
поднева у нашим животима никада ништа више
неће бити исто, односно као што ова фраза
подразумева, да ће све бити лошије и
непријатније. Зачи њала се тог дана дубока
промена, као низ будућих мање или више
неконтролиса-них акција и реакција. Био сам
убеђен да је баш тај дан пресудан иако је

10
можда, ко зна када, негде већ одлучено шта ће
се дешавати у југос ловенском простору наред
них деценија!
Ипак, из новинских фељтона, рубрика за
писма читалаца, скупштинских сала, књижевних
трибина, зловоља се тог дана коначно излила
на отворену сцену. Кренуло је лудило које ће
престати тек кад се само од себе разгради. Тог
летњег дана постала је видљива унутрашњост
пошасти, оденула се у лица мла дих војника који
осим униформе на себи нису имали ништа од
рат ничког. Они су само позајмили своје
физиономије богу Марсу.
Мој познаник и суграђанин, кога сам за-
текао на аеродорму како ишчекује лет за
Никозију, ишао је на Кипар на летовање, никако
није желео да поверује да је баш овај дан онај у
коме се невидљива несрећа први пут приказала
јав ности, која није знала да је препозна у
правим димензијама. Иако нат просечно
интелигентан, он једноставно није хтео да
поверује у не што што му може покварити
летовање на Медите рану!
Срећом, тог летњег петка, моја
предсказања су се завршавала само са тим
нејасним осећањем великих непријат них
промена. У противном, да сам тог момента
успео дуб ље и јасније да завирим у блиску
будућност, вероватно би ме потпуно обузела
депресија. Ризиковао бих у том случају да ме
једни прогласе за пророка а други, и

11
многобројнији, за дефе тисту и издајника
националних интереса. И будалу.
Било како било, пријатеља из Француске
сам дочекао с видно уздрманим сазнањем о
свом будућем животу. Његов отац, биши
социјалистички директор, је на време схватио да
си-стем који га је уздигао убрзано догорева, па
се благо времено припремио за дан његовог
коначног распада, тако што је део новца којим је
руководио преместио на За пад. У питању је,
вероватно био и државни новац, али стари
Миленко је то вешто урадио, без непрактичних
моралистичких дилема и, што је најваж није, пре
других! Његов син, мој колега са факултета, је
зато имао куда да оде кад се разочарао у
југословенски соција лизам.
Био сам збланут тренутном мучнином
коју је изазвао тек минули догађај, али и
фаталистички сигуран да се управо помаља
нека тама, из дубине балканских простора.
Наша, већ много пута виђена и неминовна. Без
јасног лица, али густа и злокобна. Пошто нас
нико споља није довољно дуго и опасно
угрожавао, скоро педесет година, решили смо
да сами себи приредимо бартоломејску ноћ, са
неизвесним трајањем и ,нажа лост, добро
познатим исходом. Или је неко, са нашим
несвесним овлаштењем, сав посао враћања
историје уназад сам обавио. Они су радили а
ми се правили невешти. Тај занос разграђивања
у први мах ће нам и пријати. Само су ретки

12
препознали у новом ружно лице неиживљене
прошлости.
Као да смо помислили да нам превише
мира може осла бити генетску посебност, јер,
забога, ми смо народ с латен тним вишком
адреналина и мањком трезвености. Или је то
зло суд бински наишло, по историјском
часовнику, из слојева наших вековних омраза.
Само се пробудило и почело да маршира! Док
сам посматрао оне људе дуж аутопута то ми је
тутњало кроз свест. Били су то већ бивши
Југословени који управо тону у црну рупу назови
историје. И ја, који само немоћно и немушто
слутим заједнички улазак у свет сенки.
Човек кога сам очекивао да стигне из
Француске, мој пријатељ Бранко Јовановић,
иначе Новосађанин, историчар по струци,
запослен тренутно у маркетингу фабрике
мириса ”Робер те”, са Азурне обале,на причу о
преподневном тен ковском шоку, реаговао је
много примереније мом дожи вљају него
београдски пријатељи. Он је из француске
штампе био далеко оба вештенији од њих, и
мене такође, о томе шта нам се у свету заправо
спрема. Јовановић једино није знао шта смо све
ми сами спремни себи да приредимо. Када је то
схватио, рекао ми је, с видном резигнацијом:
“Буразеру, капираш, па они вам спремају у
длаку исти сценарио као и за обична афричка
племена. А ви наседате као папани!”.
Кад сам Јовановића испратио до хотела
”Москва”, где је по својојој изразитој жељи

13
решио да одседне, на моје велико изненађење,
јер сам га памтио као младића изразито окрену
тог Западу, био сам спреман за повратак. Он се
тог дана, неочекивано, одлучио не за “Хајат” или
“Интер континентал” већ за “Москву”. Збуњен и
тиме, кренуо сам прво ка Новом Саду. Онај исти
аутопут, од пре подне, сада под мраком и
избушен фаровима, вратио је у моју свест
призоре с гломазном најавом блиских неугодно
сти. Пошто ни иначе не волим ноћну вожњу,
додатно оптерећење сликама машина за рат,
које се ваљају асфалтом, запенушане масе која
је управо тих дана улазила у завршну фазу
дубоког националног пијанства, и младих
војника који у моменту нису знали куда их води
тај пут што га својим гусеницама тетовирају,
повратак ми се претворио у мору којој се не
назире крај.
Повремено сам имао утисак да возим по
главама оних јутрошњих младића. Пут ми је
изгледао као комбинација халу цинације и борбе
са сном. Ипак, дугогодишњом возач ком рути
ном успео сам да без већих проблема стигнем и
до Бечке река, града свог детињства, који се
нажалост већ дуго не зове тако, већ Зрењанин.
Успут сам схватио зашто је Јовановић ипак
изабрао хотел “Москву” да у њему одседне: ова
хотелска Москва је само именом била везана и
за некадашњи Совјетски савез, који је мој
пријатељ напросто игнорисао. Све остале
асоцијације везане за овај угледни хотел биле
су усмерене ка царској Русији и некадашњем

14
Београду, отменом и давно похрањеном у
носталгију. Кад би се зажелео града у коме је
рођен, Јовановић је могао једино да га дозове
из дубине пам ћења. У јави га више није било.
Није било ни Совјетског савеза. Распукла се
социјалистичка империја, трула пре зрелости. И
повукла и нас, с незнатном задршком, у
заједнички источноевропски гето.
Дани после тог петка, релативно мирни,
проведени пријатно, углавном у Бранковом
друштву, у обиласку свих оних беог радских
места која смо као студенти радо посећивали, а
нарочито дворишта, тргова и аула у којима се
одвијала наша Револуција 1968., као да су моју
тенковску епизоду потис нули у трећи план.
Шетње по успоменама, које су једино преос тале
од пројекта неке праведније будућности, с којим
смо дефинитивно изгубили политичку невиност
и снове о јед накости, унеле су у мој живот
додатну сету али она није изази вала бол.
Напротив, подсећала ме је да сам некада и сам
био део нечега што права историја никако не
може негативно оценити.
Бранка сам испратио у Француску. Овог
пута је аутопут био искључиво у цивилној
мисији. Свакодневни живот је опет изронио на
површину. У дубини времена се ипак деша вала
промена. Припремао се увелико повратак у из-
врнуту националну пећину. Навикао сам се и на
дневне извештаје о борбама тамо негде поред
Дунава, у којима је и “југословенска војска узела
учеш ће”. Помишљао сам ипак, ко зна колико

15
пута, на оне нес весне младиће из тенкова са
аутопута, и пожелео да они нису баш у
средишту највеће ватре, што је била велика
детињарија, јер тамо су послати не да би
паради-рали већ да разреше нешто што ће се
пар година касније показати као велика
стратешка и етичка погрешка.
На све сам се, дакле, навикавао. Једино
дуго нисам успевао да схватим праву полити-чку
позадину телевизијског емитовања језивих
призора унакажених људи. Грешка је, из-гледа,
била у томе што сам и то мерио сопственим
критерију мима а они су се убрзано удаљавали
од општеважећих. Временом сам прозрео и
разлоге за такву употребу унес рећене људске
материје, међутим непознанице су долазиле
једна за другом. Било их је свакојаких:
социјалних, нацио налних, политичких,
медијских. Схватао сам полако да људи у мојој
земљи нису баш онакви како сам их ја
замишљао.

16
ПРЕДАХ И МЕД

Из плавицастих делова моје подсвести,

месец или два доц није, једноставно се, као
безразлозна киша излио текст који сам, не
размисљајуци, назвао:

Унутрашњи документ: нулта позиција

Изјутра сам у кухињи открио прерано

усећерени мед: као да су срне из магле орчале
право ка сунцу. Јер, шећер није оно што
очекујем. Кухиња ми постаје полигон за
осматрање будућности. Знам, кад изађем у град
сазнаћу за промену. У мом телу јесен се ипак
јавила језом. На бетонској стази, Тог јутра посут
лед подсетио ме је на невоље које су кре нуле
као сасвим безазлен неспоразум у разумевању
могу ћег смисла. Знам да су посна поља већ
пуна црних птица. Мраз је скочио из прикрајка.
Кашиком једва могу да сркнем укус лета,
Ма какво оно било. Небо се над градом хлади.
Траве су вец послушале претњу. На споредном
путу страшило слика путоказ. Кроз про зор
видим људе како у групи нешто чекају. Гледају у
вис! Аутобус прође - није он. У чају мед. Дан се
свеједно топи. Кише јос нема. У Јесен су ушле
слике из календара. Дал` погреш не?
А све је запоцело са прерано ушећереним
медом. И хладноћом која се прерано пробудила.

17
Срне сам морао по сећању да дозовем. Магла је
била, Мој пријатељ сликар ми је само људе
нацртао. Позајмио ми слутњу. Ветар је траве
сложио, Птица боју позобала, Страшило се за
књиге определило. Ја већ јутрима кроз мед
осећам и укус метала. Угриз кшике. Угриз
времена. Сутра, сигурно сутра, Сазнаћу да ли
це ова јесен бити прескоцена. Можда ће одмах
зима. И мрак који ће ми се на оброк навалити.
Замолим пријатеља: насликај и мене с онима
што чекају. Сви смо већ изневерени!
Тако сам записао, кришом и од себе јер
сам се упла шио пукотине која се отварала иза
речи: изневерени!

18
ПОЧЕТАК

Живело се све лошије. Једино су

регрутације и мобилизације биле константне.
Те-левизија је уредно стварала вештачку ствар-
ност у функцији неког, наводно, вишег циља.
Ипак ме је чудила појава да моји национално
врло острашћени земљаци доста невољно од-
лазе у тај “рат у окружењу”. Очигледно је да је
јавни патриотизам био праћен истовременим
скривеним страхо вима и неверовањем у
прокламованове државне циљеве. Социјализам
у коме сам одрастао и стигао до зрелог доба,
нес-тајући иза себе је остављао пустош.
Пустош у друштву и душама. Капитализам није
долазио, јер рушевине бившег света никоме
нису биле сувише привлачне, док су празан
простор на ју-риш испуњавали профитери,
силници, политички демагози али и стварни
јадни ци. Незапослени, поремећени, социјално и
идеолошки унесрећени људи. Међу њима смо
егзистирали и ми, ни успешни ни сасвим
потонули интелектуалци.
Негде у зиму те године, сасвим
изненада, долази до највећег преокрета у мом
дотадашњем животу. Таман сам почео, до душе

19
веома невољно, да се привикавам на зло у
свом окружењу, кад је наступила права и
дуготрајна промена. Рат у нашој дотадашњој
земљи био је шок сасвим друге врсте и погодио
је подједнако скоро све становнике, али оно
што се мени догодило било је сасвим лично и
скоро невероватно. Посеб ност, којој је рат само
далеки узрок. Заправо, тај зимски дан довео је у
питање све оно што сам годинама сматрао де-
финитивно завршеним деловима свог живота.
Једног дана, био је четвртак засигурно,
мислим да је била друга половина децембра,
поштар ми, уз загонетан осмех, као да провиди у
садржину оног што држи у руци, предаје неку
подебљу пошиљку. жутомрку, са доста марака
неке стране државе. Чим ми је окренуо леђа, а
звао се Милан Димић и био је Софијин школски
друг, обрнуо сам коверту наопако да видим ко
је пошиљаоц. Читам: Петар Давидовић, хотел
“Флора”, Андора Ла Веља. У први мах ми све
делује непознато и чудно, али убрзо се опсетим
да се тако зове и мој друг, боље рећи познаник,
са Филолошког факултета. Био је из генерације
Бранка Јовановића али никада нисмо били
нарочито блиски. Пошиљка је упу-ћена из
Андоре, земље за коју сам чуо али нисам
сигуран у ком се делу Европе налази, чак ни да
ли је баш у њој. Две непознанице од једном -
довољан разлог да хитро поцепам омот. Убрзо
ми се у рукама нашао подебео свежањ
машином откуцаног текста, и пар страница
руком писаних. Одлажем отку цане странице, јер

20
на рукописним видим своје име. Читам, и тиме
започињем будуће писање времена.

21
ДАВИДОВИЋЕВО ПИСМО

Драги Владане,

нисмо се чули и видели годинама, а по

свему судећи нећемо се никада више ни
видети, али ја узимам себи слободу да те
замолим да учиниш за мене нешто што се
граничи са лудош ћу. Ипак, уверен сам да си ти
једини човек, од оних које знам, који је у стању
да то за мене учини. Не само због тога што си
се успе-шно бавио писањем, још док смо
студирали, ја чак не знам да ли си постао и
добар писац, већ из разлога што знам да имаш
у себи довољно упорностии и савести да
учиниш велику услу гу човеку, давном
пријатељу, који неће бити у прилици да сазна
до краја да ли си прихватио да урадиш оно
што те он моли. А пого тово неће моћи да
прати да ли си успео, и колико, у реализацији
тог подухвата. Признајем, почетак писма ми
је конфузан али ни мо ја животна прича није
много другачија, у што ћеш се и сам увери ти.
Али, идемо редом. Ја сам тренутно
настањен овде, у Андори, чудној , изолованој и
прелепој земљи, на самој граници Шпаније и
Француске. Високо у Пиринејима. Сакрио сам
се овде од зла које се окомило на мене и моју
породицу. Чудно ће ти звучати, али осећам се

22
најсигурније у овим далеким брдима. Не толико
због просторне удаљености од Југославије,
већ зато што у њој све изгледа толико
нестварно и необавезујуће, барем нама
странцима, да ми моји проблеми постају
прозирни и мање неп ријатни.
Дошао сам овде, могло би се рећи, по
препоруци господина Бењамин Валтера. Ти си
свакако већ чуо за њега! Он је есејиста свет-
ског гласа. Ја, га наравно, лично не познајем
,што је и логично, али ми његов начин реша-
вања неких проблема веома импонује.
Остављам ти да сам процениш који су то
проблеми које мислим да разрешим као
Бењамин. Већина његових размишљања о
животу делују ми сасвим прихватљиво. Слична
су мојим, што ми веома импонује. Нажалост,
вероватно нећу бити у прилици да већину од
њих и ја применим.
Дакле, тај господин чији се дух слобод-
но креће европ ским просторима као по својој
башти, дошао је баш овде где сам ја сада, у
Андору Ла Вељу, и убио се, управо у хотелу
“Флора”. О томе сведоче људи којима се може
веровати. Да ли га је на то сам овај нестварни
простор инспирисао, или је са већ створеном
одлуком доспео у ову земљу, која као да про-
воцира несвакидашње подухвате, у овом
тренутку није ни важ но. Мој случајни, али
тиме не и мање драгоцен, књижевни идол
окончао је свој живот овде у Пиринејима.
Нестао је из видљивог света, али као да му

23
езотерични призори овдашње оностране лепо
те и тродимен-зионалне светлости
остављају отворена врата да се врати кад
пожели. Таква могућност све више и за мене
постаје изазов!
Његова препорука није директно мени
упућена, он је, наводно, нешто на ту тему
записао у свом тестаментарном есеју, али ја
сам је прихватио као да је баш на мене
насловље на. Кад се довољно удубиш у
околности Бењаминове и моје животне
ситуације, многе ствари ће ти бити јасније.
Иначе, ја нисам читао много његових књига,
промакао ми је из вида ко зна како, али оно
што су ми причали о њему оставило је снажан
ути сак. Господин Оскар Рибес Реч, кога сам
упознао у хотелу, ту станује већ десетак
година, мисли да садашњи власник хотела
поседује неке Бењаминове белешке. Његов
отац, Пабло Реч је, наводно, лично пронашао
господина Валтера Бењамина мртвог у соби.
Соба бр. 22 гледа, иначе, на реку Валиру. Моја
садашња соба има поглед у економско
двориште хотела, али ја и нисам гост
нарочитог ранга.
Одлуку о свом одласку из живота, запра
во, још нисам дефинитивно донео, али је
извесно да из ове земље жив више нигде нећу.
Знам да се то може протумачити као
кукавички поступак, да тиме своје синове
Павла и Мирослава остављам у силним
проблемима, што важи и за Александру, али

24
сам уверен да би им моје даље остајање међу
живима, после свега што сам изре као, написао
и урадио, још више наудило. Значи, гест Бења
минов, од пре много година, само је стилски
одредио моју на-меру, јер свест о немоћи да
заштитим своје ближње сазрела је и мимо
њега. Осећао сам да их моје политичко
деловање директно угро-жава, да је лавина
непријатности за породицу Давидовић већ
довољно снажно покренута мојим искреним али
и неспретним уплитањем у догађаје који су
последњих година разорили нашу заједничку
земљу. Јер, и поред тога што ти и ја
различито мислимо о томе каква је то земља
била, она је била наша. Друге нема мо. Ову
садашњу не осећам потпуно као своју. Не знам
какви су твоји погледи на актуелну власт,
претпостављам да си јој лојалан, не замерам
ти на томе, али мој је став сасвим другачији.
Различито смо мислили и о Титовој владавини
па је логично да се не слажемо и о данашњој.
Али, да коначно пређем на ствар! Прво,
ово није моје последње писмо теби упућено, до
коначне одлуке морам да испитам још неке
околности које су изнудиле да моје понашање
протеклих година буде онакво какво је било.
Затим, синовима и жени треба помоћи тако да
их барем вратим на позиције које су имали пре
него што сам почео да вучем погрешне
потезе. И, не замери ми на чудном редоследу
послова које треба обавити, најважније ми је
да што више комплетирам рукопис чији ти део

25
шаљем у овом писму. Мој главни разлог да ти
се јавим после толико времена мотивисан је
баш радом на том тексту. Он за мене
представља знатно више од обичног
књижевног пројекта, у питању је нека врста
мог обрачуна са низом опсесивних тема које су
ме пратиле годинама. Мислио сам да ћу их
чином литерарне обраде учинити безопасним,
једино сам занемарио фа-ктор времена,
оклевао сам са почетком реализације. Нисам
могао да предвидим да ћу једног дана доспети
у ситуацију да ми понестану сати, дани, чак
године, неопходни да завршим метафизички
посао претварања сопственог живота у
литературу, и тиме себе и своје ближње
ослободим терета збиље који нас сла ма.
Теби сад могу да признам, уосталом
доживљавам те као неку врсту заклетог
исповедника, иако ниси још нинашта прис тао,
у мом оклевању има и страха од величине
књижевног посла који је требало обавити.
Уплашио сам се слабости своје технике
писања, књижевна техника ми, такође, није
јака страна, а материја коју треба савладати
веома је разнородна, лична и, рекао бих,
експлозивна. Хтео сам да писањем о коренима
сво је породице, с очеве и мајчине стране, себи
објасним себе, синовима и Александри још
више. Да том мрежом речи изградим заклон
против невремена које нас је развејало од
ратишта до мог избеглишта.

26
 Није поштено то што толико тражим
од тебе, да склопиш моју фрагментарну грађу,
коју деценијама стварам, да је допуниш, да
сама почне да функционише као нека врста
тачније стварности, и да она, моја верзија
свега што ми се догађало, успостави частан
мост између мене и свих оних које сам изне
верио. Знам да ова молба делује несувисло, чак
и застара шујуће. Наше пријатељство није
било интензивно, од оне врсте кад се и
сопствена душа запрља зарад спасавања
туђе, а оно што тражим од тебе није уопште
безазлен духовни напор, док је резу лтат
сасвим неизвестан, јер су околности у којима
живимо сасвим нерегуларне.
Мислим да ћеш се ипак прихватити
овог посла , ако не због мене који те овако,
преко писма моли, сопственом вољом, уз
значајну препоруку заједничких пријатеља, већ
заш лог за другу страну живота, онда у име
душевног мира мојих најдражих, јер знам те као
човека који безгранично по штује младе и
њихово право на животну шансу. Мислим, тако
ђе, да ти ни литерарни изазов није безначајан:
од мене ћеш добити стотинак страница које
сам исписисивао током последњих дес етак
година. Биће ту и делова неког умишљеног
романа, који сам покушавао да напишем,
песама, успутних бележака, писама која сам
добијао или слао. Све је нажалост недовршено,
стилски различито, сирово или туђе. али ипак
сваки ред објашњава део моје судбине! Од те

27
несрећне гомиле, ја те молим да направиш
неш то што ће функционисати као целина, јер
само тако можемо моју породицу одржати на
површини. Кад се будућа прича нађе међу
корицама, у библиотекама и књижарама, кад је
људи прочитају, спас ће бити могућ!
То што напишеш, роман или неки
фељтон, наравно, потпиши као своје дело,
мене чак и не мораш помињати као извор
инфор мација. Они којима ће нешто значити
будуће странице, обележене твојим пером и
мојим духом, већ ће знати како да их раздво
је и препознају. Због осталих, означи на неки
начин оно што ти ја доставим. Дакле, учини
то због моје породице, због мене, твог
узгредног факултетског колеге и, коначно,
због експери мента како књижевност може да
испуни егзистенцијалну пуко-тину у животу,
неких људи, негде на европском рубу.
Не позивам се на бога али, морам ти
признати, у овом моменту, помишљам и на
њега!
Ја ћу ти писати, и не само о пројекту, о
коме уосталом само ти и ја знамо, а моји
текстови ће ти стизати и после мог коначног
одласка са овог света. Биће их са разних
страна и адреса. Знаћеш да су прави по бројци
1968. којом ће свака страница бити
обележена, као што смо уосталом и ми њоме
трајно означени. Још нешто те молим: немој
ништа избацивати од рукописа што ти
стигну. Коментариши их, исмевај, дописуј али

28
немој брисати! То ми је јако важно из разлога
који ћу ти саоп штити у неком од следећих
писама, наравно ако решиш да ми удовољиш.
Много те поздравља твој површни али
захтевни пријатељ
Петар Давидовић

29
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ, ПОНОВО

Ово што следи иза овог поднаслова,

нажалост није пр вобитни текст који сам исписао
као прву реакцију на писмо које ми је стигло из
егзотичне земље, од човека који је, навод но,
био односно постао мој пријатељ. Седам
страница које сам написао, директно изазван
том чудном пошиљком, нестало је нетрагом у
бесмисленој компјутерској црној рупи. Као да је
и прст судбине хтео на тај начин да обележи
почетак мог меша ња у “божанске послове”.
Био је уторак, кад сам тачно у 23.38
часова завршио писање последњих редова,
првобитне и нетрагом нестале вер зије, који су
доста успешно наговештавали, да ли
романескни, почетак прозног спајања стварних
судбина људи с Балкана, на самом крају
двадесетог века. Литерарни рад по изразитој
жељи Петра Давидовића! Компјутерско време,
проклето тачно, оста ло је забележено у
заглављу празног фајла, који сам затекао у
среду поподне када сам се спремао да наставим
успешно за почет посао. Могућно је да ми
нестали текст сад изгледа прив лачнији него
што уствари јесте, али ни та ме помисао не

30
ослобађа нерасположења због његовог
нестанка.
Иако је, највероватније, у питању не-ка
моја грешка проузрокована умором, не могу да
се отмем утиску да су се ипак уплеле и неке
парапсихолошке силе којима није у инте-ресу
да ја испуним молбу Петра Давидовића. Да
писањем спа сем њему и себи душу. Нека
негативна енергија је сигурно утицала на мене,
или директно на машину, да прогута пристојну
гомилу знакова који успостављају праг смисла у
који је уплете на моја и туђа стварност, као и
Давидовићева паника или резигни раност.
Ваља коначно и признати да су и моја
узнемиреност, као и пробуђена књижевна
амбиција, у овом компјутерском инциденту
имали значајну улогу. Јер, ваља знати да сам и
ја пи сац, или публициста с литерарним
претензијама. Пре скоро тридесет година издао
сам књигу стихова, доживео пар, колико
позитивних толико и негативних приказа, потом
сам престао да објављујем али жеља да једног
дана бљеснем неким запаженим остваре њем
никад ме није напустила. Мора да се то
годинама видело из мојих публицистичких и
новинарских радова, међутим није ме то
задовољавало а вероватно је и разводњавало
чистоћу новина рских жанрова којима сам се
бавио.
Сад ми је Давидовић понудио јединствену
прилику да направим књигу која ће имати
успеха. У питању ће, додуше, у основи бити

31
његов текст, али се исти, без мог посредовања и
рада, не би никада ни појавио. Ту су још и други
његови захтеви и молбе, али у првом моменту
на њих нисам обраћао већу паж-њу. Све док
испод површног заноса нису проговорили прво
опрез, потом страх и несигурност.
Давидовићев пакет доносио је ипак
превише неизвесно сти, почевши од њега самог!
Електронска машина, у коју је смештена извесна
количина вештачке интелигенције, реаговала је
на тај вишак мотива и емоција, мојих и
Петрових, једноставним отказивањем
послушности: није могла да прати сву противреч
ност порука које су моји прсти слали силиконској
меморији. Нестајање првобитног текста је
можда и својеврстан коментар мог компјутера на
небулозност посла који започињем. Елек
троника, значи, не признаје алхемију! Морам се,
ипак, помирити са чињеницом да седам
почетних страна морам изнова да напишем!
Нешто се у мени дефинитивно покренуло, а и
пријатељ из Андоре је свакако нестрпљив.
Петар Давидовић, заиста је тачно пот-
писао писмо: ако смо уопште пријатељи, онда је
реч површни сасвим адекватна, иначе, ја бих
наш однос пре окарактерисао називом позна-
ници. Али то су ипак само нијансе. Кад сам
коначно решио да кренем у расплитање
загонетке која ми је упакована стигла из Андоре,
одлучио сам да применим систем који ми је до
сад помогао у више тугаљивих ситуација.
Рецепт гласи: када се у на челу упознаш с

32
проблемом, неким гломазним послом или
обавезом, ако рок није прекратак, почни да га
расплићеш ко мад по комад. Утом случају, чак и
кад ти се из непријатног посла којим мораш да
се позабавиш понешто залети у сопствени
живот, не-ка прљавштина која се не да избећи,
тим системом опасност ће се знатно умањити.
Примењено на Давидовићеву пошиљку то би
значило да прво треба анализирати писмо, а и
њега полако, у неколико одломака, да се ствари
саме од себе расплету и слегну. На тај начин
оставља се простор да и проток времена учини
своје. Јер, јутро је мудрије.
Тако и чиним, остављам пошиљку
десетак дана на страну, и онако сам имао доста
редакцијских послова. Са фељто ном о Ђури
Јакшићу већ касним месец дана, иако сам га
скоро нааписао. Биће ми потребно још недељу
да-на да га коначно завршим. Главни уредник је
нестрпљив јер се приближава годишњица
Ђурине смрти коју треба пригодно обележити.
Решио сам да, пре саме финализације
фељтона, одем у село Сумрако вац, да осетим
мало атмосферу тог места са обеспокојава
јућим именом. Чудан је тај сплет околности који
је овог мог земљака селио од Црње до
Сумраковца. Та топонимска фаталност као да је
обележила Јакшићево биће. Осећао сам да је и
мени неопходно да удахнем ниско небо тог села
обележено тупим именом. Ђурине несанице ће
ми бити тада јасније. И учи нио сам тако:
посетио сам сумрачно село усред Србије, и

33
довршио текст. Уредник је био задовољан.
Једино је променио наслов који сам ја дао
фељтону: уместо “Песништво размица ња”
написао је “Наш бунтовни романтичар”. У тексу
сам, из међу осталог, написао
“Поета Јакшић, по много чему близак
Бајрону, највише по немиру и вечитом
кретању, премда због авантура није морао да
иде у Грчку, довољно му је било да оде у Рачу
Крагујевач ку, или Подгорац, да зарони у своју
дионизијску, винску природу, и безграничну
љубавну елегичност, своје сликарство, које
никада није довољно ценио, а имао је раскошан
таленат, и прибегавао му најчешће у
приликама када се ваљало прехранити, све их
је, децидирано, подвргавао својој етичкој
вертикали коју истовреме но приноси на
жртвеник домовине. Он је заправо и себе и
сопстве ну уметност, у правом
романтичарском маниру, давао без остатка
као залог идеалима епохе. Ђура Јакшић, и реч
своју и мисао, и панично светло душе своди на
именитељ етичког, домо љубног ангажмана
без алтернативе и остатка. За таквог го
нича сопствене, душе биће довољно и
четрдесет животних година да свету и веку
викне у лице:
О гњили свете, трулежи
срамна!
Скапаћеш тако у миру том.

34
 Са анализом Давидовићевог писма
започињем тек поло вином децембра.
Нестрпљив, жељан праве литерарне и менталне
авантуре. Једино нисам сигуран да ли ми је
оклевање подарило мудрост?

35
ПИСМО: ПОНОВНО ЧИТАЊЕ

Петар и ја се заиста нисмо видели можда

чак десетак годи на. Он је мало заостао са
дипломским испитом, иако је био веома добар
студент. Нешто је у међувремену писао у “Сту
денту” и неком новосадском недељнику, а по
дипломирању сам га сасвим изгубио из вида.
Срели смо се поново у Сарајеву, пет година
касније, на неком семинару за маркетинг у
култури и информисању. За три дана боравка у
овом пријатном граду разговарали смо два пута,
таман толико да разменимо инфор мације на
тему шта је ко урадио у животу по завршетку
факул тета. Петар је магистрирао на
Филолошком факулету са темом о насиљу у
делима Иве Андрића. Радио је као асистент, али
се баш у то време спремао да напусти
предавачки позив; у питању су биле ниске плате
и нерешено стамбено питање. Попили смо пар
кафа и то је било све. Чинило ми се да је, тог
пута, он био уздржа нији од мене. Напоменуо је,
узгред, како се и оженио, али није рекао да је у
питању моја бивша девојка Александра.
У писму, које изнова покреће наш однос,
он каже како се, по свему судећи, нећемо

36
никада више видети. То само по себи не би
било ништа значајно јер смо врло лако и
безболно успе вали петнаестак година да се не
видимо, међутим интонација реченице која се
завршава спомињањем сулудости, уноси у
његово обраћање накнадну драматичност. Под
тим окол-ностима и моја претходна реченица
делује сувише сурово. Ако је алтернатива
невиђању његов излазак из живота, ја бих
свакако радије пристао да га чешће виђам!
И да за тренутак прекинем с анализом
његовог писма, занимљиво је и чудно да моју
бившу девојку, његову садашњу жену, Алек-
сандру, помиње само узгред. Без икакве алу-
зије на нашу давну везу, која му је била добро
позната, као и многи ма на факултету. А
Александра Андрејевић, тако се звала кад смо
ми били у вези, изненада и индиректно, по други
пут, овим његовим писмом зашла је у мој живот.
Скоро да сам написао: задерала је мој живот,
што је чак и тачније ако се има у виду како се
окончала наша љубавна веза. Искочила је сада
из писма свог мужа Петра и у моменту ме
протресла провалом успомена које су биле јасно
осенчене чисто чулним осећајима. Кад сам
њено име, у Давидовићевом писму, дотакао
погледом, нисам осетио бес давно на-пу-штеног
мушкарца, а био сам убеђен да тај осет
преовлађује у успо мени на садашњу госпођу
Александру Давидовић. Дожи вео сам, међутим,
прави електрошок док сам срицао слова њеног
имена: осећао сам се као да сам управо тог

37
тренутка дотакао њено тело, које је некад давно
зрачило сладострашћем на самој ивици моје
панике. Изронила је као из неке пене, нага као
што је углавном носим у сећању.
Александра Андрејевић, знам да је сада
Давидовић, али то ми презиме не иде у слух, по-
сле двадесет година! жена која ми је
представљала телесну и духовну помаму. Биће
које ме је узбуђивало самим присуством али и
девојка која ме је оставила тако нагло и, наиз-
глед, безразложно да се годинама нисам од ње
опоравио. И сада, кад је можда и против своје
воље, изронила из прошлости, у мени нема бе-
са већ ватре која ме у трену помера из
средовчне равнотеже у просторе у којима се се
чак и чуда могу догодити!
Александра са вечито наелектрисаним
грудима, врелом кожом, меким и брзим прстима,
дахом који трепери и погледом који истовремено
обећава и опомиње. Без најаве и споља
видљивог разлога и повода, напустила ме је
1969. године, оставила факултет и Београд, и
вратила се у свој родни Сомбор. И сад је опет
ту. На маргини писма које ме узнемирава.
Појавила се као жена професора Петра
Давидовића , који моли да и њој по могнем. Да
ли она зна за ово писмо? Вероватно не, јер он
се јавља из те Андоре, не помињући да је и она
са њим. Ако је тако, где ли сада живи?
Александра има два сина, тако произилази из
Петровог писма. О синовима смо и ми сањали
пре него што је нестала. У то време када је

38
наша веза била најинтензивнија. Барем се мени
тако чинило. Она је, додуше, имала обичај да
каже да све што је лепо на време треба сам
окончати, али ја сам ту њену реченицу примао
као фразу покупљену из љуба вних романа,
никако као принцип који је у стању да спроведе.
Покушавам да се присетим да ли су се
Александра и Петар уопште познавали за време
студија. Сигурно је да нису били блиски, јер је
она у то време била само са мном блиска! Или
ја само то умишљам. Давидовић је већ та-да
био проћелав али истовремно и имућан! Тешко
ми је да поверујем да се Александра удала за
њега искључиво због новца, али је непобитна
чињеница да су у браку и да је изродила два
сина. Он додуше не казује изричито да су деца
из брака са њом, али за друго тума чење нема
индиција.
Писмо које ишчитавам и остављам, а
кријем од Софије, моје жене, доста компликује
мој досадашњи начин живота, али је
истовремено и неочекивана прилика да сазнам
шта се деша вало са Александром од кад ме је
напустила. Зато морам да ризикујем Софијину
љубомору. Из овог и будућих, и најављених,
писама, и следећи трагове посејане по
рукописима које најав љује Давидовић нешто ће
искрснути. Ко зна, можда ће се из неке узгредне
реченице њеног мужа појавити и разлог због
кога је мене оставила а удала се за њега. Да ли
смем у потпуности искључити и могућност да се
једног дана и директно суочимо? Како у том

39
сусрету остати хладнокрван, кад ме и само по
мињање њеног имена баца у помаму? Као да је
протоком времена из успомене на Александру
ишчезло све осим њене концентрисане еротике.
Нисам сигуран да би она била задовољ на том
логиком моје подсвести. Волела је моју
опчињеност њеним телом, али ме је увек
подсећала да њен мозак не функционише ни
мало лошије од мог.
Софија, бледа и у себе несигурна
бринета, зна да је некад у мом животу постојала
тамнопута и сензуална Алексан дра. Чак су се
некада и познавале. Нагонски је не воли као део
моје прошлости у којој ње нема, стрепећи да би
њена појава у садашњости била превелик
изазов за мене, средовечног и уљуљканог у
свакодневно. И у праву је. Због тога писмо и
пошиљку кријем од Софије, користећи
случајност да су стигли у време кад она није
била код куће. Међутим, питање је колико дуго
овако искомпликован и промењен мој
унутрашњи живот може остати непримећен. Јер
Софију одликује снажна интуиција, која јој у
знатној мери надокнађује недостатак
концентрације и образо вања. Уплитање
Давидовићево, које евидентно већ у старту
подра зумева и Александрино присуство, макар
у преписци, њихових синова, и ко зна зашто и
на који све начин Бењамина Валтера, унеће ,
потпуно извесно, у мој породични, колико толи
ко у уравнотежен, живот промене које ми наличе
на право невреме.

40
 Међутим, није Александра једини разлог
што Дави довићеву пошиљку кријем. Знам да би
ме њена знатижеља нервирала, а додатна
објашњена расплињавала. Здраворазумски
резони којима се Софија руководи и у најкомли-
кованијим ситуацијама, учинили би моју позицију
у послу с Петром још бесмисленијом.
Ипак, писмо је стигло до мене без мог
активног учеш ћа, или само ја мислим да је
тако, јер скоро ништа у животу не бива без не
ког макар скривеног разлога!
Већ ноћима лежем у кревет у соби коју
зима и слабо централно грејање претварају у
пећину. И стрепња је одмах крај мене. Кад то
кажем не мислим на Софију која лагано хрче.
Очекујем да се догоди нешто, да почне да се
одмотава неки низ активности које ће
Давидовић својим уплитањем у мој живот
изазвати. Није то прави страх, само тупа слутња
која траје. Не успевам дуго да дозовем сан. Али,
досетио сам се: из сећања призовем у свест
Александрин давни крик којим је наговештава ла
врхунац уживања, којем је сва била посвећена,
и од снаге тог сећања и сам утонем у слатку
кому. А снови су ми из дана у дан
наговештавали будуће догађаје. Сањам упорно
неко сложено путовање са, мноштвом станица
на које стижем с закашњењем. И реку коју
препливавам а друга се обала претвара у
позорницу на којој морам да глумим на енглес
ком језику. Александра не успева да продре у
моје садашње бесмислене снове. Срећом, ни

41
Петар са својим молбама које ме подсећају на
уцену. Давидовић пише о злу које је снашло
његову породицу. Све нас је у овој земљи
некакво зло притисло, осим оних који га
производе а и њих ће, ако бога има, макар
накнадно. Можда су његови негде где се ратује?
А он је побегао јер је њих несрећа напала? Не
делује логично а још мање херојски. Да не
брзам, ипак. Вероватно постоје нека објашњења
и за то. Можда је Давидовић већ био
мобилисан!?
И на крају редова које сам наумио да
протумачим у првом читању, он ме проверава
да ли знам за Валтера Бења мина, “есејисту
светског гласа”. А ја сам једва чуо за њега!
Једино ми преостаје да се хитно обавестим о
том књи-жевнику, јер можда је он један од
кључних људи за разумевање пси хичког стања
наручиоца сопствене биографије - професора и,
да ли, стварног емигранта Петра Давидовића.
Човека који живи са мојом Александром,
будућим својевољним мртвацем! Да ли ће ми
фамозни Бењамин Валтер, Енглез или Немац,
помоћи да разумем како ће се мојом књигом, на
основу његових различитих записа, Давидовићу
постхумно поправити углед?
Ушао сам , заиста, у велику дубиозу али
очигледно да не мам снаге да одбијем овај несу
висли задатак. Или је у питању нека нејасна
заумна сила која ме наводи на све то. Свеједно,
сутра идем у библиотеку да потражим неко
Бењаминово дело. А можда не би било лоше да

42
у некој географској књизи прочитам нешто и о
Андори. Ко зна какве ми замке Петар спрема у
њој!?
Предвече је нестало струје а на транзис
тору су наши освојили неки важан стратешки
положај. Софија се жали на скупоћу. Пада снег.
У редакцији трају расправе о будућим изборима.
Национализам је налепница која је свуда
присутна. Рат нам релативно добро иде.
Интимно, мука ми је од све те крви која капље из
телевизора. Бивша браћа су сада наши
исконски неприја тељи. Давидовићу, веруј ми ни
код нас није сувише угодно. Нама, међутим,
коначно више није монотоно као што нам је у
бившем социјализму било! Државни празници,
конгреси, летова ња, неки су чак и зимовали.
Бесплатно школовање, ред на улицама, цвеће
за друга Тита и Дан младости - све једнолично и
познато. Завидели смо Западу на пуноћи
живота; ишли прво у Трст, касније у Немачку и
Лондон, али кад би се вратили у земљу - опет
досада и сивило. Права и узбудљива историја
се увек негде другде дешавала. Коначно, сад ни
код нас није монотоно. Уселила нам се права
јужноамеричка катастрофа у кућу!
У мислима отписујем тако Давидовићу а
мука ме са свих страна заклапа. Пред спавање,
опет кришом и од себе са мог, запишем у свој
дневник:

унутрашњи дневник 1

43
 Дневни извештај о збивањима која се
догаћају скривена од очију само оних који
болују од изражене површности: Про гоне се
комунисти и њихове стварне жртве. У масти
љавом мору, које нас окружује, подједнако
пљуште посмртнице, потернице и наградне
укрш-тенице. Ми се, без престанка, искрца вамо
у историјску, и псеудоисторијску прошло ст. На
цени су и чувари менталних и интелектуалних
рушевина,већ пар година то занимање је
престижно. Авиони нас прелећу свакодневно.
Делују увређено и нервозно. Мени се
причињавају и као непо требни. Небо,
предјесење, сасвим је равнодушно према свој
буци летећих узурпатора.
Чујем сву ноћ нека звона. Звук туп и
посан. Простори, физички и они од душе
омеђени, Цвиле од вишка тамјана. Свеште ници
се развукли од поплаве празника. Молимо се, на
све стране, по потреби и неуко. Вечни
неверници се пресвлаче пред јавношћу која је
обамрла. Будућност која већ сутра почиње
захтева јасне одговоре. Нијансе и сумње нису
део поетике нових времена. Газимо по пољу с
оне стране рата, раздваја нас божанска магла,
улични сузавац и прича коју истрајно по-
нављамо.
Пробудим се, ноћ је још ограничена,
Магла се дигне. Бог спава или се претвара. Рат
се, међутим, све више осећа. Комунистима и
жртвама придружју се спретни грађани. Гладни

44
једино никако да се одлуче. Масе историчара,
ослобођена непотребне научности згушњава ју
мастиљаво море. Рушевине све више с екрана
силазе у стварност. Наши их шаљу у околни
простор. А стање је, наравно, редовно.
Соцреалисти љубе недуж не анђеле. Хоризонт
нам је одузет: приказује се ду-готрајан филм пун
претње и илузија. Чувари рушевина пакују нам
снове у провидне око-ве. Свакодневно нас
обасипа гомила људског материјала. После
ужаса, све прелази у навику. Они то раде вешто
и упорно. Ми посматрамо дане потпуно
хипностисани. Као да слутим сласт подавања и
предавања.
Говоре ипак неки људи о праведној
расподели будуће кривице, посматрање је
такође грех. Најамници и дизајнери свести
показују прве знаке страха. Остају докази иза
њихових раних радова. Већ видим како за-
почиње општи јуриш на каде и тушеве. Питам
се, може ли се водом спрати отисак срамоте?
Самозвани чувари истине већ спремају крст да
га упрте. Само да не преуране. Исток се већ
једном пробудио, кад би знали шта запад о
свему мисли!?

45
ДАВИДОВИЋЕВ ПРВИ ТЕКСТ

Док ја трагам за Бењамином, само

слутећи какав зна чај он може имати у
Давидовићевом животу, помислим како је време
да Петров први текст узмем у рад. Он јесте први
по томе што је стигао са писмом, али остаје да
се види каква му је стварна позиција у односу на
логику приче коју морам да успоставим. Надам
се да ће ми већ после првих страница Дави
довићевих многе ствари бити јасније. Од
његових рукописа не очекујем сувише, иако је он
професор књижевности, али без њих нема ни
мог новог прозног ткива. Уколико су писани
почетнич ки, мораћу сам да креирам и његов
прилог, заправо да домиш љам оне делове који
буду недостајали. Али, за скепсу има вре мена,
нарочито ако се узме у обзир Петров изричит
захтев да ништа од оног што је он записао не
одбацујем! То међутим не значи да не смем
стилски да га обликујем? Све у свему,
Давидовић ме доста ограничава а много очекује.
Шта да радим тек у случају да је неталентован?
Узимам тај први текст и чи там:

46
Вреди ли се због писања пробудити?-

Пре него што сам заспао тог уторка,

размишљао сам на тему: каква је судбина
прича које почињу из средине дога ђаја? Јер
све што сам написао до тог момента, од
понедељ-ка у 6. 30, деловало је нестварно. Као
тема која се никада неће завршити само зато
што јој ни почетак није тачно утврђен. Мој
црно-бели филм бесмислене хајке кроз равницу,
већ од самог старта је патио од претеране
уверљивости, заправо дожив љавао сам га као
нешто изван литерарних правила.
Мирнодопска потера, ни војна ни чисто
полицијска, која има у себи и јасне елементе
злоћудности, принудила ме је на размишљање.
Питање је гласило: може ли се зло чином
писања припитомити!?
Покушај да брзо побегнем у сан, и дилеме
из сфере пое тике писања оставим
сутрашњем дану и наставку започете приче,
показао се бесмисленим. Те ноћи нисам скоро
до јутра заспао. Међутим, будан је остао и
писац овог што управо читате, аутор прозе у
којој живи главни јунак . Не спава дакле и писац,
јер је у књижевним и животним дилемама.
Прича се развија споро и с много обзира. Видна
је упитаност на тему: да ли права драма тек
предстоји или је већ одиграна у оном делу
збивања који је сад прескочен? Нејасно је,
такође, шта претходи хајци коју покушавам да

47
пратим и чему толико моје поистовећивање
са судбином пишчевог главног јунак
Негде пред зору, дакле већ у среду,
признао сам конач но и себи да моја прича о
непознатом писцу и његовом јунаку, из чисто
политичких разлога, прескаче, сасвим
неоправдано, уводни део. Страх да ме
политички узроци и мотиви бекства, и хај ке
наравно, могу угрозити оштетили су већ овај
рукопис за три-четири драгоцене странице.
Ко ми је крив, помислио сам пре него сам
коначно заспао, могао сам о Милану Пашићу
написати и љубавну причу. У том случају не би
било ових списатељских недо умица. Али,
касно је за вајкања, јер политика која је нагна
ла Пашића у бег и сада егзистира. Једва
прерушена.
Па ипак, јесен сва у маглу потопљена,
блатњава и приземна равница, човек сам, у
паници, упорни хајкачи превелик су литерарни
изазов да би га тек тако игнорисао! С друге
стране, како сам у тренутку када је догађај за-
почео могао слутити да ће ме живот
престићи а стварност тако бескрупулозно
почети да под-сећа на осредњу литературу.
То што сам између себе и читалаца ставио
неког наводног аутора, и није никаква стварна
заштита већ додатна компликација. Међутим,
нисам могао дру гачије, нешто из стомака ми
је диктирало тај индиректни начин. Да сам
поступио другачије можда би и мене самог
усисао бес мисао који клизи Панонијом. Ако мог

48
унутрашњег романо писца сустигну невоље,
мени ће преостати да га са безбедне разда
љине ожалим. Практично и уобичајено.
Соба и писаћи сто. Поглед у зид.
Светло и стварност допиру ми с леве стране.
Ако је оно испред прозора заиста реалност. С
па-пира злурадо ћути литература која се
меша с јавом. Телевизор је с десна. У стану,
устајао меланж звукова солитера, телевиз
ијске шљаке и нестварне пене што долази са
мог стола на коме ниче покушај паралелног
света. Среда је, поподне после непрос паване
ноћи. Поново читам редове које сам исписао о
Милану Пашићу. Да ли се довољно осећа
његова потреба да што више избегне додире
с реалношћу? Праћен прогонитељима, о којима
скоро ништа ни ја не знам, а логично је да као
писац барем наслућујем, он, мој чудни јунак,
тражи пукотину у збиљи. Пашић се у
реалности осмелио да покуша да учини оно
што многи само у ма-шти пред сан раде,
сигурни да нико за то не зна. Извући се
неозлеђен из стварности и смети све што
пожелиш!
Признао сам вам, дакле, да сам ја
искључиви писац повести о Пашићу. Како је
кренуло, до краја ће се испоставити да сам
заправо ја и Пашић, али нек за сада остане све
подељено: ја као неутрални посматрач, писац
који бележи збивања, и коначно јунак који
подноси мене - аутора, и мешавину ствар ног
и фиктивног! Кроз прозор се већ увлачи

49
сумрак. Мене мрак као насртљива мрежа
сапиње. Подсећа ме на блиску несаницу. Из
телевизора цури политичка зловоља. Мог
несрећног јунака, да ли је он заиста несрећан
или га ја сам тако квалификујем, прате мето
дично и сасвим хладнокрвно, кроз ту јесен која
је литерарно неп ријатна. Пажљивом анализом
начина на који то чине дало би се сазнати
много тога и о природи саме потере. Али, за
то има времена! Њено трајање као да је
неограничено.
Погледам напоље: случајна бреза крај
хидранта. Плаћеници Младена Стамена
преоравају равницу и моју причу истовреме но.
Неко им незнан, с изразитим нерасположењем,
откуцава сваки ред који ја напишем. Како би се
необични догађај развијао да је Пашић на вре-
ме схватио да је председникова политика, чак
у владајућим круговима општине, раскринкана.
Он је политичар на издисају али мој јунак то не
зна. Требало је можда да остане и сачека
евентуалну казну. Пашић је, међутим,
поверовао у делотворност учења руског
мистичара Кропотникова, а могао је и да
потражи храбријег писца уместо мене. Или да
купи добар револвер, а мистичаре остави
русофилима и библиотекаркама.
Милан све то није урадио и зато корача
усамљен и прогоњен Банатом коме јесен
сужава преостали видик. Наизглед је миран.
Ме-ђутим, угрожени живот му кипи под челом.
Гоничи га прате, упорни, сиви и тихи. Забра-

50
њено им је да га ухвате. Мора ју да га прогоне
док се сам не преда. Међутим, иако су искусни
полицајци, не схватају да Пашићу
изможденост тела и избезум љеност душе
само по-мажу да се докопа излаза.Тако заправо
пише у фамозној књизи Максима Кропотникова,
коју ни ја ни они не можемо да пронађемо.
Разлика је у томе што ја знам за њено
постојање а трагачи ће сазнати тек кад то
буде касно. Мени је потребна да бих је
исправио, јер је у најважнијој поставци лажна.
То само ја знам. Пашић и хајкачи неће ту чиње
ницу никад ни сазнати. Они, јер су
професионално деформисани и сваки текст
доживљавају као систем скривеног смисла, мој
јунак зато што унутар већ инициране приче
упорно креира своју верзију.
Из дубине мрака, већ је петак, допире звук
клавира. Неко дете увежбава Шумана. Грешка
увек на истом месту, затим повратак на
почетак. Да ли и Милан Пашић тражи неки
свој поч етак? Њему се, за разлику од
непознатог музичког почетника, политика
умешала у нотни систем. Погрешио је у молу.
Мелодија је иста само тоналитет не ваља!
Младен Стамен се подмукло смеје: књи-га
коју Пашић носи кроз књижевну и непријатну
јесен, ни зима у којој сам ја, није ништа боља,
чист је фалсификат: наводни Кропотников се
заправо зове Јован Ратковић, сада је уредник
неког часописа за науч ну фантастику, а све
што је у поменутој књизи написао не да нема

51
никаквог научног основа већ је и њена
метафизичка страна врло проблематична!
Поетски квалитети овог дела су тако ђе
минорни. Тај Јован Ратковић је књижицу
написао као млад новинар, брзе зараде ради,
без икакве намере да стварно помаже људима
у есенцијалним невољама. Стицајем
околности и веш-тим манипулацијама неких
моћних појединаца, његова књига је постала
привлачан сурогат тражен на тржишту
наивних и понесених. У тој је књизи скоро све
тачно, једино је њена при мена немогућа!
Све у свему, Пашић има у xепу потпуно
безвреднан и опасан приручник .То сам саз-нао
у суботу пре подне, 3. марта 1973. у не-ве-
заном разговору са бившим директором
Градске библио теке Богдановићем. Стекао
сам ути-сак да ни сам директор Миленко
Богдановић није сасвим невин кад је у питању
под метање ове мистификације, он је, наиме
,потписан као уредник Ратковићеве књиге, али
је то вероватно учинио под великим при
тиском неких градских моћника. Мутна
садржина, мистика из друге руке, дидактика
која на први поглед има смисла, као и лажно
презиме аутора, с призвуком руског анархизма
с почет ка века, учинили су да књига ”Како
победити страх”, својевре мено постане
провинцијски бестселер. Превејани локални
полити кант Младен Стамен је, дакле,
двоструко подвалио мом јуна ку: дао му је
погрешне податке о говору министра за пољо

52
приведу, што је заправо и изазвало читав
случај, а касније му, у спрези са Богдановићем и
осталима, подметнуо књигу лажног
Кропотникова, као гест наводног разумевања.
Стамен је био убеђен да ће скривена
токсичност Ратковићеве књиге време ном
слудити непослушног новинара. Нажалост и ја
сам у ту исконструисану ситуацију улетео
неопрезно, прихватио неке ства ри као да су
заиста такве као што споља изгледају, и
тиме Милана Пашића гурнуо у блатњаву
равницу. Самог, с лажном потпо ром у виду
фалсификоване књиге. Сада је, нажалост,
касно да му помогнем. Око њега су свуда
хајкачи. И киша, и магла, у њему је и страх.
Ја не могу да га упозорим да је све заправо
измишљено, а он се понаша као да више не
зависи од мене, свог писца. Једино ме теши
сазнање да и у лажној књизи а такође у
Милановом понашању постоје детаљи који су
се отргли плиткоу мљу односно
самоконтроли. Мене, све више хвата
депресија. Уморан сам од овог писања на
граници апсурда. Од скривања рукописа. Од
ноћних мора помешаног живота и литературе.
Од гриже савести што сам, независно од
Пашића, не покушам да раскринкам Младена
Стамена. Можда бих тиме и причи дао неки
нови импулс. Ипак, причини ми се да Милан
Пашић дише и независно од мене, да постоји и
онда кад га моја реченица не дотиче! Док ја
спавам, он као да се сасвим приближио излазу!

53
Онда усним Пашића како улази у моју собу:
значи ли то да је пронашао излаз из јесени?
Скочим из сна, посечен мишљу: шта ако и
хајкачи из равнице ускоче у моју мрзовољну
зиму?
Устанем нагло из кревета. Боса се нога
згрчи у додиру с леденим подом. Кренем као
рањен том бодљикавом хладно ћом ка
писаћем столу. Да нешто запишем о том сну.
Изненада авиони заурлаше изнад зграде.
Приђем опрез-но прозору који гледа на булевар:
напољу јутарњи видик препун непријатности.
Горе авиони, на друму тенкови. Туп зимски дан
уоквирен ратним наговештајем. У року од
десетак минута све се утиша. Осим мојих
нерава.
Узмем причу о страдању Милана Пашића у
руке. Напољу још подрхтава ваздух иако су
летилице и гусенице нестале. Прочитам у
даху десетак страна рукописа. Читам и
привиђа ми се као да је неко дописивао текст.
Знам, међутим, поуздано да се нико не би
подухватио таквог бесмисленог посла, осим
Ста-мена. Али, он би поправљао своју слику а
не исправљао мане мог писања! Прича ми ипак
делује разумљивије. Чак ми не смета ни то
што недостају уводне странице. Као да је бука
тенкова и авиона повољно утицала на прозу о
мирнодопском страдању једног провинцијског
новинара. Нема више ничег напољу. Небо се
ишчистило, пут испразнио. Као да се ништа
није ни догодило. Да ли ће се и рукопис ускоро

54
вратити у свој првобитни облик? И, да ли се
ишта догодило?
Упалим радио,озбиљна музика. Густав
Малер. Вести: ни речи о авионима и тенкови
ма! Узмем опет текст. Записујем: Милан Па-
шић већ шести дан бежи кроз јесен. Хајкачи га
упорно прате. Пуцају само повремено
ракетама за ватромет. Увис, не на њега. Мла
ден Стамен је још активан политичар.
Криминалцем ће га назвати тек двадесетак
година касније.
Ја се и даље клоним политичара. Они код
нас имају несхва тљиву моћ. Само код нас, и
Руса. Изјутра схватим да нико осим мене није
видео авионе и тенкове. Помислим да сам све
сањао, јер би у противном мој здрав разум био
у питању. Ипак, звуци рата ми још трају у слу-
ху. Мора бити да сам сувише размишљао о
утицају политике на литературу. Глава ме
интензивно боли. Можда ће ми пријати млаз
хладне воде. Кренем у купатило. И онда
доживим прави шок: у мом се купатилу брије
Милан Пашић! У маг новењу помислим: вреди
ли се уопште будити ради писања? И, ко све
осим мене пише његов животопис!?

( 1968.)

Кад сам завршио читање овог првог текста

из бунта који ми је послао Петар Давидовић,
упитао сам се: ко је ту луд? Давидовић или ја?

55
Читава ствар са њим и његовом по родицом као
да ми се тек сада сручила на главу. Како ти,
Александра можеш да живиш са тако конфузним
човеком? Да ли је то што сам уп-раво прочитао
део неког његовог књижевног састава или текст
који је исписао као предложак за психијатријску
анализу?
Онда се тргнем: говори ли то из мене
пропали писац и љу боморни и остављени
мушкарац? Ако нисам био баш пропали писац,
он-да је непобитна чињеница да је Александра,
жена Петрова, мене својевремено оставила!
Овај одломак Давидови ћев, ипак, носи у себи
јасну књижевну структуру, и можда је намерно
послат као претходница осталих најављених
текстова, као проба моје издржљивости и
умећа? Фабула о писцу, верова тно Петар пише
и о себи, и његовом јунаку, који му се чак меша у
реалан живот, није нова али пружа могућности
за свакојаке литерарне играрије. Такође, та
позиција двоструког приповедач ког веза, и
самом аутору, допушта могућност да игром
привy да и повода много шта наговести а
истовремено и сакрије. Дак ле, Владане успори,
немој доносити пребрзе закључке, Петар
Давидовић није уопште наиван партнер. Треба
па-жљиво читати ту параболу о гоничима и
жртви, има у њој доста материјала за роман који
претпоставља и сугерира Петар, али и
аутобиографских елемената за Давидовићев
стварни портрет.

56
 Кад сам легао да спавам, у спаваћу собу
пуну зиме, Софија се промешкољила и не
отварајући очи промрљала: “Мени његова при-
ча личи на нешто што сам читала у новинама ,
пре пет наестак година.” Био сам запрепашћен
чињеницом да је она већ открила пошиљку и
пре мене прочитала Петрову фантазију са
Миланом Пашићем. Прочитала, оћутала и као
узгред ми дала до знања да јој је све познато.
Остало ми је само да чекам кад ће тема с Але-
ксандром доћи на дневни ред.
Бледуњава и незаинтересована Софија!
Спава или се прави да спава а мени у глави се
прегањају Давидовић, Пашић, Бењамин,
Александра ми нешто у сну показује а напољу је
већ фебруар наредне године. Моја се земља
полако али сигурно распада. Као да нико не
схвата да оно што је напукло у души и глави не
вреди спајати силом.Онај који је решио да оде,
учиниће кад тад!
Мене тај ружни рат још не дотиче ди ректно.
Имам неки неос нован утисак да ће се све
изненада завршити, да ће моћници једноставно
зауставити машинерију мржње и рата.
Заокупља ме међутим, сад већ као опсеси-ја,
моја лична прича са писмом из Андоре. Ваља
размишљати над оним што тренутно имам од
Давидовића, али из дана у дан ми је јасније да
ћу морати да искористим и траг на који ми је, као
узгред, указала бледуњава Софија: новинску
причу о догађају који подсећа на Пашићеву
аферу. Једино сам у дилеми да ли чекати да

57
пристигну сви текстови од Давидовића или се
одмах залетети у документа цију из које је
можда настао његов Пашић? Опасност од
прераног увида у оно што Софија претпоставља
да има везе са Петровом причом, лежи у мо-
гућности да тај догађај није био њего ва права
инспирација. У том бих случају само изгубио на
време ну, док би се рад на конструкцији
књижевне замене за прави живот мог познаника,
који се, како он каже управо распада, потпуно
пореметио.
Док сам по новинарском задатку путовао у
Панчево, требало је да напишем текст о
панчевачком ликовном кругу као и запис о
Владимиру Стојшину, прелазећи из Београда
мост преко Дунава, морао сам у колима да
сачекам неких дваде сетак минута због радова
на коловозу, дефинитивно сам одлу чио да увид
у новинску грађу, на коју ме Софија упућује, ос-
тавим за касније, јер би ме претерано трчање за
реалним, или оним што је на дохват руке,
удаљило од стварне духовне и унутрашње
стране времена који Давидовић и ја намеравамо
да испишемо. Трагајући за елементима будућег
текста о сликарима Панчева, пријатељи су ме
одвели у Делиблатску пешчару. Тамо, наиме,
постоји ликовна колонија где настају најлепше
слике овдашњих уметника. Песак, небо
испеглано и сито светлости, багреми заковани
за равницу, а у даљини ничим изазвани
Вршачки брег. Место идеално да ми се у глави
сталоже месеци пуни чуд них изазова.

58
 Док неким старомодним џипом идемо
преко пеш чаре, замишљам Давидовићевог
јунака Пашића како тражи излаз из сопствене
коже. Упитам се да ли је у питању само
недостатак храбрости, или нека урођена жеља
за надреалним? Код њега је јесен, изазвана у
свету језика и слике, док ово моје рано проле ће
буди неке друге жеље. Сав уроњен у срж
Паноније, пожелим да и сам постанем део
бескрајног. Да узлетим и претворим се у делиће
простора. И тако, Милан Пашић и његов творац
Петар Давидовић, постану ми ближи и
разумљивији.

59
СОФИЈА

Гледам га већ данима како се увија,

крије, претвара. Стало му је да сакрије од мене
тај пакетић који је добио од школског друга Пет-
ра. Мој Владан, који је умео да решава и много
компликованије ситуације на послу па и у гра-ду,
док се бавио политиком, не уме једноставно да
ми каже: ствар је таква и таква, ја бих да
покушам да је решим. И мирна ја, и миран он.
Овако премеће те папире сваки дан на друго
место, сав се унервози кад ја уђем у собу где му
стоји писаћи сто. А ја од првог дана знам све.
Никаква мистика, срела сам на улици нашег
поштара а он ми каже: Софија, стигло вам неко
дебело писмо из иностранства. Дао сам га твом
мужу. Дођем кући, видим Владан ништа не
спомиње. Било ми то сумњиво. Кад је сутрадан
отишао на посао ја мало претражим стан и брзо
нађем писмо. Сакрио га иза књига, у витрину.
Тако смо радили још као деца. Сакривали
цигарете. Прочитам прво писмо. И одмах видим
зашто га сакрио: она његова Александра се
удала за Дави довића а Владан не сме ни тако
удату да је спомене преда мном. Нисам више
љубоморна на њу, прошло је много време на,

60
далеко је и вероватно није више онако
запаљива. Наравно да је ни сада баш сувише не
волим, јер је овај мој скоро десет година патио
за њом. Очарала га у кревету, у томе је изгледа
била моћна. Сваки пут док смо Владан и ја
водили љубав мислила сам о томе како он на
њу мисли, да је она уместо мене у кревету! Чим
помислим на то, мени доста секса. И постала
сам хладна. Алекандра ме излечила од вођења
љубави. Била је фатал на за мене.
И сад, после толико година, она се опет
појављује на видику. То нам није уопште
потребно, чак ни у писму. Спопао ме бес кад је
стигло али полако сам се смирила. Писмо и оне
папире уз писмо сам ипак наставила да иш-
читавам. Из радозна лости а и онако. Листам по
куцаним страницама и закључим да тог Петра и
ја познајем. Удварао се многим девојкама, био
пун пара, а ми студенти оскудни, тако да је био
доста попула ран. Мени се није удварао, нисам
била његов тип вероватно. Али, био је љубазан
и са мном. Александра, у то се време презивала
Андрејевић, је била девојка мог садашњег
Владана. Сва се дала у сисе. Витка, живахна и
сисата! То га вероватно импресионирало. Ја сам
студирала педагогију на Филозофском ал нисам
успела да завршим факултет. Није факултет за
сваког. Петар, из овог писма, је био добар
студент. Штребер. Све је знао напамет. Отац,
или можда стриц, му слао доста пара, не сећам
се тачно. Имали су неке винограде у Гроцкој.
После је Александра нестала из Београда а ни

61
Петра нисам виђала. И ево га сада како пише из
те Андоре. Опет се навалио на мог Владана.
Прво му отео жену, на чему сам му ја изразито
зах вална, а сад хоће помоћ коју, да се ја питам,
никад не би добио!
Та прича из писма ми под један изгле-да
сувише смуше на. Кад се мало удубим у то што
је онај надробио, све ми је некако збрзано: хоће
као да се убије а Владан треба нешто да
напише, као неку причу, а то ће његову поро
дицу наводно да сачува!? И Александру,
наравно. Да се разумемо, ја њу не мрзим баш
толико да би допустила да јој живот дође у
питање. Поготово не њиховој деци. Зато нек
Владан ради то што га овај моли иако сам ја
убеђена да је то обично губљење времена. Тај
Давидовић се неће убити, знам ја њега, он је
велики блефер. Мора да је и коцкар! А друго, ка
ко неко нормалан може из тог смуваног тек ста
о том Пашићу који бежи од бог зна кога, да
направи нешто што ће други читати и због тога
помиловати породицу Петрову?
Додуше оног Богдановића знам, врло
културан човек. Он сигурно није ништа помогао
том Младену који је главни негативац у причи.
Барем се мени тако чини јер то је јако
замршено. Само се тај Богдановић не зове тако
већ Бошковић. Но, све једно. Нек Владан пише
ту књигу за Давидовића. само да се не
упетљава са Александром. Мени је то важно,
правићу се да ништа не знам о свему, па да ви-
дим на шта ће да изађе. Неку ноћ сам се у

62
бунилу скоро издала да знам за писмо. Јако ми
она прича о том Пашићу личи на неки догађај из
новина од пре десетак година. Почела сам као
да бунцам нешто о томе, па се пробудила, а
Владан није ништа схватио или се само тако
прави. И даље ништа не пита а ја се правим као
да се ништа није десило. Чекам да му затреба
моја помоћ! Морам нека ко да нађем тај часопис
у коме је писало о том новинару или
књижевнику, не сећам се тачно, који је
настрадао због нечег што је написао. После га
неки нападали а неки бранили.
Сада ми заправо није баш до тога.
Бринем због брата. Мобилисали га и послали
негде у Славонију. Налази се у близини Липи-ка.
Не јавља се већ месец дана а тамо је гадно.
Понекад, не дај боже, помислим како више није
жив. Домаћи Срби се повукли, прича један
његов друг који побегао одатле, а они други до-
шли да их бране од Хрвата који се такође некуд
измакли, пуца се са свих страна. Кажу да немају
довољно хране а и официри, из резер ве, им
неспособни. А мој Бата је тврдоглав, неће се тај
склонити с положаја ако није наређено па то ти
је. Само нек му бог помогне да остане читав.
Владан је пробао преко неког познаника,
пуковника Алексића, да нешто сазна о
Слободану, ми га зовемо Бата, али као ни вој-
ска нема довољно информа ција о томе шта се
тамо догађа. Мени се овај рат уопште не свиђа,
све се нешто дешава ноћу, као воде их на војну
вежбу а мало мало неког врате у металном

63
сандуку. Ми овде слушамо музику, играју се
утакмице, а тамо се наши садашњи и бивши
тамане. И гину. Само да се Бата врати жив и
здрав. По мени није у реду што се овде ратује
само преко телевизије и да се правимо да са
оним преко немамо везе.
Владан се, такође, нервира због свега у
Хрватској и Бос ни. Боји се а понекад би да кре-
не да се пријави као доброво љац. Мени се чини
не због јунаштва већ да му не пребаце да седи у
заветрини док српство крвари. Наше ћерке се
брину да једног јутра не дођу и по њега и да га
одведу на фронт. И сад нам је само фалио тај
несрећни Давидовић и његове фантазије. Мо-
рам ових дана, ипак, да потражим оно из
новина. Да ми се нађе при руци. О Бењамину
који се помиње нисам никад чула. Нисмо га
спомињали у средњој економској а студирала
сам сам само реда ради. Да видим како изгледа
студентски живот. И удала сам се као
студенткиња. То ми је био најлакше.

64
ДРУГИ ТЕКСТ ДАВИДОВИЋЕВ

Планирао сам да пре него што наставим

ову игру с врућим кестењем, заправо покушај
решавања једначине са превише познатих
елемената, с наговештеним крајем, и тотал но
непредвидивом средишњицом, прочитам
неколико најнеоп ходнијих података о Валтеру
Бењамину.
Међутим, други Давидовићев текст,
сасвим случајно и непланирано сам га узео у
руке, јер је испао из коверте, примо рао ме је да
га одмах прочитам и прокоментаришем. Био је
то знак да ће мој посао на преуређивању
живота и списа Петра Давидовића ићи барем у
три смера. Први ће бити одређен избором
рукописа које ће ми мој “послодавац” слати, као
и брзином њиховог пристизања. Други ћу ја
поку-шати да наметнем, по сопственим
критеријумима књижевне логике, док је сасвим
извесно да ће се и сам текст организацијом
унутар јези-ка, података и афеката, значи
скривеним унутрашњим процесима, развијати
унутар јединствене структуре овог нарученог
романа у служби туђих живота.

65
 Док сам исписивао последње речи
постало ми је јасно да сам управо почео да ко
ристим исте оне механизме којима Давидовић
заправо и брани овај чудни паракњижев ни
покушај. Започета форма, замајцем који се већ
првом реченицом успоставља неминовно ће
стварати вртлоге смисла који је само условно
подстакнут Давидовићевим писмом. А на
почетку тог другог текста је писало:

ОВО ЈЕ НАВОДНО ДАНАШЊИЦА

Под ногама је осећао далматински крш,

десетак киломе тара од Обровца. Фебруар је
1993. година. Око њега је све сиво. Као камен, и
небо је безбојно у ову ратну зиму. Све је
изразито сиво осим тамне боје скореле крви на
његовом дес ном рукаву. Рана је превијена
прекјуче. Прокрварила јуче. Рањен је прошлог
понедељка у доста хаотичном ноћном пу-
шкарању.
Негде из праваца мора већ данима урла
хрватска артиљерија. У селу Кашићи јуче су
уништили непријатељску диверзан тску групу.
Већ сатима корачају празним простором: ни
птице не лете. Колона по један, и сати који
трају двоструко. У групи се свако осећа сам.
Повратак из акције а нема одушевљења. Као
да им је све једно: победа или пораз. Треба се
вратити кроз ту проклету, спечену, сиву

66
пустош, избећи минска поља која су посејана
по систему опште лудости, не обазирати се
на унака жене лешеве и убити сваког ко није на
њиховој страни а носи оруж је.
Под ногама он осећа сваки камен. Сваки
набор земље која је сад ничија. Као да му се на
табанима концентрисало све оно што је из
очију и савести тих недеља и сурог ратовања
несвес но изагнао. Гнусоба коју гази не извире
из земље она се сручила с несретног
хоризонта. Рат траје сурово и без уверења.
Уместо храбрости у простор је пуштена
суманутост.
Седморица преосталих траже Обровац.
Ако га још има. Осим на географској карти која
више никад неће важити. Тај градић у дну брда,
буђав и пре ратовања, сав слепљен за при
роду без видних својстава, ипак мора
постојати јер преостали људи желе баш у
њега да се врате. Док се крећу ка полазној
тачци јасно им је да ако нема Обровца неће ни
њих бити!
Била је ноћ, педаљ до зоре, кад су пошли
у акцију. Водила су их двојица мештана. Један
залуђен прогласима брзе и праведне победе,
други дубоко свестан двосеклости посла који
су започели. Кренули су да непријатеља науче
памети. Спалили су прво једно село.
Напуштено. Рекли су им да је усташко. Младић
им је веровао, јер је већ схватио да би га свако
про-веравање директно одвело у страх и
општу неверицу. Село је, међутим, било

67
потпуно празно. Онда је из тог туђег мрака
долетео хитац. Један једини, и завршио је у
његовом рамену. Прво је осетио топ лоту
уједа, затим зачуђеност. Упитао се, зашто
баш мене? И одмах се досетио да би то исто
изрекао свако из групе, јер био је само један
једини метак а њих петнаесторица.
У знак одмазде изнова су спалили село.
Овог пута - детаљно. Бацачима пламена.
Изнутра. Овог пута је све ћутало. Ни пси нису
залајали. Гвожђе у његовом телу се
примирило. Очи гледно му је ту био крај пута.
Рани зимски сумрак се зачиње негде на
хоризонту. Нема у њему ни лепоте, ни
тајанствености: само језа од преде ла који му
је преко ноћи постао одбојан. За трен се и
мрак сурва и заспе простор на висоравни, који
форсирају, навала тмуше. Иду даље само зато
што су пошли. Кад су кренули, непријатељ је
бомбардовао Обровац. Чета се, под жестоком
ватром, извукла из вртаче у коју се углавило
место. Део фабрике је горео. Тог јутра, 5.
фебруара, када су пошли у непријатељску
позадину, болничару Павлу, мобилисаном негде
у Бачкој, граната је од нела пола главе тако да
је живео још ћетврт сата не знајући ништа,
чак ни да је мртав.
Требало је што брже стићи у позадину
коју држе усташе и непријатељи. Наредба је,
поједностављено речено, гласила: про наћи,
опколити, ликвидирати, разјурити, минирати
и онда се повући. О другим активностима није

68
ни шта речено, о њима су знали само
појединци. Ћутљиви и преки људи. Остали
нису били ни обавештени зашто је изричито
наређено да се морају вратити баш у
Обровац, кад је он већ у поласку горео спрам
јутарњег неба.
Са северозапада почиње снег. У почетку
прија узбуњеним ноздрвама, већ данима испу
њеним мирисом спа љене природе. Ускоро
људи корачају кроз праву вејавицу а младићу се
мисао залеће ка мору. Оно траје неумитно
негде у залеђу. Тамо негде у
непрепознатљивој позадини, у простору који
се раствара иза овог, насељеног само
камењем које под сећа на оно са месеца. Пет,
шест сати пловидбе удаљено од недалеке
морске обале, без праве боје и мири са, постоји
острво о коме он не сме ни да ма шта.
Не сме да му изрекне име, можда једино
ако га украси епитетом “усташко”. На њему
сад живе само непријатељи, као и свуда око
них. Младић, међутим, зна да у том правцу, на
који се сада само пуца, има и нормалних и
поштених људи. Новине пишу супротно. Људи,
с којима корача у колони, безрезервно се слажу
са новинама. Они не мисле, они верују свуда
око нас је непријатељ. Младић ипак памти
најузбудљивији и најтиши залазак сунца у свом,
не сувише дугом животу, доживљен баш на
том острву. Тамо где и сада живе људи који се
презивају као и његов отац и он. Нису додуше
исте вере као ми али им је порекло сигурно

69
заједничко! И они, презимењаци, пуцали би
сигурно на њега кад би се сусрели на неком
пушкомету. Ко зна, можда баш његови
непознати острвљани пуцају на наше борце
доле код Новиграда. Пуцају да убију, али и да би
одагнали сопствени страх. Мноштво питања
без ваљаног одговора, хладна стрепња у телу
које треба превести кроз раздаљину до нове
борбе, роје се у младићу који тихо крвари. Једи
на је извесност мећава док се враћају тамо
где нема смисла.
Чизме као да му више нису дотицале
далматински камен. Вејавица је целу групу уву
кла у стање нереалности: нашли су се
ненадано у тунелу од ваздуха и белих кончића.
Снег је њихову акцију за трен увио у нежност.
Чак и они најгрубљи, у раскоши зимског угођаја
доживели су својеврстан повратак у
детињство. Били су у краткотрајном балону
који скрива околни рат. Уваљани у белину која
делује као привремена ментална анес тезија.
Али, чаролија за који минут нестане: младићу
понес таје ваздуха, не зна шта и како да
удише. Снег му све више личи на желатин који
га успорава и прља. Тако отупљен и нем, једва
да постоји у подвелебитском беспућу,
неколико десетина километа ра удаљен од
мора које би га препородило. Или унесрећило
дове ка.
Рану осећа као пукотину кроз коју хлад-
ноћа надире у уморно, прљаво и конфузно те
ло. Да му је да урони у то море што

70
непрекидно наслућује, хладно и загасито, све
би га бољке прошле - мисли и зна да то није
истина, ал треба му та илузија да би дисао
камен у коме нема довољно живота. Он,
мобилисани доб ровољац, рањен и жив. За
разлику од болничара Павла који, без пола
главе, и не зна да је мртав.
Његови саборци, иако тај назив никако
не пристоји овој групи изгубљених, и са свих
страна и на разне начине сакупљених,
мушкараца, упорно и скоро у правилним
интервалима испијају лозову ракију. Како се
невреме појачава, ритам гутљаја се убрзава а
прасак испражњених флаша, које завршавају
своју тупу путању у меком и скоро
невидљивом пејсажу, постаје све жешћи.
Расположење у групи расте и ускоро све
почиње да личи на солидну групну хистерију
усред снега и неизвесности. Он једини не пије.
Није у питању некакав принцип, једноставно
желудац му не допушта да и он алкохолом
припитомљава страх од неиз весности.
Корачају право у непознати мрак.
Задранин, активни подофицир, избегао одатле
у последњи час, Мирко Стојановић, једини зна
овај предео. Међутим, он је као и већина вој-
ника потпуно обамро од лозове ракије. Корача
искључиво снагом инерције јер је алкохолисање
свог организма започео и довршио у покрету.
Ако застане, извесно је да се неће даље
покренути, бар пар сати. И са осталима је
исти случај али за разлику од Стојановића они

71
ни трезни не би препознали где се налазе. Ова
компактна и потпуно несвесна маса, у којој
рањени младић представља занемарив
изузетак, враћа се у Обровац. Без превелике
воље да тамо стварно стигну, јер нико их у
том разоре ном градићу и не очекује. Правила
овог нетипичног ратовања су таква. Све је у
покретљивости и самоиницијативи. Наређења
посто је само као оквир акције. Дисциплина их
према томе не обаве зује. Али, они не знају
куда би другде. Ако Обровац још постоји, они
ће се у њега вратити. У противном, било где
да стиг ну, под условом да је то место на
правој страни рата, њихови калаш њикови и
бомбе ће бити добродошли. И нико неће ни
питати одакле и зашто стижу, под условом да
су довољно осорни и непријатни.
Његова рана је допуштала хладноћи да
неконтролисано осваја тело, али и изазивала
галоп неугодних и хитрих подсећања.
Севернодалматинско ратиште му се све више
привиђало као поце пана врећа из које се
просипају и беже давно заборављене, чак и
непознате породичне успомене. Као у бунилу
покушава да одговори на питање: како волети
довољно свој народ без мрж ње за онај други
који је, у само незнатно измењеним околно-
стима , могао бити такође његов? У том
амбијенту подивљале природе и апсурдног
бауљања ратним коридором, никакав па
метан одговор му није падао на памет. Да је
случајно гласно изговорио своју дилему пред

72
осталима, они који га неби опсовали,
одговорили би да је то немогуће. Јеси или
ниси, нема седања на две столице. А можда би
и добио флашу у главу. Постоје само чисте
околности, док траје рат. Касније ће се,
можда, разговарати о нијансама.
Са мора опет ричу топови. Снег је већ
густ као охлађена каша. Ко зна где је сад тај
Обровац. Од поноћи је све постало знатно
горе: Мирко Стојановић је нагазио на мину и
само због тога што је, дошавши к себи из
алкохолне нарокозе у погрешном моменту,
покушао да буде пристојан: није хтео да мокри
у близини пијане колоне. Скренуо је пар метара
с путељка, сасвим довољно да налети на
нагазну мину! Видели су пламен, чули
експлозију а кад су притрчали угледали су
Стојановића у горем стању од оног болничара
у Обровцу. Овде је, међутим, тело живело
мимо њега само који минут. Тамни млазеви из
њега пропадали су у белу и нежну висораван.
У забарикадираном младићевом уму, у
трену се тај призор умирања прикаже као уље
Веласкезово, али је већ следе ћег секунда
осетио сву грозу ове смрти и стид од своје
прет-ходне надмености. Док су се удаљавали
од те погибије њему се, међутим, поново
јављала ликовна асоцијација, овог пута на
Мунков “Врисак”. Било му је неописиво жао тог
Мирка Стојано вића, једино је са њим у чети
могао нормално да разговара, али је из
младићеве сужене свести, у тој ноћи

73
повратка,про-гово рио, ко зна зашто, не
узнемирени младић већ надобудни студент
друге године историје уметности. Док су
путовали даље према зори, и младић је
прислонио флашу с ракијом на суве и
одрвенеле усне. Требало је сахранити и у себи
тек изгубљеног друга. Ништа не застаје тако
у грлу као смрт из близа. Алкохол му је секао
утробу док су из мећаве изненада сишли у
јутро и чисто небо. Снег је ишчезао а
заменила га је опака хладноћа и небо толико
ведро да је имао утисак, да ће ако се
максимално кон-центрише, негде у корену
плаветнила угледати своју судбину. Иза њих
снег, небо оштро од боје, тренутак
безразложне тишине између две отуђене
планине. Привид хармоније који је за тренутак
збунио и мамурне ратнике.
Све ћути, једино наша колона у
мрзовољном враћању ремети плитку зимску
идилу на подвелебитској пустоши. Нао ружани,
необријани, искрвављени и тупи ми смо ипак
једина реалност овог простора, фебруара
1993. Остало је обична веч ност. Под ногама,
још једно време, снег а потом спаљена трава
и камењар. Рат се на сат, два изгубио. Свет
личи на мирнодопско јутро. Њега ни рука више
не боли. Удрвенила се и подмукло ћути. Неко у
колони помене Мирка. Требало је то поштеније
урадити. Младић би да изрекне како би он да
се врати да закопа у земљу Стојановића. Неко
га претекне закључком да ће то урадити у

74
наредној офанзиви. Сви знају да је то само лош
изговор али се задовоље тиме. Довољно је
хладно, тако ће бити све до пролећа, а до
тада ће они... Само да га пре тога не про нађу
вукови, изрекне један. Младић помисли како ни
они неће наћи много од оног што је
представљало Мирково тело пре до дира са
нагазном мином. Помисливши то, згади се од
сопствене суровости и почне да повраћа
таквом силином као да ће каж њавањем своје
утробе измолити опроштај. Рат је њега видно
начео, и то најмање оним метком у рамену.

( 1968.)

Када сам прочитао и последњу реч Дави

довићеве прозе, застао сам пренеражен убед
љивим стилом којим је писана, темом коју
обрађује и, нарочито, датумом који се јавља у
њој. Јер, дан у коме ја читам његове редове је
још у 1992. години. Да ли је могућно да се Петар
толико пребацио у времену? Али, нека све
одлежи пар дана. Његова замисао пре лази,
изгледа, из спекулације у праву и животну
сферу. Треба добро размислити и ствар
сагледати из угла ове нове диоптрије. Уместо
фикције, у којој неко прогони измишљеног
јунака, Давидовић у новом прилогу у игру уводи
реалност од које трну вилице. Једино чуди што
збиља коју он описује или домишља припада
неком блиском али ипак будућем времену, које

75
ће можда већ сутра наступити. Јер, у последње
време, године код нас трају једва пар месеци.

КАКО ДАЉЕ?

Други текст из пошиљке Петра

Давидовића ставља ме на велику пробу: он је
књижевно целовит, писан стилски чисто, довољ
но емотиван али и уздржан. Једино се поставља
питање њего вог тачног места у мозаику који
морам да успоставим следе ћи животни пут мог
пријатеља емигранта и његове породице. Пре
досећам да је кључ за одгонетање ове загонетке
делом и у оном преурањеном датуму из 1993.
Лако би било прогласити га грешком у куцању,
јер тај рат у Далмацији, о коме тако убе дљиво
пише Петар још не постоји, ако је веровати
нашој штампи. У току је вуковарска голгота,
довољно страшна, али одакле му ова
подбиоковска прича?

76
 И ко је тај младић, студент историје
уметности, који нао ружан бауља зимским
кршем? Он никако не спада у исту групу са
Стаменом и наводним Кропотниковим. Једино
што их по ве зује је заједничка атмосфера
бесмислености. И Давидовићево приповедачко
перо. Додуше, у првом је тексту она кафкијан
ске природе, док у овом тек прочитаном садржи
у себи реалну језу, која иначе свакодневно
липти из мог телевизора. Могућ ност неке
Давидовићеве визије будућих збивања у земљи
не сме се сасвим искључити, али му се у том
случају може одмах признати способност
уверљивог компоновања фикције која про
воцира сутрашњицу.
Рат, у коме хтели то или не јесмо, изван
нашег најдирек тнијег видокруга, пројектован и
у блиску будућности, заиста радикално разара
умеће заједничког живљења на Балкану. Мла
дић, јунак Давидовићев, очигледно сложеног
етничког порекла, приморан је то да кри је и од
својих сабораца јер у њима тече адреналин
националне искључивости. У том ратном
походу, који заиста до детаља описује Петар,
нема места за колебање, суптилно одмеравање
нијанси, а најмање за сентиментално сти. Гроб у
снегу је права суштина тог стила, не живота већ
преживљавања. Младић се, очигледно, оду пире
таквом поједно стављеном начину раз
мишљања, али из страха од сабораца не реагује
гласно. Као што и своје муке с пореклом
загушује у себи.

77
 Занимљив је и његов статус у тој војсци:
он је мобилисани добровољац! Да ли то значи
да се добровољно јавио, не чекајући званичну
мобилизацију, да би избегао суровост ноћних
принуд них мобилизација, или је мобилисан а у
војну књижицу су му једно ставно уписали да је
добровољац.
Било како било, младић од својих
двадесетак година, рањен лута бојиштем. Каква
ли је његова улога у Давидовиће вом позорју.
Јер, сувише је реалан да би био само књижевни
ју нак. То ваља открити јер у случају да је он
заправо стваран, из Петрове породице, страх
мог познаника за будућност својих најближих
пос-таје реалност којој се може веровати.
Наравно, под условом да се збрка око датирања
ратног записа, без не потребног инсистирања на
апсолутној прецизности, разреши на
задовољавајући начин. Ако то сазнам у
догледно време, или ако се одлучим да тај
упитник сагледам на чисто литерарном плану,
можда ћемо заједнич ки отпловити, уз мало
маште, и до острва које се помиње као место са
изузетним заласком сунца!
Наравно, стићи од Давидовића преко
Пашића до овог младића-војника није
једноставно. Поготово кад је реално оче кивати
да ће се у све ово, кад-тад, умешати и
Александра. Моја некадашња и Петрова
садашња. Помислим : како ли води љубав с
њим? Имали ли у њој још оног електрицитета?

78
 Софија није више помињала текстове из
новина са случа јем који личи на тему описану у
Давидовићевој прози о Пашићу. У редакцији се
већ данима прича о припремању великих демон
страција у Београду. Против режима. На
телевизији рат постаје још грознији, ако је то
уопште могућно. Софијин брат је мобилисан и
послат негде у Славонију. Ја пишем чланак о
односу младе генерације према традицији.
Исписујем реченицу: “ Стиче се утисак да млади
празнике доживљавају као егзотику или
најједностав нији начин да се не ради. У свему
траже забаву, без удубљива ња у значење које
носи у себи конкретна пригода. То се нарочито
испољава код одлазака на разна богослужења.
Ужи вају у новооткривеној слободи
церемонијала који је њиховим ро дитељима био
деценијама ускраћиван. О неком контакту с
божанским тешко је и говорити.” Још нисам ни
ставио тачку на ову констатацију, већ ме је
салетело питање: а како ти млади људи
доживљавају одлазак у рат и могућу погибију на
тлу доско рашње земље “братства и јединства”?
Које су им вредности преостале из социјализма
у које могу да верују?
Софија почиње чудно да се понаша
приликом вођења љубави. Уноси у тај чин неку
ме ни непознату веселост. У првој пошиљци
Давидовићевој постоји још један текст, али
претходно се морам вратити његовом писму. Да
ли она, можда, подозрева да је Александра
била моћна у кревету? А каква је са Петром -

79
упитам се често? О томе сигурно неће бити ни
помена у њего вим будућим писмима, али ће се,
можда, у прози коју ми шаље појавити нека
јунакиња коју је према Александри скројио!?
Писма, текстови, Софијина подозривост - све то
усковитлано трепери с дуге стране моје свести.
Прва је резервисана за Алек сандру, за пра ак
успомена на београдске дане!

80
ПОНОВО С БЕЊАМИНОМ

Понекад је добро вратити се корак уназад

да би боље видели оно што следи. После
ћорсокака са оним преурањеним датумом из
Давидовићеве ратне скице, не преостаје ми
ништа друго него да и ја то учиним: да се
озбиљније позабавим са Вал тером Бењамином,
есејистом за кога он, с дозом ироније,
претпоставља да сам га ишчитавао. А ја, осим
његовог прези мена, у свести не могу да
пронађем ништа више. Давидовићу, ја ипак
хладнокрвно прелазим преко твоје неизречене
али присутне предности у познавању Бењамина,
и полазим у потра гу за твојим наводним узором.
Градска библиотека. Улазим. На моје пи
тање о овом аутору, библиотекарка спремно и
лежерно, уз краће конслутова ње комјутера,
нуди три наслова Бењаминова. Опредељујем се
за онај под насловом “Есеји”. Узимам књигу у
руке, по опре ми и изгледу видим да је у питању

81
доста старо издање. Издавач је “Нолит” а
година издања 1974. Док је додирујем
длановима као да осећам да убрзано расте моје
интересовање за могу ћу улогу овог писца у
животу Петра Давидовића, а индиректно и у
мом. Жуто сиве корице, твде, ојачане у некој
књиговезници, пријају мојој кож на рукама,и а
непретенциозношћу боје и опре ме унапред
писцу обезбеђују моју наклоност.
Текстови који су са писмом стигли пре пар
месеци, један сложеном и са помало конфузном
структуром, и други драма тичношћу визије, која
ускоро може постати реалност, јер рат нам се
убрзава, потиснули су Бењаминову улогу на
споредан коло сек. Али, кад се у мени стишала
узбуна због провокативне нео бичности
Давидовићевих прилога, схватио сам да је
потребно што пре увести поменутог есејисту у
игру, јер би без њега наруче на проза могла да
неповратно крене у плићак. Схватио сам, надам
се на време, да ако сад залутам у неки рукавац,
који не води до свих оних Давидовићевих
пристаништа до којих треба стићи, да се лако
може догодити да не испишем праву причу, која
треба да закрпи Петров живот. И приближи ме
Александри!
Кад сам излазио из библиотеке, сасвим
несвесно сам упи тао жену иза компјутера: да
се, случајно, ваш управник не зове Богдановић?
Она је, подигавши засићен поглед с екрана, каза
ла: не, ми имамо директорку, Борку Савић.
Зашто питате, нешто није у реду? Ја сам пречуо

82
њено питање, журећи да изађем. Нисам имао
намеру да јој објашњавам да тамо неки Богда
новић, управник једне провинцијалне
библиотеке, у једној причи мог, рецимо,
пријатеља Петра Давидовића, помаже силама
репре сије против позитивног књижевног јунака.
Госпођа иза комјуте ра би вероватно овакво
објашњење потпуно погрешно разу мела, и
позвала полицију или психијатрију. То ми не би
требало баш сад када сам решио да се
подухватим изучавања Валтера Бењамина.
Донео сам књигу кући. Док сам је
прелиставао, Софија је преко мог рамена
погледала наслов и направила израз лица као
да је већ давно очекивала да овог аутора
почнем да чи там. Она ме, у својој привидној
незаинтересованости, трапаво али стално
подсећа да све што радим, неко изван мог
видокру га, помно ослушкује и констатује.
Наравно, не халуцинирам и не патим од маније
гоњења, али сваки њен узгредни поглед
упозорава ме да под капом небесом нема акције
без реа кције! Конкретно, Петрово писмо мени
упућено, и текстови обележени бројком 1968.,
свакако су примећени на неком служ беном
месту. Ово није време Озне, али не треба имати
преве ликих илузија када су сви они у питању.
Та ме чињеница, ипак , неће спречити да
наставим посао, једино није лоше знати да се он
не одиграва у безваздушном простору. У нашој
бившој земљи је рат. У таквом окружењу лакше

83
проговарају многи скри вени пороци. А порок
контролисања никада неће изумрети!.
После прочитане прве реченице из предговора
овој књизи, који потписује угледни професор
Зоран Константин: “Када је по доласку
националсоцијализма на власт, и Валтер
Бењамин, поред других људи од пера и бораца
за слободу духа, био присиљен да напусти
Немачку...“ постало ми је јасно зашто Петар,
крајње претенциозно идентификује себе,
брзоплето и пов ршно, са овим књижевником, за
кога нисам ни слутио да је ства рао још у првој
половини овог века. Којим ли је путем мој
Давидовић стигао до Бењамина, да ли је за
њега сазнао тек у Андори, у том хотелу који
спомиње у писму? Питам се још: шта може тај
Немац, ма колико уман, да представља на
самом крају 20. века, после ових силних
друштвених урушавања у Европи, а тек на
Балкану? Сва сила питања излеће из те једине
цитиране полуреченице, али ваља наставити са
читањем предговора.
Зоран Константин каже, у продужетку, да је
Бењамин био повучен, меланхоличан и помало
особењак. Реч је о особи-нама које не могу да
препознам у Давидовићу. Додуше, познајем га
врло површно. Да ствар буде занимљивија, неке
од тих карактерних црта више уочавам код себе!
Ко зна шта ћу сазнати и о себи дружећи се са
Давидовићем и Бењамином!? И који ћу део своје
личности потрошити увлачећи се у лавиринте
туђих судбина?

84
 У зимски дан, фебруар је као у Петровој
другој прози - злослутници, само годину дана
раније, читам даље увод у дело Валтера
Бењамина, помало збуњен чињеницом да је
нарци соидни Давидовић за свој узор изабрао
оваквог човека. Кул минација чуђења наступа са
следећом реченицом који исписује Константин:
“Разлог оваквог интересовања
(послератне уметничке јавности) је у томе што је
Бењамин свим проблемима присту пао као
марксиста. “(!?)
Ово је већ сувише. Петар Давидовић,
пореклом и врло нетолерантним личним
ставом, потпуно грађански оријентисан, чак
близак умереној десници, покушава да иде
стопама једног марксиситички утемељеног
теоретичара? Такав се апсурд не може
објаснити ни чињеницом да је он својевремено
био доста активан учесник у шездесетосмашкој
побуни, за коју сад конач но знамо да је била
само илузорни крик левичарске студентарије,
уперен против социјалистичких узурпатора, или
како смо онда говорили - црвене буржоазије!
Било је много наивности у том револту младих
са жељом да се комунизму врати првобитна,
или можда умишљена, невиност и спасе
сопствена будућност. Јер, идеји и пракси 68. је
недостајала револуционарна бескопромис ност
у мењању друштвеног система. У то време се
није ни размишљало о искораку у капитализам.
Петар је, међу тим, у том друштвеном
ковитлацу учес твовао с потајном надом да

85
помогне баш оно што та по буна уопште није
хтела. Мој књижевни клијент је сањао да ће
комунизам сам себе да утрне а он на тај начин
себи приушти учешће у таквом превратном
чину.
И, чудног ли случаја, један такав човек,
као што је Давидовић, наводно, последње
месеце свог живота проводи по рецепту
марксисте Бењамина. Изразити конзервативац
на истим таласним дужинама са непоткупљивим
марксистом! Под усло вом да ме Давидовић не
замајава. Зоран Константин, предго варач, на
све ово додаје следећу реченицу: “... он се
држао тог погледа (маркисистичког) и онда кад
су многи ренегати стварали од антикомунизма
нов поглед у свет.” И све се то дешава у Европи
четрдесетих година овог века, док се код нас
антико мунизам тек сад дозирано расцветава.
Кад је реч о овој теми, о конвертитима,
морам да признам да Петар Давидовић није
један од њих, он је антикомуниста од кад зна за
себе, дакле није заостао као реци див из
комунистичког депоа. Он је у породичном
антикомуниз му одрастао као природан изданак
свог оца, предратног богаташа, Србина
досељеног из Хрватске негде пред Други
светски рат. По његовим причама колегама на
Светској књи-жевности, његовог оца Александра
убили су удбаши 1950, јер није пристао да
сараћује с њима. До мене, је још на факултету,
ипак, стигла другачија верзија погибије
Давидовићевог родитеља, пошто сам као

86
секретар актива комуниста у Студентском гра ду
имао прилике да сазнам и званичну верзију. Ти
извори, које сам случајно пронашао, говорили
су, међутим, о обрачуну црно берзијанаца. Која
је истина права, показаће време, које, пос
ледњих година има тенденцију демантовања
званичних извора.
Та заборављена прича о пореклу
Давидовићевом и његовом оцу стигла ми је у
свест ко зна из ког скривеног угла сећања, а све
захваљујући Бењамину. Очигледно је да моје
упознавање са чињеницама из живота овог
Немца, књижевника и марксисте, уноси доста
контрадикторних сазнања у моју бившу спознају
оног што се може подвести под име и презиме
Петар Давидовић. Онај ко ме прати на овом
кружењу кроз његов живот и списе можда ће се
упитати да није случајно реч о двојици људи
истих иницијала. Петар Давидовић је свакако
човек са дуплим командама.
Коначно, у животопису Валтеровом
наилазим на сличност с Давидовићевом
судбином: отац му је био банкарски стручњак и
трговац уметничким некретнинама. Он је, дакле,
као и Петар поникао у грађанском сталежу.
Један се од наследника, Вал тер, касније одао
марксизму, а други постао класни непријатељ у
друштву из кога ће емигрирати, скоро у истом
моменту кад је у њему започео васкрс
капитализма. Петар очигледно ради праву ствар
у погрешно време! Наравно, ако је емиграција
права ствар. Остаје ми да сазнам шта је

87
натерало Давидовића да побегне из земље.
Разлога за то код нас има довољно, али је ипак
важно знати његов директан повод.
Давидовић извесно неће у егзилу постати
значајно име европске духовности. Само ће им
крај, ако је веровати мом сараднику, бити
сличан. Непријатан, а као да има пријатних пре
раних завршетака живота. Нешто ми, ипак,
говори да са Давидови ћем треба бити опрезан.
Све његове најаве морам проверава ти, а
изјавама не смем никад унапред веровати.
Уморан од дијалога с Давидовићем, у
коме сам опет занемарио Бењамина, успео сам,
ипак, да запишем у свој дневник неколико
реченица:

унутрашњи документ 3.

Знао сам да, ипак,тенкови и цвеће, којим су их

моји заслепљени сународници засипали, не
могу дуго заједно да марширају. И детелина
поред пута, која памти све прелете дуге, негде у
свом корену слути да челик и женски мирис нису
партнери за дуга путовања. Рука, женска
најчешће, брзоплета и спонтана, убрзо је уместо
руже посегнула за сузом. А ни књиге нису
уливале поверење тих дана: покретне слике,
пуне акције и будуће гор чине, падају из дана у
дан! Све је у њима јасно и претерано. У густим

88
ноћима бубњају колоне. Иду за тенковима, само
нема више цвећа. Сад већ мирише језа, она се
боље слаже са умором и блатом у устима.
У нашем комшилуку, у заједничком
дворишту, заводи се ред који може лако и нас
да захвати: дубоко орање историје. Слутим да
нам семе није баш ваљано. У музејима се
спремају нове сталне поставке. После Тита није
ипак Тито. Стижу наши стари кра љеви и њихови
нови политички комесари. Осујећени престоло
нас ледници се друже, из нехата, са
видовданским бунтовници ма. На београдском
асфалту ничу ожиљци.
Време се опет усијава. Споља и у
глави.Трубе са свих страна. Не Драгачевске већ
јуришне. И свеће. За гробља и појање. Сва
кодневна бука и помен. Нисам довољно млад да
учеству јем, ни стар да слободно крикнем. О
тенковима и цвећу да про говорим. Јесен кад
стигне већ ћу бити унутрашњи кривац. Учес
твујем у колективном ћутању. Уграђујем мукло
сопствену циглу у кућу сенки. Зима кад стигне,
годишња доба више неће важити. Биће само
данас. Гусенице однекуд слећу на стазе који ма
су прошли младићи маслинастозелени. Допре и
до мене глас о привременој амнезији и
принудном откупу свих вишкова савести.
Заборав се дели бесплатно док се за савест
може добити енор мна количина половних и
једва трулих повластица.

89
90
ДАВИДОВИЋЕВО ПРВО ПИСМО
коначно читање

Више ми не помаже опрез и дозирано

читање хаоса, који ми својим писмом намеће.
Све се већ толико замутило и проме нило у мом
животу да коначно и детаљно морам проучити
ње гову посланицу и уврстити је у свест као
документ равнопра ван са његовим текстовима
и мојим слутњама. Коначно, можда ћу у том
писму пронаћи важне елементе који су ми
неопходни у даљем тумарању по редовима
написаних и изос тављених делова животописа
Петровог. Могућно је да ми и оно послужи у
склапању имагинарног романа о нашим, слу-
чајно, увезаним судбинама. У том пројекту и
овако има пре више празнина, а питање је и у
којој мери је све ово што радим случај ност.
Нисам ја једини његов познаник с факултета
који је макар и делимично у књижевном послу.Ту
су били и Сава Милисављевић и Аца Јовић,
познати и признати писци из наше генерације.
Дакле, крећем са писмом: Бењамин се, по
Давидовићу, убио у хотелу “Флора” у Андори, у
главном граду ове земље, а он намерава то
исто, у истом хотелу, да учини. То би, дакле тре

91
бала да буде та његова у сличност с овим
значајним књижев ником. Обојица су емигранти
и обојица умиру од сопствене ру ке!? Наводно
постоји и тестаментарни есеј у коме Валтер обе
лодањује своју одлуку и, можда је објашњава.
Обе ствари тре ба проверити, иако потпуна
тачност и није пресудна за ово што ја радим.
Затим, у писму следи реченица која ништа не
дефине ше, али уноси забуну исказом да одлуку
о самоубиству још није сасвим донео, с
напоменом да ту земљу ипак неће жив напус
тити. Доста нејасна мисао, која може да значи и
намеру да, на неки волшебан начин, Петар
поништи свој идентитет и утопи се у не стварни
свет ове државице! Сувише ми хладнокрвно
тече његова аргументација самоубилачких
намера. И с великом задршком.
На тренутак помислим: да све то није ње
гова поза или, можда, трик којим нешто
намерава да постигне овде, у земљи? Да
нестане из јавности са ореолом мученика, а
тамо у брди ма да настави живот промењеног
идентитета!? Он има са мојом бившом девојком
два сина! Постоје дакле Павле и Мирослав.
Александра је мајка! И одмах додајем, а зашто
не би била!? У брак се ступа између осталог и
због порода. Постојање ових момака објашњава
и његов страх за породицу, јер макар један је
дорастао за војску! А ратује се свуда око нас,
тачније ми ратујемо свуда око себе. Давидовић
ми, даље, пише како је његово политичко
уплитање у збивања у земљи, индиректно,

92
угрозило његову породицу. Да ли је био активни
учесник у деветомартовским демонстрацијама
па сада стрепи од поли цијске одмазде? Следи
потом молба да од његових рукописа сачиним
нешто што ће својом целином бити одбрана
његове породице од животних непогода!?
Да ли је то његова врхунска наивност и
превелико пове рење у моћ књижевног текста,
или подсвесна жеља да било как вим писаним
трагом спречи затирање сопственог постојања.
Али, све је залудно: они који ће га оптуживати,
скоро сигурно, неће читати моју верзију његове
истине јер такви никад ништа не читају, они све
унапред знају. Или у сваком документу про
налазе баш оно што им треба за оптужницу.
Истини за вољу, у овој нашој данашњој држави
нема сувише забрана, оно што у њој не успева
јесте перспектива. То ипак не значи да се
досијеи не праве. Посао полиције је увек исти:
имати, за сваки случај, спискове неподобних.
Зато, помало стрепим да ли ћу задово љити
посебан укус ових професионалаца. Лако је с
књижевним критичарима. Тешко ће ми бити с
полицајцима а најтеже са Давидо-вићем. Како с
њим, неухватљивим и непредвидивим, написати
сто рију коју противници неће спречавати да
изађе већ само игно рисати!?
Следећи исказ из писма, нарочито после
прочитаних литерар них прилога, делује
иронично: он ми пише како је његова књижев на
техника слабашна. Као професор и предавач,
Петар добро зна да то што ми је послао није

93
нимало неквалитетно. Чак напротив. Тачно је,
међутим, да он нема времна да заврши
започети списатељски посао, под условом да
најављено само убиство није обична фарса. Кад
сазнам, дични мој Давидовићу, каквим си се
заправо политичким послом бавио, и та ће ми
загонетка бити јаснија. То што хвалиш моје
списатељске способ ности, о којима скоро ништа
не знаш, своди се на перфидно голицање моје
сујете - да те не одбијем. Александру само узг
ред помињеш, али сам сигуран да ће у
следећем писму и она бити снажније искориш
ћена, ако ти се учини да аргументи из писма
нису довољни.
У моменту ми се поглед врати на
претходну страницу писма: спомињеш невреме
које вас је развејало “од ратишта до
избеглиштва”. Ти си недвосмислено онај из
избеглиштва, ко је онда од твојих на ратишту?
То бих те питао у писму које не знам на коју
адресу да пошаљем јер си је изоставио. Кад
бих ти писао, да ли би ми одговорио? Можда си
замислио да све одговоре ја сам морам да
изналазим? Како да сазнам да ли је неко од
твојих синова на ратишту? Шта наговештава она
проза са далматинског ратишта? Ко је онај
младић? Обичан књижевни јунак?
Давидовићу, ипак ти није лако! Али чему
ова игра са мном? Морао би бити искренији
према свом биографу. Јер, и на самом крају
писма остајеш тајанствен: “и после мог нестанка
стизаће, са разних адреса и од разних људи,

94
материјали за овај рукопис наде”! Што се тиче
твоје изричите воље да ниједан од твојих
текстова не дописујем, имаш моју реч да ћу
безус-ловно поштовати тај захтев. Јасно ће се
видети оно што си ти напи сао, односно шта је
мој допринос заједничкој књизи. Признајем да
ми тај захтев није потпуно јасан, тим пре што
инсис тираш да новонастало дело сам
потпишем као аутор. Али, као што рекох -
поштоваћу га!
У текстовима који су већ стигли, ја чак
нисам ни имао потребу да интервенишем.
Остаје ми да се надам да ће ми следећи
прилози оставити шансу да барем у композицији
ове прозе покажем нешто од сопствене
креативности. Реч је, свакако, и о мојој сујети, о
потреби нереализованог писца да, у Давидови
ћевој великој игри, књижевно надмаши и са мог
творца замисли о писању по наруђбини. И та ме
амбиција држи све до момента док не схватим
да је положај Петрове породице истински траги
чан, тада пожелим да им помогнем и директно, а
не само списатељским трудом. А Давидовић
вероватно то не жели
Како да сазнам где живи Александра?
Сад имам добар разлог да јој се јавим а да
притом ни њу ни себе не доведем у непријатну
ситуацију да се једно другом извињавамо за
давни неспоразум. Петрово писмо пружа прави
алиби за контак после двадесетак година
раздвојености. Можда би претраживање
телефонског именика дало резултата? Ипак,

95
сачекаћу још мало. Преостао ми је још један
текст из пошиљке. Бењамина нисам довољно
упознао а није искључено да стигне и наредно
Пет рово писмо у коме ће бити нових вести о
њој!? У међу времену морам да помогнем
Софијином млађем брату да се врати са
славонског фронта. Пронашли смо га у Пакрацу,
лакше рањеног. Треба што пре организовати
његов повратак док се надлежни не
предомисле. Софија плаче свакодневно. Ја
истински чиним све шта је у мојој моћи али код
људи у команди се јавио страх од провокатора,
а потребно је сакупити и 3000 немачких марака.
Жвимо доста лоше. Заправо на самој
граници очаја. Инфлација бесни. Већ истањене
залихе девиза свакодневно се смањују до ивице
егзистенцијалног ужаса. Уроњен у интриган тан
Давидовићев случај као да мање осећам муке
својих укућане и своје. Не бежим свесно од оног
што се свима деша ва, ваља уздржавати
породицу, али мој паралелни свет који сам
заједно с Петром успоставио, помаже ми да
лакше поднесем ово мизерно време. Уз стид
што имам литературу као изговор.
Градом колају вести о новим ноћним
мобилизацијама. Младићи се крију по туђим
становима. Крију се од позивара и вој них
патрола. Успоставио се прави илегални живот.
Одрасли изигравају јатаке, док телевизија
успоставља невидљиви патрио тизам. Времена
су дупле стварности. Нешто, ипак, није у реду с
овим ратом. Можда је то из разлога што ми,

96
послератни, нисмо навикли да ратујемо сами са
собом. Да ли је тешко пуцати у оног кога и без
преводиоца разумеш? Зима се продужила, хра
на скупа а и нема је баш сувише. Искључења
струје су честа. Опет свеће и петролејке. Све је
као некад, само много лошије. Људи трпе и као
да немају ни идеју да би могли да се побуне. У
овој земљи чуда то се зове патриотизмом.

97
РАЗГОВОР СА НЕПОЗНАТИМ

Била је прва субота у марту. Зазвонио је

телефон. Слушалицу је подигла Софија, радо-
зналост је, уосталом, њена стална особина.
Викнула је из предсобља: тебе тражи неки
човек. Потом следи мој разговор с непознатим,
који бележим изворно.

Изволите!
Да ли је то господин Петровић?
Да. А ко сте ви?
Није сад то важно. Морам да вас упозорим на
нешто што нам није по вољи.
Ко сте па то ви , да вам нешто што ја радим није
по вољи!?
Смири се, Петровићу. Све ћу ја теби објаснити
по реду. Само стрпљења.
Од кад смо ми на ти. И коначно да ли ће те се
представити!
Петровићу, мани се формалности. Знамо ми
тебе добро. Него, слушај шта ћу да ти кажем.
Ви сте неваспитани и ометате ме у мом стану.
Ја не морам то да трпим. Пријавићу полицији да
ме узнемиравате.

98
Остави се, Петровићу, полиције. И слушај шта
ћу да те питам. Рекох ти да знамо доста тога о
теби.
Човече, уразумите се и реците коначно зашто
сте ме назвали.
Таквог те волим, призвао си се памети. И да
знаш, имам те на евиденцији још од оне
студентске 1968. Петљао си тамо, петљао. А ми
бележимо и памтимо.
Али, побогу, када је то било. Данас ником више
не замерају учешће у тој студентској побуни. И
ко сте ви да имате досије о мени?
Полако. Све ће доћи на ред. Немој сада се
љутиш. Ја хоћу само да ти помогнем.
Зашто би ви мени помагали. И молим вас да и
ви мени говорите ви. Да нисте случајно из
полиције?
Није важно дал` јесам ил нисам. Да прећемо на
ствар. Ти си господине новинару пре извесног
времена добио неко писмо из иностранства?
Тачно?
То је моја приватна ствар. Прошла су времена
кад је то била и државна ствар. И одакле знате
за то писмо?
Мој друже, вараш се ти кад мислиш да су та
времена прошла. Можда за неког и јесу али за
мене неће никад проћи.
Ви значи ово радите на своју руку! И ко вам је
дао тај мој наводни досије у руке?
Дакле, Петровићу, писмо си ипак примио. Не
кажем, нема у њему ничег сувише опасног али
тај твој Давидовић је опасан тип. Учествовао је у

99
оба девета марта. И разбијао је излоге. Имам ја
снимак из 1991. Могу да га отерам на суд кад
оћу.
Али, нисам ја разбијао излоге. Нисам чак ни био
тад у Београду. Не можете ме низашта
оптужити!
Твој пријатељ је лупао државну имовину па онда
побегао у инистранство. И тамо нам, сигурно,
смишља нове пакости. А и писмо му је чудно.
Човече, мани се мене. Јури њега уместо да ме
гњавиш целу ноћ. жалићу се твојим шефовима.
Браво Петровићу, прешли смо коначно на ти, а
шефове зајеби. Решићемо нас двојица тај
проблемчић. И не брини за Давидовића. Кад
дође време склептаћемо га!
Не мислите , ваљда, да га смакнете?
Све у своје време. Него слушај ти мене. Хоћу да
ми јављаш све што сазнаш о њему. За писма
ћемо лако, интересују ме остали контак-ти...
Мислите да ћу вам ја откуцавати свог колегу. И
да нешто знам не бих вам то рекао.Нисам ја
доушник.
Петровићу, ако ниси доушник буди онда
патриота! И увуци мало рогове. Имамо ми још
стварчица о теби. За сваки случај. Знаш, теле-
фон понекад има и три краја. Нећеш ми
веровати шта све људи преко жице не говоре.
Ми само ослушкујемо. Неко има љубавницу,
неко шверцује, а неки олајавају власт. Ти
размисли у коју групу спадаш !
То што говорите није дозвољено да се ради у
овој држави.

100
Немој ме насмејавати. Ко ће да нам забрани.
Ал, да скратим, ако те онај емигрант било како
контактира немој да ми то затајиш.
Ово што ви радите је безобразлук. Ја ћу сутра
право у милицију. Ово је слободна држава.
Петровићу, баш си ти чудан човек. Зар не
схваташ да сам ја ваздух. И, скоро да
заборавим, кад одеш у милицију, кажи им и како
покушаваш да потплатиш мајора Симића да ти
извуче шурака из армије. Можда их то баш
интересује. Спавај сад мирно, има времена
сутра да се нервираш.
У том се моменту с друге стране слуша лица
спушта. Ја остајем црвен у лицу и забезекнут.
Софија, која све време прис лушкује разговор,
правећи се да је веома запослена брисањем
судова у кухињи, као узгред ме упита: “Неки твој
познаник?” Збуњен, бесан и помало уплашен,
одлазим у тоалет да би избе гао одговор. Док
седим на клозетској шољи, помислим како све
ово од малопре јако подсећа на филм
“Балкански шпијун”. Једина је разлика у томе
што сад и ја учествујем у реализацији филма
уживо! Он или они читају моја писама! Имају, по
свему судећи, и досије о мом учешћу у
студентским демонстраци јама 1968. А
вероватно знају и за моје сентименталне и
еротске везе последњих двадесетак година.
Дивота!
Тај полицајац сигурно рачуна да ћу ја
почети да му откуцавам Давидовића. Значи ли
то да је Петар истински противник режима, или

101
је човек с друге стране телефонске везе неки
слободан стрелац. Радозналац, или можда
обичан манијак. Онда сам себе упитам: од кад
су манијаци тако обична ствар? Очигледно сам
узбуђен и свашта ми пролеће кроз главу.
После десетак минута одлучим да изађем
из тоалета, јер је постало глупо дуже остајати у
њему. Софија ће кад-тад затражити објашњење.
А то је, уосталом, најмања опасност којој ћу се
изложити. Испричам јој неку поједностављену
верзију разговора с непознатим, она и овако зна
до речи све шта сам ја говорио, што она прими
скоро незаинтересовано, уз комен тар сведен на
једну реч: манијак! Ноћ преспавам мирно али с
буђењем у свести ми остане оштар траг
нелагодности. Сазна ње да неко надзире оно
што ја у својој приватности радим учинило ме је
неспокојним. Шта ће се догодити ако Давидовић
у наредном писму напише нешто заиста
непријатно за неког од политичких угледника?
На саму такву помисао се најежим - човек иза
телефона ће знати за то и проверавати моју
лојалност. Опет ми у слуху зазвучи његов
храпав и сиктав глас, као у осо бе која је имала
неку операцију на гласним жилама. У првом
разговору ме је толико иритирао да сам
напросто већ почео да стрепим од најављеног
другог позива. Данима се нисам прими цао
рукопису да не би случајно провоцирао
непознатог контро лора.
Помишљао сам да одем у милицију, али
шта ће се догодити ако онај заиста ради за њих?

102
И зна о мени оно што ми је на брзину
изговорио? Почео сам онда да спроводим неку
своју аматерску истрагу. Посматрао сам
испитивачки поштара, поку шавао сам да га
наведем да наговести да ли се неко интересује
за моју пошту. Чинио сам то врло невешто тако
да ме је Софија упозорила да је он пита,
опрезно и учтиво, како ја стојим с менталним
здрављем. Распитивао сам се код позна ника да
ли и они имају неког ко их телефоном
узнемирава, покушавао да преко пријатеља у
Пошти нешто учиним, али све без успеха.
Ипак, време је учинило своје. Ноћни позив
је утонуо у масу нових, мање снажних али
бројних догађаја. Определио сам се да верујем
у варијанту да је у питању неки ситни гњаватор,
и вратио се редовном послу. Наставио сам и
рад на слагању мозаика Давидовићеве и моје
фантазме.

103
ПРЕ РАТА
трећи Давидовићев рукопис

Стеван је тог летњег дана доспео

сасвим близу свог острва. Био је уверен да је
психички сасвим спреман да се, после толико
времена, суочи са својим избледелим завичајем.
Током путовања, не само простором већ и
прошлим временом, проду женим и не сувише
пријатним, учинио је све што је до њега да се
припреми за сва сва питања које ће овако
изненадни и изнуђени повратак у завичај
изазвати. Мислио је да зна одговоре на туђа
питања, али и на она што ће суочавање са
примарним пејсажем и његова психа
изнедрити. А изазови ће се јавити чим
искорачи из брода.
Пароброд “Динара” је у рано јутро пошао
из сплитске луке. Отегнут и густ писак
бродске сирене означио је полазак ка дебелом
мору. Пре тога, Стеван је морао да се
подсети на чињеницу да су лети приморски
градови пуни снажних мириса. Наро чито у
луци у коју се улива сва градска канализација.
То занема рено искуство, у детињству га је
сигурно морао упоз нати, жестоко га је

104
протресло када је у четири изјутра ступио на
риву. Била је то прва пукотина у наизглед
чврстој замисли да по-врат ком у прошлост
наслути будућност
Године које су се неосетно нагомила-
вале, непроспава на ноћ у прљавом возу,
велика узнемиреност овим повратком учинили
су да му јутарњи Сплит изазове мучнину. Пут
од жељез ничке станице до обале био је
прекратак да се његов стомак довољно
прилагоди згуснутом летњем задаху који је
овај велики лучки град изливао у луку. Прво је
наишао дим парне локомотиве и цигарете у
препуном купеу, онда овај концентрисани
слано-смрдљиви воњ из мора. Док је корачао ка
обали, већ силно разоча ран што га на прагу
завичаја дочекује мучнина, с напором је заус
тављао нагон за повраћањем. Празан,
надражен стомак и горка текућина која је већ
стигла до грла, били су први знаци којим га је
организам упозоравао да блиставог суочавања
са завичајем нема. Био је то моменат да
Стеван посумња у сво ју апсолутну
припремљеност за безболни повратак у родни
крај.
Скоро на истом месту, сад промењеном
због рушења приземљуша и густог
аутомобилског саобраћаја, дакле десетак
метара испред посластичарнице “Корзо”, некад
у власништву чеш ке породице Прохаска, пре
четрдест година, у једно слично врело лето,
задах ове сплитске луке први пут га је

105
заскочио. Овог пет наестог августа имао је
прилику да се подсети мајчине руке како га
држи за чело, док је у оближњем парку
повраћао. Њега је било срамота док га је мајка
брисала и хладила мокром мара мицом, коју је
повремено влажила на чесми у кругу
жељезничке станице. Она је говорила да је то
сигурно од пасуља са помидо ром који су синоћ
јели код барба Мирка. Он је ћутке климао гла
вом не желећи да јој противречи иако је
засигурно знао да је та јутарња слабост
изазвана углавном страхом од напуштања
родитељске куће. Наиме, те је јесени требао
да пође у средњу школу, што је значило да
мора напустити родно острво и пресели се у
Сплит, који га много чиме плаши. И после
толико година, слична мука са мирисима. Овог
пута и са успоменама у којима треба
интервенисати.
Док је цигаретом покушавао да умири
узнемирену утро бу, свестан да је то највише
што може да учини, поново је у глави имао,
живу и до бола прецизну, слику оних давних
дана када га је мајка, обично лети, одводила у
Каштел Шућурац, код имућ них рођака. Сваке
године у исто време, а понекад и зими, одла-
зили су код Паштровића, да буде, тако је
барем мајка говорила, са браћом од ујака. Није
Стеван сваки пут повраћао у сплитској луци,
али је његова мајка редовно била
нерасположена кад су кретали у Каштела. У
време детињства није, наравно, обраћао

106
пажњу на то, свест му је била пуна
различитих сензација, јер је тек откривао
живот, али доцније, кад би се подсетио на то
време, мајчино нерасположење је јасно
распознавао.
У сећањима на зимске и летње
распусте, које је делом проводио код рођака
на копну, јасно је разликовао одласке од
повратака. Не по годишњим добима или
разликама у таласима на мору, већ по
променама на мајчином лицу. У одласку била је
снуждена док је повратак био облежен благим
осмехом. Где ли се само у његовом памћењу
крио тај грч с њеног лица кроз све ове године?
Завукао се у неку вијугу, и са поновље ним
мирисом луке и надражајем стомака, оживео је
у свој дирљи вости несталог времена. После
тог враћања у завичај као да је свака успомена
на мајку имала њен давни грч на лицу. На
њеном лицу и у његовој души.
Чињеница да је све постало другачије
оног момента кад би се у повратку сместио у
другу класу пароброда, оглаша вала се кроз ту
призму. Стеван је у својим успоменама на тај
део детињства имао места само за мајчину
муку. Сећао се он и њене карактеристичне
реченице, која је следила после узада ха, кад би
поседали на клупу, преко пута машинског од-
љења. Рекла би: “Било је лепо, сине мој, и не
повратило се”! Стевану у то време није било
баш најјасније значење тих речи, и зашто да
се лепо не поврати? Међутим, никада је није

107
питао да му објасни. Бојао се да мајка не
заплаче.
Хенријета, мати његова, је, мећутим,
добро знала да сина одводи код имућних рођака
у Каштела не да би се играо са својом браћом
од ујака, већ да би месец дана имао добру
исхрану. То су, нажалост, знали и њихови
рођаци, и нису се либили да покажу да им је
кристално јасно зашто им мали рођак с
острва долази сваког распуста у посету.
Браћа Стеванова нису знали за ту породичну
пакост али је и онако било доста што су
Паштровићи-сениори Хенријети загорчавали
живот ироничним коментарима. Зато је она
реченица коју је мајка изговарала сваки пут кад
су се враћали садржавала двоструку муку: тугу
оног који нема, и срамоту која иде уз
милостињу!
Стевану, већ одраслом, скоро у
зрелости, тог узнеми реног летњег јутра у
сплитској луци, потпуно је било јасно каква се
туга крије у сенци охлађене слике из ране
младости.То би се дало дефинисати на
следећи начин: сиромашнима прво страда
понос! Помисли, како су летњи мириси града,
неочекивано и лако, скинули копрену са
успомена које је понео из своје етаблиране
средовечности. Једна обична мучнина дала је
свету нову боју, боју стварног. Била је то
прилика да се Стеван упита није ли и са
осталим стакленим перлама понетим из
завичаја исти случај? У њему је, заиста,

108
отпочело отрежњење, али са задршком.
Поста јао је свестан многих ствари у судару
са реалностима прошлог и нарочито
актуелног живота, још на самом рубу завичаја.
Удар, рекло би се чак препад, јутарњег
задаха лучког града, учинио је оно што нису
успеле гласине, књиге, новине и добронамерни
савети рођака и пријатеља. Све му је нагове
штавало измењени свет тамо где је очекивао
питомину детињ ства. Али, морао је сам да се
увери у то.
Док се претходница јулске врућине већ
сурвавала низ ули це, он је схватио да успех
овог путовања превасходно зависи од тога
како ће реаговати на ненадане ситнице којима
ће га завичај искушавати. И ту се крио и његов
проблем: Стеван је, по правилу, реаговао спо-
ро и неодлучно. Знатно више суптилности и
снаге показивао је накнадно, у промишљању.
Он ће умети у тишини свој радне собе да
сачини сјајну анализу свог боравка у завичају,
али постоје ствари које се морају обавити на
самом терену. Сусрети с људима, рођацима,
пријатељима, познаницима, са онима који га не
воле, такође, реализују се искључиво у моме-
нту кад се догоде и ту не помаже накнадна па
мет. Пејсаж ће лако поднети Стеванову
збуњеност и неће се про менити. Чак ће
отпрети да га он памти очима детета. Људе,
међутим, треба или придобити или убедити.
одмах и дефинитивно. А њега на острву

109
очекују скоро непромењен крајолик и нервозни
људи. Чак и они који га мрзе и презиру.
Мајке већ одавно нема да се испречи
између њега и непријатности. Злурадост
Паштровића је далека и безазлена успо мена.
Мајка Хенријета је сахрањена далеко од мора,
ус-ред војвођанске равнице. Боловала је дуго и
тихо. Лепог лица до саме смрти, годинама је
светлела, непокретно и ћутљиво, у полу
мраку мале собе у улици Иве Лоле Рибара.
Стеван се у овом враћању сећа њене
спремности да свима опрости и брзо заборави
увреду. И желео би да и он има нешто од тог
стрпљења . Док се шета уличицама које
обгрљују луку, табанима, кроз ципе ле, осећа
присност углачаних камених плоча. У
стаклима чуд но смањених кућа, негде на дну
сунчаног пљуска, открива заш титнички
поглед мајчиних крупних црних очију. Очију, које
су од кад памти, биле обрубљене тамним и
тешким подочњацима. Иде тим улицама
наливен гласовима луке, потоп-љен у
Медитеран који зри ка подневу.
А зна да мора да проникне у тајну зашто
се његови преци не воле с рођацима, зашто
иду у различите цркве, зашто једни шаљу
децу на студије у Београд а други у Загреб.
Коначно, хтео би да дозна зашто стриц
Божидар само његовој породици, њему и мајци,
није из Сан Франциска слао пакете. Свим
осталим Давидовићевима, Паштровићима и

110
Катанићима јесте, само Сте вану и његовима
није?!
Тај дан проведен, од раног јутра до
касног попод нева, у сплитској луци, ипак му је
помогао да се колико-толико привикне на
измењене услове у предворју завичаја. Кад се
почео хватати први сумрак, а сенке
прашњавих палми урониле у прљаву али и
присну воду луке, “Динара” је била спремна да
исплови из сплитске луке. Ка Хвару, и даље,
све до Виса. Био је понедељак. Седам сати
предвече, почетком лета 1970. године. И
случај је хтео да баш у моменту кад је сирена
на “Динари” оз-начила полазак пароброда на
пучину, машиновођа убрзаног воза за Београд,
такође, писком локомотиве обзнани свој пок
рет.
Море је равнодушно примило прамац у
своје бокове. Мириси луке су још до поднева
нестали. Ветар их је током ноћи развејао.
Стевану су с мраком успомене подивљале.
Брод је обилазио далматинска острва као да
се ништа не збива.

111
112
КО ЈЕ СТЕВАН ?

Сваки нови текст мог познаника Петра

уноси и нову диле му у визију могућег расплета,
и ремети ми замишљени концепт склапања
прозних фрагмената, сад већ наше, заједничке
приче. То ново питање гласи: ко је Стеван, човек
који се у лето 1970. године враћа у свој завичај?
Из претходне белешке, или можда де ла неке
дуже прозе, сазнајемо да је тај човек, у време
повра тка у Далмацију већ средовечан, стрепео
од сусрета са родним крајем, у коме је,
очигледно, имао подоста да расчисти. О
његовим раним траумама Петар доста детаљно
пише. Нарочито о Стевановим успоменама на
мајку. Сазнајемо понешто и о верском расколу у
њиховој фамилији, на православце и католике.
Свакако је у питању деоба по религиозној
основи која је ко зна кад започела, док се у овом
веку само наставља и узнеми рава дотичног
Стевана.
Прича о мирисима, којим Медитеран
враћа овог поврат ника у дане раног детињства,
ефектно је пласирана. И шта даље? Да ли је то
Давидовићев запис о нечему и некоме из про-
шлости његове породице, или искључиво

113
литерарна маштарија настала давно пре
његовог избеглиштва? Коначно, не треба
искључити ни могућност да текст о коме говорим
представља заправо књижевну обраду
породичне теме Давидовићевих!?
Ако се послужим системом елиминације
мање веро ватне верзије, онда ваља прво
одбацити варијанту која заступа чисто књижевну
могућност, јер Петар је био изричит да ће ми
слати искључиво текстове који се односе на
судбину његове поро дице, или су неопходни за
стварање прозе којом се треба суп ротставити
јавној верзији његових животних неприлика. Под
условом да је овај резон исправан, а интуиција
ми говори да јесте, даљи поступак је олакшан:
рукопис насловљен “Пре рата” несумљиво има
литерарних вредности, што аутоматски
елиминише могућу претпоставку да је у питању
обичан фактографски запис о детаљу из
прошлости породице Давидовић. У питању је,
најве роватније, романсирани одломак из
стварног живота фамилије мог познаника.
Није много, али нешто сам ипак успео.
Реч је, дакле, о неком рођаку Петровом. Стеван
је, вероватно, припадник православног дела
породице, који је живео, можда и студирао, у
Београду. Они, код којих иде у мисију
рашчишћавања, чак и помирења, вероватно су
му рођаци, истог презимена али католи чке
вероиспосвести. Све ме ово подсећа на
класичну причу о Србима и Хрватима истог
порекла и сличног проклетства. Наравно,

114
свестан сам да све ово што управо исписујем
носи у себи доста импровизације, али нек ми
буде допуштена та неопходна дрскост.
Откриће о могућној подељености
Давидовићеве шире фамилије по верској, а
сходно томе, и националној линији, баца ново
светло и на судбину младића из текста о
војевању по далматинском кршу. Из угла мојих
садашњих дилема, његови страхови и немири
постају разумљиви. Укупна ситуација ће, нарав
но, бити много јаснија кад откријем ко је младић
из “снежне екскурзије” а ко Стеван који се
паробродом “Динара” враћа на родно острво. И
да ли је, неким случајем, то онај исти брод који
је госпођу Хенријету и њеног сина возио до
Каштела? Ваља веро вати да је теза о
сродности ових људи ваљана, у противном све
би ми се превише сурвало!
Док процењујем ову загонетку, и
поверавам је утроби компјутера, напољу се већ
осећа рано пролеће. Није реч о ластама и би-
љу, ја пролеће прво угледам на небу: негде на
западном делу небеског свода који припада мом
граду опазио сам, пре неки дан, почетак
обновљеног плаветнила. На самом рубу
прошлогодишњег неба, као весник пролећа,
расте некоришћено плаво! Кад то приметим,
знам да је зими време на истеку. Међутим, ни
тај плави, неискварени пламен, у њему
нажалост није била звезда, није ми помогао да
преконоћ от-кријем ко је Стеван, кога ми, из
прошлих времена, шаље Дави довић. Сигурно је

115
да му није отац, односно његов литерарни
двојник , јер се овај налази у средњем добу а
Петров отац је погинуо са мање од тридесет
година, у послератном Београ ду. Давидовић је
свог оца једва запамтио а Стевана слика са
много суптилности - овај књижевни јунак има,
очигледно, његову наклоност. Слути ли то да ће
у структури нашег романа он ипак бити више од
сапутника?
Следећи интуицију, трагам иза оног што је
написано. То се, у модерној критици не ради, јер
за њу не постоји завиривање у наличје
написаног, али ја сам повлашћени читач свега
што стиже од Давидовића. Његов сам
литерарни ортак! И, коначно, ово што ја радим
није обична текстуална анализа већ
реконструкција ње гове прошлости и покушај
успостваљања боље стварности.
Можда је, дакле, у питању брат
Давидовићевог оца, рођени или од стрица, или
било ко из фамилије до кога држи и с ким је био
близак? Уносећи овај лик у круг особа које су му
битне , не само за књижевну сферу већ и за
реални живот, Петар му даје вишеструку
функцију. Да ли преко њега и сам намерава,
кроз текстуалну авантуру, да дође до неких
истина о себи, или користи Стеваново постојање
да свету саопшти оно што не сме у пр вом лицу
да саопшти?
Из мајчиног лика се не да сазнати скоро
ништа битно у вези с главним током фабуле о
Давидовићевом животу, иако оцени његовог

116
стваралачког домета даје на квалитету. Јасно је
да мајка Хенријета и Стеван припадају нижим
социјалним круговима, док поменути сродници -
Паштровићи репрезентују имућније слојеве.
Постоји и амерички део фамилије, имућан и
селективан у помоћи. Много је празнина у овој
причи која се из прилога у прилог шири, без
довољно дубинских података. Ако будем морао
све празнине, из живота Давидовићевих, и
његове хаотичне писане продукције, сам да
допуњујем моја ће машта бити на озбиљном
испиту. Било би фер од мог партнера да у
идућим пошиљкама пошаље нешто више
индикација о дога ђањима у својој православно-
католичкој родбини. Сва је срећа да није имао и
левичаре и атеисте у породици, то би читаву
ситуацију додатно узбуркало.
Стеван је изгледа са мајком живео у
Војводини. Како ли су само са свог острва
успели да стигну до равнице? Који су их путеви
довели тамо, у то место са улицом Иве Лоле
Рибара? Дуг је то пут био пре, рецимо,
тридесетак година , од Виса, то је његово родно
острво, можда и његове мајке, до града у
панонској низији. Који ли су разлози стајали иза
тог пресељења из приморја? Вероватно су били
изузетно јаки, јер је стотину ближих места, у
којима се могло живети, постојало на путу од
острва до равнице.
Стеван 1970. године одлази на Вис да
рашчисти породичне неспоразуме, а можда и
неке заостале имовинске дилеме. У Југославији

117
је то година националистичког покрета у
Хрватској. Значи, нимало погодан тренутак за
било какве српско-хрватске преговоре, па макар
ови били и чисто фамилијарни. Из Давидовиће
вог се описа види да је његов јунак (рођак?) био
спреман на деликатне договоре, на
непријатељски дочек од стране срод ника, али
исто тако је изражена и његова решеност да свој
наум спроведе.
Да ли ће Петар писати још о томе у неком
од најављених прилога? Или ће мени оставити
велик маневарски простор за ризично креирање
могућег? Пошто и не слути моју пробуђену списа
тељску стрепњу, могао би да ми ипак пошаље
неколико важних података који ми могу помоћи у
индентификацији учесника поро дичне саге
Давидовићевих.
Независно од Давидовићевих светова,
траје око мене и обичан живот. Ружан и мање
савитљив. О њему, у дневник свог унутрашњег
живота.

118
БЕЊАМИНОВ ЖИВОТ
изворна верзија

Враћам се Бењаминовој биографији из

више разлога, из међу осталог јер све више
стичем утисак да Петар Давидовић не
респектује сувише чињенице. Не само кад је у
питању овај књи жевник-марксиста. Он их
користи, изгледа, како му одговара. Конкретан
књижевни рад Валтеров он скоро и не помиње,
као и његову леву оријентацију иако је она врло
значајна за свеукуп но тумачење његових
животних поступака и укупног књижев ног рада.
Мораћу, мећутим да му посветим већу
пажњу од на мераване, јер неће ми бити
свеједно ако његов књижевни двој ник, у овоме
роману буде сувише различит од њега ствар
ног! Проза коју стварамо мој познаник емигрант
и ја, и онако ће имати довољно само литерарно
оправданих места, тако да није неопходно да и
код јунака, који су уведени из реалног живота,
буде сувише импровизације. Сходно томе,
Валтеру Бењамину треба дати што је могуће
више особина које је овај писац заиста имао.
Док исписујем ове редове Софија, која
као случајно про лази иза мојих леђа, и у свом

119
необавезном стилу, добацује: ”Чим си тог
Бењамина унео у ваш роман, он више није онај
пра ви, ваш роман”! И, заиста је тако, јер
изворни Валтер већ четр десетак година није
жив док овај наш итекако утиче на акту елна
збивања. Међутим, ја јој доста свађалачки
узвраћам , како то није наш роман, већ мој
роман. Додајем такође: “Немој се мешати у оно
што не разумеш!” Али, ипак остајем при одлуци
да Бењамина боље изучим, злу не требало. Он,
тога сам свестан, све више постаје лик из
романа, и за разлику од Милана Пашића, који је
искључиви производ Давидовићеве фантазије,
Валтер ће, по свему судећи, кроз ово дело
проћи као мешавина ства рне исто ријске
личности и прозног јунака.
Али, литература која се делом и сама из
себе ствара, а ово што ја данима већ стварам
има такве одлике, до краја може да изнедри
неочекиване склопове. Књижевне, као и оне који
повратно делују и на реалност. Поред
Давидовићеве иницијал не идеје, коју врло
смишљено и полако саошптава, овим списом
теку и друге, паралелне понорнице.
Бењамин је располагао ванредним
смислом за значај не детаље - каже његов
југословенски уводничар. Овај се став у
предговору завршава следећим речима:
“проналазио је и ту мачио, веома живо и
духовито, нове елементе у мисаоним про
цесима.” То у знатној мери објашњава и
читљивост и актуелност његових анализа

120
књижевних дела и појава и после делимичног
краха марксистичке естетичке теорије, као
последице појаве срук турализма и нарочито
посмодернистичких искустава, а и глобалног
сумрака социјал-комунистичких заједница.
Овако тумачење Вал терове књижевне
трајности вероватно је остало недоступно мом
Давидовићу, иако је магистар књижевности, јер
ако се заиста налази у неприлици какву
наговештава, није имао времена за веће
суптилности у праћењу Бењаминове поетике.
Њега је овај фасцинирао другим,
ванлитерарним потезима! Али, чиме се заправо
бави тренутно магистар Давидовић, наравно ако
је још жив. Шта може да ради професор
књижевности, у страној земљи, чији језик,
претпостављам, не зна. И како се већ месецима
прехрањује у туђини? Вероватно је у Андору
стигао с нешто девиза, али ни оне нису вечне.
Значи, могао се докопати неког импровизованог,
услужног занимања, јер за физичке послове
није. Ни по годинама, а нарочито по својој
телесној грађи, која је била занемарива још у
студентска времена. Можда је ноћни портир,
баш у хотелу где борави. Или неки рачуновођа,
као наш Црњански. А и Милош је у лондонском
избеглиштву помишљао на самоубиство, и њему
су се причињавали жбири, завере, непријател ји.
Само, где је Петар у односу на Црњанског!
Милош је своју Виду повео у доброморно
изгнанство, Петар Давидовић, напро тив,
Александру оставља ко зна где.

121
 Зоран Константин, предговарач, онда
помиње и неку Асју Лацис, како он каже,
бољшевичку глумицу из Летоније, као особу у
“одређеној уметничкој” вези с Бењамином.
Претпос тављам и ближој! Претходно напомиње
да је Валтер имао поро дичних сукоба који су се
завршили разводом брака. Није ли то, можда,
знак да се и мој партнер налази у сличном
положају? Јер, у његовом писму Александра се
тек помиње, заједно са синовима, али се из тих
пар редова не може ништа сазнати о томе какви
су њихови брачни односи. Можда то одсуство
ближих информација значи да и у његовом
животу у Андори постоји нека Асја!? То би
знатно изменило ситуацију у којој се и ја
налазим. И као коаутора његове
аутобиографије, а и у односу према Алек
сандри. О Бењаминовом сукобу са породицом,
за сада, још ништа ближе не знам. Можда је у
питању Асја, или нека друга младалачка веза.
Термин брачни проблеми, дакако, допушта јој
низ могућности, а ја их брзоплето сводим на
његове авантуре, потцењујући рецимо
алкохолизам или женина неверства.
Валтер је Јеврејин, замишљам га као
физички слабашног, изразито мршавог човека,
са округлим наочарима, једноставно одевеног,
скромног у опхођењу, окренутог животу у себи .
У мојој верзији он је у свему супротан тип човека
у односу на Давидовића. У том хотелу, где сада
живи и Петар, он је, верова-тно, легенда
присутна у свакодневним сторијама намењеним

122
туристима. Тако се и Давидовић сусрео са
његовом фамом, учини а му се привлачном у тој
мери да је покушао да је иско ристи и за
сопствену трансформацију у значајну трагичну
личност. Поистовећујући се са Бењамином, он је
сопственом избеглиш тву навлачио ореол
мучеништва које оно објективно нема. Ови
редови, свакако, не спадају у оно што Петар од
мене очекује, али ја се нисам обавезао да нећу
изрицати и свој негативан суд о свему што ме
испровоцира у овом метафизичком послу. Он
се, у досад послатим прозним одломцима,
показао као солидан писац али му то не даје
право да ставља знак једнакости изме ђу своје и
Бењаминове судбине. Такву претенциозност не
могу да му оћутим.
По напуштању Немачке, Бењамин Валтер
углавном борави у Француској. Био је неко
време и у Совјетском савезу, са споменутом
пријатељицом Асјом, довољно да се разочара у
земљу где се спроводила практична примена
марксизма. Уви део је, међутим, да “тамо где
уметност није манифестација слободног
људског људског духа нема места ни за њега”.
Почетак Другог светског рата дочекује у
Француској. 1939. године француске власти га
затварају; интернирају га на три месеца као
држављанина непријатељске земље. Њега, који
је Немачку баш због нацизма напустио! Могу да
мислим како се осећао разочаран у наводну
земљу слободе, чиме се Францус ка дичила још

123
од Револуције. Али, то је ипак била окупирана
земља!
Немачка у међувремену напада Французе
а Бењамин тад бежи пред земљацима, код
којих, такође, није био добро записан. Бежи,
покушавајући да остане жив. У том бекст ву, које
је сасвим друге врсте од оног Пашићевог, које је
фиктивно и апсурдно, он стиже и до границе
Шпаније. О Асји нема речи, али можда само у
предговору Константиновом. Прелази
француско-шпанску границу (Давидовић каже: у
Андору!) и ту покушава да добије азил. У неком
пограничном утврђењу Валтер Бењамин очекује
да се догоди чудо.
Неслагање извора који наводим, са оним
из Петровог писма можда и није велико. Наиме,
судећи по карти Европе, Андора је део
Пиринејског полуострва које се наслања на
Фран цуску. Дакле, могуће је да је Бењамин и
био заправо у Андори, која, како каже један
туристички приручник, признаје шпанску али и
француску власт. Давидовић, кога,
претпостављам, нико заправо и не гони, можда
се само распитују о њему, такође у истој тој
Андори налази азил. Не прави, већ умишљени,
јер и да га нека југословенска агентура прогони,
у Европи која је углавном нарогушена према
нама Србима, не би могла да се разма ше. Али,
да му при-знам, стил у који обмотава свој случај,
није лош!
У тој пограничној тврђави, каже Зоран
Константин у свом предговору изабраних есеја,

124
власти, андоранске али исто времено сасвим
зависне од Франкових и Петенових Шпанаца и
Француза, саопштавају разочараном, уморном и
поколеба ном Бењамину да ће га предати
гестаповцима! Слабуњави, од бежаније
вероватно истањени, писац дошао је до зида. А
са друге стране тог неумитног краја - слична
концентрација пошасти. Нацизам, против кога је
био интелектом, јеврејским пореклом и етиком
просвећеног Европејца, сатерао га је на саму
границу постојања. Међутим, остало му је право
конач ног избора.
У последњим часовима какве-такве
слободе, у једној пограничној тврђави, гледајући
данашњу карту тог региона то би могло да буде
место Пас дела Каза, негде на самом по-четку
1940. године немачки теоретичар Бењамин
Валтер, своје вољно, иако изнуђено, одлучује да
искорачи из живота. Живота који то више није,
поготово за човека који заговара тезу да је
слобода људског духа неотуђива
манифестација. У суморној соби, вероватно
неке опскурне крчме, гледајући на завејане
врхове Пиринеја, или на згужвано двориште
пуно гајби и кафанс ког инвентара, он испија
отров. Чињеница да се определио за отров, а не
вешање, говори о томе да је писац већ раније
одлу чио да се жив не преда Немцима. И
верујем да није у питању био страх од , и освете
његових нацификованих земљака, већ презир
према сподобама које се узеле силу у руке
прешавши на страну зла. А има у свему томе,

125
посезању за смрћу као спасењем од понижења,
које носи са собом неконтролисана моћ, неке
безвремене ироније: Бењамин, као верник једне
политичке идеје, комунистичке у његовом
случају, која каже како је у случају
револуционарне намере сила дозвољена,
страда под лавином масовне реакционарне
енергије фашизма, који се једно време
прикривао жаром некакве револуције
пробуђеног народа.
Зоран Константин напомиње, како је у
случају Валтера Бењамина, изгледа, у питању
психо-метафизичко правило да је човекова
судбина каузално повезана са његовим каракте
ром. Слободнијом интерпретацијом овог става
долазимо до закључка да је овом немачком
писцу било суђено да изврши самоубиство,
односно да се нађе на супротној страни од прео
влађујућег друштвеног процеса у сопственој
земљи. Да ли је и с Давидовићем слично? Не
верујем. Он је навикао да живи каме леонски.
Пред крај предговора констатује се
Бењаминово посебно интересовање за
“реакционарне и конзервативне пис це”, како се
у време приређивања ове књиге још говорило за
књижевнике који нису били критичари
капиталистичког друштва с марксистичких
позиција. Кад погледамо о којим је писцима реч,
Прусту, Бодлеру, Жиду и Кафки, његова
“марксистичка недослед ност” ми веома
импонује! Њихова сложена и “дека дентна”

126
структура умногоме одређује и рафинираност
Бењами новог укуса.
Ко зна шта ћу све открити у романси
интелигентног и дос ледног Немца и, за мене
сасвим непознате, Летонке Асје Лацис, глумице
и бољшевика. А Валтер, кажу, није био догмата,
што бољшевизму, нажалост, није страно. Питам
се, срамно необа вештен, како ли се осећао овај
корифеј марксистичке критике, али и слободе
духа, када је успео да завири у свет остварене
совјетске државотворности? Јер, стаљинизам,
који преграђује његов живот и дело од
данашњице, није могао ни наслутити. Ипак,
можда је, мудар и опрезан, у Лењину интуитивно
слутио будуће Јосифово одличје!?
Давидовићу, све те мање жалим и све
мање ти верујем, иако ми овај слалом кроз
Бењамина, на који се ме ти навео, веома прија.
Чак сам у том човеку пронашао доста својих
особина. Његови конзервативци, нарочито
Пруст и Кафка, су и моји фаворити. Независно
од твог случаја, проблематични Петре, мораћу и
због себе да дубље зароним у свет овог
Берлинца. Журим да сазнам има ли сличности
између Александре Андре јевић и Асје Лацис.
Намерно кажем Андрејевић јер Александру
Давидовић не познајем. Моја је некадашња
девојка браком са Петром изгубила сва својства
жене с тајном. Једино је остало неразјашњено
зашто ме је тако изненада и без објашњена сво
јевремено напустила! Да ли је Асја нешто
слично учинила Валтеру?

127
 Ако се може веровати Петру Давидовићу,
који је и физички различит од Бењамина, и врло
непрецизан у тумачењу судбине човека с којим
се поистовећује, могу се надати да ћу, у дог
ледно време, сазнати да се и он убио испијањем
отрова. Однос но, да је то, пошто је од
Валтерове смрти прошло више од педе сет
година, урадио то модерније: пилулама за
спавање. Ја му то не желим, иако ће нам у
фабулирању другачија његова одлука
причинити тешкоће.
Али, занат списатељски и јесте занимљив
због сличних обрта! Ако је судбина Петра
Давидовића, магистра књижевности, вероватно
случајног учесника у некој грађанској побуни, у
браку са женом која у себи крије бунар еротике,
оца двојице младића, који су, надам се, од мајке
наследили магнетизам, доста талентованог
писца, превртљивца и конзервативца, у дослу ху
са његовим карактером, онда ће му и крај бити
другачији од Бењаминовог. Дакле, не трагичан
већ проблематичан. Валтер је нестао херојски,
како ли ће то учинити Петар.

128
КО ЈЕ КО У ОВОЈ КЊИЗИ

Софија Петровић, рођена Радисављевић,

жена са ратег љивим књижевним укусом,
упорношћу и искуством про сечног читаоца, не
либећи се, иако тиме одаје да кришом и редовно
чита мој роман, каже ми једног суботњег јутра.
Кишовитог и хлад ног, премда дубоко у пролећу.
“Ако хоћеш да ту твоју књигу читају и
нормални људи, они којима је важно да разумеју
то што читају, а не само да се праве да уживају
због наводне сложености, под хитно напиши ко
је ко у њој!” После кратке паузе, која јој служи да
узме ваз дух, она довршава мисао: “Кад мени то
није јасно, а ја скоро лично знам за све те особе,
можеш мислити како ће бити другима који први
пут чују за њих.”
Тако је говорила тог наизглед безначајног
јутра Софија. Ја сам размислио о тој сугестији.
И одлучио да је послушам. Јер, уверен сам да
ће замерке могућих интелектуалних читача, што
им непотребно поједнастављујем труд, бити
мање од похва ла оних који би да им оно што
прочитају буде, барем, донекле јасно! Ово што
сада следи је попис и површан опис ликова у
овом спису. Оне, који ово поглавље протумаче

129
као подвалу, запра во прикривен покушај да се
ствар још више мистификује, нећу разу
веравати. Јер, можда су и у праву!

актери првог (спољашњег) круга

Владан Петровић:

Педесетогодишњак. Факултетски одбразован.

Ожењен. Отац две кћери које не уводи у ово
дело из сујеверја. Из истог разлога им не наводи
ни имена. Новинар. Пише и литературу без
већег успеха. Релативно начитан и ви-шеструко
демотивисан. Први је на овој листи јер с њим и
започиње укупан заплет.

Софија Петровић:

У позним четрдесетим годинама. Студирала без

успеха. На принудном одмору. Љубоморна и
инстиктивна. Спора али достижна. Ни лепа ни
ружна. Повремено луцидна.

Петар Давидовић:

Педесетогодишњак. Магистар књижевности.

Бивши асистент на факултету. Сада новинар.
Учесник у деветомартовским демонстрацијама.
Интелигентан, површан, позер. Десничар. Аутор
перфидне замисли да романом, који му други
пише, исправи слику о себи.

130
Александра Давидовић, девојачки Андрејевић:

Студирала књижевност. Била девојка Вла-

данова. Удата за Давидовића. Мајка два сина.
Павла и Мирослава. Стара око четрдесет
година. Еротски надарена. Нестала, па се
појавила у писму. Остало непознато.

Бранко Јовановић:

Педестогодишњак.Факултетски образован.
Учесник студентских демонстрација у Бео-граду
1968. (са Петровићем и Давидовићем). @иви и
ради у Француској са женом Јадранком.
Пореклом из левичарске породице и разочаран
у комунизам. Пријатељ Петрови-ћев.

Валтер Бењамин:

Немачки писац и критичар, марксистичкстичке

провинијенције. Умро 1940 .У књизи присутан
као реална чињеница из историје књижевности
али и као јунак са задатком и великим утицајем
на радњу и духовну позадину најважнијих
збивања.

Зоран Константин:

131
Писац предговора за Бењаминову књигу иза
браних есеја. Стварна личност која учествује у
роману само с текстуалним. У нашем роману
без физикуса.

Асја Лацис:

Тајанствена Летонка. Глумица. Бољшевик (а

Бењамин то није). У овој књизи искоришћена и
као романескни лик због тајанствености коју
изазива.

Непознати глас из телефона:

Активни полицијски доушник, или

професионалац у пензији. Део удбашке
прошлости југословенског друштва?

актери другог (унутрашњег) круга: (из

Давидовићевих рукописа)

Милан Пашић:

Јунак из неког претходног Давидовићевог дела.

Чудак који, изгледа, располаже натприродном
способношћу да из литературе прелази у
реалност. Непознато је да ли уме да се врати у
полазну књижевну средину.

Писац ( сторије о Пашићу):

132
Човек наглашено окренут свету у себи. Креће се
опасном ивицом стварног и иреалног. Не постоји
увид у његов опус. Вероватно је у њему
Давидовић описао себе.

Младен Стамен:

Политички силник из комунистичких времена.

Непоштен и суров.

Миленко Богдановић:

Управник провинцијске библиотеке.Човек о коме

постоје противречна мишљења.

младић:

Млади учесник потоњег рата. Несрећан и

храбар. Образац југословенске пропасти, у којој
нисмо учествовали. Узор за његов лик је можда
Давидовићев старији син.

Мирко Стојановић

Саборац младићев. Професионални војник ко ји

гине због пристојности. Склон младићу.

Стеван:

133
Педесетогодишњак. Растрзан комплексним
пореклом. Сензибилан и сав у успоменама.
Близак Давидовићу и у реалном животу!

Хенријета:

Мајка Стеванова. Патница. Остављена жена или

удовица. Племенит лик из породичне таме.

Да ли овај двослојни преглед умешаних у случај

писања у четири руке помаже разумевању овог
дела? Ја нисам сигуран да су редови исписани
иза петнаестак имена битније допринели
лакшем читању романа у настајању, али
понекад ваља и лаике послушати. Јер кључ који
човек носи у џепу, па макар и погрешан, даје му
какву-такву сигурност да истраје!

ПОНОВО О НЕКИМ ПОВОДИМА

134
 Јавио ми се , пре недељу дана, мој
пријатељ из Француске Бранко Јовановић. Пише
ми како му се пре извесног времена обратио
наш заједнички друг с факултета Петар
Давидовић. Писмо му је, Петрово, веома
конфузно, као да са њим нешто није у реду -
каже Јовано-вић. На крају свог, такође доста
нејасног текста, Бранко ме позива да га посетим
у Кану. Иако је Југославија врло непопуларна у
Европи, сигуран је да ми преко својих веза може
обезбедити визу. Без обзира и на мере које су
увеле против нас Уједињене нације! Веза из
француске амбасаде је добро уиграна и
функционише, из чисте љубави према новцу
једног високо котираног дипломате.
Волео би да се видимо, поручује ми Бранко, а и
његова жена Јадранка би радо да ме упозна. Он
јој је причао о нашем дружењу за време
последњег боравка у Београду, о
шездесетосмашком обиласку култних
локалитета наше давне и изманипулисане
побуне. Дугује ми реванш, вели Јовановић, због
лепо проведених дана у Београду. Бранко
завршава писмо реченицом : “верујем да би ти
десетак да-на, овде на Азурној обали, добро
дошло јер, чујем, да код вас у Србији није баш
сјајно. Овде код нас, на Ривијери, истини за
вољу има доста десничара, које ти не волиш, и
расне нетрпељивости, али у односу на твоју
садашњу и моју бившу Југославију, све је то
обичан фолклор. Да те обрадујем : постоје овде

135
и комунисти, за 1. мај су чак организовали
ватромет! И ником то није сувише сметало. Све
у свему, Французи политику доживљавају као
озбиљну ствар само у време избора. На првом
је месту добар жи-вот, остало тек по некад. Они
јесу прилично националисти, политика им,
међутим, скоро никад није судбина. Осим оним
загриженим. Дођи, видећеш да се код нас
лакше дише”.
А код нас заиста није било сјајно. Рат у
Хрватској је заглибио.У Босни се распламсава.
Гарнизони у окупацији. Свакодневни сукоби,
бомбардовања. Мобилизације дивљају из ноћи у
ноћ. Свакодневни живот се убрзано компликује.
Свега нема. Цене се, испрва, сваке недеље
повећавају, да би крајем године то постала
дневна пракса. Новчанице се месечно за-
мењују, онима који дуже памте привиђа се Не-
мачка из тридесетих, кад су домаћице одлазиле
на пијацу са пуном торбом новчаница а враћале
се с гомилицом робе. Наши банкари су при-
бегли додавању нула тако да је килограм сла-
нине коштао неколико милијарди! Зачудо, осим
суморне атмосфере, а ми никада ни нисмо били
сувише весели, народ наизглед живи нормално.
Судећи по телевизијском програму, у др жави је
скоро све у реду. А тек у редовима за хлеб човек
је тих месеци могао да види какво је стварно
стање у народу: вишесатна чекања пред
пекарама сасвим прецизно су могла да
дијагностицирају расположење масе. Бес, ма-
лодушност, страх али ни трага од спремности за

136
побуну или акцију спашавања соптвених живота!
Свако се буни за себе и просто мазохистички не
допушта да буде увучен у било какав заједнички
бунт. Као да је ова земља трајала у свету који је
само споља личио на стварни. Заправо, сви су
елементи реалног били присутни, само су
одлучујуће полуге за мењање ситуације биле
сасвим недоступне чак и припадницима
повлашћених кругова. Имао сам утисак да
живимо у земљи у којој су уп-рављачи
одштампали географске карте које веома личе
на стварно стање, а заправо су у хиљаду
детаља нетачне.
Свакодневно изјутра устајемо, одлазимо
на посао кога нема, једемо колико имамо,
новине излазе - са њима је исти случај као и с
гео-графским картама. Одржавају се спортске
утакмице, приређују се чак и неки фестивали,
телевизија из дана у дан производи маглу и сла-
му. Говоримо, слушамо друге, али обе ствари
радимо без воље. Рађају се и деца. Траје
упорна симулација живота. Преживљавање
живота.
Мој Јовановићу, ни сам не знаш колико си
у праву, мени треба негде да изроним и удах
нем. Да продишем. Али, шта после тих десетак
дана излета у нормалан живот? Како се вратити
у ову стварност без дубине, без храбрости да се
подсмехнемо сами себи, да раскинемо ланац
мрзовоље. Знам ја добро да ни у том
иностранству није све потаман. И тамо држава
манипулише са својим грађанима. И код њих

137
делују чврсте друштвене догме, али су барем
прикривеније. Горчина је обложена слатком
пеном. Нама интелектуалцима најчеш ће прво
засмета одсуство стила, о суштини
размишљамо накнадно. Међутим, оваква инф
лација, која нас понижава, није више питање
стила. Ваш капитализам је према нашем са
дашњем стању дечија игра, мој Јовановићу!
Давидовић се јавио и Бранку! То ме саз
нање чини чак љубоморним. Шта он има да се
дописује с другима кад је са мном ушао у посао
живота, тачније у посао за живот после смрти.
Јовановић је доста немушт око природе њиховог
контактирања, осим констатације да је писмо
конфузно и да са Давидовићем нешто није у
реду, он не каже ништа о садржини тог
обраћања. Не да се наслутити да ли су њих дво-
јица, можда, у дужој преписци? Да није несрећни
Петар, неким случајем, Бранку Јовановићу
обелоданио и наш договор? То не би било
коректно с његове стране. Флуидност пројекта
на коме радимо не трпи туђ поглед, свако
присуство трећег отежава његово ткање. Тај
трећи, па био то и Бранко, мој добар пријатељ, у
етапи кад је дело још у фрагментима, док се још
виде шавови, скеле и необрађен материјал,
никако не може да стекне прави утисак о целини
пројекта. Уљез, у процесу стварања само смета,
а ни сам не ужива! То је као кад би лаици
посматрали хируршки захват на отвореној
утроби, уместо да се само, по завршетку
операције, диве уметности медицине.

138
 У случају да је Давидовић писао нешто о
нашем договору на изради романа, долазим у
искушење да дефинитивно прекинем са пос
лом. Сазнање да неко изван нас зна за
споразум о томе да ми Давидовић шаље своје
рукописе, које ја обрађујем, приређујем и
спремам за публиковање, под својим именом, у
потпуности би блокирало мој интерес да
окончам овај посао.
И зашто ме Јовановић баш сада зове у
посету? После пријема Давидовићеве пошиљ
ке? Можда је Петар њему написао нешто што
мени није смео? Није искључено да су му и ра
није, док је био у земљи, контролисали пошту,
као припаднику реакционарне породице? И шта
ако је предосећао да и писма која мени упућује
неко чита? Например, онај који ме телефонски
малтретира! То су сасвим ваљани разлози да
следећу, поверљиву, поруку за мене упути преко
неког кога не могу да контролишу. Бранко је на
западу али зна за нашу праксу отварања
писама, и зато ме зове у Француску да би ме
безбедно упознао са Давидовићевом
поверљивом поруком!?
Кад је прошло пар дана увидео сам да се
безнадежно уплићем у клише из лоших
криминалистичких романа. Обичном писму сам
придао толики значај. Удахнем дубоко и сетим
се мог приватног балканског шпијуна који ми је
испирао мозак пре пар месеци. Такви не могу
никад ништа значајно да открију - закључим с
олакшањем. Јовановић ме свакако позива у

139
најнормалнију пријатељску посету, а Давидови
ћево писмо је само конфузно, и у свему нема
других скривених значења. Уверим ја тако себе
да не подозревам сувише, иако сенка сумње
преостане.
Како је време од пријема Јовановићевог
позива одмицало, идеја да заиста одем у Кан
постајала ми је све привлачнија. Азурна обала,
судећи по филмовима и туристичким
проспектима, је заиста лепа. Тамо ћу се мало
одморити и искључити из југословенске
загушљивости. У кући Јовановић ћу бити добро
примљен. Гледајући карту Европе закључио сам
да Кан није,чак, ни толико удаљен од фамозне
Андоре, па би се могло размислити ... Коначно,
кад будем тамо, имаћу прилике да прочитам оно
писмо упућено Бранку. Да се решим дилема које
ме саплићу. Није искључено да сазнам понешто
и о мојој бившој девојци Александри. У
међувремену сам се сетио да су она и Јадранка
једно време становале заједно у Барањској
улици. Можда им је и Давидовић пи сао о њој.
@ена му је.
Пут у Француску, по свему судећи, отва-
ра занимљива питања и могућности. Треба само
Бранку послати потврдан одговор, заду жити се
за коју стотину девиза потребних за пут, и, што
баш није најлакше, објаснити Софији зашто ми
је тај излет у иностранство потребан. Наравно,
сакривајући притом од ње праве разлоге, што
ће бити ђаволски тешко јер она има напросто
животињски инстинкт да препозна лаж.

140
 Одлучујем се, ипак, да јавим Јовановићу
да бих дошао на пар дана, ако им нећу сметати.
Боље је да физички негде одем него да, сав
растрзан и депресиван, изађем сам из себе и
завршим на психијатрији. Повратак у себе је
мучан и напоран. И није без трајних последица.
Независно од Давидовићевих светова, траје око
мене и обичан живот. Ружан и мање са витљив.
О њему, у дневник свог унутрашњег живота
записујем:

унутрашњи документ 4

Призор са наличја тв. дневника: Над

разореном спаваћом собом,тамо негде у
Славонији, кружи протерана птица-грабљи-вица.
Орах се распео преко неба које улази несметано
кроз разнет кров. Испод лавабоа, у кухињи
затеченој непогодом, акваријум. У неоштећеној
води призор без рата. Знам да ни моје
унутрашње море нема првобитну дубину. Људи
без лица огледали су се у њему. Месечина кад
се заплете у орах, свет се измени. Стаклени
зидови преваре птицу. И убију је.
Неко сасвим сличан мени иде улицом
поремећене равнотеже. Пуца видик на све
стране. Све је поравнато. На крају села леже
човек и пас. Прегажени. Једна се рука слободно
њише. Тишина спопала дан. Путеви су зарасли
у страх. Само хитац повремено про-ђе. Осећам

141
како ми је машта утрнула: призор је довољно
дубок и оштар.
У кући без крова промена: акваријум покушава
да отекне! Рибе су већ потонуле у огледало.
Небо се затим, без најаве, распрсне у злурад
ватромет. Месечина изгуби ми-рис празника.
Гром се јави јасном побуном. На кухињском
столу лонац и напуштена со. Кућа је детаљно
распорена. Слика бивше грабљивице вири из
сливника.

БЕЊАМИНОВ @ИВОТ
изворна верзија

Враћам се Бењаминовој биографији из

више разлога, између осталог јер све више сти-
чем утисак да Петар Давидовић не респектује
сувише чињенице. Не само кад је у питању овај
књижевник-марксиста. Он их користи, изгледа,
како му одговара. Конкретан књижевни рад
Валтеров он скоро и не помиње, као и његову
леву оријентацију иако је она врло значајна за

142
свеукупно тумачење његових животних
поступака и укупног књижевног рада.
Мораћу, мећутим да му посветим већу
пажњу од намераване , јер неће ми бити
свеједно ако његов књижевни двојник, у овоме
роману буде сувише различит од њега стварног!
Проза коју стварамо мој познаник емигрант и ја,
и онако ће имати довољно само литерарно
оправданих места, тако да није неопходно да и
код јунака, који су уведени из реалног живота,
буде сувише импровизације. Сходно томе,
Валтеру Бењамину треба дати што је могуће
више особина које је овај пи-сац заиста имао.
Док исписујем ове редове Софија, која као
случајно пролази иза мојих леђа, у свом
необавезном стилу, добацује: ”Чим си тог
Бењамина унео у ваш роман, он више није онај
прави”! И, заиста је тако, јер изворни Валтер већ
четрдесетак година није жив док овај наш
итекако утиче на актуелна збивања. Међутим, ја
јој доста свађалачки узвраћам , како то није наш
роман већ мој роман. Додајем такође: “Немој се
мешати у оно што не разумеш!” Али, ипак
остајем при одлуци да Бењамина боље изучим,
злу не требало. Он, тога сам свестан, све више
постаје лик из романа, и за разлику од Милана
Пашића, који је искључиви производ
Давидовићеве фантазије, Валтер ће, по свему
судећи, кроз ово дело проћи као меша-вина
стварне историјске личности и прозног јунака.
Али, литература која се делом и сама из себе
ствара, а ово што ја данима већ стварам има

143
такве одлике, до краја може да изнедри
неочекиване склопове. Књижевне, као и оне који
повратно делују и на реалност. Поред
Давидовићеве иницијалне идеје, коју врло сми-
шљено и полако саошптава, овим списом теку и
друге, паралелне понорнице.
Бењамин је располагао ванредним смислом за
значајне детаље - каже његов југо-словенски
уводничар. Овај се став у предгово-ру завршава
следећим речима: “проналазио је и тумачио,
веома живо и духовито, нове елементе у
мисаоним процесима.” То у знатној мери
објашњава и читљивост и актуелност његових
анализа књижевних дела и појава и после
делимичног краха марксистичке есте-тичке
теорије, као последице појаве сруктурализма и
нарочито посмодернистичких ис-кустава, а и
глобалног сумрака социјал-ко-мунистичких
заједница. Овако тумачење Валтерове
књижевне трајности вероватно је остало
недоступно мом Давидовићу, иако је магистар
књижевности, јер ако се заиста налази у
неприлици какву наговештава, није имао
времена за веће суптилности у праћењу
Бењаминове поетике. Њега је овај фасцинирао
другим, ванлитерарним потезима! Али, чиме се
запра-во бави тренутно магистар Давидовић, на-
равно ако је још жив. Шта може да ради
професор књижевности, у страној земљи, чији
је-зик, претпостављам, не зна. И како се већ ме-
сецима прехрањује у туђини? Вероватно је у
Андору стигао с нешто девиза, али ни оне нису

144
вечне. Значи, могао се докопати неког по-
моћног, услужног занимања, јер за физичке
послове није. Ни по годинама, а нарочито по
својој телесној грађи која је била занемарива
још у студентска времена. Можда је ноћни
портир, баш у хотелу где борави. Или неки ра-
чуновођа, као наш Црњански. А и Милош је у
лондонском избеглиштву помишљао на
самоубиство, и њему су се причињавали жбири,
завере, непријатељи. Само, где је Петар у
односу на Црњанског! Милош је своју Виду по-
вео у доброморно изгнанство, Петар Давидо-
вић, напротив, Александру оставља ко зна где.
Зоран Константин, предговарач, онда
помиње и неку Асју Лацис, како он каже, бољ-
шевичку глумицу из Летоније, као особу у
“одређеној уметничкој” вези с Бењамином.
Претпостављам и ближој! Претходно напомиње
да је Валтер имао породичних сукоба који су се
завршили разводом брака. Није ли то, можда,
знак да се и мој партнер налази у сличном
положају? Јер, у његовом писму Але-ксандра се
тек помиње, заједно са синовима, али се из тих
пар редова не може ништа са-знати о томе
какви су њихови брачни односи. Можда то
одсуство ближих информација зна-чи да и у
његовом животу у Андори постоји нека Асја!? То
би знатно изменило ситуацију у којој се и ја
налазим. И као коаутора његове
аутобиографије, а и у односу према Александри.
О Бењаминовом сукобу са породицом, за сада,
још ништа ближе не знам. Можда је у питању

145
Асја, или нека друга младалачка веза. Термин
брачни проблеми, дакако, допушта јој низ
могућности, а ја их брзоплето сводим на његове
авантуре, потцењујући рецимо алкохолизам или
женина неверства.
Валтер је Јеврејин, замишљам га као физички
слабашног, изразито мршавог чо-века, са
округлим наочарима, једноставно одевеног,
скромног у опхођењу, окренутог живо-ту у себи .
У мојој верзији он је у свему супротан тип човека
у односу на Давидовића. У том хотелу, где сада
живи и Петар, он је, верова-тно, легенда
присутна у свакодневним сторијама намењеним
туристима. Тако се и Давидовић сусрео са
његовом фамом, учинила му се привлачном у
тој мери да је покушао да је искористи и за
сопствену трансформацију у значајну трагичну
личност. Поистовећујући се са Бењамином, он је
сопственом избеглиштву навлачио ореол
мучеништва које оно објектив-но нема. Ови
редови, свакако, не спадају у оно што Петар од
мене очекује, али ја се нисам обавезао да нећу
изрицати и свој негативан суд о свему што ме
испровоцира у овом метафи-зичком послу. Он
се, у досад послатим про-зним одломцима,
показао као солидан писац али му то не даје
право да ставља знак једнакости између своје и
Бењаминове судбине. Такву претенциозност не
могу да му оћутим.
По напуштању Немачке ,Бењамин Валтер
углавном борави у Француској. Био је неко
време и у Совјетском савезу, са споменутом

146
пријатељицом Асјом, довољно да се разочара у
земљу где се спроводила практична примена
марксизма. Увидео је, међутим, да “тамо где
уметност није манифестација слободног
људског људског духа нема места ни за њега”.
Почетак Другог светског рата дочекује у Фран
цуској. 1939. године француске власти га
затварају; интернирају га на три месеца као
држављанина непријатељске земље. Њега, ко-ји
је Немачку баш због нацизма напустио! Могу да
мислим како се осећао разочаран у наводну
земљу слободе, чиме се Француска дичила још
од Револуције.
Немачка у међувремену напада Французе
а Бењамин тад бежи пред земљацима, код
којих, такође, није био добро записан. Бежи,
покушавајући да остане жив. У том бекству, које
је сасвим друге врсте од оног Пашићевог, које је
фиктивно и апсурдно, он стиже и до границе
Шпаније. О Асји нема речи, али мо-жда само у
предговору Константиновом. Пре-лази
француско-шпанску границу ( Давидовић каже: у
Андору!) и ту покушава да добије азил. У неком
пограничном утврђењу Валтер Бењамин очекује
да се догоди чудо.
Неслагање извора који наводим, са оним
из Петровог писма можда и није велико. Наиме,
судећи по карти Европе, Андора је део
Пиринејског полуострва које се наслања на
Француску. Дакле, могуће је да је Бењамин и
био заправо у Андори, која, како каже један
туристички приручник, признаје шпанску али и

147
француску власт. Давидовић, кога, претпос-
тављам, нико заправо и не гони, можда се само
распитују о њему, такође у истој тој Андори
налази азил. Не прави, већ умишљени, јер и да
га нека југословенска агентура прогони, у
Европи која је углавном нарогушена према
нама, не би могла да се размаше. Али, да му
при-знам, стил у који обмотава свој случај, није
лош!
У тој пограничној тврђави, каже Зоран
Константин у свом предговору изабраних есе-ја,
власти, андоранске али истовремено сасвим
зависне од Франкових и Петенових Шпанаца и
Француза, саопштавају разочараном, уморном и
поколебаном Бењамину да ће га предати ге-
стаповцима! Слабуњави, од бежаније верова-
тно истањени, писац дошао је до зида. А са
друге стране тог неумитног краја - слична ко-
нцентрација пошасти. Нацизам, против кога је
био интелектом, јеврејским пореклом и ети-ком
просвећеног Европејца, сатерао га је на саму
границу постојања. Међутим, остало му је право
коначног избора.
У последњим часовима какве-такве сло-боде, у
једној пограничној тврђави, гледајући данашњу
карту тог региона то би могло да бу-де место
Пас дела Каза, негде на самом по-четку 1940.
године немачки теоретичар Бењамин Валтер,
својевољно, иако изнуђено, одлучује да
искорачи из живота. @ивота који то више није,
поготово за човека који заговара тезу да је
слобода људског духа неотуђива

148
манифестација. У суморној соби, вероватно
неке опскурне крчме, гледајући на завејане
врхове Пиринеја, или на згужвано двориште
пуно гајби и кафанског инвентара, он испија
отров. Чињеница да се определио за отров, а не
вешање, говори о томе да је писац већ раније
одлучио да се жив не преда Немцима. И верујем
да није у питању био страх од мучења и освете
његових нацификованих земљака већ презир
према сподобама које се узеле силу у руке
прешавши на страну зла. А има у свему томе,
посезању за смрћу као спасењем од пони-жења,
које носи са собом неконтролисана моћ, неке
безвремене ироније: Бењамин, као верник једне
политичке идеје, комунистичке у његовом
случају, која каже како је у случају
револуционарне намере сила дозвољена,
страда под лавином масовне реакционарне
енергије фашизма, који се једно време
прикривао жаром револуције пробуђеног
народа.
Зоран Константин напомиње, како је у
случају Валтера Бењамина, изгледа, у питању
психо-метафизичко правило да је човекова
судбина каузално повезана са његовим
карактером. Слободнијом интерпретацијом овог
ста-ва долазимо до закључка да је овом
немачком писцу било суђено да изврши
самоубиство, односно да се нађе на супротној
страни од преовлађујућег друштвеног процеса у
сопственој земљи. Да ли је и с Давидовићем

149
слично? Не верујем . Он је навикао да живи
камелеонски.
Пред крај предговора констатује се
Бењаминово посебно интересовање за “реакци-
онарне и конзервативне писце”, како се у време
приређивања ове књиге још говорило за
књижевнике који нису били критичари
капиталистичког друштва с марксистичких
позици-ја. Кад погледамо о којим је писцима реч,
Прусту, Бодлеру, @иду и Кафки, његова “мар-
ксистичка недоследност” ми веома импонује!
Њихова сложена и “декадентна” структура
умногоме одређује и рафинираност
Бењаминовог укуса.
Ко зна шта ћу све открити у романси
интелигентног и доследног Немца и, за мене
сасвим непознате, Летонке Асје Лацис, глуми-це
и бољшевика. А Валтер, кажу, није био до-гмата,
што бољшевизму, нажалост, није страно. Питам
се, срамно необавештен, како ли се осећао овај
корифеј марксистичке кри тике, али и слободе
духа, када је успео да завири у свет остварене
совјетске државо-творности? Јер, стаљинизам,
који преграђује његов живот и дело од
данашњице, није могао ни наслутити. Ипак,
можда је, мудар и опрезан, у Лењину интуитивно
слутио будуће Јосифово одличје!?
Давидовићу, све те мање жалим и све
мање ти верујем, иако ми овај слалом кроз Бе-
њамина, на који се ме ти навео, веома прија.
Чак сам у том човеку пронашао доста својих
особина. Његови конзервативци, нарочито

150
Пруст и Кафка, су и моји фаворити. Независно
од твог случаја, проблематични Петре, мораћу и
због себе да дубље зароним у свет овог
Берлинца. @урим да сазнам има ли сличности
између Александре Андрејевић и Асје Лацис.
Намерно кажем Андрејевић јер Александру
Давидовић не познајем. Моја је некадашња
девојка браком са Петром изгубила сва својства
жене с тајном. Једино је остало неразјашњено
зашто ме је тако изненада и без објашњена
својевремено напустила! Да ли је Асја нешто
слично учинила Валтеру?
Ако се може веровати Петру Давидо-вићу,
који је и физички различит од Бењамина, и врло
непрецизан у тумачењу судбине човека с којим
се поистовећује, могу се надати да ћу, у
догледно време, сазнати да се и он убио
испијањем отрова. Односно, да је, пошто је од
Валтерове смрти прошло више од педесет
година, урадио то модерније: пилулама за
спавање. Ја му то не желим, иако ће нам у
фабулирању другачија његова одлука
причинити тешкоће.
Али, занат списатељски и јесте занимљив
због сличних обрта! Ако је судбина Петра
Давидовића, магистра књижевности, верова-тно
случајног учесника у некој грађанској побуни, у
браку са женом која у себи крије бунар еротике,
оца двојице младића, који су, надам се, од мајке
наследили магнетизам, доста талентованог
писца, превртљивца и конзервативца, у дослуху
са његовим карактером, онда ће му и крај бити

151
другачији од Бењаминовог. Дакле, не трагичан
већ проблематичан. Валтер је нестао херојски,
како ли ће то учинити Петар.

КО ЈЕ КО У ОВОЈ КЊИЗИ

152
 Софија Петровић, рођена Радисав-
љевић, с књижевним укусом, упорношћу и
искуством просечног читаоца, не либећи се,
иако тиме одаје да кришом и редовно чита мој
роман, каже ми једног суботњег јутра. Кишо-
витог и хладног, премда дубоко у пролећу.
“Ако хоћеш да ту твоју књигу читају и нормални
људи, они којима је важно да разумеју то што
читају, а не само да се праве да уживају због
наводне сложености, под хитно напиши ко је ко
у њој!” После кратке паузе, која јој служи да узме
ваздух, она довршава мисао: “Кад мени то није
јасно, а ја скоро лично знам за све те особе,
можеш мислити како ће бити другима који први
пут чују за њих.”
Тако је говорила тог безначајног јутра
Софија. Ја сам размислио о тој сугестији. И од-
лучио да је послушам. Јер, уверен сам да ће
замерке могућих интелектуалних читача бити
мање од похвала оних који би да им оно што
прочитају буде барем донекле јасно! Ово што
сада следи је попис и површан опис ликова у
овом спису. Оне, који ово поглавље протумаче
као подвалу, заправо прикривен покушај да се
ствар још више мистификује, нећу разуверавати.
Можда су и у праву!

153
актери првог (спољашњег) круга

Владан Петровић:

Педесетогодишњак. Факултетски одбразован.

Ожењен. Отац две кћери које не уводи у ово
дело из сујеверја. Из истог разлога им не наводи
ни имена. Новинар. Пише и литературу без
већег успеха. Релативно начитан и ви-шеструко
демотивисан. Први је на овој листи јер с њим и
започиње укупан заплет.

Софија Петровић:

У позним четрдесетим годинама. Студирала без

успеха. На принудном одмору. Љубоморна и
инстиктивна. Спора али достижна. Ни лепа ни
ружна. Повремено луцидна.

Петар Давидовић:

Педесетогодишњак. Магистар књижевности.

Бивши асистент на факултету. Сада новинар.
Учесник у деветомартовским демонстрацијама.
Интелигентан, површан, позер. Десничар. Аутор
перфидне замисли да романом, који му други
пише, исправи слику о себи.

Александра Давидовић, девојачки Андрејевић:

154
Студирала књижевност. Била девојка Вла-
данова. Удата за Давидовића. Мајка два сина.
Павла и Мирослава. Стара око четрдесет
година. Еротски надарена. Нестала, па се
појавила у писму. Остало непознато.

Бранко Јовановић:

Педестогодишњак.Факултетски образован.
Учесник студентских демонстрација у Бео-граду
1968. (са Петровићем и Давидовићем). @иви и
ради у Француској са женом Јадранком.
Пореклом из левичарске породице и разочаран
у комунизам. Пријатељ Петрови-ћев.

Валтер Бењамин:

Немачки писац и критичар, марксистичкстичке

провинијенције. Умро 1940 .У књизи присутан
као реална чињеница из историје књижевности
али и као јунак са задатком и великим утицајем
на радњу и духовну позадину најважнијих
збивања.

Зоран Константин:

Писац предговора за Бењаминову књигу

изабраних есеја. Стварна личност која учествује
у роману само с текстуалним. У нашем роману
без физикуса.

155
Асја Лацис:

Тајанствена Летонка. Глумица. Бољшевик (а

Бењамин то није). У овој књизи искоришћена и
као романескни лик због тајанствености коју
изазива.

Непознати глас из телефона:

Активни полицијски доушник, или

професионалац у пензији. Део удбашке
прошлости југословенског друштва?

актери другог (унутрашњег) круга: (из

Давидовићевих рукописа)

Милан Пашић:

Јунак из неког претходног Давидовићевог дела.

Чудак који, изгледа, располаже натприродном
способношћу да из литературе прелази у
реалност. Непознато је да ли уме да се врати у
полазну књижевну средину.

Писац ( сторије о Пашићу):

Човек наглашено окренут свету у себи. Креће се

опасном ивицом стварног и иреалног. Не постоји
увид у његов опус. Вероватно је у њему
Давидовић описао себе.

156
Младен Стамен:

Политички силник из комунистичких времена.

Непоштен и суров.

Миленко Богдановић:

Управник провинцијске библиотеке.Човек о коме

постоје противречна мишљења.

младић:

Млади учесник потоњег рата. Несрећан и

храбар. Образац југословенске пропасти, у којој
нисмо учествовали. Узор за његов лик је можда
Давидовићев старији син.

Мирко Стојановић

Саборац младићев. Професионални војник који

гине због пристојности. Склон младићу.

Стеван:

Педесетогодишњак. Растрзан комплексним

пореклом. Сензибилан и сав у успоменама.
Близак Давидовићу и у реалном животу!

157
Хенријета:

Мајка Стеванова. Патница. Остављена жена или

удовица. Племенит лик из породичне таме.

Да ли овај двослојни преглед умешаних у случај

писања у четири руке помаже разумевању овог
дела? Ја нисам сигуран да су редови исписани
иза петнаестак имена битније допринели
лакшем читању романа у настајању, али
понекад ваља и лаике послушати. Јер кључ који
човек носи у џепу, па макар и погрешан, даје му
какву-такву сигурност да истраје!

ПОНОВО О НЕКИМ ПОВОДИМА

158
 Јавио ми се , пре недељу дана, мој
пријатељ из Француске Бранко Јовановић. Пише
ми како му се пре извесног времена обратио
наш заједнички друг с факултета Петар
Давидовић. Писмо му је, Петрово, веома
конфузно, као да са њим нешто није у реду -
каже Јовано-вић. На крају свог, такође доста
нејасног текста, Бранко ме позива да га посетим
у Кану. Иако је Југославија врло непопуларна у
Европи, сигуран је да ми преко својих веза може
обезбедити визу. Без обзира и на мере које су
увеле против нас Уједињене нације! Веза из
француске амбасаде је добро уиграна и
функционише, из чисте љубави према новцу
једног високо котираног дипломате.
Волео би да се видимо, поручује ми Бранко, а и
његова жена Јадранка би радо да ме упозна. Он
јој је причао о нашем дружењу за време
последњег боравка у Београду, о
шездесетосмашком обиласку култних
локалитета наше давне и изманипулисане
побуне. Дугује ми реванш, вели Јовановић, због
лепо проведених дана у Београду. Бранко
завршава писмо реченицом : “верујем да би ти
десетак да-на, овде на Азурној обали, добро
дошло јер, чујем, да код вас у Србији није баш
сјајно. Овде код нас, на Ривијери, истини за
вољу има доста десничара, које ти не волиш, и

159
расне нетрпељивости, али у односу на твоју
садашњу и моју бившу Југославију, све је то
обичан фолклор. Да те обрадујем : постоје овде
и комунисти, за 1. мај су чак организовали
ватромет! И ником то није сувише сметало. Све
у свему, Французи политику доживљавају као
озбиљну ствар само у време избора. На првом
је месту добар жи-вот, остало тек по некад. Они
јесу прилично националисти, политика им,
међутим, скоро никад није судбина. Осим оним
загриженим. Дођи, видећеш да се код нас
лакше дише”.
А код нас заиста није било сјајно. Рат у
Хрватској је заглибио.У Босни се распламсава.
Гарнизони у окупацији. Свакодневни сукоби,
бомбардовања. Мобилизације дивљају из ноћи у
ноћ. Свакодневни живот се убрзано компликује.
Свега нема. Цене се, испрва, сваке недеље
повећавају, да би крајем године то постала
дневна пракса. Новчанице се месечно за-
мењују, онима који дуже памте привиђа се Не-
мачка из тридесетих, кад су домаћице одлазиле
на пијацу са пуном торбом новчаница а враћале
се с гомилицом робе. Наши банкари су при-
бегли додавању нула тако да је килограм сла-
нине коштао неколико милијарди! Зачудо, осим
суморне атмосфере, а ми никада ни нисмо били
сувише весели, народ наизглед живи нормално.
Судећи по телевизијском програму, у држави је
скоро све у реду. А тек у редовима за хлеб човек
је тих месеци могао да види какво је стварно
стање у народу: вишесатна чекања пред

160
пекарама сасвим прецизно су могла да
дијагностицирају расположење масе. Бес, ма-
лодушност, страх али ни трага од спремности за
побуну или акцију спашавања соптвених живота!
Свако се буни за себе и просто мазохистички не
допушта да буде увучен у било какав заједнички
бунт. Као да је ова земља трајала у свету који је
само споља личио на стварни. Заправо, сви су
елементи реалног били присутни, само су
одлучујуће полуге за мењање ситуације биле
сасвим недоступне чак и припадницима
повлашћених кругова. Имао сам утисак да
живимо у земљи у којој су уп-рављачи
одштампали географске карте које веома личе
на стварно стање, а заправо су у хиљаду
детаља нетачне.
Свакодневно изјутра устајемо, одлазимо
на посао кога нема, једемо колико имамо,
новине излазе - са њима је исти случај као и с
гео-графским картама. Одржавају се спортске
утакмице, приређују се чак и неки фестивали,
телевизија из дана у дан производи маглу и сла-
му. Говоримо, слушамо друге, али обе ствари
радимо без воље. Рађају се и деца. Траје
упорна симулација живота. Преживљавање
живота.
Мој Јовановићу, ни сам не знаш колико си
у праву, мени треба негде да изроним и
удахнем. Да продишем. Али, шта после тих
десетак дана излета у нормалан живот? Како се
вратити у ову стварност без дубине, без
храбрости да се подсмехнемо сами себи, да

161
раскинемо ланац мрзовоље. Знам ја добро да
ни у том иностранству није све потаман. И тамо
држава манипулише са својим грађанима. И код
њих делују чврсте друштвене догме, али су
барем прикривеније. Горчина је обложена
слатком пеном. Нама интелектуалцима
најчешће прво засмета одсуство стила, о суш-
тини размишљамо накнадно. Међутим, оваква
инфлација, која нас понижава, није више питање
стила. Ваш капитализам је према нашем
садашњем стању дечија игра, мој Јовановићу!
Давидовић се јавио и Бранку! То ме
сазнање чини чак љубоморним. Шта он има да
се дописује с другима кад је са мном ушао у
посао живота, тачније у посао за живот после
смрти. Јовановић је доста немушт око природе
њиховог контактирања, осим констатације да је
писмо конфузно и да са Давидовићем нешто
није у реду, он не каже ништа о садржини тог
обраћања. Не да се наслутити да ли су њих дво-
јица, можда, у дужој преписци? Да није несрећни
Петар, неким случајем, Бранку Јовановићу
обелоданио и наш договор? То не би било
коректно с његове стране. Флуидност пројекта
на коме радимо не трпи туђ поглед, свако
присуство трећег отежава његово ткање. Тај
трећи, па био то и Бранко, мој добар пријатељ, у
етапи кад је дело још у фрагментима, док се још
виде шавови, скеле и необрађен материјал,
никако не може да стекне прави утисак о целини
пројекта. Уљез, у процесу стварања само смета,
а ни сам не ужива! То је као кад би лаици

162
посматрали хируршки захват на отвореној
утроби, уместо да се само, по завршетку
операције, диве уметности медицине.
У случају да је Давидовић писао нешто о
нашем договору на изради романа, долазим у
искушење да дефинитивно прекинем са послом.
Сазнање да неко изван нас зна за споразум о
томе да ми Давидовић шаље своје рукописе,
које ја обрађујем, приређујем и спремам за
публиковање, под својим именом, у потпуности
би блокирало мој интерес да окончам овај
посао.
И зашто ме Јовановић баш сада зове у
посету? После пријема Давидовићеве по-
шиљке? Можда је Петар њему написао нешто
што мени није смео? Није искључено да су му и
раније, док је био у земљи, контролисали пошту,
као припаднику реакционарне породи-це? И шта
ако је предосећао да и писма која мени упућује
неко чита? Например, онај који ме телефонски
малтретира! То су сасвим ваљани разлози да
следећу, поверљиву, поруку за мене упути преко
неког кога не могу да контролишу. Бранко је на
западу али зна за нашу праксу отварања
писама, и зато ме зове у Француску да би ме
безбедно упознао са Давидовићевом
поверљивом поруком!?
Кад је прошло пар дана увидео сам да се
безнадежно уплићем у клише из лоших
криминалистичких романа. Обичном писму сам
придао толики значај. Удахнем дубоко и сетим
се мог приватног балканског шпијуна који ми је

163
испирао мозак пре пар месеци. Такви не могу
никад ништа значајно да открију - закључим с
олакшањем. Јовановић ме свакако позива у
најнормалнију пријатељску посету, а Давидо-
вићево писмо је само конфузно, и у свему нема
других скривених значења. Уверим ја тако себе
да не подозревам сувише, иако сенка сумње
преостане.
Како је време од пријема Јовановићевог
позива одмицало, идеја да заиста одем у Кан
постајала ми је све привлачнија. Азурна обала,
судећи по филмовима и туристичким
проспектима, је заиста лепа. Тамо ћу се мало
одморити и искључити из југословенске
загушљивости. У кући Јовановић ћу бити добро
примљен. Гледајући карту Европе закључио сам
да Кан није,чак, ни толико удаљен од фамозне
Андоре, па би се могло размислити ... Коначно,
кад будем тамо, имаћу прилике да прочитам оно
писмо упућено Бранку. Да се решим дилема које
ме саплићу. Није искључено да сазнам понешто
и о мојој бившој девојци Александри. У
међувремену сам се сетио да су она и Јадранка
једно време становале заједно у Барањској
улици. Можда им је и Давидовић писао о њој.
@ена му је.
Пут у Француску, по свему судећи, отва-
ра занимљива питања и могућности. Треба само
Бранку послати потврдан одговор, задужити се
за коју стотину девиза потребних за пут, и, што
баш није најлакше, објаснити Софији зашто ми
је тај излет у иностранство потребан. Наравно,

164
сакривајући притом од ње праве разлоге, што
ће бити ђаволски тешко јер она има напросто
животињски инстинкт да препозна лаж.
Одлучујем се, ипак, да јавим Јовановићу
да бих дошао на пар дана, ако им нећу сметати.
Боље је да физички негде одем него да, сав
растрзан и депресиван, изађем сам из себе и
завршим на психијатрији. Повратак у себе је
мучан и напоран. И није без трајних последица.

ДРУГА ДАВИДОВИЋЕВА ПОШИЉКА

Паметно си урадио што ниси покушао да ми

пишеш или контактираш са мном на било који
други начин. Одлуку си свакако морао сам да
донесеш - пише на почетку другог
Давидовићевог писма, које је стигло баш у
моменту кад сам се спремао да Јовановићу

165
потврдим долазак! Да ли је била само
случајност!
По мојим информацијама, драги Вла-
дане, прихватио си се посла! Убеђен сам да не-
ћеш зажалити због тога. Не знам колико си
та-чно текста урадио, али буди упоран јер
сигуран сам да смо ти и ја добар тандем.
Надам се да су ти моји одломци и белешке
користиле у ства-рању дела о коме смо се
договорили. Наравно, следе нови прилози.
Имам их довољно, јер већ двадесетак година
пишем. Нешто од тога сам и објављивао али
сматрам да ће ово што заје-днички радимо
бити најатрактивније. Ја без тебе не бих
могао да напишем и штампам у на-шој земљи
овај рукопис, за ово друго разлози су
политичке природе, али то није мој једини
мотив да се теби обратим. Једноставно, ово
мо-ра да испише неко други, користећи делове
мог живота и писања. То захтева природа
пројекта а нарочито његова посебна намена,
за коју је-дино ти и ја знамо! Тек у додиру са
другим ау-торским рукописом моје ће
чињенице и литерарне каденце добити
неопходно убрзање.
Прошло је скоро годину дана од мог пр-
вог писма. Мени је у међувремену погинуо ста-
рији син Павле! Још се осећам ужасно иако је
већ прошло осам месеци. Њега нисмо успели да
спасемо својим писањем. Убила га је мина кад
је његова чета зашла на територију Личке Ка-
лдрме. Тешко је рањен од те мине коју је ко зна

166
ко поставио. Умро је не долазећи свести. У
прво време ми је било од животне важности да
сазнам која је од зараћених снага поставила
те мине. Чинило ми се да би ми било лакше кад
би се показало да су то урадили непријатељи!
Кад сам се мало прибрао, схватио сам да је
глупо тако размишљати: сав овај рат
протиче у знаку бесмислених погибија.
Павлова је само једна у низу тих апсурдних
смрти. Наравно, за мене то није бесмисао већ
трагедија од које се нећу никада опоравити.
Срећом, преурањена прича о његовом војевању
нашла се у мојој првој по-шиљци, и ти си је
сигурно уградио у моју теста-ментарну
односно твоју промотивну књигу. На тај је
начин мој Павле, још за живота, спашен од
заборава и срамоте. Ти можда не схваташ
суштину овог што ти сад говорим, али за
његово спашавање од заборава није пресудан
сам чин штампања рукописа, самим
уврштавањем Павлове личности у наш
пројекат, за живота, он је предодређен за неко
будуће ускрснуће. Једино му може наудити
наше одустајање од овог посла.
Павле је сахрањен у Книну 23. феб-руара.
Било је изузетно хладно и ветровито. Добро
претпостављаш, ја сам био присутан том
мучном чину. Са туђим пасошем и измењеним
изгледом. Ко зна колико сам ризиковао, иако за
мном, формално, није расписана никаква
потерница. За сваки случај, по савету мог
андо-ранског пријатеља Мигела, за кога иначе

167
обављам неке послове на граници са
Шпанијом, у земљу сам дошао са документима
извесног Милоша Пандуровића. Тај момак је
стра-дао пре пар месеци у саобраћајној
несрећи у Барцелони. Мигел ми је обезбедио и
аутомобил с којим сам стигао до Печуја, у
Мађарској. Тамо сам прешао границу. касније је
све било лакше: знао сам језик а моје девизе су
ми омо-гућиле брзо напредовање. Невероватно
је шта су људи у стању да ураде за пар
страних но-вчаница.
У Книну је све било страшно. Стајао сам
поред Мирослава, док су Павла сахрањивали.
Нисам смео гласно да плачем да се не бих одао;
јер тог дана то нико није чинио. Ковчег је био
затворен пошто су мине драстично унаказиле
мог старијег сина. Један млађи борац, висок и
изразито мршав, и невероватно чист за
околности, одржао је говор, пун неочекиване
одме-рености. Није претеривао у емоцијама,
више је проклињао рат него што је оптуживао
непријатеље. По реакцијама неких бораца,
Павлових другова из јединице, видело се да им
његов на-чин опраштања од погинулог не
одговара. Требало је псовати и ружити
усташе и њихове породице. Павлу би се,
међутим, свакако допао начин на који је тај
човек говорио.
Кад смо Мирослав и ја остали сами,
потпуно сам се сломио. Тресао сам се као да
сам добио напад падавице. Ридање је личило на
ри-ку, изгледало је као да ми се нерви откидају

168
а глава наизменично пуни и празни
растопљеним оловом. На крају сам, у лудачком
трансу пао на под хотелске собе, и ко зна како
би се завр-шило да мој преостали син није
пронашао неког војног лекара који ми је дао
ињекцију за смирење. Онда сам заспао да се
пробудим тек после десетак сати.
Тако сам изгубио сина. И то баш оног за кога
се дуго причало да није мој. Наводно га је
Александра зачела с другим човеком. Теби мо-
гу да кажем да сам чак и ја једно време мислио
да тако нешто није искључено. Али, жестока
бол после његове сахране уверила ме је да зло-
бници нису били у праву: само се за сопствену
крв тако реагује! Александра није ни знала да
је Павле погинуо нити да сам ја био на сахрани.
Јавио сам јој доцније. Она и овако не би могла
да дође на последњи опроштај са сином.
Моја жена и ја нисмо последних година баш у
најбољим односима. Могло би се чак ре-ћи да
смо на неки начин раздвојени. Али, не бих ти
овог пута одузимао више времена о на-шим
породичним односима, јер то је област мог
живота која те вероватно сувише не занима.
Имамо ми важнијих ствари о којима се ваља
договарати. На претходну тему само да
додам: Александра се много изменила
последњих го-дина, повукла се у себе. Према
мени је постала веома уздржана. Једино смо о
синовима могли да разговарамо. Једноставно,
она је сад сасвим друга жена.

169
 Вероватно те интересје како живим у
Андори? И да се нашалим, докле мислим уоп-
ште да живим, имајући у виду моју најаву
својевољног одласка из света живих. Идемо
редом. Овде ми је сасвим добро, али и опасно.
И имам грижу савести због тога. Наравно, ово
захтева објашњење. Радим за извесног
господина Мигела. Он је трговац. Продаје
половне аутомобиле. Ја сам код њега менаxер
за наба-вку. Ово ти, вероватно, звучи
помпезно и чу-дно, јер знаш да се ја никад
нисам бавио сли-чним пословима. вероватно се
питаш, како то да се професор књижевности
упусти у бизнис са аутомобилима? Као што
видиш, све је могуће!
У пограничном месту Пас дела Каза, одмах иза
границе са Француском, формалне границе али
довољне да се иза ње налази земља у којој се
могу склапати правоснажни трговачки
уговори, имам канцеларију у коју долазе људи
који желе брзо и ефикасно да мом босу продају
аутомобил.
Не знам да ли ти је познато да ја солидно
говорим Шпански и Француски, што је на овој
граници изузетно важно. Захваљујући томе,
вр-ло брзо сређујем формалности са
представни-цима све три земље. Поред мене
ради и један искусан аутомеханичар који врши
процену ау-томобила. Ја исплаћујем власнике и
завршавам остале адмистративне послове. У
дискрецији, могу да ти кажем, као верном
пријатељу, да ми од купаца не тражимо

170
папире о пореклу и вла-сништву возила. То није
сасвим легално али функционише одлично.
Шта газда Мигел ради после с робом није мој
проблем. Плаћа ме добро, али упола мање од
неких Андоранаца. Схваташ, ја не смем да се
буним, немам коме да причам о пословима, а
бар половину оног што зарадим остављам у
његовом ноћном клубу, у Ла Вељи, на покеру.
Добро мени, добро и ње-му!
Рекао сам ти да живим и опасно. Ти
схваташ да ово што радим за плату није баш
законито, али опасност ми не прети од
власти, они толеришу сличне послове, већ од
конкурентских фирми. Овде их има на
десетине. Уколико дође до обрачуна, прво
страда ситна риба, у коју спадам и ја.
Међутим, немам много избора. Од нечег треба
живети. Рад с аутомобилима је добро плаћен.
Зато и ризикујем.
Споменуо сам ти и грижу савести. @ивим овде
у Андори добро, али запостављам породицу и
започети политички рад у земљи! Изгледа да
ме је бизнис сувише брзо излечио од огорчења
због прилика у земљи. Или, можда ја никад ни
нисам био прави противник комуниста већ
само вечити незадовољник својим положајем у
друштву. Као да су то били комплекси младића
који због порекла није могао да буде чак ни
председник разредне заједнице у гимназији!
Наравно да претерујем, али разлога за мржњу
према комунистима било је у мојој породици

171
акумулирано барем за пет наредних
генерација. Па они су ми и оца убили!
Мучи ме, међутим, осећај да сам издао
своју садашњу породицу. Она, додуше, и не
постоји више као целина. Не помажем им
материјално, иако бих с овим приходима могао.
Затим, својим остајањем у животу ја им даље
политички штетим. Синовима не могу да
помогнем: Павла више нема, бог да му душу
прости! Мирослав је већ месецима по ра-
тиштима. Час у Хрватској, час у Босни. Моја
жена Александра је већ два пута одбила да
прими новчану упутницу коју сам јој послао.
Значи, новцем не могу да спречим или ублажим
распад моје бивше породице. За нешто друго,
немам ни снаге ни смелости. Преостаје ми
једино ово што ти и ја покушавамо.
А око обећаног самубиства ствар стоји овако:
нисам одустао од тога и сигуран сам да ћу се
убити чим се за то стекну услови. Овог пута
могу да ти саопштим које су то околности за
испуњење обећања. Недељу дана после из-
ласка нашег романа из штампе, у хотелу
“Флора” , као и мој узор Бењамин, попићу
довољну дозу неких пилула за спавање, тако
да се никад више не пробудим. Немој погрешно
да ме разумеш, није то никакво неповерерње у
тебе и твој пожртвовани рад. Једноставно не
могу да умрем док не будем имао у рукама
материјални доказ да смо ја и моја породица
избегли коб потирања и брзог заборава. Кад
будемо укоричени и стављени у библиотечке

172
полице, блажен ћу умрети! Зато ради, пиши
пу-ном снагом. Ја ћу ти слати још прилога. И
не замери ако сви не буду првокласни.
О Бењамину, овог пута, сасвим мало. Он
ме и даље задивљује, али послови којима се
бавим сасвим су ме избацили из књижевног
колосека. Сазнао сам, у међувремену, да има
извесних неподударности између података
којима ја располажем и званичне верзије
његовог живота. Али, не мари, ја ћу се држати
оног што ми одговара, јер не пишемо ми
научну студију већ белетристику. Скрећем ти
пажњу да постоји једна његова књига у којој је
он нешто ма-њи комуниста и марксиста а
више нормалан човек. На њу ме упућује један
наш човек из Сарајева. Зове се Марко Прица и
пре шест месеци је доспео у Ла Вељу. Побегао
из Босне.
По његовој причи, у тој књизи је реч о
некој руској глумици из Москве у коју је
Бењамин заљубљен. Она се зове Аска, или
тако некако. Ја овде нисам у прилици да
набавим ту књигу, “Излет у Москву” али ти је
свакако про-читај, можда може да нам послужи
у послу.
Узгред да ти кажем, о развоју нашег пи-
сања нису ме обавештавали твоја Софија а ни
поштар, који за твоју информацију, ипак ради
за једну службу. Није ни важно ко је та особа,
главно је да наш пројекат напредује.

173
 Срдачно те поздравља твој, вероватно
сад ближи, пријатељ
Петар

КОМЕНТАР ПИСМА
али претходно телефонски шпијун

Друго писмо Давидовићево је било

препуно новина, запрепашћујућих и потресних,
али и тона који ме је веома иритирао Управо у
моменту када сам се спремао да га по други пут
прочитам, мимо обичаја да то урадим одложно
и по деловима, јер је у њему било невероватно
много изазова, зазвонио је телефон. У звуку те
справе, у моменту, сам препознао опасност, и

174
знао сам да зове онај манијак или шпијун од пре
пар месеци. Кад сам невољно подигао
слушалицу, зашкрипао је његов узнемирујући
глас. Међутим, овог сам пута и ја био
припремиљенији.

Друже, или можда господине Петровићу,

ја вам се опет јављам. И нажалост имам
дебелих разлога за то.
Чворовићу, ти опет заборавио на Добар дан.
Треба да се јавиш и представиш! Докле ћу да те
школујем!
Слушај ти Петровићу, немој да ме учиш реду. Ја
се јављам како ја оћу. И одакле ти тај Чворовић
кад се ја већ педесет и седам година зовем
Драшковић. Не ваља ти посо.
Добро Илија, немој да се љутиш, мало сам се
забунио. Личиш ми на оног Чворовића, знаш већ
ког, па сам погрешио. Но, да чујем како сте
данас ?
Провоцираш ме, новинарчићу, Илија ти је деда...
Него мани то с именима и презимени-ма. Чујем
да си добио ових дана чак два писма из
иностранства! Ти богами не дангубиш, земља у
санкцијама а ти се дописујеш! Писма из Европе.
Господине Илија Драшковићу, то су ми
пријатељи, заправо један скоро и да није. Али,
схватите коначно, то су моје приватне ствари!
Петровићу, нисам ја никакав Илија већ Милутин,
али ми не разговарамо о мени. Ти си на
дневном реду! И они твоји: Давидовић и
Јовановић. Имам ја вас тројицу на списку још

175
од 1968. Твоји пријатељи - емигранти. Лепо ти
друштво, бога ти пољубим! Један газдашки и
црноберзијанерски син, другом отац опљачкао
сопствено државно предузеће па одмаглио
преко границе.
Човече божији, то што причаш све су то
глупости. И с којим правом. Том Давидовићу је
управо у рату погинуо син.
Сину свака част, ал му је отац на списку.
Нарочито од 9. марта. Знаш ли шта је твој
пријатељ радио по Београду. Разбијао је стакла
а да знаш какве је само пароле узвикивао!
Ово је слободна земља. Вербални деликт је
укинут. А сигуран сам да Давидовић ни-је спао
на разбијање излога.
Јест слободно ово друштво, ал барабе никада
неће моћи да лају против наших вођа. Барем
док смо ми живи А ви укидајте тај деликт колко
оћете, мајку му јебем опозициону.
Ко сте то па ви? Зар се ваше већ није
завршило? Мени је доста вас који вирите у
спаваће собе, отварате писма, прислушкујете
туђе телефонске разговоре, цинкарите и
измишљате непријатеље. Ти не да си Чворовић
већ си Чворовић на куб! Шпијунчино једна
матора.
Види ти финог господина што се нервира. И
псује такорећи. Петровићу, морам да ти кажем
да си ме изненадио. Јест да вређаш ал си ми
сад симпатичнији, Ниси ни ти без муда.
Имаћемо шта да ти заврћемо!

176
Барабо матора, само да откријем ко ти даје моја
писма на читање, обојицу ћу да вас изгазим. Ко
две вашке. То што радите је кажњиво и прљаво.
И није хумано.
Смири се, господине. Ко каже да ми нисмо
хумани. Видиш да ништа од оног што имам о
теби нисам још ником дао. Траке, фотокопије,
имам ту чак и сличица. Мој Петровићу, немој да
трчиш пред руду. Још се ми можемо
споразумети.
Опет ме уцењујеш. Ти си болестан чо-век. Ти
докази које наводно имаш немају никакве везе с
политиком и полицијом.
Али има са твојом женом, твојим уредником, са
рецепционерком из хотела “Метропол” , ако баш
хоћеш могу ја да ископам и неш-то политичко!
Само кажи.
Добро, Драшковићу, ти си очигледно
решио да ме урнишеш. Није ти доста што ми
читаш писма, и то ко зна од када, што прис-
лушкујеш телефон. Вуцараш се за мном, сни-
маш и преснимаваш... Чему толико труд. Па ја
сам обичан човек, сувише мали да се држава за
њега интересује. Безначајан. И шта још хоћеш
од мене?
Напредујемо, Петровићу. Мени треба само још
мало. Да ми причаш о оном чега нема у
писмима ни на телефону. То смо још прошли
пут договорили.
Али Чворовићу, Јовановић и Давидовић
су ситне рибе за тебе. Један продаје парфеме,
други купује за газду половне аутомобиле. Јова

177
новић се за нашу политику скоро и не инте-
ресује а и Давидовић је скоро готов, питање је
дана кад ће...
Немој да ме гњавиш с тим Чворићем, ја ћу се
већ распитати ко је тај. Јовановић ме мање
интересује, он је давно побегао. Али тај
Давидовић је нешто друго. Ударио је полицајца
9. марта. Па клиснуо. Сад тебе наговара да му
пишеш о збивањима у земљи. Тамо се везао за
криминалце...
Друже Драшковићу, ја њему не одајем
никакве тајне. Пишемо заједно роман о... али
теби то не вреди објашњавати, а нисам заиста
знао да је ударио полицајца.
Петровићу, објаснићеш ти мени једног дана то
шта пишете, нисам ни ја сувише глуп.
Изненадићу те, веруј ми на реч. А за полицајца
је апсолутно тачно. Разбио му главу летвом.
Издата је и потерница.
Извини, мал не рекох опет Илија, извини
Милутине, нисам ја мислио да си ти баш тако
глуп, само није ти то струка. Али, мора бити да
је и милиција млатила њих. Нисте ни ви
свилени...
Како теби оно беше име, Петровићу? Има у тим
вашим писмима још један тип с страним
именом. Неки Бенxамин. Видим ја то је нека
ваша шифра. Као, човек није више жив а ве-
чито се ствари врте око њега. То вам је добар
штос, ал није Милутин Драшковић куче од јуче!
Не можете ви мене лако зајебати.

178
 Милутине, човече, тај Бењамин је књи-
жевник, немачки књижевник и умро је још 1949.
Мораш ми веровати.
Ја теби приватно верујем али службено јок. Кад
решиш да сарађујеш и то ћемо расправити.
Ово постаје све луђе. Ајде, да ти нешто и кажем
о Јовановићу и Давидовићу. Али, човече,
говорим ти да је Бењамин давно већ мртав.
Људи га само и дан данас читају и цене, али као
живо биће не постоји. Да ти нацртам то!
Само стрпљиво. Сетио сам се - ти си Владан,
Владан Петровић. Прво ћемо о живима, па он-
да и о мртвима, ако су стварно мртви. И све то у
највећој дискрецији. Нико неће о овом никад
ништа сазнати. Имаш моју реч.
Па теби ни прави Илија Чворовић није
раван. Убијаш ме у појам. И зашто ја и даље
разговарам с тобом. Само због бедне уцене.
Гадиш ми се.
Вараш се, драги мој, и немој да си тако гадљив.
Имаш ти и бољи разлог да ме слушаш и
сарађујеш. Слушај ме сад пажљиво: можда ти
ми можемо помоћи да пронађеш Александру!

Управо у том моменту из слушалице се зачује -

клик, и после тога отегнут звук прекинуте везе.
Драшковић ме изгњавио и на крају бацио удицу
с мамцем коме не могу да одолим. Александра!
Довео ме у моралну дилему, јер сарадња са
њим не може да прође без горког укуса, а још
важније од тога - немам његов телефонски број.

179
И ко зна да ли се тај манијак заиста зове
Милутин Драшковић?
Морам да чекам да ми се поново јави, да ме
изнова измалтретира, и онда, ако се смилује, да
сазнам нешто о Александри. Наравно, ако није у
питању обично полицијско фолирање. А шта
тек о себи да мислим, кад сам спреман на са-
радњу с таквим човеком.

180
О ДРУГОМ ПИСМУ ДАВИДОВИћЕВОМ,
телефонском манијаку и осталом

Давидовић се дочепао неких пара,

ухватио се у коло с криминалцима који
откупљују аутомобиле украдене широм Европе,
ових их је година сигурно маса и из бивше
Југославије, а мени прича причу како га прогања
осећај кривице због запостављања породице.
Мало је ту остало од политичког емигранта, иако
Драшковић тврди да је наша полиција веома
заинтересована за њега, јер се иза ситног диле-
ра крадене робе, наводно, крије опасан
противник. Самоубиство помиње тек као стилску
фигуру, тек да избегне мој прекор. Од
Александре је одвојен, “на неки начин”, што би
могло да значи да се нису развели већ само
живе одвојено. У истом кревету, стану или само
граду?
Једина потресна вест из писма се односи на
погибију његовог сина Павла. Таква би трагедија

181
сваког другог потпуно поразила али не и
Давидовића. Он наставља са послом и у
доколици се коцка! Морам му ипак одати
признање што је смогао храбрости да дође на
синовљев погреб, али питање је да ли је то било
баш тако опасно као што он представља. Јер
није он дошао у Београд, где је, изгледа, ипак на
полицијском индексу, већ у Крајину, у којој се
крију знатно већи кривци. Чак се и не крију!
Ни у истински драматичној исповести о
томе како је сахранио сина, он не успева до
краја да остане достојанствен: пише како је
годинама сумњао у своје очинство и тиме
доводи Александрин морал у питање. Наш
посао помиње, потврђује своју решеност да
истраје у њему, али укупна атмосфера која
извире из писма као да доводи у питање његову
стварну заинтересованост за нашу
металитерарну активност. Учини ми се на
моменат да иза свега већ стоји нека друга,
знатно приземнија ра-чуница.
Питам се: ко га заправо обавештава о
напредовању заједничке књиге? Каже да поштар
и Софија нису цинкароши!? Можда само због
тога да ми одврати пажњу са њих? И како зна да
ја заиста сумњам на них? Поштар евидентно
нема увид у моје писање. Софија - да. Уверен
сам да она редовно чита рукопис, али зашто би
о томе обавештавала Давидовића? Међутим, не
смем искључити мо-гућност да је све то Петрова
инсинуација усмерена ка томе да ја поверуем
како он има начина да прати рад на рукопису!

182
Говори Давидовић о томе како се Александра
последњих година јако променила. Да није
болесна? Можда се само ужаснула од жи-вота
са њим. Како ли је преживела закаснелу вест да
јој је старији син погинуо? Александра
Андрејевић, удата Давидовић, беспомоћна у
раљама живота а ја не могу да јој помогнем.
Један син погинуо, други на ратиштима, муж
побегао из земље наводно због политичких
разлога , а уствари из кукавичлука. Једино не
зна да сам се и ја, њен бивши младић, на не
баш идеалан начин укључио у њихову
породичну драму. Као изнајмљени писац
романсиране биографије једног проблематичног
човека, који је неким случајем њен муж! Рад без
хонорара, за само комадић претпостављене и
краткотрајне књижевне славе. Јер, ко ће ми
поверовати да се овом литерарном
археологијом бавим највише због ње, да бих
моју Александру са-чувао у успомени која је
мање трошна од обич-ног сећања, односно
зарад залудне наде да ћу је поново видети у
сјају наелектрисане сензуалности!
Друг или, можда, господин Милутин, за-
дужен за мене и моје пријатеље, чудак от-
пуштен из полиције због менталне напуклости,
манијак који никада заправо није ни радио за
полицију, плаћеник Петра Давидовића, човек у
нејасној вези са Софијом - дакле један од њих -
особа која ми телефон претвара у справу за
мучење, једини нуди вести о Александри!

183
 Давидовић, крајње подмукло, у
милилитрима прска своја писма капљицама
њене судбине; ја се не усуђујем да кренем у
озбиљнију потрагу за њом, Софија за то време
будно све осматра спремна да уништи сваки
траг, до Јовановића нисам још ни доспео иако
ми Кан стоји као отворена могућност; Бењамин,
на-равно, чак ни не зна да Александра уопште и
постоји. Да се нашалим, он би , макар из прис-
тојности, могао да се обавести о њој, барем
онолико колико ја, полако и упорно сазнајем о
његовој вези са Асјом Лацис. Ако ово прочита
Драшковић, нико га више неће убедити да мој
Валтер Бењамин ипак није псеудоним за неког
појединца од значаја за државну безбедност!
Остају ми још две неискоришћене мо-
гућности да се приближим Александри. Прва, да
сачекам нове Давидовићеве прилоге, на-рочито
оне о сомнабулном Милану Пашићу, јер,
можда, његовим трагом, у неком међу-простору
наиђем на Александру. И друга, да чисто
књижевним поступком лоцирам њену тренутну
позицију. Зашто и моја имагинација не би,
коначно, постала довољно густа и осет-љива да
ми омогући стварање мета-слике моје давне
љубавнице.
Ко зна да ли из неверице у претходна средства,
или уплашен призивањем метафизичке сфере,
учинио сам нешто приземније: узео сам у руке
телефонски именик и почео да трагам за
Милутином Драшковићем. Укупно је било 11
Драшковића, ниједан Милутин, по јед-на

184
Марија и Славица - можда женски чланови
његове породице. Остали су била различита
мушка имена. Одмах сам почео да позивам
људе из именика, нажалост без правог
резултата. Марија, уседелица, није ни у широј
фамилији имала неког Милутина, иако, како је
нагласила воли то име! Славица је удовица а
муж јој се звао Алекса. Зна једног Милутина из
улице Краља Александра, али он је већ две
године у затвору. Када сам се већ упустио у тај
луцкасти покушај телефонског проналажења,
одиграо сам га до краја. Од девет мушких
Драшковића један се никако није јављао на
телефон, тројица су били крајње нељубазни,
један ме је позвао да га посетим, док су остали
одговорили да на том броју нема и никад није
било никаквог Милутина. После тако не-успешне
потраге за човеком који можда нешто зна о
Александри, остало ми је само да се на-дам да
ће се градом проширити глас да га тра-жим и да
ће допрети и до њега. Логична реакција би онда
била - телефонски позив.
Доспео сам у тако бесмислену ситуацију
да прижељкујем позив уцењивача и
провокатора, оног који ми отвара писма и
доводи ме у морални процеп. Али једина особа
која зна где се налази Александра Андрејевић-
Давидовић је он. Наравно, осим самог Петра
Давидовића, кога ни по коју цену нећу молити за
ту информацију.
Из осећаја немоћи да било шта убрзам у
сопственој збиљи, која је с једне стране уни-

185
жена општим сиромаштвом смутних времена, с
друге распета потрагом за бившом девојком, у
професији ограничена на недељни лист, сав у
провинцијским манирима, породично умрт-
вљена рутином, поново сам уронио у игру
писања можда залудних страница. Наставио
сам повест о Давидовићу, покојном Павлу, мом
Драшковићу, о Александри која изгледа сад није
ничија, о мојој жени Софији, књижевнику
Валтеру Бењамину, Јовановићима из Кана,
Милану Пашићу, коначно и о мени! То
усамљеничко ткање није, дакако, било лишено
дилема и мука, али контролисао сам га знатно
више него што сам то био у стању када је реч о
животу. Или сам само тако мислио, јер
заборавио сам на могућност да се једно у друго
прелива!

186
НЕШТО КАО ЕМИГРАЦИЈА

Док тих и празан посматрам како се об лаци

несувисло формирају изнад овог слу чајног и
туђег града, Александар говори оном који га
једини стрпљиво слуша: себи!
Решио сам. Нећу да се враћам. Не могу. Не бих
умео нормално да корачам тим улицама. Не
бих смео да понављам оно што сам некада без
размишљања чинио свакодневно, да изнова
дотичем тло свог града без осећања кривице
и срамоте. Много ће киша морати да се излије
на тај асфалт београдски пре него што се
усудим да поново кренем путањом што води
од биоскопа “Балкан”, поред Ботаничке баште
и Градске млекаре, до Поликлинике и
Голсфордијеве улице, чији крај, онај што избија
на Саву, у пролеће утоне у слаткасти мирис
липе и залазак сунца који неодољиво подсећа
на Реноара. Не смем тамо да се вратим иако
већ ноћима сањам боје и мирисе мог града. Не
из страха од власти, не бојим се ја њихове
полиције, јер то што ми они могу учинити
једва је вредно помена. Казна коју би ми
наменили неупоредиво је блажа од ватре коју
сам ја спреман да издржим.

187
 Ја нећу да се вратим због себе самог и
својих принципа, јер када бих прошао своју
уобичајену путању, коју и везаних очију могу да
прелетим, и стигао у улицу саздану од мириса
пролећа и залазака сунца, срамота што не
чиним ништа да зауставим оне људе који
подстичу ратна убијања нагнала би ме да
пуцам у слепоочницу. То би био једини излаз из
кошмара који се излио у нашу реалност. Али
на тај излаз нисам спреман, барем не у декору
мог града који ме чини слабим и везаним за
живот, без обзира како он јадан био. Овде, у
емиграцији, лакше бих се на то решио.
Од тренутка кад сам се на циришком
аеродрому поздравио са остатком екипе, они
су кренули назад у земљу, све је постало дру-
гачије. Признајем, нисам имао тог трена
целовит план шта ми ваља чинити, али
одлука је била донета. Остао сам у
Швајцарској, под изговором да морам да
уговорим неки преглед у кантоналној болници у
@еневи. Рекао сам ко-легама да су у питању
приватни, али и не-одложни послови. Док сам
изговарао ту ре-ченицу извињења, коју нисам
због њих ни мо-рао да смишљам, добро сам
знао да се оно што ја намеравам да извршим
ради у сопственој земљи: на челу неке нове
градске гериле, која верује у снагу очаја, можда
у лудници или, напослетку, с револверским
метком у глави! Ја нисам изабрао ни побуну, за
коју сам био убеђен да је јалова, кога да окупим
када је национална прегрејаност захватила

188
превише мојих суграђана. Нису сви они за рат,
нарочито не за то да и сами учествују у
убијању, али као да ником није било јасно да
сопстевном еуфоријом хране српског бога
Марса чистим убила чким адреналином.
Лудница никада није сопствени избор, тако да
о њој нисам ни размишљао.О самоубиству сам
већ рекао своју суд. Дакле, преостало ми је
једино бесктво у туђину. О моралности тог
чина нисам, у том моменту, ни по-мишљао, као
ни о својим најближим.
И тако сам се са превише провидном илузијом
да радим нешто одговорно, пробудио као
становник но манс ланд, ипак још далек од
свести о томе да је потез који сам повукао
ипак чиста авантура, хир, далеко до правог
отпора. Доцент факултета, новинар
почетник, можда и писац, сакрио се од
историје и географије у заборављену
пиринејску државу Андору. Далеко, али не
довољно, од сопствене земље у којој људи
пуцају једни на друге као да је питању викенд
лов на зечеве!
Остаћу у овој планинској земљи. Учинило
ми се као да у њој постоји крај света, мени
тако потребан. Овде крајолик има умирујућу
средњовековну гаму. Ваздух ове земље као да
брише из свести осећање времена. Можда под
утиском невероватно кривудавог пута,
изгледа као да су становници Андоре помагали
природи да приступ њиховом главном граду,

189
кад се долази из Француске, буде што
отежанији.
Првих сам се месеци боравка у Андори
осећао скоро заштићен. Као заборављен у све-
жини пропланака у долини чијим дном протиче
река Валира. Далеко и дубоко од свега, у
безвремену. Учинило ми се да је ово иделано
мес-то да помирим у себи раскол који сам
годинама, слободно могу да кажем и
деценијама, правио. Ја тај социјализам, у коме
сам живео, учио и радио, чак и неку каријеру
направио, никада нисам истински прихватио.
Увек је то била принуда, претварање и
гађење. Истовремено стоји чињеница да сам,
без значајнијег про-тивљења, учествовао у
развоју уређења које је било супротност ономе
што су ме у породици учили. Никада, међутим,
нисам успео да заборавим да су мог оца
прерушени партизани лишили живота и
имовине. Нисам им забора-вио, али сам
сарађивао свакодневно са њима. Ноћу, кад се
охрабрим у осами спаваће собе, или за својим
писаћим столом, маштао сам и писао
текстове у којима им ништа нисам оп-
раштао.
Био сам тада до бола оштар критичар
власти, у сновима и на папирима, које сам,
углавном, брзо уништавао. Био сам кукавица,
или боље рећи, бунтовник за кућну употребу!
То дуготрајно двојство дневног и ноћног пона-
шања, сапето у једној личности, постало је
неиздрживо управо у време последњег боравка

190
у Европи, где сам снимао прилоге за радио
“Панораму”. У једном моменту је моја дели-
катна равнотежа дневно-ноћних модела
препукла. Нисам више могао да жонглирам
између оног што морам и хоћу! Очигледно сам
истрошио залихе психичке издржљивости.
Дилему: јавна лојалност - ноћна непослушност,
разрешио сам определивши се за ноћ. За соп-
ствену слободу, по цену да тиме угрозим
нечије право да и он у њој учествује.
Док сам с микрофоном крстарио по луксузној
декаденцији Азурне обале, бележећи раскош
дозрелог капитализма, дивио се путоказима
велике цивилизације, која је своје валпургијске
ноћи, апсолутизме и бастиље, иживела пре
стотинак година, дефинитивно се распао мој
балкански пртљаг. Без превелике илузије да
сам у свету идеалних политичких и економских
слобода, ипак сам схватио да је време да
одложим свој терет. Знао сам да тај покушај
неће проћи без нових окова, али тешио сам се
да ће они бити барем обложени сомотом!
Нисам ја самим бекством са Балкана постао
европејац, ма шта то значило, јер није
довољно одрећи се само социјалистичке прош-
лости. Будућност се купује низом искушења и
уступака. Ја, чак, нисам намеравао да се баш
свега трајно одрекнем, једино сам осећао
паничну потребу да изроним у неком простору
који ће ми пружити прилику да проживим барем
неколико дана нормалног живота. Да добијем
на времену, да о свему боље размислим, да

191
избегнем психијатрију, или да не починим
непотребно, или прецизније речено,
преурањено самоубиство.
И сада сам изван свега. Као у безваздушном
простору. Дани ми протичу у бескрајним
шетњама. На крају сваке шетње ипак ме чека
прво досада, потом и носталгија.
Идем бајколиком долином Валире,
обилазим Ла Вељу, градић од петанестак
хиљада становника. Сви ми пролазници личе
један на другог и ништа их не разумем. Они
говоре каталонским језиком, који је близак
шпанском али не и идентичан. Нико не обраћа
пажњу на мене. Чудан неки свет. Хотелско
особље ми прича да Андоранци разговарају
само о послу, исхрани а нарочито о својој
култури, на коју су изразито поносни.
Политика, у нашем смислу речи, им је скоро
непозната. Једино се љуте кад их назову
Шпанцима - они су горди Каталонци.
Пролазим кроз ваздух истањен великом
надморском висином, избушен снежним
врховима, идем тихо ожучен сопственим
стран-ствовањем. Прија ми садашња
одвојеност од распаднуте домовине, али ме
све подсећа на њу. Вечери проводим у
плићацима и мртвајама језика које не
познајем: преплићу се каталонски и шпански,
са француским, који никад нисам добро научио.
На звук енглеског, који је у нашој родитељској
кући био као матерњи, оживи ми на моменат
утрнуло сећање да и ја припадам некоме.

192
Породици које више нема. Наравно, није ми то
матерњи језик али како овде у Пиринејима
чути српску реч. Али чим тај незнанац, с
енглеским у грлу, замакне у гужву трговачке
улице Меричел, нестане и тог привида, те
употребе страног али познатог, језика у
терапеутске сврхе.
Останем опет сам, у свом неизговореном
припадању народу који је далеко и од кога се
Европа плаши. Док корачам крај излога из ко-јих
бљешти роба из целог света скупљена, нас-
мејем се сам себи и својој шашавој озарености
кад у мору туђих језика препознам траг језика
који ми је мање непознат. Ја се радујем
енглеском језику, чије сам идиоме као младић
проклињао и због кога сам се злопатио по
Лондону, за време феријалног усавршавања
Енглеског!
Далеко сам од Југославије а она ме и овде
прогони. @удим за језиком на којем ми стиже
обавештење да ми је старији син, као
добровољац, кренуо на ратиште. Није
мобилисан, већ се сам пријавио. Преко реда,
као студент је могао да ту обавезу одложи
али он није хтео! Тврдоглаво, и можда мени за
инат!? Као одговор на то што сам ја
емигрирао. Да смањи омразу на нашу
породицу? Из младалачког авантуризма? Ко
зна из ког разлога, он је оти-шао да пуца на
ону страну с које, нашој породици нису сви
непријатељи. Или, тачније ре-чено: међу
тамошњим непријатељима можда има и наших

193
даљих сродника. Оних с којима смо се разишли
још у Другом светском рату, католика с
пореклом из исте херцеговачке пос-тојбине.
Може му се наћи неко од њих на ни-шану а није
најнужније да баш он убије тог далеког рођака.
Ако се баш мора, зашто да то не уради неко
други. Али, нисам стигао то да му кажем, све
се тако преко реда догодило.
Прогони ме опет живот од кога сам хтео да се
одморим.Можда на кукавички и себичан начин.
Линијом мањег отпора. Овде сам безбедан али
не и миран. Мучи ме питање: да ли ће моја
породица испаштати због мог бекства? Хоће
ли се ишта побољшати стање у земљи тиме
што ја лично нећу својим писањем
потпомагати актуелну власт? Објективан
одговор на оба реторска питања је вероватно
исти: два пута не! Неће нико прогањати моје,
иако ће их вероватно игнорисати и помало
бојкотовати. За друго не, је још јаснија
ситуација: нико неће ни запазити да ја више не
предајем на факултету нити говорим на
радију! Осим мог шефа, а и он не за дуго.
Власт у нашој земљи је лукава,
једноставно не чује оно што јој не одговара. А
на овако безначајне субјекте као што сам ја,
ни не обазире се. Породица ће више
страховати, про-налазећи разлоге за то у
искуству из прош-лости, него што за то има
стварних разлога. Међутим, из тог
унутарњег страха могу да начине низ
погрешних потеза, као што је то старији син

194
већ урадио. Да га не би оптужили да има
рођака с друге стране фронта, иако је Србин
генерацијама, отишао је да пуца на све који се
појаве из мрака нашег братског рата. И ко зна
ко ће од мојих повући сличан, изнуђен потез. А
ја шетам долинама, дишем и патим због језика
који се не чује. Млађи син и жена немају ту
привилегију да пате у туђини. Они имају
сасвим конкретну муку на врату, и родитеља
и мужа који не може више да корача
београдским улицама јер га повређују рат и
мржња који су се излили на његов живот!

ДОК САМ ЧИТАО ДАВИДОВИЋЕВ ТЕКСТ

195
О скоро свему што је Давидовић исписао у
тексту “Нешто као емиграција”, скривајући се иза
имена Александар Димитријевић, читао сам и у
његовом првом писму. Све личи, али су битни
детаљи другачији. Поготово ако се узме у обзир
и верзија коју ми је саопштио мој прислушни
полицајац Драшковић, или како се већ стварно
зове. Верзија коју у овој књижевној варијанти
саопштава Петар је у многоме ублажена и
увијена. Једино сар-кастичан, или боље рећи
ироничан, завршетак списа одудара од
самосажаљивог укупног тона његовог писања.
Али од Петра Давидовића се може све
очекивати, па чак и неочекивана искреност!
Искреност коју себи допушта у полукњижевној
форми, када није до краја огољен и изложен.
Из тог, сасвим допадљивог, за мој укус ипак и
мелодрамског штива, не види се, ме-ђутим,
прави разлог његовог бекства из земље.
Милутин Драшковић, вероватно службено
информисан, недвосмислено саопштава да је
Давидовић био непосредно ангажован у првим
деветомартовским демонстрацијама, у којима је
било мртвих и повређених. Полицајац чак
директно оптужује Петра за рањавање органа

196
реда. Ако су чињенице такве, а вероватно јесу,
мој познаник има сасвим довољно разлога за
неспокој. Зашто се у литерализираном тексту,
који ми даје као грађу, опредељује за причу која
није до краја веродостојна, јасно је само њему.
Наш имагинарни штит, од литературе иско ван,
не почива на искривљавању чиње ница већ на
њиховом продубљеном тумачењу и повезивању.
Једино оправдање које Давидовић може да има
произашло би из тезе да одломак, који управо
покушавам да анализирам, није писан из личног
искуства већ је делимично производ његове
маште. Отуда и Александар Димитријевић, као
резонатор. Али, тешко је бранити тај став, јер
збивања у овој исповести исувише личе на оно
што се Петру дешавало. Он, додуше спомиње и
постојање кћери, поред двојице синова, али та
разлика није пресудна. Није ми јасно шта жели
да постигне тим раз-личитостима: у писму је
овако - у прози онако. Шта је онда тачно? Ипак,
у некој јеткости, коју све више осећам према
коаутору овог списа, а канда и актеру неке
заједничке стварности, олако прелазим преко
исповести Давидовићеве у којој се он потпуно
искрено јада на тему религиозне и националне
подељености које му трају у породичним
коренима. Трају и загушују савременост.
Исписавши овај одељак закључио сам
бављење нашим романом-расправом за месец
мај. Сутрадан сам отпутовао на службени пут у
Бијело Поље. Намеравао сам, наиме, да
направим портрете неких црногорских писаца

197
који сад живе у Војводини а пореклом су из тих
крајева. Тај размак који сам направио у писању
добро ми је дошао јер је било очигледно да сам
изнервиран Давидовићевом недоследношћу
почео исувише лично да се односим према
рукопису. Моја све јаснија нетрпељивост према
њему, почела је да угрожава рад. Постављао
сам се као сувише заинтересован актер, (мрзео
сам га због Александре) а не као непристрасан
бележник и аналитичар. Пут у Бијело Поље је
био заиста добродошао.
Снимио сам у компјутеру рукопис и тако га
архивирао. Али компјутер не можеш сакрити,
као што сам узалудно склањао Давидо-вићева
писма и рукописе. Кренуо сам на тај
двонедељни пут а нисам фајл , обележен као
“Мој роман” заштитио шифром. Софија!
Да, радознала Софија је добила идеалну
прилику да се детаљно упозна са садржином
овог, све обимнијег литерарног посла. А у тај
сам ја све више почео да уграђујем и себе. Тога
сам се сетио негде код Ваљева, у разговору са
пријатељем Пером З., док сам му причао, само у
назнакама, чиме се већ месецима бавим. Тада
је било већ касно да било шта предузмем. Хла-
дан зној ме облио кад сам помислио како је
Софија добила, као на длану, сву моју интиму,
укључујући и део који је испуњен Александром.
Нема те одбране коју ћу моћи да смислим да се
барем мало заштитим од њених љубоморних
напада. Све време боравка у Црној Гори у
подсвести ми је био текст у меморији

198
компјутера, остављен на милост и немилост
моје жене.
Кад сам се вратио с пута, чекало ме је велико
изненађење. Софијин једини коментар оног што
је прочитала био је следећи: Морао би да имаш
много више разумевања за тог чо-века који
покушава да оправда свој живот а да се не
сроза сувише у сопственим очима! Рекла је то
и ништа више. Припремљен на све друго: на
бес, плач, хистерију, остао сам без речи. Да ли
због неочекиваног исхода, добро сам размислио
о њеним речима. Резултат тих само-испитивања
је био следећи: одлучио сам да у будуће са
знатно више деликатности примам и
коментаришем све оно што ми стигне од Петра
Давидовића.
Кад Софија може да толерише моје
ретроактивне емоције , могу и ја да стрпљивије
водим дијалог с њима. Коначно, Александар
Димитријевић, јунак из одломка који је сад преда
мном, слабо зна шпански и француски, док
Давидовић у свом писму објашњава да је и
посао, какав је то заиста посао неком другом
приликом, добио између осталог и због доброг
познавања ових језика. Значи, не може се
једноставно ставити знак једнакости између
професора Петра Давидовића и његових јунака,
без обзира колико би то мени олакшало
исписивање нарученог биографског штива.
Било је рано лето, у Босни се ратовало,
бомбардовало, обострано протеривало станов-
ништво, одигравао се и даље један ружан рат у

199
коме су сви тонули у глиб, морални и социјални.
Сви, осим оних који су на време погинули. Код
нас је било релативно мирно, економски ипак
боље, с неизвесношћу докле то чудо може да
траје. На улицама се ипак пуцало: из подземља
је изникла нека балканска варијанта мафијаша.
Обрачунавали су се ме-ђусобно а на тренинге
су одлазили на ратишта да народу помогну да
се боље истреби. Нацио-налисти су помало
узмицали, али су и даље би-ли гласни.
Наступило је време ратних профитера.
Понављачи историје као да су губили на значају,
али захукталу бубњару није било лако зауздати
и охладити. Још увек је било довољно оних који
су је, из потаје, пунили погубним горивом:
празним и праскавим паролама, мржњом и
паранојом, оружјем и залудним обе-ћањима.
Било је топло, природа је навукла пријатну
образину, ми смо веровали да је Дрина далеко,
а поготово Книнска крајина. Показаће се
нажалост, да су нам те две дестинације чак
ближе него што је то било у прогласима
националиста.
Моја маргинална позиција у друштву допуштала
ми је релативну заветрину, поли-тичку наравно,
јер од моралне срче није за мислећег и часног
човека било довољно без-бедног заклона. Мука
нас је све више обузима-ла што су вести из
Крајине и Босне биле руж-није. А тешко да су
могле бити горе.
Под утиском све згуснутије збиље, рад на
пројекту Давидовић-Петровић је прилично

200
утрнуо. Мислио сам на њега али нисам успевао
да га наставим на прави начин. Брат Софијин се
вратио са ратишта као инваллид, без десне
руке. У широј породици заређале су болести. На
послу проблеми, нови уредници, издавач ни-је
најзадовољнији квалитетом часописа. Убрзо се
показало да је и време те године било
нетипично: дан-два сунца, потом кише, онда
спарине, олује. Као да су се тропи преселили у
Панонију. Ноћи су ми биле испуњене кош-
марима, које сам срећом брзо заборављао. Ве-
ћину снова нисам успевао ни до буђења да
протегнем. Све до једног дана кад ми се сан
тако компактно догодио да сам успео да га
забележим скоро дословно:
После краћег колебања, Александра прелази
улицу и неодлучно се креће крај из лога, у
којима не могу ништа одређено да ви дим.
Стиже до споменика који светлуца под капима
кише. Као да падају ситне сребрне капи. Она
диже главу ка небу, капи јој озарују иначе
смркнуто лице сребром. Застаје. Посрне и
наслони се на заштитну ограду око споменика.
Дише убрзано. Вама је лоше - пита је нека жена
у пролазу? Александра одмахује главом - већ ми
је боље. Хвала вам! Окрене се нагло на лево.
Као да је нешто непријатно угледала. Стресе се,
хладно је али не за такву реакцију, и журно
крене ка Главној аутобуској станици. Чују се иза
ње неки хитри кораци. Она бежи од њих али се
не осврће. Гледа само напред. Неко је зове по
имену. Упорно, али монотоним гласом. Она се

201
само згрчи већ на слово А из свог имена, и
бежи. Само да стигне до Станице. Али простор
се уопште не смањује. Као да је закован.
Александра је скоро иста као и у мом сећању,
само мршавија. Груди су јој бујне као некад, ни
кишни мантил не може да их сакрије.
Подочњаци су израженији али јој то даје неки
шарм особе с тајном. Брине ме, међутим, страх
који избија из њених кретњи. Од кога бежи?
Одједном се у мени јавља несигурност, добро
знана несигурност кад морам брзо да донесем
одлуку. Она на себи има изношен мантил,
стромодног кроја, с великом крагном. Деловала
ми је као да је потпуно сама. И на овој коши и у
животу. Не отварајући уста, дозивам је. Знам да
речи не одлазе из мене. Осећам да се пуним
неизговореним гласовима. Док звуци који значе
њено име струје мојим плућима, изненада
постајем свестан да ми је та жена потпуно
непозната. Она јесте Александра, али је ја не
познајем! Александра!? Ово јесте Алесандра
Андрејевић, али ја о њој не знам ништа. Али ко
је онда она? И кога ти непознати гласови
прозивају? И прогоне. Да ли сам на тренутак
изашао из тог сна и ушао у други, с неком
другом женом. Међутим, ова ми је непозната на
неки сувише присан начин.
Кроз главу ми просврдало питање: која ли је ово
година. И који је ово град. Град свакако јесте
Београд. Комплетан призор с по-четка сна
дешавао се недалеко до “Албаније”, али време,
које ли је сада доба. По оделима, по

202
Александрином капуту, није савременост. И
гласови у њеној позадини, пуни слободног,
нестидљивог беса, као да су из неког ратног
периода. Та жена је ипак Александра али ја је,
из неког нејасног разлога, не познајем. Можда су
нам се времена пореметила: ја сам у сну зашао
у њен свет из неког другог тока, у коме се нисмо
још знали?
Утучен због тога, осећам да ће се присност ипак
догодити, а она дефинитивно одлази неким
својим временским коридором, судбина је да се
све одигра само кад је пи-сано, заричем се да ћу
побећи. Без речи опроштаја и објашњења, било
каквим подесним возом. Мучи ме ипак помисао
да смо нас двоје можда већ били присни у неком
прет-ходном животу. Када смо се звали како
треба. У том случају ни бекство не вреди јер се
нећемо више срести. Значи ли то да је
Александра заувек изгубљена!? Дозивам је а
она ми замиче за споменик, И ту је, за кратко
прекид сна.
И брзо се наставио:
У соби која је сва од неког плавкастог метала,
Александра, без капута али мокре косе, прелази
преко болесниковог чела и образа наквашеном
марамицом. Она је не-моћна пред мукама које
су вапиле за лековитим напицима. Ипак, с
концентрисаним миром ова жена бди над
човеком који личи на аскету из примитивног
сликарства. Младог човека којем бол и
испаштање урезују го-дине, додају прах,
превлаче очи маглом,дах успоравају, одузимају

203
глас. Руке је дигао нег-де изнад себе, и као да
покушава да се извуче из нечега што га повлачи
за собом. Александра, да сада је то она, изрекне
нешто што ми остане нејасно: “То је онај
проклети тамјан што га прати још од мајчине
смрти”. Док је човек претворен у старца тонуо у
сан или смрт, Александра додаде: “нећу се
вратити у манастир!” Лагано да га не пробуди,
намештала му је јастук. Онда се лагано
окренула к мени, ја нисам имао лице али смо
обоје знали да сам то ја, и рекла: Мени је место
овде!
Врата су се нагло отворила и појавио се Петар.
Она га је изненађено погледала, као да га
уопште не познаје. Окренула се, затим ка мени,
али није ме више било у тој просторији. Сва у
црном, Александра је тихо рекла: господине,
ускоро ће Валтер бити ваш. Из зидова, наизглед
хладних, потекла је врућина и златаста пара.
Александра је нас-тавила да говори: Он сада
спава, морате са-чекати. Давидовић је одједном
почео да дрхти. Успео је да каже: “Напољу је
опасно, он се појавио. Викао је твоје име на
улици. Мислим да те је препознао. Рано је за
то.” Она је опет погледала у правцу мене али ја
и даље нисам био у свом сну. Покушавао сам да
се сетим, ко је тај млади човек коме су ставили
маску старца.
Тај део приче је био изван овог сна и ја сам
отишао другим трагом. Морао сам то да сазнам
док је Петар у соби с металним изгледом.
Александра је поново обукла свој изан ђали

204
матнил. Стајала је тако у соби, сва обасута
златном паром , и гледала у мене који сам
лежао у кревету. Маска ми није нај-боље
одговарала тако да сам с напором дисао. И баш
кад сам се спремао да се угушим, пробудио сам
се.
Заправо пробудио ме је телефон. Звао је
Милутин Драшковић. Али није тражио мене, јер
кад сам се јавио чуо сам га како пита: Да ли је то
стан Влашкалин? Још сав у сну, у коме сам
видео Александру после толико времена, без
обзира што се повремено губила препоз-
натљивост, нисам довољно брзо реаговао и
толико жељени контакт, опет због ње и покушаја
да се с њим нагодим, није успостављен. Силно
сам се изнервирао због своје пословичне
спорости у реакцијама. Онда ме је обузела
мигрена и мука у стомаку.
Кад сам се мало примирио и “Кафетином”
ублажио бол у глави, схватио сам да је мој
случај веома присутан у Драшковићевој под-
свести, или службеном подсетнику, чим је
махинално окренуо мој број уместо неког који му
је био тренутно потребан. То би могло да значи
да ће се ускоро и мени јавити. А до тада морам
смислити са чим се могу погађати а да не уг-
розим и онај минимум достојанства. И да ли та-
ко нешто постоји?
Нагло буђење је, међутим, имало и своју лошу
страну: лишио сам се оног драгоценог периода
кад сан прелази у спужвасто стање благе
несвестице, у којој се могу пронаћи светлаци

205
оног што је у сну било најупечатљивије. Они су
ми били неопходни као путоказ у тумачењу
слика и значења који су се пров-лачили кроз
сребрно-жуту гаму мог ноћног доживљаја.
Телефонска звоњава лишила је ме тог
подтекста тако да сам одгонетању одсањаног
морао да приступим без помоћи тог рама, који
често својим стилом доста говори и о садржини
урамљеног.
Прво што сам учинио било је да детаљно
запишем садржину, колор, и интензитет тог сна.
У анализи доживљаја неопходна је била
прецизност постављене слике, јер је познато да
нијансе одлучују о могућим интерпретацијама
значења. После дужег размишљања, одлучио
сам се да ту просањану фабулу с Александром
у главној улози проанализирам само на плану
приче и иконографије, а да хиромантске
спекулације оставим по страни. Језа коју сам
осећао све време док сам сањао била ми је
довољна опомена да олако не посежем за
оностраним тумачењима. У том циљу сам
почетак изуча-вања збивања у сну померао за
недељу дана. Да оставим времена ономе што
ће се, можда, догодити и без моје интервенције.
Могла се очекивати нека вест од Александре,
писмо Давидовићево с новим чињеницама, или
телефонски позив од Драшковића! Или нешто
сасвим неочекивано! Тај сан тако набијен
емоцијама и бојама, вероватно наговештава и
отварање не-ке заумне димензије у животу и
причи које водим у своје и у Давидовићево име.

206
Код њега се тај слој близак сну и фантастици
јавио са наводним Миланом Пашићем, јунаком
неке његове књиге кога је он увео и у нашу
повест, овај сан с Александриним бекством
улицама и негом болесника у металној соби, мој
је удео у сфери нестварног. Људски се живот,
ипак, добрим делом састоји и од тих елемената,
и није паметно запостављати их.
Анализирати?
Можда.
Тумачити?
Најбоље не!
Памтити?
Не предуго!
Уносити у реалан живот?
Ако желиш компликације!
Како их литерарно користити?
Као наговештај преокрета!
Ове лаконске реплике диктирала ми је моја
подсвест потпуно аутоматски. Док их про-
читавам који минут касније, видим да су неке од
њих испразне, међутим, нешто ми говори да их
не треба мењати, односно да је неопходно да се
нађу управо на овом месту романа-дијалога.
Слушам, дакле, своју таму. И чекам одговор
непојавног.
Пишем и даље у свој дневник дисања:

унутрашњи документ 5

Нашли смо се у апсурдној ситуацији: преостао

нам само видиковац, видика више нема. Уместо

207
свега постоје једино рушевине! Што се више
пењеш, мање вредиш. Домини-раш над ничим.
Детаљи постоје али само у негативу. Ништа се
не тка, само прекрајају старе тканине. Завоји се
цепањем добијају. Гаје се поља авиобомби.
Људи се баве настраном геометријом: повлаче
паралеле између крова и подрума. Преовлађују
насилне игре. Око, нишан, прст, ороз = рупа у
туђој глави. У сопственој врежи, празнина.
Кроз бесмислено јутро се слива ружна скица
сутрашњег дана. Јуче смо бацили, не-
искоришћено и загађено. Испнем се опет на
наводни видиковац: да посматрам надолазак
невидљивог. Звуци догађаја који немају сми-сао
надиру. Видећемо их једног дана кад се врати
ред. Хаос смо прогласили правилом. Циљеве
трошимо свакодневно. Такви су, да не могу да
преноће. Са екрана нас и даље опомињу на
нечитање.
Када се спустимо из висина, која директно у
осеку води, затекнемо дан сунчан ал потпуно
плитак. У глави већ зри пораз као зрно спаса.

208
ПИСМО МИРКА СТОЈАНОВИЋА “ИЗ СМР ТИ”
(написано дан пре, а послато два дана после по
гибије)

Поштовани пријатељу,
Твој син Павле је добро, здрав је, и тек мало
повређен, метак му је само окрзнуо десну руку.
Међутим, то му не смета да буде изузетно
одговоран војник. Друга је ствар то што је
овај наш рат једна гадна зајебанција и људи од
става и доследности се не уклапају у све што

209
се на терену дешава. А дешавају се, да ти
кажем у поверењу, ствари које Срби никада
нису у ратовима радили. А можда и јесу само је
историја заборављала на такве случајеве
зато што је непријатељ био још гори.
Ко то зна, али видим да твој Павле с на-пором
издржава, не борбу већ понашање на-ших
бораца које није баш у реду кад се не ратује.
Доста се пије, ја их и разумем , опасност је
велика, има много мина и непријатељ је безоб-
зиран. Само се бојим да ће нам та
недисциплина доћи главе. Мени као
професионалном војнику то јако смета али
шта могу кад капетан - резервиста ништа не
предузима да се дисциплина поправи. Људи су
храбри, ту немам шта да замерим, сваки се
задатак извршава до краја али дешава се да
наређења нису с војничке стране до краја
добра, па често западамо у гадне ситуације.
Павле, у много чему одудара од осталих: не
пије, не псује, све задатке извршава без
поговора. И храбар је. Али видим да га ова
невојничка атмосфера нервира. Он се редовно
бри-је, чисти чизме, поздравља старешине и,
то морам да ти напишем: ћути! Говори само
кад га неко пита. Ретко се упушта у разговор
с љу-дима што му ови замерају. Нарочито кад
се поднапију. Ја сам навикао на војничке
простаклуке али твој Павле све то доста
тешко гута. Не показује ништа од својих
емоција, али ја ви-дим да често кува у њему.

210
Покушао сам да скренем пажњу капетану
Димићу да је јединица доста разуларена, на
шта ми је одговорио да тако мора да буде, да
је ово такав рат. Каже: права војска не би
могла под овим условима да ратује: Кад се сам
снабдеваш муницијом, а често и данима немаш
везу са вишом командом, било би глупо исте-
ривати неку војну дисциплину. Добро је да ови
наши оће редовно да пуцају на непријатеља, на
усташе и Турке, остало ћемо средити кад за
то дође време. Ја сам заставник и ништа ми
друго не преостаје него да дам за право
капетану. Војска је војска.
Ја иначе пазим на твог Павла, ал онако да он
то баш не види, а ни остали. Нисам сигуран да
то још нису приметили ал ја ћу и даље да
пазим. За ових пар месеци нисам успео да му
приђем као човеку, да ми отвори срце. Не мора
он то да уради ал сам сигуран да би му све
било лакше кад би барем мени рекао шта га
тишти. Стално је озбиљан и замишљен. Као
да га не-што велико мучи. А храбар јесте. Увек
се добровољно јавља за најопасније акције а
капетан му , као за инат, све одобрава.
Покушао сам да му кажем, кад се јавио да
минира неки мост сасвим близу Задра, да не
мора сваки пут баш он да се излаже највећој
опасности. Одбрусио ми је: “Стојановићу,ти се
не мешај, не разумеш ти неке ствари”! После
пар дана ми се извинуо али се није упуштао у
објашњавање зашто се толико излаже
погибији.

211
Ти вероватно знаш или барем нас-лућујеш
зашто је то тако, па ако можеш пиши му да се
мане таквог ризиковања. Има у чети нас
довољно да не мора он сваки пут да проба
срећу. То код Задра, последњи пут, је било
доста опасно, јер се у повратку нашао у
брисаном простору под хаубичком ватром и
једва је жив стигао до јединице.
Иначе, ја не знам где су тренутно моји. Кад
сам ја побегао из Задра, њих сам послао у Книн
код моје сестре Миланке. Чуо сам од неких да
су стигли до Книна и да су после две недеље
продужили до села Стрмица. То ти је не-где на
путу за Босанско Грахово. Тамо је же-нина
родбина. Ал, већ три месеца нема вести о
њима. Тешим се да је нека несрећа, већ би ме
пронашла тужбалица.
Нама овде није баш најбоље, знаш како је,
никад нема ничега таман. Или превише, хра-не,
муниције, пића, или нимало. Као да смо на некој
клацкалици. Час доле, час горе. Једино је рата
прековише. Рата без фронта и позади-не, без
противника кога мрзиш не због мржње већ
зато што ти напада земљу. Петре, ово је
сасвим другачије него што смо ти и ја учили у
подофицирској школи. Тамо смо учили занат
војнички, он теби сад не треба, ти си цивил,
али ни ја се не сналазим. Само ми смета
подофици-рско знање.
Овај је рат крвава зајебанција. Пијемо, пуцамо,
напредујемо па нас врате. А прича се свашта.
И војска и народ. О пљачкању, силовањима, о

212
томе како усташе опет ваде очи и спаљују
живе људе. И ми смо ту и тамо на-илазили на
такве случајеве ал рат је па свет подивљао.
Морам да ти признам: и ја сам се пропио.
Нисам још пијаница ал ако ово потраје и то ће
се десити. Овде ракија дође људима као
средство за умирење. А разлога има и
превише, ми-слим за ракију. Дакле сви пију само
твој Павле неће, па неће. Бојим се да од те
напетости не експлодира. Ми се, како ко, и
празнимо, ал он никако.
Ових се дана хладноћа захуктава, а ми стално
на терену. У овим крајевима, иако је море
доста близу, зиме могу да буду гадне. Кад се
упути северац не дај боже да те ухвати негде
у планини. Ја сам за твог малог успео да
набавим нешто од топле пресвлаке.
Прегураћемо некако до пролећа. Једино не
видим докле ће да се ратује. Иако сам војно
лице, никако не могу да направим процену.
Овако нешто није опи-сано у књигама ни под
насловом “Герилско ратовање”. А и мени је ово
први прави рат, као и већини колега. Они
ретки међу нама који су и раније пуцали на
људе нису то у војсци радили. Изучили су та
знања на другим местима.
Толико за овај пут од мене. И да не за-боравим:
чини ми се да би твом сину било много лакше
кад би се и ти појавио овде. Није ми Павле то
директно рекао ал мислим да ме осећај не
вара. Размисли, није ни сад касно да дођеш.
Још има да се ратује а сину би помогао.

213
твој друг из подофицирске у Билећи
Мирко Стојановић

Уз писмо следи Давидовићева белешка:

Драги Петровићу,
ово сам добио после Павлове погибије а сазнао
сам да је и Стојановић страдао пар дана
пошто ми је послао писмо. Знам да се по редо-
следу не уклапа у наш рукопис али шаљем ти
га јер желим да имаш у виду све чињенице, чак
и оне које нису повољне за мене. Као што
знаш, нисам успео да благовремено испуним
Стојановићев предлог, односно молбу, и круг
несреће се успоставио. Покушајмо да га, зајед-
но, прекинемо. Мирослав и Александра су још
живи. А и нас двојица.
Стицајем околности, или игром судбине, уз текст
Стојановићевог писма, сасвим слеп-љен уз њега
“прокријумчарио“се још један кра-так текст са
већ добро познатом темом Давидовићеве гриже
савести због тога што је старијег сина изазвао
да се јави као добровољац у рат. У њему нема
нових момената, и написан је за синовљевог
живота, али наводим га због искрености, која
као да навире после Софијине опомене да
грешим у процени Петрове личности, као и
обећања да ћу све што ми он пошаље објавити.
У питању је, опет, књижевна верзија синовљеве
голготе, значи отворенија и реалистичнија. Ево
и тог записа:

214
МЛАДИЋ (2)

Мој син је на пречац одлучио да као

добровољац крене у рат. Или је то само за
мене било ненадано. Надам се да то није
учинио ис-кључиво због мог бекства. Ја сам
покушао да спасем своју савест одласком из
земље, Милан је, међутим, ускочио у само
гротло невоље која нас је обојицу унесрећило.
У жељи да истерам неку своју правду
једноставно сам занемарио могућност да он о
свему мисли другачије, односно да му моја
одлука може донети непријатности.
Он корача кроз палеж, између мртвих,
свакодневно ослушкује наличје, не тако давно
измишљеног, братства и јединства. Ја, се
после коктела у компанији “Бета”, пријатног
лета до Барселоне, затим пар сати путовања
комбијем кроз Пиринеје, одлучујем да
емигрирам. Милан, предосећајући неки обрт у
функционисању породице Димитријевић, већ
првог дана мог пу-та започиње да чита мој
роман, кога годинама није ни дотакао. Не знам
да ли сам поступио кукавички али сам уверен
да ни Милан није мо-рао да похрли у рат. О
чему сад размишља док негде у далматинском
кршу истерује правду. Да ли ме презире? Ако
ће га то сачувати од метка, нека му. Има
времена да се нас двојица разјаснимо. Да ли ће
у бекствима и слутњама Милана Пашића, мог
књижевног јунака, препознати неке моје

215
дилеме? Не може се између нас двојице
исписати знак једнакости али има у Пашићу и
димитријевићевских црта. Младић у тужном
рату с почетка деведесетих, као да на-
докнађује оно што историјска вага захтева од
свих нас који постојимо као активни део
становништва. Надокнађује мене, старијег,
“увре-ђеног” и далеко од сваке храбрости. Оца
чију хировитост испашта син! Ја, Александар
Димитријевић, бежим већ одавно. Не умем да
се зауставим. Мој покојни отац, класни
непријатељ социјализма, дао ми је почетну
брзину. Да ли ћеш ти Милане успети да
успориш?

Младићу, Милану Димитријевићу, сину

Александровом, заправо Давидовићевом књи-
жевном јунаку који је створен према лику Павла-
јуниора, није пружена прилика да успо-ри. Као
да су му сви само додавали ризичну брзину. И
људи и епоха.

216
ТЕШКИ ДАНИ ЗА ДАВИДОВИЋА
И НОВИ РУКАВАЦ ПРИЧЕ

Петар Давидовић је очигледно пред пси-

хичким сломом. После синовљеве смрти сус-
тижу га и заостали трагови његове неод-
лучности и погрешних одлука, као што је пис-мо
Мирка Стојановића. И не само оно. Саборац
младићев, вероватно подофицир, открива
невеселу слику ратовања о коме знамо само из
новина и телевизијских дневника. Значи, скоро
ништа. Давидовић допушта могућност да је
његово бекство можда чин кукавичлука. Једино
је нејасно у ком се времену сви ови догађаји де-
шавају. Да ли су већ давно минули а до мене
стижу само као одјек, јер је могуће да ми Петар

217
о свему пише кад су се емоције примириле? Ако
постоји међувреме између свих тих шокова и
слања текста у којима су описани, логи-чно се
поставља питање: шта се у међувремену
догодило? И да ли је Давидовић уопште још
жив. Можда је под притиском свих ових невоља
извршио самоубиство!? И још једно питање: да
ли Давидовић има намеру, после погибије свог
сина, Павла, да настави са причом, о Милану
Димитријевићу, романескном јунаку који је
књижевни супстрат Павла.? Од Давидо-вића ме
ни то не би изненадило!
Али, ја сам се управо тог априла упутио у
Француску, код Јовановићевих. Изненада сам
одлучио да кренем на тај пут одмора и могућих
изазова. Пре поласка у Темишвар, одатле сам
морао да летим до Цириха а не из Београда, јер
ЈАТ-ови авиони нису летели по одлуци
Уједињених нација, успео сам да пронађем
Давидови-ћев роман, за који нисам ни знао да
постоји док се податак о њему није појавио у
тексту “Мла-дић (2)”. Књижицу од стотинак
страна стрпао сам у кофер с намером да је за
време боравка на Азурној обали прелистам.
Тако је Давидо-вићев “Усамљеник” кренуо на
Запад, а у њему и Милан Пашић с којим сам се
већ сусретао у Петровим текстовима.
Док сам за тренутак длановима додиривао
корице те књиге имао сам неодољив осећај да
ме је Давидовић врло вешто изманипулисао: он,
који је већ написао и објавио роман, ан-гажовао
је мене неоствареног писца, да му на-пишем ову

218
књигу “пресудну за њега и његову породицу”!
Чему ли треба да послужи ова фар-са? Ако је
желео да неко други уместо њега потпише
књижевну одбрану “части Давидови-ћевих”,
могао је то знатно једноставније учи-нити.
Нисам баш ја морао да испишем преко стотину
страница да бих сазнао да пишем за човека који
тај посао уме боље од мене да ради! Увек би се
нашао неко ко би се, за при-стојну суму,
потписао као аутор текста који би му практично
Давидовић написао. Дакле, у његовом избору
начина и личности која ће реализовати саму
замисао, постоји психолошки механизам који чак
ни не наслућујем.
С осећањем да сам обманут, полетео сам
румунским авионом ка Европи. И тај заобила-
зни лет подсећао ме је на посао којим се бавим
већ више од годину дана. Тешио сам се
констатацијом да ће ми завршетак рада пружити
за-довољштину, на исти начин као што лепота
Азурне обале може да избрише из сећања ош-
тар мирис јефтиног дезинфекционог средства у
румунском авиону. Ако дело буде ваљало, ово
писање по наруxбини, склапање мозаика од ра-
зноликих фрагмената његовог живота и лите-
ратуре, дисаће сопственим ритмом, оним који
сам му ја удахнуо. Биће то мој тријумф - поми-
слим у тренутку кад је “Таромов” авион слетао
на циришки аеродром. Та књига и прона-
лажење Александре могли би ме заиста усре-
ћити. да ли, међутим, тражим сувише од
судбине? @ену, иза које су године и туђе

219
судбине, и књигу с изнуђеним страницама!
Прави циље-ви за човека без својстава!
Цирих. До поласка за Ницу ваља чекати пет
сати. Пошто немам швајцарску визу не мо-гу да
напуштам терминал. Једно време лутам
пространом зградом. Посматрам богату понуду у
продавницама. Пењем се затим на терасу.
Поглед на град у даљини. Све је уредно,
поравнато и помало стерилно. У холу,
вавилонска кула језика и раса се склапа и
расклапа, како који авион слети. После сат
времена све ме то замори. Помислим, с
иронијом, где је сад моја тиха и осиромашена
земља. У њој нема овак-вих изазова за чула.
Сиво и његове нијансе. Али, зато - опасно!
Да бих прекратио време посегнем за Да
видовићевим романом. Иако немам такав оби-
чај, прво се залећем у поговор. Књижевник Аца
Јоцић, иначе мој колега са факултета, ова-ко
пише:
“Сам роман “Усамљеник” писан је модерном
техником компоновања. Саста вљен из низа
мањих целина, он нам се појављује попут
мозаика који допушта раз нолика читања.
Наизменично смењивање шароликих површина
тога мозаика прати једно далекосежније
смењивање. У питању је својеврсни преплет
зби-љског и фиктивног, фактографског и
фантазмагориј ског. Стварност као да је
подвргнута неком алхемијском процесу
трансмутовања, при којем ми заједно с Миланом
Пашићем, јунаком романа, уредником једног

220
локалног лис-та, више не знамо да ли је реч о
сну или јави. Заправо реч је о једном и другом, у
исти мах. Јава постаје мора, а сан једина
аутентична јава.
Ако у случајевима о којима прича овај снохватни
роман о несаницама које ја ва може да изазове
најчешће нема излаза, уметнички гест је,
слутимо, испод текста романа, барем онај који
нас може научити како се ипак људски опстаје у
безизла зности нашег света и моћи механизама
ко ји тај свет изобличавају”.
Моје претходно изненађење, од дана ка да сам
зазнао да Петар Давидовић има обја-вљен
роман, сад се само удвостручило. Писац
предговора за његов роман, Аца Јовић је цење
но име у нашој савременој књижевности, он о
Петровом делу пише с приметним уважава њем!
Док седим насупрот великог дисплеја, који
бележи крстарење авиона по Европи и свету,
опет се, збуњен и бесан питам: зашто сам му ја
био потребан у овом пројекту?! Поз-нати писац,
емигрант, човек растурене породи-це, муж моје
некадашње девојке, наводни кандидат за
самоубицу, површни следбеник Валтера
Бењамина, уплиће мене, уредника у лока-лном
часопису, писца из потаје, у писање романа о
сопственом животу. Чему то писање у две руке?
Да ли је Александра једина, и довољ-на, нит
која нас је повезала? И какво је заједничко
писање кад он не зна како ја користим одломке
из његове прозе, вероватно и из живота?

221
Лет за Ницу је кратко трајао. Неких пе десетак
минута. Људи су били опуштени. Слу-жено је
црвено вино из Бордоа. Ја сам заборавио на
Давидовићев роман и подвалу у коју ме је, по
свему судећи увукао. Атмосфера нормалног
живота заразно је деловала и на мене. Али, и “
Усамљеник” је путовао са мном. Сре-ћом поред
њега је била Бењаминова књига “Московски
дневник”. Слутио сам да би ме оз-биљније
уплитање у Давидовићев роман потпуно
избацило из концепта кад је у питању “на-ша
књига”! Мени је овог тренутка важније да сазнам
што више о неухватљивој Асји Ласцис него да
се заплетем у фантазмагорије, како то каже
Јовић, Давидовићевог “Усамљеника”. У
необичној звучности имена Бењаминове
пријатељице крило се нешто и од
Александрине тајне. Док је авион рулао пистом,
тик уз море, помислио сам: а шта ако и у том
роману Давиводићевом постоји неки траг који
води до Александре?
Док сам се поздрављао са Бранком, ри-туално
се љубећи три пута, а Ница се горопадила у
раскоши светла и богатства, једним сам делом
своје свести и даље био окупиран једном
реченицом из Јовићевог увода у Давидовићев
роман која, да је слободно парафразирам, каже
како ово дело, на неки индиректан начин по-
дучава како се људски може опстати у
безизлазности нашег света. И, док улазимо у
Бранков “Пежо”, сав збуњен од углађености
азурног поднебља, чујем себе како гласно изго-

222
варам: како он који даје решење хиљадама
читалаца не уме сам себи да помогне у по-
кушају да савлада сопствени безизлаз?
Јовановић ме за то време посматра с изразом
лица намењеним деци или људима које је нека
сила узела. Или, је моју сомнабулну реченицу
правилно схватио као усуд оних који живе на
Балкану.

КОД ЈОВАНОВИЋЕВИХ

223
 Бранко је са женом и две ћерке становао
у отменој улици Грималди, која се налазила на
брдашцу изнад саме канске луке. Кад смо
стигли са аеродрома, улазећи у простран
апартман, мој познаник ми је значајно и тихо
саопштио: Јављао ми се опет Давидовић. Пос-
лао је и неки куцани текст за тебе. У том се мо-
менту његова жена појавила на вратима и при-
ча о Петру се на тренутак прекинула.
Предвечерње пригушено светло се раз-ливало
улицом у Кану. С прозора собе коју су ми
доделили Јовановићи гледао сам у пролаз-нике
који су, углавном шетали, своје псе. Све је било
мирно и скоро задовољно. Људи, пси, небо,
дрвеће уредно подшишано-одмерени и помало
летаргични. Ја сам био нервозан и сав у
очекивању вечере, пошто сам претпостављао
да ће Бранко тад наставити с вестима о
Давидовићу.
Око осам сати, после дискретног куцања на
врата, појавили су се Бранко и Јадранка да ме
обавесте да предлажу да на вечеру одемо у
аргентински ресторан “Гаучос”. Наравно,
пристао сам иако сам био изненађен што већ
првог дана излазимо у град. Очигледно сам
заборавио да су Јовановићеви већ годинама у
Француској а овде није обичај да се госту у ку-ћи
приређују ручкови или вечере.

224
Отишли смо у тај ресторан, у коме је послуга
служила госте специјалитетима из пампе,
углавном од говедине, у ритму самбе и танга.
@онглирали су с тањирима у латиноамеричком
ритму кроз препуну салу. @естока музика, љута
и невероватно укусна јела, обиље пића и моји
срдачни домаћини, ту су ме ноћ превели у неки
други свет. Далек од сивила и мрзовоље који су
ме испратили на поласку у Темишвар. Вртело
ми се у глави од тог привида доброг и
узбудљивог живота. Привида јер сам знао да је
мој прави живот ипак негде другде, односно да
ће изјутра чак и Азурна обала постојати само
кроз мамурлук и сазнање да је лепота заборава
превише краткотрајна!
Те сам ноћи више пута покушавао да сазнам од
Бранка шта пише у Давидовићевом писму, као и
о садржини текста који је мени намењен.
Јовановић је на сва моја пропитивања
избегавао да одговори директно, изговарајући
се да ништа важно није у питању. Када је једног
момента Јадранка била у тоалету, на моје
инсистирање да ми објасни о чему се ради, он је
рекао да, заправо, ни не сме да ми уручи
Давидовићеву пошиљку до год сам у њиховој
кући, односно да му је наложено да ми коверат
преда непосредно пред полетање авиона за
Цирих!? Нисам успео да га натерам да ми
објасни шта се, заправо, крије иза овако
необичних услова јер се Јадранка , висока, мр-
шава и младолика жена управо појавила.
Весело је препловила салом која се увијала у

225
ритму самбе, шармантно носећи своју чет-
воромесечну трудноћу. Бранко ми је већ на
аеродрому саопштио да ће поново бити отац, и
да се нада да ће овог пута добити сина.
Напоменуо је, онако узгред, да Јадранка добро
подноси ту мало закаснелу трудноћу али да јој
је строго забрањено свако нервирање.
Док сам је гледао како наилази, помислио сам:
није ли породична деликатност у којој се налази
можда разлог што Бранко не жели да ми
саопшти вести од Давидовића? Да избегне
могућну сцену пред њом? То објашњење ме је
задовољило само за минут јер су ми порука и
текст , уосталом, могли бити уручени тако да
она ништа не сазна. А нисам ни видео ваљан
разлог да ми било шта од Давидовића стиже
индиректно. И зашто би нешто у вези са мојом
судбином узнемиравало госпођу Јовановић?
Мене је само површно познавала а Давидовића,
вероватно, још слабије. Али, прва ноћ у Фран-
цуској била је довољно лепа да ме спречи у
нетактичном инсистирању.
Била је то субота. Вратили смо се у стан око
пола три. Сутрадан смо се одмарали од провода
који нас је доста оптеретио храном и пићем.
Бранко и ја смо гледали на кабловској
телевизији фудбалску утакмицу два италијанска
клуба а Јадранка је прелиставала неки модни
часопис. Пре вечере смо се прошетали
Кроазетом, коју су испунили времешни меш-
тани и исти такви туристи. Бранко ми је објаснио
да је овде другачије само у време филмског

226
фестивала у мају. Ово је, мој Петровићу - ре-као
је помало патетично - леп, богат и углавном
досадан град за оне који живе у њему а нису
довољно остарили. Бранко је, заправо, све
време мог боравка у Кану био врло љубазан и
разговорљив и помало уздржан. Упознао ме је
са свом историјом и географијом овог дела
Француске, једино није проговарао о
Давидовићу. И ђаволски се трудио да не остаје
сувише дуго насамо са мном!
Од понедељка па до следеће суботе боравио
сам у њиховом стану. Јовановићеви су радили
од 9 до 5. Стизали су кући око 6. После краћег
одмора и дотеривања одлазили смо на вечеру,
сваки дан у други ресторан. Ређали су се
вијетнамски, италијански, немачки, грчки и
француски специјалитети а моји домаћини нису
штедели новац. Чудио сам се једино зашто ба-
рем Бранко није узео који дан годишњег одмора,
као што сам ја учинио кад је он био у Београду.
Овако, проводио сам дане сам, у шетњи канским
улицама, у разгледању изложеног богатства,
свестан да никада нећу имати новца да нешто
значајније и купим у тим продавницама.
Одлазио сам у луку, пењао се у стари град.
Гледао телевизију, и коначно наизме-нично
узимао у руке Давидовићевог “Усамље-ника” и
Бењаминов “Московски дневник”. Док сам кроз
прозор посматрао како у касном поподневу
оживљавају улице завршило се радно време,
како се “бел-епок” видици , слич ни
сценографији, пуне аутомобилском мена

227
жеријом, глава ми је била препуњена маглама
панонским, кроз које лута имагинарни Пашић, и
Москвом, свом од бољшевичког мраза, која
ствар-ног Бењамина гуши срчом од
раздробљених комунистичких илузија. Мој Кан је
тако био окупиран наличјем социјализма и изне
вереним комунизмом. Једино, кад бих, у тим
истегнутим азурним данима, помислио на
Александру, а зачудо овде сам успевао да је
дозовем у свест само из оних дана кад смо се
најинтензивније волели, овај увели монденски
град обојио би се у прави Медитеран. У дубоку
плаву озареност! Мећутим, наизглед
безразложно, већ трећег дана, мој пријатељ и
домаћин Бранко, замолио ме је да пред
Јадранком не помињем Александру. Није у
питању обична женска љубомора - рекао је -
казаће ми о чему се ради чим се укаже прилика.
А она се никако није указивала!

БЕЊАМИНОВ ДНЕВНИК, У МОМ

КАНСКОМ МЕЂУВРЕМЕНУ

Још није свануло. Тек је прошло три.

Будан сам и нервозан. На сточићу поред

228
кревета су две књиге. Бењамин и Давидовић.
Насумице узимам једну: “Московски дневник”.

12.децембар

Ујутро је Рајх пошао са Асјом у шетњу. Затим су

дошли к мени _ нисам још био потпуно обучен.
Асја је седела на кревету. Веома сам уживао док
је распремала и сређивала моје кофере, а при
томе је неколико кравата које су јој се допале
задржала за себе. Затим је причала како је док
је још била дете, гутала шунд литературу.
За ручак сам био са Рајхом у малом ресторану у
подруму. После подне је у опустелом
санаторијуму било мучно . Код Асје опет
непрестано смењивање између “Ти” и “Ви”. Није
се осећала добро. Касније смо шетали дуж
Тверска. При том је, нешто касније, док смо
седели у једној кафани, између Рајха и Асје
дошло до бурне препирке у којој се јасно наслу
ћивала Рајхова нада да ће се концентрисати
искључиво на руске циљеве, док ће се немачких
веза одрећи.
Помислим, како се суптилни Валтер умешао у
овај неизречени љубавни троугао. Рајх је
опседнут политиком и каријером, Асја глумом,
бољшевизмом, болешћу и двојицом мушкараца.
А Бењамим? У Москви гледа ужи-во у
комунизам, немоћан пред Асјом. Води дневник
испуњен љубавном стрепњом и сли-кама
марксистичке јаве.

229
15. децембар

Након што смо устали, Рајх је за тренутак негде

изашао и ја сам помислио да ћу моћи сам да
поздравим Асју. Али она се уопште није
појавила. Послеподне је Рајх сазнао да јој је тог
јутра позлило. Ни послеподне није допустио да
је посетим. Један део преподнева смо провели
заједно; преводио ми је говор који је Камењев
држао пред Коминтерном.
Бењамин је ипак и комуниста. Пишући о њему
као хуманисти и заљубљеном човеку стално
заборављам на то. Помињање Коминтерне
ствара у мени нелагодну асоцијацију као да ме
лед прошлих времена дотиче и овде, ус-ред
капиталистичке Француске. Немачки теоретичар
и мој заљубљени космополита сигурно не зна да
је у тој Коминтерни већ пробуђен дух
стаљинизма. Он је још верник. Идеологија ипак
не помаже Валтеру да се супротстави помами
коју Асја Лацис ствара у његовој науч-ничкој
глави. А Рајх, ипак, одлучује када ће се и колико
дуго виђати глумица и писац!

16. децембар
Писао сам дневник и нисам више очекивао Асју.
А онда је ипак закуцала на врата. Кад је ушла,
хтео сам да је по љубим. Није ми успело, као и
обично. Извадио сам разгледницу коју сам
писао Бло ху и дао јој да прочита и потпише.
Поново узалуд покушавам да је бар једном
пољу бим. Читао сам шта је написала. Кад ме је

230
упитала шта мисллим, рекао сам: “Боље него
кад мени пишеш.” И за ту дрскост она ме
коначно ипак пољуби, загрливши ме чак при
томе. Узели смо санке до града и обишли
мноштво трговина на Петровки, тражећи
материјал за њену хаљину, за њену униформу.
Тако ја то зовем јер је требало да нова буде
истог кроја као ста ра, коју је набавила у
Паризу.
Касније, са Рајхом ишао код Панс ког. Увече
сам са Рајхом седео у једном ресторану за
вегетаријанце, где су зидови били облепљени
натписима: “Нема бога - религија измишљотина
- нема стварања света”. Пред крај вечери Асја и
ја смо на неколико минута остали сами. Сећам
се само да сам изговорио речи: “заувек” и
“најрадије”, а она се томе толико смејала да ми
је било јасно: она је то разумела!
Вечерао сам са Ротом. Први пут сам у Русији
пио вотку, јели смо кавијар, хла дно месо и
компот. Из разговора са њим, у том веома
луксузном хотелу, закључио сам да је он у
Русију дошао као (скоро) уве рени бољшевик, а
напушта је као ројалиста.

Ови одломци које, с прескакањем оних делова

који ми се не уклапају у актуелно књижевно
окружење, преписујем из Бењаминовог
дневника, Московског, вођеног између 6.
децембра 1926. године и јануара 1927., у знатној
мери мењају, боље рећи допуњују, слику о зна-
чајном марксистичком писцу који је истовремено

231
и случајни јунак мог романа о судбинама једног
правог писца и његовог једнократног извршиоца.
Наведене реченице додају, тако схваћеном
Валтеру Бењамину, димензију људскости. И
дефинитивно га уврштавају у за-чарани круг нас
Балканаца о којима није могао ни да сања, чак
ни на Каприју где је упознао фаталну Асју
Лацис. У сред револуционарне Москве, он чезне
за пољупцем једне глумице док се свуда около
бучно одиграва историја!
Док сам с обале луке у Антибу, где се из Кана
стиже возом за десетак минута, гледао у правцу
невидљивње афричке обале, знао сам, на
основу географске карте, да тамо у даљини
постоји Алжир и Картагина, коју су ипак
разорили, сложен однос Валтеров с Асјом и ње-
ним мужем Рајхом неодољиво ме је подсећао на
моју садашњу индиректну , повезаност с
Александром и њеним мужем Петром
Давидовићем. Признајем, да је то поређење за
свакога са стране било натегнуто, чак и нело-
гично, али ја нисам могао да се отмем том
утиску. Заправо, сваки ред из Бењаминовог
дневника у коме су помињани Асја и Рајх, про-
зивали су у мени компликована осећања љу-
бави и мржње, од који прво нисам могао а друго
не смем да искажем. Петру нисам смео
отворено да покажем презир јер сам се пре-
више уплео у његову животну и литерарну
причу, док је Александра и даље била
недоступна. Ако бих прекинуо сарадњу са

232
Давидовићем - вероватно би и она нестала из
видокруга!
Корачајући старом антибском тврђавом, коју је
пројектовао чувени маркиз Вобан, замишљао
сам себе као Бењамина. Александра је наравно
била Асја, а Давидовић њен муж Рајх. У тим
сањарењима чак ми није било ни нелогично то
што ми се Асја, односно Александра, није
бацала у загрљај када смо били сами. А то се
дешавало само у сну. Зар није и Одета на тај
исти начин излуђивала Свана!? И зар марксиста
Бењамин није радо и са симпа-тијама писао о
Прусту, који је био конзервативан и помало
перверзан? Револуционар и марксиста Валтер
Бењамин широм Европе краде љубав и
пољупце од Асје Лацис, љубавнице и потоње
жене свог пријатеља. А ја провинцијални
новинар, ожењен и наизглед сређен, усред
капиталистичког богатог равнодушја, само пар
сати авионског лета измакнутог од југос-
ловенског распада и сивила, мешам живот и
литературу по систему: кад ми на једном месту
понестане мотива и знања, само искорачим у
другу сферу. Без страха да ме у том раскораку
могу заскочити неке немерљиве силе. Зас-
кочити и заточити. Петровићу, шта ћеш радити
ако те литература узме у своје раље? Да ниси
на путу да поновиш Давидовићеву логику
помешаних светова!?
Средином ове недеље у гостима, по-кушао сам
да са Јовановићима покренем тему рата на
југословенском простору, не бих ли на тај начин

233
измакао од мешања Бењаминових исповести и
сопственог положаја. Међутим, Јадранка је
неочекивано почела да плаче а Бранко ме
љутито погледао, скренувши нападно разговор
на друге ствари. Почео је да прича о “нашој” 68.
То заједничко вече је, наравно, сасвим пропало.
Кад сам се нашао сам у соби, помислио сам:
зашто су ме Јовановићеви опште звали у посету
кад свакодневно искрсавају табу теме и
хистеричне сцене. Посета пријатељу је испала
потпуно депласирана и само ме је авионска
карта задржавала да се не вратим кући пре
времена. И очекивани текст Давидовићев који је
Јовановић обећавао. До пов-ратка кући остало
је четири дана а из земље је Софија јавила да
ме, телефонски, упорно тра-жи неки човек
грубог гласа. Поруке није ос-тављао само је -
рекла је Софија - на њено објашњење да сам у
Француској рекао: Дакле, и он је сад с њима!

234
ЧИТАЈУЋИ ДАВИДОВИЋЕВ РОМАН, У
ИШЧЕКИВАЊУ ПОВРАТКА

Боравак у Кану, уместо очекиваног олак

шања и одмора, претворио се у самовање
праћено чуђењем. Јовановићи су ме очигледно
изневерили, а усамљеност је и лепоте Азура
претворила у једнолично растегнути призор
неког међувремена. Преостајале су ми шетње и
читање. Мало Бењамина, потом Давидовића.
Између њих су биле отмене вечере, у знаку
избегнутих питања и усиљених осмеха. Опет
ноћ, несаница и читање. А Давидовић је овако
писао у “Усамљенику”:
“Осуђујемо га због свега наведеног и доказаног
на трајну несаницу. Када се именовани навикне
на несаницу, кад заправо заборави да уопште

235
постоји, из његовог памћења почеће да се
бришу успомене. Прво оне везане за
детињство, касније називи појава и ствари,
чак и свест о сопственом постојању, да би се
све завршило утапањем у нечију туђу
личност, по правилу што другачију од његове.
Сматрамо да је ово најприкладнија казна за
Милана Пашића јер се и његов прекршај из
области реда и поштовања процедуре и десио
у области људских права на накнадно
исправљање почињених грешака. Његов
покушај да заобилазним путем, коришћењем
сна и халуцинације, изигра време и
континуитете, у циљу обрачуна са неким од
носилаца историје и обичног живота, овим се
јавно жигоше и сматра непостојећим.”
Цитирани текст, који се налази негде пред сам
крај Давидовићевог романа, помало
кафкијански, говори и о теми која није страна ни
овом нашем заједничком рукопису. Без дубљег
улажења у структуру “Усамљеника” тешко је
говорити колико је тај претходни литерарни ток
Петров утицао на основни тон ове прозе у
настајању, иако је евидентно ме-шање стварног
и имагинарног. Његов јунак Милан Пашић,
пробија се из претходне књиге и у ову,
индиректно, као мени понуђен пред-ложак, али
је извесно да Давидовића опседа проблем
накнадних интервенција у већ окончаним
догађајима, или потреба да нешто исправи у већ
окончаној фабули. Није ли и његова игра са
самоубиством само покушај да се истражи до

236
које границе писац, или обичан човек може да
се поиграва са световима у себи, иза себе, као и
оним који ће можда тек наступити.
Не упадајући у замку да се упитам ко су ти
силници који Пашића осуђују на трајну
несаницу, чак на потпуни губитак идентитета,
јер није мали број мрачњака који покушавају
свакодневно да појединца и народе увуку у
такве негативне контексте, одлазим на сам крај
овог романа:
“ Док га обилази колона бициклиста у
тамнозеленим мајицама, помислим како ни
обрнут почетак не обезбеђује проходност кроз
свакидашњи живот. Где је онда пролаз који води
до правих узбуђења? Шта треба променити у
сопственој прошлости, осим замене
формулација у цитирању текстова бивших
комунистичких моћника, да би се победила
равнодушност живота у “социјализ-му с
људским ликом”. Миланова машта је
пресушила, и он је на ивици одлуке да се врати
у град одакле је побегао. Уручена му је пресуда,
гониоци су повучени из јаве, сна му нема више.
Можда се једино повратком у 9. април 1984.
може изнова почети. Почети једноставним
нечињењем. Само ослуш-кивати трајање и
посматрати облаке како промичу.
Док корача невесео путем који га је изневерио,
из Београда ка њему креће камион са
регистрацијом БГ 21-34-62. Захуктала метална
грдосија, без свести о томе шта ће за сат-два
починити.”

237
Откуд код Давидовића бициклисти у
тамнозеленим мајицама? Као да су изашли из
романа оног писца у моди кога сам недавно
читао. Или се појављују само да би отворили
простор за битније промене. Пресудитељи
Пашићеви, добро маскирани тишином су,
можда, претходница, у књижевној лабораторији
одгајена, од ових садашњих конструктора рата.
Наравно, нису они избегли директно из
Давидовићевог романа. У њему су само за-
ноћили. Они су у тај роман ушли као већ
смишљена креација већих и злокобнијих
твораца обрушене будућности. Мој познаник их
је само покупио из атмосфере која је тињала у
књигама и новинама. Поражени Пашић се вра-
ћа на место почетка, да гандијевски покуша
изнова. Очигледно није пронашао пролаз који
води до правих узбуђења. Бекство му се при-
чинило као могућност да победи равно-душност.
И дал су узбуђења гаранција пуног живота.?
Метална грдосија која се упутила на његову
адресу, закључује роман негативном
пројекцијом. Али, Давидовић, у нашем роману,
изнова покреће свог новинара-губитника да
искушава природу силе, односно да тестира
проходност између измишљеног и наизглед
стварног. Кажем наизглед јер је очигледно да
реалност смештена у свест људску није више
она иста коју око само региструје. Опсервација
није довољна!
Шта, међутим, значи 9. април 1984., датум у који
би Мартин Димитријевић, наводни писац романа

238
о свом двојнику, а зна се да је аутор заправо
Петар Давидовић, требао да се врати? Да ли у
њему постоји скривена шифра или је у питању
само књижевни украс: реалан датум у
нереалном времену? Док размишљам о томе,
неко звони на вратима. Погледам кроз шпијунку:
неки високи црнац. Решим да не отворим јер и
онако не постоји начин да се споразумемо. За
тренутак сам заборавио да црнци у Француској
нису реткост. После пар минута он одустане али
пре него што се удаљио гурне неку плавичасту
коверту у оквир врата. Моја радозналост убрзо
победи пристојност, и сле-дећег момента
коверта је била у мојим рукама. Већ први поглед
на ту хартију био је шокантан. Прочитао сам:
Јадранка Давидовић-Јова-новиц!!! Одједанпут
ми је понашање Јовановићевих било јасно. Из
адресе се јасно дало закључити да је
Јадранкино девојачко презиме, заправо, било
Давидовић, односно да је Петар Давидовић њен
брат! Мој је мозак радио грозничавом брзином
анализирајући све досадашње канске изјаве о
Петру Давидовићу. Закључио сам, убрзо, да
увреда није било.
Сада је ваљало то изненадно откриће сакрити
од Јовановићевих, јер они су, очиг-ледно,
намеравали да затаје од мене чињеницу о том
сродству Јадранкином, и свака промена у мом
понашању би још више затегнула наше односе.
Проблем сам решио, без много гриже савести,
тако што сам писмо бацио у ђубре, али тиме се
нисам ни за милиметар приближио одговору на

239
питање: зашто су ме Јовановићи позвали у
посету? Да ли да, по Давидовићевим
инструкцијама, сазнају нешто од мене или је у
питању била само жеља да ми се и они одуже
за посао који обављам за њеног брата? Кад су
се Јадранка и Бранко, касно поподне вратили с
посла, нисам им ништа рекао о свом сазнању,
док је у њиховом понашању наступила видна
промена. Постали су говорљивији и срдачнији.
Као да их је неуручени коверат пробудио.
Помислио сам у једном моменту да су они
организовали игру с оним црнцем и подметнули
коверат не би ли на тај начин прекинули мучну
ситуацију. Али, било како било, дани који су ми
још преостали у Кану били су знатно садр-
жајнији. Повратак сам сада једино ишчекивао
због Давидовићеве пошиљке, која је, очиг-
ледно, још била под породичним ембаргом.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ И ПОВРАТАК У “СИВУ

ЗОНУ”

240
 “Драги наш пријатељу” - овако је у су боту
увече, уочи недеље када сам имао авион за
Цирих започео објашњење свог неуо-бича јеног
понашања Бранко Јовановић - “дугујемо ти
велико извињење због нерас-положења у коме
си нас затекао. Разлог је једноставан и
разумљив. Јадранка чека бебу, као што видиш
по њеном стомаку, али су последњих недеља
наступиле компликације које су нас сасвим
пореметиле тако да смо теби ускратили онолико
пажње колико ти заиста заслужујеш. Јуче је др
Волински, коначно, саопштио да је са бебом све
у реду па желимо да срећу, уз још једно велико
извињење, поделимо са тобом”. Изговоривши ту
тираду, Бран-ко ме је изљубио а за њим је исто
учинила и Јадранка. Наравно, ја сам извињење
прихватио, док им о својим претходним
сумњама и разочарењу ништа нисам рекао.
После вечере у немачком ресторану, јели смо
купус и кобасице, дуго нисам могао да заспим,
нешто због преобилне хране и јаких пића, као и
због сазнања да сутра напуштам Кан и враћам
се у домаћу “сиву зону”! Међу-тим, главни узрок
несанице одиграо се за време вечере. У
ресторану се, нажалост, догодила и једна
непријатност: под утиском обновљене ведрине

241
Јовановићевих, трудећи се да све сакријем
ноншаланцијом, као узгред сам упитао Бранка:
Да ли знаш нешто о Александри Андрејевић -
избегавши да изговорим презиме Давидовић,
које би узнемирило Јадранку. Док је мој друг
смишљао како да ми одговори, уследио је
нервозан и неделикатан Јадранкин одговор:
“Није баш пристојно помињати име своје
љубавнице у присуству сестре оног који је,
иначе у читавом случају преварен!”
Изговоривши ову запенушану реченицу она је
одјурила у тоалет. Бранко је, узевши је у
заштиту, изрекао неколико реченица о мојој
нетактичности, док је моје једино оправдање
било то што сам већ дуже време грозничаво и
неуспешно покушавао да сазнам било шта о
Александри, а времена је за то било све мање.
Јадранка се убрзо вратила, зачудо потпуно
промењеног расположења. Осмехнула ми се
рекавши: “такве су жене кад су у другом стању”!
Да бих те ноћи коначно заспао, узео сам поново
Бењамина у руке. Он је, очигледно постао мој
психотерапеут.
“И пошто ми је претходног дана док смо ишли
код Рајха, изговорила заиста судбоносне речи
требало је само да их поновим: Москва дакле у
мом животу значи да ја могу да је доживим само
с тобом и захваљујући теби, да не говорим о
љубавним причама, сентименталностима и
слично. Асја ми је рекла да спремим пис ма и
легла на кревет. Љубили смо се сил но. Али
најснажније узбуђење осетио сам од додира

242
њених руку којима ми је већ раније рекла да су
сви који су за њу били везани осећали како из
тих њених руку извире највећа снага. Десни
длан сам чврсто приљубио уз њен леви, и тако
смо остали сатима.”
Читајући о овом ретком тренутку среће који је
Валтер доживео са Асјом, јер они су се волели
на чудан и болан начин, који је њега тридесетих
година довео до првог покушаја самоубиства,
утонуо сам у сан пун кошмара и Александре која
ме неће. Пронађене али не-вероватно хладне
према мени. Изјутра сам завидео Валтеру на
тренуцима праве среће иако је завидети човеку
његове судбине било заиста саможиво. Био сам,
међутим, убеђен да би ме велики критичар
разумео јер су и његови московски дани
протицали у смењивању среће и разочарења, а
свакако је и сам завидео Рајху који је за себе
имао знатно већи део Асјиног живота.
Он је ипак у љубави био компликован и
сензибилан човек. Бењаминов растанак с Асјом,
у Москви, можда делује и мелодрамски, ипак је
знатно више од оног што смо Александра и ја
себи приредили, јер ми га нисмо заправо ни
имали.
“На крају, пошто нам је остало само још
неколико минута, мој глас је почео да постаје
несигуран и Асја је видела да плачем. На крају
је рекла: Не плачи, јер ћу на крају и ја морати да
плачем, а ја ако почнем плакати, нећу престати
тако брзо као ти. Чврсто смо се загрлили.

243
Онда је она изашла, а ја сам док су санке биле
већ у покрету, још једанппут повукао њену руку
на своје усне. Још је ду го стајала и махала. Ја
сам јој узвраћао из саоница. Са великим
кофером на крилу, во зио сам се плачући кроз
све мрачније улице према станици.”
Тако Бењамин, у овој изузетној књизи, додуше
ван главних токова своје научне и књи жевне
активности, сведочи о бродоломима свог
интимног света. Помислим, како би неки сли чан
Давидовићев аутобиографски текст, у коме се
спомиње Александра, утицао на мене? А Рајх је
можда успео да прочита “Московске године”!
Моја интимна реакција би била сва како погубна
док би ми у функцији изнајм љеног списатеља
овакав шок био добро дошао. Или, можда, и не
би, јер та раван чисте стварности носи у себи
опасност другачијег препознавања које може
разорити условност уку-пне моје и
Давидовићеве конструкције. Када се зна да смо
нас двојица последњих година изг радили, из
реалности књига, потпуно паралелан свет,
препун скривених значења, у оквиру наизглед
обичних тема и значења, јер нама, на пример,
име Бењамин значи много више него другима,
чак и онима ученијим од нас, појављивање
чињеница око којих немамо ни сличан интерес,
могло би угрозити читав пројекат.
Док у себи ишчитавам ову последњу ре-ченицу,
осећам како се већ грозим самог себе: због
литерарног илузионизма спреман сам да и себи
затајим сазнања о пресудним ломовима из свог

244
прошлог живота. Да никада не сазнам суштину
односа Петра и Александре, као и да допустим
да о њеној судбини чујем само оно што
Давидовић хоће да ми саопшти.
Толико далеко, Владане Петровићу, не-ћеш, па
макар све пропало! Уколико сазнам да је
Давидовић учинио Александри нешто руж-но,
нећу исписати више ни једну реченицу у ову
књигу слепљених судбина и света који је
жртвовао своју истинску густину зарад
једносмерне еуфорије. Постоји ипак граница до
које сам спреман да учествујем у овом
поигравању изокренутих савести. Моје санке
нису, додуше оставиле Александру у завејаној
Москви, она је мене напустила док је Београд
тек улазио у лето, али Александра Андрејевић је
очигледно она тачка у времену око које ће се мој
живот заувек окретати.

245
 МУЧАН ЗАВРШЕТАК ПУТОВАЊА

Недеља у којој сам се враћао је била под

кишом. Аеродром у Ници као да је урањао у
море. Таласи и ветар. Бранко ме је повезао из
Кана у рано јутро. Опраштање, мање срдачно од
добродошлице пре десет дана. Јадранка ми је
махнула у знак поздрава. У аутомобилу смо
Бранко и ја углавном ћутали. Пре уласка у
царинску зону без речи ми додаје коверат на
коме видим Давидовићев рукопис: “предати у
руке Владану Петровићу”. Не питам га ништа а

246
коверат склањам у xеп. Машемо један другом с
неким умором у покретима и авион узлеће.
Збогом мој Јовановићу, као да нам не прија
азурна клима! У ваздуху доста ветра и потреса.
Кад следећи пут дођеш у Београд, говорим у
себи, видећеш, све ће бити боље. Фрацуска
клима, по свему судећи, није добра за наше
пријатељство!
Наредних петнаестак минута успевам да не
посегнем за Давидовићевим писмом. Мучим
самог себе. Авион подрхтава од ветра који
долази из Тиренског залива. Коначно вадим ко-
верат, сасвим лагано га отварам. Појављују се
два листа папира. На првом, са мало текста,
препознајем Петров рукопис, други, исписан
ситним словима, потпуно ми је непознат.
Изненађен сам, јер очекивао сам неки
Давидовићев књижевни текст. Ипак одмах, с ве-
ликим узбуђењем, почињем са читањем првог
папира:

Лион, 2, фебруар

Драги Владане,

Овде сам неким послом, пар дана. Имам доста

слободног времена док чекам да ми роба за
газду стигне. Шетам се кроз ову лучку варош,
сећам се детињства и младости и све више
ми се чини да једино тебе имам на овом свету.
Звучаће ти ове речи патетично и можда
отужно, али ја се тако тренутно осећам. Из

247
истог разлога, јер би било дволично тако
говорити а радити супротно, шаљем ти ово
Александрино писмо, јер убеђен сам да те
њена судбина интересује.
Не замери ми што ти га шаљем с оваквим
закашњењем. Раније нисам био спреман за то.
А ни сада нисам сигуран да знам зашто то
чиним. И да ли је паметно? Имам утисак,
међутим, да ти је Александра некада доста
значила, па је стога добро да знаш за ово њено
писмо.
Поздрављам те, и знај да се доста туге
накупило у мени свих ових година. Гуши ме све
више овај мој јадни живот а породице као да
више немам. И они живи нису са мном!
Да се ипак вратим писму. Добио сам га од
Александре пре више од две године, дан или
два пре него што ћу кренути на службени пут
са кога се нећу вратити. Она је, наиме, била
десетак дана код неке рођаке, и уместо да се
врати послала је писмо које ти сада
достављам. Иако није нимало повољно за
мене, мислим да имаш право, независно до
нашег посла, да га прочиташ.
Још једанпут, опрости што сам га толико
дуго тајио од тебе, али разумећеш ме! Неке
ствари морају да одлеже.
Прими много поздрава од
пријатеља Петра Давидовића

п.с. Ствар са мојим самоубиством добро нап

редује:

248
Све до Цириха нисам се осмелио да узмем у
руке Александрино писмо. Премештао сам га
пажљиво, као да је минирано. Потом сам га дуго
држао у рукама не усуђујући се да за-почнем са
читањем. Зашто је Давидовић баш сад смислио
да ми пошаље ово писмо њему упу-ћено?
Свашта ми је пролетало кроз главу, док коначно
нисам смогао снаге да се суочим с
Александриним две године старим писмом. А
Давидовић говори о сопственом самоубиству
као о нечему што је мени обећано па се зато
мора урадити.

Петре,
Надам се да ће те ово писмо затећи код куће
јер желим да, пре него што кренеш на тај
службени пут, чујеш шта имам да ти поручим.
Прво, ја се нећу више враћати у наш стан. Јер
он је једино што се може назвати нашим, а и
њега довољно мрзим, све остало је већ одавно
издељено на моје, твоје и ничије. Наш брак је
чист промашај од самог почетка. Ја тебе
нисам никад волела а ти ме ниси уоп-ште
поштовао. Значи, све претпоставке за
неуспех су од почетка биле са нама. Или, боље
речено, између нас! Ја сам морала да се удам
јер нисам хтела да дете које сам носила буде
копиле. Има оно и правог оца али њему нисам
желела да признам да сам у другом стању. Био
је јако амбициозан и хтео је да студије заврши
на време, да се запосли па тек онда да се оже-

249
ни. Вероватно са мном. Нисам желела да моју
трудноћу схвати као неку превару, као трик да
га принудим да одступи од својих принципа. А
дете нисам хтела да жртвујем. Побегла сам
из Београда, удала се за тебе а оцу
дететовом никад нисам ничим ни наговестила
очинство. Сада дакле, знаш оно што си од
почетка подозревао: Павле није твој син. Он је
био само моје дете, а сада је само мој гроб,
тамо негде где се наопако ратовало. Причају
људи да си мог сина истински ожалио, то би
ти могла признати као нешто најдрагоценије
што си за мене учинио током наших никаквих
тридесет година, да истовремено ниси и
главни кривац за његов одлазак у добровољце
и смрт!
Мрзим те а ипак ме чуди истовремено таква
твоја емотивна реакција јер ти ниси човек за
права осећања. Све је код тебе поза или
експеримент.
Гадио си ми се од првог сусрета са твојим
непријатно хладним телом. Мука ми је била
кад год си ме загрлио, љубио, узимао с
неприродном страшћу. Срећом, брзо си се
заситио мога тела, или ти је досадила моја
намерна хладноћа. Кад би само знао каква сам
била с човеком кога сам волела! Све твоје
љубавнице заједно не би произвеле толико
ватре колико сам ја у једној јединој ноћи умела
да исијам. Са њим је секс био више од дисања.
Био је као чиста халуцинација. Али, чему то
теби при-чати кад је код тебе све толико

250
смишљено да ћеш вероватно и умрети кад то
сам одлучиш.
Вечито си само о себи мислио. О каријери, о
здрављу, о томе како се храниш, обла чиш. И
умишљао си ствари. Сањарио си о некој
сопственој величини. Ниси напредовао
довољно брзо јер те други мрзе. Деца и ја смо
постојали само као декор, неопходан али
невољен. Мислим да су то све неки комплекси
из детињства. Мора да те је отац тукао кад
си био мали. Светио си се оцу тиме што си
био непријатан према својој породици. А и у
политику си се упустио да би му био раван.
Али, ни у томе му ниси дорастао. Твој
@иворад је био прави десничар, пун класне
мржње, прек али доследан. Ти си, Петре само
назови опозиционар. Кад те први пут пропусте
кроз шаке заборавићеш шта је политика. Знам
ја за све твоје страхове од момента када си
случајно ударио милиционера на
деветомартовским демонстрацијама. Што си
се петљао у оно зашто немаш петљу.
Демонстрације се и праве да се руши нека
одлука, па и сам режим. А ти ишао тамо да се
дереш, да лечиш кулачке комплексе, па ти онда
ђаво крив што се полиција распитује за тебе.
Мени је доста тог кукавичког живота са
тобом Кад би твоји читаоци, ако их уопште
има, знали какав си ти никакав човек, прес-
тали би да губе време с твојим песмама и
романима. Ја сам те среће да те знам па не
губим време на твоје измишљотине и

251
сакривање иза јунака. Ти вероватно, све оно
што не смеш или не умеш да урадиш
препустиш неком из-мишљеном лику. Тако
постајеш јунак, велики љубавник, висок и
црномањаст и све оно што у животу ниси. А
можда и остали писци тако раде, ал тим горе
и по њих!
Мога сина Павла си гурнуо у рат. Није могао да
издржи притисак твог кукавичлука и
притајеног дезертерства. @елео је да докаже
да је добар и прави Србин, уплашен твојим
нејасним бунцањем о сопственом пореклу и
нацији. Зашто је отишао у рат, да тамо на
згаришту југословенства заслужи потврду да
је правоверан. И заслужио је само метак или
гранату, свеједно.
Петре,
Нећу да те проклињем, али се надам да ћеш се
довољно уплести у сопствене мреже и да ћеш
се удавити од лажи коју, од када те знам,
шириш око себе. Путуј тамо одакле се нећеш
вратити.

Александра, опет, Андрејевић

п.с. Немој ме тражити јер нећу бити тамо где

мислиш да сам. За тебе нећу бити нигде!
Прочитавши и последњи ред овог писма осетио
сам како ми празнина обузима читаво тело. Од
утробе до последњег прамена косе. У моменту
је бесмисао испунио сав мој организам. Имао
сам сина кога више немам! Заправо имам

252
мртвог сина кога не познајем. Вест о ужасу
носила је у себи убијену свест о очин-ству.
После празнине и тупости наступила је
дрхтавица коју нисам могао да обуздам. После
две ињекције, које ми је дао неки лекар који се
затекао у авиону, утонуо сам у несвест из које
сам се пробудио тек с вечери у амбуланти ци-
ришког аеродрома. Сав омамљен седативима,
почео сам да функционишем на нивоу аутомата,
као гост у неком туђем телу.
Ноћним летом сам стигао и до Теми швара.
Магла из главе ми се полако рази-лазила а бол
постајала апстрактнија. Постајао сам свестан да
ја Павла, свог сина, никада нисам видео, нити ћу
га икада живог видети, да практично жалим
само име чије обличје не могу склопити без
Александре. Ни фотографија ми не би помогла
јер накнадно успос-тављен однос губитка нема у
себи потребну присност, поготово са
незаинтересованом хемијом фотографије. Док је
аутомобил пролазио кроз погранични градић
@омбољ, спознао сам сву апсурдност емотивне
замке у којој се налазим: изгубио сам неког кога
никад нисам ни имао! Нестао је изданак мог
тела који није ни био свестан да сам му ја
зачетник. Заправо, после првог шока који ме је
потресао снагом струјног удара, сазнање да
осим имена тог младића ништа друго о њему не
знам, унело је у мене чудну смешу
емоционалних ерупција и блокада истовремено.
Помислио сам, тек кад пронађем Александру
моћи ћу на прави начин да ожалим свог сина. И

253
док записујем, накнадно наравно, овај свој нео-
чекивани и сурови судар с прошлошћу, која ми
се изненада вратила, осећам да овако сложене
речи делују цинично, али заиста сам се тако
конфузно осећао тих првих сати и дана.
Стигавши до куће решио сам да и текст и своја
осећања заштитим двоструком шиф-ром, јер
никог нисам могао да примим у простор уназад
доживљене трагедије. О осталим деловима
Александриног писма, њеном животу с Петром и
Давидовићевим мотивима да ми га пошаље
нисам ни успевао да размислим.

254
 ПИСАЊЕ СЕ ИПАК НАСТАВЉА

Прошло је више од пет месеци од дана када сам

прочитао Александрино писмо, које је написано
и упућено Давидовићу пре више од две године,
кад сам одлучио да ипак наставим са писањем
овог романа. У том чину је било и резигнације и
пркоса, и стрепње од тога шта ми све може
открити овај рад у две руке, писање у које се
делом укључила и трећа, Александрина рука.
Она ме је напустила сле-дећи захтев своје
савести а не љубави. Петар је писмо са
податком о томе задржао скоро две године. Из
Александриног опроштајног писма се не види да
сам баш ја отац Павлов, тако да немам право да
оптужујем Давидовића да је намерно све
задржавао за себе. Он можда и није знао да је
Александра била у то студентско време
искључиво моја! Мотив да ми га ипак пошаље
могао би бити чисто партнерски, иако размак

255
између пријема тог њеног оп-роштајног писма и
одлуке да га мени проследи, изазива
подозрење.
Бол за Павлом сам осећао као дубок рез у глави
и души али сам решио да пишем и даље, ношен
идејом коју је, нажалост Давидовић први
изрекао: да неком паралелном књижевном
стварношћу изаткам тачнију и праведнију
верзију свега оног што нам се догађало.
Александрина верзија Давидо-вићевог
карактера није ме изненадила, а нагомилали су
се и његови текстови који су чекали обраду и
уклапање у овај помало злобни пројект.
Покушаћу да писањем све боље схватим иако
ћу тиме своју бол и муку из ложити бржем
забораву. Јер дуже се памте загонетке.

256
 НОЋ НА ГРАНИЦИ

Било му је потребно, пар месеци касније,

да прочита само један одломак из Рилкеових
“Записа”, па да му се јулска ноћ на чехо-
словачко-немачкој граници, њему професору
књижевности Александру Димитријевићу, из
нелагодне тајанствености у души преобрази у
бездану пукотину која води кроз Средњу
Европу, преко Балкана до Медитерана.
Угледао је у замишљеној стварности своје
имагинације прорез који се пробија кроз
неизвесну садашњост, оштрицом
заборављеног ножа продире у блиску
прошлост и губи се у тами сутрашњице.
Време опет путује! Управо тако, те ноћи га је
дотакло хучно премештање времена. Док су
звезде опседале небо изнад граничног прелаза
Разводов, осећао је неизбалансирано
смењивање тежине која је пристизала
крвотоком, и ватромета чисте радости,
просто чулно снажне и безразложне. Осећао је
да се нешто дешава у сржи историје а он,
маргинални учесник, има свест о томе. Седео

257
је у колима, остављајући страх за неку другу
прилику иако је он био сасвим примерено
осећање и о спознаји да Европом, са Запада на
Исток надире безимена промена. Чеси никако
да отворе границу, Немцима је свеједно, док се
на њега безначајног професора литературе
обрушава срж тек установљеног историјског
бунила. С неба, у баналну шверцерску
пограничну епизоду, струји олуја коју он не
препознаје ал предосећа.
У топлој јулској каденци, на линији додира
комунизма и капитализма, у окружењу
Александровом, окренут тривијалном гра-
ничном трансферу, ниче промена с одложеним
дејством!
Средовечни професор, пореклом из неке
војвођанске провинције, у подсећању на овај
догађај, накнадно је снажио своје
самоппоуздање, слушао своје убрзано дисање,
блажио хладан издајнички зној из ноћне море на
граници, и све приписивао неспавању и
напорној вожњи кроз мрачни и непознати
чешки предео од Плзена до немачке границе.
Нелагодност због брзоплетог обећања, које је
дао пре неколико дана, у апарт хотелу у
Бенешову, трудио се да потисне
размишљањем о пословима који га очекују по
повратку у земљу. Збркана догађања која га
прате скоро све време петнаестодневне
екскурзије по Средњој Европи, Димитријевић,
из више разлога хтео је да избрише из сећања.

258
Вративши се у земљу, улетео је у припреме за
септембарски испитни рок, међутим још више
га је изазивао скори почетак првог семестра и
његов почетнички сусрет са студентима.
Почетком лета изабран је за асистента на
катедри за српско-хрватски језик и књи-
жевност, и од тог дана је, с великим
страхопоштовањем започео припреме за
преда-вачки деби. Намеравао је да започне са
Ђуром Јакшићем, на нов и оригиналан начин,
онако како су га интерпретирали његови
универзитетски професори. Потонуо је у
изучавање романтизма желео је да сазна што
више о Јакшићу, да би потом одбацио све до
сада написано и самостално проговорио о овом
српском романтичару, језиком и методом при
мереном крају двадесетог века. Ишчитавање
литературе, обавио је за непуних месец дана,
међутим тек су онда наступиле праве муке.
Сваки покушај да сачини текст, који ће
изговорити на пресудном приступном пре-
давању завршавао се у плићацима школског и
већ ви ђеног. Реченица му се опирала или сама
невољно склапала у шаблон општих места.
Хватала га је нервоза од стегнутости и
загушљивости које су га спопадале истог оног
момента кад би се приближио писаћој машини.
Датум приступног предавања се убрзано
примицао. Мрежа несигурности у себе и своју
предавачку вештину све га је више прекривала.
Правио је изнова концепте текста,
ишчитавао песму по песму, трагао по Ђуриној

259
биографији, ослушкивао Романтичаре са свих
страна. Уза-луд. Овај му се писац отимао.
Александар Димитријевић једноставно није
проналазио праву формулу за необичан
Јакшићев живот и дело. Осећао је да треба
само једна права нит, само једно ново окно,
само једна чиста боја. Мора се докопати те
пресудне полуге којом ће изврнути све оно
што је до тада, тачно али анахроно и не
стварно, написано о овом песнику
страдалнику који ни по коју цену није пристајао
на компромис. Димитријевић зна да мора
открити прави звук који ће му одвезати мех
банатских ветрова , јер само они знају праву
истину о сликару рођеном у Црњи о писцу који
је живео у Сумраковцу, о бунтовнику који је
умро од жандарских батина. Асистенту
Димитријевићу је заиста панично требао тај
прави одјек!
Виша школа у коју је примљен, нео-чекивано и
против воље многих будућих ко-лега, била је
смештена у пријатној двоспратници, у мирном
и отменом делу града. Поред ње је протицала
река. Обрасла пузавицом, у средини омањег
парка, школа је деловала питомо. Унутарњи
простор, обложен светлим дрветом, средњих
димензија, давао је утисак сређености и
спокоја. Димитријевића је, заправо, једино
амфитеатар плашио величином. Подсећао га
је на гротло, чељуст која ће га, заједно са
несрећним Јакшићем прогутати тог 6.
октобра, који се вртоглаво приближавао.

260
Долазећи свакодневно у библиотеку, кришом је
завиривао у тај, иначе скромних димензија,
амфитеатар у који није могло да стане више
од стопедесет студената. За њега је то ипак
био уклети простор у коме ће се он, руку под
руку с Јакшићем, тешко обрукати. Сваки дан
му је повећавао панику а он није помишљао на
мо-гућност да се студентима обрати обичним
пре-давањем. Њима би било све једно, једно
више стереотипно факултетско пре подне а
колеге предавачи ће лакше поднети његов
полууспех него брилијантно излагање. Он је
то знао али није пристајао да каријеру започне
рутински и кукавички. Али, све што би написао
деловало му је све лошије. Димитријевић је све
више размишљао да поднесе оставку на звање
предавача које није ни започео!
Баш на овом месту Давидовићевог текста, док
сам се ишчуђавао чињеници да и он, заправо
његов Александар Димитријевић пише и
размишља о Ђури Јакшићу, додуше он кре-ира
високошколско предавање а ја фељтон,
зазвонио је телефон. И то на начин као кад зове
манијак Драшковић. Био је то, наравно, он. Мој
живи прислушни и претећи уређај.
Нешто те нема Петровићу. Чујем да си био у
иностранству?
Зар опет ти Драшковићу. Кад сам те тражио
нигде те нема.
Шта ово има да значи, више ме не зовеш
Чворовић? Захладили наши односи?

261
Кажи шта хоћеш, па ме пусти на миру. Имам ја
доста својих проблема и без тебе.
Немој бити на крај срца. Само сам хтео да чујем
како је било у Француској. Шта смера онај твој
Јовановић. Да неће као његов отац да
испланира неки атентат.
Ипак си ти Драшковићу, прави Чворо вић. Чујем
да си узнемиравао моју жену док сам ја био
одсутан. Мани се тога. Она нема ништа сс
нашим пословима.
Мислиш Владане, само мислиш да нема. Ха, ха,
ха. Шалим се наравно, жене немају пој-ма
ниочему! Него кажи ти мени да ли је у тај Кан
навраћао и онај Давидовић. Онај што бије
мотком по мојим колегама?
Хоћеш да кажеш да и Софија ради за вас? То је
глупост. Ал, ко зна... А Давидовић није био са
нама. Само ми је послао бомбу у писму!
Бомбу? Теби? Зашто теби? Па он ти је ортак.
Драшковићу блентави ја сам то рекао у
преносном смислу. Није то била права бомба,
ал није то прича која тебе интересује...
Слушај Петровићу, прећи ћу ја и преко ове
увреде личности, узбуђен си и ко зна шта још.
За против услугу очекујем да ми саопштиш име
барем још једног Јовано-вићевог пријатеља,
овде у земљи. Или Давидовићевог, свеједно.
Морам, човече коначно да пријавим неког новог.
Овако ће испасти да само губим време са
тобом. Дај ми име и адресу неког од њихових, ја
то јавим тамо где треба, па смо мирни и ти и ја
барем пар месеци!

262
Ти си Драшковићу, потпуно пролупао. Које име
да ти дам. И зашто? И пусти ме на миру. Имам
много посла. Пишем.
Знамо да пишеш. Читамо ми пажљиво све што
напишеш!
Како читате? Нисте могли сазнати шифру. Да
није Софија...
Петровићу, ми читамо оно што пишеш у
“Недељнику”. Ал, не брини није ни шифра
проблем. Само нам то сада не треба. Књи-
жевност још није под посебном присмотром.
Драшковићу кад си се већ јавио, да те питам
нешто. Да ли је Александра још у Сомбору?
Која Александра? О чему ти то? Ја до-душе
знам доста Александри али ни једну из
Сомбора.
Побогу, човече, па ти си ми нудио оба-вештење
о њој под условом да ти цинкарим Давидовића и
Јовановића!
И, пристајеш?
Дакле знаш где је Александра?
Могли би да се договоримо, али сада нас
интересују нека нова лица. Одавде. Неки писци
који имају рођаке преко Дрине. И сликари.
На шта ти ја личим. Нисам ја доушник. Сазнаћу
ја сам где је Александра.
Изрекавши последњу реч, Александрино име,
спустио сам слушалицу, бесан и потпуно
несигуран да ћу је икада пронаћи. Нисам
међутим могао да отрпим овако нескривено
регруто вање у тим цинкароша.

263
ДАВИДОВИЋ И ДАЉЕ

264
 Враћам се на Давидовићеву причу о,
вероватно, његовим предавачким почецима и
необичном догађају са границе некадашњег
Истока и Запада, у време док је источни блок
још постојао. Његов Александар Димитријевић,
да ли је то исто оно књижевно биће названо
Милан Пашић, који бежи расквашеном
Панонијом и бори се с мафијом локалних
моћника, на чехословачко-немачкој граници као
да наслућује године које ће, “Прашким
пролећем”, рушењем берлинског зида и нашом
југословенском националном експлозијом,
политичку и менталну карту Средње Европе
сасвим изменити. Да ли је небо над споредним
граничним прелазом те ноћи, распоредом
звезда, наговестило будући коридор који
вртоглавом брзином води прво до прошлости,
док је за будућност проходност знатно
неизвеснија?
Пешачећи од свог стана до школе свакојаке је
мисли преметао по глави. Знао је да му нико не
би поверовао да се повлачи с катед-ре, коју је
толико прижељкивао, само због тога што није
успео да савлада Јакшића, али је без обзира на
све био врло близу таквој одлуци.
У понедељак поподне, из кабинета, покушао је
да телефонира Ани. После много мука пробио
се кроз међународну телефонску централу.
Телефон у Бенешову је дуго звонио. Коначно је
слушалица подигнута али јавио се непознати
мушки глас који му је саопштио да Ана није код
куће. Реакао је да је госпођа Ана отпутовала у

265
Западну Немачку. Спустивши збуњен
слушалицу, прво је помислио да се нешто
непријатно догодило неком од њених рођака,
кад је успела мимо годишњих квота, да добије
пасош за одлазак у иностранство. Своју
четворогодишњу прилику она је искористила
прошле 1980. године. Тек касније се упитао: ко
је тај мушкарац који се јавио из њеног стана.
Могао је бити полицајац, љубавник, провалник
али свакако неко кога он не зна !
Уз другу цигарету, покушао је да за-мисли Ану
Матишову како чека код Разводова да јој
успорени и непријатни чешки гранични
службеници овере исправе и пусте је у
капиталистичку Немачку. У измаглици
сањарије видео је себе поред ње, у јулској ноћи
разливеној над Средњом Европом. Буновни и
нељу-базни цариници гледали су кроз њих али
због тога нису били нимало мање
формалисти.
У овој ноћи, док се Димитријевићу от-кривала
будућа промена, за коју није знао ни каква је
нити шта ће све захватити, док је седео у
аутомобилу, час преплашен час озарен, Ана
није била са њим. Ње није било, међутим
поверила му је своју највећу драгоценост:
скривен у пртљажнику Форд таунуса, који је
припадао његовом пријатељу Драгиши Се-
кулићу, дрхтао је њен седмогодишњи син Па-
вел.Заправо, дрхтали смо сви, укључујући и
инжењера Секулића, који је радо пристао да
помогне Александровој пријатељици. Павела је

266
хитно требало превести код деде у Амберг,
разлог за ту журбу није му баш био најјаснији.
Знао је само толико да би чекање на нормалну
процедуру било изузетно опасно.
После једне пристојне пијанке, у неком
подрумском ресторану на Вацлавским
наместима, инжењер и он су решили да
ризикују овај нелегални прелаз. Знали су да су
чехословачке власти веома ригорозне кад су у
питању овакви покушаји, али количина разног
алкохола у глави, као и присуство Анино и
њене пријатељице, сасвим су им утрнули
опрез! Сутрадан после трежњења, било је
касно: Срби дату реч не газе! Мали Павел
дефинитивно иде преко границе.
Јули 1980. Ноћ испуњена иглицама у телу.
Колона заустављених аутомобила. Мрзовољни
путници. Туристи, шверцери, понеки прави
криминалац, рођаци у повратку и понеки
наивни југословенски xентлмен. Инжењер
сваки час потеже виски из пљоске. Дечак ћути
и дише. Димитријевић скоро да и не дише.
поноћ је. Онда, знатно пре него што је то
уобичајено, почела је да стиже нека блага
светлост. Весник оног што Александар нас
лућује.
Док се приближава школи, Димитријевић
се сети Јакшићеве “Поноћи”. Она поноћ с
границе није била романтичарска, али је но
сила у себи сличну тајновитост и стојицизам.
Једног момента, сав згрчен на задњем
седишту, усредсређен на дечаково дисање, он

267
осети да се више не боји! Руке му не дрхте.
Глас којим се обраћа Секулићу има нормалну
боју, чак и примесу самоуверености. У тело му
се, међутим, уселило неко непознато осећање.
Налик на носталгију. На неко заумно сећање.
Али не за нечим познатим, не за домовином
или родним градом. Ни породицом. Осетио је
неки дубок зов оних резова из дубине времена, у
које су му преци посадили прагове. Навре му у
мисао слика Батоње, са међе Мађарске и
Румуније, одакле му је прадед Вукашин далеке
1850. кренуо у Арад а потом у Темишвар. У
крајичку десног ока сузом му лине острво Вис,
као катарка с које му покојни отац нешто
довикује. Под ребром га истовремено запече
ударац кундаком којим је немачки војник
погодио деда Бранислава на @абаљској скели,
с про-лећа 1941.
Цариници коначно крену у преглед пасоша и
возила. Обилазе око Секулићевог “таунуса”,
подвлаче нека огледала под ауто, Александар
мирно све гледа као да га читава процедура не
дотиче. Секулић га пренеражено посматра,
несвестан да је овај доживео озарење које га
штити од оваквих баналности. Професор
Димитријевић је равнодушан као да му се у
пртљажнику налазе старе новине а не дечак,
син његове пријатељице Ане Матишове.
Инжењер и цариници нису могли знати да је он
тог 7. јула, у један сат после поноћи, дубоко
запловио у историјске воде. Мали Павел је,
својим мирним трпљењем заправо, несвесно

268
гурнуо Димитријевића у бунар приватне
историје. Завиривши иза кулиса туђе дечије
собе, он је тог момента започео неизвестан
пут до сопствених корена. У тако значајном
моменту Александрове интиме, судбина је
морала заштити и Аниног сина.
Дечак је безбедно, иако неконфорно, рано у
зору стигао код свог деде у Амберг. Кад су, по
преласку границе, отворили пртљажник, дечак
је згрчен спавао. Пробудивши се, изљубио је
професора. Инжењер Секулић је непланирано и
јефтино променио седишта на свом ауту, јер
је господин Елдер, отац Анин и деда Павелов,
држао велики ауто-отпад. У стању чудне
обамрлости, која је наступила после
еуфоричне спознаје историчности сопственог
живота, Александар Димитријевић је
телефонирао Ани Матишовој да је Елдер -
млађи успешно уписан на виши курс смучарског
трчања - како је гласила договорена шифра. У
Чехословачкој су наиме, прислушкивали
телефоне свих оних који имају неког у
иностранству. Авантура кријумчарења је
успешно завршена али почињале су нове!
Одлазећи у школску библиотеку, седам дана
пре приступног предавања, Александар је
изоставио већ ритуално осматрање амфите-
атра. Сео је за сто, отворио ташну са
књигама и, уместо Јакшића, узео Рилкеа. Били
су то његови знаменити “Записи “. Прва
реченица коју је прочитао гласила је: “...јер
успомене саме, још нису ништа.Тек кад

269
постану безимене и кад их је немогуће
одвојити од нас самих, тада се може догодити
да се у веома ретким тренуцима, из средине
ових успомена, уздигне права реч! ”
Ова реченица га снажно дојми и зароби. Он,
који се скоро никад до сада није интересовао за
сопствено порекло, схватио је да што скорије
мора размотати чвор у који га је замотало
време чији је шум осетио, прошлог лета, на
рубу Средње Европе. Са блиставом лакоћом и
уверењем да је апсолутно у праву, односно да
за њега почиње прави, и то не само
предавачки, живот, Александар Димитријевић
је 6. октобра студентима изговорио реченицу
која је садржала праву реч. Она је гласила:
Јакшићев живот наличио је на ход по минском
пољу. Тре бало је само препознати ту
пресудну шифру песниковог укупног живљења.
Преостало му је, њему професору
литературе, да нађе и прву и праву реч свог
живота. То минско поље је Александру
отворило пут ка суштини животне и поетске
голготе овог банаћанског романтика.
Јунак Давидовићев, дакле, на самом поче тку
осамдесетих одлучује да сазна ко је и одак ле
долази. Бави се “авантуристичким, и при лично
кажњивим кријумчарењем људи” преко границе.
У то време постоји још Европа подељена на
капитализам и социјализам. Кроз
Димитријевићева преживљавања описује, нај-
вероватније сопствене предавачке почетке, лута
Чехословачком и проводи се у друштву неког

270
инжењера Секулића. Има љубавну, или само
еротску, везу са Чехињом Аном Мати шовом.
Све у свему, то је време када се живело некако
једноставније. Југославија је земља из које се
лако путује а питања стила су изгледа
најважнија.
Ја читам и даље Давидовићеве текстове,
уцењује ме пензионисани или, можда, још
активни полицијски агент, син кога нисам никада
видео је погинуо, Александра је ко зна где, а и
њена слика у мени је измењена после писма
које ми је доставио Давидовић. Добила је на
опорости.

НАСТАВЉАЈУ СЕ ДАВИДОВИЋЕВИ
ТЕКСТОВИ

Осећам, из дана у дан, све интензивније,

да ме бављење овим књижевно-антропо
лошким послом истовремено измешта из
стварног мог живота, односно гура у неки
међупростор, тако да све што дотакнем постаје

271
сложеније и компликованије него што је било до
пре коју годину. На ратна збивања, која јењавају
али чије последице све више избивају на
површину, почињем да гледам с аналитичком
равнодушношћу. За Софијине небулозе тра-жим
оправдања у психози сиромаштва и нес
налажења у свету скоро “изгубљеног
социјалистичког раја”. Колеге - националисте за-
мишљам као отрежњене патриоте, док ми се
Валтер Бењамин причињава као неко с ким сам
одлазио и шопинг раних седамдесетих у
Темишвар и Арад. Из његових описа Москве
тридесетих овог века осећам исте мирисе које
носим у сликама запамћеним приликом боравка
у Румунији.
Гомилају се Давидовићеви предлози за наставак
романа, Асја ме све више подсећа на Одету,
једино Александре нема. Ни у вестима из
живота, ни у његовим рукописима. Све ми је
јаснији мој књижевни партнер, нарочито његов
литерарни рад, амбиције и планови. Приватан
лик његов ми је све одвратнији али предубоко
сам у том послу. Брине ме, међутим, мој
интензитет бављења његовом судбином, јер
увиђам да ме она обузима и ван пословног.
Делимично почињем и ја да постајем њен део.
Нови текст о старом јунаку Давидови ћевом је
преда мном. Зашто тај човек овај нови рукопис
толико насељава призорима из претходног
романа? Он евидентно нема снаге да раскрсти
са јунаком који егзистира између стварног и
могућег. Зар му не би било лакше да се

272
самостално позабави с његовом
построманескном судбином, или да га изнова
уклопи у неки књижевни темат. Очигледно да
Петар својим Пашићем намерава да и у нашем
делу истакне тему прогона.

ПРОБУЂЕН

Све се догодило у мом купатилу. Касније

ми је личило на сан, можда чак и ноћну мору,
али све се заиста одиграло у збиљи. Не
прекидајући бријање, као да то одувек ради на
том месту, у купатилу стана у улици Анице
Ребац-Савић, Милан Пашић је изговорио
следеће реченице: “Онај који ми је продао књигу
није знао колико је она драгоцена. Баш као ни ја

273
када сам је за безначајну суму купио. Верујем да
је била отета или украдена од бедних Јевреја
или нађена у неком делу њиховог древног
пребивалишта”. Нисам у први мах обратио
пажњу на слојевито значење оног што је
изговарао, јер сам био запрепашћен чињеницом
да се мој књижевни јунак налази у мом
купатилу, и то у реалном времену!
У реченици којом ми се обратио, поред
одређене тајновитости када је у питању
књига о којој говори, било је неочекиване
благости и разумевања. Као да до мене нема
кривице за његове странпутице, односно као
да годинама живимо у овом стану. Ја, писац, и
он јунак прозе о страдању и искупљењу. Дакле,
тог се јутра сусрела стварност са иреалним.
Истини за вољу, ја сам Пашића послао у
неизвесно скитање по јесењој равници. Док сам
га посматрао како се брије мојим бријачем, и
слушао његову реченицу нејасног значења, јер
се она никако није могла односити на књигу
псеудо Кропотникова, лице ми, највероватније,
није одавало претерану интелигенцију.
Прибравши се, заустио сам да га упитам како
је успео да завара хајкаче и непримећен се
увуче у мој стан, који иначе брижљиво
закључавам. Тог момента Милан Пашић, је
ставио кравату, обукао сако, узео мантил
ставивши га преко руке, и хладнокрвно и ћутке
изашао! Без одговора и поздрава! Док му се
звук корака губио дуж ходника, стајао сам на
вратима купатила, потпуно слуђен. Јер,

274
догађај је био заиста невероватан: прво сам,
потпуно несувисло, покушао да се обратим
свом књижевном јунаку, а затим ме је тај
исти, после текста који је изговорио,
некултурно напустио. Не пруживши ми прилику
да сазнам било шта о његовој тренутној
судбини.
Такво понашање нисам ничим заслужио,
поготово кад се има у виду какве сам све
непријатности имао због текста о њему који
сам објавио у дневним новинама. Све у жељи да
скренем пажњу јавности на неоснованост мера
које против њега предузимају. Највише
реакција је, додуше, било због његовог имена
односно презимена. Наиме, у жељи да шира
јавност сазна његову немилу судбину, односно
да индиректно помогнем реалном човеку који је
доживео оно што мој јунак литерарно трпи,
штампао сам у дневнику “Дани”, краћи одломак
из мог романа, посвећеног судбини јединке коју
захвати отуђена друштвена сила. Реакција је
убрзо стигла иако је није било приликом
публиковања романа. На индиректан, али
јасан, начин замерено ми је то што се мој јунак
зове као неки актуелни политичар. Једни су ми
пребацивали да га промовишем и ласкам
дотичном, други су беснели због наводног
исмевања угледног човека. Мој књижевни
Пашић, наравно, није могао знати ни за мој
текст а такође ни за полемику која се око
њега води. У својој бежанији он, свакако, није

275
читао дневну штампу, али то нимало не
оправдава његово игнорисање моје личности.
Овај његов испад у мом купатилу, то
безразложно уплитање у мој приватни живот,
јер паста, бријач и четкица нису делови
никакве књижевне стварности, могао би и
остати изолован инцидент узнемиреног
аутора и недовољно контролисаног јунака, али
његово самостално појављивање у јавности
представљаће латентну опасност. Одлазак
Паши ћев из мог купатила је ништа друго него
његово самостално укључивање у стваран
живот, за који није програмиран. Душе-
брижници и политиканти, који су нетрпељиво
реаговали на мој литерарни прилог у
новинама, јер ја у том тексту алудирам на
могућне мрље у прошлости човека који
представља један од стубова нашег друштва,
показаће се још мање толерантним према
овом избеглом књижевном јунаку, који се
евидентно меша у свакодневни живот. И, што
је најгоре, зове се Милан Пашић! Чињеница да
се Младен Стамен у реалном животу зове
сасвим другачије није успела да умањи бес
његових слугерана.
Наравно, у том непланираном ранојутарњем
сусрету у мом купатилу, нисам имао намеру да
Пашићу детаљно објашњавам све ове
околности. Једноставно сам хтео да га
упозорим на неаутентичност књиге која му
служи као путоказ кроз блатњаву литерарну
јесен. А после онаквог његовог монолога

276
преостаје ми да се распитам о каквој он књизи
говори, односно да сазнам на који начин
функционише изван корица мог романа?
Затечен чињеницом да није баш уо-бичајено
сударати се, непосредно по буђењу, са ликом
из сопственог романа, вероватно бих тешко
започео тај разговор, јер би сваки покушај
комуникације с њим био очигледан доказ да
признајем могућност контактирања стварног
с фиктивним, али неке ствари би, савести
ради, морао да му кажем. То се односи, пре
свега, на фамозну Кропотникову књигу. Али, он
је једноставно изашао из мог купатила и
нестао. Из августовске врелине, у којој се тај
јутарњи сусрет догодио, Пашић је отишао. Да
ли у књижевну јесен, толико погодну за
бекства и потере? Вратио се у књигу? Или је,
можда, неодговорно свој пут наставио по
збиљи. Сако и мантил, које је понео,
наговештавали су литерарно-јесењу
варијанту, али са Пашићем се после боравка у
мом купатилу ништа поуздано не зна.
Већ истог дана, када је лизнуо први мрак,
јутарњи инцидент ми је деловао потпуно
нестварно. Не само због тога што ме је
посетио лик из књиге која се налази и у многим
библиотекама, већ из разлога што је човек-лик
из мог купатила, Пашић, на мене оставио
веома упечатљив утисак: овај је био врло
концентрисан, смирен, елегантан и далеко од
сваке панике. Значи, овај Милан Пашић, а по
спо-љашњим карактеристикама је то био

277
недвосмислено он, је деловао сасвим другачије
од оног кога сам ја пре пар година послао у
погибељну авантуру прегањања са хајкачима
извесног Младена Стамена!
Прошле су већ четири године од када је
смештен међу корице књиге “Усамљеник”.
Тамо му, исти за вољу, нисам сасвим прецизно
одредио судбину. Потера је, и после завршне
реченице, могла да се настави. Камион, који се
на самом крају злослутно појавио, могао је чак
да му донесе и спас! Поставља се питање: да
ли сам га помињањем у прози објављеној у
листу “Данас ” баш ја и нехотице дозвао?
Можда га је моја брижна реченица, написана
као порука да се више не догађају случајеви
слични његовом, заправо пробудила?
Ипак, Милан Пашић, кога сам ја затекао како
се брије у мом купатилу, само је физички личио
на мог јунака. Мој Пашић је био много мекши и
флуиднији. Знам да време мења личност,
заокружава је или растаче, али како је могуће
да толико измени књижевног јунака? Толико да
његов писац остане запре-пашћен. Да ли је
свему криво време необјављеног рата у коме
живимо? Психоза бомбардовања и снови
испуњени уличним борбама. Ноћи у којима
сањам тенкове и авионе, дани на телевизијској
инфузији? Све у свему живот ми је доста
компликован и без немотивисаног пребега мог
јунака из књиге у обичан живот. Снове о
бомбардовањима већ и овако не смем ником да
препричавам. Темама које ником не одајем, од

278
неки дан сам додао и ону о сусрету у купатилу!
Бојим се да ће ме исмејати.
Данима ослушкујем комшијске разгово ре.
Очекујем да чујем како је ипак неко видео свеже
обријаног човека, високог око метар и
осамдесет. Нешто млађег од мене. У
тамноплавом сакоу, с мантилом преко руке и
неком књигом у xепу. Пашић је отишао пре
десет дана, нема га и ништа се о њему не чује.
Мени је оставио низ недоумица, укључујући и
ону која се односи на проблем: како одбегли
лик, из претходне књиге, непланирано и
изненада, уклопити у нову фабулу, која ми је
неопходна а немам довољно снаге за њу?
Паника ме је ухватила када сам схватио да
немам одговоре на два битна питања. Прво је
било: да ли, можда, већ неко други управља
мојим јунаком. Неки постмодерниста, или
метафизичар? И: шта чинити ако човек из мог
купатила није уопште Милан Пашић, лик из
моје књижевне маште? Шта ако је човек који је
његово отелотворење? Или јунак неке
паралелне прозе?

279
САБИРАЊЕ И ОДУЗИМАЊЕ

Давидовић је био у праву. Његов јунак је

сада у туђим рукама. У мојим. Пашића је, очи-
гледно, мени потурио, једино није до краја јасан
мотив за такав потез, јер ја сам најмљен да
пишем искључиво његову одбрану а не да до-
вршавам судбине његових недисциплинованих
јунака. Или, можда, уговор са ђаволом, у
Давидовићевом лику, подразумева преузимање
свих његових недовршених послова? Судећи по
његовом претходном одломку о Пашићу, нас-
ловљеном “Вреди ли се због писања пробуди-
ти”, овај успешни писац и онако није знао шта ће
даље са својим јунаком. Зато, у пакету са

280
сопственом животном причом, коју такође фа-
булира и преправља, он ми испоручује и свог
одбеглог јунака. Зна ли, међутим , Пашић да га
ја преузимам?
Има ли књига коју Милан Пашић поми-ње, мудра
и јефтино набављена, неке везе са јеврејским
Бењаминовим рукописом. Верова-тно нема, јер
тиме би мој посао био у многоме олакшан пошто
сам прилично проникао у Валтеров систем
размишљања те би ми вођење Пашићеве
судбине било олакшано. А Давидовић чини све
да послови које радимо буду што
компликованији. За њега је сложеност основни
квалитет ствари. А Бењамин, кад не блу-ди
Москвом, распет између дилеме да ли да ступи
у Комунистичку партију, и Асјине нео-длучности
на релацији Рајх - Валтер, записује како “Пруст у
своме делу није описао жи вот онакав какав је
био, већ живот како га се онај који га је доживео
сећа. Јер овде за аутора - пише он даље -
уопште не игра главну улогу садржина његових
доживља ја, већ ткање његовог сећања.
Пенелопин рад присећања. Или, зар не би било
боље говорити о Пенелопином раду заборавља
ња?”
Дохвативши се овог Валтеровог есеја, из књиге
коју сам пар година раније користио, са-мо да
бих из предговора сазнао чињенице из живота
овог немачког теоретичара, јер га је Давидовић,
због идеје о самоубиству, увео у наш дијалог,
као да сам провиђењем разрешио неке дилеме
и нашег заједничког писања, истовремено и

281
затечене у фрагментима које Петар Давидовић
прилаже као грађу за овај роман. Ипак, све што
сам записао тим поводом не даје одговор на
питање: ко је Пашићу дотурио “јеврејску књигу” и
тиме га увео у нову аванту-ру, изван књижевне
контроле?
Док Софија разговара са неким ко је по-грешно
звонио на нашим вратима, ја са ве-ликим
узбуђењем читам Валтерову поруку из
тридесетих година овог века:
“Јер овде дан растаче производ ноћи.
Сваког јутра пробудивши се, држимо у рукама,
најчешће слабо и лабаво само за неколико реса
ћилим доживљеног живота, како га је заборав у
нас уткао. Али, сваки дан, делатношћу која има
одређен циљ и још више сећањем везаним за
циљ, разара ткање, орнаменте заборава”!
Давидовићева дилема о сврсисходности
буђења је овим разрешена: људи који се баве
ткањем сећања на живот не би требали да се
буде. Да ли је, међутим, Давидовић стигао да
прочита тај део Бењаминових текстова?
У мојој редакцији се тих дана штрајковало.
Власт је сменила нашег главног уредни-ка, кога
иначе нисмо сувише ценили, али он је био наш
избор и нисмо пристајали да га други,
некомпетентни, олако смењују. Данима дува
ветар. Сув и пун нервозе. Телефонски манијак
се не јавља. Од Јовановића је стигло писмо
препуно деликатних извињења. Кажу - били су
то кризни тренуци у њиховој породици. Сенка
њеног брата се наднела над њима, јер и они су

282
сазнали за његово намеравано самоубиство али
и за проблематичан посао у Андори. Наравно,
најстрашнија им је била трагедија Павлова. Из
писма се не види да знају да је он мој син. Или
нису отварали писмо мени упућено или нису из
Давидовићевих алузија успели да наслуте ко је
заправо прави отац погинулог младића. Ја гро-
зничаво размишљам о књижевним, садржи-
нским и стилским дилемама које све више
извиру из нашег романа. Како спречити
свакодневицу да расточи оно што ми ноћ
дошапне? Како од туђег сећања изаткати
довољно густо платно које неће пропуштати
време кроз себе? Да ли као Пруст, заменом
дана за ноћ? Али са-мо механичка промена не
користи. Ваља сасвим изменити полове: црно да
буде бело, топло да постане хладно, светлост
да буде замењена тамом. А смем ли то? Ако и
покушам, да ли ћу умети да се икада вратим у
свет уобичајених односа? Нисам спреман да
сасвим уроним у Пенелопине вртове. У
свакодневном животу, који је и даље довољно
одвратан, налазим ипак уживања и сензације
због којих нисам спреман да заувек останем у
оностраном. Последњих месеци, међутим, све
више ме прогања утисак да, уз знатну
Давидовићеву помоћ, све дуже бо-равим у
граничним пределима помешаних светова.
Петар Давидовић је, очигледно, човек у коме се
спајају интелектуална супериорност и морална
минорност. Они који морају да прате његове
животне мутације, суочени су са свако-јаким

283
психичким проблемима, непостојаношћу
његовог карактера и највише саможивошћу.
Када је у питању искључиво мисаона активност
његова, онај ко га следи кроз проти-вречности
анализа и синтеза, има прилику да доживи и
несумњива креативна озарења. Але-ксандра и
синови, нажалост, упознали су, скоро сам
сигуран, искључиво прву и видљивију стра-ну
његове личности, док мени окреће, скоро
подједнако, обе стране своје јанусовске
физиономије.
И док се ја бавим филозофирањем, или блаже
речено уопштавањем чињеница о које се
саплићем, Софија ми једног дана, крајем
пролећа 1994. ставља, без речи, на писаћи сто
прегршт новина са датумима из 1976. године.
Уоквирила је пар чланака. Добацила ми је:
Прочитај само ово па ће ти Давидовић бити
јаснији. Узимам часопис “Трн”, број 1935. од 30.
јула 1976. и читам:
“Крајње стидљиво, и по формулацијама и по
публицитету, појавило се сао пштење Из-вршног
одбора Удружења књижевника Србије у коме је
ипак сад ржан протест против уништења књиге
Петра Давидовића“Усамљеник”. Петар Да
видовић је рукопис књиге “Усамљеник” предао
уредницима библиотеке ИК “Центар” из
Београда, вероватно почетком 1975. године,
пошто је уговор о објављи вању склопљен маја
1975. године. Књига није могла бити штампана
без две пози тивне рецензије. И није. Две, чак
претерано позитивне рецензије написали су

284
књижевни критичар Аца Јовић и др Мане Тодић
иначе професор Филозофског
факултета.“Усамљеник” се појавио у књижа-
рским излозима фебруара 1976. У међу-
времену: већи део књиге објављен је у
наставцима у часопису “Илустрована”.
У “Вјеснику” се појавио први приказ. Приказивач
је страх и трепет, неумољиви Манда Игић, који
свуда, кад и не тражи, про-налази длаку у јајету.
Он закључује текст са: Несумњиво читати!
По нашем закону о штампи, тужилаштво, у чију
надлежност прелази свака штампана реч, није у
овом случају реа говало. Значи, није нашло за
потребно. Секретаријат за културу је ослободио
роман пореза на шунд. У Међу времену, ђаво
ипак не спава, а он се изгледа зове Милојица
Богдановић, управник библиотетке и полит.
комесар у души. Исподвлачио је роман
Давидовићев, тражећи неприхватљиве
политичке ставове, и уз помоћ својих
истомишљеника направио по литички случај! А
можда је све урадио и по нечијем диктату!
1. јуна у “Политици” појавило се са општење
Основне организације Савеза комуниста ИК
“Центар” поводом књиге Петра Давидовића:
У намери да привуче читаоце аутор књиге се
лажном сликом о стању друшт вених и моралних
односа обара на цело наше друштво, његову
перспективу и способност да се бори против
негативних појава.
При крају саопштења се каже:

285
Слика радничке класе, које се писац стално
дотиче, сведена је на девијантне ли кове
искривљених схватања и негативних поступака.
Књига, целокупном својом садржином даје
искривљену слику нашег друштва, има сумњиву
идеолошку поруку, вређа морал радног човека и
има негативни васпитни утицај.
У саопштењу се тражи и повлачење књиге. И
књига је повучена. И уништена!
После свега ја се питам: Зар се сам писац
разобличујући неку негативну улогу не бори
против негативних појава у друш тву? Зар се на
тај начин и друштво не бори против њега? Није
ли писац део друштва? Зашто га искључивати
из друштва? Чини ми се да би тиме Савез
комуниста на ши рем плану требало да се
позабави!
И на крају, преостаје ми да за исто рију
библиотекарства забележим име Ми лојице
Богдановића, управника библиоте ке, који се
издигао изнад лажне библиотекарске
солидарности и заложио за униш тење књиге
Петра Давидовића.

Милијан Миловановић

Кад сам прочитао овај,већ архивски, траг о

Давидовићевом животу, и он и његов Пашић
постали су ми ближи и јаснији. Из дело-ва овог
текста у одбрану Давидовићевог рома-на, оних у
којима се цитира саопштење организације
Савеза комуниста, запљуснуо ме је, мислио сам,

286
заборављени задах идеолошких пресуда, мемла
једног времена у коме је идео-логија била
важнија од естетике и етике. У тим периодима
мора да је живот Петра Давидовића био
непријатан и мучан. Кад те дане ставим у
контекст свега доцнијег, оправдања за многе
његове поступке није тешко наћи.
Покушај да ме наведе да ја продужим трајање
Милана Пашића делује после свега ло-гично, па
чак и инсистирање на фантазмаго-ричности
јунакове природе, у контексту идео-лошких
времена, јесте сасвим очекиван ства-ралачки
потез човека кога посматрају и про-веравају. И
библиотекар Богдановић је двос-трука личност:
постоји и у стварности али и у литератури.
Питам се зашто му Давидовић није у роману
потпуно променио име јер га је, вероватно ,
тиме изазвао на одмазду. Тај управник
библиотеке је покренуо лавину осуда и пресу-
да.
Његова анализа Давидовићевог романа је
вероватно била својеврсна комбинација ста-
љинистичко-полицијског метода, која, на жа-
лост није ретка у историји уметничких збивања у
бившој Источној Европи. Та врста критичког
вредновања заодевала се најчешће у плашт
наводне марксистичке естетике, од које би чес-
титом Бењамину свакако позлило. Питање је
само да ли је то читање с намером Богдановић
чинио због сопствене догматске и политикантске
природе или је он био пуки извршилац воље која
делује с неког вишег нивоа? Судећи по

287
интензитету погрома, ова друга варијанта је
вероватнија.
Док сам враћао Софији пожутеле нови-не,
изрекавши јој похвалу за труд и интуицију,
помислио сам: има ли и по мене опасности због
настављања тема које су Давидовићу пре два-
десетак година веома нашкодиле? Времена јесу
друга, власт се изменила и донекле култиви-
сала, али не може се занемарити могућност да
нека ендемична оаза помрачене и ретроградне
свести пронађе свог Миленка Богдановића.
Фабула коју нас двојица исписујемо јесте
различита од оне која је изазвала реакцију
естаблишмента седамдесетих година, али ко
зна ка-ква је ментална слика данашњих
моћника? И каква све помрачења ратна психоза
може да ослободи?

ПОВРАТАК У 1941. ГОДИНУ

288
 Давидовићеви текстови се гомилају док ја
покушавам да се одредим према његовим по-
ступцима из нелитерарног живота. Очигледно је
да мој суд о њему, са сваком новом чиње-ницом
и претпоставком, варира и то од изра-зито
негативног до благонаклоног. Та променљивост
утиска, неминовно се одражава и на квалитет
моје перцепције литерарних фрагме-ната које
ми упућује. Замагљују их и боје емотивним
приступом. Питам се да ли их тиме оштећујем
или, можда , тако потопљене у маглу мојих
афеката, двоструко онеобичавам?
У широким кретањима кроз време, Давидовић у
својим белешкама стиже и до Другог светског
рата:
КУТИЈА СА ПЛАВИМ ПИЛУЛАМА
Александар је тог поподнева, с изразом
гађења, прекинуо читање. Узрок нерасполо-
жења није био у књизи, јер је уредно обеле-жио
место до кога је стигао, већ му трагање по
Рилкеу, овог пута није донело олакшање.Сви
покушаји да сузбије слутњу, која му је дубоко из
утробе поручивала да губи тло испод ногу,
нису успевали. Заправо, елегичне и мудре
странице овог прашког Немца као да су у
његовој средовечној мучнини само додавале
укус безизлаза. Покушај да лектиром умири све

289
веће незадовољство због умртвљене каријере
и млаког интимног света, произвео је у њему
само снажан осећај инфериорности.
Између флаше пића из добро снабдевеног
бифеа, таблете “бенседина” или друге књи-ге,
он се определио за ручно укоричен дневник свог
деде Бранислава. Нервозно копање по
књигама, часописима и сопственим старим
рукописима, тражећи ствар која ће га смирити
или макар замајати, он је зауставио на свесци
жутих и тврдих корица. Њу је понео из роди-
тељске куће, још давних шездесетих,
прочитао пар редова из ње и заборавио је. У
недељном поподневу, пуном бесмисла и
самосажаљења, деда Браниславов дневник се
показао нео-чекивано делотворним. Јер деду,
под крај 1941. није прогонила никаква
метафизичка неизвесност, у питању је била
стварна и жестока мука! Збијеним рукописом
трговца на мало, масти-љавом оловком,
писало је:
“Човек о коме су ме данима испитивали заиста
је имао пиштољ. Исти ни за вољу ја тај
пиштољ нисам баш видео јер је био у футроли
али је било јасно да такав човек не носи празну
футролу. Он је, гарантовано, био наоружан. То
се видело по ку-ражности с којом је наступао.
Али, мени никад неће бити јасне две ствари
кад је тај пиштољ у питању. Прво, зашто им
је било важно да баш од мене сазнају за
податак, мислим дал га је имао или није? И
друго, како и зашто им нисам признао да га је

290
имао, а имао га је, кад су ме гадно батинали, а
и да сам признао они њему не би могли због
тога да науде? Можда нисам хтео да кажем да
сам га видео зато што га и нисам видео изван
футроле, ил из ината јер што су они мене
више тукли ја сам се још више инатио, јер
зашто да ја њима кажем оно што они већ знају.
Но било како било, моје признање нису успели
да прокњиже. Могли су они и без њега али ја не
бих могао са њим!
Са кутијом од сивог картона је било другачије.
За њу нису ни питали. А била је вероватно
важнија од оног несретног пиш-тоља. За њега
су се закачили. Викали на мене, претили и
тукли ме. Па онда само ту-кли. Једино чистог
викања није никад било. Зашто је било тако
нисам дознао. Можда је у питању био проблем
са језиком. Они вичу швапски ја ћутим срп ски
па никако да нам се потрефе адресе. Мора да
им је волујска жи-ла више пријала, мислили су
да она говори више језика, ал ја јок. А урлали су
и на српском, знали су наш језик неки фолксдој-
чери, ал им бес толико искривио слогове да ни
тај српски није ни на шта личио.
Све у свему, о сивој кутијици нико ни речи.
Знам ја да би их занимала та кути јица са
неким плавим пилулама што ми је показао онај
партизан децембра 1941. на Тиси код @абља.
Сигуран сам да је била друга половина
децембра. Било снега доста. Хладно. Кад ми је
показао те пи луле, плаве и доста велике, већ
смо заменули одела. Он је обукао моје цивилно

291
а ја његово војничко. Он је био црно мањаст,
висок и наочит. Кад смо се руковали рекао је
само: @арко. А за пилуле је казао, док су оне
код њега он се не плаши ни да га непријатељ
ухвати. Одма сам знао да је то неки отров ако
га Немци ухвате.
Док су ме тукли због оног пиштоља, пре подне
прави Немци а поподне фолксдој-чери, кад су
ударци били подношљиви, јер било је и оних од
којих ми се свест прекидала као да је од труле
рибарске мреже, мислио сам на тог човека,
партизана, како је миран и сигуран да ће с
друговима протерати све непријатеље из
наше равнице. Био је озби-љан и само се на
кратко осмехивао. Мислим да је био млађи од
мене а понашао се као да ми је отац или
старији брат.
Мене су фашисти тукли, нешто уме
реније, и јануара 1942. Воштили су ме као да
им је моје признање најважнија ствар у ово-ме
рату. Био сам уверен да би наставили с
мучењем чак и да сам им признао за пи-штољ.
Изгледало ми је да ме туку као да сам им се
лично замерио. А нису ме скоро ни-шта питали
о том човеку, кога сам срео на Тиси 14.
децембра 1941. Само за његов пиш-тољ. Као
да су све о њему знали! Име су му знали а за
презиме ме нису питали, а ни ја нисам знао
како се он презива. Нису питали ни куда је
отишао кад смо се растали. И да се зна: ја
партизане нисам сувише обожавао али тај
@арко је био велик господин и храбар човек а

292
такве, без обзира чији су, ја ценим. Пита он
мене, док смо мењали одела, мени његово
испало велико а он се једва уву-ко у моје
рибарско, дал се бојим рата. Ја му реко да се
не бојим ни Немаца ни пушака ал да не волим
ни једно ни друго. Он се само на-смејао и
потапшао ме. И где сада да га из-дам!
И мој школски друг, Франц Динст, се-део иза
мене у Трговачкој академији, је у ба-нди која ме
туче. Псује ми матер комуни-стичку а од моје
матере Јулијане добијао и бомбоне и виксе за
ципеле, а ја комунисте нит волим нит знам за
њих. Осим оног с Тисе. Гледам тако кроз
прозор затвора, у Грос Бечкереку, напољу снег
и де ца, као да нема рата, а кад ме мало прођу
болови, лепо и мени. Волим снег, онако кад је
дубок и сув. Нашом улицом увек ишле санке.
Замислим се о детињству ал врага дођу
батинаши па Јово наново о оном пиштољу и
сличним глупостима. Бију, псују на српском, ал
као да се уморили.
Крајем јануара, тада су ме тукли са-мо три
пута недељно, стигли им неки ва-жнији
заробљеници а мене држе у затвору ко из
навике. Средом ме батинају у дворишту, за
пример онима који чекају на ред. Приметим,
дакле, да су нешто утањили. Туку ал слабије.
И што је још занимљивије, сад ме псују само на
нема чком! Нисам им то замерао ал ме чудило
зашто је то тако. Бринуо сам се да се све не
изврне у нешто опасније. Јер кад ме бију на
свом језику то ми дође некако озбиљније.

293
Франца Динста више не виђам. Чујем да је и он
постао зликовац: убио за Нову годину двојицу
жељезничара на елемирској рампи. Да није овог
рата ни он сам не би знао да може да постане
убица. Као што ни ја не би оволике батине
претрпео. Радњу ми конфисковали и предали
је комшији Гросхамер Гези, за кога сам мислио
да је Мађар а он испао Шваба.
Тиса ми сад далеко. Јест да су ме због оног
@арка, кога сам превезао чамцем преко воде, и
ухапсили али то вам је најлепша вода у
Банату. Пуна рибе и широка. Сада могу из
затвора само Бегеј да видим...”
На овом месту Давидовићевог текс-та,очигледно
књижевној обради теме о поро-дичним
коренима, Бранислав који пише о својим ратним
данима могао би бити његов деда по мајци,
прекидам читање јер је у згради у ко-јој станујем
одјекнула експлозија.
@естока детонација затресла је прозоре,
лустери су се заљуљали а степеништем је кре-
нуо прави стампедо. Сви смо истрчали у ходник.
Вика, дим, плач. Права паника је захвати-ла
десетоспратницу. Убрзо стиже и милиција.
Потом и амбулантна кола. Потом се и сазнало
шта се догодило: младић са четвртог спрата,
повратник са вуковарског ратишта активирао је
бомбу претходно легавши на њу. Враћам се у
стан, Софија плаче. Ноћ ипак стиже док ме му-
чнина притиска. Рат се поново, заобилазно,
враћа у мој живот.

294
СЕЋАЊЕ НА ТИСУ И БРАНИСЛАВОВА
ПОГИБИЈА

Узимам поново Давидовићеву белешку. Читам је

изнова с залудном надом: није ли до-гађај с
бомбом ипак само део његове приче, али убрзо
се уверавам да погибија младог добровољца
искључиво егизстира у мојој стварности, у
времену које призива блиску прош-лост. Мирис
насилне смрти, који још испуњава ходник, код
сваког отварања улазних врата ли-зне у мој
стан, али ја бих да слике те поре-мећене јаве
потиснем у онај бивши, скоро херојски рат. Не
вреди, не слажу им се таласне дужине. Рат чији
реп још траје у Босни дво-струко убија: на
положају али и са задршком. Онај ко сачува
читаву кожу у борби може да очекује да му
психа експлодира у тишини мизе-рног цивилног
живота. Момку из моје зграде очигледно је прва
бомба експлодирала у души!
Давидовић, односно његов јунак и резонатор
Александар, упитам се да није то можда
прерушени и знаменити Милан Пашић из
времена које претходи великом бекству,
наставља овако:
“Помињање Тисе у Александру пробу-ди
успомене које за моменат прекину читање
деда Браниславовог дневника. Угледа у се-

295
ћању зрео летњи дан. Пливају један крај
другог. Он и Вера. Тиса млака. Вода их
приближила. И без додира се снажно осећају.
Изнад њих се распрскавају кристали бескрајне
слободе. Млади су довољно да би веровали да
тако нешто постоји. Вода као да спира са њих
сву нервозу, стеге живота у малом граду.
Струја их брзо носи реком. Тела им се предају
притајеним сластима воде. Као да дишу
заједно. Промичу старе, разгра-нате врбе.
Прави зеленкасто-златни филм. Његова рука
све чешће дотиче њено тело. Из прстију му ка
кичми покуљају милиони све-тлаца. Воде као
да нема, као да више не плива. Нека снага која
би да је заскочи све га више распиње. И рука му
крене. Низ њене ли-стове који се страсно
згрче. Кратко се за-држи на коленима. Потом
опрезније длан крене дуж бутина. Она му се
сасвим приближи и растворених уста сачека
његов пољубац.
Кад су отворили очи обале су биле ра-
змакнуте и као да их више није ни било. Купачи
су се претворили у занемарљиве мрље. Сунце
само пљушти. Осећа пољубац с укусом јабуке.
Теку с реком а Банат и Бачка занемели. Она се
приљубила уз њега. Осећа јој кожу равног
трбуха, деликатност витких бутина. Удолина
њеног врата и рамена податно прима лак
угриз. Њене очи, сасвим блиске, доживљава као
да их види први пут. Као да воде директно до
њене душе. Из грла му се отме несвесни крик
задивљености. Она му одговори осмехом у

296
коме има страсти и чедности. Он је помилује
по грудима, напетим од силног узбуђења.
Хитрим покретом смакне јој прслуче,
ослобођене дојке, две зелене брескве, запарају
воду. Поносна на њих, она са задовољством
гледа у његовим очима чисту жудњу. Радосна,
зарони у реку хитајући ка ближој, банатској,
обали.
Кад се дохвати песка, она без икаквог стида
скиде гаћице. У трену њено мрко и за-мршено
руно затрепери по летњем истањеном
ваздуху и бљесне као јасан позив. Затим се
прући у плићак. Лицем ка песку. Црна и
истрћена. Он жустро заплива ка обали где је
она разгоревала простор. Вода се размица-ла
пред њим. Остало му је још само пар замаха...”
Кад је било потребно само пар секунди да у
сањарији стигне до екстазе, каква је само у
младости могућа, поглед му скрене на дневник,
где се закачи за реч крв и чаролија сећања је
нестала. Деда Бранислав је на том месту
писао: “ А крв је прскала на све стране док сам
се рас тављао од свести. Кад сам се освестио
видео сам да су ми пребили десну руку. И онда
ме је спопала мука од све-га, од њихових глупих
питања, батинања, хладноће и слабе хране. Ја
ћутим, или причам оно што њих не
интересује, ал томе нема краја. Знам да ја не
припадам партизанима ал могли су макар да
ми пошаљу неку цедуљу, да као брину о мени.
Да су се макар јавили мојој жени...

297
Нема више смисла да чекам чудо. Јер и овим
злотворима као да је већ свеједно оћу ил нећу
да признам. Они сад бију из навике, а мени ето
страдала данас десна, сутра ће лева, и нема
томе краја. Морам сам нешто да смислим...”
Ту је био крај деда Браниславове приче, заправо
оног дела који се односи на рат. Александар је,
наиме, прескочио странице које су биле
посвећене предратном периоду. У прели-
ставању, закачио се за несвакидашњи
стојицизам дедин, који њему толико
недостаје. Крај дневника је био и крај
Браниславовог живота, који је Милану био
познат из породичних при-ча.
Постојале су заправо две верзије његове
смрти. По званичној, Бранислав Батањски је
извршио самоубиство бацивши се са петог
спрата цетралног затвора у Грос Бечкереку,
13. марта 1942. Неки у фамилији су, међутим,
говорили да је деда покушао бекство преко
затворског зида и том приликом убијен.
Мештани су се, без обзира на начин његове
погибије дивили патриотизму овог трговца из
улице Кра-љице Марије 32, јер под батинама
није ништа одао окупатору. Александар је знао
да деда Бранислав није имао нешто нарочито
да изда, али му је тиме његов отпор изгледао
још ве-личанственији.
Под утиском борбености и душевне чврстине
свог деде, уморни и депримирани про-фесор
успео је да се отргне из загушљивости
сопственог живота. Нажалост, бодрост коју је

298
осетио трајала је само пар недеља. Кад се мо-
нотонија вратила, помислио је како се и живот
заправо састоји из ретких оаза ведрине и
преостале свеопште пустиње коју испуњава
мо-нотонија.
Давидовићев пут у прошлост створио ми је
проблем у структури нашег романа. Како
уклопити храброст и црнохуморну ведрину
његовог сродника Бранислава и мозаик попу-
штања и предаја који као да преовлаћују у
досадашњим хоризонталама Петровог животног
и литерарног времена? И како разумети
интенитет његовог раног еротског доживљај у
Тиси кад Александра сведочи о његовој хлад-
ноћи и самодовољности? А можда опет гре-шим
поистовећујући га, без остатка, са његовим
књижевним јунаком!? У жељи да га до дна
разголитим, што је, за разлику од мене, био
деценијама са Александром, што је с уверењем
играо оца мом сину, што је тог истог младића,
својим хипохондричним опозиционарством, по-
слао у смрт, ја га у свему сводим на најгору
верзију. Огољевам га а истовремено, сопс-
твеним писањем, стављам у метафизички про-
стор, нестварних и тиме трајних, личности.
Уплели смо се у до гуше заједничку мрежу
личних и стваралачких неверица и односа тако
да, и кад би хтели, не би могли лако да се разд-
војимо.

299
АЛЕКСАНДРА, ПО ДРУГИ ПУТ У СНО-ВИМА

300
Петар Давидовић полако али упорно, не
хронолошким редом а ипак систематично, ск-
лапа систем својих фамилијарних концент-
ричних кругова. Као да жели да се провери кроз
време, односно да се заштити огртачем који је
изаткан од банатских кошава и ост-рвских бура.
Он учвршћује тло под ногама а ја сам опет
уснио Александру:
Чује се нека снажна звоњава. Дан је
ведар а ја га видим као кроз неки омотач. Све је
мутно и меко. У сусрет долази Драш-ковић, кога
никада до тада нисам видео али сигуран сам да
је човек који наилази баш шпијун Драшковић. На
пола пута стаје, даје ми знак руком да га
следим. Кад ми окрене леђа, сунце нагло почне
да залази. Осетим хладноћу. Улица у којој
пратим Драшковића се све више сужава. На
крају се види жељезничка станица. Крај ми је
непознат али жељезничка станица је иста она
према којој је трчала Александра у прошлом
сну. У не-посредној околини станице пада киша.
Само тамо! Свуда около је ведро. Драшковић се
окреће да би видео да ли га пратим. Има
бркове, кратко ошишану косу и носи актен -
ташну у левој руци. Он има и кишобран док ја
већ киснем. Сат на порталу жељезничке
станице показује пет и петнаест, поподне.
На једном шалтеру, на коме пише:
резервација карата за иностранство, за тренутак
угледам Александрино лице. Брзо притрчим
шалтеру и док сам заустио да је позовем, у
оквиру прозорчића уместо ње угледам ста-рију

301
жену која чак ни не подсећа на моју некадашњу
девојку. Смешно згрчених устију, са
неизговореним именом у гримаси, одмакнем се
од шалтера: нема Драшковића! Пог-ледам на
станични трг, он празан, само један пас,
бициклиста у пролазу, два - три голуба и празан
трамвај с тролом која се вуче по ко-ловозу.
Кренем кроз ходник који води до пе-рона.
@урим, али са сваким кораком овај се сужава.
Ускоро се сасвим склопи у линију, међутим ја се
не заустављам. Хрлим кроз са-свим спољоштен
ходник у коме се зидови додирују и пролазе кроз
мене. Онда у да-љини угледам неко светло које
се брзо приближава. И у следећој секунди
светло се претвори у натпис јарко осветљен.
Читам: "Асја Лацис се налази у санаторијуму у
Гогољевој улици. Имала је слом живаца".
Натпис брзо нестане а ја чујем Драш-ковићев
глас, који ми делује као да је репродукован с
неког јефтиног магнетофона:
"Петровићу, Александра Давидовић је спремна
да се сусретне с тобом. Ако си и ти, крени! Она
се тренутно налази испред хотела "Москва".
Пожури"! Ја пуном снагом по-чињем да трчим ка
хотелу. Већ га видим. Он-да угледам
Александру, возе је у инвалидским колицима.
Вичем да ме сачека. Она ме гледа и махне ми
очајнички. Међутим, неки људи у белим
мантилима је силом убацују у сиви комби. Сав
се напнем не би ли их стигао, али последње
што сам угледао пре бу-ђења било је лице

302
једног од болничара. Био је то фотограф из мог
часописа!
Пробудио сам се с лупањем срца и сна-жним
болом у врату. До Александре нисам стигао а у
сну сам налетео на податак из Бењаминовог
живота за који нисам знао: Асја се ле-чила у
санаторијуму! Тај податак није пресудан ни за
мене нити за нашу сторију, али се по-ставља
питање како сам то у сну спознао иако у
Валтеровој књизи још нисам наишао на тај
податак? Појава фотографа Бабића у сну ме
није изненадила, он је један од ретких колега у
часопису кога напросто физички не подносим.
Провокатор и љигавац, који је способан на све
сплетке и махинације. Његова појава мећу от-
мичарима била ми је зато нормална.
Сав ошамућен од сна, у коме је Александра
непокретна и налази се у инвалидским
колицима, размишљам о томе да ли снови
наговештавају или само сабирају догађаје?У
прошлом сну она је неговала непознатог, који је
мењао идентитет, овог пута је она болесна.
Узимам Бењаминов "Московски дневник", ли-
стам га, и убрзо наилазим на потврду оног што
сам у сну прочитао: Асја је заиста била у
санаторијуму, само је у мом сну улица у којој се
налази та болница била погрешна. Уместо Го-
гољеве треба Максима Горког! Без обзира на ту
грешку, мој сан изгледа да може да провиди у
будуће, јер податак о Асјиној болести се, у
Бењаминовој књизи, налази двадесет страна
даље од места до кога сам ја у читању стигао.

303
То сазнање, или тачније рећи слутња, у трену
ме ужасну: то би значило да је Александра
стварно у колицима. Умирим себе констатацијом
да је, вероватно, у питању обична случа-јност
или претерана концентрација на романескне
теме.
Осетим онда изненадни умор и опет паднем у
сан. Краткотрајан али довољно дуг да опет
усним:
Отварам орман да узмем кошуљу. Тог момента
са дна ормана за рубље, бљесне ватра. У њему
онда гори снажна ватра. Упла-шен га затворим,
и без кошуље изађем из собе. Опет се
пробудим, опрезно отворим врата од ормана:
ватре нема а ни трага од било какве паљевине.
Софија уђе у собу, чула ме је како сам са собом
разговарам. Погледа ме неком мешавином
забринутости и гађења. Пре ного што је изашла,
као за себе је изрекла: Опет нешто са
Давидовићем!
Док се пакујем, идем на службени пут на Косово,
у Приштину, и даље сам окупиран оним
видовњаштвом из сна. Мислим ако је Давидовић
могао у својој прози да предвиди одлазак
Павлов на хрватско ратиште, зашто ја не бих
био у стању да предвидим догађај који је доста
логичан за оног ко зна чудан живот ове Летонке.
Усред овог узгредног размишљања снажно ме
запара сазнање да о свом погинулом сину једва
и мислим. Али, чињеница да уопште нисам знао
за њега скоро двадесет и пет годи-на, односно
да га никад нисам видео, чак ни на фотографији,

304
створила је у мени представу о њему као бићу
из нестварног. Знам да треба да будем тужан, у
глави и јесам, али у души не успевам да га
дохватим. Сурово је рећи: тог мог Павла
доживљавам исто као и Валтера, као би-ће које
је постојало па се преселило у фикцију.
Бењамина чак и боље познајем.
Знам добро да све ово звучи богохулно, али
тешко је разумети моју позицију без ужи-
вљавања у запетљану причу која обраста више
живота и простора. Једино сам сигуран да би
постојање Павлово, мог Павла и још више
његова погибија, праву људску реакцију
изазвали тек у моменту сусрета са
Александром. Уверен сам да би у том моменту
препукао мој ментални састав. Јер само са њом
сва трагика мог живота, коју вештачки држим у
предворју све-сти, остала би стварна. Изван
договорених пра-вила са Давидовићем, ван
литературе и пројектовања кроз друге људе и
измишљене ликове.

305
306
ПОНОВО ДАВИДОВИЋ, О ПАВЛУ И СВОЈИМ
ДИЛЕМАМА

Баш у време мојих најинтензивнијих раз

мишљања о свом незнаном сину, док сам преи
спитивао своју савест и грозио се мирноће с
којом размишљам о Александрином и мом
детету, по њој само њеном, јер ме није ни оба-
вестила о трудноћи и рађању, па ни о смрти, на
ред у списатељској радионици ми стиже нови
Давидовићев фрагмент о њему, сину кога нема.

Сви ми, заправо, започињемо из неке

средине. Само реткима је дато да буду на
самом почетку збивања. То могу бити
искључиво за-четници нечега. Нешто је више
оних који заклапају и завршавају породичне
хронике, каријере или успешне послове.
Остали се јављају искључиво као пливачи
усред давно захуктале матице! Са наученим
лекцијама и мање-више лако предвидивим
завршетком. Ако се ствари посматрају из тог
реалистичког угла, вајкање због уласка у тему
у моменту кад су почетни тонови већ
отсвирани, ипак треба схватити као стилску

307
фигуру: као књижевну игру скривања и
прерушавања зарад већег уживања!
Младић, под маскирном униформом, своје
место на средини, или чак у другој поло-вини
књижевно-стварне породичне саге Давидовић-
Пашић- Батањски- Димитријевић, није могао
на компликованијем месту да започне. И
премда много тога у вези са његовим
пореклом није најјасније, очигледан је ипак
раскол који је овај рат из деведесетих унео
међу фами-лијарне и књижевне актере. Његово
директно учешће на терену, где се реализује
стратегија стварне и провоциране мржње,
покреће многобројна питања годинама
преспавана. Пуцајући на другу страну, он и кад
промаши циљ погађа! Из разностраних делића
наслеђене прошлости, на његов сваки рафал,
нејасно и тмурно пла-тно, узвраћа јауком или
псовком.
Младић корача испражњеним простором
зимског војевања, одмакнут од правог сми-сла,
јер би га пристанак на званичне разлоге за
убијање суочио са низом питања на које ни сам
себи не би смео да одговори. Отац је
емигрирао. Наводно је тиме показао своје
неслагање са онима који воде овај рат. Рат у
коме је његов старији син добровољац.
Добровољац који упо-рно и свакодневно
покушава да делује по принципима јунака
имбецилних стрипова, јер им њихова блеф-
психа помаже да свакодневне гадости решава
по систему “све је то само нац-ртано”.

308
Док гази подвелебитски снег, са малом
затуреном јединицом, строго контролишући
мисли, да не оде далеко, да не помисли дубоко,
да буде површан као и други, нејасан за оне
који с њима управљају, младић почиње да
разумева суштину бекства имагинарног
Милана Пашића. Овај, иако је само књижевни
јунак спада ипак у неку његову фамилију.
Романсираног човека гоне по равници, младић
не зна да ли је сам гонич или је гоњен, али га
страх од могућег буђења гура под кожу
Милана Па-шића, књижевног јунака његовог
оца, аутора књиге коју је први пут узео у руке
тек кад је решио да се пријави у рат. А у тај
мутни рат је отишао углавном због очевог
кукавичлука и његовог бекства из земље. Не
само да би пред властима, били правоверни,
већ и због поро-дичне равнотеже: од кад
постоје његови су увек имали неког у некој
борби. И у емигра-цији, такође!
Он, потпуно растрежњен од папирнатог, или
тачније телевизијског, родољуба, тражи
нестварни Обровац, јер прави не би смео да
постоји колико је пројектила сакупио. Обасјан
неким провиђењем провиди у прошлост
породице Димитријевић. Младић будан и сав у
ужасу спаљене стварности, као да паралелно
живи измешане слике сопствене јаве и књи-
жевног света које очево писање већ годинама
успоставља. Годинама је имао утисак да сва
та кућна литерарна продукција, индиректно

309
али упорно уноси збрку у њихов заједнички
животопис.
Док пролази крај поклане стоке у за-сеоку
Клиса, у средини пољуљаног строја који се
враћа са диверзантског задатка, младић осе-
ти мирис сличан оном који је пресрео Стевана
у повратку у завичај. Истини за вољу, на
температури од минус 15 тешко да је то
могао бити задах распаднутих стрвина. Рекло
би се да је то неко посебно душевно стање у
које Димитријевићи западну кад доспеју у
видокруг родног краја, односно пред догађаје
који ће пресудно утицати на њихову судбину.
Био је то у питању мирис који се душом
дотакне. Милан, тако се звао младић, о томе
није могао ништа да про-чита у очевој књизи,
јер ће странице о Стевану Димитријевићу
настати тек за време његове емиграције. Из
мучнина Милана Пашића се, додуше могло
понешто наслутити о тој утробној
преосетљивости, али Петру није било сво-
јствено да из фикције допуњава стварност.
У случају да преживи рат, у који је отишао да
би се дефинитивно суочио с со-пственом
прошлошћу, о којој се у кући ис-кључиво
ћутало, млађи Димитријевић ће из романа који
отац пише негде у врлетима Пиринеја
сазнати и о својој баки чију је фотографију
необично волео. Године које су протекле од
њене смрти као да су из његовог се-ћања
избрисале њен прави лик. Остала му је у
памћењу једино са давне и некомплетне слике

310
породице Димитријевић. Али из фотографи-
сане прошлости једино светле бакине очи.
Пуцајући, без нишањења, у неке нејасне
покретне циљеве, који можда представљају
противнике, уз болан рефлекс у рањеној руци,
Димитријевић-млађи се упита: Зашто је отац
трагичном Пашићу дао исто име као и мени?

Овај текст је, свакако, настао пре

Александриног писма у коме Давидовићу
открива да Павле уствари није његов син.
Књижевни Милан, заправо мој Павле, трага за
својим коренима, и вођен списатељском руком
тражи их у Давидовићевој прошлости. Како би
овај руко-пис изгледао да је Давидовић знао
Александрину тајну? Да ли би књижевну
пројекцију свог умишљеног сина препустио
погибији и пре стварног престанка живота
Павловог.
Мене ово читање паралитерарног списа
Давидовићевог, првог после сазнања да је мла-
дић мртав, односно да је био мој а не Петров
син, мучи и ставља у велику дилему: да ли
прекинути писање које све више постаје мазохи-
стичко парање сопственог бића? Питам се да ли
да се упустим у преправљање страница које сам
исписао пре спознаје о очинству? Шта ћу
постићи тим накнадним паметовањем? Сад ви-
дим да се слутња да би, литерарни посао, са
површним пријатељем Петром Давидовићем,
могао да се претвори у мору која ће ме увући у
своје тмине, обистињује. Остаје да видим само

311
до чега све може довести ово романескно ме-
шање са стварношћу!

БАБА ХЕНРИЈЕТА

312
 Госпођа, Хенријета Димитријевић, рође-
на Паштровић, скоро равнодушно гледа кроз
прозор у улици Иве Лоле Рибара. Петнаести је
јануар 1950. Године. Дубок снег запосео је све
што очи дотичу. Иње застаклило дрвеће у
баш-ти и северни зид. Сунце и дан изразито
хладан. Минус 22. Ваздух је крут и рапав.
Хенријета је у постељи из које не устаје, без
туђе помоћи, већ трећу годину. Дијагноза:
мултипна склеро-за, прогноза: никад више неће
ходати. У кући је тренутно сама. Мужа давно
нема. Нестао је у сам освит Првог светског
рата. Син, Стеван Димитријевић, тренутно
на послу, у @еље-зничкој дирекцији. Снаја
Славица, рођена Батањски, такође ради. Она
је у @ељезничкој радионици. Унук
Александар,стар пет година, је код друге бабе,
у истој улици, неколико кућа даље. Тамо га
родитељи шаљу свако пре подне да не би
сметао оболелој Хенријети. Она баш није
сигурна да је то прави разлог. Александар
јесте немирно дете, али њој његово
присуство не смета, чак напротив.
Овако увијена у преподневну тишину и
болест, обрће успомене у круг и са страхом

313
по-сматра смрзнути дан што јој прети иза
прозора. Сува је, за непокретног болесника
нема горе покоре од течности која се
неконтролисано из-лива, пећ гласно гори. Осим
ње, све делује као неки опис зимске идиле.
Једино она, Хенријета рођена Паштровић ,
далеко је од сваке илу-зије. Од почетка јачих
мразева, а кренули су још средином новембра,
њу прогања стрепња да ће је сахранити у
смрзнутој земљи. Јасно јој је како су јој дани
одбројани. Вис је далеко. И оно њој добро
познато гробље, поред цркве светих Кузме и
Дамјана. Тамо се земља никад не замрзава. Не
боји се она смрти. Последњих година је много
пута пожелела да јој што пре дође самртни
час. Свима је на терету. @иви као биљка, коју
кад је лепо време изнесу у башту. На сунце, да
живне, ако може. Сместе је тамо у фотељу.
Да ћути док око ње траје породични живот.
Сви су са њом наизглед љубазни. Труде се да
се осмехују. Причају око ње о веселим
догађајима. Баба Хенријета ипак зна да једино
Стеван све око ње ради искрено и без
роптања. Он је њена крв. Замена за свог оца и
њеног му-жа, који је, бежећи од преступа,
нестао на путу за Северну Америку.
И сваки пут кад се сети Николе потекну јој
невидљиве сузе. Плаче у себи, уназад, због
несреће која се тако давно одиграла. Много
ружног се тада догодило: Ане је умрла, Никола
у паници оптужио себе за њену погибију а Хе-
нријета га проклела! Касније се сазнало да су

314
сви догађаји имали другачију позадину, скри-
вене мотиве, чак да су и чињенице биле дру-
гачије. Ане је, заправо, извршила самоубиство,
јер дете које је носила није било Николино.
Ипак, то накнадно сазнање и признање правог
оца нерођеног детета, нису могли да спрече
скандал на острву, као и Николин одлазак, који
је личио на бекство. Било како било,
Хенријетин муж, отац Стеванов, кренуо је у
свет, пре него што је постао отац. Никада
није видео сина, јер је нестао заувек из живота
Димитријевићевих.
У зиму 1913. југо је дувао данима. Киша и влага
са мора мочили су кућу у Куту. Хенријета је
лицем приљубљеним уз окно, зурила у таласе
који су с пучине надирали. Киша споља и њене
сузе изнутра, додиривали су се на ста-клу које
је немо посредовало. Ане је покопана. Неки
Филип, рибар из Комиже, признао је жупнику, да
је девојка заправо с њим била но-сећа.
Пронашли су жандари касније и опро-штајно
писмо које је скинуло сваку одговорност с
Николе али живот је на том месту направио
велики заокрет. За све актере мла-далачке
трагедије. За Хенријету је коначна адреса
била улица Иве Лоле Рибара. Далеко од
крајолика за који је везује рођење. Директно у
болесничку постељу. У љуштуру од самоће,
саздану од много слојева патње. Стеван,
некада њен мали Миланче, наслућивао је и у
њеној души пукотину кроз коју и она одлази.
Унук Александар, дете с погледом у коме је

315
одувек било сувише разумевања за
неподопштине света, запамтио је
Хенријетине изразито црне очи, оковане
тешким подочњацима, како све-тле из
полумрака мале собе с дворишне стра-не, као
чиста туга.
Тог смрзнутог јануарског понедељка, док се на
улици дан тек размештао, Хенријета је опет
мислила на Николу. Говорило се, све до 1920.
да је на путу за Америку, остао у Шпа-нији. У
граду Ла Коруњи. Одатле је првобитно
планирао да се прекоокеанским бродом пре-
везе у Америку. Код свог брата од стрица
Даниела. Овај је пар година пре Николе
отишао у печалбу. И успешно се сместио у
Сан Дијегу. Гласина о његовом останку у
Шпанији била је допуњена и причом како се
Никола тамо и оженио, променивши име и
веру. Друга вест која је на сличан начин
узнемиравала Хенријету, казивала је да су га
неки Вишани видели у Сан Франциску. @ивог и
здравог. Али, како он наводно није хтео да се
сретне са њима па се журно изгубио у
велеградској гужви.
У данима највеће повређености због његове
афере са Ане Бенчић, несретницом која је
животом платила предуго колебање између
два човека, Херијета је најрађе прихватала
трећу острвску причу о мужевљевој судбини.
Ова је говорила о пропасти брода “Краљица
Маргарита”, на којем се наводно налазио и
Димитријевић. Немачка подморница је

316
погодила овај брод и међу утопљеницима се,
по тој причи, на-лазио и њен муж. Била је то
најсуровија варијанта његовог нестанка али у
бесу и само-жалости, који су је сламали, није се
могло ни очекивати хуманије реаговање.
Касније су јој претходне верзије постајале
прихватљивије али не и спасоносне. Николе
није никако било на помолу.
Стевану је о оцу годинама подешавала
одговоре, како је дечак одрастао тако је она
мењала причу. Истини за вољу, мали није
показивао сувишну радозналост када је у
питању одсутни родитељ, што није била
последица његовог смањеног интересовања
већ је острво било исувише мало да би се од
детета било шта могло дуго сакривати.
Гласови су се брзо ши-рили. Како су године
пролазиле, сиромаштво и усамљеност сенчили
су све више Хенријетину душу. Сенчили њену а
пресликавали се и на Стеванову. Како су
године пролазиле, непрестано се убрзавајући,
она је све више западала у нереалну наду да је
Никола ипак жив. Оче-кивала је да ће се,
изненада, вратити по њу и сина. Само му је
требало времена да се снађе и обогати у тој
Америци.
У лепом зимском дану, покривена небом које
траје у бескрај равнице, године 1950., на-
жалост, Хенријета Димитријевић, више не ве-
рује ни у чуда. Све што јој је било суђено већ се
догодило.

317
 Овај испис из биографије Давидови-ћевог
јунака Стевана, за кога сам, пре двадесетак
страница, констатовао да би могао да буде
његов, пишчев, стриц, захтева додатно раз-
мишљање о неколико питања. Основно је, ме-
ђутим, оно које гласи: зашто би списатељ Петар
Давидовић посвећивао толико времена и
страница свом стрицу, наравно књижевно
транспонованом, а не оцу ако за то не постоји
неки довољно снажан разлог који ми измиче. Да
ли Давидовић нешто таји од мене у намери да
ме натера да ја сам изнађем књижевно ре-
шење, или је у питању његова, већ пословична,
хаотичност у слању података?
Сав у хаосу туће породичне лектире, за писујем
ову слику из својих предвечерњих не-доумица:

унутрашњи документ 6

Већ данима негде у мени звони на узбуну.

Делује као последњи позив за пресу-дни лет.
Породична слика, сва нападнута сивом бојом,
као да нестаје: одлазе лица из другог плана.
Негде још дише моје детињ-ство. Сасвим тихо и
знијбуњено. Квар ће наступити тек доце.
Ишчезавају путокази, затварају се чекаонице.
Вест ме дотакне усред скока: треба се вратити,
али тамо већ станују нови људи. Ако се
окренем, друга страна за-памћеног ће се
истопити. Ако наставим скок - слика ће

318
избледети. Туђи послови и прљаве руке
препознају се у обновљеном времену.
Одлучио сам да заувек останем у ва-здуху.
Изнад земље које као да и нема. Про-шлост ми
је запарана и сваким покретом се одваја. И
звоно опет, са оним истим празним звуком.
Хладно ми је док лебдим изнад успомена, које
су изазване туђом несрећом. Када би барем пад
био вечан! Знам да је неприродно тако затечен
лебдети простором из-међу моје скепсе и опште
несреће.
Не верујем својим очима, али је снимак времена
јасно на ваздуху отиснут.Чија се поро дична
слика празни док се бавим туђим животима?
Смем ли своје успомене да угасим да би
преостао?

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДОГОДИЛО У ЛЕТО 1913.

319
 У овом роману, изгледа, све се догађа
обрнуто од стварног следа догађаја. Ко зна по
који пут Давидовић ми догађаје открива знатно
пре него што ће се исти одиграти у стварности,
или ми шаље текстове који садрже податке ко-је
је, можда на други начин, или кроз други лик,
већ месецима раније саопштио! После оног што
је записао у поглављу о баба Хенријети, са
поштанским жигом Суботице, стиже нови текст
који ме враћа у 1913. годину, са поједи-ним
елементима који су садржани и у потоњем.
Наводим и овај рукопис јер сам Петру, још на
самом почетку, дао реч да ћу све што ми
пошаље уградити у дело које пишемо. Морам,
овог пута, да признам да и сам запис није без
занимљивости за укупну тему.
Можда ће ова поетика изневереног редоследа,
коју ми намеће Петар Давидовић, бити и врлина
ове прозе која ће свакако захтевати од будућих
читалаца способност прилаго-ђавања
променама визуре и драматургије. Текст, послат
из Суботице, без било каквог додатног
објашњења, гласи:

“Тек кад је одмакао стотинак метара од

капеле, задихан, усплахирен и пометен, младић
је схватио да је Ане после пада остала
непокретна на земљи. Требало му је то

320
растојање и десетина секунди да постане
свестан да она лежи као уснула а он, Никола
Димитријевић и не покушава да јој помогне. Он
једноставно бе-жи од ње и проблема који
остаје да лебди над тим поноћним минутима.
После краће свађе и гушања, она је по-кушала
да га ошамари, он се скоро није ни бра-нио а
девојка се ненадано сручила на земљу. Никола
је од невероватности тог призора,
једноставног пропадања у свет сенки,
покушао да се одбрани бекством. Ветровита
прохладна новембарска ноћ, препуна кристала
непогоде, заогрнула је острво празнином коју
само копно у сред мора може да привуче.
Никола је по-чињао сулудо бекство док је бура
фијукала, препуна искиданих ваздушних
врисака. У свом надолазећем лудилу, он се
пунио врелином из главе која је зрачила у
простор енергију про-пасти. Док је трчао, сав
у паници главе и конфузији душе, неискусни
младић је имао утисак као да се пробија кроз
непокретан ваздух. Тром и непријатељски. У
плућа, која су радила бесомучним темпом,
ваздух, без правих својстава, никако није
улазио. Никако није долазио до кисеоника, није
могао да мисли а осећао је само животињску
потребу да се кретањем обе-смисли. Да
умором отупи и заузда пукотину у свести кроз
коју цури ужас.
Мршави двадесетогодишњак, из непријатне
али не и пресудне љубавне расправе, са већ
месецима бившом девојком Ане, ненадано је

321
гурнут у изгледну трагедију. У ноћи, којој
недостаје права тмина, чак би се рекло да је
издајнички провидна, он као да сламањем
телесне снаге покушава да призове спасење.
Ане је остала да лежи на шкртој трави крај
капеле. Мирна, лепа, и сасвим мало загребана
по бле-дом лицу. Тамо, иза северне стране
капеле брдашца Маслињак. Никола се, у трку,
спо-тиче по камењару а још жива девојка, у
сред жучне расправе једноставно је ишчезла из
стварног и утонула у непокретност која једва
да допушта надање. Он се сурвава падинама
Маслиначког брега. Њене укочене, отворене
очи, с капљом сузе и беса, прогоне га као
ловачки пси и нагоне га на још бесомучнији
трк.
Бура се појачава, али тај податак њему ништа
не значи: ваздуха у плућима је све мање. Раде
на празно, док му се крв све више захуктава. У
једном тренутку, несвесно и нежељено, он се
окрете ка капели, поред које она лежи, и угледа
неку светлост која се обрушила на тај део
ноћи. Из мутног неба с поцепаним облацима,
нешто гледа на земљу. Неки xиновски
рефлектор неда мраку да заборави на место
скорог удеса. Острво се завукло у скровишта.
Нигде никог. Само женско тело на земљи,
мушкарац у бекству и нејасан догађај који је
свему претходио. Два сата је после поноћи а
тело на земљи, напрегнут до границе снаге,
не успева да довољно одмакне од несреће. Или
је вуче за собом. Размак је увек исти:

322
недовољан. Тако ће му заувек бити: никад се
неће довољно одмаћи од те ноћи у последњој
години пред Први светски рат.
Много касније ће он покушати да раз-ложно
размисли о томе како је другачије могао
реаговати на њену уцену, те новембарске
халуцинантне прекретнице, али док га је
ветар прогонио низ стазу ка мору, у његовој
глави није било ничег повезаног и нормалног.
Само нагон за бекством.
Изненада из саме дубине бића, у тре-
нутку кад је бура оштро залелекала кроз
грабово грање, Никола је заурлао из све снаге.
Сав се предајући том анималном крику, осећао
је како се цепа по свим спојевима душе. Био је
свестан да овим урликом и он сам отиче у
нервозну, рањену ноћ. Успоривши трк, викао је
све гласније. Бол у грлу, и грудима изазивао га
је на још снажније оглашавање. Коначно, уз
осећај неког тамног задовољства, пуним плу-
ћима, на граници распада, упутио је ка
висинама урлик потпуне предаје. Из згроженог
тела, као неочекивани вулкан, експлодирао је
његов ужас. Са дна утробе, из примарног
импулса у кори мозга, на самој црти лудила,
Никола је завапио кроз буром растресеном
острвску ноћ. Не дочекавши да та
неартикулисана порука његове немоћи и
страха стигне до корена неба, Никола се
стропоштао на земљу и остао на њој укочен.
Ветар је до зоре, која је била бледуњава, тек
мало питомија од ноћи, стругао небо и зе-мљу.

323
Као да је дошло време да се спржена острвска
природа прочешља и расхлади. У свом
бесмисленом бекству, Никола се дочепао
несвести само којих стотину метара од
места где је Ане лежала. Удаљавајући се од
ужаса који се уселио у њено тело, положено уз
сам улаз капеле, он је, описијући искидани круг,
доспео поново у његову близину и ту
привремено избегао из свести. Несвест га је
примила дубоко и присно у себе.
У јутро, које је било ипак боље, обоје их је
пронашао Димитријевићев сестрић Синиша.
Мртву Ане Бенчић и онесвешћеног и уздрманог
Николу, убеђеног да је он кривац за њену
могућу смрт. Дечак се, прво, скоро спотакао о
њено непокретно тело. Тада већ хладно и ,
неким чудом, лицем окренутом земљи.
Упаничен, појурио је ка родитељској кући да
јави шта је затекао. У следећем моменту је
доживео нови, још снажнији шок: с друге
стране капеле, на падини Маслињаче, налетео
је на свог ујака Николу. Опруженог на земљи,
онесвешћеног, неуравнотеженог али живог.
Уз општи скандал, који се није могао из-бећи у
малом острвском средишту, младића су
однели у родитељску кућу, у Куту. Са девојком
се прича искомпликовала, али је ова ипак на
споредној, иако фаталној, страни Николине
касније животне стазе. Она је тог ведрог и
сурово чистог јутра, била дефинитивно
мртва. Лицем ка црвенкастој земљи а не ка
небу, како се после пада приземљила. Николу

324
су поло-жили у кревет. Неговали су га као
биљку у стању зимског сна. Док је он из
несвестице прелетао у сан, са врло кратким
тренуцима нечег што је само наликовало на
свесно стање, у спољашњем свету су локалне
власти и јавно мњење расплитали случај.
Млади Димитријевић је лежао у зам-раченој
соби. Трагови мождане олује били су видни и
још видљиви иако у одступању. Сви су укућани
говорили шапатом трудећи се да и у околини
куће омекшају све звуке и покрете. Повремено
је долазио лекар, теренац из Спли-та, давао
му неке прашкове, мерио притисак и пуштао
крв. Падајући у редовне несвестице, чуо би
мајку, док му је мењала хладне облоге, како
шапуће сама себи: “јадница она, а била је тако
добра. Искористио је онај...” Николу би свако
такво помињање покојнице изнова потресло,
као да га струја убада у саму кичму. Пожелео је
да свима довикне: ”Ја сам за све крив!” Али глас
никако није хтео да изађе из њега. Ћутање се
уселило у тело које је после психичке олује
данима и недељама само веге-тирало.
Када се мало опоравио и пристао да
комуницира са најближима, саопштили су му,
са много увијања и обзира, да је Ане умрла оне
ноћи кад су њега нашли полумртвог, изубија-
ног и на граници лудила. Реч “убијена” нису
користили јер и у причама мештана она није у
прво време коришћена. @андари, који су се тих
дана поново појавили у њиховој кући, јер не-
посредно после инцидента нису ни могли да

325
разговарају са њим, питали су га да ли је,
можда, у мраку, оне ноћи, успео да назре об-
рисе човека који их је напао? Пажљиво су
покушавали да сазнају да ли се било чега сећа
што би им користило у истрази? Он је само
одречно одмахнуо главом и мукло одвраћао да
се ничега не сећа. И није лагао, јер је и њему
сам тренутак кад се Ане стропоштала био
нејасан. Затајио је, ипак, чињеницу да су били
сами тада, као што је и од њега заувек остао
скривен одговор на питање како то да је
девојка пронађена како лежи лицем окренута
ка земљи а не ка небу, како је он запамтио.
@андари су, зачудо, врло брзо напустили
њихову кућу, истурену на врху полуострва које
заклапа луку, вођени неком својом идејом. Док
су они излазили из замрачене скромне собе, на
Николином лицу се већ јављао ружан грч који је
наговештавао скори почетак падавичарског
напада. На самом излазу, један од жандара, по-
знаник његовог покојног оца Мирка, је, скоро
шапатом, рекао мајци: “ Ане је изгледа била
носећа!” За Николу то, међутим, није било
изненађење јер је то чуо и непосредно пре
њеног пада, новембарске ноћи кад му је живот
кренуо низбрдо. За разлику од свих, он је знао и
чије је дете. Није ни тада а ни касније ту тајну
било коме поверио. А дете није било његово!
Сматрао је да он нема права да започиње нови
круг несреће, јер би увођење имена девој-чиног
љубавника у игру само додатно
искомпликовало ову приземну острвску причу.

326
@ивот је ушао у 1914. годину. Бура се
смењивала са југом. Догађај у близини
Маслиначке капеле лагано је клизио кроз
процедуру власти и фаму пучанства. Време му
је оду-зимало и додавало. Неким чудом ни једни
ни други нису сувише кривили младог
Димитријевића!? Он је, међутим, из дана у дан
најчешће седео крај прозора, конфузан и
безвољан. Да ли је и сам подстицао то стање
полусвести тешко је било рећи. Ане су давно
сахранили. У записнику жандармеријске
станице Вис је записано: “Претпоставља се
да је непознати нападач дана 13. новембра
1913., нешто иза по-ноћи, напао из мрака
Николу Димитријевића и Ане Бенчић. Њега је
онесвестио и онда по-кушао да обешчасти
Ане, која се у отимању довукла до маслиничке
капеле где је пала. Од пада на камену плочу, на
доњој бази лобање задобила је ударац од кога
је током ноћи и преминула.” Тај записник је
достављен и сплитској префектури. После
три месеца са те је адресе стигао извештај
којим се прихвата на-лаз вишких жандара уз
препоруку да, ако се појаве нови моменти, о
истом одмах известе дотичну префектуру.
Николи су све новости у вези истраге врло
пажљиво саопштавали, покушавајући да му
олакшају излазак из болести. Он, ипак, није
осетио никакво олакшање ни кад је поступак
окончан. Његово бекство кроз ноћ и ужас у
глави, тај беспомоћни трк у месту, покушај да
избегне слике Аниног испадања из стварног

327
света, никада неће избледети из његове
свести. Они ће му бити душевни крст за сва
времена. Временом ће успети да припитоми
ту мору, да је сведе на повремене ноћне
провале давног ужаса. Али никада неће успети
да застане и врати се на сам почетак, на коме
можда, постоји прави одговор на питање:
зашто је побегао с места трагедије? Побегао,
а није по-кушао да је спасе. Јер, ако је он и није
физички усмерио у свет сенки, зашто се није
томе испречио? На то питање он до краја
живота није себи дао ваљан одговор. А
изналазио је хиљаду заобилазних исприка и
разлога.
Чим је изашао из болести, решио је да што
хитније оде са острва. Волео је Хенријету,
годину дана после несреће код капеле, када му
је она опростила све, чак се и оженио са њом,
али није прекинуо да планира и припрема
одлазак. Негде далеко, и заувек.

328
@ИВОТИ ПОМЕШАНИ , ЛИТЕРАТУРА
НЕ УЗМИЧЕ

Никола Димитријевић, деда Давидовиће-

вог главног јунака Александра, у освит Првог
светског рата, доживљава на свом родном
острву тмурну секвенцу, он нам се у њој
представља као човек с замућеним моралним
ставом, после које убрзо ишчезава из видокруга
своје књижевне породице. Као да и мој ортак

329
Петар престаје да се интересује за његову да-
љу судбину. Нема текстова у којима пише о
њему. Младић, који случајно навлачи на себе
смртни грех несвесног укидања једног живота,
будући отац Стеванов и деда Александров,
очигледно има већу улогу у стварном животу
Давидовићевих него у фикцији о Димитрије-
вићима. Мени, као овлашћеном аутору његовог
романа, нека буде дато право да неке карак-
терне особине Петра Давидовића протумачим
уз помоћ његове сопствене литературе, односно
да у острвском инциденту проналазим елементе
будуће породичне трагичне кривице, која
кулминира у понашању мог познаника-
емигранта.
Значи, у овом случају, може се рећи да
књижевност “откуцава” живот! Да ли то зна-чи
да и Давидовић, заправо бежи од нечег не-
достојног што је свесно или несвесно урадио?
Или га само сустиже клетва наслеђена од пре-
дака?
Ипак, неки круг Давидовићевог живота,
спроведен мање кроз реалност, више слоје-
вима испрекиданих књижевних фрагмената, све
се јасније оцртава. Као противтежа тим ту-ђим
помацима, моје дневно дисање као да се
пригушило, затрпано писањем по изнајмљеном
времену. За сопствену прошлост ме везује
трагање за Александром, из реалности ме
дотиче најубедљивије фамозни Драшковић, све
се остало претворило у бескрајну и монотону
ли-нију.

330
 Већ је 1995. година. Ратови као да су се
изморили. Израњављен живот почиње да личи
на цивилни. Иако још дуго неће постати
нормалан. Ја се лагано будим из романескног
сна у који сам запао приспећем Давидовићевог
пи-сма из 1991. Као да осека зла, која наступа у
држави, ослобађа у мени инстинкте обичног
живота. У сабирању година које су се нанизале
наилазим скоро искључиво на минусе: роман
који смо скоро завршили Петар и ја никог није
спасао од судбине; изгубио сам сина пре него
што сам га стекао; Александре нема; Бењамин
је и онако већ педесетак година мртав, и Асја
нешто краће. Ломећи се кроз право и изми-
шљено време сасвим сам занемарио своју уло-
гу у реалности: године зловоље су прошле ми-
мо мене а ја им нисам одужио свој део историј-
ског дуга. Вероватно га је моја породица ис-
трпела, јер невоља никад није у минусу.
Давидовић се одавно није јавио. Његових
текстова немам више. Рукопис је ипак зло-ћудно
нарастао: гомила папира ме подсећа на године
које сам посветио трагању за славом, скривајући
се иза тобожњег помагања пријатељу са
факултета да литературом победи судбину. Ја
сам, заправо, скоро све време овај посао радио
жудећи за признањима, и тражећи Александру.
Све је остало било узгредно.
Сада је рано пролеће. Година 1995. Рат
ћути али се јављају нове претње. Југославија је
издељена. У Хрватској најављују офанзиву на
српску енклаву. Неке снажније реакције код нас

331
нема. Ја настављам путовања по паланкама и
селима радећи репортаже. Проналазећи оазе
конзервираних година и епоха, стварам себи
амбијент који ме одмара. У данима које
проводим у Бечкереку, очекујем да се нешто
значајно догоди, нешто узбудљивије од
телефонског позива шпијуна Драшковића. Пре-
дајући се фантазми коју је иницирао Давидо-
вић, скоро све своје сам поништио. Шта би
требало да се догоди да ме прене?

332
 КО ЈЕ КО У ОВОЈ КЊИЗИ
други и завршни део

Пре стотинак страница, под истим нас ловом, набројао сам, по Софијиној
сугестији, личности и ликове који су до тада продефиловали романом. У
тренутку кад ово писање, у коме Давидовић све мање учествује, доспева у
завршну фазу, ваља завршити и са списком актера. Ако ништа друго, да бих
себе подсетио на круг оних који ме једног дана могу прозвати или посетити.

спољашњи круг:

Јадранка Јовановић:

У раним четрдесетим годинама. @ена Владановог колеге с факултета

Бранка. Нео- чекивана сестра Петра Давидовића. Хистерич-на, да ли само због
доста позне трудноће. Особа која је можда знала и нешто више о Але ксандри
Андрејевић.

332
Рајх

Писац и политичар из Совјетског саве за. Потоњи муж Бењаминове

љубави Асје Лацис. Човек који се успешно прави да не приме- ћује везу своје
жене и значајног немачког кри тичара и теоретичара.

Милутин Драшковић

“Дежурно око и ухо” градског постсоцијалистичког миљеа, човек који

шпијунира и узнемирава преосетљиве представнике друшт-веног живота.
Остатак прошлости или део бу дућности.? Уцењивач, манијак који ужива у
шпијунирању или можда професионалац у пензији? Пасионирани читач
Владанових руко-писа.

Милојица Богдановић

Управник библиотеке који учествује у монтираном процесу против Петра

Давидо-вића и његовог романа “Усамљеник”. Извр-шилац туђих одлука или
убеђени стаљиниста? Презимењак Миленка Богдановића, који у првом
Давидовићевом роману учествује у из-давању књиге лажног Кропотникова,
којом доводе у заблуду Милана Пашића.

333
унутрашњи круг:

333
Младић = Милан Димитријевић = Павле

Особа која формално припада унут-рашњем кругу актера, он је у

стварности наводни син Петра Давидовића - све док се не открије да га је
Александра Андрејевић заправо зачела са Владаном Петровићем. У роману,
који тече паралелно са животом емиг-ранта професора и романописаца, син је
Александра Димитријевића и унук Стевана, такође Димитријевића.
Интровертан, одговоран и као предодређен за улогу пресудне жртве. Имењак
јунака књиге “Усамљеник”.

Никола Димитријевић

Особа која својим бекством у свет, по-сле неразјашњеног учешћа у погибији

девојке, у многоме хендикепира остале ликове који су такође пореклом са
острва. Осим изражене нервне преосетљивости и страха да се суочи са
проблемима које је изазвао, о њему скоро ни-шта не сазнајемо. Отац је
Стеванов и муж племените Хенријете.

334

Александар Димитријевић

Педесетогодишњак. Писац фрагмената које ми Давидовић шаље као свој удео

у фабулирању његове судбине. По томе би се могло закључити да је он
заправо књижевна пројекција самог наручиоца овог посла. Многобројне
животне коинциденције јасно указују на то. Осетљив, контемплативан,
поколебан. Емиг-рант.
Бранислав Батањски
Трговац из Бечкерека. Случајни патри-ота, иако је иначе храбар човек.
Деда Александра Димитрије вића по мајци. За разлику од нетрагом несталог
Николе, Батањски је светла тачка у литерарној фамилији која, претпос-тављам,
бележи судбину мог пријатеља Петра Давидовића.

Остале узгредне личности не наводим у овом прегледу, јер немају неку битнију
улогу, односно не изазивају значајније недоумице.
Док их овако сабирам, и у мислима пове зујем са личностима и јунацима
из претходног инвентара, имам утисак да ми се концентрични кругови ове
повести, још док су у видокругу, распадају и нестају. Као да им опојна трулеж
времена, по којем их сакупљам, пребрзо одуз има разумљивост. Или је то
можда реч о усуду пос ла кога сам се лакомо подухватио

334
АУТОПУТ - ПЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Кад сам почетком августа полазио на службени пут у јужну Србију, кроз медије се
мукло провлачила слутња о блиској офанзиви хрватских трупа на Лику, Банију и
Кордун. Ти су се делови, већ пар година, код нас звали Република Српска Крајина.
Хрвати су изгледа одлучили да се не зове више тако! Одлучили, неко из света им
дао подршку, и сила од моде-рне војске је кренула да покори крајеве од Пли твица
до Карловца. У Југославији је тај атак примљен доста хладнокрвно, да ли са
убеђењем да је Крајина довољно јака да се одупре или са политичком проценом
да нисмо у прилици да помогнемо ондашње сународнике. У поли тичким
временима, заправо, за хуманост једва да шта преостане.
Осим нелагодности због да се тамо нег-де, не сувише далеко, опет води рат, ни ја
се нисам сувише удубљивао у паничне вести које су стизале. Книн није успевао да
постане наш Аламо. Бројке, призори, несрећа на дистанци - биле су ствари на које
смо се ових година на-викли, без обзира колико то звучало цинично. Уз повремено
слушање радија, крстарио сам јабланичком регијом новинарским послом. Крајем
прве августовске недеље, задовољни обављеним послом, кренули смо нишким
ауто-путем ка Београду. Вести из Крајине су говориле о невероватном поразу.
Тамо се убрзано распадала и војска и држава. Народ је па-нично кренуо у збег. У
Србију. Напросто се излила река људске несреће. Стазама, бога-зама и
аутопутем.
Прве избеглице из Крајине угледали смо негде око Баточине: у трактору са
приколицом, прекривени најлоном, цела породица, од стараца до деце. И
комплетна покретна имо-вина. Посивела лица, узнемирене очи и велико
ишчекивање. Бекство у матичну земљу, после пораза који их је преко ноћи изгнао
из дедовине.
Потом се драстично умножавао број и врста избегличких возила. Камиони,
луксузни аутомобили, па опет трактори, запреге. Забри-нути људи у њима, очај и
нада у помоћ земља-ка. Аутопут, опет аутопут, овог пута на њему није сила већ
последица оне претње која је од Београда кренула пре пет година.
Код наплатне рампе Бубањ поток следи шок: милиција доста одмерено али
и упорно не дозвољава колони бескућника улаз у Београд. Негде је неко тако
одлучио. Рампа је спуштена. Несрећници нису призор за Београд. Усијан асфалт.
@еђ и разочарење. Свађе, претње, молбе, убеђивања. Преклињање и службена
наређења. Плач, бес, немоћ. Док плаћамо путарину, посматрам тај галиматијас
на рубу главног града. Са усана преморених и пони-жених људи, као да се чује
само једна реч: Издаја! У свест ми се враћа оно лето кад сам на другом делу
аутопута посматрао тенковску колону како самоуверено надолази, кроз шпа-лир
мојих еуфоричних сународника. Трактори с избеглицама сад покушавају да уђу у
Београд и тамо потраже мир. Власт их зауставља, јер им је наменила други

335
распоред. Можда и добар, али ко ће то објаснити онима који су све изгубили, чак и
гробове.
Кад падне ноћ, Крајишници ће, ипак, мање чуваним путевима ући на
периферију престонице. Неће их, додуше, поздравити сад већ растрежњени
земљаци, они су махали док су могли, губитници и овако немају права на тријумф.
Док моји сапутници јетко коментаришу овај мучан призор, мени није нимало лакше
због сазнања да сам већ ону летњу тенковску колону испратио с подозрењем и
страхом за будућност. На рубу Београда улазимо у кишу. Она ће у Бубањ потоку
избегличкој колони додати још прамен невоље. А ја сам знао да мене чека нови
преокрет: инциденти на аутопуту су део моје судбине! И почетак промена.

ПИСМА, ТЕЛЕФОНИ, НОВИНЕ

Стижем у Бечкерек док са свих страна навиру прогнаници. Осећам се јадно.

Питам се: да ли је довољно то што записујем невољу која се ваља? Софија је
болесна. Грип. Каже ми да се јављао Драшковић. Поручио је да има не-што важно
да ми саопшти. Помислим у себи, да је нешто сазнао о Александри. Зваће кроз
три дана. Стигла је, каже Софија, нека пошиљка из Француске. Нема никаквог
писма, само неке новине на француском - наставља она. Помиње се Давидовић.
Узимам коверту и проналазим дневни лист с Азурне обале “Нице Матин”. У првом
читању успео сам само да схватим да се нешто догодило Петру. Његова
фотографија, очи-гледно с личне карте, наговештавала је лошу вест. Пошто се
моје сналажење у француском језику није ни у другом ишчитавању поправи-ло,
позвао сам у помоћ комшију проф. Радојчића. Он је брзо дошао, јер је по мом
гласу закључио да је нешто важно у питању. И за пар минута све је било јасно. И
текст у новинама, и судбина моје књиге. Професор је про-читао следеће:
Ла Веља, августа
Како сазнајемо из кругова полиције у главном граду Андоре, југословенски
држављанин Давидовић Петар (52) пронађен је прошлог понедељка мртав у
својој соби у хотелу “Флора”. На телу жртве су пронађене ране од ватреног оружја.
У питању је изгледа пљачка, јер је хотелска соба потпуно демолирана, док
сведоци тврде да су од убијеног чули да се жа-ли да га неки људи уцењују.
Господин Давидовић је боравио већ пар година у Андори и бавио се разним
пословима доста сумњиве природе. Истрага се наставља.
Без икакве спољне реакције сам сас-лушао професоров превод, иако сам
био шокиран начином на који је скончао Петар. Док сам испраћао комшију,
захваљивајући му се, на-мерно сам пречуо његово питање да ли сам познавао
човека који је убијен у тој “Андори” ?

336
 Петар је, дакле, завршио свој круг, не онако како је обећао, али довољно
трагично. Да ли је могао да наслути да се и наша заје-дничка прича скоро
завршила? Мене је други призор с аутопута дефинитивно убедио да роман што
брже окончам. Петрова смрт је само убрзала одлуку. Покретач списатељске
авантуре је нестао. Све његове дилеме и трауме су, вероватно, записане.
Одузели смо им љутину, ставили их у време да се провере. Никог још тим штивом
нисмо спасили, ја сам пореметио свој животни и књижевни метаболизам, а
Александре ниоткуд! У шта су се изметнуле го-дине које сам уракљио са два
аутопута!? Једи-но би ми помогло сазнање да роман може самостално да
функционише. Да ли сам га скло-пио како ваља?
Кроз отворен прозор се мучи смирај вла-жног и мучки топлог августовског
дана. Да ли је то већ дан после? И баш кад сам се спремао у филозофирање и
самосажаљење - телефон. Драшковић!

“Петровићу, слушај ме пажљиво. Ми смо, моји другови и ја, закључили да си ти

измислио тог Давидовића. Професор Диклић, он је психолог у служби, каже да је у
питању твој двојник и да си ти, извини само да прочитам, подељена личност. Да
ти то преведем: испада да ниси сасвим нормалан. Још нисмо открили како су ти
та писма стизала, али сад није ни важно. Владане Петровићу, слушај ме паж-
љиво: одлучило смо да те због ових сазнања ослободимо надзирања и контроле.
Довољан си ти сам себи... Ипак, због доброг понашања, учинио сам нешто за
тебе. За пар дана ће ти стићи поштом !“
На том месту Драшковић, по свом оби-чају, спушта слушалицу а ја остајем
фрапиран дрскошћу и луцидношћу мог шпијуна и његових колега. Изрекли и
пресудили. Иако им је констатација, да сам измислио Давидовића и дописивање
са њим, погрешна, у закључку ни-су далеко од истине: да ми се није почетком ра-
та јавио Петар, ја бих морао да га измислим. Једноставно, моја ментална адреса
је тражила излаз. Емигрант је само послужио у терапеутске сврхе!

ШТА ОСТАЈЕ ПОСЛЕ СВЕГА

Осећам да се све завршава. Петар Давидовић је убијен и тиме пресекао

моје морбидно ишчекивање да изврши обећање: да се убије! Кад помислим да
сам пар година озбиљно ра-чунао са тим најављеним самоубиством, и то не само
у литерарном контексту, упитам се и за своје духовно здравље. Изговор да је та
бизарна клаузула нашег посла искључиво умет-ничке природе ни мене не
задовољава. Како ли ће је тек протумачити они који буду читали овај роман? Да
ли ће објашњење тражити у мојој љубомори због преузимања Александре, или га
налазити у књижевној сујети - остаје да се види.

337
 Захваљујући заједничком писању сазнао сам да сам имао сина, упознао
сам интимни свет Бењаминов, видео Азурну обалу - и коначно зарад књижевног
рада по наруxбини потпуно деформисао соптвени живот. Слично Прусту,
заменивши дан за ноћ, остао сам заробљеник ноћи, све у покушају да ми дневно
светло не опара оно што сам сазнавао од Пенелопе. Само се тако може објаснити
моја присност са Валтером и Асјом. И трагање за Александром претворило се
више у преметање бившег времена, у мени као да није било праве жеље да је
пронаћем! Тражио сам оно што је дефинитивно постало магла.
И кад сам коначно успео себи да при-знам ту чињеницу, негде у септембру
1995. Драшковић је успунио своје обећање: поштом је стигла фотокопија
полицијског увиђаја у коме се између осталог каже:
“да је 23. новембра 1992. године, око 11,30 Але ксандра Давидовић, рођена
Андрејевић (47),скочила са осмог спрата зграде у субо-тичком насељу “Граница”,
и да је истог дана поподне преминула у Градској болници од по-следица тог скока.
О разлозима тог чина се још ништа не зна.”

Сад нема више ни магле, све је видљиво и потпуно празно. Околности се

враћају на оне од јула 1991. Завршила се и потрага за Александром која је,
можда, још више од Петра Да-видовића све време покретала мој унутрашњи
живот. Вест да је нестала није ме изненадила. Ражалостила јесте, али је после
свега што се догодило и што сам литературом покушао, је-дино се нешто тако и
могло очекивати. Само је умор постао израженији, и горчина. Имам рукопис, мој и
Петров, да ли он довољан да ме заштити од унутрашње непогоде? Окрећем се
дневнику. Да покушам да допрем до душе.

унутрашњи документ 6.

Прозор ми се ноћас улива директно у олују. Са запада би нешто да се врати, да

поништи залазак. Кроз собу ми тутњи пресан мирис кише. Пут којим би да се врате
одједном се згуснуо. Кажу да је правац коначан. Сањам избегле тракторе како из
сумрака ис-качу. А тебе видим док си у лету, невична падању. Они доносе своје
уморне очи и про-зивке. Мени ветар претвара собу у једро. Довикујем ти, знаш ли
куда си кренула? Они напуштају завичај који се иза њих брише. Ти застајеш на
средини пута, нешто да ми ка-жеш? Зар толико верујеш у светло да му се сва
предајеш? У ваздух који је себичан и слеп.
Да ли су те на све натерали они људи из мог сна? Они који су те прогонили?
Колона избеглих још стоји на свом осмом спрату. Че-кају да виде како ћеш ти
савладати опојност слободног пада. Мене прозор све гласније шкропи тамном
променом. Не успевам да спојим своју тишину са брзином којом оти-чеш. Људи
које је несрећа пресрела присти-жу, тебе као да ми време премешта у прошлост.
Кад би барем успела да му уђеш у зглоб. У њему да прележиш злу коб. Путуј,
ипак, док ноћ не престигнеш.Тамо ме чекај. Између трећег и другог спрата.
Ако запамтим своју рану, дал ће и теби и њима бити боље?

338
СВЕ ИЗА ОВОГ ЈЕ ПОНОВЉЕНИ ПОЧЕТАК

У понедељак сам се касно вратио с по-сла. Тачније са службеног ручка. Сит

и отупео. Софија спава. На столу ме чека отворена ко-верта са амблемом Градске
библиотеке. Неза-интересовано вадим службену хартију из ко-верте. Видим да је
у питању опомена за невра-ћене књиге. Читам:

Обавештавамо вас да ћемо, ако у року од три дана не вратите следеће

књиге:1. Валтер Бењамин: “Есеји” 2. Валтер Бењамин: “Московски дневник”
бити принуђени да покренемо судски спор против Вас. У нади да ћемо избећи
даље компликације,
другарски Вас поздрављамо.

управник библиотеке
Милојица Богдановић с.р.

Кад сам на констатовао да је ову опомену потписао Милојица Богдановић,

вероватно ис-ти онај који је онако стаљинистички исподвла-чио Давидовићеву
књигу, пре петнаестак годи-на,низ кичму ми је кренула језа. Помислио сам: да ли
се то прошлост враћа? Или заправо није ни одлазила?

339
340
ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ВАЛТЕР БЕЊАМИН У МЕЂУМЕСНОМ AUТОБУСУ“
који на неки начин завршава причу започету у УЈЕДУ ВРЕМЕНА

ПРИЈАТЕЉИ СЕ ДОПИСУЈУ

Пријатељ Владимиров, угледни престонички писац, онај ко ји би волео да је био

израженија или извиканија жртва комуниста, наравно не онда када је комунизам
био моћан, већ сада кад је део историје, а уме и да каже како политичка храброст
у књижевном делу још не значи да је то дело и уметнички вредно, у чему је апсо-
лутно у праву, отпутовао је у Париз. На студијско путовање. Трагом Дериде.
Можда ће, с јесени, такође негде у Француску, за лектора или аташеа за културу.
Шаље разгледницу Мирославу на којој пише како је пролеће у Паризу неверова-
тно. Као да Бодлер и Бењамин Валтер, у миходу, зраче своје илуминације. И баш
та разгледница, са призором Јелисејских поља, обзани у њему својеврстан повра-
так у сећања. Непријатна. Она која време није припитомило. Премда је учинило да
догађај постане самоироничан. Апсурдан. Париз је ипак леп град, чак и за средо-
вечне списатеље који долазе са Балкана. Владимир није сигуран да су Бодлер и
Бењамин подједнако доживели Париз, јер се теорија порозности можда не би нај-
боље уклопила у сплин предграђа. Но, догађај од пре извесног времена, после
двехиљадите и Влади мирових свакодневних вожњи међуградским аутобусима,
нема скоро никакве везе, осим можда метафизичке, са париским пролећем њего-
вог искреног пријатеља из београдског књижевног круга. Инцидент, незапажен, ду-
боко имтиман, неразглашен, у суштини безначајан, сакривен у сећању, који се до-
годио пре двехиљадите, изронио је, ипак, на видело, опет веома ограниченог бро-
ја познаника и пријатеља, као непосредна последица коју је разгледница, бења-
минско-бодлеровски осветљена и намирисана, изазвала.
Тај се текстуални, релативно пажљив и деликатан, двомеч, писмом на писмо, као
реминисценција на претходно и неразјашњено, одиграо се као шаховска партија
на слепо, у којој глас из машине, говорне машине, изговара потезе који нико не за-
писује. Сви верују свима. Нарочито говорној машини. Мирослав Владимир, далеко
од сваког одушевљења. Улицом опет караван шлепера иде ка Темишвару, док ње-
гов поглед дотиче спуштене ролетне Габријелиног прозора, са кога би Арсен
Чолак, да је жив, могао да посматра умишљену локву крви на коловозу. Чита Вла-
димир ту пеписку, пре него што ће је уништити:

Драги Филипе,
Одавно нисмо контактирали а овог пута предмет мог обраћања теби није баш
најпријатнији. Премда, после свега, није ни исувише узнемиравајући. Наиме, ових
сам дана од „Новина” раније „Ослобођење”, у којима сам, као што знаш радио

341
двадесетак година, добио факс који се затекао у њиховој архиви, а коју су долас-
ком новог генералног директора доводилу у ажурно стање. Факс, ИП „Београд”,
доста избледео али још читљив, од 24. децембра 1998. године, примљен у
15.30., упућен свим културним рубрикама медија, гласи:
„Нови роман Мирослава Владимира „Убод темена”, објављен у едицији „Београд’,
ушао је ужи избор за Награду. Тим поводом издвајамо део из рецензије Ранка
Славика: „Мирослав Владимир је написао снажан и свој и ововременски роман…”
Следи извод из Славикове рецензије, и биобиблиографски подаци о мени. На кра-
ју тог факса стоји потпис: „Београд” маркетинг, Адријана Кукић.
Појава оваквог писменог трага, документа из прошлих времена, и ти си био
рецензент, на шта сам и данас поносан, већ у данима који следе тог децембра
1998. није се нашао ни у ширем избору за ову престижну награду, изазвала је и
сада, после десет година, благи шок и неверицу. Шта ли се то догодило са мо-
јом књигом односно ‘’Београд-овом’’?
За неку реалну повест културних, и моралних, факата односно догађања, све је
то неважно. Скоро непостојеће. Међутим, за мој интиман микро-космос, појава
овог исписа представља потрес изузетног интензитета. Када је доспео на мој
сто овај, већ радом времена избледели папир, покренуо је мноштво питања: од
претпоставке шта се могло догодити да је текст упућен јавности изистински
постао стварна чињеница, до сасвим логичног мозгања: шта се у празном прос-
тору и времену београдских адреса, у неколико дана, одиграло са романом који
је у доба М. Слободана говорио о неморалности ратовања у Хрватској, односно
варању Срба у Хрватској. Између осталог.
Извињавајући ти се што те деранжирам оваквим обраћањем, ипак не видим ко-
ме би другом могао да поверим своје неспокојство. И збуњеност. Ти си ми дуго-
годишњи пријатељ, а у то си време био угледан рецензент. Уверен сам да и
тебе, на известан начин, погађа овакво поигравање са тим романом. Коначно и
мојим људским и стваралачким дигнитетом.
Не знам заправо шта би те и како питао о свему томе, после толико времена
али би ми свако сувисло образложење несинхронитета факса из фирме „Бео-
град” са стварним догађајима у вези са романом и Наградом, помогло да барем
примерим сопствену логику скоковитој и енигматичној структури престо-
ничког мишљења и деловања. Уколико си током ових година, сазнао нешто
више о „неспоразуму” жеља, намера и чињеница, јави ми.
А јави се свакако, мој пријатељу!
Да ли си здрав? Чувај се, јер нас године сустижу.
Твој пријатељ
Мирослав Владимир

Зна Владимир да је то писање писма само ризик да изгуби пријатеља. Да га увре-

ди, без користи за себе. Али, присећа се писма, опет неко писмо, оног у коме му
Василије Поповић скреће пажњу на искључивост београдског књижевног круга, ис-
казујући истовремено похвале „Убоду темен”. За шта Поповић нема никаквих инте-
реса и задњих намера. Зато написано, ипак, шаље. Као позив на размену оног
што је остало у сећању. Или у савести.
Треба му то тих дана, док лето опет пламти. И све усијава и исијава из ствари,

342
природе и људи. Невероватне мирисе, боје и звуке. Чита у неком часопису текст о
1968. О „Липањским гибањима” у којима је и он учествовао. Тај који пише текст,
тврди, бескомпромисно, као да је свезнајући:
„Било је то време када су зидови имали уши, а уши оних који су игнорисали исти-
ну – зидове. Свака полиција тежи ка свом идеалу да те сама не контролише, већ
да створи атмосферу у којој ти то, и не примећујући, чиниш уместо ње. Све па-
метне полиције су ферменти и катализатори побуне. Оне, по Пекићу, знају да
се ниједна права свињарија не може спречити, него само одложити. Али, сумња
пробуђених је као свраб: што се више чешеш више те сврби… А тада ни вера у
немогуће није далеко”.
Онда у чланку следи и нешто налик на Владимирово шесдесетосмшко искуство:
„Бунт је био на умору када су на факултете насрнули фолклорни зачињавци са
збиркама родољубиве поезије под мишком, нагло промолиле главу птичице
дотад заузете чишћењем крила и гутањем црвића пропаганде. Одлучну истину
о тим врелим данима јуна нико касније није чисто изговорио. Без гледања у на-
писани текст”.

Када је стигао одговор на апокрифно писмо пријатељу, Мирославу више није би-
ло ни важно шта ће у њему писати. На његово реторско питање стиже скоро исти
такав одговор:

Драги Владимире,
Не могу да се сетим те ситуације у којој је твоја/наша књига била у ужем избо-
ру за Награду. Али, може бити да сам ја тада веровао да она мора бити у ужем
избору, па сам споменутом Адријани дао одговарајућу вест. Уосталом, све је то
лепо, осим да књига назалост није наградјена. Медјутим, није вредност књига у
наградама. Награде, кад има новца, добро дођу онима који их добију, али понекад
то може бити висока цена, будуци да награде умеју да буду и куга. А тих се
година исти, сличан, случај догодио и са мојим земљаком из Ваљева. Знаш га
ти – Радован М. То је прича о дуговањима и нагодбама! Београдска чаршија је
чудо!
Најбоље је да ми наставимо, и да настављамо до краја живота. Нема још мно-
го, није далеко.
Срећно ти писање,
твој пријатељ довек,
Филип
Прошеташе се тако писма на релацији Бечкерек – Београд, и обрнуто. Филип ће,
можда у Француску, Владимир неће нигде. Пријатељство, што је најважније, траје.
Довека.

343
додатак

ПИСМО ПАВЛА УГРИНОВА

Драги Зоране,
Београд, 9. нов. 1998.г.

Веома сам пажљиво и са критичким занимањем прочитао твој роман УЈЕД

ВРЕМЕНА. Одмах да кажем: успео си, роман је преко сваког очекивања добар!
Привукла ме је и сама прича и постмодернистички начин на који си је написао али и
само писање као такво То писање - којем ја увек придајем посебну важност - је врло
чисто, сигурно и са благом иронијом која Читавом стилу даје одре дјену
супериорност. Ликови су веома добро написани, сви су дати рељефно, понеки снажно,
мада ми се један лик /један једини/ недо вољно уклапа - лик оног полицајца
Драшковића, који, уосталом, под сећа на већ сличне ликове описане у нашој
литератури. Женски ликови су такодје упечатљиви, посебно, наравно, Александра,
која и највише побудјује радозналост, али уверљива је и Софија, и на свој начин
самосвојна, упркос извесном омаловажавању од стране њеног мужа.
Оквир романа - одлазак тенкова на фронт код Вуковара и бескрајна колона
избеглица која се након пет година налази на истом путу, само окренута у супротном
смеру - говори већ сам за себе, о ужасном поразу лудости, умишљености и
безобзирности која после тих пет година показује своје трагикомично лице. Роман је
изузетно зрео, мислим да се по томе посебно издваја од романа младје/средње
генерације које сам последњих две-три године читао и рекао бих да заслужује посебну
пажњу и да у је по свему место у ужем узбору за ИХ-ову награду, јер је бољи од других
већ разглашених, или да будем конкретан: мислим да не застаје за Албахаријем,
рецимо.
Што се тиче читалаца, роман ће можда наићи на мале тешкоће код оних што нису
навикли на постмодернистичке паралеле и композиционе смелости, али не треба велики
напор да се та мала новина брзо превлада, док ће га други читати са истим
занимањем као и сваки други успео и занимљив роман који се издваја, понављам,
изузетно сигурним начином писања и уметничком зрелошђу обраде
Можеш бити сигуран да си написао вредан и потребан роман и немој посумњати у то ни у
Једном тренутку, ма шта неко рекао, односно нешто замерио, а прави проблем овог
романа Је д стигне у жижу пажње размажене и подељене, уосталом саможиве критике и
истих таквих новинара културних рубрика. То није лак постићи, али ти овај роман као
Једно успело изненадјење може помоћи да се укључиш у видокруг оних који овде мере и
суде, при хватају или игноришу. А то самољубиво игнорисање Је и најгоре Просто не желе
да одвоје време и нечем непознатом посвете пажњу премда би баш то непознато
требало да буде предметом њихове пажње и као такво занимљиво за публику.

344
 Мислим, на крају ових сумарних утисака, да треба да наставиш да пишеш
прозу, Јер поседујеш неке особине које су јако вредне у савременом начину писања, као
што су, рекох, чист израз јасна мисао и одмерена иронија.

срдачамо твој, Павле Угринов

345
"УЈЕД ВРЕМЕНА" нови роман југословенског писца Зорана Славића

Зоран Славић аутор романа "Ујед времена", која је издала реномирана београдска
изадавачка кућа "Рад", представник је средње генерације српских књижевника.
Пише поезију, прозу, романе а бави се и позоришном и ликовном критиком. Има
универзитетско образовање а професионално ради на телевизији као уредник
културно-уметничких програма.
Роман "Ујед времена", веома позитивно процењен код стручне кри тике и
добро примљен код читалаца, у основи је прозна творевина окренута збивањима
на Балкану, Средњој Европи а делом се одиграва и у Француској и Андори. С
једне стране романсијер прати глобална збивања у Југославији и Европи почевши
од 1912. године, дотиче Други светски рат, студентски устанак у Београду 1968.
док се глава радња згушњава у период распада Југославије (1991 - 1995). Аутору
та комплексна друштвена кретања, а"време"из наслова књиге је заправо
метафора свих оних турбуленција које мењају изглед Европе, јесу само полазна
позиција за описивања низа поје-диначних судбина, породица, љубавних
троуглова, неуспелих живота, страсти и разочарења које историја, антиисторија и
псеудо-историја разбацују од јадранских острва до стаљинистичке Москве, преко
Београда потресеног "студенским гибањима" до распада со-цијалистичке
Југославије. Романескна матрица јунаке одводи и до Кана, Андоре Ла Веље,
градића Бечкерека у сред Паноније, Темишвара...
У доста сложеној прозној структури, која се веома постепено разоткрива, са
назнакама постмодер низма, али и елементима љубавног и криминалистичког
штива, роман "Ујед времена" захтева доста концентрације од потенционалног
читаоца, посебно због комплексне архитектонике и опоре тематике, али нуди и
прегрште правог литерарног уживања.

346