Naslov

originala:
THE CALIPH’S HOUSE
Tahir Shah


Copyright © Tahir Shah 2006
Copyright © za srpski jezik Alnari, 2007


Prevod sa engleskog: Ljiljana Petrović




obrada : Lena
www.balkandownload.org

2
 TAHIR ŠAH

KALIFOVA
KUĆA
GODINU DANA U KAZABLANKI

Beograd, 2008

3

Ovu knjigu posvećujem Arijani i Timuru
i njihovom detinjstvu u Kalifovoj kući

4
 IZJAVA ZAHVALNOSTI

Za nastanak ove knjige zaslužne su tri divne žene:

Elizabet, tvoja velikodušnost bila je veća
nego što možeš i da zamisliš.

Ema, nadam se da ti je zvuk mog glasa
preneo dubinu moje zahvalnosti.

Račana, hvala za svu ljubav i podršku, kao i za hrabrost
koju si pokazala u borbi sa surovom neizvesnošću.

Tahir Šah
Dar Kalifa, Kazablanka

5
 Pogledaj u oči džina i zaroni u dubine sopstvene duše.

marokanska poslovica

6
 PRVO POGLAVLJE

Dve trske se napajaju iz istog potoka. Jedna od njih je šuplja, a druga puna šećera. –
marokanska poslovica

SMIRAJ DANA MIRISAO JE NA SETU. Za kafanskim stolovima sedeli su

muškarci izduženih lica u tradicionalnim arapskim odorama i lagano ispijali crnu
kafu i pušili taman duvan. Kelner se užurbano provlačio između stolova.
Poslužavnik je balansirao na njegovim veštim prstima, a staklene čaše su balansirale
na poslužavniku. U tom trenutku, dan se pretvorio u noć. Kafanski gosti povlačili su
dim za dimom, kašljucali i bacali neme poglede ka ulici. Neki su bili ophrvani
brigama, neki su sanjarili, a neki jednostavno sedeli u tišini, utonuli u svoje misli. Isti
ritual ponavlja se svake večeri širom Maroka, tog pustinjskog kraljevstva na
severozapadu Afrike ugnježdenog na obali Atlantskog okeana. Kada su se poslednji
zraci sunca raspršili, ljudi su se vratili započetim razgovorima, a prigušeni žamor
njihovih glasova stopio se sa saobraćajnom bukom koja je dopirala sa ulice.
Ta kafana, smeštena u jednoj sporednoj ulici Kazablanke, za mene je predstavljala
mesto puno misterije, duše i opasnosti. Dok sam sedeo tamo, imao sam osećaj da su
sve sigurnosne mreže sasečene i da stanovnici tog grada kao akrobate na žici hodaju
nad surovom, neumoljivom stvarnošću. Svim srcem sam žudeo za tim da istinski
upoznam takvo mesto, da punim plućima udahnem tamošnji život, ali ne kao
slučajan prolaznik, već kao jedan od njegovih žitelja.
Moja supruga Račana, koja je u to vreme bila trudna, još od samog početka bila je
prilično rezervisana prema mojoj zamisli. Naravno, što sam ja više buncao o svojoj
potrebi za neizvesnošću i opasnošću, njena podozrivost je sve više rasla. Govorila mi
je da je našoj maloj kćeri potreban bezbedan dom i da uopšte nije trenutak za
upuštanje u egzotične avanture.
Podigao sam početni ulog i obećao joj kuvaricu, spremačicu, čitavu armiju dadilja
i obilje sunca – beskrajnog, veličanstvenog sunca. Otkako se pre osam godina
doselila iz Indije, Račana je retko kad mogla nazreti makar i tračak sunca na
turobnom londonskom nebu. Skoro da je i zaboravila kako ono izgleda. Podsećao
sam je na sve ono što nam je u Londonu nedostajalo – na zaslepljujuću jutarnju
svetlost koja se probija kroz zavese spavaće sobe, na zujanje bumbara među
baštenskim cvetovima, na raskošne mirise koji se šire uzanim uličicama duž kojih su
postrojene živopisne tezge preplavljene začinima, alevom paprikom i šafranom,
cimetom, kimom i božjom travicom. I sve to u zemlji gde porodica još uvek
predstavlja stožer života, gde tradicija teško odumire i gde se deca još od malih nogu

7
uče vrednostima kao što su čast, ponos i poštovanje.
Bilo mi je već dosta naše uboge londonske egzistencije i našeg skučenog stana
kroz čije je pretanke zidove neprestano dopirala svađa naših prvih komšija. Želeo
sam da uteknem u kuću ozbiljnih razmera, na neko fantastično mesto koje bi
podsećalo na priče iz Hiljadu i jedne noći, sa svodovima i kolonadama, s visokim
impozantnim vratima napravljenim od mirišljavog kedrovog drveta, s prostranim
dvorištima i skrivenim unutrašnjim vrtovima, sa stajama i fontanama, raskošnim
voćnjacima i beskrajnim nizovima soba.

Svakome ko je ikada pokušao da se otisne s turobnih i vlažnih engleskih obala
trebao je poduži spisak razloga. Često sam se pitao kako je hodočasnicima sa
Mejflauera1 uopšte uspelo da se otisnu na svoj dugi put u novu zemlju. Kada
prijateljima i porodici saopštite svoju nameru da dignete sidro, oni vas gledaju kao
da ste sišli s uma. Moji prijatelji i rođaci nisu nimalo odstupali od tog obrasca. Isprva
su mi se podsmevali zbog planova da se preselim u inostranstvo, a kada su povrh
svega shvatili da nisam nameravao da zaplovim ka nekoj od uobičajenih sunčanih
destinacija, kao što su južna Francuska ili Španija, prešli su na verbalne napade.
Počeli su da mi drže pridike o tome kako sam krajnje neodgovoran, kako sam
nesposoban da budem roditelj i kako se zanosim maštarijama koje su predodređene
na propast.
Pritisak na mene i moj san sve više je rastao. Situacija je na kraju postala toliko
nepodnošljiva da sam već bio spreman da popustim pred svim tim napadima. A onda
sam jednog sumornog zimskog jutra prisustvovao neobičnom incidentu u jednoj od
glavnih londonskih ulica. Među okupljenom svetinom ugledao sam sredovečnog
muškarca koga su dva policajca pokušavala da obore na zemlju. Čovek je na sebi
imao klasičnu poslovnu odeću – pedantno ispeglanu belu košulju, svilenu kravatu,
pantalone, prsluk i sako s krupnim crvenim karanfilom prikačenim za rever. U
bizarnom nastupu ekscentričnosti, skinuo je pantalone i navukao donji veš preko
glave. Policajci očigledno nisu bili impresionirani njegovim gestom. Nakon
kratkotrajne borbe, nekako su mu prebacili ruke iza leđa i navukli mu lisice. Jedna
od prolaznica vrištala je na sav glas, moleći vlasti da „ludaka” smeste iza brave.
Dok su ga gurali u oklopljeni policijski kombi, čovek se okrenuo ka prolaznicima
i povikao: „Ne traćite svoj život sledeći druge! Budite ono što jeste! Preživite svoje
snove!”
Čelična vrata su se zalupila, vozilo je krenulo niz ulicu, a okupljeni prolaznici su
nastavili svojim putem – svi izuzev mene. Ja sam i dalje stajao kao prikovan za tlo,
razmišljajući o sceni kojoj sam upravo prisustvovao i o rečima koje nam je uputio taj
čovek koga su svi naokolo proglasili ludakom. Taj tip je bio u pravu. Naše društvo je
društvo sledbenika, ulovljeno u ostrvskom mentalitetu. Tog trenutka sam sebi dao

8
čvrsto obećanje. Neću se povinovati očekivanjima drugih ljudi. Staviću sve na kocku
i napustiću ostrvo, zajedno sa svojom porodicom. Zajedno ćemo se upustiti u potragu
za slobodom i za mestom gde ćemo moći da budemo ono što zaista jesmo.

Kazablanka po svojoj večernjoj saobraćajnoj gužvi može parirati bilo kojem
drugom svetskom velegradu. Pa ipak, saobraćaj na ulicama Kazablanke nikada nije
bio tako divalj i haotičan kao tog poznog prolećnog dana kada sam preuzeo
vlasništvo nad Kalifovom kućom. Čitavo popodne presedeo sam u svom omiljenom
kafeu, čekajući trenutak kada ću krenuti na zakazani sastanak sa advokatom.
Dogovorili smo se da svratim do njegove kancelarije u osam sati uveče. U 7:55,
ostavio sam bakšiš na stolnjaku, napustio kafanu i prešao ulicu, uputivši se ka hotelu
sa ogromnim staklenim izlogom pred kojim su se izdizale dve ponosite urmine
palme. Žustrim korakom sam prošao pored praznog turističkog autobusa i par
magarećih zaprega natovarenih gomilom prezrelog voća, i koji trenutak kasnije već
sam se bio obreo na zavojitom stepeništu oronule zgrade u art deco stilu. Zakucao
sam na hrastova vrata na trećem spratu. Advokat mi je otvorio, dočekao me
usiljenim pozdravom i uveo me u svoju kancelariju.
Na radnom stolu je stajao neki formalan dokument na arapskom jeziku. Advokat
me je posavetovao da ga pročitam i proverim da li sam saglasan s tekstom. „Ne znam
arapski”, objasnio sam.
„Onda je najbolje da ga odmah potpišete”, odgovorio je on, bacivši pogled na
zlatan roleks.
Dodao mi je penkalo mont blanc i ja sam bez reči stavio potpis na naznačeno
mesto. Advokat je tada ustao i gurnuo masivni gvozdeni ključ preko radnog stola.
„Vi ste veoma hrabar čovek”, rekao je.
Zagledao sam mu se pravo u oči. Advokat nije ni trepnuo. Uzeo sam ključ u šaku
i istog trenutka silovitom eksplozijom bio prikucan za pod. Prozori su poleteli ka
unutra, smrskavši se u spektakularnom stilu i zasuvši kancelariju komadima
razbijenog stakla. Zaglušen praskom, prekriven srčom i totalno zbunjen, polako sam
se pridigao sa zemlje. Noge su mi se toliko tresle da sam jedva održavao ravnotežu.
Besprekorno odeveni pravnik čučao je ispod radnog stola kao da mu to nije bilo prvo
iskustvo te vrste. Bez reči je ustao, otresao staklo sa ramena, doterao svilenu kravatu
i ispratio me iz kancelarije.
Izašao sam na ulicu. Ljudi su vrištali i jurili u svim pravcima. Protivpožarni
alarmi su urlali, policijske sirene zavijale. Bilo je i krvi, mnogo krvi koja je lila s
ljudskih lica i kroz iscepanu odeću. Bio sam isuviše uzdrman da bih pritekao u
pomoć povređenima koji su uspaničeno izlazili kroz smrskani izlog hotela. Dok sam
posmatrao prizor koji se kao usporeni snimak odvijao pred mojim očima, mali crveni
taksi je naglo zakočio pored ivičnjaka.

9
 Taksista je očajnički doviknuo kroz suvozački prozor: „Etranger! Monsieur
etranger! Požurite, ovde je opasno za strance!”
Uleteo sam unutra. On je naglo okrenuo volan i automobil se ponovo stopio s
rekom vozila na ulici zahvaćenoj haosom.
„To su bombaši, bombaši samoubice”, objašnjavao je taksista. „Bombe prašte po
čitavom gradu!”
Crveni „pežo” se probijao ka zapadu, udaljavajući se od centra grada. Ali ja u tom
trenutku nisam razmišljao ni o saobraćajnom haosu u Kazablanki, ni o bombama, ni
o krvi. Razmišljao sam o svojoj supruzi koja je u to vreme sedela u našem stanu u
Londonu, pogleda uprtog u ekran preplavljen najnovijim vestima iz Maroka.
Zamišljao sam je kako sa ogromnom strepnjom u duši grli našu malenu kćer i privija
je uz svoj nabrekli stomak. Bio sam siguran u to da su ti događaji ubili u njoj i
poslednji trag želje da prigrli neku novu kulturu ili da podrži moje zanesenjaštvo.
Ona je i ranije strahovala od marokanske islamske zajednice, naročito nakon Al
kaidinog napada na Njujork 11. septembra i nakon Drugog zalivskog rata koji je,
svega nekoliko dana ranije, zbacio s vlasti Sadama Huseina. Ali sada više nije bilo
povratka. Novac je bio izručen, a dokumenti potpisani i dvaput zapečaćeni.
U šakama sam stiskao ključ: simbol naše nove budućnosti ili možda simbol moje
umobolne kupovine. Kao hipnotisan sam posmatrao starinske useke u gvožđu,
psujući sebe što sam tako otvoreno flertovao sa opasnošću.
U tom trenutku, vozač je nagazio na kočnicu. „Stigli smo!” uzviknuo je.
Za Maroko sam se opredelio iz bezbroj razloga koji su uglavnom imali
dubokosežne korene. Sećam se koliko je moj otac, koji je bio Avganistanac, žudeo za
tim da nas jednog dana povede u posetu svojoj domovini. Međutim, neprestani ratovi
u tom delu sveta nisu nam dopustili da se ikada otisnemo do visokih planinskih
uporišta Avganistana. Zbog toga je moj otac pronašao svojevrsnu zamenu za taj dugo
sanjani i nikad ostvareni put. Čim smo moje sestre i ja dovoljno porasli, on bi nas po
kratkom postupku spakovao u veliki porodični karavan na čijem gepeku su već bili
privezani vinilski koferi s prtljagom, a onda bi nas naš baštovan povezao kroz
monotone pitome engleske pejzaže, preko Francuske i Španije, pa sve do
marokanskog Visokog Atlasa.
Moj otac je u tim putovanjima pronašao mogućnost da svojoj deci otkrije
fragmente sopstvenog zavičaja. Pred našim očima promicali su čudesni planinski
klanci i doline opasane strmim padinama, pustinje i oaze, imperijalni utvrđeni
gradovi i društvene zajednice zasnovane na plemenskim kodeksima časti i
poštovanja. Moja majka je na tim putovanjima dobijala idealnu priliku da za sitne
pare pokupuje razne lepe i korisne stvari, od kaftana2 do svećnjaka, kao i da usput
održi po koju bukvicu skupinama hipika koji su putovali po svetu, naređujući im da
se pod hitno vrate svojim majkama koje sigurno strašno brinu za njih.

10
 Proveli bismo po nekoliko nedelja probijajući se kroz planinske klance spuštajući
se do veličanstvenih saharskih dina, gde su povremeno svraća „plavi ljudi” iz
pustinje čije su indigom obojene odore ostavljale modre tragove na njihovoj tamnoj
koži. Pravili smo redovne pauze kako bismo se ispovraćali u žbunju ili počastili
plodovima jestivih kaktusa ili potrošili džeparac kupujući komadiće ametista u
brdskim kamenolomima.
Moje najranije uspomene vezane su za veličanstveni utvrđeni grad Fes. Duž
uzane prigušeno osvetljene kaldrme bile su načičkane ulične tezge na kojima se
prodavalo sve što ste ikada mogli poželeti da kupite. Pred nama su izranjala brda
začina i sveže ubranog bilja – šafran, anis, aleva paprika, marinirani limun i more
blistavih maslina. Druge tezge su, pak, mamile mušterije kutijama od kedrovog
drveta sa umecima od kamilje kosti, sandalama od mirišljave kože, posuđem od
terakote, grubim berberskim ćilimima, zlatnim kaftanima, amajlijama i talismanima.
Međutim, moj daleko najomiljeniji ugao suka bilo je mesto gde su lokalni vračevi
nabavljali sastojke za svoje mađije. Zidovi tih radnjica bili su prekriveni kavezima u
kojima su bili zatočeni živi kameleoni, kobre, daždevnjaci i orlovi tužnog pogleda. U
unutrašnjosti radnji nalazile su se vitrine napravljene od burmanske tikovine čije su
fioke, kako sam načuo od oca, bile prepune osušene kitove kože, kose mrtvih ljudi i
drugih stvari koje su se koristile u magijske svrhe.
Maroko je uneo neverovatnu živopisnost i kolorit u sterilno detinjstvo koje sam
pod večno tmurnim engleskim nebom provodio u uštogljenoj dečačkoj garderobi –
sivim flanelskim košuljama koje su izazivale užasan svrab i kratkim pantalonama od
rebrastog somota. To kraljevstvo u koje nas je otac dovodio za mene je predstavljalo
blaženo utočište, čudesan svet u kojem je sve vrvelo od života i, što je najvažnije od
svega, mesto koje je imalo dušu. Sada kada sam i sam zasnovao porodicu, smatrao
sam da svojoj deci treba da prenesem isti taj dar – dar kulturnog kolorita. Bilo bi
daleko lakše da sam se povinovao savetima svojih bližnjih i da sam odustao od tog
grandioznog bekstva sa ostrva. Ali neki duboki unutrašnji poriv nagonio me je da
istrajem u onome što sam zamislio. Imao sam neumoljiv osećaj da ću, ako ne
zgrabim taj trenutak, čitavog života žaliti zbog toga.
Postojao je još jedan snažan razlog zašto sam odabrao baš Maroko. Odabrao sam
ga jer je moj deda proveo poslednje godine života u jednoj maloj priobalnoj vili u
gradu Tangeru. Kada je njegova voljena supruga s nepunih šezdeset godina napustila
ovaj svet, to je za njega bio strašan udarac. Pokušavajući da se izbori s teretom
uspomena, odlučio je da se preseli u Maroko jer je to bilo mesto gde on i moja baka
nikada nisu zajedno putovali, mesto gde nije bilo stvari koje bi ga podsećale na nju.
Jednog jutra, dok je prelazio svoju uobičajenu rutu vraćajući se iz Kafe Fransa,
kamion za transport „koka-kole” naglo je krenuo u rikverc i pokosio ga. Ostao je da
leži na zemlji, bez svesti i sa ozbiljnim krvarenjem. Nekoliko sati kasnije, izdahnuo

11
je u bolnici. Ja sam u to vreme bio previše mali da bih ga zapamtio, ali njegova smrt
je uprkos tome ostavila bolan ožiljak na mom srcu.

I tako smo krenuli u višemesečnu potragu po Maroku, očajnički tražeći kuću čija
bi se grandioznost poklopila s mojim maštarijama. Naša polazišna tačka bio je grad
Fes, nesumnjivo najveći dragulj marokanskog kraljevstva. To je jedini
srednjevekovni arapski grad koji je ostao praktično nedirnut. Dok prolazite kroz
lavirint ulica koje sačinjavaju ogromnu medinu, čini vam se kao da ste zašli u priče
iz Hiljadu i jedne noći. Mirisi, prizori i zvukovi prosto bombarduju čula. Šetnja od
svega nekoliko koraka može vas ispuniti utiscima koje ćete pamtiti čitavog života.
Fes je vekovima važio za mesto nezamislivog bogatstva, središte učenosti i trgovine.
Njegove građevine svedoče o arapskoj arhitektonskoj samouverenosti koja ni na
jednom drugom mestu ne dolazi do takvog izražaja. Za taj fantastičan dekor
nesumnjivo je zaslužna i zanatska tradicija koja se već hiljadu godina prenosi s
pokolenja na pokolenje. Tokom našeg boravka u Fesu, otkrili smo uličice starog
gradskog jezgra krcate malim zanatskim radionicama u kojima su se tradicionalne
veštine kao što su obrada metala, štavljenje kože, izrada mozaika i intarzija, tkanje i
grnčarstvo još uvek prenosile sa oca na sina.
Igrom slučaja smo saznali za veliku trgovačku kuću na severnom rubu starog
grada. Kuća je bila sagrađena u grandioznom fazi stilu i bila je stara najmanje četiri
veka. Oko centralnog dvorišta bilo je grupisano šest prostranih salona. Svaki od njih
bio je ukrašen mozaicima, a podovi prekriveni mermernim pločama isklesanim u
kamenolomima Srednjeg Atlasa. Dvorište je bilo okruženo impozantnim stubovima,
a u njegovom središtu nalazila se fontana u obliku lotosovog cveta izrađena od
najfinijeg alabastera. Na jednom od visokih zidova nalazio se skroman nezastakljeni
prozor prekriven drvenim filigranskim zastorom koji je nekada po svoj prilici
predstavljao osmatračnicu harema.
Muškarac koji nam je pokazao kuću bio je prodavač kebaba s dobrim društvenim
vezama. Rekao nam je da je kuća bila prazna svega nekoliko godina. Ugrizao sam se
za jezik. Sve naokolo je prosto vapilo za renoviranjem. Meni lično je delovalo kao da
je posed bio napušten bar pola veka.
„U Maroku”, sa osmehom je napomenuo prodavač kebaba, „prazna kuća priziva
zle sile”.
„Mislite na lopove?”
Čovek je odsečno odmahnuo glavom. „Ne mislim na zle ljude”, rekao je, „već na
zle duhove”.
U to vreme nisam imao ni najblažu predstavu o tome šta je moj posrednik
pokušavao da mi kaže. Olako sam prešao preko njegovog komentara i odmah počeo
da pregovaram o kupovini. Problem je bio u tome što se kuća nalazila u vlasništvu

12
sedmorice braće koji su se prosto takmičili koji će biti pohlepniji. Za razliku od
Zapada, gde neka nekretnina ili jeste ili nije na prodaju, u Maroku se u takvim
situacijama možete zateći u pravoj zoni sumraka – neka kuća je možda na prodaju, a
možda i nije. Da biste uopšte mogli početi da se raspitujete za cenu, prvo morate
nagovoriti vlasnike da je prodaju. Ta faza nagovaranja predstavlja karakterističnu
orijentalnu odliku koju su u to područje nesumnjivo doneli Arapi kada su pre
četrnaest vekova preplavili severnu Afriku. Dok sedite nad šoljom slatkog čaja od
nane, pokušavajući da se na sve načine dodvorite potencijalnim prodavcima, oni vas
odmeravaju od glave do pete, ispitujući kvalitet vaše odeće i obuće. Što ste lepše i
skuplje odeveni, utoliko će cena biti viša.
Izgleda da sam bio previše dobro obučen onog jutra kada sam se sa stao sa
sedmoricom braće u čijem se posedu nalazila kuća na koju sam bacio oko. Nakon
četiri sata nagovaranja i dodvoravanja, i nakon nekoliko ispijenih galona čaja od
nane, izjavili su da su u principu spremni da je prodaju. A onda su mi u lice sasuli
neku basnoslovnu cenu i pohlepno začkiljili očima, iščekujući odgovor. Moja veština
cenjkanja je u to vreme još uvek bila nedovoljno razvijena. Trebalo je da ostanem
tamo, da nastavim da srčem čaj i da se cenjkam čitavo popodne i dobar deo večeri.
Umesto toga, ja sam skočio kao oparen i izjurio u gradski lavirint, peneći od besa i
gunđajući sebi u bradu. Time sam prekršio prvo pravilo arapskog sveta – nikad ne
gubi pribranost.

Napustili smo Fes i krenuli ka Marakešu, ružičastoj pustinjskoj oazi smeštenoj u
senci planinskog venca Atlas. Trgovina nekretninama je u tom gradu poslednjih
godina doživela pravi procvat. Dobrostojeći Evropljani postali su naprasno
zainteresovani za oronule gospodske kuće u medini, poznate kao rijadi, koje su
nakon kupovine restaurirali, vraćajući im zaboravljeni sjaj i davno prohujalu slavu.
Ako krenete u šetnju nekom od tamošnjih ulica – pretrpanih uličnim tezgama,
skuterima, biciklima i magarećim zapregama – duž pločnika ćete ugledati niz
jednostavnih nemih kapija. One vam na prvi pogled neće delovati naročito
upečatljivo, ali ako zavirite unutra, otkrićete da se iza svake od njih krije pravi
dvorac.
Nagli priliv stranog novca podstakao je preporod tradicionalnih zanata kao što su
izrada zelidž mozaika, prekrivanje podova pločicama od terakote koje se nazivaju
bedžmat i ukrašavanje zidova tadelaktom, fantastičnim marokanskim gipsom koji se
pravi od kreča, belanaca i mermerne prašine. Žudnja evropskih kupaca da se
domognu tih divnih starih građevina može se po svom intenzitetu uporediti jedino sa
spremnošću lokalnih žitelja da ih prodaju. U marakeškoj medini svi sanjaju isti san.
Svi žude da se otarase svojih starih ruiniranih domova i da se, ostvarivanjem velike
novčane dobiti, presele u neki od novih stambenih blokova u modernom delu grada.

13
Iako su evropski došljaci možda očarani rustičnim detaljima i dražima starog sveta,
oni kojima su takve stvari ostavljene u nasleđe daju prednost plastičnim tapetama,
toplim podovima i savremenim pogodnostima.
Mislim da sam zajedno s Račanom obišao više od sedamdeset rijada u Marakešu.
Jedan od njih je, mada nije posedovao grandioznost trgovačke kuće iz Fesa, nakratko
uspeo da osvoji moje srce. Bila je to kuća sa dvorištem impozantnih razmera punim
narandžinih stabala i cvetova lavande. Jedini problem bio je u tome što se posed
nalazio preko puta velike klanice. To je bilo dovoljno da odustanemo. Odmah nam je
postalo jasno da bi usled cirkulacije vazduha jedini miris koji bismo tamo osetili bio
miris smrti.
I tako smo spakovali kofere i odvukli se nazad za London gde sam upao u
najdublju i najozbiljniju depresiju koju sam ikada upoznao. Ljudi sa kojima smo se
družili pravili su surove šale na moj račun. Po njihovom tumačenju, pokušao sam da
se otrgnem od magnetne privlačnosti Britanskih ostrva, ali životna bura me je
ponovo vratila na polazišnu tačku. Svake večeri sam našu malu kćer Arijanu
uspavljivao pričom za laku noć, govoreći joj o princezama i zmajevima i o
napuštenoj trgovačkoj kući u jednoj dalekoj zemlji.
Nedelje su prolazile. Vlažna zima pretvorila se u još vlažnije proleće. Jednog
sumornog dana sedeo sam sklupčan na sofi, ogrnut vunenim ćebetom, i mrmljao sebi
u bradu kao ludak opsednut svojom misijom. A onda je pozvonio telefon. Podigao
sam slušalicu i začuo ženski glas. Moja sagovornica se predstavila kao majka mog
nekadašnjeg školskog druga. Razmenili smo nekoliko učtivih fraza, dok sam se u
sebi pitao zbog čega li me je pozvala. A onda je gospođa prešla na stvar: preko nekih
zajedničkih poznanika načula je kako bih želeo da kupim kuću u Maroku. Ona je
posedovala kuću u Kazablanki i bila voljna da je proda. Bila je isuviše diskretna da
bi odmah istupila s cenom, a ja sam bio isuviše nervozan da bih sam pokrenuo tu
temu. Rekla je samo da je u pitanju značajan posed poznat kao Dar Kalifa, što znači
„Kalifova kuća”, i da je veoma bitno da on dođe u vlasništvo osobe kojoj je zaista
stalo do tog mesta. Naglo se utišala i gotovo šapatom dodala: „Samo snažan čovek
može preuzeti kontrolu nad tom kućom.” Skočio sam s kauča, raširio ćebe kao
matador koji izaziva bika i na brzinu naškrabao detalje koje sam doznao.
Sutradan sam već bio na aerodromu Muhamed Peti na južnom rubu Kazablanke.
Turistički vodiči često su savetovali potencijalne putnike da se po svaku cenu klone
tog grada. Svi su jednodušno tvrdili da Kazablanka predstavlja crnu rupu
marokanske turističke ponude. Ja lično nikada nisam boravio tamo, osim što sam se
nekoliko puta nakratko obreo na železničkoj stanici, koliko da presednem s jednog
voza na drugi. U svakom slučaju, smatrao sam da znam sve o tom gradu jer sam
svojevremeno gledao film Kazablanka sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman.
Sat vremena nakon sletanja aviona, obreo sam se u taksiju koji je krstario

14
priobalnim putem i prolazio pored dražesnih kafea i palmi sa pedantno potkresanim
krošnjama. Sunce je plamtelo na nebu, a vetar koji je duvao s pučine prožimao je
vazduh blagim mirisom soli. Taksi je skrenuo sa priobalnog puta u senovitu aveniju
oivičenu raskošnim palmama. Sa obe strane puta blještave bele vile pomaljale su se
poput ledenih bregova. Pred svakom od njih nalazili su se pedantno parkirani veliki
novi svetlucavi automobili koji su svedočili o imovinskom stanju i statusu ljudi koji
su unutra živeli.
Taksi je nastavljao dalje, prešao neku nevidljivu granicu i zašao u sirotinjsku
četvrt. Pred mojim očima su izronile oronule udžerice, magareće zaprege, pilići koji
su kljucali naokolo, stoka koja je besciljno lutala i stado koza koje se isprečilo nasred
druma. Mujezinov popodnevni poziv na molitvu odjekivao je s vrha skromne bele
džamije smeštene pored izrovanog druma. Skupina dečaka šutirala je krpenjaču po
prašnjavim sokacima koji su vijugali između niskih, na brzinu sklepanih straćara
prekrivenih zarđalim limom. Tri mršava muškarca sedela su šćućurena u senci,
dežurajući pored improvizovanih uličnih tezgi. Svi su bili obučeni u dželabe,
tradicionalne odore s kapuljačama. Preko puta njih stajala je mlada žena koja je
prodavala piliće čije je perje bilo ofarbano u ružičastu boju.
Kada smo stigli do kraja sirotinjske četvrti, taksi se zaustavio pred prljavim
kamenim zidom na kojem se nalazila jednostavna kapija. Pre nego što sam platio
vožnju, upitao sam taksistu da li smo na pravoj adresi. Bio sam gotovo siguran u to
da je u pitanju neka greška. Međutim, on je samo klimnuo glavom, pokazao prstom
ka kapiji i još jednom klimnuo.
Izašao sam iz vozila i zakucao na kapiju. Trenutak kasnije, vrata su se odškrinula.
„Da li je ovo Dar Kalifa? Da li je ovo Kalifova kuća?” upitao sam.
Nečiji promukli glas mi je odgovorio na francuskom, jeziku kolonijalnog Maroka:
„Oui, c’est ici”. Da, to je ovde.
Vrata su veoma lagano počela da se otvaraju, kao da otkrivaju neku veliku tajnu.
Kada sam kročio unutra, obreo sam se u fantastičnom ambijentu dostojnom daleko
imućnijeg čoveka nego što sam ja.
Ugledao sam niz povezanih dvorišta prekrivenih stablima urme i mirisnim
cvetovima hibiskusa, simetrično raspoređena jezerca sa gracioznim fontanama,
raskošne vrtove posute bugenvilijama, kaktusima i svim mogućim egzotičnim
drvećem, šumarak narandžinih stabala i tenisko igralište, bazen za plivanje i niz staja
u pozadini.
Čuvar mi je poželeo dobrodošlicu, poljubio mi ruku i poveo me niz dugačak
nadsvođen trem do glavne zgrade. Kada sam ušao unutra, učinilo mi se kao da sam
kročio u neki čaroban san. Pred mojim očima ukazao se čudesan lavirint odaja.
Ugledao sam ulaze natkrivene kitnjastim lukovima, vrata od teškog kedrovog drveta,
osmougaone prozore zastakljene komadima bojenog stakla, zidove ukrašene

15
mozaicima i gipsanim dekoracijama, i skrivena unutrašnja dvorišta. Opčinjeno sam
šetao od prostorije do prostorije – kroz salone, radne kabinete, vešernice i kuhinje,
odaje za poslugu, ostave i najmanje dvanaest spavaćih soba.
Međutim, Kalifova kuća je bila prazna već skoro čitavu deceniju. Zidovi su bili
lišeni svoje nekadašnje boje i prekriveni naslagama algi. Popločani podovi bili su
prljavi i oštećeni. Na svim površinama u kući bile su primetne tamne fleke nastale
usled vlage, a tavanica je u nekim sobama već počinjala da se urušava. Paučina je
visila s dovrataka poput čipkanih zavesa, ptice su svile gnezdo po lampama i
fenjerima, a termiti mileli po masivnim drvenim vratima. Napukla vodovodna cev
pretvorila je jednu spavaću sobu u jezero, a dotrajale žaluzine su ubogo visile na
rasklimatanim i zarđalim šarkama. Raskošni vrtovi pretvorili su se u džunglu kroz
koju su tumarali psi lutalice.
Uprkos tome, ta kuća je imala harizmu. Nekadašnji sjaj i grandioznost su, iako
izbledeli, i dalje zračili iz nje. Poput neke vremešne lepotice iz visokog društva bila
je već prilično ruinirana i naborana, ali bilo je očigledno da je za sobom imala burnu
i raskošnu istoriju. Mogao sam da zamislim prijeme koji su se tu priređivali,
zaboravljene tajne koje su romorile među zidovima. Znam da to može zvučati
apsurdno, ali još istog trenutka kada sam kročio unutra, osetio sam neku čudnu
energiju, kao da je kuća osetila moje prisustvo.

16
 Tri meseca nakon što sam prvi put ugledao Dar Kalifu ona je prešla u naše
vlasništvo. Moja supruga se potajno nadala da ću odustati od te marokanske
avanture, ali kuća je već na prvi pogled osvojila i nju samu. I ona je osetila njenu
harizmatičnost i duh koji je vladao unutar njenih zidina. Baš kao i ja, smatrala je da
zrači nekom pozitivnom snagom i da će naša deca moći slobodno da odrastaju u
takvom okruženju.
Srećom, za razliku od mojih prethodnih iskustava, Engleskinja u čijem se
vlasništvu ta kuća nalazila tačno je znala šta želi. Nisam joj se morao dodvoravati i
nagovarati je da pristane na prodaju. Instinktivno je shvatila da bankovni saldo pisca
koji pokušava da sastavi kraj s krajem u periodima između dve knjige ne može biti
naročito impresivan. Međutim, u isto vreme bila je svesna toga da bi neki Marokanac
spreman da plati tržišnu cenu odmah po kupovini sravnio kuću sa zemljom i na
njenom mestu podigao monstruozne stambene blokove.

I tako sam iste one večeri kada su bombaši samoubice rešili da naprave vatromet
u Kazablanki prvi put prešao prag Kalifove kuće kao njen zakonski vlasnik. Unutra

17
su me dočekala tri čuvara koja su stajala u stavu „mirno”, dostojanstveno salutirajući
i iščekujući naređenja. Oni su, kao po nekom srednjovekovnom kupoprodajnom
ugovoru, išli zajedno s posedom. Prvi u nizu bio je Muhamed, muškarac krupne
građe, pogrbljenih ramena i opasnog izgleda, s jednonedeljnom čekinjastom bradom
i tikovima na licu. Ostali su ga zvali Medved. Pored njega je stajao Osman. On je bio
mlađi, osmeh mu je neprestano lebdeo na usnama, a držanje odisalo hladnokrvnošću
i pribranošću. U Kalifovoj kući je počeo da radi još kao dečak. I, konačno, tu je bio
Hamza, vođa ekipe. Bio je visok i učtiv. Čvrsto mi je stegao ruku, a potom prislonio
šaku uz grudi.
Uspaničeno sam ih upitao da li su čuli za napade bombaša samoubica. Hamza je
odmahnuo glavom. Bilo je mnogo ozbiljnijih stvari od toga odgovorio je.
„Šta može biti ozbiljnije od serije samoubilačkih napada?”
„Džini”, rekao je on.
„Džini?”
Sva tri čuvara su jednodušno klimala glavom. „Da. Ova kuća je puna džina.”
Kada kupujete kuću u inostranstvu, morate biti spremni na razne neočekivane
stvari. Znao sam da ću morati da se suočim s problemima kao što su nepoznavanje
jezika i premošćavanje kulturnih barijera. Međutim, ni u ludilu nisam pomislio da ću
imati posla sa armijom nevidljivih duhova.
Muslimani veruju u to da je Bog, nakon što je stvorio prve ljude od gline, stvorio
još jednu vrstu stvorenja koja su nastala od vatre. Ta stvorenja, koja su poznata pod
različitim nazivima kao što su džini, geni ili džnun, po predanju obitavaju na zemlji
zajedno s nama i nalaze utočište u neživim predmetima. Ona se rađaju, žene i udaju,
stvaraju potomstvo i umiru, baš kao i mi. U najvećem broju slučajeva nevidljiva su
za ljudsko oko, ali mogu poprimiti gotovo svako obličje koje požele i najčešće se
pojavljuju u satima nakon sutona, prerušena u mačke, pse ili škorpione. Iako postoje
i dobroćudni džini, većina njih je zločesta. Ništa im ne pruža veće zadovoljstvo od
toga da naude čoveku koji im, kako oni zamišljaju, svojim prisustvom uzrokuje
razne neprijatnosti.
Upitao sam čuvare šta možemo učiniti da bismo otklonili taj problem.
Osman je progovorio u ime sve trojice: „Treba zaklati ovce”, tiho je rekao.
„Moraćete da zakoljete nešto ovaca.”
„Nešto ovaca? Koliko tačno?”
„Po jednu za svaku sobu”, objasnio je Medved.
Na brzinu sam se preračunao. „Pa, ovde ima najmanje dvadeset soba... to je čitavo
stado. Bilo bi to pravo krvoproliće!”
Čuvari su me fiksirali pogledom, nemo klimajući glavama. Oni su bili upućeni u
tradiciju, a tradicija u Maroku predstavlja temelj života. Neka napuštena i
zakatančena vila mogla bi u zapadnom svetu da privuče bespravne stanare. Ali u

18
arapskom svetu svi dobro znaju da prazna kuća predstavlja pravi magnet za zle sile.
Napustite neko mesto na svega nekoliko nedelja i to je dovoljno da ono, od poda pa
sve do krovnih greda, postane preplavljeno legijom nevidljivih džina.

19
 DRUGO POGLAVLJE

Nemoj stajati na opasnom mestu uzdajući se u čuda.

PRVA NOĆ KOJU SMO PROVELI U KALIFOVOJ KUĆI predstavljala je nešto

kao obred inicijacije. Čuvari su nas preklinjali da ne noćimo u kući sve dok se
svojevoljni džini ne isele odatle. Žestoko sam se usprotivio njihovoj zamisli.
Delovalo mi je suludo da se, pored sopstvene kuće, preselimo u hotel. Nakon
dugotrajne rasprave, Hamza, Osman i Medved shvatili su da me ne mogu pokolebati.
Odlučili su da popuste, pod uslovom da se pridržavamo određenih smernica.
Zahtevali su da svi spavamo u istoj sobi na istom prljavom dušeku oko kojeg su
komadom ugljena iscrtali veliki krug. Rekli su nam da nipošto ne smemo otvarati
prozore, uprkos užasnoj vrućini i teškom i zagušljivom vazduhu koji je ispunjavao
kuću. Takođe nam nije bilo dopušteno da pevamo, da se smejemo ili da glasno
razgovaramo. Mogli smo komunicirati jedino šapatom. Upitao sam zašto se moramo
pridržavati tako strogih pravila.
„Zato što biste u suprotnom mogli rasrditi džine.”
Čuvari su nam u kratkim crtama još jednom izdeklamovali spisak upozorenja:
„Dakle, bez smeha, bez razgovora, bez tumaranja po kući i bez nečistih misli u
glavi.”
„Da li je to sve?” upitao sam.
Osmanov osmeh je istog trenutka iščezao. „Nije”, rekao je bojažljivim glasom.
„Morate zapamtiti još nešto daleko, daleko značajnije.”
„Šta to?”
„Ako se oglušite o tu zabranu, zadesiće vas neizrecive strahote.”
Moja supruga je nestrpljivo zakolutala očima. „Dobro. Možemo li čuti o čemu se
radi?”
Medved je progutao knedlu. „Šta god da se desi”, rekao je, skrušeno oborivši
glavu, „nemojte se ni slučajno približavati kupatilu kada se spusti mrak”.
Kao što smo ubrzo saznali, vragolasti džini najviše vole da se sakriju ispod
površine vode i da odatle vrebaju svoje žrtve.
Račana, koja je svega tri nedelje ranije rodila našeg sina Timura, prosto se
zagrcnula kada je čula te reči. „Nema šanse”, odbrusila je.
„Pokušaćemo da ispoštujemo i taj savet”, rekao sam pomirljivim tonom.
Kada se sumrak pretvorio u noć, obazrivo smo ušli u kuću, hodajući kao vojnici u
stroju. U kući nije bilo struje tako da nam je svetlost sveće bila jedini vodič. Plamen
je bacao izdužene sablasne senke preko zidova, a njegova svetlost se odbijala o

20
glatke tamne oklope bubašvaba koje su milele u svim pravcima, povlačeći se pred
najezdom ljudskih uljeza. Hamza je krčio put, vodeći nas niz dugi hodnik, preko
velikog salona, a potom uz stepenice.
Dok smo tako u pomrčini prolazili kroz odavno napuštenu kuću, sklanjajući
paučinu s lica, pomisao na obližnji hotel gde smo mogli uživati u pogodnostima kao
što su električne sijalice, televizija i upotrebljivi toaleti počela je da deluje sve
privlačnije. Kada smo konačno stigli do spavaće sobe, spremajući se za počinak,
fantazije o hotelskom luksuzu ponovo su proradile u našim glavama. Sklupčali smo
se na dušeku. Moja supruga je stiskala našeg novorođenog sina uz grudi, a ja sam
zagrlio Arijanu i privio je uza sebe. Bio je to trenutak u kojem smo se stvarno osećali
jadno. Zagledao sam se u Račanino lice obasjano treperavom svetlošću sveće i
prošaptao. „Dobro došla u naš novi život!” Oboma nam je došlo da prasnemo u
smeh, ali tada smo se setili da je smejanje zabranjeno jer bi to moglo rasrditi džine.
Četvrtasta spavaća soba imala je visoku tavanicu i male prozore, a zamrljani
zidovi su bili prekriveni šarama koje su podsećale na zagonetne simbole iscrtane
ugljenom. Neki od njih su izgledali kao geometrijske figure, a neki kao pećinski
crteži praistorijskih ljudi.
Ušuškao sam Arijanu i počeo da je uspavljujem pričom o hrabroj devojčici koja
se nije plašila čak ni onda kada su drugi ljudi pokušavali da je zastraše. Tada sam
začuo kucanje na vratima, kao da je u mojoj priči postojao grumen istine. Pred
vratima su stajala tri čuvara. Objasnili su kako su nam požele srećan boravak. Osman
je bacio pregršt soli u svaki od četiri ugla sobe, a Medved je odrecitovao jedan stih iz
Kurana. Pre nego što su se udaljili, Hamza nas je još jednom upozorio da nam
nipošto ne padne na pamet da koristimo toalet.
Isprva mi se učinilo da noć mirno i lagano prolazi iako nam hor magaraca iz
sirotinjske četvrti, zujanje komaraca i teška letnja omorina nisu dopuštali da
zaspimo. Bio sam u iskušenju da otvorim prozore, ali onda sam shvatio da
zagušljivost i vrućina predstavljaju nisku cenu ako će to utešiti naše čuvare i držati
kućne duhove na odstojanju. Na kraju smo utonuli u san, sklupčani kao mačići na
groznom starom dušeku. A onda se u četiri sata ujutru neki glas razlegao kroz
pomrčinu. Glas je bio prodoran i promukao i dolazio je iz neposredne blizine. Bio je
tako snažan da je uspeo da zaguši čak i njakanje magaraca i režanje pasa lutalica koji
su kidisali jedni na druge u sirotinjskoj četvrti. Račana me je stegla za ruku, a
Arijana je počela da plače od straha.
„Šta je to?”
„Valjda mujezin poziva na molitvu.”
Pokušao sam da se vratim na spavanje, ali u tom trenutku osetio sam snažan
pritisak u bešici. Potiskivao sam nagon za mokrenjem, ali posle otprilike sat vremena
više nisam mogao da se uzdržim. Valjda će mi džini oprostiti, pomislio sam.

21
Odšunjao sam se do kupatila i počeo da vršim nuždu. Olakšanje koje sam osetio bilo
je naglo prekinuto kada sam iza sebe primetio mračnu siluetu s gustim brkovima. Bio
je to Hamza. Spustio je poklopac WC šolje, prekinuvši me u pola posla.
„Da ste odmah izašli odavde!” besno je prosiktao.
„Mislim da ti treba da izađeš!” zavrištao sam na njega.
Nakratko smo se porvali u tami. Ja sam slobodnom rukom pokušavao da
podignem poklopac toaleta, dok je on očajnički nastojao da ga ponovo spusti.
„Još uvek nisam završio!”
„To što radite je veoma opasno”, odbrusio je on.
„Ne mogu da se uzdržim. To je prirodna potreba.”
„Niste uopšte svesni u šta se upuštate!” ponovo je zaurlao.
Naša vika je probudila bebu. Potom je i Račana zavrištala, zahtevajući tišinu.
Prikupio sam svu raspoloživu snagu i izgurao čuvara iz toaleta, nakon čega se on
izgubio u vrtu psujući sebi u bradu.
Probudio sam se iz sna kada sam osetio kako Arijana pokušava da otvori moje
kapke, želeći da proveri šta se krije iza njih. Sunčevi zraci su se probijali kroz male
prozore. Čuo sam melodičan cvrkut ptica s druge strane prozora, a do mojih nozdrva
je dopirao miris sveže pečenog hleba, sigurno s neke od uličnih tezgi u sirotinjskoj
četvrti. Spavaća soba se kupala u blaženoj čednosti. To je to, ushićeno sam pomislio.
To je naš novi život.

Čuvari su bili uvereni da je to što se Dar Kalifa nalazila u neposrednoj blizini
džamije predstavljalo vanredno srećnu okolnost. Smatrali su da smo isključivo
zahvaljujući toj činjenici uspeli bezbedno da prebrodimo tu prvu noć u kući.
Imamovo pozivanje vernika na molitvu samo po sebi je imalo veliku moć religijskog
pročišćenja. Bilo je to kao da smo bili blagosiljani pet puta dnevno, mada sam ja
lično taj hrapavi glas intenziviran dotrajalim pojačalom pre doživljavao kao iritaciju
nego kao blagoslov.
Kada smo stigli u Maroko, bili smo prosto smoždeni ostrvskom kulturom od koje
smo tako žarko želeli da pobegnemo. Bili smo paranoični, iznureni i preforsirani. Svi
mi koji živimo po zapadnjačkim normama gonjeni smo jednim ekstremnim oblikom
krivice. Smatramo da će nas, ako ne dirinčimo kao psi, ljudi iz našeg okruženja
smatrati lenjim i nepouzdanim. Još od samog početka mi je postalo jasno da stvari u
Maroku stoje sasvim drugačije. Tamošnji ljudi pristupaju životu s razboritom
ležernošću. To važi čak i za Kazablanku, koja predstavlja jedan od najaktivnijih i
najužurbanijih severnoafričkih gradova. Ustanovio sam da Marokanci žure samo
onda kada stvarno postoji potreba za tim i da njihova žurba nikad nije podstaknuta
svešću o tome da su izloženi pogledima javnosti.
Naši prvi dani u Kazablanki protekli su prilično mirno i opušteno. Pokupovali
smo neophodne namirnice i stvari za kuću, obedovali na zapuštenom travnjaku, i
22
polako počeli da istražujemo naš novi dom. Arijana je često predvodila te
ekspedicije, tumarajući kroz beskrajne odaje, tražeći zaostala jaja po ptičjim
gnezdima ili jureći miševe. Pokušavali smo da ustanovimo u kojim su pravcima
vodili određeni hodnici, koje su se odaje skrivale iza određenih vrata i čega je sve
bilo među stvarima koje je ostavio prethodni vlasnik. Uopšte nismo razmišljali o
renoviranju kuće. Isprva čak nismo uspevali ni da poverujemo u to da ona zaista
pripada nama.
Dar Kalifa je podignuta na udaljenom kraju dugog pravougaonog komada
zemljišta. S prozora se pruža pogled na bazen, vrtove, staje i razne pomoćne objekte.
Sama kuća izgrađena je u nekoliko etapa. S desne strane je najstariji dvorišni vrt
kojim dominiraju stabla banane i visoke raskošne palme. Sobe za dnevni boravak,
kuhinje, trpezarija i predvorje sačinjavaju glavni deo kuće, zajedno sa još dva
dvorišta – jednim ispred kuhinje i drugim ulevo odatle, odmah pored garaža. U
pozadini je tenisko igralište s nekoliko dograđenih svlačionica, kao i prostorije za
poslugu. Na prvom spratu su spavaće sobe i prostrana krovna terasa, dok se s leve
strane kuće nalazi dograđeni deo koji se sastoji od još dve spavaće sobe i gostinskog
apartmana na spratu.
Čuvari su još od samog početka bili prilično ljubazni, ali držali su se na distanci.
Činilo se kao da im je pomalo neprijatno što se neko ponovo uselio u Kalifovu kuću.
Posmatrali su nas zaklonjeni iza zida ili žive ograde, a kada bismo se okrenuli ka
njima, brže-bolje bi sagnuli glave i nestali s vidika. Bilo mi je prosto zapanjujuće da
su čuvari gotovo čitavu deceniju, koliko je kuća bila prazna, uporno boravili u
stajama. Uopšte im nije padalo na pamet da otvore kuću i razbaškare se u njoj.
Stekao sam utisak da su unutra zalazili samo u izuzetno retkim prilikama.
Pretpostavljao sam da je to bilo u izvesnoj vezi s njihovim strahom od džina.
Uspeli smo da instaliramo nekoliko sijalica, a onda smo se bacili na spremanje
spavaće sobe sve dok se nije zablistala od čistoće. Račana je okačila ručno istkane
zavese, a ja sam izribao toalet, uklonivši desetogodišnje naslage algi. Hamza me je
zatekao unutra kako klečim na kolenima i ribam WC šolju četkicom za zube.
Namrgođeno me je posmatrao.
„Dan je. Sada nema džina”, objasnio sam.
Čuvar je prekorno vrteo prstom. „To im se uopšte neće dopasti”, rekao je. „Ne
vole kad ih neko uznemirava.”
Ništa nisam odgovorio. Napustio sam toalet i otišao da kupim garnituru plastičnih
baštenskih stolica pošto u kući nije bilo nikakvog nameštaja. Kasnije, kada sam se
vratio nazad, ponovo sam otišao do kupatila. Na moje iznenađenje, WC šolja je bila
puna nekakvih komadića koji su podsećali na ostatke ručka. Upitao sam Arijanu da
možda nije povraćala.
„Nisam, baba3”, ozbiljno je rekla.

23
 Izašao sam na vrelinu dana. Čuvara nije bilo na vidiku. Pozvao sam ih po imenu.
Niko se nije javljao. Krenuo sam ka stajama koje su smeštene na kraju vrta, okružene
mnoštvom ružičastih bugenvilija. Čuo sam bat užurbanih koraka, potom i škripu
vrata, ali nikoga nisam video. Staje su bile čvrsto zatvorene. Dohvatio sam polugu i
počeo redom da ih otvaram. Prve tri staje bile su ispunjene slomljenim baštenskim
alatkama, merdevinama i kolutovima stare žice. Vrata četvrte staje su bila
odškrinuta. Gurnuo sam ih i ušao unutra.
Hamza je sedeo na limenoj kanti s farbom na čijem se vrhu nalazio smotuljak
sivog azbesta. Dahtao je kao da je zadihan od trčanja. Upitao sam ga da li zna zašto
je toalet zapušen pilećim paprikašem. Zurio je u mene, nervozno prebacujući azbest
iz ruke u ruku.
„Džini nisu zadovoljni”, rekao je. „A kada nisu zadovoljni, onda se lako rasrde.”
Taman sam otvorio usta da ga još nešto upitam kada sam začuo kako Arijana
vrišti na travnjaku. Izleteo sam napolje da proverim šta se dešava. Moja kćerkica je
sedela ispod jednog drveta i vrištala na sav glas, zaklanjajući rukama oči. Iznad nje,
na jednoj od nižih grana, njihalo se parče kanapa na kojem je visila mrtva prugasta
mačka. Skinuo sam mačku i pozvao Hamzu.
„Otkud ovo ovde?”
Čuvar je zamišljeno nabrao čelo. „To ne sluti na dobro” rekao je.
„To mi je i bez tebe jasno. Zanima me samo ko je to učinio?”
Hamza je nemo odmahnuo glavom i odneo mačku u nepoznatom pravcu.

Trećeg dana od našeg dolaska u Kazablanku, preko jednog zajedničkog prijatelja
sam upoznao francuskog diplomatu po imenu Fransoa. On je zajedno sa svojom
porodicom živeo u prostranom apartmanu u bogatoj gradskoj četvrti i bio zaposlen u
francuskom konzulatu. Upitao sam ga kakvi su njegovi utisci o Maroku, očekujući
da ću čuti samo reči hvale – na kraju krajeva, on je već čitavu deceniju bio usidren u
Kazablanki. Fransoa me je prostrelio pogledom s druge strane stola. Njegove oči
boje safira postale su hladne kao glečeri.
„Ova zemlja je tempirana bomba”, rekao je, pokretima ruku predočavajući
eksploziju. „Osim toga, ona je ubistvena i za karijeru. Samo počni da radiš ovde i
pozdravi se s tim da ćeš ikada više napraviti nešto u životu!”
Upitao sam ga šta misli o Marokancima kao narodu.
„Nemoj nikome verovati”, rekao je kao iz topa. „Otpusti prvih deset ljudi koji ti
uđu u kancelariju i vladaj gvozdenom pesnicom!”
„Ali ja sam stekao utisak da Kazablanka poprilično podseća na neki evropski
grad.”
„Malo sutra!” nasmejao se Fransoa. „Istina je da geografski nismo daleko od
Evrope, ali nemoj ponoviti moju grešku.”

24
 „Koju grešku?”
„Nemoj se ni na trenutak zavaravati pomišlju da će se ovdašnji ljudi ponašati kao
Evropljani”, rekao je. „Neki od njih su možda odeveni kao da su izašli s pariskih
modnih pista, ali duboko u duši i dalje su orijentalci.” Fransoa je napravio dramsku
pauzu, kvrcnuvši se prstom po slepoočnici. „Kad bi zavirio unutra”, rekao je,
„shvatio bi da su oni i dalje u Hiljadu i jednoj noći.”
Ispričao sam mu o svom iskustvu s toaletom i džinima.
„Naravno”, rekao je Francuz, „ovde svi veruju u takve stvari... baš kao i u priče o
Aladinu, Sinbadu i Ali Babi. To uopšte nije sporno. A zašto svi veruju u to? Zato što
se džini pominju u Kuranu. Eto zašto. Šta god da pokušaš da uradiš, pred tobom će
istog trenutka iskrsnuti zid praznoverja. Ako pokušaš da ga izbegneš, da se praviš
kao da nije tu, nećeš sebi učiniti veliku uslugu.”
„Pa, koje rešenje onda predlažeš?”
Fransoa je zapalio gauloise i izdahnuo dim. „Moraš naučiti da koegzistiraš”,
rekao je. „Moraš naučiti da poštuješ kulturu u kojoj si se obreo i da vešto ploviš kroz
opasne vode.”
„Kako to da postignem?”
„Za početak, nikad nemoj primenjivati najočiglednije rešenje”, odgovorio je.

Kada sam se vratio kući, zatekao sam čuvare kako okupljeni oko toaletne šolje
upućuju molitve džinima. Račana mi se požalila kako joj nisu dozvolili da priđe i
kako su zapretili da će se zaključati ako nastavimo da ih ometamo. Bila je veoma
uzrujana kada sam stigao i upozorila me je da će se preseliti u hotel ako dopustim
svojim radnicima da i dalje rade šta hoće.
Izveo sam čuvare napolje. Postrojili su se na dugačkom tremu, kratko salutirali, a
onda se zagledali u zemlju.
„Ovo nikud ne vodi”, rekao sam. „Mi moramo da koristimo kupatilo. Na kraju
krajeva, to je pitanje elementarne higijene.”
Medved je začkiljio očima na popodnevnom suncu. „Džini traže krv”, rekao je.
„Plašim se da neće moći da je dobiju. Možete im to slobodno preneti.”
„Bar nekoliko kapi”, rekao je Osman.
„Ne dolazi u obzir!”
„Ali možete se jednostavno bocnuti u prst”, rekao je Medved. „To vas uopšte neće
boleti. Možete kanuti koju kap u toalet. To bi sigurno odobrovoljilo džine.”
„Pa da”, priskočio mu je Hamza u pomoć, „to bi ih sigurno razveselilo”.
Medved mi je pružio iglu. Nekim čudom se odmah stvorila u njegovim rukama.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da svojom krvlju hranim neke imaginarne sile
podzemnog sveta. „Zašto neko od vas ne bi nakapao svoju krv?”
„Ne, ne, nikako” odmah se usprotivio Medved. „Vi ste novi gospodar kuće, tako

25
da samo vaša krv dolazi u obzir.”
Koračajući jedan za drugim, ponovo smo ušli u toalet i zagledali se u WC šolju.
Moram priznati da je pomisao na to da samo moja krv može zadovoljiti džine godila
mojoj taštini. Osećao sam se kao čovek koji sve konce drži u svojim rukama.
Medved mi je dodao iglu. Bocnuo sam se u kažiprst i krupna kap grimizne krvi je
pljusnula u vodu toaleta. Čuvari su raširili usne u široke osmehe. Potom su se, jedan
po jedan, srdačno rukovali sa mnom, čestitajući mi na dobro obavljenom poslu.
Stekao sam utisak da je nakon tog događaja moj ugled u njihovim očima donekle
porastao. Osman nam je sutradan uveče doneo lonac pileće supe, objasnivši da je
njegova supruga spremila to jelo po porodičnom receptu starom već šest stotina
godina. Čim je okusimo, tvrdio je, toliko ćemo se okrepiti da ćemo postati razigrani
kao anđeli. Bio sam dirnut njegovom pažnjom i očaran njegovim rečima. Dopadala
mi se ideja da budem razigran kao anđeo. Supa je bila začinjena svežim
korijanderom, šafranom i blagom primesom đumbira. Bila je zaista ukusna i
predstavljala je divnu promenu u odnosu na našu jednoličnu ishranu koja se sastojala
od hleba i trouglastih komada industrijskog sira. Narednog jutra, Hamza se ušunjao u
našu sobu i posuo nas ružičastim ružinim laticama dok smo spavali. Na kraju smo
dobili poklon i od Medveda, koji nije želeo da se izdvaja od ostalih. Doneo nam je
talismane napravljene od crne teleće kože. Svakome od nas je namenio po jedan. Bili
su različitih veličina – od veoma velikih do veoma malih. Savesno smo ih okačili
oko vrata i pohvalili njihovu majstorsku izradu.

Dani su polako prolazili. Razgovor o džinima je zamro, ali znao sam da ta tema
još uvek nije bila skinuta s dnevnog reda. Hamza je često tumarao po kući, recitujući
stihove iz Kurana i crtajući magične kvadrate po belim okrečenim zidovima.
Objasnio nam je da ti kvadrati predstavljaju amajlije. Svaki od njih se sastojao od po
devet četvrtastih polja. Kada biste sabrali po tri broja koja su sačinjavala svaki od
nizova, konačan zbir je uvek iznosio petnaest. Kada sam ga upitao čemu ti kvadrati
služe, Hamza mi je odgovorio da će oni pomoći da se baraka, božanski blagoslov,
vrati u Kalifovu kuću.
Njegove molitve bile su usredsređene na najveće dvorište u kojem se skrivao
prelepi tajni vrt. To je po svoj prilici bio najstariji deo kuće. Na sve četiri strane
dvorišta nalazio se po jedan izduženi salon s verandom duž koje se izdizao niz
kolonada. Soba na istočnom kraju imala je predivna vrata od kedrovog drveta visoka
šest metara i par ogromnih lepo uklopljenih prozora ukrašenih izrezbarenim
geometrijskim motivima. Nameravao sam da tu prostoriju pretvorim u biblioteku i da
opremim je policama koje će sezati od poda do tavanice.
Nedelju dana od useljenja shvatio sam da još uvek nisam zavirio u unutrašnjost
sobe na zapadnom kraju dvorišta. Pritisnuo sam kvaku, ali brava je bila zaključana.

26
Hamza je čučao ispod zdepastog palminog drveta, iscrtavajući magični kvadrat
grumenom ugljena. Zamolio sam ga da mi otključa vrata. Učtivo je podigao ruku u
znak pozdrava, ali pretvarao se da nije čuo moje reči. Kada sam ponovio zahtev,
zlovoljno se pridigao i otišao po ključ.
Bilo je očigledno da je Hamza, koji je bio glavni čuvar, sebi stavio u zadatak da
zadrži potpunu kontrolu nad kućom. Vešto je kontrolisao svoje kolege, Osmana i
Medveda, kao i svakog posetioca koji bi stupio na posed. Ubrzo sam shvatio da je
svojim lukavim manevrima uspevao da kontroliše čak i nas same. Najefikasniji
metod kojim je zadržavao kontrolu nad situacijom sastojao se u tome da neprestano
šparta naokolo zveckajući ključevima i zaključava sva moguća vrata. Često se
dešavalo da zaključa čak i neku od soba u kojoj smo se mi tog trenutka nalazili. Sve
ključeve je čuvao u staroj kutiji za cipele. Bilo ih je na stotine. Ako bih samo
nakratko napustio kuhinju da Arijani odnesem tanjir s hranom, vrata bi već bila
zaključana pre nego što bih stigao nazad. Isto se dešavalo i s kupatilom. Bilo je
dovoljno da se samo na trenutak udaljite i više se niste mogli vratiti unutra. Dok bih
iznervirano gunđao pred naprasno zaključanim vratima, čuo bih kako se Hamza u
svojim kožnim papučama udaljava ka drugom kraju dvorišta i kako ključevi
zveckaju u kutiji.
I tako sam čitavih dvadeset pet minuta stajao ispred zaključanih vrata sobe na
zapadnoj strani dvorišta, čekajući da se Hamza vrati s ključem. Možda se nadao da
sam izgubio interesovanje i da sam otišao da obavim neki drugi posao.
Kada se na kraju pojavio, noseći ispod ruke kutiju s ključevima, glava mu je bila
oborena. Počeo je da pretura po kutiji, a onda energično odmahnuo glavom. „Ključ
unije ovde.”
„Možda ti je promakao. Daj da ja pogledam.”
Čuvar je brže-bolje stavio šake preko otvorene kutije. „Neka! Ja ću ga potražiti!”
rekao je i ponovo počeo da rovari po kutiji.
Deset minuta kasnije, šake su mu i dalje bile zaronjene u gomilu ključeva. „Nema
ga ovde”, samouvereno je rekao.
„Zar niko nikada ne ulazi u tu sobu?”
„Ne ulazi”, odgovorio je Hamza. „Niko nije provirio unutra već godinama.”
Takva tajanstvenost je zaključanu odaju činila još privlačnijom. Počeo sam da
nagađam šta li se to moglo skrivati unutra.
„Ma, ima toliko zanimljivih soba”, rekao je čuvar. „Zašto morate da uđete baš u
ovu? Sigurno ništa ne propuštate.”
„Jesi li ti nekada video tu sobu?”
Čuvar je fijuknuo rukom kroz vazduh. „Jesam”, odgovorio je. „Ništa naročito.”
„Kada si bio unutra?”
Hamza se na trenutak zamislio. „Pre mnogo godina.”
„Ali to je veoma važan deo kuće”, samouvereno sam nastavio. „Daj da je nekako
27
otvorimo.”
Predložio sam da pronađemo čekić i obijemo bravu. U tom trenutku imamov glas
se razlegao kroz sirotinjsku četvrt.
Hamza je odmah potrčao, ponevši kutiju s ključevima. „Moram na molitvu”,
doviknuo je u odlasku.
Tajanstvena zaključana soba golicala je moju radoznalost. Kada sam u razgovoru
sa Osmanom načeo tu temu, od njega sam saznao da je Hamza jedini koji je video tu
prostoriju.
„Uvek ide tamo po mraku”, rekao je.
„Hoćeš reći da on često posećuje tu sobu?”
„Naravno”, odgovorio je Osman. „Svakog bogovetnog dana.”
„Šta se nalazi unutra?” upitao sam.
Osman je iskrivio lice u užasnutu grimasu i pljesnuo se po obrazima, žarivši zube
u gornju usnu. Disanje mu je postalo teško.
„Šta se nalazi iza brave?” ponovio sam.
„Ne znam”, odgovorio je on. „Verujte mi da ne znam.”
Bez obzira na nerazrešeni slučaj misteriozno zaključanih vrata, odnos između nas
i čuvara postajao je sve bolji. A onda sam se jednog jutra zatekao u dvorištu taman u
trenutku da primetim kako Hamza izlazi iz tajanstvene sobe. Čim je spazio da sam
krenuo u njegovom pravcu, brzo je zalupio vrata. Pritisnuo sam kvaku. Bilo je
zaključano.
„Da li bi bio ljubazan da smesta otvoriš vrata?”
Čuvar je skrenuo pogled. Čelo mu je bilo obliveno znojem. „Zaključana su”,
odgovorio je.
„Znam da su zaključana, ali ti si upravo izašao iz sobe, što znači da imaš ključ.”
„Nemam”, rekao je on. „Zaklinjem se pred Alahom da nemam ključ.”
Već sam se spremao da ga pretresem, ali nešto me je zaustavilo. Iz nekog razloga
mi se učinilo da je bolje da ga ostavim na miru. Ni danas mi nije jasno zašto sam
tako postupio. Bila je to strašno čudna situacija. Trebalo je da ga sateram u škripac i
da ga nateram da mi istog trenutka izruči ključ, ali nisam to učinio, kao da sam se
povinovao nekom nevidljivom uticaju sa strane.

Iako nismo počeli da renoviramo kuću, kupili smo nešto stvari koje su nam život
učinile prijatnijim – zemljano posuđe, lampe, dodatne dušeke i još baštenskog
nameštaja. Ubrzo smo ustanovili da gotovo svi taksisti odbijaju da voze kroz
sirotinjsku četvrt. Objašnjavali su da je tamošnji put u očajnom stanju i da ne žele da
oštete svoja skupa vozila. Zato sam zaključio da je najbolje da iznajmim automobil.
Osman je prvi načuo za moj plan. Rekao mi je da je to dobra ideja i da će mi njih
trojica pomoći jer sigurno nemam iskustva sa iznajmljivanjem automobila u Maroku.
Mislio sam da to znači da će me usmeriti na neku veliku i uglednu firmu koja se bavi
28
tom vrstom delatnosti. Ali očigledno nisam dobro shvatio njegove reči. On je na umu
imao nešto sasvim drugačije. Hamza je te večeri svratio do naše spavaće sobe i
obavestio me da su on i njegovi drugari sve sredili.
„Kako to misliš sve?”
„Nemate razloga za brigu, mesje4 Tahire. Pronašli smo pravu stvar. Auto je ko
bombona.”
Potom mi je objasnio kako kasapin iz sirotinjske četvrti poseduje auto koji uopšte
ne vozi jer ima problema s kičmom tako da je bilo savršeno logično da mi ga
pozajmi. Međutim, ono što mi se učinilo daleko manje logičnim bila je činjenica da
je kasapin tim vozilom već pune dve decenije prevozio ovčja trupla od klanice do
svoje ulične tezge.
Obazrivo sam se uvukao u automobil i istog trenutka se osetio kao zamorče u
nekom morbidnom naučnom eksperimentu. Sedišta su bila prekrivena mrtvim
sasušenim larvama oko kojih je zujao roj odvratnih muva. Koliko god da ste ih
tamanili, uvek su se pojavljivale nove.
Kada sam izašao iz vozila, zahvalio sam svojim čuvarima, pohvalio kasapinovu
velikodušnost, a onda ljubazno odbio ponudu. „Nema dovoljno prostora”, pokušao
sam da se izvučem.
„Kako to mislite?” upitao je kasapin. „Pa, unutra može da se spakuje deset
zaklanih ovaca.” Pokazao je palcem na zadnje sedište. „Tamo može komotno da se
smesti čitava porodica.”
„Više bi mi odgovarao neki terenac.”
„Ma, kakav terenac! Ovo vam je sto puta bolje!” zarežao je kasapin.
„Taj auto ima baraku”, objasnio je Osman. „Donosiće vam sreću kud god da
krenete.”
Još jednom sam osmotrio tu hrpu starog gvožđa s napuklim vetrobranom,
razbijenim farovima i sedištima punim larvi i sasušene krvi.
„Ma, uzmite ga”, prošaptao je Osman. „Isprobajte ga, pa onda recite da li vam
odgovara.”
„U redu”, mrko sam odgovorio. „Ali samo na nekoliko dana.”
Tek kasnije sam shvatio da se zapravo radilo o jednoj vrsti igre. Iako tada nisam
bio svestan šta se tačno dešava, bila je to igra koju su svi stanovnici Maroka – a ne
samo stranci – često morali da prihvate kako ne bi povredili osećanja svojih rođaka i
prijatelja. Marokanci smatraju da su jednostavno dužni da pomognu ljudima koji su
im bliski. Ako ne biste dali sve od sebe da se svakog trenutka nađete na usluzi
svojim bližnjima, time biste mogli obrukati i obeščastiti svoju porodicu. Ta divna
tradicija je tako duboko ukorenjena da ljudi s kojima se družite očajnički nastoje da
vas navedu na to da učinite ono što je po njihovom mišljenju najbolje za vas.
Zahvaljujući svom višegodišnjem boravku u Aziji, već sam bio upoznat sa sličnim

29
sistemom razmišljanja. Da sam iznajmio automobil od neke kompanije registrovane
za tu vrstu delatnosti – kao što su Avis, Badžet ili Herc – čuvari i njihove porodice
nikada ne bi mogli da speru ljagu sa svoje časti i da se opravdaju pred svetom zbog
toga što nisu posredovali u moju korist.

Poput većine vozila u Kazablanki, kasapinova dotrajala „tojota” bila je ulubljena
sa svih strana, i dok sam je vozio, imao sam utisak da će se svakog trenutka raspasti
na sastavne delove. Mrzeo sam taj automobil, ali istovremeno sam bio svestan toga
da je on imao i svojih prednosti jer mi je pružao autentičnu kamuflažu. Kada u njemu
budem izašao na ulicu, nikome neće pasti na pamet da sam stranac, razmišljao sam.
Samo što ta iluzija nije dugo potrajala.
Kada sam prvi put seo za volan svog novostečenog automobila i uključio se u
haotičnu saobraćajnu bujicu, obuzet naletom mučnine od smrada ustajale krvi, osetio
sam se kao pacifista usred bojnog polja. Marokanski saobraćaj nimalo ne podseća na
uređeni saobraćaj zapadnih gradova. To je čist oružani sukob, rat nerava, u kojem
samo najodvažniji uspevaju da opstanu. Svi vozači, izuzev mene, bili su pravi
eksperti u izletanju iz trake. Bez ikakvog nagoveštaja bi smotali volan i naglo
skrenuli ulevo ili udesno, savršeno sigurni u to da će im se ostali automobili skloniti
s puta.
Još istog trenutka kada sam se upustio u tu prvu saobraćajnu avanturu shvatio sam
da ću morati da pronađem nekoga ko će mi pomoći u izvršavanju dnevnih poslova i
delovati kao most između nas i okruženja u kojem smo se zatekli. U roku od pet
minuta već sam bio na ivici nerava, isfrustriran svim tim vozilima koja su, ne
povinujući se bilo kakvim saobraćajnim propisima, izletala sa svih strana. Pozvao
sam svog prijatelja Francuza i zamolio ga da me posavetuje koji je najbolji način da
unajmim asistenta.
„Moraš im pokazati zube”, rekao je Fransoa. „Ovde je čovek čoveku vuk. Ako
nemaš zube, smazaće te u jednom zalogaju.”
„Shvatam. Biću tvrd orah”, nesigurno sam rekao. „Postavljaću im surova pitanja.
Pokazaću im zube.”
„To nije dovoljno”, rekao je Francuz ledenim glasom.
„Šta još treba da uradim?”
„Reci svakom kandidatu da, kada dođe na razgovor, obavezno ponese svoj
rodoslov.”
„Šta će mi njihov rodoslov?”
Fransoa je coknuo jezikom, razočaran mojim neznanjem. „Unajmi osobu s
najdužim porodičnim stablom” rekao je. „Takvi ljudi imaju dobre veze. To su oni
koji uspevaju da opstanu.”
Počeo sam da mu zahvaljujem, ali on me nije slušao.

30
 „Reci mi”, prekinuo me je, „jesi li otpustio prvih deset ljudi koji su ti ušli u
kancelariju?”
„Pa, nisam baš. Vidiš, ja zapravo nemam kancelariju, a ljude koji rade za mene
nasledio sam zajedno s posedom. Ne mogu ih tek tako otpustiti. Mislim da bi to bilo
prilično surovo.”
Nastupila je duga pauza.
„Ej. Jesi li tu?” promucao sam.
„Živog će te pojesti”, rekao je Fransoa.

31
 TREĆE POGLAVLJE

Ne možeš staru mačku naučiti da igra.

MALI OGLAS OBJAVLJEN U LOKALNIM NOVINAMA privukao je veliki

broj kandidata. Pažljivo sam iščitao njihove biografije i na kraju suzio izbor na svega
dva čoveka. Bilo mi je strašno teško da im objasnim kako da stignu do Kalifove kuće
tako da sam odlučio da razgovore obavim u obližnjem Kafe Kornišu. Postao sam već
stalan gost u tom lokalu, privučen espresom koji je bio toliko snažan da se razlivao
po utrobi kao toplo sirovo ulje. S velikim uživanjem sedeo sam pod suncobranom u
bašti kafea i posmatrao kako se život odvija pored mene. U Britaniji me je uvek
spopadao osećaj krivice ako bih u kafeu proveo duže od nekoliko minuta. Činilo mi
se kao da mi je potrebno neko veliko opravdanje da bih uopšte otišao tamo.
Međutim, u arapskom svetu nema časnijeg posla za muškarca od provođenja dugih
dokonih časova u kafeu, posmatranja onoga što se dešava naokolo i laganog ispijanja
kao katran guste crne kafe.
Prvi kandidat za položaj mog asistenta bila je pedantna rečita devojka od otprilike
devetnaest godina po imenu Mouna. Kosa joj je bila propisno prekrivena hedžab
maramom, a strukirana haljina s dugim rukavima imala je tako dugačak šav da se
vukla po zemlji za njom. Čim sam je ugledao, postalo mi je jasno da je neko svim
silama nastojao da je zaštiti od radoznalih pogleda muškaraca koji su posećivali
mesta kao što je Kafe Korniš.
Kada sam je upitao da li je donela rodoslov, Mouna mi je pružila masivan list
papira savijen u rolnu. Razvio sam papir i zagledao se u mnoštvo arapskih imena.
„Zaista impresivno”, rekao sam.
„Moja porodica se ponosi svojom dugom tradicijom”, odgovorila je.
Upitao sam je gde je ranije radila.
„Znate, moj otac mi ne dopušta da se zaposlim”, tiho je prozborila „Ubio bi me
kada bi znao da sam došla na ovaj razgovor.”
„Siguran sam da ne bi išao baš tako daleko”, odgovorio sam sa osmehom.
Devojka se zagledala u mene svojim kestenjastim očima. Na trenutak je
zanemela. „Grešite”, rekla je savršeno ozbiljnim glasom. „Stvarno bi me ubio.”
Nastupila je neprijatna tišina. Mouna je pijuckala svoj oranž-đus.
„Moj otac se ponekad strašno razbesni” konačno je nastavila. „Kada bi me
zatekao ovde, ne bi ubio samo mene, već i vas. Znate, moja porodica smatra da je to
pitanje časti.”
Vratio sam Mouni njeno rodoslovno stablo i počeo da smišljam razna neuverljiva

32
opravdanja. Već sam mogao da zamislim kako me njen otac juri po ulicama
Kazablanke. Štaviše, imao sam osećaj da je već saznao šta se dešava i da će svakog
trenutka banuti u kafe.
„Siguran sam u to da biste bili sjajan asistent”, rekao sam, „ali nažalost, već sam
unajmio drugu osobu”.
Preko Mouninog lica prešla je senka razočarenja. „Uvek isto”, tužno je rekla dok
je napuštala sto. „Onog trenutka kad pomenem svog oca niko više ne želi da me
zaposli.”
Drugi kandidat je bio muškarac po imenu Adil. U biografiji je naveo da je pet
godina živeo u Nju Orleansu, gde je radio u upravi groblja. Uprkos strašnoj vrućini,
na sebi je imao debelu postavljenu kožnu jaknu s krvavom flekom na kragni. Bio je
sveže obrijan, bujna crna kosa mu se presijavala od brilijantina, nos mu je bio
slomljen, oči sitne, a pogled nemiran. Tokom dvadeset minuta koje smo proveli
zajedno, sručio je tri dupla espresa i popušio pet cigareta. Tresao se kao narkomanski
zavisnik koji je preskočio svoju redovnu dozu.
Razgovor sam započeo pitanjem kako mu se dopalo u Sjedinjenim Državama.
Smatrao sam da je to prilično dobar način da se olabavi početna tenzija.
„Ima mnogo zgodnih riba”, rekao je.
„Dopale su ti se tamošnje devojke?”
„Ne, nego tamošnje kurve.” Prislonio je šaku uz nos i omirisao je.
„Još uvek osećam njihov miris”, dodao je.
„Šta možeš da mi kažeš o tom pogrebničkom poslu koji si radio?”
„Zašto bih pričao o tome?”
„Pa, zar nije malo jezivo raditi na takvom mestu?”
Adil je podigao okrvavljenu kragnu kožne jakne i ušuškao vrat, kao da mu je
hladno. „Ribama se dopadalo to što radim”, rekao je.
Nije mi bilo baš najjasnije šta je hteo da kaže, tako da sam zaključio da je najbolje
da pređem na posao. Upitao sam ga da li je doneo svoj rodoslov.
„Ma, kakav rodoslov? To je čisto sranje.”
„Zašto tako misliš?”
„Zato što to nije budućnost. To je samo zanošenje prošlošću.”
Nakon dvadeset minuta, Adil se pridigao, zapalio šestu cigaretu i rekao: „Odoh
ja.”
„Zar ne želiš posao?”
„Nema šanse, čoveče”, promrmljao je, drhteći čitavim telom. „Nemam ja
vremena za posao.”
Krenuo sam nazad, pitajući se zašto bi neki tip došao na razgovor za posao ako
nije imao vremena da radi. Ili zašto bi neka devojka želela da bude moj asistent ako
je znala da bi nam njen otac zbog toga oboma skinuo glavu.
Kada sam stigao do sirotinjske četvrti, prišao mi je imam. Ugledao sam ga još iz
33
daljine kako dokono šeta ispred bele džamije. Bio je niskog rasta i imao je bradu,
duboke bore na licu i veoma sitna usta. Gornji deo glave mu je bio obmotan sivim
turbanom.
Rukovao se sa mnom, a onda počeo nešto da mi pokazuje prstima, protrljavši
palac i kažiprst. „F’lous”, rekao je, kezeći se od uveta do uveta, „argent, pare”.
Bezazleno sam se smeškao, pretvarajući se da ga ne razumem, i užurbanim
korakom nastavio ka kući. Baštenska vrata su se otvorila još pre nego što sam
pokucao. Prešao sam prag i spazio Hamzinu senku. Čuvar me je očigledno čekao. Na
brzinu je salutirao, a onda me obavestio da imamo hitan i neodložan problem.
Zamolio sam ga da me sačeka samo minut, koliko da se umijem.
„Nemamo vremena.”
„Čak ni minut?”
Čuvar se namrštio. „Čak ni sekundu”, nestrpljivo je odbrusio.
Potom me je poveo niz baštensku stazu na čijem se kraju nalazila visoka kapija od
kovanog gvožđa. Kapija je nekada davno očigledno bila izuzetno lepa, pre nego što
je korozija počela da izjeda dražesne metalne uvojke. S druge strane se nazirao
veoma lep plac, veličine teniskog igrališta. Hamza je otvorio kapiju.
„Ko je vlasnik ovog zemljišta?” upitao sam.
„Vi, mesje Tahire”, odgovorio je čuvar.
„Jesi li siguran?”
„Naravno da sam siguran.”
Zemljište je bilo opasano zidom, a duž rubova su bile posađene razne vrste drveća
– palme, eukaliptusi, smreke i smokve, između kojih su se nalazili bogati nasadi
špargle.
„Jesi li siguran da ovo stvarno pripada meni?”
Hamza je klimnuo glavom. Poveo me je preko trave posute suncokretima čije su
ogromne zlatne glave zaljubljeno pratile sunčevu putanju. Na udaljenom kraju zida,
iza velike betonske ploče, nalazila se još jedna kapija. Kada smo prošli kroz nju,
pred našim očima se ukazala mala oronula građevina sa ograđenim vrtom.
„A čije je ovo?”
„Vaše, mesje”, odgovorio je Hamza.
Nije mi bilo jasno zašto mi niko ranije nije rekao za tu zgradu i njen tajni vrt.
Uprkos tome, osećaj da je moj posed bio još veći i lepši nego što sam isprva mislio
ispunio me je ogromnim zadovoljstvom. Međutim, moje oduševljenje je naprasno
splasnulo kada sam shvatio zašto me je Hamza doveo tu. Krenuo sam pogledom za
njegovim ispruženim prstom i na zemlji spazio još jednu mrtvu mačku. Sirotoj
životinji je, kako se činilo, bila izvađena utroba. Leš je bio prekriven muvama.
„Ko je to uradio?”
Hamza je protrljao nos. „Ovo uopšte ne valja”, progunđao je.

34
 „To mi je i bez tebe jasno, ali zanima me ko je to uradio.”
„Kandiša”, odgovorio je Hamza. „To je Kandišino delo.”
„Ko je on?”
Čuvar je napunio pluća vazduhom i duboko uzdahnuo. Potom se vratio do staje i
spustio se u svoju staru pletenu stolicu. Pokušavao sam da izvučem neku informaciju
od njega i njegovih kolega, ali to se pokazalo kao jalov posao. Sva trojica su se
ponašala kao pripadnici tajnog bratstva koje se zavetovalo na strogu ćutnju.
Narednih dana sam nastavio da ispitujem Hamzu, Osmana i Medveda u nadi da
ću doznati nešto o Kandiši. Gde je on živeo? U kakvoj je vezi bio s kućom koju sam
kupio? Kad god bih pomenuo to ime, čuvari bi postali napeti kao strune. Uporno su
ponavljali da mi ništa ne mogu reći, da o tome nema šta da se priča. Molio sam ih i
preklinjao, ali oni nisu prekidali svoju zakletu ćutnju.

Prošlo je nedelju dana. Račana mi je rekla da bi, umesto što pokušavam da
pronađem to misteriozno stvorenje po imenu Kandiša, bilo bolje da se bacim u
potragu za odgovarajućim asistentom, za osobom koja bi joj mogla pomoći u odabiru
dadilje za decu. Pozvao sam na razgovor još sedam kandidata, ali iz ovog ili onog
razloga nijedan od njih nije zadovoljavao naše kriterijume. A onda se, kao grom iz
vedra neba, na vratima Kalifove kuće pojavila jedna mlada žena. Veoma dobro je
govorila engleski i neprestano se osmehivala, kao da ju je neko posavetovao da se
tako ponaša. Imala je dugu, tamnu, sjajnu kosu koja je podsećala na sveže pečenu
kafu. Rekla je da se zove Zohra i pružila mi rodoslovno stablo na kojem je bilo
popisano sedamnaest generacija njenih predaka.
„Kada bi mogla da stupiš na dužnost?” upitao sam.
Bacila je pogled na sat. „Ako treba, mogu odmah”, odgovorila je.
„Smatraj da si dobila posao.”
Napravili smo spisak prioriteta. Trebalo je pronaći dadilju, kućnu pomoćnicu koja
bi istovremeno radila i kao kuvarica, arhitektu i odgovarajuću školu za Arijanu.
Potom je trebalo kupiti svakojake stvari i potrepštine, upoznati Kazablanku i pretresti
dokumentaciju Dar Kalife.
Dok je razgovarala sa mnom, Zohra je vodila pomne beleške. To je ukazivalo na
to da je prošla kroz neku vrstu profesionalne obuke.
„Nekada sam radila u filmskoj industriji”, objasnila je staloženim glasom.
„Holivudski režiseri snimaju gotovo sve pustinjske kadrove u Uarzazatu. Radila sam
na filmovima kao što su Gladijator, Troja i Pad crnog jastreba.”
„Jesi li upoznala neku filmsku zvezdu?”
Zohrino lice je istog trenutka postalo obliveno rumenilom. „Zaljubila sam se u
Breda Pita”, odgovorila je.

35
 Račana je zamolila Zohru da joj što pre pronađe kućnu pomoćnicu i pouzdanu
dadilju za Arijanu. Bili smo u Maroku svega četiri nedelje, ali već su nas svi živi
zasipali savetima koga bi trebalo da odaberemo za taj posao. Neki su govorili da su
jedino devojke iz planinskih krajeva dostojne poverenja, dok su drugi tvrdili da je
najbolje da unajmimo neku ženu iz pustinje ili gradova kao što su Fes, Meknes ili
Marakeš. Marokansko društvo se tradicionalno drži uverenja da uvek moramo biti
spremni da priteknemo u pomoć svojim bližnjima. Međutim, tamošnji narod ume da
bude toliko predusretljiv da to ponekad prerasta u pravu noćnu moru. Pre nego što
smo postali svesni toga šta se dešava, armija žena svih mogućih starosnih doba
počela je svakodnevno da pristiže na naša vrata. Kako se vest širila, one su dolazile
sa sve većih rastojanja, tvrdeći kako ih je na nas uputio neki zajednički prijatelj ili
prijatelj zajedničkog prijatelja.
Jednog jutra su na vrata našeg novog doma zakucale četiri žene iz planinskih
predela. Sve su izgledale gotovo identično. Lica su im bila naborana i ispucala od
vetra, imale su istetovirane brade, a kosa im je bila povezana maramama sa cvetnim
dezenom. Šake su im bile grube, poput brodskog trupa koji je mesecima zaronjen u
vodu, a nokti iskrzani i izlomljeni od čestitog i napornog posla. Pitao sam se kako li
su samo doznale da nam je potrebna posluga.
Osman mi je pružio odgovor. „U Maroku se glasine šire kao oganj kroz utrobu
pakla.”
Žene su govorile berberskim dijalektom, prvobitnim jezikom severozapadne
Afrike. Natucale su po koju reč arapskog, a francuski im je bio potpuno stran.
Medved, koji je i sam poticao iz planinskih predela, razgovarao je s njima na
berberskom jeziku.
„Kažu da su krenule pre nekoliko dana”, objasnio je. „Dolaze iz jednog sela sa
Visokog Atlasa, blizu klisure Ziz. Trebalo im je pet dana da bi stigle do ovde.”
Berberske žene su nam preko Medveda objasnile da su sve odreda udovice i da im
je posao očajnički potreban. U selu nemaju nikakvih izvora prihoda i strašno teško
žive. Potvrdile su da umeju da kuvaju, čiste, peru veš i staraju se o deci. Staviše, bile
su spremne da rade za daleko manji iznos od onoga koji je uobičajen za tu vrstu
posla. Sve četiri će spavati u istoj sobi, a bilo je dovoljno da im svima zajedno
platimo onoliko koliko bismo dali samo jednoj kućnoj pomoćnici iz Kazablanke.
Svaka je ponela svoj ranac i zavežljaj s posteljinom. Molećivo su me posmatrale,
očekujući odgovor. Upitao sam Zohru šta ona misli o tome.
„Neka ostanu nedelju dana, pa ćemo videti”, odgovorila je.
Hamza ih je potom poveo do jedne prazne sobe u prizemlju. Žene su raspakovale
svoju posteljinu, spustile se na zemlju i utonule u čvrst san.

Prošetajte kroz neki engleski supermarket i osmotrite voće na rafovima. Ono je
doterano kao za izložbu. Savršeno je, bez ijedne mrljice ili oštećenja. Sve jabuke, sve
36
kruške, narandže i šljive identične su po boji, veličini i težini. Svaka vrsta voća je
zapakovana u plastičnu foliju sa prilepljenom etiketom koja govori o zemlji porekla.
Dinje su stigle s Barbadosa, ananas iz Tanzanije, kivi s Tajlanda, a jagode su doletele
avionom iz jugoistočnog Brazila. Tamo praktično ne možete pronaći ništa što je
uzgajano na samim Britanskim ostrvima.
Kada sam sa Zohrom prvi put krenuo u kupovinu voća i povrća, obreo sam se na
ogromnoj otvorenoj pijaci koja je bila poznata po tome što se tamo prodavala
najsvežija moguća roba. Gde god bih se osvrnuo, ugledao bih nezamislivo izobilje
voća i povrća, neupakovanog u celofan i neoznačenog bar-kodovima. Pred našim
očima su izranjala brda crvenog paradajza, okeani limuna i boranije, pune zaprege
bundeva, jagoda i sočnih svežih smokava. Isprva sam uhvatio sebe kako se mrštim
nad neujednačenim i nesavršenim izgledom izložene robe. Izbor je bio ogroman, ali
plodovi su bili različitih oblika i posuti čudnim smeđim flekama. Međutim, setio sam
se upozorenja moje bake koja je uvek tvrdila da ukus voća i povrća nije u kori, već
ispod nje.
Ekonomičnost engleskog života naučila nas je da kupujemo samo onoliko koliko
možemo da potrošimo i ni uncu više, ali u Maroku smo konačno mogli da se
oslobodimo tih stega i prepustimo se očaravajućoj neumerenosti. Na toj prvoj
pijačnoj ekspediciji kupio sam dvadeset kilograma ogromnog paradajza, deset
kilograma crvene paprike, šest glavica karfiola, sedam glavica zelene salate, vreću
crnog luka, vreću jabuka i tri stotine pomorandži od kojih ćemo praviti sok. Sve te
pomorandže su me koštale onoliko koliko bih u Londonu platio za svega dvanaest
komada.

Tokom naredne nedelje istraživao sam Kazablanku, upoznajući brojne četvrti koje
su sačinjavale gradsku celinu. Iako nije bila rođena u Kazablanki, već u marokanskoj
prestonici Rabatu, Zohra se pokazala kao veoma vešt i stručan vodič. Odvela me je
do luke, koja je inače najveća u Africi, gde je – kako sam se nadao – uskoro trebalo
da pristane teretni brod koji će dopremiti naš nameštaj. Takođe mi je pokazala staru
medinu i novu gradsku četvrt Marif čiji restorani i glamurozne radnje predstavljaju
stecište nove urbane elite. Međutim, za mene lično, najzanimljiviji deo grada bila je
stara Kazablanka.
Taj deo grada su podigli Francuzi nakon što su u prvoj deceniji prošlog veka
aneksirali Maroko. Građevine se odlikuju karakterističnim impozantnim linijama art
deco i art nouveau stila. Provodio sam sate i sate šetajući tim ulicama, analizirajući
razne arhitektonske detalje – fasade sa cvetnim motivima, pozlaćene kupole,
graciozne balkone sa ogradicama od kovanog gvožđa, kamene balustrade, prozore sa
mulionima5 i glatke zaobljene zidove karakteristične za grandiozno doba u kojem su
nastali. Kazablanka je prvi grad na svetu čija je izgradnja planirana iz vazduha. Dok

37
sam stajao tamo, bilo je zapanjujuće očigledno da su Francuzi smatrali Kazablanku
jednim od najvećih dragulja svoje imperijalne krune. Zgrade poređane duž Avenije
Muhameda Petog, koja važi za glavnu gradsku saobraćajnicu, predstavljaju
upečatljivo svedočanstvo francuske kolonijalne moći.
Šetali smo alejama oivičenim zelenilom, ulicama kojima je nekada paradirala
bogata elita obučena u pomodarsku odeću tridesetih i četrdesetih godina. Sada,
sedamdeset godina kasnije, taj deo Kazablanke je postao sinonim za opasnost i
zapuštenost. Grandioznost je i dalje bila tu, ali krila se pod plaštom ljudskog nemara,
prljavštine i zagađenja. Ljudi su užurbano prolazili ulicama. Više nije bilo dokonih
promenada i razgledanja izloga. Većina radnji je ionako bila zakatančena, a izlozi
ispražnjeni. Ulazi elegantnih zgrada pretvorili su se u domove za beskućnike, a
sporedne ulice su vrvele od pasa lutalica i džinovskih pacova.
Upitao sam Zohru zašto je stari deo grada bio napušten i zašto su stanovnici
Kazablanke smatrali da je neophodno da podignu novo i stilski uređeno gradsko
središte Marif kada su već imali jedan od najlepših gradskih centara na svetu.
Zohra je utonula u dugo razmišljanje, posmatrajući zgrade pored kojih smo
prolazili. „Ljudi često ne shvataju šta imaju sve dok to ne izgube”, konačno je
prozborila.

Jednog jutra, Osman me je zatekao kako sedim ispod drveta banane u dvorišnom
vrtu. Obazrivo je prišao, kao da je razmišljao kako da mi saopšti ono zbog čega je
došao. Osmehnuo sam se. Čuvar je napravio još nekoliko koraka, oborio glavu i
prekrstio ruke na grudima. Kada je stigao do mene, učtivo je salutirao.

38
 „Mesje Tahire”, obratio mi se.
„Slušam te, Osmane. O čemu se radi?”
„Još uvek nismo uspeli da odobrovoljimo Kandišu.”
Opet to ime. Namrštio sam se. Čuvar je obrisao znoj s lica.
„Reci mi, Osmane, ko je zapravo Kandiša?”
Nije bilo odgovora.
„Da li je to neko od bivših radnika?” nagađao sam, pokušavajući da izvučem neku
informaciju. „Da se možda nije naljutio na prethodnog vlasnika kuće, ili tako nešto?”
„Ma ne, ništa slično”, snebivljivo je rekao Osman.
„A da nije neko iz sirotinjske četvrti?”
„Ne, nije niko iz sirotinjske četvrti”, ponovo je negirao Osman.
„Pa gde onda živi taj Kandiša?”
Čuvar je nervozno prešao jezikom preko usana. „U kući”, rekao je. „Kandiša živi
u Dar Kalifi.”
„Ali nikad ga nisam video ovde. Sigurno bih do sada primetio da neki muškarac
po imenu Kandiša živi u kući.”
Nastupila je duga pauza. Osman je protrljao oči. „Ali to nije muškarac”, natuknuo
je.
„Ah, tako. Znači, Kandiša je žena?”
„Ma ne, nije ni žena.” Osman je ponovo zastao. „Kandiša je džin”, rekao je.

Žene s planine su očistile kuću od poda do krova i svakog popodneva spremale
tako obilate količine kus-kusa da su njime mogle nahraniti porodicu od dvadeset pet
članova. Kada nisu spremale hranu ili čistile kuću, obično sam ih zaticao kako sede
na kuhinjskom podu i vode ženske razgovore na berberskom jeziku. Uglavnom su se
držale jedna druge i nisu mnogo komunicirale sa čuvarima.

Nakon što sam saznao ime džina koji se uselio na moj posed, pomenuo sam tu
temu Zohri. Ona je to shvatila krajnje ozbiljno.
„Moraćete da obavite obred isterivanja duhova”, rekla je.
„Nije valjda da i ti veruješ u takve stvari?” upitao sam je kroz smeh.
Zohra se nakratko ućutala, a onda je prozborila: „Ovo je Maroko, a u Maroku svi
veruju u džine zato što u Kuranu piše da oni postoje.”
Potom je otišla do staje i dugo razgovarala sa čuvarima. Kada su završili s
većanjem, došla je sa zvaničnim saopštenjem.
„Svake večeri morate ostavljati bogatu porciju hrane za Kandišu”, rekla je.
„Napunite tanjir kus-kusom i mesom – najboljom hranom, a nikako ostacima – a
onda to lično odnesite na mesto koje će vam čuvari pokazati.”
Bilo mi je teško da poverujem u to da jedna mlada, trezvena i razborita žena može

39
biti sklona takvom sujeverju, ali uprkos tome, uz Osmanovu pomoć, zamolio sam
služavke da do sumraka spreme neko naročito jelo i da ga ostave u kuhinji. Nisam im
rekao zašto mi je ono potrebno. Osećao sam se budalasto što sam popustio pred
nagovorima svojih zaposlenih, ali mislio sam da me ništa ne košta da isprobam i taj
metod.
Te večeri, berberske služavke su maksimalno ispoštovale moj zahtev. Spremile su
fantastičan kus-kus sa bundevom, šargarepom i komadom sočnog jagnjećeg mesa.
Hrana je bajno mirisala. Odneo sam tanjir u vrt. Hamza mi je pokazao tačno mesto
na koje treba da ga spustim, odmah iza niske žive ograde. Srdačno se rukovao sa
mnom, napravio blag naklon, a onda mi šapatom rekao da idem.
Sutradan ujutru sam odmah nakon buđenja požurio do vrta, sjurio se preko
travnjaka i pronašao tanjir. Bio je čist kao suza. Sve je bilo pojedeno Nije ostala ni
jedna jedina mrvica hrane.
Medved je nedaleko odatle grabuljao travu. „Kandiša ima dobar apetit”, dobacio
je.

Naredna tri dana ponavljala se ista priča. Vredne žene iz klisure Ziz spremale su
iz večeri u veče još raskošnije obroke koji bi do jutra bili smazani do poslednje
mrvice. Bilo je očigledno da su čuvari bili glavne zvanice na tim gozbama. Njihovo
raspoloženje se naglo popravilo. Pitao sam se koliko još dugo treba da im dopuštam
da se tako šegače sa mnom. Zohra mi je rekla da će se stvari srediti same po sebi, što
se uskoro i desilo.
Ujutru četvrtog dana jedna od služavki je brala ruzmarin koji je bujao u
dvorišnom vrtu. Kidala je grančicu po grančicu, tiho pevušeći. Sunce je još uvek bilo
nisko na nebu. Gusti snopovi žute svetlosti probijali su se kroz niske grane drveća,
zagrevajući vazduh. Ja sam sedeo na gornjoj terasi i čitao knjigu s marokanskim
poslovicama. A onda se kroz prepodnevnu tišinu prolomio prodoran krik. Bacio sam
pogled ka vrtu i ugledao služavku kako uspaničeno mlatara rukama. Grančice
ružmarina su bile rasute po zemlji. Ispred služavkinih nogu je ležala mrtva crna
mačka.
Petnaest minuta kasnije, Hamza me je pozvao da siđem u prizemlje. Berberske
žene su spakovale svoje rance i zavežljaje s posteljinom i čekale da ih isplatim.
„Gde su krenule?”
„Nazad u planine”, rekao je Osman.
„Nisu se valjda prepale zbog mrtve mačke?”
„Ma, ne idu one zbog mačke”, objasnio je Hamza, „nego zbog džina”.

Nedugo nakon što smo se uselili u Dar Kalifu, pred kapijom se pojavio postariji
muškarac čvrste građe obučen u odelo od tvida. Lice mu je bilo koščato, a ten

40
tamnosmeđ, kao štangla čokolade s lešnikom. Na glavi je nosio izlizanu platnenu
kapu, a lice mu je krasila gužvica razbarušene sede brade. Kada sam ga pozdravio,
oborio je pogled i na dobrom francuskom jeziku me upitao imam li možda neke
poštanske marke koje mi ne trebaju.
„Platiću vam”, rekao je, „nekoliko dirhama po komadu”.
Još otkako smo se doselili u Maroko, na našu adresu nije pristigla ni jedna jedina
pošiljka. Pretpostavljao sam da poštar nije uspevao da pronađe kuću.
Rekao sam mu da mi je žao, ali da mu trenutno zaista ne mogu izaći u susret.
„Možete li da svratite sledeće nedelje?” upitao sam.
Čovek je sumnjičavo začkiljio očima. „Nećete zaboraviti?” rekao je.
Obećao sam da neću i tako je počelo moje prijateljstvo sa Hišamom Harasom.
Zohra se pokazala kao veoma efikasna i ljubazna asistentkinja. Imala je mnogo
strpljenja za moje nepoznavanje marokanske tradicije i pomagala mi je da se snađem
u kulturi u kojoj sam se obreo. Naš odnos više nije bio onako formalan kao prvih
dana i sve češće smo razgovarali o običnim životnim stvarima. Jednog popodneva,
dok smo se u pozajmljenom kasapinovom automobilu probijali kroz saobraćajnu
gužvu, Zohra mi je ispovedila svoju tajnu. Stidljivo je promucala kako nešto mora da
mi kaže, nešto što moram znati o njoj ako želim da postanemo prijatelji.
„Slušam te. Šta je u pitanju?” rekao sam.
„Bojim se da ćete zbog toga steći loše mišljenje o meni”, rekla je.
„Ma daj, reci o čemu se radi.”
„Ja sam verena i uskoro bi trebalo da se udam”, rekla je, skrenuvši pogled u
stranu.
„Oh, zaista? Ko je srećni mladoženja?”
„Zove se Jusuf. Arapin je i živi u Nju Džersiju. Upoznali smo se preko Interneta.”
„Pa, to je sjajna vesti Kada će biti venčanje?”
Zohra je prstom protrljala ugao oka. „Još uvek nismo odredili datum”, rekla je.
„Sigurno vam nije lako. Mislim, ti si ovde, a on je u Americi. Velika je to
daljina.”
„Da, u pravu ste”, ozbiljno je rekla Zohra. „Ponekad mi je užasno teško zbog
toga. Ali svakodnevno smo u kontaktu. Zaljubljeni smo jedno u drugo, a kada si
zaljubljen”, nastavila je ubrzanim glasom, „kada si zaljubljen, onda daljina nije
važna”.
Promenio sam temu i upitao Zohru da li je pronašla nekog arhitektu. Jedva sam
čekao da počnem s renoviranjem kuće i trebao nam je neko ko će detaljno isplanirati
radove. I dalje smo živeli u jednoj jedinoj sobi, dok je ostatak kuće dreždao prazan.
Zohra je ponovo protrljala oči i rekla da je stupila u kontakt sa arhitektom kojeg
bismo mogli angažovati. Arhitekta se zvao Muhamed, bio je mlad i dinamičan,
studirao je u Francuskoj i bio često hvaljen zbog svojih maštovitih projekata.
Ugovorila je sastanak s njim za naredno popodne.
41

Sutradan smo se oko četiri sata popodne odvezli do arhitektonske kancelarije koja
je bila smeštena u jednoj sporednoj ulici u pomodarskom Marifu. Isprva sam
planirao da uzmemo taksi, ali na kraju sam se ipak odlučio da odemo dotrajalim
kasapinovim autom, računajući na to da ću time arhitekti jasno staviti do znanja da
ne raspolažemo naročitim finansijskim sredstvima. Prošli smo kroz visoka staklena
vrata arhitektonskog biroa i obreli se u ukusno opremljenoj prostoriji ukrašenoj
sobnim palmama. Iz minijaturnih zvučnika skrivenih na tavanici dopirala je prijatna
muzika. Nije bilo oblaka duvanskog dima niti gomile dokumenata i projekata koji
predstavljaju karakterističan dekor arhitektonskih biroa. Umesto toga, na zidovima
su visila uljana platna sa tradicionalnim marokanskim prizorima – plemensko
venčanje, pastir koji nosi povređenu ovcu, pejzažni prikaz Marakeša sa snežnim
vrhovima u pozadini.
Sekretarica nas je ljubazno dočekala i rekla nam da sednemo, pokazavši ka
mekim uvoznim stolicama postavljenim pored radnog stola prekrivenog pločom od
orahovog drveta. Poslužila nas je espresom s kriškom limuna i kockom tamne
švajcarske čokolade. Glasno sam pohvalio slike.
„Na prodaju su”, rekla je sekretarica, dodavši mi katalog.
Nakon desetak minuta čekanja, plećati muškarac zalizane crne kose i manikiranih
noktiju ušao je kroz staklena vrata. Bio je obučen u ručno šiveno gabardensko odelo
sa ugraviranim monogramom na dugmadima. Na nogama je imao cipele od zmijske
kože, a oko struka tanak kaiš od ajkuline kože. Dok je hodao, za sobom je ostavljao
trag duvanskog dima. Odmah nas je zasuo bujicom reči, izvinjavajući se što kasni i
psujući premijera što ga je toliko zadržao.
Ispričao sam mu kako želim da renoviram Kalifovu kuću, u nekoliko navrata
istakavši kako raspolažemo ograničenim finansijskim sredstvima. Arhitekta se na to
srdačno nasmejao, zapalio novu kubansku cigaru i povukao dubok dim.
„Ma, šta je novac? nonšalantno je rekao, a onda se ponovo zavalio u svoju fotelju.
„To je samo hrpa skupih papirića.”
Treći put sam ponovio da je moj budžet prilično oskudan i objasnio da sam samo
ubogi pisac koji još uvek čeka svojih pet minuta. Arhitekta je taman krenuo da
odgovori kada mu je zazvonio mobilni. Izvinio se, primio poziv i razmenio nekoliko
rafalnih rečenica na francuskom jeziku, objašnjavajući nešto rasrđenoj ženskoj osobi
s druge strane. Dama je očigledno bila van sebe od besa. Kada je prekinuo vezu,
arhitekta je bio rumen od postiđenosti.
„Žene imaju svojih posebnosti”, rekao je, pokušavajući da se izvuče iz neprijatne
situacije, „n’est-ce pas?”
Dogovorili smo se da arhitekta sutradan poseti Dar Kalifu, a potom smo napustili
kancelariju. Dok smo se vraćali nazad, upitao sam Zohru kako je upoznala arhitektu

42
Muhameda.
„Imamo zajedničkog zubara”, objasnila je.

Narednog jutra sam poslao Zohru u katastarski zavod da među arhivskim
materijalom potraži podatke o Dar Kalifi. Želeo sam da saznam nešto o istorijatu te
građevine, kao i o tome ko je sve tu živeo pre nas. Tokom prvih nedelja koje smo
proveli u Kazablanki razgovarao sam s mnoštvom ljudi, raspitujući se o Kalifovoj
kući. Većina njih je imala ponešto da mi kaže. Neki su tvrdili da je to nekada bila
letnja rezidencija gradskog kalifa, ko god da se skrivao iza te titule, a drugi da je taj
posed nekada bio u vlasništvu uglednog sudije koji je bio u prisnim vezama s
kraljevskom porodicom. Jedan starac koji je na ulici prodavao polovne francuske
časopise samouvereno je izjavio da je u toj kući pedesetih godina bio smešten bordel
s prostitutkama visoke klase. Veselo je začkiljio očima, prisećajući se tog doba.
„Devojke koje su tamo radile bile su pravi anđeli”, rekao je, setno se prisećajući
uspomena iz mladosti. „Ali, avaj, bile su rezervisane za francuske oficire.”
Iz drugog izvora sam načuo da su u toj zgradi boravili članovi američke
diplomatske misije tokom samita u Anfi, januara 1943. jgodine. Ranije sam negde
pročitao da su predsednik Ruzvelt i Vinston Čerčil odabrali Kazablanku kao mesto
gde će razviti svoju ratnu strategiju i da su na tom samitu planirali napad na Japan.
Te razgovore su vodili u obližnjoj gradskoj četvrti Anfa, tako da nije isključeno da je
njihovo osoblje zaista moglo biti privremeno smešteno u Kalifovoj kući.
Zohra nije uspela da pronađe u katastarskom zavodu ni redak o samitu u Anfi,
kao ni bilo kakav nagoveštaj o tome da li se u toj kući nekada zaista nalazio bordel.
Nije čak mogla ni da ustanovi kada je tačno kuća bila sagrađena.
„Pa šta si onda pronašla u tom arhivu?”
Zohra je oborila pogled, razmišljajući kako da mi saopšti loše vesti. „Tamo uopšte
nema podataka o Dar Kalifi”, konačno je promucala.
U katastarskom zavodu se čuvala dokumentacija o svim značajnijim
građevinskim objektima u Kazablanki. Svi dosijei su bili ukoričeni u crvene platnene
poveze i raspoređeni po policama. Međutim, na mestu gde je trebalo da se nalazi naš
đosije zjapio je jaz od tačno jednog i po santimetra. Službenik je rekao Zohri da je
neko odneo tu dokumentaciju i da je nije vratio na mesto.
„Preklinjala sam ga da mi kaže još nešto”, nastavila je Zohra, „i onda mi je rekao
nešto stvarno veoma veoma loše”.
„Šta ti je rekao?”
„Da je neko izručio mito od dvadeset hiljada dolara da bi se ti papiri zagubili.”
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Vaš komšija”, rekla je ona.
Ništa mi nije bilo jasno. Naše komšije su poticale iz ugledne i imućne porodice iz
Fesa. Pripadali su jednom od starih klanova. Njihovi preci su sagradili čuvenu palatu
43
Palais Jamai koja je danas pretvorena u veličanstven hotel. Nismo se naročito često
viđali, ali oni su nas odmah po dolasku obasuli raskošnim darovima u znak
dobrodošlice i uvek su bili spremni da nas upute u razne komplikovane pojedinosti
marokanskog života. Poštovali smo ih i smatrali ih istinskim prijateljima.
Zohra mi je pročitala misli. „Ma, ne. Ne mislim na vlasnike hotela”, tiho je rekla.
„Oni su dobri ljudi.”
„Nego na koga misliš?”
„Na vaše druge komšije. Pođite sa mnom. Pokazaću vam.”
Zohra je krenula uz merdevine koje su čuvari sklepali od dasaka, povevši me na
krov. Zaklanjajući oči od blještave popodnevne svetlosti, zagledao sam se u uboge
udžerice sirotinjske četvrti i pozlaćene talase Atlantskog okeana koji su se mreškali u
daljini.
„Svi oni su tvoje komšije”, rekla je Zohra.
„Siguran sam u to da niko od njih ne bi mogao da izruči dvadeset hiljada dolara
kao mito.”
Zohra je obrisala znoj s brade. „Onaj tamo može”, rekla je, pokazujući preko niza
rasutih straćara ka luksuznom belom zdanju sa nesrazmerno velikim prozorima i
zelenim krovom na udaljenom kraju sirotinjske četvrti. Kuća je bila okružena
urminim palmama i opasana zidom s bodljikavom žicom na vrhu. Bila je tako daleko
od našeg poseda da sam ljude koji su živeli u njoj teško mogao smatrati komšijama.
„Ali oni su nekoliko kilometara udaljeni od nas”, rekao sam.
Zohra je prezrivo frknula. „To očigledno nije dovoljno daleko.”
Osman mi je jednom prilikom natuknuo nešto o porodici koja je tamo živela.
Rekao je da su došli iz Tangera, da su nezamislivo bogati, da se užasno loše ophode
prema svom osoblju i da je najpametnije držati se što dalje od njih. Sve do tog
trenutka nisam imao apsolutno nikakvog posla s njima. Jedna stvar bila je više nego
sigurna – stanovnici sirotinjske četvrti uopšte nisu voleli tu porodicu. To je bilo
očigledno po tome što bi se svakog jutra grupica malih derana, dok bi gazda te kuće
jurio svojim luksuznim „Mercedesovim” džipom preko izrovanog druma, načičkala
duž puta i zasula vozilo kamenčićima. Takođe sam saznao da je njegova supruga bila
nadomak četrdesete, da joj je kosa bila ofarbana u crveno-ljubičastu boju, da je
paradirala naokolo s gomilom zlatnog nakita i da se oblačila poput ruskih
zabavljačica koje su radile po noćnim klubovima.
„Šta misliš, da li bi trebalo da odem i razračunam se s njim?” skrušeno sam
prošaptao.
Zohrino lice se sledilo od straha. „Ni slučajno!” odbrusila je. „Znate li vi ko je taj
čovek?”
Odmahnuo sam glavom.
„On je glavni mafijaški kum u Kazablanki”, rekla je. „Ako mu se na bilo koji

44
način suprotstavite, kidnapovaće vam decu. Pre nego što shvatite u šta ste se uvalili,
već će vam poslati odsečene prste na kućnu adresu.”
Sledećeg popodneva, arhitekta Muhamed je stigao u elegantnom crnom „rejndž
roveru”. Njegovi inicijali su bili ispisani na sve četvoro vrata, a na šoferskoj tabli
presvučenoj kožom nalazila se otvorena kutija montecristo no. 5 cigara.
Međutim, renoviranje kuće je sada postalo sporedna tema za mene. U mislima mi
je neprestano izranjao bogati i moćni komšija sa kojim sam se našao u krajnje
neočekivanom konfliktu. Bio sam totalno smućen. Zohra je pokušala da me smiri,
objašnjavajući da se taj tip, iako je bio gangster i lokalni mafijaški kum, nije bavio
trgovinom narkoticima ili oružjem. Marokanski gangsteri su, insistirala je ona, bili
kraljevi šverca koji su gradili svoje imperije na nelegalnoj trgovini cigaretama,
piratskim filmovima i ukradenim automobilima iz Španije.
Monogramom ukrašena vrata arhitektinog „rejndž rovera” otvorila su se i đonovi
njegovih ručno izrađenih cipela spustili su se na tlo. Poželeo sam mu dobrodošlicu i
poveo ga u obilazak.
„Srušićemo nekoliko zidova”, ležerno je rekao, držeći u ustima svoju luksuznu
cigaru. „Ovaj, onaj tamo i onaj iza njega. Tako ćemo dobiti daleko otvoreniji prostor.
A ovde ćemo proseći lukove tako da vam ništa ne sputava vidik. Izbacićemo ovo
staro stepenište i napraviti novo, blago zaobljeno. Potom ćemo proširiti spavaće sobe
na spratu i iznad njih napraviti ogromnu krovnu terasu. Odatle ćete imati fantastičan
pogled na more.”
Iako sam se odmah zabrinuo nad tim kako ćemo moći da priuštimo tako
pozamašne radove, bio sam impresioniran njegovom vizijom.
„Moj budžet je prilično ograničen”, ponovo sam promrmljao.
Arhitekta je nonšalantno odmahnuo rukom, raspršivši moje sumnje zajedno s
duvanskim dimom.
„Novac”, rekao je bahatim glasom. „Novac je obična tričarija.”

45
 ČETVRTO POGLAVLJE

Svaka hrana ima svoj ukus.

SLEDEĆI VELIKI PROBLEM S KOJIM SMO SE SUOČILI bile su

kanalizacione instalacije. Dotrajala glinena odvodna cev bila je, u to davno vreme
kada je postavljena, predviđena za samo jedno kupatilo. Tokom godina, kako je kuća
dobijala na veličini i kako je popularnost modernih toaleta rasla, u kući su bila
instalirana brojna nova kupatila. Do vremena kada smo mi stigli u Dar Kalifu, bilo ih
je ukupno trinaest. Uzana glinena kanalizaciona cev koja je prolazila kroz sirotinjsku
četvrt često je pucala, jer su tamošnji stanovnici neuspešno pokušavali da se
priključe na naš odvodni sistem. Taj problem je bio dodatno pogoršan još jednim
modernim pronalaskom – toalet papirom.
Ako toj jednačini dodamo omorinu i avgustovsku sušu, svaki put kada bismo
izašli napolje, bili bismo zapahnuti vonjom teških i neprijatnih isparenja. Situacija je
postala još nepodnošljivija zbog agresivnih muva koje su nas danonoćno spopadale.
Zohra nam je objasnila da je sasvim uobičajeno da primitivne odvodne cevi koje
prolaze kroz sirotinjske delove grada eksplodiraju preko noći. Poput brojnih
stanovnika Kazablanke koje sam upoznao, ona je bila odlično upućena u
kanalizacione instalacije, mada njena nonšalantna zainteresovanost nije bila ni
prineti Hamzinoj preokupiranosti tom tematikom. Njegovo interesovanje za
kanalizacione cevi moglo se uporediti jedino s njegovom opsednutošću džinima. Kad
god bih otišao do kupatila da obavim posao, on bi se sjurio za mnom i divljački
zalupao na vrata.
„Zapamtite, najviše deset santimetara!” doviknuo bi. „Preklinjem vas! Nipošto
nemojte koristiti više papira od toga!”
Svim silama sam nastojao da ga smirim, uveravajući ga kroz ključaonicu da sam
maksimalno ekonomičan s papirom. Nikada ranije nisam bio toliko štedljiv. Uprkos
tome, Hamza je i dalje smatrao da je neophodno da neprestano patrolira i da kroz
vrata dovikuje upozorenja o predstojećoj katastrofi. Toliko smo se navikli na njegove
prepade da smo nakon nekoliko nedelja već počinjali da brinemo ako bi Hamzin
inspektorski pohod izostao.

Jedne večeri dok smo se spremali za počinak, poštar je konačno stigao na našu
adresu. Oduševljen što je pronašao kuću, gurnuo mi je gomilicu pisama u šake, a
onda smerno zastao ispred vrata, ispitujući svoje nokte. Dao sam mu dobar bakšiš i
zamolio ga da zapamti gde se kuća nalazi. Obećao je da će pošta ubuduće stizati na

46
vreme i otrčao u noć.
Sutradan kada sam otvorio poštu, koja se uglavnom sastojala od računa
prosleđenih iz Engleske, setio sam se obećanja koje sam dao Hišamu, sakupljaču
poštanskih maraka. Od čuvara sam saznao da je on živeo u sirotinjskoj četvrti, u
kućici iza džamije. Rekli su mi da ću prepoznati dvorište po psu kojem nedostaje
jedna noga. Krenuo sam glavnom stazom, obišao džamiju i počeo da špartam
pogledom, tražeći psa s tri noge. U ruci sam držao koverat s pet poštanskih markica.
Na svakoj od njih video se lik kraljice Elizabete.
Krupan prugasti pas ležao je na leđima u prašini. Prebrojao sam mu noge. Jedna
je nedostajala. Prekoračio sam preko njega i zakucao na limena vrata. Filatelista
Hišam je otvorio, srdačno me pozdravio i pozvao me da uđem. U skučenoj
jednosobnoj kućici sve je bilo sređeno kao pod konac, kao što se moglo i očekivati
ođ čoveka koji se bavio sakupljanjem markica. Skupoceniji delovi kućnog inventara
– kao što su veliki starinski sat, čajni servis, portabl televizor priključen za
automobilski akumulator – bili su prekriveni kitnjastim šustiklama. Izbledela
fotografija kralja Hasana II visila je na zidu na drugom kraju sobe, a impresivan
primerak Kurana je ležao na izrezbarenoj drvenoj komodi blizu vrata.
Uručio sam Hišamu poštanske marke, a on je zviždukom pozvao svoju ženu i
rekao joj da donese čaj. Nekoliko puta mi je srdačno zahvalio, a onda izvadio
novčanik.
„Evo, platiću vam”, rekao je, izvukavši jednu novčanicu.
Odbio sam novac. On je insistirao da ga prihvatim. Malo sam povisio glas i još
jednom odbio. To je očigledno pogodilo Hišamov ponos. Izraz njegovog lica se
naglo promenio.
„Onda ih ne mogu prihvatiti”, rekao je.
Sedeli smo u tišini. Nijedan od nas nije znao šta da kaže. Hišamova supruga je
donela čaj. Bio je vruć, sladak i poslužen u minijaturnim čašama sa zlatnom šarom
duž ivice. Počeo sam grozničavo da razmišljam o tome šta bih mogao da učinim
kako bih izgladio nesporazum, a onda mi je na pamet palo savršeno rešenje. Hišam
je želeo poštanske markice za svoju zbirku, a ja sam želeo da od nekoga ko je dobro
upućen u marokanski život saznam što više informacija iz prve ruke. Predložio sam
da napravimo neku vrstu trampe. Sastajaćemo se svake nedelje. Ja ću mu donositi
poštanske marke koje sam prikupio, a Hišam će mi se za to propisno odužiti, ali ne
novcem već razgovorom.

Moram priznati da je, pre nego što smo se doselili u Maroko, pomisao na to da
bih mogao imati mnogobrojnu poslugu koja bi udovoljavala svakom mom hiru bila
zaista privlačna. Često sam se prepuštao takvim maštarijama. Imaću ljude koji će me
dvoriti i koji će ispunjavati moje prohteve, razmišljao sam, i nikada više neću morati
ni prstom da mrdnem da bih obavio neki tričavi posao. Ali realnost je bila sasvim
47
drugačija.
Do sredine leta, Zohra nam je pronašla spremačicu, kuvaricu i dadilju sa očima
boje žada. Maroko ima veliki broj nezaposlenih koji svim silama nastoje da se nađu
na nečijem platnom spisku. Bilo koje radno mesto će privući ogroman broj
kandidata. Pre nego što smo se osvestili, na našem platnom spisku su se već nalazila
tri čuvara koja smo nasledili zajedno s posedom, spremačica, kuvarica, dadilja,
baštovan i, naravno, Zohra.
Individualno posmatrano, niko od njih nije bio naročito plaćen. Marokanska
satnica je prilično niska. Međutim, kada bi se sve to sabralo, na njihove plate je
odlazila velika suma novca – novca koji sam ja morao zaraditi da bih ga potom
svakog petka u vreme ručka izručio svojim zaposlenima u sitnim apoenima. Drugi
problem je bio u tome što, onog trenutka kada bi se neko našao na vašem platnom
spisku, više nije bilo šanse da ga izbrišete odatle. Svi ljudi koji bi stupili u vašu
službu smatrali su da su doživotno pretplaćeni na svoja radna mesta i ponašali su se
u skladu s tim. Međutim, najgori aspekt situacije u kojoj smo se obreli bilo je to što
je kuća odjednom postala puna ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nas
kontrolišu.
Na samom vrhu te stroge hijerarhije bila je Zohra. Ona je preda mnom ostavljala
utisak savršeno mile i prijatne osobe, ali svim ostalima ulivala je strah u kosti.
Odmah ispod Zohre nalazili su se Hamza, Osman i Medved. Oni su tako dugo bili
zaposleni u Dar Kalifi da su stekli pravo da komanduju nad ostalim osobljem. Ispod
njih je bila spremačica, potom kuvarica, a iza nje dadilja. Na samom dnu hijerarhije
nalazio se baštovan. Kasnije sam saznao zašto su se prema njemu svi odnosili s
podsmehom. Bilo je to zato što ga je žena napustila i pobegla s drugim muškarcem.
Svako je imao svoj način da stekne moć i osnaži svoju poziciju. Najefikasniji
metod koji su naši zaposleni primenjivali sastojao se u tome da rade upravo suprotno
od onoga što ste zahtevali od njih. Ako bih zamolio kuvaricu da spremi određeno
jelo, ona bi me metlom izgurala iz kuhinje i napravila nešto sasvim deseto. Ako bih
zamolio spremačicu da namesti krevet, ona bi počela da pere prozore, a ako bih
zamolio baštovana da podšiša travu, on bi umesto toga počeo da kreše živu ogradu.
Čuvari nisu bili ništa bolji od ostalih. Njihova višegodišnja služba ih je učinila
pravim ekspertima za izvrdavanje naređenjima. Tačno su znali kada im namenim
neki zadatak – bili su toliko vešti da su to mogli da zaključe naprosto po mom
koraku – i tada bi brže-bolje klisnuli u staju i namakli rezu na vrata.
Činilo mi se da mojim radnicima ništa ne predstavlja veće zadovoljstvo nego da
oduzimaju moje dragoceno vreme spopadajući me raznim molbama koje su se
najčešće svodile na to da uzmem u službu nečijeg brata ili rođaka ili da uđelim
milostinju nekom davno izgubljenom stricu ili tetki. Isprva sam bio zatečen i nisam
znao kako da izađem na kraj s takvim zahtevima. Prenemagao bih se, crveneo od
neprijatnosti i mrmljao prazna obećanja. A onda mi je jednog jutra na pamet palo
48
idealno rešenje. Stvar je bila krajnje prosta. Odmah bih pristao da unajmim osobu za
koju je neko od mojih zaposlenih posredovao pod uslovom da ta osoba dođe kao
privremena zamena za onog ko je istupio s tim zahtevom. Ta taktika se odmah
pokazala kao neverovatno efikasna.
Još više su me iritirale neprestane sitne čarke i prepirke između čuvara i ostalih
radnika. Samo što bih se latio pisanja, spremačica bi banula u moju radnu sobu žaleći
se na to kako je Osman zaplenio njeno dezinfekciono sredstvo i sručio ga u odvodne
cevi. Baštovan se žalio na dadilju zato što je dopuštala Arijani da baca puževe u
bazen, a kuvarica je neprestano zvocala zbog toga što ju je Medved saletao pohotnim
pogledima.

Imam iz obližnje džamije se poslednje nedelje avgusta pojavio pred vratima naše
kuće i ponovo napravio onaj rečiti gest, protrljavši palac i kažiprst. Objasnio je da je
džamija veoma siromašna i da sam ja, kao vlasnik najveće kuće u sirotinjskoj četvrti,
bio dužan da učinim nešto za dobrobit verske zajednice. Upitao sam Zohru kako da
se postavim prema tom zahtevu.
„Najgore što možete da uradite to je da mu date pare”, odgovorila je ona. „Ako
imam danas ode odavde punih džepova, sutradan ujutru će vam pred kućom osvanuti
red dugačak bar tri milje.”
„Pa šta onda da uradim?”
„Možete pokloniti nešto za školu u sirotinjskoj četvrti.”
Uz jedan zid džamije bila je dograđena mala učionica bez prozora. Unutra se
nalazilo nekoliko rasklimatanih stolica, nekoliko sklepanih đačkih klupa i nekoliko
primeraka Kurana. Nastavu je vodila sredovečna učiteljica naoružana narandžastim
gumenim crevom. Nije bilo đačke table, slika na zidovima niti električnih sijalica.
Od pola devet ujutru do tri popodne mračna učionica je bila ispunjena grupom od
četrdesetoro decc. Dvaput dnevno, dok bih prolazio pored škole, začuo bih fijuk
gumenog creva propraćen prodornim dečjim vriscima.
Zohra je tvrdila da telesno kažnjavanje decu čini snažnijom, mada dobrobit takvih
vaspitnih mera ona shvataju tek mnogo kasnije u životu.
Ozbiljno je izjavila kako su njena braća dobijala nezamislive batine u školi, ali da
su se zbog toga u svom zrelom dobu ponašali kao pravi sveci. Još uvek su nosili
ožiljke iz tog vremena, objašnjavala je dok smo tragali za stvarima koje sam želeo da
poklonim sirotinjskoj školi.
„Misliš na ožiljke na duši?” upitao sam.
„Ne”, rekla je Zohra, „mislim na ožiljke na leđima”.

U starom delu grada sagrađenom u art deco stilu izdizala se kolosalna Besonoova
stambena zgrada na čiji se postranični zid naslanjao hotel Linkoln. Kao napušteni

49
ostatak kolonijalnog doba, ta građevina se protezala duž čitavog jednog bloka na
Bulevaru Muhameda Petog i bila je konstruisana u najgrandioznijem francusko-
marokanskom stilu. Na njoj su bile primenjene sve graditeljske tehnike tog doba:
lukovi sa arabeskama i filigransko gvožđe, kitnjaste ispupčene ivice i milje
prefinjenih dekorativnih šara na fasadi. Ali zlatno doba Kazablanke sada je
predstavljalo samo izbledelu uspomenu, a Besonoova zgrada samo ubogi fragment
zaostao iz prošlih vremena. Ona je sada bila oronula, omražena i predviđena za
rušenje. Iza nje se uzdizao ogromni Derb Omar bazar.
Prodavnice tog velikog tržnog centra bile su preplavljene jeftinim kartonskim
kutijama napakovanim do tavanice. Kutije su bile pune kineskih vaza i zelenog čaja,
ukrasnih figurica, hromiranih lustera, ružičastih plastičnih lutaka i školskog pribora.
Proveo sam čitavo popodne kupujući bojice i krede, flomastere i tempere, vežbanke,
sveske i olovke. Takođe sam kupio četrdeset đačkih torbi, kao i postere i mape za
zidove učionice i tablu za učiteljicu koja je narandžastim gumenim crevom svojim
đacima ulivala strah u kosti.
Sutradan ujutru smo odneli kutije s poklonima do učionice, što je izazvalo silnu
radost među decom i neizmernu srdžbu kod imama. Starac je uperio svoj naborani
kažiprst ka meni, a onda sklopio šaku i napravio onaj karakteristični gest. Dok smo
Zohra i ja dovlačili tablu u učionicu, arhitektin „rejndž rover” je protandrkao kroz
sirotinjsku četvrt, dižući prašinu na izrovanom drumu. Za njim je išao rasklimatani
japanski kamion sa izlizanim gumama i naprslim vetrobranom. Na zadnjem delu
kamiona sedelo je dvanaest najopakijih muškaraca koje sam ikada video. Bili su
prekriveni ožiljcima od glave do pete, imali su groteskno razvijene mišiće ramenog
pojasa i brutalan sadistički pogled u očima. Ličili su na zatvorenike osuđene na tešku
robiju i svi odreda su bili naoružani čekićima – ali ne onim malim čekićima koje
koristimo za sitne kućne poslove, već zastrašujućim industrijskim maljevima.
Arhitekta Muhamed je ispružio svoju baršunastu šaku i rukovao se sa mnom. Bila
je meka i topla kao koža antilope. Dok je marširao ka vratima, pružio mi je cedulju s
podacima o njegovom pariskom tekućem računu i zamolio me da uplatim popriličnu
svotu novca na naznačeni broj. Samo vi obavite tu transakciju, rekao je, i svi
problemi će biti rešeni.
Račana i ja smo nemo posmatrali kako arhitekta nonšalantno jezdi kroz kuću,
praćen gomilom grubijana koji su zlokobno mahali ogromnim čekićima. U desnoj
ruci je držao crveni kineski marker, a u levoj mobilni telefon. Zastao bi ispred
svakog zida, nakratko ga osmotrio, a onda ga obeležio velikim X ili prešao na
sledeći. Dok je paradirao naokolo, mrmljao je nešto u mobilni telefon, pokušavajući
da primiri svoju goropadnu sagovornicu.
Čim je arhitekta završio sa obilaskom, rušilački tim se bacio na svoj zastrašujući
posao. Demolirali su zid za zidom, mašući teškim maljevima. Pokreti su im bili
energični i surovi, a pogledi puni ravnodušnosti. Doviknuo sam im da stanu kako
50
bismo prvo porazgovarali o tim radikalnim promenama, ali niko me nije slušao.
Arhitekta je u međuvremenu izašao u vrt kako bi zaštitio svoje nežne uši od buke
koju je proizvodio sudar čelika i kamena. U ruci je i dalje držao mobilni telefon iz
kojeg je dopirao onaj isti srditi glas. Istrčao sam napolje i mahnuo rukom kako bih
privukao njegovu pažnju.
Prekinuo je vezu. „Oni?”
„Oni luđaci mi demoliraju kuću!” zaurlao sam. „Recite im da smesta prestanu!”
Arhitekta je izvadio kožnu tabakeru iz džepa na grudima, uzeo jednu kohiba
cigaru i zapalio je. Povukao je duboki dim i odmahnuo glavom. „To što tražite
nažalost nije u mojoj moći”, hladnokrvno je odgovorio. „Kada ovi ljudi krenu s
rušenjem, niko ih više ne može zaustaviti.”

Čuvari su mi te večeri došli u demonstrativnu posetu. Bili su strašno uzrujani i
želeli su da znaju kako sam mogao da dopustim da dvanaest grubijana sruši tolike
zidove u kući. Objasnio sam im da sam i sam bio šokiran, ali da sam duboko uveren
u to da arhitekta zna šta radi i da je situacija pod kontrolom.
„Taj čovek je studirao u Parizu”, rekao sam, kao da je to dovoljan razlog za
opuštenost.
„Vama izgleda i dalje ništa nije jasno”, procedio je Osman.
„Šta mi nije jasno?”
„Da time uznemiravate Kandišu.”
Sledećeg jutra, Zohra je provela sat vremena s čuvarima pokušavajući da ublaži
njihovu strepnju. Zaklela se u svoju pokojnu babu da ćemo održati dolični obred u
čast džina. Takođe je obećala da će svako od nas glasno izvikivati svoje ime kada
ulazi u neku prostoriju – kako bi Kandiša i njegovi sablasni srodnici mogli da nas
čuju i tako imaju dovoljno vremena da nam se sklone s puta. To je donekle utešilo
čuvare. Rekli su da bi bilo još bolje da svake večeri pre odlaska na počinak pod
spavaće sobe pospemo solju. Potom su me zamolili da ponovo počnem da ostavljam
hranu za Kandišu. Rekao sam im da ću videti šta mogu da učinim, objašnjavajući
kako smo sad bili u finansijskom škripcu jer sam morao da prebacim gomilu para na
arhitektin bankovni račun.
Prošla su dva dana. Čim je moj novac legao na račun u pariskoj banci, radovi na
renoviranju kuće su se zahuktali. U sumrak trećeg dana, ekipa za demoliranje je
završila s poslom i napustila kuću. Za sobom su ostavili pravu pustoš. Kada se
prašina slegla, krenuo sam u obilazak ruševina. Prizor je bio više nego tužan. Deset
zidova je bilo potpuno srušeno, dok su ostali bili puni zjapećih rupa. Arijana me je
upitala zašto su ti loši ljudi napravili toliku štetu u našoj kući. Objasnio sam joj da je
to u našem interesu, da smo to morali da uradimo kako bi ona i Timur jednog dana
mogli da trčkaraju kroz kuću nesputani tolikim zidovima.

51
 „Baba”, rekla je, „mislim da ne govoriš istinu”.

Nakon njujorškog jedanaestog septembra i nakon napada bombaša samoubica
koji su u maju zadesili Kazablanku, počeo sam da zazirem od posećivanja
proameričkih mesta i institucija. Fransoa, francuski diplomata koji je već dugo živeo
u Maroku, upozorio me je da se naročito klonim Mekdonaldsa. Kazablanka je
preplavljena Mekdonalds restoranima koji uživaju naročitu popularnost među
mladim marokanskim porodicama.
„Kada samoubilački odredi krenu u akciju, oni će prvi odleteti u vazduh”, rekao
je.
„Ali Arijana obožava Mekdonalds.”
„Ako već moraš da ideš tamo”, odgovorio je Fransoa, „smestite se što dalje od
ulaza. Bombaši su sigurno strašno nervozni kad krenu u akciju. Ako se neki od njih
namerači baš na to mesto, verovatno će aktivirati eksploziv čim prođe kroz vrata.”
Krajem avgusta, kada je došlo vreme da upišemo Arijanu u školu, nismo bili
oduševljeni idejom da je pošaljemo u neku od tri američke škole. Poput
Mekdonaldsa, one su bile potencijalne terorističke mete. A onda smo načuli da se u
blizini naše kuće upravo otvara neka nova škola. Nastava se držala na engleskom,
arapskom i francuskom, sa ciljem da deca do svoje šeste godine postanu vešta u
komunikaciji na sva tri jezika. Još otkako je prvi put kročila u školu, Arijana se
zaljubila u nju. Brzo se sprijateljila sa ostalom decom i postala fascinirana
kornjačama.

Jedne večeri početkom septembra, pozvali smo Zohru na večeru želeći da joj
zahvalimo za savesnu i predanu službu. Predložila nam je odličan restoran po imenu
Skala koji je bio smešten u nekadašnjoj portugalskoj tvrđavi na najvišem delu
medine. Hrana u marokanskim restoranima obično zaostaje po svom kvalitetu za
neverovatno ukusnim jelima koje tamošnje domaćice spremaju kod kuće. Da bi se
postigli svi ti suptilni ukusi i arome, potrebna je zapanjujuća količina vremena i
pažnje. Zbog toga je u restoranima ambijent važan koliko i sama hrana, baš kao i
ljubaznost kojom osoblje zasipa klijentelu. Dok se sladite raznim đakonijama i dok
vaši domaćini na sve načine pokušavaju da vam se dodvore, veoma je teško da se ne
prepustite iluziji.
Ta večera me je iznova podsetila na čudesan čulni užitak koji pruža autentična
marokanska kuhinja. Naručili smo nekoliko lokalnih specijaliteta. Na naš sto je prvo
stigao pileći tagine začinjen kurkumom, medom i kajsijama; potom par mariniranih
morskih deverika u sosu od šafrana serviranih preko kus-kusa; i na kraju bistija,
veliki tanjir slatkog prhkog testa zapečenog preko tankih slojeva golubijeg mesa,
badema i jaja.

52
 Zohra nam je objasnila da se porodica nalazi u središtu marokanskog života, a da
se hrana nalazi u središtu porodice. „Kad bismo u ostalim stvarima bili tako dobri
kao u spremanju hrane”, rekla je sa osmehom, „niko na svetu nam ne bi bio ravan”.
Sa razgovora o hrani postepeno smo prešli na ljubavnu tematiku.
„Kada se budem udala za Jusufa”, rekla je Zohra, „živećemo u maloj kući s vrtom
punim cveća. Imaćemo dvoje dece, dečaka i devojčicu, i...” na trenutak je zastala,
otpivši gutljaj oranž-đusa, „i nikada se nećemo razdvajati, čak ni na jednu noć”.
„Zvuči idilično”, rekao sam.
„Da. Valjda će stvarno biti tako”, zaneseno je odgovorila.
Upitao sam je kako se osećala kada je prvi put srela svog izabranika.
„Pa, već sam vam rekla da smo se upoznali preko Interneta”, odgovorila je.
„Znam to, ali zanima me kako je bilo kada si ga prvi put videla uživo, licem u
lice?”
Zohra je progutala knedlu i pocrvenela. „Jusuf i ja se nikada nismo sreli licem u
lice”, promucala je.

Iako je još uvek bila veoma mala, Arijana je takođe počela da istupa sa svojim
zahtevima. Svakodnevno me je saletala molbama da joj kupim kornjaču nalik onoj sa
kojom su se igrali u školi. Ostavljao sam to po strani, usmeravajući svu svoju
energiju na rešavanje problema kojima su me čuvari danonoćno opsedali. Ti
problemi su mahom bili povezani sa odobrovoljenjem džina po imenu Kandiša i
sređivanjem rasula koje su za sobom ostavili grubijani s maljevima. Međutim,
Arijana je tako žarko želela kornjaču da više nisam imao srca da se oglušujem o
njene molbe. Hamza je revnosno podržao želju moje kćerkice, tvrdeći da će zdrava
snažna kornjača doneti baraku u naš dom. Ti reptili su najsrećnija i najblaženija bića
koja je Alah stvorio, objasnio nam je. Zamolio sam Zohru da sazna gde mogu kupiti
kornjaču. Dva dana kasnije, došla je sa izveštajem. Dobra korniača se mogla da se
nabavi jedino u Tan-Tanu, obavestila me je.
Bacio sam pogled na zid, gde se nalazila mapa Maroka. Nigde nisam video Tan-
Tan.
„Spustite prst malo niže”, rekla je Zohra. „Jož niže.”
Tada sam ugledao traženu lokaciju.
„Ali to je predaleko odavde. Zaboga, pa to je u Sahari.”
„Naravno”, rekla je Zohra.
„Zar se kornjača ne može kupiti u Kazablanki, u nekoj radnji za kućne ljubimce?”
Zohra me je prezrivo pogledala. „Želite li da vaša kćerkica dobije neku
niskokvalitetnu kornjaču?” upitala je. „Neko izmučeno stvorenje odgajeno u kavezu?
Ili ćete svojoj mezimici s ponosom pokloniti najbolju kornjaču koju možete da
pronađete, kornjaču koja će kući doneti istinski blagoslov?”

53
 Bilo mi je već dosta Kazablanke i svih tih razgovora o kornjačama i džinima, tako
da smo Račana i ja na kraju spakovali decu u auto natovarili kofere na gepek i
krenuli ka jugu, u potragu za kornjačama sa božanskim duhom. Još uvek nismo
napustili periferiju grada kada je Arijana počela da povraća. Tako je zvanično
otpočelo njeno marokansko detinjstvo.
Napustili smo autoput i krenuli duž obale starim izrovanim drumom koji je vodio
ka Agadiru. Nakon te deonice zašli smo u pustinju. Višečasovna vožnja u groznom
kasapinovom automobilu naterala me je da se zakunem u to da ću, čim se vratimo
kući, kupiti sopstvena kola. Jedino što nam je moglo odvratiti pažnju s prljavih
smrdljivih sedišta bili su pesak, prašina i dečaci koji su obesno vitlali konopce za
koje su prethodno privezali ulovljene veverice. Isprva smo naišli samo na jednog ili
dvojicu derana koji su dokono stajali pored puta. Čim su spazili automobil, naglo su
podigli ruke i zavitlali konopce oko svojih glava poput lasa. Na kraju svakog
konopca bila je privezana prestrašena gužvica krzna. Nagazio sam na kočnicu,
opsovao dečake, kupio veverice i nekoliko milja dalje pustio sirota stvorenja na
slobodu, da bih odmah nakon toga sreo još jednu grupicu dečaka sa još jednom
hrpom veverica. Što sam više prokletih veverica spasavao, nailazio sam na sve više
dečaka koji su ih mučili, čekajući da se neki glupi stranac zaustavi i smiluje se na
uboge krznene loptice.
To putovanje je Račani, Arijani i malom Timuru otkrilo sirovu lepotu severne
Afrike koju sam ja upoznao još kao dete. U to davno vreme putovali smo istim
prašnjavim drumovima u crvenoj „ford kortini” za čijim je volanom sedeo naš
bojažljivi porodični baštovan. Malo šta se otada promenilo. Kasapinov automobil je
bio proizveden otprilike u isto vreme kada i naša „kortina” i takođe je bio krcat
prtljagom i decom koja su povraćala na zadnjem sedištu. Dok smo vijugali putem,
izbegavajući rupe, divlje pse i magareće zaprege, ponosno sam čestitao sebi što sam
uspeo da napravim pun krug i da na to mesto, koje sam nekada davno posećivao sa
svojim roditeljima, sada dovedem sopstvenu porodicu.
Nakon dva dana vožnje, stigli smo u Tan-Tan, iscrpljeni od dugog i napornog
putovanja. Bio je to prašnjavi gradić u kojem se nije imalo naročito šta videti,
sagrađen od šljaka-blokova, jeftinog cementa i peska. U sebi sam se zaklinjao kako
nikada više neću sesti za volan i krenuti u neku sličnu avanturu. Arijana je i dalje
tražila svoju kornjaču. Uputio sam se ka pijaci i presreo prvog čoveka na koga sam
naišao. Taj tip je, kako se ispostavilo, bio kasapin. Prednji deo košulje mu je bio
poprskan krvlju, a široki osmeh je otkrivao niz sjajnih zuba.
„Gde možemo da kupimo kornjaču?” frustrirano sam upitao.
„Za šta vam ona treba?”
„Da bismo konačno mogli da se vratimo kući.”
Kasapin je precizirao pitanje. Upitao je da li nameravamo da je pojedemo.

54
 „Ni slučajno!” odbrusio sam.
„Od njih se može napraviti dobra čorba”, rekao je. „Odlične su za jelo.”
Brže-bolje sam stavio ruke preko Arijaninih ušiju. „Nije za jelo”, procedio sam,
„nego za ovu devojčicu”.
Izraz na kasapinovom licu se naglo promenio. „Ah, znači treba vam kućni
ljubimac. Mali ljubimac za malu devojčicu.”
„Da, mali ljubimac”, potvrdio sam.
„Nije za jelo”, ponovio je kasapin.
„Ne, nije za jelo.”
Klimnuo je glavom i nasmejao se. Zubi su ponovo bljesnuli. „Odvešću vas”,
rekao je.
Ne prozborivši više ni reči, poveo nas je ka udaljenom kraju bazara gde je stajao
muškarac s krupnim vodnjikavim očima i kutijom u rukama. Kasapin je pokazao na
kutiju. Poklopac je bio skinut i pred našim očima se ukazalo slabašno mladunče
kornjače. Čovek sa vodnjikavim očima je objasnio da je kornjaču spasao od psa, da
je povređena i da stoga nije za jelo.
„Mi je i ne kupujemo zbog jela”, ponovio sam. „To je poklon za moju kćerkicu.
Ona će je negovati i sigurno će brzo ozdraviti. Čuo sam da će to doneti baraku u naš
dom.”
Izvadio sam novčanik i upitao koliko životinjica košta. Bio sam spreman da
platim koliko god treba.
Čovek sa vodnjikavim očima je zažmirkao, osmotrivši prvo Arijanu, a potom i
kornjaču. „Ništa ne košta. To je poklon za devojčicu”, rekao je, obrisavši suzu iz
ugla oka. „Nema ničeg lepšeg nego usrećiti dete.”
Hamza nas je dočekao pred kapijom Dar Kalife, poželevši nam dobrodošlicu i
objasnivši da je iskrsla još jedna strašna nevolja. Već sam očekivao priču o još jednoj
mrtvoj mački ili nekom novom incidentu s Kandišom, ali činilo se da je naš čuvar
ovog puta potpuno zaboravio na džine.
„Velika nesreća se obrušila na nas koji živimo u sirotinjskoj četvrti” rekao je.
„Kakva nesreća?”
„Izgleda da ljudi iz vlasti nameravaju da nam sruše kuće.”
Već danima se spekulisalo o tome da su bombaši samoubice koji su 16. maja
izvršili seriju napada u Kazablanki imali svoj štab u nekom od tamošnjih bidonvila,
gradskih sirotinjskih četvrti. Na televiziji su svakodnevno emitovane reportaže o
delovima grada koji su uveliko podsećali na kraj u kojem smo živeli, s niskim
uličnim tezgama, rasutim udžericama, skromnom belom džamijom i starim
naboranim imamom.
Još otkako smo se doselili u Kazablanku, potajno sam se nadao da će sirotinjska
četvrt koja je okruživala našu porodičnu oazu biti srušena i da će na njenom mestu

55
biti podignute luksuzne vile. Zajedno s vilama stigao bi i novi put, supermarket,
kafei i prodavnice. A, ako bi sirotinjska četvrt nestala, zajedno s njom bi nestala i
jezerca ustajale vode, komarci, agresivne muve, njakanje magaraca, primitivni
kanalizacioni sistem i brda zaraznog smeća.
Glavni čuvar se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Ako sruše bidonvil”,
tiho je rekao, „više nećemo imati gde da živimo”.
Ubrzo nakon povratka iz Tan-Tana, pozvao sam arhitektu i upitao ga kada će stići
građevinska ekipa.
„Pacovi trčkaraju kroz rupe u zidovima koje su napravili vaši radnici”, rekao sam
najučtivije što sam mogao.
„Nabavite psa”, odgovorio je on.
„Možete li poslati svoju ekipu ove nedelje?”
Arhitekta je uzdahnuo kao da od njega tražim neku nemoguću uslugu. „Ništa ne
brinite. Građevinari će doći.”
„Kada?”
„Rekao sam da će doći.”
„Ali kada će doći?” upitao sam, već prilično iznerviran.
„Kada Bog bude to želeo”, odgovorio je on.

Prošlo je nedelju dana a građevinari još uvek nisu stizali. Uporno sam zvao
arhitektu na mobilni, ali telefon je bio isključen. Potom sam pozvao arhitektonski
biro, gde me je sekretarica obavestila o tome da je njen poslodavac otputovao za
Pariz i da ne zna kada će se vratiti.
Situacija je postajala sve nepodnošljivija. Pacovi su pirovali po kući. Ugnjezdili
su se na našem dušeku, napravili rupe na polici s knjigama i izglodali neke od mojih
dragocenih naslova. Nakon toga su proždrali sav sapun u kući. Račana je u njima
videla nosioce zaraze i boleština i proglasila vanredno stanje, naredivši mi da pod
hitno nešto preduzmem pre nego što se pacovi okome na decu.
Posavetovao sam se sa Osmanom. On je raširio usne u širok kez i samouvereno
podigao palčeve.
„Nemoj stavljati otrov”, upozorio sam ga.
„Nemate brige, mesje Tahire.”
„Nemoj stavljati ni zamke!”
„Dogovoreno, mesje Tahire.”
Nakon toga, čuvar se izgubio u dvorištu, da bi se uveče vratio s komadom kartona
i tubom lepka. Na etiketi su bile navedene brojne situacije u kojima se lepak mogao
upotrebiti. Ugledao sam sličice kuće, automobila, čamca, dečje igračke i, ispod toga,
malu, jedva raspoznatljivu siluetu pacova.
Osman je istisnuo određenu količinu lepka na karton koji je potom gurnuo u

56
jednu od rupa na zidu. Trijumfalno je podigao palac i odjurio na molitvu. Sutradan
ujutru me je poveo do zida da mi pokaže delotvornost svog metoda. Na svoje
ogromno iznenađenje, ugledao sam dobar ulov – tri krupna pacova koji su, opruženih
šapa, potrbuške ležali na kartonu, ne uspevajući da se oslobode lepka.

Dani su prolazili a Hamza mi i dalje nije dopuštao da provirim u zaključanu sobu
na udaljenom kraju dvorišnog vrta. Pokušao sam da obijem bravu, pa čak i da
otvorim iznutra pričvršćene žaluzine. Hamza nije imao ni trunke saosećanja.
Savetovao mi je da izbacim iz glave tu misterioznu sobu i da ponovo počnem da
ostavljam bogate obroke za Kandišu. Deseti put zaredom ponovio mi je da je ključ
od sobe izgubljen. Predložio sam da dovedemo bravara.
„Nikako! To je strašno loš čovek, taj bravar!” zarežao je čuvar.
„Ovo je velik grad. U njemu sigurno ne postoji samo jedan bravar.”
Hamzino čelo se nabralo. „Da, ima mnogo bravara, ali svi do jednog su bitange”,
rekao je. „Napraviće kopije svih ključeva, a onda će preko noći doći da nas
opljačkaju.”
„Kako mogu da me opljačkaju kad plaćam tri čoveka da čuvaju kuću?” upitao
sam.
Hamza je ćutke prešao preko pitanja i umesto toga počeo da psuje čitavu
bravarsku profesiju. „Nijedan bravar ne može da otvori ta vrata”, na kraju je rekao.
„Zašto ne bi mogao da ih otvori?”
„Zato što su zaključana s dobrim razlogom.”
Iako moj otac to nikada nije naglas priznao, mislim da ga je bilo sramota što je
svoju decu odgajao u mirnom i pitomom engleskom selu. On je svoje detinjstvo
proveo u Hindukušu, u podnožju Himalaja. Njegovo nekonvencionalno obrazovanje
počelo je veoma rano. Rođen je u indijskoj brdskoj postaji Simla, gde je njegov otac
sa svojom ekspedicijom bio u lovu na himalajske divokoze. Njegova majka,
Škotlanđanka nemirnog duha, i sama se pridružila ekspediciji uprkos tome što je bila
u devetom mesecu trudnoće. Kada se oženio i zasnovao sopstvenu porodicu i kada
smo moje sestre i ja krenuli u školu, bio je prilično skeptičan prema engleskom
obrazovnom sistemu. Kako nas je često podsećao, mi smo u našoj dugoj porodičnoj
lozi bili prva generacija koja je upisana u školu. Sve prethodne generacije su sticale
svoje obrazovanje od privatnih tutora među kojima su se nalazili brojni pesnici,
filozofi, mistici i ratnici. Za mog oca, obrazovanje je podrazumevalo da dečak do
svoje devete godine treba da bude već prilično vešt u jahanju i lovu na gazele, a da
do dvanaeste zna napamet mnoštvo stihova velikog persijskog pesnika Sadija i
učestvuje na šahovskim turnirima. Bio je silno razočaran kada je saznao da je njegov
sin jedinac umesto toga učio latinski, vežbao skok u dalj i svirao flautu.
„Kada će početi da vas uče da lovite divljač?” upitao me je na moj deseti
rođendan.
57
 „Ali, baba, kako ćemo učiti da lovimo kada u školi nema divljih životinja?”
stidljivo sam odgovorio.
Moj otac se u neverici zagledao u mene. Njegovo visoko čelo postalo je
izbrazdano borama. „Kažeš, nema životinja?” odsutno je promrmljao.
Maroko je, kao izvesna protivteža našem pitomom životu u Engleskoj, ublažavao
očev osećaj stida. Pošto smo mi, kako je smatrao, u školi učili krajnje beskorisne
stvari, ta putovanja u čudesno planinsko kraljevstvo trebalo je da nam otkriju istinski
poredak sveta. Mom ocu ništa nije bilo važnije od planinskog života. Sećam se kako
smo tumarali plodnim marokanskim dolinama u potrazi za plemenskim
manifestacijama, poznatim pod nazivom Fantazija, na kojima su muškarci
demonstrirali svoju hrabrost i veštinu jašući na konjima, pucajući iz starinskog
oružja i ispuštajući prodorne bojne pokliče.
Čim bi naša „ford kortina” stigla do nekog planinskog sela, moj otac bi
zamlatarao rukama i naredio baštovanu da pritisne kočnicu, a onda bi poveo moje
sestre i mene do najbliže čajdžinice. Njegova stopala su možda gazila zemlju
Atlaskih planina, ali moj otac je u svojoj duši i mislima ponovo bio u svom rodnom
Hindukušu. Čajdžinica u koju bismo ušli pretvarala se u avganistanski karavansaraj,
topli napitak od nane pretvarao se u sabs, zeleni čaj, a marokanski Berberi u pastire
iz njegovog voljenog Nuristana.
„Ovo je srce Maroka!” oduševljeno bi uzviknuo. „Zaboravite na sve one
koještarije kojima vas uče u školi. Ovo je mesto gde treba učiti.
„Ali šta ovde možemo naučiti, baba?”
Moj otac bi zastao, sručio čaj niz grlo i tresnuo praznom šoljom o sto. „Deco
moja”, rekao bi, „ovde možete naučiti kako ljudsko srce treba da kuca”.

Jednog popodneva početkom meseca septembra, poslao sam Zohru u katastarski
zavod da još jednom potraži nestali dosije, a ja sam nastavio ka starom centru grada
da istražim kraj oko hotela Linkoln. To područje mi je delovalo kao istinsko gradsko
jezgro – mesto na kojem je nekada davno posejano seme iz kojeg je nikla današnja
Kazablanka. Ljudi iz tog dela grada bili su drugačiji od ostalih. Vlasnici radnji
uopšte nisu marili za to da li ćete nešto kupiti ili ćete otići praznih šaka. Nisu vas
gledali ispod oka i tvrdili pazar i bilo im je milo ako biste se zadržali u radnji i
proćaskali s njima. Duga popodneva su obično prolazila u razgovorima o dobrim
starim vremenima.
Spustio sam se na crnu tapaciranu hoklicu u jednoj od tamošnjih bakalnica,
mašući rukom kako bih rasterao muve i slušajući bakalinovu priču o prohujalim
vremenima. Bakalin se zvao Otoman, bio je debeljuškast i sedokos, nosio je naočari i
imao mnoštvo dlakavih smeđih mladeža na licu. Pričao mi je o danima kada je
Kazablanka bila poznata širom sveta i kada je njeno ime predstavljalo sinonim za sve

58
što je bilo moderno i egzotično.
„Radnje su bile pune skupocenih stvari iz Pariza, Londona i Rima”, prisećao se,
mazeći umiljatu prugastu mačku sklupčanu na njegovom krilu. „Muškarci su u to
vreme nosili šešire, a žene su paradirale naokolo na visokim štiklama, šireći oko sebe
miris parfema.” Zastao je i duboko udahnuo kako bi dao upečatljivost svojim rečima.
„Ulice su bile čiste i blistave, a svi su bili puni samopouzdanja. Kazablanka je u to
vreme bila raj na zemlji.”
„Zašto je gradski centar preseljen u Marif?” upitao sam.
Bakalin je zamišljeno počešao nos. „Ostali Marokanci poštuju i neguju ono što je
staro”, rekao je. „Oni shvataju da sve što je staro poseduje naročitu vrednost. Ali
ljudi iz Kazablanke su kao deca. Lako menjaju ćud. Cene samo ono što je novo i
svetlucavo. Ovaj deo grada je nekada blještao kao da je bio posut dijamantima, ali
kada je taj sjaj nestao, svi su brže-bolje pohitali u Marif.”
„Čuo sam da su ovdašnji restorani nekada bili među najboljima u svetu”,
napomenuo sam.
Bakalin se zagledao ispred sebe. Njegove stare oči postale su prekrivene
izmaglicom sećanja. „Ah, naravno”, rekao je. „Da, to što ste čuli je istina. Evo, baš
tamo preko puta nalazio se jedan...” Zastao je upola rečenice, pokazavši rukom kroz
izlog. „Zvao se Au Petit Poucet. Kakvo je to mesto bilo! Kakav ambijent! Bio sam
tamo jednom sa svojom suprugom. Bilo je to neposredno nakon našeg venčanja. Ona
je nosila crnu haljinu, a ja svoje svadbeno odelo. Uštedeo sam nešto novca za tu
priliku pa smo se častili kraljevskom gozbom. Sećam se kao da je juče bilo.” Ponovo
je zastao, zagledavši se u stražnji deo radnje obasjan suncem kojim je harao roj
nezaustavljivih muva. „Svuda oko nas se širio miris ljiljana, a kroz vazduh su se
razlegali blaženi zvuci harfe”, prisećao se. „Konobar je bio opasan najbeljom
keceljom koju sam ikada video. Obrazi su mu bili rumeni, a koža negovana i
beskrajno čista.”
„Kakva je bila hrana?”
„Ah, hrana, hrana!” čežljivo je rekao. „I sada mogu da osetim njen ukus! Moja
supruga je naručila pačetinu s mladim graškom i šparglom koja se topila u ustima.”
Bakalin je napravio još jednu dramsku pauzu, prebirajući po svojim uspomenama.
„Ja sam naručio šniclu”, tiho je rekao. „Bila je pomalo živa u sredini i servirana s
krompirom spremljenim na francuski način.”

59
 PETO POGLAVLJE

Sutra će biti kajsija.

BLIŽILA SE JESEN. Okrutna letnja vrelina počela je da jenjava, a vrt je

preplavilo plamteće šarenilo boja – crveni hibiskus i smerne ružičaste mimoze, žuti
jasmin, nežne pasiflore i zaslepljujuće grimizne bugenvilije u pozadini. Dar Kalifa je
predstavljala našu malu oazu, bajkovito utočište okruženo surovim svetom realnosti.
Arijana bi posle škole gurkala svoju kornjaču preko travnjaka, mali Timur bi u
hladovini srkao svoje mleko, a ja bih sedeo u vrtu razneženo ih posmatrajući i
zahvaljujući bogu na takvom daru. Istina, u svom novom domu bili smo suočeni sa
određenim lokalnim problemima, ali uspeli smo da na blaženi način uteknemo iz
svog ranijeg životnog okruženja.
Kada bi telefon pozvonio, znao sam da ću s druge strane najverovatnije čuti
nekog rođaka ili prijatelja, umesto neki anoniman iritirajući glas koji pokušava da mi
utrapi turistički aranžman ili penziono osiguranje. Nije bilo kompjuterizovanih
telefonskih centrala, parking-metara, beskrajnih zastoja u saobraćaju, niti
upakovanih trouglastih sendviča po supermarketima. Naravno, postojale su određene
jezičke i kulturne barijere, ali bio sam srećan i zadovoljan kao retko kad ranije.
Kasno jedne večeri, nazvao me je jedan bliski prijatelj iz Kalifornije i obavestio
me o tome da je njegov tamošnji dom izgoreo do temelja. Vatrena stihija je progutala
sve što je posedovao. Izgubio je sve svoje knjige, dokumentaciju, imovinu koju je
čitavog života sticao. Sutradan ujutru sam zamolio Zohru da se raspita za neku novu
polisu protivpožarnog osiguranja. Polisa za koju smo se odlučili bila je zapanjujuće
skupa, ali je, po mom rezonovanju, vredelo dati tolike pare.
Kada je Osman čuo koliko košta osiguranje, prasnuo je u smeh. „Svi živi znaju da
nema nikakve vajde od toga”, rekao je.
„Kako to misliš nema nikakve vajde?”
„Najbolja odbrana od požara je žaba”, samouvereno je izjavio moj čuvar.
Zbunjeno sam izvio obrvu. „Žaba?”
„Baš tako, mesje Tahire.”
„Možeš li to malo preciznije da mi objasniš?”
Osman je počeo da opisuje metod, ilustrujući ga pokretima ruku. „Prvo treba da
uhvatite žabu, onda je ubijete, osušite, dobro je natrljate solju i okačite je iznad
ulaznih vrata.”
„I kako će mi to pomoći ako u kući izbije požar?”
Osman je bio istinski iznenađen mojim pitanjem. „Ako kuća počne da gori”,

60
rekao je podrazumevajućim tonom, „skinete žabu i ćušnete je u džep”.
„I šta onda?”
„A onda, kada uđete u zgradu, plamen više neće moći da vam naškodi.”

Nakon izvesnog vremena, jedan muškarac se sa svojom magarećom zapregom
ulogorio ispred naše kuće, postavivši malu tezgu na kojoj je prodavao jestive
kaktuse. Tačno smo znali kada je bio tu jer je mušterije mamio karakterističnim
zovom koji je podsećao na pesmu cvrčka. Bilo je nečeg utešnog i umirujućeg u tom
zvuku. Sedeli bismo na verandi i naizmenično ga oponašali, pitajući se da li će
arhitekta ikada poslati svoju građevinsku ekipu. Dok se pozno popodne pretvaralo u
sumrak, visoko nad našim glavama su promicala jata belih ibisa. Leteli su ka moru,
ka zalazećem suncu, a odsjaj sutona je bojio njihova krila zlatnim nijansama. Bio je
to najlepši prizor koji sam u životu video.
Jednog jesenjeg jutra, vetar je sa atlantske pučine doneo gustu slanu izmaglicu.
Činilo mi se kao da je neki ogromni zmaj razjapio čeljusti i zapahnuo nas svojim
dahom. Magla je obavila Kalifovu kuću i vrt i prigušila uobičajenu vrevu sirotinjske
četvrti. Hamza se odmah rastrčao naokolo, širom otvarajući vrata i prozore.
Izmaglica je nečujno prodirala u unutrašnjost kuće. Bio sam pod tušem kada je čuvar
utrčao u kupatilo i otvorio prozor.
„Magla će nam doneti baraku”, rekao je, odjurivši ka sledećoj prostoriji.
„Pročistiće celu kuću. To nas bog blagosilja!”
Sredinom popodneva magla se povukla, raspršivši se pod vrelinom sunca.
Čarolija je bila razbijena i ponovo smo bili okruženi čvrstom neumoljivom
stvarnošću. Ja lično nisam imao utisak da se bilo šta promenilo, ali Hamza je bio
uveren u to da je magla prouzrokovala božansku transformaciju.
„Miriše drugačije nego ranije”, rekao je. „Tolike godine radim u ovoj kući tako da
mogu da osetim promenu.”
Rekao sam mu da se uopšte ne slažem s njim i objasnio mu kako je magla
najobičnija vodena para i kako taj fenomen nema nikakve veze s verskim
pročišćenjem, barakom ili džinima.
Hamza je gotovo uvek bio spreman da vatreno zagovara svoja stanovišta.
Međutim, ovog puta je samo gurnuo ruke u džepove, blago uzdahnuo i rekao:
„Naravno, mesje Tahire. Potpuno ste u pravu.”

Narednog dana, Zohra je stigla u Dar Kalifu podbulog lica i zakrvavljenih očiju.
Upitao sam je šta se desilo. Nemoćno je odmahnula rukom.
„Ma, sve je u redu”, promucala je, šmrkćući u maramicu. „Nemate razloga za
brigu.”
Kada sam ponovio pitanje, više nije mogla da se uzdrži.

61
 „Ostavio me je”, rekla je, plačući na mom ramenu. „Jusuf je raskinuo sa mnom.
Našao je drugu devojku i javio mi da mu više nisam verenica.”
Promrmljao sam nekoliko saosećajnih reči. Zohra je brisala lice maramom.
„Nije trebalo da mu verujem”, rekla je. „Amina me je upozorila na to šta će se
desiti.”
„Ko je Amina?”
Zora je naglo podigla pogled. Lice joj je bilo sleđeno, kao da joj se omaklo nešto
što nije smela da kaže. „Hmmm... ovaj...” zbunjeno je promucala. „Ona je moja
prijateljica, veoma dobra prijateljica.”
Upitao sam je da li ta prijateljica živi u Kazablanki.
Zohra je, zatečena mojim pitanjem, ponovo izgubila uobičajenu obazrivost. „Ona
nije obična prijateljica”, rekla je.
„U kom smislu nije obična?”
Suze su prestale da teku iz njenih očiju. Na trenutak je zadržala dah. „Amina nije
obična prijateljica”, ponovila je, „zato što je ona džin”.

Hišam Haraš se doselio u Kazablanku pre dvadeset godina kada su njegova deca
otišla svojim putem i kada se penzionisao nakon dugogodišnje karijere poštanskog
službenika. S vremenom je zavoleo grad u koji je došao, mada mu je, kao i većini
žitelja Kazablanke, bilo neprijatno da to prizna.
„Ovaj grad predstavlja čistu francusku tvorevinu”, rekao mi je još na samom
početku našeg druženja. „Sve u njemu je francusko, od slavina u kupatilu do dugih
bulevara. Zanimljivo je živeti ovde, ali to nije pravi Maroko.”
Upitao sam ga gde mogu pronaći pravi Maroko. Hišamove oči su istog trenutka
zablistale.
„Pravi Maroko”, rekao je, prešavši jezikom preko usana, „leži na jugu, daleko na
jugu, tamo gde sam ja rođen.”
„Gde tačno?”
„Na tri dana hoda od Agadira.”
„Zašto ste otišli odatle?”
Stari sakupljač markica je protrljao svoje natečene šake. „Zbog jedne veštice”,
rekao je, slabašno se osmehnuvši.
Dok je bio dečak, Hišam Haraš je provodio svoje dane čuvajući ovce na komadu
prašnjavog zemljišta okruženog kaktusima. Živeo je sa svojim roditeljima, petoricom
braće, sestrom i tri psa u kući napravljenoj od komada metala koje su talasi Atlantika
izbacili na obalu. Živeli su prostim i jednoličnim životom. Jednog dana se na vratima
njihovog doma pojavila jedna sehura, vračara.
„Rekla je da ću umreti pre nego što se navrši sledeći mesečev ciklus”, objasnio je
Hišam, žmirkajući očima, „osim ako me roditelji ne daju prvom strancu kojeg sretnu.

62
Naravno, to je strašno ražalostilo moje roditelje jer sam ja tada imao samo sedam
godina, ali toliko su se uplašili predskazanja da su poslušali vračaru.” Hišam je
nakratko zaćutao, posmatrajući kako se tronogi pas smešta pored njegovih nogu. „I
tako su me dali prvom strancu koji je naišao”, rekao je.
„Ko je to bio?”
„Čovek po imenu Ajman. On je prolazio kroz naše selo na zaprežnim kolima i
prodavao staro gvožđe. Trebao mu je pomoćnik i tako sam krenuo s njim.”
Sakupljač markica je ponovo zastao. Zagledao se u mene, kao da namerava da
kaže nešto strašno važno. „Tog dana kada sam seo na zaprežna kola i napustio rodno
selo”, rekao je, „započeo je moj novi život”.

Jednog poznog septembarskog jutra stajao sam pored ogromnih izrezbarenih
kedrovih vrata svoje buduće biblioteke i posmatrao vrt. Mogao sam satima da stojim
na tom mestu, opčinjen lepotom koja me je okruživala. Posmatrao sam kako se
snopovi svetlosti probijaju kroz slojeve palminog lišća, kako puzavice trijumfuju nad
svakom preprekom koja bi im se našla na putu. U središtu vrta je stajala prelepa
urmina palma, visoka bar dva i po metra. Ponosito se dizala ka nebu, a njeni
veličanstveni listovi su bacali reckastu senku na bele zidove. Baštovan je stajao
ispod palme, mašući sekirom i izvikujući nešto na arapskom jeziku.
„Da slučajno nisu dirnuo tu palmu!” zavrištao sam.
Baštovan, koji je bio jedini radnik na mom platnom spisku nad kojim sam
posedovao neki autoritet, smesta je spustio sekiru i počeo uspaničeno da maše
rukama ispred grudi.
„Mesje Tahire”, bojažljivo je promucao, „nisam hteo da posečem drvo. Samo sam
mu pretio.”
„Zašto bi mu pretio?”
„Zato što je to dobro za vas”, odgovorio je.
Ništa nisam shvatao. „Zašto bi to bilo dobro za mene?”
„Zato što će drvo, ako mu kažete da će biti posečeno, želeti da dokaže da vam je
korisno i napuniće svoju krošnju najslađim urmama koje ste ikada okusili”, lukavo je
objasnio baštovan.
Baš u tom trenutku, Hamza je uleteo u dvorište, držeći se rukama za glavu.
„Počelo je! Počelo je!” povikao je.
„Šta je počelo?”
„Počeli su da ruše sirotinjsku četvrt!”
Odmah sam se popeo na krov i osmotrio prizor. Dva dotrajala buldožera su
brektala, krčeći put kroz bidonvil. Za njima je išao državni službenik u malom belom
automobilu na čijim se vratima nalazio neki natpis na arapskom jeziku. Večno
ležerni i opušteni stanovnici sirotinjske četvrti odjednom su se razjurili na sve strane.

63
Žene su munjevitom brzinom skidale veš s konopaca, prodavci povrća su pakovali
svoju robu, a deca su se rastrčala uzanim sokacima objavljujući uzbunu.
Smežurani imam je stajao ispred džamije. Ruke su mu bile podignute, kao da mu
je neko uperio pištolj u grudi. Nekoliko metara dalje, buldožeri su već bili spremni
da napadnu prvi red sirotinjskih domova. Porodice koje su živele unutra nisu znale
da li da izjure napolje sa najosnovnijim stvarima ili da ostanu unutra nadajući se da
će tako izdejstvovati privremenu obustavu rušenja. Beli auto je zakočio ispred prve u
nizu straćara. Službenik je izašao napolje, noseći pod miškom notes-tablu. Grupa od
pedesetak muškaraca je pohrlila iz okolnih uličica, mašući pesnicama. Službenik je
podigao svoju notes-tablu i papir je zašuštao na blagom povetarcu. Onda je dao znak
ljudima u buldožerima. Strašni motori su zabrujali, svedočeći o ozbiljnosti situacije.
Negde dole u toj gužvi bili su i Hamza, Osman i Medved. Nisam mogao da
utvrdim gde su tačno živeli, ali znao sam da je sirotinjska četvrt predstavljala jedini
dom koji su imali. Ako te straćare s limenim krovovima budu sravnjene sa zemljom,
oni i njihove porodice će postati beskućnici, a meni će, kao njihovom poslodavcu,
tada pasti u dužnost da im pronađem neko novo mesto za život.
Odmeravanje snaga potrajalo je duže od sat vremena. Na jednoj strani je stajao
državni činovnik koji je mahao notes-tablom, na drugoj branioci sirotinjske četvrti
koji su mahali pesnicama, dok su između njih brektali zahuktali buldožeri. Sreća je
na kraju ipak prevagnula na stranu branilaca koji su nekako uspeli da nagovore
službenika da naredi povlačenje vozila. Život u bidonvilu se istog trenutka vratio u
svoju uobičajenu kolotečinu – žene su prostirale veš, starci su sedeli u prašini i
razgovarali o prohujalim vremenima, psi su preturali po smeću, a mali derani su
bockali magarce zašiljenim štapovima.
Te večeri sam zatekao Hamzu kako se šunja kroz vrt noseći svoju ručno izrađenu
sablju.
„Dali su nam rok od nedelju dana da se iselimo”, stoički je rekao. „Nakon toga će
sravniti naše domove sa zemljom.”
„Kuda će sav taj narod?” upitao sam.
Hamza se tiho nakašljao. „Ponudili su nam stanove na periferiji”, rekao je, „ali
niko nema dovoljno za depozit”.
„Koja suma je u pitanju?”
„Četrdeset hiljada dirhama.”
„To je četiri hiljade dolara”, zamišljeno sam rekao.
„Mi to ne možemo platiti”, ponovio je čuvar. „Niko nema tolike pare. Zato smo
odlučili da se ne iseljavamo.”
Posedovati mesto kao što je Kalifova kuća bilo je pravo blaženstvo, ali
istovremeno i kletva. Mi smo na raspolaganju imali na desetine prostorija, ogromne
kuhinje, brojne spavaće sobe sa zasebnim kupatilima, protočnu toplu vodu i struju,

64
beskrajne vrtove, staje, tenisko igralište i bazen za plivanje impresivnih razmera.
Spopao me je strašan osećaj krivice. Mi smo živeli u takvom blagostanju dok su, s
druge strane zida, Hamza, Osman, Medved i na stotine drugih muškaraca i njihovih
porodica živeli u straćarama osvetljenim plamenom sveća. Živeli su tamo bez
frižidera, šporeta, tekuće vode, pristojnih nužnika i bez trunke privatnosti. A sada su
mogli ostati čak i bez te uboge sirotinjske imovine koju su na jedvite jade stekli.
Pre nego što je moj čuvar iščezao u tamnoj noći bez mesečine, prišao sam mu i
upitao ga šta namerava da uradi. „Imaš li neki plan? Šta će biti sa svima vama?”
Hamza je coknuo jezikom. „Ne znam. Sada smo u božjim rukama”, odgovorio je.

Nekoliko dana kasnije, kupio sam tamnozeleni džip korejske proizvodnje. Vožnja
u njemu predstavljala je neopisivo prijatno iskustvo u poređenju s pozajmljenim
kasapinovim automobilom. Više nije bilo zadaha ustajale krvi i najezde agresivnih
muva. Primetio sam da bi žitelji sirotinjske četvrti prekidali ono što su radili i
netremice zurili u vozilo dok bismo prolazili pored njihovih domova. Zohra mi je
objasnila da taj džip ima baraku zato što je zelen, a zelena je boja islama. Rekla je da
ljudi zbog toga gledaju u nas. Kupovina tog džipa, prošaptala je, sigurno predstavlja
jedan od najmudrijih poteza koje sam u životu napravio.
„Kako možeš biti tako sigurna?” skeptično sam upitao.
„Zato što mi je Amina to rekla.”
Bila je to odlična prilika da saznam nešto više o džinima. „Zohra, možeš li mi reći
kako komuniciraš sa Aminom? Gde se ona nalazi?” upitao sam.
„Amina živi na mom levom ramenu”, odgovorila je.
„Možeš li je videti?”
„Pa, naravno da mogu.”
„Kako izgleda?”
Zohra se na trenutak zamislila. „Ima prekrasno lice”, rekla je. „Izgleda kao anđeo
i...”
„I šta još?”
„I visoka je trideset metara.”

Treće nedelje septembra sedeo sam u jednom kafeu pored obale, čekajući Zohru,
kada se vižljasti stranac ozbiljnog izraza lica spustio za susedni sto. Ramena su mu
bila blago povijena, a glava pognuta, kao da je navikao da se ljudi neljubazno
ophode prema njemu. Naručio je kapućino na užasnom francuskom jeziku i izvadio
iz džepa zgužvani primerak Herald tribjuna.
U Kazablanki sam tako retko imao priliku da popričam s nekim kome je engleski
maternji jezik da nisam odoleo iskušenju da mu se obratim. Okrenuo sam se ka
njemu, odlučivši da probijem led. „Jeste li bili na trkama pasa?” upitao sam. „Koliko

65
čujem, ovde gaje veoma dobre hrtove.”
Mladić je spustio novine na sto. „Nemam vremena za pse”, odgovorio je mekim
razvučenim teksaškim akcentom.
„Zaista?” nastavio sam. „Šteta.”
Amerikanac je stavio ruku na čelo kako bi se zaštitio od svetlosti i zagledao se u
mene. „Nadam se da neću morati dugo da se zadržim u ovom gradu”, rekao je.
„Jeste li došli nekim poslom?”
Mladić je oborio pogled. „Tako nekako.”
Strpljivo sam čekao nastavak.
„U stvari, tražim nekoga”, rekao je.
„Tako znači.”
„Da, tražim jednu devojku.”
Istog trenutka sam pomislio na Zohru koja je imala očajničku potrebu da upozna
nekog novog mladića sada kada je dobila korpu od Jusufa s kojim se zabavljala u
kibernetičkom univerzumu.
„Možda bih mogao da vam pomognem”, rekao sam. „Imam jednu prijateljicu...”
Amerikanac me je prekinuo u pola rečenice. „Plašim se da ste me pogrešno
razumeli”, brzo je objasnio. „Tražim jednu devojku koju sam upoznao u Sjedinjenim
Državama.” Jezikom je skinuo mlečnu penu sa usana. „U stvari, jedva da smo se i
upoznali”, dodao je.
„Prešli ste prilično dug put da biste pronašli nekoga koga jedva poznajete.”
Mladić je ispružio ruku. „Ja sam Pit”, predstavio se.
Pošto sam i dalje čekao Zohru, upitao sam ga može li mi reći nešto detaljnije o
svojoj potrazi. Lagano ispijajući kapućino, mladi Teksašanin je krenuo sa svojom
pričom. Sve je počelo jedne večeri u prepunom noćnom klubu u teksaškom gradu
Amarilju, gde je izašao sa svojim prijateljima sa koledža. Na drugoj strani
pretrpanog plesnog podijuma ugledao je najlepšu devojku koju je ikada sreo. Imala
je pune usne, visoke jagodice i dugu kestenjastu kosu. Ne gubeći ni trenutak, Pit se
probio do devojke i počeo da pleše s njom. Dobio je utisak da su simpatije obostrane.
Kada su napravili pauzu i otišli do šanka da naruče piće, devojka mu je objasnila da
je iz Maroka, da se zove Jasmina i da se krajem nedelje vraća u svoju rodnu zemlju.
Pit ju je slikao kamerom na svom mobilnom telefonu. A onda je telefon počeo da
zvoni. Rekao je Jasmini da ga sačeka za šankom dok on izađe napolje da primi
poziv. Kada je završio razgovor i krenuo nazad u klub, tip na vratima se isprečio
pred njim, ne dopuštajući mu da uđe. Molio je i preklinjao, ali ništa nije vredelo.
„Kada sam konačno uspeo da se uvučem unutra kroz prozor toaleta”, rekao je,
„Jasmina više nije bila tamo. Pretražio sam čitav klub. Sigurno je izašla kroz glavna
vrata dok sam se ja pentrao sa zadnje strane. I zato sam došao ovde da je pronađem”,
završio je, obrisavši sa usana čokoladni trag kapućina.
„Prešao si toliki put da bi pronašao devojku s kojom si otplesao nekoliko
66
pesama?”
Mladić je ozbiljno klimnuo glavom. „Da nisam pokušao da je pronađem”, rekao
je, „nikada više ne bih mogao mirno da zaspim”.
„Kako ćeš je pronaći? Imaš li neke tragove?”
Pit je izvukao američki mobilni telefon i pokazao mi zamućenu sliku tamnokose
devojke.
„Znaš li bar kako se preziva?”
Odmahnuo je glavom. „Kad nekog upoznaš u diskoteci, ne pitaš ga kako se
preziva”, sumorno je rekao.
„Imaš li bilo kakav drugi trag osim te slike?”
Pit je lagano okrenuo glavu ulevo, a potom udesno, napravivši pun krug. „Ništa
izuzev...”
„Izuzev čega?”
„Možda zvuči blesavo, ali te večeri u noćnom klubu Jasmina je naručila oranž-
đus. Tada mi je rekla da se najukusnije pomorandže na celom svetu uzgajaju u
njenom selu u Maroku. Ako pronađem to selo, siguran sam da ću pronaći i Jasminu.”

Nedugo nakon podnevnog poziva na molitvu začuo sam kucanje na glavnom
ulazu. Hamza me je neprestano ubeđivao u to kako on, i samo on, treba da dočekuje
posetioce i pušta ih unutra. To je objašnjavao tvrdnjom da u marokanskoj kulturi
neki važan i ugledan muškarac nikada na sebe ne bi preuzeo tako ponižavajuću
dužnost kao što je otvaranje vrata, pa makar to bila i vrata njegovog rođenog doma.
Bilo je dovoljno samo da dodirnem bravu pa da nanesem ogromnu sramotu svojoj
porodici i svom domu. Čim sam krenuo ka ulazu, čuvar me je odgurnuo u stranu i
bržebolje dohvatio rezu.
Pred vratima je stajala samouverena žena koja je očigledno očekivala da bude
primljena unutra. Po opisu koji sam dobio, u njoj sam odmah prepoznao gangsterovu
suprugu. Nosila je po meri sašivenu bundu od leopardove kože, šešir sa identičnim
dezenom i duboke čizme boje slonove kosti. Kapci su joj se povijali pod težinom
gustih veštačkih trepavica, a lice bilo toliko nafrakano da je izgledala kao glavna
glumica japanskog kabuki pozorišta. Predstavila se kao Madam Nafisa-al-Maliki.
Poželeo sam da je upitam zašto je njen suprug izručio dvadeset hiljada dolara da
bi dokumentacija o našoj kući bila uništena ili ćušnuta u zapećak, ali ugrizao sam se
za jezik. Samo sam je formalno pozdravio i uveo je u kuću. Hamza je glasno
zazviždao kada smo ušli u prazan salon. Gospođine nafrakane oči su odmeravale
prizor.
„Koliko vidim, ovde se nešto gradi”, rekla je ledenim glasom.
„Malo sređujemo kuću”, odgovorio sam.
„Jeste li tražili dozvolu nadležnih organa?”

67
 „Hmmm... ovaj...” spetljao sam se, „da, naravno da smo tražili”.
„To vam je pametno”, nastavila je ona, „jer u Maroku važe veoma strogi propisi.”
Glasno se nakašljala kako bi time naglasila značaj svojih reči. „Ako nemate propisne
papire, mogu vam oduzeti kuću.”
„Siguran sam da se to neće desiti”, rekao sam.
Nastupila je kratkotrajna pauza. Gangsterova supruga je zapalila cigaretu i
gurnula donji kraj u ekstremno dugu muštiklu.
„Nikad se ne zna”, procedila je.

U zoru narednog dana, u Dar Kalifu je stigla grupa od četrdeset radnika. Na
njihovom čelu bio je poslovođa koji je imao najmanje osamdeset godina. Svi su bili
obučeni u odela, kao da su krenuli na venčanje. U normalnim okolnostima bih
zarežao na svakog ko bi mi se pojavio na pragu u tako rane sate, ali bio sam toliko
uzbuđen što su konačno došli da sam ih odveo u kuhinju i poslužio ih čajem od nane.
Prvi posao kojeg su se latili bilo je rušenje drvenih stepenica koje su vodile do
naše spavaće sobe. Jedan šegrt je sekao daske, pretvarajući ih u drvo za potpalu koje
je potom pedantno slagao uza zid. Umesto srušenih stepenica, radnici su postavili
grubo sklepane merdevine, što je Račana dočekala s besom, a Arijana s beskrajnim
oduševljenjem. Pet muškaraca se potom uzveralo uz merdevine, umarširalo u našu
dnevnu sobu i pobacalo dušeke i posteljinu na terasu.
Vratio sam se u prizemlje da proverim šta se tamo dešava, ali zlokobni zvuk
čekića ubrzo me je primorao da se ponovo popnem na sprat. Kada sam ušao u
spavaću sobu, nisam mogao da poverujem rođenim očima. Radnici – koji su tvrdili
da su zidari – rušili su jedan od nosećih zidova. Jezikom znakova su mi predočili da
ta soba treba da bude proširena i da zid mora da bude eliminisan. Moraćemo da
pronađemo neko drugo mesto za spavanje, objasnili su.
U prizemlju je druga grupa radnika počela da uklanja podove. Pobunio sam se,
rekavši da nije bilo predviđeno da diraju delove prekrivene pločicama.
„Oštećene su”, rekao je matori poslovođa.
„Naravno da su oštećene kad su ih vaši radnici razbucali!” prasnuo sam.
U roku od nekoliko sati unutrašnjost kuće je izgledala kao da je kroz nju
prohujala Džingis-kanova horda. Podovi su bili demolirani, slomljene pločice
razbacane na sve strane, a većina prozora smrskana bez ikakvog razloga. Vodovodne
cevi i električni kablovi bili su oštećeni, a ono malo zidova koji su do tog jutra ostali
nedirnuti sada je bilo definitivno dokusureno. Uprkos tome, radnici su očigledno bili
zadovoljni svojim postignućem. Po podne su zapalili vatru, koristeći kao gorivo naše
iseckane drvene stepenice, i skuvali ogroman kazan pilećeg paprikaša. Kada je i
poslednja trunka mesa bila oglodana s kostiju, razbaškarili su se po salonu i zaspali
kao deca.
Skupio sam hrabrost i pozvao arhitektu. Uglađenim glasom me je upitao kako se
68
osećam, a onda pohvalio moju pribranost i taktičnost.
„Prvih dana ume da bude malo haotično”, rekao je.
„Vaši ljudi prave ogromnu štetu”, pobunio sam se. „Samo što mi nisu srušili
kuću.”
„Sve to je u službi renoviranja”, utešno je odgovorio. „Verujte mi da znam šta
radim. Nemate razloga za brigu.”

Građevinari nisu predstavljali moju jedinu brigu. Otkako je dobila korpu od svog
voljenog Jusufa, Zohra se sve čudnije ponašala. Počela je da se oblači u crno, da
stavlja tamnu senku oko očiju i da skuplja kosu u punđu kao neka stara matrona.
Pretpostavljao sam da je time izražavala svoju ožalošćenost. Kada sam je upitao
uspeva li da se izbori sa situacijom, prasnula je na mene.
„Vi to ne možete da shvatite!” zavrištala je. „Previše ste glupi za to!”
Sve češće je izostajala s posla, a kada bih je zamolio da nešto obavi, rekla bi da je
zauzeta. Nisam znao šta da radim. Čuvari su uvek bili spremni da mi pruže savet, ali
strahovao sam da bi to što su i sami verovali u duhove u ovom slučaju uticalo na
njihovu objektivnost. Zbog toga sam pozvao svog prijatelja Francuza i zamolio ga da
se nađemo u restoranu. Negde tokom glavnog jela počeo sam da mu ispovedam
svoje probleme s građevinarima, potom sam prešao na žalopojke o čuvarima i
njihovoj opsednutosti džinima, a za dezert sam sačuvao priču o Zohrinoj trideset
metara visokoj prijateljici.
„Onog trenutka kad krenu priče o džinima”, rekao je Fransoa, „možeš očekivati
samo nevolje”.
„Šta mi savetuješ?”
Francuz je uzdahnuo. „Moraćeš da otpustiš svoju asistentkinju”, rekao je.
„Najbolje je da to što pre uradiš. Ako budeš odlagao, epidemija će uzeti maha i samo
ćeš se uvaliti u još gore probleme.”
Njegov savet je došao u veoma zanimljiv čas. Već sam imao dogovor sa Zohrom

69
da se te večeri nađemo u kafeu kako bismo porazgovarali o stvarima koje je trebalo
obaviti u kući. Imala je običaj da kasni tako da nisam pridavao naročitu pažnju tome
što sam je čekao već čitavih četrdeset minuta. Baš u trenutku kada sam ustao da
platim račun i krenem kući, na moj mobilni je stigla Zohrina poruka.
„Ti si loš čovek”, pisalo je. „Džini će te ubiti. Sreća ti je okrenula leđa. Neka ti je
bog u pomoći.”
Pokušao sam da je kontaktiram telefonom, ali niko nije odgovarao. Sutradan mi je
poslala i-mejl. Na punih šest stranica je buncala o mojim lažima i prevarama. Pisala
je da me je prijavila policiji kao teroristu i da je potražila utočište u brdima, uzevši
ono što joj „s pravom pripada”. „Amina zna istinu”, zlokobno je napomenula negde
pred kraj pisma, „a ta istina je prozirna kao staklo.”
Iz istih stopa sam odjurio u banku da proverim jesu li sve pare na računu. Nisu
bile. Nedostajalo je nešto preko četiri hiljade dolara.

Početkom oktobra je nastupio užasan period. Svaki dan je donosio nove
probleme, a mene je počeo da progoni sve snažniji osećaj da je preseljenje u Maroko
predstavljalo ubedljivo najgori potez koji sam u životu povukao. Obavljanje krajnje
prostih stvari, kao što su plaćanje računa ili komunikacija sa službenicima, pretvorilo
se u teret koji mi je dodatno zagorčavao život. Problem nestale dokumentacije je
zahtevao pomoć osobe koja je bila dobro upućena u funkcionisanje lokalnih
institucija. Što se pak tiče građevinara, oni su se pokazali kao totalno beznadežni
slučajevi. Nije se radilo o tome da sam počeo da gubim kontrolu nad situacijom, jer
je nikada nisam ni posedovao. Bio sam besan na sebe što sam još od samog početka
bio toliko blag i susretljiv. Delio sam novac šakom i kapom svakome ko bi ga
zatražio, nadajući se da ću time rešiti probleme.
Mnogo sam razmišljao o Zohri, pitajući se zbog čega je na taj način morala da
okonča našu saradnju. Začudo, ta epizoda me nije ispunila srdžbom, već samo
beskrajnom tugom. Počeo sam da tonem u depresiju. Sve češće sam čeznuo za
Engleskom, tom uređenom pedantnom zemljom u kojoj se nikad ne dešavaju
ekstremne stvari. Nedostajalo mi je njeno sumorno sivo nebo, monotoni razgovori ni
o čemu, i na moje lično zaprepašćenje, nedostajala mi je čak i tamošnja hrana.

Na izmaku prve nedelje oktobra, Medved je uleteo u sobu u koju smo bili
proterani iz naše prvobitne rezidencije na spratu. Bilo je pozno jutro i još uvek sam
bio sklupčan ispod perjanog prekrivača, ne želeći da ustanem i suočim se sa surovom
stvarnošću.
„Mesje Tahire”, uplašeno je rekao, „desila se nesreća”.
Iskočio sam iz kreveta i sjurio se niz dugačak hodnik ka verandi, gde je bila
okupljena grupa radnika. U sredini te skupine jedan čovek je ležao na zemlji, okrenut

70
na bok. Još uvek je disao, ali bilo je očigledno da mu je slomljena bar jedna noga, a
možda i ruka. Stari poslovođa je pokazao na stakleni krov na visini od pet metara.
Na naprsloj staklenoj površini je, kao u crtanom filmu, zjapila rupa koja je podsećala
na ljudsku siluetu.
„Tamo je propao s krova”, objasnio mi je.
„Pravo je čudo što nije poginuo”, odgovorio sam. „Bilo bi najbolje da odmah
obavestite arhitektu.”
„Već jesam”, rekao je poslovođa.
Deset minuta kasnije, začuli smo brujanje „rejndž rovera” koji je dolazio kroz
sirotinjsku četvrt. Arhitekta je uleteo u kuću i osmotrio povređenog radnika. Zaurlao
je na poslovođu, besno pljeskajući dlanovima i izdajući rafal naređenja.
„Stvari ne stoje baš najbolje, zar ne?” skrušeno sam upitao.
„Ma, ništa strašno”, odgovorio je on. „Nemate razloga za brigu. Takve sitnice se
povremeno dešavaju.”
Izrazio sam svoju zabrinutost zbog očiglednog pomanjkanja bezbednosnih mera.
Na kraju krajeva, niko od radnika nije nosio šlemove, rukavice niti zaštitne naočari,
bilo šta što bi ih zaštitilo od povreda, a merdevine koje su koristili bile su pravljene
na licu mesta od dotrajalog drveta.
„Morate prihvatiti činjenicu da se u Maroku ovako posluje”, rekao je arhitekta,
gladeći obrvu jagodicom prsta. „Normalno je da dolazi do povreda na radu. To se ne
može izbeći.”
„Taj čovek bi nas mogao tužiti, zar ne?” uspaničeno sam prošaptao. „Ma, šta vam
pada na pamet?” ležerno je odgovorio arhitekta. „Ovo je Kazablanka, a ne
Kolorado.”
„U tom slučaju, voleo bih da mu kupim radio ili tako nešto”, prozborio sam.
„Sigurno će dugo ostati u bolnici. Želeo bih da mu stavim do znanja da nam je stalo
do njegovog zdravlja.”
Mišići na arhitektinom licu su zaigrali. „Ne, ne, nikako. To nije dobra ideja”,
rekao je. „Ako to učinite, ostali će sami početi da skaču s krova. Vi ne poznajete
marokanski mentalitet.”

Tokom naredne nedelje, spopale su nas nove nevolje. U ponedeljak je kuvarica
nožem za voće prerezala venu na ručnom zglobu. Krv je počela da štrca po
kuhinjskim zidovima kao u horor filmu. Srećom, uspela je da preživi. Dan kasnije,
baštovan je pao s merdevina dok je kresao živu ogradu. Naredni dan, sreda, bio je
rezervisan za mene. Dok sam palio svetlo u kuhinji, doživeo sam tako snažan strujni
udar da sam se našao prikovan za zemlju. Četvrtak je protekao bez većih trzavica,
mada sam čak i tog dana pronašao lokvicu krvi u našoj budućoj trpezariji. Sproveo
sam istragu, ali vlasnik krvi je uporno odbijao da otkrije svoj identitet. A onda je u

71
petak usledila epizoda koja bi se mogla nazvati piece de resistance...
Taman smo završili s ručkom na terasi kada smo začuli kako neko udara
pesnicom po baštenskim vratima. Nakon toga su usledili snažni povici na arapskom
jeziku. Iako nisam razumeo reči, po njihovom tonu bilo mi je jasno da su izražavale
nešto nalik pretnji. Hamza i Osman su se za tren oka našli na licu mesta. Navalili su
na vrata kako oni spolja ne bi mogli da ih otvore i doviknuli Medvedu da dovuče
radnike. Minut kasnije, dvadesetak muškaraca tiskalo se pred vratima, blokirajući
ulaz u dvorište.
Prišao sam Hamzi i upitao ga ko to pokušava da provali spolja.
„Policija” odgovorio je on.
„Pa, zar ne bi trebalo da im otvorimo?” zbunjeno sam upitao.
„Monsieui Tahir, sil vous plait! odvratio je on. „Naravno da ne treba da im
otvorimo!”
Dok smo stajali pred vratima blokirajući pristup vlastima, shvatio sam da još uvek
imam mnogo toga da naučim o Maroku i o tome kako stvari tamo funkcionišu. Nama
koji smo odrasli u Engleskoj vaspitanjem je usađeno izvesno poštovanje prema
pripadnicima policije. Čak i ako ih ne volimo, osećamo se dužnim da se povinujemo
njihovim zahtevima, sviđalo nam se to ili ne. Ako bi odred engleskih policajaca
zalupao na nečija vrata, većina ljudi bi se smatrala obaveznim da im otvori i upita ih
zbog čega su došli.
„Hamza”, rekao sam, „zašto policajci pokušavaju da provale u kuću?”
Čuvar me je pogledao ispod oka. „Zato što nemate dozvolu za građevinske
radove”, odgovorio je.
„Znači, stvarno nemam dozvolu?”
„Naravno da je nemate. Ko još gradi s dozvolom?”
„To znači da je sasvim normalno što nam policija lupa na vrata?”
Hamza se vidno oraspoložio. „Pa, naravno, mesje Tahire”, rekao je. „To se stalno
dešava.”

72
 ŠESTO POGLAVLJE

Rak koji hramlje ide pravo.

LOŠA SREĆA NASTAVILA JE DA NAS PRATI. Broj kućnih nezgoda se

smanjio, ali umesto njih pojavile su se razne druge nevolje. Prvo je došla najezda
skakavaca. Isprva sam ih teško primećivao zbog njihove prirodne kamuflaže, ali
kada se moj pogled izoštrio, mogao sam jasno da razaznam njihova obličja. Insekti
su zaposeli čitav vrt, preplavivši živu ogradu i žbunje, puzavice i niže grane drveća.
Svojim ustašcima proždirali su sve pred sobom. Njihova teritorija se prostirala od
najudaljenijih rubova vrta pa sve do vrha kuće. Pre nego što smo postali svesni šta se
dešava, već su se uselili u garaže i skladišta, u kredence, u naše postelje, u vešernice,
pa čak i u kuhinjsku ostavu.
Prirodna ravnoteža je na kraju trijumfovala tako da su skakavci stradali pred
najezdom pacova. Krajem druge nedelje oktobra, najdeblji i najagresivniji glodari su
zaposeli delove poseda koje su do tada držali skakavci. Od bogate i lako dostupne
hrane naprasno su osnažili i osmelili se. Pričinjavali su ogromnu štetu. Moje fascikle
i knjige bile su pretvorene u rezance, Arijanine igračke i Timurov prekrivač bili su
izglodani, a sva hrana iz ostave načeta ili potamanjena. Progrizli su vreće s
cementom i izgrickali naš perjani prekrivač, pretvorivši ga u svoje leglo. Arijanine
cipelice od meke kože bile su preko noći proždrane. Ostale su samo kopče.
Rekao sam Hamzi da pod hitno kupi deset tuba lepka za pacove. On je skeptično
odmahnuo glavom, izjavivši da nam protiv pacova može pomoći samo dobar pas.
Što je pas krupniji i opakiji, utoliko bolje, objasnio je.
„Šta mislite, zašto u bidonvilu ima toliko pasa?” značajno je upitao.
„Zbog pacova?” nagađao sam.
„Baš tako.”
„Zašto ne bismo nabavili mačku?” rekao sam. „Pacovi se plaše mačaka.”
Hamza je prasnuo u smeh. „U Maroku”, nadmeno je rekao, „pacovi jedu mačke
za doručak”.
Ponovo sam mu rekao da kupi lepak, da premaže što više kartona i rasporedi ih po
kući. Taj metod se ranije pokazao kao efikasan.
„Već sam vam rekao”, usprotivio se Hamza. „Sada je prekasno za lepak. Jedino
što bi pomoglo to je da čitav vrt isprskamo otrovom! Morali bismo da poprskamo
svaku vlat trave i svaki santimetar kuće!”
Zabrinuvši se za bezbednost dece, zamolio sam ga da zaboravi na otrov i obećao
da ću kupiti najskupljeg i najopakijeg psa koji se može pronaći na tržištu.

73

Pitanje dečje bezbednosti sutradan je ponovo izronilo. Kuvarica je pronašla
Arijanu ispod stola kako nekontrolisano povraća. Lice joj je bilo zajapureno, a
disanje otežano. Pored nje je stajala otvorena tuba s nekom belom kremastom
supstancom. Krema je imala oštar miris, nalik sredstvu za čišćenje slivnika. Na
etiketi, ispisanoj na arapskom jeziku, nalazila se sličica nasmejane belopute žene
obučene u marokansku nošnju. Dok smo čekali da stigne pedijatar, nagovarali smo
Arijanu da se ne plaši povraćanja i da izbaci iz sebe sve što može. Kuvarica, žena s
krupnim ispupčenim očima i tamnim tenom, uzrujano je koračala po kuhinji. Upitao
sam je čemu služi ta kremđ.
„Želim da imam svetlu kožu kao vi i gospođa”, rekla je.
Ponovio sam pitanje: „Fatima, čemu tačno služi ta krema?”
„Za izbeljivanje lica”, tiho je promucala.

Čitave nedelje sam bezuspešno tražio odgovarajućeg psa. U prodavnicama kućnih
ljubimaca nudili su mi doterane pekinezere, mazne francuske bišone i razigrane
pudlice ukrašene svilenim mašnicama.
„To mi ne odgovora”, objašnjavao sam prodavcima. „Ne tražim umiljatog i
maznog psa. Meni treba opasan pas željan krvi, dovoljno žestok da izađe na kraj sa
armijom pacova!”
Nakon duge potrage, konačno sam dobio telefonski broj čoveka koji je navodno
posedovao nemačkog ovčara. Kako sam saznao, taj čovek je živeo u stanu i mučio ga
je osećaj krivice što je sirota životinja po čitav dan zatvorena među četiri zida. Pas je
bio star sedam meseci. Upitao sam da li je opak.
Vlasnikov glas je na trenutak zadrhtao. „Naravno da nije, mesje”, rekao je. „Ima
divnu narav.”
„Šteta”, prokomentarisao sam. „Vidite, meni treba opasan pas. Što opakiji, to
bolje.”
Usledila je kratka pauza. Moj sagovornik je naglo promenio ton. „Znate”,
ogorčeno je rekao, „ljudi koji traže agresivne pse obično se veoma loše ophode
prema njima.”
Po podne sam ipak otišao do njegovog stana u pomodarskom delu Marifa.
Vlasnik je pred mene izveo ženku nemačkog ovčara. Čim me je ugledala, pružila mi
je šapu i liznula me po licu. Onda se prevrnula na leđa i počela da cvili.
„Nema mi druge”, rekao sam. „Uzeću je.”

Čim sam se vratio kući, pustio sam kuju u vrt, radoznao da vidim kako će se
obračunati s glodarima. Međutim, skoro svi pacovi su već bili mrtvi ili na samrti –
pokošeni u cvetu mladosti nekom misterioznom bolešću. Prizor je bio užasan. Mrtvi

74
pacovi ležali su na sve strane. Niste mogli preći ni dva koraka a da se ne sapletete na
nekog od njih. Arijana je trljala oči. Ona se u međuvremenu navikla na pacove, pa su
joj čak postali i simpatični.
Odvukao sam Hamzu na stranu i počeo da ga ispitujem.
„Bacio sam nekoliko granula otrova”, snebivljivo je rekao.
„Nekoliko granula sigurno ne bi proizvelo ovakav pomor”, odgovorio sam.
„Koliko si otrova upotrebio?”
Čuvar je protrljao oči. „Pet kesa.”
U tom trenutku, ženka nemačkog ovčara je počela da žvaće nešto što je pronašla
na travnjaku. Bio je to mrtav pacov. Jurnuo sam ka njoj i brzo joj razdvojio čeljusti.
Srećom, još uvek nije stigla da zarije zube u njegovu utrobu. Naredio sam Hamzi da
pokupi sav preostali otrov, do poslednje granule, i da spali mrtve pacove. Znao sam
da bi ih on, da sam odluku prepustio njemu, jednostavno pobacao preko zida u
bidonvil, kao što je činio sa smećem. Da je to uradio, potrovali bismo sve pse iz
sirotinjske četvrti.
Hamza je taman zinuo da me nešto upita kada se pljesnuo rukom po zadnjem delu
vrata. „Pčela”, rekao je. „Upravo me je ujela pčela.”
Trenutak kasnije, nadsvođeni trem bio je preplavljen pčelama. Sve je vrvelo od
njih. Nisam mogao da verujem. Prvo skakavci, potom pacovi, a sada i pčele – i sve
to u istoj nedelji.
„Šta se dešava?” upitao sam. „Nikad nisam video ovako nešto.”
Ali Hamza me nije slušao. Poskakivao je i cupkao, kao da igra neki ritualni ples.
„Šta ti je? Je l’ te još neka ujela?”
„Nije, mesje Tahire”, odgovorio je on. „Samo sam srećan. Pčele donose Alahov
blagoslov!”

Nakon nekoliko dana, mir je počeo da se vraća u Dar Kalifu. Uspeli smo da se
otarasimo najezde skakavaca, pacova i pčela. Jedini uljezi s kojima smo još uvek
ratovali bili su ogromni komarci. Bilo ih je nemoguće isterati iz kuće, gde su najviše
kinjili Arijanu koja je bila alergična na njih. Oči bi joj se od svakog ujeda nadule kao
teniske loptice. Pedijatar nam je savetovao da vrt isprskamo insekticidom.
Kada smo se doselili u Maroko, nisam bio naročito sujeveran, ali kako je vreme
prolazilo, sve češće sam se pitao da neko možda nije bacio nekakve čini na nas. To je
bio najlakši način da se objasni talas loše sreće koji nas je naprasno zapljusnuo. Ne
možete živeti u severnoj Africi a da i sami ne potpadnete pod uticaj duboko
ukorenjenog sujeverja. Ono je svuda oko vas. Što više razmišljate o njemu, ono vam
se sve snažnije uvlači u kosti. I ranije su mi se dešavale razne malerozne stvari, ali
obično se radilo o kratkotrajnim periodima loše sreće. U Kazablanki, loša sreća je
predstavljala trodimenzionalnu pojavu.

75
 Jedne večeri, dok sam razmišljao o tim stvarima, Osman je stidljivo prišao mom
stolu. Pozvao me je da sutradan s porodicom posetim njegov dom. Zahvalio sam se
na pozivu.
„Kojim povodom?” upitao sam.
Čuvar je oborio glavu. „Pravim sunet za sina”, tiho je rekao.

Te noći nisam mogao da spavam. Možda je to bilo zbog silnih nevolja koje su se
obrušile na naš novi dom, ili zbog sve snažnije strepnje da neko pokušava toliko da
nas zaplaši da na kraju spakujemo kofere i vratimo se odakle smo došli. Kroz moj
pospani um promicale su lokve tople krvi, tela mrtvih glodara i žena sa
crvenoljubičastom kosom koja je bila udata za lokalnog mafijaškog bosa. Pridigao
sam se iz postelje. Arijana i Timur čvrsto su spavali, ali Račana nije bila tu. Potražio
sam je prvo u kupatilu, a potom nastavio do kuhinje. Ni tamo je nije bilo.
Čuvari su preko noći na smenu patrolirali naokolo, naoružani Hamzinom sabljom.
Međutim, sada ni njih nije bilo na vidiku. S neba je visio okrugli mesec, a kroz topao
noćni vazduh prolamali su se prodorni piskavi glasovi slepih miševa i karakteristični
noćni zvuci sirotinjske četvrti – režanje pasa lutalica, na koje su magarci i mule
odgovarali uspaničenim njakanjem. Obišao sam čitavu kuću, dozivajući Račanu. Na
moju užasnutost, iz mraka nije dopirao nikakav odgovor. Popeo sam se uz
improvizovane merdevine i pretražio gornji sprat i terasu. Potom sam pregledao
pomoćne zgrade i vrt oko njih. Tada mi je odjednom palo na pamet da sam potpuno
zaboravio na dvorišni vrt. Sjurio sam se tamo, tabanajući bosim stopalima po
prašnjavoj zemlji.
„Rač! Rač!” očajnički sam vikao. „Jesi li tu?”
Tada sam na verandi pored zaključanih vrata spazio nepomičnu figuru u lepršavoj
beloj spavaćici. Bila je to Račana.
„Moramo ući unutra”, prošaptala je.
„Šta, zaboga, tražiš ovde? Hajdemo nazad u krevet.”
Odgurnula je moju ruku. „Ne shvataš me. Jednostavno moram unutra.”
„Zašto?”
„Ni sama ne znam, ali moram.”
„Nemamo ključ od te sobe. Kažu da je izgubljen”, rekao sam.
„Onda ćemo morati da obijemo vrata. Ali odmah.”
Počeo sam da dozivam čuvare. Isprva se niko nije pojavljivao. A onda sam,
nekoliko minuta kasnije, na terasi začuo težak bat Medvedovih koraka.
„Oni, Monsieur”, mrzovoljno je rekao. „Zašto ste me zvali?”
„Moramo smesta ući u ovu sobu”, odgovorio sam. „Donesi mi neku polugu.”
Medved je brže-bolje počeo da se pravda. „Nemam ključ od te sobe”, rekao je.
„Samo Hamza može ući unutra.”

76
 „Ne zanima me. Ova kuća pripada meni i ući ću unutra na ovaj ili onaj način.
Razumeš?”
Medved je progutao knedlu. Izgubio se s vidika da bi se minut kasnije vratio sa
ćuskijom. Pod svetlošću baterijske lampe, nabio sam vršak čelične šipke u pukotinu i
gurnuo iz sve snage. Brava je škljocnula. Odgurnuo sam vrata. Svetla nisu radila.
Ušunjali smo se unutra, obasjavajući zidove prekrivene naslagama algi. Bilo je
hladno kao u ledari. Svud naokolo osećao se miris smrti.
„Je l’ osećaš taj miris?” upitala je Račana.
„Ma, pusti to”, progunđao sam. „Eto, ušli smo unutra. Hajdemo sad nazad na
spavanje.”
„Sačekaj još malo.”
Račana je kročila u predsoblje s leve strane vrata. Uzela je baterijsku lampu i
okrenula je naviše. Tavanica je bila visoka najmanje sedam i po metara. Potom je
usmerila snop svetlosti ka podu. Prišao sam, krenuvši pogledom za svetlošću.
„Je l’ vidiš ono tamo?” upitala je.
„Gospode bože, pa to su stepenice”, promucao sam. „Dole ima nečega.”

Obred obrezivanja privukao je sve vodeće ličnosti iz sirotinjske četvrti u
Osmanov skromni dom. Hamza, Medved i baštovan takođe su bili tamo, zajedno sa
svojim suprugama. Osmanova supruga se usplahireno vrzmala naokolo,
proveravajući da li su svi posluženi slatkim čajem od nane. Kosa joj je bila povezana
kariranom maramom, a na sebi je imala svoju najlepšu dželabu. Haljina je bila
ljubičaste boje, s ružičastim vezom oko dekoltea.
U sredini male prostorije stajao je Osmanov sin Ahmed. Dečak je nedavno
napunio pet godina i sada je došlo vreme da prođe kroz islamski obred muškosti. Na
sebi je imao trodelno svetloplavo odelo, leptir-mašnu i plisiranu svečanu košulju. Na
glavi mu je čučao zeleni tarbuš, a na nogama se caklile crne cipelice.
Ahmed je oduševljeno pokazivao gostima novi bicikl koji mu je otac kupio za tu
priliku pre nego što su ga uzeli za ruku i izveli na prašnjavu ulicu. Ispred udžerice
prekrivene limenim krovom stajao je muškarac koji je držao za uzde vižljastog sivog
konja. Upitao sam se odakle li je samo došla ta veličanstvena životinja. Osman je
stavio dečaka na sedlo i konj je počeo da paradira između hrpa ustajalog smeća. Ne
znajući kako treba da se ponašamo, Račana i ja smo glasno zapljeskali dlanovima.
„Ovo će biti najsrećniji dan njegovog života”, rekao je Osman, raširivši usne u
široki osmeh ispod dugih uvijenih brkova.
S obzirom na to da sam znao šta sledi, nisam se baš mogao složiti s njegovom
tvrdnjom. Nekoliko sekundi kasnije, mali Ahmed je bio skinut s konja i odvučen u
kuću, gde su mu istog trenutka smakli minijaturne svečane pantalone. Krupan
neobrijan muškarac, u kojem sam prepoznao bricu koji je imao improvizovanu
radnju u sirotinjskoj četvrti, nadvio se nad dečakom koji je sada ležao na leđima,
77
pribijen za oniski stočić. Osman je upozorio svog sina da mora da bude hrabar.
Progutao sam knedlu. Račana je učinila isto, a Arijana je briznula u plač dok je
lokalni brica makazama izvodio hirurški zahvat na dečakovom penisu.
Rođaci i prijatelji su se tiskali oko stola kako bi imali što bolji pogled. Mali
Ahmed je duboko udahnuo. Isprva je zavladao tajac, a onda se kroz vazduh prolomio
prodoran krik. Vrištanje se nastavljalo i nastavljalo, sve više dobijajući na intenzitetu
kako je dečak shvatao u čemu se zapravo sastojao veliki događaj zbog kojeg su se
svi ti ljudi okupili u njihovom domu.
„Ah”, uzviknuo je Osman dok se njegov sinčić koprcao u agoniji pred našim
očima, „ovo je sigurno najlepši dan njegovog života!”

Isprva nikako nisam uspevao da smognem hrabrosti i upitam Račanu zašto je
usred noći naprasno poželela da uđe u onu zaključanu sobu. Plašio sam se onoga što
bih mogao čuti. Narednog jutra smo oboje izbegavali tu temu. Kada sam zatekao
Hamzu kako grabulja lišće u vrtu, i on se pravio kao da se ništa nije desilo. Prišao
sam mu i upitao ga gde vode one stepenice.
„Niste smeli da ulazite unutra”, mrko je rekao.
„Zbog čega?”
Čuvar ništa nije odgovorio. Gledao je ispred sebe, nastavljajući da skuplja opalo
lišće. Ostavio sam ga na miru i vratio se do tajanstvene sobe u vrtu. Na moje
ogromno iznenađenje, brava je već bila zamenjena.
Račana je znala da nisam imao mira zbog onog što se desilo prethodne noći.
Čitavog dana je izbegavala da me pogleda u oči, da bi se uveče, kada smo smestili
decu na spavanje, konačno okrenula ka meni.
„Morala sam da uđem unutra” rekla je drhtavim glasom. „Ne znam šta me je
navelo na to, niti kakvu tajnu ta soba skriva. Ali nešto se desilo unutra. Zar nisi i sam
osetio?”
Rekao sam da jesam osetio nešto. Neku hladnoću. Neku opasnost.
„Eto, onda i sam razumeš”, rekla je. „Tamo se krije neka opasnost, neki užasan
strah.”
„Siguran sam da Hamza zna o čemu se radi”, rekao sam nakon duže pauze.
„Samo što nema šanse da nam bilo šta kaže”, dodala je ona. „Bar dok to sam ne
odluči.”
Zagledao sam se u Račanino lice uokvireno pramenovima duge crne kose. „Da li
te je strah da živiš ovde?” upitao sam.
Ćutala je, kao da nije bila sigurna šta da mi odgovori. „Ne znam”, konačno je
prozborila. „Ne znam ni sama.”

Dva dana kasnije, dobio sam razglednicu od Pita, Amerikanca koji se zaljubio u

78
Marokanku koju je upoznao u noćnom klubu u teksaškom gradu Amarilju. Na
razglednici sam ugledao tamnoputog muškarca među krošnjama punim narandži. Na
poleđini je crnom hemijskom olovkom bilo ispisano: Da ne poveruješ! Pronašao
sam Jasminu! I ona mene voli! Vidimo se. Pit. PS. Ima malih problema s njenom
porodicom.

Naredna nedelja je užasno bolno i sporo prolazila. Građevinska ekipa je stizala
svakog jutra u osam sati. I dalje su dolazili u odelima, a na čelu povorke je uvek išao
vremešni poslovođa. Poslovođa bi me svakog jutra pozdravio poljupcima u obraze, a
njegovi ljudi bi se odmah nakon toga bacili na spremanje obilatog doručka, koristeći
gasni rešo postavljen u glavnom salonu. Svakog jutra sam ih upozoravao na opasnost
od požara, na šta su oni po pravilu odgovarali zlovoljnim coktanjem. Po njihovom
ubeđenju, samo su se slabići i kukavice pridržavali bezbednosnih mera.
Radovi na proširenju spavaće sobe su užasno sporo napredovali, ali tešio sam se
pomišlju na to da su konačno stigli na dnevni red. Šuma drvenih stubova je
podupirala tavanicu. Verući se po sklepanim merdevinama, šegrti su prebacivali na
sprat gomilu niskokvalitetnih cigala.
„Sigurno im nije lako”, prokomentarisao sam.
„Moraju da nauče šta je muka”, veselo je odgovorio stari poslovođa. „Samo onaj
ko je iskusio muku ume da ceni život.”
Ogromne rupe na zidovima u prizemlju, koje su nešto ranije napravili ljudi s
maljevima, sada su bile oblikovane u zaobljene lukove. Muškarac s kapom od
crvenog filca nadgledao je radove. Svaki od nadsvođenih ulaza zahtevao je oko
nedelju dana posla koji je obavljala čitava armija zidara. Proces je bio izuzetno
kompleksan. Prvo se konstruisala takozvana osnova luka. Potom se oko nje formirao
nadsvođeni ulaz, da bi osnova, koja je predstavljala neku vrstu kalupa, nakon toga
bila uklonjena.
Realizacija arhitektinog plana da izgradi grandiozno stepenište, koje će povezivati
nove spavaće sobe na spratu sa salonom u prizemlju, takođe je bila u toku. Taj
manevar je zahtevao da se sruše dve prostrane ostave i jedna vešernica. Upitao sam
arhitektu zašto je morao da nas liši tako korisnih prostorija, na šta je on nonšalantno
odmahnuo svojom manikiranom šakom.
„Šta će vam te bezvezne prostorije?” rekao je s neskrivenim prezirom. „One samo
skupljaju prašinu.”
Otkako sam mu isplatio pozamašni avans koji je tražio, arhitekta se prilično retko
pojavljivao u Kalifovoj kući. S vremena na vreme bi banuo na petnaestak minuta,
urlajući na svoje radnike i obelodanjujući narednu etapu svog grandioznog projekta.
Niko od zaposlenih nije se usuđivao da mu postavi bilo kakvo pitanje. Ono što me je
još više iznenadilo bila je činjenica da su se svi poslovi obavljali direktno iz glave.

79
Nije bilo nikakvih arhitektonskih nacrta niti planova.
Tokom jedne od tih munjevitih poseta uspeo sam da nakratko uhvatim arhitektu
nasamo. „Zar vašim ljudima nisu potrebni neki nacrti ili pisana uputstva?” upitao
sam.
„To nije praksa u Maroku”, odgovorio je nadmenim tonom.
„Zar im zaista toliko verujete da im u potpunosti možete prepustiti radove?”
Arhitekta Muhamed je otvorio vrata svog vozila i zapalio cigaru. „Ne verujem
nijednom od njih”, rekao je. „To je obična lopovska rulja.”
„Pa kako onda možete biti sigurni u to da vas ne potkradaju?”
„Zato što imam špijuna”, odgovorio je.
„Starog poslovođu?”
Arhitekta se nasmejao. „Ni u ludilu. On je najgori od svih. Mislim na čoveka sa
crvenom kapom. On me obaveštava o svemu što se dešava.”
Saznanje da je arhitekta i dalje držao konce u svojim rukama donekle je osnažilo
moje samopouzdanje. Vratio sam se u salon i namignuo čoveku sa crvenom kapom.
Uzvratio mi je istim gestom i taman zaustio da nešto kaže kada ga je poslovođa
ćušnuo po potiljku i naredio mu da nastavi s poslom.
Starac se potom uputio ka stepeništu koje je konačno počelo da dobija svoje
zavojito obličje. Skinuo je pohabani šešir od tvida i počeškao se po glavi. Oko
stepeništa je bilo podignuto pet novih zidova. Poslovođa ih je zamišljeno odmeravao,
i dalje se češkajući. Onda je nešto doviknuo jednom od šegrta. Dečak mu je doneo
čekić i dleto. Vremešni poslovođa je s neočekivanom brižljivošću prislonio dleto uz
jedan od zidova i počeo veoma lagano da udara čekićem. Pomislio sam da ga smesta
moram zaustaviti kako ne bi uništio jedino što je koliko-toliko vredelo od svega što
su njegovi radnici do tada uspeli da naprave. Međutim, baš u trenutku kada sam
otvorio usta kraj dleta je proleteo kroz zid.
„Šta se desilo?” nervozno sam upitao. „Šta se nalazi tamo?”
Poslovođa je provirio kroz otvor koji nije bio veći od ključaonice. „Još neka
soba”, rekao je.
„Delujete iznenađeno.”
„Nismo znali za nju” odgovorio je starac.
Neko mi je dodao baterijsku lampu. Želudac mi se zgrčio od napetosti. Podigao
sam lampu i provirio kroz otvor. Bilo je to kao da stojim pred Tutankamonovom
grobnicom. Snop svetlosti se rasplinuo po mraku. Stekao sam utisak da se s druge
strane krije prilično prostrana odaja.
„Izgleda da je ogromna”, rekao sam.
„To je božji dar”, izjavio je jedan od šegrta.
„Alahu akbar!” povikao je drugi. „Bog je veliki!”

80
 Treća nedelja oktobra donela je kiše. Kiša je lila i lila, najavljujući hladan
monsunski period severne Afrike. Bog koji nam je nedavno poslao čudo u vidu
izgubljene sobe sada je pokušavao da nas potopi. Dar Kalifa je prokišnjavala kao
rešeto. Voda je prodirala kroz otvorene ulaze i slomljene prozore i slivala se s krova
u salon. Soba u kojoj smo Račana, deca i ja spavali bila je poplavljena. Bili smo
primorani na to da potražimo neko više utočište.
Betoniranje je zbog neprestane kiše bilo praktično neizvodljivo. Bio sam
iznenađen što su građevinci uopšte pokušavali da nastave s radovima. Jednog jutra
su izvukli stubove koji su pridržavali krov dograđenog dela spavaće sobe. Bio je to
krajnje optimistički potez. Betonska tavanica je odolevala gravitaciji čitavih pola
minuta, a onda se sručila dole.
Usledio je još jedan policijski prepad, a nakon toga i serija novih povreda. Kiša je
iz dana u dan nastavljala da pada. Ni danas mi nije jasno zašto nisam digao ruke od
svega i poveo svoju porodicu nazad u Englesku. Nije se radilo o tome da sam se
plašio podsmeha i zadirkivanja svojih bližnjih. Duboko u duši sam znao da je to
pitanje istrajnosti. Verovao sam da je ostajao tračak nade sve dok budem gurao dalje
uprkos onome što mi je nalagao zdrav razum. Zato sam odlučio da izdržim bez
obzira na sve, kao grogirani bokser koji mora ostati u uspravnom položaju da bi
dobio meč. Ostani na nogama, bodrio sam sebe, i ovaj mračni period će se sam od
sebe okončati.

Jedan od najvećih izazova s kojima sam se suočavao bila je svakodnevna
komunikacija sa svetom koji me je okruživao. Moj francuski i dalje nije bio naročito
dobar, a na arapskom nisam umeo da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Čuvari i
neki od radnika su vremenom naučili da se sporazumevaju sa mnom, ali ogromna
većina Kazablančana govorila je isključivo arapski. Zbog toga sam odlučio da
ponovo potražim asistenta.
Objavio sam oglas na lokalnom veb-sajtu. Kao glavne kriterijume za zaposlenje
naveo sam sposobnost za efikasno rešavanje problema i entuzijastično ponašanje u
svim mogućim prilikama. Niko se nije javio na oglas. Već sam nameravao da
odustanem od svega kad mi se javio neki muški glas. Bilo je tri sata ujutru i moj
anonimni sagovornik me je pitao da li je radno mesto i dalje upražnjeno. Glas mu je
bio staložen, s blagim američkim akcentom.
„Bože, baš je rano”, rekao sam, tražeći ručni sat.
„U stvari, kasno je”, odgovorio je glas s druge strane.
Konačno sam pronašao sat i bacio pogled na brojčanik. „Rano je. Veoma rano”,
rekao sam ledenim glasom.
S druge strane je zavladao kratkotrajan tajac.
„Kasno je”, ponovio je glas. „Kada se mogu sresti s vama?”

81
 Zakazali smo sastanak za podne, u blizini Dar Kalife, na mestu po imenu Hotel
Suisse. Došao sam na vreme, probivši se kroz blato u sirotinjskoj četvrti po kiši koja
je lila kao iz kabla. Osvrnuo sam se oko sebe, ali nigde nisam spazio nekoga ko bi
delovao kao moj kandidat. Izvadio sam beležnicu i počeo da pravim spisak pitanja
koja ću mu postaviti, koliko da ubijem vreme. Nakon pola sata čekanja, zaključio
sam da se taj tip verovatno neće ni pojaviti i vratio sam se kući.

Hamza je čučao u blatu na kraju vrta, mešajući vreću peska sa cementom. Osman
je stajao pored njega s raširenim kišobranom. Prišao sam im i upitao ih šta rade.
„To je iznenađenje”, snebivljivo je odgovorio Hamza.
U kući sam zatekao radnike kako sede na podu i jedu kus-kus. Čim sam se
pojavio na vratima, poslovođa se pridigao, doteturao se do mene i počeo da me ljubi
u obraze.
„Vi ste dobar čovek”, rekao je, još jednom me poljubivši.
Zahvalio sam mu na komplimentu.
„Dabogda imali hiljadu sinova!” uzviknuo je, uz još jednu salvu poljubaca.
Ponovo sam zahvalio.
„Dabogda uvek hodali po ružinim laticama!”
Ponovo je licem krenuo ka meni. Brže-bolje sam prekrio obraze i začkiljio očima.
„Šta hoćete od mene?” sumnjičavo sam upitao.
Poslovođa je skinuo svoju kapu od tvida i spustio je ispred grudi. „Ništa. Samo
hoćemo da vam se dopadnemo”, odgovorio je.
Po podne me je tip sa američkim akcentom ponovo nazvao. Objasnio mi je da se,
dok je dolazio na sastanak, neki pijani vozač zakucao u njegov automobil.
„Jeste li povređeni?”
„Nisam bio u kolima kada se to desilo”, odgovorio je.
„Ah, tako”, zbunjeno sam rekao.
Dogovorili smo se da se sretnemo u istom hotelu u ranim večernjim satima.
Ponovo sam čekao trideset minuta i on se ponovo nije pojavio. Psovao sam u sebi što
dopuštam da neko tako traći moje slobodno vreme i krenuo nazad kroz blato
sirotinjske četvrti.
Bilo je mračno, ali Hamza je i dalje nešto radio na kraju vrta. Od silne kiše,
žućkastocrvena zemlja pretvorila se u duboko blato. Hamzina odeća je bila skroz
zamazana, ali njemu to očigledno nije smetalo. Ono što je napravio podsećalo je na
kratku i široku betonsku cev postavljenu u vertikalni položaj. Na gornjem delu se
nalazio ručno izrađeni čekrk i gumeno vedro.
„To je bunar”, objasnio mi je.
Zavirio sam unutra. „Ali nema vode”, rekao sam. „Nema čak ni rupe.”
Hamza je ležerno odmahnuo rukom. „To je bunar za džine”, rekao je.

82

Taman što sam krenuo na počinak, kandidat za posao je ponovo nazvao. Već sam
se spremao da ga ispsujem i spustim slušalicu, ali pre nego što sam stigao bilo šta da
izustim, on me je upitao za adresu.
„Doći ću za deset minuta”, rekao je.
„Nema šanse da pronađete kuću. Mi živimo usred sirotinjske četvrti.”
Tačno deset minuta kasnije, začulo se kucanje na vratima. Kandidat je tiho ušao u
kuću i rukovao se sa mnom, skrenuvši pogled u stranu. Zvao se Kemal Benabdulah.
Bio je mršav i proćelav i imao je dvadeset pet godina. Izgledao je bar deset godina
starije. Oči mu behu upale u očne duplje, a pogled odsutan. Imao je izduženo lice s
tankim brkovima. Sedeli smo u salonu na plastičnim baštenskim stolicama i slušali
kišu koja je pljuštala u dvorištu. Očekivao sam izvinjenje, ali ono je izostalo.
„Nešto prepravljamo po kući”, rekao sam, svestan haosa koji nas je okruživao.
Kemal je prešao pogledom preko zidova, a onda osmotrio gomilu poslaganih
vreća. „Koriste cement od trideset pet gradi”, rekao je. „Trebalo bi da koriste onaj od
četrdeset pet, inače rizikuju da se tavanica sruši.
„Već se srušila”, rekao sam.
Nisam tražio od Kemala da ponese svoje porodično stablo. Umesto toga, zamolio
sam ga da mi kaže nešto o svom životu.
„Rođen sam u malom gradu na istoku Maroka” tiho je prozborio, „ali odrastao
sam u Kazablanki. Sedam godina sam živeo u Sjedinjenim Državama, uglavnom u
Atlanti i Njujorku. Radio sam na hiljadu mesta – u firmama kao što su Arbi, Hardi,
Deri Kvin. Mislio sam da ću zauvek ostati tamo.”
„Zbog čega si se vratio?”
„Zbog sticaja okolnosti”, odgovorio je, ovlaživši jezikom usne. „Nikad ne znate
šta vam sve život može prirediti”, rekao je.

83
 SEDMO POGLAVLJE

Vojska ovaca koje predvodi lav pobediće vojsku lavova koje predvodi ovca.

BANDA NESTAŠNIH DEČAKA POČELAJE DA PRAVI DARMAR po

sirotinjskoj četvrti. Krali su igračke od mlađe dece, gađali kamenjem osakaćene pse,
bockali magarce zašiljenim štapovima i saplitali starice koje su se teturale kući
vraćajući se sa zajedničkog bunara. Učiteljica je mahala svojim narandžastim
crevom, preteći da će ih izmlatiti na mrtvo ime ako ih samo uhvati na delu. Naborani
imam je ljutito pljeskao dlanovima. „Ako mi samo padnu šaka”, govorio je, „obesiću
ih za uši”.
Pošto je Kemal bio jedini kandidat koji se javio na oglas, odlučio sam da ga
uzmem u službu. Uprkos tome, bio sam gotovo ubeđen u to da je na njegovom
potiljku bio istetoviran nevidljivi rok trajanja. Nisam očekivao da će njegovo
službovanje potrajati. Nakon debakla koji sam doživeo sa Zohrom i njenom
savetnicom iz redova džina, moje prognoze nisu bile naročito ohrabrujuće.
Na moje silno iznenađenje, Kemal je prvog dana na vreme stigao na posao. Bio je
obučen u crno-sivo odelo, a na levoj ruci je nosio masivan italijanski ronilački sat.
Usne su mu bile čvrsto stisnute. Ako bih ga nešto upitao, odgovarao je taktičnim
odmerenim rečima, a onda bi ponovo utonuo u ćutanje. Činilo se da nije sklon
dokonim razgovorima. Kada bih mu predočio neki problem, svim snagama bi se
usredsredio na njegovo rešavanje. Prvi utisak koji sam stekao bio je da pred sobom
imam samotnjaka, čoveka koji se u životu svačega nagledao.
Izdao sam mu čitav niz naređenja.
„Vrt treba poprskati insekticidom”, počeo sam. „Potom treba razmontirati staru
vetrenjaču iznad bunara i skloniti one kamare drva iz povrtnjaka.”
Kemal nije pravio beleške. Pažljivo je pratio ono što govorim, stisnutih usana i
ruku prekrštenih iza leđa.
„Još nešto?” upitao je.
„Iskreno rečeno, ima još mnogo toga”, rekao sam. „Za početak, treba da kupimo
kadu i satelitsku antenu, a treba srediti i bazen. Moraćemo da napravimo sigurnosnu
ogradu, da kupimo aparate za gašenje požara i da namestimo prozore.”
Tog dana sam imao zakazan susret s jednim službenikom britanskog konzulata.
Rekao sam Kemalu da se baci na posao, a ja sam peške krenuo kroz blatnjave sokake
sirotinjske četvrti u potrazi za nekim taksijem. Korejski džip je nekoliko dana ranije
otkazao poslušnost. Nešto nije bilo u redu s motorom.
Kada sam se tri sata kasnije vratio kući, dvorište je vrvelo od ljudi. Što je bilo još

84
neobičnije, svi su nešto radili. Deset muškaraca je kolicima odvozilo panjeve iz vrta.
Grupa vojnika je rastavljala staru vetrenjaču, pentrajući se na nju pomoću konopaca.
Jedan majstor je popravljao pumpu za bazen, drugi je instalirao satelitsku antenu, a
treći je stavljao nova prozorska okna. Pozvao sam Kemala. Njegova glava je odmah
provirila s krova.
„Ovde sam”, doviknuo je.
Trenutak kasnije, već je stajao preda mnom, zatvorenih usta i ruku zabačenih iza
leđa.
„Kako napreduju poslovi?” upitao sam.
„Sve je pod kontrolom”, odgovorio je on. „Napravio sam pogodbu s pekarom iz
sirotinjske četvrti. Raščistiće čitav vrt. Drva im trebaju za loženje peći. Kažu da nam
mogu platiti dve stotine dolara kao nadoknadu. Pitaju da li ste zadovoljni tim
iznosom.”
„Oni će nama platiti?”
„Naravno.”
„A otkud ovi vojnici?”
Kemal je žmirnuo očima. „Svi sa kojima sam razgovarao tražili su brdo para za
taj posao”, objasnio je. „Zato sam kontaktirao vojsku i oni su pristali da uklone
vetrenjaču u sklopu vojničke vežbe. Sklopio sam dogovor i s tipom koji otkupljuje
staro gvožđe. Daće nam sto pedeset dolara za metalne delove. Taman za sređivanje
bazena.”
„Odlično”, rekao sam.
„To nije sve. Čekajte samo da vidite ovo...”
U Kemalovim rukama se odjednom našao daljinski upravljač za televizor.
Pritisnuo je jedno dugme i s krova se istog trenutka začula škripa rotirajuće satelitske
antene. Koji trenutak kasnije, na ekranu se pojavilo nešto što je izgledalo kao
peruanski TV dnevnik.
„Sada imate dve hiljade kanala”, rekao je. „Doveo sam jednog poznanika da vam
sve to besplatno instalira.”
„A šta je s kadom?”
Kemal se štipnuo za brk. „To ćemo srediti kasnije”, rekao je.
Čuvari nisu bili impresionirani Kemalovim postignućima. Poveo sam ih u
obilazak poseda, ponosno im pokazujući popravljenu pumpu za bazen, razmontiranu
vetrenjaču i na hiljade TV kanala. Njihova lica su bila potištena i razočarana. Stekao
sam utisak da su to doživeli kao izdaju s moje strane.
„Mesje Kemal nije dobar čovek” prezrivo je rekao Hamza.
„Taj će i košulju s leđa da vam skine”, dodao je Osman.
„I kuću će vam ukrasti, samo ako mu se ukaže prilika”, rekao je Medved.
„Onda ću morati da budem strašno oprezan”, rekao sam. „Ali ako on za samo

85
jedan dan može da obavi toliko stvari, nema šanse da se odreknem njegovih usluga.”

Te noći niko od nas nije mogao da zaspi zbog zvukova koji su dopirali iz
bidonvila. Neki siroti magarac se batrgao na ularu i tako bolno njakao kao da je
predosećao smak sveta. Pretpostavivši da je banda neobuzdanih derana krenula u
svoj noćni pohod, išunjao sam se u vrt i doviknuo Hamzi da izađe napolje i rastera
ih. Napolju je bilo veoma mračno. Samo se tanušni mesečev srp nazirao na
oblačnom nebu. Čuvar je stajao pored bunara koji je napravio za džine, bacajući
unutra nešto što je podsećalo na komade sirovog mesa.
„To će privući pacove”, rekao sam prekornim glasom. Magarac je i dalje bolno
njakao u sirotinjskoj četvrti.
„To će nas zaštititi”, odgovorio je Hamza.
Obojica smo prasnuli u smeh. Tada sam prvi put osetio izvesnu toplinu u našem
odnosu. Ja nisam verovao u džine, ali poštovao sam praznoverje kao izraz jedne
odavno utemeljene zrele kulture.
„Kako da izađemo na kraj sa džinima?” upitao sam ga.
Hamza je bacio poslednje komade mesa u bunar bez vode. Njakanje magarca se
utišalo, da bi potom potpuno zamrlo.
„Oni žive u Dar Kalifi”, rekao je. „Oduvek su živeli tu.”
„Mogli bismo da obavimo ritual isterivanja duhova”, predložio sam, „i tako ih
najurimo iz kuće”.
„Da li bi izbacio svog dedu na ulicu samo zato što je ostario?” odvratio je on.
Obojica smo zaćutali. Situacija je pozivala na tišinu. Udahnuo sam noćni vazduh
prožet mirisom jasmina i osluškivao nasumični lavež divljih pasa. Obojica smo bili
zatočenici kultura iz kojih smo potekli. Moj način razmišljanja bio je omeđen
zapadnjačkim naučnim idealima, a njegov tradicionalnim obrascima marokanske
kulture. Njegovo ubeđenje u to da džini postoje pariralo je mojoj uverenosti da je to
čisto praznoverje. Upitao sam se da li ćemo ikada uspeti da stignemo do tačke u
kojoj bi se naša mišljenja preklopila, do ničije zemlje u kojoj je čovek mogao
oscilirati između vere i skepticizma.

86
 Lavež pasa lutalica je utihnuo, a nestao je čak i šum laganog povetarca. Bio je to
najtiši trenutak koji sam iskusio od našeg useljenja u Dar Kalifu. Svom dušom sam
uživao u tom daru. Istočnjaci smatraju tišinu nečim što poseduje neizmernu vrednost,
za razliku od zapadnjaka koji u njoj vide samo neprijatne pauze između dve etape
razgovora. Za mene lično, pauza u govoru je po pravilu nešto zastrašujuće, stvar koju
treba saseći u korenu. Međutim, prvi put posle toliko vremena mogao sam da se
prepustim tišini.
Na kraju sam ipak ja bio taj koji je prekinuo ćutanje. „Zašto je ona soba uvek
zaključana?”
Hamza je obrisao ruke o košulju. „Ne mogu vam to reći”, odgovorio je.
„Zašto?”
„O nekim stvarima se može govoriti, a o nekima se mora ćutati.
„Šta se desilo unutra? Je l’ neko tamo izgubio život? Da li je u tome stvar? Osetio
sam neku hladnoću. Strah. Miris smrti.”
Čuvar je ispustio težak uzdah. „Ne mogu da pričam o tim stvarima”, rekao je.

87
„Ako želite da saznate više o Dar Kalifi, morate živeti ovde. Kuća će vam s
vremenom sve sama ispričati.”

Prošlo je nekoliko dana. Kada sam jednog jutra, još uvek bunovan od sna, krenuo
dugačkim nadsvođenim tremom ka kuhinji, presreo me je muškarac obučen u
zaštitno odelo, s maskom na licu i gumenim rukavicama na šakama. Na leđima je
nosio hemijsku bocu pod pritiskom, a u rukama držao crevo povezano s bocom.
„Vratite se unutra”, rekao je. „Ovo je otrov.”
Energično je mahnuo rukom, davši znak svom kolegi koji je stajao na drugom
kraju vrta. Čovek je bio istovetno obučen i imao je identičnu bocu na leđima. Potom
su aktivirali boce i mastan crn gas je pokuljao napolje. Prvo su poprskali najniže
delove vrta, travu i cvetne leje, a potom prešli na žbunje i drveće. U roku od tri
minuta, više se ništa nije videlo. Činilo mi se kao da se nalazim u središtu hemijske
katastrofe. Ptice su popadale iz krošnji i ošamućene ležale na zemlji. Zatvorio sam
oči i oteturao se nazad do spavaće sobe da upozorim Račanu i decu da ne mrdaju
odatle.
Sedeli smo šćućureni u sobi i čekali da prođe hemijska opasnost. Nakon otprilike
sat vremena, Kemal se pojavio na vratima. Objasnio mi je da je za male pare uspeo
da dovede ekipu za dezinsekciju i deratizaciju. Ti ljudi su bili u državnoj službi, ali
svratili su pre posla da nam učine uslugu.
Tokom narednih nekoliko dana, moj novi asistent je uspešno rešavao problem za
problemom. Zahvaljivao sam proviđenju što me je Zohra tako iznenadno i
neočekivano napustila. Njen zamenik bio je neuporedivo efikasniji. Prema meni se
odnosio krajnje formalno, uvek mi se obraćajući sa „gospodine”, a kada bi završio sa
svojim dnevnim obavezama, raspoloženje bi mu naglo splasnulo.
„U Americi sam naučio da naporno radim”, objasnio mi je jednog popodneva.
„Tamo su ljudi predani svom poslu. Ne razvlače se naokolo izmišljajući opravdanja,
sažaljevajući sebe i po čitav dan se nalivajući čajem od nane. Ako se u Americi
pokažeš kao dobar radnik”, dodao je, „možeš zaraditi brdo para i steći poštovanje
među ljudima koji te okružuju”.
Uprkos tome, neprestano sam upozoravao sebe da to ne može potrajati. Takva
efikasnost nikada nije dugog veka.
Sedeli smo u taksiju, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu na ulicama
Kazablanke, kada sam upitao Kemala šta ga je navelo na to da emigrira u Sjedinjene
Države. Pogled mu je bio fiksiran na ulicu. Posmatrao sam ga iz profila. Progutao je
knedlu, a onda počeo da govori.
„Moju porodicu je zadesila nesreća. Strašna nesreća. Moja majka i mlađa sestra
putovale su automobilom kroz Španiju. Neki kamion je naleteo na njih i obe su
poginule – majka na licu mesta, a sestra nekoliko dana kasnije.”
Promucao sam nekoliko reči u znak saučešća.
88
 „Kada mi je otac saopštio šta se desilo”, nastavio je, „nisam čak ni zaplakao.
Nisam pokazao nikakvu emociju. Bio sam potpuno paralisan.”
„Kada se to desilo?”
„Pre devet godina.”
„I tada si otišao u Sjedinjene Države?”
„Moja porodica je bila razorena”, rekao je. „Srce joj je bilo iščupano. Nisam znao
ni jednu jedinu reč engleskog, ali morao sam da pobegnem što dalje. I tako sam seo
na avion za Džordžiju, da okušam sreću u prestonici južnjačke gostoprimljivosti.”

Kiše su se uskoro vratile. Arhitektini ljudi su se baškarili naokolo kao u zemlji
Dembeliji. Spopadala me je jeza od pomisli na to da uopšte prođem kroz kuću.
Radovi su stajali u mestu. Podovi su bili uklonjeni, a vrata poskidana iz dovrataka.
Prekidači za svetlo bili su porazbijani, a električne žice su visile sa zidova i tavanica,
dajući svoj doprinos sveopštem rasulu. Samo polovina lukova bila je dovršena, a za
ostale sam već gubio nadu da će radnici ikada preći na njih.
S vremena na vreme, dok bih užurbanim korakom marširao kroz salon,
zaklanjajući oči rukama kako bih poštedeo sebe obeshrabrujućeg prizora, stari
poslovođa bi se ustremio ka meni, počeo da me cmače po obrazima i srdačno mi
stiska desnu šaku.
Kada je Kemal video kako me starac spopada svojim izlivima prisnosti, okrenuo
se ka njemu i zarežao nešto na arapskom.
„Ma, on samo hoće da bude ljubazan”, popustljivo sam rekao.
„Grešite. On samo hoće da vam zavuče ruku u džep”, odvratio je moj novi
asistent. „Sledeće nedelje počinje sveti mesec Ramazan. Zato matori pokušava da
vam se dodvori. Nada se da će vas time navesti na to da ga bogato nagradite za
praznik.”
Kemal je potom počeo da se raspituje o arhitekti. Opisao sam ga kao dobrog
čoveka zaljubljenog u kvalitetne kubanske cigare.
„Nemojte mu ni slučajno davati pare”, upozorio me je.
„Ali ja sam mu već sve unapred isplatio”, promrmljao sam. „Insistirao je na
tome.”
„Da li vam je dao neku priznanicu?”
„Nije. Jednostavno sam prebacio novac na njegov račun u Parizu.”
Kemal je zakolutao očima. „U Maroku”, objasnio mi je, „pare se daju samo
ljudima kojima želite što pre da vidite leđa”.

Pre nego što sam se doselio u Kazablanku, često sam tokom jutarnjeg kupanja
razmišljao o tome kako ću jednog dana dići sidro i uteći sa engleskih obala. Volim da
provodim dosta vremena potopljen u kadi, nožnim palcem podešavajući dotok tople
vode i razmišljajući o krupnim životnim pitanjima. Sada, kada smo konačno izveli
89
svoje veličanstveno bekstvo, želeo sam da nabavim kadu u kojoj ću moći do mile
volje da se baškarim, kujući planove za budućnost. Kada je morala da bude
grandiozna, kvalitetno izrađena i da potiče iz doba kada su ljudi umeli da uživaju u
blaženim domaćim ritualima kao što je kupanje.
Kada sam upitao Kemala gde bih mogao da pronađem starinsku kadu, obećao mi
je da će me odvesti do najboljeg salona sanitarne opreme u gradu. Upitao sam ga da
li se taj salon nalazi u pomodarskom Marifu.
Kemal je namreškao nos. „Marif je za skorojeviće”, rekao je.
Pre nego što smo krenuli u potragu za kadom, odveo sam Kemala da pogleda moj
pokvareni korejski džip. Još otkako je motor otkazao, džip je stajao zaključan u
garaži. Kemal je podigao haubu i pregledao mašineriju, a zatim proverio papire i
pređenu kilometražu. Na kraju je odlučio da pozove mehaničara – dobro građenog
muškarca s tamnim ubilačkim očima i prosedom razbarušenom bradom, obučenog u
radni kombinezon koji je bio toliko zamazan uljem da je bilo nemoguće ustanoviti
njegovu prvobitnu boju.
„Marokanski mehaničari su nezamislive bitange”, rekao je Kemal. „Većina njih bi
mogla k’o od šale da ubije čoveka.”
„Zar su baš svi takve bitange?” upitao sam.
Kemal je zapalio cigaretu. Zamišljeno je klimnuo glavom, okružen oblakom
dima. „Baš svi... izuzev jednog”, rekao je, pokazavši užarenim krajem „marlbora” na
čoveka sa ubilačkim pogledom. „Husein je jedini kome možete verovati.”
„Kako si ga pronašao?”
„Svojevremeno je na kartama izgubio sve što je imao”, započeo je Kemal.
„Porodica mu je bila na rubu prosjačkog štapa. A onda ga je moj otac uputio u posao.
On nam nikad ne bi zabio nož u leđa.”
Dok je Husein svojim nemilosrdnim pogledom ispitivao motor, upitao sam
Kemala zašto bi mu neko zabio nož u leđa.
„Pa, za to nije potreban neki veliki razlog”, znalački je odgovorio. „Neko može
biti ljubomoran zato što imate više od njega, ili se možda zamerio nekom iz vaše
porodice. Ako dođe do toga, onda ste u velikoj nevolji.”
„Kakvoj nevolji?”
„Kad vidite sve te glamurozne izloge i skupe automobile, može vam se učiniti da
je Kazablanka moderan grad”, rekao je. „Ali ako samo malo zagrebete ispod
površine, shvatićete da je ovo opasno i surovo mesto. Ovo je Afrika. Ovde još uvek
važe plemenski zakoni. Nikad to nemojte smetnuti s uma. Napravite samo jedan
pogrešan potez i imaćete čitavo pleme za vratom.”
Pokušao sam da ugraviram to upozorenje u svoju svest.
U tom trenutku, mehaničar je podigao glavu. Pogledao je Kemala, začkiljivši
svojim tamnim očima, i prozborio nekoliko reči.
„Baš kao što sam i mislio”, rekao je moj asistent.
90
 „Šta je ustanovio?”
„Ovo nije originalni motor. Ovaj džip je star tri godine, a gvožđurija ispod haube
najmanje deset.” Kemal je izvadio još jednu cigaretu i prešao jezikom duž njene
ivice. „Niste bili dovoljno obazrivi”, rekao je. „Prethodni vlasnik je ispod ruke
prodao originalni motor za dobre pare, a vama je uvalio ovu gomilu starog gvožđa.”
Zapalio je cigaretu i polako izdahnuo dim. „Klasičan slučaj zamene motora”, rekao
je.
„Zamena motora?”
„Naravno. Najstariji trik u trgovini automobilima.”

Boravak u Sjedinjenim Državama izvršio je veliki uticaj na Kemala. Kada se
vratio u rodnu zemlju, nekoliko meseci pre Drugog zalivskog rata, bilo mu je veoma
teško da ponovo prihvati marokanski mentalitet. U Americi je navikao na to da se
stvari obavljaju brzo i efikasno. Izbrusio je svoju veštinu i naučio da čovek
neprestano mora nešto obrtati, muvati i petljati, da mora brzo i energično govoriti i
biti upućen u širok dijapazon stvari. Kada se vratio u Maroko, shvatio je da je
tamošnji život zaglibljen u inerciji koja je vladala već najmanje hiljadu godina. Kao
što sam iz ličnog iskustva saznao, jedini način da u Maroku obavite bilo kakav posao
sastojao se u tome da srljate kao razjareni bik, rušeći sve pred sobom. Pa čak i ako
ste s takvom silinom i energijom pristupali svojim poslovima, morali ste neprestano
držati oči otvorene.
„Dovoljno je da samo na trenutak skinete pogled s lopte”, često je govorio Kemal,
„pa da izgubite sve što ste u životu stekli”.
Bio sam impresioniran njegovom sposobnošću predviđanja. Činilo mi se da je
savršeno shvatao sve finese situacije u kojoj sam se obreo iako mu još uvek nisam
pomenuo probleme s nestalom dokumentacijom. Kada sam mu na kraju u kratkim
crtama predočio i taj slučaj, stekao sam utisak da uopšte nije iznenađen.
„Ova kuća je godinama bila prazna”, rekao je. „Čudi me da je kurjaci već nisu
rastrgli.”
„Džini su ih držali na odstojanju”, ironično sam rekao.
„Možda ste u pravu”, nastavio je Kemal. „Raspitivao sam se o vašoj kući kod
ljudi iz bidonvila. Tamo svi pričaju o Dar Kalifi. Kažu da njom haraju džini, na
stotine džina. Ne možete ni zamisliti koliko se oni boje tih stvorenja. Da nije tako,
već odavno ni kamen na kamenu ne bi ostao.”

Moji razgovori sa starim filatelistom Hišamom nastavili su se. Svake nedelje bih
prošetao do njegove kuće, preskočio tronogog psa koji se baškario pred ulazom i
trampio pregršt poštanskih markica za turu razgovora. Pričali smo o njegovom
detinjstvu i o godinama koje je proveo na drumu, putujući zaprežnim kolima

91
natovarenim starim gvožđem. Razgovarali smo o marokanskoj prošlosti, budućnosti
i mladalačkim snovima.
Hišam je bio od onih ljudi koji vole da razgovor ima početak, sredinu i kraj. Nije
bio poklonik ispraznog i dokonog ćaskanja. Imao sam utisak da je razgovore koje
smo nas dvojica vodili shvatao još ozbiljnije zbog toga što su oni predstavljali deo
našeg neobičnog poslovnog dogovora. Odmeravao je svoje reči prema vrednosti
markica koje sam mu donosio, šarenih papirića prilepljenih za gornji desni ugao
poštanskih koverata.
Jedne nedelje sam ga upitao da li veruje u džine.
„Naravno da verujem”, odgovorio je kao iz topa. „Oni su svuda oko nas. Njihov i
naš svet se međusobno prepliću.”
„Da li ih volite?”
Starac me je iznenađeno pogledao. „Kako, zaboga, da ih volim? Da mogu, ne bi
oklevali da nam prerežu grkljan”, odgovorio je. Podigao je s poda album za markice
i otvorio ga.
„Hoćete da kažete da bi džini, da mogu, pobili sve ljude?”
„Nego šta! Ali postoje načini da se zaštitimo od njih!” uzviknuo je. „Zato
govorimo Bismilah, ’u ime boga’, pre nego što se upustimo u bilo kakav posao.”
To je objašnjavalo zašto sam taj izraz slušao po hiljadu puta na dan. Marokanci
mrmljaju tu reč pre nego što uđu u automobil, pre nego što se late jela ili pića, pa čak
i pre nego što se spuste na stolicu.
„Naš džin se zove Kandiša”, nastavio sam. „Čuvari su prestravljeni od njega. To
nam poprilično zagorčava život.”
„S razlogom se plaše”, rekao je Hišam, raspoređujući markice. „Čuo sam da je
Kandiša izuzetno moćan, da voli ljudsku decu. Vaša deca nisu bezbedna. Mogao bi
ih zgrabiti kad najmanje očekujete. Zbog toga su čuvari toliko prestrašeni.”
Hišam mi je ispričao kako džini često imaju običaj da preko noći ukradu neko
ljudsko dete i zamene ga malim džinom.
„Dete džin se ponaša isto kao i vaše dete”, objašnjavao je. „Isprva ništa ne
sumnjate. A onda jedne večeri zbaci svoje ljudsko obličje, pretvori se u užasno
stvorenje visoko trideset metara i u jednom zalogaju proguta čitavu porodicu. Verujte
mi da vam govorim istinu.”
„Kako se to može sprečiti?”
Starac je spustio album s markicama. „Postoji jedno rešenje”, rekao je ozbiljnim
glasom.
„Koje?”
„Da prevarite džine. Uveče u dečje postelje stavite lutke, a svoju decu pošaljite da
spavaju u pećnici. Ako tako budete radili svako veče, svi ćete biti bezbedni.”

92
 Kad god bih zamolio Kemala da me odvede do mesta gde sam mogao da kupim
kadu, on je tvrdio kako nemamo razloga za žurbu. Kada je predstavljala jedan od
završnih detalja, objašnjavao je, a mi smo još uvek bili daleko od tog stadijuma. Bio
je u pravu. Dok su trajali radovi na renoviranju Kalifove kuće, sve vreme sam imao
velikih problema s perspektivom. Prilično sam dobar u zapažanju detalja, ali mi je
gotovo nemoguće da zamislim neki projekat kao celinu. Čitavo jedno skladište u Dar
Kalifi bilo je već ispunjeno takozvanim završnim detaljima. Sve te stvari strpljivo su
čekale da budu raspoređene na svoja mesta. Bila je tu profesionalna teniska mreža
iako je teniski teren još uvek predstavljao samo zapuštenu parcelu prekrivenu kršom,
slomljenim flašama i mrtvim pacovima. Pored teniske mreže bilo je poslagano
trideset uramljenih slika indijskih maharadža koje je trebalo da budu okačene na
trpezarijskim zidovima. Nedaleko odatle nalazila su se dva sanduka, jedan pun
ukrasnih jastučića, a drugi preplavljen lusterima, lampama, sapunima, kupkama i
telefonskim aparatima. Međutim, završni detalj koji me je ispunjavao najvećim
nemirom bio je šest metara dug teretni kontejner sa indijskim nameštajem koji sam
naručio pre nekoliko meseci. Naš dragoceni tovar već je plovio pučinom, na svom
putu ka Kazablanki.

Želja da se što pre latim završnih detalja navela me je na to da ponovo pozovem
arhitektu. Zamolio sam ga da u Dar Kalifu pošalje još radnika, ljudi koji su kadri da
posao privedu kraju. Ispričao sam mu za brodski kontejner pun nameštaja koji je već
putovao ka Maroku, kao i za hiljadu drugih završnih detalja koji su čekali da zauzmu
svoje mesto u kući. Što se njega ticalo, ja sam očigledno postao samo još jedan
rasrđeni glas koji ga je gnjavio preko mobilnog telefona, glas čoveka koji je bio
dovoljno glup da mu izruči pare unapred. Tokom našeg kratkog razgovora postalo mi
jasno da se arhitekta već bacio na pelješenje nekog novog i još bogatijeg stranog
klijenta.
„Ništa ne brinite, dragi moj prijatelju”, veselo je rekao. „Samo se opustite.
Rezultat će biti očaravajući.”
„Kada će radnici početi da stavljaju podne pločice?”
Arhitekta mi je u tom trenutku doviknuo kako njegovo vozilo ulazi u tunel i veza
se naglo prekinula.

Narednog jutra, pred vratima Dar Kalife pojavila se nova grupa radnika. Za
razliku od građevinara, oni nisu bili obučeni u odela. Garderoba im je bila oskudna i
otrcana. Upitao sam poslovođu ko su ti ljudi.
„Oni će popločati podove”, odgovorio je starac.
Sanjao sam o tome da Dar Kalifi vratim nekadašnji sjaj i grandioznost,
tradicionalni arapski izgled koji je u prošlosti verovatno posedovala. Ljudi s
maljevima svojski su se potrudili da u kući ne ostane ni jedan jedini evropski detalj.
93
Planirao sam da u našem novom domu primenim tradicionalne marokanske
dekorativne tehnike kao što su bedžmat, pločice od terakote iz Fesa koje se koriste za
prekrivanje podova, zelidž, mozaici napravljeni od komadića glaziranih pločica, i
tadelakt, prelepi gips za prekrivanje zidova koji zanatlije iz Marakeša prave od
krečnjaka, mermerne prašine i belanaca.
Stranci koji pokušavaju da upoznaju Maroko običnu stiču utisak da ta zemlja
predstavlja pravu riznicu tradicije i umetničkih dostignuća. Knjižare na Zapadu su
preplavljene divno ilustrovanim monografijama koje prikazuju umetnosti i zanate
tog severnoafričkog kraljevstva. Lako je zamisliti kako ti čudesni zanati sa
hiljadugodišnjom tradicijom i dalje nalaze široku primenu u marokanskim
domovima, ali ta pretpostavka je strašno daleko od istinskog stanja stvari.
Pripadnici marokanske kraljevske porodice već generacijama nastupaju kao
pokrovitelji tradicionalnih zanata. Vladari su, jedan za drugim, podizali impresivne
džamije, prelepe javne vrtove i raskošne palate. Finansiranjem takvih projekata oni
su pomogli da se zanatska veština održi i da tradicija ne izumre – kao što se,
nažalost, desilo u brojnim arapskim zemljama.
Iako pripadnici marokanske elite poštuju i štite nacionalnu kulturnu baštinu,
većina Marokanaca našeg doba se opredeljuje za moderan dekor. Oni opremaju svoje
kuće praktičnim tapisonima, svetlucavim fabričkim pločicama, masovno
proizvedenim lampama i lusterima i montažnim nameštajem. Njihovi domovi su
ušuškani i laki za održavanje. A osim toga, kao što sam se uskoro i sam uverio, taj
novi zapadni dekor imao je još jednu prednost: obezbeđivao je ogromnu uštedu u
novcu i vremenu.

Kada sam te nedelje posetio Hišama Harasa, zatekao sam ga kako skrušeno sedi u
svojoj kućici iza džamije. Lice mu je bilo preplavljeno očajanjem. Upitao sam ga šta
je krenulo naopako.
„Život je krenuo naopako”, sumorno je rekao. „Moj sin je poginuo. Bio je
otprilike vaših godina. Bio je pun života, pun snage. A onda je jedan auto naglo
izleteo iz trake i on više nije bio živ. Ništa od njega nije ostalo. Ništa osim sećanja.”
Hišam je podigao ruku i obrisao suze. U arapskom svetu smatra se da su suze
odraslog muškarca dopuštene i časne samo onda kada se njima oplakuje smrt sina.
Sagnuo sam se ka njemu i saosećajno mu stisnuo šaku. Ispružio je drugu ruku i
spustio dlan na moje rame.
„Kasnije ćemo razgovarati”, rekao je.

Radnici koji su došli da prekriju podove pločicama od terakote dovukli su
dvadeset vreća u salon i razbacali ih po podu. Zvuk razbijenih pločica odjekivao je
kroz nedovršene sobe. Radnici su se, svi do jednog, predstavljali kao vrhunski
majstori, sinovi i unuci velikih zanatlija. Svi oni su, kako su se hvalili, poticali iz
94
zanatskih porodica koje su se bar dvadeset generacija unazad bavile tim poslom.
Oraspoložen takvim saznanjima, poslužio sam ih malim kitnjastim čašama ekstra
slatkog čaja od nane. Stari poslovođa očigledno nije bio oduševljen gostoprimstvom
koje sam im ukazao. Žustro je prišao, sklonio čaše i na arapskom jeziku zarežao na
pridošlice. Potom je odneo poslužavnik sa čajem na drugi kraj sobe, gde su sedeli
njegovi građevinci u svojim prljavim i izgužvanim odelima. U prolazu je iskoračio
ka meni kako bi mi još jednom izljubio obraze.
„Čekaju vas veliki problemi”, rekao je Kemal. „Tačnije rečeno, čeka vas prava
katastrofa.”

Nekoliko dana nakon sinovljeve pogibije, stari sakupljač markica se neočekivano
pojavio pred vratima našeg doma. Na sebi je imao svoju uobičajenu odeću za izlazak
– sako od tvida i izbledelu platnenu kapu. Pozvao sam ga unutra i zamolio ga da
sedne, obrisavši zelenu plastičnu stolicu u ledenom salonu. Sedeli smo desetak
minuta u potpunoj tišini. Jednostavno nisam znao šta da kažem. Nisam uspevao da
pronađem reči kojima bih dostojno izrazio svoje saosećanje. Ponekad su trenuci koje
u tišini provodite s nekim ko vam je blizak vredniji i upečatljiviji čak i od najživljeg i
nasadržajnijeg razgovora. Hišam je jednom ili dvaput skrenuo pogled ka meni,
pokušavajući da se slabašno osmehne.
„Možda će vam to izgledati čudno” konačno je prozborio, „ali hteo sam nešto da
vas zamolim”.
„Naravno. Samo recite.”
„Da li biste mi dopustili da uzmem u naručje vašeg malog Timura onako kako
sam nekada davno držao mog rođenog sina?”
Odmah sam otišao do sobe u kojoj je Timur spavao, podigao ga iz krevetića i
stavio ga u Hišamovo naručje. Starac je privio našeg mališana uz grudi i zatvorio oči.
„Morate naučiti da cenite svaki trenutak života”, rekao je.

Te noći, mlad mesec se pojavio na nebu bez oblaka i sveti mesec Ramazan je
počeo. Za muslimane, poštovanje Ramazana predstavlja jedan od glavnih stubova
vere. To je vreme molitve i strogog dnevnog posta, kada su kapije raja otvorene, a
kapije pakla zatvorene. Za vreme Ramazana, muslimanima je zabranjeno da lažu i da
gaje nečiste misli, a njihova dela i postupci moraju biti savršeno čedni i čestiti.
Niko ko živi u Maroku ne može izbeći da se povinuje propisima koje nalaže sveti
mesec Ramazan, a kontrast između tog perioda i redovnog načina života nigde nije
upadljiviji nego u Kazablanki. Većina mladih žena koje žive u tom gradu paradiraju
naokolo našminkanih lica, obučene u najoskudniju odeću koja se može zamisliti.
Provode čitave dane po glamuroznim kafeima, doterujući frizure, prepričavajući
aktuelne tračeve i pušeći uvozne cigarete. Međutim, kada nastupi Ramazan sa svojim
strogim propisima, one bivaju prinuđene na to da odbace šminku i izazovnu
95
garderobu i da se u javnosti pojavljuju isključivo u lepršavim dželabama,
tradicionalnim odorama s kapuljačama. Kafei su preko dana zatvoreni, a pušenje je
svima strogo zabranjeno.
Fransoa, francuski iseljenik koga sam upoznao odmah po dolasku u Maroko,
upozorio me je na opasnosti koje nosi Ramazan. Rekao mi je da je to naporan i
mučan tridesetodnevni period tokom kojeg Marokanci iz dana u dan postaju sve
razdražljiviji. Međutim, kako je napomenuo, najgore od svega bilo je to što su u tom
periodu svi poslovi stajali u mestu. Bilo je praktično nemoguće bilo šta obaviti.
„A šta će biti s radovima u Dar Kalifi?” bojažljivo sam upitao.
„Bolje zaboravi na to!” uzviknuo je on. „Možeš slobodno odmah da spakuješ
kofere i da se vratiš kući.”
„Ali, ovo je moja kuća.”
„U tom slučaju”, zajedljivo je rekao Fransoa, „ostani kod kuće i čekaj da se stvari
vrate na staro”.
Poput svih ostalih, Kemal se uzdržavao od poroka koji su sačinjavali jezgro
njegovog života. Prestao je da konzumira alkohol, a oblak duvanskog dima koji ga je
gotovo uvek okruživao takođe beše iščezao. Od zore do sumraka uzdržavao se od
hrane i pića i svim snagama je nastojao da mu misli budu čedne i čiste. Početkom
svetog meseca, stigao je pred Kalifovu kuću u luksuznoj crnoj „Mercedesovoj”
limuzini sa uniformisanim šoferom. Vozilo je imalo žute diplomatske tablice i
minijaturnu zastavicu sa strane.
„Zamolio sam jednog poznanika za uslugu”, objasnio je, primetivši moj začuđeni
pogled.
„Koga to?”
„Ambasadora Mauritanije.”
Zamolio sam Kemala da mi u kratkim crtama opiše kako izgleda život za vreme
Ramazana.
„Prvo što počinje da vam smeta jeste nedostatak sna” rekao je. „U ponoć nešto
pojedete, odspavate tri sata, potom odlazite u džamiju, stavite par zalogaja u usta, još
malo odspavate i onda je već vreme za ustajanje.”
„Ramazan će potpuno dokusuriti radnike”, rekao sam.
„Ima tu i nekih prednosti”, odgovorio je Kemal.
„Kao na primer?”
„Kao na primer to da konačno možemo otići po kadu.”


Crna limuzina se kretala uzbrdo, udaljavajući se od mora, a onda skrenula desno
ka velikoj novoj stambenoj četvrti Haj Hasani. Pred nama je izronilo na stotine
jednostavnih belih stambenih zgrada čije su terase bile prošarane raznobojnim

96
konopcima za veš. U tom naselju su živeli ljudi koji su ostvarili svoj zajednički dugo
snevani san.
„Moj ujak je bio predsednik ove opštine”, rekao je Kemal dok je široki
„mercedes” krivudao po putu, izbegavajući rupe. „On je podigao čitavu ovu četvrt
praktično ni iz čega.”
„Ko živi u tim stanovima?”
„Ljudi koji su uspeli da se oslobode bede i pobegnu iz sirotinjskih četvrti.”
Limuzina je potom skrenula s glavne ulice i krenula niz blagu padinu, pretekavši
zaprežna kola natovarena gomilom svakojakih drangulija. Među mnoštvom stvari
ugledao sam aparat za kafu, kolut zamršenog kanapa, gajbicu crnog luka i kutiju
punu federa. Na vrhu piramide ležao je veliki stakleni akvarijum. Taj detalj mi je
naročito zapao za oko. Voda je štrcala na sve strane, a ribe su unezvereno praćakale
perajima.
S jedne strane puta, ubrzo sam spazio čitav niz niskih zaprežnih kola pretrpanih
voćem i povrćem. Pored njih su stajali energični prodavci koji su se nadvikivali na
arapskom, mameći mušterije. Na udaljenom kraju ulice nalazila se buvlja pijaca
zapanjujućih razmera. Kemal je rekao šoferu da se zaustavi. Izašli smo iz automobila
i on me je poveo ka suku. Svaki delić raspoloživog prostora bio je prekriven
svakojakim starudijama i polovnom robom. Bile su tu hrpe televizora s povađenim
delovima, šest metara visoke gomile polomljenih video-rikordera, ogromni kolutovi
bodljikave žice, pa čak i jedna industrijska mašina za varenje. Ugledao sam takođe i
more starih časopisa, mnoštvo okvira za vrata i WC šolja, spiralne stepenice,
mermerne fontane i brda polovne obuće.
Okrenuo sam se ka Kemalu, izrazivši svoju zapanjenost količinom robe koja je
bila izneta na prodaju.
Kemal mi je dao diskretan znak rukom, pokazavši mi da držim jezik za zubima.
„Ako vas neko čuje da govorite engleski”, objasnio je, „cena će se odmah
učetvorostručiti”.
„Ali nama ne treba ništa od ovih stvari”, rekao sam.
Skrenuli smo u jedan od prolaza između tezgi i nastavili kroz senku koju je bacala
gvožđurija koja je podsećala na brodske kotlove. Na kraju te staze nalazila se planina
ubuđalog hleba. Pacovi veličine domaćih mačaka trčkarali su naokolo, puneći svoje
nezasite stomake. Iza hleba se skrivalo mnoštvo polovne garderobe, još stare obuće i
more slomljenog stakla. Gurali smo dalje. Još televizora, još hleba, čizama i
časopisa. A onda smo na kraju staze spazili starijeg muškarca koji je dremao na
suncu. Bio je opružen u starinskoj kadi, a na njegovim grudima je ležala usnula riđa
mačka.
Kada je bila napravljena od francuskog livenog gvožđa, imala je blago zaobljeni
zadnji deo i atraktivne nogare u obliku kandži. Predstavljala je jedan od

97
karakterističnih primeraka art deco stila i bila stara oko osamdeset godina. U
Londonu bi takav dragulj stajao u izlogu neke pomodarske antikvarnice na Kings
roudu.
Šapnuo sam Kemalu da se raspita za cenu. On je prišao prodavcu i povukao ga za
rukav. Mačka se probudila, protegla i izbacila kandže. Čovek je bolno zaječao, a
onda progunđao nešto na arapskom. Bio je umoran, gladan i željan sna. Rekao nam
je da bi bilo najbolje da dođemo kasnije. Međutim, kao što je Kemal uskoro
demonstrirao, jedna od retkih prednosti Ramazana jeste u tome što marokanski
trgovci tada nemaju energije za beskrajno i neumorno cenkanje po kojem su inače
čuveni, dok s druge strane imaju očajničku potrebu za gotovim novcem. Za vreme
Ramazana, džangrizave supruge počinju još više da gunđaju.
„Cena je dve stotine dirhama”, progunđao je prodavač, čiji su se kapci spuštali
preko okruglih očiju.
„Evo, daću ti sto i da zaključimo posao”, pokušao je Kemal.
„Ne dolazi u obzir”, odgovorio je prodavač. „Ovakve kade kod mene uvek
koštaju dvesta dirhama.”
Kemal me je ćušnuo laktom, davši mi znak da izručim pare. Trgovac je duboko
udahnuo, oterao mačku s grudi i izvukao se iz kade. Poljubio je novčanice i zahvalio
bogu. Kada je potom bila natovarena na kolica. Tri muškarca su se izdvojila iz
gomile i pogurala kolica ka Dar Kalifi. Mi smo išli pored njih, dok se „mercedes”
lagano vukao za nama. Sunce već beše upeklo na nebu i ljudi koji su gurali kolica
uskoro su bili obliveni znojem. Trideset minuta kasnije, već smo se bližili kući. A
onda sam začuo par malih stopala kako tabanaju iza nas. Bio je to trgovac koji nam
je prodao kadu. Delovao je strašno uzrujano.
„Stanite! Stanite! Molim vas, stanite!” povikao je.
„Šta se desilo?”
Čovek je mahao stisnutom pesnicom iz koje je virio smotuljak izgužvanih
novčanica. Već sam mislio da će nas optužiti kako smo ga prevarili.
„Morao sam da krenem za vama”, rekao je. „Trčao sam čitavim putem samo da
bih vas stigao.”
„Zbog čega?”
Preko njegovog lica je prešla senka postiđenosti. „Rekao sam vam da kada košta
dve stotine dirhama”, rekao je, obrisavši čelo rukavom, „ali to nije istina. Takve kade
uvek prodajem upola te cene. Zato vas molim da uzmete ovih sto dirhama nazad i da
mi oprostite.”
„Ali otkud ta iznenadna iskrenost?”
„Sada je Ramazan”, odgovorio je prodavač. „Sada ne smemo lagati.”

98
 OSMO POGLAVLJE

Prvo su došle kiše, potom vetrovi, a onda i brojne nevolje.

KRAJEM PRVE NEDELJE RAMAZANA, primio sam još jednu razglednicu od

Pita. Mladi Teksašanin me je kitnjastim crnim slovima obaveštavao da je došlo do
izvesnog napretka. Njen otac mi savetuje da promenim veru, pisao je. Kaže da bi
trebalo da se obrežem. Čak predlaže da on to lično obavi svojim oštrim perorezom.
Mislim da mogu podneti toliku žrtvu ako će mi to omogućiti da budem s Jasminom.
Pomisao na to da bi se moj novostečeni prijatelj u svojim poodmaklim godinama
mogao podvrći ritualnom obrezivanju koje će izvršiti njegov tast bila je dovoljna da
mi ručak istog trenutka presedne. Čučao sam u kuhinji, šćućuren ispod trpezarijskog
stola, s tanjirom hladnog kus-kusa na kolenima. Kuća je bila puna radnika koji su
otrovnim pogledima vrebali svakog ko bi preko dana ušao u kuhinju. Kao što su s
pravom pretpostavljali, kuhinja je podrazumevala jelo, a jelo za vreme Ramazana je
predstavljalo najbogohulniji od svih činova. Radnici su primetili da se često vrzmam
po kuhinji tako da su neprestano virili kroz prozore. Bio sam spreman da otvorim
karte i da im kažem da se ja ne pridržavam posta, ali oni jednostavno nisu želeli da
čuju istinu.

Radnici su se prepustili svojoj ramazanskoj rutini i počeli da obavljaju još manje
posla nego obično. Po čitav dan su se razvlačili po kući. Lica su im bila skrušena i
preplavljena samosažaljenjem, kao da su time pokušavali da izmame saosećajnost
posmatrača. Fransoa me je pozvao četvrtog dana od početka posta. U njegovom
glasu se nazirala primesa panike.
„Osećam se dužnim da te upozorim”, rekao je. „Za vreme Ramazana se moraš
ponašati krajnje obazrivo. Pazi da nekome ne staneš na žulj. Nemoj terati ljude da
rade. Mogli bi da se uzjogune i naprave neki incident. Vidiš, niko od njih ne sme da
unese ni trunku nikotina. Hemijska ravnoteža im je totalno poremećena.”
Začuo sam neku buku u pozadini, kao da se u kancelariji mog prijatelja
rasplamsala svađa između zaposlenih. Fransoa je povisio glas i nekoliko puta nešto
viknuo, a onda se veza prekinula.
Majstori za bedžmat su, suprotno mojim željama, prvo počeli da stavljaju pločice
u biblioteci. Nešto ranije sam ih zamolio da krenu od bilo koje prostorije, samo ne
odatle, pošto nam je biblioteka bila poslednja na listi prioriteta. Kako je renoviranje
odmicalo, shvatio sam da su marokanske zanatlije, baš kao i tamošnji čuvari i ostali
članovi posluge, do krajnosti usavršili metod kontrolisanja situacije ignorisanjem

99
zahteva svojih poslodavaca.
S vremena na vreme bih prošao pored biblioteke i bacio pogled na pločice
poredane u cikcak. Radnici su postavljali bedžmat bež boje, napravljen od gline iz
Fesa, praveći šaru u obliku riblje kosti. Taj dezen se u Maroku naziva palmerai jer
podseća na reckave obrise koji se dobijaju kada se dva palmina lista prislone jedan
uz drugi. Majstori su prvo počeli da popločavaju drugi kraj biblioteke, prostorije čija
je dužina iznosila čitavih petnaest metara. Uklonili su stari pod i naneli novu
cementnu podlogu. U jednom uglu je ležala visoka gomila pločica od terakote.
Primetio sam da su mnoge od pločica bile ozbiljno oštećene ili naprsle preko sredine.
Stekao sam utisak da radnici ni približno nisu posedovali onu preciznost koja se
obično povezuje s tradicionalnim marokanskim bedžmatom. Grabili su s gomile
čitave pregršti pravougaonih pločica i bacali ih preko cementa, a potom ih nehajno
raspoređivali u grube dezene koji je trebalo da podsećaju na riblju kost.
Presreo sam glavnog majstora i upitao ga da li on vrši neku kontrolu, jer mi se
činilo da kvalitet nije zadovoljavajući.
On je uperio kažiprst ka nabacanim pločicama, a onda samouvereno podigao
palčeve. „Tres bien, non?!”
Odmahnuo sam glavom. „Non, pas bien.”
Majstor se udario pesnicama u grudi, kao primat koji pokušava da privuče ženku.
„Je suis expert”, rekao je.
Ja sam po prirodi miran i staložen čovek, ali u tom trenutku sam osetio poriv da
zgrabim one aljkavo poslagane pločice i pobacam ih po sobi. Međutim, savet mog
prijatelja Francuza naterao me je da se priberem. Potiskujući bes koji je ključao u
meni, prineo sam usnama vrhove prstiju i poslao poljubac glavnom majstoru, a
potom se povukao iz biblioteke i pozvao arhitektu.
„Radovi nisu zadovoljavajući”, rekao sam ledenim glasom. „Kvalitet je ispod
svakog nivoa.”
„Prijatelju moj”, odgovorio je on, topeći se od miline, „imajte poverenja u mene.
Pa, mi smo braća!”
Tada se pred njim naprasno ukazao još jedan tunel i s druge strane telefonske
linije zavladala je tišina.

Sutradan je stigla nova ekipa radnika: šest muškaraca tamnih očiju i mrzovoljnih
pogleda. Bili su obučeni u pohabanu odeću, a na glavama su nosili izlizane filcane
kape kestenjaste boje. Objasnili su da treba da pripreme uzorke tadelakta, gipsane
smese za prekrivanje zidova. Nekoliko sati kasnije, ugledao sam desetak uzoraka na
zidovima buduće dečje sobe. Njihovo delo isprva je izgledalo zadovoljavajuće.
Tadelakt je bio nanesen širokim pljosnatim mistrijama, kao glazura na božičnoj torti.
Međutim, već do sledećeg jutra gips je ispucao i postao prekriven bezbrojnim

100
minijaturnim naprslinama. Čim je video uzorke, Kemal je počeo da urla na mene.
„Morate pod hitno otpustiti arhitektu”, rekao je. „Vama su potrebni majstori, a on
vam šalje gomilu klovnova.”
„Početni problemi”, odgovorio sam. „Rekao je da će s vremenom sve doći na
svoje mesto.”
Kemal me je zgrabio za ruku i odvukao do biblioteke. Radnici su se baškarili po
podu, pričajući viceve. Neki od njih su čak bili poskidali pantalone.
„Pogledajte samo na šta ovo liči”, rekao je. „Da ste dali Arijani da poreda ove
pločice, ona bi to sto puta bolje uradila!”
Iako je Kemal tek odnedavno bio u mojoj službi, još od samog početka bilo mi je
jasno da pripada onoj kategoriji ljudi koji uvek isteraju po svome. To mu je
jednostavno bilo u krvi. Mogli ste da se suprotstavite njegovom mišljenju, ali na
kraju biste uvek popustili. Koliko god sam pokušavao optimistički da gledam na
stvari, ipak nisam mogao da zažmurim pred činjenicom da su arhitektini ljudi bili
totalni diletanti.
„Otpustite arhitektu”, ponovio je Kemal.
„Ali platio sam mu unapred.”
„Pomirite se s mogućim gubitkom”, rekao je. „Prihvatite rizik da možda nikad
nećete izvući taj novac i okrenite novi list. To će vas samo učiniti snažnijim.”
Okrenuo sam broj arhitektine kancelarije. Čim sam se predstavio, njegov glas se
raspilavio od miline.
„Otpušteni ste”, rekao sam. „Vaši radnici su obični klovnovi, a ja ne želim da
pravim cirkus od kuće.”
Arhitekta se prosto zagrcnuo od silnih izvinjenja koja je pokušao da promuca.
Kemal je zgrabio telefon i zarežao: „Ulazimo u tunel”, a onda prekinuo vezu.
Petnaest minuta kasnije, okupio je radnike, rekao im da pokupe svoje stvari i najurio
ih iz zgrade. Dok sam posmatrao kako Kemal kao furija juri kroz dvorište,
rasterujući zaplašene ljude od kojih neki nisu čak stigli ni da obuku pantalone, u sebi
sam promrmljao molitvu. Pomolio sam se da nešto dobro izroni iz sveg tog haosa.

Tokom Ramazana, noći u sirotinjskoj četvrti postale su veoma žive i dinamične.
Bilo bi preterano reći da je zavladala karnevalska atmosfera, ali uobičajenim uličnim
tezgama, preplavljenim povrćem i polovnom garderobom, pridružilo se još desetak
novih. Jedna starica počela je da prodaje ružičaste šećerleme u pakovanjima od po tri
komada. Pored nje je sedeo muškarac s vagom, nožem i drvenom kutijom punom
pilića. Vaše je bilo samo da odaberete pile, a on bi ga potom izmerio i otfikario mu
glavu. Glava bi pala u zamazanu kutiju ispred prodavčevih nogu, a hromi ulični psi
bi, privučeni mirisom krvi, počeli da se okupljaju oko tezge.
Jednog jutra je jedan iznureni magarac dokaskao u bidonvil, vukući za sobom

101
neobičnu kamp kućicu koja se uparkirala preko puta džamije. Bila je obojena u belo,
a sa strane je imala nalepnice na kojima je pisalo „Požuri!”. Deca su se odmah sjatila
oko kućice, radoznala da vide kakve će im đakonije došljaci ponuditi. Dvojica
muškaraca su iskočila napolje i razjurila decu štapovima. Imali su duge crne
negovane brade i lepršave odore kakve su se nosile u Arabijskom zalivu. Upitao sam
uličnog prodavca polovne obuće ko su pridošlice iz kamp kućice. Prodavac je bio
vidno uznemiren.
„Idite kući”, rekao je, „zaključajte vrata i zaboravite na te ljude. Oni donose samo
nevolju.”
„Ko su oni?”
Prodavac je, ne odgovorivši na moje pitanje, popakovao obuću u vreću i napustio
svoju tezgu. Trenutak kasnije, primetio sam da je žena koja je prodavala šećerleme
takođe pobegla kući. U roku od deset minuta, bidonvil se pretvorio u grad duhova.
Vratio sam se u Dar Kalifu i upitao Hamzu šta se dešava.
„To su loši ljudi”, rekao je on. „U stanju su da vam zbog najmanje sitnice odseku
jezik i bace ga psima.”
„Zašto bi uradili tako nešto?”
Hamza je protrljao svoje hrapave šake. „Mi nismo bogati”, rekao je, „ali mi smo
muslimani, pravi muslimani. Mi čitamo Kuran i razumemo ono što je tamo napisano.
Nama su jasne Alahove reči. Ali, ti ljudi...” Čuvar je zastao u pola rečenice,
ispustivši težak uzdah. „Ti ljudi otimaju našu veru. Oni ne shvataju Kuran.”
„Odakle su oni došli?”
„Iz Arapskog zaliva. Dolaze ovde s vremena na vreme i pokušavaju da pridobiju
sledbenike za svoju borbu.”
„A za šta se bore?”
„Za islamsku anarhiju.”
Ramazanska jutra bila su gotovo nepodnošljiva za Kemala zbog nedostatka
kofeina koji bi mu razdrmao krvotok. Delovao je tako očajno i utučeno kao da su se
sve nevolje sveta sručile na njegova pleća. Međutim, kao čovek s vanrednom
sposobnošću za rešavanje problema, on je ubrzo pronašao genijalan način za
otpočinjanje dana. Tajna je počivala u adrenalinu.
Svakog jutra, nakon što bi došao po mene kombijem koji je pozajmio od jednog
rođaka, Kemal bi usmerio vozilo ka vrhu brda Anfa i stao pored puta kako bi
promrmljao kratku molitvu. Pred našim očima se pružao odličan pogled na Marif i
stari deo grada. Posmatrao bih panoramu dok se Kemal pripremao za svoj podvig.
Ispunio bi pluća vazduhom, a onda počeo da vergla motor sve dok se oko vozila ne
bi podigao gust oblak masnih dizel isparenja. Dok bi nam grmljavina motora parala
uši, a miris dizela se uvlačio u nozdrve, naglo bi pustio kvačilo i umorni stari kombi
bi se sjurio nizbrdo. Kemalov metod stvaranja maksimalne koncentracije adrenalina

102
u krvi sastojao se u tome da u jednom trenutku volan naglo smota ulevo, uleti u
haotičnu bujicu nadirućeg saobraćaja i suoči nas s pitanjem čistog opstanka. Nakon
otprilike jedne milje takve sulude vožnje, Kemal bi, zadihan i obliven znojem,
ispustio nekoliko oduševljenih pokliča. To je bio znak da je konačno spreman da se
uhvati u koštac sa izazovima novog dana.

U kući je bilo neobično tiho. Tumarao sam naokolo, u krajnjoj depresiji. Radnici
su urnisali sve što bi palo pod njihove nevešte šake. Električne i vodovodne
instalacije bile su ozbiljno oštećene, nedovršeni nadsvođeni ulazi bili su u haotičnom
stanju, a pločice od terakote izgledale su kao da ih je poredao čopor majmuna. Ništa
mi nije bilo jasno. U TV emisijama i knjigama, renoviranje stambenog prostora
predstavljalo se kao krajnje bezazlen poduhvat. Kuće su se sređivale kao od šale.
Nije bilo problema s lenjim, mrzovoljnim i nesposobnim majstorima. Građevinske
ekipe su bile sastavljene od raspoloženih ozarenih ljudi kojima se nije mogla omaći
ni najmanja greška.
Kemal je stigao uveče. Rekao je da u Maroku samo budale rade danju, da se svi
ozbiljni poslovi rade noću, a naročito u vreme Ramazana.
„Ali kancelarije i predstavništva valjda imaju neko radno vreme?” upitao sam.
„Imaju, ali ja nikad ne završavam poslove na takvim mestima”, odbrusio je moj
asistent.
„Zbog čega?”
„Jer tamo ima previše ušiju.”
Upitao sam ga kako bismo mogli da angažujemo nove radnike, ljude koji bi bili
dovoljno vešti da stvari izvedu onako kako treba.
„Nemojte žuriti s tim”, rekao je Kemal. „Ako žurite, možete upasti u provaliju.”
„A gde je ta provalija?”
„Svuda oko nas.”

Narednog dana, Kemal je ponovo pozajmio „Mercedesovu” limuzinu s
diplomatskim tablicama. Krenuli smo kroz Kazablanku, tražeći nov motor za moj
džip. Bio je svež, vedar dan. Sa zapada je duvao snažan vetar. U vazduhu se osećao
miris nadiruće zime. Tešio sam se pomišlju na to da su u isto to vreme londonske
ulice već bile prekrivene poledicom i obavijene gustom hladnom maglom.
Kemal mi je rekao da ćemo, ukoliko želim da nabavim jeftin motor, morati da se
obratimo ljudima koje je on nazivao „lešinarima”. Samo su lešinari, namrgođeno je
rekao, mogli da pronađu odgovarajuću stvar. „Treba samo da im kažemo šta nam
treba i oni će nam to nabaviti”, rekao je. „Kako će to izvesti?”
„Imaju oni svoje metode. Ako im ponudite keš, sami će se potruditi da neki
odgovarajući auto završi na otpadu, a onda će jednostavno otići tamo i pokupiti šta
im treba.”
103
 „To mi zvuči nezakonito”, rekao sam. „Osim toga, nemam baš mnogo keša.”
Kemal je coknuo jezikom. „Ništa ne brinite”, rekao je. „Poznajem jednog lešinara
sa savešću.”
Ostavili smo za sobom palmama oivičeni priobalni put i nakon izvesnog vremena
se obreli na nekom užasnom, zapuštenom mestu. Nebo je bilo sivo i turobno, iako je
bilo tek pozno jutro. Udžerice prekrivene limenim krovovima gušile su se pod
višedecenijskim naslagama prljavštine. Put je bio izrovan, a kanalizacioni vonj
lebdeo je vazduhom, upozoravajući slučajne prolaznike na to da nagaze gas i nastave
dalje. Na tom krajnje neprivlačnom mestu bilo je smešteno groblje automobila. Na
sve strane su ležala slupana i demolirana vozila, gomile iskrivljenih i trulih
karoserija, uboge i prezrene hrpe starog gvožđa.
S vremena na vreme, neki muškarac bi se spustio s planine olupina, čvrsto stežući
svoj trofej – volan, deo motora ili neki drugi neidentifikovani komad metala – koji bi
potom uručio drugom muškarcu u zamenu za svežanj pohabanih novčanica.
Obazrivo smo prišli. Bilo mi je već zlo od mirisa kanalizacije i smrada ustajalog
đubreta. Kemal se na arapskom obratio jednom od lešinara. Čovek je pokazao ulevo,
ka zdepastoj kabini napravljenoj od ploča ulubljenog lima. Krenuli smo u tom
pravcu. Jedan muškarac pojavio se na vratima i srdačno pozdravio Kemala,
poljubivši ga po tri puta u svaki obraz. Bio je prosečne visine, imao je gustu grivu
narandžaste kose i duge zulufe koji su se spajali ispod brade. To je bio naš lešinar sa
savešću.
Kemal mu je detaljno opisao šta nam treba, naglasivši da motor mora biti u
dobrom stanju. Nije uopšte pomenuo kolikim budžetom raspolažemo. Kada sam ga,
dok smo se vraćali nazad, upitao zašto nije ukazao na taj detalj, odgovorio je: „U
Americi svi prvo pitaju za cenu. Koliko ova stvarčica košta? Koliko para treba da
izručim za to? Ali u Maroku se razgovor o novcu uvek ostavlja za kraj. Prvo
odaberete ono što želite da kupite. Proverite da li je baš to ono što vam treba. A onda
se dogovarate za cenu.”
Sistem je, u poređenju sa onim na šta smo navikli na Zapadu, funkcionisao
unatraške.
„Ali kako znaš možeš li priuštiti sebi tu stvar?” upitao sam.
„Ne znaš”, odgovorio je Kemal. „Ali zašto postoji cenkanje?

Kada smo se vratili kući, Hamza i Osman su nervozno koračali po tremu, čekajući
da se pojavim. Rekli su mi da je iskrslo nešto strašno važno.
„Nije valjda još neki nesrećan slučaj?”
„Ne, nije to.”
„Hvala bogu! Dobro, o čemu se onda radi?”
„Pođite za mnom.”
Prešli smo preko terase i ušli u dvorišni vrt.
104
 Hamza je ispružio ruku i pokazao kažiprstom ka vrhu velikog palminog drveta.
„Pogledajte tamo”, rekao je.
Nisam video ništa neobično. „Meni sve izgleda u redu.”
Hamza i Osman su se očajno pljesnuli po licu. „U redu?” ponovili su gotovo
uglas, sablaznuti mojim rečima.
„Pa da, čini mi se da je sve u redu. Ne vidim ništa čudno.”
Sada je Osman uperio prst ka krošnji, usmeravajući moj pogled ka onome što su
želeli da mi pokažu. „Tamo! Tamo gledajte!” rekao je.
Fiksirao sam pogled u tom pravcu, žmirkajući na popodnevnoj svetlosti. Nakrivio
sam glavu i ponovo začkiljio. A onda sam, malopomalo, uspeo da razaznam obličje
koje ih je toliko uznemirilo. Među lišćem i plodovima urme visio je kanap za koji je
bilo privezano malo beživotno stvorenje koje je podsećalo na pacova.
„To je jež”, objasnio je Osman.
„Šta jež traži gore?”
Hamza me je ćutke zgrabio za ruku, poveo me preko verande do kuće, a potom
me izveo na ulicu. Odatle je nastavio kroz sirotinjsku četvrt, gde je još uvek bila
parkirana kamp kućica verskih fanatika, a potom se spustio nizbrdo ka moru.
Zbunjeno sam koračao za njim, ispitujući ga kuda me vodi. Uskratio mi je bilo kakvo
objašnjenje. Samo je progunđao da nam treba bezbedno mesto za razgovor.
„Zar u kući nije bezbedno?” upitao sam.
Na Hamzinom licu pojavio se izraz beskrajnog straha. Uprkos svom tamnom
tenu, gotovo je prebledeo od užasa.
„Nije”, rekao je drhtavim glasom. „U kući nije ni najmanje bezbedno, mesje
Tahire.”
Kada smo stigli do kraja glavne ulice, Hamza je prešao priobalni put i uputio se
ka ograđenoj plaži. Uzburkani zimski talasi lomili su se na peščanom žalu. Tada se
čuvar konačno zaustavio, zagledavši se pravo u moje oči.
„Imam loše vesti”, rekao je.
„Nešto u vezi s radnicima? Nešto u vezi s njihovim odlaskom?”
Hamza se namrštio. „Ma ne, ne radi se o radnicima”, rekao je. „Radi se o nečemu
daleko ozbiljnijem. Neko pokušava da vam naškodi.”
„Kandiša i džini?”
Čuvar je oborio pogled. „Ispričaću vam”, tiho je rekao.
Spustili smo se na pesak. Hamza je neko vreme nemo zurio u talase.
„Nekada davno, jedan muškarac se zaljubio u ženu udatu za drugog čoveka”,
konačno je započeo svoju pripovest, i dalje ne skrećući pogled ka meni. „U potaji se
sastajao s njom pod krošnjom palminog drveta svake prve noći u mesecu. Donosio
joj je skromne poklone – ružu, kolač, ili nešto slično. Svojom pažnjom je pridobio
ženino srce i tako je ona jedne večeri pobegla s njim. Prevareni muž se zakleo da će

105
ih oboje ubiti. Čast njegove porodice bila je oskrnavljena. Progonio ih je nedeljama,
mesecima, godinama.”
Hamza je prstom iscrtao kvadrat na pesku.
„Na kraju je nekako uspeo da im uđe u trag”, nastavio je. „Saznao je da žive u
kući pored mora, da su srećni i da su dobili dete. I tako im je jednog dana banuo na
vrata. Bio je spreman da im oboma skine glavu, ali nešto ga je zaustavilo. Okrenuo
se i izašao napolje, a potom se vratio svojoj kući i izvršio samoubistvo.”
Pitao sam se kakve veze ta priča može imati s mrtvim ježom obešenim na palmi u
mom dvorištu.
„Postojalo je nešto u vezi s tom ženom što nijedan od dvojice muževa nije znao”,
rekao je Hamza.
„Šta to?”
„To da je ona bila džin i da je njeno pravo ime bilo Kandiša.”
„Kandiša je ženski džin?”
„Da.”
Upitao sam ga kako se jež uklapa u tu priču.
„Jež predstavlja znak”, odgovorio je. „Znak da se Kandiši ne dopadaju ljudi koji
žive u kući.”
„I šta bi ja trebalo da preduzmem povodom toga?”
Hamza je i dalje zurio u talase. Otvorio je usta, ali reči su mu zastale u grlu.
Ponovio sam pitanje. „Reci mi, šta bi ja sad trebalo da preduzmem?”
„Trebalo bi da spakujete kofere, da zajedno s porodicom napustite Dar Kalifu i da
se nikada više ne vratite.”

Malo-pomalo, zatekao sam se u krajnje nezgodnoj i neočekivanoj situaciji. Po
nalogu svog asistenta, otpustio sam radnike koji je trebalo da renoviraju kuću, i
zahvaljujući tom potezu, najverovatnije izgubio šansu da ikada vratim unapred
isplaćeni novac. Iz meni nepoznatih razloga, navukao sam na vrat opasnog lokalnog
gangstera koji me je zasipao pretnjama, živeo sam u kući bez tapije nasukanoj u
sirotinjskoj četvrti, a meteorološka situacija mi takođe nije išla u prilog. A sada sam,
kao da sve to nije bilo dovoljno, saznao da moram napustiti kuću zato što je naše
prisustvo vređalo nekog nevidljivog duha.
Sutradan sam Kemalu izložio sve te dileme i zamolio ga da mi kaže svoje
mišljenje. On je bio uveren u to da su mrtav jež i priče o Kandiši predstavljali deo
pomno osmišljene prevare koja je trebalo da nam utera strah u kosti.
„Misliš li da čuvari pokušavaju da preuzmu posed?” upitao sam.
Kemal se nakratko zamislio. „Mislim da to nije njihovo maslo”, odgovorio je.
„Neko drugi se skriva iza svega toga.”
„Kako možeš biti tako siguran?”

106
 Kemal je ponovo zaćutao. „Zato što su oni isuviše vezani za Dar Kalifu da bi se
bavili takvim radnjama”, konačno je prozborio.
Kada sam tih dana sreo imama iz sirotinjske četvrti, delovao mi je strašno
zabrinuto. Pozdravio me je kiselim osmehom, ali nije prišao da traži prilog za
džamiju. Po tome sam shvatio da nešto nije u redu. Na sokacima i u malim radnjama
okrenutim ka glavnoj ulici osećala se velika napetost. Nešto je lebdelo u vazduhu.
Nešto što niko nije mogao ignorisati.
Čudna kamp kućica je već dva dana bila ulogorena u sirotinjskom naselju. Negde
oko sumraka, zavese na prozorima su se razmakle i otkrile dva bradata muškarca
koja su sedela na hoklicama pored prozora. Na sebi su imali bele heklane kapice i
plave džempere navučene preko tradicionalnih odora. Ljudi su ubrzanim korakom
prolazili pored kamp kućice, gledajući pravo ispred sebe, kao da su bradati muškarci
svakog trenutka mogli ispružiti ruke, zgrabiti ih i prerezati im grkljane.
„Bombaši su izgledali isto tako”, prošaptao mi je Osman te noći. „Uopšte ne valja
što su došli ovde. Ako ljudi iz vlasti načuju da su tu, srušiće nam kuće. Reći će da
podržavamo fundamentaliste.”
„Zašto ih jednostavno ne najurite? Ovo je vaš bidonvil. Oni tu nemaju šta da
traže.”
Osmeh na Osmanovom licu se sledio, a čelo postalo prekriveno borama. „Ako ih
izbacimo”, rekao je, „spaliće čitavo naselje”.
Ramazan se nastavljao. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve očiglednije da
su vernici već prilično iscrpljeni strogim postom i da se svi odreda nalaze na rubu
nerava. Kemal je iz dana u dan sve više kasnio na posao, a onda se jednog dana
uopšte nije pojavio. Kroz glavu su mi prolazile razne crne misli. Strahovao sam da je
možda doživeo nesreću tokom svoje jutarnje adrenalinske vožnje, ili da je završio
pod točkovima nekog pomahnitalog vozača izluđenog nedostatkom nikotina.
Tokom popodneva, ulice Kazablanke su se pretvorile u pravu ludnicu. Automobili
su izletali još nasumičnije nego obično, prebacujući se iz jedne trake u drugu, kao da
vozači uopšte nisu marili za to da li će ih neko udariti. Svi prozori na vozilima bili su
otvoreni, ali ne zbog vazduha, već zato da bi vozači međusobno mogli da se
čašćavaju psovkama i uvredama. Do pet sati, Bulevar dAnfa, glavna gradska
saobraćajnica, već je bio pun ulubljenih karoserija, iščukanih branika i zaraćenih
vozača.
Prošao je još jedan dan, a od Kemala i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Zvao sam
ga na mobilni telefon, ali aparat je bio isključen. Prvo sam otišao da se izjadam
Račani, a onda me je spopao nezaustavljivi nalet besa. Urlao sam po kući, pitajući se
kako neko može da bude toliko neodgovoran. Prošla su još dva dana, a bes je sve
više ključao u meni.
Četvrtog dana sam odlučio da otpustim Kemala, ako ga ikada više budem video.

107
Moja odluka je bila čvrsta i neopoziva. Postrojio sam čuvare i saopštio im novost.
Moje reči su ih vidno obradovale. Hamza je izjavio da mi Kemal može doneti samo
nevolje i da se zaposlio kod mene samo zato da bi se dokopao mojih para. Medved je
odbacio uobičajenu formalnost i potapšao me po leđima, da bi se potom, mrmljajući
nešto sebi u bradu, uputio ka staji da zajedno sa svojim kolegama proslavi svečani
događaj.
U sedam sati uveče, dobio sam poruku preko mobilnog telefona. Pisalo je:
„Odmah dođite u glavnu policijsku stanicu na Bulevaru Zerktuni.” Srce mi je
divljački zalupalo. Jurnuo sam kroz sirotinjsku četvrt i unajmio taksi do centra grada.
Kada sam stigao do stanice, jedan policajac se isprečio na kapiji. Rekao je da ne
mogu unutra i pokazao mi da sačekam sa strane.
Čekao sam i čekao. A onda se, u devet sati i petnaest minuta, Kemal konačno
pojavio. Na sebi je imao istu odeću koju je nosio i pre pet dana. Glava mu je bila
pognuta, a samopouzdanje poljuljano.
„Gde si, zaboga, bio?”
„U zatvoru”, odgovorio je.

108
 DEVETO POGLAVLJE

U zemlji slepaca čovek s jednim okom je kralj.

NAJVEĆI PROBLEM S KOJIM SU SE STANOVNICI KAZABLANKE

suočavali tokom Ramazana predstavljali su lopovi. Bilo ih je na sve strane. Bilo je
dovoljno da neku stvar samo na minut ostavite bez nadzora pa da je nikada više ne
vidite. Lopovi su vrebali čestit narod koji je, zbog svoje iscrpljenosti i izgladnelosti,
predstavljao laku metu. Maroko inače važi za prilično bezbednu zemlju s veoma
niskom stopom kriminala. Međutim, još od samog početka ramazanskog perioda svi
ljudi koje smo sretali upozoravali su nas da zaključamo ili privežemo ono što smo
posedovali. Isprva nismo naročito ozbiljno shvatali ta upozorenja. Međutim, svega
nedelju dana od početka Ramazana bili smo već pošteno opelješeni. Među nestalim
stvarima nalazili su se moj i Račanin novčanik, Arijanina školska torba, moj novi
fotoaparat, pa čak i namirnice. Lokalne novine bile su pune priča o drskim lopovima
– o krađama automobila i magaraca, akten-tašni punih novčanica, nakita, nameštaja,
pa čak i kućnih ljubimaca.
Sveti mesec bi, po pravilu, trebalo da predstavlja period izrazite pobožnosti.
Međutim, poput Božića na Zapadu, ni Ramazan nije uspeo da izbegne
komercijalizaciju. Porodice su svake večeri trošile pravo malo bogatstvo kako bi
obezbedile razne poslastice za iftar, prekid dnevnog posta. Pred izgladnele ukućane
iznosili su se poslužavnici puni puslica, biskvita, peciva i slatkiša, urme iz oaza na
jugu, sočne planinske smokve, kao med slatke dinje, svež jogurt i šljive.
Svake večeri, kada bi mujezin objavio prekid dnevnog posta, čuvari bi pojeli
pregršt urmi, popili malo mleka i izjurili napolje u patrolu. To doba dana, za njih nije
predstavljalo period uživanja u hrani, već vreme za lov na lopove.
„Lopovi dolaze dok ljudi jedu iftar”, rekao je Medved.
„Šunjaju se naokolo kao lisci”, dodao je Osman.
„Kao mladi prepredeni lisci”, nadovezao se Hamza.
„Šta biste uradili kad biste zaista uhvatili nekog od njih?”
Tri čuvara razmenila su brze poglede, a onda se okrenula ka meni i prasnula u
smeh.
„Saterali bismo ga u ugao i zasuli ga kamenicama”, rekao je Hamza. „A onda
bismo dohvatili motke i mlatili ga sve dok ne počne da zapomaže kao žena.”
„Da li biste ga izručili policiji?”
Čuvari su na moj predlog odgovorili prezrivim osmehom.
„To ne bi bilo zabavno”, rekao je Medved, raširivši usne u širok kez.

109

Kemal nije progovorio ni reč sve dok nije smazao pun tanjir kus-kusa serviranog
s pečenom bundevom, krompirom i mekim sočnim jagnjećim mesom. Nije uopšte
podsećao na onog starog Kemala. Po prvi put je delovao slabašno i krotko.
„Šta se desilo?”
„Nešto veoma loše”, rekao je, glođući jagnjeću kost. „Nedopustivo loše.”
„Jesi li ukrao nešto?”
„Šta vam pada na pamet?”
„Pa šta je onda bilo?”
Kemal se zavalio unazad i zapalio cigaretu. „Otišao sam do jedne kancelarije da
proverim neku dokumentaciju”, rekao je, „i tamošnji službenik me je uvredio.
Ramazan je, pa su mu valjda nervi popustili. Nazvao me je sinom smrdljive kurve!”
Kemal je na trenutak zastao, izdahnuvši dim. „Niko ne može moju majku nazvati
smrdljivom kurvom i proći nekažnjeno.”
„Šta si uradio?”
„Primetio sam veliku metalnu vazu na polici. Zgrabio sam je i tresnuo ga posred
lica.”

Kemalu je trebalo dva dana da se vrati u normalu, mada je normala za vreme
Ramazana prilično diskutabilan pojam. Ispod očiju su mu se nazirali duboki tamni
kolutovi, a lice mu je bilo umorno i bledo. Rekao mi je da je službenik pokrenuo
tužbu protiv njega. Uspeli su da postignu nekakav dogovor. Bila je to konačno jedna
dobra vest, a uskoro je usledila još bolja. Lešinar kojeg smo posetili uspeo je da
pronađe odgovarajući motor. Kemal je tvrdio da je motor u tako dobrom stanju kao
da je tek izašao iz fabrike i da je skinut s nedavno slupanog džipa korejske
proizvodnje.
„Baš imamo sreće! Znate li kolika je verovatnoća da se vozilo identično onome
koje vi posedujete slupa baš u trenutku kada je nama to potrebno?”
Zvučalo je previše dobro da bi bilo istinito.
„Jesi li siguran u to da to vozilo nije nečijom intervencijom sletelo s puta kako bih
ja dobio motor?”
Kemal je skrušeno spustio pogled. „Ne postavljajte mi takva pitanja”, rekao je.
„Znate da je Ramazan i da ne smem da lažem.”

Uprkos tome što sam nekoliko dana ranije doneo čvrstu odluku da otpustim
Kemala, njegov povratak je značio da smo se zajedničkim snagama ponovo mogli
baciti na rešavanje tekućih problema. Naškrabao sam novi spisak stvari koje je
trebalo obaviti. Prva na listi prioriteta bila je nabavka odgovarajuće mreže za
prekrivanje bazena. Nekoliko nedelja ranije, Zohra je kontaktirala jednu od vodećih
kompanija koja je prodavala opremu za bazene i dobila njihovu ponudu. Tražili su
110
nam skoro tri hiljade dolara. Kemal mi je kao iz topa rekao da može da naruči mrežu
za tričave pare i upitao me koji je sledeći problem.
„Diže mi se kosa na glavi kad pomislim na ono stepenište”, rekao sam. „Pod hitno
moramo staviti zaštitnu ogradu. Treba nam jedan zidar da dovrši ono što je započeto,
a potom će nam trebati i stolar.”
Sutradan ujutru, Kemal je stigao u Dar Kalifu s dvojicom debeljuškastih
muškaraca koji su nosili jednako debeljuškaste vreće. Izgledali su kao braća. Na sebi
su imali debele gumene kecelje i ribarske čizme. Kemal ih je izveo u dvorište i
pokazao rukom ka bazenu. Potom im je nešto dugo pomno objašnjavao na arapskom.
Muškarci su klimnuli glavom, otvorili svoje vreće i izručili dve hrpe smeđeg
sintetičkog kanapa debelog kao dečji prst. Presavili su vreće i seli na njih, zgrabili
malo pređe i počeli da pletu mrežu.
Nekoliko minuta kasnije, začuli smo neko lupkanje pred vratima. Hamza je
odmah pojurio ka ulazu. Na našem kućnom pragu stajao je visok, snažno građeni
muškarac povijenih ramena i divlje razbarušene brade. Izgledao je kao plaćeni ubica.
Bio sam gotovo uveren u to da taj tip radi za mog komšiju mafijaša.
„Mislim da je pogrešio kuću”, promucao sam.
„Ma, nikako. Čovek je na pravoj adresi”, oglasio se Kemal, pozdravivši došljaka.
„Ovo je naš zidar.”
„A šta je sa stolarom? Znaš da neko treba da napravi vrata i prozore za spavaću
sobu.”
Lijući kroz demolirane prozore, zimske kiše su pretvorile našu razrušenu spavaću
sobu u pravo jezero. Da stvar bude još upečatljivija, čak se i jedna porodica pataka
nastanila unutra.
„Svi stolari u Maroku su okorele barabe i narkomani”, rekao je Kemal.
„Mislim da malo preteruješ. Ne možeš tek tako žigosati čitavu profesiju”, rekao
sam.
„Ne preterujem. Stolari su loši ljudi. Svi do jednog.”
„Nemoguće da u čitavom Maroku ne postoji bar jedan čestiti stolar. Siguran sam
u to da ga možemo pronaći ako se malo potrudimo.”
Kemal se u tom trenutku kvrcnuo prstom po slepoočnici. „Pa naravno!” viknuo je.
„Da znate da ste u pravu! Postoji jedan.”

Ribari su pleli i pleli i ogromna smeđa mreža je, malo-pomalo, počela da prekriva
vrt. Tvrdili su da je ta mreža najkvalitetnija u čitavoj Kazablanki i dovoljno
izdržljiva da ulovi čak i kita.
„Ne planiram da idem u lov na kitove” rekao sam.
Debeljuškasti ribari su se na trenutak snuždili. Razmenili su nekoliko pogleda, a
onda je jedan od njih progovorio: „Ova mreža ima baraku. Ona može zaštititi život,

111
baš kao što ga može i oduzeti.”
Do sutradan po podne ispleli su mrežu dugačku devet metara. Trebalo je da urade
otprilike još toliko. Njihovi vešti prsti su zapanjujućom brzinom nastavljali da pletu
najlonske niti. Posmatrao sam ih, diveći se njihovom radu, kada se Kemal pojavio u
mom džipu. Lešinarov motor je bio namešten.
Ne gubeći ni trenutak, zakotrljali smo se kroz sirotinjsku četvrt i izašli na otvoren
put, davši se u potragu za jedinim stolarom sa kojim je Kemal hteo da ima posla.
Dok smo se vozili, Kemal mi je pričao o svojim američkim iskustvima. Primetio sam
da se sa ogromnim zadovoljstvom prisećao vremena koje je proveo na
gostoprimljivom američkom jugu. Priznao mi je da je, kada je prvi put ušao u jedan
veliki supermarket u Atlanti, umalo pao u nesvest pred prizorom bezbrojnih rafova
preplavljenih robom.
„Osećao sam se kao u snu. Takvo izobilje. Takav glamur.”
„Glamur? U supermarketu?”
„Da!” uzbuđeno je viknuo Kemal. „Istog tog dana upoznao sam svoju prvu
američku ljubav.”
„Gde si je upoznao?”
„Pa tamo, u Sejfveju, kod frižidera sa smrznutim graškom.”
Džip je jednolično brundao, vozeći nas ka jugu, u pravcu Marakeša. Luksuzne
vile duž puta ustupile su mesto sirotinjskim udžericama, a udžerice su se ubrzo
povukle pred otvorenim poljima. Zemljoradnici su radili na njivama zasađenim
crnim lukom, dinjama i kukuruzom. Zamolio sam Kemala da mi kaže nešto više o
devojci koju je upoznao u Atlanti.
„Bila je lepa kao san”, tiho je rekao. Glas mu je bio treperav i čežnjiv, kao glas
čoveka koji se priseća davno izgubljene ljubavi. „Koža joj je bila svetlosmeđa, oči
zelene, kao jabuke u senci voćnjaka. Stajali smo kod tog frižidera sa smrznutim
graškom i gledali se kao hipnotisani. Bila je to ljubav na prvi pogled.”
Prasnuo sam u smeh.
„Ne verujete mi”, utučeno je rekao Kemal, „ali to je gola istina. Imali smo toliko
toga zajedničkog. Poklonila mi je svoju sliku i ja sam je, dirnut njenim gestom,
prislonio uz grudi. Kada smo napustili Sejfvej, bili smo već vereni.”
„Ali to je suludo!”
„Zašto bi bilo suludo? Bila je to čista ljubav.”
„I jesi li se oženio njome?”
Kemalovo lice se odjednom smračilo. „Nisam. Alah to nije želeo”, rekao je.
„Otkud znaš?”
„Kada sam odneo veš na pranje, zaboravio sam da iz farmerica izvadim papirić s
njenim brojem telefona.” Kemal je prebacio menjač u četvrtu brzinu. „Mogao sam da
pokušam samo jedno”, rekao je.

112
 „Šta to?”
„Vratio sam se do Sejfveja i čekao. Čekao sam i čekao, ali ona se više nikada nije
pojavila.”
„Koliko dugo si čekao?”
„Nedelju dana.”
„Straćio si nedelju dana života čekajući devojku s kojom si proveo svega nekoliko
minuta kod frižidera sa smrznutim graškom?!”
Kemal je duboko uzdahnuo, kao da je u duši još uvek nosio bol zbog te davne
neostvarene veze. „Vi to ne razumete”, rekao je. „Bili smo vereni.”

Stolarska radionica se nalazila na periferiji Kazablanke, preko puta glavne
gradske deponije. Ðubretarski kamioni su danonoćno pristizali iz svih delova grada
da bi se tu oslobodili svojih tovara. Čopor žgoljavih pasa prebirao je po smeću,
tražeći jestive ostatke.
Radionica je bila smeštena u skromnoj jednosobnoj udžerici s drvenim krovom.
Majstor kome smo dolazili u posetu čuo je brujanje motora. Bio je star i povijen kao
iskrivljeno borovo stablo. Nije više imao nijednu dlaku na glavi, a oči su mu bile
nesrazmerno sitne, kao da su se smanjile od starosti. Dok smo mu prilazili, začkiljio
je, posmatrajući nas kroz veliku lupu koju je držao u levoj ruci.
Kada je prepoznao Kemala, iskrivljeni starac je gotovo poskočio od radosti.
Ispustio je lupu koja se zanjihala na konopcu privezanom oko vrata i zateturao se ka
nama. Srdačno je pozdravio Kemala, izljubivši mu obraze svojim ispucalim usnama.
Punih sat vremena nismo mogli da dođemo do reči. Stari drvodelja se raspitivao o
svakom članu Kemalove porodice. Bilo je očigledno da ih je sve poznavao – bliže i
dalje rođake, braću i sestre, ujake i stričeve, tetke, babe i dede. Poimence bi
pomenuo svaku od tih osoba, uputio reči hvale na njen račun i blagosiljao je. Potom
je počeo da se izvinjava što nas ne može bolje ugostiti.
Da nije bio Ramazan, priredio bi nam pravu gozbu, objašnjavao je. Sledećeg puta
će nas dočekati kus-kusom spremljenim sa suvim grožđem i mekim sočnim mesom,
kolačima sa aromom narandžinog cveta i galonima slatkog čaja od nane.
„Drugi put, inšalah, ako bog da”, rekao sam.
Nakon dva sata, još uvek nismo dobili priliku da izložimo ono zbog čega smo
došli. Ćušnuo sam Kemala laktom.
„Stari ljudi se ne smeju požurivati”, prošaptao je on.
Prošlo je još pola sata. Postajao sam sve nestrpljiviji, naročito zbog toga što je
vetar promenio pravac i što smo već počeli da se gušimo od zadaha koji je dolazio s
deponije. Konačno, kada je svaki živi i mrtvi rođak bio bar jedanput pomenut,
pohvaljen i blagosiljan, stari drvodelja se ućutao. Potom se nakratko pomolio,
sklopivši ruke na krilu.

113
 Kemal je tada objasnio kako smo zapravo došli da ga zamolimo za jednu uslugu.
Upitao ga je može li nam napraviti komplet prozora i jedna vrata. Stolar je istog
trenutka skočio na noge. Napravio je nekoliko koraka i zagledao se u mene kroz
uveličavajuće staklo.
„Napraviću vam najlepše prozore i vrata koje je svet ikada video!” veselo je
uzviknuo. „Drvo će biti mirišljavo i snažno, najkvalitetnije koje se ovde može naći.
Izrezbariću ga sa mnogo ljubavi i pažnje, milujući ga prstima.”
„To zaista lepo zvuči”, rekao sam. „To je baš ono što nam je potrebno.”
Stari majstor je zabeležio dimenzije na jednoj borovoj daščici. Razmenili smo još
nekoliko formalnih rečenica, a onda smo uspeli da se izvučemo i da krenemo kući. U
povratku sam upitao Kemala kako je upoznao drvodelju. Rekao mi je da će mi
uskoro objasniti. Vraćali smo se istim putem kojim smo i došli, pored otvorenih polja
i sirotinjskih četvrti, pored luksuznih vila i poslovnih zgrada, približavajući se centru
Kazablanke.
Kemal je zaustavio vozilo ispred jedne stambene zgrade. U prizemlju se nalazio
hamam, tursko parno kupatilo, sa zasebnim ulazima za muškarce i žene.
„Ovo je zgrada u kojoj živim”, rekao je, „a hamam je u vlasništvu moje
porodice”.
Otvorio je jedna čelična vrata u prizemlju i poveo me u mračan podrum. Kada su
mi se oči navikle na tamu, primetio sam da neko sedi šćućuren uza zid, u blizini
parnog kotla. Čovek je bio potpuno ćelav i bez obrva. Kemal ga je pozvao. Ložač je
otvorio vratanca sa strane i ubacio pregršt neke rastresite materije u oganj.
„Šta je to?”
„Ovo je kazan kojim se zagreva hamam”, odgovorio je Kemal. „Po čitav dan i
noć neko čuči ovde, bacajući piljevinu u vatru. Piljevina se dovozi svakog jutra iz
radionice koju smo upravo posetili. To je praksa koja traje već pedeset godina.
Toliko dugo naše porodice sarađuju.”
Kemal me je na tom mestu ponovo upozorio da nikad ne skidam pogled s lopte.
„Mi smo nekada posedovali na desetine zgrada u Kazablanki”, rekao je. „Pored
toga smo imali još i nekoliko fabrika i farmi. A sada nam je od svega toga ostao
samo ovaj hamam.”
„Šta se desilo sa ostalim poslovima?”
„Nakon nesreće”, rekao je Kemal, „moj otac je izgubio želju za životom. Njegova
supruga i jedina kćer više nisu bile među živima. Povukao se u sebe, ispustio konce
iz ruku i ostali su počeli da preuzimaju njegove poslove. Kada su videli da nema
snage da im se suprotstavi, malo-pomalo su mu sve oteli. Bili su kao kurjaci koji
rastržu svoj plen.”
Kemal me je izveo nazad na ulicu.
„Čuvajte se”, rekao je. „Isto se može desiti i vama. Kurjaci su svud oko vas.
Dovoljno je da samo na trenutak zažmurite pa da ostanete bez Kalifove kuće.”
114

Jedino što je napredovalo u čitavoj kući bila je mreža za bazen. Ribari su već bili
ispleli metre i metre mreže. Hamza i druga dva čuvara smatrali su da je to izlišan
trošak. Rekli su mi da bi bilo daleko pametnije da sam taj novac potrošio na
odobrovoljavanje džina. Da sam tako učinio, jednodušno su tvrdili, kuća i svi koji
žive u njoj bili bi zaštićeni plaštom nevidljive energije. Neki zapadnjački um bi
takvu praksu – oslanjanje na molitvu, praznoverne obrede i magične simbole –
sigurno smatrao čistom ludorijom. Ali kada bih to stvarno učinio, uveravali su me
moji čuvari, mogao bih živeti bez bilo kakvih sigurnosnih mera ili uređaja.
„Hoćete da kažete da mi ne bi trebale čak ni brave na vratima?” upitao sam.
„Tako je”, odgovorio je Medved.
„A protivpožarno osiguranje?”
„Ni to vam ne bi trebalo”, odgovorio je Hamza.
„Ako bih udovoljio džinima i našao se pod njihovom zaštitom”, lukavo sam
nastavio, „onda mi sigurno ne bi trebali ni čuvari”.
Hamza, Osman i Medved su istog trenutka zbili redove. Preko njihovih lica
preletela je senka straha. Uplašili su se da bi mogli ostati bez posla. Čekao sam dok
su sva trojica očajnički pokušavala da smisle neki adekvatan odgovor.
„Čuvari će vam uvek biti potrebni”, konačno je prozborio Hamza.
„Zašto?”
„Zato što je naš zadatak da komuniciramo sa džinima.”

Stigla je i treća nedelja Ramazana, a nova ekipa zanatlija koje mi je Kemal
obećavao još uvek nije stizala. Kad god bih počeo da se raspitujem za njih,
odgovarao mi je da ne smemo žuriti. Ako budemo nestrpljivi i nedovoljno obazrivi
pri odabiru majstora kojima ćemo poveriti radove u Dar Kalifi, govorio je, situacija
može postati još haotičnija.
„Ti ljudi su drugačiji od građevinara”, objašnjavao je. „Oni su umetnici. Ako
počnete da požurujete umetnika, on će dohvatiti nož i prerezati vam grkljan.”
„Meni je već dosta psihopata”, nervozno sam odbrusio. „Situacija je ionako
dovoljno loša.”
Kemal je zamahao prstom ispred mog lica, kao da pokušava da me prizove svesti.
„Plašim se da razmišljate na pogrešan način”, rekao je. „U Maroku vlada sledeće
pravilo: što je umetnik luđi, utoliko bolje poznaje svoj zanat. Trebaće nam vremena
da pronađemo ekipu koja je dovoljno poremećena da ljudski odradi posao u
Kalifovoj kući.”

Fransoa mi je rekao da prave majstore mogu pronaći u staroj gradskoj četvrti
Habus. Nisam mu ni na trenutak poverovao, ali svejedno sam naterao Kemala da me

115
jednog petka ujutru odveze tamo, koliko da bih pred njim demonstrirao svoj
autoritet.
Poslednji petak svetog meseca Ramazana jeste dan kada je u Maroku praktično
nemoguće obaviti bilo kakav posao. Već tri nedelje sam bio kao na iglama. S
nestrpljenjem sam očekivao da konačno ugledam neke promene u svom razrušenom
domu, ali stvari su i dalje stajale u mestu. Dugotrajni post bližio se kraju. Od vernika
se očekivalo da budu usredsređeni na molitvu, ali u njihovim umovima je poput
fatamorgane izranjala samo jedna slika – ogroman tanjir kus-kusa i jagnjetine sa
svim mogućim začinima i prilozima.
Kemal je bio ćutljiv dok smo se vozili ka Habusu. Bilo je očigledno da jedva
funkcioniše. Njegov organizam je platio ozbiljan danak nedostatku sna, nikotina i
alkohola, kao i prekomernim jutarnjim dozama adrenalina kojima je pokušavao da se
izbori sa svojom učmalošću. Poslednje što je želeo bilo je da me tog jutra vozi do
granitnog bazara u Habusu gde sam nameravao da potražim radnike. Na sreću, bio je
toliko slab i iscrpljen da sam relativno lako uspeo da preuzmem kontrolu. Za razliku
od njega i ogromne većine Marokanaca, ja sam jeo po tri obroka dnevno i svake noći
spavao po sedam sati tako da sam se do kraja Ramazana osećao kao gospodar sveta.
Habus je bio potpuno drugačiji od elegantnih francuskih vila i stambenih blokova
koji predstavljaju zaštitni znak Kazablanke. Gotovo sve zgrade bile su napravljene
od granita, a ne od betona koji dominira u drugim delovima grada. Iza kamenih
kolonada nadsvođenih gracioznim šiljastim lukovima nalazilo se na desetine malih
lokala i radionica. Činilo se kao da je čitava četvrt već vekovima stajala na tom
mestu, tako da sam bio veoma iznenađen kada sam saznao da su Habus zapravo
podigli Francuzi tokom tridesetih godina dvadesetog veka.
Radnje su bile prepune svakojake robe – šarenih dželaba porubljenih svilenim
brokatom, tarbuša sašivenih od finog crvenog filca, žutih babuš papuča, kaftana
ukrašenih vezom i šljokicama i raskošnih venčanih haljina koje bi očarale gotovo
svaku nevestu. Čitava jedna ulica bila je rezervisana za marokanski nameštaj, druga
za mesingano posuđe, a treća za parfeme i kozmetičke proizvode kao što su ružina
vodica, antimon ili eterična ulja na bazi jasmina, sandalovog drveta i mošusa.
Raspitivali smo se za zanatlije, ali nijednog nismo uspeli da pronađemo. Ljudi bi
se, čuvši naše pitanje, ili namrštili i odmahnuli glavom, ili bi nam predložili da
dođemo posle Ramazana. Očigledno su mislili da sam lud kada sam na samom kraju
posta mogao da razmišljam o takvim stvarima. Dok smo se provlačili između
stubova i zavirivali u lokale, primetio sam jedno malo uvučeno dvorište. Unutra se
nalazilo nekoliko antikvarnica. Svaka je nudila uobičajeni asortiman predmeta od
bronze izrađenih u art deco stilu, predratnog nameštaja, slika i grafika. Praktično sve
što se može pronaći u antikvarnicama Kazablanke predstavlja francusku zaostavštinu
i potiče iz prve polovine prošlog veka.

116
 Međutim, pronašao sam jedan izuzetak. U pozadini jedne radnje spazio sam
izuzetno prefinjen trpezarijski sto. Imao je površinski sloj od orahovine, blago
zaobljene ivice i kabriol nogare. Detalji, izbor drveta i stil sugerisali su da taj sto nije
francuskog, već španskog porekla. Po mojoj nestručnoj proceni, mogao je poticati iz
ranog devetnaestog veka, iz vremena kada Francuzi još uvek nisu bili aneksirali
marokansku kraljevinu.
Gurnuo sam Kemala ispred sebe i rekao mu da pita za cenu.
Vlasnik prodavnice je bio previše mrzovoljan da bi se bavio reklamiranjem svoje
robe. Sedeo je na staroj pletenoj stolici, savijen u pojasu kao da je imao grčeve u
stomaku. Glava mu je bila naslonjena na šake. Kemal ga je upitao koliko košta sto.
„C’est cinq milles dirhams”, odgovorio je trgovac.
„Pet stotina dolara”, rekao je Kemal. „To je previše.”
„Možemo se cenkati”, veselo sam rekao.
Kemal se samo okrenuo i uputio se ka izlazu. „Trgovci su postali pohlepni zbog
Ramazana”, progunđao je.
„Taj čovek je iscrpljen i izgladneo”, rekao sam. „Sad bismo ga lako mogli ubediti
u to da spusti cenu.”
„Idemo odavde”, rekao je Kemal neumoljivim glasom.

Kada smo se ponovo našli na ulici, primetio sam jednu prosjakinju. Bila je veoma
stara. Lice joj je bilo izbrazdano dubokim tamnim borama, a povijeno telo zaogrnuto
tamnozelenom dželabom. Međutim, ona nije privukla moju pažnju svojim izgledom
ili odećom, već onime što je nosila u rukama.
U njenoj korpi se nalazila gomilica najlepšeg voća koje sam video od svog
dolaska u Kazablanku. Na trenutak sam zastao, posmatrajući je kako korača od tezge
do tezge. Prodavci su pažljivo prebirali po svojoj robi kako bi pronašli najlepšu od
svih jabuka, pomorandži ili šljiva koju bi potom dali staroj prosjakinji zajedno sa
svojim blagoslovom. Bio sam iznenađen takvim gestom jer se u zapadnom svetu
ljudima koji nemaju novca gotovo po pravilu daje manje kvalitetna, drugorazredna
roba. Prišao sam jednom od piljara i upitao ga zašto je prosjakinji dao najlepšu
breskvu sa svoje tezge.
Trgovac je zamišljeno pogladio bradu. „Zar zaista mislite da neko, samo zato što
je prosjak, zaslužuje da dobije isključivo ono što niko drugi neće da uzme?”
odgovorio mi je. „Naš narod nije takav.”

Prošlo je još dva dana i sveti mesec Ramazan je ostao iza nas. Nakon strogih
odricanja, nastupio je Id al-Fitr, raskošni praznik kojim se slavi okončanje
dugotrajnog posta. Lica svih Marokanaca bila su preplavljena srećom i ushićenjem.
Tinejdžeri su u automobilima svojih očeva jurili putem duž obale, viseći s prozora,

117
pritiskajući sirene i mašući prolaznicima. Porodice su, obučene u svečanu odeću,
šetale gradskim ulicama. Očevi su pušili dugo uskraćene cigarete i čašćavali svoju
decu gomilom ružičastog sladoleda. Muzika je odjekivala po restoranima i kafeima
koji su bili ispunjeni do poslednjeg mesta.
Častio sam čuvare za praznik, poklonivši im novac u iznosu jednonedeljne plate.
Raširili su usta od uha do uha i odjurili kući da uruče novac svojim suprugama. Te
noći u sirotinjskoj četvrti sve je vrvelo od života. Na glavnoj ulici bile su zapaljene
vatre nad kojima su se pekle zaklane ovce, a varnice su poput svetlećih raketa letele
ka nebu i zvezdama. Grupa muzikanata paradirala je sokacima, a nežni zvuci
njihovih instrumenata odbijali su se o zarđale limene krovove. Nasred glavne ulice,
imam je prikupljao praznične priloge darežljivih vernika. Preko puta džamije je
stajala zaključana kamp kućica. Religijski fanatici koji su živeli unutra nestali su u
nepoznatom pravcu.
U ponoć je Osman zakucao na vrata naše spavaće sobe. Došao je zajedno sa svoje
troje dečice koja su u rukama držala poklone za Arijanu i Timura. Otac ih je ćušnuo
otpozadi i oni su stidljivo počeli da pevuše neku marokansku pesmicu. Na Zapadu
nema ničeg svetijeg od toga da deca na vreme budu spakovana za spavanje.
Međutim, na Istoku nijedan značajan događaj nije potpun ako se deca ne probude iz
dubokog sna kako bi se pridružila zabavi odraslih.
Kada je Osman otišao i kada su naša dečica već glasno hrkala, sišao sam na
verandu i spustio se na klupu od pletenog pruća. Slavlje u bidonvilu je i dalje bilo u
punom jeku, a zvuci muzike i smeha lebdeli su kroz noćni vazduh. Kalifova kuća
beše utonula u san. Razmišljao sam o onome što mi je Hamza rekao – da ću tajne
Dar Kalife morati da doznam od nje same, da mi jedino ona može ispripovedati
misterioznu priču o svojoj prošlosti.
Dok sam sedeo na verandi, imao sam snažan osećaj da je Kalifova kuća zaista bila
kuća s dušom. Činilo mi se da je ona vodila sopstveni život među svim tim kamenom
i malterom, da je tačno znala ko smo mi i zašto smo tu došli. A opet, pomislio sam,
možda se iza tog osećanja nije krio duh kuće, već Kandiša i njena sabraća džini.

Dva dana po okončanju Ramazana, Kemal se vratio na dužnost. Pogled mu je
ponovo bio bistar, a držanje samouvereno.
„Pronašao sam vam jednog mualema, vrhunskog majstora, koji će postaviti
pločice”, svečano je objavio.
„Po čemu znaš da je toliko dobar?”
„Po tome što je pravi ludak”, odgovorio je Kemal.
Te noći sam dobro spavao. Činilo mi se kao da smo konačno uspeli da uteknemo
od loše sreće koja nas je tako dugo pratila. Uspeo sam da u svojoj londonskoj banci
izdejstvujem nešto novca na zajam i Ramazan je polako postajao samo daleka

118
uspomena. Zagnjurio sam glavu u jastuk i zahvalio bogu za sreću koju nam je
podario i džinima što su nas konačno ostavili na miru.
Baš u trenutku kad sam uranjao u dubok i beskrajno prijatan dremež, osetio sam
nečiju šaku na ramenu. Skočio sam kao oparen.
„Ko je to?”
„Ja sam”, odgovorio je neki glas.
„Ko si ti?”
„Ma, ja sam... Kemal.”
Brže-bolje sam napipao sat. „Zaboga, sada je tri ujutru.”
„Znam.”
„Šta se desilo?”
„Bilo bi najbolje da se odmah obučete”, rekao je Kemal. „Idemo po pesak.”
U bilo kojoj drugoj zemlji na svetu ljudi kupuju pesak u vreme kada su
prodavnice otvorene, a prodavnice koje prodaju tu vrstu robe nipošto nisu otvorene
usred noći. Skrenuo sam Kemalu pažnju na taj detalj dok smo se vozili kroz
predgrađe, izlazeći na priobalni put.
„Niko se još nije ovajdio od onoga što je kupio u prodavnici”, rekao je.
„A šta će nam uopšte pesak?”
„Za bedžmat.”
Još jedna od stvari koje su specifične za Maroko jeste kupovina građevinskog
materijala. Na bilo kojem drugom mestu sami građevinari kupuju ono što im je
potrebno za posao i nakon toga vam ispostave račun. Ali, kao što mi je Kemal
objasnio, u Maroku bi samo potpuni idiot mogao dopustiti da neko drugi kupuje
pesak, cement, metalne nosače, cevi ili drvo koji su mu potrebni za kuću.
„Ali arhitekta je sve to kupio umesto mene”, rekao sam.
Kemal je zapalio cigaretu i povukao nekoliko dubokih dimova. „Onda ste bili
idiot što ste mu to dopustili”, rekao je.
Postojala su dva krupna razloga zbog kojih su Marokanci sami kupovali
građevinski materijal: tako su mogli dobiti povoljniju cenu i mogli su se lično uveriti
u kvalitet robe koju su kupovali. Nakon više od sat vremena vožnje, Kemal mi je
konačno obelodanio svoj plan. Čovek s kojim je trebalo da završimo posao čekao je
na zaustavnoj traci. Kamion mu je bio star i dotrajao od dugog drumskog staža. Ulje
je curilo ispod gvožđurije, a sva svetla bila su smrskana. U kabini smo ugledali
nečiju siluetu. Činilo se da šofer nije sam. Dok smo se približavali, začuo sam
strasne jecaje.
„Tvoj poznanik izgleda ima društvo”, rekao sam.
„Logično. Tip je kamiondžija”, odgovorio je Kemal.
„Pa šta s tim?”
„Znate li po čemu su kamiondžije najpoznatije?”

119
„Po čemu?”
„Po kurvanju.”

120
 DESETO POGLAVLJE

Veruj u Boga, ali dobro priveži kamilu.

KEMAL JE SNAŽNO ZALUPAO NA VRATA ŠOFERSKE KABINE. Unutra se

začulo neko komešanje – zvuci uznemirenosti, a potom i straha. Suvozačka vrata su
se širom otvorila i devojka od otprilike petnaest godina iskočila je napolje. Lice joj je
bilo prekriveno crnim velom. Čim se našla na zemlji, iz sve snage je potrčala preko
polja.
Masno bradato muško lice provirilo je kroz prozor.
„Ja sam”, javio se Kemal promuklim glasom.
Muškarac iz kabine nas je prostrelio besnim pogledom. „Unapred sam platio za
nju!” zaurlao je.
„Došli smo po pesak.”
Kemal je sklonio ceradu s prikolice i pokazao mi tovar. „Sami se uverite u
kvalitet”, rekao je.
Opipao sam pesak. Bio je blago vlažan i hladan na dodir.
„Prvoklasan pesak”, ponosno je izjavio Kemal. „A dobićemo ga upola cene.”

Čim je ugledao tovar koji smo doneli, Hamza je izjavio kako je to
najnekvalitetniji pesak koji je u životu video. Bahato je rekao kako je on rođen u
pustinji i kako na osnovu samog mirisa može da proceni da li je neki pesak dobar ili
ne. Druga dva čuvara takođe nisu podržala moj izbor. Mrko su gledali u brdašce
tamnog peska istovareno u dvorištu.
„To će vas samo uvaliti u nevolje”, rekao je Medved.
„I doneti nesreću u kuću”, dodao je Osman.
Bilo je očigledno da su čuvari zauzeli tako prezriv stav isključivo zbog toga što je
Kemal bio zaslužan za dopremanje tog peska u Dar Kalifu. Po njihovom čvrstom
uverenju, svaki Kemalov postupak predstavljao je deo njegove grandiozno
osmišljene zavere da me liši svega što sam posedovao. Mrzeli su sve što je bilo u
vezi s njim. A najviše od svega mrzeli su to što sam pažljivo slušao ono što je
govorio i prihvatao njegove savete.
Što se mene lično ticalo, još uvek nisam znao šta da mislim o Kemalu. On je bio
od onih ljudi koje je strašno teško prozreti. Jednog trenutka je umeo da bude
neverovatno razborit i pronicljiv, da bi već sledećeg počeo da se ponaša krajnje
nehajno i neodgovorno. Kada bi se bacio na posao, bio bih opčinjen njegovim
umećem i snalažljivošću, njegovom veštinom da lako izađe na kraj čak i sa

121
najkrupnijim problemima. Pa ipak, i dalje nisam bio siguran u iskrenost njegovih
motiva.

Jednog jutra početkom decembra, ponovo smo se odvezli do starog drvodelje.
Bila je sredina nedelje i želeli smo da proverimo kako je napredovao posao koji smo
mu poverili. Drvodelja je izljubio Kemala u obraze, uputio reči hvale na račun
njegovih predaka i pozvao nas da se smestimo u hladu. Njegovi šegrti su doneli
posudu sa čajem koji je bio sipan u čaše, potom vraćen u čajnik, a onda ponovo sipan
i konačno poslužen. Potom su otrčali po prozore i poređali ih ispred nas, držeći ih
kao uljane slike na prodajnoj izložbi umetničkih dela. Prozori su zaista izgledali
dobro. Drvodelji je bilo milo kada sam pohvalio njegov rad. Uzviknuo je nešto na
arapskom.
Kemal mi je preveo šta je kazao. „Rekao je: ’Dok budete gledali kroz ove
prozore, vaše oči će biti kadre da razdvoje stvarnost od iluzije’.”
Razmišljao sam o tim rečima dok smo se vraćali u Kazablanku. Nebo je bilo
vedro i blistavo, a vazduh daleko svežiji nego prethodnih dana. Duž puta su stajali
ljudi koji su prodavali kaktuse i šljive. Kemal u povratku nije izustio ni reči. Usne su
mu bile stisnute. Disao je kroz nos, frkćući kao ždrebac uoči trke, kao da ga je
spopao iznenadan nalet besa. Upitao sam ga da li ga nešto muči. Ništa nije
odgovorio. A onda je naglo skrenuo s glavnog puta i nastavio prašnjavim sporednim
drumom. Bio sam skroz zatečen.
„Gde idemo?”
„Ovo je prečica”, odgovorio je.
Vozili smo se tridesetak minuta u suprotnom pravcu od Kazablanke. Sa obe strane
druma, promicala su ratarska polja, bogata crvena afrička zemlja posuta jatima
vrana. Ništa nisam progovarao. Pitao sam se u kakvoj sam se nedođiji obreo.
Kada smo stigli do jedne male raskrsnice, Kemal je nagazio na kočnicu. Džip se
naglo zaustavio, podigavši oblak prašine koja se razletela na vetru. Kemal je izašao
iz vozila, objasnivši kako želi da proveri auspuh. U tom trenutku, dva muškarca su
izašla iz žbunja. Izgledali su kao fizički radnici iz grada. Kemal ih je pozdravio kao
da se odavno poznaje s njima. Adrenalin mi je pokuljao kroz vene. Prvi put sam se
uplašio Kemala. Bio sam uveren u to da će me ubiti na licu mesta. Ključ je i dalje bio
u bravi. Već sam planirao da uskočim na vozačko sedište, pritisnem gas i uteknem
odatle. Međutim, Kemal se baš u tom trenutku vratio, seo za volan, startovao motor i
nastavio ka gradu.
„Ko su oni ljudi?” promucao sam.
„Otkud znam? Pitali su me mogu li ih povesti do Kazablanke”, odgovorio je.
„Učinilo mi se kao da ih poznaješ.”
Kemal se okrenuo ka meni i prostrelio me svojim dalekim smeđim očima. Usta su
mu bila zatvorena, vilice stisnute. Tako dugo je piljio u mene da je već počela da me
122
podilazi jeza. Nije bio trenutak za razgovor. Mogao je da oseti moj strah, bio sam
siguran u to. Nadao sam se da će prasnuti u smeh, da će me lupiti po leđima ili mi
odati tajnu svog misterioznog ponašanja. Ali on je i dalje ćutao kao zaliven.

Iste te nedelje dobio sam još jednu razglednicu od Pita. Slova su ovog puta bila
prilično nečitka, kao da ih je ispisao neko ko je nedavno spoznao veliki bol. Tekst je
glasio: Hirurški zahvat obavljen. Sada se upoznajem sa Alahovim putem. Ispod toga
je zapisao svoju adresu u Šefšuenu, gradiću koji se nalazi južno od Tangera. Pokazao
sam razglednicu Račani.
„Mislim da bi trebalo da odeš tamo i proveriš kako mu je”, rekla je.
„Ali jedva da ga i poznajem.”
„Pa šta s tim?”
Imao sam i jedan daleko snažniji razlog da se otisnem ka severu. Želeo sam da
pronađem kuću u kojoj je moj deda proveo poslednju deceniju svog života.
Majstori koje je Kemal angažovao trebalo je uskoro da se pojave u Dar Kalifi.
Nisam imao želju da se susretnem s njima. Ni dan-danas mi nije jasno zašto. Možda
zbog toga što sam strahovao od toga da će njihov dolazak, umesto da razreši stare
probleme, podstaći još gomilu novih.
Krenuo sam jutarnjim vozom sa stanice Časa Voyageurs i uskoro sam se klackao
ka severu. Čim su Kazablanka i Kalifova kuća ostali iza mene, osetio sam iznenadan
priliv nove energije. Bilo je to kao da mi je neki težak teret konačno spao s pleća.
Posmatrao sam šumarke pored pruge, dišući duboko i usporeno. Ako se samo još
malo održim na nogama, razmišljao sam, možda ćemo uspeti da prebrodimo oluju.
Planirao sam da prvo odem do Tangera, da tamo provedem nekoliko dana i da za
to vreme pokušam da saznam nešto o svom dedi i poslednjim godinama njegovog
života. Potom ću nastaviti do Šefšuena da obiđem svog mladog poznanika, nedavno
obrezanog Amerikanca.

Moj deda se zvao Sirdar Ikbal Ali Šah. Bio je sin avganistanskog plemenskog
poglavice i odrastao je na feudalnom posedu u Hindukušu. U skladu s porodičnom
tradicijom, roditelji su ga ohrabrivali da se dokaže u što više oblasti, da proživi
mnogo života u jednom ljudskom veku. Bio je doktor medicine i diplomata, profesor
filozofije, vrstan poznavalac narodne baštine, misticizma i političkih nauka. Bio je
savetnik i prisan prijatelj brojnih državnih poglavara. Napisao je preko šezdeset
knjiga – studija o poeziji, književnosti, politici i religiji, kao i putopisa i biografskih
dela.
U dvadeset trećoj godini je došao u Edinburg na studije medicine. Bio je očaran
Škotskom i kasnije je zapisao da su ga tamošnje planine, zamkovi i podeljenost na
porodične klanove podsećali na njegovu domovinu. Bila je 1917. godina i Prvi

123
svetski rat je uveliko besneo. Čitave generacije mladih muškaraca plaćale su krvav
danak ginući po rovovima u Flandriji i Francuskoj.
Jednog prolećnog dana, moj deda je bio pozvan na čajanku u dobrotvorne svrhe
gde je grupa mladih žena skupljala ratne donacije. Na drugoj strani prepune dvorane
primetio je usamljenu mladu Škotlanđanku koja je stajala po strani, pijuckajući čaj iz
porcelanske šolje. Ta devojka, koju su svi zvali Bobo, imala je svega sedamnaest
godina i poticala iz jedne od elitnih edinburških porodica. Na njenom mladalačkom
licu nazirao se dubok duševni bol, jer nedavno beše izgubila brata na francuskom
bojištu.
Bobo je primetila da je Ikbalu zapala za oko. Nekoliko puta mu je stidljivo i
usplahireno uzvratila pogled i njih dvoje su se zaljubili jedno u drugo. Sutradan je
upitala oca može li da izađe na čaj sa sinom avganistanskog poglavice. Otac je bez
ikakvog premišljanja odbio njenu molbu i zaključao je u sobu. Povinujući se zovu
svog srca, Bobo je pobegla od kuće, verila se sa Ikbalom i zajedno s njim uputila se
ka planinskom utvrđenom zamku u Hindukušu gde je njegova porodica već
generacijama živela.
Njihov brak trajao je duže od četrdeset godina, sve do Boboine smrti. Živeli su u
centralnoj Aziji, na Srednjem istoku i u Evropi. A onda je, 1960. godine, Bobo
iznenada umrla od raka, nekoliko nedelja pre svog šezdesetog rođendana. Moj deda
je strašno teško podneo taj gubitak. Zakleo se da nikada više neće otići ni na jedno
mesto gde su zajedno boravili kako mu srce ne bi prepuklo pod teretom uspomena.
Maroko je bio jedna od zemalja koje nikada nisu posetili. Moj deda se već bio
naslušao priča o tom severnoafričkom kraljevstvu s prelepim planinskim predelima,
kazbama i ponositom plemenskom tradicijom. Učinilo mu se da je to pravo mesto za
njega. I tako je, još istog leta, u svoj kofer spakovao nešto odeće i knjiga i zaplovio
ka Tangeru.

Voz predstavlja ubedljivo najbolji način putovanja kroz Maroko. Da biste vozom
stigli od Kazablanke do Tangera, potrebno vam je oko šest sati, a ponekad i duže,
zavisno od toga da li će mašinovođa napraviti dužu ili kraću pauzu za ručak u Sidi
Kasemu. U zimsko doba, putnici su zaogrnuti teškim vunenim dželabama koje nose
preko ostale garderobe, kao da se pribojavaju da bi svakog časa mogao zahučati oštar
arktički vetar – što se, naravno, u Maroku nikada ne dešava.
Čovek koji je sedeo preko puta mene primetio je amajliju od teleće kože koju sam
nosio oko vrata. Imao je oko šezdeset godina, bio je obučen u svetlu dželabu sa
crnim detaljima, a na nogama je imao smeđe babuš papuče. Lice mu je bilo
naduveno, prekriveno neujednačenom bradom i brojnim ranicama. Objasnio sam mu
da sam tu amajliju dobio od jednog prijatelja.
„Čemu ona služi?”

124
 „Za zaštitu od džina”, rekao sam.
Čovek se počešao po licu. „Ako dopustite da vam se džini uvuku u glavu,
uvalićete se u silne nevolje”, upozorio me je.
„Džini nisu ovde”, odgovorio sam, kvrcnuvši se po slepoočnici, „već u mojoj
kući. Kad bolje razmislim”, dodao sam sa osmehom, „ja zapravo i nemam problema
sa džinima, već s ljudima koji su zaposleni na mom posedu”.
„U čemu je problem s njima?”
„Oni veruju u džine”, objasnio sam. „Eto u čemu je problem.”
Moj sagovornik se ućutao. Tišina se odužila. Zurio sam kroz prozor, posmatrajući
oranice omeđene kaktusima. Mislio sam da je naše ćaskanje završeno, ali pogrešio
sam. Razgovori koje vodite u vozu ne moraju biti kontinuirani. Oni su obično
neujednačeni i razvučeni kao i pruga po kojoj se klackate, sačinjeni od niza
nevezanih i isprekidanih epizoda. Moj saputnik se diskretno nakašljao.
„Preko puta sebe”, rekao je, „vidim list belog papira. Ništa nije ispisano na njemu,
ama baš ništa. Papir je potpuno nov i čist, kao da je malopre izašao iz fabrike.
Njegova čistota i praznina podstiču uzvišene nade. Možda će na njemu biti napisana
neka prelepa pesma ili nadahnjujući tekst. Možda će neko na njemu oslikati
čudesnost sveta ili beskrajnu čednost dečjeg lica.”
Pogledao sam u svog sagovornika, u njegovo umorno rošavo lice, pitajući se šta
pokušava da mi kaže.
„Pa ipak, taj list papira uprkos beskrajnom potencijalu nikada neće spoznati
lepotu”, rekao je. „A znate li zašto? Zato što nema vere.”

U Tanger sam stigao s gomilicom pisama koja je moj deda nakon preseljenja u
Maroko slao mojim roditeljima. Ta pisma, napisana tamnoplavim penkalom na
ekstra tankom peliru, predstavljala su jedine tragove kojima sam raspolagao. Deda je
svojim čitkim pedantnim rukopisom govorio o životu ispunjenom beskrajnom
samoćom i skromnošću, o danima kroz koje je nevoljno brodio iščekujući trenutak
kada će se ponovo sresti sa svojom voljenom Bobo. Na uzglavlju svakog pisma bila
je štampanim slovima ispisana adresa: 21 rue de la Plage.
Odmah po izlasku iz voza, u trafici sam kupio mapu Tangera i pronašao ulicu koja
se pružala od luke ka centru grada. Najbliži hotel bio je Sesil. To ime mi je već bilo
poznato iz dedinih pisama. On je opčinjeno pisao o njemu, opisujući ga kao pravu
palatu, mesto nezamislive raskoši. Sa železničke stanice sam se uputio ka obali.
Skupina dečaka je igrala klikere na pločniku pod zlatnom svetlošću popodnevnog
sunca. Upitao sam ih kako da stignem do hotela Sesil. Jedan od dečaka je, ne dižući
pogled, pokazao rukom preko ramena.
Tek tada sam, na udaljenom kraju šetališta, spazio belu fasadu hotela. Već na prvi
pogled mi je bilo jasno zašto je to mesto nekada posedovalo toliku privlačnost. Hotel

125
je bio smešten u zdepastoj dvospratnici sa spoljnim stepenicama i nadsvođenim
ulazom iznad kojeg se nalazio prostrani balkon. Svi prozori su imali starinske drvene
žaluzine. Neke su bile zatvorene, dok su druge slobodno landarale na vetru. Imao
sam utisak da stojim pred nekim od onih autentičnih arhitektonskih dragulja iz
romana Grejema Grina.
Pa ipak, prošlo je mnogo vremena otkako se moj deda doselio u Tanger. Zub
vremena je ostavio svoj nemilosrdni trag na hotelu Sesil. Čak i pod dražesnom
svetlošću poznog popodneva, zgrada je bila u takvom stanju da bi se o njoj teško
moglo govoriti u superlativima. Balkoni su bili prekriveni konopcima za veš, a
nekada bela fasada postala je prljavosiva, ispucala i prošarana mrljama vlage. Popeo
sam se stepenicama koje su vodile ka ulazu.
Unutra sam zatekao recepcionera čije je desno oko bilo prekriveno povezom, dok
je levim gledao televiziju. U jednoj ruci je držao TV antenu, pomerajući je u svim
pravcima kako bi uhvatio kanal na kojem se emitovala neka egipatska sapunica.
Pored njega je sedeo zdepasti muškarac koji je pušio hašiš. Obojica su me začuđeno
pogledali. Bilo je očigledno da niko već godinama nije kročio unutra.
Atmosfera je bila krajnje turobna. Zidovi su bili vlažni i zapušteni. Jedinu
dekoraciju predstavljali su turistički posteri iz sedamdesetih godina dvadesetog veka
i veliki kartonski pano s kojeg se smešila stjuardesa avio-kompanije Aeroflot. U
vazduhu je lebdeo osećaj da se nekada, možda veoma davno, nešto veoma loše
desilo među tim zidovima.
Upitao sam mogu li dobiti jednokrevetnu sobu za jedno ili dva noćenja. Tip koji
je pušio hašiš obesno se zacerekao. Njegov prijatelj je spustio antenu, odvukao se do
radnog stola i uzeo knjigu gostiju. Krenuo je od januara, okrećući nedelju po nedelju.
Pred njegovim očima su promicale stranice i stranice praznog papira, sve dok
konačno nije stigao do decembra.
„Oui, Monsieur”, snebivljivo je rekao, „mislim da imamo sobu za vas”.
Poveo me je ka impozantnom dvostrukom stepeništu koje je u svoje doba
nesumnjivo predstavljalo veliku atrakciju. Na prvom spratu sam zatekao još
plesnivih postera sa slikama vodećih marokanskih turističkih destinacija i stalke s
posudama za hlađenje pića koje je osoblje koristilo za gašenje opušaka.
Zastali smo pred sobom broj 3. Nakon što se nakratko porvao s neposlušnom
kineskom bravom, recepcioner je odgurnuo vremešna vrata. Namignuo mi je
zdravim okom, kao da je želeo da me pripremi za prizor koji ću zateći unutra.
Zakoračio sam preko praga. Još od mojih istraživačkih pohoda kroz unutrašnjost
Indije nisam video, tako impresivan krah nekadašnje veličine.
Prozori, skriveni iza prašnjavih prosenjenih zavesa, bili su ili ozbiljno oštećeni ili
potpuno uklonjeni. Linoleumski pod je bio prekriven tamnim mrljama na mestima
gde su raniji gosti gasili cigarete, a krevet je bio potpuno ruiniran i ulegao s jedne

126
strane. Soba nije imala kupatilo. Upravnik je promrmljao nešto o problemima s
vodosnabdevanjem.
„Hoćete reći da ovde uopšte nema toaleta?”
Upravnik je potvrdio moje slutnje. Međutim, ta situacija je imala i svojih
prednosti, brzo je dodao, zapušivši nos kako bi mi predočio na šta je mislio. Potom je
ispružio dlan i zamolio me da platim unapred. Izbrojao sam nekoliko novčanica.
„Gde se onda mogu istuširati?” upitao sam.
„U kuhinji restorana pored nas.”

U Tangeru sam poslednji put bio pre tri i po decenije, kao trogodišnji dečkić. Ono
što mi se tada nasnažnije urezalo u sećanje bio je miris narandžinog cveta. Čini mi se
da ga i danas mogu osetiti. Bio je oštar, opojan, očaravajući. Trčkarao sam kroz
javne vrtove obučen u dželabu od grube kamilje vune i punim plućima udisao
mirisan vazduh. Takođe se sećam topline sunca na leđima, prepunih kafea i ljudi. U
to vreme bilo je tako mnogo ljudi.
Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Tanger je bio čuven po stranim
piscima koji su, bežeći od krutih konvencija Evrope i Sjedinjenih Država, pronalazili
utočište u tom gradu. Najpoznatiji od njih bio je Pol Bouls, koji se tamo doselio
odmah posle rata i ostao sve do svoje smrti 1999. godine.
Dok sam tumarao ulicama Tangera, stekao sam utisak da su nekadašnji sjaj i
živost ustuknuli pred turobnošću i melanholijom, kao da se zabava preselila na neko
drugo mesto. I same zgrade su odražavale tu promenu. Već na prvi pogled bilo je
jasno da više niko nije mario za njih. Fantastične vile, pozorišta, hoteli i kafei bili su
ili potpuno napušteni ili propali i ruinirani poput mesta na kojem sam odseo.
Kada sam stigao do Rue de la Plage, već se spuštao mrak. Stajao sam u podnožju
brda, gledajući naviše ka svom odredištu. Priznajem, bio sam pun neke zebnje, pa
čak i straha. Do dana današnjeg, nisam uspeo da razjasnim taj osećaj. To se ponekad
dešava kada pređete dug put da biste stigli do nekog mesta ili sreli neku naročitu
osobu. Stanete kao ukopani i nemate snage da napravite taj poslednji presudni korak.
Bio sam u iskušenju da se okrenem u mestu i da se prvim vozom vratim u
Kazablanku. U liku svog dede oduvek sam tražio nadahnuće, primer, pa čak i mit. A
ovo ovde je bila čista stvarnost, mesto gde je živeo i gde je umro.
Obazrivo sam krenuo uzbrdo, držeći se ivice puta. Sa obe strane bile su
postrojene malene radnje koje su nudile gotovo identičan asortiman žileta, pasta za
zube, krema za cipele, konzerviranog sira i razne druge robe. Pratio sam brojeve na
četvrtastim emajliranim tablicama ispred radnji. Srce mi je sve brže tuklo u grudima.
Stigao sam do broja 17, potom 18, 19, onda i 20... još samo jedan... i evo, 21 rue de
la Plage.
Stigao sam do svog cilja. Nervozno sam stajao pred kapijom, na istom mestu na

127
kojem je te davne 1969. godine mog dedu pokosio kamion za prevoz „koka-kole”.
Ulica je u to vreme bila dvosmerna, što je prosto zapanjujuće s obzirom na to da nije
bila dovoljno široka čak ni za jednosmeran saobraćaj. Bila je toliko strma da su
vozači dolazili u iskušenje da što pre savladaju uspon. Lokalni taksisti su bili
naročito usavršili tu tehniku. Nagazili bi gas i jurnuli naviše, krivudajući levo-desno
kako bi izlizane gume što lakše izvukle vozilo do vrha.
Okrenuo sam leđa ka ulici i zagledao se u prizor pred sobom. Spoljni zid je bio
napravljen od velikih četvrtastih komada kamena. Dizao se pravo naviše i ničime
nije odavao šta se krilo iza njega. Plava kapija od kovanog gvožđa, sa čije se
unutrašnje strane nalazila čelična ploča, bila je nadsvođena elegantnim lukom. Iznad
nje se nalazila skromna mermerna pločica na kojoj je pisalo „Vila Andalus”.
Duboko sam udahnuo i pritisnuo zvono. Čekao sam. Niko se nije pojavljivao.
Ponovo sam pozvonio. I dalje ništa. Taman sam se spremao da odustanem i da
krenem nazad ka hotelu Sesil kada se kapija odškrinula. Preda mnom se pojavila
žena od pedeset i nešto godina, sa sedom kosom podignutom u punđu. Nosila je
naočari sa širokim ramom, a lice joj je imalo blag, gotovo majčinski izraz. Bio sam
zatečen toplinom i velikodušnošću koji su zračili iz nje. U ruci je držala korpu iz
koje je virila sijamska mačka.
Bio je to strašno težak trenutak. Skupio sam snagu i na svom ograničenom
francuskom jeziku počeo da objašnjavam kako sam ja unuk Avganistanca koji je
nekada živeo u vili Andalus.
„Da li govorite engleski?” upitala je žena s čistim američkim akcentom.
„Da.”
„Onda bolje uđite unutra.”

Do vile su vodile strme stepenice. Središnji deo stepeništa bio je prekriven
kamenim pločama, a rubovi krupnim okruglim šljunkom. Nervozan stari vučjak
sjurio se ka nama. Sredovečna Amerikanka, koja se zvala Pamela, izviknula je oštru
komandu i pas se poslušno privio uz njene noge. Desno od ulaza nalazila se
pomoćna zgrada okrenuta ka ulici. To je bilo Pamelino boravište. Malo više odatle,
na vrhu stepeništa, nalazila se vila. Staza koja je vodila ka njoj bila je natkrivena
ukrasnom lozom.
Pamela mi je objasnila da je u vili živeo vlasnik poseda. Rekla je da će mi,
ukoliko želim, ugovoriti susret s njim za sutradan. Konverzaciju smo započeli
pričom o knjigama. Kako se ispostavilo, Pamela je bila izuzetno načitana osoba. Bila
je upoznata s mojim knjigama o Etiopiji i rudnicima kralja Solomona, pročitala je
gotovo sve što je moj deda napisao o Avganistanu, pa čak i autobiografiju moje bake
– pripovest o tome kako je ona u svojoj ranoj mladosti napustila Škotsku da bi se sa
izabranikom svog srca preselila u daleki Hindukuš.

128
 Dvadeset minuta nakon upoznavanja ispred vile Andalus, Pamela i ja smo se
obreli u malom kafeu, gde smo naručili ribu na žaru. Upitao sam je koliko dugo je
živela u Rue de la Plage.
„Dvanaest godina”, odgovorila je.
„Živite sami?”
„Ne”, rekla je. „Delim stan sa svojim mačkama i sa pet stotina kaftana.”
„Kako ste se obreli ovde?”
Pamela se zagledala u čašu lokalnog crnog vina. „Kao mlada sam strašno volela
da putujem”, rekla je, skrenuvši pogled ka meni. „Živela sam u Bruklinu, a onda sam
1965. godine čula da jedan jugoslovenski teretni brod uskoro treba da isplovi za
istočnu Evropu. Ne oklevajući ni časa, sjurila sam se u luku i ubedila posadu da
krenem s njima. Prva usputna stanica bio je Tanger. Za mene je to bio egzotični
Istok. Napustila sam brod, planirajući da se tu zadržim tek nekoliko dana, a ostala
sam puna dva meseca. Svi ti mirisi i zvukovi, plamteće šarenilo boja – bila sam
prosto očarana onim što sam zatekla.”
Objasnila mi je kako je provela mnogo godina živeći i putujući širom
Sredozemlja i severne Afrike. Upoznala je razne zemlje i krajeve, ali Maroko je
ostao njena prva ljubav. Vratila se u Sjedinjene Države i otvorila marokanski
restoran u Los Anđelesu, ali i dalje je žudela za tom zemljom koja joj je već na prvi
pogled osvojila dušu.
„Jednog jutra sam spakovala stvari”, tiho je nastavila, „i kupila jednosmernu kartu
za Maroko. Stigla sam ovde s nekoliko kofera i s mačkom koja me je pratila na svim
putovanjima. Nikad se nisam osvrnula za sobom.”
Tada sam ja krenuo sa svojom pripovešću, objašnjavajući kako je moj deda došao
u Tanger nakon smrti svoje supruge.
„Odakle god da dolazite”, rekla je ona, „Maroko vas još na prvi pogled obori s
nogu. Pre nego što se osvestite, ovde ste već stekli dom i prijatelje i zaboravili na sve
što vas je nekada mučilo.”
Upitao sam Pamelu kako su njeni prijatelji reagovali kada se preselila u Tanger.
„Pokušavali su da me odgovore od toga”, rekla je.
„Zbog čega?”
Pamela se zagledala u mene, duboko uzdahnuvši. „Valjda zbog sopstvenog
straha”, rekla je.

Narednog jutra sam rano ustao. Spavanje pod uglom od četrdeset pet stepeni nije
predstavljalo naročito prijatno iskustvo, ali to je bila prava sitnica u poređenju sa
očajničkom borbom da suzbijem potrebu za mokrenjem u hotelu bez toaleta. Ujutru
sam, kao što mi je bilo savetovano, otišao do zapuštene kuhinje obližnjeg restorana i
na brzinu se prebrisao vlažnim sunđerom. Bubašvabe su trčkarale na sve strane. To

129
je iskustvo koje bih rado izbrisao iz svoje memorije.
Kao što je i bila obećala, Pamela mi je zakazala susret s vlasnikom vile. Rekla mi
je da me moj domaćin očekuje oko pola deset. Ona je u to vreme već bila otišla na
posao, zajedno sa svojom omiljenom mačkom.
Kada sam pozvonio, preda mnom se pojavio vižljasti šezdesetogodišnjak
uspravnog držanja. Glava mu je bila četvrtasta, a kosa ofarbana u crno i začešljana u
levu stranu. Predstavio se kao David Rebibo, objasnivši da je on jedan od poslednjih
preostalih marokanskih Jevreja i da se vila Andalus nalazila u vlasništvu njegove
porodice već duže od jednog veka. Upitao sam ga da li se seća mog dede.
„Kako bih mogao da zaboravim tako divnog čoveka?” odgovorio je kao iz topa.
„Bilo je to davno, a ja sam bio mnogo mlađi nego danas, ali često sam sedeo s njim
na balkonu i slušao priče o njegovim putovanjima.”
Gospodin Rebibo me je poveo ka vili. Dok sam prolazio ispod lozica vistarije,
prvi put sam dobio priliku da izbliza osmotrim prekrasnu fasadu. Zgrada je imala dva
sprata povezana zavojitim dvostrukim stepeništem koje se izdizalo s trema ispred
kuće. Gde god bih se okrenuo, ugledao bih mnoštvo glinenih saksija ispunjenih
cvećem i papratima.
Kročio sam unutra. Prostorije su bile male, ali lepo opremljene. Zidove su krasila
dva visoka ogledala koja su ostavljala utisak dodatnog prostora. Bilo je tu i mnogo
slika sa indijskim, evropskim i kineskim motivima. Svi prozori i stolovi bili su
prekriveni orhidejama. Bio sam dirnut pomišlju na to da se nalazim u kući u kojoj je
moj deda proveo poslednje godine svog života. Pažljivo sam odmeravao sve detalje
koji su svojevremeno i njemu samom morali zapasti za oko – ukrasne vence duž
gornje ivice zidova, graciozne rozete na tavanici, zidne svećnjake u spavaćoj sobi i
kitnjaste mesingane brave na vratima. Pa ipak, moja ushićenost je bila prožeta
primesom sete, jer je moj deda tu proveo svoje poslednje godine, iščekujući smrt i
čeznući za ponovnim sjedinjenjem sa svojom voljenom Bobo.
Vratili smo se na trem i seli za masivan gvozdeni sto, obasjani zracima blještavog
zimskog sunca. Vlasnik vile je spustio šaku preko kose, kao da se plašio da bi sunce
moglo oštetiti farbu.
„Vaš deda je ujutru sedeo ovde”, prozborio je, „čitajući i pišući pisma. Uvek je
koristio penkalo i najtanji mogući pelir.”
Izvukao sam iz džepa svežanj pisama. „Imam nekoliko kod sebe”, rekao sam.
Gospodin Rebibo se sagnuo ka meni i ovlaš osmotrio pisma. „To je njegov
rukopis”, rekao je staloženim glasom. „Sva slova kao pod konac. Bio je najpedantniji
i najsavesniji čovek koga sam ikad upoznao.”
Jedna služavka, čija je kosa bila povezana maramom, pojavila se na stepeništu.
Prišla je stolu i pred nas spustila srebrni poslužavnik sa čajem.
„Da li mu je neko dolazio u posetu?” upitao sam.
„Kako da ne!” uzviknuo je. „Veoma važni i ugledni ljudi. Poznavao je pokojnog
130
kralja, kao i njegovog oca. Naravno, sećam se i kada je vaš otac dolazio s vama i
vašim sestrama. Tada ste bili veoma mali.”
Promešao sam čaj i udahnuo opojnu paru.
„Kada sam prvi put sreo vašeg oca”, rekao je, „on se taman bio vratio iz Arabije,
gde je bio u gostima kod kralja Ibn Sauda. Sedeo je baš tu gde vi danas sedite.
Sećam se kao da je juče bilo.”
Gospodin Rebibo je pozvao svog starog vučjaka i pas se sklupčao pored njegovih
nogu.
„Ispričao mi je jednu priču koja mi je do današnjeg dana ostala u sećanju”,
nastavio je.
Upitao sam ga koja je to priča.
„Vaš otac je bio pozvan da poseti palatu u Meki”, započeo je gospodin Rebibo.
„Otišao je tamo, ali zaboravio je da ponese poklon. Uveli su ga u prestolnu odaju,
gde ga je čekao stari kralj. Napravio je dubok naklon, poljubio Ibn Saudovu desnu
ruku i rekao: ’Vaše Veličanstvo, želeo bih da vam uručim jedan poklon. Taj poklon
upravo stoji pred vama. Taj poklon sam lično ja. Poklanjam vam sebe kao smernog
slugu do poslednjeg dana svog života.’ ”
„Ibn Saud ga je pogledao s prestola i rekao: ’Poklon je zaista lep, ali ipak sam
odlučio da ga vratim njegovom prvobitnom vlasniku. A sad sedi ovde, pa da se siti
ispričamo.’ ”
Vlasnik vile je prasnuo u smeh, a onda je srknuo gutljaj čaja i naglo promenio
raspoloženje.
„Ne mogu vam opisati koliko smo bili tužni kada se dogodila nesreća”, rekao je.
Vaš deda se taman bio vratio iz Kafe de Fransa, gde je odlazio svakog jutra. Stigao
je do kapije i krenuo da stavi ključ u bravu kada je kamion naglo krenuo u rikverc.
Pao je kao pokošen.”
„Jeste li videli kada se to desilo?”
„Nisam. Tog dana sam bio odsutan. Kada sam se vratio, vaš deda više nije bio
među živima.”
Nastupila je kratkotrajna tišina. Lozica oko ulaznih vrata treperila je od igre
svetlosti i pesme ptica.
Tada je moj sagovornik prekinuo ćutanje. „Ah, da ne zaboravim”, rekao je
ozbiljnim glasom. „Sad ću vam doneti ono po šta ste došli. Čudi me da se niko od
vaše porodice nije ranije pojavio.”
„Ne shvatam. Šta ćete mi doneti?” zbunjeno sam promucao.
„Pa, zar ne znate? Ovde su dnevnici vašeg dede.”

131
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Vrednost neke kuće počiva u vrednosti onih koji žive u njoj.

DNEVNICI SU LEŽALI NA MOM KRILU DOK SE AUTOBUS, praćen

glasnim brujanjem motora, kretao ka jugu, u pravcu Šefšuena. Preda mnom su bila
dva masivna toma presvučena izbledelim crvenim platnom i ispunjena besprekornim
tamnoplavim rukopisom mog dede. Vožnja nije bila naročito udobna jer je put bio u
prilično lošem stanju tako da sam, uprkos silnoj znatiželji, odlučio da čitanje
dnevnika ostavim za neku drugu priliku. Karakteristični prizori severnog Maroka
lagano su promicali pred mojim očima – malena polja posuta kaktusima i stadima
ovaca, muškarci smežuranih lica na magarećim zapregama, šumarci narandžinih
stabala, seoska imanja i potoci puni hladne prozirne vode.
Dok se sumrak spuštao, raspršujući izbledelu popodnevnu svetlost, u daljini sam
nazreo prve obrise Šefšuena. Gradić je bio podignut na obroncima brda koje je bilo
tako stenovito i turobno da sam imao utisak da sam stigao na kraj sveta. U daljini se
naziralo Rifsko pobrežje, obavijeno tamnim pokrovom. Kuće su bile okrečene u
belo, s krovovima od crvene terakote. Bile su potpuno drugačije od bilo čega što sam
do tada video u Maroku. Jedan saputnik iz autobusa mi je rekao da su taj gradić
osnovale muslimanske izbeglice koji su se pre pet vekova doselile iz Andaluzije.
Iznajmio sam sobu u sumornom pansionu u jednoj od ulica koje su sačinjavale
gradsku medinu. Odlučio sam se za to mesto isključivo zbog njegovog naziva –
Hotel Paradizo. Sumrak je doneo naglo zahlađenje. Ulice su bile pune ljudi ogrnutih
vunenim dželabama. Izvadio sam Pitovu razglednicu i pružio je prvom dečaku na
kojeg sam naišao, pokazujući prstom na adresu ispod teksta. Dečak je klimnuo
glavom. Poveo me je preko beskrajnih strmih stepenica i kroz uske uličice načičkane
belim kućicama gde se aroma pečenog mesa mešala s mirisom jasminovog cveta.
Nakon petnaestak minuta intenzivnog hoda, dečak se zaustavio. Pokazao je na
razglednicu, a potom uperio prst ka niskim napuklim drvenim vratima. Častio sam ga
jednim novčićem i on se ubrzo izgubio u lavirintu uličica.
Pitao sam se da li je to zaista bilo mesto na kojem je mladi Teksašanin pronašao
ljubav svog života. Zalupao sam na vrata. Iznutra su ubrzo doprli neki prigušeni
zvuci, kao da je neko veoma star i veoma umoran pokušavao da se dovuče do vrata.
Koji trenutak kasnije, začuo sam pomeranje reze na vratima i škripu nepodmazanih
šarki.
Preda mnom se pojavio postariji bradati muškarac s turbanom na glavi. U ruci je
držao dogorelu sveću čiji je plamen obasjavao desnu stranu njegovog lica. Iz tmine u

132
unutrašnjosti kuće dopirao je miris ustajale ribe. Svim srcem sam se nadao da sam na
pogrešnoj adresi.
„Piter Vilijems?” prozborio sam.
Čovek je zinuo od čuda. Još jednom sam ponovio ime svog poznanika.
„Nam, da”, konačno je odgovorio na arapskom. „Bienvenue, dobrodošli.”
Krenuo sam za treperavim plamenom sveće. Što sam dublje zalazio u unutrašnjost
kuće, miris ribe postajao je sve snažniji. Zidovi su bili crni, kao da su nedavno bili
zahvaćeni požarom. Začuo sam neko tiho jednolično pevušenje. Zvuk je dopirao iz
neposredne blizine. Bio je to muški glas koji je zvučao gotovo hipnotički u tom moru
mraka i senki. Bradati muškarac je pritisnuo kvaku na jednim vratima. Vrata se nisu
otvorila. Probao je ponovo. Neko je s druge strane okrenuo ključ i pred mojim očima
je zatitrao krajnje neočekivan prizor.
Sedmorica muškaraca su sedela na podu prekrštenih nogu, pevušeći stihove iz
Kurana. Jedina svetlost poticala je od sveće smeštene u sredini. Bilo je toliko mračno
da uopšte nisam mogao da procenim dimenzije prostorije u kojoj sam se obreo. Kada
sam ušao, niko od prisutnih nije podigao pogled. Činilo se kao da su utonuli u neki
svoj svet. Prešao sam pogledom preko njihovih lica. Svi do jednog su imali brade.
Bili su različitih godina, od veoma starih do veoma mladih.
Šćućurio sam se na podu, čekajući da se nešto desi. Da sam znao šta ću unutra
zateći, verovatno ne bih ni ulazio, ali sad više nisam imao kud. Držao sam jezik za
zubima, plašeći se da se bilo kome obratim, jer sam bio svestan da bi to narušilo
koncentraciju prisutnih. Sedeo sam tamo, nem kao riba, i prepustio se čekanju.
Nakon otprilike sat vremena, muškarci su ustali i počeli da napuštaju prostoriju.
Ostao je samo jedan, koji se kroz pomrčinu zagledao u mene. Bio je visok, mršav i
blago pogrbljen.
„Pit?” tiho sam prozborio.
„Da?”
„Ja sam, Tahir”, rekao sam.
Figura mi se približila. „Alahu akbar!” uzviknuo je. „Bog je veliki!”
Jedva sam čekao da pobegnem iz te kuće. Promrmljao sam kako patim od
klaustrofobije i izvukao Pita na ulicu. Pet minuta kasnije, sedeli smo u kafeu, pijući
čaj od nane. Odmeravao sam ga od glave do pete, pokušavajući da shvatim kako je
uspeo da se uvali u takvu nevolju. Lice mu je postalo preplanulo, zaraslo u bradu i
puno crvenih pečata od ujeda komaraca. Na glavi je imao čipkastu belu kapicu.
Pogled mu je bio zamagljen i hladan.
„Hteo sam samo da proverim da li je sve u redu”, rekao sam. „Da skinem brigu s
vrata.”
„Neka je hvala Alahu što te je doveo ovde”, izdeklamovao je Pit. „Kao što vidiš,
dobro sam.”

133
 „Kako je Jasmina?”
„Alhamdulilah, hvala bogu, i ona je dobro”, odgovorio je. „Pre mesec dana smo
se venčali.”
Čestitao sam mu.
„Da li sad planiraš da se vratiš u Teksas?”
Pit je na glavu navukao kapuljaču svoje dželabe. „Ja sam sada musliman”, rekao
je. „Nikad se više neću vratiti u Sjedinjene Države.”
„Zašto se ne bi vratio?”
„Taj američki san, sve je to obična propaganda, obično sranje!” rekao je, zagledan
u lišće čaja na dnu čaše. „Alah mi je pokazao Put.”
„Šta je cilj tog puta?”
„Svet bez Amerike”, odgovorio je.

Sutradan sam se u poznim popodnevnim satima vratio u Kalifovu kuću. Čim sam
se pojavio na baštenskim vratima, čuvari su se sjatili oko mene. Bio sam odsutan
svega dve noći, ali za to vreme svašta se izdešavalo. Arijanu su izujedale ose, snažna
oluja je napravila potop u kući, a naš komšija gangster nam je ponovo poslao policiju
na vrata.
„Gde je Kemal?” upitao sam Račanu.
„Verovatno u nekom baru”, odgovorila je. „Otkako si otišao na put, uopšte se ne
trezni.”
Promrmljao sam nešto u znak odgovora, ali moje misli su bile na drugom mestu.
Razmišljao sam o Pitu i njegovom sunovratu u islamski fanatizam. Došao je u
Maroko da bi pronašao ljubav svog života, a umesto toga je uleteo u kandže jednog
zavedenog i krajnje opasnog bratstva. Uprkos činjenici da sam ga jedva poznavao, iz
nekog razloga sam se osetio dužnim da se umešam.
Dobio sam jedno pismo s Tajlanda, od studenta koji je pročitao moje knjige i
želeo da sarađuje sa mnom. Na koverti se nalazila veoma lepa markica s ružom boje
rubina. Istog trenutka sam se uputio ka Hišamovoj kućici. Starac je stavio markicu
na dlan i opčinjeno je posmatrao, ne progovarajući ni reč. Potom ju je spustio na sto i
zahvalio se.
„Postoji li razgovor kojim vam se mogu odužiti za ovakvu lepotu?” rekao je.
Odgovorio sam da bih voleo da čujem njegovo mišljenje o verskim fanaticima.
Hišam je pozvao svoju suprugu Kadidžu i rekao joj da spremi lončić slatkog čaja.
Zavalio se u svoju omiljenu stolicu, protrljao dlanove i zagledao se u pod.
„Oni misle da jasno sagledavaju svet oko sebe”, započeo je, „ali zapravo su slepci
koji bauljaju u mraku i ne razumeju ništa osim smrti”. Stari sakupljač markica je
spustio ruku na grudi. „Ja ću uskoro umreti”, rekao je savršeno pribranim glasom.
„Moje srce neće još dugo izdržati. Uprkos tome, plašim se onoga što budućnost nosi.

134
Vaša generacija će morati da se uhvati u koštac s tim. Napolju besni rat. Ne smemo
zatvarati oči pred tom činjenicom. Sada nije vreme za lepe i ljubazne reči. Ti ljudi
moraju biti pronađeni i pobijeni. To je jedini način.”
Hišamova supruga je donela čaj, sipala ga u čaše i ponovo se izgubila u senci.
„Kada se u nekom selu pojavi besnilo”, nastavio je starac, „uopšte ne razmišljate
o tome šta treba činiti. Izađete napolje i ubijete besno pseto. Možete se čak i sažaliti
na njega kad vidite kako jadno izgleda i kako tužno cvili, ali to vas ne sme
pokolebati. Morate pritisnuti oroz i prosvirati mu lobanju. Ako to ne uradite, čitavo
selo se može naći u opasnosti. Isto važi i za verske fanatike. Ili ćete vi ubiti njih, ili
će oni ubiti vas. Po mom mišljenju, tu jednostavno nema izbora.”

Kemal se nije pojavljivao već tri dana zaredom. Isključio je mobilni telefon iako
je znao da mi je to išlo na nerve. Svaki put kada bi nestao, obuzimala me je strepnja
da se nikada više neće vratiti. Provodio bih sate i sate razmišljajući o tome šta mu se
desilo i pitajući se da možda opet nije zaglavio u zatvoru. A onda bi se Kemal jednog
dana vratio i ušunjao se u Dar Kalifu bez ijedne reči objašnjenja.
Što sam duže boravio u Maroku, postajalo mi je sve jasnije da su se tamo retko
kad davala bilo kakva objašnjenja. Ako bi se nešto čak i reklo, jedina svrha tog
iskaza bila je da se krivica prebaci na neku drugu osobu ili stvar. Kuvarica je u tom
pogledu bila pravi ekspert. Usled svoje nemarnosti, svake nedelje je lomila gomilu
posuđa i tanjira. Prvi put kada je napravila ozbiljniju štetu i slomila prelepi
porcelanski čajnik, za to je okrivila deterdžent kojim je prala sudove. Sapunica je
bila lošeg kvaliteta, objasnila je. Bila je klizavija nego što je navikla, pa joj je čajnik
izleteo iz ruku. Kada je nešto kasnije slomila novu zemljanu posudu za tagine,
krivicu je bacila na mene, optuživši me kako sam kupio feleričnu stvar. A kada je na
kraju ispustila veliku staklenu vazu, samouvereno je izjavila kako su za to bili
odgovorni džini.
Mi koji smo odgajani na Zapadu nastojimo da kada se desi neka nesreća ili se
pričini neka šteta, za to pronađemo neki logični uzrok. Vaza se slomila zato što je
ispala iz ruke neke nemarne osobe. Neko je doživeo saobraćajni udes zato što je put
bio mokar. Pas je ujeo dete zato što je podivljao i postao agresivan. Međutim, kada
sam se doselio u Maroko, shvatio sam da se tamošnji narod prema takvim
svakodnevnim nezgodama odnosio na potpuno drugačiji način. Takvi događaji su se
često pripisivali natprirodnim silama, među kojima su džini imali najistaknutije
mesto.
Iako je moja mašta bila zaintrigirana idejom o nevidljivim duhovima i njihovom
paralelnom svetu, svakog bogovetnog dana sam proklinjao sujeverje onih koji su
raspredali takve priče. Marokanci su u njima pronašli savršen metod da elegantno
izbegnu bilo kakvu kritiku i da krivicu prebace na drugu stranu. Moji čuvari su do

135
krajnosti bili usavršili tehniku korišćenja džina za prebacivanje krivice. Oni su živeli
u svetu u kojem se odgovornost čak i za najgrublje greške – od sečenja pogrešnog
drveta do uništenja kosačice za travu – mogla odbaciti pukim sleganjem ramena.
Objašnjenje je uvek bilo isto: „Ja uopšte nisam kriv. Džini su umešali prste u to.”
Na kraju sam, kada se Kemal konačno smilovao da se vrati na dužnost, sebi dao
oduška tako što sam se najoštrijim mogućim rečima obrušio na natprirodne sile kao
metod za prebacivanje krivice. Jednostavno nisam mogao da se kontrolišem.

„U Maroku ne može doći do bilo kakvog napretka”, rekao sam glasom punim
gorčine, „sve dok se ovdašnji narod ne otarasi svog sujeverja. Ono ih prosto
osakaćuje.”
Kemal je isprva ćutao, čekajući da moj bes splasne, a onda je nakon poduže pauze
rekao: „Džini počivaju u samom srcu marokanske kulture. To što se pretvarate da oni
ne postoje neće vam nimalo pomoći.”
„Zaboga, pa ti si živeo u Sjedinjenim Državama”, rekao sam. „Ti si mladić
savremenih shvatanja. Nemoj mi reći da i ti veruješ u džine.”
„Naravno da verujem”, odgovorio je. „Oni predstavljaju kičmu naše kulture. Oni
su deo islamske vere.”

U tom trenutku mi se učinilo da se džini nalaze u nekoj vrsti saveza s verskim
fanaticima – da te dve stvari predstavljaju lice i naličje jedne te iste medalje.
Nedavni susret s Pitom i dalje me je ispunjavao nemirom. Ispričao sam Kemalu šta
sam video u Sefšuenu.
„Isprali su mu mozak”, rekao sam. „Pretvorili su ga u verskog fanatika, za ime
božje!”
„To nije istinski islam”, odgovorio je Kemal. „To je obmana, iluzija. Čista
anarhija.”
„Ali zapadnjaci upravo tako i sagledavaju arapski svet. Kao islamsku anarhiju.”
Kemal se ugrizao za donju usnu. Lice mu se naglo smračilo. „Vi ne znate kako je
to ući u Sjedinjene Države s pasošem neke arapske zemlje”, rekao je. „Čim shvate
136
odakle dolazite, počnu da vas odmeravaju od glave do pete. U sebi misle: ’Ovaj je
sigurno terorista’. Nemate šta da kažete u svoju odbranu. Možete samo da se molite
da vas ne vrate nazad.”
„Ali kako po tebi Amerikanci treba da se ponašaju nakon onoga što se desilo
jedanaestog septembra?”
„Sasvim je logično da budu na oprezu”, odgovorio je on. „Ali zbog toga ne
moraju da mrze sve muslimane.”
Kemal je bio u pravu. Verski fanatici čine samo jedan mali deo muslimanskog
sveta. Pa ipak, njihovi glasovi su gromki i prodorni i iz meseca u mesec sve više
dobijaju na intenzitetu. Što je još gore, njihova dela su još glasnija od njihovih reči.
Svakog jutra, pre doručka sam prelistavao vesti na Internetu, obuzet strepnjom da bih
tamo mogao pronaći reč „Maroko” u nekom lošem i neželjenom kontekstu.
Bombaški napadi koji su nekoliko meseci ranije zadesili Kazablanku predstavljali su
ozbiljno upozorenje da se islamski ekstremizam širio kao vatrena stihija.
Nekoliko dana kasnije, Hamza me je učtivo upitao mogu li mu dati dve stotine
dirhama. Napomenuo je da taj novac, čija je vrednost iznosila oko dvadeset dolara,
ne traži na zajam, već da bi učinio jedno milosrdno delo. Ako mu izađem u susret,
uveravao me je, to će sigurno doprineti mom ugledu u božjim očima.
„Samo vi meni dajte te pare”, samouvereno je rekao, „i kad kucne Sudnji dan, svi
gresi će vam biti oprošteni.”
Namrštio sam se i otvorio novčanik, a onda se vratio na terasu i nastavio sa
čitanjem. Kasnije tog popodneva, primetio sam kako Hamza kopa neku rupu nasred
travnjaka. Bio je mokar i zadihan, a oči su mu bile zakrvavljene od znoja koji se
slivao sa čela. Nisam uspevao da shvatim čemu je to kopanje trebalo da posluži.
Podstaknut radoznalošću, sišao sam s terase i uputio se ka travnjaku. Rupa je bila
duboka oko jednog metra i upola toliko široka. Sa strane je stajala gomilica slame.
Krenuo sam rukom ka njoj, ali Hamza me je odmah zaustavio.
„Pažljivo!” brecnuo se na mene. „Može se slomiti.”
„Šta tu ima da se slomi? Pa, to je obična slama”, rekao sam.
„Grešite. Sad ću vam pokazati.”
Čuvar je bacio lopatu i zavukao šake među slamu. Trenutak kasnije, iz nje je
izvadio nojevo jaje. Pogledao sam u njega, potom u ogromno jaje i na kraju u rupu,
nadajući se da ću uspeti da izvučem logičan zaključak. Hamza se osmehnuo.
„Eto na šta sam potrošio onih dvesta dirhama”, lukavo je rekao.
„Kupio si nojevo jaje?” upitao sam. „To je taj čin milosrđa?”
„Baš tako!”
Hamza je obložio rupu slamom i napravio gnezdo, a onda je preko toga spustio
jaje i nabacao zemlju. Stajao sam pored njega, očekujući neko objašnjenje, ali ono
nije dolazilo.
„Hoćeš li mi reći o čemu se radi? Zašto bi ovo jaje nekome bilo od pomoći?”
137
upitao sam.
„Pazite ovako. Vi ste mi dali novac ne pitajući me šta ću uraditi s njim”, rekao je
čuvar. „Time ste pokazali da mi verujete. Vaša vera će biti propisno nagrađena na
Sudnji dan.”
„Ali kome će to jaje pomoći?”
„Pa vama! Kome drugom?” rekao je Hamza. „Sve ovo radim zbog vas.”

Iako sam bio svestan činjenice da se tako kompleksan posao kao što je
renoviranje neke građevine retko kad odvija po planu i završava u roku, i dalje nisam
uspevao da se otrgnem utisku da je renoviranje našeg novog doma predstavljalo
najdugotrajniji i najproblematičniji poduhvat u ljudskoj istoriji. Još uvek smo
kampovali u jednoj jedinoj sobi, uprkos tome što smo posedovali kuću impozantnih
razmera. U svim ostalim prostorijama nisu postojali osnovni uslovi za život, a u
nekima je čak bilo opasno boraviti.
Arhitektini ljudi su obavili nešto pristojnog građevinskog posla, ali za sobom su
ostavili potpuni haos i rasulo. Uprkos silnim obećanjima, Kemalovi majstori se još
uvek nisu pojavljivali, a bližila se već treća nedelja decembra. Kad god bih ga upitao
gde su ti stručnjaci koje mi je obećao, on mi je oduševljeno govorio kako se na čelu
ekipe koju je okupio nalazio najluđi, te stoga i najdarovitiji mualem u tom delu
Maroka. A luđaci se, kao što je često ukazivao na to, ne smeju požurivati.
Konačno se, tri dana uoči Božića, pred našom kapijom zaustavio mali neugledni
kombi. Začuo sam tiho grebuckanje pred vratima i Hamza je koji trenutak kasnije
uveo majstora u kuću. Čovek je delovao prilično rezervisano. Bio je građen kao
sumo rvač – gornji deo tela mu je bio izrazito korpulentan, a noge gipke i okretne.
Osmotrio sam ga od glave do pete, ali morao sam priznati da mi uopšte nije delovao
kao ludak.
Nešto kasnije, pokrenuo sam tu temu pred Kemalom.
„Ne dajte se zavarati”, rekao je on. „Aziz je luđi od besnog psa. Stvar je u tome
što on ume da kanališe svoje ludilo i da ga stavi u službu onoga što radi.”
Presedeo sam čitavo popodne pijući čaj od nane i diskutujući o različitim vrstama
bedžmata i dezenima koje ćemo upotrebiti. Azizov pomoćnik je doneo kutiju sa
uzorcima i poređao nekoliko pločica ispred mene nakon čega nam je majstor održao
iscrpno predavanje o boji i sastavu različitih vrsta gline.
„Ovo je crvena glina iz Meknesa”, rekao je, podigavši pločicu ružičaste terakote.
„A ovo je glina iz Fesa: ona je mnogo bleđa i ima boju sveže pečenog hleba.”
Pomoćnik je ponovo zavukao svoju ogrubelu šaku u kutiju sa uzorcima.
„Bedžmat se može koristiti ovakav kakav jeste, u svom sirovom stanju”, nastavio
je Aziz, „ili se može ponovo ubaciti u peć i glazirati željenom bojom. Možete
odabrati bilo koju nijansu – plavu, zelenu, žutu, crvenu.” Aziz je zastao, otpivši
gutljaj čaja. „Neglazirana terakota se ranije nije koristila za unutrašnjost kuće.
138
Smatrala se previše grubom za tu namenu. Ali sada polako počinje da ulazi u modu.”
To me je podsetilo na meksičke hacijende gde se obična neglazirana terakota
koristi za popločavanje enterijera i za prekrivanje krovova. Naravno, to nije puka
koincidencija. Poznato je da su španski konkvistadori pre pet vekova preneli veštinu
pravljenja terakote u Novi svet, dok su sami Španci tu tehniku preuzeli od
andaluzijskih Mavara koji su je u Evropu doneli upravo iz Maroka.
Osmotrite bilo koju značajnu građevinu u tom severnoafričkom kraljevstvu i
primetićete da neglazirana terakota nigde nije upotrebljena u samoj kući, već
isključivo napolju, za ukrašavanje verandi i baštenskih staza. Međutim, za Račanu i
mene ona je posedovala ogromnu draž, sirovu lepotu čija je jednostavnost mogla biti
dopunjena nasumično raspoređenim zelidž mozaicima.
Aziz i njegovi ljudi su možda bili ludi, ali nipošto nisu bili glupi. Sve zdušnije su
me ohrabrivali da im dopustim da demonstriraju sve finese svoje veštine. Naravno,
što su dezeni bili prefinjeniji i komplikovaniji, utoliko je njihova izrada više koštala.
„Možemo vam nabaviti pravi lavirint boja i dezena”, ubeđivao nas je Aziz.
„Bićete prosto opčinjeni kada uđete u spavaću sobu, zaslepljeni kada uđete u salon.
Kad uveče pođete na spavanje, bićete tako ošamućeni od sveg tog bleštavila kao da
vam je parna lokomotiva protutnjala kroz glavu!”
Ostali smo do kasno uveče razrađujući plan rada i nastavili s diskusijom narednog
popodneva. Aziz je sedeo pored mene. Njegovo korpulentno telo bilo je zaodeveno
besprekorno belom dželabom, a glava prekrivena kapuljačom. Ako izuzmemo
neobične izlive entuzijazma, Aziz je bio miran čovek koji je krajnje ozbiljno shvatao
svoj posao. Proveli smo još jedno popodne u razgovorima, pomno analizirajući razne
uzorke pločica. Kada je došlo vreme za izjašnjavanje, opredelili smo se za
najjednostavnije dezene s dekorativnom bordurom duž ivica. Uprkos višečasovnim
pregovorima, novac nijednog trenutka nije bio pomenut. Bilo je nečeg neverovatno
civilizovanog u tome da se za neku stvar opredelite zbog toga što je to baš ono što
želite, a ne zato što znate da je to najviše što finansijski možete da priuštite. Pa ipak,
ja sam i dalje strepeo pri pomisli na to koliko bi nas to zadovoljstvo moglo koštati.
Okrenuo sam se ka Kemalu. „Pitaj ga za cenu.”
„Ma, pustite to”, promrmljao je on.
„Plašim se da je Aziz previše skup za mene”, prošaptao sam. „Možda bi bilo bolje
da pronađemo nekog ko nije toliko lud.”
Moj asistent ništa nije odgovorio. Međutim, kada je pitanje novca konačno bilo
pokrenuto, kao da je to završni i najmanje bitan detalj, Aziz je uzeo parče papira i
naškrabao nekoliko cifara. Suma je bila iznenađujuće pristupačna.
„Ipak pokušaj da malo sniziš cenu”, rekao sam Kemalu.
On i Aziz su nakratko porazgovarali.
Kemal se tada okrenuo ka meni. „Aziz je pošten mualem”, rekao je. „A pošto je
takav, njegova cena je takva kakva je. Neće je ni podizati, a ni spuštati.”
139
 Majstor za bedžmat je dovršio čaj, a onda smo, kako bismo ozvaničili dogovor,
pružili jedan drugom ruku i prislonili dlanove uz grudi.

Kad god bih podsetio Kemala na to kako moramo smisliti način da od arhitekte
izvučemo unapred isplaćeni novac, on bi jednostavno gurnuo tu temu u zapećak.
Činilo mi se da uopšte nije imao nameru da se zamara oko toga. Sve češće sam ga
saletao molbama da mi pomogne, ali bezuspešno. Na kraju sam izjavio da ću, ako ne
dobijem taj novac nazad, morati da mu smanjim platu. Kemalovo lice je odjednom
poprimilo zabrinut izraz. Na čelu mu se pojavila krupna graška znoja, koja se potom
skotrljala niz nos.
Predložio sam da unajmimo advokata koji bi nam pomogao da sastavimo
formalan zahtev.
„Nema šanse. Arhitekta bi se iskidao od smeha”, odgovorio je moj asistent.
„Postoji samo jedan način da vratite pare.”
„Koji?”
„Napravićemo gozbu.”

Te noći sam začuo zvuk koji je podsećao na tutnjavu groma. Odjurio sam do
prozora, ali nebo je bilo potpuno vedro. Nekoliko trenutaka kasnije, zvuk se ponovio,
potmuo i dubok, praćen povicima i vapajima koji su dopirali iz bidonvila. Ubrzo
nakon toga, začuo sam odjek užurbanih stopala i lupu na vratima naše spavaće sobe.
„Buldožeri su se vratili! Dođite brzo!” povikao je neki glas.
Bio je to Hamza. Bio je histeričan od panike. Buldožeri su mu upravo rušili kuću.
Navukao sam cipele i odjurio s njim na udaljeni kraj sirotinjske četvrti. Ljudi su već
bili na ulici – muškarci i žene s malom decom u naručju. Dva žuta buldožera počela
su da ruše zid duž kojeg su bile podignute udžerice, ostavljajući za sobom gomilu
šuta i oblake prašine. Malo dalje odatle ležale su vreće sa stvarima pokupljenim na
brzinu.
Iako je Hamzina porodica živela u neposrednoj blizini, nisam poznavao nikog od
njih. Poslovno formalan odnos između poslodavca i radnika nije nam dopuštao tu
vrstu prisnosti. Njegova supruga i petoro dece prebacivali su svoju teško stečenu
imovinu na dovoljno bezbednu razdaljinu. Hamzino lice bilo je bledo kao krpa, glava
oborena, a samopouzdanje razoreno.
Pokušao sam da ga utešim. „Sve će biti u redu”, patetično sam rekao.
Čuvar je bio isuviše učtiv da bi me tresnuo pesnicom. Međutim da sam ja bio na
njegovom mestu, bio bih u iskušenju da baš to uradim. Čak i da je tako odreagovao,
ne bih mu mogao zameriti. Ja sam posedovao oazu koja se prostirala preko čitavog
jutra zemlje, dok je on imao samo tu skromnu straćaru na koju su državni zvaničnici
sada poslali svoje buldožere.

140
 Moj prijatelj Fransoa nije propuštao nijednu priliku da me upozori kako ne smem
biti previše predusretljiv prema čuvarima. Ispredao mi je beskrajne priče o tome
kako se neki naivni došljak sažalio na nesreću neke siromašne marokanske porodice
i primio nevoljnike pod svoj krov. Te priče su uvek imale isto naravoučenije: „I tako
je gospodin taj-i-taj napravio najveću grešku svog života.”
Stajali smo pred srušenim udžericama, obavijeni hladnim zimskim vazduhom kao
pogrebnim pokrovom. Hamzina uboga imovina ležala je na zemlji malo dalje odatle.
Ispustio sam dubok uzdah. Kao poslodavac, ja sam imao nešto više od obaveze da
svojim zaposlenima svakog petka izručim nedeljnu platu. Ja sam bio čovek od kojeg
se očekivalo da prvi pritekne u pomoć svojim radnicima ako bi ih zadesila neka
nesreća. U mislima sam video kako Fransoa prekorno vrti prstom i upozorava me na
to da srljam u čistu propast. Odagnao sam tu sliku. Fransoa je francuski iseljenik,
razmišljao sam. Sasvim je logično da on odbacuje tu vrstu odgovornosti.
U roku od sat vremena, Hamza i njegova porodica su bili smešteni u gostinskoj
kućici na udaljenom kraju povrtnjaka. Kućica se sastojala od dve spavaće sobe i
toaleta s tuš-kabinom. Bila je prilično ruinirana, ali ni kuća u kojoj smo mi živeli nije
bila u mnogo boljem stanju. Poželeo sam im dobrodošlicu i rekao da mogu ostati sve
dok se nekako ne snađu i ponovo ne stanu na noge. Hamza se široko osmehnuo.
Srdačno mi je protresao ruku, povukao me k sebi i poljubio u obraz.

U arapskom svetu vlada običaj da se petkom, nakon obavljene molitve, na trpezu
iznosi najbogatiji ručak za čitavu tu sedmicu. Marokanske porodice se okupljaju oko
velikih tanjira ispunjenih kus-kusom i jagnjetinom i započinju sa gozbom. To je
jedna od retkih prilika kada su svi poslodavci velikodušni i kada svoje radnike
čašćavaju obilatim porcijama hrane. Oni koji svoju glad ne mogu da utole ni kod
kuće ni na radnom mestu tada žure u džamiju, nadajući se milostinji.
U petak ujutru, Kemal mi je zatražio novac za kupovinu potrebnih namirnica.
Kupio je tri vreće raznovrsnog povrća, petnaest pilića, kus-kus i sveže voće. Sve te
namirnice je odneo svojoj babi koja je od njih spremila kraljevsku gozbu. Potom je
spakovao poslužavnike s hranom u moj džip i odvezao se do jedne džamije u blizini
Marifa, baš u vreme kada su vernici dolazili na molitvu.
Na kraju službe, kada je narod počeo da se razilazi, Kemal je prišao grupi
prosjaka sa ispruženim dlanovima. Razgovarao je s njima nekoliko minuta, nešto im
objašnjavajući rukama, a onda se vratio do džipa. Ponovo smo se uključili u
saobraćaj.
„Kuda ćemo sa svom ovom hranom?” upitao sam.
„Idemo do arhitektine kancelarije”, odgovorio je on.
Na zidovima kancelarije zatekli smo ovog puta izložbu apstraktne umetnosti –
ogromna platna nasumično prekrivena raznobojnim tačkama.
Doterana sekretarica je sedela za radnim stolom, turpijajući nokte. Obavestila nas
141
je da arhitekta nije tu.
„Nismo ni došli zbog njega”, odbrusio je Kemal, dovlačeći hranu unutra.
Preleteo je pogledom preko prostorije i počeo da raspoređuje poslužavnike po
podu. Sekretarica je zbunjeno upitala šta se dešava.
Kemal se osmehnuo. „Pravimo gozbu”, veselo je rekao.
Pet minuta kasnije, na vrata je banula prva grupa prosjaka. Nervozno su prišli
poslužavnicima, zahvalili bogu i bacili se na hranu. Iz minuta u minut njihov broj je
rastao. Nakon otprilike četvrt sata, u arhitektinoj galeriji se već tiskalo šezdesetak
prosjaka koji su tamanili hranu i bacali pileće kosti naokolo. Sekretarica je preko
telefona uzbuđeno razgovarala sa svojim poslodavcem. Kako se vest o banketu širila,
sve više i više beskućnika je pristizalo u arhitektonski biro.
Kemal je bio više nego zadovoljan. „Možemo ga očekivati svakog trenutka”,
rekao je.
Nekoliko sekundi kasnije, začuli smo brujanje arhitektinog „rejndž rovera” i
užurbani bat njegovih koraka. Usledila je serija uvreda, a potom i pretnji. Arhitektino
lice je postalo toliko zajapureno da sam se uplašio da će ga srce izdati.
Tada sam zatražio da mi vrati novac koji sam uplatio na njegov račun. Usledio je
rafal izvinjenja i opravdanja.
„Naši prijatelji bi voleli da dodirnu slike”, rekao je Kemal.
Arhitekta je osmotrio njihove zamašćene prste i kosti razbacane po podu. U
očajanju se pljesnuo po obrazima, a onda prišao svom stolu i ispisao ček.

Bližio se Božić. Iako nisam odgajen kao hrišćanin, uživao sam u potrošačkoj
groznici i prazničnom dekoru. Sada kada je Arijana imala skoro tri godine, želeo sam
da joj kupim božičnu jelku.
Kemal je dostojanstveno saslušao moj plan, a onda je rekao: „Ovo je islamska
zemlja. Božić Bata ne zalazi u ove krajeve.”
Zapušio sam Arijanine uši i prostrelio ga pogledom. „Božić Bata dolazi kod svih
dečaka i devojčica”, brže-bolje sam objasnio, „bez obzira na to gde oni žive!”
Ubrzo nakon toga, upustili smo se u potragu za božičnom jelkom. Prvo smo se
odvezli do pomodarskog Marifa. Ako postoji bilo kakva šansa da Božić Bata svrati u
Maroko, razmišljao sam, to je sigurno prvo mesto koje će posetiti. Nedelju dana uoči
praznika, zapadni svet se prepušta fanatičnoj kupovini poklona, uživanju u opasno
kaloričnoj hrani i gledanju unedogled repriziranih TV programa. Tokom božične
nedelje, londonske ulice su obično toliko zakrčene da jedva uspevate da se probijete
kroz masu. Ako vam pođe za rukom da se progurate u neku od prodavnica, uskoro
otkrivate da je vaš trud bio uzaludan jer su svi rafovi opustošeni kao da je tuda
nedavno protutnjala horda varvara.
Očekivao sam da ću u Marifu zateći bar delić te atmosfere. Međutim, na moje
ogromno iznenađenje, tamo nisam primetio apsolutno ništa što bi ukazivalo na
142
predstojeći praznik. Nije bilo veštačkog snega i pevača prazničnih pesama, Božić
Bate, sanki i irvasa, kao ni ćurki u izlozima mesara. A, što je najgore od svega, nigde
nisam ugledao čak ni jednu jedinu jelku. Ulice su bile potpuno puste.
„Ako želite Božić”, rekao je Kemal, „vratite se u Evropu”.
„Ne idem kući bez jelke”, rekao sam. „Nikad više ne bih mogao da pogledam
Arijani u oči.”
Kemal je okrenuo volan i iz sve snage nagazio gas. Napustili smo Marif i zašli u
jednu od luksuznih stambenih četvrti. Nekoliko minuta kasnije, obreli smo se na
mestu koje je podsećalo na rasadnik. Unutra smo zatekli čoveka kome je bila
amputirana jedna šaka. Spavao je, zavaljen u stolici.
„Imate li neku jelku?” upitao je Kemal, pokušavajući da ga razbudi.
Čovek je začkiljio na jedno oko, protrljao nos patrljkom i pokazao ka skupini
slabašnih mladih stabala.
„Eno”, promrmljao je, „ono tamo vam je jelka”.
Skrenuo sam pogled u tom pravcu i ugledao malo palmino stablo.
„To nije jelka”, odbrusio sam. „To je urmina palma. Nisam baš toliko očajan da
ne vidim razliku!”
Čovek je zatvorio oči, i dok smo stigli do vrata, već je glasno hrkao.
Vratili smo se u džip. Tenzija je rasla. Obećao sam Arijani da ću joj doneti visoku
mirišljavu jelku. Iako je još uvek bila mala, ona je u svojoj glavici već bila stvorila
jednu krajnje specifičnu predstavu o Božiću. U toj predstavi, jelka je bila u središtu
svega. Bez jelke nije moglo biti ni irvasa, ni čarapa u kojima su se skrivali pokloni,
ni Božić Bate.
„Možemo pogledati na još jednom mestu”, rekao je Kemal, ponovo nagazivši na
gas. „To nam je poslednja šansa.”
Jurili smo kroz Kazablanku, ponovo prolazeći kroz luksuznu stambenu četvrt i
novi deo grada. Nešto kasnije, moderne građevine su počele da uzmiču pred
zgradama u art deco stilu. Kemal je pritisnuo kočnicu. Džip je poskočio i stao. Gde
god bih se okrenuo, vredni ljudi su istovarali kutije nepoznatog sadržaja. Bilo ih je
na hiljade i sve su bile označene nerazumljivim kineskim slovima. Činilo mi se kao
da prisustvujem snimanju nekog kung-fu filma iz sedamdesetih godina dvadesetog
veka. A onda sam shvatio da se nalazim na istom onom mestu gde sam sa Zohrom
svojevremeno kupio školski pribor za decu iz bidonvila.
Kemal se izgubio s vidika da bi se kroz nekoliko minuta vratio nazad noseći
pljosnatu kartonsku kutiju. S jedne strane sam ugledao neki natpis
na kineskom, a s druge nedvosmisleni simbol opasnosti – lobanju sa ukrštenim
kostima. Otvorili smo kutiju. Unutra sam pronašao najotrcaniju i najnekvalitetniju
veštačku jelku koja se može zamisliti. Kemal je istog trenutka bacio cigaretu kroz
prozor.

143
 „Samo jedna varnica”, objasnio je, „i ta jelka će se pretvoriti u buktinju.”

Krenuli smo nazad, noseći Arijani kinesku jelku koja je prosto prizivala požar.
Usput sam nagovorio Kemala da svratimo do Habusa. Želeo sam da kupim dželabe
za decu. Ti odevni predmeti u Maroku imaju univerzalnu primenu. Možete ih nositi
napolju umesto kaputa, a možete ih koristiti i kao dnevnu odeću, pa čak i kao bade
mantile. Pred nama je bio čitav niz radnji specijalizovanih za prodaju dželaba.
Krenuli smo od vrata do vrata, razgledajući boje i dezene i razmišljajući o tome koja
bi bila realna cena izložene robe. Kad god bih pronašao dželabu koja je bila dovoljno
lepa, kvalitetna i mekana na dodir, Kemal bi se razjareno sjurio ka izlazu, zasipajući
prodavca bujicom uvreda.
„Taj čovek je lopov”, urlao je. U trenucima naročite inspiracije bi dodao:
„Dabogda mu demoni iščupali jezik zbog takve drskosti!”
Cenkanje se na Istoku smatra veoma časnom tradicijom, a marokansko društvo u
tom pogledu ima jedan od najrazvijenijih sistema na koje sam naišao. Tamo možete
pronaći prave eksperte u toj veštini. Što se mene lično tiče, ja sam obično spreman
da platim koji novčić više ako ću time uštedeti na vremenu i izbeći rizik da ostanem
bez onoga što sam naumio da kupim. Međutim, ljudi koji su rođeni i odgajeni u
Maroku smatraju da povlačenje s pregovaračkog fronta predstavlja čistu
neodgovornost. To je za njih pitanje časti. Ako preskočite fazu cenkanja, nanosite
veliku sramotu radnji u koju ste ušli.
U turističkim priručnicima često možete pročitati kako je poželjno da, kad u
Maroku krenete u kupovinu, sa sobom povedete nekog od tamošnjih žitelja.
Međutim, ono što tamo ne piše to je da će osoba koju ste poveli u tom slučaju
najverovatnije staviti veto na sve što ste naumili da kupite, pa čak i pokušati da se
fizički obračuna s vlasnikom radnje ukoliko smatra da je on svojom drskošću
oskrnavio vašu čast.
Sve u svemu, Kemal mi tog popodneva nije dopustio da kupim ni jednu jedinu
dželabu. Čak je upozoravao prodavce da će imati posla s njim ako pokušaju da mi
utrape dželabu iza njegovih leđa.
„Prvo ću da izmlatim trgovca”, pretio je, „a onda ću da mu banem na kućna vrata
i da se razračunam s njegovom porodicom i prijateljima. Sve ću ih naučiti pameti!”
Kemal mi se zaista dopadao i često mi je bio od velike pomoći. Međutim, kad god
bih ga poveo u kupovinu, ispostavljalo se da je imao velikih problema sa
samokontrolom. Rekao sam mu da malo olabavi.
„Ma, vi to ne shvatate”, objasnio je. „Mi tako pazarimo. Zahvaljujući tome, naše
društvo opstaje već hiljadu godina. Onog trenutka kad bismo dopustili da nas trgovci
pelješe onako kako im se prohte, čitav sistem bi se srušio kao kula od karata.”
Pre nego što smo napustili Habus, smislio sam neko opravdanje kako bih se
nakratko razdvojio od Kemala i šmugnuo u dvorište u kojem sam za vreme
144
Ramazana naišao na izuzetno lep španski trpezarijski sto. Provirio sam u
antikvarnicu i u njenom zadnjem delu spazio željeni predmet, pretrpan gomilom
drangulija. Eskivirao sam Kemalovo društvo jer mi je bilo jasno da je u prilično
lošem raspoloženju. Trgovac je sedeo u svojoj pletenoj stolici. Prišao sam mu i
upitao ga za cenu.
„Taj sto vam je izgleda baš zapao za oko”, rekao je, tiho se nakašljavši.
„Dobro ste primetili”, odgovorio sam. „Kad bih ga kupio, bio bih najsrećniji
čovek u Maroku.”
Trgovac se lukavo osmehnuo, protrljavši vrhove prstiju. „Pošto vam se toliko
dopada, cena je u međuvremenu skočila”, nadmeno je rekao. „Sada košta šest hiljada
dirhama – ili, ako vam je lakše, šest stotina dolara.”

145
 DVANAESTO POGLAVLJE

Pas zalaja, ali karavan nastavi svojim putem.

VEČE UOČI NOVE GODINE BILO JE PUNO NADE. Činilo nam se da, poput
zmije koja odbacuje svoju staru dotrajalu kožu, i mi sami za sobom ostavljamo stare
probleme, grabeći krupnim koracima ka novom početku koji je odisao beskrajnim
mogućnostima. Odluka koju sam doneo u to svečano veče bila je da u narednoj
godini okrenem novi list, da postanem gospodar svojih postupaka i vrhovni autoritet
u Kalifovoj kući. Dok su proticali poslednji minuti meseca decembra, zaneseno sam
objašnjavao Račani kako više neću dopuštati da me čuvari, imam, Kemal, majstori i
svi ostali zamajavaju svojim pričama i vuku za nos.
Kucnula je ponoć. Nazdravili smo, sručili niz grlo po gutljaj oporog marokanskog
vina i izgovorili svoje molitve. Pomolio sam se za godinu punu lepih i značajnih
događaja, lišenu bilo kakvih trzavica i neprijatnih iznenađenja.
Deset minuta kasnije, bili smo spremni za spavanje. Zavukao sam se ispod
pokrivača i zatvorio oči. U bidonvilu je bilo neverovatno tiho. Nije se čulo čak ni
njakanje magaraca. Jedini zvuci koji su dopirali do mojih ušiju bili su šum morskog
povetarca koji je njihao lišće eukaliptusa i huk sove koja je dozivala svoju srodnu
dušu. U sirotinjskoj četvrti se niko nije zanosio takvim tričarijama kao što je doček
Nove godine. Takve stvari bile su rezervisane za imućne i razmažene ljude koji nisu
imali pametnija posla.
Petnaest minuta nakon ponoći, pozvonio je mobilni telefon. S druge strane sam
začuo Kemalov glas. Zvučao je pripito. Iskrsnuo je jedan problem, rekao je.
„Kakav problem?”
„S kamiondžijom.”
„Šta se desilo s njim?”
„U zatvoru je.”
„Šta ja imam s tim?”
Kemalov glas je zadrhtao. „Preko njega nabavljamo pesak”, rekao je.
U nekoj normalnoj situaciji ne bih bio ni najmanje zabrinut zbog toga što je
policija nekog kamiondžiju spakovala u zatvor i zapjenila sadržaj njegove prikolice.
Međutim, kao što mije Kemal jasno stavio do znanja, taj kamiondžija je predstavljao
veoma važnu kariku u sistemu stvari. Ako bismo ostali bez njega, naš život bi istog
trenutka mogao iskočiti iz koloseka. Bez njega više ne bismo mogli da nabavljamo
pesak po bagatelnim cenama, a bez peska bismo mogli da se pozdravimo sa
stavljanjem bedžmata. Ako bi podovi ostali nepopločani, morali bismo da odložimo

146
stavljanje tadelakta, a sve dok taj posao ne bude gotov ne možemo da pređemo na
sređivanje kupatila. U veoma kratkom roku, objašnjavao je moj asistent proročkim
glasom, radovi u kući bi potpuno stali. Takvo stanje stvari, nastavljao je Kemal,
moglo bi ugroziti zdravlje moje dece, što bi rezultiralo time da Račana spakuje
kofere i zatraži razvod. Bili su to prilično radikalni zaključci.
„Postoji samo jedan način da sprečimo tvoj razvod”, turobno je rekao. „Moramo
pod hitno izvući kamiondžiju iz zatvora.”
Prošlo je svega sat vremena od nastupanja Nove godine, a Kemal i ja smo već bili
u džipu koji je jurio praznim priobalnim putem, vozeći nas ka izlazu iz grada.
Napolju je bilo mračno, vetrovito i sablasno. Bila je to jedna od onih noći kada vas
spopadaju misli o natprirodnim stvorenjima i zlim silama. Kemal je bio isuviše pijan
da bi vozio, ali uprkos tome seo je za volan. Hvalisao se kako poznaje svaku krivinu
i svaku rupu na tom drumu i kako bi mogao voziti čak i vezanih očiju. Dok smo
krivudali ka jugu, pričao mi je o kamiondžiji koji se, kako sam saznao, zvao Abdul
Hak.
„Počeo je da radi za našu porodicu još kao dete”, objasnio je Kemal. „Njegov otac
i njegov deda takođe su radili za nas. Je l’ sad razumete zašto ne mogu da ga ostavim
na cedilu? Ako on zapadne u neku nevolju, porodična čast me obavezuje da mu
pomognem.”
„Zbog čega je završio u zatvoru?”
„Ma, to je kod njega već klasika”, rekao je Kemal.
„Šta to?”
„Kurvanje.”
Kemal je iskočio iz džipa i zateturao se ka zatvoru. Stidljivo sam krenuo za njim.
Dežurni policajac je objasnio kako će Abdul Hak ostati u pritvoru mesec dana.
Vozačka dozvola će mu biti oduzeta, kamion stavljen na aukciju, a tovar kvalitetnog
peska pušten u prodaju. Situacija uopšte nije mirisala na dobro, ali u Maroku se loša
sreća može u tren oka preokrenuti.
Prošlo je svega dva sata od nastupanja Nove godine, a nas dvojica smo već uspeli
da podmitimo čuvare, da oslobodimo Abdula Haka i spasemo dragoceni tovar.
Osećao sam se fantastično. Bio je to jedan od najveličanstvenijih i najupečatljivijih
trenutaka koje sam doživeo u Maroku. Nadao sam se da je to što nas je Nova godina
već na samom početku nagradila tako neočekivanim trijumfom predstavljalo
znamenje srećnih događaja i ishoda koji su nas očekivali u predstojećem periodu.

Drugi problem s kojim smo se suočili u Novoj godini ticao se Hamze i njegove
porodice. Oni su se do tada već bili odomaćili u gostinskoj kućici na kraju
povrtnjaka koju sam im ustupio kada su ostali bez krova nad glavom. Njegova
supruga je jednu polovinu dana provodila kuvajući paprikaš i dinstajući meso, a
drugu perući brda i brda prljavog veša. Koliko god da je radila, količina veša se
147
naizgled uopšte nije smanjivala. Hamza i njegova supruga su imali pet sinova, od
kojih je najstariji imao devet godina, a najmlađi nepunih godinu dana. Svaki od
dečaka bio je pljunuti otac – ako zanemarimo njegove duge kicoške brkove.
Još iste večeri kada su potražili utočište u Dar Kalifi potrudio sam se da Hamzi
stavim do znanja da gostinska kućica predstavlja samo privremeni smeštaj, dok ne
podignu novu straćaru u bidonvilu. Čuvar je obećao da će se iseliti u najkraćem
mogućem roku, čim se oporave od udarca koji im je sudbina nanela i pregrupišu
snage. Međutim, kako su dani prolazi postajalo je sve očiglednije da je on tu kamenu
gostinsku kuću, koja je raspolagala takvim pogodnostima kao što su struja, toalet i
zasebni vrt, već smatrao svojim stalnim boravištem. Probio je čak i nova vrata kako
bi njegovi prijatelji iz sirotinjske četvrti mogli nesmetano da ga posećuju. Pre nego
što smo postali svesni toga šta nas je zadesilo, divlji psi, magarci, pacovi i ulični
prodavci počeli su da se vrzmaju po dvorištu. Iz dana u dan, bidonvil je sve dublje
prodirao u našu teritoriju. Nervozno sam grickao usne i pokušavao da se
kontrolišem, sve do prvog jutra nove godine kada je situacija dobila neočekivan obrt.
Račana i ja smo sedeli na balkonu pod bleštavim suncem. Uživao sam u
januarskom miru. A onda je tišina odjednom bila narušena zvucima komešanja i
uzrujanosti. Prvo smo začuli snažnu lupu, da bi nakon toga usledili uspaničeni povici
i vapaji očajanja.
„Šta li se to dešava?” upitala je Račana.
Pre nego što sam stigao da odgovorim, primetio sam Osmana kako trči ka kući.
Medved ga je pratio u stopu.
„Brzo dođite!” povikali su gotovo uglas. „Ruše nam kuće!”
Krenuo sam ka bidonvilu da proverim šta se dešava. Na mestu gde su čuvari
živeli bila je okupljena grupa ljudi. Vrzmali su se naokolo, kao da su tu bili po
nečijem nalogu. Nije bilo ni traga od onog intenzivnog osećanja panike i straha koje
je lebdelo u vazduhu one noći kada je srušen Hamzin dom.
Osman me je poveo do ruševina.
„Evo šta je ostalo od moje kuće” tužno je rekao. „Tu sam ja živeo sa svojom
suprugom i četvoro dece. Bili smo tako srećni u svom skromnom domu.”
Utučeno je pokazao na gomilu kamenja, cigala i talasastog lima.
„A ovde sam ja živeo”, tugaljivo je rekao Medved.
Skrenuo sam pogled ka gotovo identičnoj gomili kamenja i lima. Odmah mi je
zapalo za oko da ruševine uopšte nisu delovale onako haotično kao što bi se moglo
očekivati. Nije bilo ni traga od one pustoši koju buldožeri po pravilu ostavljaju za
sobom. Stekao sam utisak da buldožeri nisu imali nikakvog udela u tome, već da su
udžerice preko noći bile pažljivo rastavljene na sastavne delove, poput dečjih kuća
od kockica.
„Nigde ne vidim buldožere”, sumnjičavo sam rekao.

148
 „Otišli su”, objasnio je Medved. „Završili su posao i odmah se vratili nazad!”
„Čudi me da ih nisam čuo.”
„Došli su usred noći”, ubacio se Osman. „Bilo je strašno.”
„Bio sam budan čitave noći”, odgovorio sam. „Nemoguće da ih nisam čuo.”
Osman i Medved su razmenili nekoliko uspaničenih pogleda.
„Ma, bili su to neki specijalni buldožeri”, rekao je Osman nakon dužeg
premišljanja. „Motori su im bili umotani u ćebad kako ne bi pravili buku.”
Ispred tobožnjih ruševina njihovih domova stajale su dve gomile pedantno
poslaganih stvari. Osnovni komadi nameštaja, jastuci i ćebad, lonci, šerpe i nešto
dečjih igračaka. Pored prve gomilice bila je postrojena Osmanova porodica, dok je
pored druge stajala Medvedova svita. Njihove supruge i deca su me stidljivo
posmatrali očima punim nade, kao da su od mene očekivali da ih uvedem i neki novi
i lepši svet.
Upitao sam ih gde sad planiraju da žive. Dočekao me je spreman odgovor. Čuvari
i njihove porodice su očigledno već bili napravili dogovor oko podele teritorije.
„Zgrada na rubu vrta je prazna”, prozborio je Osman.
„Baš kao i sobe kod teniskog igrališta”, ubacio se Medved.
„Naše supruge su trudne” tiho je dodao Osman, oborivši glavu.
Zagledao sam se u dvojicu muškaraca, njihove porodice i ono malo stvari koje su
posedovali. Potom sam se okrenuo i bacio pogled ka Dar Kalifi. Odatle posmatrana,
kuća je delovala kao sigurna zaštićena oaza, kao utočište spremno za prihvat
izbeglica. Po ko zna koji put, proklinjao sam sebe što sam tako slab na ljudsku
nesreću.
„U redu”, rekao sam. „Onda je najbolje da odmah pođemo tamo.”
Četvrtog januara, Kemal se konačno pojavio. Bio je u prilično lošem stanju. Oči
su mu bile zakrvavljene, a ruke su mu se tresle. Objasnio mi je da mu je neko utrapio
bocu lošeg ruma.
„Tri dana sam bio komiran”, grozničavo je rekao. „Sigurno su mi uvalili neki
otrov prokrijumčaren iz Španije... Kazablanka je puna takvog pića.”
„Dok si ti spavao, mi smo dobili nove stanare”, natuknuo sam.
Odveo sam ga do terase, odakle se pružao pogled na vrt. Deca su trčkarala na sve
strane. Dečaci su se koškali među sobom i gađali se blatom, a devojčice su igrale
školice na senovitim stazama. Njihove majke su pretvorile jedan deo dvorišta u
zajedničku perionicu. Sapunjale su veš i udarale ga prakljačama. U blizini su bili
okupljeni njihovi rođaci i prijatelji. Neki su ljuštili povrće, neki su razgovarali, a neki
su se jednostavno baškarili na suncu.
„Šta sam drugo mogao?” nervozno sam rekao.
„Napravili ste strašnu grešku”, rekao je Kemal. „Sad kad ste ih pustili unutra,
nikad ih se više nećete otarasiti.”
„Ali nećemo dugo moći ovako. Mora postojati neki način da ih se rešimo.”
149
 Kemal je protrljao oči i spustio se na stolicu. „Smislićemo nešto”, rekao je.

Prva nedelja januara već je bila na izmaku kada sam konačno pronašao malo
vremena da prelistam dnevnike koje mi je deda ostavio u nasleđe. Arijana je plakala
na sav glas jer su joj naši mali stanari oteli lutke i iskidali im ruke i noge. Račana je
ključala od besa što nam je posluga preuzimala posed pred rođenim očima. Vrištala
je na mene, analizirajući moj psihološki profil i objašnjavajući kako je moja silna
velikodušnost zapravo podstaknuta osećajem krivice. Iskrao sam se iz Kalifove kuće,
prošao kroz sirotinjsku četvrt i zauzeo busiju u obližnjem kafeu, okružen gustim
oblacima dima.
Otvorio sam prvu od dve masivne sveske presvučene crvenim platnom. Pred
mojim očima su zatitrala besprekorna slova ispisana tamnoplavim mastilom. Već na
prvim stranicama, zatekao sam upozoravajuću ispovest koja je imala dodirnih tačaka
sa situacijom u kojoj sam se i sam obreo.
Afifa, kućna pomoćnica, nastavlja sa svojim bezobrazlukom, pisao je moj deda na
početku dnevnika. Već izvesno vreme odnosi moje povrće kući, zamenjujući ga
nekvalitetnim plodovima koje je kupila pri dolasku na posao. Iz nekog razloga veruje
da ja ne primećujem šta se dešava. Baš to me najviše i vređa u njenom ponašanju. Ja
možda jesam star i kratkovid, ali nisam slep!
Čitao sam dalje, okrećući stranice ispunjene dedinom hipohondrijom, beskrajnim
spiskovima lekova koje je pio na sopstvenu ruku i daljim žalbama na račun kućne
pomoćnice.
Čuo sam kako se jednoj prijateljici hvali kako ima potpunu kontrolu nada mnom.
Rekla je da sam ja kao malo dete i da mi je potrebna čvrsta ruka. Da čovek
nepoveruje! Najradije bih je otpustio, ali ona bi u tom slučaju sigurno pronašla
način da mi se osveti.
Sledili su dalji izveštaji o dedinom zdravstvenom stanju i o vlažnoj zimskoj klimi
u Tangeru. A onda sam naišao na sledeći pasus:
Konačno sam pronašao Afifinu Ahilovu petu. Postoji samo jedna stvar koja tu
goropadnicu ispunjava užasom, istinskim užasom. Jednom prilikom sam je zatekao
kako pokušava da dešifruje ovaj dnevnik. Ali, hvala bogu, ona ne ume da promuca
čak ni jednu jedinu reč engleskog tako da i dalje ne zna da sam otkrio njen najveći
strah – strah od džina.

Druge nedelje januara, u goste su nam došli prijatelji iz Londona. Molio sam sve
naše poznanike da nam još uvek ne dolaze u posetu, navodeći kao razlog zapanjujuće
loše životne uslove. Upozoravao sam ih da se u većini soba uopšte ne može boraviti,
da u kući nema tople vode, da smo započeli s renoviranjem koje se razvuklo
unedogled i da jedini put do našeg doma vodi preko blatnjave sirotinjske četvrti. A

150
sada smo, kao da sve to već nije bilo dovoljno, na vratu imali još i čuvare, njihove
porodice i legiju njihovih rođaka i prijatelja.
Napustio sam Evropu da bih utekao od naših pseudoprijatelja. Pseudoprijatelji su
sasvim uobičajena pojava u Londonu. To su ljudi čije biste društvo najradije izbegli,
ali koji vas nikad ne ostavljaju na miru. Ja sam bio okružen stotinama takvih ljudi.
Bio sam svestan da je moja vrednost u njihovim očima počivala prvenstveno u tome
što se moje lice u nekoliko navrata pojavilo na televiziji. Svakog meseca smo bili
saletani raznim društvenim obavezama, pozivima da se pojavimo na mestima koja
nas uopšte nisu zanimala. Napravio sam spisak nasumičnih opravdanja i prilepio ga
pored telefona. Ali pseudoprijatelji imaju šesto čulo. Oni uvek mogu da provale da li
je neko opravdanje autentično ili pročitano sa spiska. A sada, kada smo kupili
ogromnu kuću na egzotičnoj adresi u blizini mora, vest se pronela naokolo brzinom
svetlosti.
Naši pravi prijatelji bili su isuviše lepo vaspitani da bi se sami pozvali. A čak i
ako bi izrazili želju da nas posete, obavezno bi napomenuli kako će odsesti u hotelu.
Za razliku od njih, pseudoprijatelji nisu imali nikakvih skrupula. Oni su obično
kretali na put u punom sastavu, s decom i gomilom prtljaga napakovanim u
porodične automobile. Svi su imali gotovo identičnu viziju idealnog odmora –
besplatno boravište na obali mora sa obiljem lokalne hrane, vina, peska i sunca. I, što
je najgore od svega, svi oni su gotovo po pravilu očekivali da mi za to vreme
potpuno batalimo sopstvene živote i obaveze i da im se svesrdno stavimo na
raspolaganje, ispunjavajući svaki njihov hir.
Prvi gosti koji su se pojavili u novoj godini bili su Frenk i Lulu. S njima smo se
upoznali nekoliko godina ranije zahvaljujući mom interesovanju za mumificirane
glave koje su pravili pripadnici peruanskog plemena Suar. Frenk je bio nervozan
Englez, a njegova supruga goropadna Bavarka koja je blago hramala pri hodu. Došli
su zajedno sa svoje četiri plavokose kćeri, od kojih je najstarija imala deset godina.
Svuda su putovali u svom japanskom porodičnom automobilu.
Bilo je rano jutro i Račana je otišla u kupovinu s našom spremačicom. Arijana i ja
smo sedeli u vrtu, krijući se od naših zločestih malih stanara, kada sam začuo
prodoran glas bavarske domaćice koji je nadjačao uobičajenu vrevu sirotinjske
četvrti. Trenutak kasnije, na kućnom prilazu sam ugledao elegantne aerodinamične
obrise japanskog automobila.
Lulu je prva izletela napolje. Otvorio sam vrata još pre nego što je stigla da
pozvoni. Progurala se pored mene bez ikakvog pozdrava, ćušnuvši mi usput par
dečjih flašica.
„Stavi mleko da se zagreje”, rekla je zapovednim tonom. „Treba da bude iste
temperature kao i telo!”
Promrmljao sam nešto u znak pozdrava, ali Lulu je već bila na drugom kraju
kuće, praćena svojim kćerima koje su koračale postrojene po visini, kao ruske
151
babuške. Papučar Frenk je još uvek bio u automobilu. Za njim je bila naporna vožnja
kroz Englesku, Francusku, Španiju i pola Maroka, sa pitbulkom koja mu je
neprestano visila za vratom. Sada je očigledno iskoristio priliku da provede koji
trenutak u blaženoj samoći i tišini. Otvorio sam vrata automobila i pružio mu ruku.
„Zdravo, stari momče”, rekao je slabašnim glasom. „Dakle, tu ste se nastanili.”
Pozvao sam Osmana da nam pomogne oko prtljaga, ali on je bio isuviše zauzet
porodičnim obavezama da bi se javio na dužnost. Uputili smo se ka kući, vukući
kofere i vreće za spavanje, pribor za pecanje, platnene ležaljke, štapove za golf i
dečje rolere. Nakon što smo prebacili otprilike polovinu stvari u salon, Lulu mi je
konačno prišla.
„Ovo je obična ruina”, zarežala je. „Ne shvatam otkud vam smelost da zovete
ljude u goste kad živite u takvim uslovima.”
Taman sam se spremao da odbrusim kako mi nikog nismo ni zvali u goste, ali
odustao sam kada sam video Frenkovo umorno utučeno lice.
„Stigli ste usred renoviranja”, rekao sam, „ali raščistili smo nekoliko soba gde se
možete smestiti. Biće vam kao na kampovanju, ali šta je tu je. Trenutno vam ne
možemo prirediti bolji doček.”
Pitbulka je razvukla usne u opaki kez, otkrivši svoje očnjake. „Proverila sam čime
raspolažete”, rekla je, „i pronašla sam jedan ušuškani sobičak u onom dugačkom
hodniku.”
„To je naša soba”, rekao sam.
„Oh, zaista?” procedila je Lulu. „Pa, mislim da ćete privremeno morati da nam je
ustupite.”
Potom je pokazala prstom ka prtljagu, naloživši Frenku da ga prenese do sobe.
Lulu, njene kćerke, polovina prtljaga i njen napaćeni suprug smestili su se u našem
porodičnom kutku i ubrzo utonuli u blažen san. Pitao sam se kako ću to saopštiti
Račani. Nisam imao mnogo vremena za razvijanje strategije. Nekoliko minuta
kasnije, ona se pojavila na vratima.
„Stigli su nam gosti!” uzviknuo sam, pokušavajući da zvučim raspoloženo.
„Mnogo gostiju!”
„Jesu li se udobno smestili?”
„Nemaš razloga za brigu”, odgovorio sam. „Mislim da im je prilično udobno.”
Napravio sam kratku pauzu. „Uselili su se u našu sobu.”
Svaki brak predstavlja niz dobrih i loših trenutaka. Veština bračnog života se
sastoji u tome da sebi priuštite što više dobrih trenutaka, a da loše svedete na
minimum. Pa ipak, moram priznati da je taj trenutak, dok smo stajali pred
zaključanim vratima sopstvene spavaće sobe, bio jedan od najgorih koje sam doživeo
u celokupnoj bračnoj karijeri. Račana me je prostrelila tako ledenim pogledom da
sam pomislio da će se vazduh između nas pretvoriti u glečer.
„Ta žena je prava rospija”, rekao sam. „Odmah je preuzela kontrolu. Nisam imao
152
nikakvog izbora.”
„Idemo u hotel, i to odmah”, rekla je Račana glasom koji nije dopuštao ni
najmanji prigovor.
Dok su Lulu i Frenk spavali, oporavljajući se od napornog puta, mi smo se
išunjali iz kuće. Trideset minuta kasnije, već smo iznajmili apartman u luksuznom
hotelu u četvrti podignutoj u art deco stilu. U svom novom boravištu zatekli smo
udobne sofe, perjane jastuke, parfimisane sapune, bademantile sa kitnjastim
monogramima i neiscrpnu količinu tople vode.
„Šta misliš da večno ostanemo ovde?” rekao sam.
„Ne moramo večno, ali bar dok oni uljezi ne napuste kuću”, odgovorila je
Račana.
Tako smo i učinili.

Nakon pet dana i noći provedenih u apartmanu s luksuznim tepisima, mirišljavim
kupkama i sobnom uslugom, odlučili smo da se vratimo u Kalifovu kuću. Ja sam
krenuo u izvidnicu kako bih proverio da li je automobil boje safira napustio naš
kućni prilaz. Činilo se da jeste. Nigde nije bilo ni traga od Lulu, Frenka i njihovih
devojčica s kosom boje lana. Jedini pokazatelj da su uopšte boravili tu bila je poruka
ispisana rukopisom iz kojeg su sevale varnice besa.
Pa gde ste vi??? pisalo je. Ovo je pakao na zemlji. Neko neprestano urla sa
džamije, psi reže, magarci njaču. Sa svih strana samo buka i metež. Osim toga, nema
ni tople vode, a vrt je pun nekih divljih i neotesanih ljudi. Ovo je POSLEDNJ1 put da
smo vam došli u goste! – Lulu.
Sutradan se pojavio Kemal. Nisam ga video skoro čitavu nedelju. Kao i obično,
nije uopšte pominjao gde je bio niti zašto mi se nije javio. Takvo ponašanje mi je
isprva bilo neobično, ali kasnije sam ustanovio da je to u Maroku sasvim normalna
pojava. Kada neko izostane sa posla, on se uopšte ne oseća dužnim da se izvinjava
niti da izlaže detaljne razloge za svoje odsustvo. Rekao sam Kemalu da mi koji smo
odrasli u Evropi uvek nastojimo da pružimo neko objašnjenje, pa makar to bila i
čista laž. Što duže neko odsustvuje s posla, očekuje se da njegova laž bude utoliko
detaljnija i ubedljivija. On je samo klimnuo glavom i obećao da će zapamtiti savet.
„Šta ćemo sa čuvarima?” upitao sam ga, nadajući se da je nešto smislio. „Situacija
izmiče kontroli. Prosto me isteruju iz pameti.”
Kemal je pucnuo prstima. „Radim na tome”, odgovorio je.

Sada kada su se čuvari sa svojom brojnom svitom naselili na mom posedu, dobio
sam priliku da iz prve ruke upoznam jedan od drevnih običaja istočnog sveta. Taj
običaj se ponekad opisuje frazom „živeti na Abdulovoj grbači”. Čim neko uspe da se
zaposli, svi ostali dižu ruke od onog čime su se do tada bavili i žive kao pijavice na

153
njegov račun. To neminovno rezultira situacijom u kojoj normalna plata nikada ne
može podmiriti sve potrebe. Što ste duže zaposleni, treba vam sve više novca kako
biste mogli izdržavati sve one koji su se prišljamčili uz vas. Svako ko je sebi uspeo
da obezbedi dobar stan i pristojan posao može napraviti poduži spisak osoba koje se
šlepuju na njegov račun.
Vest o dobroj sreći koja je zadesila čuvare i njihove porodice širila se
zapanjujućom brzinom. U roku od dva ili tri dana od useljenja, sva bliža rodbina je
već bila posetila njihove nove domove. Osmotrili su situaciju, neko vreme se vrzmali
po dvorištu, a potom se vratili u svoje straćare u bidonvilu.
Do kraja prve nedelje, glasine o tome kako su čuvari na čudesan način rešili svoju
stambenu situaciju stigle su već i do unutrašnjosti zemlje. Rođaci su počeli da
pristižu sa svih strana. Osmanova braća od stričeva su stigla iz Nadora, gradića koji
se nalazio na jedan dan vožnje autobusom. Nakon toga je došao Hamzin ujak koji je
živeo u planinskim predelima Visokog Atlasa, a potom i tetka Osmanove supruge.
Prošlo je još nekoliko dana i vest se za to vreme pronela do najudaljenijih krajeva
Maroka. Sporadične posete su prerasle u pravu najezdu gostiju. Svakog dana je
stizalo na desetine dalekih rođaka i prijatelja, privučenih mitom o njihovim
raskošnim novim domovima. Posetioci su dolazili rasklimatanim seoskim
autobusima, na magarećim zapregama, na kolima natovarenim senom, pa čak i
peške.
Neprestani priliv gostiju podrazumevao je da su čuvari za sve njih morali
obezbediti smeštaj i hranu. Ako im ne bi ukazali dolično gostoprimstvo, time bi
bacili veliku ljagu na čast svoje porodice. Ljudi koji su preplavili Dar Kalifu nisu
natovarili velike obaveze na vrat samo čuvarima, već i njihovom patronu.
Po jednom od nepisanih pravila arapskog sveta, od poslodavca se očekuje da vodi
računa o svojim radnicima. Radnici zbog toga ne pokazuju neku naročitu zahvalnost,
ali poslodavci to i ne očekuju od njih. Kad god bi mojim čuvarima zatrebala
pozajmica, oni su bez ikakvog ustručavanja tražili da im izađem u susret. Znali su da
mi se s punim pravom mogu obratiti za pomoć. Međutim, sada kada su na vratu
imali toliko rođaka i prijatelja koje je trebalo bogato ugostiti, shvatili su da će se
uskoro naći na rubu finansijskog kraha.
Ponekad bi prošlo i po nekoliko dana a da ih uopšte nisam video. Bili su toliko
zauzeti ispunjavanjem porodičnih prohteva da nisu imali vremena za svoje
uobičajene dužnosti. Spoljni rubovi naše oaze ostali su bez ikakvog nadzora. Hrpe
opalog lišća ležale su po dvorištu, a nemački ovčar je nestrpljivo čekao da mu neko
donese hranu. Nisam im ništa govorio jer sam nedavno i sam imao iskustva sa
nezvanim gostima.
U životu se često dešava da se naizgled nerešivi problemi nakon izvesnog
vremena sami od sebe razreše. Jednog veličanstvenog bleštavog jutra treće nedelje

154
januara, tri čuvara su skrušeno ušla u sobu koju sam koristio kao kancelariju. Odmah
su počeli da objašnjavaju kako su njihovi lepi novi domovi iz dana u dan privlačili
sve više prišipetlji i džabalebaroša.
„Glas o Dar Kalifi je daleko dospeo”, rekao je Medved, ilustrujući svoje reči
pokretima ruku.
„Prvo su došli naši bliski rođaci”, rekao je Hamza.
„Ali sad su nagrnuli i ljudi koje uopšte ne poznajemo”, rekao je Osman. „Naše
žene su strašno ljute. Po čitav dan i noć moraju da spremaju hranu za goste. Dvorimo
ih kao da smo im sluge. Čak su nas izbacili iz naših rođenih postelja.
„Zbog toga smo”, svečano je nastavio Hamza, „odlučili da se vratimo u
bidonvil”.
„Tamo nas niko nije uznemiravao”, rekao je Osman.
„Ali gde ćete se vratiti?” upitao sam. „Kuće su vam srušene.”
Čuvari su se šeretski osmehnuli. „Misi muškil, to je najmanji problem”,
odgovorili su gotovo uglas. „Mi ne živimo u palatama. Do sumraka ćemo već imati
krov nad glavom. ’

Sutradan ujutru, posmatrajući dvorište s terase na krovu, sa zadovoljstvom sam
konstatovao da su čuvari i njihovi nezvani gosti napustili posed. Činilo mi se kao da
je cirkus napustio grad, ostavivši vakuum za sobom. Dar Kalifa je bila neobično tiha.
Bila je to prijatna promena. Račana i ja smo doručkovali na verandi, naglas se
pitajući da li su se događaji od prethodne dve nedelje zaista izdešavali, ili smo sve to
samo sanjali.
Popodne sam se uputio ka bidonvilu da posetim svoje čuvare i pogledam kućice
koje su u tako kratkom roku sklepali. Na komadu zemljišta koje se nalazilo na
pristojnoj udaljenosti od mesta gde su buldožeri počeli sa raščišćavanjem terena tri
čuvara su podigla tri niske četvrtaste udžerice. Kućice su bile sagrađene od starih
cigala, a vrata i crep pokupljeni sa hrpe stvari koje smo izbacili iz Dar Kalife. Osman
je stajao pred svojim novim domom. Blistao je od sreće.
„Prilično je tiho sad kad su vaši rođaci otišli”, rekao sam.
„Neka je hvala Alahu”, odgovorio je on. „Čovek mora biti skroman ako želi da
uživa u životu.”

Prošlo je nekoliko dana, a onda je jedne večeri neko snažno zalupao na ulazna
vrata. Otvorio sam i ugledao Kemala. Bio je naslonjen na dovratak, lice mu je bilo
obliveno znojem, a oči zakrvavljene. Pomislio sam da je opet preterao s pićem.
„Imam jednu vest za vas”, rekao je.
„Lošu vest?”
„Ma, nikako! Ne može biti bolja.”

155
 „O čemu se radi?”
Kemal je podigao desnu ruku i poljubio vrhove prstiju. „O katastarskom zavodu”,
rekao je. „O onom nestalom dosijeu.
„Slušam te.”
„E pa ovako”, počeo je Kemal. „Kao što nam je obojici poznato, nekom
službeniku je bilo naloženo da sakrije ili uništi taj dosije. Međutim, saznao sam da je
taj službenik u međuvremenu otišao u penziju, pa sam se dao u potragu za njim.
Imao sam samo njegovo prezime i grubu predstavu o tome gde živi. Poslednja četiri
dana proveo sam u toj misiji.”
„I jesi li ga pronašao?”
„Polako. Sve ću vam ispričati.” Kemal je obrisao lice ivicom košulje, a onda
nastavio: „Kada sam konačno otkrio gde stanuje, nisam ga zatekao kod kuće.
Otvorila mi je njegova kćerka. Ostavio sam joj malo brašna, šećera i jestivog ulja na
poklon. Takav je kod nas običaj. Time pokazujete da dolazite u miru. Službenik mi
se sinoć javio telefonom. Pristao je da se nađe sa mnom. Kada smo se sreli, upitao
sam ga šta mi može reći o Dar Kalifi. Čim je čuo to ime, pogled mu se zacaklio.”
„Šta si saznao o dosijeu?”
„Ne žurite. I to će doći na red”, rekao je Kemal. „Zaposleni u katastarskom
zavodu su danas štrajkovali. Traže veće plate. Službenik me je pozvao da pođem s
njim. Bio je besan što su ga tako rano poslali u penziju, pa je pri odlasku sa sobom
poneo svežanj ključeva. Otvorio je sporedan ulaz i tako smo se ušunjali unutra.
„Odveo me je do podruma gde se čuva kompletna arhiva. Na hiljade i hiljade
polica s dokumentacijom o svakoj zgradi koja je podignuta u Kazablanki. Službenik
je zažmurio. Napravio je sedam koraka udesno, a potom dva ulevo. Zastao je,
otvorio oči i izvadio mali mesingani ključ. Pred njim se nalazila zaključana čelična
kutija. Ubacio je ključ u bravu i okrenuo ga.”
„Šta je bilo unutra?”
„Dokumentacija o Dar Kalifi”, ponosno je rekao Kemal. „Kompletan dosije o
Kalifovoj kući!”

156
 TRINAESTO POGLAVLJE

Ako ti prijatelj da makar i običan kamen, prihvati ga kao rumenu jabuku.

MOJE ODUŠEVLJENJE ZBOG OTKRIĆA izgubljene dokumentacije o Dar

Kalifi bilo je kratkog veka. Početni zanos splasnuo je pod teretom novog problema.
Kako mi je Kemal objasnio, bila je to stvar koja je mogla da me potpuno izbaci iz
igre ako ne bude bila brzo rešena.
„Treba vam državljanstvo”, nervozno je rekao. „Bez ovdašnjih papira, vi ste
otvorena meta.”
„Kako se to može srediti?”
Kemal je pucnuo prstima – jednom, pa još jednom. „Brakom”, rekao je.
„Ali ja sam već oženjen.”
„Niste me shvatili”, rekao je on, skrenuvši pogled.
„Šta nisam shvatio?”
Kemal je i treći put pucnuo prstima, ovog puta znatno glasnije nego ranije.
„Moraćete da uzmete još jednu ženu”, rekao je.

Tog popodneva sam začuo agresivno kucanje na glavnom ulazu. Bila je to Madam
Nafisa, gangsterova supruga. U ruci je držala kratku indijsku cigaru, a na sebi je
imala dugu skupocenu bundu od lisičjeg krzna. Dok je hodala, lisičji repovi su se
njihali u ritmu njenih koraka. Dve minijaturne lisičje glave, sa sve iskeženim
čeljustima, bile su prišivene umesto naramenica.
Gangsterova supruga je nadmeno povukla dim. „Sirotinjska četvrt će uskoro biti
srušena”, rekla je. „Buldožeri će raščistiti čitav kraj.”
„Kuda će svi ti ljudi?”
„Preseliće se na neko drugo smetlište.”
„Ali niko od njih nema ni prebijene pare.”
„To je njihov problem.”
Pitao sam se kuda vodi taj razgovor.
Madam Nafisa je obrisala nevidljivu česticu prašine sa svoje ekstravagantne
naramenice. „Kada se sav taj ološ bude razbežao”, nastavila je, „ovo će postati
veoma cenjen kraj. Moći ćete da prodate kuću i da zgrnete dobre pare.”
„Ne nameravamo da prodamo kuću”, rekao sam. „Lepo nam je ovde.”
Gangsterova supruga je otresla pepeo na pod. „Maroko je opasna zemlja”,
procedila je, „naročito za one koji nisu upućeni u sistem.”
„Zaista?”

157
 Madam Nafisa je začkiljila očima, podozrivo me posmatrajući. Od tog pokreta,
koža na obrazima joj se toliko zategla da sam se uplašio da bi mogla pući kao ljuska
prezrelog paradajza. Čekao sam da kaže još nešto, ali ona se samo okrenula na
svojim visokim štiklama i krenula ka vratima, brišući pod lisičjim repovima.

Uopšte mi se nije dopadala ideja da se ponovo oženim. To mi je izgledalo suludo,
budući da sam već bio u srećnom braku s Račanom. Taj predlog me je ispunio
tolikim nemirom da uopšte nisam imao hrabrosti da ga pomenem svojoj supruzi.
Nisam znao kako bih pokrenuo tu temu. A opet, kao što mi je Kemal predočio, brak s
nekom Marokankom omogućio bi mi da za tren oka rešim silne birokratske
probleme.
„Siguran sam u to da vam možemo pronaći pravu lepoticu”, ubeđivao me je
Kemal. „Možda neku devojku iz planina. Samo vi to lepo prepustite meni i ja ću vam
sve srediti.”
„Moraš shvatiti jednu stvar”, rekao sam. „Račani se ta ideja uopšte neće dopasti.”
„Pa, to je normalno. Prva supruga nikad ne želi da joj neko preuzme primat u
kući”, odgovorio je on.
„To bi bilo izvodljivo”, skrušeno sam nastavio, „jedino pod uslovom da ta
devojka bude strašno ružna, tako da je Rane shvati kao pretnju.”
Kemal je protrljao nos. „Zašto ste tako tvrdoglavi?” rekao je. „Mogli biste
okrenuti situaciju u svoju korist.”

Pločice od terakote su stigle u ručno izrađenim korpama. U svakoj od njih se
nalazilo po dve stotine komada. Bile su suve i krte i imale intenzivnu ružičastu boju
smrznutog rose vina. Aziz je naložio svojim pomoćnicima da prebace korpe u
garažu. Bilo ih je najmanje dvesta i svaka od njih je bila brižljivo istovarena sa
jarkonarandžastog kamiona koji je nedavno stigao iz Meknesa.
Nakon istovara, armija pomoćnika se bacila na otvaranje korpi i razvrstavanje
pločica. Pločice su bile četvrtastog oblika, sa stranicama nešto dužim od sedam i po
santimetara. Debljina je iznosila jedan i po santimetar.

158
 Za razliku od masovno proizvedenih industrijskih pločica, ručno pravljeni
bedžmat se ne odlikuje naročitom ujednačenošću. Boja svake pločice je znatno
varirala, od najbleđe ružičaste do intenzivne crveno-ljubičaste nijanse. Šegrti su
počeli da pripremaju prvu turu pločica. Dokotrljali su do kuće četiri limena bureta od
po četrdeset galona i napunili ih vodom. Potom su unutra stavili pločice i ostavili ih
da se natapaju tri do četiri dana. U međuvremenu su poravnali podove i prekrili ih
slojem cementa, pripremivši ih za stavljanje pločica od terakote.
Najveća razlika između zanatske prakse Istoka i Zapada sastoji se u izboru alata i
načinu njegovog korišćenja. Pre jednog veka, zapadni majstori gotovo uopšte nisu
raspolagali električnim alatkama. Umesto toga, morali su se osloniti na spretnost
ruku i oštrinu oka, osobine koju su razvijali tokom dugogodišnjeg šegrtovanja.
Električne alatke su omogućile znatnu uštedu vremena i truda, kao i realizaciju
poduhvata koji bi bez njih bili praktično neizvodljivi. Međutim, u Maroku gotovo
nikada nećete videti zanatliju koji koristi električnu testeru, burgiju, brusilicu ili bilo
koju drugu alatku sa električnim kablom. Oni se oslanjaju isključivo na svoju
veštinu. Konačnom proizvodu njihovog rada možda nedostaje uniformnost, ali on
poseduje karakter, šarm i čudesnu individualnost. Divio sam se suptilnim

159
neujednačenostima i u njima video vrlinu, a ne nedostatak. Jedini nedostatak
manuelnog procesa bio je u tome što je on bar deset puta dugotrajniji.
Dok sam posmatrao Azizov tim na delu, činilo mi se kao da prisustvujem prizoru
s nekog srednjovekovnog duboreza. Metodika njihovog rada bila je ista kao i pre pet
vekova. Ista zanatska praksa, zasnovana na upotrebi krajnje jednostavnih alatki i
poklanjanju pomne pažnje najsitnijim mogućim detaljima, omogućila je nastanak
čudesnih palata iz Granade, Fesa i Marakeša, a u novije vreme i veličanstvene
džamije Hasana Drugog podignute u Kazablanki.
Da bi proverili da li su podne površine ravne, Azizovi šegrti su koristili
jednostavnu vaser-vagu – prozirnu plastičnu cev napola ispunjenu vodom. Cev bi
bila položena preko poda, njeni krajevi pričvršćeni uza zid, a potom bi bio izmeren
nivo vode. Neki britanski građevinac bi za taj posao verovatno upotrebio laser.
Nakon što bi se ustanovilo da su podovi savršeno ravni, preko njih se nanosio
tanak sloj cementa, a onda se ponovo vršila provera vaser-vagom. Potom je
započinjao glavni deo posla. Šegrti bi na jedan deo poda naneli taman vlažan pesak
pomešan sa zdrobljenim cementom i izravnali sloj dugom drvenom palicom.
Postavljanje marokanskog bedžmata i izrada čuvenih zelidž mozaika zahtevaju
toliku preciznost i veštinu da se ti zanati mogu smatrati svojevrsnom umetnošću. Baš
kao što su me arhitektini radnici zapanjili svojom nestručnošću i neiskustvom,
Azizovi mualemi, majstori svog zanata, impresionirali su me besprekornim
savršenstvom koje su postizali uz primenu najjednostavnijih mogućih alatki i
materijala.
Kada sam upitao Aziza kako je moguće postići takvu preciznost bez primene
električne opreme i modernih izuma, on mi je odgovorio: „Ako želiš da ubiješ muvu,
možeš napraviti otrovan gas koristeći razne komplikovane metode i hemikalije, ili
možeš napraviti mašinu sa specijalno razvijenim mehanizmom za ubijanje muva. A
možeš upotrebiti i potpuno drugačiji pristup. Možeš naučiti da razmišljaš kao muva.
Naravno, za to će ti trebati godine, ali kad jednom shvatiš kako muva razmišlja, steći
ćeš potpunu vlast nad njom.
„Naše alatke na prvi pogled nisu impresivne, ali one se nalaze u rukama mualema
koji savršeno vešto barataju njima. Poput čoveka koji uči da razmišlja kao muva, oni
su stigli do nivoa na kojem su stekli potpunu vlast nad svojim zanatom. Oni mogu
stvoriti savršenstvo zahvaljujući tome što poseduju unutrašnje znanje.”

Najveći problem s Kemalom bili su njegovi hronični nestanci. S vremena na
vreme, jednostavno bi iščezao i ne bi se vraćao po nekoliko dana. Sedeo bih kod
kuće i čekao, zabrinut kao majka čija se kćerka nije vratila iz večernjeg izlaska. Moja
zabrinutost nije bila podstaknuta silnom ljubavlju prema Kemalu, već strahom da bih
mogao ostati bez njega.
Otkako je stupio u moju službu, Kemal se pokazao kao osoba čije se razmišljanje
160
odlikovalo beskrajnom originalnošću i kreativnošću. Bio je kadar da rešava
probleme bolje i efikasnije od bilo koje osobe koju sam do tada upoznao. Poznavao
je ljude svih mogućih sojeva i bio upućen u mutne i nezakonite radnje. Kada bi se
javio na dužnost, predano je rešavao svaki problem koji bih mu stavio u zadatak –
bilo da se radilo o nabavci jeftine pseće hrane, pronalaženju nestalih dokumenata ili
kupovini peska od lokalnih švercera. Sve dok se on nalazio pored mene bio sam
pribran i opušten, uveren u to da se možemo uhvatiti u koštac s bilo kakvim
izazovom. Ono što me je ispunjavalo beskrajnom strepnjom bila je pomisao na to da
će on jednog dana nestati – da će izgubiti glavu u nekoj tuči ili sleteti s puta dok se
mrtav pijan bude vraćao iz nekog od lokala u kojima je provodio većinu večeri.
Kemal je s vremenom iskopavao sve više podataka o dokumentaciji Kalifove
kuće. Shvatao je situaciju bolje od bilo koga drugog i koristio svoje veze u gradskom
podzemlju da stvari okrene u našu korist. U najvećem broju slučajeva, nisam imao
pojma s kim je bio i šta je radio kada bi se otisnuo u neku od svojih tajnih misija. On
nije bio čovek koji je lako odavao informacije. Kada bih ga nešto upitao, umesto
odgovora bi mi uzvratio drugim pitanjem.
Jedina stvar koja me je ispunjavala još većim užasom od pomisli na to da bi
Kemal jednog dana mogao zanavek iščeznuti bila je strepnja da bi mi on na neki
mutan i nedokučiv način mogao preoteti Dar Kalifu. Što sam ga više upoznavao,
utoliko mi je bilo jasnije da on nije čovek kome mogu verovati.

Krajem januara, Kemal mi je poslao poruku da se nađem s njim u kafeu preko
puta oronulog hotela Linkoln. Stekao sam utisak da je u pitanju nešto veoma važno.
Kafe je bio ispunjen oblacima dima i mirisom duvana koji je bio toliko snažan da je
prigušivao aromu tamne arapske kafe kojom su konobari automatski posluživali
svakog gosta koji bi ušao unutra. Prešao sam pogledom preko stolova. Oko mene je
sedelo mnoštvo brkatih muškaraca u tradicionalnim vunenim dželabama i sa
zašiljenim žutim papučama na nogama. Nije bilo ni traga od Kemala. Pogledao sam
na sat. Ja sam stigao na vreme, a on je kao i obično kasnio, uprkos tome što sam ga
stalno molio da pripazi na tačnost. Sedeo sam i čekao, pijući cafe noir i gledajući na
ulicu. Prošlo je sat vremena. Potom još sat. U normalnim situacijama bih napustio
sto i vratio se kući, ali nešto me je teralo da ostanem, kao da sam imao neki osećaj da
je to u mom ličnom interesu.
Kada sam niz grlo sručio već četvrti espreso zaredom, Kemal se pojavio na
vratima, cereći se od uha do uha. Za njim je išla niska žena s feredžom preko lica.
Većinu marokanskih kafea posećuju isključivo muškarci. Žene preziru i izbegavaju
takva mesta, smatrajući ih bednim uporištima muške arogancije i mačizma.
Zbog toga je žena s feredžom koja je, probijajući se kroz oblake dima, krčila put
ka mom stolu predstavljala svojevrsnu senzaciju. Svi redovni gosti kafea su

161
znatiželjno podigli pogled. Neki su od iznenađenja ispustili novine iz ruku, dok su
drugi u znak protesta počeli da lupkaju štapovima o pod. Kemal se spustio pored
mene i privukao stolicu za svoju gošću.
„Doveo sam je”, rekao je.
„Koga to?”
„Kako koga? Pa, vašu curu.”
„Kakvu curu?”
„Vašu buduću nevestu.”
Pre nego što sam stigao još nešto da izustim, Kemal je pomerio feredžu. Lice koje
se ukazalo pred mojim očima bilo je tako zastrašujuće da sam instinktivno odskočio
u stranu. Obrazi te žene bili su rošavi i ispijeni, kao da je patila od neke teške bolesti.
Desno oko joj je nedostajalo, nos joj je bio deformisan, a glava ćelava.
„Gospode bože”, promucao sam, pokušavajući da obuzdam svoju užasnutost.
„Zar mi niste rekli da vam treba ružna žena?”
„Uopšte ti nisam rekao da mi treba žena! Ni ružna ni lepal”
„Vi ste njoj potrebni koliko i ona vama”, mudrovao je Kemal.
„Zašto bih ja njoj bio potreban?”
„Zato što ima dvoje male dece. Kako će ih izdržavati ako joj vi ne priteknete u
pomoć?”
Žena, koja se navodno zvala Kenza, uputila mi je stidljiv osmeh. Iz čiste
ljubaznosti uzvratio sam istim gestom. Nisam želeo da povredim njena osećanja.
„Sviđate joj se”, nastavio je Kemal.
„Smislićemo neko drugo rešenje”, prosiktao sam. „Nije mi ni na kraj pameti da
uzmem još jednu ženu.”
„Zaboravljate koliko bi to ubrzalo stvari”, podsetio me je moj asistent.
„Baš me briga. Ako ne može drugačije, ići ćemo sporijim putem, pa šta bude.”
Kemal me je prostrelio pogledom i vratio feredžu na Kenzino lice. Potom je izveo
sirotu ženu iz kafea i vratio je njenoj deci. Ja sam i dalje sedeo za stolom, zaronivši
glavu među šake i zagledavši se kroz izlog. Susret sa ženom koju niko nije želeo da
uzme za suprugu ispunio me je velikom tugom. Ostao sam tamo sve do mraka,
razmišljajući o tome koliko smo plitki i slabi i kako donosimo svoj sud o ljudima
samo na osnovu nekoliko kvadratnih santimetara kože na prednjem delu glave.

Kada sam se vratio kući, Hamza i druga dva čuvara su već bili načuli za Kemalov
plan da me oženi nekom Marokankom. Okupili su se oko mene, sateravši me uz
baštenski zid, nestrpljivi da čuju detalje.
„Da nije možda s juga?” pitao je Hamza. „To su najbolje žene. Nisu mnogo
pričljive i rade ono što im kažeš.”
„Hamza je u pravu”, potvrdio je Osman. „Žene s juga su najbolje jer nijedan
muškarac ne voli kad mu neko neprestano zvoca.”
162
 „Uopšte ne nameravam da uzmem još jednu ženu”, rekao sam. „Zašto je ne biste
uzeli?”
„Zato što sam dovoljno srećan sa ovom koju imam.”
„Razmislite vi još jednom o tome”, rekao je Medved. „Svi mi bismo uzeli i drugu
i treću i četvrtu ženu samo da možemo da ih izdržavamo.” „Stvarno biste to uradili?”
„Naravno!” odgovorili su kao u horu.
„Samo što je to strašno skupo zadovoljstvo”, tugaljivo je dodao Osman.
„Svakoj od njih moraš da obezbediš kuću”, rekao je Medved, „i postelju i ćebad i
lonce i šerpe”.
„To je samo početak”, nastavio je Hamza. „Vidite, kad imate više od jedne žene,
među njima vlada strašna ljubomora. Morate stalno da uspostavljate mir među njima.
Ako jednoj od njih nešto poklonite, morate isto to pokloniti i ostalim.”
„Ne zvuči naročito privlačno”, prokomentarisao sam.
„Grešite. To je nešto najlepše što muškarcu može da se desi”, rekao je Hamza,
zarumenevši se u licu. „Kad imaš tri žene, tri para usana te svako veče ljube za laku
noć.”

Reza na vratima Kemalovog stana uvek je bila čvrsto namaknuta. Iza nje se
skrivalo pravo leglo muškog nemara i razvrata. Dnevna soba je bila prostrana i
prazna, ako izuzmemo nešto nasleđenog nameštaja i flaše ispijene votke. Uz jedan
od zidova bio je prislonjen isflekani kauč sa slomljenim federima. Naokolo su ležale
razne stvari koje je Kemal u trenucima žestokog pijanstva koristio umesto pepeljare.
Ugledao sam pikavce u stalku za bareno jaje, u supenoj kašici, pa čak i u staroj
teniskoj patici. Kemal nikada nije otvarao vrata posetiocima, pa čak ni svojim
najbližim rođacima koji su s njim komunicirali isključivo kroz prorez za poštu.
Pristup u stan su imale samo izvesne pripadnice ženskog roda, većinom
profesionalke koje su ordinirale u sporednim ulicama iza Marše Sentrala. Ja sam
samo jedanput uspeo da se probijem na tu zabranjenu teritoriju, onog dana kada sam
mu doneo komplet zelenih plastičnih stolica kao simbolični znak pomirenja. Kemal
je pre toga često pominjao da bi nekoliko plastičnih stolica veoma lepo izgledalo u
njegovom momačkom stanu.
Kada smo ih sklopili, Kemal je otišao do spavaće sobe da potraži šibicu. Ušunjao
sam se iza njega iako sam pretpostavljao da mu se to neće dopasti. Teško je rečima
opisati ruglo, prljavštinu i rasulo koje sam zatekao unutra. Iako su zavese bile
navučene, primetio sam da je zid iza njih prekriven debelim naslagama nabujalih
gljivica. Krevet, na kojem nije bilo nikakve posteljine, zaudarao je na telesne
izlučevine. Pored vrata se nalazila niska polica. Bio sam iznenađen kada sam na njoj
spazio pedantno poslagane knjige. Još više su me iznenadili sami naslovi. U pitanju
su uglavnom bili klasici – Aristotelova sabrana dela, Platon i Plinije, grčki mitovi,

163
Jadnici Viktora Igoa i impozantna Ajnštajnova biografija.
Pokazao sam prstom ka polici. „Ovo se baš ne uklapa u ambijent, zar ne?”
„Kako to mislite?”
„Pa, čini mi se da su to jedine zaista vredne stvari u ovoj rupi.”
Kemal je nadmeno frknuo. „Ponekad dobro dođu”, rekao je.
„Čitaš ih?”
„Ma kakvi!”
„Pa kako onda dobro dođu?”
„Koristim ih da impresioniram ženske.”

Nova godina je u naše živote unela plamsaj nade. Postalo je znatno hladnije, ali to
je bar značilo da smo se do daljnjeg otarasili agresivnih muva i groznih prljavih
bubašvaba. Dani su bili živi i dinamični, a nebo vedro i blistavo, ako izuzmemo
povremene oluje koje su dolazile sa atlantske obale. Samo jedan pogled na vešte
majstore koji su popločavali podove bio je dovoljan da moje srce zaigra od sreće.
Bio sam euforičan što su radovi konačno krenuli u pravom smeru.
Sada kada su podigli nove straćare u sirotinjskoj četvrti, čuvari su delovali mnogo
srećnije nego ranije. Često su govorili kako su silno pogrešili što sebi za supruge
nisu uzeli žene iz pustinje. Žalili su se kako njihove žene neprestano zvocaju, imaju
nezgodnu narav i ne zaslužuju tako dobre muževe kao što su njih trojica.
Trebalo nam je mnogo vremena da se snađemo, ali stvari su sada konačno krenule
rutinskim tokom. Arijana je svakog jutra odlazila u školu i vraćala se po podne.
Račana mi je pre podne pomagala oko kućnih poslova, a u slobodno vreme je učila
francuski. Kemal je nestajao i pojavljivao se, obično pijan ili mamuran, ili u nekom
od međustanja. Gangster i njegova nakinđurena žena su se pritajili, baš kao i verski
fanatici iz bidonvila. Čak su i čuvari postali neobično mirni. Nadgledali su radove u
kući, opsesivno skupljali opalo lišće i, što je najzanimljivije, više uopšte nisu
govorili o džinima.
A onda je jednog jutra, kada su se prve pruge svetlosti razlile preko tamnih
oblaka, Hamza zalupao na vrata naše spavaće sobe.
„Mesje Tahire, mesje Tahire!”
„Šta je bilo?” prošaptao sam kroz ključaonicu.
„Morate pod hitno doći”, rekao je on.
Navukao sam kišni mantil preko pidžame i izašao napolje.
„Tamo, u velikom dvorištu”, rekao je Hamza.
Uputili smo se niz dugi hodnik, a potom preko verande izašli u dvorište. Hamza je
otvorio vrata sobe koju je uvek držao pod ključem. Ušli smo unutra. Prostorija je bila
ispunjena oštrim mirisom koji je podsećao na limunsku kiselinu i bio tako snažan da
je štipao za nos. Nekoliko puta sam šmrknuo, pokušavajući da zaključim šta bi to

164
moglo biti.
„Pogledajte tamo”, rekao je Hamza, pokazujući ka zidu iznad tajanstvenih
stepenica koje nikuda nisu vodile. Veoma visoko, skoro pored same tavanice,
nazirala se neka misteriozna sluzava materija ružičaste boje. Sluz je prekrivala
površinu veličine jastučnice i činilo se da će svakog trenutka početi da kaplje.
„To nije ovozemaljska stvar”, rekao je čuvar glasom punim strahopoštovanja.
„Sigurno postoji neko naučno objašnjenje”, brzo sam odgovorio. „Uveren sam da
to dolazi odnekud spolja. Kasnije ću uzeti merdevine, pa ću proveriti o čemu se
radi.”
Očekivao sam da će Hamza početi da me ubeđuje kako je ta sluzava materija
Kandišino delo, kako je to još jedan od znakova koji najavljuju predstojeću
katastrofu, ali moja prognoza je omanula.
Umesto toga, kada sam posle ručka otišao do sobe da proverim situaciju, zatekao
sam Hamzu kako svojim kolegama pokazuje tajanstvenu sluz. Nekoliko sati kasnije,
u vreme popodnevnog čaja, oni su do sobe već bili prošvercovali i svoje porodice
kako bi i njima pokazali neobičan fenomen. Nisam bio oduševljen potezom svojih
čuvara. Taj zid je predstavljao deo našeg porodičnog gnezda i nisam želeo da se
pretvori u turističku atrakciju. Okrenuo sam leđa i otišao da završim neki posao.
Kada sam se uveče vratio kući, dvorište je vrvelo od ljudi. Bilo ih je bar četrdeset.
Hamza je vodio posetioce u obilazak prostorije u kojoj se pojavila tajanstvena sluz.
Poslednje što sam želeo bilo je da mi čuvari natovare na vrat još jednu invaziju
svojih prijatelja i rođaka. Pozvao sam Hamzu u stranu i strogim glasom mu rekao da
sve pošalje kući. Delovao je razočarano.
„Ali svima je toliko stalo da to vide”, rekao je.
„Da vide tu ružičastu sluz?”
„Da. Vidite, ta sluz predstavlja baraku, blagoslov.”

Narednog dana, Kemal me je poveo da se upoznam s njegovim dedom. Bio je to
starac na sredini osme decenije, s gustom sedom kosom i licem drevnog carskog
vojskovođe. Nažalost, pre izvesnog vremena je pretrpeo moždani udar, tako da je sad
bio samo senka od čoveka. Smestili smo se u marokanskom salonu Kemalovog
porodičnog doma. Salon je bio opremljen udobnim sofama prislonjenim uza zidove.
Ubrzo smo bili posluženi zelenim čajem sipanim u male kitnjaste čaše sa srebrnom
šarom duž gornje ivice. Sedeli smo mirno i nepomično, iskazujući dolično
poštovanje prema starcu. Tek kada se on opružio na sofi i utonuo u san, Kemal je
konačno progovorio.
„Da biste živeli u Maroku”, promrmljao je, „morate shvatiti kakvo je ovo mesto.
A da biste ga shvatili, morate razgovarati sa starim ljudima. Samo vas oni mogu
podučiti tradiciji.”

165
 „Ali tvoj deda ne progovara ni reč”, rekao sam.
„Pretrpeo je šlog. Ne može više da govori.”
Ponovo smo zaćutali. Uprkos neobičnim okolnostima, prijatno sam se osećao.
Bilo je nečeg dragocenog u toj tišini.
„Kako mogu naučiti nešto o tradiciji ako ne mogu čuti ono što tvoj deda ima da
mi kaže?” upitao sam.
„Pomoću osmoze”, rekao je Kemal. „Sedite tik do njega i osetićete to što treba da
saznate.”
Privukao sam stolicu i seo pored Kemalovog dede. Jedna starica je užurbano ušla
u salon, dopunivši nam čaše. Nakon nekoliko minuta, pojavila se još jedna žena,
znatno mlađa od prethodne, i spustila na sto tacnu sa biskvitima.
„To su mi babe”, konačno je prozborio Kemal. „Vidite li kako one paze na mogu
dedu? On je bio pametan: uzeo je sebi dve žene. To ga je možda više koštalo, ali zato
duplo uživa u svim bračnim zadovoljstvima.”
Ostavili smo starca da spava, a mi smo se vratili do džipa. Ispričao sam Kemalu
za incident sa ružičastom sluzi. Bio sam siguran da ću od njega najpre dobiti neko
uverljivo objašnjenje tog fenomena.
„Hamza misli da je to baraka”, rekao sam, „da je to božji blagoslov. To je malo
glupo, zar ne?”
„Gde god postoji dobro, postoji i zlo”, zamišljeno je rekao Kemal, „a gde god
postoji zlo, postoji i dobro”.
To mi je zvučalo kao citat iz nekog trećerazrednog indijskog filma. „Koješta”,
rekao sam. „To je samo neka ružičasta sluz koja izbija iz zidova. Siguran sam da to
mogu i dokazati.”
Pri povratku u Dar Kalifu, Kemal je krenuo zaobilaznim putem. Prešao je prugu,
a potom nastavio kroz deo grada poznat kao L’Ermitaž. Svud naokolo su izranjali
nizovi prostranih vila podignutih tokom tridesetih godina dvadesetog veka.
Građevine su imale elegantne zaobljene linije i bile okružene visokim stablima s
raskošnim krošnjama. Zaustavili smo se ispred jednog grandioznog zdanja. Vila je
bila opasana zidom prekrivenim isprepletenim bugenvilijama. Prozori su se skrivali
iza navučenih žaluzina, a vrt je bio zapušten i zarastao u korov.
„Ova kuća pripada mojoj porodici”, rekao je Kemal.
„Deluje napušteno.”
„I jeste napuštena. Zbog straha”, odgovorio je on.
„Straha od čega?”
„Smejaćete se ako vam kažem.”
Obećao sam da ću biti ozbiljan.
„Zbog straha od džina”, rekao je.
Potisnuo sam osmeh koji mi je zaigrao oko usana.

166
 „Jednog dana dok je moja tetka ležala u krevetu i čitala”, započeo je Kemal,
„jedan džin je ušao u njenu sobu, zgrabio knjigu i istrgao sve stranice. Potom su sva
kupatila iz nekog neobjašnjivog razloga postala naprasno poplavljena. Doveli su
majstore, ali niko nije mogao da ustanovi bilo kakav kvar. A onda su, na kraju,
osvanuli neki misteriozni natpisi po zidovima.”
„Kada se to desilo?”
„Davno, kada sam ja imao sedam ili osam godina.”
„Zašto niste jednostavno prodali kuću?”
„Zato što kuća nije imala baraku”, odgovorio je Kemal. „Niko se ne usuđuje da
proda kuću punu srditih džina.”
„Mogli ste da obavite obred isterivanja duhova.”
„Nije bio povoljan trenutak za to”, objasnio je.
Dok smo se vraćali ka Dar Kalifi, kroz glavu mi je prolazila gomila pitanja. Kako
je Hamza mogao biti tako siguran u to da ona ružičasta sluz predstavlja blagoslov?
Kada je povoljan trenutak za isterivanje džina? Kako jedan savremen čovek poput
Kemala može verovati u takve koještarije? Da sam bio u Evropi, nastavio bih da
tražim odgovore na ta i na još masu drugih pitanja sve dok ne bih stigao do nekog
zadovoljavajućeg rešenja. Međutim, u ovom slučaju kulturan jaz bio je previše
dubok. Tada mi je konačno postalo jasno da mi ljudi koji su me okruživali nisu
uskraćivali odgovore na određena pitanja zbog toga što su pokušavali da me prevare.
Pre se radilo o tome da se na neka pitanja nije moglo odgovoriti.

Jedini način da budete ozbiljno shvaćeni u Kazablanki sastoji se u tome da sebi
kupite luksuzan džip sa zatamnjenim staklima i ekstra širokim točkovima. Što ste
bogatiji ili što snažniji utisak želite da ostavite na svoju okolinu, utoliko vozilo treba
da bude glomaznije, prozori tamniji, a točkovi širi.
Jednog jutra je doprla duboka zaglušujuća tutnjava motora sa udaljenog kraja
sirotinjske četvrti. Zvuk je bio toliko snažan da je alarmirao sve magarce i pse iz
bidonvila. Ja sam se u to vreme vrzmao po kućnom prilazu, istovarajući cigle iz
našeg izgrebanog korejskog džipa. Zadesio sam se tu taman na vreme da
prisustvujem lansiranju najnovije igračke kojom je moj komšija gangster častio sebe.
Zavijanje motora postajalo je sve glasnije i uskoro se pred mojim očima ukazalo
blistavo crno vozilo elegantnih linija veliko kao prekookeanski brod. Iznad prednje
tablice, poput ordena za hrabrost, caklio se „Kadilakov” amblem. Terenac se na
trenutak zaustavio ispred dvorišta, odmeravajući snagu s našim ubogim džipom. Srce
mi je divlje zalupalo, kao kod čoveka koji se sprema za obračun ili bekstvo. Dok sam
tako stajao, gledajući svoj odraz u neprozirnom staklu, prozor na zadnjem delu
vozila lagano je skliznuo nadole. Osećao sam se kao da stojim pred devojkom koja
prvi put skida svoju feredžu. Međutim, umesto u neku orijentalnu lepoticu, ja sam

167
zurio u lice marokanskog Don Korleonea zaklonjeno tamnim guči naočarima.
Obrisao sam zamazane ruke o košulju i prišao da se upoznam. Kum je ostao
nepomičan, kao voštana figura. Lice mu je bilo glatko i samouvereno, a nozdrve
blago raširene. Ispružio je ruku. Nagnuo sam se ka prozoru da uzvratim pozdrav, ali
u tom trenutku gangster je pucnuo prstima, davši znak šoferu. Crno staklo je krenulo
naviše, a ja sam na brzinu povukao šaku i ustuknuo. Sekundu kasnije, „kadilak” više
nije bio tu.

168
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Spokoj se rađa iz tišine.

DVA DANA NAKON EPIZODE SA RUŽIČASTOM SLUZI počele su da me

spopadaju sumnje da sam žrtva nečije zavere. Kamuflirane pretnje gangsterove
supruge, priče o baraki i džinima, pa cak i ona misteriozna sluz – sve te stvari su u
meni posejale seme paranoje. Bio sam uveren u to da imam posla s mračnim silama,
samo što te mračne sile nisu bili duhovi, već ljudi iz našeg neposrednog okruženja
koji su se urotili da nas najure iz Kalifove kuće.
Trojica čuvara su sigurno osetila moj nemir. Te večeri su došli kod nas, noseći
poklone. Osmanova supruga nam je poslala veknu tvrdog okruglog kobza, domaćeg
hleba sa anisom. Hamza je Arijani i Timuru poklonio nove amajlije, poželevši im da
žive hiljadu godina. Medved je doneo poklon za mene, pritiskač za papir koji je
napravio od izbrušenog kamena.
Odmah nakon poklona stigla su upozorenja.
„Taj Kemal je strašno loš čovek”, rekao je Osman, izgubivši na trenutak svoj
večno prisutan osmeh.
„On pokušava da vam preotme Dar Kalilfu”, dodao je Medved. „On se razume u
papire i zakonske zavrzlame.”
„A šta je s mafijaškim kumom?” upitao sam. „Zar on nije opasniji.”
Hamza je zamahao prstom ispred mog nosa. „Ćoravi lopov u kući je opasniji od
jednookog lopova izvan kuće”, filozofski je rekao.
Nešto kasnije se pojavio i Kemal. I on je istupio sa upozorenjima, ali na račun
čuvara. Objasnio mi je da su oni u savezu s gangsterom iz bidonvila i da ga
obaveštavaju o svemu što se dešava u kući.
„Taj tip vam je ubacio Hamzu i njegovu ekipu kao trojanskog konja”, rekao je.
Nisam znao kome mogu verovati tako da sam odlučio da ne verujem nikome.
Gangster i njegova supruga, čuvari i Kemal, svi oni su počeli da mi deluju kao
različiti aspekti jednog te istog neprijatelja. Bio sam siguran da svi zajedno kuju
zaveru protiv mene.
U međuvremenu, pronalazio sam utehu u dedinim dnevnicima. I on je imao svog
trojanskog konja. Bila je to njegova kućna pomoćnica Afifa.
Ona je kao burmanska mačka, pročitao sam u jednom zapisu. Misliš da će, ako
joj pružiš hranu, sklonište i ljubav, biti privržena svom gospodaru. Ali istina je
sasvim drugačija. Njena lukavost i podmuklost ne poznaju granice. Uzela bi mi sve
što posedujem samo kad bi znala da može proći nekažnjeno.

169
 Bilo je tu svojevrsne ironije. Kada je mog dedu udario kamion, Afifa je dočekala
svojih pet minuta. Pokupila je iz vile sve što je mogla poneti. Uzela je čak i džepni
sat koji je on tokom tridesetih godina dvadesetog veka dobio na poklon od Ataturka.
A onda je pobegla u brda. I, naravno, uspela da prođe nekažnjeno.

Počeo sam sve više vremena da provodim sam, što dalje od Dar Kalife. Činilo mi
se da u toj kući ima previše očiju koje posmatraju svaki moj pokret, previše usta koja
prenose svaku moju reč. Račana nije mogla da shvati zbog čega sam toliko brinuo.
Govorila mi je da se nikad u životu nije osećala bezbednije. Da bih se malo opustio i
smirio nervozu, redovno sam obilazio art deco četvrt u centru grada, tragajući za
izgubljenim draguljima.
U jednom starom turističkom priručniku, napisanom na vrhuncu francuske
kolonijalne vladavine, pročitao sam prave hvalospeve upućene na račun bioskopa
Rialto. Ta bioskopska dvorana bila je podignuta 1930. godine, u vreme kada je
Kazablanka predstavljala ogledalo francuske modernosti. Kazablanka se u
pomenutom priručniku opisivala kao „brilijant koji svojim sjajem baca u zasenak
čitavu severnu Afriku”. Te ekstatične reči bile su propraćene fotografijom
zaljubljenog para koji je pozirao pred blještavim ulazom tek otvorenog Rialta.
Muškarac je nosio šešir, šeretski zabačen unazad, dok je njegova pratilja bila od
glave do pete umotana u bundu od nutrije.
U priručniku se uopšte nije objašnjavalo kako se može stići do bioskopa, kao da
se podrazumevalo da svi znaju gde se on nalazi. Pretpostavljao sam da je dvorana ili
srušena ili užasno zapuštena, ako je nekim slučajem uspela da opstane do našeg
doba. A onda sam jednog dana, dok sam šetao ulicama sa suprotne strane starog
Marše Sentrala, naišao na čuveni Rialto.
Na moje ogromno iznenađenje, bioskop je nedavno bio renoviran i ponovo
otvoren za publiku. Sve je bilo u besprekornom stanju, kao da sam došao odmah
nakon svečanog presecanja vrpce.
Ulazna vrata bila su izrađena od polirane tikovine i zastakljena brušenim staklom.
Predvorje je bilo ukrašeno kristalnim lampama, a zidovi obloženi lamperijom boje
kestena. Podovi su bili popločani mermerom iz Karere, a posetioce su sa svih strana
posmatrala lica holivudskih velikana: Čarlija Čaplina, Džejmsa Kegnija, Džindžer
Rodžers i Freda Astera.
Bilo je sasvim logično da nakon renoviranja bioskopa, prvi film na repertoaru
bude upravo Kazablanka. Popodnevna projekcija je počinjala za nekoliko minuta.
Kupio sam kartu i ušunjao se u dvoranu.
Svetla su bila prigušena, a atmosfera prožeta osečajem prijatnog iščekivanja.
Među publikom se nalazilo svega desetak ljudi smeštenih na sveže tapaciranim
grimiznim sedištima. Zauzeo sam mesto u zadnjem delu dvorane, pored još jednog

170
stranca koji je nosio bejzbol kapu s natpisom „Kazablanka”. Nameravao sam da
zapodenem razgovor, ali u tom trenutku svetla su se pogasila, a zavesa koja je
prekrivala filmsko platno počela da se otvara.
Pomislio sam da će biti čudno gledati Kazablanku u Kazablanki iako je film bio
sinhronizovan na francuski. U turističkim priručnicima se po pravilu ukazuje na to
da su svi kadrovi tog filma, možda najpoznatijeg u celokupnoj svetskoj
kinematografiji, snimljeni u Holivudu. Bilo mi je čudno što je oko njega stvoren
takav kult, što je bio slavan čak i među ljudima koji ga nikada nisu pogledali. Kada
su prvi kadrovi počeli da promiču pred mojim očima, nisam se mogao oteti utisku da
je Kazablanka s filmskog platna imala veoma malo dodirnih tačaka s gradom gde se
nalazila bioskopska dvorana u kojoj sam upravo sedeo. Štaviše, pitao sam se da li je
ta filmska verzija, čak i u vreme kada je Kazablanka snimljena, predstavljala istinski
odraz grada koji se nalazio u središtu priče. U tom filmu, čija se radnja odvija za
vreme Drugog svetskog rata, Kazablanka je prikazana kao tajanstvena
severnoafrička luka, privremeno utočište za izbeglice koje pokušavaju da emigriraju
u Sjedinjene Države. Iako je scenario možda zasnovan na nekim istinitim
fragmentima, grad stvoren u studijima kompanije Warner Brothers predstavlja
mešavinu raznih arapskih stilova. U tom pogledu, film znatno odstupa od stvarnosti
budući da je Kazablanka u to vreme od glave do pete podsećala na neki moderan
evropski grad.
Po okončanju projekcije, svetla su ponovo blesnula, a čovek s bejzbol kapom se
latio svoje beležnice i počeo nešto da zapisuje. Nagnuo sam se ka njemu i upitao ga
da li mu se svideo film.
Neznanac je skrenuo pogled ka meni. Po izrazu njegovog debeljuškastog
rumenog lica, bilo je očigledno da ga je moje pitanje zbunilo. „Naravno da mi se
svideo”, rekao je prepoznatljivim američkim akcentom. „To je najbolji film koji je
ikad snimljen.”
„Zaista mislite tako?”
Amerikanac je skinuo kapu i prošao prstima kroz proređenu sedu kosu. „Čisto
holivudsko savršenstvo”, rekao je, a onda ispružio ka meni svoju znojavu šaku. „Ja
sam Keni”, predstavio se, „jedan od članova Udruženja ljubitelja Kazablanke – ili
ULK-a, ako vam je tako lakše.”
Ostavio sam Kenija da dovrši svoje beleške i izašao na popodnevno sunce.
Napuštanje filmske dvorane i vraćanje u stvarnost bilo je kao buđenje iz nekog
uvrnutog sna. Pa ipak, prvi put nakon mnogo vremena osećao sam se mirno i
spokojno. Mali crveni taksi se zaustavio pored ivičnjaka. Već sam bio otvorio vrata
kada me je neko uhvatio za ruku. Bio je to Keni.
„Nadam se da imate vremena za kafu”, rekao je.

171
 Otišli smo do kafea u neposrednoj blizini bioskopa Rialto. Konobar je spustio dve
pepeljare na sto, kao da je očekivao da će svaki od nas popušiti po čitavu paklicu.
Keni je zatražio dr peper, ali morao je da se zadovolji sve prisutnom cafe noir. Kao i
obično, kafa je bila gusta kao sirovo ulje i lepila se za jezik i nepce, stvarajući
teškoće u govoru.
Keni je preskočio uobičajenu formalnu konverzaciju između ljudi koji su se tek
upoznali. Kvrcnuo je kažiprstom po površini stola. „Krenuo sam na putovanje oko
sveta”, rekao je. „Na neku vrstu hodočašća.”
„Ovde ste s nekom turističkom grupom?”
„Nisam. Putujem u sopstvenoj režiji.”
„Gde još nameravate da idete?”
Keni je izvadio beležnicu i okrenuo poslednju stranicu. „Odavde idem za Atinu”,
rekao je, „potom za Kejptaun, a onda za Najrobi i Katmandu. Sve u svemu, planiram
da obiđem petnaest gradova – na svih pet kontinenata.”
„Posećujete sveta mesta?”
„Ne baš”, odgovorio je Keni. „Vidite, odlazim u sve gradove u kojima se
Kazablanka nalazi na bioskopskom repertoaru.”
Trebalo mi je nešto vremena da bih shvatio razmere Kenijeve odiseje. „Putujete
širom sveta da biste iznova i iznova gledali jedan te isti film?”
„Dabome.”
„Ali... ali...”
„Ali šta?”
„Pa, to je čisto ludilo”, izletelo mi je.
Usledila je neprijatna pauza. Bilo mi je žao što sam povredio Kenija. Vratio je
beležnicu u džep, snuždenog lica.
„Možda ste u pravu”, rekao je, „ali to je veličanstveno ludilo!”
„Zaista tako mislite?”
Začkiljio sam očima, očekujući odgovor.
Kenijevo raspoloženje se naglo popravilo. Pogled mu je ponovo postao iskričav.
„Želeo bih da podelim nešto s vama”, rekao je.
„Recite. „
„Znate, ja imam jedan san.”
„Slušam vas.”
„Taj san me opseda otkako ujutru otvorim oči, pa sve dok uveče ne krenem na
spavanje”, zaneseno je rekao.
„Slušam vas”, ponovio sam.
Keni je zamišljeno klimao glavom. Naočari su mu skliznule s nosa. „Nikad ne
biste pogodili o čemu se radi”, nastavio je.
„Siguran sam da ne bih.”

172
 „Vidite, sanjam o tome da podignem zabavni park – i to baš ovde, u Kazablanki.”
„Baš lepo”, rekao sam.
„Samo što će se on razlikovati od svih ostalih zabavnih parkova. Biće to zabavni
park inspirisan filmom Kazablanka!”
Keni je potom počeo da izlaže detalje svog sna. Ideja se sastojala u tome da
napravi mesto na kojem bi se okupljali ljubitelji filma Kazablanka iz svih delova
sveta. To mesto bi, naravno, po svemu predstavljalo vernu kopiju onoga što se može
videti u filmu. Kenijev tematski park obuhvatao bi Rikov Cafe Americain sa
autentičnim kockarskim stolovima, muzej originalnih filmskih rekvizita,
spektakularne predstave sa originalnom filmskom muzikom, obilazak u pratnji
stručnog vodiča, štandove sa slatkišima koji su bili konzumirani u filmu, tematske
kvizove i druge slične stvari. Tu bi, naravno, bilo i veliko filmsko platno na kojem bi
se odvijale uzastopne projekcije Kazablanke.
„Takav projekat zahteva brdo para”, rekao sam.
„Oko deset miliona dolara.”
Podigao sam šolju i popio ostatak kafe.
Keni se nagnuo ka meni i povukao me za rukav. „Tek što sam vas upoznao”,
rekao je, „a već mi je na prvi pogled jasno da ste vi čestit i uporan čovek. Takvi ljudi
bi nam dobro došli u ovom projektu.”
„Hoćete da kažete da...?”
„Baš tako.” uzviknuo je Keni, skočivši sa stolice. „Hoću da kažem da bi mi bilo
veoma drago da vas imam za saradnika.” Progutao je pljuvačku, pokušavajući da
pročisti grlo od ostataka jake guste kafe. „Razmislite o tome”, rekao je. „Razmislite
da li ste voljni da se ortački upustimo u taj posao.”

Pri povratku kući krenuo sam zaobilaznim putem, preko Habusa, kako bih u
tamošnjoj starinarnici bacio još jedan pogled na prelepi španski sto. Sve vreme sam
pokušavao da iz glave izbacim Kenija i njegov san. Ranija iskustva su me naučila da
su snovi strašno opasna stvar. Ako dopustite nekoj takvoj ideji da uzme maha, za tren
oka ćete postati jednako opsednuti tom fantazijom kao i osoba koja ju je lansirala u
svet. Ako na vreme ne intervenišete, kasnije nema šanse da se izborite s tim.
Habus je bio pust – toliko pust da mi je čak prošlo kroz glavu da je možda
najavljen još jedan bombaški napad. Sve radnje su bile zatvorene, a njihovi izlozi
zaklonjeni venecijanerima. Nije bilo prolaznika, ni uličnih prodavača. Uputio sam se
ka dvorištu sa antikvarnicom iako sam se već bio odrekao nade da će taj sto ikada
preći u moje vlasništvo.
Roletna na ulazu je bila spuštena. Zavirio sam kroz prozor i ugledao mnoštvo art
deco satova i radnih stolova, slika, lampi i časopisa. Činilo se da unutra nema
nikoga. Već sam krenuo nazad kada je preda mnom iskrsao neki muškarac. Nije mi

173
uopšte bilo jasno odakle se stvorio. Tek kad me je pozdravio, u njemu sam
prepoznao vlasnika starinarnice. Upitao sam mogu li još jednom da pogledam sto.
„Ovo vam je već deseti put da dolazite”, rekao je.
„Šta da radim?” odgovorio sam. „Kao što ste primetili, baš mi je zapao za oko.”
Trgovac je otključao katanac i podigao čeličnu roletnu. „Znate gde se nalazi”,
rekao je.
Krenuo sam ka zadnjem delu radnje, probijajući se kroz masu rukotvorina i
antikviteta. Unutra je bilo prilično mračno, ali jedan zalutali snop svetlosti obasjavao
je ploču od orahovog drveta. U tom trenutku, shvatio sam da je to pitanje sudbine.
Tom stolu je bilo suđeno da završi u mojoj radnoj sobi.
Trgovac se spustio u svoju pletenu stolicu. Odlučnim koracima sam prišao stolu.
Krv mi je ključala od navale adrenalina.
„Ja sam pisac”, samouvereno sam rekao, „i ja ću pisati knjige na tom stolu, knjige
u kojima ću govoriti o Maroku. Ljudi iz svih krajeva sveta postaće zaintrigirani onim
što su pročitali i to će ih navesti na to da posete vašu zemlju. Naravno, svi oni će
doći punih džepova kako bi kupili razne lepe stvari koje će ih podsećati na Maroko.
Sjuriće se u Kazablanku i preplaviće vašu radnju. Pre nego što trepnete, bićete bogat
čovek, i to samo zahvaljujući tome što ste bili dovoljno mudri da mi ponudite dobru
cenu za ovaj sto.”
Trgovčeve oči su zablistale kao da je upravo doživeo viziju. I dan-danas sam
uveren u to da mu je srce na trenutak bilo zastalo. Isprva nije ništa odgovarao, već je
samo sedeo i zurio u prazno.
„Prijatelju moj”, prozborio je nakon duge pauze, „ta fatamorgana koju ste stvorili
svojim veštim rečima većini ljudi ne bi ništa značila, ali za mene poseduje ogromnu
vrednost. Toliku vrednost da ću napraviti izuzetak u svojoj trgovačkoj praksi i
prodati vam ovaj sto upola cene.”

Dečkić od otprilike deset godina terao je stado crnih ovnova kroz sirotinjsku
četvrt. Na nogama je imao napukle plastične sandale, a u ruci zašiljen štap. S
vremena na vreme, stanovnici bidonvila su prilazili da pogledaju ovnove. Otvarali su
im usta, zavirivali u zube i opipavali im leđa.
„Ima još nekoliko nedelja do Ida”, objasnio je Kemal dok smo posmatrali prizor
iz džipa. „Narod se već sprema. Svaka porodica kupuje ovna kojeg će zaklati i ispeći
za praznik.”
„Taj dečak je previše mali da bi mu se poverio takav posao”, rekao sam.
„Kako mali?” uzviknuo je Kemal. „Ja sam u njegovim godinama već uveliko
zarađivao.”
„Zar nisi išao u školu?”
„Išao sam” odgovorio je on. „Baš tamo sam i razradio biznis. Kupovao sam

174
slatkiše na veliko, a onda ih prodavao na školskom igralištu. Potom sam počeo da
angažujem decu iz drugih škola da prodaju moje slatkiše. Razvio sam mrežu po
čitavom gradu. Do jedanaeste godine već sam bio zarađivao sto dolara nedeljno. A
slatikiši su bili samo početak.”
„Šta je došlo posle slatkiša?”
Kemal je izvio obrve. „Iznajmio sam garažu u blizini kuće” rekao je, „zaposlio
četvoro-petoro ljudi i bacio se na razne isplative poslove. Pravio sam jeftine parfeme
koje sam prodavao devojkama iz kraja. Kupovao sam mazivo u gvožđarskoj radnji i
pretvarao ga u briljantin koji su mladići stavljali na kosu. Oni su bili spremni da kupe
šta god im ponudiš, samo ako je pristojno upakovano. Potom sam počeo da trgujem
pilićima i jajima, pa čak i ovcama. Posao je uvek najbolje išao uoči Ida.” Napravio
je kratku pauzu, a onda nastavio. „Jednom sam od švercera kupio dva kamiona
alžirskih ovnova i rekao deci iz škole da jave svojim roditeljima da ih mogu kupiti
kod mene. Rasprodao sam sve do poslednjeg. Kad god sam imao slobodnog
vremena, držao sam tezgu za vreme školskog odmora.”
„Šta si prodavao?”
„Savete. Učio sam mladiće kako da priđu devojkama i devojke kako da priđu
mladićima.”
„Kako si, uz tolike poslove, pronalazio vremena za učenje?”
Kemal je prezrivo frknuo. „Ja sam u školi pravio biznis”, rekao je. „Odlazio sam
tamo samo kada sam imao nešto za prodaju.”
To me je nateralo da se zapitam zašto je Kemal, ako je već imao takav talenat za
zgrtanje para, potražio posao kod mene. Mogao je zarađivati deset puta više da je
pokrenuo neki samostalan biznis. Ta spoznaja je samo osnažila moju strepnju da je
on imao neki tajni plan, da je na neki način pokušavao da mi preotme Kalifovu kuću.
Kemal je gotovo svake nedelje dolazio kod mene s novim poslovnim predlogom.
Prvo mi je predložio da kupimo stambenu zgradu u srcu art deco četvrti.
„Tamo ima sedamnaest stanova”, rekao je. „Kupimo celu zgradu, malo je
prefarbamo i sredimo, a onda rasprodamo stanove.”
„U čemu je caka?”
„Nema nikakve cake. Vlasnik je neki matori Španac bez potomstva”, rekao je
Kemal. „Jednom nogom je već u grobu. Nije mu još mnogo ostalo. Dovoljno je da se
samo malo potrudimo i sigurno će pristati da nam je proda za male pare.”
Otišli smo da pogledamo zgradu. Bila je prekrasna. Fasada je bila ukrašena
zaobljenim balkonima i kvalitetnim azuelo pločicama iz Andaluzije. Stanovi su imali
visoke tavanice, podovi su bili prekriveni parketom, a kupatila su bila u odličnom
stanju i veoma lepo opremljena. Jedini nedostatak je bio u tome što je čitava zgrada
strašno zaudarala. Kada smo pregledali prizemlje, ustanovili smo odakle je poticao
taj užasan smrad. Tamo je jedan zlovoljan mesar držao radnju specijalizovanu za

175
cheval, konjsko meso.
Nešto kasnije, Kemal je istupio s planom da prodajemo marokanske urme
Arapima iz Zaliva, a potom je predložio da kupimo nekoliko ambulantnih kola i
osnujemo privatnu službu za hitnu pomoć. Takođe mi je savetovao da osnujemo
banku krvi, isključivo za žensku populaciju, kao i da izvozimo beduinske šatore od
kozje dlake u Gvatemalu.
Nikada nisam naišao na nekoga ko je imao takav dar za trgovinu. Kemal je možda
bežao sa časova, ali još kao dečak razvio je sposobnost lateralnog razmišljanja, što
mu je omogućavalo da u tren oka pronađe bilo koju vrstu robe i kupi je gotovo u
bescenje.
To sam najbolje uvideo kada nam je za renoviranje kuće zatrebalo pet hiljada jaja.

Pošto je stavljanje bedžmata prilično dobro napredovalo, počeli smo da
razmišljamo o sređivanju zidova. Želeo sam da zidove prekrijemo tadelaktom,
gipsanom smesom koju zanatlije iz Marakeša prave od belanaca i mermerne prašine,
da bi je nakon nanošenja ispolirali pljosnatim rečnim kamenom. Ta vrsta gipsa
prvobitno se koristila u hamamima, parnim kupatilima, zbog toga što izuzetno dobro
odoleva razornom uticaju toplote i vodene pare. U novije vreme, tadelakt je iz
kupatila prešao u salone i danas je veoma popularan među novom evropskom elitom
iz Marakeša. Crvenkaste i ružičaste nijanse tradicionalnog tadelakta danas su
dopunjene čitavom paletom novih boja koje se dobijaju dodavanjem nekoliko kapi
sintetičkog tonera.
Stavljanje tadelakta zahteva ogromno umeće i pažljivost, što objašnjava zbog
čega neiskusni stranci, koji taj posao povere neveštim i nekompetentnim majstorima,
na kraju dobijaju ispucale zidove i gips koji se ljušti na najmanji dodir. Kod nas je
bilo hiljadu i po kvadratnih metara zidnih površina koje je trebalo prekriti
tadelaktom. Odlučili smo da najvećim delom ostanemo verni tradicionalnoj
marakeškoj ružičastoj nijansi.
Kemal je poslao jednog od svojih izviđača na jug da potraži majstore vične
gipsanim radovima, a onda me je ugurao u džip.
„Gde ćemo sad?”
„U jedno seoce u okolini Rabata”, odgovorio je.
„Šta ćemo tamo?”
„Da kupimo jaja.”
Zidovi Kalifove kuće su bili stari, a majstori za tadelakt se prosto ježe od starih
zidova jer su oni puni tankih naprslina. U tom slučaju, neophodno je prvo pripremiti
zidnu površinu nanošenjem grubog belog cementa kako bi gips bolje prianjao. Kada
se preko tog pripremnog sloja nanese tadelakt i kada se čitava površina dobro
izravna, sve treba premazati belancima. Belance deluje kao vezivno sredstvo koje

176
doprinosi da zidna površina, uporedo sa sušenjem gipsa, dobije dovoljnu
kompaktnost i postojanost.
Kemal je izračunao da će nam za taj posao trebati najmanje pet hiljada jaja. Da
smo otišli na glavnu gradsku pijacu, ona bi nas koštala čitavo bogatstvo. Međutim,
zahvaljujući svojim dobrim rodbinskim vezama, Kemal je uspeo da uđe u trag
jednom davno izgubljenom članu porodice koji je posedovao ogromnu farmu –
milion koka nosilja koje su, nabijene u kaveze, proizvodile baš ono što nam je
trebalo.
Dva dana nakon što smo se vratili kući s jajima, visok i mršav muškarac sa
svetlim očima i razdeljkom posred čela pokucao je na naša vrata. Odmah mi je
zapalo za oko da su mu prsti izuzetno dugi. Stajao je u mestu i nije progovarao ni reč
sve dok ga nisam upitao kako se zove. Tada se nagnuo ka meni i šapnuo mi na uho:
„Mustafa. Tadelakt.”
Moje ograničeno iskustvo s marokanskim zanatlijama naučilo me je da budem
nepoverljiv prema svakome ko previše priča ili se previše smeška. Kao ubedljivo
najbolji majstori pokazali su se tihi ljudi s tužnim ozbiljnim licima. Mustafa, majstor
za tadelakt, bio je najtiši i najtužniji majstor koga sam u životu sreo. Ćutao je kao
zaliven i delovao tako utučeno kao da će se njegov svet svakog trenutka srušiti.
Ponašao se kao pantomimičar kome je zabranjeno da bilo šta iskaže verbalnim
putem. Dok je razgledao zidove nije postavljao nikakva pitanja, tako da sam ja
brbljao i brbljao, zasipajući ga svim informacijama koje sam smatrao bitnim.
Već sutradan se bacio na posao, zajedno s pet pomoćnika. Svi su imali iste
izuzetno duge prste i bili tihi i ozbiljni kao i glavni majstor. Kroz otvoren prozor
posmatrao sam kako započinju radove u salonu. Uglavnom su komunicirali
gestovima i koristili govor samo onda kada je to bilo apsolutno neophodno. Slično
tome, dok su koračali po sobi, bili su tako nečujni da se pre činilo da lebde nego da
hodaju.
Hamza je bio impresioniran njihovom nemom tugom. „To su dobri ljudi”, rekao
je, veselo pljesnuvši rukama. „Oni će doneti mir i sklad u vaš dom.”

177
 Jedan prijatelj iz Maroka rekao mi je da, ako neko želi da zaista upozna njegovu
zemlju, mora upoznati i njenog severnog suseda. Kulture Maroka i Španije su, kako
je objasnio, povezane istorijom, tradicijom i krvlju. I tako smo sredinom februara
odlučili da otputujemo do južne Španije i posetimo Alhambru, veličanstvenu
utvrđenu palatu mavarskih vladara koja i dan-danas stoji u Granadi. Činilo nam se da
je to savršena prilika da vidimo verovatno najlepšu islamsku palatu svih vremena.
To nije bio jedini razlog koji me je motivisao da krenem na put. Tu odluku je
značajno olakšala i ubrzala moja potreba da nakratko uteknem iz Kazablanke.
Zanosio sam se nadama da će, kada se kroz nedelju dana budemo vratili nazad, svi
radovi u kući biti završeni. Kako bih bio siguran u to da majstori neće odugovlačiti s
poslom, zamolio sam Kemala da ostane u kući do našeg povratka.
Kada živite u Maroku, lako zaboravljate da je Evropa svega nekoliko milja
severnije odatle, mada na drugom kontinentu. Odvezli smo se vozom do Tangera, a
odatle smo trajektom prešli Gibraltarski moreuz i stigli do Algesirasa. Trajekt je
imao plitak gaz i bio nagnut na levi bok. Zvao se Izabela, po kraljici koja je pre osam
vekova proterala španske muslimane sa Iberijskog poluostrva. Iako je moreuz na
svom najužem delu širok svega dvanaest kilometara, on ipak razdvaja dva
kontinenta, kao i jedan okean i jedno more.
Stajali smo na palubi na laganom morskom vetru, gledajući kako se afrička obala
gubi u daljini. Tangerski minareti postajali su sve sitniji i sitniji da bi se na kraju
pretvorili u puke tačkice na horizontu. Galebovi su se obitavali. na krmu na kojoj se
nalazilo desetak gajbica sa ribom poslaganoifl preko leda. Krenuli smo duž zaštitne
ograde ka pramcu i ubrzo ugledali obrise evropskog kopna.

Svaki putnik koji kroči u Andaluziju očaran je atmosferom i koloritom koji
uveliko podsećaju na Maroko. Mavari su se povukli na afričko tlo ali njihova baština
178
opstala je širom Iberije. Osvojili su Španiju 711. godine hrišćanske ere i islamska
vera je duže od pet vekova cvetala na tim prostorima. Danas još uvek možete pronaći
tragove mavarske prošlosti u španskoj hrani i muzici, nauci i umetnosti, narodnoj
baštini, pa čak i u samom jeziku.
Palata Alhambra je toliko veličanstvena da se jednostavno ne može opisati
rečima. Prvi put sam je video još kao dete. Sećam se kako sam šetao kroz vrtove i
grandiozne hodnike, preplavljen strahopoštovanjem. Čak ni u svojoj najbujnijoj
mašti nisam zamišljao da negde može postojati takva lepota takva preciznost.
Svež zimski vazduh bio je prožet mirisom ruža, a iz blizine su dopirali umirujući
zvuci vode koja je tekla iz fontana. Dok sam toliko godina kasnije ponovo šetao kroz
dvorište palate, ovog puta sa svojom suprugom i dvoje dece, bio sam prosto opčinjen
spokojstvom koje je vladalo na tom mestu i baletom kamenih zdanja koja su titrala
pred našim očima. Čudnim pogledima smo upijali arhitektonske linije i sklopove,
dok su se ostala čula opijala mirisima i zvucima. Baš kao i kod baleta, imao sam
osećaj da je savršenstvo koje nas okružuje lako i lepršavo, stvoreno bez trunke
napora.
Odseli smo u malom pansionu u senci palate. Noći su bile hladne, a jutra posuta
injem. Bio sam impresioniran beskrajnom tišinom i mirom. Rekao sam Račani da
želim da zauvek ostanemo tu i da dignemo ruke od Kalifove kuće. Prasnula je u
smeh, a onda se naglo uozbiljila.
„Ti se izgleda ne šališ? Stvarno bi to uradio?” rekla je.
Druge noći od našeg dolaska u Španiju, imao sam neočekivan telefonski poziv.
Bio je to Hamza. Zvučao je histerično. Učinilo mi se kao da plače.
„Mesje Tahire! Mesje Tahire!”
„Hamza, šta se desilo?”
„Mesje Tahire, mi smo dobri ljudi. Mi smo pošteni”, promucao je, brzo i
isprekidano dišući.
„Šta je bilo, Hamza? Zašto me zoveš? Da nije došlo do požara?”
„Ne, ne. Ne zovem vas zbog kuće.”
„Nego zbog čega?”
Glas mu je zadrhtao. „Zbog Kemala”, rekao je. „On je loš čovek. Strašno loš
čovek.”
„Šta je uradio?”
„On je... ovaj...”
„U čemu je problem s Kemalom?”
„Doveo je u kuću femmes de la route, žene sa ulice! Kuća je puna tih bludnica. Ne
znamo šta da radimo.”
Poput pubertetlije čiji su roditelji otišli iz grada, moj asistent se prepustio
danonoćnim bahanalijama – ženama, vinu i jeftinom hašišu. Hamza mi je rekao kako

179
je Kemal naložio radnicima da napuste kuću kroz stražnja vrata i potom širom
otvorio glavni ulaz u Dar Kalifu, pozvavši sve gradske prostitutke na žurku veka.
„Rade ružne i grešne stvari po čitavoj kući”, očajno je uzviknuo čuvar. „Alah mi
je svedok. Video sam rođenim očima!”

180
 PETNAESTO POGLAVLJE

Obećanje je oblak, a ispunjenje kiša.

KEMAL SE ČESTO RAZMETAO SVOJOM OSVETOLJUBIVOŠĆU, govoreći

kako je sa zadovoljstvom kažnjavao svakoga ko je bio dovoljno drzak da mu se
zameri. S ponosom je govorio o svojim odmazdama, o tome kako se nije libio toga
da uništi nečiji život i bogatstvo samo zato što mu se ta osoba u nekom trenutku
isprečila na putu. Kako su meseci prolazili, naslušao sam se priča o brojnim ljudima
širom Maroka koji su njegovom zaslugom završili iza rešetaka. To je uradio čak i
dvojici svojih rođaka koji su sada čamili u najzloglasnijem zatvoru u Kazablanki.
Njihov greh bio je u tome što su mislili da mogu da nasamare Kemala Benabdulaha.
Drugima je namenio originalnije kazne. Ispričao mi je kako je jednog od svojih
protivnika, za koga je znao da ne podnosi vrućinu, namamio u pustinju i zakopao ga
u pesak, ostavivši mu samo glavu napolju. Drugog je snimio u krevetu s ljubavnicom
i poslao video-traku njegovoj ženi.
Jednom sam ga upitao na osnovu čega odlučuje koju vrstu osvete će sprovesti.
„To nije nimalo lako”, odgovorio je. „Morate dobro da razmislite o tome. Ne
smete prebrzo reagovati. Ako žurite, možete upropastiti dobru priliku. Nema svrhe
da nekoga spakujete u zatvor ako mu to neće naročito teško pasti.”
„Zatvor svima teško pada”, rekao sam.
„Grešite”, odgovorio je Kemal. „Bogati se lako mogu izvući odatle.”
„Kako se onda svetiš njima?”
„Dajem im priliku da saznaju kako je živeti u bedi”, rekao je.
Plašio sam se šta bi Kemal mogao uraditi kada bih ga javno ponizio time što bih
ga izbacio iz Kalifove kuće. A opet, nisam mogao dopustiti da nastavi s tim
razvratom pod mojim krovom. Ako bih ga samo opomenuo, ne preduzimajući
nikakve rigoroznije mere, time bih mu samo demonstrirao svoju slabost. Razmišljao
sam čak i da odmah spakujem kofere i napustim Granadu kako bih sredio situaciju
kod kuće. Sedeo sam ispred hotelskog kamina, zureći u plamen i mozgajući šta da
radim. Problem je bio u tome što je Kemal dobro znao koliko sam cenio njegovo
znanje i veštinu.
Na kraju sam smislio jedno malo lukavstvo. Pozvao sam ga telefonom i obavestio
ga da moj prijatelj iz Engleske treba uskoro da stigne u Dar Kalifu. Objasnio sam
kako se on nalazi na proputovanju kroz Maroko i kako mu treba mesto gde će odsesti
nekoliko dana. Napomenuo sam da ga može očekivati svakog trenutka. Kemal me je
saslušao bez ikakvih prigovora i rekao da će smesta napustiti kuću.

181
 Pet dana kasnije, vratili smo se u Kazablanku. Čuvari su se postrojili pred
ulaznim vratima, salutirali i počeli da podnose raport.
„Sve nas je osramotio”, rekao je prvi.
„Osramotio je naše porodice”, progunđao je drugi.
„I naše pretke”, dodao je treći.
Ušli smo u kuću. Očekivao sam da ću unutra zateći pravo rasulo, ali situacija je
bila potpuno obrnuta. U spavaćoj sobi je sve bilo na svom mestu. Kuhinja je blistala
kao da ju je čitava armija spremačica izribala od poda do tavanice. Ostatak kuće,
uprkos tome što su građevinski radovi bili u toku, takođe je bio temeljno počišćen.
Hamza me je stidljivo pogledao dok smo obilazili sobe. „Kemal je pravi
čarobnjak”, rekao je.

Ubrzo nakon povratka iz Granade, svratio sam do Hišama Harasa. Zimske kiše
napravile su potop u njegovoj kućici. Zamolio me je da mu ne zamerim zbog nereda,
pokazavši rukom ka gomili ispremeštanih stvari.
„Ništa od ovog nije istinski vredno”, rekao je. „Ima nešto stvari koje su mi drage,
ali sve to, realno posmatrano, jeste obično smeće. Moja žena čuva te drangulije, ali
šta ona zna o tome šta je vredno a šta ne.”
Hišam se zavalio u fotelju, zbacio obuću sa nogu i doviknuo svojoj supruzi da
spremi čaj od nane.
„Žene ništa ne znaju”, nastavio je. „Koliko god da se trude, ne mogu shvatiti
stvari koje su muškarcima važne. Eto, uzmite na primer filateliju”,~ rekao je. „Čik
pronađite ženu koja voli poštanske markice!”
Dok smo mi bili u Španiji, ćutljivi majstor Mustafa započeo je s radovima.
Njegova ekipa je veštim, brzim pokretima nanosila tadelakt. Gipsana smesa bila je
pripremana u bačvi koju su sklepali na licu mesta. Bačva je bila visoka preko deset
stopa i četiri stope široka. Dok su pljosnatim mistrijama bacali gips na zidove i
nadsvođene ulaze, tiho su pevušili. Njihovi tenori razlegli su se kućom. Svaki od njih
naizmenično je solirao, pevajući odabrane stihove, da bi mu se ostali potom
priključili u refrenu. Pevali su isključivo u trenucima dok su nanosili gips, kao da je
ritam davao dodatan kvalitet njihovom radu.
Posao su započinjali tek onda kada bi pod u nekoj prostoriji bio popločan i posut
kedrovom piljevinom. Ekipa za stavljanje bedžmata provodila je toliko vremena u
Dar Kalifi da nam se već činilo kao da su se uselili u kuću. Samo jedan pogled na
njihov rad govorio je da nema potrebe da vršim bilo kakvu inspekciju. Besprekornost
njihovog dela predstavljala je rezultat viševekovne zanatske tradicije koja se
zasnivala na spoju matematike, hernije i lepih umetnosti. Majstori za bedžmat nisu
pevali jer su svim snagama bili usredsređeni na ono što rade.
Dečji dnevni boravak, u koji se ulazilo iz glavnog salona, predstavljao je jedinu
prostoriju prekrivenu glaziranim pločicama. To je bilo idealno rešenje jer su se
182
pločice, čak i ako bi ih deca zamazala bojom i lepkom, mogle lako očistiti. Majstori
su danima postavljali zelene i bele pločice, praveći od njih jednostavni dezen koji je
podsećao na šahovsku tablu. Kada su stigli do poslednjeg reda pločica, ustanovili su
da je soba nepravilnijeg oblika nego što su sračunali. Bez reči su podigli čitav pod i
krenuli ispočetka, rotirajući dezen za tri stepena. Drugi put je sve bilo kao pod
konac.

Aziz me je svakog dana, dok bismo lagano ispijali zaslađeni čaj od nane,
spopadao molbama da mu pružim priliku da mi demonstrira svoju veštinu.
Objašnjavao je kako je čitav život posvetio savladavanju najsloženijih aspekata svog
zanata i kako bi, kada bih mu samo dopustio, mogao pretvoriti Kalifovu kuću u
lavirint boja i dezena. Nisam imao srca da i dalje odbijam njegove molbe, tako da
smo se na kraju dogovorili da napravimo dekorativne bordure duž zidova.

Čim je dobio moj pristanak, Aziz je skočio na noge i poljubio me u oba obraza.
Pogled mu je bio blistav od suza. „Rasplakaćete se od miline kad budete videli
lepotu kojom ću ispuniti vaš dom”, ushićeno je rekao.
Sutradan je u Dar Kalifu stigao novi majstor. Njegov zadatak je bio da iskleše
dezene na jednostavnim glaziranim pločicama koje će biti upotrebljene za bordure. U
jednoj ruci je nosio mankaš, težak čekić oštrih ivica, a u drugoj meko jastuče. Jedan
od šegrta doneo je korpu s pločicama boje rubina. Majstor je spustio jastuče i počeo
da urezuje šare.
Ako od svega što nam se izdešavalo u Kalifovoj kući postoji nešto što ću pamtiti
do groba, to neće biti ozarena lica čuvara ili njihove neprestane priče o džinima,
njakanje magaraca iz bidonvila ili miris baštenskog cveća koji se širi kroz suton. To
će biti uporno jednolično čing! čing! čing! – zvuk čekića kojim vešt majstor predano
urezuje kitnjaste šare s preciznošću koju može doneti samo dugogodišnja praksa.
Majstor je sedeo tamo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, urezujući šare svojim
mankašom. Opčinjeno sam ga posmatrao, zadivljen činjenicom da je neko, služeći se
najprostijom mogućom alatkom, mogao stvoriti takvo savršenstvo. Mi bismo, u
našem modernom zapadnom svetu, nesumnjivo izmislili mašinu kojoj bismo
183
prepustili taj posao. Ali šta bismo time dobili? Identične beživotne dezene lišene
svakog značenja. Njegovo delo je, s druge strane, bilo živo i fluidno. Ono je imalo
dušu.

Razgovori s Hišamom Harasom predstavljali su pravi melem za dušu. Došao bih
u njegovu kućicu kipteći od besa zbog toga što su me trgovci opelješili pri kupovini
eksera, mesinganih šarki ili kineskog lepka, naplativši mi deset puta veći iznos od
realne vrednosti. Stari sakupljač markica bi doviknuo svojoj ženi da spremi čaj,
izmasirao svoja otečena stopala i krenuo s pričom. Ti razgovori mi nisu samo
pomagali da premostim jazove s kojima sam se suočavao u jednoj novoj i nepoznatoj
kulturi. Oni su činili daleko više od toga. Snižavali su mi krvni pritisak i delovali kao
svojevrsna terapija. Nakon što bih proveo oko sat vremena s Hišamom, slušajući
njegove mudre razborite reči, kao leptir bih odlepršao nazad do Dar Kalife.
Raspoloženje bi mi postalo znatno vedrije, a um bistriji i pronicljiviji.
Jednog popodneva, Račana je napravila punu šerpu pilećeg karija po receptu
svoje bake. Napunio sam jedan veliki tanjir i odneo ga kroz sirotinjsku četvrt do
Hišamove kućice. Stari filatelista je bio jedan od retkih Marokanaca koji su imali
sklonosti ka izrazito začinjenoj i pikantnoj hrani. Na uzanoj stazi ispred njegovog
doma zatekao sam dvojicu muškaraca. Bilo je očigledno da ti ljudi nisu došli u
običnu posetu. Jedan je mahao nekakvom sveščicom i izvikivao razne uvrede, dok je
drugi u rukama držao Hišamov stari portabl televizor. Hišamova supruga im je nešto
objašnjavala molećivim glasom, zažarenih obraza i suznih očiju. Potom me je povela
unutra.
„Ma, nek’ ih đavo nosi”, rekao je starac kad me je ugledao. „Sledeći put će mi
skinuti i košulju s leđa.”
Rekao sam Hišamu da mi se, ako mu je potreban novac, može slobodno obratiti.
Zahvalio mi je na ponudi.
„Prorok je govorio da su zajmodavci još gori od lopova”, rekao je. „Oni su glupi,
ali ja sam još gluplji što pozajmljujem pare od njih.”

Jednog jutra sam ugledao Hamzu kako stoji sam u vrtu, u blizini praznog bunara
koji je sagradio za džine. Glava mu je bila među šakama, kao da ga je pritisla neka
teška muka. Zabrinuo sam se da mu se nešto nije desilo, ali bilo mi je neprijatno da
ga ispitujem. Kada sam nešto kasnije sreo Osmana, upitao sam ga da li je sve u redu
s Hamzom.
„Hamza će umreti”, odgovorio je on.
„Zašto bi umro? Ima li neku bolest?”
„Mnogo gore od toga”, odgovorio je čuvar, prešavši prstom preko vrata.
„Hoćeš da kažeš da neko namerava da ga ubije?”

184
 „Možda.”
To je, po svim merilima, bio tipičan orijentalni razgovor. Kao potpuni stranac,
plašio sam se da nema ni najmanje šanse da shvatim šta se dešava. Zamolio sam
Osmana da mi malo pojasni situaciju.
„Hamza je usnio jedan san”, rekao je on. „Sanjao je kako neki muškarac na kamili
odlazi u pustinju.”
„I šta s tim?”
Osman me je zbunjeno pogledao. „Pa zar vam to nije dovoljno?”
„Bojim se da nije.”
„Svi znaju”, nastavio je on, iščuđavajući se nad mojom neupućenošću, „da se
čovek koji usni takav san može pozdraviti sa životom.”
Sutradan ujutru, ponovo sam video Hamzu. Skupljao je lišće u dvorištu oko vrta.
Lice mu je bilo mrko i utučeno. Prišao sam mu i objasnio da sam čuo za njegov san.
„Šta će moja porodica bez mene?” zavapio je on. „Ko će ih hraniti i oblačiti?”
„Siguran sam da nećeš umreti”, rekao sam. „To je samo san, a većina snova se ne
obistinjuje.”
Čuvar je prošao prstima kroz kosu. „Već sedam noći uzastopce sanjam taj isti
san”, nastavio je. „Tu nema nikakve sumnje. Neću još dugo živeti. Ali samo Alah
zna kada će tačno kucnuti moj čas.”
Dar Kalifa se kupala u moru tuge koje se stvorilo oko Hamzinog sna. Delovalo je
apsurdno, ali kad god bih pokrenuo tu temu, čuvari bi u očajanju podigli ruke,
proglašavajući taj san nepogrešivim znamenjem. Išli su kroz kuću pognutih glava, a
lica su im bila razvučena u bolne grimase. Upitao sam Medveda mogu li ja nešto da
učinim.
„Možete zamoliti Kandišu da zaštiti Hamzu”, odgovorio je on.
Ništa mi nije bilo jasno. Zar me Kandiša navodno nije mrzela zbog toga što sam
živeo u njenoj kući?
„Ništa vas ne košta da je zamolite”, bio je uporan Medved. „Vas će možda
poslušati.”
Situacija mi je delovala krajnje apsurdno, naročito zbog toga što ja uopšte nisam
verovao u džine. Kako sam mogao razgovarati s nekim nevidljivim bićem i zamoliti
ga da spasi Hamzinu dušu?
„To je bar jednostavno”, rekao je Medved kada je čuo moje pitanje. „Treba da
odete na neko mesto gde se kolju bikovi i da umočite prst u toplu krv. Onda tom
krvlju namažete tačku na čelu, odmah iznad nosa, i džini će postati vidljivi”, objasnio
je.
Kemal mi je potvrdio da je Medvedova metoda zaista predstavljala najlakši način
da čovek rođenim očima vidi džine. Njemu sve to nije delovalo nimalo čudno i
odmah me je odvezao do jedne klanice na istočnom rubu Kazablanke. Kao što mogu

185
posvedočiti svi koji me dobro poznaju, ja imam strašnu odbojnost prema svemu što
je povezano sa smrću. Kada smo se zaustavili pred klanicom, pljuštalo je kao iz
kabla. Nebo je bilo prekriveno oblacima toliko tamnim da se dan pretvorio u noć.
Izjurili smo iz džipa i potrčali ka glavnom ulazu. Samo nekoliko sekundi bilo je
dovoljno da budemo mokri do gole kože.
Kemal je unutra potražio poslovođu i objasnio mu zbog čega smo došli.
Upitao sam se kako bi neki britanski kasapin reagovao kada bi čuo da nam je
potrebna krv sveže ubijenog bika kako bi se pred našim očima materijalizovalo neko
natprirodno biće. Međutim, marokanski poslovođa je samo klimnuo glavom, kao da
se često susretao s takvim zahtevima, i poveo nas kroz klanicu.
Mesto na kojem smo se obreli bilo je natopljeno krvlju i mirisom smrti. Poslednji
krici osuđenih životinja bili su prigušeni brujanjem cirkularnog sečiva koje se
okretalo neverovatnom brzinom, prodirući kroz meso i kost. U skladu sa islamskom
tradicijom, životinje su bile ubijane sa halalom, što je značilo da bi bile zaklane, a
onda ostavljene da potpuno iskrvare. Radnici su iz obora dovodili jednog po jednog
bika. Dva muškarca bi prišla i vezala mu noge. Za to im je trebalo svega nekoliko
sekundi. Potom bi ga uhvatili oko vrata i pribili uza zemlju, dok se on nemoćno
batrgao, pokušavajući da izbegne svoju žalosnu sudbinu. Kratkim nožem bi mu
prerezali vratnu žilu, a onda ga ostavljali na zemlji dok potpuno ne iskrvari.
Pokušao sam da se izvučem i uteknem s tog užasnog mesta, ali Kemal me je
upozorio da moram ostati. Rekao je da se svaki život okončava smrću i da je nužno
da lično prisustvujem tom trenutku.
Životinja se trzala i ispuštala samrtničke vapaje, iskolačenih očiju i isplaženog
jezika. Iz rane je tekla bujica krvi. Grčevi su se nastavili još dugo nakon što je
nastupila smrt. Kada je sve bilo završeno, poslovođa je mahnuo rukom, pokazavši mi
da uzmem koliko god krvi mi treba. Sagnuo sam se, umočio prst u crvenu lokvu i
naneo jednu kap na tačku iznad nosa. Bio sam ispunjen gnušanjem.
Kada smo se vratili kući, zatvorio sam se u sobu u kojoj se ranije pojavila
ružičasta sluz. Hamza je tvrdio da je Kandiša boravila baš na tom mestu. Uprkos
tome što su mi sami objasnili kako ta misteriozna sluz predstavlja simbol barake,
čuvari su i dalje zazirali od te prostorije.
Uneo sam stolicu u sobu i ostao tamo skoro čitavo popodne. Roletne su bile
spuštene. U vazduhu se osećao miris vlage. Kiša je i dalje nemilosrdno lila. Uopšte
nisam pokušavao da se upustim u razgovor s Kandišom. Bilo mi je besmisleno da
komuniciram s nekim bićem u čije postojanje nisam verovao. Čelo mi je bilo
zamazano krvlju, ali uopšte se nisam osvrtao na to. Moje misli su bile na drugom
mestu. Razmišljao sam o onome što sam video u klanici. Poput većine pripadnika
modernog društva, i ja sam bio običan licemer. Voleo sam da jedem meso, ali gnušao
sam se mesta sa kojeg je to meso stizalo.

186
 Razmišljao sam o Hamzi, Osmanu i Medvedu i o našem životu u Dar Kalifi.
Razmišljao sam o Arijani i Timuru i njihovom marokanskom detinjstvu. Oni su
provodili svoje dane u krajnjoj bezazlenosti, izgubljeni u zemlji čiji su stanovnici na
njih gledali kao na male kraljeviće. Nisam imao predstavu o tome koliko ćemo dugo
još živeti u Kalifovoj kući, ali u tom trenutku sam se ponadao da ćemo zauvek ostati
tu.

Nekoliko dana nakon tog događaja, dobio sam obaveštenje da je naš nameštaj
stigao iz Indije i da treba da ga preuzmem u gradskoj luci. Te stvari sam naručio
elektronskim putem nekoliko meseci ranije. Internet, kreditna kartica i flaša snažnog
crnog vina mogu predstavljati pogubnu kombinaciju. Dovoljno je da samo jednom
kliknete kompjuterskim mišem i da sebi na vrat navučete finansijsku propast. Tako
sam u trenutku zanosa podstaknutog pijanstvom naručio šest luksuznih fotelja i pet
sofa, tri kraljevska kreveta s nogarama, policu za knjige sa obrtnim mehanizmom i
impresivan radni sto, kao i trpezarijski sto dovoljno prostran da se oko njega smesti
čitav fudbalski tim sa sve trenerima. I, kao da sve to već nije bilo dovoljno, naručio
sam još i starinska vrata od mahagonija iz jedne palate iz Radžastana i izrezbarenu
drvenu ljuljašku iz jednog harema iz Misora.
Narednog jutra sam dobio imejl kojim je dotična trgovinska firma potvrdila moju
narudžbinu, ljubazno se zahvalivši što sam već prebacio novac na njihov račun.
Novac je bio prebačen na njihov račun? Oči su mi umalo iskočile iz duplji od
zaprepašćenosti. Počeo sam da preturam po novčaniku. Kreditna kartica nije bila
unutra. Našao sam je na kafenom stočiću pored prazne vinske čaše. Proveo sam
čitavo jutro šaljući poruku za porukom. Ali stvar je već bila gotova. Službenici
trgovačke kompanije iz Mumbaija odbili su da ponište narudžbinu, savetujući mi da
sledeći put razmišljam šta radim kad sednem ispred kompjutera.

Kada sam popodne sreo Hamzu, on se na sav glas smejao. Rekao je da prethodne
noći nije sanjao pustinjskog jahača, već zmiju koja vijuga kroz visoku travu.
„To je dobar san?” upitao sam.
„Naravno”, ushićeno je odgovorio Hamza. „To znači da me očekuje dobra sreća.”
Nešto kasnije, kada sam krenuo na ručak, zatekao sam tri čuvara šćućurena iza
žive ograde. Nešto su se domunđavali. Kada su primetili da im prilazim, ućutali su se
i stavili šake preko usta.
Osman je ispružio prst. „Evo ga”, rekao je.
Tri muškarca su se na dati znak sjurila ka meni, a odmah za njima dotrčao je i
baštovan. Kuvarica je izletela iz kuhinje, usput pozvavši spremačicu, koja je poziv
odmah prosledila dadilji. Koji trenutak kasnije, majstori su takode izmarširali iz kuće
da provere šta se to napolju dešava. Okupili su se oko mene, puni strahopoštovanja,
kao da su se nalazili u prisustvu nekog svetog čoveka.
187
 „Džini uslišavaju vaše molbe”, rekao je Hamza.
„Vi imate baraku”, dodao je Osman.
„Vi ste blagosloveni”, objavila je spremačica.
Odmah sam pokušao da ih razuverim, objašnjavajući da čak nisam ni zamolio
džine da pomognu Hamzi jer sam smatrao da su ta stvorenja samo plod ljudske
mašte. Međutim, njihova vera ostala je nepoljuljana. Svi zajedno počeli su da
zahvaljuju Alahu na blagoslovu koji mi je podario. Pokušao sam da im predočim da
su u velikoj zabludi, ali oni su bili gluvi za moje reči. Krenule su silne pohvale na
moj račun. Govorili su mi da je moje srce čedno kao srce deteta koje je još uvek
neiskvareno porocima sveta. Moram priznati da su ti hvalospevi godili mojoj sujeti.
Bila je to prijatna promena u odnosu na status koji sam do tada uživao u njihovim
očima. Uprkos tome, i dalje sam pokušavao da isteram stvari na čistac. Nadvikivao
sam se s njima, objašnjavajući kako to uopšte nije istina i kako je moj um često
ispunjen krajnje gnusnim i odbojnim mislima.
„Čovek koji ima božji blagoslov to obično poriče”, rekao je Medved.
„Time što poriče baraku, on je u stvari dokazuje”, dodala je kuvarica.
„On poseduje moć zato što potiče iz Prorokove loze”, objasnio je Hamza.
Osman je takođe nameravao nešto da kaže, ali umesto toga, naglo se okrenuo i
potrčao ka bidonvilu. Vratio se pet minuta kasnije, noseći u naručju svoju tri meseca
staru kćerkicu. Beba je imala visoku temperaturu.
„Molim vas, samo joj dodirnite čelo”, rekao je. „Od vaše barake će sigurno
odmah ozdraviti.”
Još dok sam bio dete, otac me je upozorio da u arapskom svetu nikada ne govorim
o svom poreklu. Kada sam ga upitao zašto, objasnio mi je da većina ljudi pridaje
ogroman značaj činjenici da neko potiče iz Prorokove loze, ali da je to toliko
zastrašujuće ozbiljna stvar da je najbolje ne govoriti tome.
Godinama nakon toga, pročitao sam nešto o poslednjim časovima Muhamedovog
života. Dok je ležao na samrtničkoj postelji, Muhamed je pozvao svoje najbliže
sledbenike da se okupe oko njega. Rekao im je da, pre nego što napusti ovaj smrtni
svet, želi da im zavešta ono što je smatrao najvećim blagom koje je posedovao: sveti
Kuran i svoju porodicu.
Islamski svet je sve do današnjih dana ostao opsednut tim zaveštanjem, koliko
god ono moglo delovati čudno. Muhamedovi najbliži srodnici, koji su na Istoku
često poznati kao „ljudi pod plaštom”, uživaju neizmerno poštovanje svih islamskih
vernika. Nijedna druga porodica ne uživa tako uzvišen status, niti je izvršila tako
dinamičan uticaj na islamsku zajednicu. Prorokovi direktni potomci isticali su se kao
briljantni filozofi, pesnici, geografi, ratnici i vladari.
Bio sam dirnut time što je Osman smatrao da, zbog krvi koja teče mojim venama,
posedujem isceliteljsku moć. U isto vreme bio sam zbunjen, pa čak i pomalo

188
prepadnut. Dao sam mu flašicu sirupa za snižavanje temperature.
„Ovo će biti efikasnije od bilo čega što ja mogu da učinim”, rekao sam.

Luka u Kazablanki najveća je od svih afričkih luka. Ona prekriva milje i milje
obale i predstavlja grad za sebe. Njeni spoljni rubovi okruženi su bodljikavom
žicom, stražarskim postajama i naoružanim policijskim patrolama. Nepregledni
nizovi lučkih dokova pretrpani su glomaznim čeličnim kranovima spremnim da
istovare teretnjake koji pristižu sa svih krajeva sveta: iz Sangaja i Sao Paula, iz
Helsinkija, Hongkonga, Jokohame i Vladivostoka. Bilo je nemoguće zaključiti šta se
skriva u tim ogromnim čeličnim kutijama. To ste mogli saznati tek kada bi carinski
službenici otvorili olovom zapečaćene kontejnere i rasuli njihov sadržaj po zemlji.
Strepeo sam pred pomišlju koliku bi mi uvoznu taksu mogli odrediti carinski
službenici. Po luci su se pronosile stravične priče. Čuo sam za ljude čija je roba
godinama, pa čak i generacijama, stajala zaplenjena. Kemal mi je rekao da se njegov
otac jednom prilikom toliko rasrdio zbog poreza koji su mu carinici nametnuli da je
zapalio kontejner pun mašina i napustio luku.
Proveli smo tri popodneva u kafeu ispred glavne kapije. Kafa je bila gušća i crnja
nego bilo gde drugde u Kazablanki. Kao i sve što se nalazilo u blizini dokova,
mirisala je na ustajalu ribu. Bili smo okruženi ljudima opakog izgleda obučenim u
poderane dželabe i iznošene babuš papuče. Svi su bili mrki, umorni i neobrijani.
Neki su na ručno pravljenim tablama igrali „dame” sa čepovima od ispražnjenih
flaša. Drugi su se tiskali za stolovima, razmećući se pričama o svojim putovanjima i
podvizima.
„Sve su to obični lažovi”, rekao je Kemal. „I lopovi.”
„Šta onda tražimo ovde? Zašto ne odemo pravo na carinu?”
„Ovde smo zbog istraživanja”, odgovorio je. „Treba prvo da ispitamo teren.”
Četvrtog dana, zauzeli smo busiju ispred kafea, pored zaprežnih kola čiji je
vlasnik prodavao barene puževe. Kemal je vodio dokone razgovore sa jednookim
prodavcem, a ja sam se pretvarao kako mi je sve to strašno zabavno. Svima je već na
prvi pogled bilo jasno da sam ja na tom mestu bio potpuni stranac. Nisam poznavao
pravila. Pretvarao sam se kako sam oduševljen ukusom ljigavih mekušaca. Kemal mi
je rekao da ne pričam previše.
„Ljudi ne jedu puževe zato što ih vole”, objasnio je, „već zato što su jeftini”.
Jednooki prodavac mi je namignuo i častio me još jednom porcijom. Rekao je da
mu je drago što je upoznao čoveka koji ume da ceni njegovu robu i da je to dobra
reklama za njegov biznis. I tako smo proveli taj dan stojeći pored zaprežnih kola,
jedući puževe i posmatrajući povorku svih mogućih prevoznih sredstava koja su
napuštala luku. Pored nas su promicali viljuškari, kola natovarena drvećem iz
Brazila, bicikli, skuteri i lučki radnici koji su prevozili teret ručnim kolicima.
Petog dana, Kemal me je obavestio da je došlo vreme da konačno uđemo u luku.
189
Nisam krio svoje oduševljenje zbog te vesti.
„Postoji jedan problem”, brzo je dodao. „Nemamo propusnice, tako da nas neće
pustiti unutra.”
„Kako ćemo preuzeti kontejner ako ne možemo da uđemo u luku?”
Kemal je bacio pogled ka glavnoj kapiji. Tamo su dežurala tri policajca koja su
vraćala svakog ko nije imao propusnicu. Primetili smo kako jedan čovek pokušava
da ih podmiti. Bio je odmah uhapšen i, s lisicama na rukama, sproveden u policijsku
stanicu. Potom se pred kapijom pojavio konobar iz obližnjeg kafea. Policajci su ga
bez reči pustili unutra. Konobar je nosio poslužavnik sa srebrnim čajnikom. Čaj je
očigledno bio namenjen carinskim službenicima.
Dok sam posmatrao šta se dešava, Kemal se negde izgubio. Trenutak kasnije,
spazio sam ga kako ulazi kroz glavnu kapiju. Preko odeće je navukao smeđi prsluk, a
na visoko podignutoj ruci nosio je poslužavnik na kojem se nalazila samo jedna čaša.
Proveo sam tri sata čekajući ga pored kola s puževima. Malo-pomalo, zapodenuo
sam razgovor s jednookim prodavcem. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko se
toga moglo naučiti o tim malim stvorenjima s kućicama. Trgovac mi je rekao da
njegova porodica već stotinu godina prodaje puževe u luci. Bili su tu još pre
francuske okupacije, u vreme kada je Kazablanka bila tek nešto više od sela.
Takođe je pomenuo da su njegovi preci bili iscelitelji. Pripadali su narodu Berbera
i živeli u planinama, gde su lečili bolesne lekovima koje su spravljali po tajnim
recepturama.
„Da li su vaši preci koristili lekovito bilje?” upitao sam.
Mišići na njegovom licu su zaigrali. „Ne” odgovorio je, „koristili su puževe. Oni
imaju određena lekovita svojstva, ali možete daleko više zaraditi ako ih prodajete
kao hranu.”
Ponadao sam se da je to bio kraj priče o puževima i da ćemo sad preći na neku
drugu temu, ali prodavac je imao još mnogo toga da mi kaže. „Ima toliko mnogo
vrsta puževa”, rekao je s primetnim uživanjem, „a svaka od njih ima različitu
primenu. Pomoću morskih puževa može se izlečiti tifusna groznica; puževi koji žive
na drveću pomažu kod kašlja; a ako neka žena želi da pronađe muža, treba samo da
pojede barene puževe pomešane s menstrualnom krvlju.”
Srećom, u tom trenutku se pojavio Kemal.
„Vuku nas za nos” rekao je.
„Jesi li uspeo nešto da se dogovoriš?”
Kemal me je pogledao pravo u oči. „Carinici traže da platite pedeset hiljada
dolara”, rekao je.

Narednog dana me je, na moje veliko iznenađenje, nazvao Pit. Sedeo sam u
dvorištu, prelistavajući knjigu o istoriji Berbera. Hamza je dežurao u blizini,
zagledan u nebo. Kad god bi se mesto na kojem sam sedeo našlo u senci, prišao bi i
190
zamolio me da ustanem kako bi premestio moju pletenu stolicu na osunčani deo
travnjaka. Iako sam bio zahvalan zbog pažnje koju mi je ukazivao, situacija je već
počela da mi ide na živce jer su me stalni prekidi ometali u čitanju. Druga dva čuvara
vrebala su iz prikrajka, čekajući priliku da mi i oni nečim ugode.
Pitov glas je bio slab i tih, kao da je bolestan.
„Jesi li dobro?”
„Alhamdulilah”, rekao je. „Bogu hvala, dobro sam.”
„Zvučiš kao da se ne osećaš baš najbolje.”
„Preležao sam tifusnu groznicu”, odgovorio je drhtavim glasom.
„Kako ti je u braku?”
Pit se nakašljao. „Uskoro idemo za Sjedinjene Države”, rekao je.
„Zar mi nisi rekao da se nikada više nećeš vratiti tamo?”
„Idem s dobrim razlogom”, natuknuo je.
„A to je?”
„Osnovaću centar za širenje islama u Ostinu”, rekao je. „To je moja misija. Idem
da širim Svetu reč po Americi i spasavam hrišćanske duše.”
Poželeo sam da mogu nekako da ga zaustavim, ali iz iskustva sam znao da je
apsolutno nemoguće izboriti se sa fanatičkim žarom verskog preobraćenika. Da sam
na bilo koji način pokušao da ohladim njegovu usijanu glavu, to bi samo dolilo ulje
na vatru. Poželeo sam Pitu svaku sreću, izrazivši nadu da će nam se putevi nekom
prilikom ponovo ukrstiti. Znao je da je to obična laž. Mogao je to da pročita u mom
glasu.

Jednog jutra, dok sam prolazio kroz sirotinjsku četvrt, ugledao sam visokog
muškarca s pedantno potkresanom bradom kako trči u mom pravcu. Zaustavio se
ispred mene, već prilično zadihan, i uručio mi neki koverat. To na prvi pogled nije
bilo nimalo neobično. Stanovnici bidonvila često su komunicirali sa mnom na taj
način. Kada bi neko od njih hteo nešto da me zamoli, ispisao bi to na parčetu papira i
uručio mi cedulju dok sam prolazio kroz njihovo naselje. Kad god je to bilo u mojoj
mogućnosti, rado sam im izlazio u susret. Međutim, čovek s potkresanom crnom
bradom očigledno nije živeo u bidonvilu. Na sebi je imao veoma lepu dželabu, sa
zlatnim vezom oko vrata. Poruke iz sirotinjske četvrti obično su bile napisane
olovkom i bilo ih je teško dešifrovati. Nikad ih nisam dobijao u koverti, a pogotovo
ne u luksuznoj koverti od uvoznog papira.
Glasnik je odjurio nazad pre nego što sam stigao da prozborim makar i jednu reč.
Odneo sam pismo kući i radoznalo ga otvorio. Unutra sam pronašao list kvalitetnog
rebrastog papira s nekoliko redaka ispisanih tamnoplavim mastilom. Osoba koja mi
je uputila pismo nesumnjivo je bila francuskog porekla. Tako prefinjeni latinični
rukopis mogao je poticati samo iz tog dela sveta.

191
 Poštovani gospodine Šah, pisalo je, dozvolite mi da se predstavim. Ja sam grofica
Madlen de Longvik, dugogodišnja žiteljka Kazablanke i nekadašnja poznanica
gospodina koji je, koliko sam obaveštena, bio vaš deda. Bila bih zaista počastvovana
ako biste u nedelju u četiri sata došli kod mene na čaj.
Kada sam Račani pokazao pismo, ona ga je okrenula prema snopu svetlosti.
„Ko god da je ta gospođa”, rekla je, „očigledno je da ima stila. Vidiš, na vodenom
žigu je njen monogram, a slova su tako pedantna i savršena da su najverovatnije
ispisana starinskim mont blanc penkalom.”
Račana je potom prinela stranicu nozdrvama i udahnula blagi miris parfema.
„Gospođa ume da ceni lepe stvari”, tiho je rekla. „Kada joj pođeš u posetu,
obavezno ponesi cveće. Ali nemoj škrtariti. Kupi orhideje.”

192
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Svako ko predskazuje budućnost laže, čak i ako govori istinu.

KOLIKO GOD DA SAM POKUŠAVAO, nisam mogao prestati da razmišljam o

Pitu. Izlazak Al kaide u javnost i napadi od jedanaestog septembra ispunili su
američki narod čudnim strahopoštovanjem prema islamskim fanaticima. Već sam
mogao da zamislim kako, odmah po sletanju na dalaški aerodrom Fort Vort, policajci
dočekuju Pita i njegovu marokansku nevestu i pretresaju ih do gole kože. Ono od
čega se zapadnjacima ledi krv u žilama jeste pomisao na to da bi u njihovu zemlju
mogao ući islamski preobraćenik sa anglosaksonskim licem, spreman da raznese sve
oko sebe eksplozivom privezanim oko pojasa.
„Federalci nisu glupi” rekao je Kemal kada sam mu ispričao o Pitovoj misiji
prenošenja islama u srce Amerike. „Pre nego što kaže piksla, taj tip će završiti u
Gvantanamu.” Kemal je zastao, povukavši dug dim. „Verujte mi. Znam šta
govorim.”
Sedeli smo u korejskom džipu, vozeći se priobalnim putem u pravcu juga, u
potrazi za mestom gde bismo mogli nabaviti mermer po znatno nižim cenama nego u
gradu. Prozori su bili otvoreni, a točkovi se monotono kotrljali preko asfalta. Kemal
je obično baš na takvim putovanjima skidao veo sa svoje prošlosti.
„Bio sam u Njujorku tog jedanaestog septembra 2001. godine”, nastavio je
ledenim glasom. „Video sam sve rođenim očima. Video sam avione kako se
zakucavaju u Kule, dim, mrtve ljude kako leže naokolo. Bilo je jezivo, da ti pamet
stane. Nisam još stigao ni da ukapiram šta se dešava, a federalci su se već okomili na
Arape. Izbacili su spiskove iz kompjutera i krenuli od vrata do vrata.”
„Jesu li i tebe saslušali?”
„Naravno da jesu”, odgovorio je Kemal. „Bili su veoma detaljni.”
„Jesi li ih očekivao?”
„Bilo je to čudno vreme”, rekao je on, izbegavajući direktan odgovor. „Arapi u
Sjedinjenim Državama bili su jednako šokirani kao i svi ostali. Mi nismo podržavali
te bombaške napade. Islam ne propoveda da neko treba da se zakucava avionima u
nebodere. Odjednom sam shvatio da više ne mogu verovati nijednom Arapinu. Kako
sam mogao znati da neko od njih nije pripadnik Al kaide?”
„A onda sam se jedne večeri vratio kući s posla i zatekao svoju suprugu Džen
kako sprema večeru. Istog trenutka sam skapirao da se nešto dešava.”
„Zbog čega?”
„Zato što ona nikada pre toga nije uzela varjaču u ruke”, rekao je. „Nije umela

193
čak ni jaje da isprži. Bila je grozna domaćica. Upitao sam je da li nam je neko
dolazio na vrata. Odgovorila je odrično, ali nije imala hrabrosti da me pogleda u
oči.” Kemal je rukom obrisao lice. „Odmah mi je bilo jasno da laže. Mogao sam to
da zaključim po mirisu njene kože.”
„I šta se onda desilo?”
„Sutradan ujutru neko je zalupao na vrata” nastavio je Kemal. „Otvorio sam i šest
federalaca je banulo unutra. Ispostavilo se da su blokirali čitav kraj u kojem smo
živeli. Dovukli su čak i helikoptere. Džen je u međuvremenu negde utekla. Federalci
su mi kasnije rekli da su svraćali prethodne večeri, ali da su joj rekli da mi to ne
pominje. Bilo je to najgore od svih poniženja. Moja rođena supruga je više verovala
njima nego meni.”
„Tada su te saslušali?”
Kemal se osmehnuo. „Da, tada su me saslušali”, rekao je. „Pretresli su svako
ćoše.”
„Svako ćoše tvog stana?”
„Ne, nego mog uma.”

Ekipa za tadelakt je sporo napredovala, ali meni je bilo najvažnije da su radovi
konačno krenuli u pozitivnom smeru. Ćutljivi Mustafa doveo je specijalno obučenog
zanatliju čiji je zadatak bio da napravi horizontalni dezen duž gornje ivice zidova.
Šare su bile iste kao i na pločicama poređanim po rubovima poda. Iako su se radovi
na sređivanju podova i zidova konačno pomerili iz mesta, i dalje su nam očajnički
nedostajali majstori određenih struka: moler, električar, vodoinstalater, zidar i
pouzdaniji stolar. Problem je bio u tome što niko nije mogao dobiti posao ako nije
bio lično povezan s Kemalom. Bio je to klasičan marokanski sistem u svom
najčistijem obliku – samo pripadnik plemena ili neko iz krugova bliskih poznanika
mogao je stupiti u majstorski tabor. Svako ko nije bio u direktnoj vezi sa ostalima bio
je ismevan i proglašavan za varalicu, delikventa, ili i jedno i drugo.
Taj princip je bio prekršen samo jedanput, u slučaju Hamzinog komšije koji je
navodno bio zidar. Naredio sam Kemalu da zaposli tog čoveka, želeći da time
izađem u susret svojim čuvarima. Međutim, problemi su otpočeli još onog trenutka
kada je zidareva zlokobna senka prešla prag Dar Kalife. Zidaru se nije svideo posao
koji sam mu dodelio, a još manje mu se sviđao Kemal. Za nedelju dana, koliko je
proveo u našoj službi, uspeo je da porazbija i uništi sve čega se dotakao. Serija
incidenata kulminirala je žučnom svađom s Kemalom kada je zidar dohvatio svoj
čekić i počeo da ganja mog asistenta kroz sirotinjsku četvrt.
Odrastao sam u Engleskoj tako da sam odlično upoznat s dičnim britanskim
majstorima i njihovim odnosom prema poslu. Britanski majstor obavezno dolazi
nakon ugovorenog vremena, a odlazi ranije nego što bi trebalo, ali tek nakon što je
popio po ko zna koju šolju čaja s mlekom. Puni vašu kuću oblacima dima, gasi
194
pikavce po podu i pravi haos na sve strane, sve vreme se prenemažući i cvileći kao
dete kome izbijaju zubi. Potom na nekoliko nedelja nestane bez traga da bi se
naprasno pojavio uoči Božića, zahtevajući bonus za sebe i svoje pomoćnike.
Mislio sam da su engleski majstori najposebnija vrsta na kugli zemaljskoj, ali
iskustva iz Kalifove kuće dokazala su mi da je moje uverenje bilo pogrešno.
Marokanski majstori po svojoj veštini i predanosti poslu prevazilaze gotovo sve
ostale. Oni su veoma učtivi i pri susretu vas uvek srdačno pozdravljaju. Dok su u
vašem domu, veoma su marljivi i nikad im ne pada na pamet da vas spopadaju
zahtevima koji nisu u direktnoj vezi s poslom. Ako im se pije čaj, oni ga sami
spreme na rešou koji uvek donose zajedno sa alatom. Marokanski majstori su i u
svim ostalim pogledima gotovo savršeni, ali ipak imaju jednu veliku manu: oni su
praktično nesposobni za to da posao privedu kraju.
Dok sam obilazio arhitektonske znamenitosti Maroka, neprestano sam se pitao
kako su te građevine uopšte mogle da budu podignute. Kad god bih prošao kroz kuću
gunđajući što posao još uvek nije završen, glavni majstor bi razvukao usne od uveta
do uveta i uzviknuo da je samo Alah savršen i potpun.
A onda sam jednog dana, početkom februara, upoznao istaknutog marokanskog
arhitektu. Upitao sam ga kako je kraljevska porodica uspevala da završi svoje
impozantne graditeljske poduhvate. Moj sagovornik se zamislio, gladeći srebrnastu
bradu.
„Ne radi se o novcu”, rekao je, „već o dominaciji”.
Zamolio sam ga da mi pojasni svoje reči.
„Pripadnici kraljevske porodice već vekovima nastupaju kao pokrovitelji
tradicionalnih marokanskih zanata”, započeo je. „Ali nemojte ni na trenutak
pomisliti da će majstor pružiti svoj maksimum, čak ni onda kada radi za kralja. Kada
se upustite u neki graditeljski poduhvat, morate neprestano podsticati i nagovarati
sve ljude koji učestvuju u njemu kako bi iz njihovog rada na kraju proisteklo
savršenstvo.”
Arhitekta mi je ispričao kako je tokom izgradnje Velike džamije u Kazablanki,
kralj Hasan II, otac sadašnjeg monarha, veoma često obilazio gradilište. „Sam je
pregledao alatke”, rekao je moj sagovornik, „a onda bi otišao do nekog od mualema i
satima mu stajao nad glavom. Ako neki detalj samo za dlaku nije odgovarao
propisanim standardima, naredio bi majstoru da smesta spakuje svoj alat i napusti
gradilište. Kralj je znao da će se vest brzo proširiti i da tom čoveku niko više neće
ponuditi posao.”

Kiša je lila kao iz kabla kada je Hamza uzeo svoju staru lopatu i počeo da
iskopava nojevo jaje. Osman je stajao pored njega, držeći pocepani kišobran i
zaklanjajući svog drugara od vetra. Izdaleka sam ih posmatrao, pitajući se, kao i
obično, šta li su sad naumili.
195
 Dva čuvara izvadila su jaje iz zemlje i odnela ga do staje, gde ga je Medved
potom premazao lojem. Nakon mesec dana provedenih u zemlji, nekada besprekorna
ljuska postala je prekrivena crvenosmeđim mrljama. Jaje je mirisalo na sumporna
isparenja, na raspadajuće leševe pacova. Čuvari su bili van sebe od sreće. Obrisali su
jednu stolicu i pozvali me da sednem za njihov improvizovani sto – kalem oko kojeg
je bio obmotan ogroman kolut kabla. Spustio sam se na stolicu i pažljivo se zagledao
u jaje.
„Šta ćete uraditi s njim?” upitao sam.
„Poješćemo ga”, rekao je Medved. „Šta drugo?”
„Zar baš morate?”
Hamza je, ne obazirući se na moje reči, uzeo zidarski čekić i tresnuo njime po
vrhu jajeta. Oštar neprijatan miris pokuljao je napolje.
„Pokvareno je”, rekao sam.
„Ovo jaje će doneti baraku u vaš dom.”
Osman je iz kutije sa alatom izvadio supenu kašiku i pružio je k meni. „Uzmite
prvo vi”, rekao je.
„Neka. Ja mogu da sačekam”, pokušao sam da se izvučem.
„Ali kad vas molimo!” sva trojica zavapila su uglas. „To je vaša dužnost, vaša
čast.”
Umočio sam kašičicu u penušavu lepljivu masu i prineo je usnama.
„Kakav ukus ima?” upitao je Medved, zgrabivši kašičicu.
„Kao da jedeš mućak”, odgovorio sam.

Jednog jutra, kada sam primetio da je Kemal u dobrom raspoloženju, zamolio sam
ga da mi ispriča šta se dešavalo neposredno nakon napada od jedanaestog septembra.
Kemal nije voleo da govori o tome. Imao sam utisak da je ono što je doživeo u
Americi nakon Al kaidinog napada shvatio kao svojevrsnu izdaju.
„Federalci su širom zemlje počeli da privode Arape na saslušanje”, rekao je.
„Poznavao sam neke ljude koji su završili u zatvoru čak i bez podizanja optužnice.
Spakovali su ih iza rešetaka i bacili ključeve. Neke su poslali u Gvantanamo. Kladim
se da niko od njih još uvek nije izašao.”
Kada sam ga upitao kako je njegova supruga reagovala na jedanaesti septembar,
Kemalovo lice je naglo prebledelo.
„Možete i sami da pretpostavite”, utučeno je rekao. „Njen muž je bio Arapin. Bila
je udata za neprijatelja. Nije mi mogla verovati, a poverenje je osnova svakog braka.
Ako to nestane, više nemate šta da tražite zajedno. Postali ste samo dvoje ljudi koji
su nekada voleli iste stvari.”
„Šta je bilo s njom?”
„Navukla je uniformu”, odgovorio je.

196
 „Stupila je u vojsku?”
„Da. Sada je u nekoj vojnoj bazi u Džordžiji. Vozi tenk ili tako nešto.”
Koliko god da sam sumnjao u čestitost njegovih metoda i iskrenost njegovih
namera, nikako nisam mogao da zamislim Kemala kao teroristu. Isuviše je voleo
sebe da bi pristao da odleti u vazduh zbog tuđih ciljeva.
„Jesu li te federalci ostavili na miru nakon što su ustanovili da te ne mogu
povezati s napadima?”
„Da, na kraju su me pustili, posle svih onih saslušanja i testova pred detektorom
laži”, odgovorio je. „Ali problem je bio u tome što se ispostavilo da poznajem
Muhameda Atara, koji je predvodio napade od jedanaestog septembra. Išli smo u istu
džamiju.”
„Poznavao si Atara?”
„Da, poznavao sam ga.”
„Kakav je bio?”
Kemal je rukavom obrisao nos. „Bahat i glup”, rekao je.

S nestrpljenjem sam iščekivao subotu popodne. Podigao sam svoje najbolje odelo
s hemijskog čišćenja, izglancao svoje crne cipele dok nisu postale sjajne kao lakirano
drvo, i kupio buket najlepših orhideja koje sam uspeo da pronađem. Bile su
ružičaste, s bledoljubičastim šarama na rubovima latica.
Uzeo sam taksi do adrese zapisane u pismu i ubrzo se obreo pred impozantnom
vilom u bogatom predgrađu Anfa. Velika lakirana tamnosmeđa vrata kupala su se u
popodnevnoj svetlosti. Nisam stigao čak ni da zakoračim na stepenik, a visoki
muškarac s doteranom bradom već je bio izašao da me dočeka. Poželeo mi je
dobrodošlicu i obavestio me da me grofica De Longvik čeka u salonu.
Kročio sam u kuću. Zidovi u hodniku bili su ukrašeni žutim svilenim zastorima i
bakrorezima iz imperijalne Francuske. Pod je bio prekriven sveže izglancanim
parketom od palisandrovog drveta s blago izgrebanim ivicama. U stopu sam pratio
čoveka s potkresanom bradom, privijajući orhideje uz grudi.
Salon je bio ispunjen nekom čudnom svetlošću. Svetlost je bila neobično žute
boje, kao da je dopirala kroz prozore od bojenog stakla. Prostorija je imala najmanje
četrdeset stopa u dužinu i skoro isto toliko u širinu. Sav nameštaj je bio u evropskom
stilu: izrezbareni bife, starinski radni sto, velika naslonjača, niske police s knjigama,
tri ili četiri sofe i jedan erard grand.
U jednom kraju sobe, ispod uljanog portreta Luja IV, sedela je stara dama. Imala
je oko osamdeset godina, ali njeno lice, uprkos dubokim borama, delovalo je nekako
detinjasto. Seda kosa joj je bila pokupljena u punđu, a na sebi je imala dugu haljinu
boje lavande s nabranim rukavima i čipkastom kragnom. Pratila me je svojim
tamnim očima dok sam prilazio. Predstavio sam se, rukovao se s njom i uručio joj

197
orhideje.
„Veoma mi je milo što ste došli”, pozdravila me je grofica na francuskom. „S
nestrpljenjem sam iščekivala ovaj susret.” Lagano je udahnula, stavivši prst ispod
brade. „Kad biste samo znali koliko mi ovo znači”, zamišljeno je rekla.
Ja sam se osmehnuo, promrmljao nekoliko kurtoaznih reči, a onda je upitao kako
je saznala ko sam ja i na koju adresu mi može poslati poruku.
„Svet je mali”, odgovorila je ona. „Vesti se u Kazablanci brzo šire. Kako vam se
dopada u Dar Kalifi?”
„Lepo nam je, ali otkud vi znate za tu kuću?”
Grofica je pokazala ka jednoj od stolica. „Molim vas, sedite”, rekla je.
Spustio sam se u udobnu stolicu od hrastovine, diskretno se osvrnuvši oko sebe.
Sve je bilo savršeno sređeno i pedantno. Nigde nije bilo one pretrpanosti koja obično
odlikuje domove starijih ljudi. Već na prvi pogled je bilo očigledno da je tu morala
živeti neka veoma rafinirana i precizna osoba.
„Vaš deda je uvek sedeo na toj stolici”, nastavila je stara dama. „Govorio je da je
naslon izuzetno udoban i komentarisao je strukturu i granulaciju drveta. Tvrdio je da
kvalitetno napravljena stolica predstavlja jednako primamljiv prizor kao i neka lepa
skulptura.”
„Kako ste se upoznali?” upitao sam.
Grofica se zagledala ispred sebe. Podigla je minijaturno mesingano zvono sa
obližnjeg stočića i dvaput zazvonila. „Popićemo čaj”, rekla je.
Dok sam čekao odgovor na postavljeno pitanje, shvatio sam da je grofica navikla
da sama diktira sadržaj i tempo razgovora i da je nameravala da mi podatke koji su
me zanimali servira u malim i odmerenim dozama. Ubrzo je stigao čaj. Donela ga je
sredovečna služavka čija je kosa bila povezana jednostavnom ružičastom maramom.
Hramala je pri hodu, zbog čega je posuđe na poslužavniku poigravalo i zveckalo.
„Reći ću vam” rekla je grofica, sipajući čaj. „Ispričaću vam sve po redu.”
Ponovo je usledila duga pauza. Već sam postajao nestrpljiv. Pitao sam se da li ću
od te stare dame uopšte išta saznati.
„Negde pred kraj života”, započela je grofica, „vaš deda Sirdar Ikbal Ali Šah
preselio se u Tanger, kao što verovatno i sami znate. Iznajmio je vilu u Rue de la
Plage. Tamo je pisao knjige i radio kao savetnik dvojice ili trojice državnih
velikodostojnika. Godine koje je proveo u vili Andalus bile su za njega ispunjene
velikim duševnim bolom. Nikada nije uspeo da prežali smrt vaše bake koja je
umrla...”
„Hiljadu devetsto šezdesete”, podsetio sam je.
„Da, bilo je to u avgustu 1960”, odsutno je nastavila. „Bila je tako lepa. Do dana
današnjeg nisam upoznala ženu koja bi se mogla uporediti s njom.”
„Vi ste je poznavali?”

198
 „Naravno da sam poznavala Bobo”, odgovorila je grofica, blago se osmehnuvši.
Potom mi je objasnila kako se s njima upoznala jos pre rata, u Beču, gde je njen
suprug u to vreme službovao kao ambasador. Zajedno su putovali kroz Persiju i
Avganistan, gonjeni željom da upoznaju daleke i nepoznate predele i istinski život
tamošnjih ljudi.
„Vaš deda nas je naučio tolikim stvarima”, nastavila je grofica, „ali na mene lično
najsnažniji uticaj je izvršio njegov savet da tragamo za onim što je skriveno od očiju.
Imao je običaj da kaže kako je šargarepa, posmatrana s površine, samo gužvica
neupotrebljivog zelenila, ali da se pod zemljom krije dragoceni koren koji čeka da
bude otkriven.”
Grofica je napravila pauzu, otpivši gutljaj čaja.
„Ikbal je bio blizak prijatelj i savetnik avganistanskog vladara Nadira Šaha”,
nastavila je, „kao i Kemala Ataturka iz Turske i Age Kana. Uvek se kretao u elitnom
društvu, naročito ovde u Maroku, ali bio je najsrećniji kada se nije nalazio u središtu
pažnje. Voleo je da sedi s trgovcem koji je držao bakalnicu preko puta njegove kuće i
da s njim vodi neusiljene razgovore o životu. Uvek mi je savetovao da se družim sa
običnim ljudima. Govorio je da samo obične stvari i obični ljudi donose životno
ispunjenje.
Služavka je ponovo dohramala do stola, ovoga puta noseći kolač s kajsijama.
Grofica mi je servirala jedno parče.
„Svakog meseca sam odlazila u Tanger”, rekla je. „Odsedala sam u Minzehu. Bilo
je dovoljno da se samo spustim nizbrdo pa da stignem do vile u kojoj je živeo vaš
deda. Ikbal je imao čuvara kojeg je doveo iz Hindukuša. Zvao se Pastun i uvek je
nosio veliki beli turban, avganistansku nošnju i starinski pištolj koji je neprestano
držao u pripravnosti.
Na trenutak je zastala i zagledala se ispred sebe. Na licu joj je zaigrao setan
osmeh. „Terasa je bila prekrivena potočarkama, mirisnim jasminom i mimozama”,
nastavila je razneženim glasom. „Ikbal bi sedeo u senci, pišući pisma ili prevodeći
poeziju islamskih sufija. Jutra je po pravilu provodio sam. Za ručak je najviše voleo
da jede kus-kus s ljutom turšijom od limete. Kad god je imao goste za ručkom,
nagovarao ih je da probaju njegov specijalitet.”
Pomenuo sam da sam nedavno bio u poseti vili Andalus.
„Ponekad prođem tuda”, tiho je nastavila grofica. „U meni se probudi
radoznalost, ali ipak još nijednom nisam pozvonila na vrata. Najbolje je ostaviti
prošlost tamo gde jeste. Otkrila sam da prošlost, onog trenutka kad dođe u dodir sa
sadašnjošću, iščezava kao zaboravljeni san.”
„U dnevnicima je često pominjao svoju služavku”, rekao sam.
„Da. Zvala se Afifa”, odgovorila je grofica. „Na kraju je pokazala svoje pravo
lice, baš kao i derviš.”

199
 „Kakav derviš?”
„Starac koji je živeo u vrtu.”
„Ko je on bio?”
„Taj derviš je navodno video vašeg oca u snu”, objasnila je grofica. „Pripadao je
planinskom narodu Berbera. Ikbal ga je prihvatio i dopustio mu da živi u kućici u
vrtu. Godinama je ostao tu, spremajući nekakve lekove od kaktusovog soka. Ponekad
bi ušao u vilu, naklonio se i poljubio nas u ruku. Ikbal ga je molio da to ne radi.
Govorio je da smo pred Bogom svi jednaki.”
Dva sata sam slušao staričine priče, ali ona i dalje nije pominjala Kalifovu kuću.
Više nisam mogao da izdržim. „Otkud znate za Dar Kalifu?” upitao sam.
Grofica je ispružila šake, zamišljeno spojivši vrhove prstiju. „Reći ću vam”, rekla
je, duboko uzdahnuvši. „Bilo je to 1963. godine, kada je Hladni rat bio na vrhuncu.
Moj suprug je iznenada preminuo u Parizu. Bio je tako mlad. Bila sam skrhana
bolom i morala sam negde da pobegnem. A onda me je, meseca juna iste godine,
jedan stari prijatelj iz diplomatskih krugova zamolio da dođem u Kazablanku. Želeo
je da pribavi informacije o nekoj ruskoj kompaniji koja je počela da posluje u
Maroku. Francuzi su pretpostavljali da je to bila samo fasada za rusku špijunažu.
„Nikada pre toga nisam bila u Kazablanki. Grad je u to vreme izgledao sasvim
drugačije. Bilo je to neposredno nakon što je Maroko prestao da bude francuska
kolonija. Stare kuće u art deco stilu bile su u besprekornom stanju, a ulice prepune
ljudi i evropskih automobila. Stupila sam u kontakt s tom ruskom kompanijom i
polako počela da upoznajem osoblje. Bavili su se proizvodnjom plastike. Ali,
naravno, to je bila samo fasada. Čelnik kompanije se zvao Sergej i živeo je u Ain
Diabu.” Grofica je ustala i prošetala do prozora. „Živeo je u Dar Kalifi”, pojasnila je.
„U mojoj kući je živeo ruski špijun?”
„Zvuči egzotično”, čežnjivo je rekla grofica, „ali špijunaža je u to vreme
predstavljala sasvim normalnu pojavu”.

Kada sam se vratio kući, ugledao sam trag sveže krvi. Vodio je od baštenskih
vrata do glavnog hodnika, a potom kroz salon do kuhinje. Išao sam za tragom, dok je
strepnja u meni sve više rasla. Na kraju puta sam nabasao na stolicu na kojoj se
sedeo Medved. Pogledao je u mene i podigao okrvavljeni prst.
„Šta se desilo?”
„Loše stvari”, rekao je.
Dok sam ja bio u poseti kod grofice, u kući se izdešavala serija događaja koji su
čuvare ponovo ispunili stravičnim strahom. Prvo je baštovan pao s merdevina dok je
potkresivao osušeno lišće s vrha najviše urmine palme. Nekim čudom ostao je
nepovređen. Potom se zarđali ekser zario u Medvedov palac, da bi na kraju veliki
komad gipsa otpao s krova verande, za dlaku promašivši Hamzinu glavu. Kada su

200
čuvari došli da mi podnesu svoj večernji raport, primetio sam da su već ozbiljno
uzdrmani.
„Zar mi niste rekli da posedujem baraku?” upitao sam. „Zašto biste se onda
plašili?”
„Pogrešili smo”, rekao je Osman. „Mislili smo da imate baraku, ali bili smo u
strašnoj zabludi.”
„Otkud znate da nema barake?”
„Dobili smo znak”, rekao je Hamza.
„Jasan kao dan”, zastrašeno je dodao Osman.
„Kakav znak?”
Medved se sagnuo ka zemlji i podigao kofu prekrivenu širokom daskom. Kada je
pomerio dasku, ugledao sam malu zelenu zmiju koja se uspaničeno migoljila u kofi.
„Kako je zmija mogla da pređe preko ograde?” upitao sam.
„Baš u tome i jeste stvar”, rekao je Hamza. „Nikako nije mogla da dođe spolja.”
„Da, nema šanse da je došla spolja”, spremno je potvrdio Medved.
„I šta to po vama znači?”
„To znači da je ona sve vreme bila ovde, da je godinama živela na posedu sa
čitavim svojim leglom. Možda su se zmije tu naselile još pre nego što je kuća bila
sagrađena.”
I dalje mi je izmicala poenta. „Kakve veze zmija ima s barakom?
„Da ova kuća ima baraku”, objasnio je Osman, „sve zmije bi pocrkale. Ali, kao
što vidite, ova zmija je živa, što znači da uživa zaštitu džina.
Pre tog najnovijeg niza misterioznih događaja, taman sam bio uspeo da se
donekle opustim, ponadavši se da su pojava ružičaste sluzi i priča o baraki dovele do
izvesnog napretka. Stvari konačno behu krenule nabolje. Ali sada su čuvari naglo
promenili kurs i ponovo srljali u pogrešnom pravcu. Molio sam ih i preklinjao da
ponovo poveruju u baraku.
„Mi verujemo u baraku, tu nema spora”, rekao je Hamza. „Samo što više ne
verujemo da se ona nalazi ovde.”

201
 Februar je već bio na izmaku, a još uvek nije bilo nagoveštaja o tome da će
dekorativni radovi skoro biti privedeni kraju. Već me je hvatala ozbiljna depresija.
Ponekad sam unezvereno marširao kroz kuću, čupajući kosu i vrišteći na sve oko
sebe. Drugim danima bih se šćućurio u kuhinji, sanjajući da sam negde daleko,
daleko odatle. Osećao sam se kao da me je čopor vukova rastrgao na komade,
proždrao mi meso i isisao srž iz kostiju. Bio sam definitivno dotučen.
Kemal mi je objasnio da u Maroku nikada ne smete terati radnike da što pre
završe s poslom inače će oni to shvatiti kao očajnički gest.
„Ali ja i jesam očajan”, rekao sam.
„Onda vam je bolje da to zadržite za sebe”, odbrusio je on.
Radovi u Kalifovoj kući su stigli do mrtve tačke. Moj početni entuzijazam beše u
potpunosti splasnuo. Radnici su s vremenom shvatili da je njihov poslodavac kao pas
koji laje a ne ujeda, što ih je podstaklo na to da situaciju okrenu u svoju korist. Počeli
su da se ponašaju isto kao i britanski radnici – da ujutru kasne na posao i odlaze
odmah posle ručka, da traže od moje žene da im spremi čaj i da gase cigarete u
ispražnjenim šoljama. Nakon izvesnog vremena, potpuno su prestali da dolaze.
Preklinjao sam Kemala da ih nagovori da se vrate.
„Izgubili ste njihovo poštovanje”, odgovorio mi je on. „Tu se više ništa ne može
učiniti.”
Njegova reakcija me je začudila. Kemal nije bio od ljudi koji se lako predaju.
Palo mi je na pamet da je njemu takva situacija, iz meni još nepoznatih razloga,
možda takođe išla u prilog. Ali umesto da nešto preduzmem, ja sam samo otišao u
kuhinju i malodušno se sručio u stolicu. U tom trenutku je zazvonio telefon. Bio je to
Fransoa, moj prijatelj iz francuskog konzulata. Nismo se čuli već nedeljama.
„Bio sam u Zalivu”, rekao je. „Da vidiš samo tamošnji narodi sve same bitange.
Fanatik do fanatika. Ne možeš čak ni piće da dobiješ. Možeš li da veruješ da postoji

202
zemlja gde ne možeš da popiješ čašu vina?”
Očekivao sam da će Fransoa već u narednoj rečenici početi da baca drvlje i
kamenje na Maroko i Marokance, kao što je to obično činio. Ali taj detalj je ovog
puta izostao. Umesto toga, počeo je da na sva usta hvali kraljevinu u kojoj smo
živeli.
„Pojma nemaš koliko je nama ovde dobro”, rekao je. „Ovdašnji ljudi su sveci.
Veruj mi na reč, pravi sveci.”
„Samo što ti sveci ne mogu nijedan posao da privedu kraju”, utučeno sam
odgovorio. „Moji radnici me uopšte ne zarezuju. Rade šta im se prohte.”
Fransoa se prigušeno nasmejao. „Dobri su to ljudi”, rekao je, topeći se od miline.
„Mislio sam da ih mrziš.”
„Ma, šta ti pada na pamet?” rekao je. „Prosto ih obožavam.”

Krajem nedelje, svi radnici su stigli u Dar Kalifu. Moje raspoloženje se naglo
popravilo. Upitao sam Kemala kako ih je nagovorio da se vrate. Odgovorio mi je da
on nema nikakve veze s tim i da su radnici došli iz ličnog motiva.
„Sledeće nedelje je Id”, rekao je.
„Pa šta s tim?”
„Došli su jer očekuju praznični bakšiš.”
Praznik Id al-Adha sigurno predstavlja najgori mogući period za marokanske
poslodavce. Sviđalo vam se to ili ne, od vas se očekuje da svakom od radnika
izručite jednonedeljnu platu kao čist bonus, a radnici vam se odužuju tako što sebi
daju sedam slobodnih dana koje, naravno, na kraju nedelje takođe treba da im
isplatite. Međutim, bakšiš i plaćeni odmor nisu bili dovoljni. Pored toga sam morao
da im priredim još i ekstravagantnu,gozbu. Majstori su me upozorili da bi posao
mogao ostati nezavršen ako im kojim slučajem ne obezbedim dovoljno kus-kusa i
jagnjetine.
„Oni ionako nikada neće završiti” ogorčeno sam rekao. „Zašto bih se onda
povinovao tim zahtevima?”
„Vi njih uopšte ne razumete” rekao je Kemal.

Svakog drugog dana, odlazili smo u luku. Kemal bi se prošvercovao unutra i
stupio u pregovore sa carinicima, a ja sam ostajao pored zaprežnih kola i razgovarao
s jednookim prodavcem. U roku od nekoliko nedelja, mozak mi je bio preplavljen
informacijama o puževima. Verovao sam da bi mi malo ko na kugli zemaljskoj
mogao parirati u toj oblasti. Kad god bih zamolio Kemala da se zajedno s njim
prošvercujem u luku, on bi kategorično odbio moj zahtev. Ako bi me carinici spazili,
objasnio je, mogli bismo da se oprostimo sa idejom da ćemo ikada izvući kontejner.
A onda sam, kao šlag na tortu, dobio obaveštenje da je iz Londona stigao kontejner s

203
mojim knjigama.
„Sad tek počinju pravi problemi”, rekao je Kemal.
„To je samo gomila starih knjiga.”
„Cenzori će haos da nam naprave”, zavapio je on.
”Veruj mi, među tim papirima nema ničeg što podleže cenzuri”, rekao sam.
„Nema slika golih žena, apsolutno ničeg škakljivog.”
„Recite vi to cenzorskoj policiji.”
Kemal je ponovo nestao iza glavne kapije kamufliran u konobara. Proveo sam još
nekoliko sati vodeći razgovore o puževima. Kada se Kemal vratio, lice mu je bilo
snuždeno i prebledelo, kao da je upravo video avet.
„Loše nam se piše”, rekao je.
„Koliko loše?”
„Strašno loše.”
U očaju sam stisnuo zube.
„Kažu da možeš preuzeti svoju pošiljku samo ako službeni prevodilac prevede
sve knjige na arapski.”
„Ali tu ima preko deset hiljada knjiga”, rekao sam. „Svaka od njih ima preko
dvesta stranica.” Obavio sam brzi proračun. „To je najmanje dva miliona stranica.”
„Službeni prevodilac naplaćuje deset dolara po strani”, rekao je Kemal, „i može
da prevede po četiri stranice dnevno.” Izvukao je digitron iz džepa i ukucao cifre.
„Ako taj tip prevodi po četiri stranice dnevno”, zaključio je, „za taj posao bi mu
trebalo petsto hiljada dana, što je približno hiljadu i trista godina”.
„Mogli bismo da unajmimo više prevodilaca”, očajnički sam rekao, „kako bismo
ubrzali proces”.
Kemal se ponovo latio digitrona. „U tom slučaju”, rekao je, „to zadovoljstvo bi
vas koštalo dvadeset miliona dolara”.

204
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Ako imaš mnogo, pokloni svoje bogatstvo; ako imaš malo, pokloni svoje srce.

NEPOKOLEBAN FANATIČKIM ZAHTEVIMA ODSEKA ZA CENZURU,

rešio sam da opremim svoju kućnu biblioteku bez obzira na to da li ću imati čime da
je napunim. Nadao sam se da će mi taj poduhvat odvratiti misli od problema sa
carinicima i cenzorima. Prvi zadatak koga sam se latio bio je odabir odgovarajućeg
drveta. Zahvaljujući silnom vremenu koje sam proveo ispred luke, saznao sam da
Maroko uvozi ogromne količine drvene građe s Dalekog istoka i iz Brazila. Šume
koje su nekada prekrivale planinske pređele Atlasa i Rifa još odavno su bile
posečene. U Maroku su danas rasprostranjeni uglavnom zasadi eukaliptusa, koji raste
prilično brzo i obezbeđuje dragoceno gorivo. Međutim, postoji još jedna vrsta drveta
po kojem je to kraljevstvo poznato još od antičkih vremena – kedar.
Da sam se u taj poduhvat upustio negde u Evropi ili Sjedinjenim Državama,
jednostavno bih unajmio stolara, opisao mu šta želim i sve ostalo prepustio njemu.
Međutim, stvari su u Maroku bile daleko komplikovanije. Kao i u prethodnim
slučajevima, lično sam morao obezbediti sav potreban materijal i prebaciti ga do
Kalifove kuće. Nakon toga je trebalo pronaći stolara koji će moju zamisao sprovesti
u delo i pretvoriti drvenu građu u police.
„Siguran sam da to možemo obaviti”, samouvereno sam izjavio.
„Bićete iznenađeni”, odgovorio je Kemal. „Morate imati u vidu da se u Maroku
upravo najlakši poslovi najteže obavljaju.”
Kada iz retrospektive razmišljam o tome, uviđam da je Kemal bio u pravu. Kad
god bih svoje radnike zamolio da zamene šarku na vratima, da iseku komad stakla ili
ofarbaju prozorski okvir, oni su se prema tome odnosili kao da sam tražio da mi
naprave svemirski brod. Prolazile su nedelje i nedelje, a moj patetični zahtev je i
dalje ostajao neuslišen. Ali ako bih nekog zamolio da napravi pedeset hiljada
sićušnih fragmenata za izradu mozaika u svim mogućim oblicima i dezenima, ili da u
gipsu ugravira ukrasnu šaru dužine dvesta metara, taj posao bi bio obavljen bez
ikakvog prigovora.
„Trebaće nam mnogo kedrovine”, rekao sam.
„Pronaći ćemo nešto na crnom tržištu”, odgovorio je Kemal.
„Zar ne možemo jednostavno da odemo do neke strugare i kupimo to što nam
treba?”
„Nismo u Mičigenu”, odgovorio je moj asistent. „Osim toga, kedrovina je prilično
skupa. Bilo bi apsurdno da je plaćate po zvaničnoj ceni.”

205
 „Znači, moj predlog otpada?”
„Naravno da otpada”, rekao je Kemal.

Id al-Adha predstavlja doba najveće praznične groznice u islamskom svetu. Tim
povodom se u svakom domaćinstvu kolje ovan, a vernici nastoje da što više vremena
provode s porodicom. Pisci turističkih priručnika obično navode kako je Id za
muslimane isto što i Božić za hrišćane. To je naoko fino poređenje, ali mora se imati
u vidu da su ta dva praznika suštinski potpuno različita. Dok hrišćani na Božić slave
Hristovo rođenje, muslimani slave Id u znak sećanja na dan kada je Avram žrtvovao
Bogu ovna umesto svog sina Isaka. Avram, koga muslimani nazivaju Ibrahim, spada
među priznate islamske proroke, a priča o njegovoj žrtvi pominje se u obe svete
knjige, i u Kuranu i u Bibliji.
Tokom sedam prazničnih dana, Kazablanka je bila preplavljena radošću i
ushićenjem. Turobni aspekti svakodnevnog života bili su gurnuti u zapećak i
zamenjeni euforijom, histerijom i detinjastim ignorisanjem stvarnosti. Bio sam kao
na iglama zbog toga što će radovi u kući biti prekinuti na čitavih nedelju dana, a
nisam bio baš oduševljen ni pomišlju na to da ću svoje radnike morati da častim
bogatim bakšišom. Uprkos tome, kako se Id bližio, praznična groznica je počela da
obuzima čak i mene samog, prožimajući me čudnom energijom koja je titrala u
vazduhu.
Pet dana uoči svetkovine, ovnovi su kamionima, stočnim kolima i vozovima
počeli da pristižu u grad. Neki su ih čak prevozili privezane za prednji deo skutera, a
bilo je i pastira koji su drumom terali svoja stada. Gde god biste se okrenuli, ugledali
biste mnoštvo ovnova koji će biti žrtvovani za praznik – po travnjacima, autobuskim
stanicama i supermarketima, ispred kućnih pragova i na pešačkim ostrvima, na
železničkim peronima i u salonima automobila, po berbernicama i pored frižidera za
prodaju sladoleda. U jednim lokalnim novinama naišao sam na proračun da će samo
u Kazablanki u čast praznika biti zaklano preko milion ovnova.
Kemal me je nagovarao da kupimo nekoliko desetina krupnijih ovnova koje ćemo
potom rasprodati uoči samog praznika. „Potražnja je uvek veća od ponude”, objasnio
je. „To je čista ekonomija.”
„To mi zvuči neverovatno”, odgovorio sam. „Grad je preplavljen ovnovima.”
„Sačekajte još koji dan, pa ćete se i sami uveriti”, rekao je Kemal.
Tri dana uoči Ida, Kazablanka je bila zahvaćena iznenadnim talasom panike –
ovnovi su počeli da ponestaju. Gradom su se pronosile glasine da je broj kamiona
koji su dovozili ovnove iz seoskih područja naglo opao. Blaga uspaničenost se ubrzo
pretvorila u sveopštu histeriju. Muškarci iz svih delova grada dali su se u hajku na
ovnove. Novonastala situacija donekle se mogla uporediti s panikom koja je hvatala
Amerikance kada bi za Dan zahvalnosti ostali bez svoje tradicionalne ćurke. Gradom
je zavladala grozničava napetost. Odrasli ljudi su se svađali na ulicama, otimajući se
206
o poslednje i najžgoljavije ovnove na tržištu.
Ja sam olako odbacio Kemalov savet da kupimo veliko stado ovnova koje ćemo
rasprodati u poslednji čas, ali trgovačke kompanije širom grada uradile su upravo
ono što je on predlagao. Dva dana uoči Ida, sirote životinje su se pretvorile u
dragoceno oruđe za prodaju raznih vrsta robe. Kupite novu mašinu za veš i uz nju
ćete dobiti ovna gratis. Kupite polovni auto i dobićete čak šest ovnova pride. Jedna
radnja električne robe sa Bulevara Zerktuni veče uoči Ida organizovala je lutriju na
kojoj je glavnu premiju predstavljalo stado ovnova. Zavladala je potpuna histerija.
Toliko ljudi je pohrlilo da kupi svoje srećke da je centar Kazablanke bio potpuno
blokiran.
Uporedo s trgovinom ovnovima, u gradu se razvio još jedan unosan biznis. Mnogi
su iskoristili priliku da dobro zarade prodajući pribor za pokolj – satare i noževe s
kratkim sečivom, ražnjeve i testere za sečenje mesa. Na svakom uličnom uglu
prodavci su mamili mušterije, nudeći im bale sena na kojima će biti izvršeno
žrtvovanje ovna, kao i ćumur za pečenje mesa.
Kao i svi drugi delovi grada, sirotinjska četvrt je odjekivala od blejanja ovnova
koji su, raspoređeni po tamošnjim udžericama, čekali trenutak kada će im biti
prerezani grkljani. Gotovo svi ovnovi koji su dopremljeni u bidonvil bili su
rasprodati. Ostalo je još samo nekoliko životinja koje, kako me je Hamza upozorio,
nipošto ne treba kupovati.
„Naoko izgledaju dobro”, poverljivo mi je rekao, „ali svi do jednog su bolesni.
Bilo bi dovoljno da pojedete samo jedan zalogaj tog mesa, pa da se srušite mrtvi.”
Pitao sam se zbog čega je moj čuvar smatrao za shodno da me upozori na
zdravstveno stanje preostalih ovnova. A onda mi je odjednom sinulo. Hamza je
itekako dobro znao da mi još uvek nismo kupili ovna za žrtveni obred.
„Moj rođak vam može nabaviti odličnog ovna, i to upola cene”, rekao je. „Ovan
je naučen da, čim dohvatite nož, sam izvije vrat, tako da ga možete bez problema
zaklati.”
„Ovde neće biti nikakvog klanja”, odgovorio sam.
Čuvar je razrogačio oči. „Nećete zaklati ovna?
„Nećemo. Ne želimo da oduzmemo život nekoj nedužnoj životinji”, rekao sam.
Hamza se zbunjeno počešao po glavi. Posmatrano s njegovog stanovišta, bila je
velika privilegija žrtvovati ovna u čast Ida. Njegova porodica se već vekovima
pridržavala te tradicije. Bilo mu je prosto nezamislivo da bih ja mogao preskočiti taj
ritual, pogotovo ako sam mogao da priuštim najboljeg ovna iz stada njegovog
rođaka.

Kada je svanulo praznično jutro, mala bela džamija se našla pod pravom
invazijom vernika. Svi muškarci iz bidonvila, osim bolesnih i nepokretnih, molili su

207
se u pravcu istoka, klanjajući se na prostirkama od grubog platna. Magarci su se
naprasno ućutali, baš kao i psi lutalice, a nestašni derani koji su harali tim krajem bili
su okupani crevom i obučeni u belo.
Kada se molitva okončala, svi su pojurili ka svojim kućama, spremni da bace
ovnove pod nož. Međutim, klanju se moglo pristupiti tek kada stigne vest o tome da
je kralj prineo svoju žrtvu. Kada je i taj uslov bio ispunjen, započela bi strašna orgija
smrti. U svim domaćinstvima oko nas starešine porodica su vitlale noževima,
zarivajući ih u grkljane sirotih životinja. Mi smo bili jedini koji su se uzdržali od tog
rituala. Kroz vazduh su se prolomili stravični krici životinja na samrti. Arijana je bila
u vrtu kada je pokolj počeo. Upitala me je zašto životinje tako glasno plaču, zašto su
tako tužne. Uveo sam je u Dar Kalifu kako bih je poštedeo užasa koji se dešavao oko
nas. Uskoro su ulicama i sokacima potekle reke krvi. Domaćini su kasapili životinje i
drali im kožu, a nedugo nakon toga iz straćara je počeo da dopire miris pečene
ovčetine. Miris je lebdeo nad bidonvilom kao veliki mastan oblak. Dok su žene
spremale meso, deca su pekla ovčje glave na sklepanim roštiljima smeštenim između
udžerica. Potom bi smrskali lobanju, kašikama zahvatili komade pečenog mozga koji
je još uvek cvrčao od vreline i u slast ih smazali.
Bidonvil je te večeri blistao od svetlosti. Žitelji sirotinjske četvrti su postavili
grubu uličnu rasvetu, priključivši se na glavni električni vod. Iz uličnih svetiljki je
izbijala snažna fosforescentna svetlost. Prizor je bio zaista lep. Nije mi bilo baš
najjasnije kako su to izveli i kome će biti naplaćeno to zaslepljujuće blještavilo.
Enigma je bila razrešena nekoliko dana kasnije kada nam je stigao račun za struju.
Iznos je bio pedeset puta veći od sume koju smo do tada plaćali.

Nedelju dana posle Ida, svratio sam do jednog internet kafea u centru grada kako
bih proverio svoju elektronsku poštu. Prostorija je bila četvrtastog oblika, dimenzija
pet puta pet metara. Nije imala nijedan prozor, a tavanica je bila prekrivena tamnim
mrljama nastalim usled vlage. Za većinom kompjutera sedele su pripadnice lepšeg
pola. Dame, koje su uglavnom imale između dvadeset i trideset godina, posećivale
su to mesto nadajući se da će u internetskom sajber-prostoru pronaći idealnu priliku
za brak.
Kad god se nađem u internet kafeu, strašno mi je teško da se usredsredim na
ekran ispred sebe. Oči mi neprestano lutaju u stranu, kao da su poruke na tuđim
ekranima daleko zanimljivije i privlačnije od onoga što je pristiglo na moju adresu.
Kao i obično, nisam uspeo da odolim iskušenju da bacim pogled ka susednom
monitoru. Žena koja je sedela pored mene četovala je na engleskom s nekim
Kanađaninom. Bila je okrenuta tako da joj nisam mogao videti lice. Kosa joj je bila
povezana žutom maramom sa živopisnim dezenom. Razmenjivala je strasne reči sa
svojim obožavaocem iz sajber-prostora, opisujući mu kako čezne za tim da se nađe u

208
njegovom snažnom zagrljaju, da bude zasuta njegovim vrelim poljupcima, da
postane njegova nevesta u belom i da živi u maloj kući okruženoj cvećem. Na kraju
se izlogovala i ustala da plati. Tada sam na trenutak spazio njeno lice. Bila je to
Zohra.
Skočio sam kao oparen.
„Zdravo”, pribrano je rekla. „Očekivala sam da ću vas sresti.”
„Zaista?”
„Da. Amina mi je rekla da ćete biti ovde.”
Podsetio sam je na novac koji je nezakonito prisvojila. „Duguješ nam preko četiri
hiljade dolara”, rekao sam. „To nisu male pare. Bilo bi pošteno da nam ih vratiš.”
Zohra je ćušnula pramen kose pod maramu. „Sad moram da idem. Ako ste toliko
drski da krenete za mnom, upozoravam vas da ćete se uvaliti u silne nevolje.”
Krenuo sam za njom, ispitujući je zašto me je prijavila policiji kao teroristu i
zašto je pobegla s našim novcem. Ništa nije odgovarala. Ćutke je grabila napred, sve
više ubrzavajući korak, a onda je u jednom trenutku naglo potrčala. Jurnuo sam za
njom, prateći je niz Bulevar dAnfa. Već sam joj bio za petama i trebalo mi je još
samo nekoliko koraka da je stignem kada je ispred mene izleteo automobil čiji je
vozač iz sve snage zalegao na sirenu. Odskočio sam udesno, a kada sam se ponovo
vratio na kurs, Zohre više nije bilo na vidiku.

Tog popodneva, poštar mi je doneo ružičastu priznanicu na kojoj je pisalo da
treba da preuzmem neku pošiljku u glavnoj gradskoj pošti. Pokazao sam Kemalu
cedulju. Njegovo lice se istog trenutka smračilo.
„Sad počinje vaša noćna mora”, rekao je.
Glavna pošta je bila smeštena u ogromnom belom zdanju koje su konstruisali
Francuzi u doba kada su impozantne građevine bele boje bile u velikoj modi. Čim
smo prošli kroz glavni ulaz, shvatio sam na šta je Kemal mislio. Unutra je bilo
najmanje četiri stotine ljudi i svi oni su u rukama držali slične ružičaste papiriće.
Ljudi su već bili na ivici nerava od silnog čekanja. Jedni su besno pokazivali svoje
cedulje i mahali pesnicama, dok su se drugi verali na šaltere, zahtevajući da smesta
budu usluženi.
Kemal mi je rekao da se opustim.
„Zašto niko u Maroku ne zna lepo da stane u red i da čeka” progunđao sam.
„Zato što to nije u skladu sa ovdašnjim mentalitetom”, odgovorio je
Ugurali smo se među masu. Kemal mi je pokazao kako da se probijem napred,
objasnivši mi da se moram kretati postrance, krčeći put snažnim kratkim udarcima u
cevanice. Zahvaljujući njegovoj metodi, u roku od nekoliko minuta našli smo se pred
šalterom. Pružio sam službeniku ružičastu priznanicu, a on me je prostrelio mrkim
pogledom.
„Popunite ovaj obrazac”, rekao je.
209
 Kada sam to učinio, pružio mi je još tri formulara.
„A sad i ove.”
Četrdeset minuta kasnije, tanka smeđa kartonska tuba bila je izneta iz skladišta.
Bila je izgužvana i obeležena nizom crvenih pokrstica.
„Crvene pokrstice”, progunđao je Kemal. „To znači da se cenzorima ne sviđa ono
što su unutra pronašli.”
Prepoznao sam kartonsku rolnu. U njoj se nalazilo nekoliko zidnih postera koje
sam naručio za dečju sobu – veliki poster Mačka Seširdžije, ilustrovani poster za
učenje abecede i zidna mapa sveta.
„Ne mogu da verujem da bi cenzori mogli pronaći nešto uvredljivo u Mačku
Šeširdžiji”, rekao sam.
„Kad biste samo znali šta sve može biti uvredljivo”, rekao je Kemal. Kartonska
rolna je potom bila bačena na dugi inspektorski sto okružen hrpama iscepanog pak-
papira. U blizini je stajalo nekoliko uplakanih berberskih žena sa istetoviranim
bradama.
Dežurni inspektor je izvadio postere iz tube. Bio je čvrsto građen, imao kratko
podšišanu kosu i jednonedeljnu čekinjastu bradu. Izgledao je kao buldog. Osmehnuo
sam se. Uzvratio mi je kiselim kezom.
„Mačak Šeširdžija”, rekao sam. „Svi u porodici ga prosto obožavamo.”
Inspektor se zagledao u mačka i njegov prugasti crveno-beli šešir.
„Pun je dobrog zdravog humora”, dodao sam.
Sledeći na redu bio je poster sa abecedom. Čovek buldog je pažljivo prelazio
pogledom preko minijaturnih ilustracija kako mu ne bi promakao neki neumesni
detalj. Nakon podužeg ispitivanja, spustio je poster na sto i prešao na sledeći. Raširio
je ruke i razmotao mapu sveta. S krajnjom pomnošću je pregledao kontinent po
kontinent.
Onda je rekao nešto na arapskom.
„Šta kaže?”
Kemal se istog trenutka uzvrpoljio. „Ovaj ne možete zadržati”, rekao je. „Biće
vam oduzet i spaljen.”
Osetio sam kako mi temperatura raste. „Ali to sam kupio za svoju decu”, rekao
sam. „Šta može biti uvredljivo na mapi sveta?”
„Zapadna Sahara6 nije iste boje kao Maroko”, objasnio je inspektor.
„Pa šta s tim?”
Kemal me je prostrelio oštrim pogledom. „Držite jezik za zubima”, rekao je.
„Stvar je ozbiljna.”
Uopšte nisam shvatao zašto su dizali toliku prašinu. Situacija je već počela da me
podseća na neki suludi skeč Monti Pajtonovaca.
„Nema šanse da ga zaplene!” prasnuo sam.

210
 Preleteo sam pogledom preko inspektorskog stola. Spazio sam kolut debelog
selotejpa, par penkala i skalpel. Munjevito sam zgrabio skalpel, izbacio sečivo i
izrezao sporno područje. Inspektor je zažmirkao, i dalje stežući mapu između
raširenih ruku. Poljubio sam marokansku kraljevinu i Zapadnu Saharu i predao ih
zapanjenom inspektoru.
„Ovo se zove samocenzura”, rekao sam.

Nakon višenedeljnog zatišja, povoljni vetrovi ponovo su zaduvali i radnici su se
vratili u Dar Kalifu. Ljudi iz ekipe ćutljivog Mustafe prionuli su s novom energijom
na posao, pa su čak naučili i da se osmehuju. Dovukli su bačvu i napravili novu turu
gipsane smese koju su potom brzim i veštim pokretima nanosili na zidove. Pre nego
što bi se tadelakt osušio, druga ekipa bi počela da urezuje dezene u svež gips. U roku
od nekoliko dana završili su trpezariju i salonske prostorije, kao i dečju i spavaću
sobu. Vodoinstalater se pojavio u radnom kombinezonu umesto u svom uobičajenom
sivom odelu. Iz torbe sa alatom izvukao je veliki čekić i počeo da razbija pod. U
nekoj drugoj situaciji, sigurno bih ga upitao šta radi, ali bio sam toliko oduševljen što
smo razbili kolotečinu da sam mu istog trenutka pritrčao i srdačno se rukovao s njim.
Novi zidar se takođe latio posla. Završio je stepenište i namestio balustrade. Potom
je stigao vajar i konačno mi isporučio fontanu koju sam naručio još pre pet meseci.
Po čitavoj kući su odjekivali zvuci čekića, testera i pesme.
Uspeli smo čak da očistimo i pločice na verandi. Zamolio sam Kemala da pronađe
radnike koji će ih temeljno izribati kiselinom i on mi je ubrzo poslao petočlanu ekipu
čistača koji su odlično odradili svoj posao. Bili su toliko revnosni da su čak odbijali
da nose zaštitne naočari iako im je kiselina neprestano prštala u oči. Upitao sam
Kemala kako je uspeo da okupi ekipu koja je bila tako vična ribanju.
„Moraju biti vični”, odgovorio je on. „Svi oni rade u našem hamamu kao maseri.”
Bio sam van sebe od sreće što su se radovi ponovo zahuktali tako da sam upitao
majstora za bedžmat, Aziza, može li na zidu u dečjem delu dvorišta napraviti fontanu
i ukrasiti je mozaikom. Da je čuo za moju ideju, Kemal bi sigurno uložio veto, tako
da sam iskoristio priliku kada je on bio van kuće.
Marokanski mozaik, koji se naziva zelidž, predstavlja vrhunac marokanskog
tradicionalnog dizajna. Za razliku od zapadnih mozaika, gde je slika sastavljena od
delića istovetnog četvrtastog oblika, kod zelidž mozaika se koristi na stotine oblika i
boja. Potrebne su godine i godine da bi se savladala ta veština, tako da majstori koji
se bave tim zanatom zahtevaju poprilične svote za svoje usluge.
Poveo sam Aziza u stranu. On nije govorio ni reč francuskog a ja ni reč arapskog,
tako da sam mu pantomimom predočio svoju zamisao. Želeo sam klasičnu
marokansku lučnu fontanu kod koje će se vodeni mlaz prvo spuštati na izdubljeni
kameni oval, a potom se slivati u jezerce napravljeno na središnjem delu dvorišta
prekrivenog zelenim pločicama. Unapred sam se radovao zamišljajući kako će se
211
deca brčkati u jezercetu u dugim vrelim letnjim popodnevima.
Aziz je rekao da bi fontana mogla da bude gotova, inšalah, ako bog da, za
otprilike mesec dana. Potom je na parčetu papira naškrabao cenu – 7000 dirhama, što
je iznosilo oko 400 dolara. Cena mi je delovala sasvim prihvatljivo, budući da je
uključivala i izradu mozaika sastavljenog od pet hiljada ručno sečenih fragmenata.
Malo kasnije, Kemal se vratio kući. Nisam mu ništa rekao za fontanu. Znao sam
da mu se nije sviđalo kada sam direktno komunicirao sa zanatlijama, kao da se plašio
da bi to moglo ugroziti njegov status. Umesto toga, upitao sam ga zbog čega su se
radnici odjednom tako grozničavo bacili na posao. Kemal se lukavo osmehnuo.
„Pustio sam jednu glasinu”, rekao je. „Došapnuo sam nekoliko reči bakalinu iz
sirotinjske četvrti. Vest je očigledno već uzela maha.”
„Šta si mu rekao?”
„Da će vam kralj uskoro doći u posetu”, odgovorio je.

Planirali smo da se odvezemo do Azrua kako bismo se među tamošnjim
crnoberzijancima raspitali za kedrovinu. Taj gradić, koji se nalazi južno od Meknesa,
okružen je kedrovom šumom. Kemal je preko svojih švercerskih veza saznao da
tamo postoji razrađeno tržište za tu vrstu robe. Trebalo mu je samo ući u trag. Kemal
je bio fanatički poklonik crne berze. Nikada ništa nije kupovao u legalnim radnjama.
Kad god bih krenuo ka nekoj od njih, trgnuo bi me za kragnu i odvukao na drugu
stranu. „Ne možete tamo”, rekao bi. „Tamo će vas opelješiti.” Više se čak nisam ni
sećao kada sam poslednji put kupio nešto u prodavnici. Ako bi nam zatrebalo nešto
za kuću, odlazili smo na Derb Galef, ogromnu buvlju pijacu na jugozapadnom rubu
Kazablanke. Tamo ste mogli kupiti sve što vam na pamet padne, od zakonom
zaštićenih reptila do antikviteta iz Francuske, od dečje odeće i igračaka do satelitskih
antena i televizora sa džinovskim ekranima. Roba je uglavnom bila nelegalna,
prokrijumčarena iz Španije ili obližnjeg Alžira.
„Kako to da policija ne napravi raciju?” upitao sam.
„Ne budite smešni”, odgovorio je Kemal. „Većinu ovih tezgi drže upravo
policajci.”
Putovanje u Azru, gde je trebalo da kupimo jeftinu kedrovinu, bilo je odloženo
zbog problema sa džipom. Motor je naprasno počeo da tandrče. Kemal je pozvao
mehaničara. Čovek je zavirio pod haubu i uzdahnuo.
„Prilično glomazan motor”, rekao je.
Ćušnuo sam Kemala u rebra. „Jesi li siguran da ovaj zna svoj posao?”
„Nemate brige”, odgovorio je on. „On je u bliskom rodu s mojim tečom.
Praktično smo familija.”
Dok je mehaničar popravljao džip, predložio sam Kemalu da angažujemo novog
stolara.

212
 Kemal me je, naravno, još jednom upozorio kako su stolari iz Kazablanke
najpodlija i najiskvarenija stvorenja na kugli zemaljskoj.
„Valjda u ovom gradu postoji bar jedan stolar koji je dostojan poverenja.”
Kemal je pogledao na sat. „Postoji jedan”, zamišljeno je rekao. „Mislim da je do
sada već ustao.”
Odvezli smo se malim crvenim taksijem do obližnjeg naselja Haj Hasani. Taksi je
skrenuo s glavnog puta, uputivši se kroz lavirint sve manjih i sve užih uličica, dok na
kraju nije stigao do ćorsokaka. Staza je bila svega par santimetara šira od
automobila. Morali smo da se izvlačimo napolje kroz prozore.
Kemal je pokucao na zarđala plava čelična vrata. Začuli smo škljocanje reze, i
koji trenutak kasnije pred nama se ukazala zastrašujuća muška prilika. Tip je bio
visok oko metar i devedeset pet, bio je okrugao kao bačva i na prvi pogled delovalo
kao da uopšte nema vrat. Izgledao je otprilike kao Popajev drugar Pera Ždera.
Progutao sam knedlu. Taksista je učinio isto. Kemal mu je prišao i izljubio ga u
obraze. Zagrlili su se, a onda se još jednom poljubili.
„Ovo je Rašid”, rekao je. „Bio mi je telohranitelj u ono davno vreme kada sam
neprestano uletao u tuče. Mnogo puta sam samo zahvaljujući njemu izvukao živu
glavu.”
Telohranitelj Rašid je bio od one vrste ljudi koje sigurno ne biste voleli da
sretnete na nekom pustom i mračnom mestu. Međutim, kao što sam ubrzo otkrio,
njegov izgled je varao. Bio je blage naravi i pitom kao mače. Rekao je da nikada nije
voleo da se tuče, da je to loše uticalo na njegove nerve. Zbog toga je i digao ruke od
starog posla i latio se stolarije.
Uveo nas je u radionicu. Unutra smo zatekli dve glomazne mašine za sečenje
drveta na kojima je velikim belim slovima bila ispisana reč Leipzig. Po mojoj
slobodnoj proceni, bile su stare najmanje jedan vek. Po njihovom izgledu moglo se
zaključiti da su poticale iz onog davnog doba kada se nije štedelo na materijalu i
kada se sve živo, od tostera do čajnika, pravilo od livenog gvožđa.
Na stolarskoj klupi se nalazio nedovršeni kafeni stočić. Ivice su bile majstorski
obrađene, a površina ukrašena šarom u obliku koncentričnih osmougaonika. Već na
prvi pogled bilo mi je jasno da je bivši telohranitelj raspolagao zavidnim stolarskim
umećem.
Rašid je obrisao prašinu s jedne poludovršene stolice i rekao mi da sednem.
Potom nas je poslužio čajem od nane i nervozno puckao zglobovima sve dok mu
Kemal nije rekao da prestane s tim. U tišini koja je usledila objasnio sam Rašidu
zbog čega smo došli. Rekao sam mu da želim da prostoriju dimenzija dvadeset pet
puta pet metara pretvorim u biblioteku s policama koja će se prostirati od poda do
tavanice.
„Hoću da police budu od kedrovog drveta”, rekao sam.

213
 Rašid se nervozno ugrizao za gornju usnu. „Kedrovina je prilično skupa.”
„Kupićemo je na crnom tržištu”, prošaptao sam, zamišljeno češkajući nos. „Tamo
ćemo sigurno moći da je nabavimo po pristupačnijoj ceni.”
„Moraćete da obložite zidove plutom”, upozorio me je, „inače će vlaga proći
unutra i oštetiti knjige”.
Osmehnuo sam se. Rašid se stidljivo zagledao u pod. Dopalo mi se što je bio tako
promišljen i detaljan.
„Možeš smatrati da si dobio posao”, rekao sam.

Četvrte nedelje februara, grofica Madlen de Longvik došla nam je u posetu. Dar
Kalifa još uvek nije bila spremna za goste tako da sam svim silama nastojao da
ubedim naše poznanike da još neko vreme obuzdaju svoju radoznalost. Većina njih je
prihvatila taj savet, obeshrabrena pričama o sirotinjskoj četvrti, blatu do kolena i
čoporu zločestih derana koji su zasipali kamenicama svakog koga nisu poznavali.
Međutim, stara plemkinja nije zazirala od straćara, blata niti nestašnih derana.
Odlučila je da poseti Dar Kalifu, vođena željom da oživi čaroliju prošlosti.
Stajao sam na gornjoj terasi kada sam čuo brujanje motora i škripu točkova koji
su se kotrljali preko druma prekrivenog rupama i barama. Budući da se veoma retko
dešavalo da neko vozilo zađe u bidonvil, svi smo s nestrpljenjem iščekivali da
ustanovimo identitet neočekivanog posetioca. Grofičin purpurno-plavi „jaguar”
skrenuo je na kućni prilaz i zaustavio se pred baštenskim ulazom. Livrejisani šofer
izašao je iz vozila i otvorio suvozačka vrata. Dok sam posmatrao prizor s terase, prvo
što sam ugledao bio je ogromni šešir tamnozelene boje. Bio je širok otprilike kao
točak trkačkog bicikla, a na vrhu je imao zadenuto nojevo pero.
Grofica je pritisnula zvono i Hamza je munjevito pojurio ka vratima. Trenutak
kasnije, već sam stajao pred našom gošćom, zasipajući je kišom izvinjenja.
Izvinjavao sam se zbog nereda u kući, zbog buke i hladnoće, pa čak i zbog toga što
Račana nije imala adekvatnu frizuru.
Grofica se sagnula i poljubila Arijanu u obraz. „Nemojte se izvinjavati. Zar ne
vidite kakvim ste savršenstvom okruženi?” rekla je.
Dan je bio vedar i prohladan. Vrt se kupao u hiljadu nijansi zelene boje, osvežen
zimskom kišom. Sedeli smo na travnjaku i pili darjeeling čaj. Arijana je rasporedila
lutke po travi i počela da im kida glave.
„Koliko se sećam, u kući je ranije bilo mnogo mračnije”, konačno je prozborila
grofica. „A, ako se ne varam, bilo je i više zidova.”
Objasnio sam joj kako nas je posetila armija opakih ljudi s maljevima koji su
razbucali zidove. „Bili su prilično revnosni”, rekao sam. „Kada su počeli, niko ih
više nije mogao zaustaviti.”
„Ovako je mnogo bolje”, prokomentarisala je grofica. „Sada imate otvoren pogled

214
na vrt. Mislim da su vam ti ljudi učinili veliku uslugu.”
Nastojao sam da razgovor polako dovedem do onoga gde smo stali prilikom
prethodnog susreta – do ruskog špijuna Sergeja.
„Ah, da”, rekla je stara dama ležernim tonom. „Koliko se sećam, on je iznajmio
kuću od nekog Francuza. Stoličnaja je tekla u potocima. Sve sobe su mirisale na
alkohol. Sergej je svakog meseca dobijao gajbe i gajbe votke koje su stizale preko
diplomatskih kanala. Bilo je i kavijara i ruskih kiselih krastavčića. To je bilo sve što
je Sergej iznosio pred goste – kavijar i krastavčići, zaliveni čistom votkom.”
„Šta se desilo s njim?”
„Kako to Britanci diplomatski kažu”, rekla je grofica, „ispostavilo se da je bio
upleten u aktivnosti koje su bile nespojive s njegovim statusom.”
„Mislite na špijunažu?”
„Naravno.”
Nakratko smo se ućutali, zagledavši se u Arijanu koja je pokušavala da napravi
„zvezdu” na travnjaku. Hamza i druga dva čuvara vrebali su iz prikrajka,
posmatrajući nas kroz živu ogradu.
„Ovo je prava oaza”, rekla je grofica. „Nijedna vila u Kazablanki ne može se
uporediti sa ovim što vi imate.”
„Čuo sam da je kuća nekada pripadala ovdašnjem kalifu”, rekao sam, „ali nisam
uspeo da pronađem nikakve podatke o tome”.
Grofica je pružila čašu i ja sam joj nasuo još čaja. Sedela je u tišini, zagledana u
prve prolećne cvetove.
„Čitav ovaj kraj je pre jednog veka pripadao kalifu”, prozborila je grofica posle
duže pauze. „Bio je to impozantan posed čija su se talasasta polja s jedne strane
pružala sve do mora, a s druge u pravcu Tamarisa. Njegova porodica je živela na tom
imanju puna tri veka. Bili su moćni, nezamislivo bogati i uticajni.”
„Znate li nešto više o samom kalifu?”
„On je bio jedan od pripadnika vaše loze”, nonšalantno je odgovorila grofica.
„Bio je šarif, jedan od Prorokovih potomaka.”
„Zašto je napustio Dar Kalifu?”
„Kalif je umro 1920. godine”, rekla je grofica, „ostavivši posed svom najstarijem
sinu. On je prokockao svu porodičnu imovinu, stigavši na kraju do prosjačkog štapa.
Čula sam da je izvršio samoubistvo kada su mu ljudi kojima je dugovao novac uzeli
kuću.”
„Mislite li da se ubio ovde u Dar Kalifi?”
Grofica je otpila gutljaj čaja. „Pretpostavljam da jeste”, tiho je odgovorila.

Naredne noći, probudilo me je tandrkanje neke mašine. Pogledao sam na sat. Bilo
je petnaest do četiri. Brundanje motora je bilo duboko i neujednačeno i nije

215
podsećalo na putnički automobil. Pretpostavio sam da su se buldožeri ponovo
obrušili na udžerice iz sirotinjske četvrti. Međutim, misteriozno vozilo je bez
zaustavljanja prošlo kroz bidonvil i nastavilo ka našoj kući.
Zabrinuto sam sišao u prizemlje, razmišljajući o tome da nepoznati posetioci u to
doba noći mogu doneti samo nevolju.
Kemal je stajao pred vratima. „Preuzeo sam kontejner”, rekao je.
Na način koji je samo njemu bio poznat, Kemal je uspeo da sredi papire i
oslobodi indijski nameštaj iz luke. Prošli smo bez ikakvih dažbina. Desetak krupnih
muškaraca je istovaralo kontejner. To su bili izbacivači iz noćnog kluba koje je
Kemal usput pokupio. Smena im je upravo bila završena i rado su prihvatili priliku
da zarade još koju paru.
Izbacivači su na licu mesta otvorili kontejner i počeli da dovlače stvari u salon.
Svaki komad nameštaja je bio brižljivo zapakovan, umotan u dvadeset slojeva
kartona, a onda smešten u drvenu kutiju.
„Zašto moramo usred noći da istovaramo nameštaj?”
„Zato što ne želimo da nas bilo ko vidi!” prosiktao je Kemal, objasnivši kako je
od svog oca naučio da svoje poslove uvek treba držati u tajnosti.
„Ali ja nemam nikakvih tajni.”
„Svi imaju tajne”, odbrusio je on.

216
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

U majčinskim očima čak je i bubašvaba lepa i graciozna kao gazela.

POČETKOM MARTA SMO SE SUOČILI S NOVOM NEVOLJOM u Kalifovoj

kući. Svi odreda smo se porazboljevali, prvo deca, a potom i Račana i ja. Povraćanje
je bilo propraćeno tako ozbiljnim prolivom da sam u nekim trenucima već počinjao
da strepim za naše živote. Još otkako sam popio ajahuasku, misteriozni napitak koji
mi je spremio jedan šaman iz gornjeg sliva Amazona, moj probavni sistem nije bio
toliko uzdrman. Kada je lekar stigao do Dar Kalife, zatekao nas je kako dežuramo
pored WC šolja.
„Imate trovanje”, mrko je rekao.
Pomislio sam da to baš i nije neko otkriće.
„To sam već i sam zaključio”, rekao sam.
Između žestokih naleta povraćanja pokušavali smo da ustanovimo šta je mogao
biti uzrok trovanja. Već danima nismo izašli u restoran, a naša kuhinja je bila
savršeno čista. Lekar nas je upitao odakle je dolazila voda koju smo koristili u
domaćinstvu.
„Iz bunara”, odgovorio sam. „Nedavno smo ga očistili. Voda je garantovano
čista.”
Potom je stigao Hamza, koji je pružio sopstveno tumačenje: da su za bolest bili
odgovorni zli duhovi, ili tačnije rečeno džini. Odmah sam se suprotstavio toj verziji,
uveravajući svog čuvara u to kako doktor, kao čovek koji je studirao medicinu,
sigurno ne veruje u džine.
„Naravno da verujem”, oštro me je ispravio lekar.
„Sigurno mora postojati neko naučno objašnjenje”, rekao sam.
„Proverićemo”, odgovorio je on.
Hamza ga je potom poveo u obilazak kuhinje, a mi smo ostali da se previjamo po
toaletima. Pitao sam se kolike su šanse da doktor koji veruje u natprirodne sile
postavi ispravnu dijagnozu naše bolesti. Nekoliko minuta kasnije, Hamza ga je
ponovo doveo do kupatila.
„Voda u bunaru je zatrovana”, samouvereno je izjavio doktor.
„Ali to je nemoguće. Doveli smo profesionalca za čišćenje bunara”, rekao sam.
„Da ga možda neko nije namerno zarazio?” podozrivo je upitao doktor.
„Ko bi uradio tako nešto?”
„Možda onaj mafijaš iz komšiluka”, nagađala je Račana.
Počeo sam da ispitujem Hamzu. „Da li je neko ubacio nešto u bunar?”

217
 Hamza je oborio glavu, ćutke se zagledavši u zemlju.
„Hamza!” zaurlao sam, što je podstaklo novi talas povraćanja. „Hoćeš mi reći o
čemu se radi?”
Čuvar je nervozno kršio ruke. Bilo mi je savršeno jasno da nešto krije.
„Slušam te, Hamza!” povikao sam.
„Džini”, promucao je on. „Kandiša.”
Da sam imao snage, sigurno bih istog trenutka jurnuo ka njemu i ščepao ga za
gušu. Bilo mi je već preko glave tih priča o džinima. Do đavola s kulturnom
senzitivnošću! Svi smo bili opasno bolesni, a krivica za to je, kao i obično, bila
prebacivana na džine.
„Hoćete li me već jednom poštedeti tih priča o džinima.j. ” zavrištao sam. „Da se
niko više nije usudio da mi pomene tu temu!”
Doktor je upitao Hamzu nešto na arapskom, a onda su nakratko porazgovarali.
„Sad je sve jasno”, svečano je izjavio doktor, razvukavši usne u blagi osmeh.
„Šta tu ima da bude jasno?” zlovoljno sam upitao. „Kad god nešto krene naopako,
čuvari to pripisuju prokletim džinima.”
„Pa, naravno da im pripisuju”, rekao je doktor. „Džini indirektno i jesu odgovorni
za vaše trovanje.”
„Kako to mislite ’indirektno’?”
Doktor je sklonio svoj stetoskop. „Hamza mi je rekao da u vašoj kući živi jedan
ženski džin.”
„Kandiša”, nemoćno sam rekao.
„Da, to joj je ime. Bolje rečeno, ljudi je tako zovu. Niko se ne bi usudio da
izgovori njeno pravo ime. Ona očigledno ne želi da vi živite ovde. Rekla je da će vas
sve poubijati ako ne odete. Čuvari su strašno uplašeni zbog toga tako da pokušavaju
nekako da odobrovolje tu Kandišu jer ne žele da ona naudi vama i vašoj deci. Ne
smete smetnuti s uma da su oni strašno zabrinuti za vas.”
„A šta je s trovanjem?”
Doktor se ponovo osmehnuo. „Da bi odobrovoljio Kandišu”, nastavio je, „Hamza
je svake večeri bacao po pola pileta u bunar”.
„Do đavola, Hamza!”
„Radio je to iz najbolje namere”, rekao je doktor. „On samo želi da reši problem i
izbaci Kandišu.”
U tom trenutku, sa čežnjom sam se prisetio Britanije, te zemlje koja je industrijski
očišćena od svakog oblika praznoverja.
„Ako bismo želeli da nagovorimo Kandišu da napusti kuću i da se nikada više ne
vrati, šta bi trebalo da uradimo?” upitao sam.
„To je bar lako” odgovorio je doktor. „Treba samo da obavite ritual isterivanja
duhova. Šta drugo?”

218

Grofica De Longvik mi je u onom prvom razgovoru pomenula kako je moj deda
jednom mesečno dolazio u Kazablanku da bi kupio kafu u jednoj radnji u blizini
glavne pijace. Proverio sam njegove dnevnike, ali Kazablanka se nigde nije
pominjala. Kada sam to predočio grofici, ona je prasnula u smeh.
„Pa, naravno da se ne pominje”, rekla je. „On nikada nije nazivao ovaj grad
Kazablanka. Uvek je koristio skraćenicu B.K. – ’Bela Kuća’.”7
Moj deda je odrastao u vreme kada se poverljivost visoko kotirala na listi
vrednosti. Uvek je bio prilično tajanstvena osoba. Njegovi dnevnici su bili puni
anagrama, akronima i šifrovanih izraza koji su često predstavljali prevod s jezika
dari, jednog od jezika njegovog rodnog Avganistana. Ponovo sam pretražio
dnevnike. Grofica je bila u pravu. Na više mesta sam naišao na skraćenicu B.K,
šifrovani naziv za Kazablanku, koja se pojavljivala otprilike u jednomesečnim
intervalima. Na istim mestima sam nailazio na još jednu skraćenicu, H.B, koja je
očigledno predstavljala nečije inicijale. Deda je, na primer, beležio: „Proverio sam
kako se H.B. snalazi”, ili „H. B. je dobro”, ili „Dao sam pedeset dirhama H.B-u”.
Telefonom sam pozvao groficu i upitao je da li zna šta se krije iza tih misterioznih
inicijala.
„Govorio mi je da u Kazablanku dolazi da bi kupio kafu”, odgovorila je grofica.
„Ta kafa ga je podsećala na onu koju je nekada davno pio u Kabulu.”
„Ali šta bi moglo da znači H. B?”
„Da se ne radi o nekoj vrsti kafe?” nagađala je ona.
„Ne, to se nikako ne uklapa”, rekao sam. „Moj deda možda jeste bio ekscentričan,
ali sigurno nije bio baš toliko opsednut kafom.”
Nameravao sam da se konsultujem s Kemalom pošto je on bio prilično dobar u
rešavanju ukrštenih reči i rebusa. Međutim, Kemal je ponovo nestao. Nije ga bilo već
punih nedelju dana. Pozvao sam njegovu dugogodišnju devojku kako bih proverio da
li ona nešto zna.
„Verovatno je pobegao s drugom curom”, rekla mi je. „Nek’ joj je sa srećom.”
Račana mi je savetovala da se raspitam u policiji. Nisam je poslušao jer me je
Kemal jednom prilikom upozorio da to nipošto ne činim. „Samo se vi njima
obratite”, rekao je, „pa ćete se i sami za tren oka naći iza rešetaka”.

Da mi je kojim slučajem u Britaniji zatrebao isterivač duhova, ne bih imao ni
najblažu predstavu o tome kome da se obratim. U engleskim Žutim stranama sigurno
ne bih mogao da pronađem firmu registrovanu za tu vrstu delatnosti, a ako bih
zaustavio nekog na ulici i upitao ga da li u blizini živi neki isterivač duhova,
verovatno bih u najkraćem roku bio spakovan u ludnicu. U Maroku sam nailazio na
velike probleme pri pronalaženju mnogih stvari, ali isterivači duhova definitivno

219
nisu bili na tom spisku. Čuvari su zablistali od sreće kada sam ih postrojio i upitao ih
gde mogu da pronađem ljude koji će najuriti džine iz kuće.
„U planinama”, kao iz topa je odgovorio Medved.
„Da, oni žive na vrhovima planina”, precizirao je Hamza.
„Ali kako ću stupiti u kontakt s njima?”
„Raspitajte se kod groba Sidija Abdura Rahmana”, predložio je Osman.
Do tada sam čuo samo glasine o grobnici muslimanskog sveca Sidija Abdura
Rahmana. Grobnica se nalazila na svega jedan i po kilometar od Kalifove kuće, na
hridima koje su dužinom od oko dve stotine metara zadirale u Atlantik. Kad god bih
prolazio tim krajem, moj pogled bi odlutao ka skupini belih građevina podignutih
nad oštrim kamenim hridima. Činilo mi se kao da je preda mnom prizor iz nekog
naučnofantastičnog filma. Kada bi nastupila plima, to mesto se pretvaralo u ostrvo, a
kada bi se voda povukla, mogli ste peške da se uputite tamo, pod uslovom da ste bili
dovoljno hrabri.
U Maroku je bilo na stotine takvih grobnica. Ljudi koji tragaju za lekom za neku
tešku bolest, kao i oni koji žele da dobiju baraku, božanski blagoslov, masovno
posećuju ta mesta. Ljudi takođe odlaze tamo tražeći pomoć i utehu od raznih
životnih nedaća. Ako je nekome bolesna majka, ako neko ne može imati poroda ili
ne uspeva da pronađe ženu, on odlazi do neke od tih grobnica da bi se pomolio,
prineo žrtvu ili zamolio čarobnicu koja tamo obitava da mu pomogne svojim
mađijama. Jedna smežurana starica iz bidonvila rekla mi je jednom prilikom da je
grobnica Sidija Abdura Rahmana najblagoslovenije mesto u čitavoj Kazablanki.
Rekla je da je dovoljno da samo podignete pogled ka njoj, pa da već osetite njenu
blagotvornu moć.
U većini arapskih zemalja, narod se s beskrajnim poštovanjem odnosi prema
grobnicama vrlih i pravovernih pokojnika, naročito ako su to grobovi sufija,
sledbenika islamske mističke tradicije. Pa ipak, nisam naišao ni na jednu
muslimansku zemlju u kojoj narod crpi toliku snagu dok stoji pred grobovima
svetaca. Po mom mišljenju, ta duboka nepokolebljiva vera u moć svetačkih grobova
ukazuje na predislamsku prošlost Maroka.
Osman mi je objasnio da je najbolji dan za posetu grobnici petak, nešto uoči
osvita. Rekao je da će me on odvesti tamo. Kada smo stigli do odredišta plima se
srećom već bila povukla. Sunce još nije bilo izašlo, ali nebo je bilo prilično vedro i
svetlo. Vazduh je bio oštar i svež, a blagi vetar je mreškao morsku penu. Talasi su
hučali u daljini, mračni i uspenušali. Bilo je teško poverovati da se nalazimo na rubu
jednog velikog grada. Sama grobnica je delovala nekako nestvarno. Činilo se kao da
svetluca. Čuli smo samo udaljeni huk okeana i tiho pevušenje molitve.
Osman me je poveo preko oštrog stenja, ka ostrvu. Bilo je utešno što je pošao sa
mnom. Uprkos svemu što nam se izdešavalo od preseljenja u Maroko, nikada nisam

220
dopustio da me strah toliko savlada da izgubim pribranost. Pa ipak, ako pod kapom
nebeskom postoji mesto koje uliva beskrajno strahopoštovanje, onda je to grobnica
Sidija Abdura Rahmana. Kada smo stigli do kraja stenovite staze, pred nama su se
ukazale grube kamene stepenice. Krenuli smo uzbrdo i ubrzo se obreli na svetačkom
ostrvu.
Četiri žene molile su se na puteljku, lica prekrivenih feredžama, blago se njišući
napred-nazad. Pored njih se nalazilo nekoliko ranaca i zavežljaja.
„Došle su izdaleka”, rekao je Osman. „Sigurno ih je snašla velika nevolja.”
Prošli smo pored njih i nastavili ka grobnici. Male grube građevine uzdizale su se
sa obe strane staze. Bili su to domovi hodočasnika koji su tu pronašli utočište od
životnih nedaća. U Maroku se možete naslušati priča o ljudima koji su ispunjeni
tolikim strahom od džina da se naprosto usele u neku džamiju ili svetilište, odbijajući
da se vrate tamo odakle su došli. Kemal mi je ispričao kako se čak i njegov rođeni
otac jednom prilikom toliko naplašio zlih duhova da je punih godinu dana spavao u
džamiji.
S leve strane staze, nalazio se komad ogoljene stene koji je služio kao žrtvenik.
Bilo je veoma rano, ali sablast smrti već se nadvijala nad tim mestom. Stajali smo
tamo dok se nebo kupalo u bojama praskozorja. Prvi zraci blede ružičaste svetlosti
presijavali su se u svežim lokvama krvi. Osman je pokazao ka jednim vratima.
„Tamo živi čarobnica”, rekao je.
„Ići ćemo kod nje?”
„Prvo moramo kupiti olovo”, objasnio je.
Nisam shvatao zašto nam je trebalo olovo, ali bez reči sam pružio deset dirhama
muškarcu koji je prodavao komadiće srebrnastog metala.
Osman se tada uputio ka vratima i zakucao. Pred nama se pojavila čarobnica. Bila
je oniska, plećata i razroka na jedno oko. Osman ju je pozdravio, odnoseći se prema
njoj s velikim poštovanjem, a ja sam joj pružio komadić olova. Žena je pokazala
rukom ka vratima, pozvavši nas da uđemo. Kročili smo unutra.
Prostorija je bila skučena, vlažna i hladna. S tavanice su visili svežnjevi osušenog
lišća. U jednom uglu je bila rasuta hrpa belih morskih školjki, a na sredini se nalazio
stalak s Kuranom. Kleknuli smo na pod.
„Reci joj da nam treba isterivač duhova”, rekao sam.
Osman je udahnuo, nervozno se osmehnuo i počeo da objašnjava zbog čega smo
došli. Čarobnica se prvo namrštila, potom je kinula, a onda počela da govori o
džinima.
„Šta kaže?”
„Kaže da vam sve piše na licu”, odgovorio je Osman.
„Šta mi piše na licu?”
„Da se džin uselio u vas.”

221
 „Nije u mene, nego u kuću”, nabusito sam prošaptao.
„To vam dođe isto. Kaže da može da vidi tog džina što vam zadaje nevolje.”
„Kako on izgleda?”
Čarobnica i Osman su još malo popričali, povremeno klimajući glavama.
„Nije on, nego ona. To je ženski džin”, nastavio je Osman. „Veoma je snažna,
moćna i užasno ljuta.”
„Jesi li je pitao za isterivača duhova?” rekao sam.
Osman joj je preveo pitanje. Čarobnica je uzela olovo, stavila ga u tiganj i
rastopila nad gasnim gorionikom. Kada se metal pretvorio u tečnu masu, ubacila ga
je u čeličnu kofu dopola napunjenu vodom. Začulo se pucketanje i prigušeno
šištanje, kao kada se naglo rashladi neka usijana supstanca. Žena je zavrnula rukave,
izvadila olovo iz kofe i pažljivo ga ispitala pogledom. Potom je nešto rekla Osmanu.
Njegovo lice je istog trenutka prebledelo od straha.
„Taj džin je b’saf, strašno velik i moćan”, rekao je. „Želi da vas ubije. U velikoj
ste opasnosti. Jedan isterivač neće biti dovoljan. Trebaće vam najmanje dvadeset.”
„Ali gde ćemo naći tolike isterivače?”
Osman je ponovo preveo pitanje.
Čarobnica se još jednom zagledala u srebrnasti metal. „U Meknesu”, odgovorila
je.

Sedme večeri od svog nestanka, Kemal je pozvonio na vrata Dar Kalife. Nosio je
beli povez preko očiju i došao u pratnji jednog dečkića. Poželeo sam mu
dobrodošlicu, uopšte ne komentarišući očigledan gubitak vida. Znao sam da će
objašnjenje uskoro uslediti. Seli smo za sto i Račana nam je donela poslužavnik s
kafom. Kemal je polako napipao šolju. Namerno sam pomenuo da vrt prelepo
izgleda.
„Ja to ne mogu videti”, rekao je on.
„Šta ti se ovog puta desilo?”
„Hitna laserska intervencija na oku”, objasnio je.
Problem s Kemalom bio je u tome što je, čak i kada je govorio istinu, ta istina
zvučala kao laž. Isprva bih po pravilu pomislio da laže, da bih kasnije ustanovio da
je to što mi je rekao ipak bila istina. Kemal me je nekoliko dana pre tog poslednjeg
nestanka zamolio da ga pustim ranije s posla, tvrdeći kako mora kod lekara jer boluje
od dijabetesa. Pozvao sam lekarsku ordinaciju i, na moje iznenađenje, ispostavilo se
da je njegovo opravdanje bilo održivo.
Kemal je zavukao ruku u džep i pružio mi parče izgužvanog papira. Bio je to
nalog za pravljenje naočara.
„Ne možeš sad oslepeti”, rekao sam ogorčenim glasom. „Moramo pronaći
dvadeset isterivača duhova. Moramo što pre za Meknes.”

222
 Kemal je podigao krajičak zavoja i zažmirkao, navikavajući se na svetlost. „Znam
čoveka koji nam može pomoći”, rekao je.

Radovi u Dar Kalifi su se nastavljali. Nekim danima, u kući je bilo preko šezdeset
radnika koji su postavljali bedžmat i tadelakt i obavljali stolarske i zidarske poslove.
Bar pola njih se već bilo uselilo u salon, gde su spavali poređani kao sardine, poput
regruta koji odlaze na front. Sredinom marta, zimska depresija je već bila iza nas.
Promenili smo kurs, zaplovivši ka danima letnje žege i omorine. Vrt je brujao od
pčela privučenih mirisom orlovih noktiju, jasmina i plamenocrvenog hibiskusa, a
ptice svih mogućih oblika i veličina lepršale su oko drveća – rode i šumski golubovi,
ibisi i grlice.
Majstori i dalje nisu bili kadri da dovrše bilo koji posao. Slikar bi napravio pauzu
pre nego što bi povukao završni potez četkicom, a zidar bi ostavio poslednji ekser
napola zakucan u zid i zbrisao s radnog mesta. Kletva večno nedovršenog posla
izazivala je u meni beskrajnu frustraciju, ali bio sam nemoćan da bilo šta učinim.
Mogli smo se još odavno useliti u svoje nove spavaće sobe da je bio dovršen samo
jedan jedini red pločica oko zidova kupatila. Međutim, pošto je taj detalj izostao,
ekipa za tadelakt nije mogla početi s gipsanim radovima, a sve dok su gipsani radovi
stajali u mestu, nismo mogli početi sa sređivanjem kupatila i električnih instalacija.
Ista situacija vladala je i u prizemlju. Sobe za dnevni boravak su uporno čekale da
neko zastakli još par preostalih prozora, što je bio preduslov da se slikari konačno
late svog posla. Podovi su bili gotovi i trebalo ih je još samo premazati uljem, ali i taj
tričavi posao morao je da bude odložen dok se prvo ne završe tavanice. Svi poslovi u
Dar Kalifi su bili međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. Strahovao sam od
toga da se čitav poduhvat postojano pretvarao u ogromno klupko zapetljanih niti koje
nikada nećemo uspeti da razmrsimo.
Problem je delimično počivao u komunikaciji, ali ne u verbalnoj, već u kulturnoj
komunikaciji. Bilo je nesporno da sam ja na jedvite jade uspevao da se sporazumem
sa svojim majstorima, ali uprkos tome, imao sam utisak da bi, čak i kada bih tečno
govorio arapski, među nama i dalje zjapio jaz nerazumevanja.
Neprestano sam podsećao sebe na to da ne smem dopustiti da me Kazablanka
zavede svojom varljivošću. Posmatrano spolja, to je ogroman uzavreli grad koji prati
najnovije modne trendove iz Evrope i obiluje brzim automobilima i šik restoranima.
Ali sve je to samo pena koja se skuplja na površini. Prava Kazablanka je mesto gde
tradicija teško odumire i gde se još uvek živi u skladu s drevnim marokanskim
običajima. Majstori koji su radili u mojoj kući stekli su svoje radne navike još kao
šegrti i ponašali se u skladu sa čvrsto ukorenjenim obrascima koji su počivali u
samom temelju marokanskog društva.
Njihova nesposobnost da dovrše ono što su započeli naterala me je da ispoljim
najgoru stranu svoje ličnosti. Često sam zaticao sebe kako iskaljujem bes na Kemalu,
223
koji je u međuvremenu počeo da nosi naočari sa staklima debelim kao pepeljare. On
je bio jedina osoba koja je mogla razumeti moje neprestane pridike.
„Zašto, do đavola, ne mogu da završe nijedan prokleti posao pre nego što pređu
na sledeći?” unedogled sam ponavljao.
Kemal bi mi prišao gotovo nečujnim koracima. „Tako se radi u Maroku”,
skrušeno bi odgovorio. „Mi možda nismo kadri da dovršimo stvari, ali bar ih
započinjemo u velikom stilu.”
Račana me je jednog jutra zatekla kako čučim u kupatilu. Nisam se usuđivao da
izađem napolje i suočim se sa stvarnošću. Bio sam na ivici nervnog sloma.
„Ne možeš više tako”, nežno je prošaputala.
„Znam i sam”, odgovorio sam, peneći od besa koji je ključao u meni. „Ali
jednostavno me izluđuju. Nikada neće završiti posao.”
„Postoji samo jedan način da završimo kuću”, rekla je ona.
„Koji?”
Račana se osmehnula. „Moraš početi da se ponašaš kao Marokanac.”

Jednog dana krajem meseca maja, dok sam se spuštao niz Bulevar Muhameda
Petog, glavnu aveniju koja vodi kroz stari deo grada, primetio sam jednu prodavnicu
kafe. Radnja je imala starinski izgled i bila je smeštena tačno ispred Marše Sentrala.
Bila je to jedna od onih malih neupadljivih firmi koje opstaju zahvaljujući kvalitetu
robe koju nude, a ne zahvaljujući pomodarstvu i veštom marketingu. Ušao sam
unutra.
Žena od trideset i nešto godina uspravila se na stolici. Ljubazno me je pozdravila,
napomenuvši kako me ranije nije viđala na tom mestu. „Znate, nemamo mnogo
novih mušterija”, objasnila je.
„Prvi put sam ovde”, odgovorio sam.
„Mi prodajemo brazilsku kafu”, rekla je. „Jeste li imali prilike da je probate?”
Rekao sam da jesam i da mi se veoma dopala.
Stekao sam utisak da je prodavačici veoma drago što to čuje. „Neki ljudi više vole
kafu iz Azije”, rekla je, „ali moj deda kaže da se morate usredsrediti na jedan
proizvod ako želite dobro da ga prodate. Sigurno je u pravu jer već šezdeset godina
prodaje kafu u ovoj radnji.”
Na zidu iza kase nalazila se polica s fotografijom marokanskog monarha i nizom
izglancanih bakarnih urni. Na urnama su se nalazili natpisi sa imenima kvalitetnih
vrsta brazilske kafe – žuti burbon, fazenda žakaranda i karioka. Upitao sam
prodavačicu koja vrsta je najtamnija i najprženija.
Ona je lupnula palcem po poslednjoj urni u nizu, na kojoj je pisalo „bolero”.
„Savetujem vam da je obavezno probate”, rekla je.
Tada sam počeo da se raspitujem za njenog dedu. „Da li je još uvek živ?”

224
 „Naravno”, odgovorila je. „Sada je već veoma star, ali i dalje provodi ovde svako
bogovetno popodne.”
Pokazala je prstom ka fotelji pored izloga. Tapacir je bio dotrajao i pohaban a
sedište ulegnuto, kao da je to već mnogo godina bila nečija omiljena stolica. Platio
sam kafu i uzeo smeđu papirnu kesu. Pošao sam, a onda zastao u pola koraka.
Prodavačica je tiho uzdahnula. „Želite još nešto?” upitala je.
„Ovaj... mislio sam...”
„Recite.”
„Možda će vam zvučati glupo”, započeo sam, „ali moj deda je živeo u Tangeru i
svakog meseca je dolazio u Kazablanku kako bi se tu snabdeo kafom. Svestan sam
da su šanse veoma male, ali palo mi je na pamet da je možda dolazio baš ovde.”
Prodavačica je ispravila leđa i prošla rukom kroz dugu tamnu kosu. „Da li je
voleo brazilsku kafu?” upitala je.

Račana je bila u pravu. Shvatio sam da će radovi u kući moći da budu završeni
jedino ako usredsredim sve svoje snage i krenem u odlučan juriš. Ni danas mi nije
jasno kako mi to ranije nije palo na pamet. Odjednom sam se osećao kao da mi je
neko podigao roletnu sa očiju. Popeo sam se na gornju terasu i osmotrio Kalifovu
kuću. Pre svega nekoliko dana, počeo bih da psujem iz sveg glasa, suočen s haosom
koji nas je okruživao, kukumavčeći nad nedovršenim projektima. Ali ta etapa je sad
bila iza mene. Staloženo sam se mašio olovke i bacio na papir sve ostale poslove
koje je još trebalo obaviti.
Za početak, želeo sam da staru kamenu radionicu s bočne strane kuće pretvorim u
hamam i renoviram oronulu gostinsku kućicu na kraju povrtnjaka. Takođe sam
nameravao da napravim još jednu fontanu i ukrasim sobu preko puta biblioteke
prelepim podnim mozaikom. Sve do tada sam se uzdržavao od tih poduhvata, plašeći
se da ne ispadnem neskroman. Zabeležio sam ukupno osam novih projekata i pružio
spisak Kemalu.
„Šta želite prvo da uradite?” upitao je.
Prostrelio sam ga pogledom iz kojeg su sevale varnice. „Radićemo sve
odjednom!” odgovorio sam.

Preko plodnih polja visoravni Sais vijuga put koji vodi do imperijalnih bedema
drevnog grada Meknesa. Izorane njive, koje podsećaju na ogromne table gorke
čokolade, toliko su rodne da narod koji tamo živi hoda uspravno i ponosito. Meknes
i njegov grad pobratim Fes predstavljaju kulturna središta marokanske kraljevine.
Čarobnica koju smo upoznali kod grobnice Sidija Abdura Rahmana dala nam je
prilično šture podatke. Rekla nam je samo da isterivače duhova treba da potražimo u
Meknesu.
Kada sam upitao Kemala kako ćemo, nakon što stignemo u grad, uspeti da uđemo
225
u trag ljudima koje smo tražili, on je nonšalantno odmahnuo rukom. Tvrdio je da
tamo ima poznanika s dobrim vezama koji može odškrinuti bilo koja vrata. Trebalo
je samo da pronađemo tog tipa. Sve vreme sam pokušavao da izvučem još neku
informaciju od Kemala, ali njegove usne, kao i obično, ostale su zapečaćene.
Usput smo svratili do gradića Kemiseta gde smo u jednoj kafani pored puta utolili
glad mergezom, pikantnim ovčjim kobasicama. Kada se začuo jutarnji poziv s
minareta, vlasnik kafane je razvio svoju prostirku, sagnuo se prema zemlji i započeo
s molitvom. Dok se on molio, okrenut u pravcu Meke, njegov sin je motrio na kutiju
s pazarom, sve vreme pljeskajući rukama. Čim se molitva završila, vlasnik kafane se
vratio za tezgu, a njegov sin je ponovo nabio ruke u džepove.
Dečakovo pljeskanje je pobudilo moju radoznalost. Pretpostavljao sam da je to
najverovatnije bio sastavni deo verskog obreda.
„Jeste li uspeli da provalite u čemu je fazon?” upitao je Kemal, primetivši moju
zaintrigiranost.
„Kakav fazon?”
„Pa to zašto dečak pljeska dlanovima”, rekao je Kemal. „Otac mora ostaviti sina
da pazi na novac, ali problem je u tome što mu ne veruje. Plasi se da bi dečak, onog
trenutka kad mu okrene leđa, mogao da opelješi kutiju s pazarom.”
„I šta s tim?”
„Zato je naredio dečaku da pljeska”, objasnio je Kemal. „Ako klinac prestane to
da radi, znači da je zavukao prste u kasu.”

Kada smo stigli u Meknes, parkirali smo džip pored veličanstvene kapije Bab
Mansur. Kemal je otvorio gepek i počeo da pretura po kartonskoj kutiji koja nas je
pratila na svim putovanjima. Unutra se nalazila gomila prljave plesnive odeće koja je
zaudarala na ustajali vonj duvana i alkohola. Često sam ga molio da izbaci tu kutiju
iz vozila. Međutim, ona je za mog asistenta predstavljala daleko više od skladišta
prljave i pohabane odeće. U njoj su se nalazili kamuflažni kostimi za sve moguće
prilike. Dobacio mi je izgužvani sako i stare iznošene pantalone.
„Obucite ovo”, rekao je.
Deset minuta kasnije, sedeli smo u jednom kafeu na rubu medine, zaudarajući kao
pijanci nakon celovečernje lumperajke i čekajući Kemalovog poznanika koji je
navodno imao dobre veze po gradu. Kemal je i dalje odbijao da mi objasni zašto smo
morali da se kamufliramo. To kontrolisanje informacija nije bilo ništa novo.
Međutim, kada sam ga upitao za isterivače duhova, bio je neobično predusretljiv.
„Oni sačinjavaju bratstvo koje se naziva aisava”, objasnio je. „Svi su iz Meknesa
i mogu kao od šale da rasteraju džine.”
„Hoće li pristati da dođu u Kazablanku?”
„Ako im dovoljno platite, poći će i na kraj sveta”, odgovorio je Kemal.

226
 Sat vremena kasnije, stigao je naš čovek za vezu. Čim sam ga ugledao kako
dolazi preko trga, znao sam da je to on. Istovremeno je vodio razgovor na dva
mobilna telefona, razmećući se svojim umišljenim statusom. Očajnički sam se nadao
da sam pogrešio u proceni i da će taj tip jednostavno prozujati pored nas. Međutim,
čim je ugledao Kemala, ustremio se ka njemu i izljubio ga u obraze. Delovao je kao
svodnik. Lice mu je bilo drsko i samouvereno, nos mali i spljošten, a pogled lukav i
podmukao. Već na prvi pogled sam osetio veliku averziju prema njemu.
„Ovo je Abdulah”, rekao je Kemal. „On poznaje sve isterivače duhova u gradu.”
„Uopšte mi se ne sviđa kako izgleda”, prošaptao sam.
„Izgled nije važan”, procedio je Kemal.
Svodnik Abdulah se spustio na stolicu, opkoračivši je i okrenuvši naslon ka sebi.
Time je verovatno želeo da pokaže okolini kako je glavni dasa u kraju, čovek koji se
može ponašati kako mu se prohte. Potom je uzeo komadić kifa veličine graška i
smotao džoint. Kemal je započeo razgovor formalnim uvodom i prisećanjem na stara
vremena i zajedničke avanture. Potom se naglo uozbiljio i ubrzo sam začuo kako
pominje redžin.
Svodnikove okruglaste oči su se sve više smanjivale, dok na kraju nisu postale
sitne kao klikeri. Stiskao je džoint između zuba, lagano uvlačeći dim po dim.
Kemal mu je ispričao o Kalifovoj kući i o džinima koji su se uselili unutra.
Svodnik je prešao znojavim palcem duž nosa i rekao nešto na arapskom. Nisam
razumeo reči, ali odmah mi je bilo jasno o čemu govori.
„Govori o novcu, zar ne?” upitao sam.
Kemal ništa nije odgovorio.
Abdulah je povukao još jedan dim i izdeklamovao čitav niz cifara.
„Šta kaže? Koliko traži?”
Sedeli smo u kafeu obučeni u dotrajalu kamuflažnu odeću i udisali vazduh
natopljen mirisom marihuane.
Ponovio sam pitanje, ali Kemal i njegov drugar svodnik bili su isuviše zauzeti da
bi mi odgovorili. Zurili su jedan u drugog, čekajući da onaj drugi prekine tišinu.
Nekom slučajnom prolazniku mogli su izgledati kao dvojica muškaraca koji sede u
kafeu utonuli u blaženu kontemplaciju. Ali ono što se između njih dešavalo nije bilo
nimalo blaženo. Oni su u tom trenutku vodili bitku.
Promrmljao sam nekakvo izvinjenje i otišao do trga da kupim nugat na sklepanoj
uličnoj tezgi. Kada sam se vratio, Abdulah više nije bio tu. „Šta se desilo?”
„Otišao je da okupi isterivače”, odgovorio je Kemal.
„Koliko njih?”
„U grupi ih ima petnaest, ali ubaciće još desetoricu zabadava.”

227
228
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Na pitanje budalastog čoveka može se odgovoriti jedino ćutanjem.

AKO SE DOSELITE U MAROKO, ZAKLJUČIĆETE DA JE TAMO gotovo

nemoguće odupreti se iluziji i ne izgubiti kontakt sa stvarnošću. Koliko god da sam
se obuzdavao, moje zamisli i planovi su postajali sve grandiozniji. U Londonu smo
živeli u minijaturnom stanu tako da je, shodno tome, sve o čemu sam tamo
razmišljao bilo sitnih razmera. Međutim, preseljenje u Kalifovu kuću podsteklo me
je na to da u potpunosti promenim svoje poglede na svet. Počeo sam da planiram
ogromne ekspedicije, da se prepuštam smelim i maštovitim poduhvatima i da gajim
opsesivnu sklonost prema iskorišćavanju svakog santimetra raspoloživog prostora.
Delimičan razlog počivao je u tome što smo se nalazili u Africi, gde je nebeski
svod nepregledno širok, a pejzaži strogi i nemilosrdni. Imao sam osećaj da tamo sve
postaje moguće, da više nisam sputan evropskom teleskopskom perspektivom.
Opasnost je takođe predstavljala jedan od podstičućih faktora. Toliko sam žudeo za
tim da uteknem iz Britanije, između ostalog i zbog toga što sam želeo da se otarasim
tog učmalog osećanja sigurnosti, te bezbednosne mreže koja nas je držala u mestu i
sprečavala nas da se upustimo u bilo kakav rizik. Nedostatak bezbednosti u Maroku
predstavlja pojavu koja vam obezbeđuje neprestani dotok životne energije, ali
istovremeno vas ispunjava i beskrajnom brigom. Otkako smo se doselili u Maroko,
rođenim očima sam video toliko nesrećnih slučajeva da ih više čak ne mogu ni
nabrojati. Video sam brojne žrtve saobraćajnih udesa kako na rubu smrti leže po
ulicama, gradilišta na kojima radnici padaju sa skela, decu osakaćenu pirotehničkim
sredstvima. Prvi put u životu bio sam neprestano na oprezu. Na Zapadu se možete
prepustiti životu od danas do sutra znajući da državne institucije štite vas i vašu
porodicu. Ako iskrsne bilo kakav problem, neko će vas podići sa zemlje i pomoći
vam da opet stanete na noge. Međutim, nakon svega pet minuta provedenih na
severnoafričkom tlu, bilo mi je savršeno jasno da je bezbednost moje porodice
zavisila isključivo od mene. Niko drugi nije bdeo nad njima.
Kemal i ja smo iz Meknesa krenuli na jug, ka gradiću Azruu, tragajući za
crnoberzijanskom kedrovinom od koje ću napraviti police za svoju biblioteku. Svi su
me upozoravali da budem krajnje oprezan, tvrdeći da trgovina kedrovim drvetom
predstavlja biznis koji vode lopuže. Do mojih ušiju stigle su i druge uznemiravajuće
glasine. Iz jednog izvora sam načuo da je sva kedrovina na marokanskom tržištu
napadnuta nekom nevidljivom gamadi. Drvo je, spolja posmatrano, izgledalo
odlično, ali kad biste ga odneli kući, iz njega bi izgmizalo bezbroj larvi koje bi se

229
raširile po čitavoj kući, proždirući sve pred sobom. Bakalin iz sirotinjske četvrti
rekao mi je da se u toj vrsti drveta ne kriju crvi, već duhovi. Upozorio me je da te
zlosrećne daske nipošto ne donosim u svoj dom jer će se džini iz njih preseliti u
zidove među kojima živimo. Podsetio sam ga na to da je naša kuća već bila puna
džina. Bakalinovo lice je poprimilo užasno zabrinut izraz.
„Onda će nastupiti pravi rat!” bojažljivo je rekao. „Od vaše kuće ni kamen na
kamenu neće ostati!”

Gradić Azru je smešten na padinama Srednjeg Atlasa, na nadmorskoj visini od
četiri hiljade metara. Po atmosferi podseća na kolonijalnu brdsku postaju. Zgrade su
niske, podignute u besprekornom francuskom stilu, sa evropskim krovovima koji se
presijavaju naspram kobaltnoplavog neba.
Predložio sam da odmah krenemo u poteru za sumnjivim tipovima koji bi nas
mogli odvesti do nekog skladišta crnoberzijanske kedrovine.
„Još nije vreme za to.”
„Kada će biti vreme?”
„Moramo sačekati do ponoći.”
I tako smo proveli čitavo popodne dremajući u džipu. S vremena na vreme, neko
bi novčićem zakuckao na prozor i nudio nam peruške za brisanje prašine, švercovane
cigarete, žvakaće gume ili hemijske olovke. Malo-pomalo, popodne se pretvaralo u
sumrak, a zatim i sumrak u noć. Neprestano sam gledao na sat, odbrojavajući
minute.
U pola jedanaest sam protresao Kemala za ramena, nateravši ga da se probudi.
Isteturali smo se iz vozila i potražili utočište u obližnjem kafeu, gde smo naručili
cafe noir. Kao i obično, kafe je bio pun muškaraca sa izduženim licima koji su,
obučeni u dželabe, sedeli među oblacima crnog duvanskog dima. Konobar nam je
doneo par čistih pepeljara, poslužio nas kafom i zakašljao se u šaku. Tražio je da
odmah platimo.
„Platićemo kad krenemo”, odgovorio je Kemal.
Konobar je ispružio dlan i promrmljao cenu. „Vidim da ste iz Kazablanke”, rekao
je, „a ja sam prilično nepoverljiv prema ljudima iz grada”.
Kemal je tačno u jedanaest napustio sto, prešao ulicu i prišao dečaku koji je
prodavao „marlboro” na komad. Međutim, nije otišao tamo da bi kupio cigarete, već
da bi stupio u kontakt s nekim od švercera. Nakon nekoliko minuta razgovora, dečak
je nekud otrčao, a Kemal se ponovo ušunjao u kafe.
Prošlo je još sat vremena.
Kemal je taman palio cigaretu kada je jedan muškarac, probivši se kroz dimnu
zavesu, prišao našem stolu. Bio je nizak i nervozan, s masnim licem boje rđe.
Nagnuo se ka stolu, ovlaš se rukovao sa mnom i spustio se na stolicu. Odmah sam

230
primetio da nešto nije štimalo u tom pozdravu. Skrenuo sam pogled ka njegovoj
desnoj šaci. Nedostajala su mu tri prsta i palac. Kemal mi je kasnije objasnio kako
stolar bez prstiju važi u Maroku za iskusnog majstora. Rekao je da najbolji stolari
uopšte nemaju prste.
Potom su njih dvojica počeli da se došaptavaju na arapskom. Razgovarali su o
kvalitetu i kvantitetu, kao i o policiji. Tip se neprestano cerio i služio Kemalovim
„marlborom”. Kad god bi u razgovoru bila pomenuta policija, švercer bi se jedinim
preostalim prstom desne ruke počešao po bradi i prasnuo u promukli nervozni smeh.
Na kraju smo napustili kafe i izašli na ulicu. Tamo smo se našli s još jednim tipom,
kome takođe svi prsti nisu bili na broju, da bismo na kraju završili u radnji u kojoj su
se prodavale polovne WC šolje. Iako je bilo veoma kasno, sva svetla su bila
upaljena. Nisam imao ni najblažu predstavu o tome šta smo tražili na tom mestu, ali
kao i uvek, držao sam se po strani, prepuštajući Kemalu da ugovori posao.
Nervozni tip iz kafea je podigao poklopac s jedne od WC šolja i iz nje izvadio
šest uzoraka kedrovine. Bacio ih je na sto i počeo da nam objašnjava njihove
karakteristike. Objasnio je da je roba klasirana prema brojnosti čvorova i suvoći
drveta. Najsuvlje drvo bez ijednog čvorića bilo je premiere qualite. Naravno, to je
imalo i odgovarajuću cenu. Takva kedrovina bila je duplo skuplja od robe druge
klase.
Pregledao sam uzorke, izjavio da bih uzeo drvo prve klase i upitao da li u
skladištu imaju dovoljnu količinu za police dužine dvesta pedeset metara. Šverceri su
moje pitanje dočekali širokim kezom. Tip kojeg smo upoznali u kafeu odšetao je do
drugog kraja radnje i pomerio visoku platformu na kojoj su bile izložene uvozne
ružičaste WC šolje iz Francuske. Pred našim očima se ukazao nizak tajni prolaz.
Švercer nas je pozvao da krenemo za njim.
Prošli smo kroz tajni otvor i obreli se u skladištu kroz koje se širio opojni miris
sveže posečene kedrovine. Kada su mi se oči privikle na tamu, ugledao sam robu
koju su crnoberzijanci nudili – hiljade i hiljade debelih dasaka poslaganih do samog
krova u kamarama koje su po veličini i obliku podsećale na kušet kola. U jednom
uglu spazio sam cirkularnu testeru. Bila je lišena bilo kakvih bezbednosnih
mehanizama, što je objašnjavalo zašto je ljudima koje smo upoznali nedostajalo
toliko prstiju.
Nakon toga, usledili su iscrpljujući tročasovni pregovori. Po njihovom okončanju,
moj buđelar je bio znatno olakšan, ali konačno smo imali dovoljno prvoklasne
kedrovine za biblioteku. Naš posrednik je obećao da će u najkraćem mogućem roku
isporučiti drvo u Dar Kalifu. Pružio mi je svoju osakaćenu desnu šaku, široko se
iscerio i iščezao u noći.

Dok smo se sutradan vraćali za Meknes, pored puta smo primetili mnoštvo tezgi

231
pored kojih je stajala armija tinejdžera. Prodavali su avokado i kameleone, bukete
ruža i crveno keramičko posuđe. Kilometrima naokolo nije bilo nijednog sela, pa čak
ni usamljenih kuća. Pitao sam se kako su ti dečaci stigli tu i zašto su za trgovinu
odabrali tako zabačeno i pusto mesto. Nismo planirali da se zaustavljamo, ali ja sam
naglo promenio mišljenje kada sam video kako dečaci surovo hvataju kameleone za
rep i vitlaju njima kroz vazduh kako bi privukli pažnju vozača. Naredio sam Kemalu
da pritisne kočnicu i poslao ga da kupi sve guštere koji su bili izneti na prodaju –
ukupno dvadeset kameleona različitih veličina. To zadovoljstvo me je koštalo pet
stotina dirhama, oko trideset američkih dolara. Bila je to pljačka usred bela dana.
Prešli smo otprilike još pet kilometara. Put je ponovo bio prazan, omeđen
stablima eukaliptusa i šipražjem. Sunce je bilo tako zaslepljujuće da je Kemal
jednom rukom držao volan, a drugom zaklanjao oči. Rekao je da nikada nije video
tako jako i blještavo popodnevno sunce. Put je vijugao ulevo, potom udesno, a onda
je konačno postao prav kao strela i usmeren direktno ka severu. Prvi put nakon
dužeg vremena imali smo dobar pregled pred sobom.
U daljini smo ugledali čoveka koji je stajao pod senovitom krošnjom jele. Bio je
pogrbljen od starosti, a telo mu je bilo obavijeno dželabom s kapuljačom. Ja sam ga
prvi spazio.
„Daj da ga povezemo”, rekao sam. „Ionako moramo stati da pustimo guštere.”
„Stranci koje srećete na putu mogu doneti samo nevolje”, progunđao je Kemal.
„A šta je s milosrđem? Molim te, stani. Naređujem ti da staneš”, odlučno sam
rekao.
Kemal je nagazio kočnicu i džip se lagano zaustavio, nezgrapno se zaljuljavši.
Starac je dohramao do vozila, vukući svoj ruksak. Doviknuo sam mu nešto u znak
pozdrava i rekao mu da uđe. Progunđao je jedno „hvala” i počeo da se pentra u džip,
dok smo mi za to vreme izašli da oslobodimo kameleone. Trenutak kasnije, začuo
sam štektanje motora. Dok sam se okrenuo, džip se već udaljavao od nas. Bio je to
trenutak koji sigurno nikada neću zaboraviti. Ispustili smo guštere iz ruku i pojurili
uz drum, psujući na sav glas.
Nije bilo nikakve vajde. Džip je već nestao s vidika.
„Kučkin sin”, rekao sam.
„Dabogda se zakucao u što veće drvo”, dodao je Kemal.
„Pazi šta govoriš. Mogao bi da ošteti vozilo.”
„Ionako ga nikada više nećete videti” rekao je Kemal. „Do mraka će delovi već
biti povađeni, a limarija isečena i prodata kao staro gvožđe.”
Spustili smo se pored puta, još uvek ne verujući šta nam se desilo. Ćutke smo
zurili u daljinu, kao da očekujemo neki čudesan preokret. Iako Kemal ništa nije
komentarisao, osećao sam da je duboko u sebi mene krivio za taj incident jer sam
usput pokupovao sve one guštere. Oni su uzrokovali katastrofu koja nas je zadesila.
„Siroti gušteri. Siroti starac”, rekao sam, pokušavajući da ga smekšam.
232
 „Do đavola i s gušterima i s tim starcem! Ako vas baš zanima, nije ni bio nešto
star. To je bila čista kamuflaža”, prasnuo je Kemal. „Taj čovek je lopov.”
Nakon petnaest minuta čekanja, začuli smo kako se neko vozilo približava iz
pravca Meknesa. Bilo je to prvo vozilo na drumu otkako smo ostali bez džipa. Put je
bio toliko prav da smo ga ugledali mnogo pre nego što je stiglo do nas. Kretalo se
velikom brzinom, a sunčevi zraci su se odbijali o krov. Zaklonio sam oči šakama.
„Neki džip. Isti kao naš.”
Kemal se zagledao u daljinu. „To i jeste naš džip”, rekao je.
„Zašto li se vraća? Ne misli valjda da ima još nešto da nam uzme?”
„Ovo prepustite meni”, odlučno je rekao Kemal.
Zgrabio je veliki oštar kamen i pojurio ka vozilu baš u momentu kada je lopov
nagazio na kočnicu.
„Ostavi taj kamen!” povikao sam.
„Malo sutra ću da ga ostavim!”
Lopov je otvorio vozačka vrata trenutak pre nego što je Kemal stigao do njega s
kamenom. Vikao je nešto na arapskom. Zvučalo je kao da moli za milost. Kemalovo
lice je bilo iskrivljeno od besa. Ranije sam već imao prilike da prisustvujem naletima
njegove srdžbe. Ako bi mu pukao film, bio je savršeno kadar da ubije čoveka. Lopov
je ponovo nešto doviknuo, a onda skočio iz džipa i bacio se na zemlju, raširivši noge
i ruke. Nisam shvatao šta se dešava. Govorio je molećivim glasom, u beskraj
ponavljajući jedne te iste reči.
„Šta to govori?”
Kemal je ćutao. Podigao je ruku i hitnuo kamen u stranu, očigledno dirnut onim
što je čuo. Njegova srdžba je naprasno splasnula.
„Zaboga, šta kaže? Zašto se vratio?”
Čovek je i dalje molio za milost.
„Alahu akbar! Bog je veliki!” rekao je Kemal.
„Šta se dešava?”
„Ne mogu da verujem.”
„Aman, šta se dešava?!”
„Kaže da nam je vratio džip zato što...”
„Zato što...?”
„Zato što, da to nije učinio, niko nikada više ne bi stao da poveze nekog sirotog
starca.”

U Dar Kalifi su počeli radovi na fontani. Iz Fesa je stigao kamion natovaren
korpama punim četvrtastih keramičkih pločica. Pločice su bile raznih boja – plave,
bele, crvene i zelene, žute i tirkizne, narandžaste i crne. Dvojica zelidžija – majstora
koji su se specijalizovali za veštinu sečenja pločica – sedeli su u dvorištu na

233
smotuljcima pamuka. Bili su tihi, mirni i pažljivi, nalik ljudima koji bi mogli
provesti čitavu večnost utonuli u misli. Jedan šegrt je doneo prvu korpu u dvorište.
Spustio se pored majstora, a onda je bambusovim štapom umočenim u belo domaće
mastilo počeo da iscrtava mnoštvo prefinjenih oblika na keramičkim pločicama.
Pločice je potom prosleđivao zelidžijama koji su, prateći iscrtane obrise, izrezivali
deliće budućeg mozaika.
Samo za centralni medaljon je bilo potrebno dve hiljade mozaičkih fragmenata, a
za čitavu fontanu duplo više od toga, pri čemu je svaki komadić keramike bio sečen
na licu mesta, u Dar Kalifi. Aziz mi je predočio da će za pripremu kompletnog
mozaika trebati oko mesec dana. Isprva sam mislio da će to, uprkos njegovoj
prognozi, potrajati znatno duže. Međutim, dok sam gledao predane zanatlije kako
vešto barataju svojim alatom, shvatio sam da možda ipak ima nade. Zelidžiji su radili
furioznim tempom, kuckajući oštrim preciznim čekićima po iscrtanim obrisima i
stvarajući mnoštvo raznovrsnih oblika – kvadratiće i pravougaonike, komadiće u
obliku širita i slova S, rombove i trapeze, pa čak i osmokrake zvezde. Svaki oblik
imao je svoje ime. Bilo je tu šiljastih spirala koje se nazivaju kandil i blago zavojitih
oblika poznatih kao dardž, trouglova koje zelidž-majstori zovu talija i osmougaonih
oblika poznatih pod nazivom kura.
Marokanski mozaici se uveliko razlikuju od svojih zapadnjačkih pandana koji se
uglavnom prave od bojenog stakla. Kod zapadnih mozaika, komadići stakla su
potpuno obojeni, dok su delići marokanskih mozaika sačinjeni od keramike i samo
površinski glazirani bojom. Osim toga, sečenje keramike je daleko komplikovanije
od sečenja stakla budući da se staklo mnogo lakše kontroliše i prilikom sečenja se
lomi po pravim linijama. Kada se keramički komadići koji sačinjavaju zelidž mozaik
postave jedan uz drugi, oni se tako savršeno uklapaju da između njih ne ostaju
pukotine koje bi bile ispunjene malterom kako bi se povezao čitav sklop. Zbog toga
se komadići zelidž mozaika stavljaju preko gipsane podloge, a njihove donje ivice se
seku pod uglom koji omogućava savršeno prianjanje.

Nekoliko dana po povratku iz Meknesa, prošao sam pored radnje za prodaju
brazilske kafe smeštene preko puta oronule Besonoove zgrade. Bio je petak ujutru i
na ulicama je vladala neuobičajena gužva, a prolećno sunce je zasipalo grad
snopovima blistave svetlosti. Primetio sam starca koji je sedeo pored izloga radnje,
umotan u poliestersko ćebe. Oči su mu bile zatvorene. Otvorio sam vrata, ušao u
lokal i pozdravio prodavačicu. Odmah me je upitala kako mi se dopala kafa. Rekao
sam da je odlična. Na njenom licu je istog trenutka zablistao širok osmeh.
„Vi ste čovek koji zna da ceni kvalitet”, veselo je rekla. „To se vidi i po vašoj
obući.”
Spustio sam pogled ka zemlji. Na nogama sam imao stare crne cipele od
neštavljene kože.
234
 „Cakle se kao ogledalo”, nastavila je prodavačica. „To dokazuje da i vaša usta i
vaša stopala imaju dobar ukus.”
Pokazao sam rukom ka usnulom starcu. „To je vaš deda?” upitao sam šapatom.
„Da, to je on.”
„Baš šteta što spava”, rekao sam.
Prodavačica je istog trenutka izvukla fioku registar-kase i snažno je zalupila.
Starac je otvorio oči. „Nadija”, progunđao je. „Koliki je pazar?”
„Sedite pored njega”, rekla je žena, „a ja ću vam pripremiti šolju burbon santo
sa”.
Čim sam se smestio pored starca, srebrnastosiva mačka mi je skočila u krilo.
Starac je skrenuo pogled ka ulici.
„Volite brazilsku kafu?” upitao je.
„Da. To je najbolja kafa na svetu”, učtivo sam odgovorio.
Starac se osmehnuo, klimnuo glavom i obrisao naočari krajičkom košulje.
„I moj deda ju je voleo”, dodao sam. „Svakog meseca je dolazio u Kazablanku po
kafu.”
„Odakle je bio vaš deda? Iz Fesa?” upitao je starac.
„Ne. On je bio Avganistanac.”
Starac je ćušnuo naočari na nos i zagledao se ispred sebe. „Poznavao sam jednog
Avganistanca”, rekao je slabašnim glasom. „Živeo je u Tangeru.”
Zastao sam u pola daha. „I moj deda je živeo u Tangeru”, rekao sam.
„Bio je sufi. Strašno mudar čovek.”
„Da se možda nije zvao Ikbal?”
Starac je prešao jezikom preko ispucalih usana. „Da baš tako se zvao”, rekao je.
Nisam nijednom rečju niti emocijom pokazao kako se osećam, ali srce mi je
zaigralo od radosti.
„Pojavljivao se na svakih nekoliko nedelja”, polako je nastavio starac. „A onda je
odjednom prestao da dolazi.”
„Udario ga je kamion za prevoz koka-kole”, objasnio sam.
Vremešni prodavac kafe se odjednom rastužio. Skinuo je naočari i obrisao čelo.
„Husein je bio strašno usamljen bez njega”, rekao je.
„Ko je Husein?”
„Pa, zbog njega je vaš deda tako često dolazio u Kazablanku” odgovorio je.

Čuvari su bili strašno zlovoljni zbog toga što sam naručio kedrovinu za
biblioteku. Kada je kamion s drvenom građom stigao iz Azrua, postrojili su se na
kućnom prilazu i rekli šoferu da se vrati odakle je došao. Kamiondžija bi ih
verovatno i poslušao da se ja, srećnim sticajem okolnosti, baš u tom trenutku nisam
vratio iz šetnje.

235
 „Šta se dešava?”
„Ovaj čovek je dovezao kedrovinu iz Azrua”, besno je rekao Medved.
„Odlično! Odmah ćemo je prebaciti unutra!”
„Ne možete to učiniti”, usprotivio se Hamza.
„Zašto ne bih mogao?”
„Zato što je kedrovina ukleto drvo. To je drvo koje džini najviše vole.”
„Nemoguće da džini obitavaju baš u svim kedrovima”, rekao sam.
Osman je uperio prst ka nebu. „Nego šta nego je moguće! Zato nijedna cepanka
kedrovine ne sme ući u kuću”, rekao je znalačkim glasom.
Uprkos tome što sam, u poređenju s većinom ljudi koje poznajem, prilično
prijemčiv za lokalne običaje i verovanja, znao sam da na nekom mestu ipak moram
povući liniju. Moji čuvari su još odavno bili prešli tu granicu. Preuzeli su vlast u
kući, nametnuvši nam režim baziran na izmišljenom strahu. Već mi je bilo preko
glave da iz dana u dan slušam šta je ukleto a šta blagosloveno, kako treba da
obavljam svoje poslove i kome smem da verujem. Odgurnuo sam ih u stranu i
pokazao šoferu da istovari građu.
„Zažalićete zbog ovoga”, preteći je rekao Hamza.

Stari filatelista Hišam je pune tri nedelje proveo u bolesničkoj postelji. Pozvao
sam našeg porodičnog lekara da ga pregleda. Gacajući kroz blato do kolena, doktor
se probio do Hišamove kućice, pregledao ga stetoskopom, zavirio mu u grlo i
obavestio nas da je starac navukao veoma ozbiljan grip. Naredio mu je da do
daljnjeg ostane u postelji, da miruje i ne prima posetioce.
Naši razgovori su se u međuvremenu pretvorili u stožer oko kojeg se vrtela čitava
moja nedelja. Unapred sam se radovao tim susretima i pričama iz kojih su izbijali
Hišamovi jednostavni i razboriti pogledi na svet. Dok je bio bolestan, pridržavao sam
se doktorovog naređenja i nisam odlazio kod njega. Često sam sretao njegovu
suprugu dok je kupovala povrće na tezgi preko puta džamije, tako da me je ona
redovno izveštavala o starčevom zdravlju.
Jednog ponedeljka, treće nedelje otkako se Hišam razboleo, mahnula mi je rukom
dok sam prolazio kroz bidonvil.
„Želeo bi da vas vidi”, rekla je.
Kada sam otišao do kućice, starac je sedeo na krevetu postavljenom nasred
jednosobne straćare. Na sebi je imao svoj stari sako od tvida, pljosnatu kapu i čarape
navučene preko šaka. Upitao sam ga kako se oseća.
„Kao robijaš”, rekao je. „Kao robijaš koji se smrzava u ledenoj ćeliji.”
„Doneo sam vam nekoliko markica. Jednu iz Mongolije i nekoliko novih iz
Avganistana.”
Stari filatelista je svukao čarape s ruku, zahvalio mi i žudno prihvatio poštanske

236
marke. Svrstao ih je u pedantne nizove i svaku pomno pregledao svojom lupom.
Zamišljeno je klimao glavom, mrmljajući nešto na arapskom i čkiljeći kroz
uveličavajuće staklo. Kada je ispitao i poslednju markicu, spustio je lupu i zagledao
se u mene.
„Kad biste samo znali koliko ste usrećili jednog bolešljivog starca” rekao je.

Moja maštarija da pretvorim gostinsku kućicu u vrtni paviljon bila je inspirisana
marokanskom tradicijom izgradnje menzeha. Ti pomoćni objekti, posvećeni
trenucima dokolice, užitka i relaksacije, predstavljaju marokansku verziju modnog
hira koji je svojevremeno vladao i Evropom. Na brojnim marokanskim kraljevskim
posedima mogu se zateći takvi paviljoni skriveni u nekom uglu vrta i odvojeni od
palate zastorom stvorenim od postrojenih stabala i gustih krošanja. Ti objekti su po
pravilu popločani najkvalitetnijim bedžmatom i opremljeni jednostavnim stolicama,
jastučićima i asurama, a krovovi su im prekriveni kermudom, zelenim glaziranim
pločicama.
Pretvaranje oronule gostinske kućice u marokanski vrtni paviljon nije
predstavljalo naročito komplikovan poduhvat. Prvo je trebalo izbaciti krš koji se
tokom godina nakupio unutra, zatim ukloniti zarđali limeni krov i srediti električne i
vodovodne instalacije. Nakon toga, trebalo je naneti novi gips na zidove, popločati
podove bedžmatom i prekriti krov zelenim kermudom.
Planirao sam da radovi počnu negde sredinom aprila. Na poleđini koverte sam
skicirao šta bih otprilike želeo i to pokazao jednom građevincu iz Uarzazata. On mi
je za taj posao zatražio tako nizak iznos da sam ostao prosto zapanjen. Uprkos tome,
uzeo sam ga u službu.
Još od samog početka su krenuli problemi. Osman je načuo šta planiram i izjavio
kako je moj poduhvat osuđen na propast jer ta zgrada nije bila džabe napuštena.
Kada sam ga zamolio da mi pojasni svoje reči, samo je okrenuo leđa i otišao,
gunđajući nešto sebi u bradu. Hamza takođe nije podržavao moju ideju. Odvukao me
je u stranu.
„Napravićete veliku grešku ako to uradite”, rekao je.
”Možeš li mi ti reći zašto je gostinska kućica napuštena?”
„To se vas ne tiče”, odgovorio je.
„Ako se opet radi o džinima”, rekao sam, „ne morate više brinuti. Isterivači
duhova će uskoro posetiti Dar Kalifu.
Hamzino lice se istog trenutka sledilo. „Kada? Kada dolaze?”
„Kad budu bili spremni”, odgovorio sam.

Pozno proleće pretvorilo se u rano leto i vazduh su ispunili novi mirisi. Postali su
još opojniji, bujniji, sočniji, kao da su nagoveštavali da su pred nama neki novi i

237
lepši događaji. Sada kada smo zimu ostavili za sobom i krenuli u susret dugim
vrelim danima, moje raspoloženje se znatno poboljšalo. Tumarao sam kroz prazne
sobe, s nestrpljenjem iščekujući dan kada ćemo se konačno useliti u njih.
Dekorativni radovi su većinom bili gotovi, ali svuda je ostao još po neki nedovršeni
detalj, tako da smo se i dalje tiskali u privremenoj zajedničkoj spavaćoj sobi na
glavnom hodniku.
Jednog jutra, dok sam sedeo za svojim indijskim radnim stolom pišući pisma,
zazvonio je telefon. Bilo je nešto pre osam. Upitao sam se ko može zvati u tako rane
sate. Odgovorio sam na poziv i s druge strane začuo dubok prodoran muški glas.
Moj sagovornik me je na odličnom engleskom jeziku upitao da li sam u nekom
srodstvu sa Sirdarom Ikbalom Ali Šahom. Odgovorio sam da sam ja njegov unuk.
„Moramo se sresti”, rekao je anonimni glas.
„Možete li mi reći ko ste vi?”
„Sve ću vam objasniti kada se budemo videli.”
Tog popodneva, pojavio sam se dvadeset minuta pre ugovorenog vremena na
mestu sastanka, u jednom kafeu u blizini Bulevara Hasana Drugog. Pretpostavljao
sam da je taj misteriozni muškarac dobio moj broj od grofice De Longvik. Pokušao
sam da je kontaktiram telefonom, ali njena služavka me je obavestila da je grofica
otišla na Karibe.
Naručio sam espreso i izvadio svoju beležnicu. Na prvi pogled, svi marokanski
kafei izgledaju gotovo istovetno – za stolovima obavijenim duvanskom izmaglicom
sede sredovečni muškarci u dugim dželabama, sa žutim iznošenim kožnim papučama
na nogama. Međutim, ako zavirite ispod površine, pred vašim očima se otkriva
mnoštvo zanimljivih i neočekivanih prizora. Za susednim stolom sam ugledao
muškarca s debelim naočarima i fesom na glavi koji je krajnje koncentrisano žiletom
rezbario palidrvca. Malo dalje od njega, jedan visok i markantan tip je povlačio
duboke dimove iz nargila ležerno se zavalivši na naslon. Kelner je odmerenim
koracima prišao njegovom stolu i ćušnuo mu svežanj novčanica skrivenih ispod
poslužavnika. Tip se diskretno osvrnuo naokolo i gurnuo pare pod dželabu.
Misteriozni muškarac koji mi je zakazao susret kasnio je već petnaest minuta.
Naručio sam još jedan espreso i nastavio da pravim svoje beleške. Tada je papir
zaklonila neka tamna hladna senka. Podigao sam pogled. Nada mnom je stajao vitki
bradati muškarac od pedeset i kusur godina, obučen u sivo laneno odelo. Pružio mi je
ruku.
„Ja sam Husein Benbrahim”, predstavio se.
Nisam znao šta da kažem. Ušeprtljano sam sklonio svesku i pokazao mu na
stolicu pored sebe. Imao je taman ten, a crte lica su mu bile prikrivene prosedom
bradom. Ramena su mu bila široka, a držanje neprirodno dobro.
„Stari prodavač kafe mi je rekao za vas”, prozborio je.
„Baš kao što je i meni rekao za vas”, odgovorio sam.
238
 „Onda znate zbog čega sam insistirao da se upoznamo?”
„Ne, ništa ne znam”, brže-bolje sam objasnio. „Sve što sam saznao jeste vaše
ime... i to da je moj deda zbog vas često dolazio u Kazablanku.”
Husein je naručio cafe creme i ponovo se okrenuo ka meni.
„Da, dolazio je ovde zbog mene.”
„Možete li mi to malo pojasniti?”
„Ikbal je bio prijatelj mog dede”, rekao je, blago se nagnuvši. „I mnogo više od
toga. Bio mu je brat.”
„Brat?” Ništa mi nije bilo jasno.
„Ne brat u uobičajenom smislu”, nastavio je on, „već masonski brat. Vidite, i moj
i vaš deda su bili masoni.”
„Da. Poznato mi je da je moj deda bio član masonske lože iz Edinburga”, rekao
sam.
Husein mi se još više približio. Naslonio je laktove na sto i spojio dlanove. „Baš
tako”, rekao je. „Njih dvojica su se upoznali u jednoj bolnici u Edinburgu za vreme
Prvog svetskog rata. Ikbal je bio Avganistanac, a moj deda Marokanac, tako da je
bilo sasvim prirodno da se sprijatelje. Zajedno su stupili među masone i ostali u
kontaktu do kraja života.”
„Kada je vaš deda umro?”
„1963. godine”, odgovorio je Husein, „tri godine nakon što se Ikbal preselio u
Tanger. Ja sam još u ranom detinjstvu ostao bez roditelja, tako da me je deda odgajio.
Kada je on umro, ostao sam bez ikog svog. Nisam imao nikog od bliske rodbine ko
bi preuzeo brigu o meni, tako da bi me sigurno poslali u sirotište da mi Ikbal nije
priskočio u pomoć. Ispostavilo se da je on još ranije obećao mom dedi da će se
starati o meni ako se njemu nešto desi.”
„Masonska dužnost?” rekao sam.
„Bratska dužnost.”
„Ali vi se niste preselili kod njega u Tanger?”
„Nisam. Ostao sam u školskom internatu u Kazablanki”, objasnio je Husein.
„Ikbal me je posećivao svakog meseca. Donosio mi je knjige i hranu. Tek kasnije
sam saznao da je on plaćao i školarinu. Otvorio mi je bankovni račun kako bih
mogao da nastavim sa studijama. Samo zahvaljujući njemu, uspeo sam da postanem
hirurg.” Husein je na trenutak zastao. „Uvek mi je govorio da imam sigurnu i
preciznu ruku.”
„Ali kako to da vas nikad nije pominjao? Koliko shvatam, čak ni njegovi bliski
prijatelji iz Kazablanke nisu znali za vas.”
Husein me je pogledao pravo u oči. „Čestiti ljudi ne govore o svojoj
velikodušnosti”, rekao je. „Kad bi se hvalisali time, onda to ne bi bila velikodušnost,
već sujeta.”

239

Četiri nedelje nakon što je bila isečena prva kockica mozaika koji će krasiti
fontanu, u Dar Kalifu je stigao mualem koji je trebalo da obavi završni deo posla –
da dizajnira mozaik i sklopi ga u celinu. Imao je tako prefinjenu i krhku građu da je
podsećao na figuru od majsenskog porcelana. Hamza ga je dočekao na vratima, a
potom ga odveo do dvorišta gde su sedeli zelidž-majstori. Novopridošli zanatlija je
razvio komad grubog platna preko zelenog popločanog poda i latio se posla.
Prvo je skicirao centralni medaljon, potom šesnaest spoljnih rozeta i na kraju
pozadinu. Pincetom je raspoređivao minijaturne ručno sečene fragmente, stvarajući
centralni deo mozaika. Bio je tako vičan svom poslu da je pet hiljada mozaičkih
fragmenata svih mogućih boja i oblika postavljao na odgovarajuća mesta okrenute s
naličja, uopšte ne osećajući potrebu za tim da pogleda drugu stranu i proveri kako
dezen izgleda. Ruke su mu se kretale brzinom svetlosti, uzimajući komadiće sa
razvrstanih gomilica i slažući ih u mozaik. Upitao sam ga kako uspeva da napravi
tako savršen dezen kada su keramički fragmenti okrenuti naopačke i kada uopšte ne
vidi kako su boje uklopljene.
„Samo slepci znaju koliko je očini vid slab i nepouzdan”, odgovorio mi je.
Dok su se radovi na fontani nastavljali, kedrovina koju smo kupili za biblioteku
bila je pretvarana u dvesta pedeset metara duge police. Drvo je bilo čudesno
aromatično. Njegov miris je prožimao čitavu prostoriju. Rašid i četiri njegova
pomoćnika poskidali su svu odeću osim donjeg veša i stavili platnene poveze preko
usta. Bilo je toliko piljevine da bi vam se, ako biste provirili u sobu privučeni
mirisom kedrovine, učinilo da ste uleteli usred mećave. Čuvari su usplahireno
marširali ispred biblioteke. I dalje su bili uznemireni zbog toga što sam u kuću
dovukao ukleto kedrovo drvo i besni što im nisam dopustio da isteraju ono što su
naumili. To drvo je možda bilo prepuno džina, ali oni još uvek nisu davali znaka.
Kuća je i dalje stajala na svom mestu.

Jedini način da se izborim s rastućom tenzijom bio je da pobegnem iz Dar Kalife.
Ponovo sam počeo da provodim sve više vremena u gradu, praveći beleške po
kafeima i posmatrajući život koji se odvijao oko mene. Kemal je znao da me, ako mu
zatrebam, najčešće može pronaći u kafeu Rialto, preko puta istoimenog bioskopa.
Odlazio sam tamo zbog guste jake kafe sa aromom badema.
Jednog jutra je parkirao džip ispred kafea i domarširao do mog stola, donevši mi
najnovije vesti o mafijaševom planu da nam preotme Kalifovu kuću. Spustio se
pored mene i poslagao gomilu dokumentacije po stolu. Dok smo mozgali šta da
preduzmemo, prišao nam je uniformisani policajac. Pokazao je rukom ka džipu.
„Šta ono traži tamo?” mrko je upitao.
Ukorio sam Kemala što se parkirao na nedozvoljenom mestu.

240
 „Odmah ćemo pomeriti vozilo”, rekao sam.
„Ne mislim na vozilo”, žučno je odbrusio policajac, „već na onaj amblem. Gde
ste to nabavili?”
Policajac je uperio prst ka službenoj nalepnici na vozačkoj strani šoferšajbne na
kojoj se nalazila marokanska zelena petokraka zvezda na crvenoj pozadini.
„Otkud vam to? Znate li da je to amblem šefa policije?” ispitivao nas je.
Kemal je skočio sa stolice i krenuo ka automobilu.
„Ako hoćeš da znaš odakle mi amblem”, arogantno je rekao, „napiši mi kaznu za
parkiranje”.
Policajac je zamišljeno žvakao kraj hemijske olovke.
„Hajde, napiši mi kaznu! Čik ako smeš!” vikao je Kemal.
„Odmah uklonite vozilo ili ću vas privesti”, rekao je policajac.
„Hajde, kukavice! Samo mi napiši tu kaznu, i pre nego što kažeš piksla, završićeš
po službenoj dužnosti usred Sahare!”
Potražio sam novčanik da platim račun. Kada sam podigao glavu, policajac više
nije bio tu.
„Kud nestade?”
„Zbrisao je.”
„Otkud ti taj amblem? Imaš nekog rođaka u policiji?”
„Ma jok”, rekao je Kemal. „Kupio sam ga na bazaru za jedan dolar.”
Grofica De Longvik mi se javila telefonom odmah po povratku s Kariba. Rekla
mi je da je vila koju je njena kćerka posedovala na ostrvu Martinik zaista prelepa, ali
da unutra prosto ne može da se diše od vlage. Koliko god vam bilo lepo na nekom
putovanju, objasnila je, ipak je najlepše kada se posle dužeg odsustva vratite kući.
Pomenuo sam kako sam uspeo da otkrijem zašto je moj deda svakog meseca
dolazio u Kazablanku.
„Pa, dolazio je zbog kafe, zar ne?” rekla je grofica.
„Nije zbog kafe”, odgovorio sam, „već da bi održao obećanje koje je dao svom
prijatelju iz masonskih krugova.”
S druge strane linije začulo se prigušeno zveckanje bisera.
„Dakle, znate za Huseina Benbrahima?”
„Sada znam”, rekao sam. „Ali ako ste vi znali za to, zašto mi niste rekli?”
„Ja možda nisam mason”, odgovorila je grofica, „ali kad nekome nešto obećam,
moje usne su zapečaćene”.

Ubrzo nakon toga, jednog jutra sam zatekao Račanu kako plače za kuhinjskim
stolom. Timur je sedeo na podu pored nje, vrišteći iz sveg glasa.
„Bila sam luda što sam nasela na tvoja obećanja” tiho je rekla, ne dižući pogled.
„Osećam se kao da me je neko spakovao u ludnicu. Napravio si nam haos od života
samo da bi mogao da se prepustiš svojim fantazijama.”
241
 „Biće bolje”, pokušao sam da je utešim. „Samo se još malo strpi. Stvari će
sigurno krenuti nabolje.”
Račana je podigla glavu. Pogled joj je bio umoran i prazan. „Tebi je lako. Ti
jednostavno pobegneš od svega. Provodiš po čitav dan u onim odvratnim
zagušljivim mačo kafeima.”
„To je istraživački rad”, brže-bolje sam rekao u svoju odbranu.
„E pa, onda i ja želim da se bavim istraživačkim radom!”
Nisam imao drugog izbora nego da obećam Račani da će i ona dobiti svog ličnog
asistenta. Bila je već umorna od neprestanih čarki među mnogobrojnom poslugom
koju smo unajmili u nadi da će nam to olakšati život. Gotovo sve svoje vreme je
provodila mireći zavađene strane i razrešavajući nesporazume između kuvarice,
dadilje, spremačice, baštovana i čuvara. Sada je tražila nekog ko će joj priteći u
pomoć, ko će biti njena desna ruka i ko će držati na odstojanju sve ostale. Nadao sam
se da će Račana, kao i uvek do tada, pregurati tu lošu fazu i da ćemo nastaviti dalje
tim strmoglavim putem kojim smo se uputili. Dani su prolazili. Davao sam sve od
sebe da je nekako razveselim i odvratim joj pažnju s problema, ali ona ovog puta nije
bila spremna da tako olako pređe preko situacije koju sam joj natovario na vrat. Sve
češće je bila na rubu nerava i u izlivima besa i očajanja tražila da joj vratim pravo na
život, da je oslobodim okova Kalifove kuće.

Arijana bi gotovo svakog popodneva pobacala ostatke svoje omiljene raščerupane
lutke u pletenu korpicu i otišla da pravi društvo čuvarima koji su završavali poslove
po dvorištu. Satima bi se vrzmala oko njih i slušala klasične priče iz njihovog
repertoara – arapske narodne epove o časti, hrabrosti i osveti. U roku od nekoliko
nedelja od našeg dolaska u Maroko, Arijana je već u priličnoj meri savladala
francuski, a donekle i arapski. Iako je bila veoma mala, njene prevodilačke usluge su
nam često bile od ogromne pomoći. Ponekad bi do vrta odgurala i malog Timura i
onda bi zajedno zamajavali čuvare, ne dopuštajući im da se posvete svojim
dužnostima.
Jednog popodneva sam zatekao Medveda kako ljuljuška Timura u naručju i priča
Arijani neku narodnu priču.
Prišao sam i rekao: „Izvini. Znam da te ometaju u poslu.”
Medved se razneženo zagledao u Timurove oči i duboko uzdahnuo. „Deca su
najveće životno blago”, rekao je.

Kao odgovor na Račanin vapaj za slobodom, jedne večeri se pred našim vratima
pojavila krupna jedra žena koja se zvala Rabija. Rabija je posmatrala svet kroz velike
okrugle naočari pričvršćene lastišom oko glave. Jezikom znakova nam je objasnila
da je načula kako kod nas može dobiti posao. Već na prvi pogled nam je bilo jasno
da Rabija nije ispunjavala gotovo nijedan od uslova za posao koji smo nudili. Nije
242
govorila ni engleski ni francuski, a u Kazablanku je stigla svega nedelju dana ranije
iz jednog udaljenog pustinjskog sela. Međutim, postojao je jedan detalj koji joj je
išao u prilog – ulivala je strah u kosti svima oko sebe. Da sam bio hrabriji, verovatno
bih još pri tom prvom susretu odbio njenu ponudu i pokazao joj vrata. Ali ni Račana
ni ja nismo imali petlju za to. U roku od svega dva dana, Rabija je zavela diktaturu
nad svima u kući, uključujući i Račanu, decu i mene samog. Svi smo hodali na
prstima, nastojeći da se ne nađemo u njenom vidokrugu. Kuvarica, dadilja i
spremačica su išle naokolo očiju zacakljenih od suza, kao da su se plašile da bi im
Rabijin korbač svakog časa mogao zafijukati iznad glave. Čuvari su takođe svim
silama nastojali da joj se sklone s puta. Jednostavno bi se zaključali u staji i po čitav
dan prečamili unutra.

Rabijina strahovlada nastavljala se nesmanjenim intenzitetom. Naročito se
okomila na Maliku, našu spremačicu. Ta sirota žena se za svog života silno napatila,
tako da smo je Račana i ja prevashodno zbog toga i uzeli u službu. Imala je
biografiju koja je bila skandalozna za zemlju iz koje je potekla. Za sobom je imala
već dva razvoda, a povrh toga je rodila i vanbračno dete. Njena majka, koja je vodila
računa o Malikinoj trogodišnjoj kćerkici, živela je u neposrednoj blizini Dar Kalife.
Malika je bila veoma pobožna, ali bila je sklona izvesnim porocima. Prvi od tih
poroka bilo je piće. Iako je najviše volela rum, nije bila mnogo probirljiva. Sručila bi
niz grlo bilo šta što joj padne šaka, a onda odnela flašu do slavine i dopunila je
vodom. Nije se naročito odgovorno odnosila prema poslu. Njoj je Dar Kalifa
predstavljala zamenu za kafanu. Još od jutra bi počela da se naliva alkoholom i
nastavila tako do kraja radnog vremena, kada bi se, pijana kao zemlja, isteturala na
popodnevnu vrelinu. Njena druga slabost bilo je to što je bila patološki lažov. To je
jednostavno bilo jače od nje. Čim bi zinula, slagala bi. Time je zapravo pokušavala
da sakrije svoju zavisnost od alkohola. Uprkos svemu tome, Račana i ja smo je s
vremenom zavoleli. Svi u kući su gajili simpatije prema njoj i bili spremni da joj
oproste sve mane i slabosti.
Jednog popodneva, Rabija je, kao i obično, vršila inspekciju po kući. Paradirala je
kroz dnevne sobe, prelazeći prstom preko stolova kako bi ispitala da li je čistoća na
nivou.
„Malika!” razdrala se iz sveg glasa.
Pripita spremačica se nakon poduže pauze pojavila pred Rabijom, iz sve snage se
trudeći da održi ravnotežu.
Rabija joj je prišla i omirisala joj dah. „Pijana si.”
„Lah! Lah! Nisam, nisam, Rabija! Stvarno nisam! Kunem se da nisam okusila ni
kap!”
Rabija se kao uragan sjurila u kuhinju, da bi se koji trenutak kasnije vratila noseći

243
u rukama kutiju za cipele. „Uzmi ovo”, naredila je služavki.
Malika je nespretno prihvatila kutiju.
„Još jednom te pitam da li si pila alkohol”, nastavila je Rabija.
„Nisam!” zavapila je Malika, jedva se držeći na nogama. „Naravno da nisam!”
„Kuneš se u sve što je sveto?”
Služavka je klimnula glavom. „Da, kunem se!”
Rabija je zategla lastiš koji joj je pridržavao naočari. „Onda otvori kutiju.”
Pre nego što sam uspeo da spazim šta se nalazi u kutiji, Malika je očajnički
zavrištala. Krenuo sam pogledom nadole i ugledao Kuran.
„Lažno si se zaklela nad Svetim Kuranom!” prosiktala je Rabija.
Malika je ispustila stravičan vapaj, užasnuta pomišlju da je tim činom na sebe
navukla večno prokletstvo. Okrenula se ka Meki, pala na kolena i počela da se moli.
U roku od nedelju dana, i ona i Rabija bile su izbrisane s našeg platnog spiska.
Nijedna nije objasnila zašto je odlučila da napusti Dar Kalifu.
Kada sam ih upitao zašto odlaze, obe žene su odgovorile da je Bog tako hteo.

Arijana je provela čitav dan na ekološkom izletu, gde su vaspitači njoj i njenim
drugarima održali predavanje o očuvanju životne okoline. Naučila je da je loše bacati
prazne flaše od hemijskih sredstava u okean, a da je dobro skupljati đubre koje su
bacili drugi ljudi i donositi ga kući. Ona i Timur su već bili utonuli u san, uljuljkani
monotonim kreketom krupnih tamnosmeđih žaba. Račana i ja smo na mom laptopu
gledali mjuzikl Moje pesme moji snovi. Porodica Fon Trap je upravo bila otpevala
ariju „Do viđenja, zbogom”, preko planina odlazeći ka Švajcarskoj. Taman sam se
spremao da ugasim svetlo kada sam začuo Osmanov prodoran urlik. O čemu god da
se radilo, stvar je očigledno bila veoma ozbiljna. U pidžami sam izjurio iz sobe.
„Osmane, Osmane, gde si?”
„Ovde sam, mesje Tahire!”
Čuvar je klečao na zemlji pored bazena. Nije bio sam. Kroz pomrčinu sam nazreo
još jednu ljudsku figuru, opruženu na travi.
„Uhvatio sam lopova!” povikao je ushićenim glasom, kao da je upravo savladao
tigra golim rukama. „Donesite kanap i pozovite policiju! Što pre!”
Osman, Hamza i Medved su neprestano maštali o tome da uhvate nekog uljeza
koji se prošvercovao na naš posed. Ta tema je bila u središtu svakog njihovog
razgovora.
Uspaničeno sam potrčao, razmišljajući šta bismo mogli da upotrebimo umesto
konopca. Kroz glavu mi je prošla jedna epizoda serije Havaji 5-0 u kojoj je neki
narko-diler bio svezan električnim gajtanom. Uleteo sam u kuhinju, pronašao lampu
koju je Račana nedavno kupila, iščupao gajtan i odjurio nazad do Osmana.
„Jeste li pozvali policiju?” upitao je, s mukom obuzdavajući lopova.

244
 „Nisam. Ne znam njihov broj.”
„Idite u stanicu i dovedite ih. Brzo!”
Potrčao sam ka džipu, startovao motor i sjurio se kroz bidonvil. Dežurni policajac
je spavao ispred stanice. Probudio sam ga.
„Uhvatili smo lopova!”
„Zaista?”
„Možete li poslati svoje vozilo po njega?”
Policajac nije bio baš oduševljen pomišlju na to da treba da pokupi nekog
kriminalca. „Je l’ opasan?” upitao je.
„Pretpostavljam da jeste.”
Uzeo je parče papira i naškrabao neku adresu. „Predajte ga kolegama iz ove
stanice”, rekao je.
Ponovo sam uleteo u džip i vratio se kući. Osman je u međuvremenu tako čvrsto
vezao lopova da su mu ruke već bile modre.
„Smrskaću mu stopala”, rekao je. „Tako neće moći da nam pobegne!”
„Ne budi tako okrutan!”
„Šta kažete da ga zatvorimo u kotlarnicu i držimo ga tamo nekoliko dana?”
predložio je. „Nećemo mu davati da jede i mlatićemo ga kao vola.”
„To bi bilo mučenje”, rekao sam.
Osman je napravio najširi kez koji sam ikada video na njegovom licu. „Da”,
žudno je prodahtao. „Mučenje.”
Rekao sam mu da odvuče uljeza do džipa. Čuvar je jedva dočekao priliku da
demonstrira svoj metod privođenja. Šutnuo je lopova nekoliko puta u stomak, a onda
ga prebacio preko ramena i krenuo ka kućnom prilazu. Pet minuta kasnije, već smo
bili na putu ka policijskoj stanici. Čim smo ušli unutra, Osman se oslobodio svog
koprcajućeg tereta. Lopov je tresnuo o zemlju i ispustio bolan jauk. Jedan policajac
ga je upitao kako se zove, šutnuo ga u stomak, potom u glavu, dovukao stolicu za
mene, a onda ga još jednom šutnuo.
Osman je ushićeno demonstrirao kako je uhvatio uljeza, kako ga je bacio na
zemlju, vezao mu ruke i zalepio mu traku preko usta. Policajac je izdvojio deset
listova ružičastog papira, stavio indigo kako bi napravio potreban broj kopija, a
potom čitav štos ubacio u prastaru arapsku pisaću mašinu. Detektiv u civilnom odelu
je zabeležio sve potrebne detalje, a kriminalac je za to vreme bio spakovan u ćeliju.
Unutra je već bilo pet-šest drugih prestupnika. Bila je to skupina od koje se
čoveku ledila krv u žilama. Jedan je bio natopljen krvlju, kao da ga je neko iskasapio
nožem; drugi je imao obrijanu glavu i veliku brazgotinu na obrazu; a treći je cimao
rešetke, drsko se cerekajući i izazivajući policajce.
Kada je izveštaj bio gotov, detektiv se okrenuo ka meni, upitavši me želim li da
podnesem tužbu.

245
 „Jedino što želim jeste da ga nikad više ne vidim u svom dvorištu”, rekao sam.
„Sigurno će biti strašno besan nakon ovoga što se desilo.”
Okrenuo sam se ka kavezu i prvi put dobro osmotrio lice čoveka kojeg smo
predali policiji. Imao je dvadeset i nešto godina, buljave oči, ćelavu glavu i usta puna
oštrih zuba. Oči su nam se na trenutak srele. Pogled mu je bio tako leden i
nemilosrdan da su me podišli žmarci. Detektiv je, po svoj prilici, pročitao moje
misli.
„Da”, polako je izustio, „verovatno će doći da vam se osveti”.
„Ali ja imam dvoje male dece!”
„Onda ga moramo spakovati iza rešetaka”, velikodušno je rekao.
Klimnuo sam glavom, potpisao izveštaj i upitao šta još mogu učiniti da bih
podmazao točkove pravde.
„Pa, treba da učinite samo još jednu stvar”, objasnio je detektiv.
„Recite, učiniću šta god treba”, odgovorio sam.
„Morate ući u ćeliju i porazgovarati s lopovom.”
Pogledao sam policajca pravo u oči, a onda se okrenuo ka kavezu. Zatvorenici su
bili postrojeni duž rešetaka. Činilo se kao da me očekuju. Pitomo su se smeškali,
trudeći se da izgledaju bezazleno kao jaganjci.
„Ne, gospodine”, učtivo sam rekao. „Nema šanse.”

Prošlo je već tri nedelje od našeg susreta sa svodnikom iz Meknesa, a od
isterivača duhova i dalje nije bilo ni traga ni glasa. Sve vreme sam proklinjao sebe
što sam bio toliko naivan da im unapred izručim depozit. Međutim, to mi je bio prvi
put da unajmljujem isterivače duhove, tako da nisam znao kakav je protokol. Kemal
je tiho i strpljivo slušao kako kritikujem njegove metode i optužujem ga što me je
naveo na to da se upustim u saradnju s tim odbojnim svodnikom.
„Uđite u auto”, na kraju je rekao.
„Idemo za Meknes da se razračunamo s njim?”
„Zaboravite na njega”, odgovorio je Kemal. „Idemo na trke pasa.”
Kazablanka je grad koji nikad ne prestaje da vas iznenađuje. Kada prvi put kročite
tamo, čini vam se da ste se obreli u nekoj modernoj metropoli. Međutim, ubrzo
počinjete da nazirete beskrajnu slojevitost tog mesta. Shvatate da su sve te
glamurozne građevine i svi ti novi bogataši samo fasada ispod koje se krije
nepoljuljani temelj sirove tradicije. Sa svih strana vas zapljuskuje mešavina starog i
novog i vaše sumnje ponovo počinju da se bude.
To veče kada sam s Kemalom otišao na trke pasa za mene je predstavljalo jedno
od najčudnijih iskustava u životu, uprkos činjenici da se tamo ništa naročito nije
desilo. Posmatrao sam kako se šest starih trkačkih hrtova umorno tetura po starom
velodromu izgrađenom u art deco stilu i kako masa žilavih zajapurenih muškaraca

246
maše svojim kladioničarskim tiketima. Gušio sam se u oblacima duvanskog smoga i
slušao kako se kockari razmeću svojim prognozama, uvereni u to da će baš njihov
favorit pobediti. Pa ipak, to veče mi je podarilo jednu dragocenu spoznaju – osećaj
da je Kazablanka uspela da se otisne izvan granica koje joj je svojevremeno
nametnuo francuski kolonijalizam. Ona se pretvorila u mesto kakvo može postojati
retko gde na svetu, urbani hibrid u koji su se doseljavali ljudi iz različitih delova
marokanske kraljevine, stvarajući pravu papazjaniju ljudskih navika, manira i
običaja. Ni iz jednih usta niste mogli čuti reči hvale na račun Kazablanke. Iako je
posedovala gotovo magnetsku privlačnost za većinu Marokanaca, njeni stanovnici su
po pravilu isticali kako potiču s nekog drugog mesta. Bio je to grad koji niko nije
priznavao za svoj dom. A opet, bio je to dom svih nas.

247
 DVADESETO POGLAVLJE

Živite kao braća, a poslujte kao stranci.

ISTERIVAČI DUHOVA SU SE MOGLI ČUTI još s razdaljine od jedne milje.

Prolazili su kroz bidonvil, sedeći na prikolici kamiona za prevoz cementa. Duvali su
u ručno pravljene trube i podvriskivali poput ludaka koji su upravo pobegli iz
duševne bolnice.
Račana ih je prva čula. Zakolutala je očima i upitala me zar je to zaista jedino što
sam uspeo da smislim.
„Rekla si mi da se moram ponašati kao Marokanac”, odgovorio sam. „Svaki
Marokanac bi u ovom slučaju pozvao isterivače duhova da oslobode kuću od džina.”
Desetak sekundi kasnije, gume su zaškripale pred kućom i svodnik iz Meknesa je
skočio s prikolice. Isprva ga nisam prepoznao. Na glavi je imao turban boje zlata, a u
ruci je nosio štap. Stao je pred mene i učtivo se poklonio, a onda zapalio lulu
napunjenu marihuanom i zviždukom pozvao isterivače da krenu za njim.
Čuvari su bili strašno uzbuđeni zbog njihove posete. Odmah su izjavili kako
pridošlice nesumnjivo poseduju baraku.
„To im prosto izbija iz očiju”, samouvereno je rekao Hamza.
„Oni imaju veliku moć”, s divljenjem je dodao Osman.
„Moć da isteraju džine”, svečano sam objavio ja.
„Ćutite”, rekao je Medved. „Džini ne smeju čuti šta im se sprema!”
Isterivači su ušli u biblioteku, posedali po kedrovim daskama i latili se hašiša.
Brojao sam ih dok su ulazili. Ekipa se sastojala od dvadeset tri muškarca i jedne
žene. Već na prvi pogled se moglo zaključiti da nisu bili iz Kazablanke. U njima se
nazirala neka sirovost, prostodušna iskrenost ljudi koji su živeli bez ikakvih tajni.
Neki su bili visoki, drugi niski ili zdepasti, ali lica su im bila skrojena od identičnog
komada tamne kože ispucale od sunca i vetra.
Svodnik je izvadio lulu iz usta. „Došli su s planina”, rekao je.
„Mogu li oni da najure džine?”
Svodnik je pogledao prvo u njih, a potom u mene. „Isisaće džine iz zidova i
progutaće ih u jednom zalogaju.”
„Koliko dugo će trajati taj postupak?”
„To se ne može predvideti. Možda dan, a možda i čitavu nedelju.”
Naš razgovor je prekinulo kucanje na baštenskim vratima. Hamza se na trenutak
izgubio, a onda se vratio u salon zajedno sa nenajavljenom gošćom. Bila je to
gangsterova supruga. Nosila je cipele s visokim štiklama, pripijene helanke sa
248
cvetnim dezenom i sako od tvida. Purpurnocrvena kosa joj je bila povezana
ružičastom mašnom, a lice nafrakano debelim slojem šminke.
„Ovde miriše na hašiš”, podozrivo je rekla.
„Došli su nam isterivači duhova”, učtivo sam objasnio. „Kažu da će isisati džine
iz zidova i progutati ih u jednom zalogaju.”
Madam Nafisa je napravila grimasu. „Imate li dozvolu?” upitala je.
„Čiju dozvolu?”
„Dozvolu gradske skupštine.”
Svodnik je krenuo ka nama, kao ulični džukac koji je bacio oko na neku
gospodsku pudlu. Ostavio sam ga da flertuje sa suprugom mog komšije mafijaša, a ja
sam s Kemalom otišao u potragu za kozom. Iskreno govoreći, isterivači nisu
zahtevali samo jednu kozu, već čitavo stado. Čak su me upozorili da, ukoliko se
oglušimo o taj zahtev, ne mogu garantovati da će biti dovoljno snažni da smažu
džine.
„Trebalo bi da se u svakoj sobi zakolje po jedna koza”, objasnio je jedan od njih.
Hamza je revnosno klimao glavom. „Je l’ vidite? Lepo sam vam rekao da ćete
morati da zakoljete po jednu kozu za svaku prostoriju”, samouvereno je rekao.
Takav pokolj bio je neizvodljiv ne samo zbog naše odbojnosti prema toj vrsti
rituala, već i zbog našeg ograničenog budžeta. Odrasla koza je koštala najmanje dve
stotine funti, što je značilo da bi čitavo stado koštalo nekoliko hiljada. U svakom
slučaju, pretpostavljao sam da te koze uopšte nisu bile neophodne isterivačima za
obred, već da su ih tražili zato da bi ih po obavljenom poslu poneli kući kao ratni
plen.
„Moraćete da se zadovoljite samo jednom kozom”, odlučno sam izjavio. „Možete
reći šta god hoćete, ali nećete dobiti više od toga. To je najviše što mogu da
priuštim.”
Svodnik je začkiljio očima. „Onda gledajte da bude što veća”, progunđao je.

Kupovina svežeg mesa u zapadnom svetu obično podrazumeva odlazak do
supermarketa i preturanje po rashladnim vitrinama u kojima se nalaze sterilna
polistirenska pakovanja s primamljivim komadima mesa.
Za razliku od toga, u Maroku pojam „sveže meso” obično ukazuje na životinju
koja još uvek diše, gleda i mrda. Sasvim je normalno da na pijaci sami odaberete pile
koje želite da vidite u svom tanjiru. Čim pokažete prstom, prodavaće ga izvaditi iz
kaveza i na licu mesta mu otfikariti glavu. Isto važi i za ovce. Sirotoj životinji koju
odaberete biće prerezan grkljan pred vašim očima, budući da se taj postupak smatra
sastavnim delom kupovine. Dok smo živeli u Londonu, uvek smo kupovali skromne
količine jagnjetine, jednu ili najviše dve funte. Ideja da bismo mogli kupiti čitavu
životinju bila nam je praktično nezamisliva.

249
 Kao osobi koja je navikla da kupuje meso u sterilnoj polistirenskoj ambalaži bilo
mi je strašno teško da se suočim sa surovom realnošću mesarske industrije i da
prisustvujem pogubljenju životinje koja će završiti na mojoj trpezi. Meni lično je
najdraže kada su kopita, perje i zalutali komadići krzna klinički odstranjeni na
nekom dalekom i anonimnom mestu i kada meso koje kupujem izgleda kao da
nikada nije bilo živo.
Kemal mi je rekao da zna mesto gde možemo kupiti kozu po znatno povoljnijoj
ceni nego na pijaci. Odvezli smo se do pristaništa, a potom skrenuli desno i nastavili
putem koji vodi u industrijsku zonu Ain Seba. Pored nas su promicale oronule
kamene fabrike i skladišta koji su zaostali još iz doba francuske okupacije. S
vremena na vreme, ugledali bismo neku staru zapuštenu vilu sa urušenim krovom,
okruženu razgranatim urminim palmama.
„Francuzi su bili ubeđeni u to da su pronašli raj na zemlji”, rekao je Kemal, „a
pogledajte u šta se to sad pretvorilo”.
Zaustavili smo se ispred ruiniranog skladišta nadomak morske obale. Dva
muškarca su sedela u susednom kafeu, palčevima gurkajući čepove preko table za
dame. Podigli su pogled, iznenađeni prisustvom nepoznatog vozila.
„Ovde se dovoze koze kupljene od seljaka iz unutrašnjosti”, objasnio je Kemal,
povevši me betonskim stepeništem koje je izlazilo na dugačak hodnik pun krvi i
slame. Iz blizine je dopiralo uspaničeno meketanje.
„Ovde su”, rekao je Kemal.
Odgurnuo je jedna vrata i odjednom smo sa svih strana bili okruženi kozama. Bilo
ih je na stotine: belih, smeđih i crnih. Gurkale su nas glavama i uvijale nam se oko
nogu. Korpulentan muškarac opasnog izgleda i ogromnih šaka probio se kroz stado i
zagrlio Kemala. Potom je zgrabio jednog krupnog jarca za rogove, bacio ga na vagu i
izviknuo cenu. Kemal je odmahnuo glavom. Isprepadani jarac je istog trenutka bio
bačen nazad u masu, spasen giljotine zahvaljujući tome što je bio previše debeo.
Kemalov poznanik je ponavljao postupak sve dok na kraju nije pronašao primerak
odgovarajuće težine. Kemal je zavirio životinji u usta i opipao joj leđa.
„Proveravaš da li je meso mekano?” naivno sam upitao.
„Ne”, odgovorio je on. „Proveravam da li ovaj jarac ima baraku.”
Životinja koja će biti zaklana u obredu morala je biti krajnje brižljivo odabrana.
Za ritual isterivanja duhova ukus mesa je daleko manje važan od duha žrtvovane
životinje. Ako ste dovoljno nesmotreni da ubijete životinju s lošom karmom, vaša
dotadašnja loša sreća pretvoriće se u pravu kataklizmu. Izručio sam svežanj
novčanica od po stotinu dirhama i Kemalov poznanik je vezao jarca kojeg smo nas
dvojica potom odvukli do džipa.

Kada smo se vratili u Dar Kalifu, zatekli smo isterivače duhova kako potpuno

250
komirani leže u biblioteci. Bes je istog trenutka pokuljao iz mene. Očigledno im nije
bilo ni na kraj pameti da se late svog posla i isteraju džine iz kuće. Jedini koji je
ostao budan bio je svodnik. Sedeo je zavaljen u uglu i motao džoint.
„Pa, oni spavaju!” zavrištao sam.
„Spremaju se za obred”, odgovorio je on.
„Da si ih smesta probudio!”
Svodnik je prešao jezikom preko usana i kresnuo palidrvce o pod. „Nema šanse
da ih probudim.”
„Zar su se toliko naduvali?”
„Nije to od kifa”, objasnio je. „Komirali su se od čaja koji su napravili od onih
žutih cvetova iz vašeg vrta.”
U neko ranije vreme možda ne bih shvatio taj komentar, ali zahvaljujući svom
boravku u gornjem slivu Amazona već sam bio upoznat sa zastrašujućim dejstvom
daturinih cvetova. Ta biljka, koju ponekad nazivaju i „đavoljom trubom”, svojim
cvetovima mami lakomislene osobe da je dodirnu ili probaju njen ukus. Od svih
biljnih vrsta koje rastu po džunglama Perua nijedna nije opojnija i opasnija od
dature. Dok sam boravio s plemenom Suar, bio sam toliko nepromišljen da lično
isprobam njeno dejstvo. Pripadnici tog plemena tvrde da im ta biljka daruje
natprirodan uvid, da im omogućava da uklone koprenu iluzije i zavire u stvaran svet.
Neobična svojstva dature poznata su još od doba kada su se Španci otisnuli u
osvajanje američkog kontinenta. Ta biljka je stigla u Evropu zahvaljujući
konkvistadorima, zajedno s paradajzom, krompirom, ljutim papričicama i duvanom.
Ona, za razliku od ostalih biljaka, nije dobila primenu u kulinarstvu, ali ubrzo je
naišla na oduševljen prijem među vešticama koje su je koristile za svoje vradžbine.
One su cvetove dature mešale sa mašću koju su potom nanosile na čelo i unutrašnju
stranu bedara. Da bi podstakle apsorpciju, mast su utrljavale u kožu drškom metle.
Zahvaljujući daturinom dejstvu, veštice bi prvo osetile kako se dižu u visine, a
potom bi izgubile svest. Kada bi mnogo sati kasnije ponovo došle k sebi, bile su
sigurne u to da su letele na svojim metlama.
Još ranije sam upozorio Arijanu da nipošto ne dira te cvetove koji su rasli po
čitavom posedu. Datura je prosto bujala na bogatom crvenom afričkom zemljištu.
Dok sam posmatrao isterivače duhova, još jednom sam se uverio u to koliko je
snažno bilo daturino dejstvo. Krenuo sam od jednog do drugog, pokušavajući da ih
razbudim.
„Oni više nisu na ovom svetu”, rekao je svodnik.
„Datura je užasno jaka”, promrmljao sam.
„Oni to i sami znaju”, odgovorio je on. „Uzeli su je da bi ušli u svet džina.”
Isterivači su se u večernjim satima vratili u život i zatražili gozbu. Rekli su da
moraju dobro jesti kako bi mogli da obave svoj posao. Već sam počinjao da

251
strahujem da mi je u kuću banula gomila prevaranata koje je svodnik nasumično
okupio kako bi došli do brze i lake zarade. Kuvarica je napunila dva velika
poslužavnika kus-kusom i mesom i rekla Hamzi da ih odnese u biblioteku. Njoj nije
bilo ni na kraj pameti da se nađe u njihovoj blizini. Tvrdila je kako su ti ljudi toliko
moćni da je dovoljno da nekog samo popreko pogledaju pa da njegovo srce prestane
da kuca.
Kada je Kemal nešto kasnije stigao u Dar Kalifu, saopštio sam mu svoje sumnje.
„Mislim da su to obični prevaranti”, rekao sam. „Možda bi trebalo da ih najurimo.”
Kemal je istog trenutka prebledeo od užasa. „Ne smete tako govoriti”, upozorio
me je.
Kada su završili s gozbom, isterivači su se ponovo latili hašiša, popili nekoliko
galona čaja od nane i utonuli u dubok san.
Upitao sam svodnika kada će početi sa obredom.
„Već su počeli”, odsutno je promrmljao on.
„Nemoj me vući za nos! Šta su počeli? Po čitav dan se izležavaju umesto da
obave ono zbog čega su došli.”
Kemal me je odvukao u stranu. „Ne smete tako govoriti”, ponovo je rekao.
„Morate se prema njima odnositi s poštovanjem.”
I tako sam na kraju popustio i ostavio svodnikovu ekipu da spava. U
međuvremenu, Arijana se sprijateljila s jarcem. Nažalost, bilo je to prijateljstvo
kojem nije bilo suđeno da potraje. Hranila je jarca šargarepom, mazila njegovu meku
crnu dlaku i odbijala da pođe na počinak, tražeći da spava zajedno sa svojim novim
ljubimcem.
„Moramo ga ostaviti da se naspava”, rekao sam. „Sutra ga očekuje veliki dan.”
„Ja volim moju kozu”, prošaputala je ona.

Narednog jutra, probudio sam se u cik zore, prenut uspaničenim povicima koji su
dopirali iz sirotinjske četvrti. Hamza je zalupao na vrata i rekao mi da pod hitno
dođem. Navukao sam odeću i izašao na glavnu ulicu. Buldožer je ponovo došao. U
neposrednoj blizini opakog vozila stajao je muškarac s notes-tablom i metalnim
naočarima, okružen razjarenom svetinom. Podigao je ruku i pokazao tipu koji je
upravljao buldožerom da počne s rušenjem straćara.
Situacija je izmicala kontroli. Naša kuća je bila puna isterivača duhova, a bidonvil
je bio na rubu pobune. Kao šlag na tortu, fanatici su se tog trenutka vratili sa svojom
kamp prikolicom. Izašli su napolje, odmarširali do džamije i izgurali starog
smežuranog imama kroz vrata. Bilo je to nešto nalik državnom udaru. Kada su
stanovnici sirotinjske četvrti shvatili šta se dešava, krv im je još više jurnula u glavu.
Ustremili su se ka džamiji, izbacili bradate fanatike napolje i vratili svog imama na
vlast. Vozač buldožera je iskoristio pometnju i upalio motor.

252
 Hamza me je zgrabio za rame. „Brzo, popričajte sa onim službenikom i
nagovorite ga da obustavi rušenje!” povikao je. „Vas će sigurno poslušati.”
„Nema šanse da me posluša.”
„Molim vas, mesje Tahire.”
Službenik je bio prilično iznenađen kada sam mu prišao i objasnio da živim usred
sirotinjske četvrti.
„Ne možete ovim ljudima srušiti krov nad glavom”, rekao sam.
„Dobio sam naređenje”, odgovorio je on, lupkajući olovkom po notes-tabli.
„Ako to učinite, stvari će se otrgnuti kontroli”, rekao sam. „Pogledajte koliko
ovde ima ljudi. Ko zna šta im sve može pasti na pamet. Šta ćete ako krenu na vas?”
Preko njegovog lica je prešla senka straha. Dobio sam utisak da pred sobom imam
dobrog čestitog čoveka bez trunke iskustva.
„Ovi ljudi već dugo žive pod strašnom tenzijom. Samo je pitanje trenutka kada će
im nervi popustiti”, nastavio sam.
„Mislite da je stvarno toliko ozbiljno?”
Pokazao sam rukom ka svetini. Oni su, kao po nalogu, počeli da ispuštaju urlike
nekontrolisane srdžbe. Službenik je gurnuo notes-tablu u torbu i mahnuo
buldožeristi, pokazavši mu da napusti bidonvil.

Isterivači su čitavog jutra i dobar deo podneva nastavili da se razvlače po kući.
Tražili su od kuvarice da im spremi još hrane, slali čuvare po cigarete i naložili
Kemalu da im negde pronađe flašu votke. Svi su se bez ijedne reči povinovali
njihovim zahtevima.
U sumrak sam odmarširao do svodnika, koji se gotovo čitav dan nije pomerio s
mesta, i rekao mu da odmah počnu sa obredom.
„U ovakvim stvarima nema žurbe”, odgovorio je.
Izvadio sam novčanicu od stotinu dirhama i protrljao je prstima. Papir je zašuštao
kao suvi list. Svodnik je zgrabio novčanicu i zapljeskao dlanovima. Isterivači su se
polako pridigli. Svodnik je viknuo nešto na arapskom i obred je počeo.

Svodnik je namestio svoj pozlaćeni turban i naredio Hamzi da širom otvori sva
vrata i sve prozore u kući. Hamza je odmah pozvao Osmana i prosledio mu
naređenje. Osman je brže-bolje utrapio taj zadatak Medvedu, da bi preko Medveda
nalog konačno stigao do baštovana. Pošto se najlošije kotirao na hijerarhijskoj
lestvici, baštovan nije imao izbora. Krenuo je na dužnost, dok su se čuvari radoznalo
tiskali oko isterivača.
„Još malo pa će početi”, uzbuđeno je prošaptao Osman.
Aisaue su navukli svoje bele pamučne dželabe i podelili se u grupe od po troje ili
četvoro ljudi. Nečujnim koracima su obišli svaku od soba, premeštajući se

253
dijagonalnim putem iz jednog ugla u drugi.
„Šta to rade?”
„Traže srce kuće”, objasnio je Kemal.
„Otkud ti to znaš?” upitao sam.
Kemal je skrenuo pogled. „Svi to znaju”, rekao je.
Isterivačima je trebalo više od sat vremena da lociraju srce Kalifove kuće. Da su
mene pitali, ja bih verovatno pretpostavio da se ono nalazilo u baštenskom dvorištu,
u blizini odaje koju su čuvari uvek držali pod ključem, ali pogrešio bih. Isterivači su
se jednodušno složili da se srce Dar Kalife nalazi u sredini drugog dvorišta, dvorišta
ispred kuhinje.
Svodnik je zavukao ruku u torbu i izvadio pregršt jeftinih lojanica. Dodao ih je
jednom od isterivača koji je bio toliko star da se činilo da jedva stoji na nogama.
Starac ih je poljubio i prosledio ih svojoj braći. Sveće su potom bile zapaljene i
raspoređene po uglovima dvorišta. Dugi fitilji titrali su u tami. Isterivači su doneli
veliki grubi kamen u obliku kocke i smestili ga usred dvorišta, pored slivnika.
Dvorište se pretvorilo u hram, a kamen u njegov oltar.
Jedan od isterivača je promrmljao nešto svojoj sabraći. Nekoliko minuta kasnije,
začuo sam kako Arijana histerično vrišti na travnjaku. Uspaničeno sam se sjurio ka
tom delu dvorišta. Njene ručice bile su grčevito obavijene oko jarčevog vrata.
Dvojica aisava su pokušavala da otrgnu životinju.
„Moraš ih pustiti da ga odvedu”, rekao sam joj.
Arijanino lice je bilo puno suza. „Gde vode moju kozu?” jecala je.
Bio je to strašno mučan trenutak, nešto što sigurno nikad ne bismo doživeli da
smo ostali u našem stanu u Londonu. Svi smo uzeli učešća u obredu koji su nam u
nasleđe ostavili naši davnašnji preci. Ali kako je dečja duša to mogla shvatiti? Da li
smo to mogli shvatiti čak i mi koji smo sebe smatrali odraslim i zrelim ljudima?
Jednu savršeno krotku i zdravu životinju slali smo pod nož kako bismo odobrovoljili
neku nevidljivu silu koja, štaviše, verovatno nije ni postojala. Očajnički sam želeo da
Arijani nekako objasnim to što se dešavalo oko nje. Želeo sam da joj kažem kako ta
žrtva govori mnogo toga o nama samima i o našoj žudnji da u nešto verujemo. Ali
joj, uprkos tome, ništa nisam mogao objasniti.
„Gde vode moju kozu?” ponovo je upitala.
„Na jedno bolje i lepše mesto”, odgovorio sam, brišući suze s njenih obraza.

Isterivači su u dvorište doneli veliki kuhinjski lonac i napunili ga mlekom. Jedan
od aisava je mešao mleko, tiho pevušeći neke nerazumljive reči. Oči su mu bile
zatvorene, kao da je utonuo u trans. Tada su u kuću uveli žrtvenog jarca. Sirotan je
pružao tako žestok otpor da su ga tri isterivača, držeći ga za rogove, jedva odvukla
do improvizovanog žrtvenika. Isprva je meketao na sav glas, ali onda je strah učinio

254
svoje. Životinja je naprosto zanemela, kao da je slutila da će uzeti učešća u nekom
velikom i značajnom događaju.

Jedan isterivač je umočio kašiku u mleko i prineo je mojim usnama. Ispio sam
sadržaj. Tečnost je mirisala na ustajali duvan. Potom je kašika nastavila od usta do
usta. Svi redom su ispijali gutljaje obrednog mleka – dvadeset i nešto aisava, čuvari i
baštovan, potom spremačica, dadilja i kuvarica. Tada je došao red na moju suprugu i
decu. Kada je kašika bila prineta Timurovim usnama, Račana se usprotivila.
„On je previše mali”, rekla je. „Mogao bi navući neku bolest.”
Otvorio sam Timurova ustašca i nakapao unutra malo bele tečnosti.
„Sada nije trenutak da razmišljamo o higijeni”, rekao sam.
„Ti i sam počinješ da veruješ u sve ovo, zar ne?” besno je prošaptala Račana.
Već sam se spremao da poreknem njene reči, ali nešto me je iznutra sprečilo.
Račana je bila u pravu. Osećao sam da sve dublje tonem u taj neshvatljivi ritual. Bilo
je u njemu nečeg tako moćnog, nečeg tako neodoljivog. Obredi bude onaj primitivni,
praiskonski deo našeg bića. Jednostavno nisam mogao da odolim tom zovu. U
trenutku sam poverovao da se u tom obredu krije neka istinska svrha i da ja imam
značajnu ulogu u svemu tome.
Kada smo završili sa ispijanjem mleka, jedan isterivač je počeo veoma sporo i
veoma snažno da udara u bubanj, stvarajući zvuk koji je podsećao na pogrebna
zvona. Taj ritam je pružao adekvatnu zvučnu pozadinu za ono što će uslediti. Bum,
bum, bum. Jarčeve noge bile su vezane. Bum, bum, bum. Noževi su bili isukani. Bum,
bum, bum. Sečiva su se ukrstila. Bum, bum, bum. Glavni isterivač je prišao žrtveniku.
Bum, bum, bum. Zavrnuo je rukave.
„Bismilah ar-rahman ar-rahim”, objavio je. „U ime Boga, Svemogućeg,
Milostivog.”
Bum, bum, bum. Čelik je bljesnuo na mesečini. Bum, bum, bum. A onda odjednom
tišina. Životinja se ritnula i mlaz tamne uljaste krvi je šiknuo preko pločica od
terakote. Bum, bum, bum, nastavio je bubanj.
„Sada počinje”, rekao je Kemal.

255
 Rezak prodoran zvuk nafira, sedam stopa dugačkog roga, razlegao se kroz kuću.
Najstariji isterivač je odsekao jarčevu glavu, sagnuo se i ustima isisao ranu. Još
trojica aisava su istupili napred, naneli svežu krv na usne, liznuli je i potom obesili
truplo nasred dvorišta. Krv je šiknula ka zemlji, slivajući se u podmetnutu limenu
kantu. Najstariji isterivač je dohvatio par dugih noževa i odrao životinju.
Rasporio je trbuh i zavukao ruke u utrobu. Životinjska drob je, obasjana svetlošću
sveća, bljesnula poput dragulja. Prizor je, uprkos svojoj strahotnosti, posedovao neku
čudnu sirovu lepotu. Stari aisava je tada odsekao organ koji je podsećao na bubreg i
celog ga progutao. Nakon toga je izvadio još jedan manji organ i predao ga jednom
od svoje sabraće koji ga je ekserom prikovao za zid na drugom kraju dvorišta.
„Šta je to?”
„Žučna kesa”, odgovorio je Kemal.
„Zašto su je okačili na zid?”
„Da štiti kuću.”
Tada su se oglasile trube. Zvuk je odjeknuo kroz salone kao vesnik smrti.
Isterivači duhova su odjednom iščezli. Pomislio sam da je to možda kraj obreda.
Svodnik se došunjao pored mene i potapšao me po leđima. Već sam zaustio da ga
upitam da li su završili kada su se aisave ponovo pojavile, koračajući jedan za
drugim.
Bili su obučeni u odore boje žita preko kojih su nosili tradicionalne crvene
ogrtače sa Atlaskih planina, ukrašene cikcak šarama. Stopala su im bila bosa, a na
glavama su imali turbane zlatne i narandžaste boje. Svaki je sa sobom nosio po neki
muzički instrument – bendire, daire od kozje kože; tbilate, glinene bubnjeve; gajtahe,
drvene svirale prodornog zvuka; i garagabe, ogromne gvozdene kastanjete. U koloni
su ulazili u dvorište kako bi odali počast iskasapljenom jarcu. Bilo je nemoguće ne
prepustiti se zvucima koji su se razlegali oko nas. Muzika koja je izbijala iz njihovih
instrumenata, ako se to uopšte može nazvati muzikom, imala je za cilj da probudi
onaj primitivni i praiskonski deo naših bića i podstakne ga na to da uzme učešća u
žrtvenom obredu. Bili smo opasani zaglušujućim zvučnim bedemom. Kemal, čuvari
i ja opčinjeno smo posmatrali kako aisave pale svežanj topolinog lišća, a potom gase
plamen i kreću u obilazak kuće, kadeći prostorije dimom.
Svuda su obavljali isti ritual, posipajući uglove svake sobe mlekom, solju i krvlju.
Uporedo s tim, izvodili su obredni ples, skakućući napred-nazad, šušteći buketom
tinjajućih topolinih listova i pevušeći neku tihu dostojanstvenu mantru. Svodnik se
stropoštao u pletenu stolicu na verandi i zapalio još jedan džoint. Prišao sam, želeći
da se raspitam šta aisave tačno rade.
On je samo odmahnuo rukom. „Postoje stvari o kojima je najmudrije ćutati”,
rekao je, sa uživanjem povukavši još jedan dim iz džointa.
Otišao sam da proverim kako je Arijana. Pretpostavljao sam da je strašno utučena

256
zbog rastanka sa svojim ljubimcem. U spavaćoj sobi sam zatekao Timura kako spava
u svom krevecu, ali od Arijane nije bilo ni traga ni glasa. Istog trenutka me je
obuzela panika. Izjurio sam iz spavaće sobe i potrčao kroz dugački hodnik.
Kemal je, zajedno sa čuvarima, sedeo na travnjaku.
„Jeste li negde videli Arijanu?”
Sva četvorica su odmahnula glavama. Odjurio sam do verande, a odatle ušao u
glavni salon. Ni tamo je nisam pronašao. Dok sam se približavao dvorištu gde je
visio žrtvovani jarac, čuo sam prigušene glasove aisava koji su nastavljali sa svojim
obredom. Prešao sam pogledom preko iskasapljenog trupla sa kojeg se još uvek
slivala krv. Na zemlji ispod trupla ugledao sam odranu kožu i odsečenu glavu, a
odmah pored njih je čučala naša mala Arijana, obučena u pidžamu.
„Baba”, tiho je rekla, „šta se desilo s mojom kozom?”
Ovog puta, suze su navrle na moje oči. Njene oči su bile suve i ozbiljne. Nije
toliko bila tužna koliko zbunjena. Taman se sprijateljila sa svojim novim lepim
umiljatim ljubimcem kada su se pojavili neki čudni ljudi koji su ga oteli od nje, ubili
ga, odrali i odsekli mu glavu. Staviše, to se nije desilo na televiziji ili na pijaci, već u
kući u kojoj smo živeli.
„Baba, zašto je kozina glava na zemlji?” upitala je. „To mi nikako nije jasno.”
Uzeo sam je u naručje i pomazio je po kosi. „Ni meni nije jasno”, odgovorio sam.

Isterivači duhova su čitavu noć tumarali po Kalifovoj kući. Ležao sam šćućuren u
postelji, stežući Arijanu u naručju. Kroz moj pospani um promicali su snovi protkani
odjecima bubnjeva. Čuvari su sve vreme ostali budni. U zoru sam ih zatekao kako
sede na kamenim stepenicama koje su vodile na verandu.
„Je l’ gotovo?”
Osman je podigao ruku. „Još uvek nije.”
Uputio sam se kroz salon, a potom kroz biblioteku i spavaću sobu na spratu, ali
nigde nisam zatekao nijednog aisavu. U kući je bilo veoma tiho, kao posle
zemljotresa – kada tlo prestane da drhti, kada grmljavina utihne i kada nad
ruševinama zavlada neobičan smiraj. U svim sobama osećao se vonj krvi i dima. Već
po samom mirisu moglo se zaključiti da se unutra nešto desilo, nešto čudno i
groteskno. Iako nisam mogao tačno definisati tu promenu, sve mi je odjednom
delovalo nekako drugačije.
Izašao sam napolje. U sobi na drugom kraju dvorišta zatekao sam isterivače.
Sedeli su na podu, raspoređeni ukrug, a oko njih je titrao plamen zapaljenih sveća.
Neki su pevušili. Nije mi bilo jasno kako ih nisam čuo spolja. U vazduhu se osećao
težak miris lojanica i nagorelog lišća.
Kemal je sedeo naslonjen uza zid. Ispod očiju su mu se nazirali duboki tamni
kolutovi.

257
 „Je l’ gotovo?” upitao sam.
„Nije.”
„Jesu li džini otišli?”
„Skoro da jesu.”
Najstariji isterivač je zavukao ruke u vreću i izvadio živog kikireza. Lagano se
pridigao na noge. Ptica je nekoliko puta zalepršala krilima, a onda joj je stari aisava
brzim pokretom prstiju zavrnuo šiju. Još malo lepršanja i glava je već bila otkinuta.
Krv se slivala na pod, a pevanje aisava postajalo je sve snažnije. Sveće su zatreperile
kao da je kroz sobu prohujao blagi lahor. Krv je i dalje kapala, a onda su se oglasili
bubnjevi. Ritam je bio jeziv, stravičan, leden – poput zvuka pogrebnog marša. Pa
ipak, bilo je u tome neke čudesne privlačnosti, nečega što vas je svom silinom
uvlačilo u mračne dubine obreda. Bilo je nemoguće odupreti se tom osećaju.
Jedan od mlađih muškaraca naglo se uspravio i bacio na pod. Valjao se po zemlji,
drhtao čitavim telom, kolutao očima. Ritam bubnjeva je postajao sve snažniji i sve
brži, kao uragan koji hvata zalet za svoj fatalni udar. Još jedan aisava se pridigao i
bacio na zemlju, a odmah za njim još jedan. Ritam je postajao sve brži i brži i brži.
Osećao sam kako i sam zaranjam u taj čudni ritual. Odjednom mi se učinilo kao da je
sav vazduh iz prostorije isisan. Tada su se i sveće ugasile.
Jedina ženska članica skupine naglo je ustala i počela da čupa kosu. Oči su joj
bile čvrsto zatvorene, odora poprskana voskom i krvlju. Bubnjevi nisu ni na trenutak
prestajali. Njihov zvuk je stvarao pozadinu, pozornicu, ambijent. Žena je povukla
rukav svoje dželabe i zarila zube u sopstveno meso.
Bubnjevi su i dalje udarali.
Njihov zvuk je zamro tek kada se sunce promolilo nad urminim palmama na
drugom kraju vrta. Isterivači su ležali po salonu, utonuli u dubok san. Bili su
iscrpljeni od napora. Svud naokolo vladala je mukla tišina, osećaj da se odigrala
neka velika bura, ali da je sada sve to ostalo iza nas. Prizor me je podsećao na
završni kadar nekog holivudskog filma u kojem se glavni junaci bacaju jedni
drugima u naručje, pohabane odeće i lica prekrivenih blatom i krvlju. Ali za razliku
od filma, ovde nije bilo odjavne špice.
Čuvari su tiho prišli i postrojili se preda mnom. Salutirali su, a onda mi je svaki
od njih srdačno stegao ruku.
„Kandiša je otišla”, rekao je Hamza.
„Otišla je daleko odavde”, procvrkutao je Osman.
„Da li to znači da Dar Kalifa sada pripada nama?” upitao sam.
„Da”, tiho je rekao Medved. „Kuća je sada vaša.”
U sumrak sam zahvalio svodniku i njegovim aisavama koji su potom posedali na
prikolicu kamiona i krenuli kroz sirotinjsku četvrt nazad ka brdima. Zatvorio sam
ulazna vrata i duboko udahnuo, preplavljen osećajem da je konačno sve bilo gotovo i

258
da je, na neki čudesan način, sve iznova počinjalo.

259
 DVADESET PRVO POGLAVLJA

Nikada ne deli savete među svetinom.

GROFICA DE LONGVIK ME JE SUTRADAN POZVALA TELEFONOM,

objasnivši kako je načula da smo uspeli da najurimo demone iz Kalifove kuće.
„Možda nikada nisu ni bili tu” odgovorio sam.
S druge strane sam začuo prigušeni krik zaprepašćenja. „Ne smete tako govoriti”,
upozorila me je, „ili se oni za tren oka mogu vratiti”.
„Zar i vi verujete u džine?”
„Mais oui – ali naravno”, odgovorila je stara dama.
Dok sam razmišljao šta da kažem, grofica je nastavila.
„Ako dovoljno dugo živite u Maroku, džini vam se jednostavno uvuku pod kožu”,
objasnila je. „Znam da će vam to zvučati čudno, ali oni su ti koji odlučuju.”
„O čemu odlučuju?”
„O tome da li će vam dopustiti da verujete u njih”, odgovorila je.

Mesec maj nam je vratio žegu koja je nestala prethodnog oktobra. Dani su ponovo
bili dugi i vreli, ispunjeni zujanjem pčela koje su letele među cvetovima hibiskusa i
lavežom pasa koji su se upuštali u svoje okršaje po bidonvilu. Račana i deca bili su
srećniji nego što sam mogao i sanjati. Činilo mi se da su njih troje, za razliku od
mene, za tren oka zaboravili na događaje koji su se nedavno odigrali pod našim
krovom. Čuvari su takođe bili zadovoljni. Vratili su se svojim redovnim dužnostima i
po čitav dan grabuljali travu, patrolirali po posedu i skupljali utopljene leptire s
površine bazena. Prošlo je punih mesec dana a da nisam čuo ni jednu jedinu reč o
džinima.
Radovi u kući su takođe počeli da se privode kraju. Podovi, zidovi i veličanstvena
mozaička fontana su bili završeni. Drvenarija je bila prefarbana, a stakla na
prozorima zamenjena. Brojni drugi detalji, za koje sam već mislio da nikada neće
stići na red, takođe su bili sređeni. Pukotine na krovovima su bile zapušene, gipsane
dekoracije dovršene, a u kupatilima instalirani novi bojleri. Takođe smo postavili
ogradice od kovanog gvožđa i napravili špalire za dvorište. Ekipa od dvanaest
muškaraca namestila je ogromna indijska vrata, a na verandi ispred njih okačili smo
predivnu ljuljašku iz Radžastana, smestivši je ispod špalira krunisanog cvetovima
pasiflore.
Konačno je stigao trenutak kada smo se mogli baciti na završne detalje. Maroko
je verovatno najbolje mesto na svetu za kupovinu dekorativnih predmeta kojima ćete

260
ulepšati svoj dom. Svaki deo tog severnoafričkog kraljevstva odlikuje se specifičnim
i potpuno unikatnim stilom razvijenim kroz viševekovno usavršavanje zanatske
prakse. Na medini u Fesu kupili smo mesingane svećnjake, ukrasne lampe i čitave
rolne sabra svile istkane od vlakana agaz kaktusa. U Esauiri smo pronašli kafeni
stočić furniran mirisnim tuja drvetom i ukrašen komadićima sedefa, a od jednog
trgovca s Visokog Atlasa kupili smo dvanaest berberskih plemenskih čilima koji
predstavljaju čudesan spoj boje i dezena.
Međutim, od svih mesta koje smo posetili, Marakeš je predstavljao ubedljivo
najveće iskušenje za naše novčanike. Tamošnja medina je preplavljena fantastičnim
umetničkim i zanatskim rukotvorinama. Kad nastupe dugi vreli letnji dani, uske
prašnjave uličice prosto vrve od života. Tamo možete zateći magareće zaprege s
gomilom glinenog posuđa, armije uličnih prodavača natovarenih mesinganim
fenjerima i srebrnim lampama, kao i čopore derana koji na sav glas reklamiraju svoje
drvene igračke. Među tom nepreglednom masom neizostavno ćete ugledati i slepce
koji traže milostinju, preplanule turiste s fotoaparatima, džeparoše i policajce u
civilu, bicikle i skutere, vračare i krotitelje zmija, ludake i prevarante. Išli smo nogu
pred nogu, probijajući se kroz svetinu i pitajući se kako ćemo se izvući iz tog
krkljanca.
Svaki santimetar prostora bio je prekriven nekom vrstom robe – poslužavnicima
sa svežim nugatom koji su se presijavali na popodnevnom suncu, gomilama pistaća i
sušenih kajsija, pečenih badema i hikori oraha. Bila su tu i čitava brda šafrana, kao i
obilje mariniranog limuna, smokava i sušenog goveđeg buta.
Kada smo već pomislili da nam nema izlaza i da ćemo se ugušiti u toj gužvi i
vrelini, primetili smo kako nam neko domahuje rukom iz obližnje radnje. Unutra je
bilo sveže i tiho. Pred naširn očima ukazale su se police prepune beskrajno
primamljivih predmeta. Čim smo šmugnuli unutra, vlasnik radnje je zalupio vrata,
namakao rezu i poslužio nas čajem od nane.
„Dobro došli u moju oazu”, rekao je.
Napola u šali, upitao sam ga da li smo sad njegovi zarobljenici. Suvonjavi trgovac
se zagledao u mene, dodavši mi šolju sa čajem.
„Nisam zatvorio da vi ne biste izašli”, objasnio je, „već da ostali ne bi jurnuli
unutra”.
Natenane smo ispijali čaj i istraživali blago poslagano na jednostavnim otvorenim
policama. Bilo je tu posuđa od terakote dekorisanog cikcak motivima, ukrasa za
glavu iz pustinjske Sahare i prostirki napravljenih od vlakana esparto trave. Ugledali
smo takođe i predivne kelime sa živopisnim dezenima u crvenoj, žutoj i zelenoj boji,
srebrne broševe, priveske ukrašene kitnjastim slovima i starinske berberske bračne
ugovore izrezbarene na valjkastim komadima drveta. Na stražnjem zidu nalazila se
bronzana fontana u obliku gazele, a pored nje nekoliko ritualnih posuda sa

261
izrezbarenim kriptogramima.
Moju pažnju su naročito privukla čudesna kedrova vrata naslonjena uza sam
izlog. Vrata su bila ukrašena Davidovom zvezdom ispod koje se nalazilo par redaka
ispisanih hebrejskim slovima.
Vlasnik radnje je primetio moju zainteresovanost. „Iznenađeni ste, zar ne? Niste
očekivali da ćete ovde naići na vrata sa očiglednim jevrejskim obeležjima.”
Odgovorio sam da tako nešto zaista nisam očekivao.
Trgovac je ispravio leđa. „Istina je da između Arapa i Jevreja danas vlada velika
tenzija”, rekao je, „ali Maroko bi bio daleko siromašnija zemlja bez Jevreja.”
Pomenuo sam kako sam načuo da je među vodećim kraljevim savetnicima bilo i
nekoliko Jevreja, kao i da sam pročitao nešto o jevrejskom nasleđu Maroka.
„Moji preci su bili Jevreji”, rekao je suvonjavi trgovac. „Stigli smo ovde iz
Andaluzije pre sedam vekova i ponosimo se svojom tradicijom. Generacijama smo
slobodno upražnjavali svoju jevrejsku veru i živeli zajedno s muslimanima. A onda
je, pre dve stotine godina, marokanski sultan natovario Jevrejima na vrat strahovite
poreze. Nismo imali drugog izbora nego da primimo islam.”
Pre nego što smo se rastali s našim ljubaznim domaćinom, kupili smo jednu
obrednu posudu, jedan kelim i malu srebrnu kutiju. Trgovac je sklonio rezu, poželeo
nam svaku sreću i ćušnuo mi svoju vizitkartu. Radoznalo sam bacio pogled na ime
odštampano na kartici. Vlasnik radnje se zvao Abdul-Rafik Koen.

Kada smo se vratili u Kazablanku, u poštanskom sandučetu sam zatekao jednu
crno-belu razglednicu. Slika je prikazivala skupinu saharskih žena kako sede u
karavansaraju, s nekoliko kamila u pozadini. Razglednica je stigla od Pamele,
načitane Amerikanke koju sam upoznao kada sam posetio vilu u Rue de la Plage,
gde je svojevremeno živeo moj deda. Na poleđini je pisalo: Putujem kroz južni
Maroko. Hrana je divna, izuzev na jednom mestu, u Sidi Ifniju, gde su nas poslužili
šniclom veoma sumnjivog porekla. Sam bog zna šta su nam stavili u tanjire. Meso je
bilo tako grozno da su svi odustali od jela. Čak ga je i moja mačka odbila.

Krajem maja, odleteo sam u trodnevnu posetu Londonu kako bih prisustvovao
premijeri filmskog projekta u čijoj sam realizaciji učestvovao. Bilo je to jedno od
onih dosadnih putovanja ispunjenih usiljenim razgovorima i beskrajnom samoćom.
Nisam se još ni bio raspakovao, a već sam počeo da čeznem za decom, Račanom i
Kalifovom kućom. U Londonu sam sreo jednog prijatelja iz školskih dana koji se i
dalje vrteo u začaranom krugu iznurenih karijerista i pseudoprijatelja. Zbijali smo
šale na račun engleskog životnog stila, skučenih stanova zakrčenih nameštajem i
medija koji su nas bombardovali informacijama. Činilo mi se da je moj prijatelj
iskreno impresioniran time što sam smogao snage da se preselim u Kazablanku. Nas

262
dvojica smo svojevremeno planirali da zajedno dignemo sidro, ali on je i dalje ostao
nasukan na Britanskim ostrvima. Na rastanku sam se našalio, rekavši mu da se on
izgleda nikada neće otarasiti sendviča s piletinom i groznog engleskog vremena.
Njegovo lice se odjednom snuždilo.
„To je jedino za šta znam”, rekao je.
Sat vremena nakon što sam se vratio u Dar Kalifu, začuo sam kucanje na vratima.
Rekao sam Račani da je to sigurno Hišam, pretpostavljajući da je stari filatelista
svratio da se raspita imam li neku novu markicu za njega. Međutim, to nije bio
Hišam, već njegova supruga Kadidža. Oči su joj bile podbule, a beonjače
zakrvavljene. Pozvao sam je unutra, ali objasnila mi je da se ne može zadržavati.
„Moj muž je umro pre dva dana”, rekla je. „Srce mu je otkazalo.”
Izjavio sam joj saučešće. Njena vest me je beskrajno rastužila.
„Rekao mi je da vam dam ovo u slučaju da mu se nešto desi”, nastavila je
Hišamova supruga, pruživši mi veliku kutiju.
Odneo sam kutiju do radne sobe, uključio stonu lampu i otvorio je. Unutra su bili
Hišamovi albumi s markicama. Od Hišama sam naučio mnogo toga o Maroku i o
životu. Sedeo sam u pomrčini, potišten zbog gubitka mudrog i čestitog prijatelja. A
opet, u isto vreme, bio sam i srećan, srećan što su nam se putevi makar nakratko
ukrstili i što smo proveli toliko divnih sati vodeći tople razgovore koje sam plaćao
poštanskim markicama.
Jednog popodneva, tačno mesec dana nakon što su aisave obavile ritual
isterivanja duhova, Osman je svečano izjavio kako želi nešto da mi pokaže. Upitao
sam ga o čemu se radi, ali on mi je odgovorio samo da se strpim i krenem za njim.
Poveo me je ka stajama. U dvorištu Dar Kalife nalaze se četiri staje koje su
raspoređene u obliku slova L. Jedna od njih je predstavljala glavno sastajalište
čuvara, gde su oni provodili većinu slobodnog vremena pijući čaj od nane, dok su
ostale bile zakrčene starim merdevinama i kolutovima kanapa, baštenskim alatkama,
bodljikavom žicom i slomljenim stolicama.
Osman je gurnuo vrata staje s leve strane. Unutra je bilo toliko krša da su se jedva
odškrinula. Čuvar se navalio na vrata i još jednom gurnuo.
„Vidite ono tamo?” upitao je.
„Šta to?”
„Ona vrata. Stara vrata” rekao je.
Zavirio sam unutra, ali ugledao sam samo gomilu nabacanih merdevina i stolica,
razmontiranu ogradu i hrpu odbačenog posuđa. Nigde nisam video vrata koja mi je
Osman pokazivao. Tada su nam u pomoć pritekli Hamza i Medved. Nakon otprilike
sat vremena borbe, čuvari su uspeli da izvuku vrata iz staje i da ih donesu do
travnjaka.
Vrata su bila čudesno lepa. Bila su napravljena od kedrovog drveta i imala su

263
oblik ključaonice. Prednji deo je bio oslikan geometrijskim figurama.
„Tako su lepa i tako stara”, rekao sam. „Zašto mi ranije niste rekli za njih?”
„Nismo uopšte znali da su unutra”, rekao je Medved.
„Zar vi ne znate čega sve ima u stajama?”
„Naravno da znamo” uzviknuo je Hamza, „ali ona ranije nisu bila tu”.
„Bila su skrivena” tiho je rekao Osman.
„Džini nam nisu dopuštali da ih vidimo”, objasnio je Medved.
Telohranitelj Rašid je restaurirao vrata i postavio ih na ulazu u našu spavaću sobu.
Bio sam van sebe od sreće. Dobio sam tako vrednu stvar, a da za nju nisam platio ni
prebijene pare. Bilo je to kao dobitak na lutriji. Hamza je koristio svaku priliku da mi
predoči kako sada, kada su džini napustili kuću, mogu očekivati razna prijatna
iznenađenja.
„Stvari odjednom postaju vidljive”, objašnjavao je, „stvari koje su godinama bile
skrivene od ljudskih pogleda”.
„Kakve stvari?”
„Zaboravljeno blago”, rekao je. „Sve stare kuće poput Dar Kalife pune su blaga.”
Rekao sam mu da mi to zvuči neverovatno.
„Pa, zar ova vrata nisu dokaz?” odgovorio je. „Ranije ih nije bilo, a sad su
odjednom tu.”
„Stvarno misliš da će se to blago materijalizovati?”
„Naravno da hoće”, objasnio je Hamza. „Samo se vi lepo zavalite u stolicu i
čekajte.”
Nekoliko dana kasnije, izašao sam pre doručka u šetnju duž obale. Plaža je bila
gotovo pusta. Usput sam sreo samo muškarca koji je jahao svog arapskog pastuva
kroz talase koji su zapljuskivali obalu. Skinuo sam cipele i zakoračio u vodu,
gledajući ka horizontu. Bilo mi je strašno čudno kada sam se setio da su moja bosa
stopala u tom trenutku stajala na istoj geografskoj širini kao i Atlanta.
U povratku, laganim koracima sam se uputio kroz bidonvil, posmatrajući
uobičajene jutarnje prizore. Oštrač noževa je dozivao mušterije, bakalin je
razvrstavao svoju robu, a jedna žena je sedela ispred udžerice i razdvajala žito od
pleve. Deca su žurila ka učionici dograđenoj uz malu belu džamiju, gde ih je čekala
stroga učiteljica naoružana narandžastim gumenim crevom. Taman sam nameravao
da provirim u učionicu kada mi je prišao imam. Očekivao sam da će mi ponovo
tražiti novac.
„Želim da vam zahvalim za velikodušne priloge”, rekao je.
Nisam shvatao na šta misli. Jedino što sam poklonio bio je školski pribor koji sam
pre izvesnog vremena kupio sa Zohrom.
„Mislite na stvari za školu?” upitao sam.
„Ne, nikako”, ogovorio je stari imam. „Hvala vam za novac koji nam šaljete.”

264
 „Novac?”
„Da. Hamza nam redovno donosi vaše priloge”, objasnio je. „Zahvaljujući tim
parama, popravili smo krov na džamiji i uveli struju.”
Ostao sam bez teksta. Nikada nisam dao Hamzi bilo kakve pare za džamiju.
„Nisam vam ja poslao te pare”, zbunjeno sam rekao.
„Hamza me je već upozorio da ste vi izuzetno skroman čovek”, promrmljao je
imam. „Rekao je da ste vi poslali te pare, ali da ćete to poricati ako ikada načnem tu
temu pred vama.”
Imam je sagnuo glavu i poljubio me u ruku. Vratio sam se u Dar Kalifu,
preplavljen osećajem stida. Kasnije sam saznao da su Hamza, Osman i Medved
svakog petka, čim bi dobili platu, odlazili do džamije i uručivali imamu po trećinu
svoje zarade, pripisujući tu velikodušnost meni u zaslugu.

Smrt Hišama Harasa ispunila me je strašnim osećanjem krivice. Njegova udovica
je ostala praktično bez ičega, dok sam ja nasledio bogatu i vrednu zbirku poštanskih
maraka koje je moj čestiti prijatelj sakupljao čitavog života. Njegova supruga je bila
isuviše ponosna da bi prihvatila milostinju. Kad god bih je posetio i upitao je mogu li
nekako da joj pomognem, tvrdila je da nema potrebe za tim jer se Bog stara o njoj.
Uprkos tome, nije mi promaklo da je, svaki put kada bih kročio u kućicu iza džamije,
nedostajala još neka vredna stvar iz porodičnog inventara – prvo je otišao veliki
starinski sat, potom radio, a na kraju i Kuran koji su Hišam i njegova supruga s
tolikom ljubavlju čuvali. Račana je smislila kako da pomognemo starici, a da ne
povredimo njen ponos. Predložila je da neko odnese albume u Evropu i da ih proda
nekom tamošnjem kolekcionaru. Poslao sam albume preko jednog prijatelja koji je
putovao za London. Nije prošlo mnogo vremena, a on je već uspeo da ih proda.
Telegrafskim putem nam je poslao popriličnu svotu novca. Čim sam podigao novac,
odjurio sam do Hišamove udovice. Uručio sam joj koverat i objasnio da su ti albumi
predstavljali nešto nalik životnom osiguranju, nešto što se moglo ostaviti kao zalog
za crne dane.
Ona je doterala maramu, obrisala suzu ispod oka i rekla: „Tamo gore na nebu
jedan starac vas proklinje zbog toga što se uradili, ali ovde na zemlji jedna starica
vam je neizmerno zahvalna.”
Kako je prolazila naša prva godina u Maroku, sve češće sam zaticao sebe kako
razmišljam o tom drastičnom životnom potezu na koji smo se osmelili. Put koji smo
do tada prešli bio je krivudav i stenovit. Na tom putu smo se često susretali s teškim,
pa čak i surovim spoznajama. Pa ipak, zaključio sam da život bez takvih puteva i
takvih spoznaja ne poseduje naročitu vrednost.
Ako se preselite u neku novu i nepoznatu zemlju, primetićete da tamošnji život od
vas zahteva da iz dana u dan pravite razne kompromise. Ali ako ste dovoljno hrabri
da to učinite, bićete višestruko nagrađeni. Maroko ima drevnu, još uvek netaknutu
265
kulturu u čijem jezgru počiva porodica. Najveća prednost života u Dar Kalifi za
mene je sadržana u činjenici da Arijana i Timur tu mogu odrastati u inspirativnom
okruženju koje vrvi od života, boja i emocija. Kao roditelj sam uspeo da se otarasim
onog karakterističnog osećaja krivice koji muči sve roditelje u Britaniji, gde i dalje
opstaje viktorijansko ubeđenje u to da deca treba da se vide, ali ne i da se čuju. Zbog
toga svim silama ohrabrujem Arijanu i Timura da puste glas, da vrište, pevaju, igraju
na ulici, da budu ono što jesu.
Renoviranje Dar Kalife je predstavljalo bogato, živopisno i upečatljivo iskustvo.
Povremeno sam umeo da urličem, da buncam i da se u očaju bacam na zemlju.
Međutim, tajna je bila u tome da se pridignem i nastavim dalje, koliko god mi se
činilo da je situacija nepodnošljiva. Preseljenje u Maroko donelo mi je mnogo lepih
stvari, ali najlepše od svega jeste to što ponovo s ponosom mogu da budem ono što
jesam.

Nekoliko dana nakon smrti Hišama Hirasa, čuvari su se došunjali do moje radne
sobe dok sam pisao za predivnim španskim stolom. Pre toga sam ih nebrojeno puta
upozorio da, dok sedim za tim stolom, ne želim da me bilo ko uznemirava. Mogli su
me prekinuti jedino ako bi se deca našla u nekoj nevolji ili ako bi izbio požar. Po
izrazima njihovih lica, odmah mi je bilo jasno da se nije desilo ništa alarmantno.
Podigao sam pogled, očekujući obrazloženje.

266
 „Moramo porazgovarati s vama, mesje Tahire”, rekao je Hamza, proguravši se
napred.
„Zar je stvar toliko važna?” upitao sam.
Sva trojica klimnula su glavom. „Da”, odgovorili su u horu. „Veoma je važno.”
Spustio sam penkalo. „Dobro onda. Da čujem o čemu se radi.”
„Džini su otišli”, rekao je Osman.
.,To je baš lepo, zar ne?” rekao sam. „Sada možemo živeti u miru.”
Čuvari su zbili redove.
„Imamo još bolje vesti za vas”, prozborio je Hamza.
„Šta može biti bolje od vesti da su džini napustili kuću?”
Medved je iskoračio ka meni. U rukama je držao staru masivnu pohabanu
fasciklu.
„Džini su ovo krili od nas”, rekao je Osman.
„Šta je to?”

267
 „Blago”, odgovorio je.
Hamza je uzeo fasciklu iz Medvedovih ruku i spustio je na sto. Odvezao sam
traku i otvorio je. Unutra se nalazilo mnoštvo požutelih dokumenata i plan
celokupnog poseda.
Zamolio sam ih da mi pojasne o čemu se radi.
Osman je pokazao na plan. „Vi posedujete gangsterovu kuću”, rekao je.

Hišam Haraš je bio sahranjen na obronku brežuljka u senci jablanovih stabala na
južnom rubu Kazablanke, a njegov grob obeležen štapom zabodenim u humku sveže
iskopane zemlje. Svud naokolo beli nadgrobni kamenovi presijavali su se pod
zracima zalazećeg sunca, stvarajući prizor koji je podsećao na ogromni ustalasani
svetlucavi prekrivač. Odlazio sam tamo i sedeo pored Hišamove humke,
posmatrajući kako se senka štapa lagano pomera ka istoku. Na groblju je vladala
tišina s kakvom sam se retko kad susretao u Kazablanki, tišina smiraja.
Čuvari su me preklinjali da ne posećujem starčev grob. Govorili su da u Maroku
nema opasnijih mesta od groblja, naročito u suton.
„Kada sunce zađe” objasnio je Medved, „džini ustaju iz grobova i traže ljude čija
su lica sveža i topla”.

268
 Prvog dana jula, Kemal je stigao iz luke s kontejnerom punim mojih knjiga.
Nekim zapanjujućim marifetlukom uspeo je da odobrovolji cenzorsku policiju i
izbavi moj dragoceni tovar bez plaćanja bilo kakvih dažbina. Kao i uvek, nisam imao
ni najblažu predstavu o tome kakve im je laži napričao ili, ako to nije bilo u pitanju,
koji je drugi metod primenio.
Te noći, Račana i ja smo se preselili na sprat u našu novu spavaću sobu. Deca su
takođe dobila svoju sobu, s druge strane hodnika. Sve do te večeri, gužvali smo se
gotovo punih godinu dana u zajedničkom sobičku u prizemlju. Život u ogromnoj
staroj kući donekle je podsećao na proces odrastanja – bilo je tu zastrašujućih
momenata, ali i beskrajnih mogućnosti. Ne mogu rečima opisati koliko smo bili
radosni kada smo te prve večeri ušli u svoje novo porodično gnezdo na spratu,
znajući da su radovi konačno završeni.
Bacio sam se preko postelje i zavalio se na meke ušuškane jastuke. Račana se
spustila pored mene, a onda smo oboje prasnuli u smeh. Koliko smo samo čekali na
taj trenutak. Izgledalo je isuviše dobro da bi bilo istinito. Račana je stavila ruke ispod
glave i zagledala se u tavanicu.
„Sad bismo ovo mogli da prodamo, pa da krenemo ispočetka”, rekla je.
269
 Nisam odmah odgovorio. Bio sam toliko šokiran da sam ostao bez teksta. Kroz
glavu su mi proletele sve one nevolje sa arhitektom, radnicima i džinima.
„Jesi li ti pri sebi?” konačno sam promucao.
„Bilo je teško”, odgovorila je ona, „ali preživeli smo.”
Laknulo mi je od tog odgovora. Račanine reči su mi skinule sa srca teško breme
strepnje. Naravno, pred nama je bilo još mnogo nevolja. Bili smo svesni činjenice da
smo tek zaplovili okeanom problema i neočekivanih događaja. Pa ipak, duboko u
sebi smo znali da smo postigli nešto zaista značajno, da nas je to što smo prihvatili
izazov učinilo snažnijim i nekako potpunijim. Ali najveće i najlepše od svih
dostignuća bilo je to što su nas naše novo okruženje, naši čuvari i Kalifova kuća
konačno prihvatili i što se u Maroku više nismo osećali kao stranci.

270
 REČNIK

agaz: vrsta marokanskog kaktusa od čijih se vlakana pravi svilenkasta tkanina

poznata kao sabra.
aisava: bratstvo koje sačinjavaju isterivači duhova, osnovano u šesnaestom veku
sa središtem u Meknesu, čuveno po svojoj duhovnoj muzici.
arabeska: opšti termin kojim se opisuju složeni geometrijski oblici i linije koji se
koriste u arapskoj umetnosti.
Arapske noći: Pogledaj pod Hiljadu i jedna noć.
baba: doslovno „otac”. Termin kojim se deca od milošte obraćaju ocu. Isti termin
se koristi i kao izraz poštovanja u obraćanju starijim muškim osobama.
babuš: popularne papuče sa zašiljenim vrhom koje se prave od kozje kože i
predstavljaju tradicionalnu obuću Marokanaca i Marokanki. Najčešće su žute, ali
mogu biti i drugih boja.
bakšiš: novac koji se daje kao mito ili kao nagrada,
baraka: doslovno „blagoslov” ili „blagosloven”.
b’saf: marokansko-arapski izraz sa značenjem „mnogo”
bedžmat: ručno pravljene pločice od terakote, glazirane ili neglazirane, koje se
koriste za prekrivanje kućnih podova ili verandi.
bendir: marokanske tradicionalne daire napravljene od kozje kože.
Berberi: pripadnici jednog od starosedelačkih nearapskih plemena,
bidonvil (bidonville): francuski izraz za sirotinjsku četvrt.
Bismilah: arapski izraz sa doslovnim značenjem „u ime boga”. Tim rečima,
muslimani započinju i završavaju brojne životne aktivnosti kao što su jelo, vožnja,
itd.
bistija: marokansko jelo napravljeno od slojeva prhkog slatkog testa, golubijeg ili
pilećeg mesa, badema, jaja i začina.
cafe noir: doslovno „crna kafa”. Francuski izraz koji ukazuje na izuzetno jaku
kafu bez mleka kakva se služi u većini marokanskih kafea.
Dar: marokansko-arapska reč za kuću.
dardž: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž
mozaika.
dari: jedan od jezika kojima se govori u Avganistanu.
datura: biljka iz porodice krompira sa prepoznatljivim izduženim cvetovima u
obliku trube koju su iz Novog sveta doneli španski konkvistadori. Ovu biljku, koja je
poznata po svojim halucinogenim svojstvima, koristile su i srednjovekovne evropske
veštice.

271
 dirham: marokanska novčana jedinica. Po tekućem kursu, jedan američki dolar
iznosi oko osam, a engleska funta oko 16 dirhama.
dželaba: duga široka odora s kapuljačom koju u Maroku nose i muškarci i žene.
džini: bratstvo natprirodnih bića koja je Bog stvorio od vatre i koja se pominju u
Kuranu. Po muslimanskom verovanju, ti duhovi obitavaju na ovom svetu zajedno s
ljudskim bićima,
džnun: marokanski izraz za džina.
esparto: vrsta grube prirodne trave od koje se prave prostirke, asure i slične
stvari.
Fantazija: tradicionalne manifestacije, veoma popularne u seoskim područjima, u
kojima učesnici demonstriraju svoju veštinu u jahanju i upotrebi starinskog vatrenog
oružja.
Fazi: stanovnik Fesa ili stil karakterističan za taj grad.
Plus: marokansko-arapski izraz za novac.
gajtah: drvene svirale prodornog zvuka koje uživaju veliku popularnost u
području Atlasa i u drugim delovima Maroka.
garagab: velike gvozdene kastanjete koje koriste marokanski muzičari.
geni: pogledaj Džini.
hadž: islamsko hodočašće u Meku koje se smatra jednom od najvećih životnih
dužnosti svakog vernika.
hamam: doslovno „kupatilo”, ali pod tim izrazom najčešće se podrazumeva
tursko parno kupatilo.
harem: deo kuće rezervisan za žene.
hedžab: običaj prekrivanja kose maramom ili velom. Mnoge Marokanke se, u
skladu s tradicijom, pridržavaju te prakse.
Hiljadu i jedna noć: čuvena zbirka tradicionalnih arapskih priča koje potiču s
područja današnjeg Iraka. Jedan od najčuvenijih prevoda jeste prevod Ser Ričarda
Bartona iz devetnaestog veka. Ova zbirka je takođe poznata i pod nazivom Arapske
noći. Izrazi „hiljadu i jedna noć” i „arapske noći” često se koriste kako bi se ukazalo
na stil ili atmosferu srednjovekovnog Srednjeg istoka.
Id al-Adha: najveći praznik u islamskom kalendaru kojim se završava hadž i koji
se slavi u znak sećanja na Avramovu žrtvu.
Id al-Fitr: praznik kojim se obeležava kraj dugotrajnog ramazanskog posta.
Imam: sveštenik koji vodi molitveni obred u džamiji i poziva vernike na molitvu
(pogledaj mujezin).
Inšalah: na arapskom doslovno „ako Bog želi”,
kaftan: široka ženska haljina, često ukrašena vezom,
kalif: naslednik Proroka Muhameda. Tim nazivom se takođe označavaju i

272
upravitelji određenih oblasti ili ljudi koji poseduju veliku političku moć.
kalifa: arapska reza kalifa.
kandil: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž
mozaika.
kazba: utvrđeni zamak ili citadela, obično u ruralnim pustinjskim područjima.
kelim: istkana prostirka jarkih boja.
kermud: zaobljene zelene ili plave glazirane pločice koje se koriste za
prekrivanje krovova tradicionalnih građevina,
kif: hašiš smola.
kobz: doslovno „hleb”; ovaj izraz najčešće ukazuje na tvrdi okrugli domaći hleb.
kura: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž
mozaika.
Kuran: sveta knjiga islama čiji je sadržaj Prorok Muhamed, u vidu otkrovenja,
preneo muslimanskom svetu.
kus-kus: omiljeno marokansko jelo. Popareni griz koji se obično služi s povrćem
i/ili mesom.
magični kvadrat: kvadrat podeljen na devet polja sa ispisanim brojevima koji su
raspoređeni tako da svaki brojni niz ima identičan zbir.
mankaš: težak čekić sa oštrom ivicom koji se koristi za isecanje komadića koji
sačinjavaju zelidž mozaik i za urezivanje dezena na glaziranim pločicama.
Maraši: stanovnik Marakeša ili karakterističan stil tog grada,
medina: stari deo grada opasan zidom sa uskim uličicama i gusto načičkanim
kućama i pijacama.
menzeh: paviljon za odmor i relaksaciju smešten u vrtu neke palate, vile ili
gospodske kuće.
mergez: začinjene ovčje ili jagnjeće kobasice.
minaret: kula pripojena džamiji odakle se upućuje poziv na molitvu,
mualem: doslovno „majstor”. Ovaj izraz se koristi za čoveka koji je dostigao
vrhunsku veštinu u nekom od marokanskih tradicionalnih umetničkih zanata.
mujezin: poziv na molitvu ili, u ispravnijem smislu reči, osoba koja upućuje
poziv na molitvu.
nafir: duga mesingana truba ili rog. Ovaj instrument može biti dugačak čak do
sedam stopa.
Ramazan: najsvetiji mesec islama kada se od vernika zahteva da se pridržavaju
strogog posta tokom čitavog dana, od izlaska do zalaska sunca.
rijad: marokanski tradicionalni dvorišni vrt; isti izraz se koristi i da bi se opisala
kuća sa centralnim dvorištem tog tipa.
sabra: vrsta prirodne svile istkane od vlakana agaz kaktusa,

273
 salon marocaine: formalna odaja za prijem gostiju koja predstavlja čestu odliku
marokanskih domova,
sehura: čarobnica, vračara.
sufi (sufija): pripadnik islamskog mističkog bratstva,
suk: pijaca, a često i tržnica za određene vrste robe u okviru medine.
šarif: doslovno „plemenit”. Ova titula je rezervisana za Prorokove potomke, ali u
Maroku se često koristi i kao izraz poštovanja.
tadelakt: tradicionalni marokanski gips iz Marakeša koji se pravi od krečnjaka,
mermerne prašine i belanaca. Sličan venecijanskom gipsu.
tagine: popularni marokanski paprikaš, nazvan po okruglom konusnom sudu u
kojem se sprema.
talija: jedan od oblika keramičkih fragmenata koji se koriste u izradi zelidž
mozaika.
tarbuš: ispravan naziv za okruglu filcanu kapu, često s plišanim gornjim delom,
koja je na Zapadu najčešće poznata kao „fes”.
tbilat: tradicionalni marokanski glineni bubnjevi. Ovi instrumenti se često koriste
u paru koji sačinjavaju jedan veći i jedan manji bubanj,
tuja: mirisno čvornovato drvo iz okoline Esauire.
zelidž: tradicionalni marokanski zanat izrade mozaika u kojem se od ručno
sečenih glaziranih keramičkih fragmenata različitih oblika stvaraju živopisni
geometrijski dezeni.
zelidži: zanatlija koji se specijalizovao za veštinu sečenja keramičkih fragmenata
od kojih se sklapa zelidž mozaik.

274
 1
brod kojim je prva grupa engleskih doseljenika, takozvanih „hodočasnika”,
doplovila do obala Severne Amerike 1620. godine (prim. prev.)
2
na kraju knjige se nalazi rečnik sa objašnjenjem stranih reči i izraza (prim. prev.)
3
izraz kojim se deca od milošte obraćaju ocu, „tata”; pogledaj rečnik na kraju
knjige (prim. prev.)
4
uobičajena transkripcija francuskog izraza Monsieur, „gospodin” (prim. prev.)
5
kameni stubovi koji razdvajaju prozorska okna (prim. prev.)
6
bivša Španska Sahara; teritorija čiji je status, nakon povlačenja španskih trupa
1976. godine, ostao nerazrešen (prim. prev.)
7
Portugalci su 1515. godine, na mestu gde se nekada nalazio drevni grad Anfa,
podigli novu naseobinu kojoj su dali ime Casablanca, „Bela Kuća” (prim. prev.)

275
Table of Contents
Naslovna strana
Posveta
IZJAVA ZAHVALNOSTI
PRVO POGLAVLJE
DRUGO POGLAVLJE
TREĆE POGLAVLJE
ČETVRTO POGLAVLJE
PETO POGLAVLJE
ŠESTO POGLAVLJE
SEDMO POGLAVLJE
OSMO POGLAVLJE
DEVETO POGLAVLJE
DESETO POGLAVLJE
JEDANAESTO POGLAVLJE
DVANAESTO POGLAVLJE
TRINAESTO POGLAVLJE
ČETRNAESTO POGLAVLJE
PETNAESTO POGLAVLJE
ŠESNAESTO POGLAVLJE
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
OSAMNAESTO POGLAVLJE
DEVETNAESTO POGLAVLJE
DVADESETO POGLAVLJE
DVADESET PRVO POGLAVLJA
REČNIK

276