Branko Miljković

Izabrane pesme

Rukopis priložen Projektu Rastko ljubaznošću gospodina Danka Šipke (Univerzitet u Poznanju,
Poljska). Original u FTP arhivi Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan,
Poland.

Konvertovanje i priređivanje ove verzije uradili aprila 2000. Zoran Stefanović, vebmastering
Milan Stojić (Projekat Rastko)

Sadržaj:

Jovan Deretić: O Branku Miljkoviću

Za one koje volimo

Uzalud je budim

Prvo pevanje

Sedam mrtvih pesnika

Branko

Grob na Lovćenu

Laza Kostić

Dis

Tin

Momčilo Nastasijević

Goran
Noć s one strane meseca

Sonet

Triptihon za Euridiku

Orfej u podzemlju

Slepi pesnik

Građenje pesme

Raspored reči

Rondel

Sonet o ptici

Sonet o neporočnoj ljubavi

Usnih je od kamena

Tragični soneti

Početak sna

Kula lobanja

Odbacivanje sumnje

Početak putovanja

Početak traganja za bićem

Poistovećivanje bića i reči

Ispaštanje

Sećanje na pokojnika

Početak zaborava

Izmišljanje sveta
 Začaravanje

Propovedanje vatre

Kraj putovanja

Propovedanje ljubavi

Magistrale

Posveta elegija

Četiri pesme o snu

Crni jamb sna

Daktil sna

Sonet

Sunce

Smrću protiv smrti

Hronika

Odbrana zemlje

Requiem

Jugoslavija

Svest o pesmi

**

***
Ariljski anđeo

Ariljski anđeo

Utva zlatokrila

Frula

Gojkovica

Zova

Bolani Dojčin

Sluga Milutin

Utva

Tamni vilajet

Ravijojla

Kolo

Dodole

Raskovnik

Pohvale

Pohvala bilju

Pohvala svetu

Paralelna pesma

Pohvala vatri
Patetika vatre

Dva prelida

Feniks

Bol i sunce

Noć jača od sveta

Svest o zaboravu

Feniks(1)

Lauda

Lauda

Balada

More pre nego usnim

Osećanje sveta

Prošlost vatre

Budućnost vatre

Zemlja i vatra

Osećanje sveta

Kritika poezije

Radni cvet
 Orfička pesma

Pesnik

Beda poezije

More za radnike

Moravska elegija

Nizvodno

Ljubav poezije

Kap mastila

Kritika metafore

Pripremanje pesme

Provetravanje pesme

Zamorena pesma

Sunce iskorišćeno kao epitaf

Crna vatra

Sudbina pesnika

Poeziju će svi pisati

Smeli cvet

Agon

Rudari

More bez pesnika

Epitaf

Cveta

Pesma
 Spavači

O Branku Miljkoviću

[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen
teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u
književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost
izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se
nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja
Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno
obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe
zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih
pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom
Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog.
U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i
samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da
se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju
filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim
filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom
filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima,
zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i
odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj
poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao
otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu
poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Za one koje volimo

Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju

budim je zbog reči koje peku grlo

volim je ušima

treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi

budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove

ovde

zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom

zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

budim je zbog ove naše planete koja će možda

biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između

dve bitke

kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice

nego aerodrom

moja ljubav puna drugih je deo zore

budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog

drugih

budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati

pticu zauvek sletelu

sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me

nema

ta žena sa rukama deteta koju volim

to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud

uzalud je budim

jer će se probuditi drukčija i nova

uzalud je budim

jer njena usta neće moći da joj kažu

uzalud je budim

ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim

treba obećati izgubljenom imenu nečije lice

u pesku

Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi

DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo

šuma iz koje kad izađoh videh

da nisam izašao da su me zveri pojele

i znah da će biti gorko da pričam

o tome šta sam video i nisam

video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh

iz te šume što je zelenim čeljustima

pojela svoje staze i izgubila se u sebi

postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna

Beatriča

ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža

da voleo bih povratak

išao sam ispred sebe po isplakanom

putu i pesak je ujedao za stopala

ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju

videh grešnike kako ih vitla zli vetar

nebo što laje i kišu prokletstva tešku

i večitu

videh slepe vode Stiksa i blato mržnje

videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije

videh zid plača bez zvezda

i čuh reči bola u vrtlogu

onih koji su postali drvo ili kamen

i ne mogu se smrti nadati

onih jadnih koji se nikada nisu rodili

videh videh videh i čuh i zaplakah

svirala od zemlje od šume

od krvi

dozivala drugu obalu

na kobnom žalu stajo narod i plako

o jao jao vama duše uklete

s balsamovanim rukama i usnama od krvi

videh videh videh čuh i padoh mrtav

o Aheronte Aheronte

sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Sedam mrtvih pesnika

Branko

Noć ispod zemlje razveselim

Izraste vetar u nežnu biljku

iz tog podzemlja gde svetiljku

i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi

i peščano podne sam odbolovo

al topli hleb tvog imena još mrtvim

ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma

dok list po list umire šuma

Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava

Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem

uspava

Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme

To je jedno mesto

koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe

Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje

Svlada

tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.

Vidim smele mostove preko kojih nema ko da

prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,

kruta

gde provejava smrt i ljubav ne spasava.

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas

obasjava.

Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luga

pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog

na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo

gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta

negde u visini čuva otisak tvoga lica.

Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

Laza Kostić

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći

u povratku cveta u povratku sna i gora

na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu

nemoći

od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila

mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći

da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora

Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći

O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?

Mrtva je a negde još traje dan, o laste

Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste

dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute

Santa Maria della Salute

Dis

O moje sunčano poreklo ta potonula krv

Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica

Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica

od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv

Otišao Izašao na vrata kojih nema

U svim vodama zeleni psi me traže

Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,

tople laži

poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se

sprema

krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti

treba

u ovom izobličenom prostoru čija smo

polomljena rebra

iz čijeg kamena čudovišne ptice vire

Ruko ispružena prema drugoj obali kloni

Ako smo pali bili smo padu skloni

Ovde je noć što se životu opire

Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca

I zapaljeni vetar na početku dana sniva

Noć u mome glasu više ne doziva

prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca

zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa

Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva

Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti

Dok se zemlja okreće oko svoje smrti

negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se

voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

Momčilo Nastasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida

što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.

Predeo kome sam se privoleo, plaštom

čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja

razmešta predmete u prostoru i staje

kad zapljusne tajna mramorja sred morja:

dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,

evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.

Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš

hoćeš li primiti to telo ukleto,

koje nastanjujem poslednji i prvi

zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

Goran

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo

u nekim šumama crnim nepoznatim

I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo

ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema

Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem

Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema

san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima

Moj mrak je senka ptice. O ne ima

puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta

sad ležim mrtav na severu sveta

Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Noć s one strane meseca

Sonet
Ti prostori me užasavaju

PASKAL

Prostor koji ničim ne podseća na sebe,

pticama pomeran, vetrovima sličan,

sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan

večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan

i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,

večnost za prokletstvo, koje budno treba

pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje

sebe sa sobom, u strašno podozrenje

prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka

mi smo poslednji zatočnici početka

pod kamenom što ime ima.

Triptihon za Euridiku

I
Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,

gorki sam ukus tvoga odsustva osetio

u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne

u nepotrebne istine i oduševljena klanja.

O, ispod kože mlaz krvi moje čezne

noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su

odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.

Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.

Nikad da se završi taj kameni san

Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti

gde su prizori, s one strane krvi gde voće

otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će

pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.

Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.

Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.

Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.

Crne ptice obleću oko moje glave.

Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,

ako izgubim tvoje divno lice

na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće

ptica.

Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt

dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu

kletve. Smrt

svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku

ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen

sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen

od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?

Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko

moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.

Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada

Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna

iza tebe odigrava. Ptice gnjiju

visoko nad tvojom glavom dok beskrajna

patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna

ona ide tvojim tragom, al od sviju

jedini je ne smeš videti. O sjaj

na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.

Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.

Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje

proglasiće te živim. Eto to je

taj iza čijih leđa nasta svet

ko večita zavera i tužan zaokret.

Slepi pesnik

Filipu Višnjiću

O čelo moje od sna i vetra mapo

čudnih otkrića vidu ispod kože

u izmišljenoj senci cvete i lampo

umesto reči koja se ponoviti ne može.

O čelo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene

jer nesreća i posle smrti traje.

Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene

predeli nebesni satvoreni od izdaje.

Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa,

taj odjek u kome su zatočeni svi dani.

Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa

predeo koji ću zauvek da nastanim.

I to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale.

Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.

O tužne noći preko sna mog pale!

Nek nebo usni oganj i oluju!

U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo moje od sna i vetra mapo

čudnih otkrića vidu ispod kože,

u izmišljenoj senci cvete i lampo

umesto reči koja se ponoviti ne može.

O čelo moje o moja slepa mapo!

Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira

Osobino praha i kremena

Oproštaj sna iza temena

Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi

Tu gorku šumu da se plavi

Usred večnosti na domaku

Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka

Skok od pepela i let

Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast

Suštine u vrlet

Kada joj osvanu glas

Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep

Dozivanje zdravca pokoj i san

Vek njiše se peskom i sen

Padom i harfom probuđen slap

Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag

Krije početak tajnu i mig

Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih

Marljivim zaboravom izmenjen lik

Veni u gromu kasna za lek

Prognane šume gde nogom stah

Rondel
M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,

od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu

da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,

ako je ime uzrok tome snu.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu

gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.

Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.

Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo

na pomerljivoj liniji između dva vremena,

gde mru

dva glasna kamena i otvoren je put,

neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,

da je jedno ime uzrok tome snu.

Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena

i bude zenica neba oslepelog,

malo života zbilja poletelog

s naših beskrilnih pognutih ramena.

O čudna ptica čija namena

da bude let zemlje i pesma opustelog

neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo

udvaranje vetra toj ptici od plamena.

Ptico uzidana u mozak i zid

koju nikad nije upoznao vid

koju je sluh našo u prostorima šumnim,

u našem uhu tvoja se smrt zače.

O kamena ptico nek te noć oplače

zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim

U časnom krugu kog zaborav rubi.

Oh, gipka sliko varke, varko živa,

kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim

dane započeo tužno. Tu se skriva

bol bez odjeka i reč bez odziva.

O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava

tišti mi čelo i niče na stolu.

Ona je deo predela što spava.

Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju

iscrpem budućnost u svirepom bolu

što sanja krv leta i pakao u raju.

Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.

Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se

suncokreti klanjaju

vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u

tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi

idemo ispred nade koju lutajuće pustinje

proganjaju.

Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,

ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se

priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more

kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore

prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo

ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.

Tragični soneti

Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije

Kulo s vrhom van vremena na koju dišem

Tesno je nebu u ptici ptici još više

Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost

skrijem

Kad ništa ne počinje jer nema mesta više

Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše

Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim

Što sam video i čuo kada nenađen ronim

U prostor pre reči gde trune moja glava

Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava

Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale

Prazno ime iza smrti i obijen vid

To nije ljubav to je patnja i stid

Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale

Ulaz čuvaju dve tišine i hrid

To nije ljubav to je patnja i zid

Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme

Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene

Zvezde koje se nad glavom mojom pale

Kojima zamenih vid i ime svoga pravca

Lađo puna zaborava i vetra bez pramca

Nekoga sveta teške sene pale.

Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale

Robe napornog brega i zlih vesti

Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj

svesti

Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale

U jedan kraj mnogo prisniji me smesti

Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti

Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?

Deca dužna da porastu neka se rode

Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu

Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu

Šta je to što se u dnu pesme krije?

Početak putovanja

Što je to što se u dnu pesme krije

Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?

O daljino sna gde jug vlašiće svira

Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije

U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.

Srce puno mraka anđela svoga bira

Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena

Mojoj oholosti more do kolena

Nad mojom glavom opasnost simetrije

Svetova poređanih umom u privid.

S čime da te združim kad ti izgubih vid

Lepi moj dane s dušom elegije!

Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije

Kad od Bića senka biva predelima

Lutam u suzama strah me obuzima

Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima

Vrati mi dan ako ga negde još ima

Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se

zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu

Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima

Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima

Izgovorena reči za svetove pale

Tražim početak sjaj i sate stale.

Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale

Da žive moj život i da ga vaskrsnu

Iz ostatka zbilje prerušene u snu

Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale

Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu

Iz ničega, sunce koje se rasprsnu

Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.

Zalazi mesec vreme. Nepokretna

Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.

Ne prođe pamteći svet balzamom začaran

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale

Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,

Glavo niz crne stube u neprolazni

Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,

Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni

Svedoci mora i promena ispraznih

Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju

Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade

Nema osuđenih noćas svi sanjaju

U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade

Nema, ali nema ni straha od zmije

Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije

On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast

Mutne reči sve dublje koja čeka na nas

Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije

Trava raste iz njegovog imena i spas

Jedini je budan a samo je glas

Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva

Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti

Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva

Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani

Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u

letu

Tu je živo što živi a nema ga u svetu

Što traje početak u kraju a prošli su davno

dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani

Sunca i drugih zvezda i suncokreta.

Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.

Kometu

Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti

Dok mudraci proturaju laži o budućnosti

Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.

Trunu ostaci ukletoga broda

Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

Izmišljanje sveta
Kraj vatre kojom ne hrane se dani

Izobličeni oblici od žestokog rastvora

Sna i praznine. Istino govora

Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami

Koji se završava zvezdama iznad naznačenih

gora

I nakazom u poljupcu koja se roditi mora

Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,

Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,

I od cele jave ostale su tek reči. A boje?

A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube

Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje

O zvonka roso tu gde smo mi pali

U čarolije kasne koje nismo znali

Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji

Ako prestalo nije. Predele razdvoji

Odjek te reči. Časovi su stali

I vali ukroćeni nad ponorom. Da li

Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji

Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?

O pustinjo najsličnija suncu ima li igde

Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!

I koja strana sveta poklon biva

Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,

Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

Nek u svom danu nedorečen gori

Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori

Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori

Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva

Gde materija sva od zaborava otkriva

Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo

Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?

Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,

Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.

O sve što prođe večnost jedna biva.

Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.

Sen koja beše drvo koje traje. Budan

Ispod svoga imena koje budi

Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,

Siva praznina vetar koji bludi,

Mesto koje nema mesta u želji al nudi

Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.

Ljubav nikada nije završena.

Čega ima ljudskog u patnji? O čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.

Prazne ruke prazno srce pusta sena

I nema mene al ima ljubavi moje.

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.

Dovršava se an u njenoj zahvalnosti

Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje

I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti

Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,

Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,

Pa mi je prazan dan koji još došao nij,

Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum

Neka me nedostojnog vetar obavije.

Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale

Nekoga sveta teške sene pale

Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije

Tražim početak sjaj i sate stale

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale

Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

I kraj vatre kojom ne hrane se dani

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa

O sve što prođe večnost jedna biva

I nema mene al ima ljubavi moje.

Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod

srcem nosiš? Svet zamenjen okom

nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod

podneblja zagonetke nad svojim krvotokom

kad minulo vreme i jaz postaje svod

gorkih nam dana zabludelih tokom

zvezda pod kojim sam u zanosu pao.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru

mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru

nad širom otvorenom vodom koja je raznela

tamu oka po celome telu. Žaru

neveseli kada pesme u meni pronađu

mračno obilje što me mori glađu.

Sve što imam to su naše reči

nad vodama što slute tajni splet

tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči

pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.

To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči

kad hleb nam u kamen pretvori svet

kad ogledalo biva njeno mrtvo lice

za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod

srcem nosiš? Svet zamenjen okom

nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod

podneblja zagonetke nad svojim krvotokom

kad minulo vreme i jaz postaje svod

gorkih nam dana zabludelih tokom

zvezda pod kojim sam u zanosu pao.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Četiri pesme o snu

Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima

u toploj kori mozga gde me ima

taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle

gde slepe ptice pevaju u tami.

U svakoj ima jedna šuma. Gle

što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj

i pakao raznosi svetom, menja tok

onesvešćenoj reci. Onda moj

zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima

u toploj kori mozga gde me ima

taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća

pred čudnim znacima i više nemam ruke

u prostor prognan i u vreme. Veća

sve biva senka moja daleko od huke

gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.

Joj vazduh vene umiru svi oblici!

O milosti za ono što sam bio u snu.

To paklena mi ljubav u nedoumici.

Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.

Pod zemljom mračni predeli se mešaju.

Pomeraju se mora užasi se premeštaju

sa jednog mesta na drugo mesto zlo.

O strašni preobražaj moj u srcu sna

gde vasiona počinje mi pticama,

s dva oka varnica da l će da zna

da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!

Od svega malo pepela u rukama

za buđenje mi osta kad ugasi

krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;

da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću

za nju što kroz moje užase mirno šeta,

kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.

O kulo snage gde je plavi dan

stvar svaka kada ima lekovitu moć

i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže

za mirise i anđele da prođu!

Pred kapijom sam koju crvi glođu

za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.

Već beše sve to nekad ko zna kad

u nekom snu il nekoj čudnoj reči.

Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen

zar svedok predela nestvarnih ja

za svet od tople gline umešen!

Kuda da odem posle ovog sna.

Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi

od zlata gde zvezda sjala je.

Tu smrti nema. Vetrovi

u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene.

U mračne dubine nosi li

to što sam čuo.

Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve

od želje strašne smrznute.

Na putu ostale su kletve

I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali

noć gde besvesna počinje

da l snaga me slatka obali

ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo

u sebi. Ta mesta nemaju

svoja sunca. Pod zemljom to

oblik sna moga spremaju

Sonet

To su reči uvek iste koje kasne

gorku ljubav i svet. One su uspešni

prestanak jave, al ne san kad se izjasne

sunca za noć, već nešto treće, neutešni

zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne

sna. Gorke obale na kojima neumešni

stojimo okrenuti svome početku grešni

zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže

reči bez cilja, bez izmišljenih predela.

Oh te reči kako mogu da ublaže

ako su od sna. Lepoto neuvela

reči bez senke kada ko čašu sunce

držimo usnu gledajući u crne vrhunce.

Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti

suncem. Osećam to pomeranje juga

u svome srcu. Majušno podne se ruga

u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga

uteha nam ne treba. to trajanje se ruga

pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.

Neki će svemir ponovo da nas stvori.

Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu

izgovori.

U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori

makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne

progovori

nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Smrću protiv smrti

Hronika

Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše

gnezda i vetrove

Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče

prazna

Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada

nigde

Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja

i škrguta

Petoga dana šuma je skupljala kraj reke

obezglavljene leševe

Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na

sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli

Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica

od pepela i zid progovori

Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti

U glavi misao veća od glave

I to je odbrana zemlje

Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici

odbrane

Zaliha snage spremna ako živi klonu

I to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave

Već iz zemlje ko biljka ili cvet

Raste, i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet

Dan misli sunce

I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas

Toliko je snage u nama

I to je odbrana zemlje
Requiem

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često

ponekad isuviše, baština vetrova

i onih što imaju manje nego ništa

velika urna sa pepelom jedne

i zajedničke smrti koja se ponavlja

ali ne pregoreva sa vremenom nikad

zemlja na koju ćete pasti čelom

vi i ja i moje čelo moj obračun

sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje

svetlosti, to su predeli preslikani

sa očiju mrtvaca čije reči

zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje

sve smo zaboravili osim svoje

vlastite smrti koju živimo

molitva
treba se moliti smrti za svoj život

a tišina će sačuvati skamenjene lobanje

za kišu lica i neba za vrata

od peska i crne će ruže procvetati

duž puteva otvorenih za sve vetrove

kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći

oni koje volimo sada vidimo

mrak koji ne vide slepi sklopite

oči da vidite one koji su

dali večnoj noći dan svojih očiju

oni drže zemlju na leđima i nepokretne

nikada iz stići nećemo o nikada

nikada se neće izjednačiti vreme

naše smrti i njihove večito

bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana

videti ih nećemo

vrištaće trave u oblacima kržljavim

čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt

i jedne večeri posle života

krv prestane da bude ptica postane

zmija u travi pa svu noć deca plaču

mrtvi su na levoj strani uzalud

upaljene vatre čekaju njihov povratak

njihova noć sa našim danom meša se

ne zaboravite da to deci kažete

uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba

dočekati razbojnike ptice su nebo

na jug odnele spavaj oni neće

doći njihovi koraci su teški

spavaj ljubav ide gradom na štakama

spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela

ukleta lađa

nosi teret izgubljenog vremena

i naše mrtve prijatelje

u šumu bez ptica

trebalo je preći more

vreme i prostor koji su se pomešali

sada su za jednu smrt daleko od svake

obale

svetlost i senka

igraju na vodi

igru života i smrti

daleko protiče reka

večita i uzaludna

ptice lete za vetrom

i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku

oni su bez senke sišli u dubinu

i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim

poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će

proći i kroz naše oči neizmenjeno

Uzidali vas u zid nevidljivi

i svi ste bili spremni da umrete

jedni u drugima i bilo je tako

zdravo čudna reko spasa

tražili vas zalud u mračnome spletu

onesvešćenih čula na granici

vas i iznenađenja nisu vas našli

zbogom grade gde se prekida moje sećanje

sada ste mrtvi i vaše je telo

neopipljivo sećanje i topla

pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su

ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje

zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka

maramico krvi u noći zaključanoj

crnim ključevima gde su mrtvaci

sahranjeni jedni drugima pod čelom

smrti pomnožena sa hiljadu grobova

joj na kordunu oblaci su uzeli

cvet vatre iz njihovih ruku koje su

poslednjim pokretom podelile predeo

na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti

pali su licem prema istoku

čini mi se da sam i ja pao s njima

različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime

zelengoro začeta u trbuhu vetra

zelena goro neba i zvezdo moje krvi

strane sveta su se otimale za njihovu

smrt koja je bila početak

a ne kraj putevi su ih tražili

po celom svetu nema ih

profil njihovog odsustva čuva

noć zelengore njihove su smrti

najdivnija sazvežđa na jugu neba

zemlja miriše na mrtve zelengoro

čujem te ušima svoga srca i njih

tu niko nije umro ko je umro

zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo

mogućnost umiranja za one koji

su prekoračili preko svoga leša za

njihovu

smrt tako potrebnu protiv smrti

za one koji su sada jedno

jer svet je podeljen ljudskom možom

na dva dela a dva i dva su

jedan kad padne poslednja noć

za one koji su se utopili

u vodama večitog sna kao što umre

sunce udunu dalekih pejzaža

zakopano za one čije su reči

nikle iz zemlje ko lek i buna

neka pognu glave daleki suncokreti.

Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti

Sve što nema vatre u sebi sagori

Što sagori postaje noć

Što ne izgori rađa dan

Treba zapaliti sve što može da gori

Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno

Treba u svemu i posle svega pronaći nadu

Revolucijo, ono što ostane je čovek

Ono što prođe je prošlost

Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost

Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade

Eto tako je počela u dan svoje nužnosti

Obala jednome Moru

Zvezda na Poluostrvu

Rt Dobre Volje

Oivičena beskrajem

Savetuje plodovima ljubav i razum

U fabrikama ljudi konzerviraju sunce

Koje se javlja na najrazličitije načine

U plodu i kamenu podjednako

Prvi put slatko drugi put vrelo

Sada ima sve što je njeno

Na jugu More na severu oblake

Na istoku trešnje na zapadu maslinjake

I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe

najlepše

U kamenu i na vodi:

Grozd je uspomena na njihov raspored

Ima svoju budućnost i njenu prošlost

Ima svoj put i njegovu istinu

Savetuje plodovima ljubav i razum

Obala jednome Moru

Zvezda na Poluostrvu

Rt Dobre Volje

Oivičena beskrajem

Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala

Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju

A ona bez milosti prema onome što je stvarno

Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori

Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi

Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu

Koji venčava Šumadiju i Zagorje

Međusobno i sa budućnošću

Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i

rudari

Istraživači u vazduhu, pevači i ikari

Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga

Tražite, nađite, pretražite sva blaga,

sve mogućnosti i sva imena svom Jugu

Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Svest o pesmi

Mene ničega više nije stid.

Klonu sunce preko svega. Željen plod

pun je noći. Glas što sebe sanja, zid

otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam

iz te zazidanosti lepše no na slobodi.

Otkud ta moć da sebi odolevam,

a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi

bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?

Od prošlosti i zaborava vreme što se divi

izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!

I ostaviti pesmu da se sama menja?

Pokloniti sebe životinjama i cveću

i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid

što pevam iz zida lepše no na slobodi.

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid

na kraju puta što nikud ne vodi.

**

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim

toj reči čiju posedujem moć da je kažem.

Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim

pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!

Možda izvan moga srca i nema pesme,

jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;

I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.

O gorko more za moje bele lađe

kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava

da otputujem u sebe ko u nepoznato,

gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava

naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.

Reč smrt hvala joj što me još ne preči

da volim samog sebe i da se divim

svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

***

Verujem da bih mogao da govorim

da izađem iz sebe s nadom na povratak,

makar kroz pustinju do mesta gde gorim,

makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći. Ili ću otkriti

kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,

ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora

u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba

sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,

tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog,

ako ga napustim za leđima mi cveta.

Ariljski anđeo

Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage,

Kad ukaza se sunce kakav nije

Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,

Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije

Ako namere dobre srcu voću

Podari, kakvom vatrom vođeni idu,

Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću

Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna

Oko tvoje glave ko proleće!

Ko tebe nije video taj ne zna

Sebe, ko tebe ne vide taj neće

Nikuda stići, jer beskrajan je put.

Gle mesec bliski iznad rujnog cveta

Dobi oblik srpa: lepota je smrt

Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići;

Tako blizu mene drugi vazduh dišeš

Dok silazak u dubinu obećava sve više

Zvezda na koju treba se tek navići.

Divno praznoverje što izmišljaš krila

Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,

Tvoja je mladost pre svih mladosti bila

I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće!

Da bi bio razumljiv srcu osta

Mlad u izdvojenom danu koji posta

Svetlost što me miri sa večitim prolećem.

Prah ružama taknut do mirisa se vinu

Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu

Vatru, vatru, slepo to obožavanje

Elemenata, koje sagore sopstvenu

Budućnost i sunce pretvori u senu

Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,

Iza poslednje misli poslednja nado!

Tvoja čula sebe osluškuju, svoju

Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;

Tvoja praznina svet i zvezde krenu

U čudno poimanje tvog duha u Broju.

Sričem fosil tvoga imena u suši

Vere i lažnog rasta lažnoj duši,

Jer i da te nema, praznina u kojoj

Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi

Prestala da nas opija, u sebi

Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotki

Čudovište bi bio u svojoj lepoti

Čije poreklo u mojoj je želji

Da uništen budem tamo gde postaje

Moja nemoć moja snaga koja daje

Istinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,

Što snih zaboravih, pa me prože plam,

Dok na kraju tvog imena butki baršun

Ptice što prelete svet unazad varav

Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum

Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih

Misli u meni, dok bivam sve luđi,

Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,

Čiji je rast odjek budućnosti prazne,

Što podatno traži načine prolazne

Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom,

Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,

Anđele pred neumoljivom lepotom kraja

Gde mir i zrelost pesmu zamenila,

I mramor gde mrmor večne vode spaja

Sa kamenom kome izrastaju krila.

Sve što postoji teži nejasnosti,

Galeb oponaša litice plahosti,

Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;

Ima li dokaza lepote pomerene

Čulom u nebiće koje zaodene

Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismo

Ni onda kada najmudriji mi smo,

Dok budni pred onim što nas snom prevlada

Ne zavapimo: milosti! To pelud

Nekorisnog pada na nevinost belu

Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći,

Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,

Kako se zbi divno da biće ti izbegne

Mesto koje bi izvan tebe bilo,

Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo

A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Naše ime neće berbu doživeti

Svega što može sebe da seti

Pojedinačno nas, joj, unerazumi;

Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.

Moje lice tone u čudnu bezličnost

Koja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći,

Teskoba i griža, pre no mir u sreći,

Slabi smo i lomni kao list liskuna

I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.

Preselili smo cveće pod rep zmiji.

A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži;

Neizbežni dodir sna i praha traži

Imena posna trostrukih odraža.

Vlastito me srce porazi. O, krah.

Kad krv svoju buri podmećem, i plah

Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati

Ko u Matejči, na gori što pati,

Dok te u dubini preuređuju zvezde,

Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost

Presvislu u vodi bez čari što zanos

Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nešto

Što se ne može voleti. Al vešto

Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.

Ko će preživeti Plod, ako ga bude,

Sićušan ispod drveta, kog lude

Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa grane

Zavedena od sunca u nepojamne dane,

Kada znam šta mi okružava vid,

Al ne znam sunce što ga ispunjava

Na ulasku u zemlju koja spava

Sanjajući trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao vreme, gde te

Plamen preseca. Osporeni svete!

Nije li strašan let koji je dokaz

Praznine u stvarima. Cvet umesto oka

Isto sunce vide. Slepo slepim samo

Videti možeš. Zaleđeni plam

Ogledalo posta onome što sanja.

Oblik je vrline strela ugledanja

Što svetlost raskopča orlu ispod grla:

Zapamćena zimo bit je neumrla.

Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:

Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,

Asketska ružo, seni oplođena

Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.

Tu nema sunca, jer sve sobom zrači

Mesto uzalud pokušano. Jači

Postaje koji svoju slabost spozna,

Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna

Sviralo koja presađuješ vlati

Iz pitome doline na liticu što plamti!

Gluv da čuje nemoć kako vešto svira

Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira

Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu

Prepriča rosu i nevericu usnu

Mameći sene iz svirale prazne

Iščezlim danom. Jao, reči razne

Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći

Ako ne mirisah necvet mnogo veći.

Najbliži dan je koji prođe davno,

Smirenost seni primaknuta slavno.

Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog

Susreta čula u umu. Nevažno

Sprema u svemu viđenom poraze

Oku i uhu dok sazvežđa silaze

Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo

Štivo korenju. Tu sam iznemogo,

I višak vatre posta suncem zlobe,

Zlatni početak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;

Stvaran je cvet čija odsutnost miriše

I cveta, a cveta već odavno nema:

Bespućem do nade pesmu mi priprema,

Kad izdan još volim onu koja spava.

Uspomeno zlatni praže zaborava!

Iz presađenog otrova dan raste i sprema

Početak lepote, a lepote još nema:

U prekomernosti i izobilju se gubi,

Lepo je manjkanje u sebi što ljubi

Prazninu i mesto još neoporavljeno

Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno

Na tragu odlutalog cveta čije ime

Miriše izvan vrta i vodi me

Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,

Ružo pomerena najslađi moj jade,

O kako divno traješ izmerena

Svojom odsutnošću, odvažno mislena.

Vatro bezbolna, o žestino daha

Onog čega nema, primedbo mog praha,

Što prista na sebe, ali nade pun,

Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,

Odsevom cilja neprozirnost smiri,

Uvredu gline suncu, sjaj raširi.

Zid mutni što se pod freskom otrezni

I ojača prazni zanos neoprezni,

Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,

Gubljenje vida i put u dolinu.

Jer i pad je let dok se ne padne

U sebe; a tamo - nema nas, već gadne

Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;

Ko nema više srca taj ga ima.

I pakao je ljubav kad dozrevanje oka

Ružu u sliku pretvori, duboka

Rasanjanost da joj ludi miris kroti

I oduzme srce vedrini i lepoti,

Jer ako krajnosti isto sunce doji

Suvišno je srce gde pesma postoji.

Providnost lepotu opsednu da plane

Kad prezirom kazni sve izlišne dane

Gde dosada je vrlina bez nade

Pepeo odbleska koji upoznade

Ispražnjen jug i posvećene ruke

Sjajem nove zvezde za prastare muke

Kad pakao je ljubav i isti oganj gori

U zločinačkom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode

Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.

Al pristani na svet koji zvezde vode

Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbavi

Sebe anđelom kada vreme stade.

I oplođen prahom mutni cvet objavi

Pomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli

Smelo u cvet koji ironično gleda

Lobanju praznu. Ko pticom isceli

Ponor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,

Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,

Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetu

I zvezdi koja ponore zataji;

Neka se trulež otrezni u cvetu

Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da je

To nešto stvarno, anđele sa zida.

Na ulasku u zavičaj koji daje

Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani

Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.

Istinske su reči tužne; pravi dani

Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubavi

Ljubeći silno, sići ću jednom prazan

U svet polutame, gde zaborav plavi

Polja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srca

Ljudskog, zvezdane padavice vruće,

U poljupcu se ništavnost koprca,

A put je samo upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora,

Pa prazan klečim pred onim što pade,

Sred nepokretnih vetrova i mora

Praznih: pakao - predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,

Prazno što traje; ne čuje se što jeste.

Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice

Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manom

Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;

Dovrši ti nebo u neiskazanom,

da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto!

Ispražnjeno srce još je uvek živo.

Za veliko sunce u kamenu sažeto

Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi.

O reči koje rečeno potkupi!

Zvezdo, moj pakao i moje srce primi

Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i veče

Vara me azur poklonom tebi sličnim

I strah stvarniji od onih što kleče

U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženo

I dan pronađen pre nego što sine;

Početak sveta vide poraženo

Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi

U ružičnjake jasne, sestro krina.

Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi

Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam

Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,

Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura

Na moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spava

Pometenih jezika, sa suncem u bari,

Uzidanih majki u zid muških glava,

S anđelom u voću i oku što stražari

Lukavstvo pozajmljenih događaja,

Neizrecivo a naučeno ko vreme,

Varko, u tebi udes i slučaj spaja,

Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,

Anđele, i pesma koja mesto mene

Pati, jer pakao i moje srce primi,

Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nade

U kalemljenom plodu reči slutim,

Ponor u ruci anđela što stade

S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine,

U oku i voću tamni obris raja,

Nestvarnost punu volje i žestine

Koja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu

Trulež u cvetu otrezni i celu

Noć kroz predele bez nade, u strahu,

Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

Utva zlatokrila

Frula

Groznice nežne poremećenog cveta

Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.

Tragom pjanog juga i iščezlog leta

Požuri, opevaj pre praznika svet.

Ponovi an zbog nezahvalnog tela

Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.

Vrati čoveku usamljenom pticu:

Pod praznim nebom plaču sokolari.

Dozovi utve s gora u predanje.

Sastavi čula pesmom da ne venu

U noći tela. Nek bude sve manje

Vidljivog da ostvariš uspomenu.

Prazniš mi koleno i uzimaš srce

Žuri, krug opevaj, nesreću prevari

Smederevo otvori, ptici se dodvori

Pod praznim nebom plaču sokolari.

Gojkovica

I tako budućnost mračnoj nadi posta

Sužanj i talac zlo životu verno.

Grlicu opeva kamenje što osta

U predelu koji raste lakovern.

Jesi li živi stub grada il mrtva

Beli bedem dojiš prevaru sve veću?

Prazno ime nade i prelepa žrtva

U zidu bez zvezda pravedno se sreću.

Tela čistijeg od izgubljenih reči gori

Dan posle vremena kojeg se svi boje,

Noć niz Bojanu otiče u tvoje

Srce prodano nesigurnoj zori.

Trgovci časni što kupuju vatrom

Iz tvojih ruku istinito blago

Na tvome telu grad crtaju jatom

Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja

Predelom slepim poguban je poj.

Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja;

Uspomena traje u nameri zloj.

Cveće nas ogovara; šuma se prikrada

Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.

Svirala se ruga. Rugoba i čežnja

Izjednačiše se pred kraj leta. Sjajne

Zablude vatre ništa ne savlada,

Intrige sunca u plodovima glasnim.

Sirene biljne pustolove mame

I čine svet smešnim i opasnim.

Reči su izdajstvo: truljenje sunca vajnu

Slast ploda kukavičlukom označi.

Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu

Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

Bolani Dojčin

Je li istinito ono što je stvarno

Il samo vlada? Pobednici beže.

Prazan je praznik biće je utvaio

Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.

Sunce je bolest i slabost je strela

U snu odvojeni vodom dok se mrznu.

U visini vatre hladno je bez tela.

Ko pojede svoje srce taj se drznu

Da pesnik bude predelu bez pamćenja,

Cvet nedovršen kad proleće već prođe.

Svet će spoznati onaj ko ga menja.

Slabi su pozvani da postanu vođe.

Dozivaj pepeo bez straha jer nema

Pepela već samo plamen koji spava

U kamenu mutnom što potajno sprema

Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

Sluga Milutin

Poslednju svetlost sablasti prate i bilje...

Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!

Varnicom nežnom niz crno kovilje

Doželjen predeo obuze prevara.

Što je duboko nit leti nit tone,

Nit varkanjem varke bogojavno plane,

Da noć koja ih naizust zna trone

Potkupljivim srebrom mudrosti prerane.

Gorka pričest sluha u sebi vas krije,

Čemerni labudi izlišnosti britke.

Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije

Svako u svom mraku izgubljene bitke.

A kad zid lobanja sve vreme opčini

Niko neće znati je l rano il kasno

Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno

Kuva odbeglu gorčinu u visini.

Utva

Daj nesanicu grane s koje slete

Zvučno u dane poslednje i tužne

Zlatokrila koje ne mogu da se sete

Crne šume iza glavobolje ružne.

U tvrdu zemlju da l odlete šuplja

Od neba, prazna kao sve što traje?

Vatra koja te vidi biće skuplja

Od zlata koje sebe ne poznaje.

Osta samo ime: dosta da se rodi

Pesma u letu sjaj daleke zore.

Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi

Morem bez molitve pro neprelet gore,

Odlete tragom izdajničke sreće,

Od bleska srca rukom sklanjam lice.

Ne kuni vodu izgoreti neće,

Udahnuo te kamen krilatice.

Tamni vilajet

Tuđom su pesmom očarani. Teška

Nevarstva kriju u srcu što strepi:

Slavuje stranputica. Sunce je greška

Plaćena viđenim užasima slepim.

Noć umesto oka lukava vatra nudi,

Al stoje kužni u istrošenom vazduhu

I slede vidljivost različito ljudi,

Biljke i zvezde podmićene u sluhu.

Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;

Samo su slabi izvan opasnosti.

U zločin je umešan i onaj ko spava.

Nikoga nema da jakima oprosti

Što siđoše u tamni vilajet i zlato

Što god da činiš zlo činiš jer blato

Iz tog podzemlja slavno je sve više.

Ravijojla

...tužna vila nije sjena puka

Tin

Tvoje je srce uzrok dana i noći

Vreme slično suncu dubokom i prazni

Zabranjeni slavuji slavni al bez moći

Tvoje je srce uzrok dana i noći

Da sve što prođe vrati se po kazni

Tužna posestrimo čemera ibune

Pelen je jedini lek i gorka nega

Srcu još gorčem što se tobom kune

Tužna posestrimo čemera i bune

Jetkih mudraca s izmišljena brega

Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš

I tvoja ih praznina sve više očarava

Oproštena im oporost dosneva

Tvoje je srce u drugima dok pevaš

O iskri iskrenoj koja očajava

U taštom predelu kome odolevaš.

Kolo

Van njega sve je beskraj, varka i zloba,

Praznina u vetar pretvorena tašto.

Samo je budnost pesma, i teskoba,

Beščulno mesto prevareno maštom.

Izmišljanje slepog u kovitlac oka,

O saplitanje kroz izmišljen vrt!

Iskustvo oslobođeno pamćenja

Opčini bilje nežnosti i smrt

Okolo vremena, okolo kostura,

Okolo današnjeg dana opraštanje.

Dok se srce igra svojom prozirnošću

Ugasla jasnost čeka ispaštanje.

Čikaju svet za potiljkom. Čuj

Šta zakasnela frula kaže svetu.

Iz pepela oka izleće slavuj.

Krilatost klisure odmeni sujetu.

Dodole

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava

Pronađena praznina danu sagorelom

Što posvađa budno sa onim što spava

I let zaustavljen s laži odletelom.

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,

 Svet više iza nas negoli u nama.

Da bi čeznuli i pevali daj manje

Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!

Ružu nutrine nude bezazleno

Promuklom dodiru dana da se svlada.

Između njih i sveta strmog, eno,

Kao u jamu teška kiša pada.

Žuborniku biljno pesmom dozivaju

I dan iza leđa ko potonji cvet.

Bela im vrana na jeziku. Znaju

Sa lažnom slikom da pomire svet.

Raskovnik

To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati)
svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe.

Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,

Da lepši od praznika običan dan bude.

Iznesi blago iz lažnih ostava,

Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.

Pokloni svoju biljnu mudrost danu.

Otvori put u reči, u riznicu golje.

Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu

Varka, rekavši: hajdemo u polje!

Biljni sezame otvori obzorje

Za sve koji su se rodili prerano;

Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,

Otvori semenku u kojoj nežno čami

Zaboravljeno proleće. Otvori

Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.

Otvori put ptici, čoveku i zori.

Pohvale

Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate

i poznate

Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne

biljke

Čine vidljivom liniju kojom se graniči

izmišljeno i stvarno

Svuda gde ima minerala i vazduha vode i

mašte

Biljke koje nam probadaju telo zračnim

kopljima mirisa

Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju

belančevinom

Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost

Iz zemlje zaključane pred našim moćima

Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde

Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim

bilja

O vrlo smele i inventivne biljke

Sve što pronađu nesebično pokažu

Stoje između nas i praznine kao najlepša

ograda

Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između

minerala u kome nikada nije noć, gde

sunce ne zalazi, gde je simetrija

stalna i našega srca

Ona rastu van jave pa nam se onda jave

Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju

se da ne bude više mrtve stvarnosti

nego žive nestvarnosti

Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim

Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove

Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima

prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega

sunca pustinja je)

One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre

prvoga dana

Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju

stabla i uzimaju otud srce slično ruži

One su najmanje izmišljene

Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji

je dan imitacija nevidljivog sunca

Biljka sa korenom izvan ovog sveta

Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući

Prodre kroz materiju i takne beskraj njen

nagovoreni cvet

Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta

u drugi

Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest

Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav

Oslobađa me boga njena providnost

Slična pticama koje preletaju mora

(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)

Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše

je beskraja iako je delo dva sveta

Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo

konkretnu u dubinama dana

Biljke!

Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam

im vrt

Približavam im svojim navikama i potrebama

Koristim se njihovim zaboravom

Ja znam tvoj koren

Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče

Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci

udaljena

Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što

sanja istinski san

Zvezde poređane u mahunu

Sve što je stvoreno pesmom i suncem

Između moje odsutnosti i tvojih biljnih

ambicija noć

Koja me čini potrebnim i kada me nema

Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo

Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod

zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima

I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete

Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju

Ne dirajte vazduh

Ne učinite nikakvo zlo vodi

Ne posvađajte me sa vatrom

pustite me da koračam

Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi

Da govorim zemlji

I ptici koja živi od vazduha

Glas moj ispružen kao živac

Pustite me da govorim

Dok ima vatre u meni

Možda ćemo jednom moći

Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete

Ne idi naivna lasto

Paralelna pesma

hajdemo proste vode ama ne

hajdemo svet je onakav kakav je

prazno u punom

to je mala šetnja do

nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i

da je niko ne ispeva

uvežbanim navikama da se niko ne izdvoji

najobičnije reči mi

nabavljaju sve što mi

treba i ne treba da nijedan grad ne bude

prestonica

drugim gradovima

to je najlepša kuga to su

najređe bolesti ne, nema razloga da

pišem pesme

tako potrebne mom

tamnom žaru ako umem da približim

stvarnost

kada pokušam da

izdvojim onome što radim

praznini kojoj se

prilagođavam

malo čistog vremena -

pesmu šta inspiracija

za muzičku fotografiju

praznine šta njena zlatna ludost

misao koja se premešta

koja se penje

slična praznim

vodoskocima iz jednog sveta u drugi

zvezdi crnoj ko

sklopljeno oko kad velikim rečima

prethodi pustinja

hajdemo proste vode

hajdemo

to je mala šetnja do nepoznatog i natrag

uvežbanim navikama koje nas izjednačiše

Pohvala vatri

Ona nema nikoga

osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici

ukazuje se lukavom

ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri

samo je sažeto

III

Na krajevima vatre

predmeti koji ne svetle

niti se nečim drugim odlikuju

traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato

iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela

ili bilo čega što je prošlo

i videćete da je to još uvek vatra

ili da to može biti

Patetika vatre

Dva prelida
I

U zaborav zašto reče

Što nepogrešnom pogreškom steče

Kad bljutavi svet s druge strane

Tače te da ti ukus zgrane

Tu ptica bez ptice drugo posta

Reči bez smisla poklon za gosta

Što svojom dosadom se zabavlja

Svi smo mi bolesni od zdravlja

Od sunca kome je najbliža

Naša rana nedostižna

II

O hladna vatro koja izgaraš

Svud oko mene a dan ne stvaraš

Ne znaju kuće gde odoše ljudi

Nit pozna jutro one koje budi

Al zna ih ponoć puna suncokreta

Biljni petao na krovu sveta

Koji ih samo zato budi

Što mrtvi znaju da budu budni

Da slede reku zvezde i ptice

I nastave život kriomice

Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu

O ti u meni odsutnost mene

Mogućnost krila u mome telu

I neke svetlosti zaleđene

I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna

Kada se kasno ostvaruje

Obećanje cvetova za porozna

Vremena kojim sjaj putuje

Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu

A ne zna ime događaju

Koji rascveta ružu belu

Za potonuli plamen u maju

Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna

Gorkim stvarima blagost vrati

Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu

Ili si možda java pozna

Cvet što živi u mrtvom telu

Sjaj koji sebe ne upozna

Sjaj koji sebe ne upozna

Bol i sunce

Sunce koje podgrevaš u novom

Svetu stare laži o seljenju praha

Naša je nada očajna i plaha

Naš pakao poče pesmom labudovom.

Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš

Slikama od juče, danas van vremena,

U pustinji se pretvara svet koji spasavaš -

Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O stub sunčev zanet beščulnom muzikom

Ubija nas snom o savršenstvu, slikom

Pustinje što očisti sunce od vremena

I belih svetlošti čula što nam srce kradu.

Hvalite sunce koje osvetljava bez promena

Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

II

To u šta se sjaj i bol pretvara isto

Biva: ljubav koju još pesnik ne reče

Jarki cvete kojim vrtovi se leče

Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta

Mir tvoga kretanja što mi nemir snio

I nepokretnost moja kad sam mrtav bio

Sam u svom srcu bez munje i cveta

Gde je uteha za ono što znamo

Nada bez onoga koji se nada, san

Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog

U vatru premešta iz vatre u dan

Ljubav van nas i u uspomeni?

Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu

Sazdan od zvezda rujni ponor cveta

Prevazilaziš se maglom preko sveta

Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta

Očara prazninu zaspalog tela što se osu

Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu

I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi

Jedno je vreme u srcu drugo u glavi

Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće

Sve čega nema i što biti neće

I da svet ovaj prazno odjekuje

Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.

O vatro tamna iza sebe, ko prvi

da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:

skelet usamljeni izgubljeno ime

divno usklađene s prazninom što pamti

jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

što mami iz mene sunce i prazninu

pretvara u slavuja, kad različit od sveta

predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam

za sva vremena od vremena i praha

O gde su ta mesta kada vetar duva

i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam

na kolenima predeo koji se otvara

u biću u kamenu praznom gde je skrita

poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Feniks(1)

Smrću izmenjena kamen otvara

Prazno polje doziva glasom umiri mora

Jedina ptica što samu sebe stvara

Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je računanje inspirisano zvezdama

Sjaj koji ruku srce i um spaja

Ona je cvet što procveta al utaja

Predelu ime. Peva iz neznana.

Jedina ume da pepeo pobedi

I da iz vatre iznese svoj glas

Obećana u odgovoru na pakao leti

Sama u sebi čeka svoj čas.

Lauda

Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,

Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.

Svi puze il lete, al malo ko brodi

Gordijim morem opasnoj slobodi.

Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!

Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta

Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je

Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.

Al ako je u oči poljubiš nek ti je

prozračan poljubac ko prazni kristali.

Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,

Na obične reči više nemam pravo!

Moje se srce gasi, oči gore.

Pevajte, divni starci, dok nad glavom

Rasprskavaju se zvezde kao metafore!

Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.

Ptico, dovešću te do reči. Al vrati

Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.

U tuđem smo srcu svoje srce čuli.

Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.

Savest ne ume da peva, jer se boji

Osetljive praznine. Kradljivci vizija,

Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim

Prikovan za stenu koja ne postoji.

Zvezdama smo potpisali prevaru

Nevidljive noći, tim crnje. Upamti

Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.

Kad mastilo sazre u krv, svi će znati

Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!

Samo nitkovi znaju šta je poezija,

Kradljivci vatre, nimalo umiljati,

Vezani za jarbol lađe koju prati

Podvodna pesma javom opasnija.

Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati

Da zameni poljubac što pepeo odmara.

Al niko posle nas neće imati

Snagu koja se slavujima udvara

Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.

Jedna strašna bolest po meni će se zvati.

Mnogo smo patili. I, evo, sad peva

Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.

Isto je pevati i umirati.

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su

u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!

Granice u kojima živimo nisu

granice u kojima umiremo.

Opora noći mrtva tela,

mrtvo je srce al ostaju dubine.

Noćas bi voda samu sebe htela

da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:

bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.

Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:

lažno je sunce, istina je njegova putanja.

Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,

ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,

dok kleče bele zvezde pred zatvorenim

morem i ima

u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!

Tvoj san bez tela, bez noći noć,

pridev je čistog sunca pun pohvale.

To što te vidim je l moja il tvoja moć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,

pusta providnosti koje me strah hvata,

tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,

tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.

Ko će naše srce i kosti da sahrani

tamo gde ne dopire pamćenje, pokret

gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!

Iščupajte mi jezik i stavite cvet:

počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!

Sutra će sigurno i kukavice moći

ono što danas mogu samo hrabri i pravi

koji su u prostoru između nas i noći

našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom

u misao koju još ne misli niko,

u prazno mesto, u penu kada s prazninom

pomeša se more i oglasi rikom.

Osećanje sveta

Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke

Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti

Spanđala se sa vremenom

Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina

Njena će nemoć osvetliti naše puteve

Sunce je ime njenog nasilja

Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever

Ona je pod starost blagosiljala ciču

Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine

Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan

Dani su različiti al svetlost zore je ista

Zagađena vatra u glavi, bivša reč

Buduću zoru uči surovosti

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu

Večito proleće zaleđena zoro

Sunce je tvoj neprijatelj

U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž

Al na istinitom mestu je hladno

Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje

O kamenu koji žvaće svoj pepeo

O pepelu koji ugovara novu nadu

O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice

Obećava pticu čarobniju vatru pametniju

Ako pronađu zajednički jezik

Ptica i vatra mogu da spasu svet

Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj

Moje oči bez mene lepšu zoru vide

Dobroveče sa zvezdom u srcu

Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu

To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči

Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju

I šumu koja se ne usuđuje čelu

Noći iza leđa cvet sasvim logičan:

Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom

Eno munje visoko iznad dosade i nade

Između blata i vatre mi smo za vatru

Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko

Dok me ne shvate pevalju neometen

U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici

Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću

Koje se udaljava od sebe kao u molitvi

I tako starimo ja i moj plamen

I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti

To miriše njegova senka njegovo ime

Toliko proslavljeno u vazduhu

Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi

Kaže da je osećanje sveta u jeziku

Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao

A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Kritika poezije

Radni cvet

To nije cvet ispod nule,

niti cvet vatre,

niti cvet koji je spokojno sličan

svome ispražnjenom imenu.

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje,

mičurinsko obeščašćivanje vrtova,

ali to nije ni cvet koji odbija

oslepljen u plod da se pretvori.

To nije napušten cvet,

ali to nije ni cvet koji se može presaditi,

to je prazan cvet

za sve koji nemaju hrabrosti.

To je cvet u ispruženoj ruci,

to je cvet koji se približava.

to je cvet koji priznaje pravo

oku i uhu da prisvoje istinu.

To je cvet iza uha

bučni cvet,

cvet što raste na nakovnju

i na radnikovom dlanu.

to je cvet govora,

cvet reči

manje očiglednih, manje nepravednih.

To je iskren cvet,

cvet koji pomera istok

ne odvajajući ga od sunca.

Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost.

Velika noć

ispunjava vreme do pesme

kojoj slušaoci potrebni nisu.

Smrt je

podivljalo ništa, prohodala praznina.

Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka

koju ne može urazumiti nikakva pesma

koju ne može ni zemlja upiti

ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom

mutnom kamenu ja sam

zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim

telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi

zameniti put putovanjem, biće vatrom

miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze

protiv vetra, smrti, zime.

Ljubio sam sramno, nežno, časno,

to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je!

Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,

jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,

koju ne možeš ni izdati,

reč suviše budna za naše blago srce.

Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove,

vetrove i njihove vrtove,

vrtove u kojima rastu reči

i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,

odnese ga đavo među reči,

da se udvara svojoj vlastitoj senci,

da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,

pseću ružu i svoju gadljivost,

da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,

da vrati noć u ime nežnosti.

Beda poezije

Reci mi nesto što je šuma

Reci mi nešto što je more

Ko zna šta je to što treba reći

Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima

Pod čelom ti gori

Ona će ti pribaviti mnoge počasti

Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo

Da učiniš stvarnim tuđe reči

Da pohvališ tuđe srce

Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi

Pesma nije pesma ako nije radosna

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce

Taj se predao na milost i nemilost rečima

More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči

beznadežne i na smrt osuđene,

ovo je more poema koja se ne ustručava.

Njene su metafore plovne, opasne,

urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.

Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih

bljutavim

ali pred morem ti si nedostojan.

More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno

rimuje se čime god stigne,

iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.

Njegove su dubine mudrije

od svih tvojih aforizama.

More voli ribare koji ga potkradaju puni

ljubavi

i mornare koji koriste opasnosti što im pruža

dok ne zalutaju i posle.

More ne voli one koji mu se udvaraju

kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.

More, ako voli, voli radnike na odmoru

koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;

a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",

požure da pocrne i da se vrate kućama.

Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.

Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda

uokolo.

dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi

kaži se.

Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod

veliku senku sunca

je li to drveće na tvojim obalama okoštali

mlaz gorkoga soka,

vodoskoci koji se bude izvan moga sna?

Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,

duž tebe u našem odlasku rastu omorike

prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.

To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim

poreklom

učestvujem u svim prizorima?

Ah, kakva užasna svetlost

probuđena prvi put nad sklopljenim očima.

Eto to je ono što se naziva

pesnikom: biti licem u lice svetu

preko puta pustinje i neke zvezde naopake

i videti sve gde drugi vide samo noć.

Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije

ne prepirem se

sa sličnostima, ali jedan je vaj,

i nema druge smrti osim smrti.

To svemiri se začinju u mojoj nesvesti

u raskoraku čiji je odjek ovo videlo

sa izmišljenim vremenom i suncem

pola u zemlji pola na nebu

O pesnici svuda i uvek

okrenuti licem prema prividu

sa zvezdom umesto iščupanog srca pred

nepojatnim.

kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,

kao cvet koji se u snu našem budi.

Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka

gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen

ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči

pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena

anđeo s dvostrukim licem i potaja

daleko iza svetlosti daleko iza časova

kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko

u noći zasađenoj najlepšim baštama

duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne

cvetove

što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći

veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi

snuješ

u sluhu kad mi prostore pomešaš

reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš

Možda bi trebalo da pevam tako

da se ne razlikujem od drugih koji silaze po

vodu

ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest

smeštena između sunca i meseca

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavađene reči

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće

Kreće se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oči sluh drugačije raspoređene

Ušumi negoli u telu

Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila

jedno nenapisano sunce

jedna nepotpisana ptica

jedan nenacrtani cvet

i još će ostati toliko

da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile

u čijem srcu u čijoj noći

zatim su dva cveta nikla

iz čije krvi iz čije krvi

i dve su ptice poletele

iz čije glave u čiju noć

dve zvezde dva cveta dve ptice

niko ne zna čije su

niko ne zna odakle su

Kritika metafore

Dve reči tek da se kažu dodirnu se

I ispare u nepoznato značenje

Koje s njima nikakve veze nema

Jer u glavi postoji jedna jedina reč

A pesma se piše samo zato

Da ta reč ne bi morala da se kaže

Tako reči jedna drugu uče

Tako reči jedna drugu izmišljaju

Tako reči jedna drugu na zlo navode

I pesma je niz oslepljenih reči

Ali je ljubav njihova sasvim očigledna

One žive na račun tvoje komotnosti

Sve su lepše što si nemoćniji

A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš

Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao

I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

Pripremanje pesme

Da nema tvoje srdžbe ostario bi set

Prave reke teku mutne uzvodno

Hoćeš li zagristi tamni vrt

U plodu koji te lažnom gozbom kinji

(Sat otkucava

Sunce zaverenicima

Nečitke ptice

Tvoga rukopisa)

Rečima se završava pustinja

Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći

Pred bezbožnom gomilom

Mudrost i čednost beže u metaforu

(Lažna zvona -

velika zvonjava

Vatra sišla s uma

Računa na tebe)

Reči koje se sele i reči nepokretne

Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici

Ili će ih usred pesme, nasred druma,

Usred šume u tuđoj glavi zateći noć

(Nož naježen u srcu

Niz dve oštrice peva

Nadošle slavuje nasi#a

I sunce bez svedoka)

Reč po reč primoravaš sebe na pesmu

Izabrao si put i putuješ ga u sebi

Kao reči koje ne izgovaraš

Kao pesmu koju ne umeš da prepešačiš

(Ptice uleću u ključaonice

Otvaraju se teške kapije

Potomci imitiraju tvoj krvotok

Zgražavanje je sveopšte)

Još jedna slepa reč i pesma će progledati

Na mestu gde se to najmanje očekuje

Još jedan prazan dan

I radovaćemo se prazniku

Provetravanje pesme

Ceo jedan narod

Izmišlja reči za pesmu

Koju će se usuditi da napiše

Jedan čovek posle sto godina

Ne boj se reči

Nije to ništa

Al ipak pazi

ne ljubi prošlost u ruku

Pevaj kao da ništa nije bilo

Juče ili pre sto godina

Nemamo vremena za rimu

Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme

Reci, gde ćeš sutra

Zamka ti u zamci

...varaj vrata, piše na vratima

Poezija zija u svoje glupo p

Pesme sme svako da piše

I onaj koji ne zna kako se pišu

Velika slova od danas nepotrebna

Što je više gluvih

Pesma dobija u vremenu

Pokaži svoje srce i umri

Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti

Ljubavi pitam te čemu si me naučila

Kakvim nepotrebnim znanjima

Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu

U vatri - noć

Izaći iz sna

Al poneti i blago

Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz

lišenost

Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i

plamen

Slučaj živi u nedostatku strasti

Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja

Objasniti miris

Definisati vatru

Malo dublje malo visočije zemlja je

nekorisna
Vreme prošlo je vreme stvarnije

Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila

u zemlju

Treba sve ponovo i drugačije reći

Život još nije završen iako je prošao

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu

Govori mi istinu iza leđa

Grlice

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti

Načini zoru od našeg umora

Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže

kasno

je

Necvet

kaže

noć

je

Neptica kaže

plam
je

A je kaže nije

Na to ptica opsuje

Cvet kaže to je pakao

Prava reč se još rodila nije

Sunce iskorišćeno kao epitaf

Uzeh zmiju i uđoh u vrt

Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti

Trave iza smrti i mokraća

Imitiraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnost

Nagrizaju pluća bubreg i jetru

Crna milovanja umesto uralskih snegova

Opominju nas da je leto na izmaku

Zaluđeni vatrom očarani alhemijom

Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast

Bolesti pevaju iz vazduha

Preklinjem da me vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba

Sad poštuj nasleđeno blago

Budi tuđa pesma tuđa sreća

Budi grom zarđao u moru

Onima koji svode svet

Na prvu reč nedovoljno odgojenu

I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru

Prepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak između sebe

Spava svet al biju smutljivci

Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću

Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ćemo se zaustaviti

Pred njihovom pišljivom ružom

Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom

suncu

Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put

Dodirnut ciljem svetlosti

Mrak cveta u vrtu - kada naučite

Da govorite biće kraj pesmi

Crna vatra

Noći o noći trostruka vatro

Jedom vatrom ubijaš

Drugom vatrom lečiš

Trećom se vatrom šališ

(Treća vatra je crna)

Glad vari mrak

Priroda avaj još nije stvorena

Pesmo mani se margina

Peva se odozgo nadole

(O radosti brzog perja)

Nežnost je životinjska lenjost

proždiranja

Za vreme ljubavi jedan ludak ždere

dugu

I peva, mladi čuvar zore, kloakom

slavuja

Na nizbrdici pesničkih poređenja

Sudbina pesnika

Sada je to još uvek opasnost koja peva

Plamen koji prozirnost proglašava za

prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini

Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara

Drugačije niko nije postao pesnik

Svet s deli na one koji su zapevali

I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja

Pesme će se otvoriti ko tamnice

Pesnici će biti uništeni

Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje

velik

Trgovi će ostati bez spomenika

Nekad samo pesnicama dostupne tajne

Biće proglašene svojinom naroda

Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je

najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene

bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:
hoće li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj

Smeli cvet

Agon

Dok su obale u svađi

Vode će mirno proticati

Rudari

Siđoše u pakao po nepravdu

Na kojoj se može ogrejati

More bez pesnika

Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima

Al nema takvog pesnika

Ni imena potpuno slobodnog

O gorko o slepo more

Zaljubljeno u brodolom

Epitaf

Ubi me prejaka reč

Cvet

Evo cveta dovoljno smelog da miriše

Na praznom mestu i u uspomeni

 Pesma

Varka prodre u reč

Vatra dostojna proleća

Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Poezija //

[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]