Irvin D.

Jalom

GLEDANJE U SUNCE

Prevazilaženje užasa od smrti

zdls/bojana888
Ni soleil ni la mort ne se peuvent regarder en face.
(Ni suncu ni smrti se ne može gledati pravo u lice.)

Fransoa de la Rošfuko, maksima 26

 Posvećeno mojim mentorima,
Džonu Vajthornu, Džeromu Franku, Dejvidu Hamburgu i Rolu
Meju, koji preko mene prenose svoje talase
mojim čitaocima.
PREDGOVOR I ZAHVALNOST

Ova knjiga nije, i ne može biti, pregled ideja o smrti, jer se kroz milenijume svaki
ozbiljan pisac bavio pitanjem ljudske smrtnosti.

Umesto toga, ovo je veoma lična knjiga, koja izvire iz mog suočavanja sa smrću.
Strah od smrti je zajednički svim ljudskim bićima: to je naša tamna senka od koje se nikada
ne razdvajamo. Na stranicama koje slede nalazi se ono što sam o prevazilaženju tog straha
naučio iz sopstvenog iskustva, rada sa pacijentima i iz ideja pisaca od kojih sam crpeo
informacije za svoj rad.

Zahvalan sam mnogima koji su mi na tom putu pomogli. Moj agent, Sendi Dijkstra, i
moj urednik, Alan Rincler, bili su od velike pomoći u oblikovanju i usmeravanju ove knjige.
Veliki broj prijatelja i kolega pročitao je delove rukopisa i dao sugestije: Dejvid Spigel,
Herbert Koc, Džin Rouz, Rutelen Džoselson, Rendi Vajngarten, Nil Brast, Rik van Renen,
Elis van Harten, Rodžer Volš. Filip Maršal me je upoznao sa La Rošfukoovom maksimom
koju sam postavio na naslovnu stranu knjige. Zahvalan sam Vanu Harviju, Valteru Sokelu i
Dagfinu Folsdejlu, svojim prijateljima i starim učiteljima istorije intelekta. Feb Hos i Majkl
Džons su bili odlični urednici. Moje četvoro dece, Eva, Rid, Viktor i Ben, bili su neprocenjivi
savetnici, a moja supruga Merilin me je, kao i uvek, nagonila da pišem bolje.

Najviše su me pak zadužili moji glavni učitelji: moji pacijenti, čija imena ne smem
otkriti (ali oni znaju ko su). Oni su mi učinili čast poveravajući mi svoje najdublje strahove,
dali mi dozvolu da koristim njihove priče, pomogli mi da uspešno sakrijem njihove identitete,
pročitali ceo rukopis ili njegove delove, savetovali me i sa zadovoljstvom prihvatili ideju da
će talase svog iskustva i mudrosti preneti na moje čitaoce.
GLEDANJE U SUNCE

- PREVAZILAŽENJE UŽASA OD SMRTI,

nova knjiga Irvina Jaloma

Ljubomir Erić

Pred čitaocima je najnovija knjiga Irvina Jaloma, američkog psihijatra i

egzistencijalnog psihoanalitičara (poreklom Jevrejina iz Rusije), Gledanje u sunce -
Prevazilaženje užasa od smrti (2008).

Kao psihoterapeut egzistencijalističke orijentacije i produktivan pisac stručnih i

beletrističkih tekstova, Jalom je i do sada pisao o psihoterapiji straha od smrti, ali je sada, u
sedamdeset petoj godini života, napisao knjigu baš o toj temi. Tako i on potvrđuje pravilo
koje je davno uočio Vensan Toma, poznati francuski tanatolog, da svi koji pišu o strahu od
smrti nisu sasvim nedužni! Drugim rečima, i Irvin Jalom je osetio strah pred svojom
konačnošću i on to u knjizi ne skriva, naprotiv, čak se i previše otkriva - što je jedna od bitnih
karakteristika egzistencijalističkih psihoterapeuta. Jalom kaže da se kao psihoterapeut sa
strepnjom od smrti bavio tokom cele svoje karijere, ali da se sada i lično hvata ukoštac sa
pitanjem smrtnosti, jer je osoba kojoj je smrt sve bliža i bliža. Kako će umreti jednoga dana, u
ne tako dalekoj budućnosti, on ne želi da otvori užasnu Pandorinu kutiju već, kao psihijatar i
psihoterapeut, želi sa optimizmom da otvori put po kojem će ljudi ići u život na bogatiji i
saosećajniji način. Veruje da ovakva knjiga, kao i druge knjige o strahu od smrti, pomažu
ljudima da pogledaju smrti u lice i da time ne samo ublaže strah već i obogate svoj život.
Napokon, Irvin Jalom u knjizi govori i o tome kako je na lečenje svoga straha od smrti išao
kod Rola Meja, svog učitelja, jednog od najvećih poznavalaca straha, pa i straha od smrti. To
je činio pune tri godine jednom nedeljno, kako bi bolje razumeo i svoj strah od smrti, ali i
strah svojih pacijenata od smrti.
 *

Svoj vrlo specifičan pristup psihoterapiji straha od smrti Jalom je izgradio nadahnut
idejama koje se zasnivaju na učenjima filozofa (Epikura, Ničea, Šopenhauera, Hajdegera),
mnogih književnika i umetnika (u knjizi spominje Čarlsa Dikensa, Vladimira Nabokova,
Lava Tolstoja, Akiru Kurosavu, japanskog filmskog režisera), kao i njegovih učitelja,
originalnih mislilaca psihijatara i psihologa: Džona Vajthorna, Džeroma Franka, Dejvida
Hamburga i Rola Meja. Napokon, svoje umeće gradio je i na predlošcima psihoanalitičara, na
primer Sigmunda Frojda, Ota Ranka, Ernesta Bekera, ali je striktno distanciran od
medicinskog modela lečenja straha od smrti.

U psihoterapijskom modelu straha od smrti koji Jalom praktikuje, moć ideja zauzima
posebno mesto. „Da sam bio građanin antičke Atine, oko 300. godine p. n. e., u zlatno doba
filozofije, i da sam doživeo paničan strah od smrti ili noćnu moru, kome bih se obratio da
oslobodi moj um te mreže straha? Verovatno bih otišao na Agoru, deo antičke Atine u kome
su bile smeštene mnoge važne filozofske škole. Prošao bih pored Akademije koju je osnovao
Platon, a kojom je tada upravljao njegov nećak Speusip. Prošao bih i pored Liceja, škole
Aristotela, koji je nekada bio Platonov učenik, ali čija se filozofija previše razlikovala da bi
bio imenovan za njegovog naslednika. Zaobišao bih i škole stoika i cinika, i ignorisao bih sve
lutajuće filozofe u potrazi za učenicima. Konačno, došao bih do Epikurovog vrta, i mislim da
bih tamo pronašao pomoć.”

Tako je Jalom izgradio svoj pristup lečenju straha od smrti uzimajući od Epikura više
moćnih ideja i stavova.

Epikur je propovedao da je strah od smrti glavni uzrok svekolike ljudske patnje, da

zastrašujuće misli o neizbežnoj smrti ometaju ljude da uživaju u životu i ne ostavljaju na miru
nijedno zadovoljstvo. I dalje: pošto nijedna aktivnost ne može da zadovolji žudnju za večnim
životom, sve aktivnosti su po svojoj prirodi nezadovoljavajuće. Epikur je video da mnogi
pojedinci razvijaju mržnju prema životu - čak, što je ironično, do tačke samoubistva; drugi se
bave frenetičnim i besciljnim aktivnostima koje nemaju drugog smisla osim izbegavanja bola
svojstvenog ljudskom stanju ophrvanom strahom od smrti.

Deo Epikurove genijalnosti čini i to što je predvideo savremeno shvatanje nesvesnog:

naglasio je da većina ljudi nije svesna svojih briga o smrti, već se one moraju prepoznati u
prikrivenim manifestacijama kao što su, na primer, preterana religioznost, preopterećenost
nagomilavanjem bogatstva, slepo grabljenje za moći i priznanjima - što sve nudi lažnu verziju
besmrtnosti.

Epikur je ublažavao strepnju od smrti tako što je formulisao niz dobro konstruisanih
argumenata, koji se koriste u proteklih dve hiljade i trista godina, a Jalom pozajmljuje tri
najpoznatija Epikurova argumenta: smrtnost duše, konačno ništavilo smrti i argument
simetrije.

Duša je smrtna i nestaje sa telom, smatrao je Epikur, što je zaključak dijametralno

suprotan od stavova Sokrata, Platona i ostalih grčkih filozofa koji su uticali na hrišćansku
koncepciju života posle smrti i besmrtnosti.

Epikur je žestoko osuđivao tadašnje verske vođe, koji su, nastojeći da povećaju
sopstvenu moć, jačali strepnje od smrti kod svojih sledbenika upozorenjima na kazne koje će
nakon smrti snositi oni koji ne poštuju propisana pravila i odredbe. Ako mi jesmo smrtni i ako
naša duša neće nastaviti da živi, tvrdio je Epikur, onda nemamo čega da se plašimo u životu
posle smrti. Nećemo imati svest, nećemo žaliti za izgubljenim životom, niti ćemo imati čega
da se plašimo od bogova.

U svom drugom argumentu, konačnom ništavilu smrti, Epikur drži da nama smrt ne
predstavlja ništa, jer je duša smrtna i nestaje sa našom smrću. Ono što je nestalo ne može da
opaža, a sve što ne opažamo za nas ne predstavlja ništa. Drugim rečima: tamo gde sam ja
nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene. Prema tome, zaključuje Epikur, zašto bismo se
plašili smrti kad nikada ne možemo da je opazimo?

Epikurov treći argument, argument simetrije, pretpostavlja da je naše stanje

nepostojanja nakon smrti jednako stanju u kom smo bili pre svog rođenja.

U radu sa pacijentima koji pate od straha od smrti, Jalom obično rano uvodi
Epikurove ideje. One mu služe i da pacijentu približi apstraktan terapijski rad i da mu pokaže
svoju volju da se poveže sa njim - naime, da je spreman da uđe u njegove unutrašnje odaje
straha i da ima sredstva kojima će olakšati taj put. Iako neki pacijenti Epikurove ideje
smatraju irelevantnim i neosnovanim, mnogi u njima pronalaze utehu i pomoć - možda zato
što ih podsećaju da su njihove brige univerzalne i da su se i veliki umovi kao što je Epikur
borili sa istim pitanjem.

Strategiju i taktiku Jalomovog pristupa psihoterapiji straha od smrti snažno podupiru i

ideje velikog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, za koga je smatrao da dugo pomaže ljudima
da priguše mučne misli o smrti i da otkriju značajne životne puteve. U tom smislu Jalom
citira Ničea, koji je po njemu dao najpronicljiviji opis snage moćnih misli: „Dobar aforizam
je previše tvrd za zub vremena i ne potroši se milenijumima, iako se neprestano koristi: stoga
je to veliki paradoks književnosti, trajnost usred promene, hrana koja se uvek ceni, poput soli,
i nikada ne gubi slast.”

Koje su to Ničeove moćne misli koje Jalom koristi u psihoterapiji straha od smrti?
Navešću samo neke: Kada smo umorni... napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili!
Stvori sudbinu koju možeš voleti! Postani ono što jesi! Šta ako biste morali da živite
identičan život iznova i iznova kroz čitavu večnost? Konzumiraj svoj život! Umri u pravi čas!
Ono što me ne ubije čini me jačim!

Ove i ovakve ideje provlače se kroz istoriju civilizacije, Niče ih je aktuelizovao, a

Jalom ugradio u svoju strategiju psihoterapije, koju je ovde ilustrovao brojnim primerima, što
je poseban kvalitet ove knjige.

Od Šopenhauera je Jalom uzeo triplet eseja: Šta je čovek, Šta čovek ima i Šta čovek
predstavlja, koje je on napisao kasno u svom životu. Ti eseji naglašavaju da se u životu
računa samo ono što pojedinac jeste. Ni bogatstvo, ni materijalna dobra, ni društveni status,
niti dobra reputacija ne donose sreću. Jalom naglašava da iako ove misli ne govore
eksplicitno o egzistencijalnim pitanjima, one ipak pomažu da se pomerimo od površnog tla ka
dubljim pitanjima u psihoterapijskom procesu.

Materijalna dobra su varljiva. Šopenhauer na elegantan način iznosi tvrdnju da je

gomilanje bogatstva i dobara beskrajno i nezadovoljavajuće; što više posedujemo, to se više
umnožavaju naše želje. Bogatstvo je kao morska voda: što je više pijemo, to smo žedniji. Na
kraju, mi ne posedujemo svoja dobra - ona poseduju nas.

Reputacija je prolazna kao i materijalno bogatstvo. Šopenhauer piše: „Polovina naših

briga i strepnji javlja se usled naše zabrinutosti zbog mišljenja drugih ljudi... moramo izvaditi
taj trn iz svog tela.” Toliko je moćan podsticaj da ostavimo dobar utisak da neki osuđenici
odlaze na pogubljenje najviše razmišljajući o svojoj odeći i poslednjim pokretima. Mišljenje
drugih je priviđenje koje se može promeniti u svakom trenutku. Mišljenja vise o koncu i čine
nas robovima onoga što drugi misle, ili još gore, onoga što nam se čini da misle - jer mi
nikada ne možemo znati šta oni zaista misle.

Jedino što je istinski važno jeste ono što jesmo. Dobra savest, kaže Šopenhauer, znači
više od dobre reputacije. Naš najveći cilj treba da bude dobro zdravlje i intelektualno
bogatstvo, što vodi do neiscrpnog izvora ideja, nezavisnosti i moralnog života. Unutrašnja
staloženost potiče iz saznanja da nas ne uznemiravaju stvari, već naše tumačenje tih stvari.

Ova poslednja ideja - da je kvalitet života ljudi određen načinom na koji oni tumače
svoja iskustva, a ne samim tim iskustvima - jeste važna terapijska doktrina koja je konačno
postala fundamentalna koncepcija psihodinamičke psihoterapije, egzistencijalne psihoterapije
i kognitivno-bihevioralne terapije.

U svom radu Jalom koristi i jednu ideju Ota Ranka, koji je bio blizak saradnik
Sigmunda Frojda, ali je imao drugačije poglede na strah od smrti. Rank je podvukao značaj
postojanja jednog dinamičkog procesa, stalne napetosti između straha od života i straha od
smrti, koja može biti izuzetno korisna za terapeute. Po njegovom mišljenju, osoba koja se
razvija teži ka individualnosti, rastu i ostvarenju svojih potencijala. Ali to ima cenu! U svom
nastajanju, razvijanju i izdvajanju iz prirode, pojedinac se susreće sa strepnjom od života, sa
zastrašujućom usamljenošću, osećajem ranjivosti, gubitkom osnovne veze sa većom celinom.
Šta činimo kada ta životna strepnja postane nepodnošljiva? Biramo drugi pravac: vraćamo se
nazad, odustajemo od izdvojenosti i pronalazimo utehu u spajanju - to jest, u sjedinjavanju sa
drugim i predavanju drugome.

Ipak, uprkos svojoj udobnosti i uljuljkanosti, rešenje sjedinjavanja nije stabilno: čovek
na kraju ustukne pred gubitkom sebe i pred osećajem stagnacije. Stoga sjedinjavanje izaziva
strah od smrti. Ljudi se tokom čitavog života kreću napred-nazad između ta dva pola - straha
od života i straha od smrti, ili individualnosti i sjedinjavanja. Ova formulacija je na kraju
postala centralna ideja Poricanja smrti, izvanredne knjige Ernesta Bekera.
 *

Jalom ima i specifičan tehnički pristup psihoterapiji straha od smrti, toliko specifičan
koliko je i on sam specifičan kao ljudsko biće. On vodi izvanredne dijaloge sa pacijentima,
analizira njihove snove, psihološki interveniše uvek kada za to postoji razlog i vodi terapiju
ka cilju da pacijent preuzme odgovornost za svoje postojanje, za svoj strah od smrti, i da ga
trajno učini podnošljivim.

Svako ko promišlja o svom životu i životu onih koje voli treba da pročita ovu knjigu.
Posebno to treba da urade psihoterapeuti svih orijentacija, koji svakodnevno primenjuju svoje
umeće za dobrobit ljudima. Pomoć osobama koje pate zbog straha od smrti je nemerljiv
doprinos koji oni daju i pojedincima i društvu u celini, i za to će dobiti uverljivu potvrdu u
ovoj knjizi. Jer strah od smrti izaziva takvu patnju kod velikog broja ljudi da otvoreno mogu
reći da od nje ne postoji veća. Morate mi verovati na reč, jer moje iskustvo od više decenija
rada sa pacijentima koji strahuju od smrti to nedvosmisleno potvrđuje.
1

SMRTNA RANA

U srce mi je kročila tuga. Uplašio sam se smrti.

Gilgameš1

Samosvest je vrhunski dar, blago dragoceno koliko i sam život. To je ono što nas čini
ljudima. Ali je njena cena visoka: rana smrtnosti. Naše bitisanje je zauvek pod senkom
saznanja da rastemo, razvijamo se i, neizbežno, propadamo i umiremo.

Smrtnost nas proganja od početka istorije. Pre četiri hiljade godina je vavilonski junak
Gilgameš razmišljao o smrti svog prijatelja Enkidua, izgovarajući reči koje sam postavio kao
epigraf ovog poglavlja: „Ti si potamneo i više me ne možeš čuti. Kad umrem, zar neću i ja
biti poput Enkidua? U srce mi je kročila tuga. Uplašio sam se smrti.”

Gilgameš govori u ime svih nas. Svi se mi plašimo smrti kao što se i on plašio - svaki
muškarac, žena i dete. Kod nekih od nas se strah od smrti manifestuje samo indirektno, kao
opšti nemir ili pod maskom nekog drugog psihološkog simptoma; drugi ljudi eksplicitno i
svesno doživljavaju strepnju zbog smrti; a kod nekih se strah od smrti pretvara u erupciju
užasa koja poništava svaku sreću i ispunjenost.

Vekovima su mudri filozofi pokušavali da zaleče ranu smrtnosti i pomognu nam da

izgradimo harmoničan i miran život. Kao psihoterapeut koji je lečio mnogo ljudi sa
problemom strepnje od smrti, zaključio sam da je drevna mudrost, posebno mudrost filozofa
antičke Grčke, danas u potpunosti relevantna.

Zaista, u svom terapeutskom radu, za svoje intelektualne pretke ne uzimam toliko

velike psihijatre i psihologe s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka - Pinela, Frojda,
Junga, Pavlova, Roršaha i Skinera - koliko klasične grčke filozofe, a naročito Epikura. Što

1 Gilgameš: sumersko-babilonski ep [preveo i priredio Stanislav Preprek], Sarajevo, „Veselin Masleša”, 1985.
više saznajem o tom izvanrednom atinskom misliocu, to ga više prepoznajem kao
protoegzistencijalnog psihoterapeuta i u celom ovom radu koristiću se njegovim idejama.

On je rođen 341. godine pre nove ere., ubrzo nakon Platonove smrti, a umro je 270.
godine pre nove ere. Danas je većini ljudi njegovo ime poznato preko reči epikurejac, koja
označava osobu posvećenu prefinjenim čulnim zadovoljstvima (naročito dobroj hrani i piću).
Ali istorijska istina je da Epikur nije bio pobornik čulnih zadovoljstava; mnogo se više
zanimao za postizanje spokoja (ataraksije).

Epikur je zastupao „medicinsku filozofiju” i tvrdio da, kao što lekar leči telo, tako
filozof mora lečiti dušu. Po njegovom mišljenju, filozofija ima samo jedan pravi cilj: da
ublaži ljudsku patnju. A šta je glavni uzrok te patnje? Epikur je verovao da je to naš
sveprisutni strah od smrti. Zastrašujuća vizija neizbežne smrti, rekao je, ometa naše uživanje
u životu i nagriza nam svako zadovoljstvo. Da bi ublažio strah od smrti, razvio je nekolicinu
moćnih misaonih eksperimenata, koji su mi pomogli da se suočim sa sopstvenom strepnjom
od smrti i ponudili sredstva koja koristim da pomognem svojim pacijentima. U razmatranjima
koja slede, često ću se vraćati tim dragocenim idejama.

Lično iskustvo i klinički rad naučili su me da strepnja od smrti naizmenično raste i

opada tokom životnog ciklusa. Deca u ranom uzrastu ne mogu a da ne zapaze nagoveštaje
smrtnosti koji ih okružuju - suvo lišće, mrtve insekte i životinje, babe i dede koji nestaju,
ožalošćene roditelje, beskrajne redove spomenika na groblju. Deca mogu da jednostavno
posmatraju, pitaju se i, sledeći primer svojih roditelja, ćute o tome. Ako otvoreno izraze svoju
strepnju, roditelji će primetno osećati nelagodnost i, naravno, požuriti da što pre uteše decu.
Odrasli ponekad nastoje da pronađu utešne reči, da celu stvar prebace u daleku budućnost, ili
da umire dečju strepnju pričama o vaskrsnuću, večnom životu, raju i ponovnom susretu -
pričama koje poriču smrt.

Strah od smrti obično pada u zasenak otprilike od šeste godine pa do puberteta, što je
period koji je Frojd označio kao period latentne seksualnosti. Nakon toga, tokom
adolescencije dolazi do erupcije straha od smrti: tinejdžeri su često okupirani smrću; neki
pomišljaju i na samoubistvo. Mnogi adolescenti danas reaguju na strah od smrti tako što
postaju gospodari i sejači smrti u svom drugom životu - u video igrama punim nasilja. Drugi
prkose smrti crnim humorom i pesmama koje se rugaju smrti, ili gledanjem horor filmova sa
prijateljima. Ja sam u ranoj adolescenciji dva puta nedeljno odlazio sa drugovima u mali
bioskop u blizini prodavnice moga oca, gde bismo uglas vrištali gledajući horor filmove i
blenuli u beskrajan niz filmova o varvarstvima Drugog svetskog rata. Sećam se kako sam tiho
drhtao pri pomisli da je puka slučajnost što sam rođen 1931. godine, a ne četiri godine ranije
kao moj rođak Hari, koji je poginuo u pokolju tokom napada na Normandiju.

Neki adolescenti prkose smrti tako što preuzimaju sulude rizike. Jedan od mojih
pacijenata - koji je imao višestruke fobije i sveprisutnu strepnju da bi nešto katastrofalno
moglo da se desi u svakom trenutku - rekao mi je kako je počeo sa padobranskim skokovima
u svojoj šesnaestoj godini i kako je izveo na desetine skokova. Sada, kad pogleda unazad,
veruje da je to bio njegov način da se suoči sa svojim stalnim strahom od sopstvene smrtnosti.

S godinama, dva velika životna zadatka ranog odraslog doba guraju u stranu
adolescentske brige o smrti: ostvarivanje karijere i zasnivanje porodice. Potom, nakon tri
decenije, kako deca napuštaju dom i pred nama se pomalja kraj profesionalne karijere,
pogađa nas kriza srednjih godina i doživljavamo još jednu silnu erupciju strepnje od smrti.
Kako dostižemo vrhunac života i gledamo put pred sobom, shvatamo da on više ne ide
uzlazno, već kreće nadole, ka slabljenju i nestajanju. Od tog trenutka, brige o smrti nikada nas
potpuno ne napuštaju.

Nije lako proživljavati svaki trenutak uz punu svest o smrti. To je kao da pokušavate
da gledate direktno u sunce: možete izdržati samo donekle. Pošto ne možemo da živimo
paralisani strahom, stvaramo metode kojima ublažavamo užas smrti. Projektujemo se u
budućnost kroz svoju decu. Postajemo bogatiji, poznatiji, sve veći; razvijamo kompulzivne
zaštitne rituale; ili usvajamo nepokolebljivu veru u nekog konačnog spasioca.

Neki ljudi - krajnje uvereni u sopstveni imunitet - žive herojski, često bez obzira
prema drugima ili prema sopstvenoj bezbednosti. Drugi pak nastoje da prevaziđu bolni smrtni
rastanak spajanjem - sa voljenom osobom, sa idejom, sa zajednicom, sa božanskim bićem.
Strepnja od smrti je majka svih religija, koje, na ovaj ili onaj način, nastoje da ublaže muku
naše konačnosti. Bog, kako je transkulturalno zamišljen, ne samo što smiruje bol smrtnosti
nekom vizijom večnog života već i olakšava strašnu izolaciju tako što nudi večnu prisutnost i
obezbeđuje jasan plan za vođenje života sa smislom.

Međutim, i uprkos najčvršćoj, najčasnijoj odbrani, nikada ne možemo u potpunosti

suzbiti strepnju od smrti: ona je uvek tu, vreba iz nekog skrivenog predela uma. Možda, kako
kaže Platon, ne možemo da lažemo najdublji deo samog sebe. Da sam bio građanin antičke
Atine, oko 300. godine pre nove ere. (period koji se obično naziva zlatnim dobom filozofije) i
da sam doživeo paničan strah od smrti ili noćnu moru, kome bih se obratio da oslobodi moj
um te mreže straha? Verovatno bih otišao na Agoru, deo antičke Atine u kome su bile
smeštene mnoge važne filozofske škole. Prošao bih pored Akademije koju je osnovao Platon,
a kojom bi tada upravljao njegov nećak Speusip; prošao bih i pored Liceja, škole Aristotela,
koji je nekada bio Platonov učenik, ali čija se filozofija previše razlikovala da bi bio
imenovan za njegovog naslednika. Zaobišao bih i škole stoika i cinika, i ignorisao sve
lutajuće filozofe u potrazi za učenicima. Konačno, došao bih do Epikurovog vrta, i mislim da
bi tamo pronašao pomoć.

Kome se danas obraćaju ljudi koji ne mogu da se izbore sa strepnjom od smrti? Neki
traže pomoć od porodice i prijatelja; neki se okreću crkvi ili traže terapiju; dok drugi pak
možda konsultuju knjigu poput ove. Radio sam sa velikim brojem osoba koje su bile užasnute
smrću. Verujem da zapažanja, misli i intervencije koje sam razvio baveći se terapijom celog
svog života mogu pružiti značajnu pomoć i uvid onima koji ne mogu sami odagnati strepnju
od smrti.

U ovom prvom poglavlju želim da naglasim da strah od smrti stvara probleme koji na
prvi pogled ne izgledaju direktno povezani sa smrtnošću. Smrt doseže daleko, a njen uticaj je
često skriven. Iako strah od umiranja može potpuno paralisati neke ljude, on je često skriven i
ispoljava se u simptomima koji naizgled nemaju nikakve veze sa smrtnošću.

Frojd je verovao da je veliki deo psihopatologije posledica potiskivanja seksualnosti.

Ja smatram da je njegovo stanovište previše usko. U svom kliničkom radu došao sam do
spoznaje da pojedinac može potiskivati ne samo seksualnost već i celo svoje biće, a posebno
svoju konačnu prirodu.

U drugom poglavlju razmatram načine na koje se može prepoznati skrivena strepnja

od smrti. Mnogi ljudi pate od anksioznosti, depresije i drugih simptoma koji se hrane strahom
od smrti. U tom poglavlju, kao i u narednim poglavljima, svoje zaključke ilustrujem
kliničkim istorijama slučaja i tehnikama iz moje prakse, kao i pričama iz filmova i
književnosti.

U trećem poglavlju pokazujem da suočavanje sa smrću ne mora da se završi očajem

koji život lišava svakog smisla. Upravo suprotno, to može biti iskustvo koje otvara oči i vodi
ka ispunjenijem životu. Centralna teza tog poglavlja je: iako nas fizička smrt uništava, ideja
smrti nas spasava.

Četvrto poglavlje opisuje i razmatra neke od moćnih ideja za prevazilaženje straha od

smrti koje su uveli filozofi, terapeuti, pisci i umetnici. Međutim, kao što se sugeriše u petom
poglavlju, same ideje možda nisu dovoljne da se suprotstave užasu koji okružuje smrt.
Zapravo je sinergija ideja i međuljudskih veza najmoćnije sredstvo za suočavanje sa smrću, i
ja u ovoj knjizi predlažem mnoge praktične načine na koje tu sinergiju možemo primeniti u
svom svakodnevnom životu.

Ova knjiga prikazuje stanovište zasnovano na mom posmatranju ljudi koji su mi se

obratili za pomoć. Međutim, pošto posmatrač uvek utiče na predmet posmatranja, u šestom
poglavlju se okrećem ispitivanju posmatrača i opisujem svoja iskustva u vezi sa smrću i svoje
stavove o smrtnosti. Takođe, hvatam se ukoštac sa pitanjem smrtnosti i - kao stručnjak koji se
strepnjom od smrti bavio tokom cele svoje karijere i kao čovek kome je smrt sve bliža i bliža
- želim da otvoreno i jasno govorim o svom iskustvu sa strepnjom od smrti.

Sedmo poglavlje nudi uputstva terapeutima. Terapeuti najčešće izbegavaju da rade

direktno sa strepnjom od smrti. Možda je razlog to što nisu spremni da se suoče sa
sopstvenom strepnjom, ali tu još veću ulogu igra to što profesionalne škole nude malo ili
nimalo obuke za egzistencijalan pristup: mladi terapeuti su mi rekli da svojim pitanjima ne
zalaze previše u strepnju od smrti jer ne znaju šta da rade sa odgovorima koje dobiju. Kako bi
pomogli klijentima koje opseda strah od smrti, terapeutima je potreban novi skup ideja i nova
vrsta odnosa sa pacijentima. Iako je sedmo poglavlje usmereno ka terapeutima, nastojao sam
da izbegnem profesionalni žargon i nadam se da će tekst biti razumljiv svakom čitaocu.

Možda ćete se zapitati zašto bi se neko bavio ovom neprijatnom, zastrašujućom

temom? Zašto gledati u sunce? Zašto ne slediti savet ugledne vodeće ličnosti američke
psihijatrije, Adolfa Mejera, koji je pre jednog veka upozorio psihijatre, „Ne češite tamo gde
ne svrbi”?2 Zašto se hvatati ukoštac sa najužasnijim, najmračnijim i najizvesnijim aspektom
života? Zaista, tokom proteklih godina, pojava ’ekonomisanog zdravstva’, kratke terapije,
kontrole simptoma i pokušaja da se izmene obrasci mišljenja samo su ojačali ovo zaslepljeno
gledište.3

Međutim, smrt ipak svrbi. Svrbi stalno; uvek je uz nas, grebe po nekim unutrašnjim
vratima i bruji tiho, jedva čujno, tik ispod membrane svesti. Skrivena i prerušena, izbija u
vidu raznih simptoma; ona je izvor mnogih naših briga, stresova i konflikata.4
2 Adolfa Mejera citirao je Džerom Frenk (Jerome Frank), lična komunikacija, 1979.
3 Izraz ’ekonomisano zdravstvo’ (engleski: ’managed care’) se koristi u Sjedinjenim Američkim Državama da
bi se opisali različiti postupci čiji je cilj smanjenje troškova zdravstvenih ustanova. Ovaj koncept
zdravstvene zaštite je uveden sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kako bi se zaštitili finansijski
interesi kompanija koje su se bavile zdravstvenim osiguranjem. Od tada je predmet široke debate u kojoj
protivnici osporavaju njegovu efikasnost, ističu da je došlo do smanjenja kvaliteta zdravstvenih usluga, ali,
čak, i da je ovaj pristup usmeren na profit doveo do poskupljenja zdravstvenih usluga. [prim. red.]
4 Postoji velika, veoma aktivna oblast eksperimentalnog istraživanja strepnji od smrti (koja su velikim delom
 Snažno osećam - kao čovek koji će i sam umreti jednog dana, u ne tako dalekoj
budućnosti, i kao psihijatar koji se decenijama bavio strepnjom od smrti - da nam suočavanje
sa smrću omogućava ne da otvorimo neku užasnu Pandorinu kutiju, već da ponovo kročimo u
život na bogatiji i saosećajniji način.

Stoga ovu knjigu nudim sa optimizmom. Verujem da će vam pomoći da pogledate

smrti u lice i da time ne samo ublažite strah već i obogatite svoj život.

sproveli zagovornici „teorije o upravljanju strahom”), koja pokazuje sveprisutnost strepnje od smrti i njen
ogromni uticaj na samopouzdanje, na izuzetno širok opseg osobina, uverenja i ponašanja ličnosti; na
istrajnost kulturnih pogleda na svet i potvrđenih standarda. V. na primer: Solomon, S. Greenberg, J.
Pyszczynski, T. „Pride and Prejudice: Fear of Death and Social Behaviour”, Current Directions in
Psychological Science, 2000, 9 (6), 200-204; Pyszczynski, T. Solomon, S. Greenberg, J. In the Wake of 9/11:
The Psychology of Terror, American Psychological Association, Washington, D. C., 2002.
2

PREPOZNAVANJE STRAHA OD SMRTI

Smrt je sve

i smrt je ništa.

Crvi se uvlače, crvi se izvlače.

Svako se plaši smrti na svoj način. Za neke ljude, strepnja od smrti je muzička pratnja
njihovog života. Njih svaka aktivnost navodi na pomisao da se taj poseban trenutak više
nikada neće ponoviti. Čak i neki stari film ostavlja gorak ukus u ustima onih koji ne mogu a
da ne misle kako su svi ti glumci sada samo prah.

Kod drugih ljudi strepnja je glasnija, razuzdanija. Ume da eksplodira u tri ujutru i
ostavi ih bez daha pred utvarom smrti. Oni su opsednuti mišlju da će i sami uskoro biti mrtvi
- kao i svi drugi oko njih.

Neke ljude opseda konkretna fantazija o nastupajućoj smrti: pištolj uperen u lice,
nacistički streljački vod, lokomotiva koja gromoglasno juri ka njima, pad sa mosta ili
nebodera.

Scenariji smrti poprimaju žive forme. Neko je zaključan u kovčegu, nozdrva punih
zemlje, sa svešću o večnom ležanju u tami. Drugi se plaše da nikada neće videti, čuti ili
dodirnuti svoje voljene. Neki se plaše bolnog bivstvovanja pod zemljom dok su im svi
prijatelji na zemlji. Život će nastaviti svojim tokom, kao i pre, a oni neće imati mogućnost da
saznaju šta će se dogoditi njihovoj porodici, prijateljima ili svetu.

Svako od nas može osetiti nagoveštaj smrti svake noći kada utone u san ili kada je bez
svesti pod anestezijom. Smrt i san, tanatos i hipnos u grčkom rečniku, bili su blizanci. Češki
romanopisac egzistencijalista, Milan Kundera, smatra da nagoveštaj smrti nalazimo i u činu
zaborava: „Ono što nas kod smrti najviše užasava nije gubitak budućnosti, već gubitak
prošlosti. Čin zaborava je oblik smrti koji je stalno prisutan u okviru života.”5

Kod mnogih ljudi je strepnja od smrti otvorena i lako prepoznatljiva, koliko god bila
mučna. Kod drugih je suptilna, zatvorena i sakrivena iza drugih simptoma i otkriva se jedino
istraživanjem, čak iskopavanjem iz dubina.

Otvorena strepnja od smrti

Mnogi od nas mešaju strepnju od smrti sa strahom od zla, napuštanja ili uništenja.
Neke zapanjuje enormnost večnosti, smrt zauvek i za vekove vekova; drugi ne mogu da
pojme stanje nepostojanja i pitaju se gde će biti nakon što umru; neki se usredsređuju na užas
nestajanja čitavog njihovog sveta; neki se bore sa problemom neminovnosti smrti, kao što je
jedna tridesetdvogodišnja žena sa napadima strepnje od smrti iskazala u ovoj elektronskoj
poruci:

Čini mi se da su najjača osećanja poticala od shvatanja da ću umreti baš JA, a ne

neki drugi entitet, kao što je „ja kao stara dama” ili „ja kao neizlečivo bolesna i spremna da
umre”. Pretpostavljam da sam o smrti uvek razmišljala indirektno, kao o nečemu što bi
moglo da se desi, a ne kao o nečemu što će se desiti. Nedeljama nakon jake panične epizode
razmišljala sam o smrti intenzivnije nego ikada pre i sada znam da to više nije nešto što bi
moglo da se desi. Osećala sam se kao da sam otvorila oči pred užasnom istinom i da više ne
mogu nazad.

Neki ljudi intenziviraju svoje strahove do nivoa koji vodi do nepodnošljivog

zaključka: da ni njihov svet, niti bilo kakva sećanja o njemu više nigde neće postojati.
Njihova ulica, njihov svet porodičnih okupljanja, roditelji, deca, kuća na plaži, srednja škola,
omiljena mesta za kampovanje - sve to će ispariti sa njihovom smrću. Ništa nije stabilno,
ništa trajno. Kakvo onda značenje može imati život koji tako iščezne? Poruka se nastavlja:

Postala sam akutno svesna besmisla - kako je sve što radimo izgleda osuđeno na
zaborav i kako će cela planeta na kraju nestati. Zamišljala sam smrt svojih roditelja, sestara,
momka i prijatelja. Često mislim o tome kako će jednog dana MOJA lobanja i kosti, a ne neki
hipotetički ili imaginarni skup lobanje i kostiju, biti van mog tela a ne unutar njega. Ta misao

5 Citirano u: Roth, P. Shop Talk: A Writer and His Colleagues and Their Work, Houghton Mifflin, Boston,
2001, 97.
silno dezorijentiše. Zamisao da ću postojati kao entitet odvojen od svog tela nije mi baš
uverljiva, tako da se ne mogu utešiti idejom o večnoj duši.

Postoji nekoliko glavnih tema u izjavi ove mlade žene: smrt je za nju postala
personalizovana; to više nije nešto što bi moglo da se desi ili što se dešava samo drugima;
neizbežnost smrti obesmišljava ceo život. Ona smatra da je ideja besmrtne duše odvojene od
fizičkog tela vrlo neverovatna i ne pronalazi utehu u konceptu života posle smrti. Ona takođe
postavlja pitanje da li je ništavilo nakon smrti jednako ništavilu pre rođenja (to je važno
pitanje, koje će se ponovo pojaviti u našoj diskusiji o Epikuru).

Jedna pacijentkinja sa paničnim napadima straha od smrti mi je na našoj prvoj seansi

dala ovu pesmu:

Smrt sve prožima.

Njeno prisustvo me muči,

steže me; nosi me.

Vrisnem u bolu,

i nastavljam dalje.

Svakoga dana preti uništenje.

Pokušavam da ostavim tragove

koji će mozda biti važni;

bavim se sadasnjošću.

To je najbolje što mogu.

Ali smrt vreba odmah ispod

te zaštitne fasade

čije se utehe držim

kao dete svog ćebeta.

Ovo ćebe propusta užas

 što se vraća

u tišini noći.

Više neće biti moga ja

da udiše prirodu,

da ispravlja greške,

da oseća slatku tugu.

To je nepodnošljiv gubitak,

iako se podnosi nesvesno.

Smrt je sve

i smrt je ništa.

Nju je naročito mučila misao izražena u poslednja dva stiha: Smrt je sve / i smrt je
ništa. Objasnila je da ju je misao kako će postati ništa opsedala i potpuno obuzimala. Ali
pesma sadrži i dve važne utešne misli: da će ostavljanjem traga njen život dobiti značenje i da
najbolje što može da uradi jeste da se okrene sadašnjem trenutku.

Strah od umiranja nije zamena za nešto drugo

Psihoterapeuti često pogrešno pretpostavljaju da otvorena strepnja od smrti zapravo

nije strepnja od smrti, već je maska nekog drugog problema. Tako je bilo sa Dženifer,
dvadesetdevetogodišnjom trgovkinjom nekretninama, čije dugogodišnje noćne panične
napade straha od smrti prethodni terapeuti nisu uzimali kao takve. Celog svog života Dženifer
se često budila noću, mokra od znoja, širom otvorenih očiju, drhteći pred sopstvenim
nestajanjem. Razmišljala je kako nestaje, zauvek posrće u tami, potpuno zaboravljena u svetu
živih. Govorila je sebi da ništa nema značaja ako je sve na kraju osuđeno na potpuno
iščeznuće.
 Takve misli su je mučile još od ranog detinjstva. Odlično se sećala prve epizode, koju
je doživela u petoj godini. Trčala je prema spavaćoj sobi svojih roditelja, drhteći zbog straha
od smrti, a majka ju je tešila, rekavši joj dve stvari koje nikada neće zaboraviti:

„Pred tobom je veoma dug život, i nema smisla da sada razmišljaš o tome.”

„Kada budeš veoma stara i približiš se smrti, tada ćeš pronaći svoj mir ili ćeš biti bolesna, a u
svakom slučaju smrt ti neće biti nepoželjna”.

Dženifer se čitavog svog života oslanjala na te majčine utešne reči, a razvila je i

dodatne strategije za ublažavanje napada. Podsećala bi sebe da ona sama bira hoće li
razmišljati o smrti ili ne. Ili bi nastojala da iz svoje riznice dobrih iskustava izvuče neko
sećanje - kako se smeje sa školskim drugovima, divi staklastim jezerima i nanizanim
oblacima tokom pešačenja na Stenovitim planinama sa svojim mužem, kako ljubi osunčana
lica svoje dece.

Bez obzira na to, njena užasnutost smrću nastavila je da je muči i da je lišava velikog
dela životnih zadovoljstava. Odlazila je kod nekoliko terapeuta bez mnogo koristi. Razni
lekovi bi umanjili intenzitet, ali ne i učestalost napada. Ti terapeuti se nikada nisu usredsredili
na njen strah od smrti jer su verovali da je to bila zamena za neku drugu anksioznost. Ja sam
odlučio da ne ponovim njihove greške. Verujem da je njih zbunjivao jedan moćan san koji je
Dženifer prvi put sanjala sa pet godina i koji joj se potom često vraćao:

Cela moja porodica je u kuhinji. Na stolu se nalazi činija puna kišnih glista, a otac
me prisiljava da uzmem jednu šaku glista, stisnem ih i onda popijem mleko koje iz
njih izađe.

Svakom terapeutu kojeg je konsultovala, slika stiskanja glista da bi se dobilo mleko

sugerisala je, razumljivo, penis i semenu tečnost; i svaki je, shodno tome, istraživao
mogućnost da ju je otac seksualno zlostavljao. To je bila i moja prva pomisao, ali sam je
odbacio kada mi je Dženifer objasnila da su takva ispitivanja uvek odvela terapiju u
pogrešnom pravcu. Iako njen otac jeste imao gadnu narav i jeste verbalno zlostavljao svoju
porodicu, ni ona niti njene sestre ne pamte nikakvo seksualno zlostavljanje.

Nijedan od njenih prethodnih terapeuta nije ispitao ozbiljnost i značenje njenog

sveprisutnog straha od smrti. Ta uobičajena greška ima veliku tradiciju, a njeni koreni sežu do
prve psihoterapijske publikacije: Frojdovih i Brojerovih Studija o histeriji iz 1895. godine.
Pažljivo čitanje tog teksta otkriva da je strah od smrti prožimao živote Frojdovih pacijenata. 6
To što je on propustio da ispita strah od smrti bilo bi zbunjujuće da nema njegovih kasnijih
zapisa koji objašnjavaju kako se njegova teorija o poreklu neuroze zasniva na pretpostavci o
konfliktu između različitih nesvesnih, primitivnih, instinktivnih sila. Frojd je napisao da smrt
ne može igrati ulogu u genezi neuroze, jer u nesvesnom nema predstava o njoj. Naveo je za to
dva razloga: kao prvo, mi nemamo lično iskustvo smrti i, kao drugo, nemoguće nam je da
pojmimo sopstveno nepostojanje.7

Iako je Frojd pronicljivo i mudro pisao o smrti (u kratkim, nesistematičnim esejima

kao što je „Naš stav prema smrti”, napisan po završetku Prvog svetskog rata), 8 njegova
„desmrtizacija” smrti, kako je to nazvao Robert Lifton, 9 u formalnoj psihoanalitičkoj teoriji
umnogome je uticala na generacije terapeuta da se okrenu od smrti a prema onome što su
verovali da ona predstavlja u nesvesnom, naročito napuštanju i kastraciji. Zaista, moglo bi se
tvrditi da psihoanalitički naglasak na prošlosti predstavlja uzmicanje od budućnosti i od
suočavanja sa smrću.10

Od samog početka rada sa Dženifer, krenuo sam da otvoreno istražujem njene

strahove od smrti. Nije bilo otpora: bila je voljna da radi i odabrala je baš mene jer je
pročitala moj rad Egzistencijalna psihoterapija i želela je da se suoči sa egzistencijalnim
životnim činjenicama. Naše terapijske seanse su bile usredsređene na njene ideje, sećanja i
fantazije o smrti. Zamolio sam je da pažljivo beleži svoje snove i misli tokom paničnih
napada straha od smrti.

Nije morala mnogo da čeka. Kroz samo nekoliko nedelja, doživela je težak panični
napad straha od smrti nakon što je odgledala jedan film o nacističkom periodu. Bila je duboko
potrešena potpunom neizvesnošću života opisanog u filmu. Nedužni taoci su nasumično
birani i ubijani. Opasnost je vrebala na svakom koraku: sigurnosti nije bilo nigde. Pogodila ju
je sličnost sa njenim porodičnim domom iz detinjstva: opasnost od očevih nepredvidivih

6 Za više detalja, videti moj uvod u nedavnom izdanju: Freud, S. Breuer, J. Studies on Hysteria (priredio i
preveo J. Strachey), Basic Books, New York, 2000. (prvi put objavljeno 1895. godine).
7 Freud, S. Inhibitions, Symptoms and Anxiety (preveo J. Strachey), Hogarth Press, London, 1936. (prvi put
objavljeno 1926. godine).
8 Freud, S. „Thoughts for the Time on War and Death: Our Attitudes Toward Death”. Collected Papers of
Sigmund Freud, IV, Hogarth Press, London, 1925. V. takođe Yalom I. D. Existential Psychotherapy, Basic
Books, New York, 1980, 64-69.
9 Lifton, R. J. The Broken Connection, Simon & Schuster, New York, 1979.
10 Spiegel, D. „Man as Timekeeper: Philosophical and Psychotherapeutic Issues”, American Journal of
Psychoanalysis, 1981, 41(5), 14.
besnih ispada, njen osećaj da nema gde da se sakrije i da će sklonište pronaći samo u
nevidljivosti - odnosno tako što će govoriti i tražiti što manje može.

Ubrzo nakon toga, ponovo je posetila svoju kuću iz detinjstva i, prihvativši moj
predlog, meditirala pored grobova svojih roditelja. Tražiti od pacijenta da meditira pored
groba možda izgleda radikalno, ali Frojd je 1895. godine opisao kako je pacijentu dao upravo
takve instrukcije.11 Dok je Dženifer stajala pored očevog nadgrobnog spomenika, iznenada joj
je na pamet pala jedna čudna misao: „Koliko li mu je samo hladno u tom grobu.”

Razgovarali smo o toj čudnoj misli. Delovalo je kao da njen detinji pogled na smrt, sa
svojim iracionalnim komponentama (na primer, da mrtvima i dalje može biti hladno), još
uvek živi u njenoj mašti, rame uz rame sa njenom racionalnošću odrasle osobe.

Dok se vozila kući sa seanse, u misli joj se ušunjala jedna melodija koja je bila
popularna tokom njenog detinjstva, i ona je zapevala, iznenadivši se što se seća čitavog
teksta:

Jesi li ikad pomislio, dok prolaze mrtvačka kola,

da ćeš možda baš ti biti sledeći?

Umotaju te u veliki beli čaršav,

i zakopaju dva metra pod zemljom.

Stave te u veliki crni sanduk

i prekriju zemljom i kamenjem.

Potom sve ide dobro oko nedelju dana,

a onda kovčeg počinje da propušta!

Crvi se uvlače, crvi se izvlače,

igraju tablića po tvojoj njušci,

jedu ti oči, jedu ti nos,

jedu ti kožu između prstiju.

Jedan ogromni crv sa buljavim očima

11 Freud, Breuer, 1895/2000.

 uvuče ti se u stomak i izmili kroz oko.

Stomak ti se pretvori u zelenu sluz,

a gnoj pocuri kao šlag.

Ti to namažeš na parče hleba,

eto šta jedeš kad si mrtav.

Dok je pevala tu pesmicu, navrla su joj sećanja kako je njene sestre (Dženifer je bila
najmlađa) nemilosrdno zadirkuju pevajući tu pesmu iznova i iznova, ne obazirući se na njenu
očiglednu, gotovo opipljivu patnju.

To što se setila te pesme za Dženifer je bilo otkrovenje, koje ju je dovelo do spoznaje

da njen učestali san o ispijanju mleka iz glista nije imao veze sa seksom, već sa smrću i
opasnošću i nedostatkom sigurnosti koje je iskusila u detinjstvu. Taj uvid - da je u sebi
nesvesno čuvala detinju predstavu o smrti - otvorila je nove puteve njenoj terapiji.

Skrivena strepnja od smrti

Nekada je potreban detektiv da se skrivena strepnja od smrti iznese na videlo, ali često
je bilo ko, bez obzira na to da li je na terapiji ili nije, može otkriti introspekcijom. Misli o
smrti mogu curiti i prodirati u vaše snove, ma koliko da su skrivene od vašeg svesnog uma.
Svaka noćna mora je san u kome je strepnja od smrti izmakla kontroli i zapretila onome ko
sanja.

Noćne more bude spavača i prikazuju njegov život u opasnosti: kako beži od ubice
pokušavajući da spase živu glavu, ili kako pada sa velike visine, ili se krije od smrtonosne
pretnje, ili umire, ili kako je mrtav.

Smrt se često u snovima javlja u simboličkom obliku. Na primer, jedan sredovečni

čovek sa gastričnim problemima i hipohondričnim strahovima od raka želuca sanjao je kako
je u avionu sa porodicom, na putu prema nekom egzotičnom letovalištu na Karibima. Potom
je, u sledećem kadru, video sebe kako leži na zemlji uvijajući se od bolova u stomaku.
Probudio se užasnut i smesta je shvatio značenje sna: On je umro od raka želuca, a život se
nastavio bez njega.

Konačno, izvesne životne situacije gotovo uvek izazivaju strepnju od smrti: na primer
teška bolest, smrt bliske osobe ili velika nepopravljiva pretnja po osnovnu ličnu bezbednost -
kao što je silovanje, razvod, dobijanje otkaza ili pljačka. Razmišljanje o takvim događajima
obično rezultira pojavom otvorenih strahova od smrti.

Strepnja ni od čega zapravo je strepnja od smrti

Pre mnogo godina, psiholog Rolo Mej je duhovito primetio da strepnja ni od čega teži
da postane strepnja od nečega. Drugim rečima, strepnja ni od čega brzo se veže za opipljiv
objekat. Priča o Suzan ilustruje koliko je koristan taj koncept kada pojedinac oseća
neproporcionalno jaku anksioznost od nekog događaja.

Suzan, doterana, uspešna sredovečna žena, zaposlena kao ovlašćeni javni računovođa,
jednom prilikom mi se obratila zbog konflikta sa poslodavcem. Sastajali smo se nekoliko
meseci, i ona je na kraju dala otkaz i osnovala veoma uspešnu konkurentsku firmu.

Nekoliko godina kasnije, kad me je pozvala da zatraži hitan sastanak, jedva sam uspeo
da joj prepoznam glas. Suzan, koja je obično vedra i samouverena, tada je zvučala bojažljivo i
panično. Primio sam je kasnije istog dana i njen izgled me je zabrinuo: Suzan, koja je obično
smirena i lepo obučena, tada je bila neuredna i uzbuđena, lice joj je bilo crveno, oči natekle
od plakanja, oko vrata je imala pomalo umrljan zavoj.

Oklevajući, ispričala mi je svoju priču. Njen odrasli sin Džordž, odgovoran mladi
čovek sa dobrim poslom, sada je bio u zatvoru zbog narkotika. Policajci su ga zaustavili zbog
nekog lakog saobraćajnog prekršaja i u njegovom autu pronašli kokain. Rezultati testa bili su
pozitivni i, pošto je već bio u državnom programu oporavka zbog prethodnih vožnji pod
uticajem opojnih sredstava a ovo mu je bio treći prekršaj povezan sa narkoticima, osudili su
ga na mesec dana zatvora i dvanaest meseci programa rehabilitacije.

Suzan je četiri dana neprekidno plakala. Nije mogla ni da spava niti da jede i nije bila
u stanju da ide na posao, po prvi put za dvadeset godina. Noćima su je mučile užasavajuće
slike njenog sina: kako loče iz flaše uvijene u smeđu papirnu kesu i prljav, propalih zuba,
umire na ulici.
 „Umreće u zatvoru”, rekla mi je i potom mi opisala koliko je iscrpljena od povlačenja
svih mogućih veza, pronalaženja svakog mogućeg načina, samo da ga oslobodi. Poražavao ju
je pogled na njegove slike iz detinjstva: anđeosko dete, plave kovrdžave kose, izražajnih očiju
- sa velikom, beskrajno perspektivnom budućnošću.

Suzan je sebe smatrala izuzetno snalažljivom osobom. Ona je bila žena koja je sama
stvorila svoje ime i postigla uspeh, uprkos neuspešnim i razuzdanim roditeljima. Međutim, u
ovoj situaciji osećala se potpuno bespomoćno.

„Zašto mi je to uradio?” - pitala se. „To je pobuna, namerno sabotiranje mojih planova
za njegovu budućnost. Šta bi drugo moglo da bude? Zar mu nisam pružila sve, svako moguće
sredstvo za postizanje uspeha: najbolje obrazovanje, časove tenisa, klavira, jahanja? I ovako
mi vraća? Kakva sramota - zamislite da moji prijatelji saznaju!” Suzan je gorela od zavisti pri
pomisli na uspešnu decu svojih prijatelja.

Prvo što sam uradio bilo je da je podsetim na ono što je već znala. Slika njenog sina
na ulici bila je iracionalna - ona je videla katastrofu tamo gde je nije bilo. Istakao sam da je
njen sin, sve u svemu, dobro napredovao: bio je na dobrom programu rehabilitacije i na
privatnoj terapiji sa odličnim savetnikom. Oporavak od zavisnosti retko kad prolazi bez
komplikacija: recidivi su neizbežni, a često ih bude i po nekoliko. Naravno, ona je to znala;
nedavno se vratila sa celonedeljne porodične terapije u okviru sinovljevog programa
rehabilitacije. Pritom, njen suprug uopšte nije delio tu njenu veliku zabrinutost oko njihovog
sina.

Takođe je znala da je njeno pitanje „Zašto mi je Džordž ovo priredio?” bilo

iracionalno i klimnula je glavom u znak odobravanja kada sam joj rekao da mora da isključi
sebe iz te slike. Njegovo ponovno korišćenje droga nije imao nikakve veze sa njom.

Svaku majku bi uznemirila pomisao da joj se sin vratio drogama i da je u zatvoru, ali
Suzanina reakcija je bila preterana. Stoga sam posumnjao da veliki deo njenih strepnji potiče
iz nekog drugog izvora.

Naročiti utisak je na mene ostavio njen izrazito snažan osećaj bespomoćnosti. Ona je
sebe uvek doživljavala kao veoma snalažljivu osobu, a sada se ta slika razbila - nije mogla
ništa da uradi za svog sina (osim da se odeli od njegovog života).

Ali zašto je Džordž bio toliko značajan u njenom životu? Da, on je bio njen sin. Ali
bilo je tu još nečeg. Bio je i suviše značajan. Izgledalo je da ceo njen život zavisi od njegovog
uspeha. Objasnio sam joj kako za mnoge roditelje deca često predstavljaju projekat za
sticanje besmrtnosti. Ta ideja je pobudila njeno interesovanje. Uvidela je da se jeste nadala da
će kroz svog sina produžiti sebe, ali je sada znala da mora da odbaci takve želje.

„On nije dovoljno jak za taj posao”, rekla je.

„Da li je bilo koje dete dovoljno jako za to?”, pitao sam je. „Štaviše, Džordž se nikada
nije ni prijavio za taj posao - upravo zato njegovo ponašanje i to što je ponovo koristio drogu
nema nikakve veze s tobom!”

Kada sam je pri kraju seanse zapitao zašto nosi zavoj, rekla mi je da je upravo imala
plastičnu operaciju zatezanja kože na vratu. Pošto sam nastavio da je ispitujem o operaciji,
postala je nestrpljiva i nastojala da se vrati na pitanje svog sina - to je bio razlog, istakla je,
što me kontaktirala.

Ali nisam hteo da je pustim.

„Reci mi nešto više o tvojoj odluci da odeš na operaciju.”

„Pa, mrzim tragove koje starenje ostavlja na mom telu - mojim grudima, mom licu, a
posebno mom opuštenom vratu. Ova operacija je moj rođendanski poklon samoj sebi.”

„Koji ti je ovo rođendan?”

„Rođendan sa velikim R. Cifre su šest i nula. Napunila prošle nedelje.”

Pričala mi je kako je to imati šezdeset godina i shvatati da vreme ističe (a ja sam njoj
pričao kako je sa sedamdeset). Potom sam zaključio:

„Siguran sam da je tvoja strepnja preterana, jer jedan deo tebe veoma dobro zna da se
recidivi dešavaju u gotovo svakom lečenju zavisnosti. Mislim da deo tvoje anksioznosti
potiče iz nečeg drugog, a da se pogrešno vezuje za Džordža.”

Suzan me je podržala žustro klimnuvši glavom, a ja sam nastavio: „Mislim da se

veliki deo tvoje anksioznosti tiče tebe, a ne tvog sina. To je povezano sa tvojim šezdesetim
rođendanom, sa tvojom svešću o starenju i o smrti. Rekao bih da na nekom dubokom nivou
verovatno razmatraš bitna pitanja: šta ćeš učiniti sa ostatkom svog života, šta će tvom životu
dati smisao, naročito sada kad ti je jasno da Džordž neće odraditi taj posao.”

Njen stav je postepeno iz nestrpljenja prešao u intenzivnu zainteresovanost. „Nisam

mnogo razmišijala o starenju i vremenu koje ističe. To pitanje se nikada nije pojavilo ni
tokom naše prethodne terapije. Ali shvatam šta hoćeš da kažeš.”

Na kraju sata pogledala me je u oči: „Ne mogu ni da zamislim kako će mi tvoje ideje
pomoći, ali ću ti reći jednu stvar: u poslednjih petnaest minuta si mi zaokupio pažnju. To je za
četiri dana najduži period u kome Džordž nije potpuno okupirao moje misli.”

Za sledeću nedelju smo zakazali još jednu seansu, u ranim jutarnjim časovima. Ona je
još od našeg prethodnog rada znala da su moja jutra rezervisana za pisanje i prokomentarisala
je kako narušavam svoju rutinu. Rekao sam joj da ne radim po uobičajenom rasporedu jer
sledeće sedmice putujem na sinovljevo venčanje.

Želeći da dodam još nešto što bi moglo biti od pomoći, dodao sam dok je odlazila:
„Ovo je mom sinu drugo venčanje, Suzan, i sećam se da sam tokom njegovog razvoda
prolazio kroz težak period - užasno je kada se kao roditelj osećate bespomoćno. Tako iz
iskustva znam koliko se strašno osećaš. Želja da pomognemo našoj deci je sastavni deo nas.”

U dve sedmice koje su usledile, fokusirali smo se mnogo manje na Džordža a sve više
na njen život. Njena strepnja zbog Džordža drastično se smanjila. Njegov terapeut je
predložio (a ja sam se složio) da bi i za Suzan i za Džordža bilo najbolje da prekinu kontakt
na nekoliko sedmica. Ona je želela da sazna više o strahu od smrti i o načinima na koje se
većina ljudi suočava s njim, i ja sam sa njom podelio mnoga svoja razmišljanja o strepnji od
smrti koja iznosim na ovim stranicama. Četvrte nedelje me je izvestila da oseća kako se vraća
u normalu i zakazali smo jednu kontrolnu seansu kroz nekoliko nedelja. Na toj poslednjoj
seansi, na moje pitanje šta joj je najviše koristilo u našem zajedničkom radu, ona je jasno
razgraničila ideje koje sam joj predložio i značajan odnos koji je imala sa mnom.

„Najdragocenija stvar”, rekla mi je, „bilo je to što si mi pričao o svom sinu. Na mene
je snažno uticalo to što si mi pristupio na takav način. Druge stvari na koje smo se
koncentrisali - kako sam strahove o sopstvenom životu i smrti izmestila na Džordža - sigurno
su mi privukle pažnju. Verujem da si potpuno bio u pravu... Ali neke od tih ideja - na primer
one koje si preuzeo od Epikura - bile su veoma... hm... intelektualne, i ne bih baš znala koliko
su zaista bile od pomoći. Međutim, nema sumnje da se na našim seansama odigralo nešto što
je bilo veoma delotvorno.”

Ključni element je dihotomija koju je napravila između ideja i međuljudskog odnosa

(v. peto poglavlje). Koliko god da ideje mogu biti korisne, njih će oživeti i osnažiti tek bliske
veze sa drugim ljudima.12

Kasnije na toj seansi, Suzan me je iznenada obavestila o nekim bitnim promenama u

12 Neophodna sinergija ideja i ljudske povezanosti je centralna tema u mom romanu Lečenje Šopenhauerom,
prevod Spasić Suzana, Beograd: Plato, 2007. (The Schopenhauer Cure, Harper Collins, New York, 2005).
svom životu. „Jedan od najvećih problema u mom životu je to što sam previše ograničena u
svom poslu. Bila sam računovođa previše godina, tokom većeg dela mog odraslog života, i
sada mislim kako je to loš spoj: ja sam ekstrovertna osoba u jednoj introvertnoj profesiji.
Volim da ćaskam sa ljudima, da se družim, a posao računovođe je previše usamljenički.
Moram da promenim posao, i tokom poslednjih nekoliko nedelja sam sa svojim suprugom
ozbiljno razgovarala o našoj budućnosti. Još uvek imam dovoljno vremena za novu karijeru.
Ne bih volela da ostarim i, kad pogledam unazad, shvatim da nikad nisam ni pokušala da
uradim bilo šta drugo.”

Potom mi je rekla da su u prošlosti ona i njen muž često kroz šalu govorili o svom snu
da kupe mali hotel u dolini Napa. Sada je to odjednom postala ozbiljna priča i protekli vikend
su proveli sa jednim trgovcem nekretninama u razgledanju raznih gostionica na prodaju.

Nakon šest meseci dobio sam od Suzan poruku ispisanu na poleđini fotografije jedne
ljupke gostionice u dolini Napa sa pozivom da ih posetim. „Prvo noćenje je na račun kuće!”

Ova priča o Suzan ilustruje nekoliko stvari. Prvo, disproporcionalnu silinu njene
anksioznosti. Naravno da je bila opterećena što joj je dete u zatvoru. Koji roditelj ne bi bio?
Ali je ona reagovala kao da je to katastrofa. Uostalom, njen sin je već godinama imao
problema sa drogama i više puta im se vraćao nakon lečenja.

Iz iskustva sam procenio da treba da se usmerim na zavoj oko njenog vrata, dokaz
plastične operacije. Međutim, bile su male šanse da ću pogrešiti jer niko u njenim godinama
nije imun na brige o starenju. Kozmetička operacija i „marker” šezdesetog rođendana
probudili su u njoj mnogo skrivenih strepnji od smrti, koje je prebacila na svog sina. Ja sam
joj tokom terapije predočio izvor njene anksioznosti i pokušao da joj pomognem da se sa njim
suoči.

Suzan je potreslo nekoliko saznanja: da joj telo stari, da je njen sin predstavljao njen
projekat besmrtnosti i da ona ima samo ograničenu moć da pomogne svom sinu ili zaustavi
svoje starenje. Na kraju, spoznaja da je u svom životu nakupila brdo žaljenja inicirala je
krupan životni preokret.

Ovo je prvi od mnogih primera koje ću izložiti da bih pokazao kako možemo učiniti
više od pukog ublažavanja strepnje od smrti. Svest o smrti može nam poslužiti kao iskustvo
koje otvara oči, visoko koristan katalizator krupnih promena u životu.
3

ISKUSTVO KOJE OTVARA OČI

Jedan od najpoznatijih književnih likova je Ebenizer Skrudž, pohlepni, zloćudni starac

samotnjak iz Božićne pesme Čarlsa Dikensa. Nešto se ipak na kraju priče događa Ebenizeru
Skrudžu - on doživljava upečatljivu transformaciju. Topi se njegov ledeni lik i on postaje
srdačan, velikodušan i voljan da pomogne svojim zaposlenima i saradnicima.

Šta se to dogodilo? Šta je pokrenulo Ebenizerovu transformaciju? To nije bila njegova

savest, niti toplina božićnog veselja. Umesto toga, to je bio jedan oblik egzistencijalne šok
terapije ili iskustvo koje otvara oči, kako ću to nazivati u ovoj knjizi. 13 Duh budućnosti (Duh
budućeg Božića) dolazi Skrudžu u posetu i daje mu jaku dozu šok terapije, omogućivši mu da
zaviri u budućnost. Skrudž posmatra svoje zanemareno telo, vidi strance koji daju u zalog
njegovu imovinu (čak i krevet i čaršave), i čuje članove svoje zajednice kako govore o
njegovoj smrti i olako je primaju. Nakon toga, Duh budućnosti ga vodi na groblje da pogleda
svoj grob. Skrudž zuri u svoj spomenik, opipava slova svog imena i u tom trenutku se
njegova ličnost transformiše. U sledećoj sceni, Skrudž je nova i saosećajna osoba.

Druge primere iskustva koje otvara oči - suočavanja sa smrću koje obogaćuje život -
nalazimo u izobilju u književnosti i na filmu. Pjer, protagonista čuvenog Tolstojevog romana
Rat i mir, suočava se sa smrću pred streljačkim vodom, da bi dobio pomilovanje nakon što je
ubijeno nekoliko ljudi u redu ispred njega. Pjer, koji je pre tog događaja bio izgubljena duša,
transformiše se i do kraja romana živi sa žarom i svrhom. (U stvarnom životu, Dostojevski je
u dvadeset prvoj godini na sličan način bio pošteđen u poslednjem trenutku i njegov život se
takođe transformisao.)

Stariji mislioci, mnogo pre Tolstoja - od nastanka pisane reči - upozoravali su nas na

13 U psihijatrijskoj literaturi, takva iskustva se obično nazivaju „granična iskustva”, prevod nemačkog
egzistencijalnog analitičkog termina Grenzsituationen, koji označava ljudske granice ili ograničenja.
Međutim, termin granica je problematičan u savremenoj terapiji jer se pre svega odnosi na okvir - to jest, na
granice terapijskog odnosa i izbegavanje drugačijih odnosa koji nisu terapijski. Stoga predlažem termin
iskustvo koje otvara oči.
međuzavisnost života i smrti. Stoici (na primer Hrizip, Zenon, Ciceron i Marko Aurelije)
podučavali su nas da je učenje o ispravnom življenju istovremeno i učenje o ispravnom
umiranju, a da je, isto tako, učenje o ispravnom umiranju istovremeno učenje o ispravnom
življenju. Ciceron je rekao da je „filozofirati znači pripremati se za smrt”. Sveti Avgustin je
napisao „da se čovekovo sopstvo rađa samo u suočavanju sa smrću”. Mnogi srednjovekovni
monasi držali su ljudske lobanje u svojim ćelijama kako bi usmerili svoje misli na svoju
smrtnost i njene pouke za vođenje života. Montenj je istakao da pisac u radnoj sobi mora
imati dobar pogled na groblje kako bi izoštrio svoje mišljenje. Ovako i na mnogo drugih
načina, veliki učitelji su nas tokom vekova podsećali da iako nas fizička smrt uništava, ideja
o smrti nas spasava.

Iako nas fizička smrt uništava, ideja o smrti nas spasava. Hajde da malo detaljnije
proučimo ovu ideju. Spasava nas? Od čega? I kako nas to spasava ideja o smrti?

Razlika između „stvari jesu” i „kakve su stvari”

Dijalektika koju je predočio Hajdeger, nemački filozof iz dvadesetog veka, pojašnjava

ovaj paradoks. On je definisao dva modusa bitisanja: svakodnevni i ontološki (od onto, ’biće’
i sufiksa - logija, ’nauka, proučavanje’). U svakodnevnom modusu, vi ste potpuno okupirani
svojim okruženjem i divite se tome kakve su stvari u svetu, dok u ontološkom modusu
opažate samo čudo postojanja i divite se tome što stvari jesu, što vi jeste.

Postoji suštinska razlika između toga kakve su stvari i toga što stvari jesu. Kada ste
obuzeti svakodnevnim modusom, okrećete se prolaznim elementima koji odvlače pažnju, kao
što su fizički izgled, stil, imovina ili prestiž. U ontološkom modusu, naprotiv, ne samo što ste
svesniji postojanja, smrtnosti i drugih nepromenljivih karakteristika života već ste isto tako
željniji i spremniji da napravite značajne promene. Podstaknuti ste da se uhvatite u koštac sa
svojom osnovnom ljudskom odgovornošću da izgradite autentičan život sačinjen od
angažovanja, povezivanja sa ljudima, smisla i samoostvarivanja.

Mnoga svedočenja o drastičnim i trajnim promenama koje je podstaklo suočavanje sa

smrću govore u prilog ovom stanovištu. Tokom svog desetogodišnjeg intenzivnog rada sa
pacijentima koji se suočavaju sa smrću od raka, otkrio sam da su mnogi od njih, umesto da se
predaju obamrlom očaju, doživeli pozitivne i dramatične transformacije. Oni su preuredili
svoje životne prioritete tako što više nisu pridavali značaj trivijalnostima. Preuzeli su moć da
izaberu da ne rade ono što zaista ne žele da rade. Iskrenije su komunicirali sa onima koje su
voleli i više su cenili elementarne činjenice života - godišnja doba koja se smenjuju, lepotu
prirode, poslednji Božić ili Novu godinu.

Mnogi su naveli da im se smanjio strah od drugih ljudi, da su spremniji da preuzmu

rizike, i da ih manje brine odbijanje. 14 Jedan od mojih pacijenata je šaljivo prokomentarisao
da „rak leči psihološke neuroze”. Drugi mi je rekao: „Kakva šteta što sam morao da čekam
sve do sada, kad mi je rak napao telo, da bih naučio da živim!”

Otvaranje očiju na kraju života: Tolstojev Ivan Iljič

U Tolstojevoj pripoveci Smrt Ivana Iljiča, protagonista - sredovečni, arogantni

birokrata obuzet samim sobom - oboleva od smrtonosne stomačne bolesti i umire u
neprestanom bolu. Kako se smrt približava, Ivan Iljič shvata da se celog svog života štitio od
ideje smrti svojom preokupacijom prestižom, izgledom i novcem. Razbesni se na sve ljude
oko njega koji čuvaju neistinu i poriču smrt time što mu daju neosnovane nade da će se
oporaviti.

Potom, nakon jednog zapanjujućeg razgovora sa najdubljim delom svog bića, u

jednom trenutku bistrine otvara oči pred činjenicom da umire tako loše zato što je tako loše i
živeo. Čitav njegov život bio je pogrešan. Braneći se od smrti, branio se i od života. Uporedio
je svoj život sa iskustvom koje je često doživljavao u vozu kada bi mislio da ide napred, a u
stvari se kotrljao nazad. Ukratko, postao je svestan bitisanja.

Kako se smrt brzo približava Ivanu Iljiču, on uviđa da ima još vremena. Postaje
svestan da ne samo on nego sva živa bića moraju umreti. Otkriva u sebi saosećajnost, jednu
za njega novu emociju. Oseća nežnost prema drugima: prema svom mladom sinu koji mu
ljubi ruku; prema mladom slugi koji se brine o njemu na prirodan i privržen način; i čak, po
prvi put, prema svojoj mladoj ženi. On žali zbog patnji koje im je naneo i na kraju ne umire u
bolu, već u radosti intenzivnog saosećanja.

Ova Tolstojeva priča nije samo književno remek-delo već i moćna obrazovna lekcija.
Zapravo, ona je često obavezna lektira za one koji se obučavaju da pružaju utehu smrtno

14 Yalom I. D. Existential Psychotherapy, Basic Books, New York, 160.

bolesnim osobama.

Ako takva svest o postojanju vodi ka bitnim ličnim promenama, kako se iz modusa
svakodnevice prebaciti u modus koji uspešnije vodi ka promeni? To nećemo postići pukom
željom ili zapinjanjem i stezanjem zuba. Umesto toga, obično je potrebno da osoba doživi
snažno ili nepovratno iskustvo kako bi otvorila oči, trgnula se iz svakodnevnog modusa i
prešla u ontološki modus. To je ono što ja nazivam iskustvom koje otvara oči.

Ali gde su ta iskustva koja otvaraju oči u svakodnevnom životu za one koji se ne
suočavaju sa neizlečivim rakom, streljačkim vodom ili Duhom budućnosti? Po mom iskustvu,
glavni katalizatori za iskustvo koje otvara oči su značajni životni događaji:

bol zbog gubitka važne osobe;

bolest koja ugrožava život;

raskid emotivne veze;

neka bitna životna prekretnica, kao što je značajan rođendan (pedeseti, šezdeseti,
sedamdeseti itd.);

katastrofalna trauma, kao što su požar, silovanje ili pljačka;

deca koja napuštaju dom (prazno gnezdo);

gubitak posla ili promena karijere;

odlazak u penziju;

preseljenje u starački dom.

Konačno, i moćni snovi koji prenose poruku iz dubine va-šeg bića mogu poslužiti kao
iskustva koja otvaraju oči. Svaka od narednih priča iz moje kliničke prakse ilustruje drugačiji
oblik iskustva koje otvara oči. Sve tehnike koje koristim u radu sa svojim pacijentima
dostupne su svakome: možete ih modifikovati i koristiti ne samo u svojoj introspekciji već i u
pruža-nju pomoći onima koje volite.
Bol kao iskustvo koje otvara oči

Bol i gubitak mogu otvoriti oči i učiniti čoveka svesnijim postojanja. Tako je bilo sa
Elis, koja je, postavši udovicom, morala da se suoči i sa bolom zbog gubitka i sa odlaskom u
starački dom; sa Julijom, kojoj je bol zbog smrti prijatelja otkrila sopstvenu strepnju od smrti;
i sa Džejmsom, koji je godinama potiskivao bol zbog smrti svoga brata.

Večna prolaznost: Elis

Vrlo dugo sam bio Elisin terapeut. Koliko dugo? Pazite da ne padnete sa stolice, svi vi
mlađi čitaoci upoznati sa savremenim modelom kratke terapije. Dolazila je kod mene duže od
trideset godina!

Ne trideset godina neprekidno (iako ovde hoću jasno da napomenem da je nekim

ljudima zaista potrebno toliko neprekidne podrške). Elis - koja je zajedno sa svojim mužem
Albertom posedovala i vodila prodavnicu muzičkih instrumenata - prvi put me je pozvala
kada joj je bilo pedeset godina, zbog sve oštrijih konflikata sa sinom, kao i sa nekoliko
prijatelja i mušterija. Dolazila je dve godine na individualnu terapiju a potom tri godine na
grupnu terapiju. Iako je značajno napredovala, tokom narednih dvadeset pet godina se
nekoliko puta vraćala na terapiju da bi se suočila sa bitnim životnim krizama. Naš poslednji
susret se odigrao kraj njene postelje, neposredno pred smrt, kada je imala osamdeset četiri
godine. Elis me je naučila mnogo toga, posebno o stresnim fazama u drugoj polovini života.

Epizoda koju ću opisati odigrala se tokom našeg poslednjeg ciklusa terapije, koji je
započeo kada je imala sedamdeset pet godina i trajao oko četiri godine. Elis je potražila
pomoć kada je njenom mužu dijagnostifikovana Alchajmerova bolest. Trebala joj je podrška:
malo je patnji koje su toliki košmar za čoveka kao što je biti svedok postepenom ali
neumitnom razaranju uma svog životnog partnera.

Elis je patila dok je njen muž prolazio kroz te neumoljive faze: najpre je to radikalan
gubitak kratkoročnog pamćenja, kada se gube ključevi i novčanici; posle toga je zaboravljao
gde je parkirao automobil, a ona bi kružila gradom tražeći izgubljeno vozilo; zatim njegova
faza lutanja, kada je bilo potrebno da ga policija doprati do kuće; potom pogoršanje ličnih
higijenskih navika; zatim drastična preokupiranost samim sobom praćena gubitkom empatije.
Poslednji užas koji je Elis doživela bilo je da njen muž, sa kojim je provela pedeset pet
godina, više nije mogao da je prepozna.

Kada je Albert umro, skrenuli smo pažnju na žaljenje i naročito na tenziju koju je
osećala između bola i olakšanja - bol zbog gubitka Alberta, koga je poznavala i volela još od
tinejdžerskih dana, i olakšanje što je oslobođena velikog tereta celodnevne nege stranca koji
je on postao.

Nekoliko dana nakon sahrane, kada su se njeni prijatelji i porodica vratili svojim
ispunjenim životima a ona se suočila sa praznom kućom, javio se novi strah: počela je da se
užasava da bi tokom noći u njenu kuću mogao da provali uljez. Spolja se ništa nije
promenilo; njen kraj, u kome je živela srednja klasa, bio je i dalje stabilan i bezbedan kao i
uvek. U njenom bloku su prebivali poznati prijateljski susedi, od kojih je jedan bio policajac.
Možda se Elis u odsustvu svog muža osećala nezaštićeno: iako je on godinama bio fizički
onesposobljen, samo njegovo prisustvo pružalo joj je osećaj sigurnosti. Na kraju joj je jedan
san omogućio da shvati izvor svog straha.

Sedim na ivici bazena sa nogama u vodi i obuzima me jeza jer vidim veliko lisće kako
mi se primiče pod vodom. Osećam kako mi dotiče noge - fuj... I sada se ježim pri
pomisli na to. Lišće je crno, veliko i oblo. Pokušavam da pokrenem noge kako bih
napravila talase koji bi odgurnuli lišće nazad, ali za moja stopala su vezane teške
vreće peska. Ili su to možda vreće kreča.

„Tada sam se uspaničila”, rekla je, „i probudila se vrišteći. Satima sam se trudila da ne
zaspim ponovo kako ne bih sanjala isti san.”

Jedna od njenih asocijacija na san je objasnila njegovo značenje.

„Vreće kreča? Šta to za tebe predstavlja?” - zapitao sam.

„Sahranu”, odgovorila je. „Zar nisu upravo kreč bacali u masovne grobnice u Iraku? I
isto tako u Londonu za vreme crne kuge?”

Znači, taj uljez je bila smrt. Njena smrt. Smrt njenog muža je i nju izložila smrti.
 „Ako on može da umre”, rekla je, „onda mogu i ja. Onda ću i ja umreti.”

Nekoliko meseci nakon muževljeve smrti, Elis je odlučila da se preseli iz kuće u kojoj
je živela četrdeset godina u starački dom, u kome će dobiti brigu i medicinsku pomoć kakva
joj je bila potrebna zbog ozbiljne hipertenzije i oštećenog vida usled makularne degeneracije.

Tada je postala preokupirana raspodelom svoje imovine. Ni o čemu drugom nije

razmišljala. Selidba u mali stan iz velike petosobne kuće pune nameštaja, uspomena i
kolekcije antikvarnih muzičkih instrumenata značila je, naravno, da mora da se reši velikog
dela svoje imovine. Njen sin jedinac, stalni putnik, koji je u tom trenutku radio u Danskoj i
živeo u malom stanu, nije imao prostora za njene stvari. Od svih teških odluka koje je morala
da donese, najteže joj je bilo da odluči šta će učiniti sa muzičkim instrumentima koje su ona i
Albert sakupljali tokom celog njihovog zajedničkog života. Često je u samoći svog sve
manjeg života čula avetne akorde svoga dede koji svira violončelo Paolo Testore iz 1751.
godine, ili svog muža na njegovom omiljenom britanskom cimbalu iz 1775. godine. A tu je
bila i engleska koncertina i uređaj za snimanje, koje su im njeni roditelji darovali kao
svadbeni poklon.

Svaki predmet u njenom domaćinstvu sadržao je uspomene čiji je ona sada bila jedini
vlasnik. Rekla mi je da će svaki od njih završiti u rukama stranaca, koji nikada neće znati
njihovu istoriju niti ih voleti kao ona. Na kraju će njena smrt konačno izbrisati sve te bogate
uspomene utisnute u cimbalo, violončelo, flaute, frule i mnoge druge instrumente. Njena
prošlost će iščeznuti zajedno sa njom.

Dan kada je trebalo da se preseli zlokobno se primicao. Malo-pomalo, nestajao je sav

nameštaj i stvari koje nije mogla da zadrži - prodavala ih je ili poklanjala prijateljima i
strancima. Kako joj se kuća praznila, tako se pojačavala njena panika od nastupajućeg
preseljenja.

Naročito je potresan bio njen poslednji dan u kući. Novi vlasnici su zahtevali da im
kuću ostavi potpuno praznu, jer su planirali da je potpuno renoviraju. Morala je da ukloni čak
i police za knjige. Dok je posmatrala kako radnici sa zidova skidaju police, uzdrhtala je
videvši stare slojeve kreča tirkizno plave boje.

Tirkizno plava! Dobro se sećala te boje. Pre četrdeset godina, kada se uselila u ovu
kuću, zidovi su bili tirkizno plavi. I, po prvi put za sve ove godine, setila se izraza lica žene
od koje je kupila kuću - bolnog lica namučene, ogorčene udovice, koja je, kao i ona, mrzela
što mora da napusti svoju kuću. Sada je i Elis bila udovica, isto tako ogorčena, i isto tako je
mrzela što mora da napusti svoju kuću.

Život je prolazna povorka, pomislila je. Naravno! Oduvek je znala za prolaznost. Zar
nije jednom pohađala celonedeljnu radionicu meditacije, gde su beskonačno ponavljali reč
anicca, koja na paliju15 znači prolaznost. Ali u ovome, kao i u mnogim stvarima, postoji
ogromna razlika između toga da znate za nešto i da nešto znate iz sopstvenog iskustva.

Sada je Elis zaista shvatila da je i sama prolazna, da jednostavno prolazi kroz tu kuću
kao i svi njeni prethodni stanari. A kuća je takođe prolazna i jednog dana će i ona ustupiti
mesto nekoj drugoj kući na istom tom zemljištu. Proces odricanja od svoje imovine i selidba
bilo je iskustvo koje otvara oči za Elis, koja se uvek uljuljkivala u toploj, ugodnoj iluziji
bogato uređenog i dekorisanog života. Sada je shvatila da ju je izobilje stvari štitilo od
ogoljenosti postojanja.

Na našoj sledećoj seansi, naglas sam joj pročitao deo iz Tolstojeve Ane Karenjine16 u
kome Anin muž, Aleksej Aleksandrovič, shvata da će ga ona zaista ostaviti: „Sada je iskusio
osećanje slično kao čovek koji, dok mirno prelazi preko mosta, odjednom shvata da je most
srušen a da se ispod nalazi provalija. Ta provalija bio je sam život, a most je bio veštački
život koji je Aleksej Aleksandrovič živeo.”

Elis je takođe nazrela ogoljenu konstrukciju života i ništavilo ispod nje. Taj odlomak
iz Tolstojevog romana joj je pomogao, delimično zbog toga što je njeno iskustvo imenovano i
tako prožeto osećajem bliskosti i kontrole, a delimično zbog implikacija koje je to imalo za
naš odnos - naime, to što sam ja uložio vreme i trud da pronađem odlomak sa nekim od meni
najdražih Tolstojevih rečenica.

Priča o Elis uvodi nekoliko ideja koje će se ponovo javiti u drugim primerima u ovoj
knjizi. Smrt njenog supruga pobudila je njenu strepnju od sopstvene smrti. Ta strepnja je
najpre eksternalizovana i transformisana u strah od nekog uljeza, potom se javila kao noćna
mora, a onda se pokazala otvorenije, u procesu tugovanja, sa shvatanjem da: „Ako on može
da umre, onda ću i ja.” Sva ta iskustva, uz gubitak mnogih dragih stvari prepunih uspomena,
premestila su Elis u ontološki modus, koji ju je na kraju doveo do značajne lične promene.

Roditelji su joj odavno umrli, a smrt njenog dugogodišnjeg saputnika ju je suočila sa

nepouzdanošću sopstvenog postojanja. Sada više niko nije stajao između nje i groba. Takvo
iskustvo nije nimalo neobično. Kao što ću naglasiti nekoliko puta u ovoj knjizi, uobičajeni a

15 Jezik ranih budističkih spisa - Prim. prev.

16 Tolstoy, L. Anna Karenina, Modern Library, New York, 2000, 168 (prvi put objavljeno 1877. godine).
često zanemareni deo tugovanja jeste suočavanje preživelog sa sopstvenom smrću.

Ova priča ima neočekivani završetak. Kada je došlo vreme da Elis napusti kuću i
preseli se u starački dom, ja sam se pripremao: brinuo sam se da će zapasti u dublji, možda
nepovratni očaj. Međutim, dva dana nakon preseljenja, ona je ušla u moju kancelariju lakim,
gotovo živahnim korakom, sela i zapanjila me.

„Srećna sam!” - rekla je.

Svih ovih godina koliko sam je viđao, nikada nije započela seansu na takav način.
Otud ta euforija? (Uvek učim svoje studente da je razumevanje faktora koji čine da se klijenti
osećaju bolje jednako važno kao i razumevanje razloga koji čine da se osećaju loše.)

Njena sreća je poticala iz njene duboke prošlosti. Elis je odrasla u domovima za

nezbrinutu decu, uvek je delila sobu sa drugom decom, a potom se udala mlada i uselila u
kuću svog muža - celog svog života žudela je za svojom sobom. Dok je još bila tinejdžerka,
duboko ju je dirnula Sopstvena soba Virdžinije Vulf. Ono što ju je sada činilo srećnom, rekla
mi je, bilo je to što je konačno, sa osamdeset godina u staračkom domu, imala sopstvenu
sobu.

Ne samo to, već je i osećala da joj se pružila prilika da ponovi jedan deo svog ranog
života - da bude sama, bez muškarca, sasvim svoja - i da ovoga puta to shvati na pravi način:
konačno je mogla da priušti sebi da bude slobodna i autonomna. Samo neko ko je intimno
povezan sa njom i potpuno svestan njene prošlosti i njenog nesvesnog može da razume
ovakav ishod, u kome je lično-nesvesno-istorijsko nadvladalo egzistencijalne brige.

Još jedan faktor je igrao važnu ulogu u njenom osećaju dobrostanja: to je osećaj
oslobađanja. To što je razdala svoj nameštaj bio je veliki gubitak, ali isto tako i olakšanje.
Mnoge njene stvari bile su dragocene, ali teške i pune uspomena. Kada je ostavila te stvari,
činilo se kao da je izašla iz čaure. Tada je, oslobođena duhova i ostataka iz prošlosti, dobila
novu sobu, novu kožu, nov početak - novi život u osamdesetoj godini.
 Prikrivena strepnja od smrti: Džulija

Džulija, četrdesetdevetogodišnja terapeutkinja, Britanka koja živi i radi u

Masačusetsu, zatražila mi je nekoliko seansi tokom svog dvonedeljnog boravka u Kaliforniji.
Želela je da joj pomognem sa problemom koji je opstajao uprkos prethodnim terapijama.

Nakon smrti svog bliskog prijatelja dve godine ranije, Džulija ne samo što nije uspela
da preboli gubitak već je i razvila niz simptoma koji su joj ozbiljno ometali život. Postala je
izuzetno hipohondrična: i najmanji fizički bol ili grč izazivao je kod nje uzbunu i nagonio je
da pozove lekara. Iz to, postala je suviše plašljiva da bi se bavila nekom od svojih ranijih
aktivnosti - klizanjem, skijanjem, ronjenjem - ili bilo kojom drugom iole rizičnom
aktivnošću. Čak joj je i vožnja postala neprijatna, a pre nego što se ukrcala u avion za
Kaliforniju, morala je da uzme valijum. Bilo je očigledno da je smrt njenog prijatelja izazvala
snažnu, blago prikrivenu strepnju od smrti.

Pošto sam prešao na ispitivanje istorije njenih predstava o smrti na direktan,

objektivan način, otkrio sam da se, poput mnogih ljudi, prvi put suočila sa smrću kao dete,
kada bi pronašla mrtve ptice i insekte i prisustvovala sahranama baba i deda. Nije se sećala
trenutka kada je prvi put shvatila da je i njena smrt neizbežna, ali je pamtila kako je u
mladosti jednom ili dvaput dozvolila sebi da razmišlja o sopstvenoj smrti: „To je bilo kao da
mi se pod nogama otvara zamka i onda beskrajno padam u mrak. Verovatno sam tada čvrsto
odlučila da više tamo neću ići.”

„Džulija”, rekao sam potom, „postaviću vam jedno jednostavno pitanje. Zašto je smrt
toliko strašna? Šta vas tačno plaši u vezi sa smrću?”

Odmah je odgovorila: „Sve ono što ne bih uradila.”

„Kako to mislite?”

„Treba da vam ispričam o svojoj umetničkoj prošlosti. Moj prvi identitet bio je
umetnički. Svako, svi moji profesori, davali su mi do znanja da sam izuzetno talentovana.
Međutim, iako sam tokom detinjstva i mladosti dobijala značajna priznanja, ostavila sam
umetnost po strani kada sam se odlučila za psihologiju.”

A onda se ispravila: „Ne, to nije potpuno tačno. Nisam je sasvim ostavila po strani.
Često bih počinjala da crtam ili slikam, ali nikad ne bih završila rad. Započnem nešto i onda
to gurnem u svoj radni sto, koji je, kao i moj ormar na poslu, natrpan nezavršenim radovima.”

„Zašto? Ako volite da slikate i započinjete radove, šta vas sprečava da ih završite?”

„Novac. Vrlo sam zauzeta i imam ispunjen raspored terapija.”

„Koliko zarađujete? Koliko vam je novca potrebno?”

„Pa, mnogi ljudi bi rekli da je to prilično dosta novca - imam pacijente barem
četrdeset sati nedeljno, često i više. Ali tu je basnoslovna suma novca potrebna za dvoje dece
u privatnoj školi.”

„A vaš muž? Rekli ste da je i on terapeut. Da li i on toliko radi i zarađuje?”

„On ima isti broj pacijenata, a nekad i više, i zarađuje više - veliki deo njegovog posla
obuhvata neuropsihijatrijsko testiranje, koje je isplativije.”

„Dakle, čini se da vi i vaš muž zajedno imate više novca nego što vam je potrebno. A
opet, vi mi kažete da vas novac u potpunosti sprečava da se bavite umetnošću?”

„Pa, razlog jeste novac, ali u čudnom smislu. Vidite, moj muž i ja se oduvek
takmičimo ko može više da zaradi. Nikad to nismo javno priznali i to nije otvoreno
takmičenje, ali ja znam da je ono oduvek tu.”

„Pa, da vas pitam nešto: Zamislite da vam klijentkinja dođe u kancelariju i kaže da je
veoma talentovana i želi da se kreativno izrazi, ali to ne može da uradi jer se takmiči sa
svojim mužem ko će zaraditi više novca - novca koji joj nije potreban. Šta biste joj rekli?”

Još uvek mi u ušima odzvanja njen munjeviti odgovor i njen odsečan britanski
akcenat: „Rekla bih joj: Živiš apsurdan život!”

Džulijin rad na terapiji se zatim koncentrisao na pronalaženje načina da živi manje

apsurdno. Proučavali smo taj takmičarski duh u njenom bračnom odnosu kao i značenje
nezavršenih crteža u njenom stolu i ormaru. Na primer, razmatrali smo da li je maštanje o
alternativnoj sudbini služilo da na neki način neutrališe ravnu liniju koja se pružala od
rođenja do smrti. Ili možda izvlači neku dobit iz toga što ne završava svoje radove i samim
tim ne ispituje granice svog talenta? Možda je htela da održava uverenje kako je mogla da
uradi velike stvari samo da je htela. Možda joj je bilo privlačna ta maštarija da je, samo da je
htela, mogla biti veliki umetnik. Možda pak nijedan njen umetnički rad nije dostigao nivo
koji je od sebe zahtevala.
 Džulija se posebno zadržala na poslednjoj misli. Ona je večito bila nezadovoljna
sobom i vodio ju je moto koji je zapamtila sa školske table kad joj je bilo osam godina:

Dobro, bolje, najbolje,

nikad ne ostavi kako je

dok god dobro ne bude bolje

a bolje ne postane najbolje.

Džulijina priča je još jedan primer prikrivenog ispoljavanja strepnje od smrti. Ona je
došla na terapiju sa nizom simptoma, koji su bili providna maska za strepnju od smrti.
Štaviše, u njenom slučaju simptomi su se pojavili nakon smrti bliske osobe - što je događaj
koji je poslužio kao iskustvo koje otvara oči i naveo je da se suoči sa sopstvenom smrću.
Terapija je brzo napredovala; za samo nekoliko seansi, razrešena je njena tuga i njeno
preplašeno ponašanje, i ona se direktno uhvatila ukoštac sa načinom na koji je neispunjeno
vodila svoj život.

„Šta vas tačno plaši u vezi sa smrću?” je pitanje koje često postavljam klijentima, jer
izaziva raznovrsne odgovore koji često ubrzaju rad na terapiji. Njen odgovor („Sve ono što ne
bih uradila”) ukazuje na temu izuzetno važnu za mnoge ljude koji razmišljaju o smrti ili se sa
njom suočavaju: pozitivna korelacija između straha od smrti i osećaja neproživljenog
života.17

Drugim rečima, što je život više neproživljen, to je veća strepnja od smrti; što više ne
uspete da potpuno iskusite svoj život, to ćete se više plašiti smrti. Niče je ovu ideju snažno
izrazio u dva kratka epigrama: „Konzumiraj svoj život” i „Umri u pravi čas”. To govori i Grk
Zorba kada zahteva: „Ne ostavljaj smrti ništa osim dogorelog zamka”, 18 kao i Sartr kada u
svojoj autobiografiji piše: „Tiho sam išao ka svom kraju... siguran da će poslednji otkucaj
mog srca biti utisnut na poslednjoj stranici mog rada i da će smrt uzeti samo već mrtvog
čoveka.”19

17 Ovaj zaključak je podržan doktorskom disertacijom koja potvrđuje obrnut odnos između strepnje od smrti i
životnog zadovoljstva - drugim rečima, što je manje životno zadovoljstvo, to su veće strepnje od smrti.
Godley, C. Death Anxiety, Defensive Styles, and Life Satisfaction (neobjavljena doktorska disertacija),
Colorado State University, 1994.
18 Kazantzakis, N. Zorba the Greek, Simon & Schuster, New York, 1952. (prvi put objavljeno 1946. godine).
19 Sartre, J.-P. The Words, Vintage Books, New York 1981, 198 (prvi put objavljeno 1964).
 U senci bratovljeve smrti: Džejms

Džejms, četrdesetšestogodišnji pravnik, započeo je terapiju iz više razloga: mrzeo je

svoj posao, mučilo ga je nespokojstvo i osećaj nepripadanja, preterano je pio i nije imao
bliskih odnosa osim problematične veze sa svojom ženom. Tokom prvih seansi, među
mnogim problemima - poslovnih, bračnih, problema u međuljudskim odnosima i sa
alkoholom - nisam primetio nijednu evidentnu brigu o takvim egzistencijalnim pitanjima kao
što je prolaznost ili smrtnost.

Brzo su, međutim, isplivali problemi sa dubljih nivoa. Kao prvo, primetio sam da kad
god smo ispitivali njegovu izolovanost od drugih ljudi, uvek smo nekako završavali na istoj
tački: smrt njegovog starijeg brata, Eduarda. Eduardo je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada
je njemu bilo osamnaest a Džejmsu šesnaest godina. Nakon dve godine, Džejms je napustio
Meksiko i otišao na koledž u Sjedinjenim Državama. Od tada je viđao porodicu samo jednom
godišnje: leteo je kući u Oaksaku svakog novembra na Dan mrtvih, el Dia de los Muertos, u
znak sećanja na svog brata.

Još nešto je ubrzo počelo da se pojavljuje, i to na gotovo svakoj seansi: tema postanka
i završetka. Džejms je bio obuzet eshatologijom, krajem sveta, i praktično je znao napamet
„Knjigu otkrovenja”. Fascinirao ga je takođe i postanak, naročito drevni sumerski tekstovi,
koji su, po njegovom mišljenju, nagoveštavali vanzemaljsko poreklo ljudske vrste.

Meni je bilo teško da se bavim tim temama. Ako ništa drugo, nije bilo pristupa
njegovom osećanju tuge za bratom: puno amnezije je okruživalo njegov emocionalni odgovor
na bratovljevu smrt. Eduardova sahrana? Džejms se sećao samo jedne stvari: da jedino on
nije plakao. On je, kaže, reagovao kao da je čitao u dnevnim novinama tekst o nekoj drugoj
porodici. Čak i na godišnjoj proslavi Dana mrtvih, osećao je da je prisutan samo telom, ali ne
i umom niti duhom. Strepnja zbog smrti? To nije bio problem za njega, koji je govorio kako
ga smrt nimalo ne plaši. Zapravo, on je smatrao da je smrt pozitivan događaj i radovao se
trenutku kada će se ponovo naći na okupu sa svojom porodicom.

Ispitivao sam njegova paranormalna uverenja u raznim pravcima, dajući sve od sebe
da ne pokažem svoj ekstremni skepticizam i da ne izazovem njegov odbrambeni stav. Moja
strategija je bila da izbegavam razgovor o sadržaju (to jest, o postojanju i nepostojanju
vanzemaljskih pojava ili neidentifikovanih letećih objekata) i da se umesto toga usredsredim
na dve stvari: na psihološko značenje takvog njegovog interesovanja i na njegovu
epistemologiju - to jest, kako je saznao ono što je znao (koje je izvore koristio i šta je za njega
značilo dovoljno dokaza).

Naglas sam se pitao zašto je on, uprkos odličnom obrazovanju na jednom od

prestižnih koledža Ajvi lige,20 uporno ignorisao naučna ispitivanja takvih tema kao što je
poreklo ljudskih bića. Kakvu je dobit izvlačio iz prihvatanja ezoteričnih, natprirodnih
uverenja? Meni se činilo da su ona za njega bila toksična: povećavala su njegovu izolaciju jer
se nije usuđivao da ih podeli sa prijateljima bojeći se da bi ga otpisali kao čudaka.

Svi moji napori nisu dali mnogo rezultata i terapija je ubrzo počela da tapka u mestu.
On je na seansama bio nespokojan i postao je nestrpljiv u vezi sa terapijom. Skoro je svaku
seansu započinjao skeptičnim ili podsmešljivim pitanjima, kao što je: „Koliko će još trajati
terapija, doco?” Ili: „Jesam li gotovo izlečen?” Ili: „Hoće li ovo biti jedan od onih
beskonačnih slučajeva koji pune kasu?”

Onda je na jednoj seansi izneo moćan san koji je sve promenio. Iako ga je sanjao
nekoliko dana pre seanse, ostao mu je neverovatno lucidno zapisan u svesti:

Na sahrani sam. Neko leži na stolu. Sveštenik pripoveda o tehnikama balsamovanja.

Ljudi u nizu prolaze pored tela. Ja stojim u tom nizu, i znam da je telo balsamovano i
kozmetički obrađeno. Smirujem se i približavam. Prvo vidim stopala, onda njegove
noge, i nastavljam da klizim pogledom nagore. Desna ruka je u zavojima. Zatim
pogledam glavu i znam da je to Eduardo, moj brat. Stisne mi se grlo i počnem da
plačem. Doživljavam dva osećanja: prvo tugu, a onda prijatnost jer mu je lice
netaknuto i lepo je potamnelo na suncu. „Eduardo dobro izgleda”, kažem sebi. A
kada stignem do njegove glave, nagnem se i kažem mu: „Dobro izgledaš, Eduardo.”
Potom sednem pored svoje sestre, pogledam je i kažem: „On dobro izgleda!” Na
kraju sna sedim sam u Eduardovoj sobi i počinjem da čitam njegovu knjigu o
pojavama NLO u Rouzvelu.

Iako Džejms nije imao nikakvih spontanih asocijacija na taj san, tražio sam da daje

20 Ivy League - naziv koji obuhvata osam najpoznatijih univerziteta na severoistoku SAD (Pen, Prinston,
Kolumbija, Jejl, Dartmut, Harvard, Kornel i Braun). - Prim. lekt.
„slobodne asocijacije” na te slike. „Gledaj u sliku koja ti je ostala u glavi”, rekao sam, „i
pokušaj da razmišljaš naglas. Samo opisuj misli koje ti teku kroz um. Nastoj da ništa ne
izostaviš ili cenzurišeš, čak ni stvari koje ti izgledaju glupo ili nevažno.”

„Vidim torzo sa crevima koja ulaze i izlaze. Vidim telo koje leži u posudi sa žutom
tečnošću - to je verovatno tečnost za balsamovanje. Ništa drugo ne vidim.”

„Da li si u stvarnosti video Eduardovo telo na sahrani?”

„Ne sećam se. Mislim da je služba bila sa zatvorenim sandukom jer je Eduardo u
nesreći bio previše unakažen.”

„Džejms, na tvom licu vidim mnogo grimasa, mnogo izraza koji se smenjuju dok
razmišljaš o tom snu.”

„To je čudno iskustvo. S jedne strane, osećam se kao da ne želim da idem dalje i
koncentracija mi je sve slabija. Ali, s druge strane, taj san me privlači. Moćan je.”

Osetio sam da je san veoma značajan i nastavio: „Šta misliš o tome što kažeš da
Eduardo dobro izgleda? To si ponovio tri puta.”

„Pa, i jeste izgledao dobro - preplanulo, zdravo.”

„Ali, Džejms, on je bio mrtav. Šta za tebe znači ako mrtvac izgleda zdravo?”

„Ne znam. Šta ti misliš?”

„Ja mislim”, odgovorio sam, „da to što on izgleda dobro pokazuje kako ti još uvek
silno želiš da on bude živ.”

„Moj mozak kaže da si u pravu. Ali reči su samo reči. Ja to jednostavno ne osećam.”

„Momak od šesnaest godina tako izgubi brata, unakaženog u saobraćajnoj nesreći.

Mislim da je to obeležilo ceo tvoj život. Možda je vreme da počneš da saosećaš sa tim
šesnaestogodišnjakom.”

Džejms je polako klimnuo glavom.

„Izgledaš tužno, Džejms. O čemu razmišljaš?”

„Sećam se telefonskog poziva kada su majku obavestili o Eduardovoj nesreći. Slušao

sam na trenutak, shvatio da se nešto mnogo loše desilo, i otišao u drugu sobu. Mislim da
nisam želeo to da čujem.”

„Ne slušaš i ne čuješ, upravo to radiš sa svojim bolom. A tvoje poricanje, tvoje
opijanje, tvoj nespokoj - ništa od toga više ne pomaže. Bol je tu; kada mu zatvoriš jedna
vrata, on kuca na neka druga - u ovom primeru, on se ulio u san.”

Dok je Džejms klimao glavom, ja sam dodao: „A šta je sa završetkom sna, sa tom
knjigom o NLO u Rouzvelu?”

Džejms je glasno uzdahnuo i zagledao se u plafon. „Znao sam. Znao sam da ćeš me
pitati za to!”

„To je tvoj san, Džejms. Ti si ga stvorio, i ti si u njega stavio Rouzvel i NLO. Kako su
oni povezani sa smrću? Reci šta ti prvo padne na pamet.”

„Teško mi je da vam ovo priznam, ali tu knjigu sam pronašao na bratovljevoj polici i
pročitao sam je posle sahrane. Ne umem baš najbolje da objasnim, ali to izgleda otprilike
ovako: ako bih mogao da otkrijem odakle mi tačno potičemo - a možda zaista potičemo od
NLO i vanzemaljaca - onda bih živeo mnogo bolje. Znao bih zašto smo stavljeni ovde na
zemlju.”

Činilo mi se da Džejms pokušava da zadrži svog brata u životu tako što je usvojio
njegov sistem uverenja, ali sam sumnjao da bi mu ta misao koristila te sam ćutao.

Ovaj san i naš razgovor o njemu najavili su promenu u terapiji. Džejms je počeo da
shvata svoj život i svoju terapiju mnogo ozbiljnije i naša terapijska veza je ojačala. Više
nisam čuo nijednu doskočicu o mojoj kasi niti pitanja koliko će seansa trajati i da li je izlečen.
Džejms je sada znao da je smrt duboko obeležila njegovu mladost, da je tuga za bratom
uticala na mnoge njegove životne odluke i, konačno, da ga je njegova intenzivan bol
sprečavao da tokom života ispituje sebe i sopstvenu smrtnost.

Iako nikada nije izgubio interesovanje za paranormalno, Džejms je napravio neke

velike promene u svom životu: samostalno je prestao da pije (bez programa rehabilitacije),
značajno je poboljšao svoj odnos sa ženom, dao je otkaz i ušao u posao obučavanja pasa
vodiča za slepe - zanimanje koje mu je dalo smisao jer je činio nešto korisno za svet.
Velika odluka kao iskustvo koje otvara oči

Velike odluke često imaju duboke korene. Svaki izbor uključuje odricanje, a svako
odricanje čini nas svesnim ograničenja i prolaznosti.

U vezi i vezana: Pet

Pet, četrdesetpetogodišnja berzanska posrednica koja je već četiri godine razvedena,

zatražila je terapiju jer nije uspevala da uspostavi novu vezu. Ona je već dolazila kod mene
nekoliko meseci, kada je pre pet godina bila odlučila da se razvede. Razlog što me je ponovo
kontaktirala bilo je to što je upoznala novog privlačnog muškarca, Sema, koji ju je
interesovao ali je isto tako u njoj izazvao oluju anksioznosti.

Rekla mi je da je zarobljena u mreži paradoksa: volela je Sema, ali ju je mučilo

nastavljanje veze sa njim. Konačni okidač koji ju je naveo da me pozove bilo je to što je
dobila poziv za zabavu na kojoj će biti mnogi njeni bliski prijatelji i poslovni saradnici. Treba
li da povede Sema ili ne? Ta dilema je postajala sve jača. Sada je o tome neprekidno
razmišljala.

Čemu toliko previranje? Na prvoj seansi, nakon što sam neuspešno pokušavao da joj
pomognem da razume značenje svog nemira, probao sam sa indirektnim pristupom i
predložio joj vođenu fantaziju.

„Pet, hajde da pokušamo ovako; mislim da će pomoći. Zatvori oči i zamisli da ti i Sem
stižete na zabavu. Ulazite u prostoriju držeći se za ruke. Mnogi tvoji prijatelji vas vide, mašu i
prilaze vam.” Zastao sam. „Da li vidiš tu situaciju?”

Klimnula je glavom.

„Sada posmatraj tu scenu i pusti da te obuzmu osećanja. Udubi se i kaži mi sve što
osećaš. Pokušaj da se opustiš. Reci sve što ti padne na pamet.”

„Pih, zabava. Ne sviđa mi se.” Trgnula se. „Puštam Semovu ruku. Ne želim da me
vide sa njim.”
 „Nastavi. Zašto da ne?”

„Ne znam zašto! Stariji je od mene, ali samo dve godine. I izgleda odlično. Radi u
odnosima s javnošću i ume da se ponaša u društvu. Ali ja, odnosno mi bismo bili etiketirani
kao par. Stariji par. Ja bih bila vezana, ograničena. Govorila bih ne svim drugim muškarcima.
’U vezi’ i ’vezana’” - otvorila je oči - „znaš, nikada ranije nisam razmišljala o tom
dvostrukom značenju. Kao na koledžu kada nosiš značku sa oznakom bratstva nekog momka,
to znači da si u vezi sa njim, ali si isto tako i vezana.”21

„Veoma si domišljato opisala svoju dilemu, Pet. Imaš li još neka osećanja?”

Pet je zatvorila oči i ponovo utonula u fantaziju. „Javljaju mi se neke stvari u vezi sa
mojim brakom. Osećam se krivom što sam ga uništila. Znam sa naše prethodne terapije da ga
nisam ja uništila - ti i ja smo zajedno naporno radili na toj krivici - ali kunem se da mi se ta
ideja sada ponovo vraća. Propast tog braka bio je moj prvi pravi životni neuspeh - pre toga mi
je sve išlo uzlaznom putanjom. Naravno, taj brak je završen, već godinama je tako. Ali ako
zaista odaberem drugog čoveka, razvod će postati stvaran. To znači da nema povratka -
nikada. To će postati bivša faza mog života. Postaće nepovratno... vreme koje je iščezlo. Da,
da, znala sam to i pre, ali ne kao što mi je sada iznenada jasno.”

Ova priča ilustruje odnos između slobode i smrtnosti. Teške odluke često imaju
korene koji sežu do srži egzistencijalnih briga i lične odgovornosti. Hajde da ispitamo zašto je
Petina odluka bila toliko mučna.

Kao prvo, ona je nagoveštavala odricanje. Svako da uključuje i ne. Kada bi ozvaničila
svoju vezu sa Semom, druge mogućnosti - drugi mlađi, možda bolji muškarci - bile bi
isključene. Kao što je rekla, ona ne bi bila samo u vezi sa Semom već bi bila i vezana. Na taj
način bi odsekla druge mogućnosti. To sužavanje mogućnosti ima mračnu stranu: što više
stvari isključujete, to vaš život izgleda manji, kraći i manje vitalan.

Hajdeger je jednom definisao smrt kao „nemogućnost dalje mogućnosti”. Tako je

Petina anksioznost - prividno zbog površne stvari, odluke da li da povede muškarca na
zabavu ili ne - zapravo crpla snagu iz beskrajnog izvora njene strepnje od smrti. Ta odluka je
poslužila kao iskustvo koje otvara oči: naše usmeravanje na njeno dublje značenje umnogome
je doprinelo efikasnosti terapijskog rada.

Naša analiza odgovornosti dovela ju je do daljeg uvida da je nemoguće vratiti se u

21 U originalu: pinned and pinned doum. Na američkim koledžima su momci devojkama davali značke (pin)
svog bratstva kao znak da su u vezi, za šta se koristi glagol to pin, dok to pin down znači pričvrstiti. - Prim.
lekt.
mladost. Ona je prethodno spomenula kako se čini da joj je život tekao uzlaznom linijom sve
do razvoda, ali je sada shvatila da je razvod zaista nepovratan. Potom je odbacila ideje o
povratku, prihvatila to odricanje, okrenula se budućnosti i na kraju je bila spremna da se
obaveže Semu.

Njena iluzija da ljudi stalno rastu, napreduju i kreću se uzlaznom linijom nije
neobična. Nju umnogome podstiče ideja zapadne civilizacije o progresu, koja postoji još od
prosvetiteijstva, kao i američki imperativ kretanja uzlaznom linijom. Naravno, progres je
samo konstrukcija; postoje i drugi načini da se konceptualizuje istorija. Drevni Grci nisu
prihvatali ideju progresa: naprotiv, oni su gledali unazad, u zlatno doba koje je sve jače
blistalo kako su vekovi prolazili. Iznenadno shvatanje da je stalni napredak samo mit može da
uzdrma čoveka, kao što se dogodilo sa Pet, i ono sa sobom nosi značajnu promenu u idejama
i uverenjima.

Životne prekretnice kao iskustva koja otvaraju oči

Drugi primeri buđenja - i oni običniji i oni suptilniji - povezani su sa važnim životnim
događajima u životu kao što su godišnjice mature i diplomiranja; rođendani i godišnjice
braka; prepisivanja imovine i sastavljanje testamenta; veliki rođendani, kao što su pedeseti i
šezdeseti.

Proslave godišnjica mature

Proslave godišnjica mature, pogotovo nakon dvadeset pet godina, mogu biti bogata
iskustva. Ništa ne čini životni ciklus tako očiglednim kao kada vidite svoje drugove iz razreda
koji su odrasli i zaista ostarili. Naravno, najmoćniji poziv na buđenje, koji najviše otrežnjuje,
jeste prozivanje imena onih koji su umrli. Na nekim okupljanjima učesnicima se daju značke
sa fotografijama njihovih mladih likova, koje oni zakače na odeću a potom kruže po prostoriji
i upoređuju fotografije i lica, pokušavajući da pronađu mlade, nevine oči na izboranim
maskama pred njima. Ko može a da ne pomisli: „Tako su stari, svi su oni tako stari. Šta ja
radim u ovoj grupi? Na šta li ja njima ličim?”
 Za mene je proslava godišnjice mature kao zaključak priča koje sam počeo da čitam
pre trideset, četrdeset, čak pedeset godina. Školski drugovi imaju zajedničku prošlost, osećaj
duboke međusobne bliskosti. Znali su vas kada ste bili mladi i sveži, pre nego što ste razvili
svoju odraslu ličnost. Možda je to razlog što iz takvih proslava iznikne iznenađujući broj
novih brakova. Stari drugovi se čine pouzdanim, raspiruju se stare ljubavi, i svi učestvuju u
predstavi koja je počela davno u atmosferi beskrajne nade. Uvek podstičem svoje pacijente da
odu na takva okupljanja i da vode dnevnik o svojim reakcijama na njima.

Prepisivanje imovine

Prepisivanje imovine neizbežno utiče na egzistencijalnu svest, jer razmatrate svoju

smrt i svoje naslednike, i pažljivo razmišljate o raspodeli novca i imovine koje ste sticali
tokom čitavog života. Taj proces sumiranja života poteže mnoga pitanja: Koga volim? Koga
ne volim? Kome ću nedostajati? Prema kome treba da budem velikodušan? U to vreme kada
razmatrate i ocenjujete svoj život, morate i da obavite praktične stvari da biste se suočili sa
njegovim krajem, uredili sahranu, rešili nedovršene poslove.

Jedan od mojih klijenata sa neizlečivom bolešću, koji je počeo dovršavanje poslova,

provodio je dane pregledajući svoju elektronsku poštu kako bi obrisao sve poruke koje bi
mogle uznemiriti njegovu porodicu. Dok je brisao pisma svojih starih ljubavi, obuzela ga je
patnja. Konačno brisanje svih fotografija i uspomena, uzvišenih strastvenih iskustava,
neizbežno budi egzistencijalnu strepnju.

Rođendani i godišnjice

Značajni rođendani i godišnjice takođe mogu biti iskustva koja otvaraju oči. Iako
obično slavimo rođendane uz poklone, torte, čestitke i vesele zabave, čemu zapravo te
proslave? Možda je to pokušaj da rasteramo sve tužne spomene na neumoljivi prolazak
vremena. Terapeuti ispravno postupaju kada obraćaju pažnju na rođendane svojih pacijenata -
pogotovo one značajne, na prelasku u sledeću deceniju - i ispituju kakva to osećanja izaziva.
 Pedeseti rođendan: Vil

Svaki terapeut koji je naučio da oseti pitanja smrti zadivljen je njihovom

sveprisutnošću. Mnogo puta bih započeo da pišem neki deo ove knjige da bi mi, istog tog
dana, pacijent bacio u krilo odgovarajuću kliničku ilustraciju, a da je ja nisam svesno tražio.
Pogledajte ovaj sat terapije koji se odigrao upravo dok sam pisao poglavlje o iskustvima koja
otvaraju oči.

To je bila moja četvrta seansa sa Vilom, izrazito racionalnim četrdesetdevetogišnjim

advokatom, koji je zatražio terapiju jer je izgubio strast za poslom i bio je uznemiren jer nije
na najbolji način koristio svoj značajni intelektualni dar. (Diplomirao je na jednom
prestižnom fakultetu uz priznanje za izvanredan uspeh).

Vil je započeo seansu rekavši da su ga neki saradnici otvoreno kritikovali da previše

radi pro bono22 a ima premalo naplativih radnih sati. Nakon što je petnaest minuta opisivao
situaciju na poslu, dugo je pričao o tome kako se nikada nije uklapao u organizacije. To mi je
delovalo kao važna informacija i sve sam to zabeležio, ali sam u tom delu seanse uglavnom
ćutao - osim što sam prokomentarisao saosećanje koje je ispoljavao dok bi opisivao svoje pro
bono slučajeve.

Nakon kratkog ćutanja, rekao mi je: „Inače, danas mi je pedeseti rođendan.”

„I? Kakav je osećaj?”

„Pa, moja žena pravi gužvu oko toga. Večeras sprema rođendansku večeru za nekoliko
prijatelja. Ali to nije moja ideja. Ne sviđa mi se. Ne volim da se oko toga diže frka.”

„Kako to? Šta ti se u svemu tome ne sviđa?”

„Bude mi neprijatno zbog bilo kakve vrste komplimenta. Kao da ih obrišem nekim
unutrašnjim glasom koji kaže: ’Oni me u stvari ne poznaju’ ili ’Kad bi samo znali’.”

„Ako bi te zaista upoznali”, pitao sam, „šta bi onda videli?”

„Ni ja sam sebe ne poznajem. I nije mi čudno samo primanje komplimenata već i
davanje. Ja to ne razumem i ne znam kako bih to objasnio osim da kažem da tu ispod postoji
još čitav jedan mračan nivo. Ja ne mogu da mu pristupim.”

„Vile, da li si svestan nečega što ponekad izbije iz tog nivoa?”

22 Besplatan rad za javno dobro. - Prim. prev.
 „Da, postoji nešto: smrt. Svaki put kada pročitam knjigu o smrti, pogotovo o smrti
deteta, zablokiram.”

„Da li se nešto sa tog mračnog nivoa ponekad pojavi ovde sa mnom?”

„Mislim da ne. Zašto? Šta imaš na umu?”

„Mislim na našu prvu ili drugu seansu kada je iznenada izbila snažna emocija i kada
su ti zasuzile oči. Tada si rekao da vrlo retko zaplačeš. Ne mogu tačno da se setim konteksta.
Da li se ti sećaš?”

„Ja se uopšte ne sećam. Zapravo, uopšte se ne sećam da se to desilo.”

„Mislim da je bilo reči o tvom ocu. Samo trenutak, proveriću.” Otišao sam do
računara, potražio reč „suze” u njegovom dosijeu i za minut se vratio nazad. „Jeste bila reč o
tvom ocu. Govorio si, s tugom, da žališ što nikad nisi zaista lično razgovarao sa njim, i
iznenada su ti krenule suze.”

„O da, sećam se i... Oh, bože dragi, upravo sam se setio da sam ga sinoć sanjao!
Nisam se uopšte setio tog sna sve do ovog trenutka! Da si me pitao na početku seanse jesam li
sinoć nešto sanjao, rekao bih da nisam. Uglavnom, u snu sam razgovarao sa ocem i sa
stricem. Otac mi je umro pre dvanaest godina, a stric nekoliko godina pre njega. Dok smo nas
trojica ugodno ćaskali o nečemu, čuo sam sebe kako govorim: ’Oni su mrtvi, oni su mrtvi, ali
ne brini, sve ovo ima smisla, ovo je normalno u snu.’”

„Čini se kao da je taj glas iz pozadine poslužio da održi san lakim, da bi nastavio da
spavaš. Da li često sanjaš oca?”

„Nikada. Ne da se sećam.”

„Vreme skoro da nam je isteklo, Vile, ali da te pitam nešto o čemu smo već pričali - o
davanju i primanju komplimenata. Da li to nekad igra ulogu ovde u ovoj sobi, između tebe i
mene? Ranije, kada si opisivao svoj pro bono slučaj, prokomentarisao sam tvoju saosećajnost.
Nisi reagovao. Pitam se kako si se osetio kada sam rekao nešto pozitivno o tebi. I da li će ti
biti teško da mi ikada kažeš nešto pozitivno?” (Retko kad pustim da mi prođe sat vremena a
da se na ovakav način ne raspitam o „ovde i sada”.)

„Nisam siguran. Moraću da razmislim o tome”, rekao je dok se pripremao da ustane.

Dodao sam: „Još jedna stvar, Vile. Reci mi koja su se još osećanja danas javila o ovoj
seansi i o meni?”
 „Seansa je bila dobra”, odgovorio je. „Oduševilo me je što si se setio suza u mojim
očima sa te prethodne seanse. Ali moram priznati da sam na samom kraju počeo da se osećam
veoma neprijatno kada si me pitao o mojim osećanjima u vezi sa davanjem i primanjem
komplimenata.”

„A ja sam uveren da će nas takva nelagodnost odlično usmeriti ka najplodnijim

pravcima u našem radu.”

Primetite da se na ovoj seansi sa Vilom tema smrti pojavila neočekivano i spontano

kada sam ga ispitivao o njegovom „mračnom nivou”. Za mene je prava retkost da usred
seanse ustanem i odem do računara da bih pogledao beleške, ali on je bio toliko racionalan da
sam želeo da se uhvatim za taj jedan jedini izliv emocija koji je pokazao na svim našim
seansama.

Razmotrite sva egzistencijalna pitanja koja sam mogao da pokrenem. Kao prvo,
njegov pedeseti rođendan. Takvi veliki rođendani obično izazovu mnoge unutrašnje
posledice. Onda, kada sam ga pitao o njegovom skrivenom sloju, na moje iznenađenje i bez
mog navođenja, on je odgovorio da zablokira svaki put kada čita o smrti, pogotovo o smrti
deteta. A potom se iznenada prisetio, opet potpuno neočekivano, sna u kome je razgovarao sa
svojim mrtvim ocem i stricem.

Kada sam se na sledećim seansama fokusirao na njegov san, Vil je osvestio svoj
skriveni strah i tugu zbog smrti - očeve smrti, smrti male dece, a osim toga i sopstvene smrti.
Zaključili smo da se udaljio od osećanja prema smrti jer je osećao potrebu da ne dozvoli da
ga obuzmu. Potom se na seansama često prepuštao svojim osećanjima, a ja sam mu pomagao
da otvoreno govori o svom mračnom nivou i svojim do tada neizrečenim strahovima.

Snovi kao iskustva koja otvaraju oči

Ako slušamo poruke koje nose moćni snovi, one nas mogu probuditi. Razmotrite ovaj
nezaboravan san koji mi je ispričala jedna mlada udovica, ophrvana bolom. To je jasan primer
kako gubitak voljene osobe može da suoči ožalošćenog sa sopstvenom smrtnošću:

Stojim na zatvorenoj terasi trošnog letnjikovca i vidim veliku, opasnu zver sa

 ogromnim čeljustima kako čeka na nekoliko metara od ulaznih vrata. Prestravljena
sam. Brinem da će se nešto desiti mojoj ćerki. Odlučujem da pokušam da zavaram
zver žrtvom i bacam joj crvenu kariranu plišanu igračku kroz vrata. Ona proždere
mamac, ali ostaje tu. Oči joj gore. Uperene su u mene. Ja sam plen.23

Ova mlada udovica je jasno razumela svoj san. Isprva je mislila da je smrt (opasna
zver), koja joj je već uzela muža, došla po njenu ćerku, ali je gotovo odmah shvatila da je ona
u opasnosti. Ona je na redu, i zver je došla po nju. Pokušala je da umiri zver i da joj odvuče
pažnju žrtvom, crvenom kariranom plišanom igračkom. Znala je, nisam morao ni da je pitam,
značenje tog simbola: njen muž je umro u crvenoj kariranoj pižami. Ali je zver bila
neumoljiva: ona je bila njen plen. Neumoljiva jasnoća ovog sna dovela je do velike promene
u našoj terapiji: udovica se udaljila od svog katastrofalnog gubitka i jasnije sagledala
sopstvenu konačnost i kako bi trebalo da živi.

Iskustvo otvaranja očiju nipošto nije čudan i redak koncept; ono je sastavni deo
kliničkog rada. Stoga sam proveo mnogo vremena podučavajući terapeute kako da
prepoznaju iskustva otvaranja očiju i iskoriste ih u terapijske svrhe - kao u pričama o Marku i
Reju, kojima je san otvorio vrata ka buđenju.

Tužan san kao iskustvo koje otvara oči: Mark

Mark, četrdesetogodišnji terapeut, došao je kod mene na terapiju zbog hronične

anksioznosti i povremenih paničnih napada straha od smrti. Već na prvoj seansi video sam
koliko je nespokojan i uznemiren. Bio je bolno preokupiran smrću svoje starije sestre,
Dženet, koja je preminula šest godina ranije. Ona je u njegovom detinjstvu igrala ulogu
surogat majke, pošto je njegova prava majka dobila rak kostiju kada mu je bilo pet godina i
umrla nakon deset godina, posle čestog vraćanja bolesti i mnogo operacija koje su je
izobličile.

U svojim ranim dvadesetim godinama, Dženet je postala hronični alkoholičar i na

kraju je umrla jer joj je otkazala jetra. Uprkos tome što joj je bio veoma posvećen - bezbroj je
puta doputovao da joj pomogne tokom bolesti - on nije mogao da se oslobodi uverenja da nije

23 Ovaj san sam opisao u: Yalom, I. D. Momma and the Meaning of Life, Basic Books, New York, 1999, 138.
učinio dovoljno, da je kriv i da je na neki način odgovoran za njenu smrt. Njegov osećaj
krivice je bio istrajan, u našem terapijskom radu sam imao mnogo poteškoća u nastojanjima
da ga od njega oslobodim.

Kao što sam rekao, potencijalno iskustvo koje otvara oči leži u skoro svakom procesu
žaljenja i često se prvi put pojavljuje u snu. U jednom od svojih čestih košmara, Mark je
sanjao sliku krvi koja lije iz šake njegove sestre - ta slika ga je podsetila na jedno rano
sećanje. Kada mu je bilo oko pet godina, sestra je otišla kod suseda, gde je gurnula palac u
ventilator. Mark se sećao da ju je video kako vrišteći trči niz ulicu. Bilo je mnogo krvi, toliko
crvene krvi, i mnogo straha, i njenog i njegovog.

Setio se misli koja mu je kao detetu prošla kroz glavu (ili koja mora da mu je prošla
kroz glavu): ako je Dženet, njegova zaštitnica - tako velika, tako sposobna, tako jaka -
zapravo bila krhka i tako lako poražena, onda on zaista ima razloga da se plaši. Kako ona
uopšte može da zaštiti njega ako ne može da zaštiti ni samu sebe? Pošto je bilo tako, u
njegovom nesvesnom mora da je iz potaje vrebala jednačina: Ako moja sestra mora da umre,
onda moram i ja.

Kako smo otvorenije razgovarali o njegovim strahovima od smrti, on se još više

uznemirio. Često je šetao po mojoj kancelariji dok smo pričali. U svom životu, uvek je bio u
pokretu - zakazivao je putovanje za putovanjem, grabio svaku priliku da poseti nova mesta.
Više puta mu se javila misao da ako bilo gde bude trajno pustio korenje, može postati glineni
golub za Crnog kosača: osećao je da je njegov život, zaista čitav život, samo obrazac
iščekivanja smrti.

Postepeno, nakon godinu dana napornog rada na terapiji, sanjao je ovaj prosvetljujući
san, koji mu je pomogao da odbaci krivicu zbog smrti svoje sestre:

Moj stari stric i strina idu da posete Dženet, koja je udaljena sedam blokova. [U
ovom trenutku Mark je zatražio papir i nacrtao mrežu od sedam puta sedam kvadrata
u geografiji svog sna.] Moraju da pređu reku da bi došli kod nje. Znam da bih i ja
morao da je posetim, ali sam zauzet i odlučujem da za sada ostanem kod kuće. Dok se
oni spremaju da krenu, ja smišljam mali poklon koji će joj odneti. Zatim, dok se oni
odvoze, setim se da sam zaboravio da uz poklon stavim karticu sa porukom i potrčim
za njima. Sećam se kako je poruka izgledala - dosta formalno i hladno - i potpisana
„za Dženet, od brata.” Na neki čudan način, mogu da vidim Dženet kako stoji na
 mreži s druge strane reke i verovatno maše. Ali nisam osetio mnogo emocija.

Slike iz ovog sna su izuzetno transparentne. Stari rođaci umiru (to jest, prelaze reku) i
idu da posete Dženet, udaljenu sedam kvadrata. (U ovom trenutku Markove terapije, Dženet
je bila sedam godina mrtva). Mark je odlučio da ostane, iako je znao da će kasnije morati da
pređe reku. Bio je zauzet i znao je da ako želi da ostane živ, mora da pusti svoju sestru (kao
što naznačava formalna poruka uz poklon i nedostatak uznemirenosti kada je vidi da mu maše
preko mreže).

Ovaj san je najavio promenu: Markova opsednutost prošlošću je bledela i on je

postepeno učio da bogatije živi u sadašnjosti.

Snovi su otvorili vrata i mnogim drugi mojim pacijentima, uključujući Reja, hirurga
pred penzijom, i Kevina, koji je tu fazu dostigao kada je naš zajednički rad bio gotov i kada je
napuštao terapiju.

Hirurg pred penzijom: Rej

Rej, šezdesetogodišnji hirurg, potražio je pomoć zbog upornih strepnji od svog

predstojećeg odlaska u penziju. Na drugoj seansi, opisao mi je ovaj kratak odlomak sna:

Idem na okupljanje mojih školskih drugova, možda iz šestog razreda. Ulazim u

zgradu i vidim fotografiju svog odeljenja postavljenu na ulazu. Dugo je i pažljivo
razgledam i vidim lica svojih školskih drugova, ali mene tu nema. Sebe ne mogu da
pronađem.

„Kakva su osećanja u snu?” - pitao sam. (To mi je uvek prvo pitanje, jer je veoma
korisno da se otkriju emocije povezane sa celim snom ili pojedinim delovima.)

„Teško je reći”, odgovorio je. „Taj san je bio težak ili ozbiljan - definitivno nije bio
veseo.”

„Reci mi kakve asocijacije imaš na taj san. Da li još uvek možeš da ga vidiš u svojoj
glavi?” (Što je san svežiji, to je veća šansa da će pacijentove asocijacije pružiti korisne
informacije.)

Klimnuo je glavom. „Pa, fotografija je glavna stvar. Jasno je vidim - mnoga lica ne
mogu da razaznam, ali nekako znam da mene tu nema. Ne mogu da se pronađem.”

„I šta misliš o tome?”

„Nisam siguran - ali postoje dve mogućnosti. Kao prvo, tu je moje osećanje da nikada
nisam bio deo tog odeljenja - niti bilo kog drugog odeljenja. Nikada nisam bio omiljen među
drugovima. Uvek sam bio autsajder. Osim u operacionoj sali.” Zastao je.

„A druga mogućnost?” - podstakao sam ga.

„Pa, to je očigledno”, glas mu se utišao. „Celo odeljenje je na fotografiji, a mene

nema - to verovatno nagoveštava ili predviđa moju smrt?”

Tako se, kroz san, pojavilo mnogo materijala i ponudilo nekoliko mogućih smerova.
Na primer, mogao sam da istražujem Rejov osećaj nepripadanja, njegovu nepopularnost,
nedostatak prijatelja, njegov osećaj da nigde nije kod kuće osim u operacionoj sali. Ili sam
mogao da se koncentrišem na njegov izraz „Ne mogu da se pronađem” i da se usmerim na
njegov osećaj da nema dodira sa svojom suštinom. Ovaj san je odredio plan za godinu dana
terapije, tokom koje smo radili na tim pitanjima.

Međutim, više od svega, moju pažnju je privukla jedna stvar: njegovo odsustvo sa
odeljenske fotografije. Njegov komentar o svojoj smrti činio se kao najvažnije pitanje;
uostalom, on je ipak bio šezdesetogodišnjak koga je predstojeće penzionisanje dovelo na
terapiju. Svako ko razmatra penzionisanje ima pritajene brige o smrti i te brige se, ne retko,
ispoljavaju kroz snove.

Završetak terapije kao iskustvo koje otvara oči

San o kraju terapije: Kevin

Pred svoju poslednju seansu, Kevin, četrdesetogodišnji inženjer, čiji su periodični

napadi panike zbog smrti skoro sasvim nestali za četrnaest meseci terapije, sanjao je ovaj san:
 Jure me po dugačkoj zgradi. Ne znam ko. Uplašen sam i trčim niz stepenice u nekakav
podrum. Na jednom mestu vidim kako sa plafona pada pesak u tankom mlazu, kao u
peščanom satu. Mračno je; idem dalje i ne mogu da pronađem izlaz i onda odjednom,
na kraju hodnika u podrumu, vidim ogromna vrata skladišta, odškrinuta. Iako se
plašim, prolazim kroz ta vrata.

Šta je osećao u ovom mračnom snu? „Strah i težinu”, odgovorio je Kevin. Pitao sam
ga o asocijacijama, ali ih je bilo malo; njemu se činilo da je san prazan. Iz moje
egzistencijalne perspektive, osetio sam da su završetak terapije i opraštanje sa mnom možda u
njemu izazvali razmišljanja o drugim gubicima i o smrti. Dve slike u snu naročito su mi
privukle pažnju: pesak koji sipi kao u peščanom satu i vrata skladišta. Umesto da iskažem
svoje ideje o tome, podstakao sam Kevina da daje asocijacije na te slike.

„Na šta te podseća peščani sat?”

„Navodi me na misli o vremenu. Vreme ističe. Život je već napola završen.”

„A skladište?"

„Tela u skladištu. Mrtvačnica.”

„Ovo nam je poslednja seansa, Kevine. Naše vreme ovde ističe.”

„Da, i ja sam baš to pomislio.”

„A što se tiče mrtvačnice i tela u skladištu - već nekoliko nedelja nisi pričao o smrti. A
opet, isprva si baš zbog toga došao kod mene. Čini se kao da ti završetak terapije ponovo
vraća stare probleme.”

„I ja bih tako rekao - sada se pitam da li smo zaista spremni da prekinemo.”

Iskusan terapeut zna da takva dvoumljenja ne treba uzimati toliko ozbiljno da bi se

zbog njih produžila terapija. Pacijenti koji su prošli kroz značajnu terapiju obično pristupaju
završetku sa mnogo ambivalentnih osećanja i često dožive povratak početnih simptoma. Neko
je jednom psihoterapiju nazvao cikloterapijom: čovek iznova i iznova prelazi preko istih
problema, svaki put sve više učvršćujući ličnu promenu. Predložio sam Kevinu da završimo
terapiju kao što smo i planirali, ali da se sastanemo još jednom kroz dva meseca. Na toj
seansi, Kevin se osećao dobro i već je poodmakao u procesu prenošenja onoga što je naučio u
svoj život u spoljašnjem svetu.

Iskustva koja otvaraju oči tako variraju od samrtnih iskustava Ivana Iljiča preko
iskustava približavanja smrti kod mnogih pacijenata obolelih od raka, pa sve do suptilnih
suočavanja u svakodnevnom životu (kao što su rođendani, žaljenja, proslave godišnjica,
snovi, prazno gnezdo), u kojima je pojedinac podstaknut da razmatra egzistencijalna pitanja.
U ovom buđenju svesti često može da pomogne neko drugi - prijatelj ili terapeut - ko ima više
znanja o tim pitanjima (što je, nadam se, stekao sa ovih stranica).

Imajte na umu suštinu ovih napada: suočavanje sa smrću izaziva strepnju, ali isto tako
ima potencijal da umnogome obogati život. Iskustva koja otvaraju oči mogu biti moćna ali
prolazna. U narednim poglavljima ću pokazati kako to iskustvo možemo da učinimo
trajnijim.
4

MOĆ IDEJA

Ideje imaju moć. Shvatanja mnogih velikih mislilaca i pisaca kroz vekove pomažu
nam da prigušimo mučne misli o smrti i da otkrijemo značajne životne puteve. U ovom
poglavlju razmatram one ideje koje su se pokazale kao najkorisnije u mom radu sa
pacijentima koje muči strepnja od smrti.

Epikur i njegova svevremena mudrost

Epikur je verovao da je prava misija filozofije da olakša ljudsku patnju. A koji je

glavni uzrok ljudske patnje? Epikur se nimalo nije dvoumio u odgovoru na to pitanje: to je
naš sveprisutni strah od smrti.

Zastrašujuća misao o neizbežnoj smrti, tvrdio je Epikur, ometa naše uživanje u životu
i ne ostavlja na miru nijedno zadovoljstvo. Pošto nijedna aktivnost ne može da zadovolji našu
žudnju za večnim životom, sve aktivnosti su po svojoj prirodi nezadovoljavajuće. On je
napisao da mnogi pojedinci razvijaju mržnju prema životu - čak, što je ironično, do tačke
samoubistva; drugi se bave frenetičnim i besciljnim aktivnostima koje nemaju drugog smisla
osim izbegavanja bola svojstvenog ljudskom stanju.

Epikur je smatrao da beskrajnu i nezadovoljavajuću potragu za novim aktivnostima

treba rešavati tako što je ćemo čuvati duboko urezane uspomene na prijatna iskustva i sećati
ih se. Ako naučimo da stalno iznova crpimo snagu iz takvih uspomena, naznačio je, nećemo
imati potrebu za beskrajnim hedonističkim potragama.

Legenda kaže da je Epikur pratio sopstveni savet i da je na samrtnoj postelji (nakon

komplikacija usled kamena u bubregu) sačuvao smirenost uprkos nepodnošljivom bolu tako
što se prisećao prijatnih razgovora sa svojim krugom prijatelja i učenika.

Deo Epikurove genijalnosti čini to što je predvideo savremeno shvatanje nesvesnog:

naglasio je da većina ljudi nije svesna svojih briga o smrti, već se one moraju prepoznati u
prikrivenim manifestacijama kao što su, na primer, preterana religioznost, preopterećenost
nagomilavanjem bogatstva, slepo grabljenje za moći i priznanjima, što sve nudi lažnu verziju
besmrtnosti.

Kako je Epikur pokušao da ublaži strepnju od smrti? Formulisao je niz dobro

konstruisanih argumenata, koje su njegovi učenici učili napamet kao katehizam. O mnogima
od tih argumenata se raspravljalo u proteklih dve hiljade i trista godina, i oni su još uvek
pogodni za prevazilaženje straha od smrti. U ovom poglavlju ću razmotriti tri najpoznatija
Epikurova argumenta, koji su mi koristili i u radu sa mnogim pacijentima i u otklanjanju
sopstvene strepnje od smrti.

1. Smrtnost duše

2. Konačno ništavilo smrti

3. Argument simetrije

Smrtnost duše

Epikur je smatrao da je duša smrtna i da nestaje sa telom, što je zaključak

dijametralno suprotan Sokratu, koji je, kratko pre nego što je pogubljen sto godina ranije,
pronašao utehu u verovanju u besmrtnost duše i u očekivanju da će ona nakon smrti tela
uživati u večnoj zajednici sa istomišljenicima koji poput njega tragaju za mudrošću. Mnoge
Sokratove ideje - u celosti opisane u Platonovom dijalogu Fedon - usvojili su i očuvali
neoplatonisti, i one su na kraju značajno uticale na hrišćanski koncept života posle smrti.

Epikur je žestoko osuđivao tadašnje verske vođe, koji su, nastojeći da povećaju
sopstvenu moć, jačali strepnje od smrti kod svojih sledbenika upozorenjima na kazne koje će
nakon smrti snositi oni koji ne poštuju propisana pravila i odredbe. (U narednim vekovima,
religiozna ikonografija srednjovekovnog hrišćanstva sa svojim predstavama kažnjavanja u
paklu - kao što su scene strašnog suda na slikama Hijeronimusa Boša iz petnaestog veka -
dodala je strahu od smrti krvavu vizuelnu dimenziju.)
 Ako mi jesmo smrtni i ako naša duša neće nastaviti da živi, tvrdio je Epikur, onda
nemamo čega da se plašimo u životu posle smrti. Nećemo imati svest, nećemo žaliti za
izgubljenim životom, niti ćemo imati čega da se plašimo od bogova. Epikur nije osporavao
postojanje bogova (takva tvrdnja bi bila opasna - Sokrat je manje od jednog veka ranije
pogubljen pod optužbom za jeres), ali jeste tvrdio da bogovi nisu svesni ljudskog života i da
su korisni samo kao modeli spokojstva i blaženstva kojima treba da težimo.

Konačno ništavilo smrti

U svom drugom argumentu, Epikur drži da nama smrt ne predstavlja ništa, jer je duša
smrtna i nestaje sa našom smrću. Ono što je nestalo ne može da opaža, a sve što ne opažamo
za nas ne predstavlja ništa. Drugim rečima: tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt,
nema mene. Prema tome, zaključuje Epikur, „zašto bismo se plašili smrti kad nikada ne
možemo da je opazimo?”

Epikurov stav je krajnja suprotnost poznatoj dosetki Vudija Alena: „Ne plašim se
smrti, samo ne želim da budem tu kada se ona desi.” Epikur kaže da zaista nećemo biti tu, da
nećemo znati kada se ona desi, jer smrt i „ja” ne mogu postojati u isto vreme. Zbog toga što
smo mrtvi, mi i ne znamo da smo mrtvi - a, u tom slučaju, čega imamo da se plašimo?

Argument simetrije

Epikurov treći argument pretpostavlja da je naše stanje nepostojanja nakon smrti

jednako stanju u kom smo bili pre svog rođenja. Uprkos mnogim filozofskim raspravama o
ovom drevnom argumentu, verujem da on i dalje ima moć da pruži utehu samrtnicima.

Mnogi su vekovima koristili ovaj argument, a to je najlepše učinio Vladimir Nabokov,

veliki ruski pisac, u svojoj autobiografiji Govori, sećanje, koja počinje ovim redovima:
„Kolevka se ljulja iznad ambisa, a zdrav razum nam govori da je naše bitisanje samo kratak
blesak svetlosti između dve večnosti tame. Iako su ta dva identični blizanci, čovek, po
pravilu, na prenatalni ambis gleda sa više smirenosti nego na onaj ka kome ide (sa nekih četiri
hiljade i petsto otkucaja srca na sat).”24

Mene je mnogo puta utešilo razmišljanje da su ta dva stanja nepostojanja - vreme pre
rođenja i vreme nakon smrti - identična, i da smo mi puni straha od tog drugog mora tame,
dok o prvom tako malo brinemo.

O tome govori elektronska poruka koju sam dobio od jednog čitaoca:

U ovom trenutku sam manje-više pomiren sa idejom zaborava. To mi se čini kao jedini
logičan zaključak. Još kao malo dete sam mislio da se posle smrti, logično, moramo
vratiti u stanje pre rođenja. Ideje o životu posle smrti izgledale su mi protivrečno i
zamršeno u poređenju sa jednostavnošću tog zaključka. Nisam mogao da se utešim
idejom života posle smrti jer mi je zamisao o beskrajnom postojanju, bilo ono
prijatno ili neprijatno, mnogo strašnija nego ideja ograničenog postojanja.

U radu sa pacijentima koji pate od straha od smrti obično rano uvodim Epikurove
ideje. One mi služe i da pacijentu približim apstraktan terapijski rad i da mu pokažem svoju
volju da se povežem sa njim - naime, da sam spreman da uđem u njegove unutrašnje odaje
straha i da imam sredstva koja će nam olakšati taj put. Iako neki pacijenti Epikurove ideje
smatraju irelevantnim i neosnovanim, mnogi u njima pronalaze utehu i pomoć - možda zato
što ih podsećaju da su njihove brige univerzalne i da su se i veliki umovi kao što je Epikur
borili sa istim pitanjem.

Prenošenje

Od svih ideja koje su se javile u mom dugogodišnjem iskustvu u suprotstavljanju

ljudskoj strepnji od smrti i bolu zbog prolaznosti života, najmoćniju snagu je pokazala ideja
prenošenja ili talasanja.

Talasanje ili talasasto prenošenje se odnosi na činjenicu da svako od nas - često bez
svesne namere ili znanja - stvara koncentrične krugove uticaja koji na druge ljude mogu
delovati godinama, pa i generacijama. Drugim rečima, naš upliv na druge se potom prenosi
24 Nabokov, V. Speak, Memory, Putnam, New York, str. 19. (prvi put objavljeno 1951. pod naslovom
Conclusive Evidence).
dalje, umnogome poput talasa u jezeru koji se šire u koncentričnim krugovima sve dok ne
postanu nevidljivi ali nastave dalje na nano nivou. Ideja da iza sebe možemo ostaviti nešto
svoje, čak i bez našeg znanja, moćan je odgovor za one koji tvrde da iz čovekove konačnosti i
prolaznosti neminovno proističe besmisao.

Prenošenje ne znači nužno da ćete iza sebe ostaviti svoju sliku ili ime. Mnogi od nas
su odavno uvideli uzaludnost te strategije još kada smo u školama čitali stihove Šelijeve
poeme o ogromnom antičkom kipu razbijenom u paramparčad u sada opusteloj zemlji:

Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.

Gledajte dela moja i strepite pred njima.25

Nastojanja da se očuva lični identitet uvek su uzaludna. Prolaznost je večna. Reč

prenošenje, u onom značenju koje ja koristim, u stvari podrazumeva da iza sebe ostavimo
nešto od svog životnog iskustva; neki trag; zrno mudrosti, neki putokaz, utehu koja se prenosi
na druge ljude, znane i neznane. Priča o Barbari dobro ilustruje tu ideju.

„Potraži je u njenim prijateljima”: Barbara

Barbara, koju su godinama mučile strepnje od smrti, opisala mi je dva događaja koja
su značajno umanjila te strepnje.

Prvi događaj se zbio na godišnjici mature, kada je prvi put nakon trideset godina
videla Alison, svoju blisku, nešto mlađu prijateljicu iz doba rane adolescencije, koja joj je
potrčala u susret, zasula je poljupcima i zagrljajima, i zahvalila joj na ogromnoj količini
saveta koje joj je pružila dok su se družile kao tinejdžerke.

Barbara je mnogo pre toga intuitivno shvatila opšti koncept prenošenja. Kao
nastavnica, uzimala je za činjenicu ideju da na svoje učenike utiče na načine koji su u
potpunosti odvojeni od njihovog sećanja na nju. Međutim, njen susret sa zaboravljenom
drugaricom iz detinjstva učinio je da joj ideja prenošenja bude mnogo realnija. Bilo joj je
drago i pomalo se iznenadila kada je saznala da se toliki deo njenih saveta i smernica zadržao
u sećanju njene drugarice, ali je tek sutradan bila potpuno zatečena kada je upoznala njenu
25 Prepevala sa engleskog Ranka Kuić, Pesništvo evropskog romantizma, prir. Miodrag Pavlović, Prosveta,
Beograd, 1982.
trinaestogodišnju ćerku, vidno uzbuđenu što ima priliku da upozna maminu legendarnu
prijateljicu.

Dok je pri povratku kući u avionu razmišljala o godišnjici mature, Barbara je doživela
otkrovenje koje joj je omogućilo da stekne novi pogled na smrt. Možda smrt i nije bila takvo
uništenje kako je mislila. Možda i nije tako suštinski važno da opstane njena ličnost ili čak
sećanje na njenu ličnost. Možda je zapravo bitno da se održe njeni talasi, uticaj nekog
postupka ili ideje koji će drugima pomoći da postignu sreću i vrlinu u svom životu, talasi koji
bi je ispunili ponosom i delovali protiv nemorala, užasa i nasilja koji vladaju u masovnim
medijima i spoljnom svetu.

Ta razmišljanja je potkrepio drugi događaj, kada joj je nakon dva meseca preminula
majka i ona na sahrani održala kratak posmrtni govor. Setila se jedne od majčinih omiljenih
rečenica: Potraži je u njenim prijateljima.

Ta rečenica je imala snagu: Barbara je znala da majčina brižnost, nežnost i ljubav

prema životu žive u njoj, njenom jedinom detetu. Dok je držala govor i posmatrala skup na
sahrani, mogla je fizički da oseti osobine svoje majke koje su se prenele na njene prijatelje,
koji će ih potom preneti na svoju decu i unuke.

Od samog detinjstva Barbaru ništa nije toliko užasavalo kao pomisao na ništavilo.
Epikurejski argumenti koje sam joj predočio nisu bili delotvorni. Na primer, nije joj bilo lakše
kad sam naglasio da nikada neće iskusiti užas ništavila jer njena svest neće postojati nakon
smrti. S druge strane, ideja prenošenja - trajnog postojanja kroz dela brige, pomoći i ljubavi
koje je prenela na druge - u velikoj meri je ublažila njen strah.

„Potraži je u njenim prijateljima” - kakva uteha, kako moćan okvir smisla života
počiva u toj ideji. Kao što ću detaljnije opisati u petom poglavlju, verujem da je sekularna
poruka srednjovekovnog moraliteta Svako26 da dobra dela prate čoveka do smrti i prenose se
na generacije koje dolaze.

Barbara se nakon godinu dana vratila na groblje da bi otkrila spomenik svoje majke i
doživela je jedan oblik prenošenja. Umesto da je prizor majčinog i očevog groba među
velikim brojem grobova njihovih rođaka učini depresivnom, doživela je neobičan osećaj
olakšanja i duhovne vedrine. Zašto? Bilo joj je teško da to prenese u reči. Najbliži opis koji je
uspela da smisli bio je: „Ako mogu oni, onda mogu i ja.” Čak i u smrti, njeni preci su nešto

26 Moraliteti su alegorijski dramski prikazi čovekovih dužnosti i ispravnog života. U njima se lik Svako
(Everyman) javlja kao metafora za ceo ljudski rod. - Prim. prev.
preneli na nju.

Drugi primeri prenošenja

Primeri prenošenja su mnogobrojni i dobro poznati. Ko se nije ozario pred saznanjem

da je direktno ili indirektno bitno uticao na nekoga? U šestom poglavlju razmatram načine na
koje su moji mentori preneli svoje talase na mene, a preko ovih stranica i na vas. Zaista, moja
želja da budem od vrednosti drugima umnogome je ono što me nagoni da i dalje kucam po
tastaturi iako mi je odavno prošlo uobičajeno vreme za penziju.

U svojoj knjizi Čari psihoterapije opisao sam događaj sa jednom pacijentkinjom koja
je, pošto je zbog terapije zračenjem izgubila kosu, osećala krajnju nelagodnost zbog svog
izgleda i bojala se da bi je neko mogao videti bez perike. 27 Kada je preuzela rizik i skinula
periku u mojoj kancelariji, ja sam reagovao tako što sam nežno prešao prstima po preostalim
pramenovima njene kose. Mnogo godina kasnije, kada je ponovo kratko dolazila kod mene na
terapiju, rekla mi je da je nedavno bila pročitala deo moje knjige koji govori o njoj i da je
raduje što sam zabeležio taj deo nje i preneo ga drugim terapeutima i pacijentima. Rekla mi je
da joj pruža zadovoljstvo saznanje da bi njeno iskustvo na neki način moglo biti od koristi
drugima, čak i nepoznatim ljudima.

Prenošenje je u srodstvu sa mnogim strategijama kojima je zajednička tegobna čežnja

čoveka da se projektuje u budućnost. Najočiglednija je želja da se biološki projektujemo
prenošenjem gena preko svoje dece ili doniranjem organa, kada naše srce kuca za drugoga i
naša rožnjača nekome omogućava vid. Pre dvadesetak godina, zamenjene su mi rožnjače u
oba oka i, iako ne znam ko je moj preminuli donator, često osećam plimu zahvalnosti prema
toj nepoznatoj osobi.

Drugi efekti prenošenja obuhvataju:

- sticanje ugleda kroz politička, umetnička ili finansijska postignuća;

- davanje imena zgradama, institutima, fondacijama i stipendijama;

- davanje doprinosa bazičnoj nauci, koje će nadograditi drugi naučnici;

- sjedinjavanje sa prirodom putem rasejavanja svojih molekula, koji mogu poslužiti za

27 Irving Jalom: Čari psihoterapije, Novi Sad, Psihopolis, 2011.

izgradnju budućeg života.

Možda se ja naročito koncentrišem na koncept prenošenja zato što sam kao terapeut u
takvoj poziciji da imam neobično povlašćenu mogućnost da sagledam nečujno, blago i
neosetno prenošenje sa jedne osobe na drugu.

Japanski režiser Akira Kurosava je snažno predstavio proces prenošenja u svom

remek-delu iz 1952. godine, filmu Ikiru, koji se i dalje prikazuje širom sveta. To je priča o
servilnom japanskom birokrati po imenu Vatanabe, koji saznaje da ima rak želuca i još samo
nekoliko meseci života. Karcinom je poslužio kao iskustvo koje otvara oči ovom čoveku, koji
je prethodno živeo tako rigidno da su ga njegovi zaposleni prozvali „mumija”.

Kad sazna svoju dijagnozu, Vatanabe po prvi put za trideset godina ne dolazi na
posao, već podiže iz banke veliku svotu novca i pokušava da se povrati u život u uzbudljivim
japanskim noćnim klubovima. Na kraju svog besplodnog ispada prekomernog trošenja novca,
slučajno sreće svoju bivšu radnicu koja je dala otkaz u njegovoj agenciji zato što je taj posao
bio suviše umrtvljujući: a ona želi da živi. Fasciniran njenom vitalnošću i energijom, on je
prati i moli da ga nauči da živi. Ona može samo da mu kaže kako je mrzela svoj stari posao
jer je to bila besmislena birokratija. Na svom novom poslu u fabrici igračaka, gde pravi lutke,
inspiriše je pomisao da usrećuje mnogu decu. Kada joj Vatanabe kaže da je oboleo od raka i
da mu se bliži smrt, ona se užasne i beži, dobacujući mu usput samo jednu poruku: „Napravi
nešto.”

Vatanabe se, transformisan, vraća na posao, odbacuje lance birokratskog rituala, krši
sva pravila i posvećuje ostatak svog života izgradnji parka u susedstvu, u kome će uživati
generacije dece. U poslednjoj sceni Vatanabe, već sasvim blizu smrti, sedi na ljuljašci u tom
parku. Uprkos snegu i vetru, vedar je i prilazi smrti sa novootkrivenom staloženošću.

Fenomen prenošenja, stvaranja nečega što će biti preneto dalje i što će obogatiti život
drugim ljudima, transformisala je njegov užas u veliko zadovoljstvo. Film ističe i to da je od
glavnog značaja sam park, a ne prenošenje Vatanabeovog identiteta. Zapravo, u bdenju kraj
njegovog tela, pijane opštinske birokrate ulaze u dugu ironičnu raspravu o tome da li
Vatanabeu uopšte treba priznati bilo kakve zasluge za izgradnju parka.
 Prenošenje i prolaznost

Mnogi ljudi govore da retko razmišljaju o svojoj smrti, ali su opsednuti idejom
prolaznosti i užasom koji ona izaziva. Svaki prijatan trenutak kvari misao iz pozadine da je
sve što se trenutno događa prolazno i da će se ubrzo završiti. Ugodnu šetnju sa prijateljem
kvari pomisao da je sve predodređeno da nestane - prijatelj će umreti, šumu će promeniti
nadolazeća urbanizacija. Čemu onda bilo šta ako će se sve pretvoriti u prah?

Frojd divno objašnjava taj argument (i kontraargument) u jednom usputnom kratkom

eseju, „O prolaznosti”, gde prepričava jednu letnju šetnju sa dva svoja prijatelja, pesnikom i
kolegom analitičarem.28 Pesnik je jadikovao kako je sva lepota osuđena da izbledi u ništavilo
i kako to konačno nestajanje umanjuje vrednost svemu onome što on voli. Frojd je osporio taj
turobni zaključak i snažno odbio stav da prolaznost poništava vrednost ili značenje.

„Naprotiv”, uzviknuo je, „povećava! Ograničavanje mogućnosti za uživanje povećava

vrednost uživanja.” Onda je izneo moćan kontraargument koji opovrgava ideju da prolaznost
podrazumeva besmisao:

Nepojmljivo je, izjavio sam, da pomisao na prolaznost lepote treba da narušava naše
uživanje u njoj. Što se tiče lepote prirode, svaki put kada je uništi zima, ona se vraća
sledeće godine, tako da je u poređenju sa dužinom našeg života, zapravo možemo
smatrati večnom. Lepota ljudskog tela i lica zauvek nestaje tokom naših sopstvenih
života, ali njihova prolaznost im samo daje svežu privlačnost. Cvet koji cveta samo na
jednu noć ne čini nam se zbog toga manje ljupkim. Niti mogu da razumem zašto bi
lepota i savršenost umetničkog dela ili nekog intelektualnog dostignuća gubila na
vrednosti zbog svoje vremenske ograničenosti. Zaista može doći vreme kada će se
slike i skulpture kojima se danas divimo raspasti u prah, ili će nas možda naslediti
rasa ljudi koji neće razumeti dela naših pesnika i mislilaca, čak može doći do geološke
epohe kada će nestati svi oblici života na zemlji; međutim, pošto je vrednost svih tih
lepota i savršenstava određena samo njihovim značajem za naš emotivni život, nema

28 Freud, S. „On Transience”, u: Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud,
(prir. i prev. J. Strachey), XIV tom, Hogarth Press, London, 1955, 304-307 (prvi put objavljeno 1915.
godine).
 potrebe da nas one nadžive i stoga su nezavisne od apsolutnog trajanja.

Frojd ovde nastoji da ublaži užas smrti tako što razdvaja ljudsku estetiku i vrednosti
od zagrljaja smrti i tvrdi da prolaznost nema uticaja na ono što je od suštinskog značaja za
emotivni život pojedinca.

Mnoge tradicije nastoje da prevaziđu prolaznost naglašavajući značaj življenja u

sadašnjem trenutku i usredsređujući se na neposredno iskustvo. Budistička praksa, na primer,
uključuje niz meditacija o prolaznosti (anicca), u kojima se osoba koncentriše na sušenje i
opadanje lišća sa drveta, zatim na buduću prolaznost samog drveta, pa konačno i sopstvenog
tela. Ova praksa se može shvatiti kao „razuslovljavanje”, ili vrsta terapije izlaganjem, u kojoj
se čovek navikava na svoj strah namerno uranjajući u taj strah. Možda će čitanje ove knjige
slično delovati na neke čitaoce.

Prenošenje ublažava bol prolaznosti tako što nas podseća da neki deo nas opstaje čak i
ako je to nešto nama nepoznato ili nepojmljivo.

Moćne misli koje pomažu u prevazilaženju strepnje od smrti

Nekoliko sadržajnih rečenica ili jedan aforizam nekog filozofa ili mislioca često nam
može pomoći da na koristan način razmislimo o sopstvenoj strepnji od smrti i počnemo da
živimo svoj život u potpunosti. Da li svojim domišljatim izrazom, retorikom ili zvukom reči,
ili time što su gusto satkane i pune dinamične energije - te moćne misli mogu uzdrmati
usamljenog čitaoca ili pacijenta i izbaciti ga iz poznatog, ali statičnog, načina bitisanja.
Možda je, kao što sam napomenuo, utešno znati da su se i sami velikani misli borili sa takvim
mučnim brigama i na kraju ih pobedili. Ili možda takve upečatljive reči pokazuju da se očaj
može pretvoriti u umetnost.

Niče, najveći aforističar, dao je najpronicljiviji opis snage moćnih misli: „Dobar
aforizam je previše tvrd za zub vremena i ne potroši se milenijumima, iako se neprestano
koristi: stoga je to veliki paradoks književnosti, trajnost usred promene, hrana koja se uvek
ceni, poput soli, i nikada ne gubi slast.”29

29 Nietzsche, F. Human, All Too Human, II tom, Cambridge University Press, Cambridge 1986, 250 (prvi put
objavljeno 1878. godine).
 Neki od tih aforizama direktno se tiču strepnje od smrti; drugi nas podstiču da
pogledamo dublje i sprečimo da nas obuzmu trivijalne brige.

Sve bledi; alternative isključuju

U Gardnerovom čudesnom romanu Grendel, namučeno čudovište iz legende o

Beovulfu traži mudraca da sazna odgovor na misteriju života. 30 Mudrac mu kaže: „Krajnje zlo
je to što vreme stalno nestaje, a postojanje podrazumeva eliminaciju.” On je svoja životna
razmišljanja sažeo u četiri nadahnute reči, a dve jezgrovite, duboke tvrdnje: „Sve bledi;
alternative isključuju”.

Pošto sam već dovoljno rekao o postavci da „sve bledi”, sada ću se osvrnuti na
implikacije druge tvrdnje. „Alternative isključuju” je glavni razlog što mnoge ljude
uznemirava to što moraju da donesu odluku. Svako da sa sobom povlači bar jedno ne, i svaki
pozitivan izbor znači da druge mogućnosti morate odbaciti. Mnogi od nas ustuknu pred
potpunim shvatanjem granica, opadanja i gubitka koji su neminovno vezani za postojanje.

Na primer, odricanje je bilo ogroman problem za Lesa, tridesetsedmogodišnjeg lekara,

koji se godinama mučio pitajući se kojom od nekoliko žena da se oženi. Kada se konačno
oženio, preselio se u ženinu kuću, sto pedeset kilometara dalje i otvorio drugu ordinaciju u
tom novom okruženju. Ipak, narednih nekoliko godina, zadržao je staru ordinaciju u kojoj je
radio dan i po nedeljno i svake sedmice je provodio po jednu noć sa starim devojkama.

U terapiji smo se usredsredili na njegovo odbijanje da kaže ne drugim alternativama.

Pošto sam ga usmeravao na to šta bi značilo reći ne - odnosno zatvoriti ordinaciju i okončati
vanbračne veze - postepeno je postajao svestan svoje grandiozne predstave o sebi. On je u
porodici bio multitalentovani zlatni dečak - muzičar, sportista, pobednik na državnim
takmičenjima iz nauke. Znao je da bi bio uspešan u bilo kojoj profesiji koju bi odabrao i sebe
je video kao nekog ko je izuzet od ograničenja koja važe za druge, ko ne treba da se odrekne
ničega. „Alternative isključuju” se moglo odnositi na druge, ali ne i na njega. Njegov mit je
bio da je život večna spirala u usponu ka boljoj i lepšoj budućnosti i on se opirao bilo čemu
što bi ugrozilo taj mit.

Isprva je izgledalo da Lesovu terapiju treba usmeriti na pitanje požude, vernosti i

30 Gardner, J. Grendel, Vintage Press, New York, 1989, 133 (prvi put objavljeno 1971. godine).
neodlučnosti, ali je ona na kraju iziskivala istraživanje dubljih egzistencijalnih pitanja:
njegovo uverenje da je predodređen da stalno raste i napreduje, i istovremeno da je pošteđen
ograničenja nametnutih drugim smrtnicima, uključujući čak i smrt. Les je (poput Pet iz trećeg
poglavlja) video strašnu pretnju u bilo čemu što nagoveštava odricanje: nastojao je da izbegne
pravilo „alternative isključuju”, a razjašnjavanje tog nastojanja nas je jasno usmerilo i ubrzalo
naš budući rad na terapiji. Kada je uspeo da prihvati odricanje i da odvrati pažnju od
grčevitog držanja svega što je ikada imao, mogli smo da radimo na njegovom doživljavanju
života i posebno na njegovim odnosima sa suprugom i decom u neposrednoj sadašnjosti.

Uverenje da je život neprekidna spirala u usponu često se javlja u psihoterapiji.

Jednom sam radio sa pedesetogodišnjom ženom čiji je sedamdesetogodišnji suprug, istaknut
naučnik, postao dementan nakon moždanog udara. Posebno ju je uznemiravao prizor
bolesnog muža koji po čitav dan samo sedi ispred televizora. Koliko god pokušavala, nije
mogla a da mu ne govori da radi nešto, bilo šta, kako bi poboljšao stanje svog uma: da čita
neku knjigu, igra šah, uči španski, rešava ukrštene reči. Suprugova demencija razbila je njenu
predstavu o životu kao o procesu koji stalno ide ka većem znanju, ka više otkrića i priznanja;
a bilo je teško podneti alternativu - da je svako od nas konačan i predodređen da pređe put od
kolevke i detinjstva preko zrelosti do konačnog propadanja.

„Kada smo umorni... napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili”

Kejt, razvedena doktorka, već je dolazila kod mene na tri ciklusa terapije tokom
prethodnih dvadeset godina. Ovog puta mi se obratila u svojoj šezdeset osmoj godini, obuzeta
anksioznošću zbog starenja, nastupajuće penzije i straha od smrti.

Jednom prilikom, u vreme dok je dolazila na terapiju, probudila se u četiri ujutru,

okliznula se u kupatilu i završila sa dubokom posekotinom na glavi. Iako je mnogo krvarila,
nije pozvala ni susede, ni svoju decu, niti hitnu pomoć. Kosa joj se u prethodne dve godine
toliko proredila da je počela da nosi periku, i nije mogla da podnese to mučenje da se pred
svojim kolegama u bolnici pojavi bez nje, kao ćelava stara žena.

Zato je zgrabila peškir, kesu leda i litar sladoleda od kafe, i legla u krevet. Provela je
ostatak noći pritiskajući peškir i led na glavu, jedući sladoled i zapomažući za majkom (već
dvadeset godina mrtvom) uz osećaj potpune napuštenosti. Kad je svanulo, pozvala je sina koji
ju je odveo u privatnu ordinaciju svog kolege. On joj je zašio ranu i rekao joj da ne nosi
periku najmanje nedelju dana.

Kad sam nakon tri dana video Kejt, glava joj je bila uvijena u maramu, i bila je
preplavljena stidom zbog svoje perike, svog razvoda i svog statusa samca u kulturi parova.
Takođe se stidela svoje proste, psihotične majke (koja ju je uvek hranila sladoledom od kafe
kad je bila tužna), siromaštva koje ju je pratilo tokom celog detinjstva, i svog neodgovornog
oca koji je napustio porodicu dok je ona bila dete. Osećala se poraženo. Smatrala je da nije
napravila nijedan pomak za dve godine te terapije, kao ni u prethodnim terapijama.

Pošto nije želela da je iko vidi bez perike, celu sedmicu je provela u kući (osim što je
bila kod mene na jednoj seansi) i bacila se na veliko spremanje. Čisteći ormare, pronašla je
svoje beleške sa naših prethodnih seansi i sa zaprepašćenjem uvidela da smo dvadeset godina
ranije govorili o potpuno istim problemima. Ne samo što smo radili na njenom osećanju
srama već smo i dugo ulagali mnogo truda da je oslobodimo njene poremećene, nametljive
majke koja je tada još bila živa.

Na sledeću seansu je došla sa beleškama u rukama i modernim turbanom na glavi,

veoma obeshrabrena zbog lošeg napredovanja.

„Dolazila sam kod tebe zbog problema u vezi sa starenjem i strahova od smrti, i evo
me ponovo na istom mestu, nakon svih ovih godina, opet sam posramljena, vapim za svojom
ludom majkom i tešim se njenim sladoledom od kafe.”

„Kejt, znam kako se osećaš što ponovo izvlačiš na videlo tako stare stvari. Reći ću ti
nešto što bi ti moglo pomoći, nešto što je Niče rekao pre jednog veka: kad smo umorni,
napadaju nas ideje koje smo odavno pobedili.”

Kejt, koja obično nije dozvoljavala ni trenutak tišine i najčešće je rafalno nizala
uverljive rečenice i pasuse, odjednom je ućutala.

Ja sam ponovio Ničeovu rečenicu, ona je lagano klimnula glavom i do naredne seanse
ponovo smo radili na njenim brigama o starenju i njenim strahovima za budućnost.

Taj aforizam joj nije rekao ništa novo: ja sam je već uveravao da je to jednostavno
regresija kojom je reagovala na traumu. Međutim, elegantan stil izražavanja i podsećanje da
je isto iskustvo proživeo i tako veliki um kao što je Niče pomogli su joj da shvati da je njeno
otrovno stanje uma samo privremeno. To joj je pomoglo da duboko u sebi oseti da je već
jednom pobedila svoje unutrašnje demone i da će to uraditi ponovo. Dobre ideje, čak i moćne
ideje, retko kad su dovoljne u jednoj dozi: neophodno ih je ponavljati.

Proživljavanje identičnog života, iznova i iznova, kroz čitavu večnost

U svom delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je opisao ostarelog proroka, punog
mudrosti, koji odlučuje da siđe sa planine i podeli sa ljudima ono što je naučio.

Među svim idejama koje on propoveda, postoji jedna koju on smatra svojom
„najmoćnijom mišlju” - to je ideja večnog ponavljanja. Zaratustra postavlja izazov: šta ako
biste morali da živite identičan život iznova i iznova kroz čitavu večnost - kako bi vas to
promenilo? Sledeće jezive reči su njegov prvi opis eksperimenta „večnog vraćanja”. Ja sam ih
često naglas čitao pacijentima. Pokušajte i vi da ih pročitate naglas.31

Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju
usamljenost i kaže ti: „Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da
živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati
vratiti svaka bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko
u tvom životu, i sve istim redom i posledicom - a isto tako ovaj pauk i ova mesečina
među drvećem, a isto tako ovaj trenutak i ja sam. Večni peščani sat postojanja ponovo
će se okretati - a i ti sa njim, zrnce prašine od prašine!” Da li se nećeš baciti na noge i
škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doživeo
silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: „Ti si bog i nikad nisam čuo nešto
božanskije?” Kada te obuzme ta misao, ona će te, kakav si, preobraziti i možda
smrviti.32

Ideja o tome da stalno iznova kroz čitavu večnost živite jedan te isti život može biti
neprijatna, nekakva vrsta male egzistencijalne šok terapije. Ona često posluži kao otrežnjujući
misaoni eksperiment, koji vas navodi da ozbiljno razmislite kako u stvari živite. Poput Duha
budućnosti, ona jača vašu svest da ovaj život, svoj jedini život, treba da živite dobro i

31 Ideja o misaonom eksperimentu večnog povratka u potpunosti je razvijena u Tako je govorio Zaratustra, ali
ovaj citat je preuzet iz ranijeg rada: Nietzsche, F. The Gay Science (prev. W. Kaufman), Vintage Books, New
York, 1974, 273 (prvi put objavljeno 1882. godine).
32 Prevod sa nemačkog Milan Tabaković, F. Niče, Vesela nauka, Beograd: Grafos, 1984. - Prim. prev.
ispunjeno, skupljajući što je moguće manje žaljenja. Niče nas tako odvraća od preokupacije
trivijalnim stvarima i usmerava nas ka cilju esencijalnog življenja.

U vašem životu ne može doći do pozitivne promene sve dok se držite misli da razlog
što ne živite dobro leži izvan vas. Sve dok odgovornost potpuno prebacujete na druge koji se
prema vama ponašaju nepravedno - na svog neotesanog muža, zahtevnog šefa koji vam ne
pruža podršku, na loše gene ili kompulsivne radnje kojima se ne možete odupreti - dotle će
vaša situacija ostati u zastoju. Vi i samo vi ste odgovorni za ključne aspekte svoje životne
situacije, i samo vi imate moć da ih promenite. I ako ste suočeni sa moćnim spoljašnjim
ograničenjima, i dalje imate slobodu i mogućnost izbora da zauzmete različite stavove prema
tim ograničenjima.

Jedna od Ničeovih omiljenih izreka je amor fati (voli svoju sudbinu): drugim rečima,
stvori sudbinu koju možeš voleti.

Niče je ideju večnog vraćanja isprva zamislio kao ozbiljan proračun. Ako je vreme
beskonačno a materija konačna, razmišljao je on, onda bi različiti sklopovi materije morali da
se nasumično iznova ponavljaju, kao što bi hipotetička vojska majmuna za pisaćom mašinom
nasumičnim kucanjem kroz milijardu godina napisala Šekspirovog Hamleta. Takva
matematika je zakazala i logičari su je žestoko kritikovali. Pre mnogo godina kada sam
posetio Pfortu, školu koju je Niče pohađao od svoje četrnaeste do dvadesete godine, dozvolili
su mi da pregledam zapise o njemu, koji pokazuju da je dobijao vrlo visoke ocene iz grčkog,
latinskog i klasičnih nauka (iako u tome nije bio najbolji u svom razredu, kako mi je
napomenuo stari arhivar koji mi je bio vodič), ali je imao izuzetno loše ocene iz matematike.
Konačno se Niče, možda shvativši da mu takva spekulacija nije jača strana, usmerio na ideju
o večnom vraćanju kao na misaoni eksperiment.

Ako se upustite u taj eksperiment i to razmišljanje vam bude bolno ili čak
nepodnošljivo, za to postoji jedno očigledno objašnjenje: vi ne verujete da ste dobro živeli
svoj život. Ja bih nastavio postavljajući vam pitanja poput ovih: Kako to niste dobro živeli
svoj život? Za čime žalite u svom životu?

Pritom mi nije cilj da nikoga uronim u more kajanja zbog prošlosti, već da na kraju
usmerim vaš pogled ka budućnosti i ka ovom pitanju koje ima moć da promeni život: Šta
sada možete uraditi u svom životu tako da kroz godinu dana ili kroz pet godina ne pogledate
unazad i doživite sličnu pometnju zbog novih žaljenja koja ste nakupili? Drugim rečima,
možete li pronaći način da živite tako da ne nastavite da gomilate žaljenja?
 Ničeov misaoni eksperiment pruža moćan alat lekarima da pomognu onima čija
strepnja od smrti potiče iz osećaja da su propustili da prožive život u potpunosti. Priča o
Doroti pružiće nam kliničku ilustraciju.

Udeo od deset posto: Doroti

Doroti, četrdesetogodišnju službenicu u knjigovodstvu, prožimao je osećaj da je

zarobljena u životu. Obuzimala su je žaljenja zbog mnogih stvari koje je uradila - žalila je
zbog svoje nespremnosti da oprosti mužu prevaru, što ju je dovelo do odluke da okonča brak;
potom zato što je propustila da se pomiri sa ocem pre nego što je umro; kao i što je dozvolila
da bude zarobljena na nezadovoljavajućem radnom mestu na nepovoljnoj geografskoj
lokaciji.

Jednog dana videla je oglas za posao u Portlandu u Oregonu, koji je smatrala

poželjnijim mestom za život, i na kratko je ozbiljno razmišljala da se preseli. Međutim, njeno
ushićenje je brzo potopila navala obeshrabrujućih negativnih misli: bila je i suviše stara za
preseljenje, njena deca ne bi želela da napuste svoje prijatelje, u Portlandu nije poznavala
nikoga, plata je bila niža i nije mogla znati da li bi joj se nove kolege dopale.

„Tako sam na kratko imala nadu”, rekla je, „ali vidiš da sam i dalje u zamci, kao i
uvek.”

„Meni se čini”, odgovorio sam, „da si ti istovremeno i osoba u zamci i lovac koji
postavlja zamku. Jasno mi je kako te takve okolnosti mogu sprečiti da promeniš svoj život, ali
se pitam da li su one odgovorne za sve. Pretpostavimo da su svi ti realni razlozi koje ne
možeš da kontrolišeš - tvoja deca, godine, novac, neprijatni saradnici - odgovorni za, recimo,
devedeset odsto tvoje inercije; ipak, pitam se da li postoji i neki deo koji zavisi od tebe -
makar to bilo i samo deset posto?”

Klimnula je glavom.

„Pa, upravo tih deset odsto želimo da ispitamo na našoj terapiji zato što je taj deo
jedino što možeš da promeniš.” Tada sam joj opisao Ničeov misaoni eksperiment i pročitao
odlomak o večnom vraćanju, a potom sam je zamolio da se u skladu s tim projektuje u
budućnost. Završio sam ovom sugestijom: „Hajde da se pravimo da je prošlo godinu dana i da
se ponovo sastajemo u ovoj kancelariji. Važi?”
 Doroti je klimnula glavom, „U redu, ali čini mi se da vidim kuda to vodi.”

„Svejedno, hajde da probamo. Prošlo je godinu dana.” Započeo sam sa igranjem

uloge: „Pa, Doroti, pogledajmo unazad na proteklu godinu. Reci mi, zbog čega žališ? Ili,
jezikom Ničeovog misaonog eksperimenta, da li bi želela da iznova proživljavaš ovu godinu
kroz celu večnost?”

„Ne, nikako ne bih želela da budem zarobljena u toj zamci zauvek - troje dece, malo
novca, užasan posao, bila bih zauvek zaglavljena.”

„Hajde sada da pogledamo tvoju odgovornost, tvoj udeo od deset posto, u tome kako
su se stvari odvijale tokom protekle godine. Zbog kojih postupaka u proteklih dvanaest
meseci žališ? Šta si mogla drugačije da uradiš?”

„Pa, zatvorska vrata su se jednom otvorila, samo malkice odškrinula - mislim na onu
mogućnost zapošljavanja u Portlandu.”

„A ako je od tada prošlo godinu dana...”

„Da, da, shvatam. Verovatno ću narednu godinu provesti u žaljenju što nisam
pokušala ni da se prijavim za taj posao u Portlandu.”

„Jeste, upravo na to mislim kad kažem da si ti i zatvorenik i tamničar.”

Doroti se jeste javila na konkurs, otišla na razgovor, posetila zajednicu i ponudili su

joj posao, ali je na kraju odbila tu ponudu kada je proverila škole, klimu, cene nekretnina i
troškove života. Međutim, taj proces joj je otvorio oči (i zatvorska vrata). Stekla je drugačiji
stav prema sebi jednostavno zato što je ozbiljno razmotrila promenu; nakon četiri meseca
prijavila se za bolji posao bliže kući i dobila je ponudu koju je prihvatila.

Niče je odredio dve „granitne” rečenice, koje su dovoljno snažne da izdrže eroziju
vremena: „Postani ono što jesi” i „Ono što me ne ubije čini me jačim”.33 I zaista su izdržale, i
obe su ušle u opštu terapijsku praksu. Hajde da ih razmotrimo jednu po jednu.

33 Nietzsche, F. Thus Spoke Zaratustra, Penguin Books, New York (prvi put objavljeno 1891. godine).
 „Postani ono što jesi”

Koncept prve granitne rečenice - „Postani ono što jesi” - bio je poznat Aristotelu, a
prenosili su ga Spinoza, Lajbnic, Gete, Niče, Ibzen, Karen Horni, Abraham Maslov i pokret
za ljudski potencijal iz šezdesetih, sve do savremene ideje samoostvarenja. „Postani ono što
jesi” je koncept blisko povezan sa Ničeovim izrekama „Konzumiraj svoj život” i „Umri u
pravi čas”. U sve tri varijante, Niče nas podstiče da izbegnemo neproživljen život. Govorio
je: ispuni sebe, ostvari svoj potencijal, živi hrabro i potpuno. Tada, i tek tada, umri bez
žaljenja.

Na primer, tridesetjednogodišnja pravna asistentkinja Dženi, koja me je kontaktirala

zbog snažnog straha od smrti, nakon četvrte seanse usnila je ovaj san:

U Vašingtonu sam, gde sam rođena, i šetam po gradu sa svojom bakom, koja je sada
mrtva. Onda stižemo u prelep kraj sa kućama koje su prave palate. Zgrada u koju smo
ušle bila je ogromna i skroz bela. Tamo je živela jedna moja stara drugarica iz
srednje škole sa svojom porodicom. Bilo mi je drago što je vidim. Pokazala mi je svoj
dom, i ja sam bila oduševljena - kuća je bila prelepa i sa mnogo soba. Imala je
trideset i jednu prostoriju i sve su bile nameštene! Potom sam joj rekla: „Moja kuća
ima pet soba, a samo dve su nameštene.” Probudila sam se veoma uznemirena i
besna na svog muža.

Njene asocijacije na san bile su da je trideset i jedna soba predstavljala njene godine i
sve razne delove nje same koje je tek imala da istraži. Činjenica da je njena kuća imala samo
pet soba od kojih su samo dve bile nameštene potkrepila je ideju da nije ispravno živela svoj
život. Prisustvo njene bake, koja je umrla tri meseca ranije, učinilo je san jezivim.

Njen san je drastično otvorio naš rad. Pitao sam je o besu prema mužu i ona mi je, uz
mnogo stida, otkrila da ju je on često tukao. Znala je da treba da uradi nešto sa svojim
životom, ali se užasno plašila da okonča svoj brak: imala je malo iskustva sa muškarcima i
bila je sigurna da nikada ne bi uspela da pronađe drugog čoveka. Njeno samopoštovanje je
bilo toliko nisko da je nekoliko godina radije trpela zlostavljanje nego da dovede brak u
pitanje i da od muža zahteva velike promene. Nakon te seanse nije se vratila kući, već je
otišla pravo kod svojih roditelja i ostala kod njih nekoliko nedelja. Postavila je svom mužu
ultimatum da mora da krene sa njom na bračnu terapiju. On je pristao na to, te je godinu dana
bračne i individualne terapije donela veliko poboljšanje njihovom braku.

„Ono što me ne ubije čini me jačim”

Drugu Ničeovu granitnu rečenicu su koristili, i previše, mnogi savremeni pisci. To je

bila, na primer, jedna od Hemingvejevih omiljenih ideja. (U Zbogom oružje on je dodao i da
„postajemo jači tamo gde se slomimo”.) Uprkos tome, ovaj koncept je moćan podsetnik da
negativno iskustvo čoveka može učiniti jačim i sposobnijim da se prilagodi nedaćama. Ovaj
aforizam je blisko povezan sa Ničeovom idejom da drvo, podnoseći oluje i puštajući korenje
duboko u zemlju, postaje jače i veće.

Drugu varijantu ove teme dala je jedna moja pacijentkinja, uspešna i snalažljiva žena,
koja je bila generalni direktor jedne velike industrijske kompanije. Ona je u detinjstvu trpela
zlurado i konstantno verbalno maltretiranje od svog oca. Na jednoj seansi, opisala mi je svoju
maštariju o izmišljenoj terapiji budućnosti.

„U svojoj mašti, odlazila sam kod jedne terapeutkinje koja je raspolagala

tehnologijom brisanja celokupnog sećanja. Možda sam tu ideju dobila iz filma Džima Kerija
Večni sjaj besprekornog uma. Zamislila sam da me je jednog dana terapeutkinja pitala da li
želim da mi potpuno izbriše sva sećanja na postojanje mog oca. Sve što bih tada znala jeste da
nikada nije ni bilo oca u kući. To mi je u početku zvučalo sjajno, ali kada sam više razmislila
o tome, shvatila sam da je to teška odluka.”

„Zašto je to teška odluka?”

„Pa, isprva mi se činilo da je laka: otac je bio čudovište i sestre i ja smo ga se plašile
tokom čitavog detinjstva. Ali, na kraju sam odlučila da ostavim svoje sećanje na miru i da
ništa ne izbrišem. Uprkos užasnom maltretiranju koje sam trpela, uspela sam u životu više
nego što sam ikad i sanjala. Negde sam, nekako, postala vrlo otporna i snalažljiva. Da li je to
bilo uprkos mom ocu? Ili možda zbog njega?”

Ova maštarija je bila prvi korak velike promene u njenom gledanju na svoju prošlost.
To nije bilo toliko pitanje opraštanja ocu koliko prihvatanja nepromenljivosti svoje prošlosti.
Nju je pogodio moj komentar da pre ili kasnije mora odustati od nade u bolju prošlost.
Nedaće s kojima se suočavala kod kuće su je oblikovale i očvrsnule; naučila je da se nosi sa
njima i razvila domišljate strategije koje su joj kroz čitav život bile veoma korisne.

„Neki odbijaju zajam života da bi izbegli dug smrti”

Bernis je započela terapiju sa uznemiravajućim problemom. Iako su ona i njen suprug

Stiv imali nežan brak više od dvadeset godina, ona je osećala neobjašnjivu odbojnost prema
njemu. Osećala je kako se povlači do tačke kada je počela da mašta o razvodu.

Zanimao me je izbor trenutka i pitao sam je kada je počela da menja svoja osećanja
prema Stivu. Ona je precizno odgovorila: stvari su pošle nizbrdo na njegov sedamdeseti
rođendan, kada se iznenada povukao sa svog posla berzanskog posrednika i počeo da upravlja
svojim ulaganjima od kuće.

Zbunjivao ju je bes koji je osećala prema njemu. Iako se on ni na koji način nije
promenio, ona je sada pronalazila hiljadu razloga za kritiku: njegovu aljkavost, preterano
provođenje vremena pred televizorom, zanemarivanje svog izgleda, nedostatak fizičke
aktivnosti. Iako je Stiv bio dvadeset pet godina stariji od nje, on je uvek bio dvadeset pet
godina stariji. Njegov odlazak u penziju je za nju bio znakovit događaj koji joj je predočio da
je on sada starac.

Iz ovog razgovora na videlo je izašlo nekoliko psihički važnih momenata. Kao prvo,
ona se nadala da će se distancirati od Stiva kako bi izbegla da se, po njenim rečima, „premota
napred” u starost. Kao drugo, nikada nije uspela da izbriše bol zbog smrti svoje majke, koju
je doživela sa deset godina, i nije želela da se ponovo suoči sa bolnim osećanjem gubitka koje
će se sigurno javiti kada Stiv bude umro.

Činilo mi se da je Bernis pokušavala da se zaštiti od bola zbog gubitka Stiva tako što
će umanjiti svoju vezanost za njega. Rekao sam da ni njena ljutnja ni povlačenje izgleda nisu
delotvoran način da izbegne završetak i gubitak. Uspeo sam da joj potpuno objasnim njenu
psihičku dinamiku citirajući Otoa Ranka, jednog od Frojdovih kolega, koji je rekao: „Neki
odbijaju zajam života da bi izbegli dug smrti.”34 Ovakva dinamika nije neobična. Mislim da

34 Rank, O. Will Therapy and Truth and Reality, Knopf, New York, 1945, 126 (prvi put objavljeno 1930.
godine).
svi poznajemo ljude koji su ukočeni i izbegavaju da žive sa uživanjem iz straha da ne izgube
previše.

Kada smo nastavili, rekao sam: „To je kao da idete na krstarenje okeanom i odbijate
da sklopite prijateljstva ili učestvujete u interesantnim aktivnostima kako biste izbegli bol
zbog neizbežnog završetka krstarenja.”

„To ste tačno opisali”, odgovorila je.

„Ili da ne uživate u izlasku sunca, jer...”

„Da, da, da, shvatila sam poentu”, nasmejala se i prekinula me.

Kada smo usmerili naš rad na promenu, pojavilo se nekoliko tema. Plašila se
ponovnog otvaranja rane koju je zadobila sa deset godina, kada joj je umrla majka. Nakon
nekoliko seansi, počela je da shvata jalovost svoje nesvesne strategije. Kao prvo, ona više nije
bila bespomoćno, nespretno desetogodišnje dete. Ne samo što je bilo nemoguće da izbegne
tugu kada Stiv bude umro, već bi ta tuga bila i otežana osećanjem krivice što ga je napustila
kada mu je bila najpotrebnija.

Oto Rank je definisao jedan koristan dinamički proces, stalnu tenziju između „strepnje
od života” i „strepnje od smrti”, koja može biti izuzetno korisna za terapeute.35 Po njegovom
mišljenju, osoba koja se razvija teži ka individualnosti, rastu i ostvarenju svojih potencijala.
Ali to ima cenu! U svom nastajanju, razvijanju i izdvajanju iz prirode, pojedinac se susreće sa
strepnjom od života, zastrašujućom usamljenošću, osećajem ranjivosti, gubitkom osnovne
veze sa većom celinom. Šta činimo kada ta životna strepnja postane nepodnošljiva? Biramo
drugi pravac: vraćamo se nazad, odustajemo od izdvojenosti i pronalazimo utehu u spajanju -
to jest, u sjedinjavanju sa drugim i predavanjem drugome.

Ipak, uprkos svojoj udobnosti i uljuljkanosti, rešenje sjedinjavanja nije stabilno: čovek
na kraju ustukne pred gubitkom sebe i pred osećajem stagnacije. Stoga sjedinjavanje izaziva
„strepnju od smrti”. Ljudi se tokom čitavog života kreću napred-nazad između ta dva pola -
strepnje od života i strepnje od smrti, ili individualnosti i sjedinjavanja. Ova formulacija je na
kraju postala centralna ideja Poricanja smrti, izvanredne knjige Ernesta Bekera.36

Nekoliko meseci nakon što je završila terapiju, Bernis je imala zanimljivu, veoma
uznemiravajuću noćnu moru i tražila je konsultaciju da bi razgovarala o njoj. Opisala mi je
svoj san u elektronskoj poruci:

35 Rank, nav. delo, 119-133.

36 Becker, E. Denial of Death, Free Press, New York, 1973.
 Prestravljena sam jer me juri aligator. Iako mogu da skočim šest metara u vazduh da
bih mu umakla, on mi je i dalje za petama. Gde god da pokušam da se sakrijem, on
me pronađe. Budim se sva uzdrhtala i u goloj vodi.

Bernis se na seansi borila sa značenjem sna. Znala je da krokodil predstavlja smrt koja
je juri. Takođe je shvatila da joj nema izlaza. Ali zašto sada? Odgovor je postao očigledan
kada smo istraživali događaje u danu koji je prethodio noćnoj mori. Te večeri, njen muž, Stiv,
je za dlaku izbegao ozbiljnu saobraćajnu nesreću, a posle su imali užasnu raspravu kada je
insistirala da on treba zauvek da se odrekne vožnje noću zbog svog oštećenog vida.

Ali zašto krokodil? Otkud to? Setila se da je te večeri pred odlazak u krevet na
vestima gledala uznemiravajući izveštaj o užasnoj smrti Stiva Irvina, australijskog „lovca na
krokodile”, koga je usmrtila otrovna raža. U nastavku razgovora, ona je doživela „aha”
trenutak kada je iznenada shvatila da je ime Stiv Irvin bilo kombinacija imena njenog muža i
mene - dva starija čoveka čijih se smrti ona najviše plašila.

Šopenhauerov triplet eseja: „Šta je čovek”, „Šta čovek ima”, „Šta

čovek predstavlja”

Ko među nama ne poznaje nekoga (možda čak samog sebe) ko je usmeren samo na
spoljašnjost, potpuno obuzet gomilanjem imovine ili onim što drugi misle, toliko da je sasvim
izgubio osećaj za sopstveno biće? Takva osoba, kada joj se postavi pitanje, za odgovorom
traga spolja, a ne iznutra; to jest, analizira lica sagovornika da bi dokučila kakav odgovor oni
žele ili očekuju.

Po mom iskustvu, u radu sa takvom osobom korisno je u kratkim crtama izložiti tri
eseja koja je Šopenhauer napisao kasno u životu. 37 (Za svakog ko je iole sklon filozofiji, oni
su napisani jasnim, pristupačnim jezikom.) U osnovi, ti eseji naglašavaju da se računa samo
ono što pojedinac jeste; ni bogatstvo, ni materijalna dobra, ni društveni status, ni dobra
reputacija ne donose sreću. Iako ove misli ne govore eksplicitno o egzistencijalnim pitanjima,

37 Schopenhauer, A. „What a Man is”, „What a Man Has”, „What a Man Represents”, Parerga and
Paralipomena, I tom, Oxford University Press, Oxford, 1974, 323-403 (prvi put objavljeno 1851. godine).
one nam ipak pomažu da se pomerimo od površnog tla ka dubljim pitanjima.

1. Ono što imamo. Materijalna dobra su varljiva. Šopenhauer na elegatan način iznosi
tvrdnju da je gomilanje bogatstva i dobara beskrajno i nezadovoljavajuće; što više
posedujemo, to se više umnožavaju naše želje. Bogatstvo je kao morska voda: što je
više pijemo, to smo žedniji. Na kraju, mi ne posedujemo svoja dobra - ona poseduju
nas.

2. Ono što predstavljamo u očima drugih. Reputacija je prolazna kao i materijalno

bogatstvo. Šopenhauer piše: „Polovina naših briga i strepnji javlja se usled naše
zabrinutosti zbog mišljenja drugih ljudi... moramo izvaditi taj trn iz svog tela.” Toliko
je moćan poriv da ostavimo dobar utisak da neki osuđenici odlaze na pogubljenje
najviše razmišljajući o svojoj odeći i poslednjim pokretima. Mišljenje drugih je
priviđenje koje se može promeniti u svakom trenutku. Mišljenja vise o koncu i čine
nas robovima onoga što drugi misle, ili još gore, onoga što nam se čini da misle - jer
mi nikada ne možemo znati šta oni zaista misle.

3. Ono što jesmo. To je jedino što je istinski važno. Dobra savest, kaže Šopenhauer,
znači više od dobre reputacije. Naš najveći cilj treba da bude dobro zdravlje i
intelektualno bogatstvo, što vodi do neiscrpnog izvora ideja, nezavisnosti i moralnog
života. Unutrašnja staloženost potiče iz saznanja da nas ne uznemiravaju stvari, već
naše tumačenje tih stvari.

Ova poslednja ideja - da je kvalitet našeg života određen načinom na koji tumačimo
svoja iskustva, a ne samim tim iskustvima - jeste važna terapijska doktrina koja potiče još iz
antičkih vremena. Ona je bila centralni princip u stoičkoj školi, koji su prenosili Zenon,
Seneka, Marko Aurelije, Spinoza, Šopenhauer i Niče, da bi konačno postala fundamentalni
koncept i dinamičke i kognitivno-bihejvioralne terapije.

Takve ideje kao što su epikurejski argumenti, prenošenje, izbegavanje neproživljenog

života i naglasak na pouzdanosti aforizama koje citiram, sve su korisne u borbi protiv strepnje
od smrti. Ali snazi svih tih ideja u velikoj meri doprinosi jedna druga komponenta - bliska
veza sa drugima - o kojoj govorim u sledećem poglavlju.
5

PREVAZILAŽENJE STRAHA OD SMRTI KROZ

POVEZANOST

Kada konačno shvatimo da ćemo umreti, i da će umreti i sva druga čulna bića,
počinjemo da stičemo gorući, skoro nepodnošljiv osećaj krhkosti

i dragocenosti svakog trenutka i svakog bića, i iz toga može izrasti duboka, jasna,

bezgranična saosećajnost za sva bića.

Sogjal Rinpoće

Smrt je sudbina. Vaša želja da preživite i vaš strah od uništenja će uvek biti tu. To je
instinktivno - ugrađeno u vašu protoplazmu - i silno utiče na način na koji živite.

Tokom vekova, ljudi su razvili mnoštvo metoda, neke svesno a neke nesvesno -
možda ih ima koliko i pojedinaca - da bi ublažili strah od smrti. Neke metode uspevaju; neke
su labave i nedelotvorne. Neki ljudi su sebi dozvolili da se autentično suoče sa smrću i da
integrišu njenu senku u svoje suštinsko biće. Mlada žena koja je napisala ovu elektronsku
poruku je odličan primer takve osobe:

Izgubila sam svog voljenog oca pre dve godine i od tada sam doživela prethodno
nezamisliv napredak. Pre toga, često bih se pitala koliko sam sposobna da se suočim
sa sopstvenom konačnosću i proganjala me je ideja da ću i ja, takođe, jednog dana
nestati iz ovog života. Međutim, sada sam u tim strahovima i strepnjama pronašla
ljubav za životom koju ranije nisam iskusila. Ponekad se osećam udaljeno od svojih
vršnjaka jer se manje brinem o beznačajnim prolaznim događajima i stilovima. Ipak,
mogu to da prihvatim jer osećam da jasno razlikujem ono što jeste od onog što nije
važno. Mislim da ću morati da naučim da se nosim sa naporom da radim stvari koje
 će obogatiti moj život, a ne stvari koje društvo možda očekuje od mene... Divno je
znati da moja obnovljena ambicija nije samo prikrivanje strahova od smrti. Ona je,
zapravo, moja spremnost da prihvatim i priznam smrtnost. Pretpostavljam da sam
stekla nešto stvarnog pouzdanja u svoju sposobnost da „shvatam”.

Oni koji „ne shvataju” obično se sa smrtnošću nose negiranjem, zaobilaženjem ili
izmeštanjem. Videli smo primere takvog neadekvatnog suočavanja sa smrću u prethodnim
slučajevima: Džuliju, koja je toliko bila hronično uplašena da je odbijala da učestvuje u bilo
kakvoj aktivnosti koja nosi čak i najmanji rizik, i Suzan, koja je premeštala strepnju od smrti
na nebitne stvari (v. treće poglavlje); videli smo one koje su progonili košmari, i one koji su
se zatvarali „odbijajući zajam života da bi izbegli dug smrti”. Drugi pak kompulzivno tragaju
za novinama, seksom, beskrajnim bogatstvom ili moći.

Odrasli koje muče strepnje od smrti nisu čudaci koji su zakačili neku egzotičnu bolest,
već osobe kojima porodica i kultura nisu uspele da naprave odgovarajuću zaštitnu odeću da bi
izdržali ledenu jezivost smrtnosti. Možda su se prerano u svom životu susreli sa previše smrti;
možda nisu uspeli da u svom domu pronađu centar ljubavi, brige i bezbednosti; možda su bili
izolovani pojedinci koji nikad ni sa kim nisu podelili svoje intimne brige o smrti; možda su
bili preosetljivi, naročito samosvesni pojedinci koji su odbili utehu religioznih mitova svoje
kulture koji osporavaju smrt.

Svako istorijsko doba razvija sopstvene metode suočavanja sa smrću. Mnoge kulture -
na primer, drevni Egipat - bile su eksplicitno organizovane oko poricanja smrti i obećanja
posmrtnog života. Njihove grobnice - barem one za ljude iz više klase (koje i opstaju kroz
vreme) - ispunjene su predmetima iz svakodnevnog života, čija je namena da umrlima
obezbede udobniji zagrobni život.

Da navedem jedan neobičan primer, u Bruklinskom muzeju umetnosti izložene su

pogrebne statue nilskih konja koje su sahranjivane zajedno sa mrtvima da bi se oni zabavljali
u zagrobnom životu. Iz straha da bi te kamene životinje mogle uplašiti mrtve, napravljene su
im kratke noge kako bi bile spore i stoga bezopasne.

U novijoj prošlosti evropske i zapadne kulture, smrt je bila vidljivija zbog visoke
stope smrtnosti dece i porodilja. Samrtnici nisu bili sklanjani u bolničke krevete zaklonjene
zastorima, kao danas, već su ljudi najčešće umirali kod kuće, gde su članovi porodice
prisustvovali njihovim poslednjim trenucima. Praktično nijedna porodica nije bila zaštićena
od prerane smrti i groblja su se nalazila na mestima blizu kuća, gde su često bila posećivana.
Pošto hrišćanstvo obećava večni život posle smrti a crkva je imala zvanične ključeve za
ulazak u život i izlazak iz njega, većina stanovništva se okrenula religioznoj utehi koja je
obično obećavala zagrobni život. Naravno, i danas mnogi ljudi pronalaze utehu u tim
verovanjima. U razmatranju religiozne utehe u šestom poglavlju, pokušaću da napravim
razliku između utehe uprkos konačnosti smrti i utehe kroz poricanje ili desmrtizaciju smrti.

Za mene, i u ličnom iskustvu i u terapeutskoj praksi, najdelotvorniji pristup strepnji od

smrti jeste egzistencijalni. Do sada sam predstavio nekoliko moćnih ideja koje su suštinski
vredne, a u ovom poglavlju želim da razmotrim dodatnu komponentu bez koje te ideje ne
mogu biti istinski delotvorne: to je međuljudska povezanost. Upravo je sinergija ideja i bliske
veze sa drugim ljudima ono što je najdelotvornije i u smanjivanju strepnji od smrti i u
usmeravanju iskustva koje otvara oči ka postizanju lične promene.

Ljudska povezanost

Sva ljudska bića su sazdana tako da se povezuju sa drugima. Iz koje god perspektive
da proučavamo ljudsko društvo, bilo kroz opsežnu evolucionu istoriju ili razvoj pojedinca,
primorani smo da posmatramo ljudsko biće u njegovom interpersonalnom kontekstu - kroz
veze sa drugima. Proučavanja primata, primitivnih ljudskih kultura i savremenih društava
dala su uverljive dokaze o tome koliko je naša potreba da pripadamo moćna i fundamentalna:
oduvek smo živeli u grupama sa intenzivnim i trajnim odnosima među članovima. Dokazi su
sveprisutni: da citiram samo jedan primer, mnoge novije studije u pozitivnoj psihologiji
naglašavaju da su bliski odnosi osnovni preduslov za sreću.38

Umiranje je, međutim, usamljen, najusamljeniji događaj u životu. Umiranje ne samo

što vas odvaja od ljudi već vas i izlaže drugom, još strašnijem obliku usamljenosti: odvajanju
od samog sveta.

38 Lambert. C. „The Science of Happiness”, Harvard, Jan./Feb. 2007. www. harvardmagazine.com/on-

line/010783.html.
 Dve vrste usamljenosti

Postoje dve vrste usamljenosti: svakodnevna i egzistencijalna. Prva je interpersonalna,

to je bol zbog izolovanosti od drugih ljudi. Ta usamljenost - često povezana sa strahom od
bliskosti ili sa osećanjima odbačenosti i stida ili osećajem da ne zaslužujemo ljubav - poznata
je svima nama. Zapravo, najveći deo rada u psihoterapiji je usmeren na pomaganje klijentima
da nauče da zasnivaju intimnije, održivije i trajnije odnose sa drugima.

Usamljenost umnogome uvećava agoniju umiranja. I suviše često naša kultura oko
samrtnika stavlja zastor tišine i izolacije. U prisustvu umirućih, prijatelji i članovi porodice
često se distanciraju jer ne znaju šta da kažu. Plaše se da ne uznemire osobu koja umire. I
takođe izbegavaju da se suviše približe iz straha da se ne suoče sa sopstvenom smrću. Čak su
i grčki bogovi bežali u strahu kada bi se približio trenutak ljudske smrti.39

Ova svakodnevna izolacija funkcioniše na dva načina: ne samo što zdravi teže da
izbegavaju samrtnike, već i oni koji umiru često učestvuju u stvaranju sopstvene izolacije.
Oni prihvataju tišinu da ne bi uvlačili ljude koje vole u svoj sablasni, turobni svet. Osoba koja
nije smrtno bolesna ali je obuzeta strepnjama od smrti može se osećati vrlo slično. Takva
izolacija, naravno, otežava strah. Kao što je Vilijam Džejms napisao pre stotinu godina: „Ne
može se osmisliti svirepija kazna, ako bi takva stvar bila fizički moguća, od one da se
pojedincu da potpuna sloboda u društvu a da ga onda nijedan član društva apsolutno više ne
primećuje.”40

Drugi oblik usamljenosti je egzistencijalna usamljenost, koja je dublja i izvire iz

nepremostivog ponora između pojedinca i drugih ljudi. Taj ponor je posledica ne samo toga
što smo svi bačeni sami u postojanje i moramo sami i da izađemo, već potiče i od činjenice da
svako od nas živi u svom svetu koji je u potpunosti poznat samo njemu samom.

U osamnaestom veku je Imanuel Kant pobio preovlađujuću zdravorazumsku

pretpostavku da svi nastajemo i živimo u dovršenom, dobro sazdanom zajedničkom svetu.
Danas znamo da, zahvaljujući svom nervnom sistemu, svaka osoba igra značajnu ulogu u
stvaranju svoje sopstvene realnosti. Drugim rečima, čovek ima ugrađene mentalne kategorije
(na primer: kvantitet, kvalitet, uzrok i posledica) koje stupaju na scenu kada obrađuje ulazne
39 Videti npr. Artemidin govor na kraju Euripidovog Hipolita.
40 James, W. The Principles of Psychology, I tom, Henry Holt, New York, 1893, 293.
čulne podatke i koje mu omogućuju da automatski i nesvesno konstituiše svet na svoj
jedinstven način.

Tako se egzistencijalna izolacija tiče gubitka ne samo svog biološkog života već i
svog bogatog, čudesno do tančina izgrađenog sveta, koji ne postoji na isti način u umu
nijedne druge osobe. Moja intenzivna sećanja - kako zarivam lice u stari majčin kaput od
persijske jagnjeće kože sa blagim mirisom kamfora, kako u osnovnoj školi na Dan
zaljubljenih razmenjujem sa devojčicama poglede pune uzbudljivih mogućnosti, kako igram
šaha sa ocem i tablića sa stricem, na stolu prekrivenom crvenom kožom sa izvijenim nogama
od abonosa, kako u dvadesetoj godini pravim postolje za vatromet sa svojim rođakom - sva ta
sećanja, i druga, kojih je više nego zvezda na nebu, dostupna su samo meni. A svako sećanje
je samo sablasni prikaz i biće zauvek izbrisano mojom smrću.

Svako doživljava međuljudsku izolaciju (svakodnevno osećanje usamljenosti) na

različite načine tokom svih faza životnog ciklusa. Ali egzistencijalna izolacija je manje
uobičajena u ranom životu; najjače je doživljavamo kada smo stariji i bliži smrti. U to doba
postajemo svesni činjenice da će naš svet nestati i takođe postajemo svesni da niko ne može u
potpunosti da nas prati na našem sumornom putu ka smrti. Kao što nas podseća stara izreka:
„Tu usamljenu dolinu moraš da pređeš sam.”

Istorija i mitologija su prepune ljudskih pokušaja da se ublaži izolovanost smrti. Setite

se samoubilačkih paktova, ili monarha u mnogim kulturama koji se naređivali da se sa njima
zakopaju živi robovi, ili indijskog običaja sati, koji od udovice zahteva da se žrtvuje na
pogrebnoj lomači svoga muža. Setite se ponovnog sastajanja u raju i vaskrsnuća. Setite se
Sokratove nepokolebljive uverenosti da će večnost provesti u razgovoru sa drugim velikim
misliocima. Pomislite na kinesku seosku kulturu - da navedem jedan neobičan primer iz golih
kanjona Lesne visoravni - u kojoj roditelji mrtvog neženje kupuju mrtvu ženu (od onih koji
kopaju grobove ili pronađu nov leš) da bi ih sahranili zajedno, kao par.41

41 Yardley, J. „Dead Bachelors in Remote China Still Find Wives”, New York Times, 5. X 2006.
 Krici i šaputanja: Moć empatije

Empatija je najmoćnije oruđe koje nam može pomoći u nastojanju da se povežemo sa

drugim ljudima. Ona je vezivno tkivo ljudske povezanosti i omogućava nam da osetimo, na
dubokom nivou, šta neko drugi oseća.

Nigde usamljenost smrti i potreba za povezanošću nije naslikana življe i moćnije nego
u remek-delu Ingmara Bergmana Krici i šaputanja. U tom filmu, Agnes, koja umire u
velikom bolu i strahu, moli za malo bliskosti ljudskog dodira. Njene dve sestre su duboko
pogođene time što Agnes umire. Jedna od njih shvata da je čitav njen život bio „splet laži”, ali
nijedna ne može da smogne snage da dodirne Agnes. Nijedna nije sposobna da bude bliska sa
bilo kim, čak ni sa samom sobom, i obe se prestravljeno sklanjaju od svoje sestre na samrti.
Jedino je Ana, kućna pomoćnica, voljna da dodirne Agnes i primi je u naručje.

Ubrzo nakon što je Agnes umrla, njen usamljeni duh se vraća i jezivim plačnim
glasom malog deteta preklinje svoje sestre za dodir, koji će joj omogućiti da zaista umre.
Sestre pokušavaju da joj se približe, ali užasnute pegavom kožom smrti i predviđanjem
sopstvene predstojeće smrti, prestravljeno beže iz sobe. I ovog puta Anin zagrljaj omogućava
Agnes da završi svoj put u smrt.

Ne možete da se povežete sa samrtnikom ili da mu pružite ono što Ana radi u ovom
filmu ako niste spremni da se suočite sa sopstvenim strahovima i da se pridružite toj osobi u
zajedničkoj patnji. Takvo žrtvovanje za drugog je sama suština istinski saosećajnog,
empatičnog postupka. Ta spremnost na proživljavanje sopstvenog bola zajedno sa drugim
vekovima je deo tradicija lečenja, kako svetovnih tako i verskih.

To nije lako uraditi. Poput Agnesinih sestara, članovi porodice ili bliski prijatelji mogu
biti voljni da pomognu, ali suviše uplašeni; ljudi se mogu bojati da se nameću ili da će
uznemiriti samrtnika pokretanjem ozbiljnih tema. Obično osoba koja je na samrti mora da
povede razgovor o svojim strahovima od smrti. Ako umirete ili ste u panici od smrti, a vaši
prijatelji i porodica ostaju udaljeni ili okolišaju, preporučio bih vam da ostanete u „ovde i
sada” (što ću detaljnije izložiti u sedmom poglavlju) i da odmah pređete na stvar. Na primer:
„Primećujem da ne odgovarate direktno kada pričam o svojim strahovima. Pomoglo bi mi
kada bih mogao da otvoreno govorim o tome sa bliskim prijateljima kao što ste vi. Da li je to
previše, i suviše bolno za vas?”

Danas svi mi koji patimo od strepnje od smrti, u kojem god obliku da se javlja, imamo
mnogo veće šanse da se povežemo ne samo sa nama dragim ljudima, već i sa širom
zajednicom. Uz veću otvorenost u medicini i medijima, i uz dostupnost grupa za pomoć,
osoba koja se suočava sa smrću ima nove izvore za ublažavanje bola od izolacije. Danas
većina dobrih centara za lečenje karcinoma organizuje grupe za podršku pacijentima, a pre
samo trideset pet godina, grupa za ljude smrtno obolele od raka koju sam ja osnovao bila je,
koliko znam, prva takva grupa na svetu.

Pritom, korišćenje raznih vrsta grupa podrške na Internetu drastično se širi. Jedno
novije istraživanje pokazalo je da za samo godinu dana petnaest miliona ljudi potražilo
pomoć od neke vrste grupe na Internetu. 42 Ja bih svakome sa bolešću opasnom po život
savetovao da iskoristi grupe sastavljene od pojedinaca sa sličnim problemom. Takve grupe je
lako naći, bilo da je reč o grupama samopomoći ili onima koje vode stručnjaci.

Najdelotvornije su obično grupe koje vode stručnjaci. Istraživanja pokazuju da grupe

ljudi sa sličnim problemom pod vođstvom stručnjaka poboljšavaju kvalitet života svojih
članova.43 Iskazujući empatiju jedni drugima, članovi jačaju sopstveno samopoštovanje i
osećaj efikasnosti. Međutim, nedavna istraživanja svedoče i o delotvornosti grupa za
samopomoć i grupa na Internetu, te u nedostatku grupa pod stručnim vođstvom treba potražiti
neku od njih.44

42 Fox, S. Fallows, D. Internet Health Resources, 2003. http://www.hetinitiati-ve.org/sub-resources/ehl-

studentresearchthorndike.html. Pew Internet & American Life Project. Preuzeto 27. I 2007. sa
http://www.pewinternet.Org/PPF/r/95/re-port_display.asp.
43 Spiegel, D., Bloom, J.R., Yalom, I. D. „Group Support for Patients with Metastatic Cancer: A Randomized
Prospective Outcome Study”, Archives of General Psychiatry, 1981, 38 (5), 527-533; Spiegel, D., Glafkides,
M. S. „Effects of Group Confrontation with Death and Dying”, International Journal of Group
Psychotherapy, 1983, 33 (4), 433-447.
44 Lieberman, M.A., i sar. „Electronic Support Groups for Breast Carcinoma: A Clinical Trial of Effectiveness”,
Cancer, 2003, 97(4), 920-925; Lieberman. M. A. Goldstein, B. „Self-Help Online: An Outcome Evaluation
of Breast Cancer Bulletin Boards”, Health Psychology, 2005, 10 (6), 855-862.
Moć prisustnosti

Najveća usluga koju možete pružiti nekome ko je suočen sa smrću (a odavde pa

nadalje govorim ili o onima koji boluju od smrtne bolesti ili o fizički zdravim pojedincima
koji osećaju užasan strah od smrti) jeste da jednostavno budete uz njega.

Sledeći primer, koji opisuje moj pokušaj da jednoj ženi ublažim strah od smrti, pruža
smernice prijateljima i članovima porodice koji žele da pomognu jedni drugima.

Okreni se prijateljima: Elis

Elis - udovica o kojoj sam govorio u trećem poglavlju, koja je bila uznemirena jer je
morala da proda svoj dom i svoju zbirku muzičkih instrumenata punih uspomena - bila je
pred selidbom u starački dom. Nešto pre njenog preseljenja, ja sam otputovao na kratak
odmor i, znajući da će to za nju biti težak period, dao sam joj broj svog mobilnog telefona za
svaki slučaj. Kako su radnici počeli da prazne njenu kuću, Elis je upala u parališuću paniku
koju nisu mogli da umire njeni prijatelji, ni lekar, niti fizioterapeut. Pozvala me je i
razgovarali smo dvadeset minuta:

„Ne mogu da sedim mirno”, počela je. „Tako sam napeta da mi se čini da ću pući. Ne
mogu da nađem mir.”

„Pogledaj pravo u srce svoje panike. Reci mi šta vidiš.”

„Vidim kraj. Sve se završava. Gotovo je. To je kraj moje kuće, mojih sećanja, mojih
veza sa prošlošću. Kraj svega. Kraj mene - to je u srcu panike. Hoćeš da znaš čega se plašim.
Odgovor je jednostavan: plaši me to što više nema mene!”

„Već smo razgovarali o tome na našim sastancima, Elis. I znam da se ponavljam, ali
želim da te podsetim da su prodaja kuće i preseljenje u starački dom izuzetna trauma i
naravno da doživljavaš snažan slom i veliki šok. Ja bih se isto tako osećao da sam na tvom
mestu; svako bi se tako osećao. Ali seti se naših razgovora kako će ti to izgledati ako
premotaš situaciju tri nedelje unapred...”
 „Irve”, prekinula me je, „to ne pomaže - ovaj bol je previše sirov. Mene okružuje
smrt. Svuda je smrt. Dođe mi da vrištim.”

„Sačeka, Elis, saslušaj me - pitaću te isto jednostavno pitanje koje sam te već pitao:
Šta te tačno toliko plaši u vezi sa smrću? Hajde da se fokusiramo na to.”

„Već smo prošli kroz to.” Elis je zvučala iritirano i nestrpljivo.

„Nije bilo dovoljno. Nastavi, Elis. Učini mi to. Hajde, prionimo na posao.”

„Pa, nije reč o bolu na samrti. Verujem svom onkologu; biće uz mene ako mi bude
potreban morfijum ili tako nešto. I to nema nikakve veze sa zagrobnim životom - znaš da sam
o tome prestala da razmišljam pre pola veka.”

„Znači, nije reč o činu umiranja niti o strahu od zagrobnog života. Nastavi, šta te onda
užasava kod smrti?”

„Nije ni da se osećam nedovršeno; znam da sam proživela potpun život. Radila sam
ono što sam želela. Već smo prošli kroz sve ovo.”

„Molim te, Elis, nastavi.”

„Reč je o onome što sam ti upravo rekla: više nema mene. Jednostavno ne želim da
napustim ovaj život... Reći ću ti šta je posredi: želim da vidim kako će se stvari završiti.
Želim da budem tu da bih videla šta će biti sa mojim sinom - da li će na kraju ipak odlučiti da
ima decu. Previše mi je bolna pomisao da to nikad neću moći da znam.”

„Ali, nećeš znati da nisi ovde. Nećeš znati ni da nećeš znati. Rekla si da veruješ (kao i
ja) da smrt predstavlja potpuni kraj svesti.”

„Znam, znam. Toliko puta si to rekao da sam naučila napamet celu priču: stanje
nepostojanja nije strašno zato što nećemo znati da ne postojimo, i tako dalje, i tako dalje. I to
znači da neću znati kako mi nedostaju važne stvari. A sećam se i šta si mi rekao o stanju
nepostojanja - da je identično stanju u kome sam bila pre nego što sam rođena. To mi je ranije
pomagalo, ali sada jednostavno ne pomaže. Ovo osećanje je previše jako, Irve, ideje ga neće
slomiti; neće ga ni dotaći.”

„Ne, neće još uvek. To samo znači da moramo nastaviti, moramo nastojati da ga
razumemo. Zajedno ćemo uspeti u tome. Biću uz tebe i pomoći ću ti da dopreš što dublje
možeš.”

„Taj strah me potpuno obuzima. Postoji neka pretnja koju ne mogu da imenujem niti
dokučim.”

„Elis, u samoj osnovi tvojih osećanja prema smrti leži biološki strah koji je utisnut u
nas. Znam da je taj strah bezobličan - i sam sam ga doživeo. Ne može se opisati rečima. Ali
svako živo biće želi da istraje u svom postojanju - Spinoza je to rekao pre oko trista pedeset
godina. Samo treba to da znamo, da očekujemo. Samo ustrojstvo našeg bića nas s vremena na
vreme preseče strahom. To svi imamo u sebi.”

Nakon otprilike dvadeset minuta, Elis je zvučala mirnije i završili smo razgovor.
Međutim, kroz nekoliko sati ostavila mi je kratku poruku da je naš telefonski razgovor
doživela kao šamar u lice i da sam bio hladan i bez empatije. Gotovo usputno, dodala je da se,
iz neobjašnjivih razloga, oseća bolje. Narednog dana ostavila mi je još jednu poruku u kojoj
me je izvestila da je njena panika potpuno nestala - opet iz nepoznatih razloga.

Šta je to u našem razgovoru pomoglo Elis? Da li su to bile ideje koje sam predstavio?
Verovatno ne. Ona je odbacila Epikurove argumente koje sam naveo - da sa ugašenom svešću
neće ni znati da nikad neće saznati završetak priča o ljudima koji su joj bliski i da će posle
smrti biti u istom stanju u kom je bila pre rođenja. Ni bilo koja od mojih drugih sugestija - na
primer, da se projektuje tri nedelje u budućnost kako bi zauzela neki stav o svom životu - nije
imala nikakvog uticaja. Ona je jednostavno bila previše uspaničena. Kao što je rekla: „Znam
da se trudiš, ali te ideje neće pomoći; one čak i ne dotiču ovu mučnu težinu u mojim
grudima.”

Prema tome, ideje nisu pomogle. Ali hajde da pogledamo ovaj razgovor iz perspektive
odnosa. Pre svega, razgovarao sam s njom dok sam bio na odmoru, čime sam pokazao svoju
potpunu spremnost da budem uz nju. U suštini sam joj rekao: Hajde da ja i ti zajedno
nastavimo da radimo na ovome. Nisam ustuknuo ni pred jednim aspektom njenog straha.
Nastavio sam da je ispitujem o njenim osećanjima prema smrti. Priznao sam sopstveni strah.
Uverio sam je da smo u ovome zajedno, da smo ona i ja, kao i svi ljudi, predodređeni da
strahujemo od smrti.

Zatim, iza moje eksplicitne ponude da budem tu stajala je jedna jaka implicitna
poruka: „Bez obzira na to koliki užas osećaš, nikada te neću izbegavati niti napustiti.” Radio
sam jednostavno ono što je kućna pomoćnica Ana uradila u filmu Krici i šaputanja. Prigrlio
sam je, ostao sam uz nju.

Iako sam bio potpuno uključen u njena osećanja, postarao sam se da njen strah držim
pod kontrolom. Nisam dozvolio da bude zarazan. Održavao sam ravan, činjeničan ton i tražio
od nje da mi se pridruži u razlaganju i analiziranju tog straha. Iako me je sledećeg dana
kritikovala što sam bio hladan i bez empatije, moja smirenost ju je ipak umirila i pomogla u
ublažavanju njenog straha.

Ovde je pouka jednostavna: Povezanost je najvažnija. Uključite se, bilo da ste član
porodice, prijatelj ili terapeut. Približite se na bilo koji način koji vam deluje prikladno.
Govorite sasvim iskreno. Otkrijte sopstvene strahove. Improvizujte. Prigrlite osobu koja pati
na bilo koji način koji će joj pružiti utehu.

Jednom prilikom, pre više decenija, dok sam se opraštao sa pacijentkinjom na samrti,
ona me je zamolila da neko vreme ležim pored nje na krevetu. Uradio sam ono što me je
zamolila i verujem da sam joj pružio utehu. 45 Samo vaše prisustvo je najveći dar kojim
možete darivati onoga ko se suočava sa smrću (ili fizički zdravoj osobi u panici od smrti).

Samootkrivanje

Kao što ću govoriti u sedmom poglavlju, veliki deo obuke terapeuta fokusira se na
centralnom značaju povezanosti. Po mom mišljenju, najvažniji deo te obuke bi trebalo
usmeriti na spremnost i sposobnost terapeuta da poveća povezanost sopstvenom
transparentnošću.

Pošto su mnogi terapeuti obučeni u okviru tradicija koje naglašavaju značaj njihove
nedokučivosti i neutralnosti, prijatelji koji su voljni da se povere jedan drugome mogu, u tom
pogledu, imati prednost nad profesionalnim terapeutom.

U bliskim odnosima, što više neko otkrije svoja unutrašnja osećanja i misli, to je
drugome lakše da se i sam otkrije. Samootkrivanje igra najvažniju ulogu u razvoju bliskosti.
Odnosi se obično grade kroz proces recipročnog samootkrivanja. Jedna osoba čini prvi korak
i otkriva nešto intimno, time preuzimajući rizik, a drugi uzvraća recipročno; tako oni zajedno
produbljuju svoj odnos kroz spiralu samootkrivanja. Ako osoba koja je preuzela rizik ostane
bez recipročne reakcije sagovornika, onda njihovo prijateljstvo često posustaje.

Što ste iskreniji i što se potpunije dajete, to je vaše prijateljstvo dublje i trajnije. Kada
postoji takva bliskost, sve reči, sve vrste utehe i sve ideje dobijaju veći značaj.

45 Događaj u kome ležim sa ženom na samrti opisao sam u svom romanu Lying on the Couch, Basic Books,
New York, 1996.
 Prijatelji uvek moraju podsećati jedni druge (i sebe) da i sami nekad osete strah od
smrti. Stoga sam, u razgovoru sa Elis, uključio i sebe u razmatranje neizbežnosti smrti. Takvo
otkrivanje ne nosi visok rizik; reč je samo o pretvaranju implicitnog u eksplicitno. Na kraju
krajeva, svi smo mi stvorenja koja se plaše na pomisao da „mene više nema”. Svi se
suočavamo sa osećanjem svoje sićušnosti i beznačajnosti u poređenju sa beskonačnošću
univerzuma (što se nekada naziva iskustvom tremenduma). Svi smo mi samo tačkice, zrna
peska u ogromnom prostranstvu kosmosa. Kao što je u sedamnaestom veku rekao Paskal,
„užasava me večna tišina beskrajnih prostora”.46

Potreba za bliskošću kod čoveka koji se suočava sa smrću dirljivo je opisana na

nedavnoj probi novog pozorišnog komada Izdaj me polako (Let me Down Easy), koji je
napisala Ana Devir Smit (Anna Deavere Smith). 47 U ovom komadu je, između ostalih,
predstavljen lik jedne izuzetne žene koja se starala o afričkoj deci oboleloj od side. U njenom
prihvatilištu nije bilo mnogo sredstava za pomoć. Deca su svakodnevno umirala. Na pitanje
šta radi da bi ublažila strah dece na samrti, odgovorila je dvema rečenicama: „Nikad ne
dozvoljavam da umru sami u mraku i kažem im da će zauvek biti sa mnom u mom srcu.”

Čak i ljudima sa duboko usađenim otporom prema otvorenosti - onima koji oduvek
izbegavaju bliska prijateljstva - ideja o smrti može poslužiti kao iskustvo koje otvara oči, kao
katalizator ogromne promene u njihovoj želji za bliskošću i spremnosti da se potrude da je
zadobiju. Mnogi ljudi koji rade sa umirućim pacijentima uvideli su da oni koji su ranije bili
distancirani postaju izrazito i iznenada dostupni za dublji odnos.

46 Pascal. B. Pensées, Penguin, New York, 1995. (prvi put objavljeno 1660. godine).
47 http://mednews.stanford.edu/releases/2006/october/deavere.html.
Prenošenje na delu

Kao što sam objasnio u prethodnom poglavlju, uverenje da čovek može da istraje, ne
kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednosti i dela koja se prenose dalje kroz buduće
generacije, može biti silno utešna svakome ko strepi zbog svoje smrtnosti.

Ublažavanje usamljenosti smrti

Iako srednjovekovni moralitet Svako dramatizuje usamljenost čovekovog suočavanja

sa smrću, on se takođe može razumeti kao opis utešne moći prenošenja. Svako je vekovima
bio omiljena predstava i igrao se ispred crkvi pred velikim skupinama parohijana. To je
alegorijska priča o Svakome, koga posećuje anđeo smrti i koji saznaje da mu je došlo vreme
za konačno putovanje.

Svako moli za odlaganje. „Neće moći”, odgovara anđeo smrti. Potom sledi još jedna
molba: „Mogu li pozvati nekoga da me prati na tom očajnički usamljenom putu?” Anđeo se
nasmeši i spremno pristane: „Da, svakako, ako možeš da pronađeš nekoga.”

Ostatak komada sastoji se od pokušaja Svakoga da pronađe nekog ko će ga pratiti na

putovanju. Svi prijatelji i poznanici ga odbijaju; njegova rođaka, na primer, ne može zbog
grča u palcu. Čak i metaforični likovi (Zemaljska Blaga, Lepota, Snaga, Znanje) odbijaju
njegov poziv. Konačno, predavši se svom usamljeničkom putovanju, otkriva jednog saputnika
koji je na raspolaganju i želi da ga prati, čak i u smrt, a to su Dobra Dela.

Saznanje Svakoga da postoji jedan saputnik, Dobra Dela, koji je u stanju da ga prati
nosi, naravno, hrišćansku pouku ovog moraliteta: da sa ovog sveta ne možemo poneti ništa
što smo dobili, možemo poneti samo ono što smo dali. Sekularno tumačenje ove drame nam
sugeriše da je prenošenje - to jest ostvarenje vaših dobrih dela, vašeg kreposnog uticaja na
druge koji opstaje nezavisno od vas - može ublažiti bol i usamljenost vašeg konačnog
putovanja.
 Uloga zahvalnosti

Prenošenje, kao i veliki broj ideja koje smatram korisnim, ima mnogo veću moć u
kontekstu bliskih odnosa, u kojima čovek može iz prve ruke saznati kako je njegov život
pozitivno uticao na nekog drugog.

Prijatelji vam mogu zahvaliti zbog onoga što ste im učinili ili koliko ste im značili. Ali
suština nije u jednostavnom „hvala”. Istinski efikasna poruka je: „Ugradio sam jedan tvoj deo
u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge.”

I suviše često se zahvalnost nekoj osobi što je poslala talase uticaja od sebe u svet ne
iskazuje za njenog života živa, već tek u posthumnoj eulogiji. Koliko puta ste na sahranama
poželeli da preminuli može da čuje pohvale i izraze zahvalnosti (ili čuli kako drugi izražavaju
tu želju)? Koliko nas je poželelo da poput Skrudža prisluškuje sopstvenu sahranu? Ja jesam.

Jedna od tehnika za prevazilaženje ovog problema nedovoljnog i zakasnelog priznanja

jeste „poseta zahvalnosti”, izvanredan način da se prenošenje pojača dok je čovek živ. Prvi
put sam naišao na ovakvu vežbu u okviru radionice koju je vodio Martin Seligman, jedan od
lidera pokreta pozitivne psihologije. On je zamolio veliki broj slušalaca da učestvuje u vežbi
koja se, koliko se sećam, ovako odvijala:

Zamislite nekoga ko je još živ i prema kome osećate veliku zahvalnost koju nikad
niste izrazili. Provedite deset minuta u pisanju pisma zahvalnosti toj osobi, onda se podelite u
parove i pročitajte svom partneru to pismo. Poslednji korak je da u bliskoj budućnosti posetite
tu osobu i pročitate joj to pismo.

Nakon čitanja pisama u parovima, iz publike je izabrano nekoliko dobrovoljaca koji

su pročitali svoja pisma pred celom grupom. Bez izuzetka, svakog od njih su tokom čitanja
zagušile emocije. Uvideo sam da ova vežba uvek izaziva takve izlive osećanja: veoma mali
broj učesnika uspe da pročita pismo a da je ne preplavi snažan talas emocija.48

I sam sam izveo tu vežbu i napisao pismo Dejvidu Hamburgu, koji je bio izvanredno
predusretljiv šef katedre za psihijatriju tokom mojih prvih deset godina na Stanfordu. Kada
sam potom došao u Njujork, gde je on u to vreme živeo, proveli smo zajedno jedno dirljivo
veče. Meni je bilo drago što sam mu izrazio svoju zahvalnost, a njemu je bilo drago što to
48 Seligman, M. Authentic Happiness, Free Press, New York, 2002.
čuje; rekao mi je da ga je preplavio talas zadovoljstva dok je čitao moje pismo.

Što sam stariji, sve više razmišljam o prenošenju. Kao glava porodice, uvek ja plaćam
račun kada svi porodično obedujemo u restoranu. Moja četiri deteta mi se uvek ljubazno
zahvale (nakon što se pomalo opiru), a ja im uvek kažem: „Zahvalite svom dedi Benu
Jalomu. Ja sam samo prenosnik njegove velikodušnosti. On je meni uvek plaćao račune.”
(Usput rečeno, i ja sam se tada pomalo opirao.)

Prenošenje i modelovanje

U prvoj grupi za pacijente sa neizlečivim rakom koju sam vodio, često sam zapažao
koliko je zarazan očaj članova grupe. Tako mnogo članova je očajavalo, toliko njih je iz dana
u dan osluškivalo korake nastupajuće smrti, toliko ih je tvrdilo da je život postao prazan i
lišen svakog smisla.

A onda, jednog lepog dana, jedna članica je otvorila sastanak obavestivši nas:
„Utvrdila sam da, na kraju krajeva, još uvek imam šta da ponudim. Mogu da pružim primer
kako se umire. Mogu da budem uzor svojoj deci i prijateljima za hrabro i dostojanstveno
suočavanje sa smrću.”

To je bilo otkrovenje koje je popravilo raspoloženje i njoj, i meni, kao i ostalim

članovima grupe. Pronašla je način da svoj život, do samog njegovog kraja, ispuni smislom.

Fenomen prenošenja postao je očigledan u odnosu članova ove grupe prema

studentima posmatračima. Za edukaciju grupnih terapeuta je suštinski važno da posmatraju
iskusne terapeute kako vode grupe. Moje grupe su obično posmatrali studenti, nekada preko
TV monitora, ali najčešće kroz jednostrano ogledalo. Iako grupe u obrazovnom okruženju
daju dozvolu za takvo posmatranje, članovi grupe obično gunđaju zbog posmatrača i, s
vremena na vreme, glasno iskazuju svoju ljutnju zbog takvog narušavanja privatnosti.

Sa mojim grupama pacijenata obolelih od raka nije bilo tako: oni su toplo prihvatili
posmatrače. Takav stav je bio rezultat njihovog suočavanja sa smrću - oni su postali mudriji,
imali su mnogo toga da prenesu studentima i, kao što sam ranije spomenuo, žalili su jedino
zbog toga što su tako dugo čekali da nauče da žive.
Otkrivanje sopstvene mudrosti

Sokrat je verovao da je najbolji put za učitelja - a ja dodajem: i za prijatelja -

postavljanje pitanja koja učeniku pomažu da pronađe sopstvenu mudrost. Prijatelji, kao i
terapeuti, to stalno rade. Sledeći primer će nam pokazati jedno jednostavno sredstvo, koje
nam je svima dostupno.

Ako ćemo umreti, zašto onda i kako da živimo: Džil

Ljudi se stalno iznova pitaju koja je svrha života ako je sve osuđeno na nestajanje.
Iako mnogi od nas traže odgovor na ovo pitanje izvan sebe, bolje bi bilo slediti Sokratovu
metodu i usmeriti svoj pogled unutra.

Džil, pacijentkinja koju je dugo morila strepnja od smrti, stalno je poistovećivala smrt
i besmisao. Kada sam je zamolio da mi opiše kako je nastalo to uverenje, ona se jasno
prisetila kada se prvi put pojavilo. Zatvorenih očiju mi je opisala scenu kako je, kao
devetogodišnja devojčica, sedela na klupi na tremu i tugovala zbog smrti porodičnog psa.

„Tamo i tada”, rekla je, „shvatila sam da ako svi moramo da umremo, ništa nema
smisla - časovi klavira, savršeno nameštanje kreveta, petice iz vladanja u školi. Čemu te
petice kada će sve one izbledeti i nestati?”

„Džil”, rekao sam, „tvoja mala ćerka ima oko devet godina. Zamisli da te ona pita:
’Ako ćemo umreti, zašto onda i kako da živimo?’ Šta bi joj odgovorila?”

Ona je bez oklevanja rekla: „Govorila bih joj o mnogim radostima života, lepoti šume,
zadovoljstvu druženja sa prijateljima i porodicom, o sreći pružanja ljubavi drugim ljudima i
ostavljanja boljeg sveta iza sebe.”

Kad je završila, naslonila se nazad na stolicu i širom otvorila oči, zapanjena

sopstvenim rečima, kao da je htela da kaže: „Otkud mi sad ovo?”

„Odličan odgovor, Džil. U tebi ima mnogo mudrosti. Ovo nije prvi put da si došla do
velike istine zamišljajući da daješ svojoj ćerki savete o životu. Sada treba da naučiš da budeš
sama sebi majka.”

Prema tome, naš zadatak nije da ponudimo odgovore, već da pronađemo način da
pomognemo drugima da otkriju sopstvene odgovore.

Isti princip je bio delotvoran i u radu sa Džulijom, psihoterapeutkinjom i slikarkom,

čija je strepnja od smrti proisticala iz činjenice da nije potpuno spoznala sebe i iz toga što je
zapostavila svoju umetnost da bi se nadmetala sa svojim suprugom u zarađivanju novca (v.
treće poglavlje). I sa njom sam primenio istu strategiju kada sam je zamolio da zauzme
distancirano stanovište predloživši joj da zamisli kako bi odgovorila klijentu koji bi se
ponašao onako kako se ona ponašala.49

Džulija je smesta odgovorila: „Rekla bih joj: Živiš apsurdan život!” - a taj odgovor je
pokazao da joj je potrebna samo mala smernica da otkrije sopstvenu mudrost. Terapeuti
oduvek rade sa pretpostavkom da istina koju neko sam za sebe otkrije ima daleko veću snagu
od istine koju dobije od drugih.

Ispunjavanje svog života

Strepnju od smrti kod mnogih ljudi, kao što je bilo sa Džulijom, podstiče razočaranje
što nikada nisu ispunili svoj potencijal. Mnogi ljudi su očajni jer se njihovi snovi nisu
ostvarili, a očajavaju čak i više zato što ih oni nisu ostvarili. Fokusiranje na to duboko
nezadovoljstvo često je početna tačka u prevazilaženju strepnje od smrti, kao u Džekovoj
priči.

Strepnja od smrti i neproživljen život: Džek

Džek, visoki, lepo obučeni šezdesetogodišnji advokat, došao je u moju kancelariju

mučen simptomima koji su ga onesposobljavali. Rekao mi je prilično ravnim, bezizražajnim
tonom da ima opsesivne misli o smrti, da ne može da spava i da pati od ogromnog pada

49 Neko bi moj pristup mogao smatrati nepravednim. Na kraju krajeva, kada je terapeutu potrebna pomoć i
kada potraži terapiju, zar i on ne zaslužuje istu brigu i pažnju kao i drugi klijenti? Ja radim sa mnogim
terapeutima i nikada se nisam ulovio na tu misao. Kada se sastanem sa nekim ko ima mnogo stručnog
znanja, uvek ću nastojati da postignem da to znanje radi za klijenta.
produktivnosti u poslu, koja mu je značajno umanjila zaradu. Traćio je sate svake nedelje
kompulzivno proveravajući aktuarske tablice50 i računajući koliko mu je verovatno ostalo
meseci i dana života. Dva ili tri puta nedeljno imao je noćne more.

Zarada mu je opala jer više nije mogao da se bavi testamentima i zakonom o

zaostavštini, koji su činili veliki deo njegovog posla: toliko je bio okupiran sopstvenim
testamentom i sopstvenom smrću da ga je panika često primoravala da skrati svoje
konsultacije. Na sastancima sa klijentima se zbunjivao jer bi mucao reči kao što su „umreti”,
„preminuti”, „preživeli supružnik” i „osiguranje u slučaju smrti”, a ponekad bi se i zagrcnuo.

Tokom naših prvih seansi, Džek je delovao distancirano i oprezno. Pokušao sam
mnogim idejama opisanim u ovoj knjizi da doprem do njega ili mu pružim utehu, ali bez
uspeha. Jedna čudna stvar mi je privukla pažnju: u tri sna koja mi je opisao javljale su se
cigarete. Na primer, u jednom snu je hodao kroz podzemni prolaz koji je bio prepun cigareta.
Ipak, rekao mi je da nije pušio dvadeset pet godina. Kada sam ga ispitivao o asocijacijama na
cigarete, nije imao nijednu sve dok mi, na samom kraju treće seanse, nije drhtavim glasom
otkrio da njegova supruga puši marihuanu svake večeri tokom čitavog njihovog
četrdesetogodišnjeg braka. Sakrio je lice u šake, utišao se i, kada je sekundara na njegovom
satu pokazala da je isteklo pedeset minuta, istrčao je kroz vrata bez pozdrava.

Na sledećoj seansi je govorio o svojoj velikoj sramoti. Bilo mu je bolno da prizna da

je on, obrazovani, inteligentni, ugledni stručnjak, bio dovoljno glup da četrdeset godina
ostane u vezi sa zavisnicom sa kognitivnim poremećajem, koja je toliko loše izgledala da ga
je bilo sramota da bude viđen s njom u javnosti.

Džek se potresao ali je, krajem seanse, osetio olakšanje. Svih ovih godina nikome nije
otkrio svoju tajnu; na neki čudan način, i samom sebi je to teško priznavao.

Na narednim seansama, priznao je da je pristao na nezadovoljavajući brak jer nije

verovao da zaslužuje više i priznao je dalekosežne posledice svog braka. Njegova sramota i
potreba da skriva tu tajnu isključile su svaki oblik društvenog života. Odlučio je da nema
decu: njegova žena nije bila u stanju da apstinira tokom trudnoće niti da bude odgovorna
majka i uzor. On je toliko bio uveren da će ga smatrati budalom što je ostao sa njom da se nije
poverio nikome, čak ni rođenoj sestri.

Sada, sa šezdeset godina, bio je čvrsto uveren da je previše star i previše izolovan da
bi ostavio ženu. Kristalno mi je jasno objasnio da bilo kakav razgovor o završetku braka, ili

50 Tablice za izračunavanje prosečnog životnog veka - Prim. prev.

pretnja da će mu se brak okončati, ne dolaze u obzir. Uprkos njenoj zavisnosti, on je iskreno
voleo svoju ženu, bila mu je potrebna i shvatao je ozbiljno svoj bračni zavet. Znao je da ona
ne bi mogla da živi bez njega.

Shvatio sam da je njegova strepnja od smrti bila povezana sa tim što je samo
delimično živeo i što je ugušio sopstvene snove o sreći i ispunjenju. Njegov strah i noćne
more su dolazili iz njegovog osećaja da vreme ističe i da mu život prolazi.

Posebno me je dotakla njegova izolacija. Potreba za čuvanjem tajne onemogućavala je

bilo kakvu blisku vezu osim disfunkcionalnog i ambivalentnog odnosa koji je imao sa svojom
ženom. Pristupio sam njegovim problemima sa bliskošću tako što sam se usredsredio na naš
odnos i počeo tako što sam mu stavio do znanja da ga nikada neću smatrati budalom.
Zapravo, osećao sam se počastvovano što je želeo da podeli sa mnom toliko toga i saosećao
sam sa njim zbog moralnih poteškoća sa kojima se suočavao u životu sa problematičnom
suprugom.

Posle samo nekoliko takvih seansi, Džekove strepnje od smrti su se značajno smanjile.
Zamenile su ih druge brige, prvenstveno njegov odnos sa ženom i načine na koje je njegov
sram sprečavao druge bliske odnose. Zajedno smo tragali za načinima na koje bi mogao da
nastavi ne bi li prekršio to pravilo tajnosti koje ga je godinama onemogućavalo da sklopi
druga prijateljstva. Spomenuo sam mogućnost grupne terapije, ali njemu je to izgledalo i
suviše opasno: odbio je ideju bilo kakve ambiciozne terapije koja bi mogla da naruši njegov
odnos sa ženom. Umesto toga, naveo je dve osobe - svoju sestru i jednog čoveka koji mu je
nekada bio blizak prijatelj - sa kojima bi podelio svoju tajnu.

Bilo mi je važno da se usredsredimo na pitanje samoispunjenja. Koji su delovi njega

ugušeni i tek treba da se ostvare? O čemu je maštao? Kao dete, šta je zamišljao da će raditi u
životu? Koji su mu to poduhvati u prošlosti pružili najviše zadovoljstva?

Na sledeću seansu je došao sa debelom sveskom u rukama, ispunjenom onim što je

nazvao svojim „žvrljotinama” - bile su to decenije poezije, često o smrti, uglavnom napisane
u četiri sata ujutru kada bi ga probudile noćne more. Pitao sam ga da li bi mi pročitao nešto
od toga i on je izabrao svoje tri omiljene pesme.

„Kako je divno”, rekao sam mu kad je završio, „što možeš da pretvoriš svoj očaj u
nešto tako lepo.”

Nakon dvanaest seansi, Džek je izjavio da je postigao svoje ciljeve: njegov strah od
smrti se značajno umanjio; njegove noćne more su se pretvorile u snove sa samo malim
tragovima iritacije ili frustracije. To što mi se poverio dalo mu je hrabrosti da veruje drugima
i ponovo je uspostavio blizak odnos sa sestrom i sa starim prijateljem. Nakon tri meseca
poslao mi je elektronsku poruku izveštavajući me da je dobro i da se upisao na seminar
kreativnog pisanja na Internetu i pridružio lokalnoj grupi za pisanje poezije.

Moj rad sa Džekom pokazuje kako se ugušeni život može ispoljiti kao strah od smrti.
Naravno da je bio prestravljen: imao je mnogo razloga za strah od smrti jer nije živeo
životom koji mu je bio dostupan. Bezbroj umetnika i pisaca je izrazilo to osećanje na
mnoštvu jezika, od Ničeove izreke „Umri u dobar čas” do stihova američkog pesnika Džona
Grinlifa Vajtira „Od svih tužnih reči jezika ili pera, najtužnije su ove: ’Moglo je biti!’”51

Moj rad sa Džekom je bio prošaran nastojanjem da mu pomognem da pronađe i

ponovo oživi svoje zapostavljene delove, od svog pesničkog dara do svoje žeđi za bliskom
društvenom mrežom. Terapeuti shvataju da je uglavnom bolje da pokušaju da pomognu
klijentu da ukloni smetnje svom samoostvarenju nego da se oslanjaju na sugestije ili
podsticanje i opominjanje.

Isto tako sam pokušao da umanjim Džekovu izolovanost, ne tako što bih isticao
društvene mogućnosti koje su mu na raspolaganju, već tako što sam se fokusirao na najveće
smetnje bliskim prijateljstvima: njegovu sramotu i uverenje da će ga drugi smatrati budalom.
I, naravno, njegov skok u bliskost sa mnom bio je veliki korak: izolacija postoji samo u
izolaciji; kada se podeli s nekim, ona nestaje.

Vrednost žaljenja

Žaljenju je dato loše ime. Iako ono obično podrazumeva beznadežnu tugu, može se
koristiti i na konstruktivan način. Zapravo, od svih metoda koje koristim da pomognem sebi i
drugima u ispitivanju samoostvarenja, najdragocenija je ideja žaljenja - kako njeno stvaranje
tako i njeno izbegavanje.

Ako se pravilno koristi, žaljenje je sredstvo koje vam može pomoći da preduzmete
korake kojima ćete sprečiti njegovo dalje nakupljanje. Možete ispitati žaljenje gledajući i
unazad i unapred. Ako pogledate na prošlost, osećate žaljenje zbog svega što niste ostvarili.
Ako usmerite svoj pogled prema budućnosti, osećate mogućnost da ili gomilate još više

51 Whittier, J. G. „Maud Muller”, 1856, http://en.wikiquote.org/wiki/John_ Greenleaf_Whittier.

žaljenja ili živite relativno bez žaljenja.

Često savetujem svoje pacijente, kao i sebe, da zamisle situaciju jednu ili pet godina
unapred i da razmisle o novim žaljenjima koja bi se u tom periodu nakupila. A potom
postavljam pitanje koje deluje zaista terapijski: „Kako možeš sada da živiš tako da ne stvoriš
još žaljenja? Šta treba da uradiš da bi se promenio u svom životu?

Buđenje

U jednom trenutku života - nekada u mladosti, nekada kasnije - svako od nas mora
postati svestan svoje smrtnosti. Možete birati na koji način. Postoji veliki broj okidača:
pogled na opušteni podbradak u ogledalu, kosa koja sedi, pogurena ramena; marširanje
rođendana, pogotovo onih okruglih - pedeset, šezdeset, sedamdeset; susret s prijateljem koga
niste dugo videli i šok kada primetite koliko je ostario; gledanje svojih starih fotografija i
fotografija davno umrlih ljudi koji su ispunjavali vaše detinjstvo; susret sa gospođom Smrt u
snu.

Šta osećate kada doživite takva iskustva? Šta tada radite? Da li se bacate na neku
frenetičnu aktivnost da biste ugasili strepnje i izbegli temu? Da li pokušavate da uklonite bore
kozmetičkim zahvatom ili farbate kosu? Odlučujete da ćete još koju godinu imati trideset
devet? Brzo skrećete misli na posao i svakodnevnu rutinu? Zaboravljate sva takva iskustva?
Ignorišete svoje snove?

Nemojte skretati misli, već iskusite buđenje. Iskoristite ga. Zastanite dok posmatrate
svoju staru fotografiju. Pustite da vas taj bolni trenutak obuzme i malo se zadrži; okusite
njegovu slast i gorčinu.

Imajte na umu kakva je prednost toga da ostanete svesni smrti, da prigrlite njenu
senku. Takva svest može da sjedini tamu sa vašom varnicom života i da poboljša vaš život
dok ga još uvek imate. Način da vrednujete život, da saosećate sa drugima, da nešto volite sa
najvećom strašću jeste da budete svesni da su sva ta iskustva osuđena da nestanu.

Mnogo puta sam se prijatno iznenadio videvši da je pacijent napravio značajne

pozitivne promene veoma kasno u životu, čak blizu smrti. Nikada nije prekasno. Nikada niste
previše stari.
6

SVEST O SMRTI: MEMOARI

Jer, kako sam sve bliži kraju, putujem po krugu sve bliže početku.

Čini se kao da je to vrsta smirivanja i pripremanja puta. Moje srce je

sada dirnuto mnogim sećanjima koja su davno bila zaspala.

Čarls Dikens, Priča o dva grada

Nećemo prestati da istražujemo. A kraj sveg našeg istraživanja

biće da stignemo odakle smo pošli i saznamo to mesto prvi put.

T. S. Eliot, „Litl Giding”, Četiri kvarteta52

Niče je jednom rekao da ako želite da razumete rad filozofa, morate da ispitate
njegovu autobiografiju.53 Isto važi i za psihijatre. Opšte je poznato da u velikom opsegu
poduhvata, od kvantne fizike do ekonomije, psihologije i sociologije, posmatrač utiče na ono
što posmatra. Ja sam predstavio svoja zapažanja o životima i mislima svojih pacijenata, a
sada je vreme da obrnem taj proces i otkrijem svoje ideje o smrti - njihove izvore i njihov
uticaj na moj život.

52 Preveo Ivan V. Lalić, T. S. Eliot, Izabrane pesme, BIGZ, Beograd 1978 - Prim. prev.
53 „Postepeno mi je postalo jasno šta je svaka velika filozofija do sada predstavljala: naime, to je lična ispovest
autora i vrsta nevoljnih memoara, takođe, moralne (ili nemoralne) namere u svakoj filozofiji činile su prave
klice života iz kojih je izrasla čitava biljka.” Nietzsche, F. Beyond Good and Evil, Vintage Books, New York,
1966, 13 (prvi put objavljeno 1886. godine).
Suočavanje sa smrću

Koliko se sećam, moj prvi susret sa smrću desio se kada mi je bilo pet ili šest godina,
kada je Prugastu, jednu od mačaka koje je moj otac držao u prodavnici, udario auto. Dok sam
je gledao kako leži na pločniku a iz usta joj curi tanka linija krvi, stavio sam joj komadić
hamburgera veličine klikera pored usta, ali ona to nije primetila: imala je apetit samo za smrt.
Kako ništa nisam mogao da uradim za nju, sećam se da sam osetio obamrlost i nemoć. Ne
pamtim da sam tada izvukao očigledan zaključak da ako sva živa stvorenja umiru onda
moram i ja. Međutim, detalji o smrti moje mačke opstaju u mom sećanju izvanredno jasno.

Moje prvo iskustvo sa ljudskom smrću desilo se u drugom ili trećem razredu, kada je
umro moj drug iz odeljenja, L. C. Ne sećam se imena i prezimena koje su obeležavali ovi
inicijali; možda ih nikada i nisam znao - nisam čak ni siguran da smo bili bliski drugovi ili da
smo se igrali zajedno. Sve što mi je ostalo je nekoliko blistavih tragova sećanja. L. C. je bio
albino sa crvenim očima, a majka mu je u kutiju za ručak pakovala sendviče sa kiselim
krastavčićima. Meni je to bilo čudno - nikada pre toga nisam video da se u sendviče stavljaju
kiseli krastavci.

A onda je jednog dana L. C. prestao da dolazi u školu i kroz sedam dana učitelj nam je
rekao da je umro. To je bilo sve. Više nije bilo ni reči. Niko ga više nijednom nije spomenuo.
Kao pokriveno telo koje sa palube sklizne u mračno more, on je tiho nestao. Ali kako je jasno
ostao u mom sećanju. Prošlo je skoro sedamdeset godina, a ipak gotovo da mogu da ispružim
ruku i prstima prođem kroz čuperke njegove guste, snežno bele kose. Kao da sam ga juče
video, njegova slika je zapečaćena u mom umu. Vidim njegovu belu kožu, duboke cipele i,
povrh svega, njegove širom otvorene oči i izraz apsolutnog zaprepašćenja na njegovom licu.
Možda je sve to rekonstrukcija, samo moje zamišljanje koliko je morao biti iznenađen što se
susreo sa gospođom Smrt tako rano na svom životnom putu.

„Gospođa Smrt” je termin koji koristim još od rane mladosti. Preuzeo sam ga iz
pesme Edvarda Estlina Kamingsa o Bufalo Bilu, koja mi je bila toliko upečatljiva da sam je
smesta zapamtio.54

54 Autorska prava za pesmu: © E. E. Cummings Trust, 1923, 1951, 1991; © George James Firmage, 1976.
Navedeno iz: E. E. Cummings, Complete Poems: 1904—1962 (prir. George J. Firmage) uz odobrenje
Liveright Publishing Corporation.
 Bufalo Bil je

umro

koji ne kada ja

imao je maslinastosrebrnastocrnog vranca

pastuva

i skidao jednogdvasedamdevetnaest golubova

bas tako Isus

e alaj to beše zgodan mužjak

i ono što me interesuje je

kako vam se dopada vaš plavooki dilber

Gospođo Smrt55

Ne sećam se da sam osetio mnogo emocija u vezi sa nestankom L. C.-a. Frojd je pisao
o tome kako iz svog sećanja uklanjamo neprijatne emocije. To se uklapa u moju priču i
pojašnjava paradoks izbrisanih emocija u paru sa živim slikama u sećanju. Verujem da je
razumno zaključiti da sam mnogo toga osećao prema smrti svog vršnjaka: nije slučajno to što
se sećam L. C.-a tako jasno, a nisam sačuvao ni sliku, niti crticu, bilo kog drugog vršnjaka iz
tih ranih dana. Možda je onda oštrina njegovog lika sve što je ostalo od mog zaprepašćujućeg
zaključka da ćemo ja, moji učitelji, moji vršnjaci, svi mi pre ili kasnije nestati, baš kao L. C.

Možda mi je pesma E. E. Kamingsa ostala trajno u sećanju jer je tokom moje rane
mladosti gospođa Smrt posetila još jednog dečaka koga sam poznavao. Alen Marinof je bio
„plavooki dečak” sa srčanom manom koji je uvek bio bolestan. Sećam se njegovog uskog
melanholičnog lica, pramenova njegove svetlosmeđe kose koje je prstima zabacivao nazad
kada bi mu pali preko čela, njegove pohabane školske torbe, tako neprikladno velike i teške
za njegovo krhko telo. Jedne večeri kada sam spavao kod njega, pokušao sam - ne previše
napadno, rekao bih - da ga pitam šta nije u redu. „Šta ti se dešava, Alene? Šta to znači da imaš
rupu u srcu?” To je bilo previše nepodnošljivo, kao gledanje u sunce. Ne sećam se šta mi je
odgovorio, ne sećam se ni šta sam osetio ili pomislio, ali je sigurno da su neke sile grmele u
55 E. E. Kamings, izabrao, prepevao i priredio Robert G. Tili, Balkanski književni glasnik, BKG, 2007.
meni, kao kada se premešta težak nameštaj, što je uzrokovalo ovakvo selektivno pamćenje.
Alen je imao petnaest godina kada je umro.

Za razliku od mnogo druge dece, nisam bio izložen smrti na sahranama; u kulturi
mojih roditelja, mladi su isključeni iz takvih događaja. Međutim, kada mi je bilo devet ili
deset godina, desilo se nešto važno. Jedne večeri je zazvonio telefon, moj otac se javio i skoro
odmah počeo glasno i prodorno da kuka, što me je uplašilo. Bio je umro njegov brat Mejer,
moj stric. Nisam mogao da podnesem očevo naricanje, izjurio sam napolje i dugo trčao oko
bloka.

Moj otac bio je tih, blag čovek, a ovaj šokantni, jedinstveni i potpuni gubitak kontrole
je značio da tamo negde vreba nešto ogromno, zlokobno i monstruozno. Moja sestra, koja je
starija od mene sedam godina, tada je bila kod kuće ali se ničega ne seća, iako pamti mnoge
stvari kojih se ja ne sećam. Takva je moć potiskivanja, izuzetno selektivnog procesa koji -
pošto određuje čega se sećamo a šta zaboravljamo - učestvuje u konstruisanju jedinstvenog
sveta svakoga od nas.

Kada je imao četrdeset šest godina, moj otac je umalo umro od infarkta. To se desilo
usred noći. Ja sam, tada četrnaestogodišnjak, bio prestravljen, a moja majka je bila toliko
uznemirena da je tražila nekakvo objašnjenje, nekog krivca za taj udarac sudbine. Ja sam bio
dostupna meta i ona mi je dala do znanja da sam ja - zbog svoje neposlušnosti, nepoštovanja,
pravljenja nereda po kući - jedini odgovoran za tu katastrofu. Više puta te večeri, dok se moj
otac previjao od bolova, vrištala je na mene: „Ti si ga ubio!”

Dvanaest godina kasnije, dok sam ležao na analitičkom kauču, moj opis ovog
događaja je izazvao neobičan trenutni izliv nežnosti Olive Smit, moje ultraortodoksne
frojdovske psihoanalitičarke, koja je coktala jezikom dok se naginjala prema meni i govorila:
„To je strašno. Sigurno si se užasno osećao.” Od svih njenih promišljenih, dubokih i pažljivo
sročenih tumačenja ne sećam se ničega. Pamtim samo njenu podršku u tom nežnom trenutku
- koji čuvam i sada, skoro pedeset godina kasnije. Te noći smo moja majka, moj otac i ja
očajnički iščekivali doktora Mančestera. Kada sam konačno čuo njegov auto kako gazi
jesenje lišće po ulici, odjurio sam niz stepenice preskačući po tri stepenika da bih otvorio
vrata. Poznata blažena slika njegovog velikog, okruglog, nasmešenog lica odagnala je moju
paniku. Stavio mi je ruku na glavu i razbarušio kosu, umirio je moju majku, a mom ocu dao
injekciju (verovatno morfina). Potom je prislonio svoj stetoskop na očeve grudi, pozvao me
da oslušnem i rekao: „Vidiš, i dalje kuca, tačno kao sat. Biće mu sasvim dobro.”
 To veče mi je promenilo život na mnogo načina, ali se najviše sećam neopisivog
olakšanja koje sam osetio po ulasku doktora Mančestera u našu kuću. Tada i tamo sam
odlučio da budem kao on, da budem lekar i da prenosim drugima utehu koju je on pružio
meni.

Moj otac je te noći preživeo, ali je nakon dvadeset godina iznenada umro pred celom
porodicom. Bio sam u poseti kod sestre u Vašingtonu, sa svojom ženom i troje male dece, pa
su došli i on i majka. Otac je seo u dnevnoj sobi, požalio se na glavobolju i iznenada klonuo.

Sestrin muž, takođe lekar, bio je zatečen. Kasnije je rekao da u svojoj

tridesetogodišnjoj praksi nikada ranije nije video trenutak smrti. Ja sam, potpuno se
kontrolišući, nekoliko puta udario očeve grudi (kardiopulmonalna reanimacija je tada još
uvek bila nepoznata) i, pošto nisam dobio nikakvu reakciju, izvadio sam špric iz zetove crne
torbe, pocepao očevu košulju i ubrizgao mu adrenalin u srce. Sve je bilo uzalud.

Kasnije sam samog sebe korio zbog tog bespotrebnog postupka. Kada sam u mislima
ponovo proživeo tu scenu, setio sam se šta sam učio iz neurologije i shvatio da problem nije
bilo srce, već mozak. Video sam da su se očeve oči odjednom pomerile nadesno i trebalo je
da znam da mu nikakva stimulacija srca ne može pomoći. Imao je jak izliv krvi u mozak (ili
trombozu) sa desne strane. Oči se uvek okrenu prema mestu udara.

Na očevoj sahrani nisam bio tako hladne glave. Kažu da sam se skoro onesvestio u
trenutku kada je trebalo da bacim prvu lopatu zemlje na sanduk i da bih upao u njegov grob
da me rođaci nisu zadržali.

Moja mati je živela mnogo duže i umrla je u devedeset trećoj godini. Sa njene sahrane
pamtim dva upečatljiva događaja.

Prvi se ticao pripremanja hrane. Noć pre njene sahrane, iznenada sam osetio snažan
poriv da ispečem pleh maminog predivnog kičela. Verujem da sam tražio nešto da mi odvuče
misli. Osim toga, pripremanje tog keksa sa majkom bila je za mene radosna uspomena i
mislim da sam želeo da doživim nešto što će me podsetiti na nju. Umesio sam testo i ostavio
da naraste preko noći. Rano ujutru sam ga razvukao, dodao cimet, džem od ananasa i
grožđice, i ispekao kolačiće, kojima sam nameravao da poslužim porodicu i prijatelje kada se
budu vratili da sede sa nama posle sahrane.

Ali kičel je bio grozan! To je jedini put da mi se to desilo. Zaboravio sam da stavim
šećer! Možda je to bila moja simbolična poruka samom sebi da sam se previše koncentrisao
na majčinu strogost. Kao da me je moje nesvesno opominjalo: „Vidiš, zaboravio si dobre
delove - njenu brižnost; njenu beskrajnu, često neizrečenu privrženost.”

Drugi događaj je bio jedan moćan san koji sam usnio u noći posle sahrane. Mati je
sada mrtva već petnaest godina, ali ova slika iz sna prkosi propadanju i još uvek blista u
mojim mislima.

Čujem majku kako me doziva. Požurim niz stazu do svoje kuće iz detinjstva, otvaram
ulazna vrata i tu, preda mnom, na stepeništu u redovima sede svi članovi naše šire
porodice (koji su svi već mrtvi - moja majka, poslednji list, nadživela je sve u svojoj
zajednici). Dok gledam ta draga lica na stepenicama, ugledam ujnu Mini koja sedi u
samom centru. Ona treperi kao bumbar, kreće se toliko brzo da joj lik vidim
zamućeno.

Ujna Mini je umrla nekoliko meseci pre toga. Njena smrt me je potpuno užasnula: bila
je paralizovana usled jakog moždanog udara i, iako je bila svesna, nije mogla da pomeri
nijedan mišić u telu, osim kapaka. (Taj sindrom je poznat pod nazivom „zaključan u
sopstvenom telu”.) Ostala je u tom stanju sve dok nije umrla, nakon dva meseca.

Međutim, ona je u mom snu bila centralna tačka i pomamno se kretala. Mislim da je
to bio san koji je prkosio smrti: tamo, na stepenicama, Mini nije bila paralizovana, već se
ponovo kretala, čak toliko brzo da je bila skoro nevidljiva. Zapravo, ceo taj san je nastojao da
poništi smrt. Moja mati nije bila mrtva; bila je živa i dozivala me kao i uvek. Zatim, video
sam sve preminule članove moje porodice kako sede na mojim stepenicama i smeju se,
pokazujući mi da su još uvek živi.

Mislim da je tu postojala još jedna poruka: „Sećaj me se.” Mati me je pozvala da mi

kaže: „Sećaj me se, sećaj se svih nas, ne daj da nestanemo.” A tako i činim.

Rečenica „Sećaj me se” me uvek dirne. U romanu Kad je Niče plakao, opisao sam
Ničea kako luta po groblju, posmatra razbacane spomenike i sastavlja nekoliko stihova koji se
ovako završavaju:

i kamen na kamenu

koji ne čuje
 i ne vidi

svaki tiho jeca: sećaj me se, sećaj me se ti.

Ove stihove za lik Ničea sam napisao u jednom dahu i zagolicala me je mogućnost da
objavim svoj prvi komadić poezije. Potom sam, kroz oko godinu dana, došao do čudnog
otkrića. Katedra za psihijatriju na Stanfordu se premeštala u novu zgradu i moja sekretarica
je, tokom selidbe, iza mog ormara sa dosijeima pronašla veliki, debeli zapečaćeni koverat od
manila papira, požuteo od starosti, koji je se odavno sakrio od pogleda. U kovertu je bio
zaboravljeni svežanj papira sa poezijom koju sam pisao tokom nekoliko godina u mladosti i
ranoj adolescenciji. Među tim strofama stajali su identični stihovi, od reči do reči, za koje sam
mislio da sam sastavio za roman. Zapravo sam ih napisao pre više decenija, prilikom smrti
oca moje verenice. Plagirao sam samog sebe!

Dok sam pisao ovo poglavlje i razmišljao o svojoj majci, usnio sam još jedan
uznemiravajući san.

Prijatelj mi dolazi u posetu i ja mu pokazujem baštu i uvodim ga u radnu sobu.

Odmah vidim da mi nema računara, možda je ukraden. I ne samo to, već je i moj
veliki, obično prenatrpan sto potpuno ispražnjen.

. To je bila noćna mora i probudio sam se u panici. Ponavljao sam sebi: „Smiri se,
smiri se. Čega se plašiš?” Znao sam, čak i tokom sna, da moj strah nije imao smisla: na kraju
krajeva, nestao mi je samo računar, a ja uvek čuvam kopije svih podataka i na drugom,
bezbednom mestu.

Sutradan ujutru, dok sam mozgao o svom strahu iz sna, pozvala me je sestra, kojoj
sam bio poslao rukopis prvog dela ovih beležaka. Nju su potresla moja sećanja i opisala mi je
neka svoja, uključujući jedno koje sam ja bio zaboravio. Mati je bila u bolnici nakon
operacije kuka, a sestra i ja smo bili u njenom stanu i sređivali neke njene papire kada su nas
iz bolnice pozvali da smesta dođemo. Požurili smo tamo i utrčali u njenu sobu, da bismo
zatekli samo prazan dušek: već je bila umrla i njeno telo je bilo sklonjeno. Nestali su svi znaci
njenog postojanja.

Dok sam slušao svoju sestru, iskristalisalo mi se značenje mog sna. Razumeo sam
izvor straha: to nije bio nestanak računara; strašno je bilo to što je moj sto, kao i majčin
krevet, bio potpuno prazan. San je predskazivao moju smrt.

Lični susreti sa smrću

Kada mi je bilo oko četrnaest godina, za dlaku sam izbegao smrt. Nakon što sam
učestvovao na šahovskom turniru u starom hotelu Gordon u Sedamnaestoj ulici u Vašingtonu
- stajao sam na pločniku čekajući autobus prema kući. Dok sam proučavao svoje beleške o
partiji šaha, jedna stranica mi je ispala iz ruke na kolovoz i ja sam se instinktivno sagnuo da
je podignem. Neki prolaznik me je povukao nazad, a jedan taksi je projurio velikom brzinom,
promašivši moju glavu za nekoliko centimetara. Taj incident me je silno potresao i ja sam ga
bezbroj puta ponavljao u svojoj glavi. Čak i sada, kada ga zamislim, moje srce počne ubrzano
da lupa.

Pre nekoliko godina, osetio sam jak bol u kuku i posetio ortopedskog hirurga, koji je
zatražio ultrazvuk. Dok smo zajedno proučavali snimak, bio je dovoljno nerazuman i
neosetljiv da mi pokaže malu fleku na ultrazvuku i prokomentariše naučnim tonom, kao lekar
lekaru, da to može biti metastatska promena - drugim rečima, smrtna presuda. Naručio je
magnetnu rezonancu, na koju sam morao da čekam tri dana, pošto je bio petak. Tokom ta tri
dana agonije, svest o smrti je zauzela glavno mesto u mojoj glavi. Od svih načina na koje sam
pokušavao da pronađem utehu, ispostavilo se da je - začudo - najdelotvornije bilo čitanje
sopstvenog romana koji sam tek bio završio.

Glavni lik Lečenja Šopenhauerom je Džulijus, stariji psihijatar kome je

dijagnostikovan smrtonosni maligni melanom. Na mnogo stranica sam opisivao njegovu
borbu da se pomiri sa smrću i da ostatak života proživi na sadržajan način. Nijedna ideja mu
nije pomogla sve dok nije otvorio Ničeovog Zaratustru i razmotrio misaoni eksperiment
večnog vraćanja. (V. četvrto poglavlje koje govori mojoj upotrebi te ideje u terapiji.)

Džulijus razmišlja o Ničeovom izazovu. Da li bi bio voljan da večno iznova ponavlja

svoj život onako kako ga je živeo? Tada shvata da jeste jeste živeo svoj život pravilno i...
„nakon nekoliko minuta, Džulijus se ’probudio’: znao je tačno šta da radi i kako da provede
svoju poslednju godinu. Živeće isto onako kao što je živeo i prethodne godine - i pre toga, i
pre toga. Voleo je svoj posao terapeuta, voleo je da se povezuje sa drugima i pomaže im da
ožive nešto u sebi... možda mu je bio potreban aplauz, potvrda i zahvalnost od onih kojima je
pomogao. Čak i da je tako, čak i da mračni motivi jesu odigrali svoju ulogu, bio je zahvalan
za svoj posao. Hvala bogu na njemu!”

Čitajući sopstvene reči pronašao sam utehu koju sam tražio. Konzumiraj svoj život.
Ispuni svoj potencijal. Sada sam razumeo Ničeov savet još bolje. Lik koji sam sam osmislio,
Džulijus, pokazao mi je put - to je bio moćan i neobičan primer situacije u kojoj život imitira
fikciju.

Ostvarivanje svojih potencijala

Sebe smatram veoma uspešnim čovekom, budući da sam decenijama bio profesor
psihijatrije na Univerzitetu Stanford i da se moje kolege i studenti prema odnose sa mnogo
poštovanja. Znam da mi kao piscu nedostaju poetične slike velikih savremenih pisaca kao što
su Rot, Belou, Ozik, Makjuan, Benvil, Mičel i mnogi drugi čije knjige čitam sa divljenjem,
ali jesam ostvario dar koji posedujem. Prilično sam dobar pripovedač; pisao sam i romane i
naučne radove; stekao sam više čitalaca i priznanja nego što sam ikada i sanjao da ću uspeti.

Često sam u prošlosti, dok bih pripremao neko predavanje, zamišljao kako neko iz
éminence grise,56 možda neki stariji trener psihoanalitičar, može ustati i izjaviti da su moji
komentari čista glupost. Ali sada je taj strah nestao: kao prvo, stekao sam samopouzdanje,
kao drugo, u publici nema nikog starijeg od mene.

Decenijama sam dobijao mnogo odobravanja od svojih čitalaca i studenata. Nekad sve
to upijem i zavrti mi se u glavi. Ponekad, kada sam potpuno obuzet onim što pišem tog dana,
to zađe samo jedan milimetar u mene. S vremena na vreme me drugi iznenade pripisujući mi
mnogo više mudrosti nego što je posedujem, i tada se podsetim da ne uzimam previše
ozbiljno sve te pohvale. Svako treba da veruje da postoje zaista mudri muškarci i žene. Ja sam
takve ljude tražio dok sam bio mlađi, a sada sam ja, kao stariji i poznat, postao prikladno
oličenje tuđih želja.

Verujem da potreba ljudi za mentorima odslikava veliki deo naše ranjivosti i potrebe
za superiornim ili višim bićem. Mnogi ljudi, uključujući mene, ne samo što cene svoje
mentore već im često pripisuju više nego što ovi zaslužuju. Pre nekoliko godina, na spomenu

56 Siva eminencija - Prim. prev.

jednog profesora psihijatrije, slušao sam govor mog bivšeg studenta, koga ću ovde zvati
Džejms, a koji je sada uspešni šef katedre za psihijatriju na jednom univerzitetu na istočnoj
obali. Ja sam obojicu dobro poznavao i pogodilo me je što je Džejms u svom govoru mnogo
sopstvenih kreativnih ideja pripisao svom preminulom učitelju.

Kasnije te večeri, spomenuo sam Džejmsu svoje opažanje. On se bojažljivo nasmejao

i rekao: „O, Irve, još uvek me učiš.” Složio se da sam u pravu, ali da nije bio siguran koja mu
je motivacija. Mene je to podsetilo na one drevne pisce koji su sopstveni rad pripisivali
svojim učiteljima do te mere da naučnici danas teško mogu da odrede stvarne autore mnogih
dela. Tako je, na primer, Toma Akvinski veliki deo sopstvenih misli pripisao svom
intelektualnom učitelju, Aristotelu.

Kada je Dalaj Lama 2005. godine govorio na Univerzitetu Stanford, bilo mu je

ukazano izuzetno poštovanje. Svaki njegov iskaz je idealizovan. Na kraju njegovog govora,
mnoge moje kolege sa Stanforda - istaknuti profesori, dekani, naučnici dostojni Nobelove
nagrade - svi su žurno stali u red, kao školska deca, da bi im on stavio molitvenu traku preko
glave te da bi se poklonili pred njim i nazvali ga „vaša svetosti”.

Svako od nas ima jaku želju da poštuje velikog čoveka ili veliku ženu, da izgovori
uzbudljive reči „vaša svetosti”. Možda je Erih From na to mislio kada je pisao o „žudnji za
pokoravanjem” u Bekstvu od slobode. To su stvari iz kojih potiče religija.

Ukratko, mislim da sam u svom životu i u svojoj profesiji ispunio sebe i ostvario svoj
potencijal. Takav zaključak ne donosi samo zadovoljstvo; on je potpora protiv prolaznosti i
predstojeće smrti. Zaista, moj terapeutski rad je uvek u velikoj meri bio deo moje lične borbe.
Osećam se blagosloveno što sam terapeut: gledati kako se drugi otvaraju ka životu donosi
izuzetno zadovoljstvo. Terapija nudi izvanredne mogućnosti za prenošenje. U svakom satu
svog rada, mogu da prenosim dalje delove sebe, delove onoga što sam naučio o životu.

(I da dodam, često se pitam koliko će dugo to važiti za našu profesiju. U svojoj praksi,
radio sam sa nekoliko psihoterapeuta koji su, pošto su tek diplomirali na programu
sastavljenom skoro isključivo od kognitivno-bihejvioralne terapije, osećali očaj pri pomisli da
će sa pacijentima raditi mehanički unutar unapred propisanog bihejvioralnog modela. Takođe
se pitam kome će se terapeuti obučeni da leče pacijente na ovaj bezlični bihejvioralni način
obratiti kada njima bude potrebna pomoć. Pretpostavljam da neće potražiti kolege iz
sopstvene škole.)

Ideja pomaganja drugima pristupom intenzivne terapije koja se fokusira na

međuljudska i egzistencijalna pitanja i pretpostavlja postojanje nesvesnog (iako se moje
viđenje sadržaja nesvesnog u velikoj meri razlikuje od tradicionalnog analitičkog viđenja)
meni je dragocena, i želja da je održim u životu, da je prenosim drugima, daje mi osećaj
smisla i podstiče me da nastavim da radim i pišem čak i u ovim godinama, iako će, kako je
rekao Bertrand Rasel, „jednog dana solarni sistem ležati u ruševinama”. Ne mogu da
osporavam Bertrandovu izjavu, ali mislim da je to kosmičko viđenje nije relevantno: meni je
važan samo ljudski svet, svet ljudskih veza. Ne bih bio tužan niti žalostan na pomisao da
ostavljam prazan svet, svet u kome ne postoji nijedan drugi samosvesni subjektivni um. Ideja
prenošenja, slanja talasa onoga što je bilo značajno u jednom životu, implicira povezanost sa
drugim samosvesnim bićima; bez toga, prenošenje je nemoguće.

Smrt i moji mentori

Pre oko trideset godina počeo sam da pišem priručnik iz egzistencijalne psihoterapije.
Pripremajući se za taj zadatak, mnogo godina sam radio sa pacijentima koji su se suočavali sa
bliskom smrću usled neizlečive bolesti. Mnogi od njih su kroz svoju patnju stekli mudrost,
bili su mi učitelji i ostavili su trajan uticaj na moj život i rad.

Osim njih, imao sam tri izvanredna mentora: Džeroma Frenka, Džona Vajthorna i
Roloa Meja. Sa svakim od njih imao sam upečatljiv susret malo pre nego što su umrli.

Džerom Frenk

Džerom Frenk je bio jedan od mojih profesora na Univerzitetu Džons Hopkins. Bio je
pionir grupne terapije i uveo me je u tu oblast. Štaviše, tokom celog mog života on mi je bio
uzor za lični i intelektualni integritet. Po završetku kursa, ostao sam u bliskom kontaktu s
njim i redovno sam ga posećivao dok je on postepeno slabio u jednom staračkom domu u
Baltimoru.

Džeri je u svojim devedesetim godinama patio od progresivne demencije i, kada sam

ga poslednji put posetio, nekoliko meseci pre njegove smrti u devedeset petoj godini, nije me
prepoznao. Dugo sam ostao i razgovarao sa njim, prizivajući svoje uspomene na njega i sve
kolege s kojima smo radili. On se postepeno prisetio ko sam ja i, tužno vrteći glavom, izvinio
mi se zbog svog gubitka pamćenja.

„Jako mi je žao, Irve, ali to je van kontrole. Svakog jutra je moje pamćenje potpuno
obrisano.” Pokazao je to prešavši rukom preko čela kao da briše tablu.

„To mora da ti teško pada, Džeri”, rekao sam. „Sećam se koliko si bio ponosan na
svoje izuzetno pamćenje.”

„Znaš, nije mi tako loše”, odgovorio mi je. „Budim se, doručkujem ovde na odeljenju
sa svim drugim pacijentima i osobljem, koji su mi svakog jutra kao stranci, ali mi tokom dana
postaju sve poznatiji. Gledam televiziju, a onda zamolim nekog da mi gurne kolica do
prozora i gledam napolje. Uživam u svemu što vidim. Mnoge stvari kao da vidim po prvi put.
Uživam samo da vidim i da gledam. Nije to tako loše, Irve.”

Tako sam poslednji put video Džerija Frenka: u kolicima, vrata toliko povijenog da je
morao da se napregne da bi me pogledao. Patio je od razarajuće demencije, a ipak je uspeo da
me nauči da kada čovek izgubi sve, ostaje mu užitak samog bitisanja.

Čuvam taj poklon, konačni, predsmrtni čin velikodušnosti jednog izuzetnog mentora.

Džon Vajthorn

Džon Vajthorn, jedna od vodećih figura psihijatrije i tridesetogodišnji šef katedre za

psihijatriju na Džons Hopkinsu, igrao je važnu ulogu u mom obrazovanju. Bio je to jedan
čudan i učtiv čovek, čija je sjajna ćela bila oivičena pažljivo podšišanim polumesecom sede
kose. Nosio je naočare zlatnog okvira, nije imao nijednu boru na licu, niti ijedan nabor na
smeđem odelu koje je nosio svakoga dana u godini. (Mi studenti smo pretpostavljali da je u
svom ormaru morao imati dva ili tri takva identična odela.)

Kada bi držao predavanje, doktor Vajthorn nije pravio suvišne izraze lica: pomerale su
mu se samo usne. Sve drugo - ruke, jagodice, obrve - ostajalo je neverovatno mirno. Nikad
nisam čuo nikoga, čak ni od njegovih kolega, da ga zove po vlastitom imenu. Svi studenti su
strepeli od njegove godišnje zvanične zabave, na kojoj bi svakoga poslužio čašicom šerija i
niti jednim zalogajem hrane.

Dok sam bio na trećoj godini psihijatrijske specijalizacije, pet starijih kolega i ja smo
svaki četvrtak po podne provodili u vizitama sa doktorom Vajthornom. Pre toga bi nam svima
bio poslužen ručak u njegovoj kancelariji obloženoj hrastovinom. Hrana je bila jednostavna,
ali služena uz južnjačku eleganciju: pamučni stolnjak, sjajne srebrne poslužavnike i fini
porcelan. Razgovori za ručkom bili su dugi i opušteni. Svako od nas je dobijao pozive da se
vrati svom poslu i pacijenti su zahtevali našu pažnju, ali doktora Vajthorna nije bilo moguće
požurivati. Na kraju sam čak i ja, najužurbaniji u grupi, naučio da usporim i da zaustavim
vreme.

Tokom ta dva sata imali smo priliku da ga pitamo bilo šta. Sećam se da sam ga
ispitivao o stvarima kao što su geneza paranoje, odgovornost lekara prema suicidnim
pacijentima, nekompatibilnosti između terapijske promene i determinizma. Iako je na takva
pitanja uvek odgovarao potpuno, bilo je jasno da radije priča o drugim temama kao što je
vojna strategija vojskovođa Aleksandra Velikog, preciznost persijskih strelaca, velike greške
bitke kod Getesburga, a iznad svega njegov unapređeni periodni sistem elemenata (po struci
je isprva bio hemičar).

Nakon ručka, posedali bismo u krug i posmatrali doktora Vajthorna kako razgovara sa
četiri ili pet pacijenata za koje je bio zadužen. Nikad nije bilo moguće predvideti dužinu
svakog razgovora - neki su trajali petnaestak minuta, a drugi po dva ili tri sata. Njegov ritam
je bio opušten. Imao je mnogo vremena. Ništa ga nije zanimalo toliko kao zanimanja i
interesovanja pacijenata. Jedne nedelje bi naveo profesora istorije da do detalja razmatraju
neuspeh španske armade, a sledeće nedelje bi podstakao južnoameričkog vlasnika plantaže da
mu sat vremena priča o stablima kafe - kao da mu je glavni životni cilj bio da shvati vezu
između nadmorske visine i kvaliteta zrna kafe. On je tako suptilno prelazio u domen ličnog da
bih se ja uvek zapanjio gledajući kako sumnjičavi, paranoični pacijent odjednom počinje da
otvoreno govori o sebi i svom psihotičnom svetu.

Dozvoljavajući pacijentu da ga podučava, doktor Vajthorn se odnosio prema njegovoj

ličnosti, a ne patologiji. Njegova strategija je bez izuzetka jačala i pacijentovo
samopoštovanje i njegovu spremnost na samootkrivanje.

„Lukav ispitivač”, neko bi mogao reći. Ipak, nije on bio lukav. Tu nije bilo
dvoličnosti: doktor Vajthorn je istinski želeo da uči. Sakupljao je informacije i na taj način je
s godinama sakupio čitavo jedno zapanjujuće blago zanimljivih činjenica.

„I vi i vaši pacijenti ste pobednici”, govorio bi nam, „ako im dozvolite da vas nauče
dovoljno o svojim životima i interesovanjima. Ne samo što ćete se tako izgraditi, već ćete na
kraju i saznati sve što treba da znate o njihovoj bolesti.”

Doktor Vajthorn je značajno uticao na moje obrazovanje - i na moj život. Nakon

mnogo godina saznao sam mi da je njegovo pismo preporuke olakšalo da budem primljen za
predavača na Univerzitetu Stanford. Kada sam započeo karijeru na Stanfordu, nekoliko
godina nisam bio u kontaktu s njim, osim nekoliko seansi sa jednim njegovim bivšim
studentom kojeg je uputio kod mene na razgovor.

I onda jednog dana, rano izjutra, iznenadio me je telefonski poziv njegove ćerke (koju
nisam poznavao), koja mi je rekla da je njen otac doživeo jak moždani udar, da je blizu smrti
i da izričito zahteva da mu dođem u posetu. Odmah sam odleteo iz Baltimora u Kaliforniju,
sve vreme se pitajući: „Zašto baš ja?” I otišao sam pravo u njegovu bolničku sobu.

On je bolovao od hemiplegije (jedna strana tela bila mu je oduzeta) i od izražene

afazije, koja mu je u velikoj meri oštetila sposobnost govora.

Kako je bilo strašno videti jednog od najmoćnijih govornika koje sam ikada upoznao
da balavi i jedva izgovara reči. Konačno je uspeo da kaže: „Ja... ja... ja se plašim, strašno se
plašim.” I ja sam bio uplašen, uplašen prizorom veličanstvene statue koja je pala i razbila se u
ruševinu.

Ali zašto je hteo da vidi mene? Obučavao je dve generacije psihijatara, od kojih su
mnogi zauzeli istaknute pozicije na vodećim univerzitetima. Zašto je izabrao baš mene,
uznemirenog, nesigurnog sina jednog siromašnog emigrantskog piljara? Šta sam ja to mogao
da uradim za njega?

Na kraju nisam mnogo ni uradio. Ponašao sam se kao i svaki nervozni posetilac,
očajnički tražeći neke reči utehe, dok on nije zaspao kroz dvadeset pet minuta. Kasnije sam
saznao da je umro dva dana nakon moje posete.

Godinama mi se pitanje „Zašto ja?” motalo po glavi. Možda sam bio zamena za sina
koga je izgubio u stravičnoj Ardenskoj bitki u Drugom svetskom ratu.

Sećam se njegovog oproštajnog banketa kad je odlazio u penziju, koji se slučajno

poklopio sa mojim završetkom specijalizacije. Posle večere, nakon zdravica i govora mnogih
uvaženih zvanica, on je ustao i započeo svoj oproštajni govor na dostojanstven način.

„Čuo sam da se kaže”, započeo je, „da se o čoveku može suditi po njegovim
prijateljima. Ako je to tačno”, ovde je zastao da bi pažljivo ispitao pogledom svoju publiku,
„onda ja mora da sam stvarno sjajan momak.” Bilo je trenutaka, iako ne dovoljno, kada sam
mogao da primenim to osećanje govoreći sebi: „Ako je on o meni imao tako dobro mišljenje,
onda ja mora da sam stvarno sjajan momak.”

Mnogo kasnije, kada sam se distancirao od tog događaja i naučio više o umiranju,
shvatio da je dr Vajthorn verovatno umro u usamljenosti - to nije bila smrt okružena bliskim i
voljenim prijateljima i porodicom. To što je potražio mene, studenta kojeg nije video
prethodnih deset godina i sa kojim nije nikad podelio ništa što bih ja smatrao trenutkom
bliskosti, ne ukazuje toliko na bilo kakvu moju posebnost koliko na njegov tragični
nedostatak povezanosti sa ljudima koji su mu bili važni i kojima je on bio važan.

Gledajući unazad, često sam želeo da sam imao još jednu priliku da ga posetim. Znam
da sam mu nešto dao samim tim što sam bio spreman da preletim čitavu zemlju da bih ga
video, ali kako žarko želim da sam mogao da učinim više! Trebalo je da ga dodirnem, da ga
uzmem za ruku, možda čak da ga zagrlim i poljubim u obraz. Međutim, on je bio tako ukočen
i odbojan da sumnjam da je decenijama iko imao hrabrosti da ga zagrli. Ja ga na primer nisam
nikada ni dodirnuo niti sam video da je bilo ko drugi to uradio. Voleo bih da sam mu rekao
koliko mi je značio, koliko je svojih ideja preneo na mene, koliko sam puta pomislio na njega
kada bih u njegovom stilu razgovarao sa pacijentima. Na neki način, njegov zahtev da dođem
kod njega dok je ležao na samrti bio je poslednji poklon kojim me je moj mentor darivao -
iako sam siguran da njemu, u toj situaciji, ništa slično nije bilo ni na kraj pameti.

Rolo Mej

Rolo Mej mi je značio kao pisac, terapeut i, konačno, kao prijatelj.

Na početku mojih studija psihijatrije, bio sam zbunjen i nezadovoljan postojećim

teorijskim modelima. Izgledalo mi je da su kako biološki tako i psihoanalitički modeli u
svojim formulacijama izostavljali preveliki deo ljudske suštine. Kada je tokom moje druge
godine specijalizacije objavljena Mejeva knjiga Egzistencija, gutao sam svaku njenu stranicu
i imao osećaj da se preda mnom otvaraju svetli, potpuno novi vidici. Odmah sam započeo da
se obrazujem iz filozofije upisavši opštu istoriju zapadne filozofije. Od tog trenutka nastavio
sam da pohađam predavanja iz filozofije i na njima pronašao više mudrosti i smernica za svoj
rad nego u stručnoj literaturi za moju oblast.

Bio sam zahvalan Rolu Meju za tu knjigu i za ukazivanje na jedan mudriji pristup
ljudskim problemima. (Ovde govorim prevashodno o njegova prva tri eseja; ostalo su prevodi
evropskih dazajn analitičara, koji mi nisu bili toliko vredni.) Nakon mnogo godina, kada sam
razvio strepnju od smrti tokom rada sa pacijentima koji su umirali od raka, odlučio sam da
odem kod njega na terapiju.

Rolo Mej je živeo i radio u Tiburonu, osamdeset minuta vožnje od moje kancelarije u
Stanfordu, ali sam smatrao da je bilo vredno tog vremena, i viđao sam ga jednom nedeljno
tokom tri godine - osim tri meseca svakog leta, kada bi odlazio u Nju Hempšir na odmor.
Pokušao sam da na konstruktivan način iskoristim vreme koje sam provodio u putu tako što
sam snimao naše seanse i tokom svakog putovanja slušao prethodnu seansu. (Tu tehniku sam
potom često predlagao svojim pacijentima koji dugo putuju do moje kancelarije.)

Mnogo smo govorili o smrti i strepnjama koje je u meni pobudio rad sa velikim
brojem umirućih pacijenata. Najviše me je proganjala izolovanost koja dolazi sa smrću. Stoga
sam u jednom trenutku, kada sam noćima doživljavao snažnu anksioznost prilikom putovanja
na predavanja, isplanirao da provedem noć u izolovanom motelu nedaleko od njegove
kancelarije i da imam seansu sa njim pre i posle te noći.

Kao što sam i očekivao, tokom te noći sam imao velike nekontrolisane strepnje, sa
zastrašujućim snovima, uz slike proganjanja i užasavajuće veštičje ruke koje se pojavljuju
kroz prozor. Iako smo nastojali da istražimo strepnju od smrti, mislim da smo se nekako
prećutno sporazumeli da nikada ne gledamo u sunce: izbegavali smo da se potpuno suočimo
sa utvarom smrti kao što ja predlažem u ovoj knjizi.

Sve u svemu, Rolo je za mene bio odličan terapeut i, kada smo završili terapiju, pružio
mi je prijateljstvo. Imao je dobro mišljenje o mojoj Egzistencijalnoj psihoterapiji, na kojoj
sam radio deset godina i tada je upravo bio završio, i mi smo relativno lagodno diskutovali o
složenom i vrlo pipavom prelasku odnosa terapeut-pacijent u prijateljski odnos.

Nakon dosta godina, došlo je vreme da se naše uloge promene. Pošto je doživeo niz
blagih moždanih udara koji su ga često činili konfuznim i uspaničenim, Rolo je mnogo puta
od mene tražio podršku.

Jedne večeri me je njegova supruga, Džordža Mej, koja mi je takođe bila bliska
prijateljica, pozvala da kaže kako je Rolo na samrti i zamoli mene i moju suprugu da odmah
dođemo. Te noći nas troje smo ostali zajedno i na smenu sedeli kraj Rola, koji je bio bez
svesti i teško disao usled poodmaklog otoka pluća. Na kraju, dok sam ja bio uz njega, on je
poslednji put grčevito udahnuo i umro. Džordža i ja smo ga okupali i pripremili za
pogrebnika, koji je trebalo da dođe ujutru da bi ga odneo u krematorijum.

Te noći sam u krevet otišao veoma uznemiren Rolovom smrću i mislima o njegovoj
kremaciji, i usnio sam ovaj snažan san:

Šetam sa roditeljima i sestrom po nekom tržnom centru i onda odlučimo da se

popnemo na sprat. Nađem se u liftu, ali sam sam - moja porodica je nestala. Dugo,
dugo se vozim liftom. Kada izađem iz lifta, obrem se na tropskoj plaži. Ali ne mogu da
pronađem svoju porodicu iako je uporno tražim. Uprkos tome što sam u prelepom
okruženju - tropske plaže su za mene raj - osećam kako me obuzima snažan strah.
Zatim oblačim pidžamu sa slatkim nasmejanim likom mede Smokija. Lice na pidžami
postaje sve sjajnije, dok na kraju ne počne da blešti. Uskoro ono postaje osnovni i
jedini fokus sna, kao da je celokupna energija sna prebačena na to slatko nasmejano
lice mede Smokija.

San me je probudio, ne toliko zbog straha, već zbog bleštanja plamteće slike na
pidžami. Izgledalo je kao da su se odjednom uključili reflektori u mojoj sobi. Na samom
početku sna, osećao sam mir, skoro radost, ali čim nisam mogao da pronađem svoju porodicu,
uvukle su se velike slutnje i strah. Posle toga, plamteći meda Smoki je preuzeo sve i ispunio
ceo san.

Skoro da sam siguran da Rolova kremacija stoji iza plamteće slike mede Smokija.
Rolova smrt me je suočila sa sopstvenom smrću, koja je u snu predstavljena razdvajanjem od
porodice i onom beskrajnom vožnjom liftom nagore. Šokiran sam lakovernošću mog
nesvesnog. Sramota je što je neki deo mene naseo na holivudsku verziju besmrtnosti
predstavljenu tom vožnjom liftom i filmskom verzijom nebeskog raja, upotpunjenom
tropskom plažom. (Iako taj raj, zbog svoje potpune izolacije, nije baš bio sasvim rajski.)

Čini se da san predstavlja neke herojske napore da se umanji strah. Mene je potresao
užas Rolove smrti i predstojeće kremacije, i san se borio da odagna moj strah ublažavajući
celokupno to iskustvo. Smrt je benigno prerušena u penjanje liftom do tropske plaže. Čak je i
vatrena kremacija pretvorena u nešto prijateljsko i pojavljuje se u vidu pidžame, spremne za
sanjanje smrti, sa ljupkom slikom nežnog mede Smokija.

Ovaj san izgleda kao izrazito pogodan primer Frojdovog uverenja da su snovi čuvari
spavanja. Moj san se svojski potrudio da me ne probudi, da me zaštiti od noćne more. Kao
brana, on je zadržavao bujicu straha, ali je na kraju popustio, dozvolivši emocijama da se
uvuku. Ljupki meda se na kraju pregrejao i planuo takvom vatrom da me je trgnuo u javu.

Moje suočavanje sa sopstvenom smrću

Mali broj mojih čitalaca se neće zapitati da li se ja, u sedamdeset petoj godini života,
suočavam sa sopstvenim strahom od smrti tako što pišem ovu knjigu. Treba da budem
transparentniji. Često pitam svoje pacijente šta ih konkretno najviše plaši u vezi sa smrću.
Postaviću to pitanje i samom sebi.

Prvo što mi pada na pamet je bol što ću napustiti svoju suprugu, svoju srodnu dušu još
otkako smo oboje imali po petnaest godina. U mom umu se javlja slika: vidim je kako ulazi u
auto i odvozi se sama. Hajde da objasnim. Svakog četvrtka odlazim autom u San Francisko
na seanse sa pacijentima, a ona petkom seda na voz da bi mi se pridružila za vikend. Potom se
vraćamo zajedno do Palo Alta, gde je odbacim do parkinga železničke stanice da bi uzela svoj
auto. Tu uvek sačekam, gledajući u retrovizor, da ona upali auto, pa tek onda krenem. Slika
kako ona posle moje smrti ulazi sama u svoj auto, bez mog pogleda, bez moje zaštite,
ispunjava me neizrecivim bolom.

Naravno, možete reći, to je bol zbog njenog bola. A šta je sa bolom zbog sebe? Moj
odgovor je da neće biti mene da osetim bol. Slažem se sa Epikurovim zaključkom: „Tamo gde
je smrt, mene nema.” Neće više biti nikakvog mene da osetim strah, tugu, žalost, gubitak.
Moja svest će biti ugašena, prekidač isključen, svetla pogašena. Utehu pronalazim i u
Epikurovom argumentu simetrije: nakon smrti, biću u istom stanju nepostojanja kao i pre
rođenja.

Prenošenje

Međutim, ne mogu da poreknem da je pisanje ove knjige o smrti meni lično

dragoceno. Verujem da je njen uticaj takav da me desenzitizuje: pretpostavljam da se možemo
navići na sve, čak i na smrt. Ipak, moj glavni cilj u pisanju ove knjige nije da analiziram
sopstvenu strepnju od smrti. Verujem da prvenstveno pišem kao predavač. Naučio sam
mnogo o umirivanju strepnje od smrti i želim da drugima prenesem koliko mogu dok sam još
uvek živ, još uvek netaknutog intelekta.

Tako je poduhvat pisanja blisko povezan sa prenošenjem. Pronalazim veliko

zadovoljstvo u prenošenju dela mene u budućnost. Ali, kao što sam i rekao u ovom radu, ne
očekujem da ću opstati ja, moja slika, moja ličnost, već da će to biti neka moja ideja, nešto
što pruža smernice i utehu: da će neko kreposno, dobro delo ili zrno mudrosti ili
konstruktivan način suočavanja sa strahom opstati i na nepredvidive načine se u talasima
raširiti među ljude koje ja nikada neću upoznati.

Nedavno me je zbog problema u braku konsultovao jedan mladić, koji mi je rekao da

je došao i da bi zadovoljio svoju radoznalost. Pre dvadeset godina je njegova majka (koje se
ja više ne sećam) dolazila kod mene na nekoliko terapijskih seansi. Ona mu je često pričala o
meni, govoreći kako joj je terapija sa mnom promenila život. Svaki terapeut (i predavač) koga
poznajem ima slične priče dugoročnog efekta prenošenja.

Odavno sam odbacio želju, nadu, da ću ja, moja slika, istrajati u bilo kakvom
opipljivom obliku. Zasigurno će doći vreme kada će umreti i poslednja osoba koja me je ikad
poznavala. Pre više decenija sam u romanu Alana Šarpa Zeleno stablo u Gedeu (A Green Tree
in Gedde) pročitao opis seoskog groblja sa dva odeljka: „mrtvi koji se pamte” i „zaista
mrtvi”. Grobovi mrtvih koji se pamte su posećivani i ukrašeni cvećem, dok su grobovi zaista
mrtvih zaboravljeni; na njima nema cveća, obrasli su korovom, nadgrobni spomenici su im
nakrivljeni i načeti. Zaista mrtvi su oni nepoznati ljudi iz davnih vremena, mrtvi koje niko živ
nikada nije video. Stara osoba - svaka stara osoba - jeste poslednji nosilac likova mnogih
ljudi. Kada veoma star čovek umre, sa sobom odnosi mnoštvo drugih ljudi.

Veze i prolaznost

Bliske veze mi pomažu da prevaziđem strah od smrti. Visoko vrednujem svoje odnose
sa porodicom - sa svojom suprugom, svoja četiri deteta, sa unucima, sa sestrom - i veze sa
bliskim prijateljima, od kojih mnoge traju već decenijama. Čvrsto držim da stara prijateljstva
treba čuvati i negovati; nemoguće je steći nove stare prijatelje.

Bogata mogućnost povezivanja je upravo ono što čini da terapija donosi toliko
zadovoljstva terapeutu. Ja nastojim da se blisko i autentično povežem sa svakim pacijentom s
kojim radim, u svakom času koji provedemo zajedno. Nedavno sam rekao jednom svom
bliskom prijatelju i kolegi, takođe terapeutu, da iako imam sedamdeset pet godina, pomisao
na odlazak u penziju mi je i dalje veoma daleka.

„Ovaj posao donosi toliko zadovoljstva,” rekao sam, „da bih ga radio i besplatno.
Smatram ga privilegijom.”

On mi je odmah odgovorio: „Ja ponekad mislim da bih i platio da ga radim.”

Ali zar ne postoje granice u vrednosti povezivanja? Na kraju krajeva, možete pitati,
ako smo rođeni sami i moramo umreti sami, kakvu onda trajnu fundamentalnu vrednost može
imati veza? Kad god razmišljam o tom pitanju, setim se komentara jedne žene na grupnoj
terapiji umirućih pacijenata: „Mrkli je mrak. Sama sam u svom brodu ukotvljenom u luci.
Vidim svetla mnogih drugih brodova. Znam da ne mogu da ih stignem, ne mogu da im se
pridružim. Ali kako je samo utešno videti sva ta druga svetla kako trepere u luci.”

Slažem se s njom - bogate veze ublažavaju bol prolaznosti. Mnogi filozofi izrazili su
druge ideje kako se postiže taj cilj. Šopenhauer i Bergson, na primer, razmišljaju o ljudskim
bićima kao o pojedinačnim manifestacijama jedne sveobuhvatne životne sile (prvi je naziva
„volja”, a drugi „elan vital”) u koju se osoba ponovo apsorbuje nakon smrti. Oni koji veruju u
reinkarnaciju tvrde da neki delić ljudskog bića - duh, duša ili božanska varnica - opstaje i
ponovo se rađa u nekom drugom biću. Materijalisti mogu reći da se posle smrti naša DNK,
naši organski molekuli ili čak naši atomi ugljenika rasejavaju po kosmosu sve dok se ne
ugrade u neki drugi oblik života.

Meni ovi modeli trajanja ne olakšavaju bol prolaznosti: sudbina mojih molekula,
lišenih moje svesti, ne pruža mi nimalo utehe.

Za mene je prolaznost kao muzika u pozadini: ona neprestano svira a mi je retko

primećujmo dok nas neki upečatljiv događaj ne navede da je postanemo potpuno svesni.
Sećam se događaja sa jednog nedavnog susreta grupe.

Najpre ću objasniti kontekst tog sastanka: poslednjih petnaest godina sam, uz još deset
terapeuta, član grupe podrške bez vođe. Proteklih nekoliko meseci grupa se koncentrisala na
Džefa, psihijatra obolelog od neizlečivog oblika raka. Otkako mu je pre nekoliko meseci
postavljena dijagnoza, Džef je implicitno postao vodič drugim članovima za suočavanje sa
smrću na direktan, promišljen i hrabar način. Na dva prethodna sastanka, uvideli smo da je
Džef postao primetno slabiji.
 Na ovom ključnom sastanku, potpuno sam uronio u dugo razmišljanje o prolaznosti,
koje sam odmah posle sastanka pokušao da sačuvam u belešci koja sledi. (Iako imamo
pravilo o poverljivosti, grupa i Džef su mi ovom prilikom dali posebno odobrenje.)

Džef je pričao o danima koji predstoje, kada će postati previše slab da se sastaje sa
grupom ili da učestvuje u njoj, čak i ako bismo se sastajali u njegovoj kući. Da li je to
bio početak njegovog opraštanja sa nama? Da li je izbegavao bol žalosti povlačeći se
od nas? Pričao je o tome kako naša kultura na umiruće gleda kao na prljavštinu ili
smeće i kako se, usled toga, svi mi udaljavamo od samrtnika.

„Ali da li se to desilo ovde?” - pitao sam.

Pogledao je grupu i odmahnuo glavom. „Ne, ovde nije. Ovde je drugačije; vi ste,
svi do jednog, ostali uz mene.”

Drugi su govorili kako je potrebno odrediti granicu između brige o njemu i

nametanja - to jest, da li mi od njega tražimo previše? On je naš učitelj, odgovorio je
Džef, uči nas kako se umire. I u pravu je. Nikada neću zaboraviti ni njega niti njegove
lekcije. Ali njegova energija slabi.

Konvencionalna terapija, rekao je, koja je nekada bila korisna, sada više nije
relevantna. On želi da govori o duhovnim stvarima - o oblastima u koje terapeuti ne
zalaze.

„Šta podrazumevaš pod duhovnim oblastima?” - pitali smo ga.

Nakon dugačke pauze, rekao je: „Pa, šta je to smrt? Kako se umire? Nijedan
terapeut ne priča o tome. Ako meditiram o svom disanju i ono se uspori ili prestane,
šta se onda dešava mom umu? Šta biva posle? Da li postoji nekakva svest čak i kada
telo, obično smeće, nestane? Niko to ne može znati. Da li je u redu da zamolim
porodicu da ostavi moje telo da leži tri dana (uprkos curenju telesnih tečnosti i
mirisu)? Tri dana je, po budističkom verovanju, potrebno da duh napusti telo. Šta će
biti s mojim pepelom? Da li bi grupa želela da ceremonijalno pospe deo mog pepela,
možda među neke besmrtne sekvoje?

Kasnije, kada je rekao da je sa nama u ovoj grupi prisutan, potpuno i iskreno

prisutan više nego bilo gde drugde u svom životu, suze su mi navrle na oči.

Odjednom - dok je drugi član govorio o košmarnom snu u kome je, još uvek
svestan, zatvoren u sanduk i pokopan - javilo mi se jedno davno zaboravljeno sećanje.
Na prvoj godini medicine, inspirisan prozom H. P. Lavkrafta, napisao sam kratku
priču o istoj temi: nastavljanje svesti kod pokopanog čoveka. Poslao sam je jednom
naučnofantastičnom časopisu, dobio obaveštenje o odbijanju i negde zaturio priču
(nikada je nisam pronašao). Potom su me okupirale studije i priča je ležala u
zaboravu čitavih četrdeset osam godina, sve do ovog trenutka u grupi. To sećanje me
je ipak naučilo nešto o samom sebi: borio sam se sa strepnjom od smrti mnogo više
nego što sam bio svestan.

Kakav izvanredan sastanak, razmišljao sam. Da li je ikada u ljudskoj istoriji bilo

koja grupa vodila ovakvu diskusiju? Ništa nije ostalo sakriveno, ništa nedorečeno.
Gledali smo u najteža, najturobnija pitanja ljudskog stanja a da nismo ni trepnuli, a
da nismo ustuknuli.

Pomislio sam na mladu pacijentkinju s kojom sam se video toga dana, koja je
provodila tako mnogo vremena žaleći se na grubost i bezosećajnost muškaraca.
Razgledao sam ovu potpuno mušku grupu: svaki od tih dragih ljudi bio je tako
osećajan, tako nežan, tako brižan i izuzetno prisutan. O, kako sam poželeo da ona vidi
ovu grupu! Kako sam poželeo da ceo svet vidi ovu grupu!

I upravo tada se misao o prolaznosti, vrebajući, tiho svirajući u pozadini, ušunjala

u moj um. Iznenada sam shvatio da je i ovaj jedinstveni sastanak bio prolazan isto
kao i naš smrtno bolesni član; prolazan kao i svi mi što koračamo prema smrti koja
nas čeka samo malo dalje niz put. A kakva je sudbina ovog savršenog, veličanstvenog,
moćnog sastanka? Osuđen je da nestane.. Svi mi, naša tela, naše uspomene na ovaj
sastanak, ovaj zapis mojih sećanja, Džefovo iskušenje i njegova pouka, naša
spremnost da učestvujemo na ovakav način - sve će to ispariti u ništa, ostavljajući za
sobom samo atome ugljenika da lutaju po tami.

Potopio me je talas tuge. Mora postojati način da se to spase. Da smo samo

snimali ovu grupu i potom prikazali snimke na nekom kanalu koji gledaju svi živi
ljudi, ona bi zauvek promenila svet. Da, to je rešenje: sačuvati, održati, boriti se
protiv zaborava. Nisam li ja zavistan od očuvanja? Nije li to razlog što pišem knjige,
što pišem ove beleške? Nije li to beznadežan trud da zabeležim i sačuvam?

Setio sam se stiha Dilana Tomasa koji kaže da iako ljubavnici umiru, ljubav
opstaje. Kada sam ga prvi put pročitao, taj stih me je dotakao, ali sada se pitam kako
 to „opstaje”? Kao platonski ideal? Da li se čuje drveće koje pada kada nema ušiju
koje mogu čuti?

Konačno su u moj um doprle misli o prenošenju i povezanosti, noseći osećaj

olakšanja i nade. Ovo čemu smo danas prisustvovali uticaće na svakoga od nas,
možda zauvek. Svi smo povezani; svaka osoba sa ovog sastanka će drugim ljudima
preneti, eksplicitno ili implicitno, pouke o životu koje su ovde izronile na površinu. A
osobe na koje će te priče uticati zauzvrat će ih prenositi drugima. Ne možemo da ne
prenesemo toliko moćnu pouku. Talasi mudrosti, saosećanja, vrline prenosiće se dalje,
i dalje, i dalje, sve do... sve do... sve do...

Završetak. Nakon dve nedelje, kada smo se sastali u Džefovoj kući dok se on bližio
smrti, ponovo sam ga zamolio za odobrenje da objavim ove beleške. Pitao sam ga da li bi
hteo da o njemu pišem pod izmišljenim ili pravim imenom. Tražio je da koristim njegovo
pravo ime, i ja volim da mislim da mu je ideja prenosa, zahvaljujući ovom kratkom zapisu,
ponudila delić utehe.

Religija i vera

Nisam odbacio nijednu veru. Koliko se dobro sećam, nikada nisam imao nikakva
religiozna uverenja. Sećam se da sam na velike praznike odlazio sa ocem u sinagogu i čitao
engleski prevod službi, koje su bile beskrajna pohvala moći i slave Boga. Bio sam sasvim
zbunjen time što je verski skup odavao počast božanstvu tako okrutnom, sujetnom,
osvetoljubivom, ljubomornom i željnom hvale. Pažljivo bih posmatrao glave koje se njišu i
raspevana lica mojih odraslih rođaka, nadajući se da ću ih videti kako mi se smeše. Ali oni su
nastavljali da se mole. Pogledao bih svog strica Sema, večitog šaljivdžiju i čoveka na mestu,
očekujući da će mi namignuti i došapnuti krajem usta: „Ne shvataj sve ovo previše ozbiljno,
mali.” Ali to se nikad nije desilo. Nikad mi nije ni namignuo niti se osmehnuo: gledao je
pravo napred i pevao molitve.

Kada sam odrastao, prisustvovao sam sahrani jednog svog prijatelja katolika i slušao
sam sveštenika kako objavljuje da ćemo se svi ponovo sastati na nebu u radosnom ponovnom
susretu. Još jednom sam pogledao sva lica i nisam video ništa osim čvrste vere. Osećao sam
da sam okružen prevarom. Veliki deo mog skepticizma možda je izazvan grubim pedagoškim
veštinama mojih ranih verskih učitelja; da sam u ranim godinama naišao na finog, osećajnog,
sofisticiranog učitelja, možda bih i ja bio pod takvim uticajem i ne bih mogao da zamislim
svet bez Boga.

U ovoj knjizi o strahu od smrti, izbegavao sam da opširno pišem o religioznoj utehi
zbog teške lične dileme. S jedne strane, pošto verujem da će mnoge ideje izražene na ovim
stranicama biti dragocene čitaocima sa snažnim religioznim uverenjima, izbegavao sam da
pišem jezikom koji bi mogao da ih odbije. Poštujem religiozne osobe iako ne delim njihova
uverenja. Sa druge strane, moj rad je utemeljen na sekularnom, egzistencijalnom pogledu na
svet koji odbacuje veru u natprirodno. Moj pristup pretpostavlja da je život (uključujući
ljudski život) potekao od nasumičnih događaja; da smo svi mi konačna bića; i da, ma koliko
želeli, ne možemo računati da će nas zaštititi, proceniti naše ponašanje i ponuditi nam
smisleni životni plan bilo šta drugo osim nas samih. Nemamo predodređenu sudbinu i svako
od nas mora odlučiti kako da živi što potpunije, srećnije i smislenije moguće.

Koliko god da se ovaj stav nekim ljudima čini krutim, ja mislim da on to nije. Ako je,
kao što tvrdi Aristotel, premisa da je naš racionalni um jedinstvena sposobnost koja nas čini
ljudima, onda treba da usavršavamo tu sposobnost. Otud su me uvek čudila ortodoksna
religiozna shvatanja zasnovana na iracionalnim idejama kao što su čuda. Ja nisam u stanju da
verujem u nešto što prkosi zakonu prirode.

Isprobajte ovaj misaoni eksperiment: gledajte direktno u sunce; zagledajte se

netremice u svoje mesto u postojanju; pokušajte da živite bez zaštitnih rešetaka koje nude
mnoge religije - bez ikakvog oblika nastavljanja, besmrtnosti ili reinkarnacije, što sve poriče
konačnost smrti. Mislim da bez rešetaka možemo živeti dobro i slažem se sa Tomasom
Hardijem, koji kaže da „ako postoji put ka Boljem, on zahteva potpun uvid u Najgore”.57

Ne sumnjam da religiozna uverenja mnogima ublažavaju strah od smrti. Opet, ja

smatram da ona okolišaju oko ključnog pitanja - čini mi se da izbegavaju smrt: smrt nije
konačna, smrt se poriče, smrt se desmrtizuje.

Kako onda radim sa religioznim pacijentima? Hajde da na to odgovorim na svoj

omiljeni način - pričom.

57 Hardy. T. „De Profundis II” (1895-1896), Poems of the Past and the Present,
http://informations.com/etexts/gutenberg/dirs/etext02/pmpstl0.htm.
 „Zašto mi Bog šalje ove vizije?” - Tim

Tim me je pre nekoliko godina pozvao i zatražio jednokratno savetovanje koje bi mu

pomoglo da se suoči sa, kako je rekao, „najvažnijim pitanjem u postojanju - ili mom
postojanju”. Potom je dodao: „Da ponovim, želim samo jednu konsultaciju. Ja sam religiozan
čovek.”

Nakon nedelju dana ušao je u moju kancelariju u belom radnom odelu umetnika,
isflekanom bojama, noseći blok sa crtežima. Bio je to nizak, zaobljen čovek velikih ušiju, sa
prosedom kratkom kosom. Njegov širok osmeh otkrivao je zube nalik na belu tarabu kojoj je
nedostajalo nekoliko dasaka. Nosio je naočare toliko debele da su me podsetile na dno dveju
flaša koka-kole. Doneo je mali kasetofon i pitao može li da snima našu seansu.

Pristao sam i za početak se raspitao osnovnim informacijama. Imao je šezdeset pet

godina; poslednjih dvadeset godina se bavio izgradnjom kuća, a penzionisao se pre četiri
godine da bi se usredsredio na umetnost. Tada je, bez mog podsticanja, Tim hitro prešao na
stvar.

„Nazvao sam vas jer sam jednom pročitao vašu knjigu Egzistencijalna psihoterapija, i
stekao sam utisak da ste mudar čovek.”

„I kako to”, zapitao sam, „da želite samo jedan susret sa tim mudrim čovekom?”

„Zato što imam samo jedno pitanje, a verujem da ste dovoljno mudri da mi odgovorite
na njega tokom jedne seanse.”

Zatečen ovim odgovorom kao iz topa, pogledao sam ga. On je skrenuo pogled,
usmerio ga kroz prozor i uzvrpoljio se. Potom je dva puta ustao i seo, čvršće stisnuvši svoj
blok.

„Da li je to jedini razlog?”

„Znao sam da ćete me to pitati. Često unapred tačno znam šta će ljudi reći. No, da se
vratim na vaše pitanje zašto samo jedna poseta. Dao sam vam jedan važan odgovor, ali ima i
drugih. Tačnije, imam tri odgovora. Prvo - moja finansijska situacija je zadovoljavajuća, ali
nije odlična. Drugo - vaša knjiga je mudra, ali je jasno da niste religiozni, a ja nisam ovde da
bih branio svoju veru. Treće - vi ste psihijatar, a svaki psihijatar koga sam sreo pokušao je da
mi prepiše tablete.”

„Sviđa mi se kako jasno i iskreno izražavate svoje mišljenje. I sam nastojim da isto
tako postupam. Učiniću sve što mogu da vam pomognem na našem jednom sastanku. Koje je
vaše pitanje o postojanju?”

„U svom životu, bavio sam se i mnogim drugim stvarima osim građevine.” Tim je
govorio brzo, kao da je prethodno vežbao ovo izlaganje. „Bio sam i pesnik. U mladosti sam
bio muzičar - svirao sam klavir i harfu, komponovao sam nešto klasične muzike i jednu operu
koju je izvodila jedna lokalna amaterska grupa. Ali u poslednje tri godine samo slikam, i ne
radim ništa drugo. Ovo ovde” - pokazao je glavom prema bloku koji je još uvek stiskao pod
miškom - „sam uradio samo u poslednjih mesec dana.”

„I koje je vaše pitanje?”

„Sve moje slike i crteži su samo kopije vizija koje mi je poslao Bog. Skoro svake
noći, baš između sna i buđenja, dobijam viziju od Boga i čitav taj dan, ili narednih nekoliko
dana, samo preslikavam tu viziju. Moje pitanje za vas glasi: zašto mi Bog šalje te vizije?
Pogledajte.”

Pažljivo je otvorio svoj blok, očigledno ne želeći da mi pokaže sve radove, i izvukao
jedan veliki crtež. „Evo jednog primera od prošle nedelje.”

To je bio izuzetan crtež mastilom izrađen veoma detaljno, koji je prikazivao nagog
čoveka kako leži licem nadole, grleći tlo, možda čak polno opšteći sa zemljom, dok se grmlje
i grane drveća naginju ka njemu i izgledaju kao da ga nežno miluju. Okruživalo ga je mnogo
životinja - žirafe, tvorovi, kamile, tigrovi - svaka pognute glave, kao da odaje počast. Na
donjoj margini stajao je natpis „Voleti majku zemlju”.

Počeo je brzo da izvlači jedan crtež za drugim. Opčinili su me njegovi bizarni,

uvrnuti, upečatljivi crteži i akrili, prepuni arhetipskih simbola i hrišćanske ikonografije, uz
nekoliko mandala jarkih boja.

Morao sam da se trgnem pošto sam primetio sat: „Tim, naše vreme se bliži kraju i
želim da pokušam da odgovorim na vaše pitanje. Kod vas sam primetio dve stvari. Prvo,
izuzetno ste kreativni i to pokazujete celog života - svojom muzikom, operom, poezijom, i
sada svojim izuzetnim crtežima. Drugo što sam primetio je da je vaše samopouzdanje veoma
nisko: ne verujem da prepoznajete i vrednujete svoju darovitost. Da li me pratite?”

„Valjda”, rekao je Tim, očigledno posramljen, a potom je, ne gledajući me, dodao:
„Nije mi prvi put da to čujem.”

„Tako da moje viđenje onoga što se događa jeste da ove ideje i ovi izuzetni crteži
potiču iz vašeg kreativnog izvora, ali vaše je samopoštovanje tako nisko, toliko sumnjate u
sebe da ne možete poverovati da ste sposobni da stvorite tako nešto i stoga automatski
prenosite zasluge na nekog drugog, u ovom slučaju na boga. Hoću da kažem da, iako vaša
kreativnost može biti božji dar, ja sam uveren da ste vi i samo vi stvorili te vizije i te crteže.”

Tim me je pažljivo slušao i klimao glavom. Pokazao je na kasetofon i rekao: „Želim

to da zapamtim i često ću slušati ovu kasetu. Mislim da ste mi dali ono što mi je trebalo.”

Kada radim sa religioznim klijentima, pratim pravilo koje jedino stoji na samom vrhu
moje hijerarhije vrednosti: briga za pacijenta. Ničemu ne dozvoljavam da se sukobi s tim.
Nezamislivo mi je da pokušam da razrušim bilo koji sistem uverenja koji osobi dobro služi,
čak i ako taj sistem uverenja meni izgleda potpuno nerealno. Stoga, kada osobe sa
religioznom verom potraže moju pomoć, nikada ne dovodim u pitanje njihovo suštinsko
uverenje, koje im je često utisnuto još u ranom detinjstvu. Naprotiv, često tražim načine da
podržim njihovo uverenje.

Jednom prilikom sam radio sa sveštenikom koji je uvek pronalazio veliku utehu u
svom ranom jutarnjem razgovoru sa Isusom pre mise. U vreme kada smo se viđali, bio je
toliko izmučen administrativnim poslovima i konfliktom sa kolegama u biskupiji da je počeo
da skraćuje ili čak sasvim preskače te razgovore. Ja sam istraživao zašto je sebe lišavao
nečega što mu je pružalo toliko utehe i smernica. Zajedno smo rešavali njegov otpor. Nikada
mi nije palo na pamet da dovedem u pitanje taj njegov običaj ili da mu na bilo koji način
usadim sumnju.

Sećam se, ipak, jednog upadljivog izuzetka, epizode u kojoj sam pomalo izašao iz
svojih terapeutskih okvira.

„Kako živeti bez smisla?” - Ortodoksni rabin

Pre mnogo godina, pozvao me je jedan mladi ortodoksni rabin iz inostranstva i

zatražio savetovanje. Rekao mi je da je bio na obuci za egzistencijalnog terapeuta, ali je
naišao na nesklad između svoje verske osnove i mojih psiholoških formulacija. Pristao sam
da se vidim s njim i on je kroz nedelju dana uskočio u moju kancelariju. Bio je to lep mladić
prodornog pogleda, duge brade, koji je nosio pejote (duge uvijene zulufe), jarmulku (kapicu)
i, što me je začudilo, patike. Tokom trideset minuta, uopšteno smo govorili o njegovoj želji da
postane terapeut i o sukobljavanju njegovih verskih uverenja sa mnogim konkretnim iskazima
iz mog priručnika Egzistencijalna psihoterapija.

Na početku mi je povlađivao, ali se njegov stav postepeno menjao, da bi konačno

počeo da izražava svoja uverenja sa takvim žarom da sam posumnjao da je prava svrha
njegove posete bila da me preobrati u vernika. (To ne bi bilo prvi put da me pohodi misionar.)
Kako mu je glas bivao sve jači a tempo sve brži, ja sam, nažalost, postao nestrpljiv i mnogo
direktniji i nepažljiviji nego što sam želeo.

„Vaša briga je osnovana, rabine”, prekinuo sam ga, „zaista postoji fundamentalni
antagonizam između naših shvatanja. Vaše verovanje u sveprisutnog, sveznajućeg ličnog
boga koji bdi nad vama, štiti vas i osmišljava vam život, nekompatibilno je sa suštinom moje
egzistencijalne vizije čovečanstva kao slobodnog, smrtnog, nasumično bačenog u ravnodušni
univerzum. „Po vašem mišljenju”, nastavio sam, „smrt nije konačna. Vi mi kažete da je smrt
samo noć između dva dana i da je duša besmrtna. Prema tome, zaista postoji problem u vašoj
želji da postanete egzistencijalni terapeut: naša dva stanovišta su dijametralno suprotna.”

„Ali vi”, odgovorio mi je izrazito zabrinutog lica, „kako možete živeti samo sa tim
uverenjima? I bez smisla?” Pripretio mi je kažiprstom. „Razmislite dobro. Kako možete živeti
bez vere u nešto veće od vas? Kažem vam da to nije moguće. To je život u mraku, poput
životinje. Kakav bismo smisao imali kad bi sve bilo osuđeno da nestane? Moja religija mi
pruža smisao, mudrost, moral, božansku utehu i način na koji treba živeti.”

„Ja to ne smatram racionalnim odgovorom, rabine. Te ugodnosti - smisao, mudrost,

moral, ispravan život - ne zavise od vere u boga. I da, naravno, religijska uverenja čine da se
osećate dobro, čestito i daju vam utehu - upravo je zbog toga religija i stvorena. Pitate me
kako mogu da živim. Verujem da živim ispravno. Rukovodim se doktrinama koje je stvorio
čovek. Verujem u Hipokratovu zakletvu koju sam dao kao lekar i posvećeno pomažem
drugima da ozdrave i napreduju. Živim moralan život. Saosećam sa svojim bližnjima. Živim
u ljubavi sa svojom porodicom i prijateljima. Ne treba mi religija da mi pruži moralni
kompas.”

„Kako to možete da kažete?” - prekinuo me je. „Veoma vas žalim. Ja ponekad osećam
da bez mog Boga, mojih svakodnevnih rituala, moje vere, nisam siguran da bih mogao da
živim”.
 „A ja ponekad”, odgovorio sam mu, potpuno izgubivši strpljenje, „osećam da, kad bih
morao da posvetim svoj život veri u neverovatno i da provodim dane sledeći šesto trinaest
dnevnih pravila i veličajući boga koji živi od ljudskih pohvala, došlo bi mi da se obesim!”

U tom trenutku rabin je posegao za svojom jarmulkom. O ne, pomislio sam, o ne,
neće je valjda baciti. Preterao sam! Mnogo sam preterao! Impulsivno sam rekao više nego
što sam hteo. Nikad, nikad nisam želeo da podrivam ničija religijska uverenja.

Ali ne, rabin je samo podigao ruku da bi se počešao po glavi i izrazio čuđenje zbog
širokog ideološkog jaza koji nas je delio i zbog toga što sam ja toliko odlutao od svog nasleđa
i kulturnog porekla. Seansu smo završili prijateljski i razišli se - on je otišao na sever, ja na
jug. Nikada nisam saznao da li je nastavio da proučava egzistencijalnu psihoterapiju.

O pisanju knjige o smrti

Daću završnu reč o pisanju o smrti. Prirodno je da se samoanalitičan čovek od

sedamdeset pet godina pita o smrti i prolaznosti. Podaci koje svakodnevno dobijam suviše su
jaki da bi se mogli ignorisati: moja generacija odlazi, moji prijatelji i kolege obolevaju i
umiru, moj vid slabi i sve češće dobijam uznemiravajuće poruke od raznih somatskih
ispostava - kolena, ramena, leđa, vrata.

U mladosti sam slušao kako prijatelji i rođaci mojih roditelja govore da su svi
muškarci iz porodice Jalom bili krhkog zdravlja - i svi su umirli mladi. Dugo sam verovao u
taj scenario o ranoj smrti. Pa ipak, tu sam i sa sedamdeset pet godina. Nadživeo sam svog oca
za mnogo godina i znam da živim na pozajmljenom vremenu.

Da li je kreativni čin sam po sebi povezan sa brigom o konačnosti? Tako je verovao

Rolo Mej, odličan pisac i slikar, čiju divnu kubističku sliku Planine sv. Majkla držim u svojoj
kancelariji. Uveren da nam kreativni čin omogućava da prevaziđemo svoj strah od smrti, on
je uporno pisao skoro do samog kraja. Fokner je izrazio isto uverenje: „Cilj svakog umetnika
je da veštačkim sredstvima ovekoveči pokret, koji je život, i da ga zaustavi u vremenu, tako
da se sto godina kasnije, kad ga neki stranac pogleda, on ponovo kreće.” 58 A Pol Tero je rekao
da je razmišljanje o smrti toliko bolno da nas navodi da „volimo život i cenimo ga takvom

58 Citat preuzet iz: Southall, T. W. Of Time and Place: Walker Evans and William Christenberry, Friends of
Photography, San Francisco, 1990.
snagom da je to možda vrhovni uzrok sve radosti i sve umetnosti”.59

Sam čin pisanja deluje kao obnavljanje. Volim čin stvaranja, od prvog nagoveštaja
neke ideje do konačnog rukopisa. I sama tehnika pisanja meni je izvor zadovoljstva. Volim
njegov zanatski deo: traženje savršene reči, brušenje i poliranje grubih rečenica, poigravanje
sa zvukom izraza i ritmom rečenice.

Neki misle da moja zaokupljenost smrću mora delovati umrtvljujuće. Kada držim
predavanja o toj temi, često mi neki kolega kaže kako moj život mora da je turoban kad sam
toliko posvećen mračnim temama. Ja odgovaram: ako zaista tako mislite, nisam dobro obavio
svoj posao. Onda ponovo pokušam da prenesem da suočavanje sa smrću rasteruje turobnost.

Ponekad svoje unutrašnje stanje najbolje mogu da opišem koristeći se metaforom

tehnike podeljenog ekrana.60 Ta tehnika hipnoterapije pomaže pacijentima da detoksikuju
neka bolna sećanja koja ih proganjaju. Postupak izgleda ovako: terapeut zamoli hipnotisanog
pacijenta da zatvori oči i podeli svoj vizuelni horizont ili ekran, na dva horizontalna dela: na
jednu polovinu će postaviti neku mračnu ili traumatičnu sliku, a na drugu neku lepu scenu
koja mu pruža zadovoljstvo i mir (na primer, šetnja omiljenom stazom u šumi ili tropskom
plažom). Neprestano prisustvo mirne scene suprotstavlja se neprijatnoj slici i ublažava je.

Jedna polovina ekrana moje svesti je trezvena i uvek svesna prolaznosti. Međutim,
druga polovina joj se suprotstavlja drugačijom predstavom, po scenariju koji ću najbolje
opisati metaforom evolutivnog biologa Ričarda Dokinsa, koji je tražio da zamislimo tanak
snop svetlosti kako se neumoljivo kreće niz ogromnu vremensku skalu.61 Sve preko čega taj
snop svetlosti prešao gubi se u mraku prošlosti; sve što je pred njim skriveno je u tami onoga
što će se tek roditi; a živi samo ono što je osvetljeno tim reflektorom tankim poput lasera. Ta
slika mi rasteruje turobnost i u meni budi misao o tome kako sam neverovatno srećan što sam
ovde, živ i što radosno uživam u samom bitisanju! I kako bi bilo tragično glupo umanjiti
svoje kratko vreme u ovom svetlu života usvajanjem obrazaca koji poriču život i tvrde da se
pravi život nalazi negde drugde, u onoj krajnje ravnodušnoj ogromnoj tami ispred mene.

Pisanje ove knjige bilo je putovanje, dirljivo putovanje u prošlost ka mom detinjstvu i
roditeljima. Davni događaji utiču na mene. Zaprepastila me je spoznaja da sam čitavog života

59 Theroux, P. „D Is for Death”, u: S. Spender (prir.) Hockney’s Alphabet, Random House, New York, 1991.
60 Na tehniku podeljenog ekrana (split screen technique) uputio me je Dejvid Spigel. Videti: Spiegel, H.
Spiegel D. Trance and Treatment: Clinical Uses of Hypnosis, American Psychiatric Publishing, Washington,
D.C., 2004.
61 Dawkins, R. The God Delusion, Houghton Mifflin, Boston, 2006, 361. (Dokins, Ričard: Zabluda o Bogu,
Heliks, Smederevo, 2007)
bio pod senkom smrti, kao i istrajnost i jasnoća mnogih mojih sećanja povezanih sa smrću.
Takođe me je snažno pogodila ćudljivost pamćenja - na primer to što se moja sestra i ja, koji
smo nekad živeli u istoj kući, sećamo tako različitih događaja.

Kako starim, uviđam da je prošlost sve više sa mnom - kao što Dikens prelepo opisuje
u epigrafu kojim počinje ovo poglavlje. Možda radim baš ono o čemu on piše: zatvaram krug,
poravnavam grube delove svoje priče, prihvatam sve što me je načinilo ovakvim kakav jesam
i sve što sam postao. Kada obilazim mesta iz detinjstva i prisustvujem godišnjicama mature,
to me dotakne više nego ranije. Možda osećam radost zbog spoznaje da ipak još uvek ima
onog što je bilo, da prošlost ne nestaje zaista i da je mogu ponovo posetiti ako želim. Ukoliko
užas od smrti proističe iz ideje o nestajanju prošlosti, kako kaže Kundera,62 onda je ponovno
proživljavanje prošlosti ključna uteha. Time se zaustavlja prolaznost - makar i samo nakratko.

62 Citat preuzet iz: Roth, P. Shop Talk: A Writer and His Colleagues and Their Work, Houghton Mifflin, Boston,
2002.
7

PRISTUP STRAHU OD SMRTI:

SAVETI TERAPEUTIMA

Čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.

Terencije

Iako je ovo poslednje poglavlje namenjeno terapeutima, nastojao sam da pišem bez
stručnog žargona i nadam se da će svaki čitalac moći da razume i shvati ove reči. Stoga, i ako
niste terapeut, molim vas da nastavite sa čitanjem.

Moj pristup psihoterapiji odstupa od glavnih tokova. Vrlo mali broj programa obuke
za terapeute u svom programu naglašava (ili čak spominje) egzistencijalni pristup; kao
rezultat toga, mnogim terapeutima se moji komentari i primeri iz moje kliničke prakse mogu
učiniti čudnim. Da bih objasnio svoj pristup, prvo moram da razjasnim termin egzistencijalni,
oko kojeg ima mnogo zabune.

Šta znači egzistencijalni?

Za mnoge pojedince upućene u filozofiju, termin egzistencijalni nosi paletu značenja:

Kjerkegorov hrišćanski egzistencijalizam koji naglašava slobodu i izbor; Ničeov
ikonoklasični determinizam; Hajdegerov fokus na temporalnosti i autentičnosti, Kamijev
osećaj apsurdnosti; Sartrov naglasak na angažovanosti uprkos apsolutnoj proizvoljnosti.

Međutim, ja u kliničkom radu reč „egzistencijalni” koristim doslovno, u značenju

postojanja. Iako egzistencijalistički mislioci naglašavaju različite perspektive, oni dele istu
osnovnu premisu: mi ljudi smo samo bića kojima je problem sopstvena egzistencija. Dakle,
moj ključni koncept je egzistencija. Mogao bih da koristim i termine kao što su „terapija
egzistencije” ili „terapija usmerena na egzistenciju”. Jedino zato što su mi ti termini zvučali
rogobatno, koristim elegantniji termin „egzistencijalna psihoterapija”.

Egzistencijalni pristup je jedan od mnogih psihoterapijskih pristupa, koji svi imaju isti
razlog postojanja - da brinu o ljudskom očaju. Pozicija egzistencijalne psihoterapije
podrazumeva da ono što nas muči dolazi ne samo iz našeg biološkog genetskog supstrata
(psihofarmakološki model), ne samo iz naše borbe sa potisnutim instinktivnim nastojanjima
(frojdovska pozicija), ne samo od naših internalizovanih odraslih važnih drugih, koji mogu
biti bez ljubavi, brige ili neurotični (pozicija odnosa prema objektu), ne samo iz poremećenih
oblika mišljenja (kognitivno-bihejvioralna pozicija), ne samo iz fragmenata zaboravljenih
traumatskih sećanja ili iz trenutnih životnih kriza u vezi sa karijerom i odnosima sa značajnim
drugima, već takođe i iz naše konfrontacije sa svojom egzistencijom.

Prema tome, temeljno načelo egzistencijalne terapije je da, uz druge izvore očajanja,
mi patimo i zbog neizbežne konfrontacije sa položajem čoveka - „datostima” egzistencije.

Šta su tačno te „datosti”?

Odgovor je u svakom od nas, odmah na raspolaganju. Odvojte malo vremena i

meditirajte o sopstvenom postojanju. Izdvojte stvari koje vam odvraćaju pažnju, stavite po
strani sve prethodne teorije i uverenja, i razmišljajte o svojoj „situaciji” u svetu. S vremenom
ćete neizbežno doći do dubokih struktura egzistencije ili, da upotrebim sjajno sročen termin
teologa Pola Tiliča, vrhovnih pitanja. Po mom mišljenju, četiri vrhovna pitanja - smrt,
izolacija, smisao života i sloboda - naročito su povezana sa terapijskom praksom. Ona čine
kičmu mog priručnika Egzistencijalna psihoterapija iz 1980. godine, u kome sam detaljno
razmotrio fenomenologiju i terapijske implikacije svake od tih briga.

Iako su ta četiri pitanja u svakodnevnom kliničkom radu isprepletena, strah od smrti je

najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Međutim, kako terapija napreduje, javljaju se i
pitanja o značenju života, izolaciji i slobodi. Egzistencijalno orijentisani terapeuti sa
drugačijim stanovištima mogu svedočiti o drugačijoj hijerarhiji: Karl Jung i Viktor Frankl, na
primer, ističu da veliki procenat pacijenata traži terapiju jer su izgubili svaki osećaj smisla u
životu.

Egzistencijalni pogled na svet na kome ja zasnivam svoj klinički rad drži se

racionalnosti, odbija natprirodna uverenja i pretpostavlja da je život uopšte, i naš ljudski život
konkretno, ponikao iz slučajnih događaja; da smo mi, iako nastojimo da istrajemo u svom
postojanju, konačna bića; da smo bačeni u egzistenciju sami, bez predodređene strukture
života i sudbine; da svako od nas mora odabrati kako da živi koliko god može ispunjeno,
srećno, moralno i smisleno.

Da li egzistencijalna terapija postoji? Iako često i znalački govorim o egzistencijalnoj

psihoterapiji (a napisao sam i priručnik pod tim imenom), nikad to nisam smatrao zasebnom
ideološkom školom. Umesto toga, verujem da dobro obučen terapeut koji ima znanja i veštine
iz mnogih terapijskih pristupa treba da bude obučen i da razume egzistencijalna pitanja, i
nadam se da će tako biti.

Iako u ovom poglavlju imam nameru da povećam znanje terapeuta o ključnim

egzistencijalnim problemima i da podstaknem njihovu spremnost da se njima bave, smatram
da to znanje najčešće nije dovoljno za ukupan pozitivan rezultat: u okviru skoro svake
terapije moraju se koristiti i veštine iz drugih terapijskih orijentacija.

Razlikovanje sadržaja i procesa

Kada predajem o neophodnom razmatranju ljudskog položaja tokom terapije, dešava

se da mi neko od studenata kaže (i treba da mi kaže): „Ima istine u tim idejama o našem
mestu u egzistenciji, ali one deluju tako apstraktno, tako neuhvatljivo. Šta egzistencijalni
terapeuti zapravo rade tokom seanse?” Ili me pak može pitati: „Da sam muva na zidu vaše
kancelarije, šta bih video tokom vaših terapijskih seansi?”

Odgovaram tako što prvo dajem savet o tome kako posmatrati i razumeti
psihoterapijske seanse - savet koji svi terapeuti nauče rano u svom obrazovanju a koji im se
pokazuje vrednim i nakon mnogo decenija prakse. Taj savet je naizgled jednostavan. Razlikuj
sadržaj i proces. (Pod rečju ’proces’ podrazumevam prirodu terapijskog odnosa.)

Značenje termina ’sadržaj’ je očigledno: on jednostavno označava teme i pitanja o

kojima se razgovara. Ponekad provedem dosta vremena razgovarajući sa pacijentom o
idejama izraženim u ovoj knjizi, ali često nedeljama nema nikakvog egzistencijalnog
sadržaja, jer pacijent govori o drugim brigama povezanim sa problemima kao što su veze,
ljubav, seks, poslovne odluke, problemi roditeljstva ili novac.
 Drugim rečima, egzistencijalni sadržaj može biti najvažniji za neke (ali ne sve)
klijente u nekim (ali ne svim) fazama njihove terapije. Tako i treba da bude. Uspešan terapeut
nikada ne sme da silom nameće određeni sadržaj: terapiju ne treba da usmerava teorija, već
odnos.

Potpuno je drugačije kada seansu ne razmatrate kroz sadržaj već kroz odnos (koji se u
stručnoj literaturi često označava terminom ’proces’). Terapeut koji je upućen u
egzistencijalna pitanja drugačije se odnosi prema pacijentu nego terapeut koji to nije - a ta je
razlika uočljiva u svakoj seansi.

Do sada sam u ovoj knjizi mnogo govorio o egzistencijalnom sadržaju; većina primera
koje sam opisao fokusiraju se na moći ideja da izazovu promenu (na primer, epikurejski
principi, prenoženje, samoostvarenje). Međutim, ideje obično nisu dovoljne: istinsku
terapijsku moć stvara sinergija ideja i odnosa. U ovom poglavlju ponudiću niz sugestija koje
vama kao terapeutu mogu pomoći da pojačate značaj i delotvornost terapijskog odnosa, što će
zauzvrat unaprediti vašu sposobnost da pomognete svojim pacijentima da se suoče sa užasom
od smrti i prevaziđu ga.

Ideja da je struktura odnosa suštinski bitna za terapijsku promenu nije ništa novo. Već
stotinu godina klinički psihoterapeuti i učitelji psihoterapije znaju da ono što leči nisu
prvenstveno teorija i ideje, već odnos. Rani analitičari su znali da je od suštinskog značaja
postojanje solidnog terapijskog saveza i stoga su do najsitnijih detalja pratili interakciju
između terapeuta i pacijenta.

Ako prihvatimo premisu (i uverljiv skup istraživanja koja je potvrđuju) da je terapijski

odnos osnovno sredstvo psihoterapije, podiže se pitanje kakva vrsta odnosa je
najdelotvornija. Pre više od šezdeset godina je Karl Rodžers, pionir u psihoterapijskim
istraživanjima, pokazao da je napredak u terapiji povezan sa tri načina ponašanja koja
ispoljava terapeut: iskrenost, istinska empatija i bezuslovni pozitivan stav.

Ove osobine terapeuta bitne su za sve vidove terapije i ja ih snažno zastupam.

Međutim, verujem da u radu sa strahom od smrti, ili sa bilo kojim egzistencijalnim pitanjem,
koncept iskrenosti ima drugačije, dalekosežno značenje, koje donosi radikalne promene u
prirodi terapijskog odnosa.
Moć povezanosti u prevazilaženju straha od smrti

Kada netremice posmatram egzistencijalne životne činjenice, ne vidim jasnu granicu

između svog pacijenta, osobe koja ima problem, i samog sebe, osobe koja leči. Uobičajeni
opisi uloga i karakterološke dijagnoze više odmažu nego što pomažu terapiji. Pošto verujem
da je sama povezanost u velikoj meri protivotrov za mnoge muke, nastojim da taj sat sa
svojim pacijentom provedem bez veštačkih i nepotrebnih barijera. U procesu terapije, ja
jesam stručnjak, ali nisam nepogrešivi vodič svom pacijentu. Ja sam taj put već prešao - u
sopstvenim istraživanjima i kao vodič mnogim drugim ljudima.

U radu sa klijentima iznad svega nastojim da sa njima uspostavim vezu. S takvim

ciljem, rešen sam da delujem časno i iskreno: nema uniformi niti kostima; nema šepurenja
diplomama, profesionalnim postignućima i nagradama; ne pretvaram se da imam znanje koje
nemam; ne poričem da i mene pogađaju egzistencijalne dileme; ne odbijam da odgovaram na
pitanja; ne skrivam se iza svoje uloge; i, konačno, ne skrivam sopstvenu ljudskost i ranjivost.

Divlji psi koji laju u podrumu: Mark

Počeću opisom terapijske seanse koja ilustruje nekoliko aspekata uticaja

egzistencijalne svesti na terapijski odnos, uključujući snažniju usmerenost na „ovde i sada” i
veći stepen terapeutovog samootkrivanja. Ova seansa održana je u toku druge godine terapije
sa Markom, četrdesetogodišnjim psihoterapeutom koji je isprva tražio terapiju zbog stalne
strepnje od smrti i nerazrešene tuge za sestrom. (O njemu sam kratko govorio u trećem
poglavlju.)

Tokom nekoliko meseci pre ove seanse, njegovu preokupaciju smrću zamenio je novi
problem: seksualna opsednutost jednom od njegovih pacijentkinja, Rut.

Seansu sam započeo na neobičan način, rekavši Marku da sam toga jutra jednog
tridesetogodišnjeg čoveka uputio njemu na grupnu terapiju. „Ako te kontaktira”, rekao sam,
„molim te pozovi me da ti dam dodatne informacije o našem razgovoru.”

Kad je Mark klimnuo glavom, nastavio sam: „Dobro, odakle ćemo danas početi?”
 „Ista priča: kao i obično, na putu dovde mnogo sam razmišljao o Rut. Ne mogu da je
izbacim iz glave. Sinoć sam izašao na večeru sa nekoliko starih drugara iz srednje škole, i svi
su se prisećali naših iskustava s devojkama u to vreme, a ja sam opet opsesivno razmišljao o
Rut - jednostavno sam počeo da patim za njom.”

„Možeš li da opišeš svoje opsesivne misli? Reci mi šta se tačno zbiva u tvojoj glavi.”

„Oh, to je neko glupo detinjasto osećanje ’zagledanosti’. Osećam se glupavo -

potpuno sam odrastao čovek, imam četrdeset godina, psiholog sam. Ona je moj pacijent i
znam da se ta priča neće nastaviti.”

„Zadrži se na tom osećanju zagledanosti”, rekao sam, „uroni u njega. Reci mi šta ti se
javlja.”

On je zatvorio oči. „Osećam lakoću, kao da letim... Ne razmišljam o svojoj jadnoj

mrtvoj sestri... Nemam misli o smrti... Odjednom mi se javlja scena kako sedim na majčinom
krilu i ona me grli. Verovatno imam oko pet ili šest godina - to je bilo pre nego što je obolela
od raka.”

„Dakle”, krenuo sam da nagađam, „kada nastupi to osećanje zagledanosti, smrt

nestaje, a sa njom i sve misli o sestrinoj smrti, i ti si ponovo mali dečak u naručju svoje majke
pre nego što je obolela od raka.”

„Pa, da, nisam nikada razmišljao o tome na taj način.”

„Mark, pitam se da li je blaženstvo tog osećanja zagledanosti povezano sa spajanjem,

sa osećajem usamljenog ’ja’ koje se rastapa u ’mi’. Čini mi se da je seks drugi glavni igrač
ovde - snaga koja je tako vitalna da može, bar privremeno, da odagna smrt sa pozornice tvoga
uma. Mislim da se tvoja opsednutost tom ženom na dva moćna načina suprotstavlja tvojoj
strepnji od smrti. Nije ni čudo što se tako grčevito držiš te opsednutosti.”

„Potpuno si u pravu kad kažeš da seks ’privremeno’ uklanja smrt iz moje glave. Prošla
nedelja mi je bila prilično dobra, ali su mi misli o smrti stalno navirale, uporno su me
napadale. U nedelju sam poveo ćerku na vožnju motorom do La Honde, pa smo se spustili do
okeana kod Santa Kruza - dan je bio predivan, ali mene su neprestano mučile misli o smrti.
Stalno sam se pitao koliko ću još puta moći to da uradim. Sve prolazi - ja sam sve stariji,
moja ćerka je sve starija.”

„Te misli o smrti”, rekao sam, „hajde da ih još analiziramo; hajde da ih ispitamo do
tančina. Znam da je razmišljanje o smrti zastrašujuće - ali zagledaj se pravo u nju i reci mi šta
ti je konkretno najstrašnije u vezi sa umiranjem?”

„Pretpostavljam da je to bol samog umiranja. Moja majka je pretrpela mnogo bola -

ali ne, to nije glavna stvar. Najviše se bojim kako će se moja ćerka izboriti s tim. Skoro mi
uvek krenu suze kada pomislim na to kako će njoj biti kad ja umrem.”

„Mark, verujem da si ti bio previše izložen smrti - preterano i prerano. Majka ti je

obolela od raka dok si bio dete i narednih deset godina si je gledao kako umire. I nisi imao
oca. Ali tvoja ćerka ima drugačiju i zdravu majku i oca koji je nedeljom vodi na predivne
vožnje motorom do okeana i koji je na svaki način prisutan. Mislim da njoj pripisuješ svoje
iskustvo - to jest, mislim da projektuješ svoje strahove i svoja razmišljanja na nju.”

Mark je klimnuo glavom. Malo je ćutao, a onda se okrenuo ka meni; „Da te pitam
nešto: kako se ti nosiš sa tim? Zar te ne hvata strah od smrti?”

„I ja imam svoje napade straha od smrti u tri sata noću, ali oni su sada mnogo ređi.
Kako sam stariji, tako u gledanju u smrt pronalazim pozitivne efekte: život mi je upečatljiviji;
smrt me navodi da više živim u svakom trenutku - da cenim samo postojanje, da osećam
zadovoljstvo zbog toga što sam svestan, što sam živ.”

„Ali šta je sa tvojom decom? Zar te ne brine njihova reakcija na tvoju smrt?”

„Ne brinem mnogo o tome. Smatram da je posao roditelja da pomogne svojoj deci da
postanu nezavisna, da odrastu i odsele se, i da postanu brige koje odlaze. Moja deca će biti
dobro što se toga tiče - žalovaće, ali nastaviće sa svojim životom, baš kao i tvoja ćerka.”

„U pravu si. Kad realno razmislim, znam da će ona biti dobro. U stvari, nedavno mi je
palo na pamet kako bih je sopstvenim primerom mogao naučiti kako da se suoči sa smrću.”

„To je divna ideja, Mark, divan poklon za tvoju ćerku.”

Nakon kratke pauze, nastavio sam: „Pitao bih te nešto o ovde i sada, nešto o meni i
tebi danas. Ova seansa je bila drugačija - ti si meni postavio više pitanja nego i u jednoj
drugoj seansi. A ja sam se potrudio da odgovorim na njih. Kako ti se to čini?”

„Dobro je, veoma dobro. Svaki put kada mi se tako otvoriš, počinjem da uviđam kako
treba da budem otvoreniji u sopstvenoj terapeutskoj praksi.”

„Ima još nešto što bih hteo da te pitam. Na samom početku seanse rekao si mi da si
’kao i obično’ počeo da razmišljaš o Rut na putu do moje kancelarije. Šta misliš o tome?
Zašto baš na putu ka meni?”
 Mark se ućutao, polako odmahujući glavom.

„Da li je to možda olakšanje od napornog rada s kojim misliš da ćeš ovde morati da se
suočiš?” - probao sam da pretpostavim.

„Ne, nije reč o tome. Reći ću ti šta je posredi.” Mark je zastao kao da prikuplja
hrabrost. „To služi da mi skrene misli sa jednog drugog pitanja. A to je ovo pitanje: Šta ti
misliš o meni, kako me ocenjuješ kao terapeuta nakon čitave ove priče sa Rut?”

„Mogu da saosećam sa tobom, Mark. I meni se dešavalo da me neka pacijentkinja

seksualno uzbudi, a to se desilo i svakom terapeutu koga poznajem. Opet, nema sumnje da si
ti, kao što si i sam rekao, prešao granicu i previše uronio u to, ali seksualnost ima načina da
pobedi razum. Znam da je tvoj integritet takav da nećeš dozvoliti da tvoja opsednutost
pacijentkinjom pređe u dela. I mislim da te je možda, na neki čudan način, naš rad ohrabrio
da odeš tako daleko u svojim osećanjima. Hoću da kažem, mislim da si se oslobodio
ograničenja zato što si znao da svake nedelje imaš mene, kao neku zaštitnu mrežu.”

„Ali, ne smatraš da sam nekompetentan terapeut?”

„Šta zaključuješ iz toga što sam ti danas uputio pacijenta?

„Da, u pravu si. Moram pustiti da mi to dopre do svesti. To je veoma moćna poruka,
znam, i osećam tako snažnu potvrdu zbog tog tvog postupka da nemam reči kojima bih to
iskazao.”

„Ali ipak”, nastavio je Mark, „još uvek čujem mali glas u svojoj glavi koji mi govori
da ti sigurno misliš da sam nula.”

„Ne, ne ja to ne mislim. Vreme je da obrišeš tu misao. Isteklo nam je vreme za danas,

ali želim da ti kažem još nešto: to tvoje putovanje, to iskustvo sa Rut, nije potpuno loše.
Iskreno verujem da ćeš iz toga nešto naučiti i da ćeš postati bolji. Dozvoli mi da parafraziram
Ničea i kažem ti ovo: Da bi postao mudar, moraš naučiti da slušaš divlje pse koji laju u tvom
podrumu.”

Te reči su pogodile pravo u centar - Mark ih je šaputao za sebe. Izašao je iz

kancelarije sa suzama u očima.

Uz probleme povezanosti, ova seansa ilustruje i niz drugih egzistencijalnih tema, koje
ću sada redom razmotriti: ljubavno blaženstvo, smrt i seks, detaljno analiziranje straha od
smrti, terapijski čin i terapijska reč, upotreba „ovde i sada” u terapiji, Terencijeva maksima i
samootkrivanje terapeuta.
 Ljubavno blaženstvo

Mehanizam koji je Mark opisao na početku ove seanse - njegovo osećanje

„zagledanosti” i nesputana radost koja je isijavala iz njegove opsednutosti, zajedno sa
sećanjem na slično blaženstvo kada je bio uljuljkan u majčinom krilu, u lepa vremena, pre
nego što je rak počeo da nagriza - često se javlja u ljubavnim opsesijama. U umu opsednutog
ljubavnika, druge brige su odgurnute sa pozornice: voljena osoba - svaka njena reč, svaki njen
pokret, čak i njene mane - okupiraju svu njegovu pažnju. Tako je, kada bi se našao ušuškan u
majčinom krilu, Markov bol usled izolovanosti ispario, jer on tada više ne bi bio usamljeno
„ja”. Moj komentar da se usamljeno „ja” rastače u „mi” objašnjava način na koji je njegova
opsesija ublažavala taj bol. Ne sećam se da li sam taj izraz sam smislio ili sam ga odavno
negde pročitao, ali mi je bio koristan u radu sa mnogim pacijentima obolelim od ljubavi.

Seks i smrt

U pogledu pitanja smrti i seksa, nije samo ljubavno stapanje ublažilo Markovu
egzistencijalnu strepnju, već se pojavilo još jedno sredstvo ublažavanja strepnje od smrti -
moć seksualnosti. Seks, vitalna životna snaga, često se suprotstavlja mislima o smrti. Naišao
sam na mnogo primera tog mehanizma: pacijent sa ozbiljnim infarktom koga je toliko ponela
seksualnost da je pokušao da ispipa bolničarku u vozilu hitne pomoći na putu ka bolnici; ili
udovica koju su preplavila seksualna osećanja tokom vožnje na suprugovu sahranu; ili stariji
udovac, prestravljen smrću, koji je postao neobično ponet seksualnošću i imao tako mnogo
seksualnih veza sa ženama u staračkom domu i stvorio takav razdor da je uprava zahtevala da
se obrati psihijatru. A jedna žena je, nakon što joj je sestra bliznakinja umrla od moždanog
udara, postala toliko obuzeta višestrukim orgazmima pomoću vibratora, da se plašila da će i
sama doživeti moždani udar. Iz straha da njene kćerke ne pronađu vibrator kraj njenog
mrtvog tela, odlučila je da ga se reši.
 Detaljno analiziranje straha od smrti

U radu sa Markom na strahu od smrti, pitao sam ga - kao i druge pacijente u ranijim
primerima - šta ga konkretno najviše plaši u vezi sa umiranjem. Markov odgovor je bio
drugačiji od odgovora drugih ljudi, koji su rekli: „Sve stvari koje neću uraditi”, „Želim da
vidim kako se priče završavaju”, „Više nema mene”. Umesto toga, on je strepeo kako će se
njegova ćerka snaći bez njega. Tom strahu sam pristupio tako što sam pomogao Marku da
uvidi njegovu iracionalnost i kako je sopstvene probleme projektovao na svoju ćerku (koja je
imala stalno prisutne i privržene roditelje). Snažno sam podržao njegovu odluku da svojoj
kćerki daruje poklon - uzor kako se može staloženo suočiti sa smrću. (U petom poglavlju
govorio sam o grupi u kojoj je nekoliko neizlečivih pacijenata donelo sličnu odluku.)

Terapijski čin i terapijska reč

Seansu sam započeo obaveštavajući Marka da sam mu uputio jednog pacijenta na

grupnu terapiju. Skoro svi učitelji psihoterapije su veoma kritični prema uspostavljanju
takvog dvostrukog odnosa - to jest, bilo kakve vrste sekundarnog odnosa sa pacijentom na
psihoterapiji. Upućivanje pacijenta Marku bilo je potencijalno opasno: na primer, njegova
želja da mi udovolji mogla bi mu otežati da bude istinski prisutan u radu sa tim pacijentom;
rezultat je mogao biti troje ljudi u tom odnosu - Mark, pacijent i ja kao nevidljivi duh koji
utiče na Markove reči i osećanja.

Dvostruki odnosi, svakako, obično nisu u najboljem interesu procesa terapije, ali u
ovom primeru sam ocenio da je rizik mali a potencijalna dobit velika. Pre nego što je Mark
postao moj pacijent, ja sam nadgledao njegov rad na grupnoj terapiji i smatrao sam ga
kompetentnim grupnim terapeutom. Štaviše, on je dosledno radio odlično sa ljudima koje sam
mu upućivao tokom proteklih nekoliko godina pre nego što je počeo terapiju sa mnom.

Kada je, na samom kraju seanse, izrazio samoponižavajuća uverenja i nastavio da

veruje da imam loše mišljenje o njemu, ponudio sam mu izuzetno moćan odgovor: podsetio
sam ga da sam mu upravo poslao pacijenta. Taj čin je pružao beskrajno više podrške nego
bilo koja reč ohrabrenja koju sam mogao da izgovorim. Terapijski čin je mnogo delotvorniji
nego terapijska reč.63

Upotreba „ovde i sada” u terapiji

Obratite pažnju na dva trenutka tokom seanse kada sam se prebacio na „ovde i sada”.
Mark je započeo seansu tako što je rekao da se „kao i obično” na putu do moje kancelarije
predao opčinjavajućem sanjarenju o svojoj pacijentkinji Rut. Taj komentar je očigledno imao
implikacije u vezi sa našim odnosom. Ja sam to zapamtio da bih ga kasnije tokom seanse
pitao zašto baš na putu ka meni ima naviku da opsesivno razmišlja o Rut.

Kasnije je Mark postavio meni nekoliko pitanja o mom strahu od smrti i o mojoj deci i
ja sam mu odgovorio na svako pitanje, ali sam se postarao da dalji razgovor bude o njegovoj
reakciji na to što mi je postavljao pitanja i na moje odgovore. Terapija je uvek naizmenični
niz interakcija i razmišljanja o tim interakcijama. (O toj ideji ću više govoriti kasnije u ovom
poglavlju kada budem razmatrao „ovde i sada”.) Konačno, seansa sa Markom ilustruje
sinergiju ideja i odnosa: oba faktora su bila na delu tokom ove seanse, kao i u većini
terapijskih seansi.

Terencijeva maksima i samootkrivanje terapeuta

Terencije, rimski dramski pisac iz drugog veka, autor je aforizma koji je izuzetno
važan za unutrašnji rad terapeuta: Čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.

U skladu s tim, kada je Mark na kraju seanse skupio hrabrost da mi postavi pitanje
koje je dugo potiskivao - „Kako me ocenjuješ kao terapeuta nakon čitave ove priče sa Rut?” -
izabrao sam da odgovorim kako mogu da saosećam s njim jer sam i sam doživeo da me
pacijentkinja seksualno uzbudi. Dodao sam da isto važi i za svakog terapeuta koga poznajem.

Mark mi je postavio neprijatno pitanje, ali suočen sa njim, ja sam sledio Terencijevu
maksimu, potrudio se da u sebi pronađem neko slično sećanje i potom ga podelio sa njim.
Koliko god da je pacijentovo iskustvo brutalno, okrutno, zabranjeno ili strano, u sebi možete
pronaći neku sklonost ka njemu ako ste spremni da kročite u sopstvenu tamu.

63 Jalom, I. D. Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad, 2011. (Yalom, I. D. The Gift of Therapy, Harper
Collins, New York, 2002, 37).
 Bilo bi dobro da terapeuti početnici koriste Terencijev aksiom kao mantru. To bi im
pomoglo da saosećaju sa svojim pacijentima tako što će u sebi pronalaziti slična iskustva.
Ovaj aforizam je posebno pogodan za rad sa pacijentima koji imaju strepnje od smrti. Ako
želite da budete istinski prisutni u radu sa takvim pacijentima, morate se otvoriti prema
sopstvenom strahu od smrti. Ne želim da budem slatkorečiv: to nije lak zadatak i nijedan
program obuke ne priprema terapeute za takvu vrstu posla.

Nastavak

Tokom narednih deset godina, Mark mi je još dva puta dolazio na kratke terapije zbog
ponovnog javljanja strepnje od smrti: jednom kad mu je umro blizak prijatelj i drugi put kada
je on sam bio pred operacijom benignog tumora. Oba puta je brzo reagovao na terapiju i
završavali smo kroz nekoliko seansi. Na kraju se osetio dovoljno jakim da u sopstvenoj praksi
primi nekoliko pacijenata koji su se suočavali sa strepnjom od smrti dok su bili podvrgnuti
hemoterapiji.

Izbor pravog trenutka i iskustvo koje otvara oči: Patrik

Do sada sam iz pedagoških razloga ideje i odnose razmatrao zasebno, ali sada je
vreme da ih spojim. Pre svega ću navesti jedan fundamentalni aksiom: ideje će imati efekta
samo kada je terapijski savez stabilan. Moj rad sa Patrikom, pedesetpetogodišnjim pilotom
aviona, ilustruje grešku u izboru trenutka: pokušao sam da nametnem ideje bez čvrstog
terapijskog saveza.

Iako je zbog njegovih međunarodnih letova bilo teško zakazati seansu, Patrik je dve
godine povremeno dolazio kod mene na konsultacije. Kada mu je dodeljen specijalan zadatak
koji je imao da obavlja šest meseci u kancelariji avio-kompanije, složili smo se da to njegovo
vreme na zemlji iskoristimo za sastanke svake nedelje.

Kao i većinu pilota, Patrika je mučio nedavni haos u vazduhoplovstvu. Kompanija mu

je prepolovila platu, lišila ga penzije za koju je odvajao trideset godina i primoravala ga na
tako mnogo letova da su umor zbog iscrpljujućih posledica stalnih promena vremenskih zona
dovele do teškog poremećaja sna, a to stanje je još više otežavao njegov stalni i neizlečivi
tinitus (zujanje u ušima) uzrokovan poslom. Njegova kompanija ne samo što je odbila da
prihvati odgovornost za bilo koji od njegovih problema već je i, po Patrikovim rečima,
nastojala da prisili svoje pilote da lete još više.

Koji su bili njegovi ciljevi u terapiji? Iako je i dalje voleo da leti, Patrik je znao da je
njegovo zdravlje zahtevalo drugi posao. Pritom, bio je nezadovoljan beživotnim odnosom sa
svojom devojkom Marijom, sa kojom je tri godine živeo u vezi u kojoj je venuo. Želeo je ili
da poboljša njihov odnos ili da ga okonča i iseli se.

Terapija je sporo napredovala. Bezuspešno sam nastojao da uspostavim jak terapijski

savez, ali Patrik je bio pilot avio-kompanije naviknut da sam vodi svoju igru, a kao iskusan
pilot vojnog lovačkog aviona, bio je oprezan u otkrivanju slabih tačaka. Uz to, imao je
razloga da bude oprezan jer bi ga dijagnoza bilo kakvog mentalnog poremećaja privremeno
vezala za zemlju, a možda ga čak i lišila pilotske dozvole, te samim tim i posla. Zbog svih tih
prepreka, Patrik je na našim seansama ostao distanciran. Nisam mogao da doprem do njega.
Znao sam da se ne raduje našim susretima, niti razmišlja o terapiji između seansi.

Što se mene tiče, iako sam se brinuo za Patrika, nisam mogao da premostim distancu
među nama. Retko sam doživljavao zadovoljstvo što ga vidim i osećao sam se nevešto i
sputano u radu s njim.

Jednog dana, nakon trećeg meseca naše terapije, Patrika je jako zaboleo stomak.
Otišao je u hitnu pomoć, gde ga je hirurg pregledao, napipao neko tkivo u njegovom stomaku
i sa veoma zabrinutim izrazom lica smesta zatražio snimanje kompjuterizovanom
tomografijom (CT). Za četiri sata koliko je čekao na snimak, Patrika se užasnuo zbog
mogućeg raka, razmislio o svojoj smrti i doneo nekoliko životnih odluka. Na kraju je saznao
da je imao benignu cistu koja je uklonjena hirurškom intervencijom.

Pa ipak, ta četiri sata tokom kojih je razmišljao o smrti izuzetno su uticala na Patrika.
Na našoj sledećoj seansi, bio je otvoren za promenu kao nikada pre. Na primer, govorio je
kako se zaprepastio pri pomisli da će se bespomoćno suočiti sa smrću sa toliko neostvarenih
potencijala za život. Sada je znao - zaista znao - da ga je njegov posao fizički ugrožavao i
odlučio da napusti karijeru pilota koja mu je tako mnogo značila tokom mnogo godina.
Smatrao je sebe srećnim što na raspolaganju ima rezervnu mogućnost - otvoreni poziv da radi
kod svog brata u maloprodaji.

Patrik je takođe odlučio da se pomiri sa ocem. Svađa među njima nastala je iz

besmislene prepirke pre mnogo godina i nastavila je da opterećuje i truje njegove odnose sa
čitavom porodicom. Pritom, kroz dugo čekanje na CT skener učvrstila se i Patrikova rešenost
da promeni svoju vezu sa Marijom: ili će se istinski potruditi da joj se približi na prisniji i
iskreniji način, ili će je ostaviti i potražiti partnerku koja će mu više odgovarati.

U narednim sedmicama terapija je dobila novu snagu. Patrik je bio otvoreniji prema
sebi i čak nešto otvoreniji prema meni. Istrajao je u nekoliko svojih odluka: obnovio je veze
sa ocem i čitavom porodicom, i prisustvovao porodičnoj večeri za Dan zahvalnosti, prvi put
posle deset godina. Odustao je letenja i zaposlio se kao poslovođa u jednoj od bratovljevih
prodavnica, uprkos još manjoj zaradi. Međutim, odugovlačio je sa rešavanjem mučne veze sa
Marijom. Nakon nekoliko nedelja, počeo je da regresira i njegov rad na našim seansama
vratio se svojoj haotičnoj prirodi.

Pošto nam je ostalo još tri seanse do njegovog preseljenja u drugi deo zemlje i odlaska
na novi posao, pokušao sam da katalizujem terapiju i vratim ga u stanje uma koje je doživeo
nakon suočavanja sa smrću. S tom namerom, poslao sam mu elektronsku poruku uz koju sam
priložio svoje detaljne beleške sa seanse nakon njegovog prijema u hitnu pomoć, kada je
postao tako otvoren i odlučan.

Tu tehniku sam i ranije koristio da pomognem pacijentima da se vrate u prethodno

stanje uma, i davala je dobre rezultate. Uz to, decenijama sam svojim pacijentima sa grupne
terapije slao pisane izveštaje sa naših sastanaka. 64 Međutim, na moje iznenađenje, taj pristup
je ovoga puta potpuno omanuo. Patrik je ljutito odgovorio na moju poruku: protumačio je to
kao da sam hteo da ga kaznim i u mom postupku je video samo kritiku. Verovao je da mu
pridikujem zato što nije napravio nikakvu promenu u svojoj vezi sa Marijom.

Kada pogledam unazad, sada shvatam da nikada nisam uspeo da uspostavim dovoljno
stabilan terapijski savez sa Patrikom. Stoga, nota bene: u nepoverljivom odnosu terapeut-
pacijent, a pogotovo u takmičarskom, vaša nastojanja iz najboljih namera i znanja mogu
omanuti stoga što se pacijent može osetiti poražen vašim zapažanjima i na kraju može pronaći
način da on porazi vas.

64 Ovu tehniku detaljnije razmatram u: Yalom, I. D. The Theory and Practice of Group Psychotherapy (peto
izdanje), Basic Books, New York, 2005, 456-468.
Rad u „ovde i sada”

Često sam čuo kako neko pita da li je čoveku potreban terapeut ako ima bliske
prijatelje. Bliski prijatelji su neophodni za dobar život. Štaviše, ako je čovek okružen dobrim
prijateljima ili (konkretnije rečeno) ima sposobnost da uspostavi trajne bliske odnose, mnogo
su manje šanse da će mu biti potrebna terapija. Kakva je onda razlika između dobrog
prijatelja i terapeuta? Dobar prijatelj (ili vaš frizer, maser, berberin ili lični trener) može vam
pružiti podršku i empatiju. Dobar prijatelj može biti privržena i brižna osoba od poverenja na
koju možete računati i u teškim vremenima. Međutim, ostaje jedna glavna razlika:
najverovatnije će vam samo terapeut prići u ovde i sada.

Interakcije ovde i sada (odnosno komentari o neposrednom ponašanju sagovornika)

retko se javljaju u društvenom životu. Kada se jave, one su ili znak veoma velike bliskosti ili
nastupajućeg konflikta (na primer: ,;Ne dopada mi se način na koji me gledaš”) ili znak
interakcije između roditelja i deteta („Ne prevrći očima dok ti govorim”).

Tokom terapijske seanse, „ovde i sada” podrazumeva usmeravanje na ono što se

događa između terapeuta i pacijenta u neposrednoj sadašnjosti. To nije bavljenje
pacijentovom prošlošću (tamo i onda), niti pacijentovim sadašnjim spoljnim životom (tamo i
sada).

A zašto je „ovde i sada” bitno? Osnovni katehizam psihoterapijske obuke glasi da

terapijska situacija predstavlja društveni mikrokosmos, odnosno da pacijent pre ili kasnije na
terapiji ispoljava isto ponašanje kao i u spoljnom životu. Onaj ko je sklon
samonipodaštavanju, ili je arogantan, ili strašljiv, zavodljiv ili zahtevan, pre ili kasnije će to
isto ponašanje pokazati prema terapeutu tokom seanse. U tom trenutku, terapeut se može
fokusirati na ulogu pacijenta u stvaranju problematičnog pitanja koje se pojavilo u
terapijskom odnosu.

To je prvi korak u procesu pomaganja pacijentu da preuzme odgovornost za nevolje u

sopstvenom životu. On će na kraju shvatiti osnovni logičan zaključak: ako sam ja odgovoran
za ono što mi u životu ne ide kako treba, onda sam ja, i samo ja, u stanju da to promenim.

Štaviše - i ovo je suštinski važno - informacije koje terapeut dobije ovde i sada
izvanredno su tačne. Iako pacijenti često mnogo govore o svojim interakcijama sa drugima -
partnerima, prijateljima, šefovima, nastavnicima, roditeljima - terapeut te druge ljude (u
njihovim interakcijama sa pacijentom) vidi samo kroz oči datog pacijenta. Takvi opisi
spoljnih događaja su indirektni podaci, često iskrivljeni i veoma nepouzdani.

Koliko sam samo puta čuo pacijentov opis druge osobe - na primer supružnika - da
bih potom začuđeno vrteo glavom u neverici kada bih tu osobu upoznao na bračnoj terapiji.
Zar je ova ljupka, živahna osoba ista ona iritirajuća, beživotna i nepažljiva o kojoj slušam
svih ovih meseci? Terapeut najpotpunije upoznaje pacijente posmatrajući njihovo ponašanje
na terapiji. To su uverljivo najpouzdaniji podaci koji su vam na raspolaganju: neposredno
doživljavate pacijenta i način na koji interaguje sa vama, te stoga uviđate i kakvu interakciju
pacijent verovatno ima sa drugima.

Ispravnom upotrebom „ovde i sada” tokom terapije stvara se bezbedna laboratorija,

ugodna arena u kojoj pacijent može preuzeti rizik, otkriti svoje najmračnije i najsvetlije
strane, čuti i prihvatiti povratne informacije, i - što je najbitnije od svega - isprobati ličnu
promenu. Što se više usredsređujete na ovde i sada (a ja nastojim da to radim na svakoj
seansi), to se sa pacijentom jače povezujete u blizak odnos pun poverenja.

Dobra terapija ima prepoznatljiv ritam: Pacijent otkriva osećanja koja je prethodno
poricao ili potiskivao. Terapeut shvata i prihvata ta mračna ili nežna osećanja. Ohrabren tim
prihvatanjem, pacijent se oseća sigurno i potvrđeno, te preuzima još veće rizike. Ta bliskost,
povezanost koja proističe iz „ovde i sada”, drži pacijenta angažovanim u terapijskom procesu;
ona mu obezbeđuje internu referentnu tačku kojoj se može vraćati i nastojati da je stvori i u
svom društvenom svetu.

Naravno, dobar odnos sa terapeutom nije krajnji cilj terapije. Pacijenti i terapeuti
skoro nikad ne uspostavljaju dugotrajna prijateljstva u stvarnom, spoljnom životu. Ipak,
pacijentova veza sa terapeutom služi kao generalna proba za pacijentove društvene odnose u
spoljnom svetu.

Slažem se sa Fridom From-Rajhman da terapeuti moraju nastojati da im svaka seansa

bude vredna pamćenja. Ključ za stvaranje takve seanse je korišćenje moći „ovde i sada”.
Pošto sam već nadugačko i naširoko govorio o tehničkom pristupu radu u „ovde i sada”,65
sada ću se osvrnuti samo na nekoliko ključnih koraka u takvom radu. Iako neki od narednih
primera nisu eksplicitno koncentrisani na strah od smrti, oni će biti od velike koristi
terapeutima pomažući im da ojačaju veze sa svim pacijentima koje viđaju, uključujući i one

65 Yalom, 2002, str. 46-54.

koji se bore sa strahom od smrti.

Jačanje svesti o ovde i sada

Nije bilo teško fokusirati se na ovde i sada tokom seansi sa Markom. Prvo sam ga
jednostavno pitao o njegovoj opasci da je redovno razmišljao o Rut na putu prema mojoj
ordinaciji, a kasnije sam razmatrao promenu u njegovom ponašanju na seansi (odnosno to što
mi je uputio nekoliko ličnih pitanja). Ali često terapeut mora da traži suptilnije načine da se
prebaci na ovde i sada.

Tokom dugogodišnje prakse, utvrdio sam norme za različite oblike ponašanja u

terapijskom okruženju i pažljivo motrim na odstupanja od tih normi. Pogledajmo nešto što je
naočigled tako trivijalno i irelevantno kao što je parkiranje. U poslednjih petnaest godina,
moja ordinacija je smeštena u kućici na sto metara od moje kuće, od koje na ulicu vodi jedan
uzak, dugačak put. Iako između kuće i kancelarije postoji veliki prostor za parkiranje,
ponekad primetim da pacijent redovno parkira daleko odatle, na ulici.

Uvideo sam da je korisno da u nekom trenutku pacijenta pitam o tom izboru mesta za
parkiranje. Jedan pacijent mi je odgovorio da ne bi želeo da neko, možda neki moj posetilac,
vidi njegov auto parkiran blizu moje kuće jer se plašio da bi ga mogao prepoznati po autu i
shvatiti da ide kod psihijatra. Drugi pacijent je rekao da ne želi da ugrožava moju privatnost.
Treći se pak stideo da ja vidim njegov skupi „maserati”. Svaki od ovih razloga imao je jasne
veze sa terapijskim odnosom.

Prelaz sa spoljašnjeg na unutrašnji materijal

Iskusni terapeuti budno motre na svaki detalj ovde i sada ekvivalentan bilo kom
pitanju koje se pokrene na seansi. Navođenje sa pacijentovog spoljnog života ili daleke
prošlosti na ovde i sada jača nivo angažovanosti i efikasnosti rada. Jedna seansa sa Elen,
četrdesetogodišnjakinjom koja je godinu dana pre ove seanse započela terapiju zbog panike
od smrti, ilustruje tu strategiju navođenja na ovde i sada.
 Žena koja nije htela da se žali: Elen

Elen je počela seansu rekavši da me je umalo pozvala da otkaže jer joj nije bilo dobro.

„Da li ti je i sada loše?” - pitao sam.

„Bolje mi je”, nemarno je rekla.

„Reci mi šta se događa kod kuće kada si bolesna?” - pitao sam je.

„Moj muž nije posebno brižan. Obično i ne primeti.”

„Šta ti radiš? Kako mu to stavljaš do znanja?”

„Nikada nisam bila neko ko se žali, ali ne bi mi smetalo da on nešto uradi za mene
kad sam bolesna.”

„Znači, želiš da se pobrine za tebe, ali želiš da se to desi a da ne tražiš niti pokažeš šta
ti treba?”

Klimnula je glavom.

U tom trenutku imao sam mnogo mogućnosti. Na primer, mogao sam da ispitam
nedostatak brižnosti kod njenog supruga ili da se bavim istorijom njenih bolovanja. Umesto
toga, odlučio sam da se prebacim na ovde i sada.

„Kaži mi, Elen, kako to funkcioniše ovde sa mnom? Ti se u ovoj kancelariji i ne žališ
mnogo, iako sam ja zvanično osoba koja brine o tebi.”

„Rekla sam ti da sam danas umalo otkazala zbog bolesti.”

„Ali kada sam te pitao kako si, odgovorila si nemarno i bez dodatnih komentara.
Pitam se kako bi to izgledalo kad bi se stvarno žalila i stvarno mi rekla šta želiš od mene.”

„To bi bilo kao da prosim”, smesta je odgovorila.

„Da prosiš? A plaćaš me da se brinem o tebi? Reci mi nešto više o tom prošenju. Na
šta te ’prošnja’ asocira?”

„Imala sam četiri brata i sestre, a glavna lekcija koju smo kod kuće naučili bila je da
se ne žalimo. Još uvek čujem glas svog očuha: ’Odrasti već jednom - ne možeš celog života
da cviliš.’ Ne mogu da vam opišem koliko puta sam to čula od njega. Majka je bila uz njega;
bila je srećna što se ponovo udala i nije želela da ga ljuti. Mi smo bili neželjeni prtljag, a on je
bio tako zao i grub. Poslednje što sam želela je da privučem njegovu pažnju.”

„Dobro, onda si došla ovde da potražiš pomoć, a opet ućutkuješ svoje žalbe. Ovaj
razgovor me podseća na period od pre par meseci kada si imala problem sa vratom i nosila
kragnu, a uopšte nisi pričala o tome. Sećam se da sam bio zbunjen i pitao sam se da li te boli
ili ne. Nikad se ne žališ. Ali, reci mi, kad bi mi se požalila, šta misliš da bih ja rekao ili
osetio?”

Elen je poravnala svoju suknju sa cvetnim dezenom - uvek je bila besprekorno

odevena, sređena i čista - i zatvorivši oči, duboko je udahnula i rekla: „Pre dve ili tri nedelje
usnila sam san koji ti nisam spomenula. Bila sam u tvom kupatilu i tekla mi je menstrualna
krv. Nisam mogla da je zaustavim. Nisam mogla da se očistim. Krv mi je tekla niz čarape i
curila na patike. Ti si bio u susednoj kancelariji, ali me nisi pitao šta se događa. Onda sam
odatle čula neke glasove - to je možda bio tvoj sledeći pacijent ili neki prijatelj ili supruga.”

Taj san je odražavao njenu zabrinutost zbog sramotnih, prljavih, tajnih delova koji bi
se na kraju razotkrili u terapiji. Ali ona je mene smatrala ravnodušnim: nisam pitao šta nije u
redu, bio sam sa drugim pacijentom ili sa prijateljima i niti sam hteo niti mogao da joj
pomognem.

Nakon što je Elen smogla snage da mi ispriča taj san, ušli smo u novu, konstruktivnu
fazu terapije, u kojoj je ona istraživala svoja osećanja nepoverenja i straha od muškaraca i
svoj strah od bliskosti sa mnom.

Ovaj primer ilustruje važan princip strategije navođenja na ovde i sada: kada vam
pacijent izloži svoj životni problem, potražite njegov ekvivalent ovde i sada, odnosno
pronađite način da ga uvedete u terapijski odnos. Kada je Elen iznela problem svoje bolesti i
muževljevog nedostatka brižnosti, smesta sam usmerio pažnju ka brizi u našoj terapiji.

Redovno proveravanje „ovde i sada”

Uvek se potrudim da proverim „ovde i sada” bar jednom po seansi. Ponekad

jednostavno kažem: „Bližimo se kraju i želeo bih da malo pogledamo kako nam ide danas.
Šta misliš o današnjem prostoru između nas?” Ili: „Kolika je danas distanca između nas?”
Ponekad od toga ne dobijem ništa, ali čak i ako je tako, opet sam uputio poziv i utvrdio
normu da pacijent i ja preispitujemo sve što se događa među nama.

Ipak, iz ovakvog upita često nešto dobijem, naročito ako dodam neka zapažanja - na
primer: „Primećujem da se vrtimo oko istih stvari o kojima smo pričali prošle nedelje, da li i
ti tako misliš?” Ili „Primetio sam da nisi spomenuo svoj strah od smrti u poslednjih par
nedelja. Šta misliš, otkud to? Možda misliš da je to previše za mene?” Ili: „Imam osećaj da
smo na početku seanse bili veoma bliski, ali da smo se u poslednjih dvadeset minuta udaljili.
Da li se slažeš? Da li si i ti to primetio?”

Obuka psihoterapeuta je danas toliko često usmerena na brzu i strukturisanu terapiju

da mnogi mladi terapeuti mogu ovaj moj fokus na odnos „ovde i sada” smatrati irelevantnim
ili precenjenim, ili čak bizarnim. „Zašto biti tako samoreferentan?” - studenti me često pitaju.
„Zašto sve povezivati sa nerealnim odnosom sa terapeutom? Na kraju krajeva, naš posao nije
da pripremamo pacijenta za život na terapiji. Napolju ga čeka okrutni svet u kome se suočava
sa konkurencijom, sukobima, surovošću.” Odgovor na to je, naravno, kao što sugeriše
Patrikov slučaj, da je pozitivan terapijski savez preduslov učinkovitosti svake terapije. To nije
cilj, već sredstvo za postizanje cilja. Velika unutrašnja promena se može desiti tek kada
pacijent sa terapeutom formira iskren odnos međusobnog poverenja, kada otkrije sve a i dalje
je prihvaćen i dobija podršku. Takvi pacijenti uviđaju nove delove svoje ličnosti, one koje su
prethodno poricali ili iskrivljavali. Počinju da vrednuju sebe i sopstvenu percepciju umesto da
precenjuju percepcije drugih ljudi. Pacijenti transformišu pozitivan stav terapeuta u pozitivan
stav prema samom sebi. Štaviše, oni utvrđuju novi unutrašnji standard za kvalitet autentičnog
odnosa. Bliskost sa terapeutom služi kao unutrašnja referentna tačka. Sa saznanjem da je
sposoban da uspostavlja veze, pacijent stiče samouverenost i spremnost da u budućnosti
ostvaruje podjednako dobre veze.

Upotreba sopstvenih osećanja u „ovde i sada”

Najvrednije terapeutovo oruđe je njegova reakcija na pacijenta. Ako se osećate

uplašeno, ljutito, zavedeno, zbunjeno, opčinjeno, ili bilo koje od bezbroj mogućih osećanja,
takve reakcije treba veoma ozbiljno da shvatite. To su bitni podaci i morate potražiti način da
ih dobro iskoristite u terapiji.

Ali pre svega, kao što sugerišem svojim studentima terapeutima, morate utvrditi izvor
tih osećanja. U kojoj meri oni problemi koji su samo vaši ili su neurotični oblikuju vaša
osećanja? Drugim rečima, da li ste pouzdan posmatrač? Da li vaša osećanja pružaju
informacije o pacijentu ili o vama? Naravno, ovde ulazimo u domen transfera i
kontratransfera.

Kada pacijent reaguje na terapeuta na neki neprikladan iracionalni način, to nazivamo

transferom. Izrazit primer iskrivljenja koje se javlja u transferu je pacijent koji - očigledno
bez osnova - pokazuje veliko nepoverenje prema terapeutu kome drugi pacijenti po pravilu
veruju; štaviše, taj pacijent ispoljava obrazac nepoverenja prema većini muškaraca na poziciji
stručnjaka ili autoriteta. (Termin transfer se, naravno, odnosi na Frojdovo stanovište da se
bitna osećanja o odraslima u ranom detinjstvu „transferuju” tj. prenose na nekog drugog.)

Isto tako može doći i do obrnute situacije: terapeut može imati iskrivljenu sliku o
svojim pacijentima - to znači da terapeut vidi klijenta na iskrivljen način, sasvim drugačije
nego što tu osobu vide drugi (uključujući druge terapeute). Taj fenomen se naziva
kontratransferom.

Između ove dve stvari treba napraviti razliku. Da li pacijent pokazuje sklonost ka
velikom iskrivljavanju interpersonalne realnosti? Ili da li je terapeut ljuta osoba sa
odbrambenim stavom (ili možda samo ima veoma loš dan) koja gleda na pacijenta kroz
iskrivljeno staklo? Naravno, taj fenomen nije isključiv - elementi transfera i kontratransfera
mogu koegzistirati.

Neumorno govorim studentima terapeutima da je njihov najvažniji instrument njihova

ličnost i da, shodno tome, taj instrument mora biti fino naštimovan. Terapeut mora da veoma
dobro poznaje sebe, mora da veruje svojim zapažanjima i prema klijentima mora da se odnosi
brižno i profesionalno. Upravo stoga lična terapija i jeste (ili treba da bude) u središtu svakog
programa terapijske obuke. Verujem ne samo da terapeut treba da stekne višegodišnje
iskustvo lične terapije (uključujući grupnu terapiju) tokom svoje obuke, već i da kroz čitav
život treba da se vraća terapiji. Kada kao terapeut steknete samopouzdanje, sigurnost u svoja
zapažanja i objektivnost, postajete slobodniji da samopouzdano koristite svoja osećanja
prema pacijentima.
 „Strašno si me razočarao”: Naomi

Jedna seansa sa Naomi, šezdesetosmogodišnjom penzionisanom nastavnicom

engleskog jezika sa jakim strahom od smrti, teškom hipertenzijim i brojnim somatskim
boljkama, ilustruje mnoge probleme s kojima se terapeut može susresti u otkrivanju svojih
osećanja ovde i sada. Jednog dana ona je ušla u moju ordinaciju sa uobičajenim toplim
osmehom, sela, visoko podigla glavu, pogledala me pravo u oči i bez iole oklevanja u glasu
počela da iznosi iznenađujuću optužbu:

„Razočarana sam zbog načina na koji si se ophodio prema meni tokom prošle seanse.
Strašno sam razočarana. Nisi bio prisutan, nisi mi pružio ono što mi je trebalo, nisi pokazao
da razumeš kako se užasno može osećati žena u mojim godinama sa takvim stomačnim
problemima, ili kako mi je bilo da pričam o tome. Otišla sam sa seanse razmišljajući o
jednom događaju od pre nekoliko godina: otišla sam kod dermatologa zbog strašne lezije na
vagini, a on je pozvao sve svoje studente da pogledaju. To je bilo užasno. E pa upravo tako
sam se osećala na našoj poslednjoj seansi. Nisi se poneo kako treba.”

Bio sam zapanjen. Pitajući se kako je najbolje da odgovorim, brzo sam u sebi
premotavao poslednju seansu. (Naravno, pročitao sam svoje beleške pre nego što je došla kod
mene.) Moje mišljenje o prethodnoj seansi bilo je potpuno drugačije: smatrao sam da je
seansa bila odlična i da sam odradio dobar posao. Naomi je obavila težak posao otkrivajući
obeshrabrenost zbog svog tela koje stari i takvih stomačnih problema kao što su gasovi,
konstipacija i hemoroidi, kao i teškoće kada se klistira i sećanja na klistiranje iz detinjstva. To
su stvari o kojima nije lako govoriti i ja sam joj rekao kako se divim njenoj spremnosti da ih
iznese. Pošto je mislila da su neki novi lekovi koje je uzimala zbog srčane aritmije uzrokovali
te simptome, tokom seanse sam izvadio svoj priručnik za lekare opšte medicine i sa njom
pregledao neželjena dejstva tih lekova. Sećam se da sam saosećao sa njom zbog toga što se
još jedna muka pridružila njenoj dugačkoj listi medicinskih problema.

Dakle, šta onda činiti? Analizirati prethodnu seansu zajedno sa njom? Razmotriti
njena idealizovana očekivanja od mene? Razmotriti naše veoma različite percepcije poslednje
seanse? Ali nešto me je još više pritiskalo - moja osećanja. Osetio sam veliki nalet ljutnje
prema Naomi: evo je, mislio sam, sedi na svom tronu i zasipa me osudama, a baš je briga
kako se ja možda osećam.
 Štaviše, to nije bilo prvi put. Za tri godine terapije, ona je nekoliko puta na ovakav
način započela seansu, ali to me nikada ranije nije toliko iznerviralo. Možda je to bilo zato što
sam prethodne nedelje izdvojio vreme između seansi da istražim njene probleme i razgovarao
sa svojim prijateljem gastroenterologom o njenim simptomima - ali još nisam imao prilike da
joj to spomenem.

Odlučio sam da je važno da joj stavim do znanja kako se osećam. Pre svega, znao sam
da je ona uočila moja osećanja: veoma je dobro opažala stvari. Ali sam takođe smatrao da,
bez sumnje, ako je mene nervirala, isto je tako nervirala i druge ljude u svom životu. Pokušao
sam da nastavim blagim tonom, jer za pacijenta može biti pogubno da sazna o terapeutovoj
ljutnji.

„Naomi, iznenađuju me i uznemiruju tvoji komentari. Te stvari izgovaraš tako...

tako... despotski. Mislim da sam se prošle nedelje svojski potrudio da ti pružim sve što mogu.
Štaviše, ovo nije prvi put da započneš seansu tako oštrom kritikom. A tu mogu dodati još
jednu stvar, a to je da si mnoge druge seanse započela na potpuno suprotan način: izražavala
si zahvalnost za izvanrednu seansu, što je mene ponekad zbunjivalo, pošto ja te seanse često
ne bih zapamtio kao tako izuzetne.”

Naomi je delovala uznemireno. Zenice su joj bile ogromne. „Hoćeš da kažeš da ne

treba da ti govorim o svojim osećanjima?”

„Ne, nikako. Ni ja ni ti ne treba da se cenzurišemo. Oboje treba da delimo osećanja i

potom ih analiziramo. Ali posebno me je pogodio tvoj nastup. Ima mnogo načina na koje si to
mogla da kažeš. Na primer, mogla si reći da prošle nedelje nismo dobro radili, ili da si
osećala distancu ili...”

„Vidi”, prekinula me je prodornim glasom, „bila sam besna zbog svog tela koje se
raspada deo po deo, imam dva stenta u koronarnim arterijama, pejsmejker mi otkucava, jedan
kuk mi je veštački a drugi me užasno boli, od lekova se naduvam kao svinja i zbog gasova ne
mogu da idem među ljude. Da li ovde moram da hodam na prstima?”

„Svestan sam tvojih osećanja zbog onoga što ti se događa u telu. Zaista saosećam s
tvojim bolom, a to sam ti rekao i prošle nedelje.”

„A šta podrazumevaš pod tim despotski?”

„Način na koji si me pogledala pravo u oči i obratila mi se kao da mi izričeš kaznu.

Čini mi se da te nije bilo ni najmanje briga kako bi tvoje reči mogle uticati na mene.”
 Njeno lice se smračilo. „Što se tiče mog jezika i načina na koji sam ti govorila” - ovde
je praktično siktala - „pa, to si i zaslužio. To si i zaslužio.”

„Tu ima mnogo emocija, Naomi”, rekao sam.

„Pa, tvoja kritika me je mnogo uznemirila. Uvek sam osećala slobodu ovde - ovo je
jedino mesto gde sam mogla da govorim slobodno. Sad mi kažeš da ako se naljutim treba da
se ućutkam. To me ljuti. Naša terapija nije funkcionisala na taj način, niti treba tako da
funkcioniše.”

„Nikad nisam rekao da treba da se ućutkaš. Ali sigurno želiš da znaš kakav uticaj tvoje
reči imaju na mene. Mislim da ne želiš da ja sebe ućutkujem. Na kraju krajeva, tvoje reči
ostavljaju posledice.”

„Kako to misliš?”

„Pa, tvoje reči s početka seanse me udaljavaju od tebe. Da li si to htela da postigneš?”

„Objasni mi to. Govoriš nepovezano.”

„Evo moje dileme: znam da želiš da imamo blizak i intiman odnos - to si rekla mnogo
puta. A opet, tvoje reči me navode da budem oprezan, zbog njih osećam da moram da pazim
da ti ne priđem suviše blizu iz straha da ćeš me povrediti.”

„Sada će ovde sve biti drugačije”, rekla je Naomi, pokunjene glave. „Nikada više neće
biti isto.”

„Misliš da su osećanja koja doživljavam u ovom trenutku nepromenljiva,

zacementirana? Sećaš se kako se prošle godine tvoja prijateljica Mardžori naljutila na tebe jer
si insistirala da idete da gledate neki određeni film i kako si se uspaničila pri pomisli da ona
više nikada neće progovoriti sa tobom? Pa, kao što si i sama videla, osećanja se menjaju. Vas
dve ste popričale o tome i nastavile da se družite. Zapravo, mislim da ste postale još bliže.
Seti se, takođe, da nas situacija u ovoj prostoriji još više navodi da rešavamo problem jer, za
razliku od drugih mesta, ovde imamo poseban niz pravila - to jest, dogovorili smo se da ćemo
nastaviti da komuniciramo šta god da se desi.”

„Ali, Naomi”, nastavio sam, „udaljavam se od tvoje ljutnje. Kada si rekla ’to si i
zaslužio’, to je bilo prilično snažno. To je došlo iz dubine.”

„I sama se čudim koliko me je to snažno preplavilo. Ljutnja, ne... bilo je to više od

ljutnje - bes je samo izleteo iz mene.”
 „To se desilo samo ovde sa mnom, ili i na drugim mestima?”

„Ne, ne, nije samo ovde. To kipi iz mene na sve strane. Juče me je nećaka vozila
lekaru i naišle smo na baštovanski kamion parkiran tako da nam je blokirao put. Toliko sam
se razbesnela na vozača da mi je došlo da ga udarim. Izašla sam da ga potražim, ali nisam
mogla da ga nađem. A onda sam se naljutila na nećaku što nije zaobišla kamion i prošla pored
njega - iako bi to značilo da pređe preko pločnika. Ona je rekla da nema dovoljno mesta. Ja
sam bila uporna i onda smo se toliko posvađale da smo izašle iz auta. Ona je koracima
odmerila udaljenost i pokazala mi da nema dovoljno prostora zbog automobila parkiranih na
putu. Uz to, pločnik je bio previše visok da bi popela auto na njega. Stalno mi je govorila:
’Smiri se, teta Naomi, to je samo baštovan koji pokušava da radi svoj posao. On nije srećan
zbog ovoga i potrudiće se da to nekako reši.’ A ja nisam mogla da se smirim. Bila sam besna
na vozača i stalno sam ponavljala: ’Kako je mogao to da mi uradi? Taj čovek nije kako
treba.’”

„Naravno, moja nećaka je bila u pravu. Vozač se žurno vratio sa dva pomoćnika, koji
su gurnuli kamion sa puta da bismo mogle da prođemo, a ja sam se osetila poniženo, kao
džangrizava baba. Svuda samo bes: prema konobaru zato što mi nije dovoljno brzo doneo
ledeni čaj, prema radniku na parkingu zato što je tako spor, prema službenici na bioskopskom
šalteru zato što joj treba toliko vremena da mi vrati kusur i da kartu - pobogu, ja bih za to
vreme prodala auto.”

Vreme nam je isteklo. „Žao mi je što sada moramo da završimo, Naomi. Danas su se
pojavila veoma snažna osećanja. Znam da ti nije bilo prijatno, ali ovo je važan posao. Hajde
da nastavimo ovo sledeće nedelje. Moramo zajedno dobro da razmislimo da bismo shvatili
zašto si tako puna besa.”

Naomi se složila, ali me je sledećeg dana pozvala da kaže da se oseća previše rovito
da bi čekala nedelju dana, pa smo seansu zakazali za sutradan.

Počela je na neobičan način: „Možda znaš pesmu Dilana Tomasa Ne idi tiho.”

Pre nego što sam stigao da odgovorim, odrecitovala je prve stihove:66

Ne idi tiho u tu laku noć,

Izgoreti treba starost i buncati kad izmiče dan;

66 Thomas, D. „Do Not Go Gentle into That Good Night” (odlomak od šest stihova) iz: The Poems of Dylan
Thomas. Autorska prava © Dylan Thomas 1952. Preštampano uz dozvolu New Directions Publishing Corp.
 U besu, u gnevu što umire joj sjaj.

Na kraju znaju mudri da tama je u pravu,

Iz reči im nije blesnula munja, pa ipak

Ne idi tiho u tu laku noć.

„Mogla bih da nastavim”, rekla je Naomi. „Znam je napamet, ali...” - zastala je.

O, molim te nastavi, pomislio sam. Divno je recitovala stihove, a ima malo stvari koje
volim više od čitanja poezije naglas. Kako je čudno što me još i plaća za ovakav ugođaj.

„Ti stihovi sadrže odgovor na tvoje - ili naše - pitanje o mom besu”, nastavila je
Naomi. „Sinoć, dok sam razmišljala o našoj seansi, pala mi je na pamet ova pesma. Kako je
to čudno: godinama sam predavala o toj pesmi na časovima engleskog jezika u trećim
razredima srednje škole, ali nikada nisam zaista razmislila o značenju tih reči - ili ih, barem,
nikad nisam primenila na sebe.”

„Mislim da shvatam na šta misliš”, rekao sam, „ali bih radije to čuo od tebe.”

„Mislim... ne, hoću da kažem da sam potpuno sigurna da je moj bes zapravo usmeren
na moju životnu situaciju: moje slabljenje i smrt koja mi nije mnogo daleko. Sve me izdaje -
moj kuk, moji unutrašnji organi, moj libido, moja snaga, moj sluh i vid. Slaba sam,
bespomoćna i čekam na smrt. Zato pratim uputstvo Dilana Tomasa: ne idem tiho, buncam i
besnim na izmaku svog dana. A moje patetične, nemoćne reči sigurno ne izazivaju munje. Ne
želim da umrem. I pretpostavljam da nekako mislim da će mi izlivi besa pomoći. Ali možda
je jedina stvarna uloga besa da inspiriše divnu poeziju.”

Na narednim seansama smo se jače i učinkovitije fokusirali na strah koji stoji iza besa.
Njena strategija za smirivanje strepnje od smrti (poput strategije Dilana Tomasa) jeste joj
pomogla da suzbije svoj osećaj slabljenja i bespomoćnosti, ali je ubrzo pokazala negativne
posledice, kada je Naomi doživela narušavanje osećaja povezanosti sa svojim vitalnim
unutrašnjim krugom podrške. Istinski delotvorna terapija se mora baviti ne samo vidljivim
simptomima (što je u ovom primeru bes), već i strahom od smrti iz kojeg takvi simptomi
izviru.

Rizikovao sam kada sam Naomino ponašanje nazvao despotskim i kada sam je
podsetio da njene reči ostavljaju posledice, ali sam to uradio u kontekstu velike bezbednosti:
nas dvoje smo s vremenom uspostavili blizak odnos pun poverenja. Znajući da niko ne voli
da čuje negativne komentare, možda pogotovo od svog terapeuta, preduzeo sam nekoliko
mera da bih osigurao prihvatanje. Birao sam reči koje je ne bi uvredile: na primer, moj iskaz
da sam se osećao „udaljeno” implicirao je da zapravo želim da joj budem bliži i intimniji, a
ko bi se zbog toga uvredio?

Isto tako (a ovo je veoma važno), nisam je kritikovao globalno: dobro sam pazio da
komentarišem samo delove njenog ponašanja. U suštini sam rekao da kada se ona ponaša na
takav i takav način, ja se osećam tako i tako. Potom sam brzo dodao da se to sukobljava sa
njenim interesima, jer ona sigurno ne želi da se ja osećam udaljeno i uzmemireno ili da je se
plašim.

Zapazite moj naglasak na empatiji u Naominoj terapiji. To je ključan faktor uspešnog,

povezanog terapijskog odnosa. Kada sam prethodno razmatrao ideje Karla Rodžersa o
delotvornom ponašanju terapeuta, naglasio sam važnost precizne empatije (zajedno sa
bezuslovnim pozitivnim stavom i iskrenošću). Međutim, rad na empatiji je dvosmeran: ne
samo što vi morate da iskusite pacijentov svet, već isto tako morate pomoći pacijentu da
razvije sopstvenu empatiju prema drugim ljudima.

Jedan učinkovit pristup je pitati pacijenta: „Šta misliš, kako se ja osećam zbog tvog
komentara?” Stoga sam pažljivo objasnio Naomi kakve su posledice njenih komentara. Njena
prva reakcija, koja je izvirala iz njenog besa, bile su reči „to si i zaslužio”; kasnije, međutim,
kada je razmislila o svojim rečima, uznemirio ju je sopstveni zajedljiv ton i komentari. Bilo
joj je žao što je u meni izazvala neprijatna osećanja i uplašila se da je ugrozila atmosferu
bezbednosti i podrške u našoj terapiji.

Samootkrivanje terapeuta

Terapeuti treba da se otkrivaju - kao što sam ja pokušao da uradim sa Naomi.

Samootkrivanje terapeuta je složena i sporna oblast. Mali broj sugestija koje dajem
terapeutima podjednako je uznemiravajući kao i to što ih podstičem da se više otkriju. Njih to
veoma uznemirava, priziva im utvaru pacijenta koja zadire u njihov privatni život.
Razmotriću detaljnije sve ove primedbe, ali ću najpre objasniti da ne mislim da terapeuti
treba da se otkrivaju bezuslovno: za početak, treba da se otkrivaju samo ako će to biti korisno
za pacijenta.

Treba imati na umu da samootkrivanje terapeuta nije jednodimenzionalno. U priči o

Naomi prikazano je otkrivanje terapeuta „ovde i sada”. Međutim, pored toga postoje još dve
kategorije samootkrivanja terapeuta: otkrivanje mehanizma terapije i otkrivanje ličnog života
terapeuta, prošlog ili sadašnjeg.

Otkrivanje mehanizma terapije

Treba li da otvoreno i transparentno pokazujemo na koji način terapija pomaže? Veliki

inkvizitor Fjodora Dostojevskog veruje da ono što ljudi stvarno žele jesu „magija, misterija i
autoritet”. Zaista, rani iscelitelji i verske figure pružali su izobilje takvih neobjašnjivih stvari.
Šamani su bili majstori magije i misterije. Prošle generacije lekara odevale su se u duge bele
odore, usvajali sveznalački stav i očaravali pacijente nedokučivim receptima napisanim na
latinskom. U novije doba, terapeuti su - svojom ćutljivošću, dubokoumnim tumačenjima,
svojim diplomama i slikama raznih učitelja i gurua nanizanih po zidovima njihovih ordinacija
- nastavili da se drže odvojeno od svojih klijenata i iznad njih.

Čak i danas neki terapeuti pacijentima samo ukratko opisuju način na koji terapija
funkcioniše jer usvajaju Frojdovo uverenje da nedokučivost i zatvorenost terapeuta podstiče
uspostavljanje transfera. Frojd je smatrao da je transfer važan zato što se istraživanjem
transfera dolazi do vrednih podataka o pacijentovom unutrašnjem svetu i ranim iskustvima.

Međutim, ja verujem da terapeut može mnogo da dobije a nema šta da izgubi ako
potpuno otvoreno pacijentu predoči proces terapije. Velikim brojem uverljivih istraživanja,
kako individualne tako i grupne terapije, dokazano je da terapeuti koji sistematično i detaljno
pripremaju pacijente za terapiju postižu bolje rezultate. Što se transfera tiče, verujem da je to
otporan organizam koji buja čak i pod jakom svetlošću.

Stoga ja otvoreno govorim o mehanizmu terapije. Objašnjavam pacijentima kako

terapija funkcioniše, koja je moja uloga u tom procesu i, što je najvažnije, šta oni mogu
uraditi da olakšaju sopstvenu terapiju. Ako procenim da je potrebno, ne oklevam da im
preporučim odabrane publikacije o terapiji.

Vodim računa da razjasnim fokus na ovde i sada i, već na prvoj seansi, pitam kako
nam ide. Postavljam pitanja kao što su: „Kakva očekivanja imate od mene? Da li se uklapam
u ta očekivanja?” „Kako vam se čini, jesmo li na pravom putu?” „Da li prema meni imate
neka osećanja koja bi trebalo da istražimo?”

Nakon takvih pitanja kažem nešto poput ovoga: „Videćete da ja ovo često radim.
Postavljam pitanja o ovde i sada jer verujem da će nam preispitivanje našeg odnosa pružiti
vredne i tačne informacije. Možete vi meni pričati o problemima sa svojim prijateljem ili
šefom ili supružnikom, ali tu uvek postoji ograničenje: ja te ljude ne poznajem, a vi mi
možete dati samo informacije koje odražavaju vašu pristrasnost. Svi to radimo; to je jače od
nas. S druge strane, ono što se odvija u ovoj ordinaciji je pouzdano zato što i vi i ja to
doživljavamo neposredno i možemo raditi sa tim informacijama.” Svi moji pacijenti su
razumeli i prihvatili ovo objašnjenje.

Otkrivanje terapeutovog ličnog života

Neki se terapeuti plaše da ako odškrinu vrata u svoj lični život, pacijenti će neumorno
tražiti još. „Koliko ste srećni? Kako vam ide u braku? Kakav je vaš društveni život? Vaš
seksualni život?”

Sudeći po mom iskustvu, to je lažni strah. Iako podstičem pacijente da postavljaju

pitanja, nijedan pacijent nikada nije zahtevao da sazna nezgodne i intimne detalje o mom
životu. Kad bi se to dogodilo, odgovorio bih tako što bi se koncentrisao na proces - to jest,
raspitao bih se o motivaciji pacijenta da me pritiska ili posrami. Još jednom naglašavam
terapeutima: otkrivajte se kada će to doprineti terapiji, a ne zato što vas pacijent pritiska niti
iz sopstvenih potreba ili pravila. Koliko god da takvo otkrivanje može doprineti uspešnosti
terapije, to je veoma složen postupak, kao što ćemo videti u ovoj priči o jednoj seansi sa
Džejmsom, četrdesetšestogodišnjakom koji je sa šesnaest godina izgubio brata u saobraćajnoj
nesreći, što je opisano u trećem poglavlju.

Džejms postavlja teško pitanje

Iako su moje dve najvažnije vrednosti za terapeuta tolerancija i bezuslovno

prihvatanje, ipak imam svoje predrasude. Najviše zazirem od bizarnih uverenja: terapija aure;
polubožanski gurui; iscelitelji rukama; proroci; neispitane tvrdnje raznih nutricionista o
lekovitosti; aromaterapija; homeopatija i uvrnute ideje o takvim stvarima kao što su astralna
putovanja, lekovita moć kristala, verska čudesa, anđeli, feng šui, spiritistički medijumi,
daljinski vid, meditacijska levitacija, psihokineza, kućni duhovi, terapija prethodnih života, te
NLO i vanzemaljci koji su začeli prve civilizacije, nacrtali oblike na žitnim poljima i izgradili
egipatske piramide.

Ipak, uvek sam verovao da mogu da uklonim sve predrasude i da radim sa svakim
čovekom, bez obzira na njegov sistem verovanja. Ali onog dana kad je u moju ordinaciju
ušao Džejms, sa svojom jakom sklonošću ka paranormalnom, znao sam da je moja
terapeutska neutralnost pred teškim iskušenjem.

Iako Džejms nije zatražio terapiju zbog svojih paranormalnih uverenja, neki problemi
u vezi sa njima izbijali su na površinu na skoro svakoj seansi. Razmotrite naš rad na ovom
snu:

Letim kroz vazduh. Odlazim u Meksiko Siti da posetim svog oca, kružim nad gradom i
pogledam kroz prozor njegove spavaće sobe. Vidim ga kako plače i znam bez pitanja
da plače zbog mene, jer me je napustio dok sam bio dete. Posle toga se nađem na
groblju u Gvadalahari gde je sahranjen moj brat. Iz nekog razloga, pozovem broj
sopstvenog mobilnog telefona i čujem svoju poruku: „Ovde Džejms G... Loše mi je.
Molim vas, pošaljite pomoć.”

U razgovoru o ovom snu, Džejms je ogorčeno govorio o svom ocu, koji je napustio
porodicu kada je Džejms bio dete. Nije bio siguran da mu je otac još uvek živ; poslednje što
je čuo bilo je da živi negde u Meksiko Sitiju. Nije se sećao nijedne nežne očinske reč ili
poklona od njega.

Nakon što smo diskutovali o snu nekoliko minuta, rekao sam: „Čini mi se da taj san
izražava tvoju nadu za nečim od oca, neki znak da misli na tebe, da žali što nije bio bolji
otac.”

„I ta poruka kojom tražiš pomoć!” - nastavio sam. „To mi je upečatljivo jer si mi često
govorio koliko ti je teško da zatražiš pomoć. U stvari, prošle nedelje si rekao da sam ja jedina
osoba od koje si to ikada otvoreno potražio. Ali u snu otvorenije izražavaš da ti je potrebna
pomoć. Pa, da li to san odražava promenu? Da li govori nešto o našem odnosu? Možda
povlači paralelu između onoga što dobijaš i želiš od mene i onoga što si čeznuo da dobiješ od
svog oca?

„Zatim u snu posećuješ bratovljev grob. Šta misliš o tome? Da li sada tražiš pomoć da
se suočiš sa smrću svog brata?”

Džejms se složio da mu je moja briga o njemu probudila svest i čežnju za onim što
nikada nije dobio od oca. Takođe se složio da se od početka terapije promenio: spremnije je
delio svoje probleme sa suprugom i majkom.

Ali onda je dodao: „Ti predlažeš jedan mogući način gledanja na taj san. Ne kažem da
je taj način bez osnova; ne kažem da nije koristan. Ali ja imam alternativno objašnjenje koje
je meni mnogo realnije. Verujem da to što vi nazivate snom u stvari nije san. To je sećanje,
zapis mog sinoćnog astralnog putovanja do očeve kuće i bratovljevog groba.”

Potrudio sam se da ne prevrnem očima i ne uhvatim se za glavu. Pitao sam se da li bi

rekao da je i pozivanje sopstvenog mobilnog telefona takođe bilo sećanje, ali sam bio siguran
da bi bilo kontraproduktivno da ga dovitljivo dovedem u zamku ili da istaknem našu razliku u
uverenjima. Umesto toga, pošto sam tokom meseci naše terapije naučio da suzbijam svoj
skepticizam, pokušao sam da uđem u njegov svet i zamislim kako je to živeti u svetu lebdećih
duhova i astralnih putovanja, te sam takođe pokušao i da oprezno ispitam psihološki izvor i
istoriju njegovih uverenja.

Kasnije na toj seansi, dok je govorio o svom stidu zbog opijanja i lenjosti, rekao mi je
da će se raspasti od sramote kada bude sreo dedu, babu i brata na ponovnom sastajanju na
nebu.

Nakon par minuta je primetio: „Video sam kako si žmirkao kad sam govorio o
ponovnom susretu sa dedom i babom.”

„Džejms, ja nisam svestan da sam žmirkao.”

„Video sam te! A mislim da si isto tako žmirkao i ranije kad sam govorio o astralnom
putovanju. Kaži mi istinu, Irve: kakva je tvoja reakcija na ono što sam upravo rekao o nebu?”

Mogao sam da izbegnem to pitanje, kao što mi terapeuti često radimo, govoreći o
samom procesu njegovog postavljanja tog pitanja, ali sam rešio da je najbolje da budem
potpuno iskren. Bez sumnje, on je uhvatio mnogo nagoveštaja mog skepticizma; poricanje tih
nagoveštaja bilo bi antiterapija koja bi podrivala njegovo (tačno) opažanje realnosti.
 „Džejms, reći ću ti ono što mogu o tome šta se u meni odvijalo. Kada si govorili kako
tvoj deda i brat znaju sve o tvom sadašnjem životu, bio sam zatečen. Ja nemam takva
uverenja. Ali dok si mi to pričao ja sam svim silama nastojao da uronim u tvoje iskustvo, da
zamislim kako izgleda živeti u svetu duhova, u svetu u kojem moji mrtvi rođaci znaju sve o
mom životu i mojim mislima.”

„Zar ne veruješ u život posle smrti?”

„Ne verujem. Ali isto tako smatram da u te stvari nikad ne možemo biti sigurni. Mogu
da pretpostavim da je tebi to pruža veliku utehu, a ja potpuno podržavam sve što tebi
omogućava mir, životno zadovoljstvo i podstiče te na ispravan život. Međutim, za mene
zamisao o ponovnom susretu na nebu nije nimalo uverljiva. Smatram da ona proističe iz
želje.”

„U koju onda religiju veruješ?”

„Ne verujem ni u jednu religiju niti boga. Moj pogled na život je u potpunosti
sekularan.”

„Ali kako je moguće živeti tako, bez propisanih moralnih pravila? Kako život može
biti podnošljiv ili imati bilo kakav smisao bez ideje o boljem položaju u narednom životu?”

Postalo mi je nelagodno i počeo sam da se pitam kuda ovaj razgovor može da odvede
i da li je to u najboljem Džejmsovom interesu. Međutim, sve u svemu, odlučio sam da je
najbolje da i dalje budem direktan.

„Ono što mene zaista interesuje jeste ovaj život i kako ga mogu poboljšati, za sebe i
za druge. Da ti kažem nešto o tvojoj neverici da mogu pronaći smisao bez religije. Ne slažem
se da je religija izvor smisla i morala. Mislim da ne postoji suštinska veza - ili u najmanju
ruku isključiva veza - između religije, smisla i morala. Smatram da vodim koristan i
krepostan život. Potpuno sam posvećen svom poslu u kome pomažem drugima, kao što si na
primer ti, da im život bude srećniji. Rekao bih da smisao života pronalazim u ovom ljudskom
svetu, upravo ovde i upravo sada. Mislim da moj smisao dolazi iz toga što pomažem drugima
da pronađu svoj smisao. Verujem da preokupiranost nekim budućim životom podriva potpuno
učestvovanje u ovom životu.”

Džejms je izgledao tako zainteresovano da sam još nekoliko minuta nastavio da

govorim. Opisao sam mu ideje koje sam nedavno pročitao kod Epikura i Ničea, a koje su
isticale upravo tu poentu. Spomenuo sam kako je Niče veoma poštovao Hrista, ali je smatrao
da su Pavle i kasnije hrišćanske vođe razblažili Hristovu pravu poruku i lišili sadašnji život
smisla. Zapravo, istakao sam, Niče je bio izuzetno netrpeljiv prema Sokratu i Platonu jer su
prezreli telo, naglašavali besmrtnost duše i usredsredili se na pripreme za naredni život.
Upravo su ta uverenja negovali neoplatonisti i ona su na kraju ugrađena u ranu hrišćansku
eshatologiju.

Zastao sam i pogledao u Džejmsa, očekujući neku reakciju koja bi osporila moje reči.
Odjednom, na moje veliko iznenađenje, on je zaplakao. Dodavao sam mu maramicu po
maramicu i čekao dok njegovi jecaji nisu utihnuli.

„Probaj da nastaviš da razgovaraš sa mnom, Džejmse. Šta tvoje suze govore?”

„Kažu da sam tako dugo čekao na ovaj razgovor... Tako sam dugo čekao da sa nekim
ozbiljno intelektualno porazgovaram o stvarima koje imaju dubinu. Sve oko mene, sva naša
kultura - televizija, video igre, pornografija - potpuno je zatupljujuće. Sve što radim na poslu,
svi detalji ugovora i tužbi i posredovanja u razvodima - sve se tiče novca, sve je bez veze, sve
je isprazno, sve je to tako besmisleno.”

Dakle, na Džejmsa nije uticao sadržaj, već proces naše seanse - odnosno, to što sam
ga ja shvatio ozbiljno. Za njega je moje izražavanje sopstvenih ideja i uverenja bilo poklon, i
naše ogromne ideološke razlike nisu ostavile niti jednu posledicu. Složili smo se da se ne
slažemo. On je meni doneo knjigu o NLO, a ja sam njemu zauzvrat pozajmio knjigu
savremenog skeptika Ričarda Dokinsa. Naš odnos, moja briga i to što sam mu dao ono što
nije dobio od oca, bio je ključni faktor u našoj terapiji. Kao što sam istakao u trećem
poglavlju, Džejms je znatno napredovao na mnoge načine, a terapiju je okončao sa
nepoljuljanim i netaknutim paranormalnim uverenjima.

Doveden do krajnjih granica samootkrivanja

Amelija je pedesetjednogodišnja crnkinja, krupna i vrlo inteligentna ali stidljiva

medicinska sestra u državnoj bolnici. Trideset pet godina pre nego što sam je upoznao, bila je
tokom duge dve godine beskućnica zavisna od heroina, a (da bi imala novca za svoju
zavisnost) bila je i prostitutka. Verujem da bi se svako ko bi je tada video na ulicama Harlema
- kao pocepanog, iznurenog, demoralisanog vojnika iz ogromne armije beskućnih prostitutki
na heroinu - kladio da je osuđena na propast. Ipak, pomoću šestomesečne prinudne
detoksikacije u zatvoru - uz Anonimne narkomane, izuzetnu hrabrost i nepokolebljivu želju
za životom - Amelija je promenila svoj život i svoj identitet, preselila se na Zapadnu obalu i
zaposlila kao klupska pevačica. Bila je dovoljno talentovana da dobije redovne plaćene
nastupe kojima se izdržavala dok nije završila srednju školu i potom školu za medicinske
sestre. Poslednjih dvadeset pet godina izuzetno je posvećeno radila u domovima za umiruće
pacijente i skloništima za siromašne i beskućnike.

Na našoj prvoj seansi saznao sam da je muči ozbiljna nesanica. Obično su je budile
noćne more, od kojih je malo šta zapamtila, osim odlomaka u kojima je neko juri a ona trči da
spase živu glavu. Potom bi je obuzeo toliki strah od smrti da bi retko kad ponovo zaspala.
Kada se to stanje toliko pogoršalo da se užasavala da uopšte ode u krevet, odlučila je da
potraži pomoć. Pošto je nedavno pročitala moju priču U potrazi za snevačem,67 pomislila je
da bih joj ja mogao pomoći.

Kada je prvi put kročila u moju ordinaciju, zavalila se u fotelju rekavši kako se nada
da mi neće zaspati budući da je bila iscrpljena jer je skoro celu noć probdela oporavljajući se
od košmara. Rekla je da se obično ne seća snova, ali je ovaj zapamtila.

Ležim i gledam u svoje crvene zavese, kroz čije nabore se probija žućkasto svetlo.
Crvenkaste trake su šire od svetlosnih traka. Ali čudna stvar je što je ta zavesa
povezana sa muzikom. Mislim, umesto da kroz nju prolazi svetlost, čujem kako note
stare pesme Roberte Flek „Killing me softly” („Ubija me polako”) prodiru kroz
snopove svetlosti. Tu pesmu sam često pevala u klubovima u Oklendu dok sam bila na
koledžu. U snu sam se uplašila zato što muzika smenjuje svetlost. Onda najednom
muzika prestaje i ja znam da svirač dolazi po mene. Probudila sam se prestravljena
oko četiri ujutru. Te noći mi više nije bilo spavanja.

Na terapiju je nisu dovele samo noćne more i nesanice. Imala je još jedan bitan
problem: htela je vezu sa muškarcem i započela ih je nekoliko, ali nijedna od njih, kako je
rekla, nikako nije zaista uzletela.

Tokom prvih nekoliko seansi, istraživao sam njenu prošlost, njene strahove od smrti i
njena sećanja na trenutke kada je bila nadomak smrti u vreme dok je bila prostitutka, ali sam

67 Iz dela Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele, prevod Marija Stamenković, Beograd: Plato, 2005.
(In Search of the Dreamer, Yalom, I. D. Love’s Executioner, Basic Books, New York, 1989).
osetio neverovatno veliki otpor. Njene emocije su stalno bile prigušene. Izgledalo je da nema
svesne strepnje od smrti; čak je, protivno tome, odabrala da veliki deo vremena posvećuje
radu sa umirućim pacijentima.

U prva tri meseca terapije, sam proces razgovaranja sa mnom i to što je po prvi put
nekome otkrila detalje o svom životu na ulici delovali su utešno, i ona je bolje spavala. Znala
je da i dalje sanja, ali nikada nije mogla da se seti ničega osim delića tih snova.

Njen strah od bliskosti bio je odmah vidljiv u našem terapijskom odnosu. Retko kad bi
me pogledala, i ja sam osećao širok jaz među nama. U ovom poglavlju sam govorio o značaju
obrazaca parkiranja kod mojih pacijenata. Od svih njih, Amelija je parkirala najdalje.

Imajući na umu lekciju koju sam naučio od Patrika (o kome sam govorio ranije u
ovom poglavlju) da ideje gube delotvornost kada nema bliske veze poverenja, rešio sam da
narednih nekoliko meseci radim na njenim problemima bliskosti, posebno se fokusirajući na
njen odnos sa mnom. Međutim, promena je napredovala brzinom puža sve do jedne izuzetne
seanse, koju ću sada opisati.

Kako je ušla u moju ordinaciju, zazvonio joj je mobilni telefon. Pitala me je da li je u

redu da se javi i potom obavila kraći razgovor o ugovaranju sastanka za to veče, tako
formalnim jezikom i hladnim glasom da sam pomislio da razgovara sa šefom. Čim je završila,
pitao sam je s kim je pričala i saznao da to nije bio šef, već njen najnoviji dečko s kojim se
dogovarala o odlasku na večeru.

„Mora postojati razlika između toga kako pričaš s njim a kako sa šefom”, rekao sam.
„Kako bi bilo da ubaciš malo tepanja, kao na primer dušo, srce, šećeru?”

Pogledala me je kao da sam pao s Marsa i promenila temu započevši priču o

jučerašnjem sastanku grupe Anonimnih narkomana (iako je apstinirala više od trideset
godina, i dalje je odlazila na povremene sastanke Anonimnih narkomana ili Anonimnih
alkoholičara). Sastanak je održan u delu grada koji ju je snažno podsetio na kraj u Harlemu u
kome je najčešće provodila vreme dok je bila narkomanka i prostitutka. Odlazeći na sastanak
kroz kraj prepun droge, ona je, kao i obično, doživela neku čudnu nostalgiju i zatekla se kako
pogledom traži prolaze i ulice u kojima bi se moglo naći konačište.

„Znate, doktore Jalome, nije da želim da se vratim tamo.”

„Još uvek mi persiraš, a ja tebi govorim ti”, prekinuo sam je. „To baš nije usklađeno.”

„Kao što rekoh, treba mi malo vremena. Moram bolje da vas upoznam. No, htedoh da
kažem, kad god idem u te... hm... bedne delove grada, stalno doživljavam talase emocija koje
nisu potpuno negativne. Teško ih je opisati, ali... ne znam... To je kao... nostalgija.”

„Nostalgija? Kako to tumačiš, Amelija?”

„Ni sama ne znam. Reći ću vam šta uvek čujem: glas u mojoj glavi kako govori: ’Ja
sam to radila.’ Uvek to čujem. ’Ja sam to radila.’”

„Zvuči kao da govoriš sebi: ’Išla sam do pakla i natrag, i preživela sam.’”

„Da, tako nekako. Ali ima još nečega. Možda će vam zvučati neverovatno, ali život je
bio mnogo jednostavniji i lakši u to vreme na ulici. Nisam brinula o budžetima i sastancima
ili obuci novih bolničarki koje pošize kroz nedelju dana. Nisam se mučila sa kolima,
nameštajem, porezima. Nisam brinula šta po zakonu mogu da radim za ljude a šta ne. Nisam
morala da se uvlačim doktorima. Kada sam bila na ulicama Harlema, imala sam da
razmišljam samo o jednoj stvari, samo o jednoj jedinoj stvari - o sledećoj dozi. I naravno, gde
ću naći sledećeg tipa koji će da je plati. Život je bio jednostavno opstajanje iz dana u dan, iz
minuta u minut.”

„To je selektivno sećanje, Amelija. Šta je sa prljavštinom, ledenim noćima na ulici,

polomljenim flašama, muškarcima koji ti nisu platili, nasilnicima koji su te silovali, smradom
mokraće i prosutog piva? I šta je sa smrću koja je vrebala sa svih strana - sa telima koje si
videla, i koliko si puta zamalo i sama bila ubijena? Sve si to izbrisala iz sećanja.”

„Da, da, znam. U pravu ste, zaboravljam na to. A zaboravljala bih na to čim bi se
desilo: zamalo da stradam od nekog ludaka, a već sam sledećeg minuta opet na ulici.”

„Ako se dobro sećam, videla si kako ti prijatelja bacaju sa krova zgrade, a tebe tri puta
umalo da ubiju - sećam se te mučne priče kako te je kroz park jurio neki manijak sa nožem,
pa si odbacila cipele i trčala bosa pola sata. A opet, svaki put si se odmah vraćala na posao.
Kao da ti je heroin iz uma brisao sve druge misli - čak i strah od smrti.”

„Tačno. Kao što sam rekla, mislila sam samo na jedno - na sledeću dozu heroina.
Nisam razmišljala o smrti. Nisam je se bojala.”

„Međutim, sada se smrt vraća da te progoni u snovima.”

„Da, čudno je to; a i ovo... ova... nostalgija.”

„Da li je u to umešan i ponos?” - pitao sam. „Mora da si ponosna što si se izvukla

odatle.”
 „Ima malo i toga, ali ne dovoljno, rekla bih. Nemam vremena da razmišljam. Um mi
je krcat brojevima i poslom i ponekad Halom [njen dečko]... i preživljavanjem, valjda...
držanjem podalje od droge.”

„Da li ti tvoji dolasci ovde i susreti sa mnom pomažu da ostaneš živa? Da li te drže
dalje od droge?”

„Ceo moj život, moj rad u grupama i moja terapija - sve mi to pomaže.”

„Nisam te to pitao, Amelija. Da li ti ja pomažem da se držiš podalje od droge?”

„Pa rekla sam. Rekla sam da mi pomažete. Sve mi pomaže.”

„Taj dodatak ’sve mi pomaže’ - da li uviđaš kako to razblažava stvari? Oduzima nam
nešto? Održava distancu među nama? Izbegavaš me. Možeš li pokušati da mi nešto više kažeš
o svojim osećanjima prema meni - bilo danas do ovog trenutka ili na prošlonedeljnoj seansi -
ili možda o svojim mislima o meni tokom ove nedelje?”

„O ne, čoveče, opet vi o tome?”

„Veruj mi, Amelija, to je bitno.”

„Hoćete da kažete da svi pacijenti razmišljaju o svom terapeutu?”

„Da, upravo to. To je i moje iskustvo. Zasigurno znam da sam ja mnogo razmišljao o
svom terapeutu.”

Amelija bi obično utonula u stolicu i nekako se smanjila kada bih skrenuo razgovor na
naš odnos, ali ovog puta se ispravila. Potpuno sam privukao njenu pažnju.

„Vaša terapija? Kada? Šta ste razmišljali?”

„Pre oko petnaest godina sam odlazio na seanse kod jednog dobrog čoveka, psihologa
po imenu Rolo Mej. Radovao sam se našim susretima. Dopadala mi se njegova blagost,
njegova pažnja prema svemu. Sviđalo mi se što je nosio rolke i indijsku ogrlicu od tirkiza.
Dopadalo mi se što mi je govorio kako nas dvojica imamo poseban odnos jer smo u istoj
profesiji. Bilo mi je veoma drago kad je pročitao rukopis jedne moje knjige i pohvalio ga.”

Nastupila je tišina. Amelija je nepokretno sedela i gledala je kroz prozor.

„A ti?” - pitao sam. „Na tebe je red.”

„Pa, pretpostavljam da se i meni sviđa vaša blagost.” Slegla je ramenima i skrenula

pogled dok je to govorila.
 „Nastavi. Reci još nešto.”

„Neprijatno mi je.”

„Znam, ali ta neprijatnost znači da jedno drugome govorimo nešto važno. Mislim da
je ona naš cilj, naša lovina - moramo odmah da je istražimo. Hajde da uronimo pravo u tvoju
neprijatnost. Pokušaj da nastaviš.”

„Pa, dopalo mi se onda kad ste mi pridržali kaput. Isto mi se dopalo kad ste se
zakikotali što sam popravila povrnuti kraj tepiha. Čoveče, čudim se kako to i vas ne nervira.
Mogli biste malo da sredite ordinaciju. Sto vam je u haosu... U redu, u redu, držaću se teme.
Sećam se kada mi je zubar dao bočicu od pedeset vikodina i koliko ste me nagovarali da vam
ih dam. A vidite, zubar mi ih je praktično ćušnuo u ruke, mislili ste da ću tek tako da ih se
odreknem. Sećam se kako na kraju seanse niste hteli da mi pustite ruku kada sam pokušala da
izjurim iz ordinacije. Da vam pravo kažem, zahvalna sam vam što niste doveli terapiju u
pitanje - što mi niste postavili ultimatum: ili ta bočica vikodina ili završavamo terapiju. Drugi
terapeuti bi to uradili. A da vam kažem - napustila bih ih. I vas bih napustila.”

„Sviđa mi se što si mi rekla te stvari, Amelija. Dirnut sam tvojim rečima. Kako tebi
izgleda poslednjih nekoliko minuta?”

„Neprijatno mi je, to je sve.”

„Zašto?”

„Zato što sam izložena podsmehu kad se otvorim.”

„Da li se to nekada dogodilo?”

Amelija je potom govorila o nekim događajima iz svog ranog detinjstva i

adolescencije kada su joj se rugali. Meni nije izgledalo da su to bitni događaji, i naglas sam se
zapitao da li možda njen stid izvire iz tamnih heroinskih dana. Ona se kao i ranije nije složila
s tim. Tvrdila je da su njeni problemi sa stidom mnogo stariji od perioda kad je koristila
drogu. Onda se zamislila, okrenula se ka meni, pogledala me pravo u oči i rekla: „Imam
pitanje za vas.”

To mi je privuklo pažnju. Nikada ranije to nije rekla. Nisam imao predstavu šta da
očekujem i sa nestrpljenjem sam iščekivao. Volim takve trenutke.

„Nisam sigurna da li ćete hteti da se borite sa ovim, ali reći ću. Jeste li spremni?”

Klimnuo sam glavom.

 „Da li biste me prihvatili za člana svoje porodice? Mislim, znate šta hoću da kažem -
teoretski.”

Kod ovog pitanja sam zastao da dobro razmislim. Želeo sam da odgovorim čestito i
iskreno. Pogledao sam je: visoko je podigla glavu, njene krupne oči su me netremice gledale,
nisu izbegavale moj pogled kao obično. Njena blistava smeđa koža na čelu i obrazima
delovala je sveže kao da je tek umivena. Pažljivo sam ispitao svoja osećanja i rekao:
„Odgovor je da, Amelija. Smatram te hrabrom osobom, i divnom osobom. Divim ti se zbog
svega što si prevazišla i zbog svega što si nakon toga uradila sa svojim životom. Prema tome,
da, primio bih te u svoju porodicu.”

Amelijine oči su se ispunile suzama. Zgrabila je papirnu maramicu i okrenula se da se

sabere. Nakon nekoliko sekundi je progovorila: „Naravno, vi to morate da kažete. To vam je
posao.”

„Vidiš kako me guraš od sebe, Amelija. Suviše smo se približili da bi bilo ugodno, je
l’ da?”

Vreme nam je isteklo. Napolju je lila kiša i Amelija se uputila prema stolici na kojoj je
bila ostavila kaput. Ja sam ga uzeo i pridržao da se obuče. Ona je ustuknula i pogledala me
uznemireno.

„Eto, vidite”, rekla je. „Vidite li? Upravo sam o tome govorila. Sad mi se rugate.”

„To mi nije ni na kraj pameti, Amelija. Ali dobro je što si mi to rekla. Dobro je izraziti
sve. Sviđa mi se što si iskrena.”

Na vratima, osvrnula se natrag i rekla: „Želim da me zagrlite.”

To je bilo zaista neobično. Dopalo mi se što je to rekla i zagrlio sam je, osetivši njenu
toplotu i veličinu.

Kada je sišla niz nekoliko stepenika pred ordinacijom, rekao sam joj: „Danas si bila
sjajna.”

Čuo sam nekoliko prvih koraka dok se udaljavala po šljunkovitoj stazi, a onda mi je,
ne okrećući se, preko ramena doviknula: „I vi ste bili sjajni.”

Jedno od pitanja o kojima smo govorili na ovoj seansi bila je čudna nostalgija koju je
osećala prema svom prethodnom životu zavisnika. Njeno objašnjenje da je možda čeznula za
jednostavnim životom podseća na prve redove ove knjige i Hajdegerovu misao da kada nekog
obuzme svakodnevica, on se okrene od dubljih pitanja i od kritičkog samoispitivanja.

Moj prelaz u ovde i sada radikalno je pomerio fokus naše seanse. Ona je odbila da
podeli svoja osećanja sa mnom i izbegla je čak i moje pitanje da li joj njeni dolasci k meni i
naši susreti pomažu da preživi, drže je podalje od droga. Rešio sam da preuzmem rizik
otkrivajući neka svoja davnašnja osećanja prema svom terapeutu.

Moj primer je njoj pomogao da rizikuje i uradi nešto za nju sasvim novo. Skupila je
hrabrosti da mi postavi zapanjujuće pitanje, pitanje o kojem je veoma dugo razmišljala: „Da li
biste me prihvatili za člana svoje porodice?” Ja sam, naravno, o tom pitanju morao da
razmislim krajnje ozbiljno. Veoma sam poštovao Ameliju, ne samo zbog toga što je uspela da
izađe iz ponora heroinske zavisnosti, već i zbog načina na koji je od tada živela - moralnim
životom posvećenim pružanju pomoći i utehe drugima. Odgovorio sam iskreno.

Moj odgovor nije izazvao nikakve negativne posledice. U ličnom otkrivanju, sledio
sam svoje smernice (i poštovao granice). Dobro sam poznavao Ameliju i bio sam sasvim
siguran da je moje otkrivanje neće gurnuti od mene već, naprotiv, da će joj pomoći da se
otvori.

Ovo je bila jedna od mnogih seansi posvećenih Amelijinom izbegavanju bliskosti.

Bila je to seansa za pamćenje, i mi smo se često vraćali na nju. U našem daljem radu, Amelija
je otkrila još mnogo toga o svojim mračnim strahovima. Počela je da se priseća mnogo više
snova i užasnih detalja iz svog života na ulici. Isprva je to pojačalo njenu anksioznost - koju
je nekad uklanjao heroin - ali joj je na kraju omogućilo da sruši sve unutrašnje zidove koji su
je odvajali od same sebe. Kada smo završili terapiju, bila je prošla čitava godina bez košmara
i noćnih napada paničnog straha od smrti, a nakon tri godine sam imao zadovoljstvo da
prisustvujem njenom venčanju.

Samootkrivanje kao model

Umeće odabira pravog trenutka i odgovarajućeg stepena samootkrivanja terapeutu

dolazi sa iskustvom. Imajte na umu da je svrha otkrivanja uvek da pomogne radu u terapiji.
Prerano samootkrivanje u procesu terapije nosi rizik od zastrašivanja ili obeshrabrivanja
klijenta kome je potrebno više vremena da proceni da li je terapijska situacija bezbedna. Ali
pažljivo samootkrivanje terapeuta može poslužiti kao delotvoran model za klijente.
Otkrivanje terapeuta podstiče otkrivanje pacijenta.

Primer za takvo otkrivanje terapeuta pojavio se u novijem izdanju jednog

psihoterapijskog časopisa.68 Autor članka opisao je jedan događaj od pre dvadeset pet godina.
Na sastanku grupne terapije kojem je prisustvovao, primetio je da vođa grupe (Hju Malen,
čuveni terapeut) ne samo što se udobno zavalio već je i sklopio oči. Pisac je onda pitao vođu:
„Kako to da si danas tako opušten, Hju?”

„Zato što sedim pored žene”, Hju je odmah odgovorio.

U tom trenutku, pisac članka je takav terapeutov odgovor smatrao krajnje bizarnim i
pitao se da li je zalutao u pogrešnu grupu. Međutim, postepeno je shvatio da je taj vođa grupe,
koji se nije plašio da otvoreno izrazi svoja osećanja i fantazije, na članove grupe delovao
izvanredno oslobađajuće.

Taj jedan komentar imao je istinsku snagu prenošenja i toliko je uticao na kasniju
terapeutsku karijeru tog čoveka da je on i danas, nakon dvadeset pet godina, još uvek tako
zahvalan da je napisao ovaj članak želeći da upozna druge sa trajnim uticajem terapeutovog
modelovanja.

Snovi: Kraljevski put ka ovde i sada

Snovi su izuzetno dragoceni i velika je šteta što ih mnogi terapeuti ne koriste,

pogotovo na početku karijere. Pre svega, mladi terapeuti retko kad imaju priliku da uče o radu
na snovima. Zapravo, mnogi programi kliničke psihologije, psihijatrije i savetovanja uopšte i
ne spominju vrednost snova u terapiji. Pošto su prepušteni sami sebi, mnogi mladi terapeuti
se plaše misteriozne prirode snova, složene i ezoterične literature o simbolici i tumačenju
snova, kao i zadatka tumačenja svih aspekata sna koji iziskuje mnogo vremena. Najčešće
samo oni terapeuti koji su imali intenzivnu ličnu terapiju mogu u potpunosti uvažavati
relevantnost snova.

Nastojim da navedem mlade terapeute da opuštenije pristupe radu na snovima tako što
ih podstičem da ne brinu o tumačenju. Potpuno shvaćen san? Nema šanse! To ne postoji.

68 Wright, F. „Beeing Seen, Moved, Disrupted and Reconfigured: Group Leadership from a Relational
Perspective”, International Journal of Group Psychotherapy, 2004, 54 (2), 235-250.
Irmin san, opisan u Frojdovom remek-delu Tumačenje snova iz 1900. godine, san koji se
Frojd najviše trudio da potpuno protumači, već je više od jednog veka izvor kontroverze i
mnogi istaknuti terapeuti i dalje iskazuju različita gledišta o njegovom značenju.

Razmišljajte o snovima pragmatički, govorim ja studentima. Jednostavno ih smatrajte

obilnim izvorom informacija o nestalim ljudima, mestima i iskustvima u pacijentovom
životu. Uz to, strepnja od smrti se uvuče u mnoge snove. Dok većina snova nastoji da zadrži
snevača u snu, noćne more su snovi u kojima gola strepnja od smrti, oslobodivši se svojih
stega, plaši i budi snevača. Drugi snovi, kao što sam govorio u trećem poglavlju, najavljuju
iskustvo koje otvara oči; izgleda da takvi snovi prenose poruke iz dubokih delova ličnosti koji
su u kontaktu sa egzistencijalnim životnim činjenicama.

Za proces terapije uglavnom su najplodotvorniji košmari, snovi koji se ponavljaju, i

moćni sni - lucidni snovi koji ostaju urezani u pamćenje. Ako pacijent dođe na seansu sa
nekoliko snova, obično se pokaže da najsvežiji ili najživlji san nudi najkorisnije asocijacije.
Neka snažna nesvesna sila u nama na dovitljive načine nastoji da sakrije poruke snova. Snovi
ne samo što sadrže opskurne simbole i druga sredstva za prikrivanje već su i neuhvatljivi:
zaboravljamo ih, a i kada ih zapišemo, nije neobično da zaboravimo da te beleške ponesemo
na narednu terapijsku seansu.

Snovi su tako prepuni predstava nesvesnih slika da ih je Frojd nazvao via regia
(kraljevski put) ka nesvesnom. Međutim, za ovu knjigu je mnogo važnije to što su snovi via
regia ka razumevanju odnosa pacijent-terapeut. Posebnu pažnju posvećujem snovima koji
sadrže predstave terapije ili terapeuta. Obično, kako terapija napreduje, tako snovi o terapiji
postaju sve češći.

Imajte na umu da su snovi gotovo sasvim vizuelni, pošto um apstraktnim konceptima

nekako pripisuje slike. Tako se terapija često vizuelno predstavlja putovanjem ili
renoviranjem kuće ili putem otkrivanja u kome čovek nalazi prethodno nekorišćene,
nepoznate prostorije u sopstvenom domu. Na primer, Elenin san (opisan ranije u ovom
poglavlju) njenu je sramotu predstavio u obliku menstrualne krvi koja joj natapa odeću u
mom kupatilu, a njeno nepoverenje u moju pouzdanost predstavljeno je time što sam je
ignorisao, nisam joj prišao u pomoć i što sam bio zaokupljen razgovorom sa drugim ljudima.
Sledeći primer ilustruje jedno važno pitanje za terapeute koji se bave pacijentima sa strahom
od smrti: smrtnost terapeuta.
 San o ranjivosti terapeuta: Džoana

Džoana je u svojoj pedesetoj godini zatražila terapiju zbog stalnog straha od smrti i
noćnih napada panike. Već je redovno radila na tim problemima tokom nekoliko nedelja, kada
ju je jedne noći probudio ovaj san:

Sastajem se sa svojim terapeutom (sigurna sam da ste to vi, iako nije izgledao baš
kao vi) i igram se nekim kolačićima na velikom tanjiru. Uzmem par kolača i od
svakog odgrizem samo komadić, a potom ih smrvim i mešam prstima po tanjiru.
Terapeut onda uzme tanjir i proguta sve kolače i mrvice u jednom zalogaju. Kroz
nekoliko minuta padne na leđa i pozli mu. Sve mu je gore, počinje da izgleda jezivo i
rastu mu dugački zeleni nokti. Oči mu postaju vampirske, a noge mu nestaju. Dolazi
Lari [njen muž], pomaže mu i teši ga. Njemu to ide mnogo bolje nego meni. Ja sam
sleđena. Budim se, srce mi silno lupa. Sledećih nekoliko sati provodim opsednuta
mislima o smrti.

„Kakve ti misli izaziva taj san, Džoana?”

„Pa, te vampirske oči i noge mi bude sećanja. Znate da sam pre nekoliko meseci
posetila majku nakon što je doživela moždani udar. Bila je u komi nedelju dana i onda, malo
pre nego što je umrla, oči su joj se delimično otvorile i izgledale su ’vampirski’. A otac mi je
pre dvadeset godina imao snažan moždani udar, usled čega su mu se oduzele noge. Poslednjih
nekoliko meseci proveo je u kolicima.”

„Rekla si mi da si provela nekoliko sati opsesivno razmišljajući o smrti kada si se

probudila iz tog sna. Reci mi sve čega se sećaš iz tih nekoliko sati.”

„Reč je o istim stvarima o kojima sam vam već govorila: užas pri pomisli da ću
zauvek otići u crnilo, i onda ogromna tuga što više neću biti tu za svoju porodicu. Mislim da
me je sinoć upravo to uznemirilo. Pre nego što sam otišla na spavanje, gledala sam neke stare
porodične fotografije i shvatila da je i moj otac, koliko god da je bio loš prema mojoj majci i
prema nama, imao svoje mesto u postojanju. Delovalo mi je skoro kao da to po prvi put
shvatam. Možda me je gledanje očevih fotografija navelo da shvatim kako je uprkos svemu
on ostavio tragove iza sebe, od kojih su neki čak bili dobri. Da, misao o ostavljanju tragova
pomaže. Utešno je kada obučem stari mamin ogrtač, koji još uvek nosim, i kada vidim svoju
ćerku kako vozi njen stari ’bjuik’.”

Nastavila je: „Iako dobijem ponešto iz tvojih priča o svim tim velikim misliocima koji
su razmišljali o istom pitanju, nekad mi te ideje zapravo ne ublažavaju užas. Ta misterija je
previše strašna: smrt je takva nepoznanica, takva nespoznatljiva tama.”

„Ipak, svake noći u snu osetiš ukus smrti. Znaš li da su u grčkoj mitologiji Hipnos i
Tanatos, san i smrt, braća blizanci?”

„Možda se zato borim da ne zaspim. Jednostavno, to je tako varvarski, tako

neverovatno nepravedno što moram da umrem.”

„Svako se tako oseća. Bar se ja tako osećam. Ali tako je sa postojanjem, tako je sa
nama ljudima. Tako je i sa svime što živi - ili što je ikada živelo.”

„Ipak je to tako nepravedno.”

„Svi smo mi - i ti i ja - deo prirode u svoj njenoj ravnodušnosti. To je mesto bez

ikakvog osećaja za pravednost i nepravednost.”

„Znam, sve ja to znam. Samo što upadam u neko detinje stanje uma u kome otkrivam
tu istinu po prvi put. Uvek mi se čini kao da je prvi put. Znaš, ovako ne mogu da razgovaram
ni sa kim drugim. Mislim da mi tvoja spremnost da ostaneš tu, sa mnom, pomaže na načine o
kojima ti nisam govorila. Na primer, nisam ti rekla da sam se izborila za neke zaista dobre
nove stvari na poslu.”

„To je tako lepo čuti, Džoana. Hajde da nastavimo sa radom. Hajde da se vratimo na
san”, rekao sam. „U snu nisam ostao sa tobom: počeo sam da nestajem. Kakve asocijacije
imaš na te kolačiće i ono što su učinili mojim očima i nogama?”

„Pa, ja samo gricnem kolačić, a onda mešam mrvice i igram se njima. Ali vi uzmete i
progutate sve kolače, a onda eto šta vam se desi. Mislim da san odražava moju zabrinutost da
sam ja previše za vas, da tražim previše. Ja samo grickam ovu strašnu temu, ali vi uvek
zaronite - i to ne samo sa mnom već i sa drugim pacijentima. Pretpostavljam da brinem o
vašoj smrti, da ćete i vi nestati kao moji roditelji, kao svi.”

„Pa, to će se desiti jednog dana i znam da brineš što sam star i što ću umreti, i da
brineš o tome kako na mene utiče kada govoriš o smrti. Ali ja sam se obavezao da ću ostati u
tome sa tobom dokle god sam fizički sposoban. Ti mi ne otežavaš, n-protiv. Cenim to što mi
poveravaš svoje najintimnije misli, a noge još uvek imam i oči su mi bistre.”

Džoanina zabrinutost što uvlači terapeuta u svoj očaj ima smisla: terapeute koji se
nisu suočili sa svojom smrtnošću tako zaista može preplaviti aksioznost zbog sopstvene smrti.

Košmar jedne udovice: Kerol

Pacijenti ne samo da brinu o preopterećivanju terapeuta već se na kraju, kao u

Kerolinom snu, suočavaju sa realnošću granica onoga što terapeut može da uradi.

Kerol, šezdesetogodišnja udovica koja je brinula o svojoj staroj majci, počela je da

dolazi kod mene nakon muževljeve smrti pre četiri godine. Tokom naše terapije umrla joj je i
majka i, pošto se u svom samačkom životu osećala previše usamljeno, odlučila je da se
preseli kod sina i unuka, u drugu državu. Na jednoj od poslednjih seansi opisala mi je ovaj
san:

Ima nas četvoro - ja, jedan čuvar, jedna osuđenica i ti - i svi putujemo ka nekom
bezbednom mestu. Onda se nađemo u dnevnoj sobi moga sina, koja je bezbedna i ima
rešetke na prozorima. Ti izadeš iz sobe na trenutak - možda da odeš do toaleta - i
odjednom metak razbije prozor i ubije osuđenicu. Ti se vraćaš u sobu, vidiš je kako
leži i pokušavaš da pomogneš, ali ona tako brzo umre da nemaš vremena da bilo šta
uradiš, čak ni da popričaš s njom.

„Kakva su bila osećanja u ovom snu, Kerol?”

„To je bio košmar. Probudila sam se uplašena, srce mi je toliko lupalo da se tresao
krevet. Dugo nisam mogla ponovo da zaspim.”

„Kakve misli ti taj san izaziva?”

„Osećam veliku zaštitu - najveću moguću. Tu si i ti, i čuvar, i rešetke na prozoru. A

opet, uprkos svoj toj zaštiti, život osuđenice ipak nije sačuvan.”

U daljem razgovoru, Kerol osetila je da je suština sna, njegova osnovna poruka, bilo
to da njena smrt, kao ni smrt osuđenice, ne može da se spreči. Znala je da je ona u snu
predstavljena i svojim likom i likom osuđenice. Udvajanje je česta pojava u snovima;
zapravo, osnivač geštalt terapije, Fric Perls, smatra da svaki pojedinac ili fizički objekat u snu
predstavlja neki aspekt snevača.

Najvažnije od svega, Kerolin san je razbio mit da ću je ja uvek nekako štititi. Bilo je
mnogo intrigantnih aspekata sna (na primer, problemi njene slike o sebi predstavljeni su
njenom ulogom osuđenice ili idejom da joj život sa sinom evocira sliku sobe sa rešetkama).
Međutim, imajući u vidu predstojeće okončanje terapije, odlučio sam da se usredsredim na
naš odnos, naročito na granice onoga što ja mogu da joj pružim. Kerol je shvatila poruku svog
sna da, čak i kad bi odlučila da se ne preseli kod sina i umesto toga odabrala da ostane
povezana sa mnom, ja ipak ne bih mogao da je zaštitim od smrti.

Naše poslednje tri seanse, provedene u radu na implikacijama ovog uvida, ne samo što
su joj olakšale da okonča terapiju sa mnom već su joj poslužile i kao iskustvo koje otvara oči.
Više nego ikada ranije, razumela je granice onoga što može da dobije od drugih. Iako
povezanost može da olakša bol, ona ne može da ublaži bolne aspekte ljudskog stanja. Iz tog
uvida stekla je snagu, koju je mogla da nosi sa sobom gde god da je odlučila da živi.

„Reci mi da život nije čisto sranje”: Fil

Na kraju ću navesti primer koji razjašnjava aspekte odnosa između terapeuta i

pacijenta.

Ti si veoma ozbiljno bolestan i ležiš u bolnici, a ja sam tvoj lekar. Ali umesto da te
lečim, ja te uporno ispitujem, čak vrlo napadno, da li si imao srećan život. Želim da
mi kažeš da život nije čisto sranje.

Kada sam pitao Fila, osamdesetogodišnjaka užasnutog smrću, kakve ideje ima o ovom
snu, on mi je odmah rekao da se oseća kao da mi sisa krv jer previše traži od mene. San tu
njegovu brigu predstavlja pričom u kojoj, iako sam ja bolesnik a on lekar, njegove potrebe
nadjačavaju sve drugo, i on uporno traži nešto od mene. Očajan je zbog svog lošeg zdravlja i
zbog svih svojih mrtvih ili bolesnih prijatelja i želi da mu ja dam nadu tako što ću mu reći da
život nije čisto sranje.

Podstaknut snom, direktno me je pitao: „Da li sam ti ja preveliki teret?”

„Svi mi nosimo isti teret”, odgovorio sam, „i tvoje suočavanje sa crvom u srži
[njegova metafora za smrt] meni jeste teško, ali me isto tako prosvetljuje. Radujem se našim
seansama i pronalazim smisao u tome što ti pomažem da povratiš svoj elan i ponovo se
povežeš sa mudrošću koja potiče iz tvog životnog iskustva.”

Ovu knjigu sam započeo zapažanjem da strepnje od smrti retko kada ulaze u diskurs
psihoterapije. Terapeuti izbegavaju tu temu iz više razloga: ili osporavaju postojanje ili
relevantnost strepnje od smrti; ili tvrde da je strah od smrti u stvari strah od nečeg drugog; ili
se plaše da ne probude sopstvene strahove; ili su pak previše zbunjeni ili očajni zbog
smrtnosti.

Nadam se da sam ovim stranicama preneo koliko je neophodno i izvodljivo suočiti se

sa strahovima, čak i najmračnijim, i istražiti ih. Ali za to su nam potrebna nova sredstva -
drugačije ideje i drugačija vrsta odnosa između terapeuta i pacijenta. Predlažem da
pribegnemo idejama velikih mislilaca koji su se direktno suočavali sa smrću i da izgradimo
terapijski odnos zasnovan na egzistencijalnim činjenicama života. Svi smo osuđeni da
iskusimo i radost života i strah od smrtnosti.

Iskrenost, koja je suštinska za delotvornu terapiju, dobija novu dimenziju kada se

terapeut otvoreno bavi egzistencijalnim pitanjima. Moramo odbaciti zaostatke medicinskog
modela čija je pretpostavka da takvi pacijenti pate od čudne boljke i da im je potreban
ravnodušan, besprekoran, hermetično zatvoren iscelitelj. Svi se mi suočavamo sa istim
strahom, sa ranom smrtnosti, sa crvom u srži svog postojanja.
POGOVOR

La Rošfukoova maksima navedena na naslovnoj strani, „Le soleil ni la mort ne se

peuvent regarder en face”, odražava narodno verovanje da je opasno gledati bilo u sunce ili
smrt. Ne bih nikome preporučio da gleda u sunce, ali gledanje u smrt je sasvim druga stvar.
Potpun i nepokolebljiv pogled u smrt je osnovna poruka ove knjige.

Istorija obiluje primerima različitih načina na koje osporavamo smrt. Uzmimo

Sokrata, tog nepopustljivog zagovornika potpunog ispitivanja života, koji je otišao u smrt
rekavši da je zahvalan što ga oslobađaju „besmisla tela” i bio siguran da će provesti večnost u
filozofskim razgovorima sa besmrtnim istomišljenicima.

Savremena psihoterapija, toliko posvećena kritičkom samoispitivanju i tako istrajna u

iskopavanju najdubljih slojeva misli, takođe se udaljila od ispitivanja našeg straha od smrti,
najvažnijeg i sveprisutnog faktora koji je u osnovi velikog dela našeg emocionalnog života.

U interakciji sa prijateljima i kolegama tokom poslednje dve godine, ja sam to

udaljavanje osetio na sopstvenoj koži. Kada uronim u pisanje, navikao sam da obično mnogo
razgovaram sa ljudima o onome što radim. Sa ovom knjigom nije bilo tako. Moji prijatelji bi
često pitali na čemu radim, ja bih im odgovorio da pišem o prevazilaženju straha od smrti - i
tu bi se cela priča završila. Uz samo nekoliko izuzetaka, niko se ne bi dalje raspitivao, i ubrzo
bismo prešli na drugu temu.

Verujem da se sa smrću treba suočiti isto kao što se suočavamo sa drugim strahovima.
Treba da razmišljamo o svom konačnom kraju, da se upoznamo sa njim, da ga razložimo i
analiziramo, da ga razumemo i da odbacimo užasavajuća detinja iskrivljena shvatanja o smrti.

Nemojmo zaključiti da je smrt previše bolna da bi se podnela, da će nas misao o njoj

uništiti, da se prolaznost mora osporiti inače će istina život učiniti besmislenim. Takvo
poricanje nas uvek skupo košta - ono sužava naš unutrašnji život, zamagljuje nam pogled,
otupljuje racionalnost. Na kraju će nam se sopstveno samozavaravanje obiti o glavu.

Strepnje će uvek pratiti naše suočavanje sa smrću. Ja je osećam i sada, dok pišem ove
reči; to je cena koju plaćamo za samosvest. Zato sam u naslovu engleskog izdanja namerno
upotrebio reč „užas” (a ne „strepnja”) da bih nagovestio da se sirovi užas od smrti može
svesti na svakodnevnu izdržljivu strepnju. Gledanje smrti u lice, uz smernice, ne samo što
savladava strah već život čini upečatljivijim, dragocenijim, vitalnijim. Takav pristup smrti
vodi ka poukama o životu. Stoga sam se koncentrisao na pitanja kako ublažiti strah od smrti i
kako prepoznati i iskoristiti iskustva koja otvaraju oči.

Nije mi namera da ova knjiga bude turobna. Naprotiv, nadam se da ćemo

razumevanjem, istinskim razumevanjem ljudskog stanja - naše konačnosti, našeg kratkog
boravka na svetlosti - ne samo naučiti da uživamo u dragocenosti svakog trenutka i
zadovoljstvu samog postojanja, već i povećati saosećajnost prema sebi i prema svim drugim
ljudskim bićima.
O AUTORU

Irvin D. Jalom je počasni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta

Stanford. Autor je sveobuhvatnog priručnika Teorija i praksa psihoterapije, koji je prodat u
sedamsto hiljada primeraka na dvanaest jezika i koji je doživeo četvrto izdanje. Napisao je i
Egzistencijalnu psihoterapiju, priručnik za predmet koji u to vreme nije postojao. Autor je i
nekoliko popularnih knjiga za širu čitalačku publiku, uključujuči zbirku terapijskih priča,
Krvnik ljubavi (bestseler „Njujork tajmsa”); romane Lečenje Šopenhauerom i Kada je Niče
plakao (bestseler u Sjedinjenim Državama, Izraelu i Nemačkoj, gde je prodat u više od milion
primeraka); Moma i smisao života, zbirku istinitih i romansiranih terapijskih priča; zatim
Čari psihoterapije. Dr Jalom radi i u privatnoj praksi u Palo Altu i San Francisku u
Kaliforniji, sa skraćenim radnim vremenom.