ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА

ПРОФЕСОР ВУЈИЋ
( Кад професор Вујић уђе, ученици устају и певају ПРИЧИ ОВОЈ НЕМА СПОРА...)

ЛИКОВИ :
 Професор Коста Вујић , Јован Цвијић ( главни ликови )
 Павле Поповић , Михајло Петровић , Милорад Митровић , Јаша Продановић ( споредни
ликови )

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: ( Улази у учионицу ), Шешир на видику! ( Сви седају на своје место
кад уђе професор Вујић они устају и певају ПРИЧИ ОВОЈ НЕМА СПОРА...)

ЂАЦИ:
PRICI OVOJ NEMA SPORA,
GIMNAZIJA OTKAD POSTA,
NIJE BILO PROFESORA,
KAO STO JE VUJIC KOSTA.
SA POJAVOM I U SVEMU,
ON JE CUDAN DA SE PAMTI.
OVU LJUBAV PREMA NJEMU-
PRVE MUSKE MATURANTI.
ZA DOBRU JE SALU ZNAO,
ANEGDOTA OSTA NISKA.
NEMACKI JE PREDAVAO,
BIO LICOST ISTORIJSKA

ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Петровићу ? Како си да здрављем , Петровићу?

ПЕТРОВИЋ: Хвала на питању , господине професоре , добро сам.
ПРОФЕОР ВУЈИЋ: Поповићу , да ниси слаб?
ПОПОВИЋ: Нисам , господине.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: А ти , Митровићу?
МИТРОВИЋ: Нисам , господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Имаш ли каквих незгода , Митровићу? , Само реци , благо мени.
МИТРОВИЋ: Немам господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: А ти , Продановићу , да немаш каквих брига , својих или
народних?
ПРОДАНОВИЋ: Немам , господине.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Цвијићу , где ти је књига?
ЦВИЈИЋ: У клупи , спремљена , господине професоре , није ред да читам на часу.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: А како сте ви остали са здрављем и уопште , онако , како сте?
УЧЕНИЦИ: ( у глас ), Добро смо господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Децо шта вам је онда ? Што сте мирни и озбиљни , до ђавола?!
(Настаје жамор у учионици , учиници су својом мирноћом преварили професора па
почињу да се смеју .)
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Све мангуп до мангупа . Договорили се , банда . Умирили се да
мене секирају А ја се забринуо .( Професор отвара дневник и гледа ко је када изостао из
школе . ) . Јован Цвијић .( Јован Цвијић устаје ) Записан си у петак двадесет другог да
ниси био у школи ! Да ли ти је познато?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Познато ми је , господине професоре .
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Ово што пише , то је факат . Мислиш ли ти то правдати?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Мислим , господине . Имам оправдање.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: На сунце с њим.
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: У петак сам био лепо пошао у школу и успут се замислим...
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ: О чему , Цвијићу?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: О природним наукама.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: О природним наукама се човек може добро замислити. А да
погодим шта је било даље.Звекно си главом у стуб. Сироти стубови. Докле ћеш да удараш
главом у њих? Где си ударио у стуб?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Пред Народним позориштем , господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: А прошли пут?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Прошли пут није био стуб...
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Него рупа.
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Да, рупа , господине професоре...
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Код позоришта , Цвијићу.
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Али са друге стране , тамо где се гради веледром да велосипеди не би
газили мирне грађане , пролазнике.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: И ти си прва жртва београдског велодрома , Цвијићу?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Могло би се рећи , господине професоре Вујићу , али ја се надам да ћу
остати познат по нечему другом.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Да се ми вратимо немачком језику. Ко од вас није одговарао
немачки по шести пут? ( Михајло Петровић диже руку). Петровићу кажи ти нама, али
онако својим речима колико би теби требало времена да тркнеш до Славије и да ми
донесеш једне шкембиће? ( Ученици се смеју ).
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ: Уколоко би ишао велосипедом ето ме за час. ( Ученици се
смеју ).
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Иди велосипедом. Ја ћу чекати у Дарданели. Да се вратимо
пропитивању. Љубомире Стојановићу.
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ: Господине професоре, данас има ракова.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Има ракова? Где има ракова?
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ: На великој пијаци, видео сам.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Петровићу па од тебе ће бити човек.
РАЈИЋ: И од мене ће бити човек.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Зашто?
РАЈИЋ: И ја сам видео ракове.
ПРОВЕСОР ВУЈИЋ: И од тебе ће бити човек.
УЧЕНИЦИ: И ја сам видео ракове ( Свако за себе).
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: И од вас ће бити човек. Ајде ко ће да тркне до пијаце да ми купи
два килограма ракова?
УЧЕНИЦИ: ( Дижу руке и вичу у глас) Могу ја?
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Не може. Доста, доста, доста. Симић, Рајић, трк до пијаце
Они излазе.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Је’л сте сви испитани?
Неко куца на врата, један отвара, улази Бранислав Рајић (обучен у покојниковој одећи).
Сви се смеју. И професор се смеје.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Напокон си и ти средио тоалету, а?
БРАНИСЛАВ РАЈИЋ: Хахахахахаххх (смеје се заразно). Јесам вала.
Сви: Хахахахахах, јаој. (Сви се смеју заразно).
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Одмах сам препознао фрак почившег саветника, покојник је био
мало нижи.
БРАНИСЛАВ РАЈИЋ: Хахахаххаха (врти се у круг показује одећу)
( Сви се смеју гласно)
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Мир, мир, мир... Подигни ноге да видим (кроз смех)
(Рајић подиже ногу и показује).
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Обуо си се ти. Хахахаха. Скидај га Рајићу, фрак и тако није по
проту. Важно је да си се ти нама обуо. (кроз смех) Хахахахха.
(Један ученик скида покојника)
БРАНИСЛАВ РАЈИЋ: Господине професоре, поздравља вас госпођа вас госпођа
саветниковица и моли вас да ми опростите пошто сам мало закаснио.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Седи Рајићу (кроз смех). Скини капу. ( сви се смеју). Него, питао
сам вас је’л сте сви испитани?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Сви сем вас господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Молим Цвијићу? ( Цвијић устаје и иде ка ћошку ). Куд си пошао
Цвијићу?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Па уобичајено у ћошак господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Ко те послао?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Све једно, ствар навике.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Продановићу, где ћеш?
ЈАША ПРОДАНОВИЋ: Идем и ја у ћошак.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Ајде седите децо. Седите.
Ред је, да на крају мог службовања, и ја будем испитан. Да чујем питања.

ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Шта је оно што нам никада нећете рећи?

ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Нећу вам рећи. Пред вама је велика историјска прилика коју
морате искористити, али ту прилику морате створити.
Јоване Цвијићу?
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Изволите господине професоре.
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Видим те, како помераш границе науке и утврђујеш границе свога
народа. Седи.
Михајло Петровићу?
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ: Да идем у ћошак?
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Видим те, како ловиш велику научну славу. Седи.
Поповићу Павле? Видим те како сваки дан долазиш у ову гимназију, како седиш по
кафанама по којима сам ја седео и наручујеш оно што сам ја наручивао.
Продановићу? Видим те...
ЈАША ПРОДАНОВИЋ: Како?
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: Као министра у влади. У влади против које и сам демонстрираш.
Седи. Митровићу? Видим те, са тешком судбином песника по цену вечне славе. Седи.
Љубомире Стојановићу? Видим те, како се одмереним кораком пењеш уз степенице
краљевске академије или на постамент или на губилиште.
Млада господо што се тиче мојих часова то би било све.
ЈОВАН ЦВИЈИЋ: Професоре, још није звонило последње звоно. ( Ученици устају ).
ПРОФЕСОР ВУЈИЋ: У пола четири, сви да будете код мене.
УЧЕНИЦИ: ( Сви у глас ), Хоћемо господине професоре.