Professional Documents
Culture Documents
године
Знајући из искуства других да ако дуже буде остао у Африци, која се указивала као
рај за научни рад једног антрополога, довољно неистражена, као идеално место за
човека кога су и радозналост и жеља да упознаје непознато довели до овог
удаљеног континента, неће пожелети да је икада напусти, проф. др. Србољуб
Живановић одлучује да се отме овој омамљујућој привлачности Африке и врати на
Стари континент. Покушај да се врати у Београд није успео, али га зато позивају на
Лондонски универзитет као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог
Вартоломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали Хочкин,
Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.
За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963. године, а 1995. и
за редовног члана Међународне словенске академије наука и уметности.
Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу
и директор Института за изучавање историје древних Словена у Лондону.
Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте поменули и шта
сте тада открили?
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Владе и режими имају своје интересе. Мени је јако жао што
садашња држава Србија има веома сличан став као и претходни режими. Другим
речима, о Јасеновцу се не учи у школама, смањују се цифре као да је у интересу
политике и једне и друге државе да се о томе не говори, да се прећуткује. Исто се
понашају и српски медији и многи српски интелектуалци. Због свега тога је
одржана и прва Конференција за истину о Јасеновцу у Њујорку. Због реакције
јавности и у Србији и у Хрватској организована је и Друга конференција у Бањалуци
и Трећа у Јерусалиму, а образована је и Комисија за истину о Јасеновцу.
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Она не говори о броју жртава под изговором да нико тачан
број неће моћи ни да докучи. Али тиме што не говоре о броју жртава прећуткују
величину злочина. Затим, ова поставка је покушај да се прикаже да је то био радни
логор, или један од логора где су људи долазили, радили и умирали, а не да је то
заправо била фабрика смрти. Треће, кажу да су жртве само оне којима знамо име и
презиме, а не говоре ко је ту страдао, да су ту страдали Срби, да је то живаљ који
је директно из кућа довођен у ту кланицу. Нигде се не говори да су ти људи
убијани на најмонструозније начине, а све ће се завршити тиме да ће јасеновачко
стратиште почети да личи на „лепо голф игралиште“ или оно што је хтео Туђман –
да Јасеновац претвори у гајилиште барских птица и ловиште. Јавно сам га упозорио
преко светске штампе да не верујем да ће ико ту да пикникује, ако зна да само
метар испод земље зуре празне очне дупље несрећних усташких жртава.
Да ли ће истина добити своје праве размере и стићи тамо где треба?
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Пратио сам то истраживање врло помно. Прво морам рећи
нешто о тиму који то ради. Међународна заједница је скупљала стручњаке из
разних земаља, школоване на различите начине, који говоре разне језике. Они
мало знају о месту где се налазе, методика рада им је различита. Тако су нпр.
амерички стручњаци почели да израчунавају узраст жртава на основу дужине
костију и после две године рада почели да публикују радове у којима кажу да
њихове таблице, које су учили на америчким факултетима, не могу да се примене
на Европљане. Наравно да не могу да се примене на ове наше Европљане који живе
у овом делу Европе, јер су прављене према оним Европљанима који су се иселили у
Америку, англосаксонског и германског порекла.
Пошто је то много непријатно радити, многе од тих стручњака је мрзело или нису
желели ни да скину одело са лешева па да их премере, већ су позивали рођаке и
испитивали их о висини жртава и другим подацима. Можете мислити какве су ту
грешке настајале. Даље, узорке за ДНК анализу узимате од рођака жртве и са
леша. Та метода је врло спора и многе су ствари урађене на брзину. Опет, показало
се да је лабораторија, прегледајући два пута исте узорке, долазила до потпуно
различитих налаза. Ако хоћете да будете сигурни у ДНК анализу увек морате
узорке под шифром послати и некој другој референтној лабораторији да бисте
упоредили налазе. Али, то је врло скуп поступак и примењује се само код неких
историјских и изузетно значајних личности, јер једна анализа кошта осам стотина
долара.
У Сребреници је јако мало лешева идентификовано. Они могу да обраде четрдесет,
педесет случајева за годину дана.
Знам поуздано да је садашњи министар одбране, иначе изванредан судски
медицинар, обдуковао преко три и по хиљаде хиљаде лешева из Сарајева и
околине, донео обдукционе протоколе и показао Британском парламенту у своје
време. О томе нисам видео да се прича у Србији. Али су зато по Босни скупљани
лешеви Муслимана и доношени у Сребреницу како би био повећан број
муслиманских жртава.
Да ли присуство толиког броја Светих мошти код Срба привлачи пажњу и светске
јавности? Да ли у свету знају за постојање толиког броја Светих мошти у Србији?
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: За дивно чудо знају, можда и више него овде. Посебно су
упућени у Кембриџу, у Оксфорду, у тим центрима, и наравно жале што они то
немају. Јер, замислите шта би значило Великој Британији да има мошти једног свог
аутентичног светитеља? Они немају ни једног свог светитеља осим Светог
Едварда, а занимљиво је да се његове мошти налазе у православном руском
манастиру, јер је он светитељ из периода пре раскола Цркве.
Говорио сам пре свега са богословима и верницима о томе, јер као верник, сматрам
да треба поткрепити и туђу веру. Прича о нашим моштима управо је то –
учвршћивање у вери.
Замерам неким историчарима наше Цркве овде, у Београду, што занемарују и
прескачу прве године хришћанства. Моја покојна супруга, археолог, показала је у
свом раду да су Срби први пут дошли у додир са хришћанством 57. године, да су се
срели са Светим Павлом. Свети Андреј је путовао четири пута овим крајевима, од
Далмације до Војводине, као и многи њихови ученици. Сва четири предлога
Символа вере, од којих је последњи усвојен на Никејском сабору, писани су у
Сремској Митровици. То многи овде не знају, а то пише у свим књигама по свету,
пише и у енциклопедијама. Зашто је Свети Сава успео у Србији? Зато што је српски
народ био православан, осећао је потребу за Црквом и само је чекао и очекивао кад
ће да дође неко ко ће му у томе помоћи.
Код нас је у том раном периоду било много светитеља. Рецимо Свети Синерот,
Свети Димитрије Солунски који је лежао у Митровици и по коме је овај град и добио
име. Мошти су украдене и однете у Ватикан, али су пре пар година враћене
цариградском Патријарху као знак пријатељских односа две цркве, те се сада
налазе у Солуну. Па узмите пример Светог Теодора Тирона чије се мошти чувају у
манастиру Хопово. Дакле, заиста имамо пуно светитеља.
Природа посла Вам је таква да се увек налазите негде између овог и оног света.
Да ли то што сте верујући човек, а истовремено научник који своја истраживања
темељи на доказима и чињеницама природних наука, даје један додатни квалитет
и додатну димензију Вашем научном раду?
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Почео сам да верујем још као дечак, знам тачно који је
догађај то преломио у мени. Када ми је отац био затворен у логору молио сам се да
га пусте за нашу славу. И десило се немогуће, Немци су га заиста пустили на један
дан, да дође кући. Пре свега, на мене је утицало моје породично православно
васпитање. На тај начин сам стекао неке особине и прихватио одређене начине
опхођења према људима, што ми је пуно помагало у медицини, јер сам боље могао
да схватим болесног човека, човека који пати, умирућег човека, али и радост
рађања.
Научници кажу: нашли смо ове фосилне кости. Ја погледам – то су кости
прамајмуна. Ја кажем – јесте. Покажу други фосил и кажу: ово је фосил човека. Ја
кажем јесте, то је фосилна људска кост. Али ја никада нисам видео нити сам успео
да се уверим да постоји неки прелазни облик између фосилног прамајмуна и
фосилног прачовека. Уз своје дубоко поштовање према Дарвину и свим тим
теоријама, ја увек изјављујем да ја ту нисам видео доказ еволуције, јер нисам видео
тај прелаз. Оно што сам видео јесте да су сва жива бића мање-више организована
на истом принципу. Ја као научник тражим чињенице, нека ми их пруже па ћу
веровати у еволуцију. До тада не. Мада, често ме питају у научним круговима: а да
ли си ти видео Бога, имаш ли ту чињеницу? Ја им кажем – нисам га видео, али сам
га осетио. Нашалим се са Енглезима и кажем им да је чињеница што сам преживео
осам енглеских бомбардовања доказ да су у односу на Божју заштиту били
неефикасни.
Људи мисле да сам урадио неке тешке и готово немогуће ствари, а ја верујем да
ми је Бог у томе помогао.