1743 - 1826

BIBLIJA TOMASA DŽEFERSONA

Život i učenje Isusa iz Nazareta (Džefersonova Biblija), od Tomasa

Džefersona,(1902)

RELIGIOZNI POGLEDI TOMASA DŽEFERSONA

U pismu svojoj kćerci, napisanom 1803., g-din Džeferson je rekao: „Obećanje

dato prijatelju pre nekoliko godina, ali izvršeno tek skoro, je stavilo moja verska
ubeđenja na papir. Ja sam mislio da će moja porodica, posedujući ovo, moći da
proceni neistine objavljene o meni u vezi ovoga, kao i svake druge teme.“
„Versko ubeđenje“ kako ga on naziva bilo je komparacija Isusovih doktrina sa
onima drugih, pripremljeno kao ispunjenje obećanja datog Dr. Benjamin Rush-
u. Ovaj spis uz pismo Dr. Rush-u koje ga prati, je odgovarajući uvod u
„Džefersonovu Bibliju“.

Vašington, 21. april 1803.

Dragi Gospodine: U nekima od prekrasnih razgovora sa vama, u večerima 1798-

99, i koji su služili kao razbibriga u odnosu na krizu kroz koju je naša zemlja
tada prolazila, Hrišćanska religija je ponekada bila naša tema; i ja sam vam
obećao da ću vam jednoga dana izjaviti moje stavove u vezi toga. Oni su rezultat
života u ispitivanju i osvrtanju, i veoma su drugačiji od onog anti-hrišćanskog
sistema nametnutog od strane onih koji ne znaju ništa o mojim mišljenjima. Na
kvarenja hrišćanstva se zaista protivim; ali ne na originalne instrukcije samog
Isusa. Ja sam hrišćanin u jedinom smislu u kojem je on želeo da bilo ko bude;
iskreno privržen njegovim doktrinama, u odnosu na sve druge; pripisujući mu
svaku ljudsku izvanrednost, i verujući da nikada nije tvrdio neku drugu.
U kratkim intervalima posle ovih razgovora, kada sam opravdano mogao da
skrenem misli sa državnih poslova, ova tema je bila podvrgnuta mojem
razmišljanju; ali što sam je više razmatrao, više se širila izvan mojih granica
vremena i informacija. U trenutku mog polaska iz Monticello, primio sam od
Dr. Priestly-a njegov mali traktat „Sokrat i Isus upoređeni“. Pošto je ovo postalo
deo opšteg pogleda koji sam skinuo sa dnevnog reda, postalo je tema
razmišljanja dok sam na putu. Rezultat je bio da sam poređao u svom umu
vrednosti, uporednih dobrobiti hrišćanstva, a želeo sam da vidim to izvršeno od
strane nekoga ko ima više vremena i informacija za taj zadatak od mene. Ovo ti
sada šaljem, kao jedino ispunjenje mog obećanja koje ću verovatno ikada moći
da izvršim. I poveravajući ga tebi, ja znam da neće biti izloženo onima koji
svaku moju reč iskoriste za tekst pogrešne prezentacije i kolumne.

Meni se ne sviđa da otkrivam svoja verska ubeđenja javnosti; ona mogu biti
iskorištena u pogrešne svrhe. Ona uslovljavaju svakog čoveka koji vrednuje
slobodu savesti za sebe da se odupre njenim napadima u tuđim slučajevima, ili
njihov slučaj može, promenom uslova, postati njegov. Uslovljava ga, takođe, u
njegovom sopstvenom slučaju, da ne daje primere savesti, izdajući pravo na
nezavisno mišljenje odgovarajući na pitanja vere, koja je zakon ostavio između
Boga i njega samog.

Isusove doktrine upoređene sa onima drugih

U komparativnom pogledu etike prosvećenih nacija, Jevreja, Isusa, ne treba se

obazirati na iskvarenost razloga među drevnima. Pogledajmo moralne principe
usađene od strane najcenjenijih sekti drevne filozofije, ili njenih pojedinaca;
posebno Pitagore, Sokrata, Epikura, Cicera, Epikteta, Seneke, Antoninusa.

FILOZOFI

1. Njihova pravila odnose se uglavnom na nas same, i upravljanje onim

strastima koja bi, nesputana, poremetila našu smirenost uma. U ovoj grani
filozofije bili su zaista izvrsni.
2. U razvijanju naših obaveza prema drugima, bili su kratki i defektni. Oni
su prihvatili krugove rodbine i prijatelja, i usadili patriotizam, kao glavnu
obavezu: prema našim susedima i sunarodnicima učili su pravdu, ali su ih
tajno gledali kao da su u krugu dobronamernosti. Ipak manje su usadili
mir, milostinju, i ljubav prema prijateljima, ili prihvatanje sa
dobronamernošću cele porodice čovečanstva.

JEVREJI
 1. Njihov sistem je bio Deizam, to je, verovanje u jednog jedinog Boga; ali
njihove ideje o njemu i o njegovim atributima bile su degradirajuće.
2. Njihova etika nije bila samo nesavršena, već često nepomirljiva sa
razumom i moralnošću, kao što poštuju odnose sa onima oko nas; i
odbojni i antisocijalni što se tiče drugih nacija. Stoga im je bila potrebna
reformacija.

ISUS
U ovakvom stanju stvari među Jevrejima, pojavio se Isus. Njegovi uslovi su bili
siromašni; njegovo obrazovanje nula; njegovi prirodni kvaliteti veliki; njegov
život ispravan i nevin. Bio je nežan, dobroćudan, strpljiv, strog i ekstremne
elokvencije.

1. Kao i Sokrat i Epiktet, ništa nije pisao sam.

2. Ali nije kao oni imao Ksenofona ili Ariana da pišu za njega. Sve što je
zapisano o njegovom životu i učenjima palo je na nepismene i glupe
ljude; koji su pisali po sećanju i mnogo kasnije od dešavanja događaja.
3. U skladu sa sudbinom onih koji pokušaju da prosvetle i reformišu
čovečanstvo, pao je kao mlada žrtva ljubomore i kombinacije oltara i
trona, u otprilike 33 godini, njegov um još nije dostigao svoj maksimum
energije niti njegov način propovedanja.
4. Tako su doktrine koje nam je zaista dao bile defektivne, kao celina, a
fragmenti onoga što nam je predstavio došli su do nas unakaženi, loše
prevedeni i često nerazumljivi.
5. Još više su izobličene iskvarenošću šizmatičnih sledbenika, koji su našli
interes u sofisticiranju i izvrtanju jednostavnih doktrina koje je on
podučavao sve dok nisu izazvali da dobri ljudi sve to odbace u gađenju i
da vide Isusa kao uljeza.
6. Ispravio je deizam Jevreja, potvrđujući ih u njihovom verovanju u jednog
jedinog Boga dajući im obaveštenja o njegovim atributima i vladavini.
7. Njegova moralna učenja o srodnicima i prijateljima bila su čistija i
savršenija nego ona najboljih filozofa i jevreja; i prevazilazila su oba u
usađivanju univerzalne filantropije ne samo prema srodnicima i
prijateljima, susedima i sunarodnicima, već prema celom čovečanstvu,
okupljajući sve u jednu porodicu, pod vezama ljubavi, milostinje, mira,
zajedničkih želja i ciljeva.
8. On je simpatetski učio doktrinama budućeg stanja, u koje su jevreji
sumnjali ili nisu verovali. Ja sam takođe napravio malu knjigu od istog
materijala (Jevanđelja) koju nazivam Filozofija Isusova. To je paradigma
njegovih doktrina, napravljena isecanjem teksta iz knjige i njegovog
aranžiranja na prazne stranice knjige. To je dokument u dokaz da sam ja
PRAVI HRIŠĆANIN, to jest, apostol Isusovih doktrina, veoma drugačiji
od Platonista, koji me nazivaju nevernikom a sebe hrišćanima i
 propovednicima jevanđelja, dok uzimaju sve svoje karakteristične dogme
iz onoga što autor nikada nije rekao niti video. Oni su sve izmešali do
nerazumevanja za čoveka i kada bi se on vratio na zemlju ne bi prepoznao
ni jednu karakteristiku.
Džeferson, G-dinu Čarlsu Tompsonu.

ŽIVOT I UČENJA ISUSA IZ NAZARETA

I.
Josif i Marija odlaze u Vitlajem, gde je Isus rođen.

I dogodilo se tih dana, da je izdat dekret od cezara Augustus-a da ceo svet treba
da bude popisan.

2 (I ovo se desilo prvi put kada je Cyrenius bio guverner Sirije.)

3 I svi su otišli da budu popisani, svako u svoj grad.

4 I Josif je otišao iz Galileje, iz grada Nazareta u Judeju u David, koji se naziva

Vitlajem,(jer je bio iz kuće Davidove,)

5 Da bi bio popisan sa svojom venčanom ženom Marijom, koja je nosila dete.

6 I bi tako, dok su bili tamo došli su dani da treba da se porodi.

7 I rodila je svog prvorođenog sina, i umotala ga u marame i spustila u jasle; jer

nije bilo sobe za njih u svratištu.

II.

On je obrezan i imenovan i oni su se vratili u Nazaret.

I kada se navršilo osam dana dete bejaše obrezano i dato mu je ime ISUS.

2 I kada obaviše sve zadatke po zakonu Gospodnjem, vratiše se u Galileju, u

njihov grad Nazaret.

III.

U dvanaestoj godini života on prati svoje roditelje u Jerusalim i vraća se.

I dete je raslo, i postade jako duhom, ispunjeno mudrošću: i milost Božija bejaše
na njemu.
2 I kada bu bijaše dvanaest godina otišli su u Jerusalim kako je to običaj
nalagao.

3 I kada su svetkovine završile, vratiše se ali dete Isus ostade u Jerusalimu; a

Josif i njegova mater to nisu znali.

4 Ali oni, misleći da je on u povorci napraviše ceo dan puta; i tražiše ga među
rođacima i poznanicima.

5 I kada ga ne nađoše, krenuše natrag ka Jerusalimu, tražeći ga.

6 I desi se to, da su ga posle tri dana traženja našli kako sedi u hramu, među
sveštenicima, slušajući ih i pitajući ih pitanja.

7 I svi koji su ga čuli bejahu zapanjeni njegovim razumevanjem i odgovorima.

8 I kada su ga videli bili su srećni: i njegova mater mu reče, Sine, zašto postupi
tako sa nama? Gle, tvoj otac i ja smo te tražili tugujući.

9 I on pođe sa njima, i dođe u Nazaret, i bi im odan: ali njegova mater je

zapamtila sve te izreke u svom srcu.

10 I Isus postade razvijen umno i fizički, i u milosti Božijoj i ljudskoj.

IV.

Jovan pokrštava u Jordanu.

Sada u petnaestoj godini vladavine cezara Tiberija, Pontije Pilat bejaše guverner
Judeje, i Irod bejaše tetrarh Galileje, i njegov brat Filip tetrarh Ituraea-e i oblasti
Trachonitis, i Lysanias tetrarh Abilene,

2 Annas i Caiaphas bejahu vrhovni sveštenici, reč Božija dođe Jovanu sinu
Zaharijevom u divljini.

3 Jovan krštavaše u divljini, i propovedaše krštenje kao pokajanje za oprost

grehova.

4 I taj Jovan nosiše ogrtač od kamilje dlake i kožni pojas oko struka; i njegovo
meso bejahu skakavci i divlji med.

5 Tada mu dođe Jerusalim, i cela Judeja i sve oblasti u okolini Jordana;

6 I bejahu kršteni od njega u Jordanu, ispovedajući svoje grehe.

V.

Isus je kršten u 30 godini života.

Tada dođe Isus iz Galileje do Jordana Jovanu, da ga ovaj pokrsti.

2 I Isus imaše trideset godina(kao što se prdpostavlja) i bejaše sin Josifov, koji
beše sin Heli-jev.

VI.

Isteruje trgovce iz hrama.

Nakon ovoga otišao je do Kapernauma, on, i njegova mati, i njegova bratija, i

njegovi učenici: i ostaše tamo samo nekoliko dana.

2 I jevrejska pasha bila je blizu, i Isus ode za Jerusalim;

3 I nađe u hramu one koji su prodavali volove i ovce i golubove, i zelenaše

kako sede:

4 I kada je napravio bič od malih kanapa, poterao ih je sve iz hrama, i ovce i

volove; i prosu novac zelenaša i prevrnu stolove;

5 I reče onima koji su prodavali golubove, Uzmite ove stvari odavde; ne činite
od kuće moga Oca kuću trgovine.

VII.

On krštava, ali se povlači u Galileju po smrti Jovanovoj.

Nakon ovih stvari Isus i njegovi apostoli dođoše u zemlju Judeju; i tamo hodaše
sa njima, i krštavaše.

2 Kada je Isus čuo da je Jovan bačen u zatvor on otputova za Galileju;

3 Jer sam Irod je poslao po Jovana da ga uhapse i strpaju u zatvor radi Irodijane,
žene njegovog brata Filipa, koju je oženio.

4 Jer je Jovan rekao Irodu, Nije po zakonu da uzmeš ženu svoga brata.
5 Zato je Irodijana bila ljuta na njega, i ubila bi ga; ali nije smela:

6 Jer se Irod plašio Jovana, znajući da je pravičan i sveti čovek, i posmatraše ga;
i kada ga je čuo, uradio je mnoge stvari, i čuo ga je rado.

7 I kada je došao pogodan dan, Irod je na svoj rođendan pripremio večeru za

svoje prijatelje, kapetane i vlasnike imanja u Galileji;

8 I kada je kćer pomenute Irodijane ušla, i igrala, i zadovoljila Iroda i one koji su
sedeli kraj njega, kralj reče dami, Traži od mene šta god želiš i ja ću ti dati.

9 I on se zakunu, Šta god da tražiš, ja ću ti dati, do pola moga kraljevstva.

10 I ona ode do svoje majke i reče joj, Šta da tražim? I ova reče, Glavu Jovana
Krstitelja.

11 I ona ode brzo pravo kod kralja, i upita, govoreći, želim glavu Jovana
Krstitelja na poslužavniku.

12 I kralju bi veoma žao; ali zbog njegove zakletve, i radi onih koji su sedeli sa
njim, on je nije odbio.

13 I odmah kralj posla krvnika, i naredi da njegova glava bude donešena: i ovaj
ode i odrubi mu glavu u zatvoru,

14 I donese njegovu glavu na poslužavniku, i dade je dami: i ona je dade svojoj

majci.

VIII.

On poučava u sinagogi.

I oni odoše u Kapernaum; i na dan sabata on uđe u sinagogu i učaše.

2 I oni bejahu zapanjeni njegovom doktrinom: jer on ih učaše kao onaj koji
imaše autoritet, a ne kao pisari.

IX:

Objašnjava Sabat.
U to vreme Isus je na dan sabata išao kroz kukuruz; i njegovi učenici bejahu
gladni i počeše da čupaju klipove kukuruza i da jedu.

2 Ali kada to videše Fariseji rekoše mu, Gle, tvoji učenici čine to što nije po
zakonu na dan sabata.

3 Ali on im odgovori, Niste li čitali šta je David uradio, kada je bio gladan, i oni
koji su bili sa njim;

4 Kako je ušao u kuću Božiju, i jeo beskvasni hleb, koji po zakonu nije bio za
njega da ga jede, niti za one koji su bili sa njim, već samo za sveštenike?

5 Ili zar niste pročitali u zakonu, kako su na dan sabata sveštenici u hramu
oskrnavili sabat, i kako su besramni?

6 I gle, tu bejaše čovek koji imaše deformisanu ruku. I oni ga upitaše, govoreći,
Da li je po zakonu lečiti na dan sabata? Kako bi mogli da ga optuže.

7 A on im odgovori, Ima li čoveka među vama koji ima jednu ovcu, i ako ona
upadne u jamu na dan sabata, neće li je izvaditi napolje?

8 Koliko je onda čovek bolji od ovce? Stoga po zakonu je činiti dobro na sabat.

9 I još im je rekao, Sabat je stvoren za čoveka, a ne čovek za sabat.

10 Zatim su fariseji izašli, i održali savet protiv njega, kako bi mogli da ga

unište.

11 Ali kada je Isus saznao, povukao se odatle: i velike gomile ljudi su ga pratile,
i on ih je sve izlečio.

X.

Odabir učenika.

I u tim danima on je otišao u planinu da se moli, i ostao celu noć moleći se

Bogu.

2 I kada dođe dan, on pozva k sebi svoje učenike: i od njih on odabra dvanaest,
koje takođe nazva apostolima;

3 Simon, (kojeg je još zvao Petar), i Andrija njegov brat, Ivan i Jovan, Filip i
Bartolomej,
4 Mateja i Toma, Ivan sin Alphaeus-ov, i Simon zvani Zelot,

5 I Juda brat Ivanov, i Juda Iskariotski, koji je takođe bio izdajica.

6 I on siđaše sa njima i stajaše na proplanku sa svojim učenicima, i velika masa

ljudi iz cele Judeje i Jerusalima, i iz Tira i Sidona, koji su došli da ga čuju, i da
budu izlečeni od svojih bolesti.

XI.

Propoved na Planini.

I videvši masu, on se pope na goru: i kada bi spreman, njegovi učenici mu

priđoše:

2 I on otvori svoja usta i učaše ih govoreći,

3 Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.

4 Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.

5 Blago krotkima, jer će naslediti zemlju.

6 Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi.

7 Blago milostivima, jer će biti pomilovani.

8 Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti.

9 Blago onima koji mir grade, jer će se sinovima Božijim zvati.

10 Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko.

11 Blago vama ako vas uzasramote i uzprogone i reknu na vas svakojake rđave
reči lažući, mene radi.

12 Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako
progonili proroke pre vas.

13 Ali teško vama bogati, jer ste već primili utehu svoju.
14 Teško vama siti sad! Jer će te ogladneti. Teško vama koji se smejete sada! Jer
će te zaplakati i zaridati.

15 Teško vama kad stanu svi dobro govoriti za vama! Jer su tako činili i lažnim
prorocima očevi njihovi.

16 Vi ste so zemlji: ako so obljutavi, čime će se soliti? Ona već neće biti ni za
što, osim da se prospe na polje i da je ljudi pogaze.

17 Vi ste svetlost svetu. Ne može se grad sakriti kad na gori stoji.

18 Niti se užiže sveća i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u
kući.

19 Tako da se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave
oca vašega koji je na nebesima.

20 Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da

pokvarim nego da ispunim.

21 Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega
slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.

22 Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti, i nauči tako ljude,

najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki
nazvati u carstvu nebeskome.

23 Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja,
nećete ući u carstvo nebesko.

24 Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije biće kriv sudu.

25 A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svojega ni za što, biti kriv
sudu; a ako li ko kaže bratu svojemu: raka! Biće kriv skupštini; a ako kaže;
budalo! Biće kriv paklu ognjenom.

26 Zato dakle ako prineseš svoj dar oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima
nešto na te,

27 Ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi prije te se pomiri sa bratom svojim,
pa onda dođi i prinesi dar svoj.
28 Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu s njim, da te suparnik ne
preda sudiji, a sudija da te ne preda sluzi i u tamnicu da te ne vrgnu.

29 Zaista ti kažem: nećeš izaći odande dok ne daš do poslednje pare.

30 Čuli ste kako je rečeno starima: ne čini preljube.

31 A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je počinio

preljubu u srcu svome.

32 A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer je bolje
da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao.

33 I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe: jer je bolje da
pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao.

34 Tako je kazano: ako ko pusti ženu svoju, da joj da knjigu raspusnu.

35 A ja vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te
čini preljubu; i koji puštenicu uzme čini preljubu.

36 Još ste čuli kako je kazano starima: ne kuni se krivo, a ispuni što si se
Gospodu zakleo.

37 A ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je presto Božiji.

38 Ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim; ni Jerusalimom, jer je grad

velikoga cara.

39 Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne belom ili crnom
učiniti.

40 Dakle neka bude vaša reč: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga, od zla je.

41 Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub.

42 A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnom

tvom obrazu, obrni mu i drugi.

43 I koji hoće da se sudi sa tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.

44 I ako te potera ko jednu milju, idi sa njim dve.

45 Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.

46 Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjeg svojeg, i mrzi na neprijatelja svojega.

47 A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu,
činite dobro onima koji na vas mrze, i molite se Bogu za one koji vas gone;

48 Da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapoveda svome

suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.

49 Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici?

50 I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i
neznabošci?

51 I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti, kakva vam je
hvala? Jer i grešnici daju grešnicima u zajam da uzmu opet onoliko.

52 Ali ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro; i dajite u zajam ne nadajući se

ničemu, i biće vam velika plata, i bićete sinovi najvišega, jer je on blag i
neblagodarnima i zlima.

53 Budite dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv.

54 Pazite da pravdu svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide; inače plate
nemate od oca svojega koji je na nebesima.

55 Kad dakle daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po
zbornicama i po ulicama da ih hvale ljudi. Zaista vam kažem: primili su platu
svoju.

56 A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja.

57 Tako da bude milostinja tvoja tajna; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi
javno.

58 I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemeri, koji rado po zbornicama i na

raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem da su
primili platu svoju.

59 A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu
svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.
60 A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da će za
mnoge reči svoje biti uslišene.

61 Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta treba vama pre molitve vaše.

62 Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje;

63 Da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu;

64 Hleb naš potrebni daj nam danas;

65 I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim;

66 I ne navedi nas u napast; no izbavi nas od zla. Jer je tvoje carstvo, i sila, i
slava va vjek. Amin.

67 Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski.

68 Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni otac vaš neće oprostiti vama
grehe vaše.

69 A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri; jer oni načine bleda lica svoja
da ih vide ljudi gde poste. Zaista vam kažem da su primili platu svoju.

70 A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i licesvoje umij.

71 Da te ne vide ljudi gde postiš, nego otac tvoj koji je u tajnosti; i otac tvoj koji
vidi tajno, platiće tebi javno.

72 Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lupeži
potkopavaju i kradu;

73 Nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži
ne potkopavaju i ne kradu.

74 Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.

75 Sveća je telu oko. Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve će telo tvoje svetlo
biti.

76 Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Ako je dakle
svetlo što je u tebi tama, a kamo li tama?
77 Niko ne može dva gospodara služiti: jer ili će na jednoga mrziti, drugoga
ljubiti; ili jednome voleti, a za drugog ne mariti. Ne možete Bogu služiti i
mamoni.

78 Zato vam kažem: ne brinite se za život svoj, šta će te jesti ili šta će te piti; ni
za telo svoje, u što će te se obući. Nije li život pretežniji od hrane, i telo od
odela?
79 Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa
otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?

80 A ko od vas brinući se može primaknuti rastu svome lakat jedan?

81 I za odelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se

niti predu.

82 Ali ja vam kažem da ni Solomon u svoj svojoj slavine obuče se kao jedan od
njih.

83 A kad travu po polju, koja danas jest a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a
kamoli vas, maloverni?

84 Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čim ćemo se
odenuti?

85 Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i otac vaš nebeski da vama treba sve ovo.

86 Nego ištite najpre carstva Božijeg, i pravde njegove, i ovo će vam se sve
dodati.

87 Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu
zla svoga.

88 Ne sudite da vam se ne sudi.

89 Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom merom merite,
onakvom će vam se meriti.

90 Dajte, i daće vam se: meru dobru i nabijenu i stresenu i preopunu daće vam u
naručje vaše. Jer kakvom merom dajete onakom će vam se vratiti.

91 A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osećaš?
92 Ili, kako možeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvojega; a
eto brvno u oku tvome?

93 Licemerje! Izvadi najpre brvno iz oka svojega, pa ćeš onda videti izvaditi
trun iz oka brata svojega.

94 Ne dajte svetinje psima; niti mećite bisera svojega pred svinje, da ga ne

pogaze nogama svojima, i vrativši se ne rastrgnu vas.

95 Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.

96 Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se.

97 Ili koji je među vama čovek u koga ako zaište sin njegov hleba kamen da mu
da?

98 Ili ako ribe zaište da mu da zmiju?

99 Kad dakle vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više
otac vaš nebeski dati dobra onima koji ga mole?

100 Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima; jer je to zakon i
proroci.

101 Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i
mnogo ih ima koji njim idu.

102 Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.

103 Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra
su vuci grabljivi.

104 Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere sa trnja grožđe, ili sa
čička smokve?

105 Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa.

106 Ne može drvo dobro rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati.

107 Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, seku i u oganj bacaju.

108 I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih.

109 Dobar čovek iz dobre klijeti srca svojega iznosi dobro, a zao čovek iz zle
klijeti srca svojega iznosi zlo.

110 Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar
čovek koji sazida kuću svoju na kamenu;

111 I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne
pade; jer beše utvrđena na kamenu.

112 A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud
koji sazida kuću svoju na pesku:

113 I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i
raspade se strašno.

114 I kad svrši Isus reči ove, diviše se narod nauci njegovoj.

115 Jer ih učaše kao onaj koji vlast ima, a ne kao književnici.

XII.

Ubeđivanja.

A kad siđe sa gore, za njim iđaše naroda mnogo.

2 I on se čuđaše zbog njihovog neverovanja. I hodaše po selima, učeći.

3 Dođite k meni, svi vi koji radite i nosite teško breme, i ja ću vam dati odmora.

4 Uzmite moj jaram na se, i učite od mene; jer ja sam pokoran i ponizan u srcu: i
ja ću naći mir vašim dušama.

5 Jer moj jaram je lak, i moj teret blag.

XIII.

Žena ga pomaza.

Moliše ga pak jedan od fariseja da bi obedovao kod njega; i ušavši u kuću

farisejevu, sede u trpezu.

2 I gle, žena u gradu koja beše grešnica doznavši da je Isus za trpezom u kući
farisejevoj, donese sklenicu mira;
3 I stavši straga kod nogu njegovih plakaše, i stade prati noge njegove suzama, i
kosom od svoje glave otiraše i celivaše noge njegove, i mazaše mirom.

4 A kad vide farisej koji ga je pozvao, reče u sebi govoreći: da je on prorok,

znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica.

5 I odgovarajući Isus reče mu: Simone! Imam ti nešto kazati. A on reče:

učitelju! kaži.
6 A Isus reče: dvojica bejahu dužni jednome dužniku, jedan beše dužan pet
stotina a drugi pedeset.

7 A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži koji će ga od njih

dvojice više ljubiti.

8 A Simon odgovarajući reče: mislim onaj kome najviše pokloni. A on mu reče:

pravo si sudio.

9 I okrenuvši se ka ženi reče Simonu: vidiš li ovu ženu? Ja uđoh u tvoju kuću, ni
vode mi na noge nisi dao; a ona suzama obli mi noge, i kosom od glave svoje
otr.

10 Cjeliva mi nisi dao; a ona od kako uđoh ne prestade celivati mi noge.

11 Uljem nisi pomazao glave moje; a ona mirom pomaza mi noge.

12 Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome
se malo oprašta ima malu ljubav.

13 A njoj reče: opraštaju ti se gresi.

14 I stadoše u sebi govoriti oni što seđahu sa njim za trpezom: ko je ovaj što i
grehe oprašta?

15 A ženi reče: vera tvoja pomože ti; idi s mirom.

XIV.

Pravila.

Dok on još govoraše k ljudima, gle, mati njegova i braća njegova stajahu na
polju i čekahu da govore sa njim.
2 I neko mu reče: evo mati tvoja i braća tvoja stoje na polju, radi su da govore sa
tobom.

3 A on odgovori i reče onome što mu kaza: ko je mati moja, i ko su braća moja?

4 I pogledavši one koji su sedeli oko njega, reče: Eto mati moja i braća moja!

5 Jer ko izvršuje volju oca mojega koji je na nebesima, onaj je moj brat i sestra i
mati.
6 Kad se na njih skupiše hiljade naroda da stadoše gaziti jedan drugoga, onda
poče najpre govoriti učenicima svojim: čuvajte se kvasca farisejskog, koji je
licemerje.

7 Jer ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati.

8 Jer što u mraku rekoste, čuće se na videlu; i što na uho šaptaste u klijetima,
propovedaće se na krovovima.

9 Ali vam kažem, prijatelji moji: ne bojte se od onih koji ubijaju telo i potom ne
mogu ništa više učiniti.

10 Nego ću vam kazati koga da se bojite: bojte se onoga koji ima vlast, pošto
ubije, baciti vas u pakao može: da, kažem vam, onoga se bojte.

11 Ne prodaje li se pet vrabaca za dva groša? I ni jedan od njih nije zaboravljen

pred Bogom.

12 A u vas je i kosa na glavi izbrojana. Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo

vrabaca.

13 Reče mu pak neki iz naroda: učitelju! reci bratu mojemu da podeli sa mnom
nasledstvo.

14 A on mu reče: čoveče! Ko je mene postavio sudijom ili kmetom nad vama?

15 A njima reče: gledajte i čuvajte se od lakomstva; jer niko ne živi onim što je
suviše bogat.

XV.

Priča o bogatom čoveku.

Kaza im pak priču govoreći: U jednoga bogatog čoveka rodi njiva.

2 I misliše u sebi govoreći: šta ću činiti? Nemam u šta sabrati svoje letine.

3 I reče: evo ovo ću činiti: srušiću žitnice svoje i načiniću veće; i onde ću sabrati
sva svoja žita i dobro svoje.

4 I kazaću duši svojoj: dušo! Imaš mnogo imanje na mnogo godina; počivaj,
jedi, pij, veseli se.

5 A Bog njemu reče: bezumniče! Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što si
pripravio čije će biti?

6 Tako biva onome koji sebi teče blago a ne bogati se u Boga.

XVI.

Pravila.

A učenicima svojim reče: Zato vam kažem: ne brinite se dušom svojom šta će te
jesti, ni telom u šta ćete se obući.

2 Duša je pretežnija od jela i telo od odela.

3 Pogledajte gavrane kako ne siju, ni žanju, koji nemaju podruma ni žitnica, i

Bog ih hrani: a koliko ste vi pretežniji od ptica?

4 A ko od vas brinući se može primaknuti rastu svojemu lakat jedan?

5 A kad ni najmanje što ne možete, zašto se brinete za ostalo?

6 Pogledajte ljiljane kako rastu: ne trude se, niti predu; ali ja vam kažem da ni
Solomon u svoj slavi svojoj ne obuče se kao jedan od njih.

7 A kad travu po polju, koja danas jest a sutra se u peć baca, Bog tako odeva, a
kamo li vas, maloverni!

8 I vi ne ištite šta će te jesti ili šta će te piti, i ne brinite se.

9 Jer ovo sve ištu i neznabošci ovoga sveta; a otac vaš zna da vama treba ovo.

10 Nego ištite carstva Božijega, i ovo će vam se sve dati.

11 Ne boj se, malo stado! jer bi volja vašega oca da vam da carstvo.
12 Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće oveštati,
koja se nikad neće isprazniti, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac
jede.

13 Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše.

14 Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene.

15 I vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati sa svadbe da mu

odmah otvore kako dođe i kucne.

16 Blago onim slugama koje nađe gospodar kad dođe a oni stražare. Zaista vam
kažem da će se zapregnuti, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti.

17 I ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago onim
slugama.

18 Ali ovo znajte: Kad bi znao domaćin u koji će čas doći lupež, čuvao bi i ne bi
dao potkopati kuće svoje.

19 I vi dakle budite gotovi; jer u koji čas ne mislite doći će sin čovečiji.

20 A Petar mu reče: Gospode! Govoriš li nama ovu priču ili svima?

21 A Gospod reče: Ko je dakle taj verni i mudri pristav kojega postavi gospodar
nad čeljadi svojom da im daje hranu na obrok?

22 Blago tome sluzi kojega došavši gospodar njegov nađe da izvršuje tako.

23 Zaista vam kažem: nad svim svojim imanjem postaviće ga.

24 Ako li reče sluga u srcu svojemu: neće moj gospodar još za dugo doći; i stane
biti sluge i sluškinje, i jesti i piti, i opijati se;

25 Doći će gospodar toga sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli, i
raseći će ga, i deo njegov staviće sa nevernima.

26 A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio, niti učinio
po volji njegovoj, biće vrlo bijen.

27 A koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano
mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega.
28 A narodu govoraše: kad vidite oblak gde se diže od zapada odmah kažete:
biće dažd; i biva tako.

29 I kad vidite jug da duva kažete: biće vrućina; i biva.

30 Licemeri! Lice neba i zemlje umete poznavati, a vremena ovoga kako ne

poznajete?

31 Zašto pak i sami od sebe ne sudite pravedno?

32 Jer kad ideš sa svojim suparnikom knezu, gledaj ne bi li se na putu s njim

poravnao da te ne pritegne sudija, i sudija da te ne preda sluzi, i sluga da te ne
baci u tamnicu.

33 Kažem ti: nećeš odande izići dok ne daš i poslednje pare.

34 U to vreme pak dođoše neki i kazaše za Galilejce kojih krv pomeša Pilat sa
žrtvama njihovim.

35 I odgovarajući Isus reče im: mislite li da su ti Galilejci bili najgrešniji od svih

Galilejaca, jer tako postradaše?

36 Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi će te tako izginuti.

37 Ili onih osamnaest što na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su
oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana?

38 Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi će te tako izginuti.

XVII.

Priča o smokvinom drvetu.

Kaza im pak ovu priču: jedan čovek imade smokvu posađenu u svome
vinogradu, i dođe da traži roda na njoj, i ne nađe.

2 Onda reče vinogradaru: evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj
smokvi, i ne nalazim; poseci je dakle, zašto zemlji da smeta?

3 A on odgovarajući reče mu: gospodaru! Ostavi je i za ovu godinu dok okopam

oko nje i obaspem gnojem;
4 Pa da ako rodi: ako li ne, poseći ćeš je na godinu.

XVIII.

Pravila.

A kad govoraše, moliše ga nekakav farisej da obeduje u njega. A on ušavši sede

za trpezu.

2 A farisej se začudi kad vide da se najpre ne umi pre obeda.

3 A Gospod reče mu: sad vi fariseji spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra vam je
puno grabeža i zlobe.

4 Bezumni! Nije li onaj načinio i iznutra koji je spolja načinio.

5 Ali dajite milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto.

6 Ali teško vama farisejima što dajete desetak od metvice i od rute i od svakoga
povrća, a prolazite pravdu i ljubav Božiju: ovo je trebalo činiti, i ono ne
ostavljati.

7 Teško vama farisejima što tražite začelja po zbornicama i da vam se klanja po

ulicama.

8 Teško vama književnici i fariseji licemeri, što ste kao sakriveni grobovi po
kojima ljudi idu i ne znadu ih.

9 A neki od zakonika odgovarajući reče: učitelju! govoreći to i nas sramotiš.

10 A on reče: teško i vama zakonicima što tovarite na ljude bremena preteška za

nošenje, a vi jednim svojim prstom nećete da ih prihvatite.

11 Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji hteše
da uđu, zabraniste im.

12 A kad im on ovo govoraše, počeše književnici i fariseji vrlo navaljivati k

njemu i mnogom pitanjima zbunjivati ga.

13 Vrebajući i pazeći na njega ne bi li što ulovili iz usta njegovih da ga okrive.

XIX.
Priča o sijaču.

I onaj dan izašavši Isus iz kuće sedaše kod mora.

2 I sabraše se oko njega ljudi mnogi, tako da je morao ući u lađu i sesti; a narod
sav stajaše po bregu.

3 I on im kazivaše mnogo u pričama govoreći: gle, iziđe sijač da sije.

4 I kad sijaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne bijaše mnogo zemlje, i odmah

iznikoše; jer ne bijaše u dubinu zemlje;

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i davaše rod, jedno po sto, a jedno po

šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

10 I pristupivši učenici rekoše mu: zašto im govoriš u pričama?

11 Vi pak čujte priču o sijaču.

12 Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade

posijano u srcu njegovom: to je oko puta posijano.

13 A na kamenu posijano to je koji sluša reč i odmah s radosti primi je;

14 Ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad bude do nevolje ili ga
poteraju reči radi, odmah udari na trag.

15 A posijano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovoga sveta i prevara

bogatstva zaguše reč, i bez roda ostane.

16 A posijano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji dakle i rod
rađa, i donosi jedan po sto, a jedan po šezdeset, a jedan po trideset.

XX.
Pravila.

I govoraše im: eda li se sveća užiže da se metne pod sud ili pod odar? a ne da se
na svećnjak metne?

1 Jer nema ništa tajno što neće biti javno; niti ima što sakriveno što neće izaći na
videlo.

2 Ako ima ko uši da čuje neka čuje.

XXI.

Drugu priču kaza im govoreći: carstvo je nebesko kao čovek koji posija dobro
seme u polju svojemu.

2 A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa ode.

3 A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj.

4 Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: gospodaru! nijesi li ti dobro seme
sijao na svojoj njivi? Odkuda dakle kukolj?

5 A on reče im: neprijatelj čovek to učini. A sluge rekoše mu: hoćeš li dakle da
idemo da ga počupamo?

6 A on reče: ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu.

7 Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima:
saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu odvezite u
žitnicu moju.

8 Tada ostavi Isus ljude, i dođe u kuću. I pristupiše k njemu učenici njegovi
govoreći: kaži nam priču o kukolju na njivi.

9 A on odgovarajući reče im: koji sije dobro seme ono je sin čovečiji;

10 A njiva je svet; a dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla;

11 A neprijatelj koji ga je posijao jest đavo; a žetva je kraj sveta; a žeteoci su

anđeli.

12 Kao što se dakle kukolj sabire, i ognjem sažiže, tako će biti na kraju ovog
sveta.
13 Poslaće sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i
koji čine bezakonje.

14 I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.

15 Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima uši da
čuje neka čuje.

16 Još je carstvo nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši čovek sakri i
od radosti za to otide i sve što ima prodade i kupi polje ono.

17 Još je carstvo nebesko kao čovek trgovac koji traži dobra bisera:

18 Pa kad nađe jedno vrlo vredno zrno bisera, ode i proda sve što ima i kupi ga.

19 Još je carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i zagrabi od svake vrste
ribe:

20 Koja kad se napuni, izvukoše je na kraj, i sedeći, izbraše dobre u sudove, a

zle baciše na polje.

21 Tako će biti na kraju sveta: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih.

22 I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.

23 Reče im Isus: razumeste li sve ovo? Rekoše mu: da, Gospode.

24 A on im reče: zato je svaki književnik koji se naučio carstvu nebeskome kao

domaćin koji iznosi iz kleti svoje novo i staro.

XXII.

Pravila.

I on reče, takvo je carstvo božije, kao da čovek baci seme u zemlju;

2 I spava, ustaje i leže, a seme će izniknuti i porasti, a da on ne zna kako.

3 Jer zemlja sama podigne voće; prvo koren, zatim drvo, nakon toga plod.

4 Ali kada stigne plod, odmah ga on u košaru skuplja, jer vreme je žetve.
5 A on im reče: kakvo je carstvo Božije? i kakvo ću kazati da je?

6 Ono je kao zrno gorušičino, koje kad se posije u zemlju, najmanje je od

svakoga drugog u zemlji:

7 Ali kada je posijano, ono izraste, i posta drvo veliko, i ptice nebeske useliše se
u grane njegove.

8 I u mnogim pričama govorio im je on, kada su hteli da slušaju.

9 Ali nikada ne govoraše im bez priče; a kada bi bili sami, objašnjavao bi svojim
učenicima.

10 I dogodi se dok bejahu na putu, jedan čovek reče Isusu: Gospode! Pratiću te
ma gde išao.

11 I Isus mu reče: lisice imaju rupe, i ptice gnezda; ali sin čovečiji nemaše gde
glavu spustiti.

12 I reče drugome: prati me. Ovaj odgovori: Gospode, dozvoli mi da sahranim

oca.

13 Isus mu odgovori: Neka mrtvi sahranjuju mrtve, a ti idi i propovedaj carstvo

Božije.

14 I drugi mu reče: Gospode! Ja ću te pratiti; ali pusti prvo da odem pozdraviti

one što kod kuće ostaju.

15 A Isus mu reče: nijedan čovek koji stavi ruku na plug i okrene se nije
dostojan carstva Božijeg.

16 I odlazeći Isus odande vide čoveka gde sedi na carini, po imenu Mateja, i
reče: hajde za mnom.

17 I ustavši ode za njim.

18 I kad jeđaše u kući, gle, mnogi carinici i grešnici dođoše i jeđahu sa Isusom i
s učenicima njegovim.

19 I videvši to fariseji govorahu učenicima njegovim: zašto sa carinicima i

grešnicima učitelj vaš jede i pije?
20 A Isus čuvši to reče im: ne trebaju zdravi lekara nego bolesni: jer ja nisam
došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.

XXIII.

Priča o novom vinu i starim mehovima.

Jer niko ne meće nove zakrpe na staru haljinu; jer će zakrpa oderati od haljine, i
gora će rupa biti.

2 Niti se ljeva vino novo u mehove stare; inače mehovi prodru se i vino se
prolije, i mehovi propadnu.

3 Nego se ljeva vino novo u mehove nove, i oboje se sačuva.

4 Niti čovek koji je probao staro vino odmah traži novo, jer on kaže, staro je
bolje.

XXIV.

Prorok nema časti u svojoj zemlji.

I iziđe odande, i dođe na svoju postojbinu; i za njim idoše učenici njegovi.

2 I kad dođe subota, poče učiti u zbornici. I mnogi koji slušahu, divljahu se
govoreći: otkud ovome to? I kakva mu je premudrost dana? I čudesa takva
njegovim rukama čine se?

3 Nije li ovo drvodelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov?

4 I nisu li sestre njegove ovde među nama? I sablažnjavahu se o njega.

5 A Isus reče im: nigde nije prorok bez časti do na postojbini svojoj i u rodu i u
domu svome.

XXV.

Uputstva za misiju, povratak apostola.

A gledajući ljude sažali mu se, jer bijahu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira.

2 I dozva dvanaestoricu, i poče ih slati dva i dva, i davaše im vlast nad

duhovima nečistim.
3 Ovih dvanaest posla Isus i zapovedi im govoreći: na put neznabožaca ne idite,
i u grad Samarjanski ne ulazite.

4 Nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.

5 Ne nosite zlata ni srebra ni mjedi u pojasima svojim,

6 Ni torbe na put, ni dve haljine ni obuće ni štapa; jer je poslenik dostojan svoga
jela.

7 A kad u koji grad ili selo uđete, ispitajte ko je u njemu dostojan, i onde
ostanite dok ne iziđete.

8 A ulazeći u kuću nazovite joj: mir kući ovoj.

9 I ako bude kuća dostojna, doći će mir vaš na nju; a ako li ne bude dostojna,
mir će se vaš k vama vratiti.
10 A ako vas ko ne primi niti posluša reči vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada
onoga otresite prah sa nogu svojih.

11 Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj u dan

strašnog suda nego li gradu onome.

12 Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i
bezazleni kao golubovi.

13 A čuvajte se od ljudi; jer će vas oni predati sudovima, i po zbornicama

svojim biće vas.

14 I pred vlastelu i careve vodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i

neznabošcima.

15 A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi: Jer vam kažem zaista,
nećete obići gradova Izrailjevih dok dođe sin čovečiji.

16 Ne bojte ih se dakle; jer nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što
se neće doznati.

17 Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam se šapće na uši,
propovedajte sa krovova.
18 I ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga
koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.

19 Ne prodaju li se dva vrapca za jednu paru? Pa ni jedan od njih ne može pasti

na zemlju bez oca vašega.

20 A vama je i kosa na glavi sva izbrojana.

21 Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca.

22 I oni odoše propovedajući da ljudi treba da se pokaju.

23 I skupiše se apostoli k Isusu, i javiše mu sve i što učiniše i šta ljudi naučiše.

XXVI.

Pravila.

Nakon ovih stvari Isus iđaše Galilejom: i ne iđaše Palestinom, jer su ga jevreji
tražili kako bi ga ubili.

2 I skupiše se oko njega fariseji i neki od književnika koji bijahu došli iz

Jerusalima.

3 I videvši neke od učenika njegovih da nečistim, to jest neumivenim, rukama

jedu hleb, ukoriše ih.

4 Jer fariseji i svi Jevrejine ne jedu dok ne umiju ruke do lakata, držeći se onoga
što im je ostalo od starijih.

5 I kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te
drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe.

6 A potom pitahu ga fariseji i književnici: zašto učenici tvoji ne žive kao što
nam je ostalo od starijih, nego jedu hleb neumivenim rukama?

7 I dozvavši sav narod reče im: poslušajte mene svi, i razumite.

8 Ništa nema što bi čoveka moglo opoganiti da uđe spolja u njega, nego što
izlazi iz njega je ono što pogani čoveka.

9 Ako ko ima uši da čuje neka čuje.

10 I kad dođe od naroda u kuću pitahu ga učenici njegovi za priču.

11 I reče im: zar ste i vi tako nerazumni? Ne razumete li da što god u čoveka
spolja ulazi ne može ga opoganiti?

12 Jer mu ne ulazi u srce nego u trbuh; i izlazi napolje čisteći sva jela.

13 Još reče: što izlazi iz čoveka ono pogani čoveka.

14 Jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva,

15 Krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na

Boga, ponos, bezumlje.

16 Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.

17 I ustavši odande ode na krajeve Tirske i Sidonske, i ušavši u kuću htede da

niko ne čuje za njega; i ne može se sakriti.
18 U isto vreme dođoše učenici k Isusu, pitajući: Ko je najveći u carstvu
nebeskome?

19 I Isus pozva dete i posede ga među njih,

20 I reče im: zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, neće te
ući u carstvo nebesko.

21 Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskome.

22 Teško svetu od sablazni; jer je potrebno da dođu sablazni, ali teško onom
čoveku kroz koga dolazi sablazan.

23 Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe: bolje
ti je ući u život hromu ili kljastu, nego li sa dve ruke i dve noge da te bace u
oganj večni.

24 I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe: bolje ti je sa jednim

okom u život ući, nego sa dva oka da te bace u pakao ognjeni.

25 Šta vam se čini? Kad ima jedan čovek sto ovaca pa zađe jedna od njih, ne
ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla?

26 I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego
onima devedeset i devet što nisu zašle.
27 Tako nije volja oca vašega nebeskoga da pogine jedan od ovih malih.

28 Ako liti sagreši brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim; ako te
posluša, dobio si brata svojega.

29 Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da sve reči ostanu
na ustima dva ili tri svedoka.

30 Ako li njih ne posluša, kaži crkvi; a ako li ne posluša ni crkve, da ti bude kao
neznabožac i carinik.

31 Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode! Koliko puta ako mi sagreši brat
moj da mu oprostim? Do sedam puta?

32 Reče njemu Isus: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset.

XXVII.
Priča o zlom slugi.

Zato je carstvo nebesko kao čovek car koji namisli da se proračuna sa svojim
slugama.

2 I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata.

3 I budući da nemaše čim platiti, zapovedi gospodar njegov da ga prodaju, i

ženu njegovu i decu, i sve što ima; i da mu se plati.

4 No sluga taj pade i klanjaše mu se govoreći: gospodaru pričekaj me, i sve ću ti

platiti.

5 A gospodaru se sažali za tim slugom, pusti ga i dug oprosti.

6 A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji mu je dužan sto
groša, i uhvativši ga daviše ga govoreći: daj mi što si dužan.

7 Pade drugar njegov pred noge njegove i moliše ga govoreći: pričekaj me, i sve
ću ti platiti.

8 A on ne htede, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne plati duga.

9 Videvši pak drugari njegovi taj događaj žao im bi vrlo, i otišavši kazaše svom
gospodaru sav događaj.
10 Tada ga dozva gospodar njegov, i reče mu: zli slugo! Sav dug onaj oprostih
tebi, jer si me molio.

11 Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se

smilovah?

12 I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne plati sav dug

svoj.

13 Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu
svojemu od srca svojih.

XXVIII.

Misija sedamdesetorice.

A potom izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu, i posla ih dva po dva pred

licem svojim u svaki grad i u mesto kuda htede sam doći.

2 A reče im: žetva je dakle velika a poslenika malo; nego se molite gospodaru
od žetve da izvede poslenike na žetvu svoju.

3 Idite; eto ja vas šaljem kao jaganjce među vukove.

4 Ne nosite kese ni torbe ni obuće, i nikoga ne pozdravljajte na putu.

5 U koju god kuću uđete najpre govorite: mir kući ovoj.

6 I ako dakle bude onde sin mira, ostaće na njemu mir vaš; ako li ne bude,
vratiće se k vama.

7 A u onoj kući budite, i jedite i pijte što u njih ima; jer je poslenik dostojan
svoje plate; ne prelazite iz kuće u kuću.

8 I u koji god grad dođete i prime vas, jedite što se donese pred vas.

9 I u koji god grad dođete i ne prime vas, izašavši na ulice njegove recite:

10 I prah od grada vašega koji je prionuo za nas otresamo vam; ali ovo znajte da
se približi k vama carstvo Božije.

11 Kažem vam da će Sodomu biti lakše u onaj dan nego li gradu onome.
XXIX.

Praznik građenja sjenica.

Bijaše pak blizu praznik jevrejski građenja sjenica.

2 Tada mu rekoše braća njegova: iziđi odavde i idi u Judeju, da i učenici tvoji
vide dela tvoja koja činiš;

3 Jer niko ne čini što je tajno a sam traži da je poznat. Ako to činš javi sebe
svetu.

4 Jer ni braća njegova ne verovahu ga.

5 Tada im reče Isus: vreme moje još nije došlo, a vreme je vaše svagda gotovo.

6 Ne može svet mrzeti na vas: a na mene mrzi, jer ja svedočim za njega da su

dela njegova zla.

7 Vi iziđite na praznik ovaj: ja još neću izići na praznik ovaj, jer se vreme moje
još nije navršilo.

8 Rekavši im ovo osta u Galileji.

9 A kad iziđoše braća njegova na praznik, tada i sam iziđe, ne javno nego kao
tajno.

10 A Jevreji ga tražiše na praznik i govoriše: gde je on?

11 I bejahu za njega mnoge raspre u narodu: jedni govorahu: da je dobar, a

drugi: nije, nego vara narod.

12 Ali niko ne govoraše javno za njega od straha jevrejskoga.

13 Ali odmah u polovini praznika iziđe Isus u crkvu i učaše.

14 I divljahu se Jevreji govoreći: kako ovaj zna knjige a nije se učio?

15 Tada im odgovori Isus i reče: moja nauka nije moja, nego onoga koji me je
poslao.
16 Ne dade li Mojsije vama zakon i niko od vas ne živi po zakonu? Zašto tražite
da me ubijete?

17 Odgovori narod i reče: je li đavo u tebi? Ko traži da te ubije?

18 Odgovori Isus i reče im: jedno delo učinih i svi se divite tome.

19 Mojsije vam dade da se obrezujete (ne kao da je od Mojsija, nego od otaca); i

u subotu obrezujete čoveka.

20 Ako se čovek u subotu obrezuje da se ne pokvari zakon Mojsijev, srdite li se

na mene što svega čoveka iscelih u subotu?

21 Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite.

22 Tada govorahu neki od Jerusalimljana: nije li to onaj kojega traže da ubiju?

23 I gle, kako govori slobodno i ništa mu ne vele: da ne doznaše naši knezovi da

je on zaista Hristos?

24 Čuše fariseji od naroda takav govor za njega, i poslaše fariseji i glavari

sveštenički sluge da ga uhvate.

25 Tako raspra postade u narodu njega radi.

26 A neki od njih htedoše da ga uhvate; ali niko ne metnu ruke na njega.

27 Dođoše pak sluge ka glavarima svešteničkim i farisejima; i oni im rekoše:

zašto ga ne dovedoste?

28 A sluge odgovoriše: nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek.

29 Tada im odgovoriše fariseji: zar se i vi prevariste?

30 Verova li ga ko od knezova ili od fariseja?

31 Nego narod ovaj, koji ne zna zakona, proklet je.

32 Reče im Nikodim što dolazi k njemu noću, koji beše jedan od njih:

33 Eda li zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini?
34 Odgovoriše mu i rekoše: nisi li i ti iz Galileje? Razgledaj i vidi da prorok iz
Galileje ne dolazi.

35 I otidoše svaki svojoj kući.

XXX.

Dobri pastir.

Zaista, zaista vam kažem: ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na
drugom mestu on je lupež i hajduk;

2 A koji ulazi na vrata jest pastir ovcama.

3 Njemu vratar otvara, i ovce glas njegov slušaju, i svoje ovce zove po imenu, i
izgoni ih.

4 I kad svoje ovce istera, ide pred njima, i ovce idu za njim, jer poznaju glas
njegov.

5 A za tuđinom neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa tuđega.

6 Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.

7 A najamnik, koji nije pastir, kome nisu ovce svoje, vidi vuka gde ide, i
ostavlja ovce, i beži: i vuk razgrabi ovce i rastera ih.

8 A najamnik beži, jer je najamnik i ne mari za ovce.

9 Ja sam pastir dobri i znam svoje, i moje mene znaju.

10 I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas
moj, i biće jedno stado i jedan pastir.

XXXIII.

Voli Gospoda i bližnjega svoga; Priča o samarićaninu

I gle, ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: učitelju, šta ću činiti da dobijem
život večni?

2 A on mu reče: šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?

3 A on odgovarajući reče: ljubi gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i
svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom; i bližnjega
svojega kao samoga sebe.

4 Reče mu pak: pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ.

5 A on htede da se opravda, pa reče Isusu: a ko je bližnji moj?

6 A Isus odgovarajući reče: jedan čovek silaziše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga

uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izranjavaše, pa otidoše, ostavivši ga napola
mrtva.

7 A iznenada silaziše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe.

8 A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi i videvši ga prođe.

9 A Samarićanin nekakav prolazeći dođe nad njega, i videvši ga sažali mu se.

10 I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse
dovede u gostionicu, i ostade oko njega.

11 I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: gledaj ga, i
što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.

12 Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili
hajduci?

13 A on reče: onaj koji se smilovao na njega. A Isus mu reče: idi, i ti čini tako.

XXXIV.

Oblik molitve.

I kad se moliše Bogu na jednom mestu pa presta, reče mu neki od učenika

njegovih: Gospode, nauči nas moliti se Bogu, kao što i Jovan nauči učenike
svoje.

2 A on im reče: kad se molite Bogu govorite: oče naš koji si na nebesima, da se

sveti ime tvoje; da dođe carstvo tvoje; da bude volja tvoja i na zemlji kao na
nebu;

3 Hleb naš potrebni daj nam svaki dan;

4 I oprosti nam grehe naše, jer i mi opraštamo svakome dužniku svojemu; i ne
navedi nas u napast; nego nas izbavi od zla.

5 I reče im: koji od vas ima prijatelja, i otide mu u ponoći i reče mu: prijatelju,
daj mi tri hleba u zajam;

6 Jer mi dođe prijatelj s puta, i nemam mu šta postaviti.

7 A on iznutra odgovarajući da reče: ne uznemiruj me; već su vrata zatvorena i

deca su moja samnom u postelji, i ne mogu ustati da ti dam.

8 I kažem vam: ako i ne ustane da mu da zato što mu je prijatelj, ali za njegovo

bezobrazno iskanje ustaće i daće mu koliko treba.

9 I ja vama kažem: ištite i daće vam se: tražite i naći će te; kucajte i otvoriće
vam se.

10 Jer svaki koji ište, prima: i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se.
11 Koji je među vama otac u koga ako sin zaište hleba da mu da kamen? Ili ako
zaište ribu da mu da mesto ribe zmiju?

12 Ili ako zaište jaje da mu da škorpiju?

13 Kad dakle vi, zli budući, umete dobre dare davati deci svojoj, koliko će više
otac nebeski dati Duha svetoga onima koji ištu u njega?

XXXV.

Sabat.

I dogodi mu se da dođe u subotu u kuću jednoga kneza farisejskog da jede hleb;

i oni motriše na njega.

2 I gle, beše pred njim nekakav čovek na kome beše debela bolest.

3 I odgovarajući Isus reče zakonicima i farisejima govoreći: je li slobodno u

subotu isceljivati?

4 A oni oćuteše. I dohvativši ga se isceli ga i otpusti.

5 I odgovarajući reče im: koji od vas ne bi svojega magarca ili vola da mu padne
u bunar odmah izvadio u dan subotnji?
6 I ne mogaše mu odgovoriti na to.

XXXVI.

Pozvani na svadbu.

A gostima kaza priču, kad opazi kako biraju začelja, i reče im:

2 Kada te ko pozove na svadbu, ne sedaj u začelje, da ne bude među gostima ko

stariji od tebe;

3 I da ne bi došao onaj koji je pozvao tebe i njega, i rekao ti: podaj mesto
ovome; i onda ćeš sa stidom sesti na niže mesto.

4 Nego kada te ko pozove, došavši sedi na poslednje mesto, da ti reče kad dođe
onaj koji te pozva: prijatelju! pomakni se više; tada će tebi biti čast pred onima
koji sede s tobom za trpezom.

5 Jer svaki koji se podiže, poniziće se; a koji se ponizuje, podignuće se.

6 A i onome što ih je pozvao reče: kada daješ obed ili večeru, ne zovi prijatelja
svojih, ni braće svoje, ni rođaka svojih, ni suseda bogatih, da ne bi i oni tebe kad
pozvali i vratili ti.

7 Nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste, hrome, slepe:

8 I blago će ti biti što ti oni ne mogu vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrsenju

pravednih.

9 A kad ču to neki od onih što seđahu sa njim za trpezom reče mu: blago onome
koji jede hleb u carstvu Božijem!

10 A on mu reče: jedan čovek zgotovi veliku večeru, i pozva mnoge;

11 I kad bi vreme večeri posla slugu svojega da kaže zvanima: hajdete jer je već
sve gotovo.

12 I počeše se izgovarati svi redom; prvi mu reče: kupih njivu, i valja mi ići da
je vidim; molim te izgovori me.

13 I drugi reče: kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te

izgovori me.
14 I treći reče: oženih se, i zato ne mogu doći.

15 I došavši sluga taj kaza ovo gospodaru svome. Tada se rasrdi domaćin i reče
slugi svome: idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i
kljaste, i bogaljaste, i slepe.

16 I reče sluga: gospodaru, učinio sam kako si zapovedio, i još mesta ima.

17 I reče gospodar slugi: izađi na puteve i među ograde, te nateraj da dođu da mi

se kuća napuni.

18 Jer vam kažem da ni jedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere.

XXXVII.

Pravila.

I koji od vas kad hoće da zida kulu ne sedne najpre i ne proračuna šta će ga
stajati, da vidi ima li da može dovršiti?

2 Da ne bi, kad postavi temelj i ne uzmogne dovršiti, svi koji gledaju stali mu se
rugati

3 Govoreći: ovaj čovek poče zidati, i ne može da dovrši.

4 Ili koji car kad pođe s vojskom da se pobije s drugim carem ne seda najpre i ne
drži veće može li sa deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset
hiljada?

5 Ako li ne može, a on pošalje poslanike dok je onaj još daleko i moli da se

pomire.

XXXVIII.

Priče o izgubljenoj ovci i bludnom sinu.

I približavahu se k njemu svi carinici i grešnici da ga čuju.

2 I vikahu na njega fariseji i književnici govoreći: ovaj primi grešnike i jede s

njima.

3 A on im kaza priču ovu govoreći:

4 Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi
devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe?

5 I našavši digne je na rame svoje radujući se.

6 I došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: radujte se samnom: ja

nađoh svoju ovcu izgubljenu

7 Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednoga grešnika koji se
kaje, nego li za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.

8 Ili koja žena imajući deset talanata, ako izgubi jedan talant, ne zapali sveće, i
ne pomete kuće, i ne traži dobro dok ne nađe?

9 I našavši sazove drugarice i susede govoreći: radujte se samnom: ja nađoh

talant izgubljeni.

10 Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božijim za jednoga grešnika
koji se kaje.

11 I reče: jedan čovek imaše dva sina.

12 I reče mlađi od njih ocu: oče! daj mi dio od imanja što pripada meni. I otac
im podeli imanje.

13 I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i ode u daleku zemlju; i
onamo prosu imanje svoje živeći besputno.

14 A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji.

15 I otišavši pribi se kod jednoga čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje

svoje da čuva svinje.

16 I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne

davaše.

17 A kad dođe k sebi reče: koliko najamnika u oca mojega imaju hleba i suviše,
a ja umirem od gladi!

18 Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: oče! sagreših nebu i tebi

19 I već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednoga od svojih
najamnika.
20 I ustavši ode ocu svojemu. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov,
i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.

21 A sin mu reče; oče, sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin
tvoj.

22 A otac reče slugama svojim: iznesite najlepšu haljinu i obucite ga i podajte

mu prsten na ruku i obuću na noge.

23 I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo.

24 Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se
veseliti.

25 A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i
podvikivanje.
26 I dozvavši jednoga od slugu zapita: šta je to?

27 A on mu reče: brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdrava
video.

28 A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moliše ga.

29 A on odgovarajući reče ocu: eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih

tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jareta da bih se proveselio sa svojim
društvom;

30 A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo sa kurvama, zaklao si mu tele
ugojeno.

31 A on mu reče: sine, ti si svagda samnom, i sve je moje tvoje.

32 Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i
izgubljen beše i nađe se.

XXXIX.

Priča o nepravednom pristavu.

A učenicima svojim govoraše: beše jedan čovek bogat koji imaše pristava, i toga
oblagaše kod njega da mu prosipa imanje.
2 I dozvavši ga reče mu: šta ovo ja čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću:
jer više ne možeš kućom upravljati.

3 A pristav od kuće reče u sebi: šta ću činiti? Gospodar moj uzima od mene
upravljanje kuće: kopati ne mogu, prositi stidim se.

4 Znam šta ću činiti da bi me primili u kuće svoje kad mi se oduzme upravljanje

kuće.

5 I dozvavši redom dužnike gospodara svojega reče prvome: koliko si dužan

gospodaru mojemu?

6 A on reče: sto oka ulja .I reče mu: uzmi pismo svoje i sedi brzo te napiši
pedeset.

7 A potom reče drugome: a ti koliko si dužan? A on reče: sto oka pšenice. I reče
mu: uzmi pismo svoje i napiši osamdeset.
8 I pohvali gospodar nevernoga pristava što mudro učini; jer su sinovi ovoga
veka mudriji od sinova videla u svojemu naraštaju.

9 I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas

kad osiromašite primili u večne kuće.

10 Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u

mnogom je neveran.

11 Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom

verovati?

12 I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?

13 Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednoga mrziti
a drugoga ljubiti, ili će jednome voleti a za drugoga ne mariti. Ne možete služiti
Bogu i bogatstvu.

14 A ovo sve slušahu i fariseji, koji behu srebroljubci, i rugahu mu se.

15 I reče im: vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca
vaša; jer što je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom.

XL.

Priča o Lazaru.
Čovek neki pak beše bogat, koji se oblačiše u skerlet i u svilu, i živeše svaki dan
gospodski i veseljaše se.

2 A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima
gnojav,

3 I željaše da se nasiti mrvama koje padahu sa trpeze bogatoga; još i psi dolaziše
i lizahu njegov gnoj.

4 A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avramovo; a umre i bogati,

i zakopaše ga.

5 U paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda iz daleka Avrama i
Lazara u naručju njegovu,

6 I povikavši reče: oče Avrame! Smiluj se na me i pošalji mi Lazara neka umoči

u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome
plamenu.

7 A Avram reče: sinko, opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i

Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš.

8 I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji
bi hteli odavde k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.

9 Tada reče: molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega,

10 Jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto
mučenja.

11 Reče mu Avram: oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.

12 A on reče: ne, oče Avrame, nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se.

13 A Avram mu reče: ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane

neće verovati.

XLI.

Pravila da uvek treba biti spreman.

A učenicima reče: nije moguće da ne dođu sablazni ali teško onome s koga
dolaze;

2 Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vrat, i da ga bace u more,

nego da sablazni jednoga od ovih malih.

3 Čuvajte se. Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu.

4 I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i kaže:
kajem se, oprosti mu.

5 Koji pak od vas kad ima slugu koji ore ili čuva stoku pa kad dođe iz polja, reče
mu: hodi brzo sedi za trpezu?

6 Nego ne kaže li mu: ugotovi mi da večeram, i zapregni se te mi služi dok

jedem i pijem, pa onda i ti jedi i pij?

7 Eda li će on zahvaliti slugi tome kad završi što mu se zapovedi? Ne verujem.

8 Tako i vi kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo zaludne
sluge, jer učinismo što smo bili dužni činiti.

9 A kad ga upitaše fariseji: kad će doći carstvo Božije? odgovarajući reče im:
carstvo Božije neće doći da se vidi.

10 I kako je bilo u vreme Nojevo onako će biti u dane sina čovečijega.

11 Jeli su, pili su, ženili se, udavali se do onoga dana kad Noje uđe u barku, i
dođe potop i pogubi sve.

12 Tako kao što bi u dane Lotove: jeli su, pili su, kupovali, prodavali, sadili,
zidali;

13 A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve.

14 Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti sin čovečiji.

15 U onaj dan koji se desi na krovu a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi
da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag.

16 Setite se žene Lotove.

17 Koji pođe da sačuva dušu svoju, izgubiće je; a koji je izgubi, oživeće je.
18 Kažem vam: u onu noć biće dva na jednome odru, jedan će se uzeti a drugi će
se ostaviti;

19 Dve će žene mleti zajedno, jedna će se uzeti a druga će se ostaviti;

20 Dva će biti na njivi, jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti.

XLII.

Priče o Udovici i sudiji; Fariseju i cariniku.

Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i nedati da dotuži,

2 Govoreći: u jednome gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi se
ne stiđaše.

3 A u onome gradu beše jedna udovica i dolazaše k njemu govoreći: ne daj me

mojemu suparniku.

4 I ne htede za dugo. A najposle reče u sebi: ako se i ne bojim Boga i ljudi ne

sramim,

5 No budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi

i dosađuje.

6 Tada reče Gospod: čujte šta govori nepravedni sudija.

7 A kamoli Bog neće odbraniti izabrane svoje koji ga mole dan i noć?

8 Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali sin čovečiji kad dođe hoće li naći veru
na zemlji?

9 A i drugima koji misliše za sebe da su pravednici a druge prezirahu kaza ovu

priču:

10 Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik.

11 Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvalim te što ja nisam kao
ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik.

12 Postim dva puta u nedelji; dajem desetak od svega što imam.

13 A carinik iz daleka stajaše, i ne htede ni očiju da podigne na nebo, nego
udaraše prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome.

14 Kažem vam da ovaj ode opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se
sam podiže poniziće se; a koji se sam ponizuje podignuće se.

XLIII.

Pravila.

A kad iđahu putem i on uđe u jedno selo, a žena neka, po imenu Marta, primi ga
u svoju kuću.

2 I u nje beše sestra, po imenu Marija, koja sede kod nogu Isusovih i slušaše
besedu njegovu.

3 A Marta se beše zabunila kako će ga dočekati, i prikučivši se reče: Gospode,

zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj dakle da mi
pomogne.

4 A Isus odgovarajući reče joj: Marta, Marta, brineš se i trudiš za mnogo,

5 A samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobar deo izabrala, koji se neće uzeti
od nje.

6 I kad svrši Isus reči ovo, otide iz Galileje, i dođe u okoline Judejske preko
Jordana.

7 I za njim idoše ljudi mnogi i isceli ih onde.

8 I pristupiše k njemu fariseji da ga kušaju, i rekoše mu: može li čovek pustiti

ženu svoju za svaku krivicu?

9 A on odgovarajući reče im: niste li čitali da je onaj koji ih je u početku stvorio,

muško i žensko stvorio?

10 I reče: zato ostaviće čovek oca svojega i mater, i prilepiće se k ženi svojoj, i
biće dvoje jedno telo.

11 Tako nisu više dvoje, nego jedno telo; a što je Bog sastavio čovek da ne
rastavlja.
12 Rekoše mu: zašto dakle Mojsije zapoveda da se da knjiga raspusna, i da se
pusti?

13 Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrdoći vašega srca puštati svoje žene;
a iz početka nije bilo tako.

14 Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se
drugom, čini preljubu: i koji uzme puštenicu čini preljubu.

15 Rekoše mu učenici njegovi: ako je tako čoveku sa ženom, nije se dobro

ženiti.

16 A on reče im: ne mogu svi primiti tih reči do oni kojima je dano.

17 Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima

uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe
uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti neka primi.
18 Tada privedoše k njemu decu da metne ruke na njih, i da se pomoli Bogu; a
učenici zabranjivahu im.

19 A Isus reče: ostavite decu, i ne zabranjujte im dolaziti k meni; jer je takvih

carstvo nebesko.

20 I metnuvši na njih ruke ode odande.

21 I gle, neko pristupivši reče mu: učitelju blagi, kakvo ću dobro da učinim da
imam život večni?

22 A on reče mu: što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga. A
ako želiš ući u život, drži zapovesti.

23 Reče mu: koje? A Isus reče: da ne ubiješ; ne činiš preljube; ne ukradeš; ne

svedočiš lažno;

24 Poštuj oca i mater; i ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe.

25 Reče mu mladić: sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje; šta mi još treba?

26 Reče mu Isus: ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj
siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde zamnom.

27 A kad ču mladić reč, ode žalostan; jer beše vrlo bogat.

28 A Isus reče učenicima svojim: zaista vam kažem da je teško bogatome ući u
carstvo nebesko.

29 I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u
carstvo Božije.

30 A kad to čuše učenici, divljahu se vrlo govoreći: ko se dakle može spasiti?

31 A Isus pogledavši na njih reče im: ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve
moguće.

XLIV.

Priča o najamnicima u vinogradu.

Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji rano ujutru iziđe da najmi
poslenike u vinograd svoj.
2 I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj.

3 I izašavši u treći sat, vide druge gde stoje na čaršiji besposleni,

4 I njima reče: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo daću vam. I oni odoše.

5 I opet izašavši u šesti i deveti sat, učini tako.

6 I u jedanaesti sat izašavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: što stojite
ovde ceo dan besposleni?

7 Rekoše mu: niko nas ne najmi. Reče im: idite i vi u moj vinograd, i što bude
pravo primićete.

8 A kad bi veče, reče gospodar od vinograda pristavu svojemu: dozovi poslenike

i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih.

9 I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš.

10 A kad dođoše prvi, misliše da će viiše primiti: i primiše i oni po groš.

11 I primivši vikahu na gospodara.

12 Govoreći: ovi poslednji jedan sat radiše, i izjednači ih sa nama koji smo se
čitav dan mučili i goreli.
13 A on odgovarajući reče jednome od njih: prijatelju, ja tebi ne činim krivo;
nisi li pogodio sa mnom po groš?

14 Uzmi svoje pa idi; a ja hoću i ovom poslednjem da dam kao i tebi.

15 Ili zar ja nisam ovlašćen u svojemu činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što
sam ja dobar?

16 Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih a malo
izabranih.

XLV.

Zakhej, i priča o talentima.

I Isus uđe i prolažaše kroz Jerihon.

2 I gle, čovek po imenu Zakhej, koji beše starešina carinički, i beše bogat,

3 I iskaše da vidi Isusa da ga pozna; i ne mogaše od naroda, jer beše maloga

rasta;

4 I potrčavši napred, pope se na dud da ga vidi; jer mu je onuda trebalo proći.

5 I kad dođe Isus na ono mesto, pogledavši gore vide ga, i reče mu: Zakheju,
siđi brzo; jer mi danas valja biti u tvojoj kući.

6 I siđe brzo; i primi ga radujući se.

7 I svi, kad videše, vikahu na njega govoreći da grešnome čoveku dođe u kuću.

8 A Zakhej stade i reče Gospodu: Gospode, evo pola svoga imanja daću
siromasima, i ako sam koga zanio vratiću onoliko četvoro.

9 A Isus mu reče: danas dođe spasenije kući ovoj; jer je i ovo sin Avramov.

10 Jer je sin čovečiji došao da nađe i spase što je izgubljeno.

11 A kad oni to slušahu nastavi kazivati priču; jer beše blizu Jerusalima, i
misliše da će se odmah javiti carstvo Božije.

12 Reče dakle: jedan čovek od dobra roda ode u daleku zemlju da primi sebi
carstvo, i da se vrati.
13 Dozvavši pak deset svojih sluga dade im deset kesa, i reče im: trgujte dok se
ja vratim.

14 I građani njegovi mrzeše na njega, i poslaše za njim poslanike govoreći:

nećemo da on caruje nad nama.

15 I kad se on vrati, pošto primi carstvo, reče da dozovu one sluge kojima dade
srebro, da vidi šta je koji dobio.

16 Tada dođe prvi govoreći: gospodaru, kesa tvoja donese deset kesa.

17 I reče mu: dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad
deset gradova.

18 I dođe drugi govoreći: gospodaru, kesa tvoja donese pet kesa.

19 A on reče i onome: i ti budi nad pet gradova.

20 I treći dođe govoreći: gospodaru, evo tvoja kesa koju sam zavezao u ubrus i
čuvao.

21 Jer sam se bojao tebe: jer si čovek tvrd: uzimaš što nisi ostavio, i žanješ što
nisi sijao.

22 A gospodar mu reče: po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo! Znao si da sam

ja tvrd čovek, uzimam što nisam ostavio, i žanjem što nisam sijao:

23 Pa zašto nisi dao mojega srebra trgovcima, i ja došavši primio bih ga sa

dobitkom?

24 I reče onima što stajahu pred njim: uzmite od njega kesu i podajte onome što
ima deset kesa.

25 ( I rekoše mu: gospodaru, on ima deset kesa.)

26 A on im odgovori: jer vam kažem da će se svakome ko ima dati; a od onoga

koji nema uzeće se od njega i ono što ima.

27 A one moje neprijatelje koji nisu hteli da ja budem car nad njima, dovedite
amo, i isecite predamnom.

28 I kazavši ovo pođe napred, i iđaše gore u Jerusalim.

XLVI.

Ide u Jerusalim i Vitaniju.

I kad se približiše k Jerusalimu i dođoše u Vitfagu k Maslinskoj gori, onda Isus

posla dva učenika.

2 Govoreći im: idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu
privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite mi.

3 I ako vam ko reče što, kažite da oni trebaju Gospodu; i odmah će ih poslati.

4 I učenici otidoše, i učiniše kako im zapovedi Isus.

5 Dovedoše magaricu i magare, i metnuše na njih haljine svoje, i posadiše ga na

njih.
6 A ljudi mnogi prostreše haljine svoje po putu; a drugi rezahu granje od drveta i
prostirahu po putu.

7 I kad on uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad govoreći: ko je to?

8 A fariseji govorahu među sobom: vidite da ništa ne pomaže? Gle, svet ide za
njim.

9 A bijahu neki Grci među onima koji bijahu došli na praznik da se mole Bogu.

10 Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide Galilejske, i moliše ga

govoreći: gospodine, mi bi smo hteli da vidimo Isusa.

11 Dođe Filip i kaza Andriji a Andrija i Filip opet kazaše Isusu.

12 A Isus odgovori im govoreći: dođe čas da se proslavi sin čovečiji.

13 Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre,
onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.

14 I ostavivši ih iziđe na polje iz grada u Vitaniju, i zanoći onde.

XLVII.

Trgovci izbačeni iz hrama.

I sutradan kad iziđoše iz Vitanije ogladne.

2 I dođoše opet u Jerusalim; i ušavši Isus u crkvu stade izgoniti one koji
prodavahu i kupovahu po crkvi; i ispremeta trpeze onih što menjaju novce, i
klupe onih što prodaju golubove.

3 I ne dadoše da ko pronese suda kroz crkvu.

4 I učaše govoreći im: nije li pisano: dom moj neka se zove dom molitve svima
narodima? A vi načiniste od njega hajdučku pećinu.

5 I čuše književnici i glavari sveštenički, i tražiše kako bi ga pogubili; jer ga se

bojahu; jer se sav narod čuđaše nauci njegovoj.

6 I kad bi veče iziđe napolje iz grada.

XLVIII.
Priča o dva sina.

I dođoše opet u Jerusalim; i kad hodaše po crkvi dođoše k njemu poglavari

sveštenički i književnici i starešine,

2 I odgovarajući Isusu rekoše: ne znamo. Reče i on njima: ni ja vama neću

kazati kakvom vlasti ovo činim.

3 Šta vam se čini? Čovek neki imaše dva sina; i došavši k prvome reče: sine, idi
danas radi u vinogradu mome.

4 A on odgovarajući reče: neću; a posle se pokaja i ode.

5 I pristupivši k drugome reče tako. A on odgovarajući reče: hoću, gospodaru; i

ne ode.

6 Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu? Rekoše mu: prvi. Reče im Isus:
zaista vam kažem da će carinici i kurve pre vas ući u carstvo Božije.

XLIX.

Priča o vinogradu i vinogradarima.

Drugu priču čujte: beše čovek domaćin koji posadi vinograd, i ogradi ga plotom,
i iskopa u njemu pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, i ode.
2 A kad se približi vreme rodovima, posla sluge svoje k vinogradarima da prime
rodove njegove.

3 I vinogradari pohvatavši sluge njegove jednoga izbiše, a jednoga ubiše, a

jednoga zasuše kamenjem.

4 Opet posla druge sluge, više nego pre, i učiniše im tako isto.

5 A potom posla k njima sina svojega govoreći: postideće se sina mojega.

6 A vinogradari videvši sina rekoše među sobom: ovo je naslednik; hodite da ga

ubijemo, i da nama ostane nasledstvo njegovo.

7 I uhvatiše ga, pa izvedoše napolje iz vinograda, i ubiše.

8 Kad dođe dakle gospodar od vinograda šta će učiniti vinogradarima onim?

Vinogradare će pomoriti, a vinograd dađe drugima.
9 I čuvši glavari sveštenički i fariseji priče njegove razumeše da za njih govori.

10 I gledahu da ga uhvate, ali se pobojaše naroda, jer ga držahu za proroka.

L.

Priča o kralju i venčanju.

I odgovarajući Isus opet reče im u pričama govoreći:

2 Carstvo je nebesko kao čovek car koji načini svadbu sinu svojemu.

3 I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne htedoše doći.

4 Opet posla druge sluge govoreći: kažite zvanicama: evo sam obed svoj
ugotivio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo; dođite na svadbu.

5 A oni ne marivši odoše u polje svoje, a ovaj k trgovini svojoj.

6 A ostali uhvatiše sluge njegove, izružiše ih, i pobiše.

7 I kad to ču car onaj, razgnjevi se i poslavši vojsku svoju pogubi krvnike one, i
grad njihov zapali.

8 Tada reče slugama svojim: svadba je dakle gotova, a zvanice ne bejahu

dostojne.
9 Idite dakle na raskršća i koga god nađete, dozovite na svadbu.

10 I izašavši sluge one na raskršća sabraše sve koje nađoše, zle i dobre; i stolovi
napuniše se gostiju.

11 Izišavši pak car da vidi goste ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno
ruho.

12 I reče mu: prijatelju, kako si došao amo bez svadbenoga ruha? A on oćute.

13 Tada reče car slugama: svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite te bacite u tamu
najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.

14 Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.

LI.
Harač, Brak, Vaskrsenje.

Tada odoše fariseji i načiniše veće kako bi ga uhvatili u reči.

2 I poslaše k njemu učenike svoje s Irodovcima, te rekoše: učitelju, znamo da si

istinit, i putu Božijem zaista učiš, i ne mariš ni za koga, jer ne gledaš ko je ko.

3 Kaži nam dakle šta misliš ti? Treba li dati harač Ćesaru ili ne?

4 Razumevši Isus lukavstvo njihovo reče: što me kušate, licemeri?

5 Pokažite mi novac harački. A oni donesoše mu novac.

6 I reče im: čiji je obraz ovaj i natpis?

7 I rekoše mu: ćesarev. Tada reče im: podajte dakle ćesarevo ćesaru, i Božije
Bogu.

8 I čuvši diviše se, i ostavivši ga odoše.

9 Taj dan pristupiše k njemu sadukeji koji govore da nema vaskrsenja, i upitaše
ga

10 Govoreći: učitelju, Mojsije reče: ako ko umre bez dece, da uzme brat njegov
ženu njegovu i da podigne seme bratu svojemu.
11 U nas beše sedam braće; i prvi oženivši se umre, i ne imavši poroda ostavi
ženu svoju bratu svojemu.

12 A tako i drugi i treći, sve do sedmoga.

13 A posle svih umre i žena.

14 O vaskrsenju dakle koga će od sedmorice biti žena? Jer je sa svima bila.

15 A Isus odgovarajući reče im: varate se, ne znajući pisma ni sile Božije.

16 Jer o vaskrsenju niti će se ženiti ni udavati; nego su kao anđeli Božiji na

nebu.

17 A za vaskrsenje mrtvih niste li čitali što vam je rekao Bog govoreći:

18 Ja sam Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? Nije Bog mrtvih, nego
živih.

19 I čuvši narod divljaše se nauci njegovoj.

LII.

Dve zapovesti.

I pristupi jedan od književnika kojiih slušaše kako se prepiru, i vide da im dobro

odgovara, i zapita ga: koja je prva zapovest od svih?

2 A Isus odgovori mu: prva je zapovest od svih: čuj Izrailju, Gospod je Bog naš
Gospod jedini;

3 I ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim
umom svojim i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest.

4 I druga je kao i ova: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Druge zapovesti
veće od ovih nema.

5 O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.

6 I reče mu književnik: dobro, učitelju, pravo si kazao da je jedan Bog, i nema

drugoga osim njega.
7 I ljubiti ga svim srcem i svim razumom i svom dušom i svom snagom, i ljubiti
bližnjega kao samoga sebe, veće je od svih žrtava i priloga.

LIII.

Pravila, Ponos, Licemerstvo, Zaklinjanje.

Tada Isus reče k narodu i učenicima svojim

2 Govoreći: na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji.

3 Sve dakle što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite; jer
govore a ne čine.

4 Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a

prstom svojim neće da ih prihvate.

5 A sva dela svoja čine da ih vide ljudi; raširuju svoje amajlije, i grade velike
skute na haljinama svojim.

6 I traže začelja na gozbama i prva mesta po zbornicama,

7 I da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: ravi, ravi!

8 A vi se ne zovite ravi; jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća.

9 I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima.

10 Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.

11 A najveći između vas da vam bude sluga.

12 Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se.

13 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od

ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.

14 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno
se molite Bogu dugo; za to ćete većma biti osuđeni.

15 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i zemlju da bi

prisvojili jednoga, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim u dvoje većim
od sebe.
16 Teško vama vođe slepe koji govorite: ako se ko kune crkvom ništa je; a ko se
kune zlatom crkvenim kriv je.

17 Budale slepe! Šta je veće, ili zlato, ili crkva koja zlato osveti.

18 I ako se ko kune oltarom ništa je to, a koji se kune darom koji je na njemu
kriv je.

19 Budale slepe! Šta je veće, ili dar, ili oltar koji dar osveti?

20 Koji se dakle kune oltarom, kune se njim i ovim što je na njemu.

21 I koji se kune crkvom, kune se njim i onim koji živi u njoj.

22 I koji se kune nebom, kune se prestolom Božijim i onim koji sedi na njemu.

23 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od

kopra i od kima a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru;
a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.

24 Vođe slepe koji oceđujete komarca a kamilu proždirete.

25 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a
iznutra su pune grabeža i nepravde.

26 Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste.

27 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji
se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistoće.

28 Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni

licemerstva i bezakonja.

29 Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zidate grobove prorocima i

krasite rake pravednika.

30 I govorite: da smo mi bili u vreme svojih otaca, ne bi smo s njima pristali u

krv proroka.

31 Time samo svedočite za sebe da ste sinovi onih koji su pobili proroke.

32 I vi dopunite meru otaca svojih.

33 Zmije, porodi aspidini! Kako ćete pobeći od presude u oganj pakleni?

LIV.

Udovičin prilog.

Pogledavši pak gore vide bogate gde meću priloge svoje u haznu Božiju;

2 A vide i jednu siromašnu udovicu koja metaše onde dve lepte;

3 I reče: zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih:

4 Jer svi ovi metnuše u prilog Bogu od suviška svojega, a ona od sirotinnje svoje
metnu svu hranu svoju što imaše.

LV.
Jerusalim i Sudnji dan.

I izišavši Isus iđaše od crkve, i pristupiše k njemu učenici njegovi da mu pokažu

građevinu crkvenu.

2 A Isus reče im: ne vidite li sve ovo? Zaista vam kažem: neće ostati ovde ni
kamen na kamenu koji se neće razmetnuti.

3 Tada koji budu u Judeji neka beže u gore.

4 I koji bude na krovu da ne silazi uzeti što mu je u kući;

5 I koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje.

6 A teško trudnima i dojilicama u te dane.

7 Nego se molite Bogu da ne bude beg vaš u zimu ni u subotu.

8 Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja sveta do sad niti će biti;

9 Od smokve naučite se priči: kad se već njezine grane pomlade i ulistaju, znate
da je blizu leto.

10 Ako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.

11 A o danu tome i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do otac moj sam.
12 Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak sina čovečijeg.

13 Jer kao što pred potopom jeli su i pili, ženili se i udavali do onoga dana kad
Noje uđe u kovčeg.

14 I ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak sina
čovečijeg.

15 Tada će biti dva na njivi; jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti.

16 Dve će mleti na žrvnjevima; jedna će se uzeti, a druga će se ostaviti.

17 Stražarite dakle, jer ne znate u koji će čas doći gospod vaš.

18 Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koje će vreme doći lupež, čuvao bi i ne
bi dao potkopati kuće svoje.
19 Zato i vi budite gotovi; jer u koji čas ne mislite doći će sin čovečiji.

LVI.

Verni i mudri sluga.

Ko je dakle taj verni i mudri sluga kojega je postavio gospodar njegov nad
svojim domašnjima da im daje hranu na obrok?

2 Blago tome slugi kojega došavši gospodar njegov nađe da izvršuje tako.

3 Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim.

4 Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: neće moj gospodar još za dugo doći;

5 I počne biti svoje drugare, a jesti i piti sa pijanicama;

6 Doći će gospodar toga sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli.

7 I raseći će ga napola, i daće mu platu kao i licemerima; onde će biti plač i

škrgut zuba.

LVII.

Priča o deset devica.

Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše žiške svoje i iziđoše
u susret ženiku.

2 Pet od njih bejahu mudre a pet lude.

3 I lude uzevši žiške svoje ne uzeše sa sobom ulja.

4 A mudre uzeše ulje u sudovima sa žišcima svojim.

5 A budući da ženik odocni, zadremaše sve, i pospaše.

6 A u ponoć stade vika: eto ženika gde ide, izlazite mu u susret.

7 Tada ustaše sve devojke one i ukrasiše žiške svoje.

8 A lude rekoše mudrima: dajte nam od ulja svojega, jer naši žišci hoće da se
ugase.

9 A mudre odgovoriše govoreći: da ne bi nedostalo i nama i vama, bolje je idite

k trgovcima i kupite sebi.

10 A kad one odoše da kupe, dođe ženik, i gotove uđoše s njim na svadbu, i
zatvoriše se vrata.

11 A posle dođoše i one druge devojke govoreći: gospodaru, gospodaru, otvori

nam.

12 A on odgovarajući reče im: zaista vam kažem: ne poznajem vas.

13 Stražite dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će sin čovečiji doći.

LVIII.

Priča o talantima.

Jer kao što čovek polazeći dozva sluge svoje i predade im blago svoje.

2 I jednom dakle dade pet talanta, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome
prema njegovoj moći; i ode odmah.

3 A onaj što primi pet talanta ode te radi s njima, i dobi još pet talanta.

4 Tako i onaj što primi dva dobi i on još dva.

5 A koji primi jedan ode te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svojega.

6 A po dugom vremenu dođe gospodar tih sluga, i stade se računati s njima.

7 I pristupivši onaj što je primio pet talanta, donese još pet talanta govoreći:
gospodaru, predao si mi pet talanta; evo još pet talanta ja sam dobio s njima.

8 A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i verni, u malom bio si mi
veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

9 A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: gospodaru, predao si mi dva
talanta; evo još dva talanta ja sam dobio s njima.

10 A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i verni, u malom bio si mi
veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

11A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru, znao sam da si
ti tvrd čovek: žanješ gde nisi sejao, i kupiš gde nisi vijao;

12 Pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje.

13 A gospodar njegov odgovarajući reče mu: zli i lenji slugo, znao si da ja

žanjem gde nisam sejao, i kupim gde nisam vijao:

14 Trebalo je dakle da daš moje srebro trgovcima; i ja došavši uzeo bih svoje sa
dobitkom.

15 Uzmite dakle od njega talant, i podajte onom što ima deset talanta.

16 Jer svakome koji ima, daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što
ima uzeće se od njega.

17 I nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.

LIX.

Sudnji dan.

A kad dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na
prestolu slave svoje.
2 I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što
razlučuje ovce od jaraca.

3 I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve.

4 Tada će reći car onima što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni oca
mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta.

5 Jer ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bijah, i

primiste me;

6 Go bijah, i odenuste me; bolestan bijah, i obiđoste me; u tamnici bijah, i

dođoste k meni.

7 Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kad te videsmo gladna, i

nahranismo? Ili žedna, i napojismo?

8 Kad li te videsmo gosta, i primismo? Ili gola, i odenusmo?

9 Kad li te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k tebi?

10 I odgovarajući car reći će im: zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove
moje najmanje braće, meni učiniste.

11 Tada će reći i onima što mu stoje s leve strane: idite od mene prokleti u oganj
večni pripravljeni đavolu i anđelima njegovim.

12 Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me;

13 Gost bijah, i ne primiste me; go bijah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici

bijah, i ne obiđoste me.

14 Tada će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kad te videsmo gladna ili

žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo te?

15 Tada će im odgovoriti govoreći: zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome

od ove moje male braće, ni meni ne učiniste

16 I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.

LX.

Žena ga pomaza.
Bijahu još pak dva dana do pashe i do dana presnih hlebova; i tražiše glavari
sveštenički i književnici kako bi ga iz prevare uhvatili i ubili.

2 Ali govorahu: ne o prazniku, da se ne bi narod pobunio.

3 I kad bejaše on u Vitaniji u kući Simona gubavog i sedeše za trpezom, dođe

žena sa sklenicom skupoga mira čista nardova, i razbivši sklenicu ljevaše mu na
glavu.

4 A neki se srdiše govoreći: zašto se to miro prosipa tako?

5 Jer se mogaše za njega uzeti više od trista groša i dati siromasima. I vikahu na
nju.

6 A Isus reče: ostavite je; šta joj smetate? Ona učini dobro delo na meni.

7 Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćete možete im dobro činiti;
a mene nemate svagda.
8 Ona što može, učini: ona pomaza napred telo moje za ukop.

LXI.

Juda Iskariotski se sprema da izda Isusa.

Tada jedan od dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski; ode ka glavarima

svešteničkim,

2 I reče: šta će te mi dati da vam ga izdam? A oni mu obećaše trideset

srebrenika.

3 I od tada tražiše zgodu da ga izda.

LXII.

Uputstva njegovim učenicima, pere im noge.

A u prvi dan presnih hlebova pristupiše učenici k Isusu govoreći: gde ćeš da ti
zgotivimo pashu da jedeš?

2 A on reče: idite u grad k tome i tome, i kažite mu: učitelj kaže: vreme je moje
blizu, u tebe ću da učinim pashu s učenicima svojim.

3 I učiniše učenici kako im zapovedi Isus, i ugotoviše pashu.

4 A kad bi uveče, sede za trpezu sa dvanaestoricom.

5 A on im reče: carevi narodni vladaju narodom, a koji njim upravljaju, zovu se

dobrotvori.

6 Ali vi nemojte tako; nego koji je najveći među vama neka bude kao najmanji,
a koji je starešina neka bude kao sluga.

7 Jer koji je veći, koji sedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sedi za
trpezom? A ja sam među vama kao sluga.

8 I po večeri kad već đavo beše metnuo u srce Judi Simonovu Iskariotskome da
ga izda,

9 Ustade od večere, i skide svoje haljine, i uze ubrus te se zapreže;

10 Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom
kojim beše zapregnut.

11 Onda dođe k Simonu Petru, i on mu reče: Gospode, zar ti moje noge da

opereš?

12 Isus odgovori i reče mu: što ja činim ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati.

13 Reče mu Petar: nikad ti nećeš oprati mojih nogu. Isus mu odgovori: ako te ne
operem nemaš dela sa mnom.

14 Reče mu Simon Petar: Gospode, ne samo noge moje, nego i ruke i glavu.

15 Isus mu reče: opranome ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist; a vi ste
čisti, ali ne svi.

16 Jer znaše izdajnika svojega, zato reče: niste svi čisti.

17 A kad im opra noge, uze haljine svoje, i sedavši opet za trpezu reče im: znate
li što ja učinih vama?

18 Vi zovete mene učiteljem i Gospodom; i pravo velite: jer jesam.

19 Kad dakle oprah ja vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome
prati noge.
20 Jer ja vam dadoh primer da i vi tako činite kao što ja vama učinih.

21 Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svojega, niti je
poslanik veći od onoga koji ga je poslao.

22 Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.

23 Rekavši ovo Isus posta žalostan u duhu, i posvedoči i reče: zaista, zaista vam
kažem: jedan između vas izdaće me.

24 Onda se učenici zagledahu među sobom, i čuđahu se za koga govori.

25 A jedan od učenika njegovih, kojega Isus ljubljaše, seđaše za trpezom na

krilu Isusovom.

26 Onda namaže na njega Simon Petar da zapita ko bi to bio za koga govori

27 A on leže na prsi Isusove i reče mu: Gospode, ko je to?

28 Isus odgovori: onaj je kome ja umočivši zalogaj dam. I umočivši zalogaj

dade Judi Simonovu Iskariotskome.

29 Kad on iziđe, onda Isus reče: sad se proslavi sin čovečiji, i Bog se proslavi u
njemu.

30 Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, da
se i vi ljubite među sobom.

31 Po tom će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom.

32 Tada reče Isus: svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u pismu stoji:
udariću pastira i ovce od stada razbežaće se.

33 A Petar reče mu: ako se i svi sablazne od tebe ja se neću nikad sablazniti.

34 A on mu reče: Gospode, s tobom gotov sam i u tamnicu i u smrt ići.

35 A on reče: kažem ti Petre, danas neće zapevati petao dok se triput ne

odrekneš da me poznaješ.

36 Reče njemu Petar: da bih znao i umreti s tobom neću te se odreći. Tako i svi
učenici rekoše.
37 Tada dođe Isus s njima u selo koje se zove Getsimanija, i reče učenicima:
sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu.

38 I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poče tužiti.

39 Tada reče im Isus: žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovde, i stražarite
samnom.

40 I otišavši malo pade na lice svoje moleći se i govoreći: oče moj, ako je
moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.

41 I došavši k učenicima nađe ih gde spavaju, i reče Petru: zar ne mogoste jedan
čas postražiti sa mnom?

42 Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast; jer je duh srčan ali je telo
slabo.

43 Opet po drugi put ode i pomoli se govoreći: oče moj, ako me ne može ova
čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja.

44 I došavši nađe ih opet gde spavaju; jer im bijahu oči otežale.

45 I ostavivši ih ode opet treći put te se pomoli govoreći one iste reči.

46 Tada dođe k učenicima svojim i reče im: jednako spavate i počivate; evo se
približi čas, i sin čovečiji predaje se u ruke grešnika.

LXIII.

Juda odvodi oficire do Isusa.

I rekavši ovo Isus iziđe s učenicima svojim preko potoka Kedrona gde beše vrt,
u koji uđe on i učenici njegovi.

2 A Juda izdajnik njegov znadijaše ono mesto; jer se Isus često skupljaše onde s
učenicima svojim.

3 Onda Juda uze četu i od glavara svešteničkih i fariseja momke, i dođe onamo s
fenjerima i sa svećama i s oružjem.

4 A izdajnik njegov dade im znak govoreći: koga ja celivam onaj je: držite ga, i
vodite ga čuvajući.
5 I odmah pristupivši k Isusu reče: zdravo, ravi! I celiva ga.

6 A Isus reče mu: prijatelju, šta ćeš ti ovde? Tada pristupivši digoše ruke na
Isusa i uhvatiše ga.

LXIV.

On je uhapšen i odveden pred Kajafu, visokosveštenika i osuđen.

A Isus znajući sve što će biti od njega iziđe i reče im: koga tražite?

2 Odgovoriše mu: Isusa Nazarećanina. Isus im reče: ja sam. A sa njima stajaše i

Juda koji ga izdavaše.

3 A kad im reče: ja sam; izmakoše se natrag i popadaše na zemlju.

4 Onda ih opet zapita Isus: koga tražite? A oni rekoše: Isusa Nazarećanina.

5 Isus im odgovori: kazah vam da sam ja. Ako dakle mene tražite, ostavite ove
nek idu.

6 A Isus reče mu: prijatelju, šta ćeš ti ovde? Tada pristupivši digoše ruke na
Isusa i uhvatiše ga.

7 I gle, jedan od onih što bijahu sa Isusom mašivši se rukom izvadi nož svoj te
udari slugu poglavara svešteničkog, i odseče mu uho.

8 Tada reče mu Isus: vrati nož svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše za nož
od noža će izginuti.

9 U taj čas reče Isus ljudima: kao na hajduka izašli ste s noževima i s koljem
dame uhvatite, a svaki dan sam kod vas sedeo učeći u crkvi, i ne uhvatiste me.

10 A ovo sve bi da se zbudu pisma proročka. Tada učenici svi ostaviše ga, i
pobegoše.

11 I za njim iđaše nekakav mladić ogrnut platnom po golu telu, ; i uhvatiše

onoga mladića.

12 A on ostavivši platno go pobeže od njih.

13 A oni što uhvatiše Isusa odvedoše ga poglavarusvešteničkome Kajafi, gde se

književnici i starešine sabraše.
14 Za Isusom pak iđaše Simon Petar i drugi učenik; a učenik onajbeše poznat
kod poglavarasvešteničkoga, i uđe s Isusom u dvor poglavara svešteničkog.

15 A Petar stajaše napolju kod vrata. Onda iziđe onaj učenik što beše poznat kod
poglavara svešteničkoga i reče vratarici te uvede Petra.

16 Onda reče sluškinja vratarica Petru: da nisi i ti učenik ovoga čoveka? On

reče: nisam.

17 A sluge i momci bijahu naložili oganj i stajahu te se grijahu, jer beše zima; a i
Petar stajaše s njima i grejaše se.

18 A Simon Petar stajaše i grejaše se. Onda mu rekoše: da nisi i ti od učenika

njegovih? A on se odreče i reče: nisam.

19 Reče jedan od slugu poglavara svešteničkoga koji beše rođak onome što mu
Petar odseče uho: ne videh li ja tebe u vrtu s njim?

20 Onda Petar opet odreče; i odmah petao zapeva.

21 I opomenu se Petar reči Isusovešto mu je rekao: dok petao ne zapeva tri puta
ćeš me se odreći. I izašavši na polje plaka gorko.

22 Poglavar sveštenički zapita Isusa za učenike njegove i za njegovu nauku.

23 Isus mu odgovori: ja govorih javno svetu, ja svagda učih u zbornici i u crkvi,

gde se svagda skupljaju Judejci, i ništa tajno ne govorih.

24 Što pitaš mene? Pitaj one što su slušali šta sam im govorio; evo ovi znaju šta
sam govorio.

25 A kad on ovo reče, jedan od momaka koji stajahu onde udari Isusa po obrazu,
i reče: zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?

26 Isus mu odgovori: ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me
biješ?

27 A glavari sveštenički i starešine i sav sabor tražiše lažna svedočanstva na

Isusa da bi ga ubili; i ne nađoše,

28 I premda mnogi lažni svedoci dolaziše, njihovo svedočenje ne bi isto.

29 Najposle dođoše dva lažna svedoka.

30 Mi smo čuli gde on govori: ja ću razvaliti ovu crkvu koja je rukama

načinjena, i za tri dana načiniću drugu koja neće biti rukama načinjena.

31 I ni ovo svedočanstvo njihovo ne beše jednako.

32 I ustavši poglavar sveštenički na sredu upita Isusa govoreći: zar ništa ne

odgovaraš što ovi na tebe svedoče?

33 A on mučaše i ništa ne odgovaraše. Opet poglavar sveštenički zapita i reče:

jesi li ti Hristos, sin blagoslovenoga?

34 Govoreći: jesi li ti Hristos? Kaži nam. A on im reče: ako vam i kažem, neće
te verovati.

35 A ako vas i zapitam, neće te mi odgovooriti, niti ćete me pustiti.

36 Svi pak rekoše: ti li si dakle sin Božiji? A on im reče: vi kažete da sam ja.

37 A poglavar sveštenički razdrije svoje haljine, i reče: šta nam trebaju više
svedoci?

38 Čuste hule na Boga: šta mislite? A oni svi kazaše da je zaslužio smrt.

39 I počeše jedni pljuvati na njega, i pokrivati mu lice, i ćušati ga, i govoriti mu:
proreci; i sluge ga bijahu po obrazima.

LXV.

Zatim je odveden Pilatu.

A Isusa povedoše od Kajafe u sudnicu. Ali beše jutro, i oni ne uđošeu sudnicu
da se ne bi opoganili, nego da bi mogli jesti pashu.

2 Onda Pilat iziđe k njima napolje i reče: kakvu krivicu iznosite na ovoga
čoveka?

3 Odgovoriše mu i rekoše: kad on ne bi bio zločinac ne bi smo ga predali tebi.

4 A Pilat im reče: uzmite ga vi i po zakonu svojemu sudite mu. A Jevreji mu

rekoše: mi ne smemo nikoga pogubiti.
5 Onda uđe Pilat opet u sudnicu, i dozva Isusa, i reče mu: ti si car Judejski?

6 Isus mu odgovori: govoriš li ti to sam od sebe, ili ti drugi kazaše za mene?

7 Pilat odgovori: zar sam ja Jevrejin? Rod tvoj i glavari sveštenički predaše te
meni; šta si učinio?

8 Isus odgovori: carstvo moje nije od ovoga sveta; kad bi bilo od ovoga sveta
carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali
carstvo moje nije odavde.

9 Onda mu reče Pilat: daklem si ti car? Isus odgovori: ti govoriš da sam ja car.
Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od
istine sluša glas moj.

10 Reče mu Pilat: šta je istina? I ovo rekavši iziđe opet k Jevrejima, i reče im: ja
nikakve krivice ne nalazim na njemu.

11 A oni navaljivahu govoreći: on buni ljude učeći po svoj Judeji počevši od

Galileje dovde.

12 Onda mu reče Pilat: ne čuješ li kako mnogo stvari svedoče protiv tebe?

LXVI.

Pilat ga šalje Irodu.

A Pilat čuvši za Galileju zapita: zar je on Galilejac?

2 I razumevši da je iz područja Irodova posla ga Irodu, koji također beše u

Jerusalimu onih dana.

3 A Irod videvši Isusa bi mu vrlo milo; jer je odavno želeo da ga vidi, jer je
mnogo slušao za njega, i nadaše se da će videti od njega kako čudo.

4 I pita ga mnogo koje zašto; ali mu on ništa ne odgovori.

5 A glavari sveštenički i književnici stajahu, i jednako tužahu ga.

6 A Irod osramotivši ga sa svojim vojnicima, i narugavši mu se, obuče mu belu

haljinu, i posla ga natrag Pilatu.

7 I taj se dan pomiriše Pilat i Irod među sobom; jer pre bijahu u zavadi.
LXVII.

Pilat ga prima nazad, šiba i predaje ga na raspinjanje.

A Pilat sazvavši glavare svešteničke i knezove i narod

2 Reče im: dovedoste mi ovoga čoveka kao koji narod otpađuje, i eto ja ga pred
vama ispitah, i ne nalazim na ovom čoveku nijedne krivice što vi na njega
govorite;

3 A ni Irod, jer sam ga slao k njemu; i eto se ne nalazi ništa da je učinio što bi
zasluživalo smrt.

4 Daklem da ga izbijem pa da ga pustim.

5 A o svakom prazniku pashe beše običaj u sudije da pusti narodu po jednoga
sužnja koga oni hoće.

6 A tada imahu znatnoga sužnja po imenu Varavu.

7 I kad se sabraše, reče im Pilat: koga hoćete da vam pustim? Varavu ili Isusa
prozvanoga Hrista?

8 Jer znadijaše da su ga iz zavisti predali.

9 A kad seđaše u sudu, poruči mu žena njegova govoreći: nemoj se ti ništa

mešati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi.

10 A glavari sveštenički i starešine nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da

pogube.

11 A sudija odgovarajući reče im: koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? A
oni rekoše: Varavu.

12 Reče im Pilat: a šta ću činiti sa Isusom prozvanim Hristom? Rekoše mu svi:

da se razapne.

13 Sudija pak reče: a kakvo je zlo učinio? A oni iz glasa povikaše govoreći: da
se razapne.

14 Tada pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da se razapne.

LXVIII.
Njegovo raspeće, smrt i sahrana.

Tada vojnici sudijini uzeše Isusa u sudnicu i skupiše oko njega svu četu vojnika.

2 I oplevši venac od trnja metnuše mu na glavu, i dadoše mu trsku u desnicu; i

kleknuše na kolena pred njim rugahu mu se govoreći: zdravo, care Judejski;

3 I pljunuvši na njega uzeše trsku i biše ga po glavi.

4 I kad mu se narugaše, svukoše s njega kabanicu, i obukoše ga u haljine

njegove, i povedoše ga da ga razapnu.

5 I kad ga povedoše, uhvatiše nekoga Simona Kirinca koji iđaše iz polja, i

metnuše na njega krst da nosi za Isusom.
6 A za njim iđaše mnoštvo naroda i žena, koje plakahu i naricahu za njim,

7 A Isus obazrevši se na njih reče: kćeri Jerusalimske, ne plačite zamnom, nego

plačite za sobom i za decom svojom.

8 Jer gle, idu dani u koje će se reći: blago nerotkinjama, i utrobama koje ne
rodiše, i sisama koje ne dojiše.

9 Tada će početi govoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas.

10 Jer kad se ovako radi od sirova drveta, šta će biti od suha?

11 I sa njim iđahu još dva prestupnika da budu razapeti.

12 I noseći svoj krst iziđena mesto koje se zove kosturnica a Jevrejski Golgota.

13 Onde ga razapeše, i s njim drugu dvojicus jedne i s druge strane, a Isusa u

sredini.

14 Pilat pak napisa i natpis i metnu na krst; a beše napisano: ISUS

NAZAREĆANIN CAR JUDEJSKI.

15 I ovaj natpis čitaše mnogi od Jevreja; jer mesto beše blizu grada gde razapeše
Isusa; i beše napisano Jevrejski, Grčki, Latinski.

16 A Jevrejski glavari sveštenički govoriše Pilatu: ne piši: car Judejski, nego da

sam reče: ja sam car Judejski.
17 Pilat odgovori: što pisah pisah.

18 A vojnici kad razapeše Isusa uzeše njegove haljine i načiniše četiri dela,
svakome vojniku po deo, i dolamu; a dolama ne beše šivena nego izatkanasva s
vrha do dna.

19 Onda rekoše među sobom: da je ne deremo, nego da bacimo kocke za nju

kome će dopasti. Da se zbude pismo koje govori: razdeliše haljine moje među
sobom, i za dolamu moju baciše kocke. Vojnici dakle tako učiniše.

20 I koji prolaziše huljahu na njega mašući glavama svojim,

21 I govoreći: ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi;
ako si sin Božiji, siđi s krsta.

22 A tako i glavari sveštenici sa književnicima i starešinama podsmevajući se

govoriše:

23 Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad
s krsta pa ćemo ga verovati.

24 On se uzdao u Boga: neka mu pomogne sad, ako mu je po volji, jer govoriše:

ja sam sin Božiji.

25 A jedan od obešenih zločinaca huljaše na njega govoreći: ako si ti Hristos

pomozi sebi i nama.

26 A drugi odgovarajući šutkaše ga i govoriše: zar se ti ne bojiš Boga, kad si i

sam osuđen tako?

27 I mi smo još pravedno osuđeni; jer primamo po svojim delima kao što smo
zaslužili; ali on nikakva zla nije učinio.

28 A Isus govoriše: oče, oprosti im; jer ne znaju šta čine. A deleći njegove
haljine bacahu kocke.

29 A stajahu kod krsta Isusova mati njegova, i sestra matere njegove Marija
Kleopova, i Marija Magdalina.

30 A Isus videvši mater i učenika koga ljubljaše gde stoje reče materi svojoj:
ženo, eto ti sina!

31 Potom reče učeniku: eto ti matere! I od onoga časa uze je učenik k sebi.
32 A oko devetoga sata povika Isus iza glasa govoreći: Ili! Ili! Lama savahtani!
To jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

33 A neki od onih što stajahu onde čuvši to govoraše: ovaj zove Iliju.

34 I odmah otrča jedan od njih te uze sunđer, i napuni octa, pa natače na trsku, te
ga pojaše.

35 A ostali govorahu: stani da vidimo hoće li doći Ilija da mu pomogne.

36 A Isus opet povika iza glasa, i ispusti dušu.

37 A bijahu i žene koje gledahu iz daleka, među kojima beše i Marija Magdalina
i Marija Jakova maloga i Josije mati, i Solomija,

38 Koje iđahu za njim i kad beše u Galileji, i služahu mu;

LXIX.

Njegova sahrana.

A budući da beše petak, pa da ne bi tela ostala na krstu u subotu ( jer beše veliki
dan ona subota), Jevreji moliše Pilata da im prebiju noge pa da ih skinu.

2 Onda dođoše vojnici, i prvome dakle prebiše noge i drugome raspetome s

njim.

3 A došavši na Isusa, kad ga videše da je već umro, ne prebiše mu noge;

4 Nego jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda.

5 A potom Josif iz Arimateje, koji beše učenik Isusov li kradom od straha

Jevrejskoga, moli Pilata da uzme telo Isusovo, i dopusti Pilat. Onda dođe i uze
telo Isusovo.

6 A dođe i Nikodim, koji pre dolazi k Isusu noću, i donese pomešane smirne i
aloja oko sto litara.

7 I uzeše telo Isusovo, i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u

Jevreja da ukopavaju.
8 A beše blizu onoga mesta gde beše razapet, vrt, i u vrtu grob nov, u koji nikad
niko ne beše metnut.

9 Tamo dakle položiše Isusa; i staviše veliki kamen na ulaz u grobnicu, i odoše.