O PRIRODI BESKONAČNOSTI

Da li svet postoji ili ne postoji? Ja smatram da svet postoji. Ako postoji, da li je konačan ili
beskonačan? Svet je beskonačan. Ako je svet beskonačan, pitanje je šta je sve u njemu
beskonačno. Da li postoji samo jedna beskonačnost ili ih ima više? Beskonačnosti ne mogu da
postoje zajedno, jer bi jedna uključila drugu. Beskonačno je kvantitativna odrednica. Dakle ako
beskonačnosti ne mogu da koegzistiraju, postoji samo jedna beskonačnost i postavlja se pitanje
njene prirode. Koja je to beskonačnost?

Celokupni svet, stvarnost, materija kako se to naziva u fizici sastoji se iz vremena, prostora i
mase. Sve zajedno, to je materija. Masa nije beskonačna. To vidimo već i po tome što se masa
izdvaja iz prostora i naravno ona je nešto drugo od onoga što nazivamo vreme. Da li je prostor
beskonačan? Pa ne. Čim je rasprostrt, on ima delove i s obzirom da je izdeljen, on je naravno i
konačan. Dakle jedina beskonačnost koja je moguća jeste vremenska, a onda smo pred enigmom
tri vremena. Imamo prošlost, sadašnjost i budućnost. U ljudskom poimanju, bar nama tako
izgleda, postoji tri vremena: prošlo, sadašnje i buduće. Ali da li je to baš tako? Prošlost je prošla,
budućnost još nije došla, a naše ljudsko iskustvo govori nam da je stalno sadašnjost. Dakle
konstantna sadašnjost je jedino vreme fizičke realnosti.

Pozabavimo se prošlošću. Šta je to prošlost? Gledam zvezde. Zvezde su u sadašnjosti, ja koji ih

gledam takođe sam u sadašnjosti, a šta je onda u prošlosti? Slika! Slika zvezda je u prošlosti. Ali
na koji način? Fotoni od kojih je slika sastavljena koji dakle predstavljaju strukturne jedinice
onoga što zovemo slika, oni su na svakoj deonici puta od zvezde do mene takođe u sadašnjosti.
Dakle prošlost ili ono što zovemo prošlost, što shvatamo kao prošlost, to je samo raspored tih
fotona. Dakle poredak fotona u slici koji je čisto matematičke prirode, vančulan, neopažljiv u
suštini, jer je to geometrija koja stoji iza prizora, nije sam prizor. To je prošlost. Dakle atomsko-
molekulska struktura nikad ne može da bude u prošlosti, samo slika te strukture. Prema tome ima
samo sadašnjosti, prošlost je poredak fotona, ne sami fotoni, a budućnost je to isto, ali se radi o
poretku makrosistema.

Posmatrajmo elektromagnetski spektar. Elektromagnetsko polje ima svoju frekvenciju, ima svoju
talasnu dužinu i to je ono što određuje sadašnjost, lokalnu sadašnjost. Viša frekvencija ili kraća
talasna dužina od tog zadatog polja je u prošlosti. Niža frekvencija ili duža talasna dužina od tog
zadatog polja je u budućnosti i to je zakon sinhroniciteta za elektromagnetski spektar. Drugim
rečima, sadašnjost je bilo koja dužina, bilo koja frekvencija od koje počinjemo da merimo
vreme.

Ontologija vremena, koju sam osnovao, je nova grana evropske metafizike, koja vreme shvata
kao biće sveta, kao osnovnu realnu beskonačnost. Prošlost je poredak mikrosistema, budućnost
je poredak makrosistema, a jedino vreme fizičke realnosti je sadašnjost. Jedina realna
beskonačnost je čisto vremenska i to je večnost, stalna sadašnjost ili konstantna sadašnjost. Ovde
gde ja stojim je sadašnjost, na Aldebaranu je sadašnjost, na Novom Zelandu je sadašnjost, preko
puta ulice je sadašnjost, na Mesecu je takođe sadašnjost. Svuda je sadašnjost i to održava
kosmos. Istovremenost je osnova egzistencije realnog sveta našeg iskustva.

Ako ovaj prostor iza shvatimo kao beskonačnost, postavlja se pitanje gde je centar
beskonačnosti. Evo ga ovde. On je i u vama, i u meni, on je ma gde, on je nelokalan, on je svuda,
jer beskonačnost se sastoji samo iz centara. Nema periferiju, jer nema granicu. Koliko
beskonačnost ima centara? Ima ih onoliko koliko ima prirodnih brojeva, dakle ma koliko, n+1.
Postoji jedna jedina realna beskonačnost, ona je čisto vremenska i to je univerzalna sadašnjost.
Koliko ima centara beskonačnosti? Ima ih ma koliko u koegzistenciji. Beskonačnost se sastoji
samo iz centara, jer nema periferiju, jer nema granicu. Svi centri beskonačnosti koegzistiraju,
postoje odjednom zajedno. Ako celu beskonačnost prikažemo kao jedan centar, onda svi njeni
centri padaju zajedno i postoje odjednom samo kao jedna tačka.

Ako od svih centara beskonačnosti, koji su u koegzistenciji, posmatramo samo dva dobijamo
njihovu relaciju. Ta relacija jeste poluprečnik, radijus sfere, jer nema preferentni pravac i on
formira sferu kao deo kontinuuma, kao deo beskonačnog, kao deo sadašnjosti. Zapravo tako
nastaje prostor od vremena. Radijus je generator. On je temporalni generator prostora i u
sledećem predavanju govorićemo kako prostor nastaje kao deo vremena.

Demokrit je smatrao da svetovi ne moraju biti sastavljeni samo od malih atoma, nego mogu
takođe biti od veoma velikih atoma kroz koje svetovi sagrađeni od malih atoma prolaze kao kroz
prazan prostor.

Velimir Abramović
 О ПРИРОДИ БЕСКОНАЧНОСТИ

Да ли свет постоји или не постоји? Ја сматрам да свет постоји. Ако постоји, да ли је

коначан или бесконачан? Свет је бесконачан. Ако је свет бесконачан, питање је шта је све
у њему бесконачно. Да ли постоји само једна бесконачност или их има више?
Бесконачности не могу да постоје заједно, јер би једна укључила другу. Бесконачно је
квантитативна одредница. Дакле ако бесконачности не могу да коегзистирају, постоји
само једна бесконачност и поставља се питање њене природе. Која је то бесконачност?

Целокупни свет, стварност, материја како се то назива у физици састоји се из времена,

простора и масе. Све заједно, то је материја. Маса није бесконачна. То видимо већ и по
томе што се маса издваја из простора и наравно она је нешто друго од онога што називамо
време. Да ли је простор бесконачан? Па не. Чим је распрострт, он има делове и с обзиром
да је издељен, он је наравно и коначан. Дакле једина бесконачност која је могућа јесте
временска, а онда смо пред енигмом три времена. Имамо прошлост, садашњост и
будућност. У људском поимању, бар нама тако изгледа, постоји три времена: прошло,
садашње и будуће. Али да ли је то баш тако? Прошлост је прошла, будућност још није
дошла, а наше људско искуство говори нам да је стално садашњост. Дакле константна
садашњост је једино време физичке реалности.

Позабавимо се прошлошћу. Шта је то прошлост? Гледам звезде. Звезде су у садашњости,

ја који их гледам такође сам у садашњости, а шта је онда у прошлости? Слика! Слика
звезда је у прошлости. Али на који начин? Фотони од којих је слика састављена који дакле
представљају структурне јединице онога што зовемо слика, они су на свакој деоници пута
од звезде до мене такође у садашњости. Дакле прошлост или оно што зовемо прошлост,
што схватамо као прошлост, то је само распоред тих фотона. Дакле поредак фотона у
слици који је чисто математичке природе, ванчулан, неопажљив у суштини, јер је то
геометрија која стоји иза призора, није сам призор. То је прошлост. Дакле атомско-
молекулска структура никад не може да буде у прошлости, само слика те структуре.
Према томе има само садашњости, прошлост је поредак фотона, не сами фотони, а
будућност је то исто, али се ради о поретку макросистема.

Посматрајмо електромагнетски спектар. Електромагнетско поље има своју фреквенцију,

има своју таласну дужину и то је оно што одређује садашњост, локалну садашњост. Виша
фреквенција или краћа таласна дужина од тог задатог поља је у прошлости. Нижа
фреквенција или дужа таласна дужина од тог задатог поља је у будућности и то је закон
синхроницитета за електромагнетски спектар. Другим речима, садашњост је било која
дужина, било која фреквенција од које почињемо да меримо време.

Онтологија времена, коју сам основао, је нова грана европске метафизике, која време
схвата као биће света, као основну реалну бесконачност. Прошлост је поредак
микросистема, будућност је поредак макросистема, а једино време физичке реалности је
садашњост. Једина реална бесконачност је чисто временска и то је вечност, стална
садашњост или константна садашњост. Овде где ја стојим је садашњост, на Алдебарану је
садашњост, на Новом Зеланду је садашњост, преко пута улице је садашњост, на Месецу је
такође садашњост. Свуда је садашњост и то одржава космос. Истовременост је основа
егзистенције реалног света нашег искуства.

Ако овај простор иза схватимо као бесконачност, поставља се питање где је центар
бесконачности. Ево га овде. Он је и у вама, и у мени, он је ма где, он је нелокалан, он је
свуда, јер бесконачност се састоји само из центара. Нема периферију, јер нема границу.
Колико бесконачност има центара? Има их онолико колико има природних бројева, дакле
ма колико, н+1. Постоји једна једина реална бесконачност, она је чисто временска и то је
универзална садашњост. Колико има центара бесконачности? Има их ма колико у
коегзистенцији. Бесконачност се састоји само из центара, јер нема периферију, јер нема
границу. Сви центри бесконачности коегзистирају, постоје одједном заједно. Ако целу
бесконачност прикажемо као један центар, онда сви њени центри падају заједно и постоје
одједном само као једна тачка.

Ако од свих центара бесконачности, који су у коегзистенцији, посматрамо само два

добијамо њихову релацију. Та релација јесте полупречник, радијус сфере, јер нема
преферентни правац и он формира сферу као део континуума, као део бесконачног, као
део садашњости. Заправо тако настаје простор од времена. Радијус је генератор. Он је
темпорални генератор простора и у следећем предавању говорићемо како простор настаје
као део времена.

Демокрит је сматрао да светови не морају бити састављени само од малих атома, него
могу такође бити од веома великих атома кроз које светови саграђени од малих атома
пролазе као кроз празан простор.

Велимир Абрамовић