Politika 18.01.1987.

Zapis o našim susedima: Vojko i Savle

Kao penzioner i dugogodišnji predsednik kućnog saveta, imam vremena i sklonosti za
posmatranje ljudi. Već odavno posmatram dvojicu suseda - Vojka Nikolića i Savla Pavića.
Obojica su zaslužni ljudi, borci iz poslednjeg rata, bivši visoki funkcioneri, poznate
ličnosti i takode penzioneri, ponekad aktivni u našoj mesnoj zajednici .U svemu ostalom
se razlikuju.

Drug Vojko je mlađi, kočoperniji i, moram priznati, imućniji; ima dve-tri kuće negde na
moru i dalje, a njegova gospođa, madam Argo, žalila se na stepenicama mojoj drugarici
kako imaju račun u nekoj švajcarskoj banci. Šta će biti s njihovim teško stečenim novcem
ako kapitalizam propadne, ko će njima sve to nadoknaditi? Moja drugarica je, kaže,
uveravala da se ne brine, drug Vojko je sposoban i sve će to ponovo zaraditi.

Drug Savle, međutim, nema ništa osim

skromnog stana, naučnih priznanja, ordenja i
jedne lovačke puške - na zidovima mu stoji
nekoliko lovačkih trofeja. Njegova drugarica,
supruga mu još od pre rata, često poziva moju
na kafu, a ja njega obilazim samo kad čestitam
državne praznike svim stanarima. Drug Savle je
inače vrlo namrgođen i strog.

Biografija druga Vojka puna je zanimljivih

pojedinosti. Iz rata je izašao kao visoki
funkcioner i pamtim da je nekako uvek, valjda
po prirodi svog posla, bio uz ili pri najvišim
rukovodstvima. Legendu o sebi sa sve onim ,,uz i pri" širio je uglavnom sam, nije želeo da
opterećuje zvanične istoričare, a umeo je i lepo da se oblači. Iz vojske je, pošto se osećao
dovoljno sposobnim i upućenim, otišao u diplomatiju - ne znam tačno za šta se spremao
posle toga. Bio je upućen u jednu zemlju na jugu Azije čije ime neću pominjati.

Putovao je, razume se, brodom i putovanje se oteglo kao u starim filmovima. Obrvan
dosadom, sreo je madam Argo i ona je srela njega - zaljubili su se istog trenutka. Kao
klasno svesnom čoveku, nije mu smetalo štoje ona francuska p1emkinja , međunarodna
novinarka, udata žena i verovatno pomalo saradnica njihovih službi. U ljubavi, mislio je,
nema ničeg subverzivnog ni neprijateljskog.

Madam Argo je, razume se, putovala u isti glavni grad u koji i drug Vojko - kao u novijim
našim filmovima. I tamo su nastavili da se viđaju. Ko zna koliko bi njihova ljubav trajala
da nisu počele da se događaju čudne stvari. Poverljivom drugu Vojku prvo su nestali svi
ključevi, da bi se sutradan iznenada pojavili na nekom drugom mestu. Zatim mu je, baš
kao na filmu, nestao i kofer s poverljivim diplomatskim spisima - nepoznato lice kasnije ih
je predalo vrataru naše ambasade. I svi su posumnjali u madam Argo, osim druga Vojka.
On se nije dao smetati.
Podneo je ostavku na svoj položaj, razveo madam Argo od drugog, oženio se njom i vratio
se u zemlju. (Njegova bivša supruga, takođe drugarica moje drugarice, neće ništa da kaže
o tome.) Otada su susedi moji i druga Savla. I živeli su mirno i odsutno - često su putovali
i obilazili svoje kuće, a možda i onaj konto u švajcarskoj banci, ugrožen tamošnjom
ekonomskom krizom. Jedino se ponekad iz njihovog stana čuo kultivisan plač madam
Argo, jer je drug Vojko periodično pokušavao da se ubije - drug Savle je tada namrgođeno
priskakao u pomoć svom ratnom drugu. Kćer druga Vojka iz prvog braka bogato su udali
u Francuskoj i kupili su jednog rasnog pekinezera - to je sve.

I šta je u svemu tome čudno, pitaćete se vi? Zar se malo drugova ženilo gospođama? Nije
međutim čudno to, već nešto drugo. Drug Vojko se posvađao s drugom Savlom, a moja
drugarica odmah sa mnom - ljuti se što branim namrgođenog Savla i napadam šarmantnog
Vojka. Pošto sam neću da donosim odluku, kao što nisam nikada do sada, molim vas,
cenjeni drugovi novinari, da vi odgovorite umesto mene.

Drug Vojko i drug Savle pripadaju istom naučno-penzionerskom klubu i tamo su obavljali
razne funkcije, a ne znam tačno kakve, pošto se ne nalaze na teritoriji naše mesne
zajednice. Čak su se, izgleda, kao susedi i tako dalje, dobro i slagali. Nesporazum je izbio
kažu, oko nekog pisma koje je, greškom ili namerom novinara, prodrlo u javnost i
uznemirilo duhove. U njemu se, kažu, šamara istorija unazad i unapred. Kad je drug Savle
stavio pruimedbu na to pismo, drug Vojko se pobunio – dokazivao je da pismo ne postoji,
kao što je za svoju diplomatsku tašnu nekada tvrdio da nije ukradena. I tu je drugu Savlu
rekao da je obaveštajac, to jest da radi za neke službe, a ovaj je njemu odgovorio da će mu,
kad se sledeći put bude ubijao - poslati odgovarajućeg doktora.

Time su bitno narušeni naši dobrosusedski odnosi, a uzgred i moji bračni. Moja drugarica
smatra da pismo nije postojalo, iako je objavljeno. Ja smatram da je ona Vojkova tašna
postojala, iako nije objavljena. Situacija se neumoljivo komplikuje i preti da ugrozi
sastanak kućnog saveta.

Ako je madam Argo zapadnog smera, da li onda drug Vojko ima pravo da to prebaci
drugu Savlu? Ako mi, međutim, to kažemo drugu Vojku, bojimo se da ćemo narušiti
njegovu nestabilnu psihičku ravnotežu. Ako stvari ostanu nerešene, moja drugarica i ja
moraćemo da stanujemo u raznim zajednicama.

Zato raspetljavajte, drugovi novinari, ono što ste sami zapetljali.

M. Šarenac