BIBLIOTEKA RADOZNALIH

knjiga treća

DŽON KLELAND

FANI HIL
Uspomene devojke za uživanje

Preveo
ALEKSANDAR I. SPASIĆ

Naslov originala
John Cleland
FANNY HILL
Memoirs of a Woman of Pleasure

Izdanje: Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca VAJAT,

Beograd, Generala Ždanova 78 • Za izdavača: Uglješa Krstić, direktor • Recenzenti:
Uglješa Krstic i Ranko Mitrović • Redaktor prevoda: Jovan Janićijević • Tehnički
urednik: Nikola Pop-Konstantinović • Fotoslog: »Mladinska knjiga« • Štampa i povez:
GRO »Prosveta«, Beograd, Đure Đakovića 21
Štampano 1985. godine u 10.000 primeraka
 PRVO PISMO

Gospo,
sedam, eto, da Vam pismom pružim neporeciv dokaz za to
da Vaše želje smatram neodložnim zapovestima. Ma koliko,
dakle, taj zadatak mogao biti nezahvalan, predočiću Vam sva
ona sramotna razdoblja mog života, iz kojih sam se napokon
izdigla u sreću punog blagoslova što ga snaga ljubavi, bogatstvo
i sreća podariti mogu; budući još u cvetu mladosti, nisam prestara
da se dokolicom koju mi pružaju veliko spokojstvo i obilje služim
za dalje negovanje one razboritosti koja prirodno nije za prezir,
a koju sam ispoljavala čak i sred vira raspusnih užitaka u koji
bejah bačena; zahvaljujući njoj imala sam, prema osobama i
običajima toga sveta, uvek više obzira no što je to uobičajeno
medu nesrećnim pripadnicama mojega zanata, jer one, gledajući
na sve razmišljanje ili umnost kao na svog najvećeg neprijatelja,
oturaju ih što dalje od sebe, ili ih nemilosrdno uništavaju.
Kako su mi nasmrt mrski svi nepotrebno dugi uvodi,
neka Vam u tu svrhu ovoliko posluži, i, ne objašnjavajući to
ničim drugim doli željom da Vas pripremim za sagledanje
razvratnog dela mog života, pišem s istom slobodom s kakvom
sam taj život vodila.
Istina! čista, gola istina jeste jedina prava reč; i neću
davati sebi truda da je zavijam u koprene od svile, već ću
okolnosti i zbivanja slikati onakve kakve sam ih uistinu
doživljavala, ne mareći ako pri tom kršim one zakone
pristojnosti koji nikad nisu ni bili stvoreni za takve nesputane
prisnosti poput naših; a Vi imate i previše razumevanja,
previše znanja o samim izvornicima da biste cifrasto i
neprikladno frktali na njihove slike. Najdičniji ljudi, oni
prvorazrednog i izuzetno tananog ukusa, neće se libiti da svoje
lične odaje ukrašavaju nagostima, premda ih, saobrazno
uobičajenim predrasudama, ne moraju smatrati prikladnima za
stepenište ili salon.
S ovolikim, i dovoljnim uvodom, upuštam se pravce u
svoju ličnu povest. Devojačko mi ime beše Frensis Hil. Rodili su
me, u seocetu kraj Liverpula, u Lankašajru, roditelji krajnje
siromašni i, kako s detinjim poštovanjem verujem, krajnje
čestiti.
Moj otac, koji udove svoje beše tako osakatio da se nije
mogao baviti napornijim vidovima argatovanja na selu,
zarađivao je pletenjem mreža oskudna sredstva za život, koja nije
baš mnogo uvećavalo obdanište što ga je majka držala za
devojčice iz susedstva. Roditelji su mi nekoliko dečice izrodili,
ali nijedno nije doživelo neke godine, sem mene, koju je priroda
darovala savršeno zdravom građom.
Moje je obrazovanje, sve do posle četrnaeste, bilo
sasvim prostonarodsko; sve se svodilo na čitanje – ili, bolje,
sricanje – kakve nečitke žvrljotine, i na nešto malo običnih
kućanskih veština; i tako se sva moja vrlina temeljila na
potpunom nepoznavanju poroka, i na onoj sramežljivosti
svojstvenoj našem polu u tom osetljivom razdoblju života kad
stvari svojom novinom uznemiravaju ili plaše više no ičim
drugim. Ali tada se taj strah prečesto leči na štetu bezazlenosti,
kada gospođica, malo-po-malo, prestaje da na muškarca gleda
kao na grabljivu zver koja će je proždrati.
Moja sirota majka je svoje vreme tako potpuno delila
između svojih učenica i sitnih domaćih briga da ga je vrlo malo
mogla trošiti na moje vaspitanje, nemajući, usled sopstvene
bezazlenosti prema svakom zlu, nikojeg uputa niti pomisli da me
od ikakvoga valja štititi.
Ulazila sam u petnaestu godinu kada me zgodi najveće od
svih zala: gubitak dragih mi roditelja, što ih oboje, u razmaku
od nekoliko dana, odneše velike boginje. Otac se predstavio
prvi, ubrzavajući time majčinu smrt; tako sam ostala nesrećno
siroče bez prijatelja (jer se moj otac, budući zapravo iz Kenta,
tamo bio slučajno naselio). Svirepa boleština, koja se za njih
pokazala kobnom, bila je i mene dohvatila, ali tako blago i
milostivo da sam ubrzo bila izvan opasnosti, poštedena
ikakvog njenog traga, vrednost čega tada još nisam znala.
Preskočiću ovde opis prirodnog bola i jada koje sam osetila u toj
pretužnoj prilici. Avaj! nešto vremena i lakomislenost moga
uzrasta razvejaše, i to prebrzo, moje premisli o tom
nenadoknadivom gubitku; ali mom mirenju s njim nije ništa
toliko doprinelo koliko misli što mi odmah behu turene u glavu
– da odem u London i tamo potražim službu, u čemu mi behu
obećani sva mogućna pomoć i svaki potreban savet izvesne
Estere Devis, mlade žene koja je u naše selo bila došla kod
prijatelja, a imala se, posle nekoliko dana, vratiti kući, u grad.
Kako u selu nije među živima preostao niko dovoljno
zabrinut šta će sa mnom biti, da bi ma kako prigovorio toj mojoj
nakani, i kako me je žena koja se posle smrti roditelja pobrinula
o meni čak podsticala da se svojih namera držim, ubrzo sam
odlučila da se bacim u široki svet, uputivši se u London eda bih
potražila svoju sreću, koja želja je, uzgred rečeno, upropastila
više pustolovnog muškinja i ženskinja sa sela negoli što ih je
ikad održala ili podigla.
Nije me Estera Devis malo podsticala i mamila da s
njom okušam sreću, podbadajući moju detinjastu radoznalost
lepim prizorima koji se u Londonu dadu videti: čudima i
znamenitostima, kraljem i kraljevskom porodicom, lepim
komadima i operama – ukratko, svim razonodama do kojih se
moglo doći unutar njenog životnog kruga, a ova je pojedinost,
više od svega drugog, sasvim zavrtela moju detinju glavu.
Sada ne mogu da se bez osmeha setim bezazlenog
divljenja, začinjenog, čak, trunkom zavisti, s kojom smo mi,
sirote seoske devojčice, čija se ni crkvena ni mrtvena odeća nije
uzdizala iznad rublja od grubog platna i haljina od sukna, buljile
u Esterine uštirkane haljine, kape oivičene čipkom širokom
čitav palac, gizdave trake i cipele sa srebro-tkanim uzicama;
zamišljale smo da sve to u Londonu raste i bere se, što je
umnogome doprinelo mojoj rešenosti da pokušam doći do svog
dela tog blaga.
Međutim, moja želja da se nadem u društvu jedne takve
gradske žene beše beznačajna prema pobudama koje su Esteru
navodile da se o meni stara na putovanju do Londona, jer mi je
ona, shodno svom maniru i stilu, govorila kako je »nekoliko
devojaka iz tog kraja zauvek obezbedilo sebe i sve svoje:
čuvajući svoju vrlinu neke su tako zadivile svoje gospodare da
su se oni njima oženili, i držali im kočije, pa su živele srećno i
na visokoj nozi: a neke su, može biti, postale i vojvotkinje; sve je
to pitanje sreće, pa zašto ne bih i ja, kao god što su druge?«.
Mnoštvo drugih obaveštenja s istom svrhom učini me
nestrpljivom da započnem svoje punonadežno putovanje, i da
što pre napustim mesto u kojem, iako mi beše rodno, nije živeo
nijedan rodak za kim bih razložno zažalila, a koje je mesto za
mene postalo nepodnošljivo, usled izlaska iz najobzirnije pažnje
na ledeni vetar milosrđa, što me je dočekao čak i u kući jedine
prijateljice od koje sam mogla da očekujem bar trunku brige i
zaštite.
Ona je, međutim, bila toliko dobra prema meni da je
uspela u novac pretvoriti sve što mi je ostalo po namirivanju
dugova i pogrebnih troškova, te da mi, pri mom polasku, preda
u ruke sav moj ubogi imetak; a ovaj se sastojao od vrlo
ograničene garderobe, spakovane u laki kovčeg, te osam
gvineja1 i sedamnaest šilinga u srebru; novac je bio smešten u
buđelar s oprugom, kao najveće blago što sam ga ja do tada
uopšte videla, te nisam mogla ni zamisliti da je uopšte
mogućno iscrpsti ga; a zaista sam još bila toliko obuzeta
radošću što sebe vidim kao gospodaricu tako neizmerne svote da
sam vrlo malo pažnje posvetila dobrim savetima koji su mi uz
1
guinea: stari engleski zlatnik u vrednosti 20 do 21 šilinga. – Nap. prev.
nju bili dati.
Pošto su, dakle, za Esteru i mene bila zauzeta mesta u
kočijama za London, prošla sam kroz vrlo nevažan prizor
opraštanja, u kojem sam, između tuge i radosti, ispustila suzu-
dve, te iz istih razloga beznačajnosti preskačem preko svega što
mi se desilo na putu, kao što su kočijaševo pijano zurenje u
mene, i smutnje koje su u vezi sa mnom kovali neki putnici, a
koje je osujetila budnost moje čuvarice Estere. Jer ona se, da
pravična budem, materinski o meni brinula, istovremeno tražeći
da zauzvrat prihvatim na sebe sve putne troškove, koje sam ja
podmirila s krajnjom bodrošću, smatrajući se veoma joj
zahvalnom za takvu pogodbu.
Zaista se Estera brinula da nam ništa ne naplate previše,
niti da nam se nameću, kao i da prođemo što štedljivije, jer
rasipnost svakako nije bila njen porok.
Bilo je već prilično pozno letnje veče kada smo našim
sporim vozilom, iako desetopregom, stigli u grad London. Dok
smo prolazili širokim ulicama koje su vodile do ciljne
gostionice, tandrkanje kočija, vreva, gomile pešaka, ukratko, sav
novi prizor radnji i kuća, u isti me mah ushitiše i omamiše.
No, možete zamisliti kako sam razočarana i zaprepašćena
bila kada smo stigli do gostionice, i naše stvari bile stovarene i
predate nam, a kada se moja saputnica i zaštitnica, Estera Devis,
koja se prema meni na putu ponašala krajnje brižno, nikakvim
prethodnim znacima ne pripremivši me za ošamućujući udarac
koji sam imala zadobiti, kada se, kažem, moja jedina uzdanica i
prijatelj u tom tuđem mestu odjednom stala čudno i hladno držati
prema meni, kao da se grozi da bih joj mogla postati breme.
Umesto da mi, dakle, ponudi svoju dalju pomoć i dobre
usluge, čemu sam se nadala, i što mi nikad potrebnije nije bilo,
ona je, izgleda, zaključila da se obaveza prema meni potpuno
oslobodila time što me je bezbedno dovela do kraja puta; i ne
videći u takvom svom postupku prema meni ništa neprirodno
niti mimo reda, poče me grliti kao za rastanak, dok ja bejah tako
preneražena, tako gromom ošinuta da nisam imala dovoljno ni
hrabrosti ni prisebnosti (da joj bar pomenem čemu se nadam ili šta
očekujem od njenog iskustva, te poznavanja mesta u koje me je
dovela.
Dok sam tako stajala otupela i nema, što je ona bez
sumnje pripisivala brizi zbog rastanka, muku mi je možda tek
neznatno olakšala sledećom besedom: Sada, kad smo bezbedno
dospele u London, i ona mora otići svojoj kućici, savetuje mi da
se po svaku cenu i ja negde što pre smestim; ne moram se bojati
da neću naći dom; ima više mesta od parohijskih crkava; ona mi
preporučuje da se obratim nekom posredničkom uredu, ali će i
sama, ako čuje za nešto zgodno, da me nađe i obavesti; u
meduvremenu, ja treba da nadem neki privatni smeštaj i dam joj
na znanje gde me može naći; ona mi želi svako dobro, u nadi da
ću uvek imati dovoljno snage da ostanem poštena i ne obrukam
svoje roditelje. S tim rečima se od mene oprostila i ostavila me,
uistinu prepuštenu samu sebi, osloncu nesigurnom baš koliko
sam se čvrsto pouzdavala u nju – olako me je ostavila, baš kako
sam se i ja njoj bila predala.
Napuštena, dakle, sama, potpuno bedna i bez ikoga svog,
počela sam izuzetno bolno osećati svu ozbiljnost tog razdvajanja
koje se zbilo u jednoj sobici gostionice; i tek što mi je, valjda,
leđa okrenula, a jad što ga bespomoćna osetih u tim čudnim
okolnostima provali iz mene u poplavi suza, čime sam
umnogome olakšala svom srcu; ipak sam i dalje ostala
ošamućena i potpuno zbunjena, ne znajući šta da činim sa
sobom.
U taj mah je ušao jedan od poslužitelja, i samo uvećao
moju nesigurnost pitavši me, sasvim kratko, da li nešto želim,
našto ja nevino odgovorih da mi ništa ne treba. Ali sam ga
zapitala gde bih se mogla smestiti za tu noć. On reče da će
porazgovarati s gazdaricom, te ona dođe i suvo mi, ni najmanje
se ne upuštajući u nevolju u kojoj je videla da se nalazim, reče
da postelju mogu dobiti za jedan šiling, kako bih se – pošto ona
pretpostavlja da u gradu imam prijatelja (tu ja uzalud
uzdahnuh!) – sutra ujutro mogla pobrinuti za sebe.
Neverovatno je kako će se tričavih uteha ljudska duša
uhvatiti i u najvećim nevoljama. Obezbeđenje tek pukog
prenoćišta za tu jednu noć smirilo je moje paklene muke; a
stideći se da gostioničarku upoznajem s tim da u gradu nemam
prijatelja kojima bih se obratila, u sebi odlučih da koliko sutra
ujutro odem u posrednički ured za koji sam imala uput ispisan
na poleđini neke pesme koju mi je poklonila Estera. Računala
sam da ću tamo saznati za neko mesto podesno za devojku sa
sela, gde bih se bar koliko-toliko sredila pre no što se istopi moja
nevelika imovina; a što se nekog dobrog mesta tiče, Estera mi
je često ponavljala da bi ono moglo zavisiti od njene sreće da mi
ga nađe; otud, ma koliko da sam bila pogođena time što me je
ostavila, nisam sasvim prestala da se u nju pouzdajem, već sam
čak počela dobrodušno premišljati da je njen postupak sasvim
ispravan, i da me je samo moja životna neukost navela da ga
shvatim onako kako sam isprva učinila.
Shodno tome, sledećeg jutra sam se obukla, najčistije i
najurednije što mi je dozvoljavala moja seoska garderoba, pa –
pošto sam gazdarici, uz naročite preporuke, poverila svoj
kovčežić – usudih se da iziđem na ulicu, te tako, bez teškoća
većih od onih što su se i dale očekivati od jedne jedva
petnaestogodišnje seljančice, kojoj je svaki natpis ili dućan bio
živa zamka za oči, stigoh najzad do željenog ureda.
Držala ga je postarija žena, koja je sedela za tezgom, i
posetioce primala s velikom i vrlo urednom knjigom pred
sobom; nekoliko listova je već bilo ispisano nalozima za posao.
Pristupih toj važnoj ličnosti, ne dižući oči i ne gledajući ljude
oko sebe, koji su tu čekali istim poslom kao i ja; duboko sam se
poklonila i potrudila se da odmucam kakva me je muka dovela.
 Pošto me je saslušala, s ozbiljnošću i strogim izrazom
nekog sitnog državnog ministra, i pošto je odmah videla ko sam,
osmotrivši me celu jednim pogledom, gospođa ništa ne
odgovori, već mi odmah zatraži šiling unapred; kad ga je
dobila, reče mi da su zaposlenja za žene veoma retka, naročito
budući da izgledam preslabo građena za teži rad, ali da će ona
ipak pregledati svoju knjigu i videti šta može da učini za mene;
najzad zatraži da malo sačekam dok usluži neke druge
mušterije.
Na to ja ustuknuh za korak, izuzetno duboko povređena
objavom koja je u sebi nosila tako ubistvenu neizvesnost kakvu u
svojim prilikama nisam mogla lako da podnesem.
Uskoro, skupivši više hrabrosti i nastojeći da nekako
odvratim svoje sumorne misli, usudih se da malo podignem
glavu i pogledam naokolo po sobi; oči mi se najzad susretoše s
pogledom jedne dame (jer takvom ju je proglasila moja krajnja
bezazlenost), koja je sedela u ćošku odaje, pod somotskim
ogrtačem (nota bene, usred leta), ali bez šešira; bila je dundasta,
crvenog lica, stara oko pedeset godina.
Zurila je u mene kao da bi me proždrala očima,
razgledajući me od glave do pete, ni najmanje ne hajući za
pometnju i rumen što ih je u meni izazvalo takvo njeno
radoznalo posmatranje, a što su za nju, nema sumnje, bili
ponajbolja preporuka i potvrda moje podesnosti za njene nakane.
Posle kraćeg vremena, tokom kojeg su moje držanje, osoba i
čitavo obličje bili podrobno osmotreni – a koji sam pregled
ja, opet, pokušala da učinim što povoljnijim za sebe, uspijajući
se, izvlačeći vrat i dajući licu najljupkije mogućne izraze –
gospođa mi pristupi i reče, s krajnjom čednošću:
- Vi, dušo, sigurno želite mesto, zar ne?
- Da, moliću – rekoh, uz poklon do tla.
Na to mi ona predoči da je tu upravo došla da potraži
sluškinju, i da veruje kako bih to mogla da budem ja, uz malo
njenih pouka; i reče da bi već sami moj izgled mogla da
uzme kao preporuku, a da je London zao, poročan grad, pa da
se ona nada kako bih ja bila poslušna i klonila se rđavog društva;
ukratko, rekla mi je sve što bi jedan stari gradski žitelj mogao
da smisli, a što je bilo mnogo više nego što je potrebno da se
sludi neiskusna devojka sa sela, koja se plaši da postane ulična
skitnica, te rado prihvata prvo ponuđeno utočište, naročito od
jedne tako ozbiljne dame materinskog izgleda – jer me je moja
laskava mašta uverila bila da je moja nova gospodarica upravo
takva. I tako sam doista bila unajmljena pred nosom one dobre
žene koja je držala ured za posredovanje, a čije prepredene
osmehe i sleganje ramenima nisam mogla da ne zapazim, naivno
ih tumačeći kao znake zadovoljstva što sam tako brzo našla
zaposlenje. Međutim, kako sam kasnije imala da saznam, te su se
veštice veoma dobro razumele, i ured je bio pijaca koju je
gospoda Braun, moja poslodavka, često posećivala u potrazi za
svežom robom koja bi se tu mogla naći, na korist njenih
mušterija i njenu vlastitu.
Gospođa je, medutim, bila toliko zadovoljna svojim
pazarom da me je – plašeći se, pretpostavljam, da joj, usled
nekog boljeg saveta ili kakve slučajnosti, ne izmaknem iz ruku –
krajnje uslužno kočijama odvezla do moje gostionice; tamo je
sama pošla po moj kovčeg, koji su joj odmah predali,
zahvaljujući mom prisustvu, bez ikakvih dvoumica ili pitanja o
tome kuda idem.
Pošto je i to okončano, ona naloži kočijašu da vozi do
jedne radnje kod crkve Svetoga Pavla, gde mi je, za poklon,
kupila par rukavica; najzad je kočijašu naložila da vozi do
njene kuće u ulici*** a on nas, shodno uputima, iskrca na
njenom pragu, pošto sam uz put bila razgaljivana i zabavljana
naizgled najprihvatljivijim budalaštinama, bez ijedne rečce iz
koje bih mogla zaključiti išta drugo doli da sam, zahvaljujući
najvećoj mogućnoj sreći, dospela u ruke najplemenitije
gospodarice, da ne kažem prijateljice, koju mi je vasceli svet
mogao ponuditi. I tako sam na njena vrata ušla s najpunijim
poverenjem, likujući i obećavajući sebi da ću, čim se malo
sredim, upoznati Esteru Devis sa svojom jedinstvenom srećom.
Možete biti sigurni da dobro mnjenje o mom zaposlenju
nije bilo umanjeno slikom vrlo dopadljive gostinske sobe, s leda
kuće, u koju sam uvedena, i koja mi se činila veličanstveno
nameštenom, jer nikad nisam ni videla sobe bolje od onih
običnih, po drumskim mehanama. Bila su tu dva velika
pozlaćena ogledala, i jedna polica za pića, na kojoj me je
nekoliko tanjira, postavljenih tako da odmah padnu u oči,
sasvim zasenilo i konačno ubedilo da sam jamačno dospela u
neku vrlo uglednu porodicu.
Tu moja gazdarica započe svoju priču, govoreći mi da
moram biti dobro raspoložena, i s njom sasvim slobodna; da me
ona nije uzela za običnu sluškinju, koja rinta po kući, već gotovo
za svoju družbenicu, te da će mi, ako budem dobra devojka, biti
dvadesetostruka majka; na sve to sam ja odgovarala samo
najdubljim i najnespretnijim naklonima, sa po kojom ubačenom
rečcom, kao »Da! Ne! Svakako!«.
Uskoro moja gospodarica pozvoni, i u sobu ude kršna
služavka koja nam je otvorila vrata.
- Evo, Marta – reče gospoda Braun – upravo sam ovu
mladu ženu unajmila da se brine o mom rublju. Pođi sad i
pokaži joj njenu sobu. I nalažem ti da se prema njoj ophodiš s
poštovanjem kakvo bi ukazala meni, jer mi se devojka veoma
dopada i ne znam šta bih sve za nju učinila.
Marta, prava arhiopajdara, naučena na ovakve smicalice,
savršeno je shvatila njen mig, pa me pozdravi nekakvim
polunaklonom i pozva me da pođem za njom; pokazala mi je
pristojnu sobu, nekoliko stepenika iznad gostinske, u kojoj se
nalazio lep krevet. U njemu treba, kako mi reče Marta, da spavam
s jednom plemenitom mladom gospom, rođakom gospodarice,
koja će, u to je bila sigurna, biti neizmerno dobra prema meni.
Onda se Marta upustila u tako nategnute pohvalnice njenoj
dobroj gospodarici! njenoj slatkoj gospodarici! i kako sam
srećna bila da naiđem na nju! bolju nisam mogla ni da poželim!
Sve takve neke preteranosti i same bi pobudile sumnju kod
svakoga sem tupavice kakva sam ja bila. Za mene je život bio
potpuna novost, pa sam svaku njenu reč uzimala zdravo za
gotovo, baš onako kako je ona htela da je primim; no uviđala je
s kakvim se oštroumljem mora nositi, i tačno me je odmeravala,
na svoj način me zaluđujući pričom kako bi mi omilila moj
kavez i učinila me slepom za rešetke.
Sred tih lažnih objašnjenja o prirodi moje buduće službe
ponovo su nas pozvali dole, u istu gostinsku sobu, gde je sto bio
postavljen za troje; uz gospodaricu je sada bila jedna od njenih
najmilijih devojaka, znameniti poslovođa kuće, čije je zaduženje
bilo da zauzdava i do binjektaša privodi mlade omice poput
mene. Zato je, i u tom cilju, rečeno da sa njom delim postelju,
a da bi joj dala šira ovlašćenja, velepoštovana predsednica našeg
vaspitnog doma dodelila joj je zvanje rođake.
Ovde sam podvrgnuta drugom pregledu, koji se završio
potpunim odobravanjem gospodice Feb Ers, moje tek
imenovane starateljke, čijoj sam brizi i obuci srdačno
preporučena. Sad je već i ručak bio iznet na sto, i gospođa
Braun, nastojeći da se prema meni ophodi kao prema
družbenici, ubrzo suzbi, tonom koji isključuje svako
osporavanje, sve moje vrlo skromne i zbunjene pobune protiv
sedanja za isti sto s njenim gospodstvom, što, kako mi je kazivalo
moje neveliko vaspitanje, nikako ne može biti dobro, niti se
priliči.
Za stolom su uglavnom razgovarale dve dame, sve u
dvosmislicama, ubacujući slatka uveravanja za mene, sve sa
svrhom da se moje zadovoljstvo sadašnjim okolnostima ojača i
učvrsti; a uvećati ga nisu mogle – tolika sam novajlika bila.
 Beše dogovoreno da se držim svoje sobe i nekoliko dana
ne pojavljujem, dok mi ne pribave odeću prikladnu za svojstvo
gospodaričine družbenice, u kojem sam imala nastupiti; još su
napomenule da bi mnogo šta moglo zavisiti od prvih utisaka
moje pojave; i kako su dobro prosudile, izgledi da seljačku odeću
zamenim londonski gizdavom učiniše mi odredbu o zatočenju
sasvim prihvatljivom. Međutim, istina je da gospoda Braun nije
marila što bi me iko mogao videti ili govoriti sa mnom, bilo da
su u pitanju njene mušterije, ili njene »srne« (kako je nazivala
tim mušterijama nuđene devojke); nego je ona najpre htela da
obezbedi dobar pazar za moje devičanstvo, koje sam, po svemu
sudeći, bila stavila u službu njenoga gospodstva.
Mimoilazeći trenutke nevažne za glavni tok priče,
preskočiću vreme do leganja; provela sam ga sva ushićena
izgledima koji su se preda mnom otvarali, u lagodnom
službovanju kod dobrih ljudi; a pošto smo se, po večeri, već
spremale za postelju, gospodica Feb, zapazivši kod mene izvesnu
nelagodnost da se pred njom svučem i da u košulji legnem s njom
u krevet, priđe mi i, raskopčavši mi ovratnicu i haljinu, ohrabri
me da sama nastavim svlačenje. I dalje crveneći što me vidi
nagu, samo u košulji, požurila sam da se sakrijem pod
pokrivač. Feb se na to nasmeja, i nije joj dugo trebalo da legne
uza me. Imala je oko dvadeset i pet godina, po njenom krajnje
sumnjivom svedočenju, kojim je, po svemu sudeći, morala
prećutati dobru deceniju, uzimajući u obzir, isto tako, sve
pustošenje što su ga dugo habanje i vruća voda morali naneti
njenoj građi, i koje je već bilo dovelo – to beše na prvi pogled
jasno – do onog stanja precvalosti u kojem poslenice njenog
zanata već moraju da misle pre na to kako da nađu negoli kako
da izabem društvo.
Čim je legla uz mene, ta gazdaričina dragocena zamenica,
koja nikad nije propuštala nijednu priliku za blud, okrete se meni,
zagrli me i poljubi s velikim žarom. Iskustvo beše novo, i beše
neobično; ali ne nalazeći u tome ništa drugo doli čistu
plemenitost – koja se, sudila sam, mogla na londonski način
upravo tako izražavati – odlučih da ne zaostajem
za njom, pa joj uzvratih zagrljaj i poljubac, sa svim
žarom koji poznaje čista nevinost.
Podstaknuta time, ona dade krajnje slobodnog maha
šakama, i poče da šara po svem mom telu, pipajući, stežući i
pritiskajući, što me je više grejalo i iznenađivalo novinom negoli
zapanjivalo ili plašilo.
Laskave pohvale što ih je mešala sa tim dodirima nisu malo
doprinele da se potkupi moja pasivnost; ne poznajući nikoje zlo,
nikakvoga se nisam plašila, naročito pošto je sve sumnje u svoje
ženstvo razbila stavivši mi šake na svoje dojke, koje su labavo
visile, obimom i oblinom dovoljno razlučujući njen pol – bar
za mene, koja nikad pre nisam imala prilike za poređenje...
Ležala sam, dakle, sasvim mirno i krotko, kako je samo
poželeti mogla, sve dok njena sloboda ne poče da u meni budi
samo čuvstvo nekog čudnog i do tad mi nepoznatog
zadovoljstva. Svaki delić mog tela bio je otvoren, izlažući se
raskalašnom lutanju njenih šaka, koje po meni lizahu poput
plamenova, kraveći sobom svu hladnoću.
Moje grudi – ako nije previše smelo nazvati tako dva
tvrda, čvrsta, tek napupela brežuljčića, koja su tek počela da se
pokazuju, ili da im dodir išta znači – zaposliše i zabaviše za neko
vreme njene šake, dok one, kliznuvši naniže po glatkoj površi,
nisu napipale meko svilasto paperje, koje se tek nekoliko meseci
ranije pojavilo da ukrasi umilni breg toga područja, obećavajući
da raširi prijatni štitnik nad središtem najizuzetnijeg osećaja,
što je do tad bilo središte najbeslovesnije nevinosti. Poigravajući
se, pokušavala je da uprede i uplete mlade vlati te mahovine, koju
je priroda izumela i za korist i za ukras.
Međutim, ne zadovoljavajući se tim spoljnim oblastima,
ona polazi ka središtu, i počinje da grabi, da se šunja, i najzad
pokušava da uvuče svoj prst u najosetljivije mesto, i to na takav
način da bih ja, da prethodno nije napredovala blagim
stupnjevima koji su me raspalili preko svake moći sramežljivosti
da se odupre takvoj navali, svakako skočila iz postelje i zavikala
za pomoć protiv čudnih nasrtaja.
Umesto toga, njeni sladostrasni dodiri raspališe neku novu
vatru, koja je harala po mojim žilama, ali se svom žestinom
sticala u tom središtu što joj ga je priroda namenila, a gde su
sada neke tuđe ruke prvi put bile zabavljene pipanjem,
stiskanjem, previjanjem usnica, i njihovim ponovnim
otvaranjem, s jednim prstom između njih, sve dok joj jedno
glasno »Oooohhh!« nije predočilo da me povređuje – tamo gde
joj je uskost nekorišćenog prolaza prečila iole dublji prodor.
U međuvremenu, ispruženost mojih udova, moja
protezanja, uzdasi, ubrzano disanje, sve se to združivalo da
iskusnu raspusnicu uveri da sam više zadovoljna negoli
povredena njenim postupcima, koje je vazda začinjavala novim
poljupcima i usklicima kao što su »Oh! kako si divna!... Kako će
srećan biti čovek koji te prvi učini ženom!... Oh! da sam ja taj
muškarac, tebe radi!...«. Sve takve i slične iskidane izraze
prekidala je neobuzdanim vatrenim poljupcima kakve ne znam da
li sam ikad doživela od drugog pola.
Ja sam, opet, sva bila zaneta, pometena, izbezumljena; ta
nova osećanja behu za mene prejaka. Moja raspaljena i uzbunjena
čula dovodila su me u duboku pometnju, koja me je lišavala
svake slobode rasuđivanja; suze radosnice navirale su mi na oči,
donekle blažeći vatru što je po meni harala.
Čini se da je sama Feb – preiskusna, dobro uvežbana Feb,
kojoj su svi oblici i sredstva uživanja bili poznati i prisni –
nalazila u tom upražnjavanju svoje veštine zavođenja mladih
devojaka neko posebno zadovoljenje jedne od onih ćudljivih
sklonosti ukusa koje se ne mogu objasniti. Ne bi se moglo reći
da je ona mrzela muškarce, pa da ih, čak, nije i pretpostavljala
vlastitom polu; ali kad god bi naišla na ovakvu priliku,
zasićenost uživanjem na poznatom putu, kao god, možda, i
potajna predrasudnost, navodili bi je da iz te prilike izvlači
najveće moguće zadovoljstvo, bez obzira na pol. Imajući to u
vidu, sada već sasvim sigurna da me je svojim dodirima dovoljno
raspalila za svoje namere, ona nežno smota posteljne pokrivače
naniže, i ja ugledah sebe kao od majke rodenu, budući da mi je
košulja bila podignuta do vrata, a nisam imala ni snage ni
osećaja da joj se suprotstavim. Čak je i moje jarko rumenilo
izražavalo više želju negoli smernost, dok je sveća, ostavljena
upaljena (svakako ne slučajno), osvetljavala sve moje telo.
- Ne! – reče Feb - ne smeš, slatka devojčice, ni pomisliti
da sva ta blaga sakriješ od mene. Neka mi se vid gosti koliko i
dodir... Moram i očima gutati te mile, gipke grudi... Pusti da ih
ljubim... Nisam ih se nagledala... Da ih još ljubim... Kako je
čvrsto i glatko to belo meso! Kako divno izvajano... Pa taj
tanani mašak!... Oooo! daj da vidim tu malu, dragu, nežnu
pukotinu!... To je previše, ne mogu više da izdržim!... Ja
moram... moram...
Tu me ona zgrabi za ruku i stavi je — lako ćete već
pogoditi gde. Ali kakva razlika u stanju jedne iste stvari!...
Široki gustiš žbunastih uvojaka obeležavao je sasvim zrelu,
potpunu ženu. Duplja do koje je dovela moju šaku ovu lako
proguta, a čim ju je osetila u sebi, Feb poče da se trza napred-
nazad, tako se brzo tarući da ja uskoro povukoh ruku, vlažnu i
lepljivu, dok se Feb, u isti mah, posle nekoliko dubokih uzdaha i
srceparajućih jauka, unekoliko smiri, pa nas, poljubivši me kao
da ispušta dušu, ponovo pokri posteljinom.
Kakvo je zadovoljstvo imala, ne mogu reći; ali znam
da sam ja te noći uhvatila prve iskre prirode koja se budila, prve
predstave o bestidnosti i o tome da su upoznatost i opštenje s
opakima vlastitog pola često po nevinost kobni koliko i
zavodljivost drugoga. Ali, da nastavim. Kada je povratila
smirenost, u kakvoj ja nipošto nisam mogla da uživam, Feb mi
lukavo predoči sve što je bilo potrebno da se u celini ostvare
namere moje vrle gospodarice u vezi sa mnom. A po mojim
odgovorima, izvučenim iz čiste, nepretvorne prirode, nije
imala nimalo razloga da se ne nada najvećem mogućem uspehu,
u meri u kojoj je on zavisio od moje neukosti, lakoumnosti i
strastvene građe.
Posle dosta dugog razgovora, moja posteljna drugarica
ostavi me da se odmorim, i ja zaspah, sasvim iscrpljena snažnim
čuvstvima u koja tek što sam bila uvedena; tada mi priroda (koja
je bila previše razgrejana i uzbuđena da bi se stišala bez
utaživanja žudnje na ovaj ili onaj način) olakša muke jednim
od onih divnih snova čija zanosnost teško da je ikada manje
vredna od one stvarnih radnji.
Probudila sam se oko deset ujutro, savršeno raspoložena i
osvežena. Feb se bila probudila pre mene, pa me upita,
najljubaznije, kako sam, kako sam se odmorila i da li sam
spremna za doručak, izbegavajući, u isti mah, da ikakvim
podsećanjem na noćna zbivanja u postelji uvećava zbrku u kojoj
je videla da se nalazim. Rekoh joj da ću, ako želi, rado ustati,
da se prihvatim svakog posla koji bi bila spremna da mi
poveri. Ona se osmehnu; uskoro je sobarica unela čajnik sa
šoljama, a tek što sam navukla haljine, u sobu ugega gazdarica.
Očekivala sam da me bar opomene, ako ne izgrdi, zbog kasnog
ustajanja, kad me ugodno razočaraše njene laskave reči o mom
čistom i svežem izgledu. Bila sam »lepi pupoljak« (to je bio njen
stil), kojem će se »sva ona otmena gospoda ko zna koliko
diviti!«. Moji odgovori na sve to, uveravam Vas, nisu
izneveravali moje neveliko obrazovanje; bili su, naime, baš
onako jednostavni i glupavi kakve su one samo poželeti mogle, i
svakako su im odgovarali neuporedivo više negoli da su
dokazivali moju prosvećenost i poznavanje sveta.
Doručkovale smo, i pribor za čaj tek što je sklonjen kad
su u sobu uneta dva svežnja rublja i odeće – ukratko, sva
neophodna oprema za moje potpuno doterivanje – kako su to
one rekle.
Možete zamisliti, Gospodo, kako je moje malo, sujetno
srce zatreperilo kad sam ugledala beli svileni saten, sa cvetovima
izvezenim srebrnom žicom – ustvari očišćen, ali meni
predstavljen kao nov novcat – ili kapicu od briselskog veza,
gajtanima ukrašene cipele i sve ostalo tome prikladno. Sve to
beše lepa polovna odeća, koju je, uloživši svu svoju marljivost i
preduzimljivost, hitno dobavila dobra gospoda Braun, imajući u
kući za mene već jednu mušteriju spremnu da razmotri moje
čari; jer taj čovek nije tim povodom nastojao samo na
prethodnom pregledu imanja već i na neposrednom prenosu
istog, u slučaju da se složi s ponudom; pri čemu je vrlo mudro
zaključivao da je mesto na kojem se nalazim jedno od
najnepogodnijih da mu se poveri čuvanje tako netrajne robe kao
što je devičanstvo.
Zatim je brigu oko odevanja, i utvrđivanja pazara,
preuzela na sebe Feb, koja je, ako ne dobro, ono sasvim
zadovoljavajuće, razrešila sve sem moje nestrpljivosti da sebe
vidim lepo odevenu. Kad je sve bilo gotovo, i ja se videla u
ogledalu, bila sam, nema sumnje, previše neizveštačena da bih
skrila svoje detinjasto radovanje promeni – promeni, uistinu,
na gore, jer mi je mnogo više pristajala uredna udobnost mojih
grubih seoskih haljina negoli nezgrapna, nepristojna otmena
odeća, čija se neprikladnost meni nije mogla sakriti.
Međutim, laskave reči koje mi je uputila Feb, ne
zaboravljajući pri tom svoj udeo u mom oblačenju, dobrano
učvrstiše u meni prve predstave o sopstvenoj ličnosti koje su mi
ikada došle u pamet – predstave koje su, da kažem bez sujete,
bile dovoljno prihvatljive da opravdaju naklonost prema meni, a
čiju neulepšanu sliku sada ne mora biti neumesno da ovde
ocrtam.
 Bila sam visoka, ali ne previše za svoje godine, kojih sam,
kako već rekoh, bila prevalila tek petnaest; obličja bejah
savršeno pravog, struka tankog, lakog i gipkog, bez ičega
suvišnog ili manjkavog; kosa mi je bila sjajna, tamno-kestenjaste
boje i meka kao svila, a slivala mi se niz vrat u prirodnim
uvojcima, sasvim lepo ističući belinu glatke kože; lice mi beše
možda i previše rumeno, mada tananih crta, okruglasto, sem
tamo gde je rupica na bradi ostavljala nipošto nepovoljan utisak;
oči su mi bile crne kao zift i pre čežnjive negoli iskričave, sem u
izvesnim prilikama, kad iz njih kako su mi rekli, dovoljno živo
bije plamen; moji zubi, koje sam oduvek brižljivo čuvala, bili
su sitni, ravnomerni i beli; grudi mi behu blago izdignute, i
tada se moglo razabrati pre obećanje negoli stvarna naraslost
oblih, čvrstih dojki – koje su ubrzo zatim potvrdile valjanost toga
obećanja.
Ukratko, odlikovale su me ponajviše tražene sastavnice
lepote – ili mi je, bar, moja sujeta prečila da zanemarujem stav
naših vrhunskih sudija, muškaraca, koji su se svi, bar oni što sam
ih ikad upoznala, listom opredeljivali meni u prilog. A sretala
sam, čak i u svom ženskom rodu, neke koji su bili iznad toga da
mi uskraćuju priznanje, dok su me drugi još nesumnjivije
hvalili, upravo trudeći se da u odlikama moje osobe i obličja ne
omalovažavaju ono što ih je očito isticalo. Priznajem da je ovo
samohvalisanje preterano; no, treba li da budem nezahvalna
prirodi i obličju kojem dugujem tako jedinstvene blagodati
zadovoljstva i sreće; treba li da, glumeći skromnost, odustajem
od pominjanja tako dragocenih darova?
Eto, dakle, bejah obučena, i tada mi nije u glavu ulazilo da
sva ta šarena odeća nije ništa drugo doli ukrašavanje žrtve za
obred, dok sam ja sve to pripisivala pukom prijateljstvu i dobroti
mile i drage gospode Braun, koja je, skoro zaboravih reći, pod
izgovorom da mi bezbedno sačuva novac, uzela od mene, bez
trunke ustezanja, sitniš (sada ga tako zovem) koji mi je ostao po
izmirenju putnih troškova.
Posle kraćeg vremena provedenog pred ogledalom – u
škrtom samodivljenju, pošto je moja nova haljina imala u tome
daleko najveći udeo – bila sam poslata dole, u gostinsku sobu;
tu me je stara gospođa pozdravila, poželevši mi da se radujem
svojoj novoj odeći, koja mi je – nije se stidela to reći –
pristajala kao da sam čitavog svog života nosila samo sve
najfinije; no, uviđala je tada da sam dovoljno glupa da odista sve
progutam. U isti mah, predstavila me je još jednom svom
takozvanom rodaku, starijem gospodinu koji je ustao kada sam
ušla u odaju, i na moj naklon me pozdravio, čineći se pomalo
uvređenim što sam mu podnela samo obraz; tu grešku je, ako
se o grešci uopšte može govoriti, odmah ispravio, zalepivši
svoje usne za moje, sa žarom za koji me njegov izgled nipošto
nije činio zahvalnom – izgled ne može biti neprijatniji i gnusniji,
jer ružno i ogavno jesu izrazi preblagi da se iskaže prava
predstava o njemu.
Zamislite čoveka poodmaklih šezdesetih godina, niskog i
krivog, lešasto žute boje i velikih buljavih očiju, koje ukočeno
zure, kao s obešenoga; gubica mu beše isturena preko dve
kljove, pre negoli zuba; usne su mu bile modre, a dah mu je
zaudarao na izmet; u njegovom keženju bilo je nečeg avetinjskog,
što ga je činilo savršeno zastrašujućim, ako ne čak opasnim za
trudnice; pa ipak, mada je bio skrojen kao poruga čoveku, on
beše toliko slep za svoju vlastitu nagrđenost da je sebe smatrao
rođenim da se svakome dopadne, te da ga nijedna žena ne sme
pogledati nekažnjeno; shodno tome, rasipao je ogromne svote na
jadnice koje su se mogle toliko obuzdavati da hine ljubav
prema takvoj spodobi, dok se čak surovo ophodio prema svima
koje nisu raspolagale strpljenjem ili veštinom da prikrivaju užas
što ga je on budio. Nemoć ga je, više negoli potreba, gonila da
u raznolikosti traži izazov koji mu beše neophodan da dosegne
vrhunski užitak, u čemu je takođe bivao često osujećen, usled
manjka sposobnosti; a to je kod njega uvek izazivalo napad besa,
za koji je oduška nalazio, koliko se na to usudivao, na nevinom
predmetu svoje pomamne trenutne želje.
To je, eto, bilo čudovište kojem me je dosudila moja
savesna dobročiniteljka, inače već dugo njegov snabdevač u tom
smislu; hotimice je poslala po mene da bi me on procenio.
Postavila me je preda nj, okretala me u mestu, raskopčala mi
ovratnicu, skretala mu pažnju na ispupčenja i udoline, oblinu i
belinu mojih grudi što su tek počele da se ispunjavaju; onda me je
terala da hodam, pa joj je čak i neuglađenost mojih koraka
poslužila kao povod za kićen opis mojih čari; ukratko, nije
propustila nijednu pojedinost džambaskog posla, na što sam ja
odgovarala samo ljupkim osmesima odobravanja, dok je on u
mene zurio kao tele u šarena vrata; jer povremeno sam ga
kradom pogledala sa strane, da bih, susrevši njegov užagren i
divalj pogled, odmah skretala oči u stranu, iz čistog užasa i
gnušanja, što je on, van svake sumnje, pripisivao ničem drugom
doli devičanskoj sramežljivosti, ili bar njenoj patvorini.
Uskoro" sam, međutim, bila otpuštena i Feb me je
ponovo odvela do naše sobe, držeći se čvrsto uza me i ne
ostavljajući me ni za trenutak nasamo, eda se ne bih predala
mislima kakve bi mogle prirodno pasti na um svakome ko nije
idiot, a prošao je kroz prizor kakav sam ja doživela; no, moram
priznati, na svoju sramotu, da je tolika bila moja nesalomljiva
glupavost – ili, bolje reći, moja čudovita bezazlenost – da još
nisam uviđala namere gospođe Braun, pa sam i u tom njenom
nazovirođaku videla samo gnusnu osobu koja me se ne tiče – sem
utoliko što me je zahvalnost prema mojoj dobročiniteljki gonila
da svoje poštovanje proširim na svu njenu rodbinu.
Feb, medutim, poče da ispituje kako moje srce prima to
čudovište, i kako kuca u odnosu na nj, pitajući me da li bih
jednog tako otmenog gospodina prihvatila za muža (a
pretpostavljam da ga je otmenim gospodinom nazvala zato što je
sav bio nakićen čipkom). Odgovorih joj, sasvim iskreno, da i
ne mislim na udaju, ali da bih, ako već nekoga valja da biram,
to svakako bio neko od meni ravnih! Toliko mi je moje gadenje
prema užasnom obličju tog kukavca ogadilo svu »otmenu
gospodu«, i rastrojilo moje mišljenje, kao da su svi ljudi tog
društvenog položaja morali da budu skrojeni na tu ruku. Ali
Feb se nije lako dala, već je i dalje nastojala da me razmekša zarad
mog prijema u taj gostoljubivi dom; i dok je govorila o polu
uopšte, nije imala razloga da se ne nada saglasnosti, koju je od
mene, kako joj je više razloga pokazivalo, lako mogla dobiti;
međutim, imala je ona isuviše iskustva da ne otkrije kako će moje
osobito gnušanje pred zastrašujućim rođakom biti prepreka ne
baš lako otklonljiva, da bi se okončala njihova pogodba – i
moja prodaja.
Mama Braun je u međuvremenu dogovorila uslove s
pijanim matorim jarcem – što je, kako sam kasnije saznala,
podrazumevalo pedeset gvineja nepovratno za dopuštenje da mi
pristupi, i još stotinu za potpuno zadovoljenje njegovih želja; a
ovo je podrazumevalo pobedu nad mojim devičanstvom. Što
se mene tiče, imala sam biti potpuno prepuštena njegovu
slobodnom izboru, već prema dopadanju i velikodušnosti.
Pošto je taj nepravični sporazum bio sklopljen, gad je bio
toliko nestrpljiv da dobije ono što mu pripada da je zahtevao da
sa mnom popije čaj još tog istog popodneva, kada je trebalo da
ostanemo sami; nije hteo ni da čuje za svodničine prigovore da
nisam dovoljno pripremljena ni sazrela za takav nasrtaj, da
sam odveć žutokljuna i nepripitomljena, budući da sam u toj
kući provela tek dvadeset četiri časa. Avaj! nestrpljivost je
svojstvo požude, a njegova sujeta, naoružavajući ga protiv
svake pretpostavke van uobičajenog otpora jedne device u
takvim prilikama, gonila ga je da odbaci sve predloge za
odlaganje čina, i moja strašna mazija beše tako utvrđena, bez
moga znanja, za to isto veče.
 Za ručkom su gospoda Braun i Feb navalile hvaliti tog
dičnog rodaka, i pričati o silnoj sreći žene koju bi on udostojio
svoje naklonosti; ukratko, moje dve kume-torokuše iscrple su sve
svoje besedništvo da me ubede da prihvatim kako je »gospodin
bio snažno pogoden mojom lepotom od prvog trenutka... da bih
stekla bogatstvo ako bih bila dobra devojka, a ne da teram po
svom... da treba da imam poverenja u njegovo poštenje... da bih
se zauvek obezbedila, i imala kočije za putovanje po svetu...« – i
sve neke slične gluposti, sasvim prikladne da zavrte glavu
neukoj glupači kakva sam ja bila. No, srećom je moje gnušanje
već bilo uhvatilo tako dubok koren, i moji oseti su mi srce
tako snažno branili od njega da im, neopremljena veštinom za
skrivanje čuvstava, nisam davala ama baš nikakve nade da će
njihov poslodavac lako izići sa mnom na kraj, ako uopšte bude
išta uspeo. Čaše su se, takode, prilično brzo menjale – u nameri,
pretpostavljam, da se, u trenucima predstojećeg napada, za
saveznika pridobije toplina moje prirode.
Tako sam dosta dugo ostala za stolom, a oko šest, pošto
sam se povukla u svoju odaju, gde je postavljeno za čaj, ulazi
moja velepoštovana gospodarica, ustopice praćena onim
matorim satirom, koji se, ulazeći, keserio na svoj čudovišan
način da bi mi, svojim groznim prisustvom, učvrstio sva
osećanja odvratnosti što ih je njegova prva pojava u meni
pobudila.
Seo je naspram mene i za sve vreme dok smo pili čaj
kolačio na mene oči, na način koji je u meni izazivao najveće
mogućno gađenje i zbunjenost, а sve te znake je on i dalje
tumačio mojom snebivljivošću i nenaučenošću na društvo.
Pošto smo popili čaj, stara svodnica se izgovori hitnim
poslom (koji je bio stvaran), da bi nas ostavila same, revnosno
zaželevši da, kako sebe tako i nje radi, ljubazno zabavim njenog
rođaka dok se ona ne vrati.
- Preklinjem vas, gospodine, budite vrlo dobri, vrlo nežni
prema slatkom detencetu – reče zatim, pa iziđe iz sobe,
ostavljajući me izbuljenu, otvorenih usta i, usled njenog naglog
izlaska, nespremnu da se ičemu oduprem.
Sada smo bili sami, i na tu me misao odmah spopada
napad drhtavice. Bila sam toliko uplašena, bez jasne
predstave o tome zašto bih se i od čega bojala, da sam na sofi uz
odžakliju sedela nepomična, okamenjena, mrtvog tela i duše, ne
znajući kuda da gledam ni kako da se mrdnem.
Nije mi bilo suđeno da dugo ostanem u tom stanju
utrnulosti; čudovište se nasadi uza me na sofu, i bez ikakvih
prenemaganja ili uvoda, baci mi ruke oko vrata, pa me privuče
prilično nasilno i natera me da primim, uprkos svim mojim
naporima da se otrgnem, nekoliko kužnih mu poljubaca, od
kojih mi sasvim pozli. Videvši da sam skoro obamrla i da ne
pružam nikakav otpor, on mi otkide ovratnicu i tako sve
otvori svom pogledu i šakama; i dalje sam sve podnosila bez
otimanja dok god on – obodren mojom trpeljivošću i ćutanjem,
jer snage nisam imala da išta prozborim niti se branim – nije
pokušao da me polegne na sofu, kada sam osetila njegovu
šaku udno mojih nagih butina, koje behu prekrštene, a on se
upinjao da ih raširi...
Tada bejah konačno trgnuta iz svog pasivnog trpljenja,
pa, skočivši od njega sa snagom na koju nije bio spreman,
bacih mu se pred noge i stadoh ga preklinjati, najdirljivijim
glasom, da ne bude surov i da me ne povreduje.
- Zar ja da te povredim, draga moja dušo? – upita
siledžija. – Neću ti naneti nikakvog zla, dete... zar ti nije
gospodarica rekla koliko te ja volim... i da ću biti dobar
prema tebi?
- Jeste rekla, zaista – odgovorih – ali ja vas ne mogu
voleti, zaista ne mogu... Molim vas, ostavite me na miru...
mnogo ću vas voleti ako me pustite i odete...
Međutim, kao da sam govorila zidu; jer, da li su moje
suze, moje držanje i nered moje odeće delovali na njega kao sveži
podsticaji, ili je njime sad ovladala strast koju nije mogao da
zauzda, tek on me, rokćući i baleći od požude i pomame, ponovo
napade, zgrabi i pokuša da prostre i pritisne uz sofu; uspeo je
utoliko što me je polegao duž sofe, pa mi čak i suknju preko
glave prebacio, otkrivajući butine koje sam tvrdoglavo držala
stisnute, iako je on uporno nastojao da ih kolenom na silu
razdvoji; otud nikako nije mogao da ovlada glavnim putem u
mene. Beše raskopčao i prsnik i čakšire, ali sam na sebi ipak
osećala samo težinu njegovog tela, opirući mu se s gnušanjem, a
premiraći od užasa; ali on odjednom prestade da navaljuje i
podiže se sa mene, dahćući, duvajući, psujući i stalno ponavljajući
»star i gadan!«, jer sam ga baš tako, sasvim prirodno, klela u žaru
odbrane.
Čini se da je divljak, kako sam kasnije shvatila, svojim
nestrpljivim upinjanjem doveo sebe do završnog stupnja svog
pomamnog napada strasti, za čije celovito zadovoljenje njegova
moć beše odveć kratkog daha; tek, ishod se proli po mojim
butinama i rublju.
Kada se sve završilo, on se s upadljivim nezadovoljstvom
podiže, i zatraži da ustanem, rekavši da mi neće učiniti tu čast
da više misli na mene... da će stara kučka morati da nađe nekog
drugog blesana... da u Engleskoj nema te seljačke tobož-device
koja će njega praviti budalom... da je on siguran kako sam
devičanstvo izgubila kod neke seoske geačine, pa sam u grad
došla da poturam rog za sveću, uz pregršt sličnih prevara; sve
sam to saslušala s više zadovoljstva no što ga je ijedna
zaljubljena žena ikada osećala slušajući izjave ljubavi svog
dragog; jer, budući nesposobna za ikakvo uvećanje moje
savršene mržnje i gađenja prema njemu, njegove sam gunđave
poruge shvatala kao svoje obezbeđenje protiv obnove njegovih
ne može biti gadnijih milovanja.
Pa ipak, ma koliko da su namere gospode Braun sada
izlazile na videlo, ja još nisam imala srca ni duše da ih jasno
sagledam; toliko sam sebe smatrala njenom, i dušom i telom, da
se još nisam mogla lišiti svoje zavisnosti od te veštice, ili, bolje
reći, pokušavala sam da se i dalje zavaravam dobrim mišljenjem
o njoj, i više sam volela da otrpim i najgore od nje negoli da se
nađem izbačena na ulicu, bez marjaša ili prijatelja od kojih bih ga
zatražila; takve mi je plašnje budila moja glupavost.
Dok mi se to kolo misli plelo po glavi, a ja sam setno
sedela uz odžakliju, očiju punih suza, još golog vrata i kapice
smaknute u rvanju, tako da mi je sva kosa bila u neredu, njegova
se požuda, rekla bih, ponovo pokrenula, probuđena cvetom
mladosti koji mu se pokazivao, još neuzbranim pupoljkom,
prema kojem očito još nije mogao da bude sasvim ravnodušan.
Posle nekog vremena upita me da li bih se s njim pomirila
pre no što se vrati stara gospoda, pa bi sve bilo u redu – on bi
obnovio svoju naklonost prema meni, istovremeno se nudeći da
me poljubi i pomiluje mi grudi. Ali sada mi moje krajnje
gađenje, moji užasi, moje ogorčenje, i sve ostalo što se u meni
kuvalo, dadoše hrabrost kakva mi nije bila urođena, pa sam,
otrgnuvši se od njega, dograbila vrpcu i, pre no što je on toga
i bio svestan, počela zvoniti s takvom žestinom i odlučnošću da
je služavka odmah došla – da vidi u čemu je stvar, ili šta to
gospodin želi; i tako, pre no što je on i stigao da se upusti u veće
slobode, ona upade u sobu i stade kao ukopana, sva pometena i
bez reči kad me je videla bačenu na pod, raščupane kose i
raskrvavljenog nosa, što je sve prizor činilo doista tragičnim,
dok je moj gnusni progonitelj i dalje surovo nasrtao, ne
hajući za sve moje krike i očajanje.
Međutim, ma koliko da je Marta možda bila spremna i
oguglala na takve prizore, u njenom srcu morao bi nedostajati
svaki trag ženstva pa da ovako što gleda mirno. Pored toga,
naoko uzev, pomislila je da su stvari otišle dalje no što su odista
bile, i da se gostoprimstvo kuće na meni dovoljno dokazalo
dovevši me u stanje u kojem sam se nalazila; uverena u to, ona
odmah stade na moju stranu i posavetova gospodina da siđe i
pusti me da se povratim, te da će sa mnom »sve biti uskoro u
redu, a kada se gospođa Braun i Feb vrate kući iz grada, one će
se postarati da sve bude sredeno na njegovo zadovoljstvo...
ništa se ne gubi s malo strpljenja prema nežnoj sirotoj
devojčici... i sama se vrlo uplašila... ne zna šta da kaže za takve
postupke... ali će ostati uz mene dok se moja gospodarica ne vrati
kući«.
Kako je služavka sve to izgovorila vrlo odlučno, a on sam
počeo uviđati da se stvari neće popraviti njegovim daljim
zadržavanjem, čudovište uze svoj šešir i izide iz sobe, gunđajući
i mršteći se poput nekog starog majmuna, te tako bejah
pošteđena grozote njegovog gnusnog prisustva.
Čim je izišao, Marta mi blago ponudi svaku svoju pomoć,
kao i kapi za smirenje, i stavi me u postelju; ovo poslednje sam, u
prvi mah, odlučno odbijala, u strahu da se monstrum ne vrati i
iskoristi tu povoljnost. Međutim, sa dosta ubeđivanja da me te
noći više niko neće gnjaviti, Marta me je najzad privolela da
legnem; i zaista sam bila toliko iscrpena otimanjem, tako utučena
svojim zastrašujućim slutnjama i toliko užasnuta svim tim, da
nisam imala snage da sedim, i jedva da sarn odgovarala na pitanja
kojima me je radoznala Marta zbunjujuće saletala.
Tako je, dakle, svirepa bila moja sudbina da sam se
užasavala susreta sa gospođom Braun, kao da sam ja bila
prestupnik, a ona oštećena strana; ovu grešku i nećete smatrati
tako neobičnom kad razaberete da ni vrlina ni načela nisu
imali ni najmanjeg udela u mojoj odbrani, već se ova zasnivala
samo na nekom posebnom gađenju koje se u meni bilo
razvilo prema tom prvom surovom i zastrašujućem napadaču na
moju krhku nevinost. Otud sam vreme do povratka gospođe
Braun provela, dakle, opsedana strahom i očajanjem na sve
mogućne načine.
 Dve dame su se vratile oko jedanaest uveče, i pošto su
čule prilično iscrpan izveštaj od Marte – jer je gospodin Krofts
(kako se zvao onaj nasilnik) bio napustio kuću kad ga je već
mrzelo da i dalje čeka na povratak gospođe Braun – one se, uz
buku i lupanje, popeše k meni u sobu; videvši me bledu i
krvavog lica, sa svim znacima najdublje potištenosti, više se
potrudiše da me smire i obodre negoli da mi upute prekore, kojih
sam sada bila preslaba da se bojim – ja, koja sam imala toliko
pravičnijih i jačih razloga da prigovorim njima.
Gospoda Braun se najzad povukla, a Feb ubrzo dode k
meni u postelju, pa, što iz odgovora koje je iz mene izvukla, a
što vlastitim metodom opipljivog zadovoljavanja radoznalosti,
ubrzo otkri da sam više uplašena negoli povređena, posle čega
me je, pretpostavljam zato što ju je ophrvao san, i što je svoja
predavanja i poduke odložila za sledeće jutro, ostavila, pravo
govoreći, mom vlastitom nemiru; jer, pošto sam se gotovo cele
noći vrtela i preturala, mučeći sebe najpogrešnijim mislima i
predstavama, pala sam, iz čistog umora, u neki mahnit košmarni
polusan, iz kojeg sam se sledećeg jutra probudila kasno, sa
žestokom groznicom; ova okolnost beše presudna za to da, bar
privremeno, budem pošteđena nasrtaja gada koji mi je bio
strašniji od same smrti.
Međutim, predana briga kojom sam bila okružena tokom
svoje bolesti – da bih se povratila u stanje podesno za
ostvarivanje svodničinih namera, i za podnošenje daljih
iskušenja – tako je dobro delovala na moju zahvalnu prirodu da
sam se čak smatrala obaveznom prema svojim upropastiteljima,
za njihovu pažnju radi mog brzog oporavka; a više od
svega im bejah zahvalna za to što mi na oči više nisu izvodile
onog surovog grabljivca, skrivitelja moga rasula, čim su otkrile
da me previše uzbuđuje već i samo njegovo ime.
Mladost, pak, ubrzo stade na noge, i nekoliko dana je
bilo dovoljno da se suzbije jara moje groznice; međutim, mom
potpunom oporavku i pomirenju sa životom ponajviše je
doprinela blagovremena vest da je gospodin Krofts, koji beše
trgovac zamašno razgranatih poslova, bio uhapšen po kraljevoj
tužbi, zarad nekih četrdeset hiljada funti globe, zato što je
trgovao krijumčarenom robom; čuli smo još da taj njegov
slučaj stoji tako bezizlazno da, čak i ako bi tome možda bio
sklon, nipošto ne bi mogao da ostvari svoje namere sa mnom,
jer beše odmah bačen u tamnicu, bez izgleda da se iz nje brzo i
lako izvuče.
Gospoda Braun, koja je od njega bila uzela prvih pedeset
funti, datih za tako malo vajde, a izgubiv svaku nadu da će steći
i preostalu stotinu, poče na moje držanje prema njemu da gleda s
više blagonaklonosti; a kako su nalazile da sam sasvim blage
naravi i, po njihovom mišljenju, prijatna, sve devojke koje
sačinjavahu njeno »stado« dale su sebi truda da me redovno
posećuju; i svaka je svojim razgovorom pomalo doprinela tome
da se usmerim ka potpunom pomirenju s namerom gospode
Braun.
Posećivale su me, dakle, i sve ono šegačenje i lakomislena
veselost u kojima ta nepromišljena stvorenja provode svoju
dokolicu navedoše me da im pozavidim na okolnostima
kojima sam videla samo lepu stranu; čak sam žarko poželela da
postanem jedna od njih. To su mi nastrojenje one brižljivo
negovale, i sada sam jedino htela da povratim zdravlje eda bih
mogla podneti obred posvećenja.
Razgovori, primeri, priče, sve je u toj kući doprinosilo
kvarenju moje prirodne čistote, koja nije poticala iz obrazovanja;
sada je plamsavo načelo zadovoljstva, tako lako zapaljivo u
mladom biću, na čudan način delovalo u meni, i sva čednost
u којој sam podizana, iz navike, a ne iz upućivanja u nju, poče
da čili, poput rose pod vrelim suncem; da i ne pominjem da
sam porok bila shvatila kao nužnost, jer sam se stalno plašila da
ću biti izbačena na ulicu, da crknem od gladi.
 Uskoro sam se prilično dobro oporavila, pa su me
puštali da u odredeno vreme lutam po kući, mada su brižljivo
vodili računa da ni sa kim ne stupam u dodir dok god iz Bata
ne stigne lord B, kome je gospođa Braun, poštujući njegovu
dokazanu velikodušnost u takvim prilikama, nameravala da na
raspolaganje stavi onu moju andrmoljicu koja ima tako veliku
zamišljenu vrednost; a kako se očekivalo da njegovo lordstvo
stigne u grad tek kroz dve nedelje, gospoda Braun je računala
da će se do tad moja lepota i svežina sasvim obnoviti, te joj tako
pružiti priliku za nagodbu bolju od one koju je postigla sa
gospodinom Kroftsom.
U meduvremenu sam bila tako temeljno obrađena, kako
one to kažu, tako sam se pripitomila na svaki njihov zvižduk da
mi, čak i da su vrata mog kaveza bila otvorena, ne bi na um
pala misao da ikuda pobegnem; niti sam i najmanje žalila zbog
stanja u kojem sam se našla, već sam vrlo strpljivo prihvatala sve
što bi gospoda Braun naložila u vezi sa mnom; ona je, opet, i
sama i preko svojih posrednika, preduzela bila sve mere
predohrane da uspava i umrtvi one valjane premišljaje o sudbini
koja me je čekala.
Nagvaždanja o čestitosti mačku o rep; život uživanja
naslikan u najvedrijim bojama; maženje, obećanja, popustljivo
ophodenje; rečju, ništa nije manjkalo da se ja snubim i sasvim
odomaćim, a to me je sprečilo da drugde dobijem bolji savet.
Avaj! o tako nečem nisam čak ni sanjala.
Do tad sam samo devojkama iz kuće dugovala za
kvarenje moje bezazlenosti: njihove sočne priče, u kojima
čednost nipošto ne beše štovana, i njihovi opisi doživljaja s
muškarcima dali su mi priličan uvid u prirodu i tajne njihova
zanata, istovremeno mi u svakoj žilici izazivajući živo golicanje
nemirne, razgrejane krvi; ali je, više svega, moja posteljna
drugarica Feb, čija sam neposredna učenica bila, uložila sve
svoje darove da bih ja okusila prve, sržne sokove zadovoljstva;
to moja priroda, sada razbudena i razdešena tako zanimljivim
otkrićima, razvi u sebi radoznalost koju je Feb lukavo
podsticala, da bi mi, vodeći me od jednog do drugog pitanja što
mi ih je sama nagoveštavala, napokon objasnila sve Venerine
tajne. Ali u takvoj kući nisam mogla dugo ostati, a da se i sama ne
osvedočim o više stvari no što sam na osnovu njenih opisa mogla
da zamislim.
Jednoga dana, oko podne, kada sam se već sasvim bila
oporavila od groznice, slučajno sam se zatekla u niši bez prozora,
koju je koristila gospoda Braun; jedva da sam se tu pola sata
odmarala na rasklopnoj naslonjači, namenjenoj služinčadi, kad
začuh šuškanje u spavaćoj sobi, koja je od niše bila odeljena
tek lakim pomičnim vratima, preko čijih su stakala bile
navučene žute zavese od damasta, ali ne tako potpuno da osobi u
niši zapreče celovit pogled na odaju.
Istog trena sam se tiho prikrala i tako se postavila da sve
besprekorno vidim a sama ostanem neprimećena; u sobu nije
ušao niko drugi do naša majka Opatica, koju je pod ruku
vodio visok i mišićav mladi konjički grenadir, herkulski
uobličen; in fine1, to beše izabranik najiskusnije londonske
dame za one poslove! Oh, kako sam mirna i tiha bila na svom
mestu uz staklo, da nijednim šušnjem ne bih otkrila svoju
radoznalost niti gospodu privukla do niše!
Nisam, međutim, baš ni imala mnogo razloga za strah,
jer je ona bila toliko obuzeta svojom trenutno najvećom brigom
da ni na šta drugo nije mogla da utroši ni delić pažnje. Smešno
je bilo videti kako se njena trapava telesina izvaljuje na kraj
postelje, tačno prema niši, tako da sam imala potpun i izravan
pogled na sve njene čari.
Njen dragan sede uz nju; bio je to, izgleda, čovek škrt na
rečima, ali dobrog želuca; jer, odmah prelazeći na bitno, on je

1
Najzad, konačno, rečju (lat.). – Nap. prev.
nekoliko puta sočno iscmaka, pa, zagrabivši šakama među njene
grudi, oslobodi ih iz njihova zatočeništva, a one se, izmićući
stezi njegovih šaka, rasuše na sve strane i pokuljaše nadole, čak
do pupka. Nikad dotad u životu nisam videla veći par sisa, niti
gore boje, mekih kao spalo testo, i sasvim naporednih; pa ipak,
mada su bile takve, onaj žilavi klipan kao da ih je grabio s
izuzetnom slašću, uzalud nastojeći da jednu od njih sapne ili,
bar, pokrije šakom, jedva manjom od ovčje plećke. Pošto se tako
jedno vreme igrao njima, kao da su one toga bile vredne, on
prilično žustro poleže gospodaricu, pa, zadigavši joj suknju,
ovom naprosto pokri njeno široko crveno lice, koje se zarilo
isključivo od prepečenice.
Dok se izmakao – za trenutak-dva, tek da raskopča prsluk i
čakšire – njene debele, mekane butine oklembesiše se, i čitav
masni predeo otvori se mom pogledu: široki prosek otvorenih
usnica, natkriljen surim žbunom, ličio je na prosjačku kapu
pruženu za milostinju koja joj se udeli. Ubrzo, međutim, moje
oči privuče, i sasvim ih ispuni, jedan upečatljiviji predmet.
Njen snažni pastuv bio je sada raskopčan, i predočio mi
– golu, krutu i nabreklu – onu čudesnu napravu, koju nikad
ranije nisam bila videla, i u koju sam, usled zanimanja što ga je
za nju živo počelo osećati moje središte zadovoljstva, netremice
zurila sasvim izbuljenih očiju; međutim, čula su mi bila isuviše
uzrujana, previše usredsređena u onoj sada gorućoj tački mog
tela, da bih zapazila išta više sem opšteg sastava i obličja te
alatke. No, prirodni me je nagon pouzdano obaveštavao da od
nje valja da očekujem, i više no što sam o tome čula, upravo onaj
vrhunski užitak što ga je sama priroda uložila u spoj tih
uzajamno tako divno uklopljivih delova tela.
U međuvremenu, mladi veselnik nije oklevao da ga
dva-tri puta protrese, vitlajući njime, te da se baci na gazdaricu;
a kako su prema meni sad bila okrenuta njegova leđa, mogla sam
samo zdravo za gotovo uzeti da se čitav taj palamar survao u
ponor – sudeći, bar, po smeru njegovog kretanja i nemogućnosti
da se promaši tako uočljiva meta; krevet se sada tresao i
škripao je, zavese su šuštale i lelujale se, tako da sam jedva i
mogla čuti uzdahe i mrmljanje, stenjanje i dahtanje koji su, od
početka do kraja, pratili čitavu radnju; svi ti zvuci i čitav prizor
uzbudiše me do dna duše, i svaku mi krvnu žilu prožeše tečnom
vatrom; čuvstva mi se toliko uskomešaše da sam skoro
izgubila dah.
Budući, dakle, tako pripremljena i usmerena pričom
svojih drugarica i Febinim upoznavanjem s najsitnijim
pojedinostima, ne treba se čuditi što je takav prizor zadao
poslednji, samrtni udarac mojoj urođenoj bezazlenosti.
Dok su oni još bili u žaru delanja, ja se, rukovođena
samom prirodom, ušunjah šakom pod svoje suknje i sasvim
razgorelim prstima zgrabih, te još više raspalih ono središte
svih svojih osećaja; srce mi je tuklo kao da će da iskoči; disala
sam s bolovima; stiskala sam butine, stezala i pritiskala usnice
svog devičanskog vrela i, mehanički sledeći primer ručne obrade
kakvoj ga je izlagala Feb, koliko god sam duboko mogla da
prodrem, dovedoh se, konačno, do krajnjeg, sudbonosnog
zanosa, do ganutljivog plimnog talasa u kojem se priroda,
iscrpljena preteranim užitkom, zamirući rastače. Posle toga mi
se čula dovoljno pribraše da bih odgledala ostatak pregnuća
ono dvoje radosnika.
Mladi momak je upravo bio sišao s dame kad stara
gospoda istog trena skoči, s mladalačkom krepkošću,
izvedenom, nema sumnje, iz poslednjeg osveženja; i, nagnavši
ga da sedne, poče da ga ljubi, da mu tapše i štipka obraze, i
igra se njegovom kosom; sve je to on primao nekako
ravnodušno i hladno, ali mi ga pokaza sasvim drukčijim od onog
junaka koji je stupio u okršaj.
Međutim, moja bogobojažljiva starateljka, ne libeći se da
pribegne pomagalima, otključa ormarić s likerima, koji je stajao
uz postelju, i navede momka da joj nazdravi obilnim gutljajem;
posle toga i posle malo ljubavnog ćućorenja, gospoda se
postavi na isto mesto, u podnožje postelje, pa svom mladom
prijatelju, koji je stajao uz nju, otkopča čakšire s najvećom
mogućnom bestidnošću i, sklonivši mu košulju, izvuče napolje
onu njegovu stvar, pokunjene ili tek jedva slabašno dignute
glave, tako usahlu i smanjenu da sam se čudila razlici s
malopredašnjim stanjem. No, iskusna matrona ga uze među
šake i stade grejati trljanjem, te on ubrzo nabreknu do one
veličine i ukrućenosti u kakvima sam ga prvobitno videla.
Razgledah tada, s divljenjem i čudenjem – ponovo
suočena s njim, i uz bolji pogled – sklop tog suštastvenog
muškarčevog dela: plameno crvenu glavu koja je sijala
razgolićena, belinu vretenastog mu tela i bokor kovrdžavih
dlačica koje su mu zatamnjivale koren, okruglastu kesu koja je
pod njim visila; sve mi je to pobudivalo pomnu pažnju,
obnavljajući u meni vatru. No, kako se taj glavni predmet sada
našao na stupnju do kojeg ga je preduzimljiva dama bila dovela
svojim trudom, ona sama nije više bila raspoložena da sebi
uskraćuje nagradu za pregnuće, već, legavši na leđa, nežno
navuče momka na sebe, i tako oni, na isti način kao ranije,
površiše poznatu radnju.
Pošto su i to obavili, njih dvoje iziđoše u velikoj ljubavi,
ali mu je, koliko sam mogla da vidim, stara dama prethodno
darovala tri do četiri zlatnika, budući da je on, na osnovu
svojih učinaka, bio ne samo njen miljenik već i jedan od
pokrovitelja kuće; njegovog me je pogleda ona do tad veoma
brižljivo čuvala, jer bi ga moglo izdati strpljenje da čeka na
dolazak mog lorda, i mogao bi ushteti da me prvo sam okuša, a
stara mu je gospa bila isuviše potčinjena da bi mu to mogla
uskratiti; jer, naravno, njegove su bile sve devojke u kući, a
gospa je samo kadikad dolazila na red, s obzirom na izdržavanje
koje mu je davala; a teško da može biti optužen da ga od nje
nije pošteno zaradio.
Čim sam ih čula da silaze, tiho sam se iskrala do svoje
sobe, gde niko, srećom, nije zapazio moje odsustvo; tu sam
počela da slobodnije dišem i dajem maha onim toplim
osećanjima što ih je u meni probudio prizor takvog susreta.
Prućila sam se po krevetu, teglila se i grčila od vatrenih žudnji, i
tražila ma kakav način da odvratim ili stišam jar i žestinu i
uskomešanost tih želja, koje su sve ukazivale na jedan stožer –
muškarca. Pipala sam po krevetu, kao da tragam za nečim što sam
hvatala u svojim sanjarijama, a ne nalazeći to mogla sam da
zaplačem od jeda; svaki delić mog tela žario se pod podsticajnom
vatrom. Najzad sam pribegla jedinom dostupnom melemu,
jalovom opipavanju tamo gde malenost pozornice još nije
davala dovoljno mesta za delanje; bol koji su mi, u nastojanjima
da prodru, nanosili prsti – uprkos tome što su mi zasad pružali
neveliko zadovoljenje – podstače me na pomisao koju sam jedva
čekala da saopštim Feb, ne bih li od nje dobila objašnjenje.
Ta mi se prilika, medutim, pružila tek sledećeg jutra, jer
je Feb došla u postelju tek dugo pošto sam ja već otišla na
počinak. Ali čim smo obe bile budne, razumljivo je što smo u
svom jutamjem brbljanju u krevetu došle na pitanje moga
nemira, za šta je kao uvod poslužila priča o ljubavnom prizoru
čiji sam slučajni svedok bila.
Feb nije mogla da priču sasluša do kraja, a da je više puta
ne prekine gromoglasnim smehom, jer je moj prostosrdačan
način pripovedanja znatno doprineo šaljivosti priče.
No, kad me je pitala kako je taj prizor delovao na mene,
ja joj, ne ublažavajući niti krijući čuvstva što ih je on u meni
zadahnuo, odmah rekoh da me je jedno zapažanje veoma mnogo
zbunilo.
- E – reče ona – a šta je to?
- Pa, vrlo sam radoznalo i brižljivo isporedila razmere
one ogromne naprave, koja se, bar mojoj zastrašenoj
uobrazilji, nije učinila tanjom od ručnog zgloba ni kraćom od
bar tri širine dlana, sa veličinom onog mog nežnog dela koji
je naumljen da čitavu tu mašinu primi u se, pa sad ne mogu
da zamislim kako je mogućno dopustiti tom čudu da prodre,
a pri tom ne umreti, možda u najgorim bolovima... Naime, i
sama dobro znaš da me već i samo guranje prsta unutra
nepodnošljivo boli... Što se gospodaričine i tvoje tiče, jasno
mogu da i dodirom i okom razlučim razmere drukčije od mojih;
ukratko, ma kako moglo da bude obećano mi zadovoljstvo,
bojim se bola u samom ogledu.
Na to se Feb stade dvostruko jače smejati, i, dok sam ja
očekivala vrlo ozbiljno razrešenje svojih sumnji i strepnji, ona
mi samo reče da nikada nije čula za smrtnu ranu zadatu u tim
područjima tela onim strašnim oružjem, te da poznaje devojke
koje su, i mlađe i tananije gradene od mene, preživele poduhvat;
štaviše, ona veruje da, u najgorem slučaju, treba što više da se
predajem takvom ubijanju; po njoj, istina je da su ti delovi tela,
usled prirode, rađanja dece i čestog rastezanja pomoću
nemilosrdnih naprava, veoma raznolikih veličina, ali je tačno i
to da u izvesnom dobu, i pri nekim telesnim navikama, čak ni
najiskusniji u tim stvarima ne mogu sasvim dobro da razluče
devojku od žene – pretpostavljajući, isto tako, odsustvo ma čega
izveštačenog, kao god i stvari u njihovom prirodnom stanju;
međutim, pošto mi je slučaj predočio jedan takav prizor, ona će
mi pribaviti drugi, u kojem će se moje oči tananije naslađivati, i
koji će umnogome suzbiti sve moje bojazni od zamišljenog
nesklada.
Onda me upita da li poznajem Poli Filips.
- Svakako. – rekoh. – To je ona plavokosa devojka koja
je bila tako pažljiva prema meni dok sam bolovala, a u kući
se, kako si mi rekla, nalazi tek dva meseca.
- Baš ona – reče Feb. – Moraš znati da o njoj stalno
brine jedan mladi đenovski trgovac, koga je njegov stric,
neizmerno bogat čovek, poslao ovamo kao svog ljubimca, s
nekim prijateljskim engleskim trgovcem, bajagi da sredi neke
račune – a, ustvari, da zadovolji svoju sklonost ka putovanju i da
vidi sveta. Jednom je on, u nekom društvu, slučajno sreo Poli,
koja mu se veoma dopala, pa se potrudio da joj trajno vezivanje
za nj bude korisno. Dolazi joj dva do tri puta sedmično, a ona ga
prima na prvom spratu, u sobici prema svetlarniku, gde uživaju
na način koji je, rekla bih, osoben za toplotu ili, možda, naravi
njegove zemlje. Neću ti ništa više reći, ali sutra je njegov dan,
pa ćeš sama videti šta se među njima zbiva, s jednog mesta za
koje znamo samo tvoja gospodarica i ja.
Možete biti sigurni da, s obzirom na sklonost koja me
tad beše obuzela, nisam imala nikakvih prigovora na taj predlog,
već sam, čak, bila prilično nestrpljiva da se on ostvari.
Sutradan, u pet po podne, Feb, tačno ispunjavajući dato
obećanje, dođe meni u sobu, gde sam bila sama, i pozva me da
pođem za njom.
Vrlo tiho smo sišle zadnjim stepeništem i otvorile vrata
mračne ostave bez prozora, gde su, uz stari nameštaj, čuvani i
neki sanduci s pićem; ona me uvuče za sobom i, kako smo
zatvorile vpta, nađosmo se u mrklom mraku, sem koliko ga je
sekla svetlost iz duge pukotine u drvenoj pregradi koja je ostavu
delila od sobice gde je imao da se dogodi očekivani čin; tako
smo, sedeći na niskim sanducima s pićem, s najvećom
lagodnošću, kao god i jasnoćom, mogle sve da vidimo (a same
da ostanemo nezapažene); dovoljno je bilo da oko sasvim
približimo pukotini, gde su se tanke daske pregrade bile
izvitoperile, ili su bile malo oštećene s druge strane.
Prvo sam ugledala mladog gospodina, okrenutog leđima i
zagledanog u neku graviru. Poli još nije bila stigla; no, kroz
nepun minut otvoriše se vrata, i ona uđe, a on poskoči da je
dočeka, s izrazom najveće mogućne nežnosti i zadovoljstva.
Pozdravio ju je i poveo do otomana postavljenog tačno
naspram nas, gde oboje sedoše, pa je mladi Đenovljanin posluži
čašom vina i napuljskim suvim kolačićima s jednog
poslužavnika. Uskoro, međutim, pošto su izmenili nekoliko
poljubaca, i pitanja na groznom engleskom s jedne, njegove
strane, on poče da se raskopčava, i napokon ostade samo u
košulji i gaćama.
To kao da je bio ugovoreni znak za skidanje sve odeće, što
je sasvim odgovaralo toplom godišnjem dobu. Poli poče da se
oslobada pribadača i, kako nije imala steznik koji bi valjalo
razvezivati, za tren oka, uz preduzimljivu pomoć svoga
udvarača, ostade i sama odevena tek u košulju.
Kada je on ovo video, odmah je razvezao trake oko
kolena i pojasa, i pustio gaće do članaka; okovratnik košulje
beše mu već raskopčan. Onda, hrabreći Poli srdačnim
poljupcem, smače s nje košulju, a devojka se – iako je, kako
pretpostavljam, bila upoznata s tom navadom i navikla na nju
– ipak zacrvenela, mada manje od mene same kad sam je videla
kako tu stoji kao od majke rodena, a raspuštena cma kosa rasipa
joj se niz zaslepljujuće beo vrat i ramena, dok joj tamno
rumenilo obraza postupno prelazi u boju uglačanog snega;
upravo su takvi bili boje i prelivi njene puti.
Devojci nije moglo biti više od osamnaest godina; lice
joj beše pravilnih i ljupkih crta, a oblik tela savršen; nisam mogla
da joj ne pozavidim ni na dvema zrelim, zanosnim dojkama,
lepo oblikovanim i mesnatim, a ipak tako okruglim, tako
čvrstim da su same savršeno stajale, čineći svaki steznik
suvišnim; njihove bradavice, razroko izbočene, ukazivale su na
ljubak razmak među njima; ispod grudi se pružalo prekrasno
polje trbuha, što se završavalo jedva vidljivim razdeljkom ili
pukotinom, koja kao da se čedno povukla naniže da potraži
zaklon medu dvema oblim, čvrstim butinama; kovrdžave dlačice
koje su se širile po njenom divnom pročelju, odevahu tu pukotinu
u najfiniju samurovinu na vascelom svetu; rečju, Poli je očito
bila osoba rođena da joj slikari laskaju pozivima da im pozira
kao obrazac bajnoga ženstva, u punoj diki i velelepnosti nagote.
Mladi Italijan (još u košulji) stajao je i zurio u nju, zanet
prizorom lepote koja bi mogla da raspali i pustinjaka na samrti;
proždirao ju je svojim žudnim pogledom, dok je ona, po njegovoj
volji, menjala položaje; ni njegovim šakama nije bio uskraćen
udeo u gozbi, već su one skitale, loveći slasti, po svim delovima i
svakom pedlju njenog tela – tela tako jedinstveno kadrog da pruži
najizuzetniji osećaj zadovoljstva.
U međuvremenu, oku nije moglo da izmakne ispupčenje s
prednje strane njegove košulje, koja se po njemu rastezala,
otkrivajući stanje ispod pokrivke; ali on ubrzo skide košulju,
povukavši je preko glave, i sada, što se nagosti tiče, jedno
drugome nisu ništa mogli da zamere.
Kako je Feb procenjivala, mladi gospodin je imao oko
dvadeset i dve godine; bio je visok i skladnih udova. Telo mu
beše lepo oblikovano, izuzetno čvrste grade, uglastih ramena i
širokih prsa; lice mu se nije odlikovalo ničim posebnim, sem
nosem, koji je naginjao obliku što se naziva rimskim; oči mu
behu krupne, crne i vatrene, a rumenilo obraza beše mu
posebna draž, jer mu je koža bila izrazito mrka – doduše, ne one
zagasito mrke boje koja isključuje svaku misao o svežini, već
jasnog maslinastog sjaja, koji, plamteći životom, sja možda
manje od beline plavokosih, a ipak pruža više užitka, ako se
nekome uopšte svidi. Kosa mu je, budući prekratka da se
vezuje, padala samo do vrata, u lakim kratkim uvojcima; oko
bradavica je imao nekoliko čuperaka mladih izdanaka, koji su
mu grudi začinjavali znacima snage i muškosti. Pa onda ona
njegova krupna naprava – koja kao da je izrastala iz gustiša
kovrdžavih dlaka što su se širile od samog njenog korena,
svuda okolo po butinama i trbuhu, sve do pupka – stajala je
tvrda i uspravna, i tako velika da sam se uplašila, zabrinuta za
onaj nežni mali cilj njenog besa – cilj koji je sada bio besprekorno
izložen mom najpotpunijem pogledu; jer mladić je, čim je
skinuo košulju, nežno povalio Poli na otoman, zgodno postavljen
iza nje da prihvati njen željeni pad. Butine je bila raširila što je
mogla više da bi izmedu njih otkrila obeležje svog pola –
mesnatu pukotinu crvenog središta, čije su usnice, bivajući sve
grimiznije što se dublje zalazilo, činile malu rubinsku liniju u
ljupkoj minijaturi, kakvu, u životnosti ili tananosti, Gvidova boja
kože nije nikada mogla da dostigne.
U taj mah me Feb lako darnu, da bi me zapitala mislim li
da je moj devičnjak mnogo manji. Ali pažnja mi beše isuviše
obuzeta, isuviše zaneta svime što sam videla, da bih bila kadra
odgovoriti joj.
Za to vreme je mladi gospodičić položaj svoje dame na
otomanu izmenio iz poprečnog u uzdužni, ali su njena stegna i
dalje bila raskriljena, pa mu meta beše lepo izložena; klekavši
izmedu njenih butina, on svoju nabreklu napravu izloži
pogledu s boka; ona je pretila ničim manjim doli cepanjem
nežne žrtve, koja je ležala smešeći se pretećem udaru: nikako
se nije činilo da će ga odbiti. Mladić je i sam nekako zadovoljno
posmatrao svoje oružje i, rukom ga vodeći ka zamamnom
proseku, razmaknuo usnice i smestio ga do pola (posle nekoliko
uboda, kojima Poli kao da je čak pomagala); ali tu se čudo
zaglavi – pretpostavljam, zbog sve veće mu debljine; on ga
izvuče, ovlaži pljuvačkom, pa ponovo stupi unutra, i lako ga
smesti do balčaka, na što Poli duboko uzdahnu, glasom koji
nipošto nije izražavao bol. On gura, ona uzdiše, najpre blago i
u pravilnim razmacima; ali uskoro im zanos beše prejak da bi
prebrzi, celovi previše vatreni da bi priroda zadugo izdržala
takvu pomamu; oboje kao da su bili van sebe; iz očiju im je
tukao plamen...
- Ooooo!... ooo!.... Ne mogu da izdržim... previše je....
zamirem.... gotova sam – behu Polini izrazi zanosa.
Njegove su radosti bile tiše, ali se ubrzo začuše iskidano
mumlanje i uzdasi kao da mu duša izlazi, da bi, napokon,
usledio završni prodor napred, kao da on hoće da skroz
proburazi njeno telo; zar tim nastupi nepokretna zanemoćalost
svih njegovih udova, što otkri da je i za nj nastupio trenutak
zamiranja. A Poli je ispoljavala sve znake pridruživanja tome,
divlje se bacakajući rukama, zatvorenih očiju, i jecajući iz dubine
duše, kao da nestaje u grču blaženstva.
Kad je završio svoj napad i odvojio se od nje, Poli
ostade da leži nepokretna i, kako se činilo, bez daha od
zadovoljstva. On je ponovo postavi poprečke na otomanu –
nesposobnu da sedi, i još raširenih butina, između kojih sam
mogla da vidim nekakvu beličastu tečnost, sličnu peni, koja je
kapala sa spoljnih usnica te nedavno otvorene rane, što je sad
blistala još jarčim rumenilom. Posle nekog vremena Poli ustade i
namah se baci rukama oko svog Italijana; nije se činila nimalo
izmučena kušanjem kojem je bila izložena – sudeći bar po
nežnosti s kojom ga je gledala i uvijala se oko njega.
Ja, pak, neću polagati pravo na to da opisujem šta sam
sve osećala tokom tog prizora, ali od tog trenutka behu, adieu!
raspršene sve plašnje o ranama što bi mi ih neki muškarac mogao
naneti; te su se bojazni sada pretvorile u tako žarke, tako
nesavladljive želje da sam mogla za rukav povući prvog
pripadnika muškog roda koji bi se pojavio, da mu ponudim
tričariju čiji gubitak sam sada shvatala kao dobit koje se ne bih
mogla još zadugo lišavati.
Feb, koja beše iskusnija, i kojoj takvi prizori nipošto nisu
bili novi, ipak nije mogla da ostane hladna pred tako jarkom
slikom; i zato, povukavši me nežno od gvire, iz straha da nas ne
čuju, povede me što je mogla bliže vratima, trpeljivu i poslušnu
na njen i najmanji znak.
Nije tu bilo mesta ni da se sedne ni da se legne, ali me
ona nasloni leđima na vrata, pa mi zadiže suknje i vrednim
prstima lati se da obilazi i proučava onaj deo mog tela gde su
vrelina i nadraženost sada bile toliko silne da sam sasvim
onemoćala od želje, spremna da umrem od nje; sami dodir
njenog prsta na tom bolnom mestu imao je za ishod pravi požar,
te joj njena šaka očas predoči do kojeg sam stupnja bila
dovedena i tronuta prizorom koji mi se ukazao. Onda,
zadovoljna time što je ublažila vrelinu koja bi me činila
nestrpljivom za gledanje dalje razmene izmedu dvoje voljenika,
ona me ponovo privede pukotini tako zgodnoj za našu
radoznalost.
Jamačno smo od prizora bile odvojene tek nekoliko
trenutaka, a ipak smo, vrativši se, videle da je sve spremno za
obnovu slatkih neprijateljstava. Mladi stranac je sedeo na
otomanu, licem prema nama, a Poli na jednom od njegovih
kolena; grlila ga je, dok je izuzetna belina njene puti prekrasno
odudarala od glatkomrkog sjaja njegove kože.
Ali ko bi izbrojao njihove žestoke, učestale poljupce, u
kojima sam mogla zapaziti da razmenjuju nežne, ali snažne
potiske, kada im usta behu dvojezična a oni kao da su takvo
uzajamno istraživanje prihvatali s najvećom mogućnom slašću i
uživanjem.
U međuvremenu se njegov crvenoglavi zatočnik, skrhan i
posramljen nedavnim obilaskom ponora, bio već oporavio do
svog vrhunskog stupnja, pa se uskočoperio, izvirujući izmedu
Polinih butina, a ona nije propuštala da ga, sa svoje strane, mazi i
održava u dobrom raspoloženju, stiskajući ga i milujući,
spuštene glave, pa čak prihvatajući njegovu kadifenu glavicu
usnicama koje mu baš ne pripadaju; ne bih umela da kažem da li
je ona to činila iz nekog posebnog zadovoljstva, ili tek da bi ga
učinila glatkijim, radi lakšeg ulaska; ali je to imalo takvo dejstvo
da se činilo kako mladi gospodin – sudeći po njegovim očima,
što su sevale najuzbudenijim bljeskom, i po zajapurenom licu –
oseća sve veće zadovoljstvo. Ustao je, uzeo Poli u ruke i zagrlio
je, pa joj, povlačeći je prema podnožju otomana, reče nešto
pretiho da bih ja čula, s očitim joj užitkom pljeskajući butine i
podložne obline onom svojom krutom, nabreklom snagom;
udarala ih je s gipkošću što joj je on davao svojom rukom, na što
su se one odzivale, ali Роli je time bila povređena valjda baš
koliko je on i nameravao da je povredi. Jer ona je, čini se,
imala isto tako razuzdan ukus kao on.
Ali možete zamisliti moje iznenadenje kad videh lenjog
mladog ugursuza gde leže na leđa i nežno povlači Poli na sebe,
a ona ga, povlađujući njegovoj ćudi, opkoračuje i svojim
rukama privodi svog slepog miljenika do pravog mesta, pa,
povinujući se slepom nagonu, seda pravo na usijani šiljak tog
naviše upravljenog oružja zadovoljstva, i natiče se na nj,
dražesno ga primajući do samog njegovog korena; posedela je
tako na njemu koji trenutak, uživajući u položaju i sladeći se
gostom, dok se on igrao njenim izazovnim prsima. Pokadšto
bi se povila, da prihvati njegov poljubac i uzvrati mu za nj, ali
uskoro ih žaoka zadovoljstva podbode na življe radnje; onda
opet nastade oluja teških i dugih uzdisanja, koja su, što se donjeg
borca tiče, istovremeno bili i potisci, dok ju je on, šakama
ukrštenim na njenim kukovima, ljupkom silinom privlačio sebi;
susretni udarci nakovnja i čekića uskoro dovedoše do kritičnog
stanja, gde su nas svi znaci zanosa ostvarenog prisnom zaverom
obaveštavali o svim stupnjevima što ih redom behu dostizali.
Ja, pak, više nisam mogla da gledam; bila sam tako
smlaćena, toliko raspaljena drugim činom istog komada da sam,
pomahnitala do već nepodnošljive mere, grlila i stezala Feb, kao
da bi mi ona ma čime mogla olakšati. Međutim, zadovoljna zbog
svega i sažaljevajud me zbog stanja u kojem je mogla osetiti da
se nalazim, Feb me povuče k vratima, i otvori ih što je mogla
tiše, pa se obe neopazice udaljismo, i vratismo u svoju sobu; tu
se, nesposobna da se na nogama držim zbog uzbudenja u kojem
sam se našla, istog trena bacih na postelju, da na njoj ležim
omađijana, mada i posramljena osećanjima koja po meni kolahu.
 Feb leže uza me i vragolasto me stade zapitkivati da li
sada, kad sam videla neprijatelja i celovito ga osmotrila, još
strahujem od njega. Ili mislim da bih se smela upustiti u okršaj s
njim? Na sve to nisam odgovorila ni reči; hvatala sam vazduh,
jedva dišući. Ona mi uze ruku i, zadigavši svoje suknje, povuče
je, uz moj mlaki otpor, prema onom području gde mi je sada,
nešto bolje upućenoj, nedostajao glavni predmet mojih želja. Ne
nalazeći čak ni senku onoga što sam želela, tamo gde je sve bilo
tako ravno i šuplje, trebalo je da, ozlojedena, povučem ruku,
ali ne učinih to, iz straha da ne budem nepredusretljiva prema
Feb. Sasvim se, dakle, prepustih njenom vodstvu, i ona se
mojom rukom posluži na način koji je smatrala valjanim da sebi
pruži pre sen negoli bit ikojeg užitka. Ja sam, pak, sad bila željna
čvršće hrane, pa se u sebi zakleh da se ne dam još dugo
zavaravati tim budalaštinama između dve žene, ako mi gospođa
Braun uskoro ne pribavi onaj bitni lek. Ukratko, sve je
ukazivalo na to da neću biti kadra da dočekam svog lorda B,
iako su ga očekivali već za neki dan; niti sam ja, odista, njega
dočekala, pošto se ljubav sama pobrinula za mene, uprkos
probitačnosti ili pukoj požudi.
Dva dana posle onog prizora viđenog iz ostave ustala sam
oko šest, pa, ostavivši svoju krevetsku drugu u dubokom snu,
krišom siđoh u prizemlje, s jedinom namisli da se malo nadišem
svežeg vazduha u baštici na koju se naša gostinska soba
otvarala. U tu me sobu nisu puštali kad je u kući bilo gostiju, ali
sada su celom kućom vladali san i tišina.
Otvorila sam vrata gostinske sobe i dobrano se iznenadila
videvši kako, uz odžakliju s dopola ugašenom vatrom, neki mladi
gospodin čvrsto spava u naslonjači naše starateljke, nogu
dignutih na drugu stolicu; tu su ga ostavili njegovi
nepromišljeni prijatelji, koji su ga bili napili, pa se svaki
odvojio sa svojom draganom, dok se on tu zadržao zahvaljujući
blagonaklonosti stare matrone, koja, u jedan po ponoći i u stanju
u kakvom je bio, nije htela da ga uznemirava, niti izbacuje iz
kuće. A u kući jamačno nije više bilo slobodnih postelja. Na
stolu se još nalazila posuda za punč, sa čašama razbacanim
naokolo, kao uvek posle velike pijanke.
Ali kad sam se približila da osmotrim usnulog – oh, bože
moj! kakav to beše prizor! ne, ni vreme ni mene sudbine nikad
ne mogu izbrisati utisak kojim me je, kao gromom, ošinulo
njegovo obličje... Da, najdraza žudnjo moje prve strasti,
zauvek ću pamtiti kako si se ukazala mojim ushićenim očima... ta
te uspomena i sada preda me priziva, i ja te još vidim!
Zamislite samo, Gospo, svetlokoso momče, između
osamnaeste i devetnaeste godine, glave spuštene na jedno
doručje naslonjače, raščupane kovrdžave kose što mu nepravilno
senči lice na kojem se ružičasta cvast mladosti i sve muževne
lepote zaveruju da mi zarobe oči i srce. Čak su i opuštenost i
belina njegovog lica – na kojem je ljubičica, usled noćnih
preterivanja, trenutno nadjačavala ružu – davale neku
neizrecivu sladost najfinijim crtama koje se dadu zamisliti; na
očima, zatvorenim u snu, videle su mu se zaobljene ivice kapaka
divno oivičenih dugim trepavicama; a nema pera koje bi
opisalo dva luka pravilnija od onih nad očima, što su mu
ukrašavali čelo, visoko, savršeno belo i glatko. Pa onda par
grimizno crvenih usana, ispupčenih i nabreklih kao da ih je
nedavno ubola pčela. Sve to kao da me je izazivalo da se bez
ikakvog okolišenja predam divnom spavaču, i učinila bih to da
mojim nagonima nisu ovladali čednost i poštovanje, kod oba pola
nerazdvojni od istinske strasti.
Međutim, iako mu je raskopčani okovratnik košulje
otkrivao prsa belja od snežnog nanosa, uživanje u razgledanju
njegovih lepota nije me moglo potkupiti da mu se i dalje
predajem, izlažući opasnosti njegovo zdravlje, koje postade moja
prva životna briga. Ljubav, koja me je učinila stidljivom, nauči
me da budem i nežna. Drhtavom rukom ga uhvatih za jednu od
šaka i probudih ga što sam mogla nežnije; on se trže i pogleda me,
isprva pomalo srdito, pa mi reče, glasom koji se svim svojim
sazvučjem obraćao izravno mom srcu:
- Molim te, devojče, koliko je sati?
Rekla sam mu, dodavši da bi mogao i da nazebe ako i dalje
bude spavao razdrljen na hladnom jutarnjem vazduhu. On mi
tada zahvali, s ljupkošću koja se savršeno podudarala s milošću
njegovih crta i očiju; ove su sad bile širom otvorene i radoznalo
su me razgledale, probadajući mi srce živim varnicama što su iz
njih tukle.
Izgleda da je mladić bio previše popio još i pre no što je,
s nekim pijateljima, stigao na našu ispašu, da je tako sam sebe
onesposobio da s njima prođe kroz sve pustolovine, da bi noć
krunisao u naručju neke dragane; otud, videvši me samo u
razvezanom donjem rublju, on nije ni posumnjao da ja nisam tek
jedna od kućnih gospođica, poslata da mu nadoknadi izgubljeno
vreme; no, iako je bez oklevanja prihvatio tu misao, svakako
vrlo očitu, ipak mi se on, da li usled više negoli uobičajenog
utiska koji je na nj ostavilo moje obličje, ili usled prirođene mu
učtivosti, obratio na način nipošto grub, premda i dalje primeren
opštenju s jednom od kućnih radenica, pristiglom njemu za
zabavu; podarivši me prvim poljupcem koji sam u životu dobila
od muškarca, on me zapita da li bih ga udostojila svoga
društva, uveravajući me da će mi nadoknaditi trud i vreme; ali
čak i da se novorođena ljubav, taj istinski prečistač strasti, nije
protivila tako naglom pokoravanju, strah da bi nas neko iz kuće
mogao zateći bio je dovoljan da na to ne pristanem.
Rekoh mu, dakle, glasom koji mi je sama ljubav podesila,
da ne mogu ostati s njim, iz razloga koje sada ne mogu da
objašnjavam, usled nedostatka vremena, i da bi se lako moglo
desiti da ga više nikad ne vidim; uz ove poslednje reči, sa samog
dna mog srca otkide se težak uzdah. Moj osvajač – koga je, kako
mi je kasnije rekao, potpuno zapanjila moja pojava, dopavši mu
se više no što je mogao i zamisliti da će mu se ikad dopasti iko iz
mog pretpostavljenog načina života – odmah me kratko zapita da
li bih bila samo njegova ako bi on za mene iznajmio stan i
oslobodio me svih obaveza za koje je pretpostavljao da ih imam
prema kući gospođe Braun. Ma koliko da je nesmotrena, nagla,
nezrela, pa čak i opasna mogla da bude takva ponuda meni, od
jednog potpunog stranca, i uz to još lakomislenog dečaka, silna
ljubav koju sam prema njemu osetila dade njegovom glasu
čarobnu moć kojoj se nisam mogla odupreti, i koja me učini
slepom i gluvom za svaki prigovor; u tom sam trenutku mogla za
njega umreti – kako onda da budem kadra odbiti poziv da sa njim
živim! I tako moje srce, bijući svom snagom u prilog tom
predlogu, nametnu i moj odgovor; posle jedva nekog trenutka
oklevanja rekoh da prihvatam njegovu ponudu, i da ću odbeći k
njemu na svaki način koji se njemu svidi, i staviti mu se potpuno
na raspolaganje, šta bilo da bude. Kasnije sam se često čudila
kako mu se tolika moja lakomislenost nije zgadila i učinila me
previše jevtinom u njegovim očima, ali sudbina mi beše tako
udesila da je on, u svom strahu od opasnosti grada, već neko
vreme tražio stalnu devojku, i desilo se da moj lik odgovara
njegovim zamislima, te smo tako, zahvaljujući upravo jednom od
onih čuda što su ljubavi samoj dodeljene, očas svoju pogodbu
zapečatili izmenom poljubaca, a da se ovima zadovolji njega su
navodile nade u manje istrzano uživanje.
Međutim, nikada nije dražesna mladost nosila više negoli
u njegovoj osobi svega onoga što opravdava okretanje devojačke
glave, dok nju samu goni da prenebregne sve mogućne
posledice eda bi samo pošla za svojim draganom. Jer, pored
svih savršenstava muške lepote koja behu sabrana u njegovom
liku, on je u sebi nosio i neku pristalu otmenost, izvesnu
gizdavost s kojom je držao glavu i kretao njome, što ga je sve
još više izdvajalo; njegovi su pogledi u isti mah bili slađani i
zapovedni. Boja kože nadmašivala mu je divno obojenu ružu,
dok ju je njen nedostižni nežno živi sjaj spasavao prigovora da joj
manjka života, da izgleda presna i testasta, što se često može reći
za kožu ljudi tako krajnje svetlih i plavih, kakav je on bio.
Dogovorismo se da se ja izvučem sledećeg jutra, oko
sedam sati (što sam lako mogla da obećam, znajući gde da
nadem ključ od spoljašnjih vrata), a da će me on čekati na kraju
ulice s kočijama, da me odveze na neko bezbedno mesto; posle
toga bi, preko posrednika, namirio sve dugove koji su mogli
nastati za vreme mog boravka kod gospođe Braun, jer se ova,
kako je on sudio, uopšte nije morala lako pomiriti s gubitkom
devojke po njemu tako primamljive za mušterije kuće.
Tada sam mu predložila da u kući i ne pominje da je
video osobu nalik na mene, iz razloga koje ću mu objasniti kad
budemo imali više vremena. Potom se ja, u strahu da nam ne
pokvare dogovor ukoliko bi nas videli zajedno, iščupah iz
njegovog zagrljaja, mada mi je srce krvarilo, i tiho se otkradoh do
svoje sobe, gde sam Feb zatekla još u dubokom snu; žurno
skinuvši sa sebe ono malo odeće, legoh uz nju, s mešavinom
radosti i nespokojstva u duši, koja je osećanja lakše zamisliti
negoli izraziti.
Opasnost od mogućnosti da gospoda Braun otkrije moju
nameru, bojazni od razočaranja, jada, propasti – sve je to nestalo
pred novozapaljenim plamenom. Mogućnost da vidim, da
dodirnem tog idola mog zaludenog devičanskog srca, da makar
samo jednu noć budem s njim, ukazivala mi se kao sreća iznad
svake cene moje slobode ili života. Neka sa mnom postupi i
rđavo! On je moj gospodar, a ja sam srećna, presrećna čak i
da me smrt zadesi od tako drage ruke.
Na tu su me stranu premišljanja vukla čitavog dana, čiji
mi se svaki minut činio dugim kao večnost. Koliko sam puta
pogledala na časovnik, čak bila u iskušenju da poguram njegovu
lenju kazaljku ne bih li time i samo vreme ubrzala! Da su
ukućani iole hajali za mene, morali bi zapaziti nešto neobično u
pometenosti koju nisam mogla da savladam, naročito kad je za
ručkom pomenut najdražesniji mladić koji je tu bio prenoćio,
pa i doručkovao.
- O, kako je lep!... Umrla bih za njim... potukle bismo se
oko njega!... – i sve slične gluposti samo su dolivale ulje na
vatru koja me je već pekla, bez ičega da ublaži plamen.
Ta kolebanja mog duha, tokom čitavog dana, imala su
jedan valjan ishod; naime, od čistog umora spavala sam
podnošljivo dobro do pet ujutro, a onda sam ustala i, obukavši
se, čekala ugovoreni čas dvostruko mučena strahom i
nestrpljenjem. Najzad je došao i taj dragi, željeni, presudni,
opasni trenutak, i ja se, vodena samo hrabrošću koju mi je
ljubav davala, usudih da siđem niza stepenice, na vrhovima
prstiju, ostavljajući za sobom svoj kovčeg, iz straha da me ne
iznenade kad izlazim s njim.
Stigla sam do izlaznih vrata, čiji je ključ, budući poveren
Feb, uvek ležao na stolici pored naše postelje; ona, ni najmanje
ne sluteći da se ja zanosim namerama da ih napustim (što, zaista,
nisam ni činila do prethodnog dana), nije imala nikakvih ograda
prema meni, niti je krila ključ. Vrata sam otvorila sasvim lako,
jer me je upravo ljubav hrabrila i štitila; i tad, bezbedno se
našavši ш ulici, ugledah svog novog anđela-čuvara kako me
čeka kraj otvorenih vrata kočije. Ne znam kako sam stigla do
njega; pretpostavljam da sam letela; tek, u kočijama sam se
našla za tren oka, s njim uza se, obgrljena njegovim rukama, i
ljubljena za dobrodošlicu. Kočijašu su naredbe već bile izdate,
pa je po njima vozio.
Oči mi se namah ispuniše suzama, ali suzama najslađeg
ushićenja; zagrljaj prelepog mladića beše za mene užitak u
kojem je plivalo moje malo srce.
Za mene nisu postojale ni prošlost ni budućnost. Zanetost
sadašnjošću beše jedino što su sve moje životne snage bile
kadre podneti, a da ne izgubim svest. A s njegove strane nije
manjkalo najnežnijih zagrljaja i najutešnijih izraza kojima me je
uveravao u svoju ljubav, i u to da mi nikad neće dati razloga da
zažalim zbog smelog koraka koji sam preduzela, bez ostatka se
predajući njegovoj časti i velikodušnosti. Ali, avaj! to nije bila
moja zasluga, jer me je na to gonila strast odviše burna da bih
joj se oduprla, i sve sam to učinila samo zato što drukčije nisam ni
mogla postupiti.
Za trenutak, rekla bih, jer vreme za mene sada nije
postojalo, stadosmo pred nekom gostionicom u Čelziju,
gostoljubivo prostranom za prijem ljubavničkih parova, i tu nam
odmah pripremiše doručak sa čokoladom.
Iskusni stari veselnik koji je držao gostionicu, i
savršeno poznavao život, doručkovao je s nama i, pogledajući
me lukavo ispod oka, oboje nas razveselio, rekavši da smo
dobar par, da mnoga gospoda i dame koriste njegovu kuću, ali da
lepši par, uistinu, nikad nije video... siguran je da sam ja
nova... sveža... izgledam tako domaće, tako bezazleno! bogami,
moj parnjak je zaista srećković... Sve te uobičajene
gostioničarske priče ne samo što su mi se dopale i utešile me,
već su mi i pomogle da podnesem zbunjenost što sam sa svojim
novim gospodarom, s kojim sam se, sada kad se trenutak
približavao, bojala ostati nasamo; beše to stidljivost u kojoj je
istinska ljubav imala čak i veći udeo od devičanske čednosti.
Želela sam ga, zacopana, mogla sam umreti za nj, a
ipak, ne znam kako ni zašto, užasavao me je trenutak koji beše
cilj mojih najjačih želja. Međutim, ta borba strasti, taj sukob
čednosti i žudnje bolesne od ljubavi, navede me da ponovo
zajecam, što je on, kao god i prethodne suze, shvatio samo kao
ostatke brige i osećanja uzbuđenih naglom promenom mog
stanja i potpunim predavanjem njegovoj brizi; i zato je činio i
govorio sve što je mislio da je najprikladnije za moju utehu i
ohrabrenje.
Posle doručka Čarls (kojim ću milim imenom biti
slobodna da nadalje zovem svog Adonisa), smešeći se s puno
značenja, uze me nežno za ruku i reče:
- Hajde, draga dušo, da ti pokažem sobu s lepim pogledom
na baštu.
I ne čekajući odgovor, čime mi je neizmerno olakšao, on
me povede u jednu od soba, provetrenu i svetlu, gde u obzir
nisu dolazili nikakvi pogledi, sem onoga na postelju, koja kao da
mu je, po svemu sudeći, baš i preporučila tu odaju.
Čim je stavio rezu na vrata, Čarls pritrča, uhvati me u ruke
i podiže od zemlje pa me, usana priljubljenih uz moje, ponese do
postelje, dok sam ja drhtala, dahtala, zamirala od blagih plašnji i
nežnih želja; goreći od žudnje, on me razodenu tek toliko što
mi je raskopčao ovratnik i haljinu, te razvezao uzice steznika.
Prsa mi sad behu otkrivena i, uzdižući se pod najvrelijim
udarima srca, predočiše njegovom pogledu i dodiru tvrde
obline para mladih dojki, kakve se i mogu zamisliti kod
devojke s nepunih šesnaest godina što je tek prispela sa sela,
grudi nikad još nediranih. Ali čak ni njihova dičnost, belina,
oblik, ljupki prijatni otpor dodiru nisu mogli da odvrate od
lutanja njegove nemirne ruke; puštajući im na volju, moje suknje
i košulja uskoro behu zadignute, i središte jače privlačnosti otkri
se njegovim šakama za njihovo nežno osvojenje. Moje bojazni
me navedoše da stisnem butine, ali sami dodir njegove šake,
uvučene izmedu njih, otključa ih i otvori mu put za presudni
napad.
U međuvremenu sam ležala prilično izložena njegovom
pregledu očima i rukama, mirna i ne pružajući mu nikakav
otpor; to ga je učvršćivalo u mnjenju, preko kojeg je tako
gospodstveno prelazio, da nisam novajlija u tim stvarima, pošto
me je bio izvukao iz obične javne kuće, a ja mu ničim nisam
predočila svoje devičanstvo; ali, i da jesam, pre bi verovao da ga
smatram blesanom kadrim da proguta i takvu neverovatnost
negoli da sam još gospodarica te dragocenosti, tog toliko
cenjenog blaga, za kojim muškarci tako žudno tragaju, ne da
bi ga crpli, već samo da ga unište.
Budući sada već isuviše uzbuđen da bi odlagao stvari, on
se raskopča, i, izvukavši svoju mašinu za ljubavne nasrtaje,
povede je bez otezanja, kao da ide na već provaljenu branu...
Tada, tada sam prvi put osetila tu kao rog tvrdu rskavicu kako
nadire u meko; no, zamislite njegovo iznenadenje kad je, posle
nekoliko odlučnih prodora, od kojih sam osetila neizmeran bol,
otkrio da nije ostavio baš bogzna kakav utisak.
Požalih mu se, ali vrlo nežno, da ne mogu da izdržim...
odista me je bolelo. Ali je on i dalje mislio da sve neprilike
proizlaze iz moje mladosti i debljine njegove naprave (jer se
malo koji muškarac može s njim zaista meriti u veličini iste);
mislio je, valjda, da nikad ranije nisam susrela nikoga s oruđem
tako premoćno sazdanim, kao što beše njegovo; jer mu i dalje
nikako nije padalo na um da cvet moga devičanstva još nije ni
uzbran, pa je smatrao traćenjem vremena i reči da u vezi s tim išta
pita.
Pokušava ponovo – još nema prijema, još nema prodora; ali
mi je naneo još više bola, mada me je moja neizmerna ljubav
navodila na to da i onaj krajnji podnesem skoro bez ijednog
jauka. Napokon, posle više jalovih pokušaja, on leže kraj mene
zadihan, ljubeći mi suzno lice, i zapita me zašto se toliko žalim.
Nisam li s drugima to podnosila lakše? Odgovorila sam mu, s
jednostavnošću koja vazda uverava, da je on prvi muškarac
koji mi tako prilazi. Istina je moćna, a često biva i da
poverujemo u ono što žarko želimo.
Čarls, dokazima svojih čula već nastrojen da moje tvrdnje o
nevinosti ne shvati kao čistu maštariju, obasu me poljupcima, i
stade me moliti da, u ime ljubavi, imam malo strpljenja, a da će
on u nanošenju mi bola biti nežan koliko bi i prema sebi bio.
Avaj! dovoljno je bilo da znam koliko zadovoljstvo to njemu
pričinjava, pa da mu se razdragano predam, bez obzira na bol
koji sam očekivala da pretrpim.
On tada nastavi svoje pokušaje s više obzira; najpre je
poda me stavio jedan jastuk da bi svoj cilj prikladno uzdigao, a
drugi jastuk mi stavi pod glavu da mi bude udobnije; onda
raskrili moje butine i, klekavši izmedu njih, osloni ih na svoje
kukove. Zatim je prineo vrh svoje naprave do otvora u koji je
tražio da bude primljen – a otvor je bio tako mali da se jedva
mogao uveriti da ga je valjano usmerio. Onda i on gleda, opipava
i, zadovoljan, snažno gura napred; čudesna krutost njegove
budže, tako klinasto zabijene, najzad cepa jedinstvo mojih strana
i omogućuje mu da tek vrh uglavi, do dubine usana; osećajući to,
on koristi svoju prednost i poboljšava položaj, dobro sledeći
smer svog udara po pravoj liniji, i silom prodire sve dublje; ali
to mi, usled razdvajanja bokova mekog prolaza pomoću tako
tvrdog predmeta, nanosi tako nepodnošljiv bol da sam mogla
zavapiti; međutim, ne želeci da uzbunim kuću, zadržala sam
dah, a suknju, koja mi beše pokrila lice, nebih sebi u usta,
grizući je mahnito. Nežno tkivo prolaza najzad popusti još malo
pred tako silovitim kidanjem, a on tada, izbezumljen i više ne
gospodareći sobom, već strmoglavce vođen pomamom i
neobuzdanom živošću svog krutog drugara, koji se sada
izduživao nekakvim urođenim mu besom, konačno provali u
mene, gurajući sve pred sobom; a jedan nemilosrdan trzaj
napred smesti ga u mene do kraja, zrelog i okupanog
devičanskom krvlju... Tada me napusti sva moja odlučnost;
vrisnula sam i izgubila svest od preoštrog bola; a kako mi je
kasnije rekao, čim je svog milosnika izvukao, pošto je od sebe
dao sve što je imao, moje se butine istog trena obliše krvlju
koja je istekla iz provaljenog prolaza.
Kad sam se povratila, nađoh se razodevena i u postelji, u
zagrljaju milog umoritelja moga devičanstva, koji se
sažaljivo nadnosio nada mnom, nudeći mi neko okrepljujuće
sredstvo, koje, budući da ga je nudio dragi mi nanositelj
tolikog bola, nisam mogla da odbijem; oči mi se, medutim,
ovlažiše suzama i, čežnjivo okrenute njemu, kao da mu
prigovarahu za njegovu svirepost, pitajući zar su takvi darovi
ljubavi. Ali Čarls, kome sam sada postala beskrajno draža –
usled njegove potpune pobede nad nevinošću tamo gde ju je
ponajmanje mogao očekivati – da bi ublažio bol koji mi je
naneo, pružajući sebi vrhunsko zadovoljstvo, priguši svoje
oduševljenje i stade, s toliko ljupkosti, s toliko topline, da me
teši, mazi i bodri u mojim mlakim žalbama, koje su, doista,
odisale više ljubavlju negoli pizmom. Ubrzo sam zaboravila
svaki osećaj bola, iz pukog zadovoljstva što ga vidim uza se,
što u mislima njemu pripadam – njemu, sada potpunom
gospodaru moje sreće i, rečju, moje sudbine.
Ozleda je, međutim, bila odviše nova, rana isuviše sveža i
krvava, da bi dobrodušni Čarls moju izdržljivost odmah izlagao
novom kušanju; ali kako se nisam mogla ni pomeriti, a kamoli
po sobi proći, on naruči da nam ručak posluže u postelji, pa
sam tako morala pojesti bar pileće krilce, sa čašom vina, jer me je
moj obožavani mladić uslužio i gonio da jedem, s onom
neodoljivom vlasnošću nada mnom koju mu je samo ljubav
mogla dati.
Posle ručka, kad je sve sem vina odneto, Čarls vrlo
bezobrazno zatraži dozvolu da dođe k meni u krevet, za šta je
odobrenje mogao da pročita u mojim očima, i, shodno tome, poče
da se svlači, a odvijanje tog čina nisam mogla da gledam bez
čudnih osećanja straha i zadovoljstva.
Evo ga, sad, prvi put sa mnom u postelji, i usred bela dana;
ali kad je visoko zadigao i svoju i moju košulju, on položi svoje
blistavo nago telo uz moje... O, tog nepodnošljivog užitka! O,
nadljudskog li zanosa! Koji bol ne bi ustuknuo pred tako
ushitnim zadovoljstvom? Nisam više osećala tištanje mojih
donjih rana, već sam se oko njega uvijala poput puzavice,
kao da sam se bojala da neki njegov deo može ostati nedirnut ili
neljubljen mnome; uzvraćala sam mu tako njegove revnosne
zagrljaje i celove sa žarom i sočnošću kakvi su poznati samo
istinskoj ljubavi, a do kakvih se puka požuda nikad ne može
uzdići.
Da, čak i danas, kad je tiranstvo strasti potpuno svladano i
kad mojim žilama teče samo mirna struja ljubavi, sećanje na te
događaje koji su na mene ponajviše delovali u mojoj mladosti,
još me razgaljuju i osvežavaju. Da nastavim, dakle. Moj prelepi
mladić bio je sada priljubljen uza me, u svim prevojima i
okretima u kojima smo mogli spojiti svoja tela. Tada, ne buduć
više kadar da zauzdava žestinu obnovljenih želja, on pusti svome
paripu na volju i, nežno umetnuvši svoje butine između mojih, a
usta mi zatvarajući poljupcima od vlažne vatre, ponovo provali,
te obnovi svoje prodore, ubode, kidanja i tako se skroz probi
uz iskidane nežne nabore, koji su mu pristup odobrili s bolom
nešto malo manje oštrim negoli u prvoj prilici. Međutim, ipak
sam prigušila svoje jauke, i prihvatila ga s trpeljivom istrajnošću
prave junakinje; uskoro njegovi bodovi, njegovi sve žešći udari,
obrazi preliveni tamno-skerletnom bojom, njegove oči
iskolačene u produženom grču, te nekoliko uzdaha i drhtaja
nalik onim samrtnima objaviše da nastupa ono vansebno
zadovoljstvo u kojem svoj udeo ipak još nisam mogla imati
usled preoštrog bola.
I odista, tek pošto je nekoliko ponovljenih užitaka
utomilo i otupilo osećaj bola, i pošto mi je bilo dato da
osetim golicavo izlivanje balsamski slatkih sokova, tek tada je iz
mene izvučen sladosni uzvrat, kroz koji se izli sva moja strast,
tako da kroz neizmerni bol dodoh do neizmernog užitka. Ali kad
su me uzastopni sukobi najzad sasvim slomili i prekalili, ja počeh
da ulazim u istinski neutaživu slast tog zadovoljstva nad
zadovoljstvima, kad zanosni topli izliv šiklja kroz svu
opustošenu nutrinu; kakva poplava blaženstva, kakvi slatki
zanosi, kakvi ropci ushićenja! suviše žestoki, suviše silni da ih
živi stvor izdrži; stoga je priroda, nema sumnje, dobro
pribavila olakšanje u onom izvrsnom trenutku razrešenja,
približavanje kojega se nagoveštava slatkom mahnitošću,
bolnim drhtanjem u trenutku odavanja onih tečnih slasti, u koje
se i samo uživanje utapa, kad se čovek opruži malaksao i zamre u
izvršenju.
Koliko sam se puta, pošto bi mi taj razgaljujući izliv stišao
buru i metež čula, u nežnom premišljanju pribrano zapitala da li
je ikojem živom stvoru od prirode dato da bude srećan kao ja?
Ili šta znače strepnje od posledica spram jedne noći uživanja
u nečem toliko neizrecivo milom mom oku i srcu, kao što je
bio taj divni, dragi, jedinstveni mladić.
Tako smo do večeri proveli dan u neprekidnom krugu
ljubavnih užitaka, celova, zagrljaja i igranja, i svega ostalog
što čini takvu gozbu. Najzad je i večera poslužena, pre koje se
Čarls obukao, iz meni neznanih razloga, pa smo seli na ivicu
kreveta, koji nam je služio kao zastrveni sto, a Čarls nije
dopuštao da nas iko sem njega služi. Jeo je veoma orno, i bio
očaran što sam i ja jela. A ja sam, pak, bila toliko opčinjena
svojom srećom, toliko zaneta poređenjem radosti u kojoj sam
sada plivala sa sivilom svih prethodnih slika iz mog života, da
sam za tu radost dovoljno niskom cenom smatrala čak i svoju
propast ili opasnost netrajnosti sreće. U moju glavicu tada je
moglo stati samo to što sam trenutno imala.
Proveli smo tu noć zajedno, sve dok nas priroda, iscrpena i
zadovoljna ponovljenim nagradama slasti, nije konačno predala
snu; moj dragi mladić obgrlio me je rukama, a svest o tome čak
mi je san činila slađim.
Kasno sledećeg jutra prva sam se probudila i, videvši da
mi je dragan duboko usnuo, nežno se oslobodih iz njegovih
ruku, jedva se usuđujući da dišem, iz straha da mu ne uskratim
odmor; moja kapa, kosa, košulja, sve beše u krajnjem neredu
od borbi kroz koje sam prošla. Iskoristila sam priliku da se
uredim i spremim koliko sam mogla, dok sam svaki čas, s
nepojmljivom dragošću i ushićenjem, pogledala usnulog
mladića; premišljajući o svem bolu koji mi je naneo, prećutno
priznadoh sebi da mi je zadovoljstvo platilo i preplatilo sve
moje patnje.
Već je uveliko bio dan. Sedela sam u postelji, gde je sva
posteljina bila zgužvana i smotana našim nemirnim kretnjama u
snu, usled sparnog vremena; nikako nisam mogla da sebi
uskratim zadovoljstvo koje me je tako neodoljivo mamilo, da u
toj zgodnoj prilici nasladim svoje oči svim onim blagom
mladenačke lepote u kojem sam uživala, a koje je sad ležalo
preda mnom skoro sasvim otkriveno; košulja mu se, naime,
sasvim smotala nagore, kojim me ishodom obogatiše toplota
odaje i vremena. Nadnosila sam se nad njim odista prepuna
ljubavi, i sve njegove nage čari proždirala s oba svoja oka, mada
sam želela da ih imam stotinu, radi još punijeg uživanja u
prizoru.
O, kad bih samo mogla da naslikam to obličje, kako ga i
sad vidim, još prisutno u mojoj zadivljenoj uobrazilji – punu
sliku te savršene muževne lepote. Zamislite lice bez ijedne
mane, koje blista rascvalim pupom svežine onoga doba lepog
kod oba pola, lice na kojem se prvi mašak nad gornjom usnom
jedva počeo razabirati.
Izmedu dva napućena rubina njegovih usana izlazio je,
činilo se, vazduh slađi i čistiji od onog što je ulazio – oh, koliko
mi je snage trebalo da se oduprem takvom iskušenju za poljubac!
Zatim, izuzetno izvijen vrat, straga i s bokova ukrašen
kosom koja je slobodno padala u prirodnim uvojcima, spajao
mu je glavu s telom na upravo savršen način, a beše izvanredno
snažnog sklopa, gde je sva snaga muškosti bila prikrivena i za
oko ublažena istančanošću njegova izgleda, glatkoćom kože i
punoćom puti. Pa onda zaravan njegovih grudi, koje su,
skrojene po muškim razmerama, predočavale, u grimiznim
vršcima svake bradavice, samu predstavu o ruži koja tek što se
nije rascvetala.
Nije mi njegova košulja smetala da vidim ni skladnost
njegovih udova, onu besprekornost oblika, u blagom spuštanju
prema slabinama, gde se završava struk a počinju okruglasta
ispupčenja zadnjice; gde koža – gipka, glatka i zaslepljujuće
bela – klizi pri zatezanju po čvrstom, punom zrelom mesu,
koje se i pri najmanjem pritisku ugiba u jamice, koža na kojoj
se dodir ne može zadržati na mestu već se klizanjem produžava
kao po najbolje uglačanoj slonovači.
Njegova stegna, lepo skrojena u rumeno sjajne obline koje
su se postepeno sužavale prema kolenima, činila su se
stubovima dostojnim da nose tako prelep trup; a sa dna ovoga
nisam mogla oči da odvojim, s tragovima užasa kao god i
nežnim osećanjima u sebi, od one strašne naprave koja je, ne
tako davno, s toliko žestine provaljivala u one tako nežne delove
mog tela, kidala ih i škoro uništila, u područje koje se još nije
oslobodilo tištavih ishoda njegovog gneva. Ali vidi ga sada!
spale kreste, položio je svoju polupokrivenu grimiznu glavicu
na jednu od butina, miran, gibak i naoko sasvim nesposoban za
sve one nestašluke i svireposti koje beše počinio. Pa onda taj
divni čuperak kratkih i mekih kovrdža oko njegovog korena,
njegova ukupna belina, razgranati splet plavih vena, gipka
mekoća njegovog stabla, dok je tako ležao skraćen, smotan i
skupljen u truntavog debeljka, mlitavog i među butinama
oslonjenog o svoje loptaste priveske, taj čudesni ćemer prirodnih
slasti, što je, zbrčkan i napućen u jedine zaista dopadljive bore,
dovršavao sliku. Sve to, uzeto zajedno, činilo je najzanimljiviju
živu sliku u prirodi, na svaki način beskrajno nadmoćnu nad
onim nagotama koje daju slikari, vajari ili majstori drugih
veština, a koje se kupuju za ogromne novce; mada prizor takvih
lepota u stvarnom životu okušavaju samo oni koje je priroda
odista obdarila živom uobraziljom, on ipak nadmoćno ukazuje
na to da se vrelima, izvornicima lepote, nedostižnom delu
prirode vazda mora davati prednost nad svakim umetničkim
podražavanjem, ili ma kojem blagu kojim se ono plaća.
Medutim, svačemu jednom mora doći kraj. Jedan
pokret andeoskog mladića, u nehajnom buđenju iza sna, pokri
sva ta blaga njegovom košuljom i posteljinom, i zakloni ih od
daljeg pogleda.
Legoh uz njega i šakom stadoh da opipavam onaj moj deo
u kojem su upravo viđene lepote izazvale nemir koji je
nadjačavao bol što sam ga još osećala; moji prsti sada naiđoše na
nesmetan prolaz, ali mi ne beše dato da zadugo razmatram onu
ogromnu razliku između device i potpune žene, jer se Čarls
probudi i, okrenuvši se prema meni, predusretljivo me zapita
kako sam spavala. A jedva da mi je i dao vremena za odgovor,
kad mi na usne utisnu jedan od svojih omamljujućih poljubaca,
koji me u trenu do samoga srca prože plamenovima što su zatim
stali odatle zračiti do svakog delića mog tela. I odmah zatim,
kao da namerava da mi se ozbiljno osveti što sam krišom
uživala u njegovoj nagoj lepoti, on zbaci sa mene posteljinu i,
zadigavši mi košulju što je mogao više, lati se da svoje oči gosti
svim darovima koje mi je priroda poklonila; i njegove vredne
ruke stadoše neumorno lutati širom moga tela.
Slasna umerenost i čvrstina mojih još nezrelih, tek
raspupelih grudi, belina i jedrost moje puti, svežina i zdravlje i
pravilnost mojih crta, skladnost mojih udova, sve je to, izgleda,
učvršćivalo njegovo zadovoljstvo onim što je sebi pribavio. Ali
radoznao da istraži kakvu je pustoš napravio u središtu svog
nadasve žestokog napada, on ne samo što se ka njemu zaputi
svojim šakama već i poda me podmetnu jastuk, postavljajući
me u položaj podesan za raspusno osmatranje. Elem, ko bi
mogao da opiše vatru što mu je iz očiju tukla, kojom su me
njegove šake žarile, dok su uzdasi zadovoljstva i nežni
iskidani usklici bili jedine pohvale koje je mogao da izusti! Za to
vreme je njegova sprava, mnome probuđena, do krutosti
narastala meni naoči, da bi mi se pokazala u svom punom sjaju.
Čarls ga je lično opipavao, na izgled zadovoljan njegovim
stanjem, pa me najzad, s osmehom iz kojeg izbijahu samo
ljubav i zahvalnost, uze za ruku i povede, nežnom prinudom, do
svog ponosa, najraskošnijeg remek-dela prirode.
Nejako se opirući, nisam mogla da ne osetim ono što
nisam mogla da uhvatim punom šakom – stub od najbelje
slonovače, divno protkan plavim žilama i potpuno razgolićene
glave najživlje grimizne boje; nijedan rog ne bi mogao biti
tvrđi ni krući, a ipak nijedna kadifa nije mekša ni slađa na dodir.
Domalo on povede moju ruku još niže, do onoga dela u kojem
priroda i zadovoljstvo skladno čuvaju svoja blaga, zgodno
učvršćena i obešena o koren svog prvog oruđa i sveštenika,
koji bi se dosta umesno mogao nazvati i njihovim rasturačem.
Tu mi je dao da jasno osetim, kroz meki omotač, čvrstu sadržinu
te dragocene kese – par okruglastih loptica, koje kao da su se
unutra igrale, izmičući svakom spoljašnjem pritisku, sem onog
najnežnijeg.
Medutim, sada je poseta moje meke tople šake toj tako
osetljivoj oblasti izazvala tako nesavladljivu pomamu da se on,
prenebregavajući sve dalje uvode, i koristeći se mojim udobnim
položajem, olujno sruči tamo gde sam ga jedva čekala, i gde je
bio siguran da mu je mesto; ubrzo, dakle, osetih kruti prodor
izmedu popustljivih, razmaknutih usnica one rane, sada
otvorene za život; njena uskost mene više nije izlagala
nepodnošljivom bolu, a mome je draganu pričinjavala tek one
teškoće koje su mu uvećavale zadovoljstvo, u čvrstom zagrljaju
nežne, tople kanije oko oružja za koje je bila tako istančano
podešena i koje me, sada smešteno na svoje mesto, ispuni
takvim zadovoljstvom da sam se uistinu skoro ugušila od
presečenog daha; onda oni ubistveni prodori, nebrojeni
poljupci, što je sve činilo neizražljivu radost, koja se gubila u
masi još većih blaženstava! Ali pometnja je bila prejaka da bi
dugo trajala; naši telesni sudovi, toliko uznemireni i pregrejani,
uskoro provreše, i za tu priliku ugasiše požar; u međuvremenu
je na sve to šaljakanje i igranje otišao najveći deo prepodneva,
te su, nekako, i doručak i ručak morali da nam posluže zajedno.
U mirnijim međurazmacima Čarls mi ispriča sledeću
životnu priču, do reči istinitu. Bio je jedinac u oca koji je, kao
niži činovnik u upravi državnih prihoda, živeo prilično preko
svog gubera, pa je svom gospodičiću dao vrlo skromno
obrazovanje; nije ga podigao ni za kakvu struku, već je bio
namislio da mu u vojsci kupi čin zastavnika – ukoliko bi,
naravno, mogao da za to skupi novac, ili ga pozajmi pod
kamatu, pri čemu su oba ta rešenja bila više stvar njegovih
želja negoli razborite nade. Nemajući bolji plan, međutim, taj
lakomisleni otac je doveo do toga da mu njegov dečak, mladić
znatnih sposobnosti, dospe do zrelosti, ili joj se bar približi, ne
radeći gotovo ništa; a isto se tako nije nimalo potrudio da sinu
da čak ni uobičajena upozorenja na poroke velikog grada i
svakovrsne opasnosti koje u njemu čekaju neiskusne i
nesmotrene.
Čarls je tako živeo potpuno slobodno, u kući s ocem,
koji je i sam držao ljubaznicu; što se ostaloga tiče, stari je, pod
uslovom da mu Čarls ne traži novac, bio ravnodušno dobar
prema njemu; mladić je mogao da noći gde mu se svidi, i svako
objašnjenje bi poslužilo, a njegovi su prekori bili toliko blagi da
su više izražavali popustljivost prema grešci negoli iole ozbiljan
nadzor i stegu. No, svoje potrebe za novcem Čarls je
podmirivao zamašnim džeparcem od bake po majci, koja mu je
bila umrla. Ta baka je živela od visoke rente, i vrlo se lako
odvajala od svakog šilinga koji bi uštedela za svog ljubimca, na
ne mali jed njegova oca; ovaj se žalostio ne zato što je baka na taj
način pothranjivala rasipnost njegovog sina, već što je unuka
pretpostavljala njemu samome; i uskoro ćemo videti kako
kobno može takva gramziva ljubomora da preokrene dušu
jednog oca.
Međutim, Čarlsu je štedra naklonost njegove bake
obezbedivala sasvim dovoljno sredstava da drži draganu,
skromnu kao što sam ja bila, zahvaljujući ljubavi koja me je na
to navodila; i moja velika sreća, jer upravo je takvom moram
zauvek nazivati, ukrstila je naše puteve na već opisani način, baš
kao da je on tragao za mnom.
Što se njegove naravi tiče, njena postojana umilnost
činila ga je kao rodenim za porodičnu sreću – nežnim, od prirode
učtivim i blagim u ophodenju; nikad nije mogla biti njegova
greška ako bi nesuglasice ili zlovolja poremetile mir koji je bio
spreman da na svaki način održi ili povrati. Budući bez onih
velikih ili blistavih svojstava koja čine genija, ili su podesna
da ga proslave, on se odlikovao svim onim skromnijim
vrlinama koje tvore manje upadljiv društveni ugled; zdravi
razum, kojim se isticao uz darove skromnosti i dobrodušnosti,
činio ga je, ako ne obožavanim, ono, što je mnogo veća sreća,
sveopšte voljenim i cenjenim. Ali, kako isprva ništa sem
njegovih ličnih lepota nije privlačilo moju pažnju niti
vezivalo moju strast, tako tada nisam ni mogla suditi o toj
unutarnjoj vrlini, koju sam kasnije u mnogo prilika imala da
otkrivam, i koja bi me, u tom životnom dobu vetropirstva i
lakoumlja, možda jedva i darnula u srce da se bila našla u osobi
manje ushitnoj za moje oči i manje nadzemaljskoj za moja
čula. Ali, da se vratim našim doživljajima.
Posle ručka, koji smo pojeli u najraskalašnije uneređenoj
postelji, Čarls ustade i, strasno se pozdravivši sa mnom, ode u
varoš na nekoliko sati, da sredi stvari s jednim oštroumnim
mladim advokatom; njih dvojica posetiše moju bivšu
velepoštovanu gospodaricu, od koje sam, samo dan ranije bila
utekla, i s kojom je Čarls bio nameran da račune raščisti na
način koji isključuje svako naknadno potraživanje.
 S tom su namerom pošli; ali uz put, taj mladi pravnik,
Čarlsov prijatelj, premišljajući o Čarlsovim obaveštenjima, nađe
razloga da njihovoj poseti da drukčiji smisao, te da, umesto da ga
ponude, zahtevaju obeštećenje.
Kad su ih pustili unutra, devojke iz kuće sjatiše se oko
Čarlsa, koga su znale i pre moga bekstva, pa, nemajući pojma o
tome da me je ikada video, a još manje sumnjajući da je on to
bekstvo i omogućio, stadoše da mu se ulaguju; što se njegovog
pratioca tiče, verovatno su ga prihvatile kao novu ovčicu. Ali
pravnik ubrzo odbi njihove nasrtaje, tražeći da vidi staru
gospođu, s kojom, kako reče uz smrknut sudijski izraz, ima da
sredi neke poslove.
Po gospođu su odmah poslali, od devojaka je zatraženo
da napuste prostoriju, pa je advokat strogo zapitao svodnicu da
li je poznavala, i nije li namamila, pod izgovorom da unajmljuje
sluškinju, izvesnu mladu devojku, tek pristiglu sa sela, po
imenu Frensis ili Fani Hil; pri tom me je opisao onoliko
podrobno koliko je to mogao prema Čarlsovom kazivanju.
Poroku je svojstveno da zadrhti kada se suoči s
pravdom; i gospoda Braun, čija savest u vezi sa mnom nipošto
nije bila čista – iako je grad poznavala ne može biti bolje i
jednako je bila iskusna u tobožnjem samopouzdanju, provlačeći
se kroz sve opasnosti svoga poziva – ipak nije mogla da se na to
pitanje ne uznemiri, naročito kada je on nastavio da pominje
mirovnog sudiju, sudove Njugejt i Old Bejli, optužbe za
držanje javne kuće, pa opštu javnu porugu, odlazak na
izdržavanje kazne i sve tome slično. Verovatno misleći da sam ja
potkazala njenu kuću, gledala je potpuno tupo, da bi najzad
izručila na hiljade reči neslaganja i opravdanja. No, da skratim,
Čarls i mladi pravnik su pobedonosno izneli kovčeg s mojim
stvarima, koji im je, da se nije nalazila u samrtnom strahu,
mogla uskratiti; uz kovčeg su dobili i potvrdu da su svi računi
namireni i da kuća od mene ništa ne potražuje; uz to je jedini
trošak bio činija punča od pirinčane rakije, čije kušanje je, uz
izbor dragih kućnih ponuda, bilo predloženo, ali ne i prihvaćeno.
Čarls je sve vreme nastupao kao slučajni pratilac advokata –
koji ga je tu doveo kao čoveka upoznatog s kućom – i činio se
kao da ga spor uopšte ne zanima; imao je, međutim, uzgredno
zadovoljstvo da čuje kako je sve što sam mu pričala sušta istina i
samo istina – naravno, u meri u kojoj je strah uopšte dopuštao
svodnici da priča o meni, a ako je suditi po nagodbi koju je tako
lako prihvatila, taj njen strah nije bio mali.
Feb, moja draga učiteljica Feb, bila je u taj mah, srećom,
van kuće, jer inače njihova izmišljena priča verovatno ne bi
prošla tako lako.
Na te pregovore je, medutim, otišlo neko vreme, koje bi
se meni – ostavljenoj, zaista, u tuđoj mi kući – činilo mnogo
duže da gostioničarka, žena materinskog srca, kojoj me je Čarls
toplo preporučio, nije došla da mi pravi društvo. Popile smo
čaj, i njena priča pomogla mi je da ugodno provedem vreme,
pošto smo samo o Čarlsu govorile; ali, kako je veče odmicalo, a
predviđeni čas njegovog povratka već davno bio prošao, nisam
mogla da sasvim odagnam nestrpljenje i nežne plašnje što su me
bile saletele – osećanja kojima je naš krhki pol sklon u
srazmeri sa svojom ljubavlju. Predugo, međutim, nisam patila;
sama njegova pojava prebogato me nagradi za sve bojazni, a
blagi prekori koje sam za nj pripremila iščiliše i pre no što su
mi do usana došli.
Još sam bila u postelji, jedva kadra da se držim na
nogama, i Čarls mi priskoči, zagrli me i podiže, a ja ispružih
ruke da prihvatim njegov mili zagrljaj; i onda mi je, uz mnoge
umetnute poljupce, sve potanko ispričao o uspehu svog
poduhvata.
Nisam mogla da se ne nasmejem strahu koji beše uteran
u kosti stare gospođe peze, strahu koji uopšte nisam očekivala,
usled svoje neukosti i, doista, potrebe za nevinošću. Ona je,
čini se, shvatila da sam utočište u gradu potražila bila kod nekih
rođaka kojih sam se setila, pošto mi se nije svidelo njeno
ophođenje prema meni, i da je čitava prijava otud i potekla; jer,
kako je Čarls s pravom procenio, nijedan sused nije, u onaj rani
jutarnji čas, video kočije kojima sam pobegla, niti uopšte
zapazio moj odlazak; u kući, pak, niko nije ni najmanje slutio,
niti imao razloga za sumnju, da sam govorila sa Čarlsom, još
manje da sam tako brzo sklopila pogodbu s meni potpuno
stranom osobom; otud ni najveća mogućna neverovatnost nije
uvek ono u šta nipošto ne treba da poverujemo.
Večerali smo veselo, kao dva mlada lakomislena bića na
vrhuncu zajedničke sreće; i kako sam Čarlsu najrazdraganije
prepustila sve staranje o mojoj budućoj sudbini, mislila sam
isključivo o tome kakvo mi izuzetno zadovoljstvo pričinjava to
što imam njega.
U dogledno vreme je došao u postelju, i te, druge noći,
budući da mi je bol prilično uminuo, okušala sam, u punoj meri,
sve zanose savršenog uživanja; plivala sam, kupala sam se u
blaženstvu, sve dok oboje nismo čvrsto zaspali, usled prirodnih
posledica zadovoljenih želja i stišanih požara strasti; i budili
smo se samo za nove ushite.
Tako smo, uz punu čašu ljubavi i života, proveli u toj
gostionici u Čelziju desetak dana, tokom kojeg vremena je Čarls
vodio računa da svoje odsustvovanje od kuće prikladno objasni,
kao god i da održi dobre odnose sa svojom dragom
popustljivom bakom, od koje je izvlačio sredstva stalna i
dovoljna za sve troškove koje je imao sa mnom – a koji su bili
odista beznačajni u poredenju s njegovim prethodnim,
neurednim traganjem za zadovoljstvima.
Onda me je Čarls preselio u privatan namešten stan u
ulici D, u kraju Sent Džejms, gde smo plaćali pola gvineje
nedeljno za dve i po sobe na drugom spratu; za tim je smeštajem
neko vreme bio tragao, a za učestalost Čarlsovih poseta on beše
pogodniji od mesta gde me je prvobitno smestio. Ipak, ne mogu
reći da sam gostionicu napustila bez žaljenja; ona mi je ostala
beskrajno mila zato što sam u njoj prvi put imala svoga Čarlsa, i
što sam tu izgubila onaj dragulj koji se nikada ne gubi dva puta.
Gostioničar, opet, nije imao razloga da se na bilo šta žali, sem na
Čarlsovu širokogrudost, zbog koje je mogao samo zažaliti što nas
gubi.
Pamtim da sam, kad smo stigli u nj, naš novi stan
smatrala izvanredno otmenim, mada i dovoljno običnim, čak i za
tu cenu; ali da me je Čarls doveo i u neki lagum, njegovo
prisustvo pretvorilo bi ga u mali Versaj.
Gazdarica, gospođa Džons, odvela nas je do našeg stana, i
vrlo rečito objasnila nam sve pogodnosti – da će nas služiti
njena vlastita dvorkinja... da je u njenoj kući stanovao samo
najfiniji svet... da je prvi sprat izdat sekretaru jednog stranog
poslanstva i njegovoj dami... da ja izgledam kao gospođa veoma
dobre duše... Na reč »gospođa«, ja planuh rumenilom od
polaskane sujete, pošto je to bilo previše za devojku u mom
položaju. Naime, iako se Čarls iz predostrožnosti potrudio da
me obuče u haljine manje gizdave od onih u kojima sam njemu
pobegla – te da me čak predstavi kao svoju suprugu, s kojom se
krišom venčao, pa to zbog nekih prijatelja krije (stara priča) –
smela bih se zakleti da je sve to izgledalo krajnje neverovatno
ženi koja je lako dobro poznavala grad; ali to se, opet, nje
ponajmanje ticalo. Od nje nije bilo osobe manje opterećene
obzirima, a kako joj je jedini cilj bila korist od izdavanja soba,
sama istina je nikako ne bi sablaznila, niti bi pokvarila
pogodbu.
Njena slika, sa ličnom povešću, daće Vam dovoljno
podataka koji objašnjavaju ulogu što ju je ta žena imala
odigrati u mom životu. Imala je oko četrdeset šest godina, a bila
je visoka, suva i riđokosa, s jednim od onih beznačajnih,
običnih lica, koja svugde srećete, i koja prolaze nezapažena i
nezapamćena. U mladosti je živela s nekim gospodinom koji joj
je, po svojoj smrti, ostavio četrdeset funti doživotne godišnje
rente, jer je s njom imao kćer. Ona je, međutim, tu kćer prodala
u sedamnaestoj godini, čak za neku skromnu svotu, nekom
gospodinu koji je putovao u inostranstvo za poslanika, i koji je
svoj pazar poveo sa sobom, da bi se prema devojci ophodio
krajnje pažljivo, pa se s njom, kako se mislilo, čak i kradom
oženio; jedino je od nje zahtevao da ne održava ni najmanju
prepisku s majkom, dovoljno niskom da trguje vlastitom
krvlju i dušom.
Međutim, kako duše nije imala, a jedina istinska strast joj
beše novac, potpun gubitak kćeri nije se nje nimalo kosnuo,
sem utoliko što iz svoje pogodbe nije više mogla da kamči
poklone ili kakve druge naknadne pogodnosti. Po prirodnom
sklopu, dakle, jedino joj je zadovoljstvo bilo da glavnicu dobijenu
prodajom kćeri uvećava na svaki mogućan način; zato je i
započela posao nekakve privatne svodnice, za šta je bila sasvim
pogodna – sa svojim sumorno pristojnim izgledom, tako da je
posao ponekad obavljala kao tobožnja provodadžika; ukratko,
nije bilo stvari koju ona ne bi učinila ma i za najmanju vlastitu
korist. Znala je glavninu zbivanja u gradu, budući ne samo lično
provrtna već i stalno se obaveštavajući o njima bilo dok je
uspostavljala sklad medu polovima, bilo dok je obavljala
privatni zalagaoničarski posao i druge nedozvoljene unosne
radnje. Izdavala je kuću u kojoj je živela, a najviše je dobijala od
toga što ju je izdelila na stanove; iako je imala bar tri do četiri
hiljade funti, sebi nije dozvoljavala čak ni osnovne potrepštine,
već je živela isključivo od onoga što bi izvukla od svojih
stanara.
Kad je videla da joj pod krov dolazi tako mlad par, po
glavi su joj se, nema sumnje, odmah počele vrteti misli o tome
kako bi od nas izvukla što više para, na bilo koji način njihovog
sticanja, za šta će joj, kako je pravilno cenila, naš položaj i
neiskustvo kad-tad pružiti priliku.
U tom punonadežnom svetilištu, koje je nama mnogo
obećavalo, a u kandžama te nezajažljive gramzivice, započesmo
svoj zajednički život. Za Vas nije bitno niti je meni baš mnogo
prijatno da se podrobno upuštam u sve one zlikovačke načine
kojima se služila da nas opljačka. Čarls je ravnodušno pristajao na
sve to samo da sebi ne bi zadavao glavobolje oko selidbe, a
razlike u troškovima jedva da su pri tom i padale na um
mladom gospodinu koji pojma nije imao o škrtosti, pa čak ni
o štednji, kao ni prostoj devojci sa sela koja o svemu tome
ništa nije znala.
Tu sam, međutim, pod okriljem bezgranično voljenog,
provela najdivnije časove svog života; imala sam svog Čarlsa –
dakle sve što je moje zaljubljeno srce moglo zaželeti. Vodio me je
na dramske i operske predstave, balove pod maskama i svakakve
druge gradske zabave, što mi se sve veoma dopadalo, ali
neuporedivo više zato što je on bio sa mnom i sve mi
objašnjavao. A on je, možda, uživao i u razumljivom
iznenadenju i divljenju koje takvi prizori, budući sasvim
novi, u početku nikada nisu omašivali da izazovu kod jedne
devojke sa sela. Meni su oni, pak, opipljivo dokazivali punu
moć i vlast što ih je nada mnom imala jedina strast mog srca,
strast u koju su bili usredsređeni duša i telo, ne ostavljajući
mesta ni za koji drugi životni dragulj sem ljubavi.
Muškarci koje sam sretala na tim mestima, ili drugde,
toliko su gubili u mojim očima, koje su ih vazda poredile s
mojim savršenim Adonisom, da u vezi s tim sebi ne mogu
prigovoriti neverstvo ni jedne jedine zastranele misli. Čarls je
za mene bio čitav svet, i sve ono izvan njega naprosto nije
postojalo.
Moja je ljubav, in fine, bila toliko neumerena da je
poništavala svaki nagoveštaj i gasila svaku zapaljenu iskru
ljubomore; jer, ako bi neka misao samo i skrenula tim pravcem,
zadavala bi mi toliku duševnu muku da su me ljubav prema sebi
samoj i užasan strah od nečega goreg od smrti gonili da je oturam
od sebe i gušim; niti sam, odista, imala prilike za neverstvo; jer
bih Vam pun dokaz njegove nepokolebljive privrženosti meni
sada doista lako mogla da dam s ono nekoliko slučajeva u
kojima je Čarls, mene radi, žrtvovao žene važnije no što se ja
usudujem i slutiti (a čije zanimanje za njega, uzev u obzir
njegov izgled, nije nimalo čudilo). Ali ne biste li me tada,
možda, optužili da ponovo raspirujem nasladu kojom se moja
sujeta već davno morala nadovoljiti?
U predasima izmedu naših delatnih uživanja, Čarls je za
sebe našao jedno posebno – u tome da me podučava, bar koliko
su i njegova znanja dosezala, u vezi s onim životnim stvarima u
kojima sam, usled svoje neškolovanosti, bila potpuno neuka;
a ja nisam dopuštala da ijedna reč uzalud prede preko usana mog
ljupkog učitelja; gutala sam svaki slog koji je izgovorio, i sve
što je rekao primala sam kao proročanstvo, dok su poljupci bili
jedini prekid obuke koji sam rado prihvatala, nesposobna da sebi
uskratim dodire usana koje su odisale dahom slađim od
arabijskih noći.
Tako sam dobro napredovala da sam ubrzo mogla da
mu dokažem i duboko poštovanje koje sam osećala prema
svemu što bi mi on rekao – ponavljajući to skoro od reči do
reči; a kako bih mu pokazala da nisam baš samo papagaj, već
da o svemu razmišljam, i da ulazim u stvari, dodavala sam
naučenome svoje napomene i tražila od njega objašnjenja. Otud
su upadljivo počeli da nestaju moj seljački naglasak i
neugladenost mog hoda, držanja i ophodenja – tako je živo bilo
moje zapažanje, i tako je delotvorna bila moja želja da svakoga
dana budem sve dostojnija njegove ljubavi.
Što se novca tiče, iako mi je uvek donosio sve što
dobije, Čarls bi me tek s mukom uspevao naterati da ga uzmem
na čuvanje; a haljine me je, opet, mogao privoleti da primim
jedino svojom željom da mu, većom prikladnošću odeće,
pričinim zadovoljstvo, dok izvan toga nisam imala nikakvih
želja. Mogla sam da s uživanjem prihvatim i najteže dirinčenje, te
da se ubijem od rada, samo da bih pomogla našem izdržavanju;
zamislite samo, da li sam onda mogla gajiti ikakvu pomisao o
tome da sam mu na teretu. Ta moja nesebičnost beše toliko
neusiljena, toliko je proizlazila iz mog rođenog srca da je Čarls
to morao osećati; iako me nije voleo koliko sam ja volela njega
(što beše stalan i jedini predmet slatkih raspri medu nama), on je
bar uspevao da me ugodno zadovolji verovanjem u nemogućnost
da ijedan čovek bude nežniji, iskreniji, odaniji od njega.
Naša stanodavka, gospoda Džons, često se penjala u moj
stan, iz kojeg ja nikad, ni pod kojim izgovorom, nisam izlazila
bez Čarlsa; i tako joj nije trebalo mnogo vremena da iz mene,
čak i ne trudeći sc previše, izvuče tajnu o tome kako smo crkvi
uskratili obred venčanja, pa da shvati i uslove pod kojima smo
živeli; ta je okolnost, međutim, nipošto nije oneraspoložila, s
obzirom na namere koje je u vezi sa mnom plela, a koje će, avaj!
prebrzo dobiti prilike da sprovede u delo. U međuvremenu joj je,
pak, njeno vlastito životno iskustvo jasno ukazivalo na to da se,
bar zasad, svaki pokušaj, ma koliko posredan ili prerušen bio, da
skrene ili razdvoji naša srca, vezana takvom kremen-vezom,
može samo okončati gubitkom dva stanara od kojih je imala
zamašne vajde, ako bi iko od nas namirisao narudžbinu koju je
bila dobila; a jedan od korisnika njenih usluga beše joj naložio
da me po svaku cenu ili zavede ili odvoji od moga zaštitnika.
Međutim, surovost moje kobi uskoro ju je poštedela
truda da nas sama razdvaja. Jedanaest meseci sam poživela sa
Čarlsom, suštinom mog života, koje vreme nam je proteklo u
neprekidnoj bujici ushićenja; ali ničem tako silnom nikada nije
bilo dato da potraje. Tri meseca sam već u utrobi nosila
njegovo čedo, koja bi okolnost jamačno uvećala Čarlsovu
nežnost da mi je samo pružena bila prilika da poverujem u
mogućnost njenog uvećanja, kad nas pogodi samrtni, neočekivani
udarac rastanka. Brzo ću preći preko pojedinosti, na koje kad
samo pomislim zadrhtim od jeze; a do dana današnjeg ne mogu da
shvatim kako sam, ili na koji način, sve to uopšte preživela.
Dva kao večnost duga dana sahnula sam bez glasa o
njemu – ja, koja sam disala, koja sam živela jedino kroza nj, i
kojoj nikad dotad ni dvadeset četiri časa nisu minula, a da ga
ne vidi ili da nema glasa o njemu. Trećega je dana moje
nestrpljenje prevršilo meru, i stala me je mučiti takva
uznemirenost da sam se od nje načisto razbolela. Budući
nesposobna da i dalje podnosim taj užas, pala sam u postelju i
pozvonila gospođi Džons, koja dotad nije učinila baš ništa da
ublaži moje nespokojstvo. Ona se pope do mene. Nalazeći
jedva dovoljno daha i snage za to, zamolila sam je da, ako mi
želi spasti život, na neki način otkrije šta se desilo s jedinom
potporom i utehom tog života. Ona mi izrazi saosećanje, na
način koji je pre zaoštrio negoli ublažio moju ucveljenost, i ode
da vidi šta može da učini.
Nije morala da ide daleko. Čarlsov otac živeo je dosta
blizu, u jednoj od onih ulica što izlaze na pijacu Kovent
Garden. Tamo je ušla u jednu od krčmi i odatle poslala po
sluškinju Čarlsova oca, čije sam joj ime rekla smatrajući je
najpogodnijim izvorom tačnih obaveštenja.
Sluškinja se ubrzo pojavila i, kad ju je gospođa Džons
zapitala šta se desilo sa gospodinom Čarlsom i da li je otišao iz
grada, spremno je upoznala s onim što se desilo sinu njenog
gospodara, a što, već sutradan po samom događaju, više nije bilo
tajna za poslugu. Čarlsov je otac bio preduzeo krajnje mere
predostrožnosti eda bi najsvirepije kaznio rođeno dete, samo
zato što je ono imalo više koristi od babe negoli on sam; naime,
poslužio se izgovorom, na izgled dovoljno verovatnim, da se
svog sina oslobodi na potajan i nagao način, iz straha da bakina
naklonost ne osujeti unukovo napuštanje Engleske, polaskom na
putovanje koje je surovi otac dogovorio; elem, taj izgovor beše
da je neodložno obezbediti za nj pozamašno nasleđe koje mu
je pripalo smrću jednog bogatog trgovca, inače rođenog mu
brata, iz jedne od trgovinskih naseobina negde na južnim
morima, o čemu je tek malo ranije bio obavešten, prepisom
zaveštanja.
Shodno svojoj odluci da sina udalji iz Londona, pakosni
otac je krišom sredio sve što je potrebno za takvo putovanje, i
pogodio se s kapetanom nekog broda, čije je besprekorno
ispunjavanje naloga obezbedio svojom poslovnom vezom s
glavnim vlasnikom broda i kapetanovim pokroviteljem; ukratko,
sve je izveo tako tajno i delotvorno da se njegov sin ukrcao
na brod siguran da će tek nekoliko sati provesti u plovidbi niz
reku, ali je na brodu zadržan, bez dozvole da i pismo napiše, i
čuvan strože od nekog prestupnika protiv države.
Tako je božanstvo moje duše otrgnuto od mene i
upućeno na dugo putovanje, bez ijednog prijatelja i ma kakve
utehe; jedino je od oca dobio suva objašnjenja i uputstva kako da
postupi kad stigne u odredišnu luku, uz pismene preporuke za
tamošnje nadležne; sve ove pojedinosti saznala sam tek posle
nekog vremena.
Služavka je istovremeno dodala da će takav postupak
prema njenom dobrom mladom gospodaru zasigurno ubiti
njegovu baku, što se, doista, i pokazalo tačnim; naime, kad je
čula šta se desilo, stara gospođa nije te vesti nadživela ni jedan
pun mesec; a kako se njen imetak sastojao od godišnje rente, od
koje nije bila ništa uštedela, preminula je ne ostavivši ništa
vredno pomena svom voljenom unuku, žrtvi tako kobne
zavisti; jedino je pred smrt najodlučnije odbijala da vidi
njegovog oca.
Kad se gospođa Džons vratila, i kad sam videla kako
izgleda, učinila mi se tako bezbrižnom, čak skoro i
zadovoljnom, te sam se gotovo utešila nadom da će ona
dobrim vestima olakšati mom ojađenom srcu; ali ta je obmana
doista bila svirepa; veštica me je, s najvećom hladnokrvnošću
koja se može zamisliti, ubola pravo u srce, rekavši mi, sa slašću,
da je Čarls poslat na bar četvorogodišnje putovanje (ovo je
zlonamerno produžila), i da nemam razloga očekivati da ga
ikada više vidim; i reče da me je sve to zateklo u tako
bremenitim okolnostima da ih, naprosto, ne mogu
prenebregnuti, što je, zaista, bilo više negoli gorka istina!
Jedva da je i završila svoju priču kad ja izgubih svest, i,
posle nekoliko uzastopnih napada, kroz koje sam prošla potpuno
van sebe i otupela, ja pobacih dragu zalogu ljubavi mojega
Čarlsa; ali, bedni nikada ne umiru kad je za njih to
najprikladnije, a žena, kako pravo veli izreka, doista ima
sedam života, poput mačke.
Svirepa, ali predana briga gospođe Džons da me povrati
spasila je jedan grozan život, a on mi je, umesto sreće i radosti
kojima isprva beše preplavljen, odjednom predočio, kao jedine
izglede, svu dubinu bede, užasa i najteže ucveljenosti.
U bolesničkoj postelji provela sam šest nedelja, dok su mi
se mladost i krepka grada borile protiv prijateljskih nastojanja
smrti, koju sam stalno zazivala da mi olakša i oslobodi me, ali
koja se pokazala nemoćnom da mi ispuni želju; tako sam se najzad
oporavila, iako sam dospela u stanje otupelosti i očajanja, koje
mi je zapretilo gubitkom razuma i smeštajem u bolnicu za
umobolne.
Međutim, vreme, taj za sve obično veliki utešitelj, poče
da otupljuje oštrinu mojih patnji. Povratilo mi se zdravlje, mada
me je i dalje držalo osećanje jada, obeshrabrenosti i klonulosti,
koje je moju rumenu seljačku kožu samo učinilo tananijom i
upečatljivijom.
Gazdarica je sve troškove moga bolovanja predusretljivo
bila uzela na sebe, starajući se da mi ništa ne manjka; ali čim je
videla da sam se dovoljno oporavila za ostvarenje njene namere,
ona mi jednoga dana, pošto smo zajedno ručale, čestita na
oporavku, za šta je svu zaslugu pripisala jedino sebi; a sve to joj
je poslužilo samo kao uvod u nepojmljivo gnusan i gadan
dodatak.
- Vi se sada, gospođice Fani – reče mi – osećate
podnošljivo dobro, i dobrodošli ste da u istom stanu ostanete
dokle god vam se svidi; vi znate da sve ovo dugo vreme nisam
od vas ništa tražila, ali sad zaista moram da pribavim izvesnu
svotu novca, koja se obaveza nikako ne može izbeći.
I uz to mi ona predoči račun svih izdataka za kiriju,
hranu, trave i lekove, negu i tako dalje – što je sve dostizalo
svotu od dvadeset i tri funte i sedamnaest i po šilinga; za
podmirenje tog računa ja nikako nisam imala (što je ona vrlo
dobro znala) više od sedam funti u zlatu, sveg imetka koji smo
moj dragi Čarls i ja slučajno prištedeli. Odmah je htela da zna
kako mislim da joj izmirim dug. Iz mene grunu bujica suza,
kroz koje sam jedva uspela da joj objasnim svoj položaj,
dodajući da ću prodati ono malo odeće što sam imala, a da ću
joj ostatak isplatiti čim uzmognem. Ali moj očaj, budući da je
odgovarao njenoj nameri, učini je samo još zahtevnijom.
Naime, rekla mi je, i to veoma hladnokrvno, da joj je
zaista veoma žao zbog moje nesreće, ali da mora voditi
računa o sebi, mada je srce boli što tako nežno biće mora da
otpremi u zatvor... na reč »zatvor« meni se sva krv sledila, i
spopade me takav strah da se umalo nisam obeznanila,
prebledevši i zanemoćavši poput zločinca kad prvi put ugleda
gubilište. Moja gazdarica, koja je samo želela da me do izvesne
mere prestravi, ali ne i da me baci u telesno stanje nesaglasno s
njenim namerama, poče ponovo da me teši, pa mi reče, glasom s
više sažaljenja i nežnosti, da će biti samo moja greška ako bude
primorana da pribegne krajnjim merama. Međutim, ona veruje,
reče, da u svetu postoji jedan prijatelj koji bi sva pitanja sredio na
naše obostrano zadovoljstvo, i da će ga ona još istog popodneva
dovesti da s nama popije čaj, kada ćemo, kako se ona nada,
doći do valjanog rešenja za naše poslove. Na sve to nisam imala
nijedne reči odgovora; sedela sam onemela, preneražena,
užasnuta.
Međutim, s pravom sudeći da valja delovati dok sam
još pod tako snažnim dejstvom potresnih utisaka, gospođa Džons
me je prepustila samoj sebi i svim strahotama moje uobrazilje,
smrtno povređene pomišlju na odlazak u tamnicu, i tako,
shodno načelu samoodržanja, spremnu da prigrabi svaki i
najmanji izgled na iskupljenje iz ropstva.
U tom sam stanju sedela skoro pola časa, potpuno
utonula u jad i očaj, kad gazdarica ponovo uđe; zapazivši na
mome licu samrtnu obeshrabrenost, a i dalje sledeći svoju
namisao, stade me tobož sažaljevati, tražeći od mene da ne
klonem duhom. Stvari, rekla je, ne moraju biti tako rđave kako
ih ja zamišljam, ukoliko sama sebi budem prijatelj; a čitavu
svoju litaniju završi iskazom da je dovela jednog vrlo dičnog
gospodina, koji će sa mnom popiti čaj, i ponajbolje će me
prijateljski posavetovati kako da se iskobeljam iz svojih
nevolja. Na to, čak i ne čekajući odgovor, iziđe iz sobe i vrati
se s tim veoma dičnim gospodinom, čija je veoma dična
svodnica bila, u toj, kao god i u drugim prilikama.
Ušavši u sobu, gospodin mi se vrlo učtivo pokloni, na šta
jedva da sam imala snage i prisustva duha da uzvratim kakvim-
takvim naklonom; uto gazdarica, koja je na sebe uzela da obavi
sve zvaničnosti našeg prvog razgovora (jer ja, koliko sam se
mogla setiti, nikad ranije nisam bila videla gospodina), postavi
jednu stolicu za njega i drugu za sebe. Za sve to vreme, s obe
strane ne beše prozborena ni reč; tupo zurenje beše jedini
izraz za koji sam bila kadra u toj nesvakidašnjoj prilici.
Čaj je bio poslužen, a gazdarica – valjda nevoljna, kako
pretpostavljam, da gubi vreme, i zapažajući moje ćutanje i
stidljivost pred potpuno mi stranim čovekom - reče, na sirovo
prisan način, i nekako vlasnički:
- Ajte, gospojice Fani, dignite glavu, dete moje, i ne dajte
da vam tuga kvari to lepo lice. Šta je bilo, bilo je! Jadi traju
samo privremeno; 'ajte, opustite se, ovaj časni gospodin čuo je
za vašu nesreću i voljan je da vam iziđe u susret. Morate se
bolje upoznati s njim; i nemojte više gaziti po svojoj muci, te
ovom i onom, već gledajte da se udomite dok možete.
Na tako istančanu i rečitu besedu, gospodin – koji je
video kako sam preplašena i zapanjena, te odista nesposobna da
odgovorim – prekori je zbog tako grubog pristupa, kao da pre
želi da me užasne negoli privoli da prihvatim dobro koje mi on
nudi; onda mi se lično obrati i reče da je savršeno upoznat sa
čitavom mojom povešću i sa svim okolnostima moje nevolje.
To je, reče, suviše svirepa sudbina za osobu tako mladu i
lepu kao što sam ja; i još reče da mi je, kao ličnosti, već
davno naklonjen, o čemu je već govorio nazočnoj gospođi
Džons; no, kako je nalazio da sam toliko potpuno obuzeta
drugim čovekom, bio je izgubio sve nade, dok god nije čuo za
neočekivani preokret sudbine koji me je zadesio, a u vezi s
kojim je on posebno naložio mojoj gazdarici da mi ništa ne
manjka. Reče još da bi on lično brinuo o meni tokom moje
bolesti, samo da ga neodložni posao nije bio primorao da ode
preko mora, u Hag, ali da je odmah po povratku, prethodnog
dana, i čim je čuo za moj oporavak, zatražio od gazdarice
toliku uslugu da se upozna sa mnom.
Inače je on bio bar isto toliko ljut koliko sam ja bila
zapanjena njenim ponašanjem prilikom pružanja te usluge, za
njega velike sreće; ali, da bi mi pokazao koliko ne odobrava
takav njen postupak, i koliko je daleko od ma kakvog
sebičnog korišćenja nepogodnošću moga stanja, i od zahteva
za obezbeđenjem moje zahvalnosti, on će, eto, tu, preda mnom,
na licu mesta isplatiti čitav moj dug gazdarici i dati mi
priznanicu; a posle toga ja treba slobodno da odlučim hoću li
prihvatiti njegove ponude, jer on je daleko iznad ma kakvog
nasilja nad mojim sklonostima.
Тек dok је obrazlagao svoja osećanja prema meni,
usudila sam se da pogledam, i osmotrim njegovo obličje –
obličje zaista sasvim naočitog gospodina, dobro skrojenog,
starog četrdesetak godina, obučenog u odelo od jednostavne
tkanine, s velikim dijamantskim prstenom. Bljesak tog dragulja
igrao mi je pred očima dok je, pričajući, mahao rukom preda
mnom, i uvećavao moju predstavu o njegovoj važnosti.
Ukratko, uvek je mogao proći kao, da kažem, zgodan običan
čovek, s primesom osobenosti prirodene njegovom poreklu i
imovinskom stanju.
Međutim, na sve što mi je govorio odgovarala sam jedino
suzama koje su obilno tekle da mi olakšaju muke, a gušeći mi
glas, oslobadale me, na veliku sreću, od ma kakve priče, jer i
tako ne bih znala šta da kažem.
Ali taj ga je prizor, kako mi je kasnije pričao, neodoljivo
tronuo, pa je, da bi mi nekako ublažio osećanje ucveljenosti,
izvadio svoju novčarku i – zatraživši hartiju, pero i mastilo, za
šta je gazdarica već bila spremna – isplatio do u paru sva njena
potraživanja; bogata nagrada za nju imala je da usledi mimo moga
znanja; pošto je primio urednu priznanicu i ugurao mi je u
šaku, on me vrlo nežno natera da je bezbedno sklonim, vodeći
mi ruku kao mrtvu, sve dok je nisam stavila u džep.
I dalje sam se jednako nalazila u istom stanju otupelosti,
jer mi se duh još nije mogao povratiti od žestokih potresa koje
je pretrpeo; a uslužna je gazdarica uistinu bila napustila odaju,
ostavivši me samu s nepoznatim gospodinom i pre no što sam
to zapazila; ali i kad sam postala svesna toga, nisam se
uznemirila, jer sam već bila kao mrtva i prema svemu
ravnodušna.
Gospodin, međutim, nije nipošto bio novajlija u
ovakvim poslovima, pa sede uza me i, izgovarajuci se željom da
me uteši, najpre mi svojom maramicom utre suze što su mi lile niz
obraze; posle nekog vremena usudi se da me poljubi, ne nailazeći,
s moje strane, ni na otpor ni na prihvatanje. Sedela sam
skamenjena, i samu sebe gledala kao robu kupljenu isplatom
koja je tu, preda mnom izvršena. Zato više nisam marila šta će
biti s mojim jadnim telom; a nemajući u sebi života, snage duha
ni hrabrosti da pružim i najmanji otpor, makar tek onaj što
potiče iz stidljivosti mog pola, krotko sam trpela sve što se
gospodinu sviđalo. On je, pak, bezosećajno prelazeći s jedne na
drugu, sve veću slobodu, najpre podvukao ruku ispod moje
ovratnice i po volji se igrao mojim grudima; ne nailazeći ni na
kakvo odbijanje, i tako zaključujući da sve, preko svakog
očekivanja, pogoduje ispunjenju njegovih želja, on me uze na
ruke i odnese, beživotnu i nepokretnu, do postelje, na koju me
pažljivo položi. I tu me, najzad, uze po volji, dok ja uopšte
nisam znala šta on to hoće sve dok se nisam trgla iz grča
beživotne neosetljivosti, da bih otkrila kako se zabio u mene ne
može biti dublje; ležala sam nepokretna, mrtva, bez i najmanjeg
osećanja zadovoljstva – možda je i ohladeni leš mogao imati više
života ili osećaja pri tom činu.
Čim je na taj način smirio strast koja je imala tako malo
obzira prema stanju u kojem sam se nalazila, on ustade i, pošto
je uredio odeću, stade da krajnje pažljivo smiruje napade kajanja i
izbezumljenosti koji su me spopali – avaj! prekasno, priznajem –
zbog toga što sam na toj istoj postelji prihvatila zagrljaje
potpuno mi stranog čoveka. Čupala sam kose, kršila ruke,
udarala se u grudi kao neka ludakinja. Ali kad je moj novi
gospodar, jer sam ga u takvoj svetlosti videla, počeo da me
umiruje, ja ga – pošto je sva moja srdžba bila usmerena na mene
samu, a nisam smatrala da i najmanji njen deo smem okrenuti
protiv njega – zamolih, s više pokornosti negoli gneva, da me
ostavi nasamo kako bih mogla da bar delić svog jada odbolujem
u miru. On to odlučno odbi, iz straha, kako se izgovarao, da bih
mogla naneti sebi neko zlo.
Žestoke patnje retko traju dugo, a one ženske ponajmanje.
Za nepogodom, koja se završila izdašnim pljuskom suza,
usledilo je ledeno mrtvilo.
Da mi je iko rekao, samo nekoliko trenutaka ranije, da
ću ikada poznati ikojeg drugog muškarca sem Čarlsa, pljunula
bih mu u lice; ili bih sa gnušanjem odbila ponudu čak i mnogo
veće svote novca od one koju je on isplatio za mene. No, naše
vrline i naši poroci isuviše zavise od okolnosti u kojima se
nađemo; s obzirom na to što sam bila tako neočekivano
zatečena, izneverena umom koji beše oslabljen dugim i
ozbiljnim bolovanjem, i okamenjena užasnim strahom od
tamnice, moj će se poraz učiniti opravdljivijim, pošto ja u
njemu jamačno nisam bila prisutna, niti sam ikako učestvovala.
Medutim, kako je prvo korišćenje prava presudno, a on već
beše prešao tu granicu, mislila sam da više nisam vlasna da
odbijam nežnosti onoga ko je nada mnom već stekao takvu
povlasticu; povinujući se, dakle, tom načelu, smatrala sam se
njegovim vlasništvom u tolikoj meri da sam njegove poljupce i
zagrljaje trpela bez ikakvog opiranja ili gneva; u taj mah mi oni
još nisu pružali nikakvo zadovoljstvo, niti su nadjačavali
gađenje moje duše da se predaje ikojem takvom osećaju; sve što
sam trpela, trpela sam iz nekakve zahvalnosti, kao nešto po
sebi razumljivo, posle svega što se desilo.
Bio je, medutim, dovoljno obziran da ne pokuša ponoviti
one krajnosti koje su me, tek malopre, tako potresno
uzbudile; sad već siguran u svoj posed, zadovoljio se time da
me postupno smiri i da sačeka da mu vreme samo donese sve
plodove velikodušnosti i udvaranja; kasnije je često sebi
prigovarao što je te plodove ubrao nezrele, kad je, prepuštajući se
mâmu moje nesposobnosti da se oduprem, a savladan željama,
zadovoljio svoju strast na beživotnom, malodušnom telu,
mrtvom za sve radosti uživanja; jer mu je valjalo pretpostaviti
da ono, pošto ne prima nikakvu radost, nije kadro ni da je
pruži. Jedno je, međutim, izvesno: u duši mu nikad nisam
sasvim oprostila način na koji sam mu pripala, iako sam, sa
stanovišta lične koristi, imala razloga da budem zadovoljna što
je u mojoj ličnosti našao dovoljno osnova da me ne ostavi
isto tako lako kako me je dobio.
Veče je u meduvremenu već bilo toliko odmaklo da je
služavka ušla da postavi za večeru, kad s radošću shvatih da
moja gazdarica, čija je sama pojava za mene bila čisti otrov,
neće biti s nama. Domalo bi poslužena zgodna i otmena
večera, s bocom burgunca i drugim prilozima, podnetim na
stočiću za posluživanje.
Kad je devojka izišla iz sobe, gospodin je, s nežnom
blagošću, živo nastojao na tome da sednem u naslonjaču kraj
odžaklije i gledam ga kako jede, kad se već ne mogu
nagovoriti da i sama nešto prezalogajim. Poslušala sam ga, srca
ojađenog poređenjem onih preslatkih tete-a-tetes1 s mojim milim
draganom i ove usiljene situacije, novog i neprijatnog prizora,
naturenog mi svirepom nužnošću.
Za večerom, posle mnogih argumentuma koje je izložio
eda bi me utešio i pomirio s mojom sudbinom, reče mi da se zove
gospodin H. i da je brat erla od L, te da je – pošto je, na predlog
moje gazdarice, bio došao da me vidi – našao da savršeno
odgovaram njegovom ukusu. Zato joj je naložio da me na
svaki način skoli, koja se njegova želja, eto, najzad ispunila, na
toliko mu vlastito zadovoljstvo koliko bi meni samoj tek svim
srcem poželeti mogao; uz to dodade i laskava uveravanja da ne
treba da imam razloga za kajanje što sam ga upoznala.
Za to sam vreme nekako uspela da u stomak uguram
jedno pola jarebice, uz tri do četiri čaše vina, koje me je on
terao da pijem ne bih li se vratila u život. No, da li u vino beše
1
Oči u oči, licem u lice (franc). – Nap. prev.
stavljeno nešto neuobičajeno, ili ništa više nije bilo potrebno da
se obnovi prirodna toplina moga sklopa i raspali stara vatra, tek
ja počeh da na gospodina H. ne gledam više s onom
usiljenošću, da ne kažem gađenjem, s kojima sam to dotad
činila; ali, i pored toga, ni dram ljubavi nije bio umešan u to
omekšavanje mojih osećanja; svaki drugi čovek bio bi mi jednak
gospodinu H. da se našao u istim okolnostima, te za mene i sa
mnom učinio isto što i on.
Večnih patnji nema, bar ne na ovom svetu; moje behu,
ako ne okončane, ono bar privremeno potisnute; moje srce, koje
se tako dugo grčilo od tuge i jada, poče da se opušta i otvara
prema svakom zračku razonode i utehe. Malo sam plakala, i suze
mi olakšaše muku; uzdisala sam i moji uzdasi kao da su olakšavali
breme koje me je pritiskalo; lice mi, ako ne baš vedro, postade
bar sređenije i manje napeto.
Gospodin H, koji je posmatrao tu promenu, a možda i
doveo do nje, beše isuviše vešt da je ne iskoristi; neopazice je
odgurnuo sto koji se nalazio izmedu nas i, privukavši svoju
stolicu licem prema meni, uskoro započeo, pošto me je pripremio
svakojakim blagonaklonim rečima i svečanim izjavama, da
me hvata za ruke, ljubi me i ponovo mi dira grudi, koje su se
sada, budući sasvim slobodne usled raspasane poluobučenosti,
nadimale i tresle, manje od opravdane srdžbe negoli od straha i
stida što se mnome tako prisno koristi jedan još uvek potpuni
stranac. No, ubrzo mi je dao više prilike da se bunim,
spustivši ruku preko mojih podvezica; tu se ustremio da ponovo
osvoji prolaz koji je pre našao tako otvoren i nečuvan; ali sad
nije mogao da razmakne moje stisnute butine; blago sam se, ali
odlučno usprotivila, moleći ga da me ostavi na miru; rekoh
mu da se rđavo osećam.
Međutim, kako je video da u mom otporu ima više
zvanične obrednosti negoli stvarne revnosti, on postavi svoje
uslove za odustanak od daljeg stremljenja svom cilju, a taj uslov
beše da se odmah smestim u postelju, dok je on davao izvesne
naloge gazdarici; i rekao je da će se vratiti za jedan čas, kada će
me, kako se nada, naći više naklonjenu strasnoj ljubavi koju on
za mene oseća. Nisam mu dala za pravo niti ga osporila, ali
moje držanje i ponašanje u prihvatanju tog predloga jasno
mu predočiše da sebe ne smatram u dovoljnoj meri vlastitom
gosdaricom da bih takav predlog odbila.
Shodno tome, on iziđe i ostavi me, da bi nekoliko
trenutaka kasnije, pre no što sam se i mogla dovoljno sabrati da
razmislim, u sobu ušla sluškinja, po gazdaričinom nalogu, noseći
srebrnu posudicu za umak, punu nečeg što je nazvala
»nevestinskim napitkom«, a što je, u stvari, bila mešavina
vrućeg zaslađenog mleka sa vinom i začinima. Zatražila je da to
popijem kad pođem u postelju, što sam i učinila, da bih istog trena
osetila neku vrelinu, kao da mi je požar buknuo kroz svaki deo
tela; gorela sam, zažagrena, pa sam, čak, pomalo poželela i
nekog muškarca.
Sluškinja je, čim sam legla, uzela sa sobom sveću i,
poželevši mi laku noć, izišla i zatvorila vrata. Teško da je i sišla
niz stepenice kad gospodin H. tiho otvori vrata i uđe, sa dve
upaljene sveće u ruci, odeven samo u kućni haljetak s noćnom
kapom; stavivši na vrata rezu, dosta me je uznemirio, iako sam
ga očekivala. Na prstima je prišao postelji i nežno prošaptao:
- Molim te, draga moja, ne plaši se... biću vrlo pažljiv i
dobar prema tebi.
Onda brzo zbaci sa sebe odeću i skoči u krevet, davši mi,
dok se svlačio, dovoljno prilike da osmotrim njegovu mišićavu
gradu, snažne udove i gruba, rutava prsa.
Postelja ponovo zaškripa kad je na se primila novi teret.
Ležao je na spoljašnjoj strani, gde je držao i sveće, bez sumnje
radi zadovoljenja svih čula; jer čim me je poljubio, on smota
posteljinu ka dnu kreveta, i učini mi se zadivljenim slikom
moje osobe u punoj dužini, koju zasu obiljem celova, ne štedeći
nijedan moj deo. Onda, našavši se na kolenima između mojih
nogu, on zadiže košulju i sasvim otkri svoje dlakave butine i
krutu, ukočenu tojagu crvenog vrha, korena uraslog u kovrdžavi
gustiš, koji mu je pokrivao trbuh do pupka, dajući mu izgled
mesnate četke; domalo osetih kako se priljubljuje uza me i kako
klin zabija do balčaka, ne ostavljajući nikakav međurazmak sem
onoga ispunjenog pomešanim dlakama.
Dobila sam svoje i osetila sam ga, a kako je počeo da ga
izvlači i uteruje, on prirodi ubrzo uputi – dole, u njenom
omiljenom staništu – tako neodoljiv poziv da ona više niie
mogla odbijati oporavak tih područja; svi moji životinjski
porivi mehanički jurnuše u to središte draži, i uskoro, iznutra
zagrejana i uzbuđena preko granice podnošljivoga, izgubih
svaki nadzor nad sobom; prepuštajući se tako sirovoj snazi čula,
ispustih, kao puka ženka, one izlive zadovoljstva kojih sam, u
ljubavi još nepopustljivo verna, mogla samo zaželeti da se
uzdržim.
Oh! kako sam, ipak, neizmernu razliku osetila između tog
čisto životinjskog zadovoljstva – stvorenog u sudaru polova,
tek pasivnim dejstvom tela - i one slasne pomame, one jarosti
delatnog užitka kojim se kruniše uživanje uzajamne ljubavne
strasti, gde se dva srca, istinski i nežno sjedinjena, udružuju da
uznesu radost, i daju joj telo i duh što prkose cilju u kojem se
one tek privremene želje obično završavaju, umirući u suvišku
zadovoljenja.
Gospodina H, čini se, uopšte nisu mučila takva
razgraničenja, jer jedva što mi je dao vremena da predahnem od
prethodnog susreta, a već je, kao da je sebi postavio zadatak da
dokaže kako spoljni znaci njegove krepkosti nisu samo prazno
hvalisanje, za nekoliko minuta bio u stanju da ponovo krene u
juriš. U ovome je, preduzetom posle oluje poljubaca, postupio
na isti način kao ranije, i s nesmanjenom vatrenošću; i tako mi je,
vazda novim obavezama, sve do zore nametao neprestane žive
fizičke vežbe. Za to me je vreme naterao da u potpunosti shvatim
vrline njegovih čvrstih udova, četvrtastih ramena, širokih grudi i
nabijenih, tvrdih mišica – rečju, sklopa muškosti koji bi mogao
proći kao sasvim dobra slika naših snažnih drevnih vitezova,
koji su vitlali ratnom sekirom, a čije se današnje potomstvo
bitno istanjilo i stopilo u krhki savremeni sklop naših kašastih
muškaraca, koji su bledi koliko i lepi, a muškarci su koliko i
njihove sestre.
Gospodin H, međutim, zadovoljan što je i dan svanuo pred
njegovim pobedama, predade me okrepljenju sna, koji je oboma
nedostajao, i mi uskoro čvrsto zaspasmo.
Iako se probudio neko vreme pre mene, ipak nije
pokušao da mi uznemiri počinak za koji mi beše dao tako čvrste
razloge; ali čim sam se prvi put promeškoljila, do čega je došlo
tek posle deset, morala sam da istrpim još jednu proveru njegove
muškosti.
Oko jedanaest je došla gospoda Džons, sa dve posude
najjače supe, na pripremanje koje beše podstaknuta svojim
iskustvom u ovakvim poslovima. Prešla sam preko preteranih
laskanja, izveštačeno praznih reči, prikladnih svodnici, kojima
nas je oboje pozdravila; mada mi je krv bila udarila u glavu
čim sam je ugledala, potisnula sam svoja osećanja i sva se
predala premišljanjima o mogućnim ishodima te nove veze.
Međutim, gospodin H. je odmah prepoznao moju
uznemirenost i nije me pustio da dugo lupam glavu. Predočio mi
je da će mi, pošto se kod njega razvila iskrena i duboka
naklonost prema meni, najpre pružiti jedan od glavnih dokaza
za nju, time što će me iz te kuće – koja mi, iz mnogih razloga,
mora biti mučna i odvratna – preseliti u prikladniji stan, gde će
me okružiti svom mogućnom brigom; zatraživši da se ne
upuštam ni u kakva objašnjenja s gazdaricom, i da ne budem
nestrpljiva do njegovog povratka, ustao je, obukao se i otišao,
ostavivši mi ćemer sa dvadeset i dve funte u zlatu, sve što je imao
pri sebi – da mi se, kako reče, nađe do sledeće prilike.
Čim je otišao, osetila sam uobičajenu posledicu prvog
upuštanja u porok (jer mi se moja ljubavna veza sa Čarlsom
nikada nije činila poročnom). Struja me je istog trena ponela sa
sobom, bez prilike da se ponovo dočepam obale. Moja strašna
nemaština, moja zahvalnost i, više svega – da suštu istinu
kažem – razonoda koju sam počela da nalazim u tom novom
poznanstvu, i odvraćanje od onih razjedajućih crnih misli što su
me bile skolile po nestanku moga Čarlsa, sve se to tako združilo
da potisne suprotna razmišljanja. I dalje sam o svom prvom,
svom jedinom opčinitelju mislila s nežnošću i uvažavanjem
najdublje ljubavi, zagorčanima svešću da ga više nisam
dostojna. S njim sam mogla da ma gde u svetu prosjačim za
hleb, ali, kakva sam jadna bila, nisam imala ni vrline ni hrabrosti
da ne nadživim naš rastanak.
Ipak, da moje srce nije već bilo zarobljeno, gospodin H.
bi verovatno mogao postati njegov jedini gospodar; ali je
mesto bilo zauzeto, i samo ga je sila okolnosti učinila
posednikom mog tela; moje su čari bile, uzgred rečeno, jedini
njegov cilj i strast, te tako, naravno, ne behu osnova za ljubav ni
osobito tananu ni izrazito trajnu.
Vratio se tek u šest po podne da me odvede u novi stan;
kako su moje stvari bile ubrzo spakovane i smeštene u
iznajmljene kočije, nije me mnogo žaljenja koštalo da se
oprostim od gazdarice, kojom, po mojoj proceni, nisam imala
baš previše razloga da budem zadovoljna; a ona sama je, opet,
moj odlazak ili ostanak razlikovala jedino po mogućnoj
ostvarenoj dobiti.
Ubrzo smo stigli do stana odabranog za mene, u kući
nekog sitnog dućandžije, koji je, iz čiste koristi, bio potpuno
odan gospodinu H. Iznajmio mu je bio čitav prvi sprat, vrlo
cifrasto namešten, za dve gvineje nedeljno, i nad tim sam
prostorom odmah postala potpuna gospodarica, sa služavkom
na raspolaganju.
Ostao je te noći sa mnom; posle večere, koju su nam
doneli iz obližnje krčme, i posle čaše-dve vina, dvorkinja mi
pomože da legnem. Uskoro istim putem pođe i gospodin H, i, bez
obzira na zamore iz prethodne noći, ne naiđoh kod njega ni na
popuštanje ni na oproštaj; naoštrio se bio, reče, da ukaže čast
mom novom stanu.
Kad je jutro već dobrano poodmaklo, ustali smo da
doručkujemo; i tada puče led – moje srce, sad više nezaštićeno
ljubavlju, poče da se kravi, i da nalazi zadovoljstva u takvim
tričarijama kakvima je, naveden na to svojim bogatim
mogućnostima, gospodin H. laskao uobičajenoj sujeti našega
pola. Svila, čipke, naušnice, biserne ogrlice, zlatni časovnik –
rečju, svakojake džidžamidže i stvari za odevanje štedro me
zasuše; osećaj zahvalosti za to, ako i nije doveo do ponovnog
buđenja ljubavi, prisilio me je na nekakvu zahvalnu odanost,
unekoliko sličnu ljubavi; ovo bi razlučenje, da ga razabiraju,
pokvarilo zadovoljstvo bar devetorici od deset gradskih
držalaca stalnih ljubavnica; a pretpostavljam da to i jeste razlog
što toliki među njima takvu razliku ne povlače. I tako sam, eto, i
zvanično postala ustanovljena stalna ljubavnica, dobro smeštena,
s vrlo značajnim primanjima i snabdevena svakojakim divotnim
haljinama.
Gospodin H. je i dalje bio dobar i nežan prema meni, a ja
ipak, uza sve to, nipošto nisam bila srećna; jer, pored toga što
sam žalila za svojim dragim mladićem – koji mi se bol, iako
često gušen i potiskivan, u nekim setnim trenucima još vraćao s
udvojenom žestinom – želela sam više društva, više razonode.
Što se gospodina H. tiče, on je u svakom pogledu bio toliko
nadmoćan nada mnom da sam to osećala kao veliku smetnju
zahvalnosti koju sam mu dugovala. Tako je on stekao moje
veliko poštovanje, mada nije mogao da osvoji moju naklonost;
nisam bila kadra ni za kakav razgovor s njim, sem na jedinu temu
telesnog zadovoljenja, koje ostavlja zamorne međurazmake
ukoliko nisu ispunjeni ljubavlju ili drugim razonodama.
Gospodin H, tako iskusan, tako stručan za ćudi žena, kojih
je velik broj prošao kroz njegove ruke, bez sumnje je ubrzo
zapazio taj moj nemir; mada mi nije izrazio odobravanje za
nj, niti me je zbog toga više zavoleo, bio je dovoljno
predusretljiv da mi pusti na volju.
U mom stanu je priređivao večere, dovodeći po
nekoliko prijatelja s njihovim ljubaznicama; tako sam stekla
krug poznanica koje me konačno oslobodiše i poslednjih
tragova stidljivosti i čednosti koji su još mogli zaostati iz mog
seoskog vaspitanja, a bili su, pravo sudeći, moje možda najveće
čari.
Posećivale smo se zvanično, i podražavale smo, koliko god
smo mogle, svu bedu, ludosti i lakomislenosti čestitih žena,
koje u svom krugu traće vreme, da im u glupe glave nikad ne
uđe da na svetu nema i ne može biti ničeg glupljeg, dosadnijeg i
bezvrednijeg no što je, uopšte uzev, njihov način života; one
muževe zaista treba da smatraju tiranima kad ih na takav život
osuđuju.
Sad sam poznavala mnoge stalne ljubavnice (pored
nekih sposobnih matrona, koje su živele uz njih) i među
njima teško da je bilo ijedne koja se nije grozila svog čuvara, te
je, naravno, imala malo ili nimalo obzira prema svakoj
nevernosti koja se može bezbedno izvesti; ja, ipak, i dalje nisam
imala nikakvu zamisao da sama tako postupim; jer, pored toga
što nikakav trag ljubomore nije u meni probudio želju niti me
izazvao da ga tako namagarčim, i što su me njegova postojana
velikodušnost, učti-vost i nežna pažnja da mi pričini
zadovoljstvo gonile da prema njemu osećam poštovanje —
toliko da su mu, bez delovanja na moje srce, obezbeđivale moju
vernost – pored svega toga, dakle, nije se još bio pojavio nijedan
predmet koji bi mogao nadvladati dopadanje što se u meni iz
navike razvilo prema gospodinu H. I tako sam se našla pred
dobijanjem skromnog doživotnog izdržavanja – sudeći, bar, po
nekim merama njegove dobrovoljne velikodušnosti – kad je
došlo do slučaja koji je prekinuo sve mere što ih je bio doneo
u moju korist.
Već sam sedam meseci živela s gospodinom H. kad,
jednoga dana – vraćajući se u svoj stan iz susedstva, iz posete
gde sam uobičajila da ostajem duže – nađoh ulazna vrata
otvorena, dok je dvorkinja domaćina stajala uz njih, u razgovoru
s nekim poznanicima; tako sam ušla bez kucanja, a ona mi,
onako uzgred, reče da je gospodin H. gore. Popeh se na sprat, u
svoju spavaću sobu, misleći jedino da skinem šešir i cipele, pa da
ga onda nađem u trpezariji, koja je sa spavaćom sobom imala
vezu, što je dosta često. Dok sam razvezivala vrpce šešira, učini
mi se da čujem glas sobarice Hane i nekakvo komešanje, što mi
podstače radoznalost. Tiho sam se prikrala vratima, gde je
jedan čvor bio ispao iz daske, pružajući mi tako vrlo pogodnu
gviru za prizor koji se tamo odvijao, a učesnici kojega behu
isuviše zabavljeni njime da bi čuli kako sam, sa stepenišnog
odmorišta, otvorila vrata svoje spavaće sobe.
Najpre sam, na svoje zaprepašćenje, videla kako gospodin
H. vuče i cima onu seljančuru prema ležaju koji se nalazio u uglu
trpezarije; devojka se tome tek nekako razuzdano opirala, toliko
se derući da sam i ja, slušajući sa druge strane vrata, mogla sve
jasno da čujem:
— Molim vas, gospodine, nemojte... ostavite me...
nisam ja vaš broj... Ne možete se unižavati s bednicom kao
što sam ja... Gospode bože! Gospodine, gospodarica se može
vratiti... ne smem, zaista... vikaću...
Sve joj to nije smetalo da neosetno dopusti da bude
doterana do podnožja ležaja, gde je, sasvim blago gurnuta,
lako pala na leda, a moj gospodin je netom već posegao
šakama ka uporištu njene vrline, dok je ona zaključivala,
nema sumnje, da nije vreme za raspravu i da je dalja odbrana
uzaludna. On, opet, prebacivši joj suknje preko lica, sada već
skrletno crvenog, otkri par jakih, sočnih, pozamašnih butina,
podnošljive beline, koje stavi sebi oko kukova, pa isuka svoje
oružje i zabi ga u raspukli plod, gde je, čini se, naišao na ulaz
manje tesan negoli što je sebi možda laskao da će naći (jer,
uzgred rečeno, ta je lucprda ostavila svoj cvet kod jednog
mamlaza na selu). Zaista, sve njegove kretnje pokazivale su da
ima dosta mesta.
Pošto je površio posao, njegova izabranica ustaje, spušta
suknje i ravna kecelju i ovratnicu, dok gospodin H. izgleda
pomalo glupo, pa vadi nešto novca, daje joj, držeći se dosta
ravnodušno, i napominje joj da bude dobra devojka i ništa ne
priča.
Da sam tog čoveka volela, ne bih imala strpljenja da
odgledam čitav prizor, jer mi to nije u prirodi; provalila blh u
sobu i nastupila baš kao ljubomorna kraljevna, željna osvete. Ali,
kako to nije bio slučaj, beše mi povređen samo ponos, a ne i
srce, pa sam mogla da se savladam, da bih videla dokle će ići,
sve dok mi savest više nimalo nije bila opterećena neizvesnošću.
Pošto je tako bio okončan najmanje istančani od svih
događaja ove vrste, tiho sam se povukla u svoju posteljnu nišu,
da bih razmislila šta mi valja činiti. Prva mi je namera bila da
uletim u sobu i postidim ih; to bi, zaista, odgovaralo mojim
treutnim čuvstvima povređenosti, jer bi im dalo neposrednog
oduška; ali, ponovo razmislivši, i budući da mi nisu bile sasvim
jasne mogućne posledice takvog koraka, zapitah se nije li bolje
da svoje otkriće prećutim do nekog bezbednijeg trenutka, kada
gospodin H. bude dovršio pravni postupak oko već mi
nagoveštenog izdržavanja, koje bi se rešenje, mišljah, pre
moglo pokvariti negoli unaprediti žestokim objašnjenjima, u
kojima s njim zaista nisam mogla da budem na ravnoj nozi. S
druge strane, izazov se činio preteranim da mi ne bi začeo neku
misao o osveti, a sami začetak te pomisli potpuno mi povrati
pribranost; i ma koliko da sam bila oduševljena nejasnim
planom koji mi se rodio u glavi, lako sam ovladala sobom da
prihvatim ulogu bezazlene neukosti, koju sam sebi namenila.
А čim se taj krug premišljanja završio, na prstima sam se
iskrala do vrata hodnika, pa ih bučno otvorila, kao da sam tog
trena stigla kući; a posle kratke stanke, kao da se presvlačim,
otvorih vrata trpezarije, gde aljkavušu zatekoh kako raspiruje
vatru, dok je moj časni pastir šetao po sobi i zviždukao,
hladnokrvan i spokojan kao da se ništa nije desilo. Međutim,
mislim da nije baš imao mnogo razloga za hvalisavo uverenje
da me je nadmudrio, jer sam sjajno bila očuvala sposobnost
našeg pola za pretvaranje, i prišla sam mu s onom istom
otvorenom iskrenošću s kojom sam ga uvek primala. Ostao je
kraće vreme, izvinio se što nije u mogućnosti da provede veče
sa mnom, i otišao.
Ona droca, pak, sada je postala neupotrebljiva, bar za
moju sobaricu; nisu ni puna dva dana prošla od onoga što je
učinila s gospodinom H. kad mi je svojom drskošću dala sjajnu
priliku da je smesta izbacim iz kuće, i čudo bi bilo da to nisam
učinila; tako on nije mogao ni da se usprotivi mojoj odluci, niti
da nađe i najmanji razlog za sumnju glede moje izvorne pobude.
Ne znam šta je kasnije bilo s njom; ali, kako je bio
velikodušan, gospodin H. ju je sigurno obeštetio, mada se
usuđujem tvrditi da s njom više nije održavao razmenu iste
vrste, pošto je njegovo spuštanje na takvu prostakušu bilo tek
ishod naglog napada pohote, izazvanog slikom jedre i pune,
lepuškaste opajdare, a takav napad nije ništa neobičniji od gladi
ili, čak, zadovoljavanja ćudljive želje za hranom kušanjem
žilave govedine, čisto radi promene ishrane.
Da sam taj izlet gospodina H. tek olako uzela, i da sam
se zadovoljila izbacivanjem one devojčure, sve bi bilo lepo i
krasno; ali su me zamišljena nevaljalstva raspalila, pa sam mislila
da bi gospodin H. prošao odviše jevtino ako svoju osvetu ne bih
proširila, te mu, svoje duše radi, uzvratila potpuno ravnom
merom.
Na taj dragoceni čin pravde nisam dugo čekala – isuviše mi
je ležao na srcu. Gospodin H. beše, nekih petnaest dana ranije,
zaposlio sina jednog od svojih zakupnika, vrlo naočitog mladića
koji je tek došao sa sela, upravo navršivši devetnaestu, svežeg
kao ruža, dobro skrojenog i okretnog; ukratko, mladić je
opravdavao naklonost svake žene, čak i da nije bila posredi
osveta – svake žene, velim, koja nema predrasuda, i dovoljno
je umna i hrabra da uživanje pretpostavi ponosu.
Gospodin H. mu je kupio livreju, i mladiću je glavni
posao bio da, kad je saznao gde stanujem, donosi i odnosi pisma
i poruke izmedu svog gospodara i mene; kako položaj svih
stalnih ljubavnica nije baš takav da poštovanjem nadahnjuje
makar i onaj najkukavniji deo čovečanstva – a možda još manje
one najneukije – nisam mogla da ne zapazim kako me dečak
gleda. Budući da ga je druga služinčad upoznala, pretpostavljam,
s mojom vezom s njegovim gospodarom, uobičajio je gutati me
očima na onaj stidljivo zbunjeni način, izražajniji, dirljiviji i za
naš pol lakše prihvatljiv od ma kakvih drugih izjava.
Njega je, čini se, zaluđivalo moje telo, a kako je bio
skroman i bezazlen, sam nije znao da zadovoljstvo koje mu pruža
gledanje u mene znači ljubav. Ali njegove oči, od prirode
vragolaste, i sada raspaljene strašću, govorile su mnogo više no
što se on usuđivao i da pomisli. Do tad sam, zaista, zapažala
samo naočitost tog mladića, ali bez ikakve namere; sami ponos
štitio me je od takvog skretanja misli, sve dok mi to što je
gospodin H. povalio moju sobaricu – iskušenje, zaista, ni upola
tako snažno kao što je bio mladić – nije pružilo opasan primer; i
tako sam sad počela da u tom momku gledam sjajno oruđe za
moju smišljenu odmazdu gospodinu H. - obavezu koju sam pre
smrti morala namiriti, radi čiste savesti.
 Kako bih, dakle, utrla put ispunjenju svoje namere,
udesila sam da momka, u dve ili tri prilike kada mi je donosio
poruke, sasvim jedrlostavno primim u postelji ili za stočićem za
udešavanje, dok sam se odevala; tada sam mu nehajno
pokazivala grudi, ili ga puštala da ih vidi znatno razgolićenije
no što bi trebalo da budu, kao da u tome nema nikakvog
posebnog smisla niti namere; nekad bih mu pokazala svoju
zaista vrlo lepu kosu, prirodno puštenu za vreme češljanja; nekad
bi ugledao zgodnu nogu, s koje bi baš nezgodno spala
podvezica, a ja nisam zazirala da je pred njim ponovo vežem;
sve je to na njega delovalo saglasno mojoj nameri; a to sam
nepogrešivo mogla da zaključim po bljesku u njegovim očima i
zajapurenosti njegovih obraza; onda su usledili jedva primetni
stisci šakom, dok bih od njega primala pismo, i posao je bio
okončan.
Kad sam videla da je dobro uzdrman i zagrejan za moju
nameru, raspalila sam ga još više nekolikim bitnim pitanjima: ima
li prijateljicu?... je li ona lepša od mene?... da li bi mogao ženu
kao što sam ja?... i tome slično. Na sve to je zarumeneli tupavko
odgovarao baš kako sam želela, savršeno prirodno, s potpuno
neiskvarenom bezazlenošću, ali i sa svom trapavošću i
prostotom ljudi odgojenih na selu.
Kad sam zaključila da je, zahvaljujući mom trudu, već
dovoljno zreo za pohvalnu stvar koju sam imala na umu,
potrudila sam se, jednoga dana kad sam ga očekivala u određeno
vreme, da sve pripremim i raščistim za prijem koji sam mu
smislila; i, kako sam to udesila, on dođe do trpezarijskih vrata
i pokuca, a ja ga pozvah da ude, što on učini, i zatvori vrata za
sobom. Zatražila sam onda da stavi i rezu, jer se, tobože, sama
otvaraju.
U taj mah sam bila ispružena na onom istom divanu koji
beše pozomica slatkih zabava gospodina H; moja kućna haljina
beše u najizazovnijem neredu, raspasana s upravo umetničkim
nehatom – a ispod nje ni steznika, ni podsuknje s obručima...
nikakvih prepreka. On je, opet, stajao malo udaljen, pružajući
mi celovit pogled na lepolikog, srazmemog, zdravog seoskog
momka, koji je odisao slastima procvale mladosti; njegova
kosa, sjajna i potpuno crna, igrala mu je oko lica u prirodnim
kovrdžama, da bi straga bila spletena u kurjuk; nove čakšire
od jelenske kože, tesno skrojene, pokazivale su obline punih,
dobro sazdanih butina; bele čarape, rojtama ukrašena livreja i
naramenice dopunjavali su obličje u kojem lepote čiste puti i
krvi nisu bile nimalo umanjene služinskom prirodom te odeće,
kojoj neka kitnjasta urednost čak neobično odgovara.
Pozvah ga da mi priđe i pruži mi pismo, a istovremeno
sam nemarno ispustila knjigu koju sam držala u ruci.
Pocrveneo je i prišao mi na rukohvat, da mi uruči pismo, koje je
pružio dosta nespretno, pogleda prikovanog za moje grudi; ove
su, usled smišljene neurednosti moje ovratnice, bile dovoljno
razgolićene, više prikrivene negoli skrivene.
Smešeći mu se u brk, uzeh pismo, a istovremeno ga
uhvatih za rukav košulje i privukoh sebi, jarko crvenog u licu i
skoro drhtavog od uzbuđenja; jer jamačno mu je, usled krajnje
stidljivosti i potpunog neiskustva, za ohrabrenje bila neophodna
najveća mogućna predusretljivost. Telo mu sad beše zgodno
povijeno prema meni, pa ga ja, nežno mu prodrmavši glatku, još
ćosavu bradu, upitah da li se plaši dame, da bih mu odmah
uzela šaku, prinela je svojim grudima i nežno je stisla uz njih.
Bile su tada baš sasvim lepo dovršene i popunjene mesom, te su
se, uzbuđene željom, pod njegovom šakom dizale i spuštale. Na
to u dečakovim očima sevnuše vatre raspaljene prirode, a obraze
mu preli tamno skrletna boja; jezika vezanog radošću, zanosom i
stidom, nije mogao ništa da prozbori, ali su i njegov izgled i
njegova čuvstva rečito govorili da je moja igra prihvaćena, i da
se ne moram plašiti razočaranja.
Moje usne, koje sam tako podmetnula da nije mogao
izbeći da ih poljubi, zalepiše se za njegove, još više ga
raspaljujući i bodreći; i sada, pogledajući prema onom delu
njegove odeće koji je skrivao bitni predmet uživanja, ja tamo
jasno opazih otok i komešanje, a kako sam na tom lepom
putu bila već predaleko uznapredovala da bih se zaustavljala –
i, zaista, ne budući više kadra da se sama savlađujem ili da
čekam sporije napredovanje njegove devičanske stidljivosti (jer
je ona takva ne samo izgledala već i odista bila) – ja neopazice
stavih ruku na njegovu butinu, niz koju se, kako osetih, spuštao
čakširama sputani tvrd i krut predmet, čiji kraj prstima nisam
mogla dosegnuti.
Dovoljno radoznala i nestrpljiva da otkrijem tako
uzbudljivu tajnu, poigrah se, uistinu, njegovom dugmadi, koja
su se sama otvarala, pucajući kao zreo plod od delatne snage
pod njima; pojas i nakitnjak sa otvoriše, dakle, na dodir, da bi
napolje izleteo ON. I šta mislite da sam ugledala, izvađeno ispod
košulje, iznenadena, čak zapanjena? Ne beše to igračka dečaka,
ni oružje muškaraca, već tojaga tako ogromna da bi, uzmu li se
razmere u obzir, morala pripadati nekom mladom džinu.
Njegova čudesna veličina natera me da malo ustuknem, a ipak
nisam mogla da bez zadovoljstva posmatram, pa se čak usudim
i opipati, tako dug i tako debeo komad žive slonovače.
Savršeno lepo povijen i oblikovan, ponosio se tvrdinom preko
koje se rastezala koža čiji se glatki sjaj i kadifena mekota mogu
meriti samo s onima kod najtananijih pripadnica našeg pola.
Izuzetna belina te kože posebno se isticala naspram mladog
čestara crne grgurave dlake, kojom beše obrastao koren tog
čuda; kroz tek šiknule izdanke tog čestara belina kože
probijala se kao što se u lepo veče eter čiste svetlosti može
zapaziti kroz granje dalekog drveća što s vrha natkriljuje brdo.
Najzad, široka i otkrivena plavičasta glava, s plavim zmijama
vena, samo je dopunjavala najuzbudljiviji prirodni sklop oblika i
boja. Rečju, preda mnom je stajao predmet užasa i ushićenja.
 Ali, što je još više čudilo, posednik te prirodne retkosti bio
je, usled nedostatka prilika, strogosti kućnog vaspitanja i
kratkotrajnosti boravka u gradu, potpuno neuk, bar u praksi, s
obzirom na upotrebu te grdne muškosti kojom je bio tako
plemenito opremljen; i tako je baš meni bilo suđeno da izdržim
prvo kušanje, ako se usudim da prihvatim opasnosti sadržane u
njegovoj nesrazmernosti s onim mojim nežnim odgovarajućim
delom, sasvim viđenim da ga takva prekomerno iždikljala
naprava ostavi u traljama.
Ali već je došao i poslednji trenutak za odluku; jer se
momak – dotad već previše raspaljen nazočnim predmetima, i
previše bodren da bi ga i dalje osujećivali ona sramežljivost i
strahopoštovanje što su ga dotad obuzdavali – usudi da, vođen
snažnim nagonom i poučnom podsticajnošću same prirode,
klizne svojim šakama pod moje suknje, sav drhteći od divljih
želja. A ne nalazeći, pretpostavljam, ništa naročito oštro, što bi
ga zaustavilo ili oteralo, on najpre opipa, pa onda nežno dograbi
samo središte svojih vatrenih stremljenja. A tada me, oh! plameni
dodir njegovih prstiju prelomi, i moje plašnje se istopiše pod
nepodnošljivom vrelinom, moje se butine same raširiše i
dopustiše najveću slobodu njegovoj šaci; i najzad, zgodan pokret
prebaci moje suknje naviše, i ukaza mu na put, isuviše slobodan,
isuviše otvoren da bi ga iko promašio.
Eto ga, napokon, na meni; jednim veštim pokretom
namestih se poda nj, što sam mogla udobnije i pristupačnije za
njegove pokušaje, koji su bili dosta nespretni, jer je svojom
napravom – ne nailazeći na ulaz – kruto bušio i udarao čas iznad,
čas ispod, čas pored svog cilja, sve dok, goreći od nestrpljenja
izazvanog tim njegovim razdražujućim dodirima, nisam tu
pomamnu mašinu vlastitom rukom pažljivo dovela do mesta na
kojem će moj mladi novajlija upravo sada doživeti svoj prvi
čas iz zadovoljstva. Tako on najzad pogodi, u pravi čas, topli
i tesan mu otvor; dok on beše sazdan tako da mu nijedna
zapreka ne bude nesavladljiva, moja dika, mada tako često
posećivana, nipošto nije bila dovoljno široka da ga lako primi.
Mnome vođena, medutim, glava njegove glomazne
naprave bila je tako tačno usmerena da sam, osećajući je baš
naspram nežnog otvora, podesnim pokretom blagovremeno
dočekala njegov potisak; njezine usne, silno rastegnute,
popustiše pred njegovom tako pomognutom žustrinom, te
oboje mogasmo osetiti kako je dobio smeštaj. Stremeći dalje
svom cilju, on se, snažnim i za mene veoma bolnim ubodima,
najzad zabi dovoljno duboko da bude prihvatljivo siguran u svoj
prodor; tu se zaglavio, a ja tad osetih takvu mešavinu užitka i
bola kakvu je nemogućno opisati i odrediti rečima. Užasavala
sam se kako njegovog daljeg rascepljujućeg prodiranja, tako i
njegovog povlačenja; nisam mogla podneti ni da ga zadržim u
sebi ni da se rastanem s njim. Ipak je osećanje bola
preovladivalo, od njegove ogromnosti i velike krutosti, koje su
na mene posebno delovale kroz one neprestane brze ubode
kojima je pomamno nastojao da prodre što dublje, tako da sam
najzad tiho povikala:
- Oh, dragi moj, boli me!
To je bilo dovoljno da obzirnog mladića zaustavi čak i na
pola puta. Odmah je izvukao slatki uzrok moje žalbe, dok su mu
oči, u isti mah, izražavale i žaljenje što me je povredio i neradost
da se izmešta iz prostora čija su mu toplina i prisnost dali da
okusi zadovoljstvo koje je sada ludo želeo da upotpuni. Bio je,
ipak, i previše novajlija da se ne bi uplašio da ću mu uskratiti
olakšanje, usled bola kojem me je izlagao.
Ali sada ja nipošto nisam bila zadovoljna tolikim njegovim
obzirima prema mojim mlakim žalbama; sve više raspaljivana
predmetom koji je bio preda mnom – a koji je još stajao tako u
najtvrdoj nabreklosti, dičeći se nepokrivenom, širokom
grimiznom glavom – ja najpre obodrih mladića poljupcem, na
koji mi on uzvrati sa žarom što je istovremeno izražavao
zahvalnost i kupovao moju dalju saglasnost; i tako sam se ubrzo
opet postavila u položaj za prihvat, uza sve mogućne opasnosti,
njegovih prodora, s kojima on nije oklevao ni časka; jer čim se
opet popeo na me, osetila sam kako glatka kruta rskavica silom
krči sebi put, i ulazi, znatno lakše no u prethodnoj prilici.
Ipak, ma koliko da su za mene bili bolni, njegovi pokušaji
da prodre do kraja – pokušaji koje je, s puno obzira,
preduzimao s blagom postupnošću – postarala sam se da
nikako ne zakukam. U međuvremenu se meki tesni prolaz
postepeno rasteže, širi i do granica podnošljivosti razmiče tvrdoj,
debeloj, u nj zaglavljenoj mašini – prijemljiv, istovremeno, za
ushitno zadovoljstvo oseta i bol nadimanja; ušao je do pola puta,
ali mu tada ni najživlja delatnost u smislu napredovanja ne
dade da prodre ni za palac dublje ka cilju; međutim, dok je
tako zaglavljen oklevao, sustiže ga vrhunac zadovoljstva i
prisnim stiskom topli okolni nabori iscrpeše iz mladića
vanumni mlaz, čak i pre no što sam bila spremna da ga
dočekam svojim, budući usporena bolom koji sam tokom
čitave borbe trpela usled nepodnošljive veličine njegova
oružja.
Kako ono sad jedva da je imalo nešto više od pola svoje
pune dužine, očekivala sam, mada ne želeći to, da ga izvuče,
ali bejah ugodno iznenađena; jer se on nije tako lako davao.
Užareni mladić jakih pluća, i prepun rodnih sokova, bio je sad već
prilično ušao u me da bih znala s kim imam posla. Nakratko je,
dakle, zastao, budeći se, zapravo, iz zanosa zadovoljstva (u
kojem kao da je za trenutak bio izgubio svaki osećaj, dok je,
zatvorenih očiju, i dišući plitko i ubrzano, ispuštao svoj
devičanski danak). No, ipak je i dalje stajao na svom mestu,
još nezasićen uživanjem, i naslađujući se tim, za nj tako novim
ushitima. A kada mu se u potpunosti vratila krutost – koja jedva
da se i bila opažljivo smanjila, dok se ni za trenutak nije izvlačio
iz ležišta – mladić ponovo poče da probija sebi put za celovit
ulaz u me, što mu je zamašno bilo olakšano balsamskim
mlazom kojim je upravo bio navlažio čitavu unutrašnjost
prolaza.
On, dakle, udvoji delatnu silu svojih prodora, podsticanu
lakomom pohlepnošću mojih kretnji, pa meki miropomazani
lagumi nisu više mogli odoleti tako dobrom kalauzu, već
podlegoše i pustiše ga da uđe. I sada, uz pomoć prirode i moje
umešnosti, željne da mu pomogne, on bode, probija, prodire i
napokon se, osvajajući sebi prst po prst puta, čitav smešta unutra,
zabivši se do korena jednim, završnim bodom. Pošto je to
uvideo, iz prisne združenosti naših tela (tolike da su se dlake
dveju strana potpuno izmešale i preplele), oči zanetog mladića
sevnuše još razdraganijim plamenovima, a čitav njegov izgled i
sve mu kretnje izražavahu vrhunsko zadovoljstvo u kojem sam i
ja sad počela da učestvujem, jer sam ga osećala među samim
svojim životnim organima! Gotovo da mi je pozlilo od
ushićenja! Uzbuđena preko granica podnošljivosti njegovim
pomamnim nemirom unutar mene, bejah prepunjena i skoro
zagušena njime, čak do presitosti. Tako sam ležala, boreći se za
vazduh, dahćući pod njim, sve dok njegovo iskidano disanje,
mucavo ječanje, treptanje neke vlažne vreline u njegovim očima
i uznemirenost pluća, te još mu veća krutost ne najaviše
nastupanje drugog vrhunca... I evo ga... dragi dečak, savladan
zanosom, zamire u mom zagrljaju, rastačući se u bujici koja se
plodnom toplotom razliva do najdubljih kutaka mog tela, iz čijeg
svakog kanalića, posvećenog tom zadovoljstvu, obilato teku
struje, da se s tom bujicom združe. I tako neko vreme ostajemo
izgubljeni i bez daha, ništa ne osećajući nikojim svojim delom,
sem onima što su prirodi najmiliji, i u kojima sad beše potpuno
usredsredeno sve što smo od života i oseta imali.
Kada je naš zajednički zanos malo minuo, a mladić
izvukao onaj svoj čarobni raspinjač, pomoću kojeg je sve moje
misli o osveti izuzetno štedro natopio osećanjem istinskog
zadovoljenja, iz proširenog ranjenog prolaza izli se potok
bisernih sokova, koji se sliše niz moje butine, protkani nitima
krvi, tragovima pustošenja njegove čudovišne naprave, koja je
sad, eto, trijumfovala nad nekakvim drugim devičanstvom.
Međutim, ja svojim rupcem krišom obrisah te delove tela što sam
mogla bolje, dok se on uređivao i zakopčavao.
Naterala sam ga da sedne kraj mene, i on, kad je skupio
hrabrost za takvu krajnju prisnost, pruži mi naknadno
zadovoljstvo, prirodnom provalom nežne zahvalnosti i radosti
pred novim prizorima blaženstva koje sam mu otvorila; ti su
prizori za nj bili novi, jer ranije nije uopšte poznavao to
tajanstveno obeležje, taj rascepljeni žig ženske osobitosti, mada
niko ne beše pozvaniji od njega da prodire do njenih najdubljih
zakutaka i odaje joj veća priznanja. A kada sam, po nekim
kretnjama, izvesnom nemiru njegovih ruku – koje su stalno
lutale, ali ne nasumice, ne bez namere – zaključila da želi da
zadovolji dosta prirodnu radoznalost, te da i očima i rukama
pomazi one ženske delove koji privlače i na se usredsređuju
najživlju snagu uobrazilje, ja mu – srećna da iskoristim svaku
priliku za povlađivanje i ugađanje njegovim željama – dozvolih
da postupi kako nađe za shodno, na svoje puno zadovoljstvo,
bez ikakvih ograničenja niti nadzora.
Lako, dakle, razabravši u mojim očima puno odobrenje za
sve njegove želje, on teško da je sebe zadovoljio više nego mene
kad je, podvukavši ruku pod moje suknje, ubrzo otklonio sve
zastore pred prizorom koji je želeo da vidi, kriomice ih
podigavši, uz hiljadu poljubaca, koje je, možda, smatrao
nužnim eda bi moju pažnju odvratio od onoga što čini. Pošto su
mi sada sve suknje bile smotane oko struka, ja se na ležaju
postavih tako da njegovom pogledu jasno izložim čitavu oblast,
ceo predeo užitka i bogatu okolinu. Ushićeni mladić je očima
prosto proždirao one tamne i slasne dubine, pokušavajući da
njihove tajne prstima još više otvori svom pogledu; raskriljivao
je previjene usne, čija se mekoća, dozvoljavajući ulaz svakom
čvrstom predmetu, obavija oko njega, a ne dâ se pogledu;
pipajući dalje, naišao je na nevelik mesnati izraštaj, i začudio mu
se, dok je on, mek i opušten posle nedavnog veselja, sada
rastao, pod istraživačkim dodirom njegovih vrućih prstiju, i
bivao sve kraći i veći, sve dok me golicavo bridenje tog tako
osetljivog dela nije nateralo da duboko uzdahnem, kao da me je
dečak povredio; na to on povuče svoje radoznale ispitivačke
prste, moleći za izvinjenje, poljupcem koji je, uistinu, tamo još
više raspalio požar.
Novine uvek ostavljaju najjače utiske, naročito u
zadovoljstvu; nije, onda, nikakvo čudo što se mladić sav
gubio u ushićenom divljenju stvarima koje su po samoj svojoj
prirodi toliko zanimljive, a on ih je sad prvi put gledao i
dodirivao. Ja sam, opet, za zadovoljstvo koje sam mu pružila
bila bogato nagrađena time što sam mogla da ispitujem kakvu
moć ti predmeti – tako mu prepušteni, nagi i dostupni
njegovoj i najraspusnijoj želji – imaju nad jednim
neizveštačenim, čistim, prirodnim momkom; iz očiju mu je
sukljao plamen, obrazi su mu blistali jarkim rumenilom, iz
grla su mu se kidali sve učestaliji žarki uzdasi, dok je šakama
grčevito stiskao, razdvajao i ponovo sastavljao usnice i
stranice duboke mesnate jame, ili nežno mrsio mahovinastu
šumicu nad njom.
Sve je, rečju, ukazivalo na preobilje, na metež užitaka u
takvom ugađanju njegovoj raskalašnosti. Ali nije dugo
zloupotrebljavao moju strpljivost, jer su ga predmeti pred njim
već ponovo raspametili, pa on, isukavši onu svoju strašnu
napravu, dade maha furijama i, usmerivši alatku pravo prema
čeljustima napućenih usana, koje su ga nemo čikale, zatisnu u
njih glavu. Zatim, nadirući s obnovljenom srdžbom, provali
unutra i čitavom dužinom ispuni kanal zadovoljstva, gde je
ponovo sve uzdrmao, izazivajući u meni nered kakav se mogao
smiriti jedino novom poplavom iz samog izazivača tih požara, kao
i svih izvora kojima priroda snabdeva tu vodojažu užitka kada se
ona prepuni do najviše mogućne mere.
Posle te neravnopravne borbe bila sam tako smlavljena,
tako izubijana i iscrpljena da sam se jedva mogla i maknuti, a
kamoli ustati; samo sam ležala i drhtala, dok se uskomešanost
čula nije malo-pomalo stišala, a kako je već bio nastupio i čas
kada sam morala da otpustim dragog mladića, ja mu nežno
ukazah na potrebu da se rastanemo, zbog čega sam osećala isto
toliko nezadovoljstvo koliko i on, koji se činio nestrpljivo
sklonim da sačuva osvojeno polje i stupi u nova dejstva. Ali
opasnost je bila prevelika, pa posle srdačnih poljubaca za
rastanak, i preporuka u vezi s tajnošću i smotrenošću, naterah se
da ga otpremim, nipošto bez uveravanja u ponovno viđenje, i u
istu svrhu, čim to bude mogućno. Turila sam mu jednu gvineju u
šaku – samo toliko, jer bi veći novac mogao i sam da pobudi
sumnju ili otkrije našu tajnu; valja se, naime, itekako bojati one
opasne nesmotrenosti doba u kojem bi mladi ljudi bili isuviše
neodoljivi, isuviše privlačni da ih od toga ne štiti ta njihova
velika mana.
Kako bejah do vrtoglavice opijena tako zasićujućim
gutljajima zadovoljstva, ostala sam na ležaju, poleduške
ispružena u slasnoj malaksalosti što mi je prožimala udove,
zabavljena mišlju da sam se tako u punoj meri osvetila, na način
toliko naličan, i baš na istom mestu na kojem sam bila uvređena.
Nije me pomela nijedna misao o posledicama, niti sam sebi
ijednom zamerila što sam, takvim postupkom, potpuno stupila
u zanat koji se više kudi negoli što se upražnjava. Svako
kajanje smatrala bih nezahvalnošću prema zadovoljstvu koje sam
upravo doživela, i, kako sam sada već bila prešla granicu,
zagnjurila sam potpuno u struju koja me je bila ponela, rešena da
u njoj utopim svaki osećaj stida ili pokude.
Dok sam tako odlučivala o tim hvale vrednim
nastrojenjima, i u sebi šaputala nekakvu prećutnu zakletvu
nečednosti i pohote, ušao je gospodin H. Svest o tome što sam
upravo bila učinila samo podstače crvenilo mojih obraza, već
užarenih toplotom nedavnih radnji, što je, zdraženo s reskošću
moje delimične nagosti, izvuklo iz gospodina H. pohvale mom
izgledu; iskrenost tih pohvala odmah se latio i da dokaže, i to
tako naglim nastupom da sam zadrhtala od straha da će otkriti
u kakvom su stanju ostali oni moji delovi, posle malopređašnjeg
žestokog okršaja: otvor proširen i zapaljen, usne otekle od
neuobičajenog rastezanja, kovrdže zgnječene i ispravljene
preobiljem sokova koji su ih natopili; ukratko, temeljno
izmenjeni osećaj i stanje stvari teško da bi čoveku istančanom i
iskusnom kao što je gospodin H. mogli proći s drugim
objašnjenjem sem pravoga. Ali tu me je spaslo vlastito ženstvo:
izgovorih se strašnom pometnjom u glavi i grozničavom vatrom,
koje su me činile suviše neraspoloženom za prihvatanje njegovih
zagrljaja. Prihvatio je to objašnjenje i blagonaklono odustao od
namere. Ubrzo zatim, jedna starija dama dođe mi u posetu, što
je bilo sasvim prikladno neredu u kojem sam se nalazila, i
gospodin H. me ostavi, uz molbu da brinem o sebi i preporuku
da otpočinem, a njegov odlazak mi umnogome olakša, te
odahnuh.
Postarala sam se da mi pred spavanje pripreme kadu tople
vode s lekovitim i mirišljavim solima i travama, u kojoj sam se
dobro okupala i smirila, te tako bajno osvežila i telo i dušu.
Sledećeg jutra, probudivši se prilično rano, posle cele noći
besprekornog odmora i sna, s izvesnim se strahom i
nelagodnošću setih kakve su promene oni moji nežni, meki
organi mogli da pretrpe u sudaru s napravom po veličini tako
pogodnom za njihovo razaranje. Pogodena ovom mišlju, jedva
da se i usudih da rukom opipam kako stvari tamo dole stoje. Ali
ubrzo mi se lagodno raspršiše sve zebnje.
Svilasto runo koje pokriva svu okolinu, sada opet
uredeno i doterano, povratilo je uobičajenu kovrdžavost;
mesnate napućene usnice, koje su tako junački podnele žestok
udar, nisu više bile otečene ni onako mokre; a ni one ni hodnik
u koji vode, a koji je podneo tako ogromno širenje, nisu ni pri
najradoznalijem istraživanju ukazivali ni na najmanju izmenu, ni
spolja ni iznutra, uprkos mlitavosti koja prirodno sledi za
toplom kupkom.
Za tu neprestanu ugodnu stegnutost, koja je za muškarce
sami izvor njihova zadovoljstva, dugovala sam, čini se, srećnom
telesnom sklopu – sočnom, jedrom i tkivom bogatom u tim
delovima. Meka put tih mojih organa dovoljno se podavala,
uistinu, skoro svakom rastezanju, da bi ubrzo sama povratila
čvrstu zategnutost svih omotača i prevoja što čine zidove tog
hodnika, i tako ljupko obuhvataju i čvrsto stežu svako u njih
uvedeno strano telo, kakvo u taj mah beše moj prst-istraživač.
Našavši da je sve, dakle, u najboljem redu, setih se svojih
plašnji, tek da bih im se sama podsmehnula. I sad, budući
nesumnjivo gospodarica muškarca svake mere i razmere, i
slaveći pobedu dvostrukog postignuća zadovoljstva i osvete, sva
se predadoh mislima o užitku koji sam doživela. Ležala sam
tegleći se, i sve mi je telo bridelo od života, dok sam sa žarkim
nestrpljenjem preturala po glavi misli i želje za obnovom
radosti kojima je slatko preterivanje jedini greh; i nisam uzalud
toliko žudela, jer oko deset pre podne, kako sam već i očekivala,
pojavi se moj novi pokorni dragan Vil, s porukom od gospodina
H, koji ježeleo da zna kako se osećam. Postarala sam se bila da
služavku otpremim u grad nekim poslom, za koji sam bila
sigurna da će joj uzeti mnogo vremena, a od ukućana se nisam
morala bojati, jer su to bili jednostavni i dobri ljudi, dovoljno
mudri da u tuđe stvari ne guraju nos, ako ne mogu da budu od
pomoći.
Pošto je sve bilo pripremljeno, uključujući i to što sam
ga dočekala ležeći u postelji, reza na vratima moje spavaće sobe,
kojom sam upravljala pomoću posebne uzice, pade čim je on u
sobu ušao, i tako smo bili bezbedni.
Nije mi moglo izmaći iz vida kako se moj mezimac
udesio što je mogao lepše za čoveka njegova položaja; a ta
njegova želja da se dopadne nije me mogla ostaviti
ravnodušnom, jer je pokazivala da se i ja njemu sviđam, što,
uveravam Vas, beše sad obzir koji nisam bila tako gorda da
prenebregavam.
Njegova uredno očešljana kosa, čisto rublje i, više
svega, krepak, rumen, zdrav seljački izgled činili su ga
komadom kakav žena samo poželeti može, i smatrala bih
sasvim lišenom ukusa svaku onu koja ne bi načinila slasan obed
od tog zalogaja koji priroda kao da je zamislila za najveću
nasladu.
I zašto bih ovde prećutkivala uživanje koje mi je pružalo to
ljupko mlado biće, uživanje u svakom njegovom bezazlenom
pogledu, u svakom pokretu čiste, nepatvorene prirode, koja se
ogledala u njegovim vragolastim očima ili u prozirnom žaru i
prelivanju krvi kroz mladu mu, čistu kožu; čak i njegovo
nespretno seljačko navaljivanje odlikovalo se osobenom čari.
O, da, reći ćete, međutim, da je taj momak isuviše niskog
roda da bi zasluživao takvo veličanje. Možda i jeste tako. Ali zar
je moj položaj, strogo uzev, bio iole viši? Ili, jesam li ja zaista bila
mnogo iznad njega, i nije li ga njegova sposobnost da pruža tako
izuzetno zadovoljstvo dovoljno uzdizala, bar za mene? Što se
mene tiče, nek svako po volji neguje, poštuje i nagrađuje
slikarsku, vajarsku ili muzičarsku veštinu, srazmerno užitku
koji u njima nalazi; ali za mene, i s mojom sklonošću
zadovoljstvu, sklonošću tako duboko usađenom u meni, dar
pružanja zadovoljstva kojim bi priroda obdarila neku naočitu
osobu predstavljala je najveću od svih vrlina; u poređenju s tim
darom, uobičajene predrasude u vezi s titulama, ugledom,
častima i tome sličnom zaista su bezvredne. Možda se telesne
čari i ne bi smatrale tako jevtinima da se, zapravo, mogu
kupovati i prodavati. Ali ja, kojoj se sve prirodno znanje
nalazilo u omiljenom središtu čula, i kojom je vladao moćni
životni nagon da zadovoljstvo uzimam preko njegovog pravog
oruđa, teško da sam mogla izabrati išta primerenije mojoj svrsi.
Više poreklo, veće bogatstvo i umnost gospodina H.
držali su me u nekakvoj potčinjenosti i prisili, koje nikako nisu
bile u skladu sa zajedničkim pregnućem ljubavi; niti me je on,
možda, smatrao dostojnom ublažavanja te nadmoći; međutim, s
dečakom sam više bila na ravni kojoj se ljubav raduje. Možemo
reći šta hoćemo, ali oni s kojima nam je najlagodnije i s kojima
smo najslobodniji uvek su i oni koji su nam najdraži, da ne kažem
koje ponajviše volimo.
S tim žutokljuncem, čija se sva ljubavna veština sadržala u
ljubavnom delanju, mogla sam, nesputana strahopoštovanjem ili
uzdržavanjem, da dajem maha radosti i da izvodim sve vragolije
koje bi mi moja ljubavi predana mašta mogla turiti u glavu, a u
kojima je on u svakom pogledu bio izuzetan ortak. Veliko mi je
zadovoljstvo pričinjavalo da ugađam svim bezobrazlucima,
svem razuzdanom vragolanju još presnog novajlije, što je tek
okusio mesa, pa je osetljiv na jak miris divljači, ali je još
neobučen za lov; i, da dovršim sliku, ko bi bolje od njega mogao
da česlja šumu, ili bi bio sposobniji za saterivanje lisice?
Pristupio je, dakle, mojoj postelji, i dok je mucao
prenoseći mi poruku, mogla sam da vidim kako sve više
crveni, a oči mu rasvetljava radost, kad me je video u položaju
pogodnom za njegove najraspusnije želje, baš kao da je sam
dogovorio igru.
Osmehnuh se i pružih mu ruku, a on pred njom kleče –
kojoj ga uglađenosti nauči ljubav sama, njena velika
gospodarica – i stade je požudno ljubiti. Pošto smo izmenili
nekoliko zbrkanih rečenica, upitah ga da li bi došao k meni u
postelju, za ono kratko vreme koliko se mogu usuditi da ga
zadržim. Baš kao da sam osobu koja umire od gladi zapitala da li
bi se osladila porcijom najdražeg jela: bez ikakvog premišljanja,
odeća očas nestade s njega; još više crveneći zbog te svoje nove
slobode, podvukao se pod pokrivač koji sam za njega bila
zadigla, i tako se prvi put u životu našao u postelji sa ženom.
Započeše uobičajene nežne predigre – slatke, možda,
koliko i sami vrhunski čin uživanja, za kojim često bude
nestrpljivost, što dovodi do toga da zadovoljstvo samo sebi
šteti žurbom ka završnom stupnju i zaključnom prizoru
blaženstva, u kojima su učesnici obično prezadovoljni svojim
ulogama da im ne bi želeli večno trajanje.
Kada smo, malo-pomalo, dovoljno uznapredovali prema
glavnom cilju – kroz igrE i poljupce, zagrljaje i maženje mojih
grudi, sada oblih i punih, te lako dodirivanje onog mog dela
koji bih mogla da nazovem ognjištem peći, usled silne vreline
što su je njegovi vrući prsti tamo opet raspalili – moj mladi
lovac, ohrabren svakom slobodom koju je mogao ushteti,
raskalašno me uze za ruku, da bi je stavio na onu svoju
ogromnu napravu, koja je stajala, oh! tako kruta, tako tvrda,
tako naviše povijena u svojoj nabreklosti! i koja je, zajedno s
njenim donjim dodatkom, neprocenjivom riznicom dragulja za
dame, činila veličanstvenu celinu istinskih dobara! Njene
razmere, izmičući mogućnosti obuhvata ili premera, skoro da
me opet uplašiše.
Nisam bila kadra da shvatim kako sam ili na koji način
mogla da u se primim ili od pogleda sklonim jednu takvu masu.
Nežno sam ga milovala, na šta taj buntovni ugursuz kao da je
dalje rastao, dostižući uvek nov stupanj žestine i bestidnosti;
zaključivši tako da se s njegovim napinjanjem ne smem više
igrati, najozbiljnije se pripremih za odlučujući okršaj.
Podvukla sam, dakle, poda se jastuk, da bih mu pružila
priliku za najpovoljniji pristup u igru, pa svojom rukom uslužno
povedoh tog ovna za rušenje zidova, čiju rubinski crvenu glavu,
koja ponajviše liči na srce, prislonih uz njen pravi cilj, što je
ležao tako lepo uzdignut kako se samo poželeti moglo; kukovi
mi behu oslonjeni na jastuk, a butine do kraja raširene; po toploti
koja je iz nje zračila morao je osetiti da je na pragu utoke, i
najzad ga, pruživši se napred, prihvatiše silno raširene usnice
prolaza večito željnog zadovoljstva. Malo je zastao; onda, dobro
smešten u prolaz, poče da napreduje kroz njegove tesnace,
šireći sebi put s naporom koji je samo prijao, baš kao da bi da
ispuni i zagladi svaku meku brazdu.
Naše je zadovoljstvo divno raslo, u srazmeri s povećanjem
broja dodirnih tačaka u tom mom tako životno važnom delu, u
koji sam ga sad bila primila, sabijenog u celosti, do samog
korena. I taj moj deo, kako je bio prepunjen, širio se i zrelo
otvarao, prilagođavajući se tako zahvalnom raspinjaču. Tako
čvrst stisak i tako žestok usis pružali su i davali neizrecivo
uživanje. Bili smo se već približili najprisnijoj tački jedinstva; ali,
kad se on malo povukao, da bi još žešće navalio, ja ga, kao da
bejah podstaknuta strahom da ću ga izgubiti, na vrhuncu svoje
žestoke žudnje, obujmih nogama oko nagih slabina, čije meso,
tako čvrsto i na dodir tako gipko, odskoči pod mojim
pritiskom. I sada sam ga na sve mogućne načine obgrlila i
opasala; privukavši ga sebi, čvrsto sam ga uza se i u sebi držala,
kao da sam htela da u tom trenutku sasvim sjedinimo svoja
tela.
To je dovelo do izvesnog zastoja u delanju – prijatnog
zastoja, jer se ona nenasita alavica, moja donja čeljust, puna da
punija ne može biti, i dalje izuzetno sladila komadom što ju je
tako slasno bio našopao. No, priroda ne može zadugo da
podnosi toliko izazvano zadovoljstvo, a da ga ne namiri;
stremeći, dakle, svom omiljenom završetku, okršaj ponovo
započe, s udvojenom revnošću; nisam, pak, ni ja ležala dokono,
već sam mu izlazila u susret, sa svom živošću pokreta kojom
sam gospodarila. Paperjasti plet naših susretišnih brežuljaka sada
je odista bio koristan za ublažavanje žestine udara. Uskoro,
prebrzo uistinu! silno komešanje i slatka upornost toga trenja
tamo-amo dovedoše moje uzbuđenje do vrhunca; našav se na
samom pragu svršetka, a nerada da svog nedoraslog ortaka
ostavim za sobom, primenila sam sve svoje susretne kretnje i
veštine što mi ih je moja umešnost predlagala, eda bih ga
podstakla da mi pravi društvo do samog kraja našega puta.
Ne samo što sam pritegla slatki okov oko mog nemirnog
kirajdžije – onom tajnom oprugom za pritezanje i opuštanje
koja u tom području sluša našu volju – već se i rukom nežno
prikradoh do onog ćemera prvih prirodnih slasti, što je tako
ljupko vezan za svoj cevovod, kroz koji te slasti i primamo; tamo
ih napipavši, počeh da, zaista krajnje nežno, stiskam one
ganutljive loptaste držače bisernih kapi; taj čarobni dodir
delovao je trenutno, ubrzavajući mu korak i u trenu dovodeći do
znakova onog slatkog ropca, onog trenutka rastakanja kad
užitak sa užitkom zamire, i kad njihova tajanstvena pokretačka
snaga nadvladava golicanje koje je u tim delovima izazvala,
smirujući ga mlazevima tople tečnosti koja sama uzbuđuje više
od svega drugog, tečnosti koju zajedničko uživanje istiskuje i
žedno usisava, poput negašenog kreča koji lakomo pije svu
vodu.
Tako, dakle, skladno mi se odazivajući – u savršenom
sazvučju, dok sam se ja topila – njegov uljasti mlaz balsama,
slasno se mešajući sa sokovima što su se iz mene istočili, рreli i
otupi sve oštrice zadovoljstva, bacajući nas u zanos u kojem smo
ležali onemoćali, bez daha i van sebe. Tako ležasmo, dok je
sladostrasna klonulost trajala, držeći nas nepokretnima i
obgrljenima u uzajamnom naručju.
Avaj, što takve slasti ne traju duže!? Jer čim se oni oštri
oseti smire, nepodsticani uživanjem u slasti, ostajemo prepušteni
ledeno razboritim obzirima svakidašnjeg života. Oslobodih se,
dakle, iz njegovog zagrljaja i predočih mu razloge iz kojih je
valjalo da me sada ostavi, na šta on, mada nevoljno, stade da se
oblači, ali što je mogao sporije, bezbrižno prekidajući taj posao
poljupcima, dodirima i zagrljajima koje mu ni sama nisam mogla
odbiti. Ipak se svome gospodaru srećno vratio pre no što je
njegovo odsustvo zapaženo; ali sam ga, kada je polazio,
primorala – mada je on imao dovoljno osećanja mere da to
odbija – da primi dovoljno novca za kupovinu jednog srebrnog
časovnika, tog značajnog predmeta otmenosti za sve niže
slojeve; ipak je novac konačno prihvatio, zarad uspomene na
moje naklonosti, koju će brižljivo čuvati.
I ovde bih, gospo, možda valjalo da Vam se izvinim za
tako podrobno opisivanje stvari koje su mi, posle tako dubokog
utiska, tako živo ostale u sećanju; međutim, pored toga što je taj
zaplet doveo do velikog preokreta u mom životu, preokreta
koji od Vas ne smem skriti radi istorijske istine, smem li
pretpostaviti da jedno tako uzvišeno zadovoljstvo ne treba da
nezahvalno zaboravim, niti ga potisnem, samo zato što mi ga je
pružio čovek iz niskog staleža; jer to se zadovoljstvo upravo
tamo češće sreće, čistije i manje izveštačeno, negoli među
onim višima, koji se, iz taštine, tako silno dadu varati. Među
onima koje ti viši nazivaju prostacima ima malo onih koji
veštinu življenja slabije poznaju i manje neguju od njih – onih
što, velim, brkaju stvari koje su ponajviše tuđe prirodi samoga
zadovoljstva. Jer glavni je cilj zadovoljstva uživanje u lepoti,
gde god se taj dragoceni dar nađe, bez razlikovanja po poreklu
ili društvenom položaju.
Kao što ljubav nije nikada, tako sad ni osveta nije više imala
nikakvog udela u mom opštenju s lepim mladićem. Slasna
zadovoljstva bila su jedina moja spona s njim; jer iako je priroda
tako mnogo učinila za njega u pogledu spoljašnjosti, a naročito s
obzirom na onaj komad opreme kojim ga je tako štedro obogatila
– iako je, dakle, bio sposoban da čulima pričinjava najluđe gozbe
– ipak mu je nešto nedostajalo da bi se u meni začela ili razvila
strasna ljubav. Uza sve to, Vil se odlikovao i drugim vrlinama:
bio je nežan, pouzdan i, više svega, zahvalan, povučen i
poverljiv, čak i preterano. Vazda je govorio vrlo malo, ali je to
činio s naglašenim kretnjama; i, da budem pravična prema
njemu, nikad mi nije dao ni najmanje razloga da se požalim bilo
na neku njegovu težnju da se mnome okoristi, zbog sloboda koje
sam mu dopuštala, ili na nesmotreno brbljanje o njima. Ima,
dakle, nečeg sudbinskog u ljubavi, ili bih ga morala voleti; jer
on beše istinsko blago, pravi bonne bouche1, za kakvu groficu
i, da istinu rečem, toliko mi se silno sviđao da ovo poricanje
moje ljubavi prema njemu predstavlja povlačenje vrlo tanane
razlike.
Međutim, moja sreća s njim nije dugo trajala, već se
okončala usled mog ličnog nehata. Pošto smo isprva preduzimali
čak i preterane mere predostrožnosti da nas ne otkriju, naša
uspešno ponavljana viđenja ohrabriše me da propuštam čak i one
nužne. Otprilike jedan mesec po našem prvom druženju, jednog
kobnog jutra – dakle, u vreme kad me je gospodin H. retko ili
nikada posećivao – bila sam u svojoj sobici za toaletu, odevena
samo u košulju, spavaćicu i podsuknju. Sa mnom beše Vil, a
oboje smo bili isuviše orni da bismo propustili priliku. Što se
mene tiče, baš mi se javila neodoljiva želja da se raspusno
poigram, pa izazvah svog muškarca da čitavu stvar izvedemo tu,
na licu mesta, a on nije oklevao da prihvati moj hir; sedela sam
u naslonjači, sa zadignutom podsuknjom i košuljom, butina
široko raskrečenih i oslonjenih na doručja naslonjače, izlažući
tako ne može biti lepšu metu za Vilovo isukano oružje, koje je
upravo spremao da zarije u mene, tako stojećke; no, pošto smo
prenebregli da zaključamo vrata sobe, a vrata mog budoara
stajahu odškrinuta, gospodin H. se bio prikrao pre no što je iko
od nas dvoje bio toga svestan, i tako nas video baš u tim vrlo
1
Sladak zalogaj, poslastica (franc). – Nap. prev.
uverljivim položajima.
Kriknuh iz sveg glasa i brzo spustih podsuknju; zgromljeni
mladić samo je stajao i tresao se, beo kao kreč, čekajući
pogubljenje. Gospodin H. je pogledao malo njega malo mene, s
mešavinom pravedne srdžbe i prezira; a onda se bez ijedne reči
okrete u mestu i iziđe.
Ma kako da sam bila zbunjena, jasno sam čula kako je
okrenuo ključ, pa se moglo izići jedino kroz trpezariju, gde je sam
trupkao krupnim nemirnim koracima, očito ljut kao, ris, bez
sumnje premišljajući šta da učini s nama.
U međuvremenu, jadni je Vilijam bio van sebe od straha,
te, koliko god da mi je hrabrosti trebalo da sama sebi nađem
neki oslonac, svu sam morala upotrebiti ne bih li njega bar malo
obodrila. Nesreća koju sam mu sada donela učini mi ga još
dražim, i lako sam mogla podneti svaku kaznu samo da je on
ne deli sa mnom. Obilno sam svojim suzama natopila lice
uplašenog mladića, koji je sedeo, nemajući snage da stoji,
hladan i beživotan poput nekog kipa.
Posle nekog vremena gospodin H. se opet pojavi kod nas
i naredi nam da iziđemo preda nj u trpezariju. Drhtali smo i
premirali od ishoda. Gospodin H. sede na stolicu, dok smo mi
pred njim stajali poput zločinaca koje saslušavaju. Počev od
mene, on upita – ravnim i tvrdim glasom, ni blagim ni strogim,
već svirepo ravnodušnim – šta imam da mu kažem i što sam ga
obmanula na tako nedostojan način, s njegovim vlastitim
slugom, i čime je on zaslužio takav moj postupak.
Ne dodajući svojoj nevernosti još i krivicu njene bestidne
odbrane, shodno starom načinu običnih stalnih ljubavnica,
odgovorih mu, čestito, i uglavnom kroz suze, u suštini sledeće:
da mi nikada nije na um pala nijedna misao da mu nanesem zlo
(što beše istina), sve dok ga nisam videla kako se krajnje
slobodno ponaša s mojom dvorkinjom (ovde je on silno
pocrveneo), a da me je mrskost tog čina, kojoj sam se previše
bojala da odušak nađem u žalbama njemu ili objašnjavanju s
njim, navela na rešenje koje neću ni pokušati da opravdam. I
rekoh da je mladi čovek, međutim, potpuno nevin, jer sam ga,
hoteći da se njime poslužim kao oruđem svoje osvete, isključivo
ja sama navela na ono što je učinio; i da se stoga, ma šta da je u
vezi sa mnom odlučio, nadam da će povući razliku između
krivog i nevinog, a što se ostaloga tiče, potpuno se predajem
njegovoj milosti.
Čuvši šta sam imala reći, gospodin H. za kratko obori
glavu, ali se brzo trže, pa mi, koliko se sada mogu setiti, reče
sledeće:
- Gospodo, dužan sam da se postidim, i priznajem da
ste mi uzvratili žao za sramotu. Nema potrebe sada da se s
osobom vašeg odgoja i osećanja upuštam u raspravu o vrlo
velikoj razlici među uzajamno nanetim uvredama; neka bude
dovoljno što ću vam sada valjanost vaših razloga priznati
izmenom svoje prvobitne odluke, uzimajući u obzir ono što mi
imate prigovoriti. A isto tako priznajem da je s vaše strane
pravično i pošteno što oslobađate krivice ovog ovde lupeža.
Obnavljati vezu s vama više ne mogu – pogrda je za to
preterana. Nalažem vam da za nedelju dana napustite ovaj stan;
sve što sam vam dao, neka vam ostane, a kako ne nameravam
da vas ikada više vidim, domaćin kuće će vam isplatiti pedeset
zlatnika u moje ime. S obzirom na sve to, i budući da su svi
dugovi namireni, nadam se da ćete priznati da vas ne ostavljam
u stanju gorem od onoga u kojem sam vas našao, niti od onoga
koje ste kod mene zaslužili. Sebe krivite što vam nije još bolje.
Onda se, ne dozvoljavajući mi da mu odgovorim, obrati
mladiću:
- Za tebe, opet, veselniče, ja ću se pobrinuti, tvoga oca
radi. Grad nije mesto za tako lakomislenu budalu kao što si ti. I
zato ću te sutra poslati tvom ocu, pod nadzorom jednog od
mojih ljudi, i s dobrim preporukama da ti otac ne dozvoli da
se ovamo vratiš i pokvariš.
S tim rečima on izađe, posle mog uzaludnog pokušaja da
ga zaustavim bacivši mu se pod noge. Samo me je otresao od
sebe, premda je takođe izgledao, duboko tronut. Poveo je sa
sobom Vila, srećnog, usudujem se zakleti, što se tako jevtino
izvukao.
I tako me je gospodin, koga jamačno nisam zasluživala,
ponovo ostavio sudbini, puštajući da se snalazim kako znam i
umem. I nikakva pisma, lukavstva ni usrdne molbe prijatelja
tokom sledeće sedmice života na belom hlebu nisu ga mogli
рresaldumiti da me ponovo vidi. On je neoporecivo iskazao moj
usud, a mirenje s ovim bilo mi je jedini izlaz. Ubrzo zatim oženio
se damom znatnog ugleda i bogatstva, prema kojoj se, čujem,
pokazao kao besprekoran muž.
Siroti Vil, opet, bio je odmah vraćen u selo – ocu,
imućnom seljaku – gde se za nj, ni puna četiri meseca kasnije,
udala jedna lepa i punačka udovica gostioničara, s vrlo dobrim
imanjem, i u novcu i u lokalu s opremom, maštajući o
njegovim tajnim izuzetnostima, a možda se i unapred
upoznavši s njima; i sigurna sam da je tako postojala bar jedna
dobra osnova za njihov srećan zajednički život.
Mada bih svakako bila srećna da sam Vila još jednom
videla pre odlaska, gospodin H. je bio preduzeo sve mere da naš
susret onemogući; inače bih se svakako potrudila da mladić
ostane u gradu, i ne bih štedela ni truda ni troškova da sebi
priuštim to zadovoljstvo da ga zadržim uza se. On je imao tako
čvrsta uporišta za moje naklonosti da nije bilo nimalo lako
rastati se od njega, niti mu naći zamenu; što se mog srca tiče,
ono nije ni ulazilo u razmatranje; iz dubine duše, međutim,
radovala sam se što iz svega toga nije za nj proisteklo ništa
gore, a kako se ispostavilo, nije verovatno da mu se išta bolje
moglo desiti.
Što se tiče gospodina H. – iako su me obziri pogodnosti
isprva gonili da se potrudim i ponovo steknem njegovu
naklonost – ipak sam bila dovoljno vetrogonjasta i nebrižljiva da
se s neuspehom u tom trudu pomirim mnogo lakše no što je to
trebalo; ali, kako ga nikad nisam volela, a njegov mi je odlazak
davao neku slobodu za kojom sam često žudela, ubrzo se
uteših; i, laskajući sebi uverenjem da mladost i lepota s
kakvima stupam u zanat teško mogu omašiti da mi obezbede
izdržavanje, nađoh da mi je nužno da baš u njemu okušam
sreću, i to radije sa zadovoljstvom i vedrinom negoli iole klonula
duha.
U međuvremenu, nekoliko mojih poznanica iz kruga
našeg sestrinstva, koje su ubrzo čule za moju zlu sreću, sjatiše
se da me vređaju svojim zlonamernim utehama. Većina njih mi
je već dugo zavidela na bogatstvu i sjaju u kojima sam živela;
i premda teško da je bilo ijedne koja nije bar jednom zaslužila da
se nađe u mom položaju – a verovatno će joj se, ranije ili
kasnije, tako što desiti – ipak su se, u tom izveštačenom
sažaljenju, jednako lako zapažali njihovo potajno zadovoljstvo
što me vide tako poniženu i odbačenu, i njihovo potajno
žaljenje što mi nije još gore. Neobjašnjiva zlobo ljudskog srca! i
nipošto ograničena samo na stalež kojem su one pripadale!
Ali, kako mi se bližilo vreme za konačnu odluku šta da
radim sa sobom, i dok sam razmatrala kuda da se preselim,
gospođa Kol, razborita sredovečna žena s kojom me je
upoznala jedna od gospođica koje su me posećivale, pošto je
čula za moj sadašnji položaj, dođe da mi iskreno ponudi svoj
savet i usluge; a kako mi je ona oduvek bila draža od svih drugih
mojih poznanica, tim sam lakše saslušala njene predloge. I,
kako se ispostavilo, nisam se, u svem Londonu, mogla staviti u
gore niti u bolje ruke; u gore zato što nije bilo staze bluda
kojom se, po njenom savetu, ne bih zaputila, saglasno
prohtevima mušterija njene kuće ugodnosti; nije bilo smišljenih
namera zadovoljstava, pa čak ni neobuzdanih raskalašnosti koje
ona nije podsticala, čak i s uživanjem. A u bolje ruke nisam
mogla dospeti zato što niko od nje, nadasve iskusne u vezi s
opakim stranama grada, nije bio sposobniji da ikoga savetuje i
štiti od najgorih opasnosti našega posla. A što je još bilo retko
sresti među pripadnicima njenog, svodničkog zanata, gospođa
Kol se zadovoljavala skromnom dobiti od svog posla i dobrih
usluga, i nije u sebi imala ništa od lakomosti drugih.
Takođe je bila odista plemenitog roda i odgoja, ali ju je
sticaj životnih udesa naterao na taj put, kojega se držala delimice
iz nužnosti, delimice po svesnom izboru, jer kao da nikada
nijedna žena nije više od nje uživala u podsticanju bodre
trgovinske razmene nje same radi, niti je ijedna bolje razumevala
sve tajne i istančanosti takvoga opštenja. Tako se ona zaista
nalazila na samom vrhu zanata i poslovala je samo s istaknutim
mušterijama, a da bi udovoljila njihovoj tražnji, držala je u
stalnoj službi potreban broj kćeri (kako je nazivala one što su ih
mladost i lične čari preporučivale njenom usvojenju i staranju, a
od kojih su nekolike, uz njenu pomoć, i kroz njeno starateljstvo
i obuku, veoma lepo uspele u svetu).
Ova sposobna dobra dama, pod čiju sam se zaštitu sad bila
stavila bez ostatka, imala je svoje razloge za to da se, iz
poštovanja prema gospodinu H, u mojoj stvari ne pojavi
previše istaknuto, pa mi je poslala jednu od prijateljica, onoga
dana kad beše ugovoreno moje iseljenje – da me odvede u nov
stan, kod jednog četkara u ulici R, blizu pijace Kovent Garden,
prvu kuću do njene sopstvene, gde nije imala uslova da me
smesti. Vlasnik tog stana, budući da ga je u nekoliko uzastopnih
prilika izdavao ženama od moga zanata, bio je već navikao na
njihovo ponašanje, te je, pod uslovom da se kirija redovno
plaća, sve ostalo bilo lako i ugodno kako se samo poželeti
može.
Pedeset gvineja koje mi je gospodin H. obećao o našem
razilasku beše mi uredno isplaćeno, sve moje haljine i druge
pokretnine, vredne bar dve stotine funti, behu smeštene u
sanduke i ukrcane u kočiju, u koju se ubrzo zatim i sama
smestih, pošto sam se učtivo pozdravila sa domaćinom i
njegovom porodicom, s kojima, inače, nikad nisam živela
dovoljno prisno da zbog rastanka zažalim; pa ipak, sama
okolnost što se selim natera mi suze na oči. Ostavila sam, isto
tako, pismo puno zahvalnosti za gospodina H. – od koga sam
se nepovratno razišla, kako sam sama zaključila i kako je zaista
bilo.
Služavku sam otpustila dan ranije, ne samo zato što ju je
plaćao gospodin H. već i zato što sam sumnjalа da ona ima neke
veze s njegovim otkrićem moga neverstva – iz osvete, možda, što
joj se nisam poverila za Vila.
Ubrzo stigosmo do mog novog stana, koji mi je, mada
ne tako lepo namešten, niti tako raskošan kao onaj što sam ga
bila napustila, u potpunosti odgovarao, a upola je manje koštao,
iako je bio na prvom spratu. Kovčege su mi bezbedno
istovarili i uneli ih u moje odaje, gde me je moja susetka, i
sada gouvernante, gospođa Kol, već čekala sa domaćinom;
potrudila se da me predstavi u najpovoljnijoj svetlosti, kao
osobu od koje je sasvim razložno očekivati redovno plaćanje
kirije; sve najveće pripisane mi vrline ne bi bile ni upola vredne
kao ta jedna preporuka.
Tako sam se smestila u sopstveni stan, ostavljena da sama
brinem o sebi, puštena bez ikakvog uporišta u grad, da
potonem ili isplivam, kako se već snađem u matici njegovog
života; ali izveštaj o tom mom novom položaju, uz izvestan broj
pustolovina koje sam doživela upražnjavajući svoj novi zanat,
izložiću Vam u drugom pismu, jer je zaista već krajnje vreme
da se na ovo stavi tačka.
Ostajem, Gospo,
Vaša, itd., itd., itd...
KRAJ PRVOGA PISMA
 DRUGO PISMO

Gospo,
ako i jesam zakasnila s nastavkom svoje povesti, učinila
sam to da bih sebi pružila malo vremena za predah, ne bez
nade da biste me, umesto što me gonite da produžim, mogli
osloboditi obaveze da istrajem u ispovesti, tokom koje mi
samopoštovanje mora pretrpeti tolike povrede.
Zaista, zamišljala sam da bi Vam mogla dojaditi, te Vas i
umoriti jednoobraznost pustolovina i izraza, neodvojiva od
takvog predmeta, kojem je osnova po prirodi stvari uvek ista, ma
kakvom raznoličju oblika i načina bila podložna pojedina
stanja. Tu izlaza nema. Ne može se izbeći ponavljanje skoro
istih slika, istih oblika, istih izraza. Uz gađenje koje se tim
ponavljanjem izaziva, dodatna je nepogodnost što reči poput
»radosti«, »žara«, »ushićenja«, »zanosa« i svih onih drugih jakih
izraza toliko srodnih, toliko primerenih upražnjavanju
zadovoljstva, otupljuju duh i snagu što im pripadaju, i mnogo
gube od njih, već usled same učestalosti s kojom se neizbežno
pojavljuju u jednoj pripovesti kojoj to upražnjavanje neospomo
jeste jedini temelj. Moram se stoga pouzdati u to da ćete, svojim
nepristrasnim suđenjem, uzeti u obzir nepovoljni položaj u kojem
svakako jesam, te da će vaša uobrazilja i osećajnost preuzeti na se
prijatan zadatak da moju pripovest poprave gde god mi opisi
popuste ili omaše – jer prva, uobrazilja, lako će vam predočiti
slike koje izlažem, dok će druga, osećajnost, zadahnuti život
bojama gde one izblede ili se prečestom upotrebom istroše.
Uzgred me hrabrite, priznajući mi kako je krajnje teško
tako dugo se držati, na način ublažen ukusom, jednoga puta
između odurnosti grubih, prostih i gadnih izraza, te smešnog
brkanja slikovitih reči i izveštačenih okolišenja: to što tako
govorite toliko je razborito, kao god i dobronamerno, da
umnogome opravdava moj pristanak da Vašoj radoznalosti
udovoljim toliko sebi na uštrb.
Nastavljajući, sad, tamo gde sam prekinula svoje
prethodno pismo, napomenula bih Vam da sam tek kasno
uveče stigla u svoje novo prebivaiište, i da je gospoda Kol,
pošto mi je pomogla da sredim i rasporedim svoje stvari,
provela čitavo veče sa mnom – u mom stanu, gde smo i
večerale. Pri tom mi je dala najbolje mogućne savete i
uputstva u vezi s novim stupnjem mojega zanata, u koji je sada
valjalo da stupim. A bio je to prelaz iz privatne u javnu
posvećenost zadovoljstvu, kada sam postajala više
opštedruštveno dobro, sa svim pogodnostima neophodnim da
se stavim na raspolaganje radi koristi ili zadovoljstva, ili
zarad i jednog i drugog.
Ali tada, napomenula je, i za mene mora važiti dogovoreno
pravilo, sastavni deo zanata, da najpre, budući unekoliko novo
lice u gradu, prođem kao devica i predstavim se kao takva u
prvoj povoljnoj prilici – bez ikakvih predrasuda, međutim,
prema bilo kakvim razonodama koje bi mi u međuvremenu
mogle pasti na um; jer, kako reče, danguba nikome nije tako
mrska kao njoj. I još reče da će, u međuvremenu, dati sve od sebe
da nađe odgovarajuću osobu, te preduzeti da, ukoliko
prihvatim njenu pomoć i savet, čitavu tu istančanu igru izvede
sa mnom tako dobro da bih, gubeći lažno devičanstvo, trebalo da
požanjem sve koristi kao od gubitka prirodnoga.
Iako mi neka tananost osećanja u to vreme baš nije bila u
prirodi, priznajem, i protiv svoje volje, da sam možda isuviše
spremno prihvatila predlog prema kojem su moja iskrenost i
pamet budile izvesnu odbojnost, mada očito nedovoljnu da se
oduprem nameri osobe kojoj sam potpuno prepustila da
određuje smer svih mojih koraka. Jer gospoda Kol me beše
osvojila, i sasvim je ovladala mnome – mada ni sama ne znam
kako, ako ne nekim od onih neobjašnjivih i nesavladljivih
čuvstava naklonosti koja, uprkos svemu, tvore najjače spone,
naročito u prijateljstvu žena. Ona je, pak, u meni videla
neobičnu sličnost sa svojom jedinicom, koju je bila izgubila u
mojem dobu, i to beše prvi razlog što me je prihvatila s toliko
osećajne naklonosti. Možda i jeste tako: ima jednako tanušnih
pobuda za veze prijateljstva koje se, dobijajući snagu iz navike
i uzajamnog dopadanja, često pokazuju čvršćima i trajnijima od
onih što se temelje na mnogo jačim razlozima; nešto sam,
međutim, pouzdano znala: iako sam je poznavala tek toliko što
sam je, dok sam živela s gospodinom H, nekoliko puta videla u
svom stanu, gde je navraćala da bi mi prodala nešto modne robe
– ona je postupno bila tako osvojila moje poverenje da sam joj
se slepo predala, te najzad došla do toga da je prećutno
poštujem, volim i slušam; i, da budem pravična prema njoj, od
nje nikada nisam doživela ništa drugo doli iskrenu nežnost i
brigu za moje dobro, za kakve teško da se može i čuti u vezi s
drugim ženama njenog zanata. Rastale smo se te noći posle
sklapanja savršenog sporazuma, bez ikakvih ograda; a
sledećeg jutra je gospođa Kol došla da me prvi put odvede
svojoj kući.
Tu sam, već na prvi pogled, otkrila da sve odiše
pristojnošću, skromnošću i redom. U spoljnom salonu – ili, bolje
reći, radnji – sedele su tri mlade žene, vrlo ozbiljno zbavljene
modističkim radom, koji je bio pokriće za trgovinu
skupocenijom robom; ali teško da su se mogla naći tri lepša
stvorenja. Dve su devojke bile izuzetno svetle, starija od njih
nije imala više od devetnaest godina; treća, od prilike istih
godina, bila je izazovna kestenjasta lepotica, blistavocrnih očiju i
savršeno skladnih crta lica i obličja, pa zaista nije imala našta
zavideti svojim svetlijim drugama. I njihova je odeća bila
utoliko više smišljena ukoliko se manje takvom činila, budući
skrojena saobrazno bezgrešnoj urednosti uniforme, kao i
zahtevima otmene jednostavnosti. Te su devojke činile neveliko
domaće jato koje je moja starateljka bila obučila iznenađujućem
redu i vladanju, s obzirom na vrtoglavu lakoumnost mladih
devojaka kad se jednom razulare. Ali ona nije nikada zadržavala
u kući nijednu za koju bi, posle odgovarajućeg razdoblja
žutokljunstva, našla da je nepouzdana, ili da je nevoljna da se
saobrazi pravilima kuće. Tako je neosetno stvorila malu
porodicu punu ljubavi, u kojoj su svi članovi razborito nalazili
sebi mesto, u retkoj sprezi zadovoljstva s računicom, porodicu
neophodne spoljne pristojnosti s neograničenim tajnim
slobodoumljem. Tako je gospoda Kol, koja je devojke birala
prema naravi koliko i prema lepoti, lako upravljala njima na
svoje i njihovo zadovoljstvo.
Tim svojim učenicama, dakle, koje je već bila pripremila
za to, predstavila me je kao novu polaznicu škole, koju valja
bez odlaganja upoznati sa svim unutrašnjim tajnama kuće; na to
me ljupke devojke zasuše izrazima tople dobrodošlice, kao,
zaista, i potpunog zadovoljstva mojim izgledom, kakve sam
izraze teško mogla očekivati od pripadnica svoga roda. One su,
međutim, bile dobro naučile da opštem dobru žrtvuju svaku
ljubomoru ili nadmetanje u čarima, i shvatile su me kao
ortakinju koja u robu kuće unosi nipošto zanemarljiva dobra.
Sjatile su se oko mene, razgledajući me sa svih strana; i kako
se moj prijem u tu veselu družinu pretvorio u mali praznik,
tobožnji rad je bio odložen na stranu, a gospoda Kol,
prepustivši me, uz posebne preporuke, njihovim nežnostima i
gostoljublju, posveti se svojim uobičajenim kućnim poslovima.
Istost našeg pola, godina, zanimanja i pogleda ubrzo je
među nama uspostavila tako potpunu slobodu i prisnost kao da
smo se poznavale godinama. Provele su me kroz kuću,
pokazujući mi svoje sobe, opremljene svim što je zgodno i
otmeno; posebno su mi pokazale prostranu trpezariju, gde se
odabrana raspusna družina obično okupljala zarad zajedničkog
uživanja. Devojke su tu večeravale sa svojim izabranicima, i
njihove razbludne hirove ispunjavale s neograničenim
slobodoumljem; pri tom je prkošenje bogobojažljivosti, čednosti
ili ljubomori bilo njihovo sveto pravilo, kojim su, shodno
načelima svoga društva, ona zadovoljstva što bi gubile u
pogledu osećanja obilno nadoknadivale reskošću raznoličja, te
čarima lagodnosti i obilja. Tvorci i zaštitnici te tajne ustanove
bi, na vrhuncu svojih uživanja, sebe pre shvatali kao obnovitelje
zlatnoga doba i njegovih jednostavnih zadovoljstava negoli što
bi sebi dopustili da im se bezazlenost nepravično žigoše
označnicama krivice i stida.
Čim bi, dakle, palo veče, i tobožnja se radionica zatvorila,
otvarala se akademija; maska lažne smernosti potpuno je
odbacivana, i devojke su se, svaka sa svojim muškarcem,
predavale obavezama zadovoljstva ili računice; a nijedan
pripadnik toga pola nije priman nasumice, već tek pošto bi se
gospođa Kol prethodno uverila u njegovu valjanost i
smotrenost. Ukratko, bila je to najbezbednija, najuljudnija i u isti
mah najbludnija kuća za razonodu u čitavom gradu; svaka je
stvar u njoj tako vođena da se pristojnost nikad nije kosila s
najraspusnijim zadovoljstvima, u predavanju kojima su i
odabrani posetioci kuće nalazili onu tako retku i teško dostižnu
tajnu mirenja svih mogućnih istančanosti ukusa i osetljivosti s
najpotpunijim i najodlučnijim zadovoljenjima čulnosti.
Pošto smo pre podne provele u miloštama i poukama
mojih novostečenih druga, pođosmo na ručak, kad mi je gospođa
Kol, predsedavajući svojom malom družinom, dala prvu
predstavu o svom upravljanju kućom umešnosti, kojim je devojke
zadahnjivala rako primetnom ljubavlju i poštovanjem prema njoj.
Nije bilo nikakve krutosti, nikakvih ograda, nikakvog traga
podbadanja, niti sitnih ljubomora; sve je teklo neizveštačeno
vedro, veselo i lagodno.
Posle ručka me je gospoda Kol upoznala s tim da iste
večeri treba da se održi zvanična svečanost moga prijema u
sestrinstvo, i da tada – sa svim dužnim poštovanjem prema
mom devičanstvu, koje, već prema prilici, valja prigotoviti za
prvog prikladnog zamlatu – treba da prođem kroz obred
posvećenja koji me, kako behu uverene, nipošto neće
razočarati.
Kako sam se već bila uhvatila u kolo, a još više opčinjena
čarima svojih novih prijateljica, bila sam isuviše blagonaklona
prema svakom njihovom predlogu da ne bih pristala na nj; a taj
pristanak, opet, spremno dat carte blanche, donese mi od sviju
njih nove poljupce u znak odobravanja moje poslušnosti i dobre
naravi. Sad bejah »ljupko devojče«, što je u posao ušlo
»milošću božjom«; a kako nisam bila »izveštačeno stidljiva«, na
putu sam da budem »dika kuće«, i sve tome slično.
Pošto je tako bilo sređeno bitno pitanje, mlade žene
ostaviše gospodu Kol da u razgovoru sa mnom dogovori stvari;
objasnila mi je da će me te večeri upoznati sa četvoricom svojih
ponajboljih prijatelja, od kojih će jedan, shodno običaju kuće,
biti darovan povlasticom da sa mnom prođe kroz prvo
predavanje užitku; pri tom me je uveravala da su sve to mlada
gospoda, lično naočita i u svakom pogledu besprekorna;
sjedinjeni i združeni okovom zajedničkih zadovoljstava, oni su
bili glavni oslonac njene kuće, i veoma su štedro darivali
devojke koje su im pružale zabavu i zadovoljstvo; na taj su način,
pravo govoreći, bili utemeljači i zaštitnici tog malog ženskog
hrama. To nije značilo da ona, u prikladnim prilikama, nije
poslovala i s drugim mušterijama, koje nije uzimala tako ozbiljno
kao ovu četvoricu; nijednom od ovih, na primer, ne bi ni
pokušala da me proturi kao devicu, ne samo zato što su bili i
previše stručni, i previše gradski iskusni, već i zato što su
prema njoj bili toliko velikodušni dobročinitelji da bi
neoprostiva bila i sama pomisao na tako što.
Sred sve pometnje čuvstava koje je u meni izazivalo to
obećanje užitka, jer sam baš tako sve to shvatala, očuvah u sebi
tek toliko ženstva da se bajagi opirem, kako bih svojim
konačnim samo-žrtvovanjem odala dovoljno priznanje uticaju
svoje zaštitnice, koju, isto tako, još se prenemažući, podsetih na
to da bi možda dobro bilo da odem kući i presvučem se, eda bih
ostavila što bolji prvi utisak.
Ali gospoda Kol se odupre tome, uveravajući me da su
gospoda kojoj treba da budem predstavljena, po svom položaju i
ukusu za stvari, neizmerno iznad svake podložnosti sjaju odeće
ili ukrasa, kakvima glupe žene češće zaklanjaju i skrivaju
negoli što ističu svoju lepotu. I reče još da ti iskusni
sladostrasnici itekako znaju da prezru takve nafrakanice, jer kod
njih mogu glatko da produ samo čiste prirodne čari, i spremni su
da neku bledu, mlitavu i našminkanu vojvotkinju u svakom
trenutku ostave samu sebi, u korist rumene, zdrave seljančice
čvrste puti; što se, pak, mene tiče, priroda mi je, reče, pružila
dovoljno da me izdigne iznad i najmanjeg pribegavanja umeću;
i najzad zaključi da, s obzirom na trenutnu priliku, nema bolje
haljine od nikoje.
Pomislila sam da je moja učiteljica u tim stvarima isuviše
dobar sudija da joj ne bih dala za pravo. Posle toga ona stade da s
velikim žarom propoveda učenje o potpunoj poslušnosti i
nepružanju otpora nikakvim ćudljivim ukusima u zadovoljstvu,
koje neki smatraju njegovim istančanostima a drugi
izopačenostima; za običnu devojku, koja treba da ima koristi od
pružanja zadovoljstva, nije da se opredeljuje između tih
strančara, već mora da se miri s obe strane. Dok me je tako
krepila zdravim poukama, beše unet čaj, a mlade dame se vratiše
i pridružiše nama dvema.
Posle mnogo ćaskanja, šaljakanja i ludorija, jedna od
devojaka, zapazivši da imamo dovoljno vremena do trenutka
okupljanja društva, predloži da svaka od nas zabavi društvo
pričom o onom sudbonosnom času svoje lične povesti kada je iz
devičanstva prekoračila u ženstvo. Predlog bi odmah
prihvaćen, uz izuzeće gospode Kol, zbog godina, i mene, zbog
mog navodnog devičanstva, bar dok ne prođem kroz obrede
kuće. Time sam ja oslobodena obaveze, a začetnica ovakve
zabave morala je, po želji svih, prva da započne priču.
Zvala se Emili i beše skoro preterano belokoža, s
udovima koji su bili, ako je to uopšte mogućno, isuviše dobro
oblikovani, pošto je njihova jedrost išla unekoliko nauštrb one
istančane vitkosti koju traže bolji procenitelji lepote; iz plavih joj
je očiju strujala neizreciva ljupkost, a nije moglo biti lepših usta i
usana od njenih, koje su se sklapale nad nizom savršeno jednakih i
izuzetno belih zuba. Tako ona započe svoju istoriju:
»Ni moje poreklo ni najpresudnija pustolovina moga
života nisu toliko uzvišeni da bi mi ikakva sujeta prečila da
dam predlog koji ste sve rado usvojile. Moji otac i majka bili su
i, koliko mi je poznato, još su zemljoradnici u selu udaljenom od
ovog grada šezdesetak kilometara; njihova okrutnost prema
meni, u korist sina, kojem su jedinom blagoizvoljevali poklanjati
svu svoju nežnost, hiljadu me je puta navodila na odluku da iz
njihove kuće odbegnem u beli svet. Medutim, tek me je jedan
udes napokon nagnao na taj očajnički postupak, u mojoj
petnaestoj godini. Razbila sam, naime, porculansku činiju, diku i
kumira oba njihova srca; i kako su bezdušne batine bile jedino
što sam od njihove ruke tada mogla da očekujem, ja, u ludosti
svojih nejakih godina, napustih kuću i, uza sve opasnosti,
zaputih se ka Londonu. Kako je moj nestanak primljen u kući
nije mi poznato, jer do ovog trenutka nisam čula ni glasa o
mojima. Čitav moj imetak činili su dva dukata koje sam na
krštenju dobila od kume, nekoliko šilinga, srebrne kopče za
cipele i jedan srebrni prstenčić. Tako opremljena, s ništa više
odeće no što mi se one svakidašnje na leđima zateklo, i
prestravljena od svakog šušnja ili koraka koji bih za sobom
čula, hitala sam putem; i usudila bih se zakleti da sam prešla svih
dvadeset kilometara pre no što sam prvi put stala, iz čiste
iscrpljenosti. Elem, najzad sedoh na neki kamen uz put i gorko
zaplakah, još više uplašena od samoga bekstva, usled čega sam
se, više negoli samo smrti, užasavala povratka i suočenja s
mojim neljudski zlim roditeljima. Osvežena tim predahom, i
donekle olakšavši sebi suzama, nastavih put, kad me sustiže
krepak seoski momak, koji beše krenuo u London da vidi može li
tamo da se snađe, a napustio je svoje baš kao i ja. Nije mogao
imati više od sedamnaest godina, a bio je rumen, dosta lepih crta i
nečešljane, kao lan žute kose, sa šeširićem spuštenog oboda, u
čakširama od abe i dugim pletenim čarapama – rečju, pravi
seljačić. Videla sam ga kako me sustiže zviždućući, s boščom
vezanom za kraj štapa, jedinim svojim prtljagom. Neko vreme
smo hodali jedno uz drugo bez reči, ali se konačno udružismo
i dogovorismo da ostanemo zajedno bar dok ne stignemo do
cilja. Kakve je namere ili misli imao, ne znam; u bezazlenost
svojih mogu se svečano zakleti.
»Kako se spuštala noć, morali smo potražiti neku
krčmu ili bar kakav zaklon. Na tu se nevolju dodavala druga
briga: šta da kažemo za sebe, ako nas neko nešto zapita? Pošto
je malo promislio, mladić mi predloži ono što sam tada smatrala
najboljim mogućnim. A šta to beše? eda se predstavimo kao
muž i žena; ni za trenutak nisam pomislila na posledice. Ubrzo
pošto smo se sporazumeli oko tog lukavstva, stigosmo do
jednog od onih usputnih svratišta za pešake-namemike, na
vratima kojega je stajala neka matora luda veštica; videvši kako
nailazimo, pozva nas da tu prenoćimo. Srećni da se ma gde
sklonimo, uđosmo, i moj saputnik, uzimajući brigu na sebe,
zapita šta nam sve kuća nudi; tako smo zajedno večerali, kao
muž i žena, što, s obzirom na naš izgled i uzrast, ne bi moglo
proći ni kod koga sem onih koji baš svašta gutaju. Uto je već
došlo i vreme za spavanje, a nijedno od nas dvoje nije imalo
hrabrosti da ospori našu prvobitnu priču. A izuzetno je prijatno
bilo što je mladić izgledao zbunjen koliko i ja, ne znajući kako
da izbegne zajedničko spavanje, tako prirodno za odnose u
kojima smo navodno bili. Dok smo se mi bili tako uprpili,
krčmarica uze sveću da nam, preko dugog dvorišta, osvetli put
do sobe, koja se nalazila u posebnoj zgradi, odvojenoj od glavne
kuće. Pustili smo je da nas vodi, bez i reči protivljenja, i tamo, u
nekoj kukavnoj sobi, s odgovarajuće bednom posteljom, veštica
nas, kao po sebi razumljivo, ostavi da zajedno provedemo noć.
Bila sam tada toliko bezazlena da odlazak u istu postelju s nekim
mladićem nisam smatrala ništa gorim od spavanja s kakvom
seoskom mlekaricom; a u taj mah možda ni on nije imao
nikoje druge doli čedne nakane, sve dok mu drukčije nije
nametnula tako pogodna prilika. »Medutim, on je ugasio sveću
i pre no što se iko od nas svukao; a oštrina vremena nekako me
nagna da udem u krevet. Svukavši se, uvukla sam se pod
pokrivač, gde mladoga klipana nadoh već smeštenog, a dodir
njegove tople kože više mi se svideo no što me je uznemirio.
Zaista sam bila isuviše uzbuđena novinom svoga položaja da
bih mogla zaspati; ali mi ni tada nije na um padalo nikakvo zlo.
No, kako su snažni nagoni prirode! kako je malo potrebno da
se oni pokrenu! Mladić, podvukavši ruku poda me, privuče me
nežno k sebi, kao da bi i mene i sebe bolje ugrejao; toplota
koju sam osetila po dodiru naših prsiju raspali u meni jednu
drugu vrelinu, kakvu nikad pre nisam osetila, a koja mi je, čak i
u tom trenutku, bila sasvim nepoznata. Osokoljen, rekla bih,
mojom mirnoćom, on se usudi da me poljubi, a ja mu to nesvesno
uzvratih, ne znajući za mogućne ishode tog čina. Jer, tako
ohrabren, on kliznu rukom s mojih grudi sve do onog mog
dela gde su osećanja tako izuzetno snažna, što sam tada prvi
put iskusila u vatri što ju je taj deo namah prihvatio od njegova
dodira, eda bi se užario neobičnom, golicavom vrelinom.
»Tako je on opipavanjem pružao zadovoljstvo i sebi i
meni, sve dok me, dajući sebi malo više slobode, nije i povredio,
na što se požalih. Onda mi on uze ruku i povede je, ne bez
moje spremnosti, do prevoja izmedu njegovih stisnutih butina,
koje behu izvanredno tople; tu mi je stavio i pritisnuo šaku, sve
dok nisam osetila, u njenom postupnom rastu, onu dičnu razliku
izmedu naša dva pola. Isprva me je ta novina uplašila, pa sam
trgla ruku; pa ipak, uzbuđena i podstaknuta osećajima čudnog
zadovoljstva, morala sam ga zapitati čemu to služi. Rekao je da
će mi to pokazati ako mu dozvolim, pa se, i ne čekajući moj
odgovor, koji je sprečio meni nimalo odbojnim poljupcima, pope
na mene i jednom svojom razmače moje butine, otvarajući tako
sebi put, te me čvrsto obgrli svoje svrhe radi. Ja sam za to
vreme bila toliko izvan svojih uobičajenih osećaja, toliko
savladana navalom novih čuvstava da sam, nekako između
straha i želje, ležala krajnje pasivno, sve dok me oštar bol ne
trže i natera da kriknem. No, sve je bilo prekasno; isuviše se
čvrsto beše uglavio u sedlo da bih ga mogla zbaciti sa sebe, ma
koliko da sam se bacakala, pri čemu su neki trzaji samo pomogli
njegovom daljem napredovanju ka meti, sve dok, najzad, jednim
neodoljivim prodorom nije u trenu ubio moju nevinost, i skoro
samu mene. Ležala sam krvareći, kao svedočanstvo nužnosti
nametnute našem polu da iz muka izvuče prvu slast.
»Međutim, kako mi je zadovoljstvo raslo a bol popuštao,
ubrzo sam pristala na nova kušanja, i još pre jutra ništa mi na
svetu nije bilo draže od tog ubirača mojih devičanskih slasti; on
mi je bio sve i sva. Kako smo se dogovorili da delimo dobro i
zlo, kako smo stigli u grad, i tu neko vreme zajedno živeli, dok
nas nevolja nije razdvojila, da bi mene navela na ovakav
životni put – na kojem bih, delom sa svog lakoumlja, a delom sa
svoje sklonosti, mnogo pre ovih godina bila propala i nestala bez
traga samo da nisam u ovoj kući našla utočište – sve su to
okolnosti izvan mojega predloga, pa se zato moja pripovest
ovde i završava.«
Kako smo sedele, priču je imala da nastavi Harijeta. Među
svim lepotama našega pola koje sam ikada dotad i kasnije
upoznala, zaista su malobrojni oblici koji su se s njenima mogli
meriti u savršenstvu; njena je lepota bila ne samo istančana,
već samo ovaploćenje istančanosti – tako su bili srazmerni njeni
mali ali besprekorno oblikovani udovi. Koliko god svetla, koža
njenog lica činila se još beljom zbog dva crna oka, čiji joj je sjaj
davao više čilosti no što bi joj po boji pripadalo; od bledila ju
je štitila još slatko ugodna rumen obraza, koja je postupno
bledela ka ivicama, da bi konačno nestala u nadmoćnoj
belini. Onda su se njene tanke crte združivale u krajnju sladost
obličja nimalo oštećenog prirodnom sklonošću neradu i
ljubavnim čežnjama i zadovoljstvima. Primorana da ispuni
svoju obavezu, ona se osmehnu, lako pocrvenevši, i ovako
nam ispuni želje:
»Otac mi beše tek osrednji mlinar u blizini grada Jorka, a
kako su i on i mati umrli dok sam bila još sasvim mala, brigu o
meni preuzela je jedna moja tetka bez dece, inače udovica i
domaćica na imanju našeg mesnog plemića, lorda N..., u čijoj
me je kući i dizala, s najvećom mogućom pažnjom. Nisam
imala ni sedamnaest godina – jer sada mi još nije punih
osamnaest – a već sam bila dobila nekoliko povoljnih bračnih
ponuda, isključivo zbog mene same (pošto imovine nisam imala
ama baš nikakve). Međutim, da li zato što je priroda kasnila u
tome da me učini svesnom njehe najmilije strasti, ili zato što
nisam bila upoznala nikoga iz drugoga pola ko bi mi podstakao
i najmanje čuvstvo ili radoznalost da taj pol bolje upoznam,
tek ja sam, sve do tog doba, očuvala potpunu bezazlenost,
čak i misli, dok me je strah od nečeg nepoznatog navodio da
za udajom žudim koliko i za smrću. Moja dobra tetka
podržavala je tu moju bojažljivost, u kojoj je gledala tek
detinjasto prenemaganje što će se vremenom istrošiti, kako ju
je najverovatnije učilo sopstveno iskustvo, pa je u skladu s tim
odgovarala mojim proscima umesto mene.
»Porodica našeg lorda godinama nije dolazila na
imanje, pa je kuća bila oronula, budući prepuštena isključivoj
brizi moje tetke i dve druge stare domaćice. Tako sam na punom
raspolaganju imala prostranu pustu kuću i vrtove oko nje,
udaljene nepun kilometar od prvog nastanjenog zdanja, ne
računajući možda neki zabačen seoski kućerak.
»Tu sam rasla, u blaženom miru i nevinosti, ne doživevši
nikoji pamćenja dostojan udes, sve dok jednoga dana nisam,
kako sam već ranije činila, ostavila tetku čvrsto usnulu posle
ručka, i bar nekoliko sati mirnu, da bih se sa svojim ručnim
radom povukla u jedan stari vajat, i smestila naspram potočića, ka
kojem su se otvarali i vrata i prozor zdanja. Tu sam uskoro
zapala u lak dremež, koji mi je ophrvao čula zahvaljujući silnoj
vrućini toga sata i godišnjeg doba. Pleteno kanabe, s korpicom
za ručni rad pod glavom, pružilo mi je sasvim udoban smeštaj u
tom kratkom predahu. Jer ubrzo me probudiše i uznemiriše zvuci
šljapkanja i praćakanja po vodi. Ustadoh da vidim u čemu je
stvar, i ugledah nikoga drugog doli sina susednog plemića –
kako sam kasnije otkrila (jer ga nikad ranije nisam bila videla).
On je s puškom zabasao na ovu stranu, pa, zagrejan lovom i
vrelinom dana, nije mogao odoleti svežini bistrog potoka. Brzo
se svukavši, skočio je u vodu s druge obale, tako obrasle
šumom da su se neka drveta nadnosila nad potok, obrazujući
ugodan hladovit zaklon, podesan za svlačenje i ostavljanje
odeće.
»Prizor nagog mladića u vodi isprva me je, uz dužno
poštovanje istine, iznenadio i uplašio. I, naravno, trebalo je da
istog trena pobegnem odatle, da se mojoj čednosti, kobno po
nju samu, nije isprečila činjenica što su vrata i prozor bili tako
postavljeni da mi je nemogućno bilo izići iz vajata, i obalom
potoka otići kući, a da me on ne vidi. A tu misao nisam mogla
podneti – toliko sam, videvši ga, bila postiđena i zbunjena.
»Osuđena, dakle, da ostanem gde sam dok god me
njegov odlazak ne oslobodi, naprosto nisam znala šta da radim
sa sobom. Neko vreme sam tupo sedela, između užasa i stida, ne
usuđujući se ni da kroz prozor pogledam šta se napolju dešava,
mada je prozor bio starinski, pa, kako iznutra nije bilo nikakve
rasvete, teško da je spolja iko mogao otkriti ma čije prisustvo u
kućici; vrata su, opet, bila tako čvrsta da ih spolja, bez velike
snage ili moga pristanka, niko nije mogao otvoriti.
»Ali tada sam sopstvenim iskustvom otkrila veliku istinu
da predmeti koji nas plaše, kad od njih ne možemo pobeći,
privlače naš pogled koliko i oni koji nam se sviđaju. Nisam se
mogla dugo opirati bezimenom porivu koji me je gonio ka tom
novom prizoru, čak bez i najmanje želje za njim; ohrabrena još
izvesnošću da sam i neviđena i bezbedna, usudih se, malo-po-
malo, da podignem oči prema tako strašnoj stvari kao što je
nag muškarac tada bio za moju devičansku čednost. No, kako
sam iskrala pogled, prva slika koja me je pogodila beše rosni
sjaj najbelje kože koja se da zamisliti, savršeno blistave pod
suncem koje se po njoj igralo. Koliko bejah pometena, crte lica
nisam mu mogla dobro razabrati, videći na njemu samo veliku
mladost i svežinu.
»Vedre i raznolike igre njegovih sjajnih udova, kako su se
pojavljivali nad vodom tokom plivanja i uživanja u njoj,
zabaviše me i nesvesno ushitiše. Ponekad je nepokretno ležao
na leđima, puštajući da ga voda nosi, i tada je za sobom vukao
lepu glavu ovenčanu u vodi rasutim žbunom crnih uvojaka.
Onda bi voda prekrila razmak izmedu njegovih grudi i
sjajnog belog trbuha, udno kojega nisam mogla da ne
zapazim jednu tako upadljivu osobenost kao što je bila crna
mahovinasta čupa iz koje se pomaljalo nešto okruglo,
pomekano, gipko i belo, što je poskakivalo na sve strane, sa
svakim i najmanjim pokretom ili pljuskom vode. Ne umem reći
zašto, ali me je baš taj deo, nekakvim prirodnim nagonom,
ponajviše privlačio i mamio, opsedajući mi pažnju; sva moja
čednost beše sasvim nemoćna da mi od njega odvrati pogled; a
kako u toj pojavi nisam videla ništa tako opasno, nesvesno sam
isključila sav svoj strah. Međutim, koliko se brzo on povlačio,
njegovo su mesto zauzimale nove i neobične želje, i ja se
rastočih gledajući. Vatra prirode, koja je tako dugo negde
mirovala usnula ili zapretena, počela je da probija, čineći da tada
prvi put budem svesna svog pola. Onda bi izmenio položaj, pa
zaplivao na stomaku, radeći i nogama i rukama, od kojih bolje
oblikovanih nije moglo biti, dok mu je mokra kosa poigravala po
vratu i ramenima, divno ističući njihovu belinu. Najzad bi ono
bujno mesnato ispupčenje, koje mu se uzdizalo podno leđa i
svoja dva kubeta završavalo tamo gde počinju butine, potpuno
zaslepilo svakoga ko bi video onako blistavo od vode.
»U taj sam mah već bila toliko pod dejstvom tog
unutrašnjeg vrenja osećanja, toliko raznežena tim prizorom
da sam, skoljena naglim prelaskom iz krajnjih plašnji u krajnje
želje, našla da ove deluju na mene tako snažno da mi je priroda
skoro posustajala pod njima, pri čemu je i vrućina možda
pojačavala njihovu žestinu. Tada nisam tačno znala šta mi je to
nedostajalo: jedina mi je misao bila da me može usrećiti samo
biće tako milo kako mi je taj mladić izgledao; ali, onda, mala
verovatnoća da upriličim poznanstvo s njim i, štaviše,
mogućnost da ga više nikad ne vidim razvejaše moje želje,
preobraćajući ih u paklene muke. I dalje sam buljila, širom
otvorenih očiju, u taj opčinjavajući predmet mojih želja, kad, u
jednom trenu, on nestade pod vodom. Čula sam bila o tome da
se zbog grča ponekad dave i najbolji plivači, pa kako sam
pomislila da je to uzrok mladićevom iznenadnom nestanku,
neshvatljiva naklonost koju je on u meni pobudio probode me
najbolnijim užasom, takvim da sam, dajući krila svojoj brizi,
odletela do vrata i otvorila ih, otrčala do potoka, vođena
svojim ludim strahom za nj i snažnom željom da ga baš ja
spasem, mada pojma nisam imala kako, niti kojim sredstvima
da to izvedem. No, može li se uopšte rasuđivati u strahu i
strasti kakvi su me tad mučili?
 »Sve je to trajalo samo nekoliko trenutaka. U sebi sam
imala tek toliko života da stignem do zelene ivice vode; tu sam
mahnito pogledom tražila mladića, još ga ne nalazeći, pa me strah
i briga najzad baciše u duboku nesvest, koja mora da je potrajala.
Jer iz nesvesti me je povratio tek osećaj bola koji mi je kidao
utrobu; osvešćena, nađoh se u krajnje iznenađujućim
okolnostima – ne samo u rukama onog istog gospodičića koga
sam želela spasti već i u prilici takvog iskorišćenja prednosti
moga neopiranja da je on doista sasvim prodro u mene. Ja,
opet, kako bejah iscrpljena pretrpljenom duševnom borbom i
onemela od silnog iznenađenja, nisam imala snage ni da
kriknem, a kamoli da se oslobodim iz njegovog snažnog
zagrljaja, pre no što je on, hitajući svom cilju, probio sebi
put do kraja, i tako odneo potpunu pobedu nad mojim
devičanstvom; to je sada mogao videti po krvi koja je usledila za
njegovim izvlačenjem iz mene, kao što je prethodno mogao
osetiti po teškom prodiranju.
»Međutim, pojava krvi i svest o mome stanju (kako mi je
kasnije rekao) tako su na njega delovale – pošto je neodoljiva
žestina njegove strasti bila donekle smirena – da uza sve
opasnosti, pa čak i bez obzira na najgore mogućne posledice, nije
imao snage da me ostavi i ode, što je lako mogao da učini. Još
sam, sva rastrojena i bolna ležala u krvi, dahćući bez reči,
nesposobna da se pomerim, i na smrt uplašena, drhteći kao
ranjena prepelica i spremna da se ponovo onesvestim zbog
svega što mi se desilo.
Mladi gospodin je klečao uza me, ljubeći mi ruke, i
suznih me očiju molio za oproštaj, nudeći mi svako obeštećenje
koje je bilo u njegovoj moći. Da sam samo, u trenutku kad mi se
vratila svest, mogla da zavičem u pomoć i osvetim mu se na
najsuroviji način, svakako ne bih oklevala da to učinim;
njegov je prestup još bio praćen i tom otežavajućom okolnošću
što sam ja, premda on to nije znao, svoju propast dugovala brizi
za očuvanje njegovog života.
»Ali kako brzo strasti prelaze iz jedne krajnosti u drugu!
i kako slabo poznaju ljudsko srce oni koji to osporavaju! Jer,
uprkos svemu, nisam mogla da bez sažaljenja gledam tog
milog zločinca, tako neočekivano prvi predmet moje ljubavi, i
u isti mah jednako neočekivano cilj moje pravične mržnje; nisam
mogla, velim, da ga gledam kako kleči uza me, roseći mi ruke
suzama. Još je bio kao od majke rođen, ali je moja čednost bila
već isuviše ranjena u samoj svojoj biti da bi me takva slika
pogađala koliko bi inače trebalo; rečju, moja srdžba se tako
brzo topila, a plima ljubavi u meni tako snažno rasla da sam bila
srećna da mu oprostim. To što sam mu imala prigovoriti
mrmljala sam s takvom blagošću, i moje oči su se s njegovima
susretale takvim pogledima, izražavajući više klonulost negoli
ozlojeđenost, da je morao uvideti kako mu oproštaj nije
beznadežno dalek; аli i dalje nije hteo da odustane od svog
stava preklinjanja, dok god mu i zvanično nisam izrekla oproštaj,
a ovaj, posle svih njegovih najvatrenijih molbi, pravdanja i
obećanja, nikako nisam imala snage da mu uskratim. Dobivši
oproštaj, on se, uz jasne znake straha da me ne povredi ponovo,
usudi da me poljubi u usta, što nisam odbila niti mi je bilo
mrsko. No, na moje mlake zamerke zbog njegovog divljačkog
postupka, objasnio mi je tajnu moga stradanja, čime se nije baš
sasvim opravdao, ali je svoju krivicu umnogome olakšao, u
očima sudije toliko pristrasnog u njegovu korist koliko sam ja
već tada bila.
»Čini se da okolnost njegovog nestanka pod vodom iliti
potonuća – koju sam ja, u svojoj krajnjoj neukosti, bila
pogrešno shvatila kao nešto kobno – nije bila ništa drugo doli
ispoljenje veštine ronjenja, za koju nikada pre nisam bila čula; a
pri tom je on još mogao tako dugo da zadrži dah da se, za ono
nekoliko trenutaka u kojima sam istrčala iz vajata da ga
spasem, još nije bio pomolio iz vode, a ja sam se već bila
obesvestila; tako mu je, kad je izronio i video me opruženu na
obali, prva pomisao bila da neka mlada žena ima nekih šaljivih ili
raskalašnih namera u vezi s njim, jer je znao da nisam mogla
zaspati na tom mestu, a da me on ranije nije ni video. U skladu
s tom mišlju, usudio se da mi priđe i otkrio da ne dajem znake
života, pa me je, još zbunjen i ne znajući šta da misli o čitavoj toj
pustolovini, uzeo na ruke, uprkos svim opasnostima, i odneo me
u vajat, videvši da su vrata na njemu otvorena. Tu me je polegao
na kanabe i na više načina pokušavao da me vrati svesti – u
najboljoj nameri, zaklinjao se – sve dok ga, kako reče, prizor i
dodir nekih delova moga tela, nezaštićeno izloženih njegovom
pogledu, nisu raspalili preko granice podnošljivoga, pa više
nije mogao obuzdati svoju strast. A nije se previše ni trudio da
je svlada, jer nipošto nije bio siguran da njegova prva misao o
lažnosti moje nesvestice nije sasvim odgovarala istini. Zaveden,
dakle, tom laskavom mišlju, i savladan prisustvom, kako ih je
nazvao, nadljudskih iskušenja, združenih s usamljenošću mesta i
izglednom bezbednošću pokušaja, on više nije mogao dovoljno
gospodariti sobom da od takvog pokušaja odustane. Ostavivši
me tako na kanabetu, tek koliko mu je trebalo da zamandali
vrata, on se svojoj žrtvi vratio s udvojenim žarom.
»Pošto sam i dalje bila u nesvesti, on se usudio postaviti me
kako mu je bilo po volji, dok ja, poput mrtve, nisam ni slutila šta
on to namerava, sve dok me bol koji mi je nanosio nije
osvestio – u pravi čas da budem svedok pobede koju nisam
mogla da osujetim, a zbog koje sada jedva da sam i žalila. Jer
dok je govorio, njegov je glas, činilo mi se, odjekivao tako
slasno u mojim ušima, a opipljiva blizina tako novog i
zanimljivog predmeta toliko je snažno delovala na mene da
sam, sve više shvatajući stvari u novoj i ugodnoj svetlosti,
izgubila svaki osećaj pretrpljene povrede. U mojim ublaženim
pogledima mladi je gospodin ubrzo razabrao znake pomirenja i
praštanja, pa je požurio da overu za njih dobije s mojih usana.
Nežno ih je pritisnuo svojima da oproštaj primi kao uzvrat za
celov tako ganutljivo vatren da me je utisak njegovog prodora
do srca, a odatle i do novootkrivenog Venerinog carstva, toliko
raznežio da mu više ništa nisam mogla uskratiti. Onda mi on,
mazeći me i tetošeći nadasve umešno, uzvrati za pretrpljeni bol
najmelemnijim utehama i najslađim očekivanjima budućih
zadovoljstava. No, dok mi je čista stidljivost prečila da ga
gledam u oči, i da ih, štaviše, izbegavam obarajući pogled,
ugledala sam kako ono oruđe moje pokore sada obnavlja
sposobnost za ponavljanje istog nevaljalstva; to beše očito čak i
meni, koja jedva da sam imala prilike za uporedno posmatranje
njegovih stanja, i koju je silno uznemiravalo njegovo stalno
narastanje, naročito kad ga je mladić, bez sumnje hotimice,
tvrdog i krutog stavio uz moju nehajno spuštenu šaku. Ali tada
on pristupi tako nežnim uvodima, tako neodoljivom
napredovanju ka cilju, da mi je opet razbuđena strasna želja bila
sad snažno podstaknuta privlačnim okolnostima prizora i
zapaljivim dodirom njegove nage blistave lepote. Napokon se
pokorih sili prisutnih utisaka, i mladić zadobi – uz moju
prećutnu saglasnost, praćenu jarkim rumenilom – sva
zadovoljstva koja je moje ubogo biće još bilo kadro dati, sad
pošto je najlepši cvet užitka već bio uzbrao tokom zamrlosti
moga života i sposobnosti da ga branim.
»Ovde bih, prema postavljenom pravilu, trebalo da
prekinem svoju povest; međutim, toliko sam se zaletela da to
ne mogu čak i kad bih želela.
Ali ću dodati jedino još to da sam uredno stigla kući, gde
nisu ništa otkrili, pa čak ni posumnjali u vezi s onim što mi se
dogodilo. Kasnije sam se nekoliko puta susrela sa svojim
slatkim napasnikom, koga sam već strasno volela i koji je želeo
da se oženi mnome, mada još nije bio u godinama da može
polagati pravo na neveliko, ali samostalno bogatstvo što mu je
pripadalo. No, kako zli udesi koji su to sprečili, i njihovi ishodi
koji su me izbacili na ulicu, sadrže stvari suviše dirljive i ozbiljne
da bih ih sada izlagala, ovde ću prekinuti svoju priču.«
Lujza, ona smeđokosa lepotica koju sam prvu pomenula,
pristupi sada svojoj obavezi da društvo zabavi svojom ličnom
pripovešću. Već sam nagovestila čari njene osobe, od kojih
ništa ne bi moglo biti uzbudljivije na tako neobičan način;
kažem uzbudljivije, kao jasno različno od upadljivoga, što vazda
ima manje trajno dejstvo, i uglavnom je češće svojstveno
belokožima; ali, prepuštajući opredeljenja u tom pogledu
svačijem pojedinačnom ukusu, izložiću Vam sledeću Lujzinu
priču:
»Prema praktičnim rukovodnim načelima svakidašnjeg
života, ja treba da se dičim svojim poreklom, jer ga dugujem
čistoj ljubavi, bez braka; ali pouzdano znam da je teško
mogućno naslediti veću sklonost tom uzroku moga postojanja
od one koja je meni pripala. Bila sam redak plod prvog
pokušaja jednog stolarskog kalfe sa služavkom njegova
majstora, pokušaja čije posledice behu nabrekli stomak i
gubitak posla. Otac mi nije bio u mogućnosti da bogzna šta učini
za majku, ali je ona, posle sve bruke – pošto je svoj plod donela
na svet i oslobodila ga se ostavivši me kod neke siromašne rođake
na selu – ipak našla načina da sve to popravi udajom za jednog
londonskog kolačara, kome je posao cvetao; njemu me je ubrzo,
blagodareći potpunoj nadmoći koju joj je on priznao, poturila kao
svoje dete iz prvog braka. Tako sam našla svoj dom, a nisam
imala ni šest godina kad mi je poočim umro, ostavljajući majku u
podnošljivim prilikama i bez zajedničke dece. Moj pravi otac,
pak, bio se otisnuo na more, gde je i umro, kako mi je rečeno
kad je sva istina izišla na videlo; razume se pri tom da kao
običan momar nije umro u bezmernom bogatstvu. Kako sam,
dakle, rasla pod budnim okom majke, koja je vodila radnju,
nisam mogla da u njenoj strogoj smotrenosti ne vidim znake
sklonosti grehu za koju je strepela da može biti nasledna;
međutim, mi svoje strasti ne biramo nimalo više negoli svoje
crte lica ili boju kože, pa je ta moja sklonost zabranjenim slastima
bila toliko jaka da je konačno mimoišla svu majčinu pažnju i
predohranu. Imala sam jedva dvanaest godina kad me je onaj
moj deo koji je ona toliko želela da poštedi svakog oštećenja
naterao da osetim njegovu nestrpljivost da mu se obrati pažnja i
da se uzme u obzir. On se već bio zaodenuo znacima
naprednosti, u izdancima mekog paperja, koje je, često
milovano, raslo, mogla bih reći, pod mojom dirljivom pažnjom
i stalnim nadzorom – toliko sam ushićena bila onim što sam
uzimala za nekakvo pravo na ženstvo, stanje u koje sam silno
žudela da stupim, usled zadovoljstava za koja sam shvatala da
su sa njim vezana; i vremenom su sve veća važnost toga mog
dela i novi osećaji u vezi s njim sasvim uništili sve moje
detinjaste igrarije i zabave. Priroda mi je nedvosmisleno
ukazivala na mnogo opipljivije razonode, dok su se sve moguće
žaoke žudnje svirepo zabadale u to svoje maleno središte, i to
tako da nisam mogla omašiti mesto na kojem sam želela da mi
se nađe drug u igri.
»Izbegavala sam sada svako društvo u kojem nije bilo
nade da dođem do cilja svojih čežnji, i običavala sam da se
zatvaram da bih se u osami prepuštala nežnim premišljanjima o
zadovoljstvima čiju sam kapiju tako snažno osećala, opipavajući i
pregledajući ono za šta me je priroda uveravala da mora biti
njen izabrani put – kapiju za nepoznati mi blagoslov, od slutnji
kojega bih potom zadihano dahtala.
»Ali su ta premišljanja samo uvećavala moju rastrojenost i
raspirivala vatru koja me je proždirala. Još bi mi gore bilo kada
bih, konačno ne odolevajući neizdržljivom nadražaju u njoj,
prstima dograbila tu malu čarobnicu koja me je mučila, da se
njome bez cilja poigram. Ponekad sam se, u pomamnom
uzbuđenju, bacala na postelju i širila butine što sam mogla više,
te tako ležala kao da očekujem dugo žuđeno olakšanje, sve dok
ne bih, ponovo se suočivši s obmanom, zatvarala i stiskala
butine, grizući se u vatri. Ukratko, ta davolasta stvar, sa
svojom pomamnom grižom i vatrenim svrabom, nametnula mi
je takav život da ni danju ni noću nisam mogla da se skrasim ni
s njom ni sa sobom. Posle nekog vremena sam, medutim,
pomislila da sam dobila veliku nagradu, kada sam, otkrivši da
mi prsti oblikom nalikuju onom za čim sam žudela, prodrla
jednim od njih u sebe, na svoje silno uzbudenje i ushit; mada
nisam mogla da bez bola uđem dokle je on mogao dopreti, tom
svom usamljeničkom delanju i poslednjem pomagalu predavala
sam se s takvom pomamom strasti da bih se najzad prućila po
krevetu bez daha, u slatkom ljubavnom zanosu.
»Ali učestalo pribegavanje tom pomagalu otupilo mi je
osećaj, i ja ubrzo počeh opažati da je sav taj trud samo kukavna
i bedna pomoć, koja mi je pružala tek vrlo malo olakšanja, i
više raspirivala plamen negoli što je to suvo i besmisleno
golicanje moglo da ga valjano uguši.
»Samo je muškarac, znala sam skoro nagonski, kao i po
onome što sam vredno zapažala i učila na svadbama i
krštenjima, samo je muškarac posedovao jedini lek kojim se
moglo ublažiti to moje uporno rastrojstvo; ali kako sam bila
strogo nadzirana i čuvana, način da dođem do toga leka činio
mi se teškoćom po svemu sudeći nesavladljivom, iako nisam
malo preturala po glavi i uobrazilji kako da istovremeno
izmaknem majčinoj pažnji i sebi pribavim zadovoljenje
nepodnošljive radoznalosti i žestoke žudnje za tim snažnim i
neokušanim užitkom. Najzad je, međutim, jedinstvena prilika
namah okončala ta duga iščekivanja. Jednoga dana, tek što
smo kod neke susetke prekoputa ručale, zajedno s gospodom
kojoj smo bile izdale prvi sprat svoje kuće, ukazala se
neodložna potreba da majka ode s njom do Griniča. Dogovor
je već pao kad je meni ne znam koji duh šapnuo da se izgovorim
glavoboljom, koju jamačno nisam imala, eda bih izbegla
putovanje za koje nisam imala ni najmanje volje. Međutim,
izgovor je nekako prošao, i moja se majka, krajnje nerado,
najzad prelomi da pođe bez mene; ali se naročito pobrinula da
me bezbedno odvede kući, gde me je poverila pouzdanoj staroj
služavki, koja je pomagala i u radnji, jer u kući nismo imale
nijednog muškarca.
»Čim je majka otišla, ja rekoh služavki da ću otići na
sprat, da legnem u podstanarkin krevet jer moj nije bio
spremljen, i naredih joj da me nipošto ne uznemirava, jer mi je
samo odmor potreban. Taj se nalog verovatno pokazao izuzetno
korisnim za mene. Čim sam ušla u spavaću sobu, razvezah uzice
steznika i bacih se preko posteljnog rublja, u krajnje raspusnoj
poluodevenosti. Tu sam se predala starim bljutavim pomagalima
samoposmatranja, samododirivanja, i samouživanja – in fine,
svim sredstvima samosaznavanja koja sam mogla zamisliti u
traganju za zadovoljstvom koje mi je izmicalo i kušalo me onim
nepoznatim nečim što mi je bilo izvan dosega. Sve je to
poslužilo samo da me raspali i žestoko izazove moje žudnje, dok
jedinu stvar neophodnu za njihovo zadovoljenje nisam imala,
pa sam mogla sebi odgristi prste zato što je tako rđavo
zastupaju.
»Tako sam se, dakle, umorila i iscrpla rvući se s
avetima, dok je onaj moj nadasve osetljiv deo odbijao da se
zadovolji ičim sem pravim stvarima; snažne žudnje, prešno
batrganje prirode ka blaženom olakšanju i krajnja
samouzbuđenja kojima sam pribegla ne bih li do njega došla,
izmoriše me i baciše u neki nemiran san; jer ako sam se preturala
i bacakala, mašući udovima u skladu s onim što me je u snu
pohodilo – a imam razloga za veru da sam to činila – posmatrač
sa strane ne bi mogao da u svemu tome ne prepozna žudnju za
ljubavlju. A jedan posmatrač je, čini se, bio tu; jer kad sam se
probudila iz svog vrlo kratkog dremeža, nađoh kako me za
ruku čvrsto drži jedan mlad čovek, klečeći uz moju postelju, i
moleći me da mu oprostim zbog smelosti. No, kako je to bio
sin gospođe kojoj je ta soba, što je on znao, bila izdata, on je
nekako bio mimoišao dvorkinju u radnji – i popeo se, kako je
pretpostavljao, neopažen; kad me je našao usnulu, prva mu je
misao bila da se povuče, ali ga je privukla i zadržala sila koju je
mogao bolje da objasni negoli da joj se odupre.
»Šta da se kaže? Čuvstva straha i iznenađenja namah
ustuknuše pred slutnjama zadovoljstva, koje sam jasno odavala,
uviđajući kakav obrt može da uzme ova dogodovština. Izgledao
mi je kao sušti andeo-utešitelj koji je pao s neba; jer bio je mlad i
savršeno lep, što je bilo više no što sam ikad tražila – budući da
je ma kakav muškarac bio jedino čemu su moje krajnje želje
ikada stremile. Mislim da sam ga glasom i očima hrabrila ne
može biti više, pa se čak nisam libila ni jasnih prvih koraka –
ne mareći šta će on kasnije misliti o mojoj preduzimljivosti –
samo da bih ga navela na potrebu udovoljavanja mojim
nasušnim potrebama u datom trenutku; u taj mah me se nisu
ticale njegove misli, već njegova dela.
»Podigoh, dakle, glavu i rekoh, blagim tonom kojim sam
težila da isto raspoloženje u njemu zadahnem, da mu je mati
izišla i da se neće vratiti do kasno u noć, što nisam smatrala
rđavim nagoveštajem, mada se zatim pokazalo da nemam
posla s novajlijom. Utisci koje sam na njega ostavila otkrićima o
sebi, odajući se, nesređenim kretnjama svog tela, dok me je
posmatrao usnulu, tako su ga vezali i sjajno pripremili, kako
mi je kasnije rekao, da sam se, u slučaju poznavanja njegovih
sklonosti, imala više plašiti njegove žestine negoli njegovog
poštovanja. A čak i mnogo manje od one krajnje nežnosti koju
sam bila unela u svoj glas i poglede moglo ga je podstaći na to
da priliku iskoristi što može bolje.
»Pošto je video da njegove poljupce po mojoj šaci
primam ne može biti pitomije, on mi se pope do usana, i
zalepivši uz njih svoje učini da tako zamrem od svesavladljive
radosti i zadovoljstva da sam pala na leđa, a on zajedno sa
mnom – razume se, na postelju, u kojoj sam mu, nesvesnim
preturanjem od ivice skoro do sredine, zamamljivo načinila
mesta. Sad je tako ležao uza me, a kako su trenuci bili
predragoceni da bi se traćili na suvišne obrednosti ili
odugovlačenje radnji, moj momak odmah pristupi onim
krajnostima koje je, po svem mom izgledu, rumenilu i brzom
disanju, jasno uvidao da sme preduzeti bez straha od odbijanja.
Ti lupeži muškarci sjajno nas razumeju u takvim prilikama!
»Ničice sam, dakle, ležala, dahćući u očekivanju
neposrednog napada, sa željama koje su daleko prevazilazile
moje strahove, a takvom napadu teško da je mogla biti
naklonjenija ijedna devojčica stara samo trinaest godina, mada
sasvim dobro razvijena. On zadiže moju podsuknju i košulju,
dok mi se butine, zahvaljujući prirodnom nagonu, raširiše što
su mogle više; a moje su želje tako temeljno uništile u meni svu
čednost da su čak i sadašnja nagost tih butina i potpuna
otvorenost bile tek deo uvoda, koji mi rumen pojača više
zadovoljstvom negoli stidom. Ali kad se njegove šake i dodiri
prirodno stekoše prema središtu, i kada sam na njemu i oko
njega osetila svu njihovu raspusnost i toplotu, oh! kako sam
neizmemo drukčiji osećaj tada doživela, koliko snažniji od mog
vlastitog otužnog rukovanja!
»I sada njegov prsnik bi raskopčan, i stega čakšira
popusti, da na videlo iskoči zadivljujući, mili predmet svih
mojih želja, svih mojih snova, sve moje ljubavi – ud, taj zasta
kraljevski deo čovekov! Buljila sam u nj, proždirala ga očima
uzduž i popreko, ne odvajajući ih od njega, sve dok me njegovo
uspinjanje na me, i smeštanje tog boga izmedu mojih butina, ne
lišiše užitka gledanja, da bi mi pružili mnogo blagodarniju
radost dodira, i to baš tamo gde je taj njegov dodir tako izuzetno
dejlotvoran. Kad ga je tako prineo tom majušnom otvoru – jer
ovaj je u tom mom dobu jamačno takav i bio – ja ga susretoh s
previše dobrodošlice, osetih ga s previše ushićenosti da bih
hajala za bol koji je usledio: mislila sam da nema previsoke
cene za tu najbogatiju nasladu čula. I tako rascepljena,
iskidana, sva u krvi, osakaćena, ipak sam uza sve bila
nadmoćno srećna, i grlila tvorca slatke mi propasti. Ali kada je,
ubrzo zatim, ponovio napad, ma koliko da je sve bilo ranjeno,
oštar bol mi ubrzo bi uklonjen nenadmašnim okrepljujućim
sredstvom; sve moje blage žalbe utihnuše, dok se bol brzo
rastapao u zadovoljstvo. Predadoh se svim njegovim zanosima,
puštajući ga da potpuno ovlada svim mojim telom i dušom; jer
mi je sada sva misao zamrla – živela sam samo u onome što
sam osećala.
»A ko bi i mogao da opiše ta osećanja, ta uzbuđenja, samo
još uvećana čarima novine i iznenadnosti? U onaj moj deo koji
je tako dugo gladovao za tim dragim mu zalogajem što ga je
sada ispunjavao nužno su se sticali svi moji životni oseti, kao u
svoj prirodni dom, dok u njemu boravi naš mili gost. "A ovaj
me za moju srdačnu dobrodošlicu čak i prebrzo nagradi
miropomazom mnogo bogatijim od onog kojim je, kako sam
čula, neka kraljica darivala svoga dragana; on obilno izli u
mene taj rastvoreni biser, gde ga je, sada i sama suviše
rastočena da bih ga suvo primila, dočekah najtoplijom pritokom
sa svoje strane, sred svih onih vansebnih zanosa kakvi su,
verujem, dobro poznati ovom plemenitom društvu!
»I tako, eto, dođoh do samog vrhunca svih svojih želja,
zahvaljujući zaista neočekivanoj, ali ne tako čudesnoj
slučajnosti; jer taj mladi gospodin је upravo bio stigao u grad iz
visoke škole, i sasvim je prirodno došao svojoj majci u stan, gde
se jednom već bio našao, mada pukim slučajem. Ranije ga nisam
videla, pa smo jedno za drugo znali samo po čuvenju; a našavši
me ispruženu na postelji svoje majke, on je, po njenom opisu,
lako zaključio ko je u pitanju. Ostalo vam je poznato.
»Taj događaj, međutim, nije imao teških posledica.
Mladi gospodin se tada, i još mnogo puta, izvukao neotkriven.
Ali vatrenost moje prirode, koja mi je ljubavno zadovoljstvo
činila životno neophodnim, navela me je na nesmotrenosti
kobne po moju ličnu sreću, i tako se najzad nađoh na ulici,
gde sam, verovatno, mogla doživeti najgoru propast da me
bolja strana moje sudbine nije dovela u ovo bezbedno i prijatno
utočište.
Tu Lujza završi svoju priču. A kako je tokom tih
nevelikih povesti došlo i vreme da se devojke povuku, radi
priprema za večernji pir, ja ostadoh sa gospođom Kol sve dok
Emili nije došla da nas obavesti kako se društvo okupilo i
čeka nas.
Na to me gospođa Kol uze za ruku, uz ohrabrujući
osmeh, i povede uza stepenice, predvođena Lujzom, koja je bila
došla da nas požuri, i sad nam osvetljavala put, sa po jednom
svećom u svakoj ruci.
Na odmorištu na pola stepeništa dočekao nas je jedan
mladi džentlmen, vanredno dobro odeven, i vrlo lepog obličja,
kome sam imala da dugujem za prvo kušanje zadovoljstava u toj
kući. On me je pozdravio izuzetno uljudno i, držeći me za ruku,
uveo u salon čiji je pod bio zastrven turskim ćilimom, a sav
nameštaj sladostrasno prilagoden svim mogućnim zahtevima
najsmišljenije raskoši. Sada ju je još oživelo obilno
osvetljenje, koje teško da je manje vredno, a možda je
podesnije za veselje, budući ugodno nežnije od svetlosti jarkog
sunčanog dana.
Po ulasku u odaju imala sam zadovoljstvo da čujem
kako žamor odobravanja struji kroz čitavo društvo, koje se
sastojalo od četiri gospodina, uključujući mog posebnika (što je
bio naš naročiti kućni izraz za privremenog udvarača jedne od
nas), tri devojke u lepim dugim haljinama, nadzornice naše
visoke škole i mene. Svi su me pozdravili poljupcima, u kojima
je, međutim, po većoj vatrenosti muških, lako bilo otkriti
razliku među polovima.
Kako, našavši se okružena i mažena tolikim brojem
stranih osoba, koje su mi se udvarale, bejah silno zastrašena i
zbunjena, nisam mogla odmah da se prepustim svem onom
raspoloženju vedrine i radosti koje su njihova laskanja nametala
a njihove mažnje pobudivale.
Uveravali su me da tako savršeno odgovaram njihovom
ukusu da mi mogu naći samo jednu manu, koje bih se mogla lako
osloboditi – a to je moja stidljivost; ova bi, napomenuše, mogla
proći i kao dodatna čar kod ljudi koji je žele kao podsticaj, ali
se oni sami drže načela da stidljivost predstavlja nepriličan
dodatak koji samo kvari čisti napitak užitka; zato su oni
stidljivost smatrali svojim smrtnim neprijateljem i nisu joj
davali mira gde god da je vide. Bio je to uvod sasvim dostojan
raspusnosti pira koji je usledio.
Sred sveg vragolanja i raskalašnosti, u koje je vesela
družina domalo i sasvim prirodno ušla, poslužena je otmena
laka večera, i mi posedasmo za sto; moj se izabranik smesti uza
me, dok ostali parovi posedaše bez reda i ceremonija. Istančana
veselost i dobro vino ubrzo potisnuše svaku uzdržanost;
razgovor je tekao ne može biti življe, nikad ne prelazeći u
preteranu raskalašnost; ti profesori užitka isuviše su ga dobro
poznavali da bi mu otupili oštricu utisaka, ili uobrazilju iscrpli
rečima, pre no što dođe vreme delanja. Poljupci su, međutim,
razmenjivani ovda-onda, ili ovratnica nije previše poštovana ako
je gdegde predstavljala slabašnu smetnju; šake gospode išle
su za svojim poslom s uobičajenom nestašnošću, sve dok
izazovi s obeju strana nisu dosegli takvu žestinu da predlog
mog posebnika da pristupimo narodnim igrama bi odmah
jednoglasno prihvaćen; jer pretpostavlja, kako dodade kroz
smeh, da su oruđa pripravljena. To beše znak za pripreme koji
je predusretljiva gospođa Kol, odličan znalac života, primila
kao mig za njeno povlačenje; kako sama više nije bila sposobna
za ličnu službu, a zadovoljna time što je odredila pravila bitke,
ona nam prepusti bojište, da se na njemu borimo kako znamo i
umemo.
Čim je ona otišla, sto su sa sredine sobe gurnuli u stranu
i pretvorili u spremnik; na mesto stola stavljen je ležaj, a kada
sam svoga izabranika šapatom zapitala za razlog tome, on mi
reče da je taj skup uglavnom upriličen meni u čast, jer su
učesnici nameravali da istovremeno udovolje svojoj sklonosti ka
raznoličju zadovoljstva i da javnim bludom zatru u meni svaki
trag uzdržanosti ili stida, koje su smatrali pravim otrovom užitka;
i reče da, iako povremeno propovedaju zadovoljstvo, i drže se
u skladu s tim, oni ipak nisu svesredno oduševljeni misionari, već
se jedino upuštaju u slasti praktične obuke svih lepih žena koje
im se dovoljno svide da to zasluže, i prikladno se nadu na putu
takve obuke. Međutim, kako bi takav predlog, reče, mogao da
bude pregrub, i previše zbunjujući za mladu početnicu, iskusne
domaćice treba da joj dadu primer, koji mi, kako se on nadao,
neće biti mrsko da sledim, pošto je njemu pripala čast da se
prvi ogleda sa mnom; ali, uza sve to, meni se ostavlja puno pravo
da odbijem učešće u draštvenoj zabavi, koja, budući po svojoj
prirodi stvar zadovoljstva, pretpostavlja isključenost svakog
oblika prisile.
Moje lice je, bez sumnje, izražavalo iznenađenje baš
koliko i moja ćutnja – pristajanje. Ukrcala sam se na lađu,
potpuno spremna za svako putovanje na koje bi me to
društvo povelo.
Prvi ustadoše, da sa reči predu na delo, jedan konjički
stegonoša i ona nadasve slatka maslinasta lepotica, nežna i
premila Lujza. On nju, koja nipošto nije bila s raskida, povede
do ležaja, i povali је koliko је duga, s izvesnom primesom
grubosti i divlje snage, veoma se naslađujući ljubavnom
pohlepom i nestrpljenjem. Devojka, raširivši se što je najbolje
mogla, s glavom na jastucima, beše toliko usredsređena na to što
je predstojalo da našeg prisustva kao da nije ni bila svesna.
Njena suknja i podsuknje, zadignute joj zajedno s
košuljom, otkriše društvu noge i butine oblikovane najskladnije
što se da zamisliti, i štedro predočiše, našem punom pogledu,
onaj slasni puteni otvor u koji je prelazio ljupki maljama obrasli
brežuljak nad njim, deleći se nadvoje i nudeći najprivlačniji
mogućni prolaz izmedu dve bliske, tanano meke i napućene
živice. I njen kavaljer je sada bio spreman, oslobodivši se svoje
čipkom prebogate odeće, i netom nam, podigavši košulju,
predoči svoje veoma nabujale moći, sabljasto krive i spremne
za delo. Ali on se, ne dajući nam vremena da mu procenjujemo
razmere, istog trenutka baci na svoju zanosnu protivnicu, koja
ga, kad je pogodio posred cilja odmah prihvati bez uzmicanja,
kao prava junakinja; jer od nje jamačno nikad nije bilo devojke
po sklopu prikladnije za zadovoljstvo, niti iskrenije u ispoljavanju
svojih osećaja.
Jasno smo mogli videti kako joj se u očima raspaljuje žar
zadovoljstva čim je on uveo u nju svoju opunomoćenu napravu, a
pošto ju je to oruđe ispunilo koliko je god moglo, njena
nadraženost postade toliko silna i tako ju je žestoko podbadala da
ona, sabrana u sebi i izgubljena za sve sem uživanja u najdražim
joj osećanjima, poče na njegove prodore da uzvraća savršeno
usaglašenim gibanjem, kao na oprugama, besprekorno držeći
korak izuzetno dirljivim uzdasima. Naprosto se broj sudara u
tom sukobu mogao brojati po njihovom odelitom ritmičnom
stenjanju, dok su njeni preduzimljivi udovi neprestano obavijali
njegove i preplitali se s njima u grčevitim zagrljajima.
I široki poljupci otvorenim ustima, uz razmenu jezika i
zuba, i reski bezbolni ugrizi u žaru ushićenja, takođe su
doprinosili nastupanju trenutka rastakanja, koji ubrzo i stiže,
kada je Lujza, buncajući u pomami slasti, i nesposobna da se
iole savlada, zavikala:
- Oh, gospodine! Dobri gospodine, ne štedite me
preklinjem! Aaah! aaaa...
Svi njeni izusti kidali su se u srcedirajuće vapaje, dok je,
očiju zatvorenih u slatkoj smrti, primala izliv balsama, znake
kojega smo lako mogli da vidimo u mirnom, zamirućem,
malaksalom držanju njenog doskora tako pomamnog goniča,
koji se iznenada ukočio, dišući kratko i dahtavo, s izrazom
samog blaženstva na licu. Čim se on pribrao i sklonio s nje,
Lujza skoči, spusti svoje suknje i pritrča mi da me poljubi i
privede stolu, kuda ju je njen kavaljer poveo; tamo me nateraše
da im nazdravim čašom vina i šaljivom zdravicom u čast
Lujzinog učešća u neobuzdanom veselju.
Za to vreme se već drugi par spremio za izlazak na
poprište; to behu mladi baronet i ona najtananija od svih
volšebnica – dražesna i nežna Harijeta. Moj plemeniti pratilac
priđe mi da me upozna sa zbivanjima, i vrati me na mesto
radnje.
I sigurno je da nikada nijedna sledbenica njenoga zanata
nije svoje naklonosti ka bestidnoj ulozi koju je imala da odigra
ispoljavala s toliko osobenih čari ljupkosti, smernosti i pokorne
stidljivosti. Sve njeno držanje i kretnje odisali su samo
nesputanom, ničim ograničenom predusretljivošću, bez i
najmanje primese bestidnosti ili razvrata. Ali, da stvar bude još
čudnija, njen se mladi izabranik, uza sve to javno upražnjavanje
zadovoljstava, bio u nju zacopao do ušiju, i tako ju je, ljubavlju i
osećanjima, dirnuo u srce, premda mu je sada stega njihove
obostrane vezanosti za tu kuću nametala nekako obavezu
saglašavanja s ustanovom čijem je utemeljenju on sam
ponajviše doprineo.
I tako je on, dakle, do upražnjenog ležaja priveo Harijetu,
koja porumene pogledavši me očima koje su sve opravdavale,
moleći me da najpovoljnije protumačim korak na koji je tako
neodoljivo bila navođena.
Njen ljubavnik, jer to i jeste bio, sede s njom na kraj
ležaja, i, zagrlivši je, započe igru vatrenim poljupcem u usta, koji
joj očito dade snage i duha da prođe kroza sve što ju je čekalo;
ljubeći je, on joj je nežno povijao glavu do jastuka
nameštenog da je prihvati, sve vreme se i sam naginjući s njom –
istovremeno je bodreći na pad i čineći joj ga milim. A onda, kao
da je pogađao naše želje, ili nameravao da u isti mah nagradi
svoje zadovoljstvo i gordost svoga gospodstva – na osnovu
prava trenutnog posedovanja – nad lepotama čija se
istančanost ne može ni zamisliti, on otkri njene grudi
sopstvenom dodiru i našem zajedničkom pogledu; ali, oh! kakvi
slasni priručnici za službu ljubavi! kakva nepodražljivo tanana
oblikovanost! male, oble, čvrste, i divno bele! pa priroda
njihove kože, tako umilne, tako slatke za dodir! i najzad
njihove bradavice, koje su ih krunisale, najmiliji pupoljci
lepote! Kada se nasladio dodirom i pogledom, te svoje usne
pogostio poljupcima najveće mogućne slasti, kojima je obasuo
te nadasve sočne loptaste obline, on se zaputi naniže.
Stopala su joj još bila na podu, i on joj, malo-po-malo, – s
najnežnijom mogućnom pažnjom, da je ne bi previše
iznenadio ni uznemirio – pre krišom odiže negoli zadiže
suknje, našta je Lujza i Emili, kao na dati znak, iz čiste
razuzdanosti uhvatiše za noge i držahu ih široko rastavljene, da
joj olakšaju. Tako su pogledu izložile najveću prirodnu smotru
ženskih čari – ili, da pravo kažemo, šepurile se njome. Čitavo
društvo – koje je, sem mene, često imalo prilike da vidi te čari –
činilo se zaslepljenim, iznenadenim i ushićenim koliko sam
bila i ja, što sam ih sada prvi put gledala. Tako izuzetne lepote ne
mogu da ne uživaju povlasticu večite novine. Butine joj behu
tako izvanredno oblikovane da bi ih iole više ili manje mesa na
njima samo udaljavalo od savršenstva kakvo su sada
predstavljale. Međutim, beskrajno ih je bogatilo i ukrašavalo ono
slasno raskršće na mestu gde su se susretale, u dnu najglađeg,
najoblijeg, najbeljeg stomaka. Ta središnja brazda, koju je
priroda zaorala baš tu, izmedu mekih oblina dva ispupčena
grebena, bila je u pogledu istančanosti i majušnosti u savršenom
skladu s njenim ostalim sklopom. Ne, ništa u prirodi nije
moglo biti lepše izvajano; pa onda ona tamna senka maljasto
gipke mahovine koja je natkriljavala taj cvet, darujući, uz
bogatstvo slike, toplinu dodira, onu nežnu završnu čar koja se
nije mogla iskazati, pa čak ni zamisliti.
Njen uistinu zaljubljeni udvarač – koji je, obuzet i zanet
zadovoljstvom prizora, stajao dovoljno dugo kako bi nama dao
vremena da se očima nasladimo (bez straha od prezasićenja!) –
prihvati se najzad samih predmeta užitka, i, podižući laneni
zastor koji je stajao izmedu nas i njegovog glavnog gozbenika,
pokaza nam ga u veličini koja je posednika odmah proglašavala
pravim miljenikom žena. Mladi baronet je, uzgred budi rečeno,
i u svakom drugom pogledu bio besprekoran gospodin, u
cvetu i punoj snazi mladosti.
Stojeći, dakle, izmedu Harijetinih nogu, koje su njene
dve drugarice držale što su mogle šire, on jednom rukom nežno
raskrili usnice tog sočnog otvora prirode, dok je drugom svoju
moćnu napravu spuštao ka njenom mamcu, iz uspravnog joj
položaja uz njegov trbuh. Prstima raširene usnice prihvatiše
široku, koralnocrvenkastu glavu, a kada se ona smestila, on
za trenutak zastade, i devojke njegovim slabinama prepustiše
prijatnu dužnost držanja njenih butina. Sad, kao da bi da što više
produži svoje zadovoljstvo, i da mu što više na volju, on je
svoju napravu utiskivao tako sporo da je pred nama nestajala
milimetar po milimetar, dok se napokon nije čitava našla u toj
udobnoj laboratoriji ljubavi, da se njihovi mahovinom obrasli
brežuljci sasvim spoje.
U međuvremenu smo jasno mogli da vidimo kako
napredovanje te prekrasne snage čudesno dejstvuje na tu divnu
devojku, postupno joj uvećavajući lepotu, naporedo sa
zadovoljstvom. Lice i čitav sklop postadoše joj još življi;
blago rumenilo na obrazima, osvajajući belinu, produbljivalo se
u jarkokrmezni sjaj; njene od prirode blistave oči sada su
sevale udesetostručenim žarom; njena klonulost je nestala, i sva
se činila nekako razbuđenom i izuzetno živom.
On sad već kao da je pričvršćivao i zakucavao to nežno
stvorenje svojim golemim klinom, tako da je ležala prisiljena
na mirovanje, i nesposobna da se pomakne, sve dok se on,
oslonjen o ruke, nije počeo udaljavati od tog vrela slasti,
nastojeći na trenju tamo-amo, i tako je razbudio, pokrenuo i
dirnuo u srce da je ona, nesposobna da se uzdrži, morala na
njegove kretnje da uzvrati onoliko žustro koliko joj je
dozvoljavala nežnost njenoga sklopa.
Konačno je podivljala od nepodnošljivih osećaja
zadovoljstva, koje su joj njegove žestoke žaoke zadavale stremeći
svome cilju. Nasumice se bacakala rukama i nogama,
izgubljena u slatkom zanosu; ovaj se, na baronetovoj strani,
oglasi bržim, nestrpljivim prodorima, grčevitim dahtanjem,
gorljivim uzdasima, brzim zadihanim disanjem, i sukljanjem pare
i vatre iz njegovih očiju; sve su to bila pouzdana znamenja
neposrednog nastupanja poslednjeg daha radosti.
Evo, najzad, i njega. Baronet je vodio u zanosu, kojem se
Harijeta pridruži u pravom trenutku, čim je kod njega osetila
znake rastakanja, istočasno s kojima je on njene usne zapečatio
svojima vatrenije no ikad; tako je ispoljio sve znake onog
blaženog ropca u kojem se izgubio, dajući joj završni golicavi
podsticaj; do dna duše uzbuđeni, jasno smo videli da mu je
odvratila izlivši mu sav duh i materiju kojima je raspolagala, dok
je nežni drhtaj prošao kroza sve njene sasvim ispružene
udove, dok je ležala nepokretno i bez daha, zamirući od slasti.
Na vrhuncu zanosa video se, kroz skoro zatvorene kapke,
tek samo rub crnih joj dužica, jer su joj oči u zanosu bile skoro
sasvim okrenute nagore. Medna usta činila su joj se čežnjivo
otvorenima, s vrhom jezika nehajno oslonjenim o donji niz kao
sneg belih zuba, dok je prirodno rubinska boja njenih usana
blistala pojačanim životnim sjajem. Nije li to bio predmet na
kojem valja zadržati? I, shodno tome, njen je ljubavnik i dalje
ležao na njoj, u produženoj nasladi, sve dok se – stegnut i
isceđen do poslednje kapi – nije od nje oprostio još jednim
vatrenim celovom; izrazom zadovoljenih želja i neugasive
ljubavi.
Čim se on podigao, pritrčah i sedoh na ležaj pored nje,
podigoh joj glavu, koju mi ona nežno prepusti, i stavih je na
svoje grudi, da skrijem njeno rumenilo i zbunjenost onim što se
zbilo, sve dok se, malo-po-malo, nije pribrala, te od mog
izabranika primila okrepljujuću čašu vina. Ovaj me je na časak
ostavio da joj to donese, dok joj je njen vlastiti uređivao i
zakopčavao haljinu; posle toga je on povede, iznemoglo
oslonjenu na nj, do našeg mesta u tom gledalištu oko ležaja.
I sada ljubavnik lepe Emili izvede ovu zarad njenog
udela u igri, čemu ta nadasve svetla i blagorodna devojka pristupi
sasvim spremno; i ako su put pred kojom ruža i krin blede,
izuzetno lepe crte i ono rascvalo zdravlje i pûp što devojke sa
sela čine tako ljupkima mogli da je predstave kao lepoticu,
onda je ona to jamačno bila – i to lepotica ponajviše upečatljiva
od svih plavih i svetlokožih.
Njen kavaljer najpre poče, kako je stajala, da joj
oslobada prsa i vraća ih slobodi prirode iz njihovog tamnovanja
u lakom grudnjaku; a kada su ona izišla na videlo, pomislismo
da je neka nova svetlost uneta u sobu – tako je svemoćno i
vanredno blještava bila njihova belina; još su se te grudi uzdizale
u tako izvrsne obline i tako dobro oblikovanu punoću da naoko
kao da su očvršćivale mermer, nadmećući se s njim u
uglačanom sjaju, a čak i onaj najbelji daleko premašujući po
životnosti i bljesku svoje plavim nitima protkane beline. Ko bi
mogao odoleti tako izazovnom mamu da te lepote opipa?
Dodirivao jo je grudi, najpre lako, dok je sjajna glatkost kože
izmicala njegovoj šaci, koja je klizila po njenoj površini.
Pritiskao ih je, a gipko meso što ih je ispunjavalo, izloženo
takvoj spoljašnjoj sili, uzdizalo se s njegovom rukom i namah
potiralo dejstvo pritiska. A sličan je, odista, bio sklop sveg
njenog tela uzduž i popreko, gde je punoća puti dobijala onu
istančanu čvrstinu koja je toliko draga čulu dodira.
Kada se obilno nadovoljio ovakvim milovanjem i
uživanjem, on joj izjedna zadiže suknje i košulju i zadenu ih za
pojas, tako da je stajala sa svih strana naga; na to joj rumen obli
ljupko lice, a oboreni pogled kao da je upućivao na oblast kojom
je imala toliko prava da se diči, zbog svih onih blaga mladosti i
lepote što ih je sad tako pobedonosno pokazivala. Noge joj behu
savršeno lepo oblikovane, a butine, koje je držala prilično
stisnute, izgledale su tako bele, tako oble, tako zamašne i bogate
čvrstim mesom da se ništa nije moglo bolje preporučivati
milovanju, u koje on, sasvim umesno, nije propustio da se
upusti.
Onda on nežno ukloni njenu šaku, koju je, isprva
osećajući prirodan stid, bila tamo spustila, i tako nam dade pre
da u trenu osmotrimo negoli da zaista vidimo onu nežnu
pukotinicu koja se manjim delom svoje dužine spuštala, da bi
ostatak krila izmedu njenih butina; no, jasno se dao videti
pervaz svetlo-smeđih uvojaka, koji su je divno natkriljavali,
svojim svilastim sjajom ljupko odudarajući od okolne beline, čiju
su blještavost, isto tako, zamašno pojačavali svojim nežnim
potamnjujućim prelivom.
Tada se momak lati da nam, dok je još stajala, otvaranjem
njenih butina pruži bolji pogled na tu središnju čar, ali kako u
takvom položaju nije baš zgodno dolazio do nje, on povede
Emili do podnožja ležaja, pa joj, namestivši jedan od jastuka,
nežno povi glavu napred. Tako nam Emili, nagnuta i glave
oslonjene na prekrštene ruke, te isturajući telo široko
raskrečenih bedara, predoči pun pogled na svoja stražnja
obličja, naga do pojasa. Te njene zadnje obline, pune, glatke i
izbočene, kao da su činile raskošne površi oživljenog snega,
obilno ispunjavajući oko, sve dok ga ne bi privukla ona granica
ili jaružica između tih jedinstveno belih visova, i uska udolina
između njih. Oko se tu i zaustavljalo, na onoj svim tim
lepotama okruženoj dupljici na dnu, koja je dovršavala taj
prekrasni predeo, a sada stajala umereno otvorena, usled
pognutog položaja devojke, tako da je do izražaja dolazilo
prijatno crvenilo bokova toga otvora, podsećajući, zbog
zaslepljujuće okolne beline, na kakav ružičasti prosek u
najsjajnijem belom satenu. Njen kavaljer, otmeni gospodin od
tridesetak godina – unekoliko sklon gojaznosti koja nipošto nije
bila odbojna – prihvati mig tako mu ponudenog načina
uživanja.
Pošto ju je, dakle, dobro učvrstio u tom položaju,
bodreći je poljupcima i maženjem da sve od njega pretrpi, on
izvuče onu svoju stvar već nabreklu, a njena izuzetna dužina,
prilično neskladna sa debljinom joj, čudila je utoliko više što
takva nesrazmera nije česta među ljudima njegova punačkog
sklopa. Prinevši ga pravo i direktno cilju, on ga odmah nabi u
celosti, dok su se obla kubeta onih istočnjačkih lepota njene
zadnjice sasvim uklapala u udubinu nastalu povijanjem
njegovog trbuha i butina; tako su svi ti delovi, jamačno ne bez
naslade, došli u topao prisan dodir; šakama je neprestano prelazio
po svem njenom telu, stalno se vraćajući igri s njenim bajnim
grudima.
Čim je osetila da je on ušao do samoga kraja, Emili
odiže malo glavu s jastuka i okrenu je, obraza zapaljenih
najjarčim skrletom, da uz osmeh najnežnijeg zadovoljstva
prihvati poljubac koji joj je on namenio, stisnuvši se uz nju
koliko je god mogao u njihovom prisnom združenju. Zatim je,
pustivši ga da ide za svojim nasladama, ponovo sakrila lice i
crvenilo u šake i jastuk, i tako je stajala nepokretno i za njega
najpovoljnije, dok je on nastavio da se uvek iznova smešta u
nju ponovljenim prodorima, od čije su se žestine njihova mesa
uvek iznova odbijala jedno od drugoga.
Kad god bi se odvojio od nje mogli smo između njih da
vidimo deo njegove bele komandne palice, zapenušale na delu, da
bismo je zatim gubili iz vida, među onim brdašcima, kad god bi
se on ponovo spojio s njom. Ponekad bi on šakama prelazio sa
polulopti njenih prsa na one krupnije, koje je trenutno opsedao,
da bi ih gladio i stezao, igrajući se njima.
Napokon to predano sabijanje, tako žustro vođeno,
dovede do vrhunca u takvom svesavladujućem zadovoljstvu da
je njegova predusretljiva ortakinja, sada kad ga je trebalo
podržati, počela da dahće, gubi svest i zamire, dok se on
praznio; a čim je osetila ubistvenu slast tog izliva, Emili više
nije bila kadra da se održi na nogama, već, popuštajući
moćnom pijanstvu, posrnu napred i pade na ležaj, primoravajući
ga da padne za njom i na nju, ako je hteo da očuva topli stisak
slasti; i tako oni, u neprekidnoj združenosti tela i zanosnih
tokova, upotpuniše svoj program radosti za tu priliku.
Čim se on od nje odvojio, Emili ustade, a mi se sjatismo
oko nje, zasipajući je čestitkama i drugim malim pažnjama; jer
valja napomenuti da su u toj kući, iako svaki stid i uzdržanost
behu isključeni iz razmene ovih zadovoljstava, lepo ponašanje
i učtivost neprikosnoveno poštovani; tu nikad nije bilo grubih
skarednosti, niti ikakvog uvredljivog ili sirovog ponašanja, ni
uskogrudih prigovora devojkama zbog njihovog pristajanja na
sve ćefove i želje muškaraca. Sasvim suprotno, nikad nije
nedostajalo utehe i ohrabrenja da bi se ublažilo njihovo
osećanje u vezi sa vlastitim položajem.
Muškarci uglavnom ne znaju koliko zadovoljstva sebi
kvare kad izneveravaju poštovanje i nežnost koji pripadaju
našem polu, čak i medu ženama koje žive jedino od
udovoljavanja muškinju. Ali to su načelo savršeno dobro
razumevali ti ugladeni sladostrasnici, ti posvećenici u duboke
tajne velike veštine i nauke uživanja, koji su svojim
sledbenicama najviše nežnog štovanja ukazivali baš u trenucima
kad su one izražavale svu svoju predusretljivost, otkrivajući
svoju skrivenu lepotu i pokazujući se u gordosti svojih prirodnih
čari – bez sumnje vazda uzbudljivijih negoli kada se one kite
veštačkim dražima odeće i nakita.
Sada je u zabavi red došao na mene, da udovoljim želji i
zadovoljstvu mog izabranika, kao i društva. On mi priđe i
pozdravi me veoma blago, s laskavom plahošću, dovodeći me u
raspoloženje mirenja sa svim, nade u šta se behu opravdavale
samim mojim prisustvom na licu mesta. Istovremeno mi ponovi
da bi, ako snaga primera nije nadvladala ma kakvu odbojnost
koju bih mogla osećati prema ćudima i željama društva –
makar da je i sama ta igra bila priređena meni u čast i ma
koliko ga to moglo lično razočarati – on bio radije spreman da
podnese ma šta negoli da bude oruđe nametanja ma kakvog meni
neprijatnog zadatka.
Na to mu, bez imalo oklevanja ili prenemaganja,
odgovorih da bi me, čak i da nisam ugovorila nekakvu obavezu
da mu se na raspolaganje stavim bez ikakve ograde, samo
prisustvo tako ugodnih učesnika u igri nagnalo da se na to
odlučim, te da mi, dakle, ne smeta ništa drugo doli što se sebi
na uštrb moram pokazivati posle tako nadmoćnih lepotica. I
znajte da sam mislila to što sam rekla. Iskrenost odgovora
svima se dopala; mom izabraniku čestitaše na tome što je
dobio, a laskanjem meni posredno izraziše i zavist.
Uzgred budi rečeno, gospođa Kol mi nije mogla ukazati
veće poštovanje negoli da baš tog mladog gospodina izabere za
mog posvetitelja. Jer on je kао osoba, bez obzira na njegov
plemeniti rod i veliko bogatstvo koje je nasledio, bio
neobično mio, lepo skrojen i visok; lice mu beše rošavo od
boginja, ali tek toliko da doda čar muškosti crtama koje su
više naginjale mekoći i istančanosti, a lice su mu oživljavale
nadasve bistre i blistave crne oči. Rečju, bio je to čovek koga bi
svaka žena, na poznati način, spremno nazvala veoma lepim.
Priveo me je našem borilištu, gde je, kako sam bila
odevena samo u belu jutarnju haljinu, blagoizvoleo da me nje
oslobodi, pošteĐujući me tako zbunjenosti preteranom
slobodom ličnog svlačenja: moja haljina, dakle, bi za trenut
razvezana, i ja iskoračih iz nje. Moj steznik se nametnuo kao
sledeća prepreka, koja je lako svladana zahvaljujući tome što je
Lujza vrlo spretno pružila makaze da se preseku vrpce. Tako
spade i ta ljuštura, i ja ostadoh samo u podsuknji i košulji, čiji
je otvor na grudima pružao šakama i očima slobodu kakva se
samo mogla zaželeti. Mislila sam da me više neće svlačiti, ali
sam se prevarila; moj udvarač, shodno želji ostalih, nežno me
zamoli da ne dopustim da im to malo preostalog pokrivača
uskraćuje pogled na čitavu moju ličnost. A ja, koja sam prema
njima bila isuviše povladljiva da bih im išta uskratila, i koja sam
smatrala da to malo što je na meni ostalo i nije baš sasvim važno,
spremno pristadoh na sve što se njemu sviđalo. U trenu, dakle,
moja podsuknja bi razvezana, da mi se nađe kraj stopala, a
košulja mi bi svučena preko glave, da mi i kapica, slabo
pričvršćena, ode s njom; i tako se moja kosa – koja je, da bez
sujete podsetim na to, zaista bila vrlo lepa – širom rasu u
slobodnim uvojcima po mom vratu i ramenima, sasvim
ugodno odudarajuci bojom od moje bele puti.
Sad sam, u punoj nepatvorenosti prirode, stajala pred
svojim sudijama, kojima nisam mogla da predočim neko vrlo
neprijatno obličje, ako biste izvoleli setiti se onoga što sam već
rekla o svojoj osobi – koju je vreme, što nas u izvesnim
razdobljima života lišava svakog traga draži, u tom trenutku bilo
unapredilo u pun i otvoren cvet – jer mi je nedostajalo tek
nekoliko meseci do osamnaeste. Moje grudi, koje su u stanju
nagosti uvek vrhunske tačke, i sada su tek ljupko pune, a tada su
se odlikovale čvrstinom i nepokolebljivom nezavisnošću od ma
kakvog steznika ili držača, i kao takve su mamile na kušanje
dodirom. Uz to sam bila baš onoliko visoka i vitko skrojena
koliko je odgovaralo onoj sočnoj punoći puti, uvek nadasve
blagodarnoj za čula vida i dodira, za koju sam dugovala zdravlju
i mladosti svoga sklopa.
Nisam se, međutim, još bila odrekla sveg svog urođenog
stida toliko da ne osetim veliku zbunjenost u stanju u kojem
sam se našla, mada mi je čitavo društvo, i muško i žensko,
olakšavalo to tapšanjem i svakojakim znacima zadovoljstva,
bodreći me laskavim pažnjama. Tako su me nadahnjivali
osećanjima dičenja obličjem u kojem sam se pokazivala, a koje
je, kako je viteški ustvrdio moj izabranik, beskrajno zasenjivalo
sve drugo rođeno rublje; i tako bih, da sam za iskrene morala uzeti
sve hvale kojima me ti znalci u toj prilici obasuše, mogla sebi
polaskati da sam ispit položila s najvećom odlikom velikih
stručnjaka.
Medutim, moj prijatelj, kojem sam u toj prilici jedinom
stajala na raspolaganju, zabavi njihovu radoznalost, a možda i
sopstvenu, time što me je postavljao u svakakve različne
stavove i položaje, ukazujući na svaki osobeni vid moje lepote
iz svih mogućnih uglova, i sve je to protkivao umetnutim
poljupcima i takvim raspaljivim slobodama svojih šaka-lutalica
da je pred njima nestao sav sram, a rumeni sjaj stida ustupio
mesto onom toplijem rumenilu želje, koja me je čak navodila da
u dotičnom prizoru nalazim neku osobenu slast.
Ali možete biti sigurni da u tom opštem pregledu ni moja
najosetljivija tačka nije bila pošteđena najprisnijeg obilaženja, i
svi su se složili da nemam nimalo razloga da se ustežem od
toga da budem predstavljena kao devica, kada se za to ukaže
prilika – tako su beznačajan trag ostavile tamo moje prethodne
pustolovine, i tako se brzo oštećenje od prerastezanja samo
popravljalo i gubilo, zahvaljujući mom dobu i mom prirodno
tananom sklopu u tom delu tela.
Sad, ne znam da li zato što mi je ortak iscrpeo sve oblike
gošćenja dodira i vida, ili što je bio neodoljivo naoštren za udar,
tek on hitno odbaci sa sebe odeću, a zamašna toplota stvorena u
zatvorenoj prostoriji velikom vatrom, mnogim upaljenim
svećama, pa i zapaljivom vrelinom svih ovih prizora navede ga
da skine i košulju, te njegove čakšire, još pre no što su spale,
izložiše pogledu svoju sadržinu, i ja ugledah kako neprijatelj s
kojim sam se imala nositi kruto izdiže svoju otkrivenu,
jarkocrvenu glavu.
Tada prvi put videh čemu imam da se poverim: bilo je
to jedno od onih oruđa najprikladnijih razmera, kojima majstori
rade bolje no s onim nezgrapnijim, nesrazmerno velikim.
Privivši me, dakle, čvrsto uz grudi, dok je stajao licem prema
meni, i prinevši svog kumira očito njegovom oltaru, on ga
usmeri pravo u cilj, koji je, kako sam mu izišla u susret,
odmah i pogodio, podižući mi butine na svoje kukove; i tako
sam ga u sebe primila celom dužinom, do poslednjeg centimetra,
da bih se našla nataknuta na tu baglamu užitka, grudi
prilepljenih uz njegove, dok sam mu se rukama držala za vrat,
krijući u njegovoj kosi lice, jarko rumeno od trenutnih osećanja
koliko i od stida.
Proneo me je tako jednom oko ležaja, nimalo ne gubeći
središnju učvršćenost niti se iole izmeštajući, pa me onda ničice
poleže na nj da bi započeo svoj slasni rad. Ali kako smo već bili
silno oraspoloženi i zagrejani svim uzbudljivim prizorima te
noći, mašta nam beše isuviše raspaljena da se ne bismo
rastočili u najkraćem roku; shodno tome, čim sam osetila
kako mi njegov topli mlaz obliva nutrinu, uzvratih mu
ravnom merom, da trenutno taj zanos s njim podelim.
Imala sam, međutim, još više razloga da se dičim našom
uskladenošću; jer, našavši da u meni još nisu ugašeni svi
plamenovi želje – već da ja, poput mokrog uglja, žešće gorim
tako ovlažena - moj žestoko raspaljeni momak, saosećajući sa
mnom, i napunjen za dvostruku paljbu, nastavi slatke salve s
nesmanjenim žarom. Veoma zadovoljna time, ja se zahvalno
latih da sve svoje kretnje podesim na njegovu najveću mogućnu
korist i ushićenje; poljupci, stisci, nežno mrmljanje, sve je
ulazilo u igru, dok god nas naše radosti, bivajući sve burnije i
raspusnije, ne baciše u luckasti nered, da bi nas najzad, besneći
donekle, odvele daleko od nas samih, na okean beskrajnog
zadovoljstva, u koji zajedno uronismo u potpunom zanosu
čula.
Sada su svi zameci plamsave želje, pobuđeni živim
prizorima koje sam posmatrala, dozrevali pod vrelinom ovih
pregnuća i, stičući se ka vrhuncu, damarali u meni, uzbuđujući
me neizdržljivim nadražajima.
Bila sam u pravoj groznici, luda od njihove neobuzdanosti.
Nisam više imala dovoljno prisebnosti da opažam, već sam,
odista u zanosu, samo osećala moć tako retkih i izuzetnih
izazova za uvećanje našeg zadovoljstva kakvima su se pokazali
primeri viđeni te noći.
S velikom sam radošću otkrila da je ta moć delovala i na
mog ortaka, sudeći po njegovim živim i prisnim izrazima
uživanja – iz očiju su mu sukljali rečiti plamenovi, postupci mu
behu ožareni žaokama strasti, a sve se to združivalo da uveća
moje uživanje, uveravajući me u njegovo. Uzdignuta, tako, do
najvišeg užitka koji živi stvor može podneti, do radosti
neoštećene nikakvim preterivanjem, ja najzad dirnuh onu
slatku kritičnu tačku u kojoj sam se, nipošto sprečena brizgom
moga usrećitelja, sva rastočila, te, uz predubok uzdah iz same
utrobe, čitavu svoju osetljivu dušu pustila niz onaj svoj kanal iz
kojeg joj je izlaz bio uskraćen, budući da je bio tako umilno
ispunjen i zatvoren. Odležali smo nekoliko blaženih trenutaka,
smlaćeni, nepokretni i onemoćali, sve dok se, kako se osećanje
zadovoljstva smirivalo, nismo povratili iz zanosa; onda je on
kliznuo iz mene, prethodno izražavajući svoje krajnje
zadovoljstvo, razume se, mnoštvom poljubaca i zagrljaja, kao i
najsrdačnijim rečima.
Društvo, koje oko nas beše stajalo u dubokoj tišini,
pomože mi, kada je sve bilo gotovo, da se u trenu obučem; svi su
mi čestitali na tome što sam izvanrednosti svojih draži srdačno
odala poštu, kako rekoše, primanjem dvostrukih izraza časti u
jednom susretu, što nikako nije moglo da im izmakne iz vida.
Moj ortak, međutim, sada već ponovo odeven, izrazi mi, više
svega, naklonost nimalo umanjenu okolnošću nedavnog
uživanja; devojke su me takode ljubile i grlile, uveravajući me
da u toj prilici, niti, zaista, u ma kojoj drugoj, ukoliko ja sama to
ne ushtem, neću više morati da prolazim kroz dalje javne mazije,
te da sam sada prava posvećenica, i tako jedna od njih.
Kako je u kući – da bi se izbegle gnusobe i neistančanost
drukčijeg uredenja – vladao zakon da se kavaljer drži svoje
dame, naročito za datu noć, pa čak i sve dok se poseda ne
odrekne u korist zajednice, društvo se, posle kratkog osveženja
biskvitima i vinom, čajem i čokoladom, serviranog sada oko
jedan po ponoći, rasturilo i u sobe razišlo po parovima.
Gospođa Kol je mom izabraniku i meni pripremila jedan
poljski krevet, na koji se povukosmo, da bismo tu noć okončali
u neprekidnom toku uživanja, dovoljno živog i nepreteranog da
jedinstveno zaželimo da se on nikada ne okonča. Ujutro,
posle okrepljujućeg doručka u postelji, i veoma nežnih
uveravanja u osobito poštovanje koje gaji prema meni, on je
ustao i ostavio me da se slatkim dremežom osvežim i sredim;
probudivši se, i ustavši da se obučem pre no što bi me gospoda
Kol mogla pozvati, ja u jednom od svojih džepova nadoh
ćemerče s dukatima, koje mi je on tu krišom stavio. Baš sam se
čudila velikodušnosti kakvu jamačno nisam bila očekivala, kad
uđe gospoda Kol, koju odmah obavestih o poklonu, prirodno
joj nudeći svaki udeo koji bi mogla ushteti; medutim,
uveravajući me da je gospodin i nju samu veoma štedro nagradio,
odbi da primi ikoji deo moje nagrade – ma pod kojim
uslovima, bez obzira na sve moje molbe, i na ma koji način.
Odbijajući moj dar, nije se nimalo prenemagala, zapazila
je pri tom, i onda prešla na sjajne pouke u vezi s razboritim
gazdovanjem i kesom i mesom, za šta ću biti obilato
nagradena ispoljim li opštu pažnju i saobraznost tokom svog
upoznavanja s gradom. Posle toga, opet promenivši temu, ona
se vrati na zadovoljstva prethodne noći, pri čemu saznadoh –
bez mnogo iznenađenja, doduše, jer sam već bila počela da
proničem u njenu prirodu – da je ona videla baš sve što se zbilo,
s jednog povoljnog mesta, udešenog isključivo u tu svrhu, čije
mi je postojanje rado poverila.
Tek što je ona to izrekla, u sobu nahrupi mala ljubavna
družina mojih drugarica da ponovi svoje čestitke i pažnje. Sa
zadovoljstvom sam zapazila da umor i fizički napori
prethodne noći nisu ostavili ni najmanji trag na koži njihovih
lica niti svežini njihove rascvalosti; za to je, kako mi poveriše,
valjalo zahvaliti rukovodstvu i savetima naše jedinstvene
upraviteljice. Potom su one sišle u radnju, na uobičajeni
tobožnji posao, dok sam se ja povukla u svoj stan, gde sam se
zabavila do povratka na ručak kod gospođe Kol.
Tu su me ova ili ona od tih ljupkih devojaka neprestano
zabavljale do oko pet sati po podne, kada me je spopala
neočekivana sanjivost, pa se dadoh nagovoriti da se popnem na
sprat i odspavam na Harijetinoj postelji, koja mi je svoju sobu
stavila na raspolaganje za odmor. Legoh tu, dakle, u haljinama, i
čvrsto zaspah; uživala sam, rekla bih, oko jedan sat u krepkom
odmoru, kad me prijatno uznemiri moj novi i mili kavaljer; njega
su, kad je zapitao za mene, spremno uputili gde da me nađe.
Kada je ušao u sobu i video da ležim sama, lica okrenutog
od svetlosti, prema spoljašnjoj strani kreveta, on je, bez mnogo
oklevanja, smakao svoje čakšire, zarad veće lagodnosti i
uživanja u dodiru nage kože tela; zatim je, nežno zadigavši
moje suknje i košulju sa zadnje strane, otvorio stražnji put ka
bitnom središtu zadovoljstva. Ja, opet, kako sam ležala na boku,
lica gotovo zagnjurenog u jastuk, pokazivala sam mu pune obline,
čineći se podesnom za ulazak. Pruživši se, dakle, nežno uza me,
on mi priđe odzada, dajući mi da osetim njegovu toplinu dok je
priljubljivao butine i stomak, trudeći se da onom napravom, u
čijem dodiru ima nečeg tako jedinstvenog, prodre u mene što
bolje. Probudih se, u prvi mah prilično iznenadena i uplašena,
ali, videvši ko je u pitanju, potrudih se da se okrenem k
njemu; poljubio me je i izrazio želju da ostanem u istom
položaju, pa malo podigao moju gornju butinu i, opipavši
otvor, uskoro prodro u nj što je mogao dublje; zadovoljan,
naslađujući se tako prisnim ležanjem uza me, on zaustavi svaki
pokret, i tako samo uveća zadovoljstvo, držeći me poleglu na
bok, u luku njegovog tela – poput kašika, kako on to reče;
zadnji deo mojih butina, zadnjica i krsta behu potpuno i
rahatno obuhvaćeni lukom koji su obrazovale njegove butine i
trbuh; posle nekog vremena, međutim, onaj nemirni i buntovni
zatočenik, od prirode nesklon dugom mirovanju, natera ga na
delanje, koje je on izveo sa svim uobičajenim spletom igre,
ljubljenja i sličnog, da bismo ga konačno završili obostranim
žrtvama-levanicama, iz zaliha koje prethodne noći nismo bili
iscrpli onako velikim gutljajima zadovoljstva – ili smo ih, bar,
vrlo brzo obnovili.
S tim plemenitim i prijatnim mladićem živela sam u
potpunoj radosti i stalnoj vezi. Bio je načisto sklon da me sačuva
za sebe, bar tokom jednog medenog meseca; ali njegov boravak
u Londonu nije potrajao ni toliko, jer ga je otac, koji je
službovao u Irskoj, neočekivano poveo sa sobom kad se tamo
vraćao na dužnost. Ali čak i tada bila sam sasvim blizu tome da
zadržim i tog mladića i njegovu naklonost, jer mi je on bio
predložio, a ja se s time složila, da pođem u Irsku za njim, čim
se on tamo sredi. No, u toj zemlji je naišao na naočitu i imućnu
udavaču koja mu je sasvim odgovarala, pa se opredelio za
mudrije rešenje i izbegao da pošalje po mene – mada se,
istovremeno, potrudio da primim doista velelepan dar, koji me
ipak nije mogao utešiti što sam ga izgubila.
Taj dogadaj je u našem malom društvu doveo do jaza
koji gospođa Kol, iz uobičajene opreznosti, nije žurila da
popuni; ali je zato udvojila svoj trud da mi, imajući u vidu
probitačnost utrženja tobožnje nevinosti, pribavi izvesnu
utehu za udovištvo u kakvom sam se našla; taj plan ona, u stvari,
nije nikad ni gubila iz vida, i samo je čekala na pravu osobu da joj
tako što ponudi.
Ali izgleda da je bilo suđeno da se u tome poslu sama
postaram o sebi, kao što mi je to bilo suđeno prilikom mog
prvog ogledanja na tržištu.
Već sam skoro pun mesec uživala u svim zadovoljstvima
porodičnosti i prijateljstva svojih drugarica, čiji su lični
izabranici – izuzev baroneta, koji je uskoro odveo Harijet kući –
svi odreda, na osnovu zajedništva dobara ustanovljenog u toj
kući, polagali pravo na to da u mom zagrljaju zadovoljavaju
svoju sklonost promeni; ali sam ja, s krajnjom umešnošću i
taktom, raznim izgovorima izbegavala njihove nasrtaje, ne dajući
im pri tom razloga za žalbu; a toj uzdržanosti nisam pribegla
zato što mi se oni nisu sviđali ili što mi je tražena usluga bila
gnusna, već što sam zaista bila iskreno odana svom izabraniku i
obzirna prema izborima svojih drugarica, koje, spolja gledano,
behu na izgled sasvim pošteđene svake ljubomore, ali su me
zato krišom morale još više voleti zbog moje pažnje prema
njima, koju nikad nisam predstavljala kao svoju vrlinu. I tako
su mi lagodno, i voljenoj od čitave porodice, proticali dani,
sve dok jednom, oko pet po podne, nisam otišla do jedne
voćarnice na pijaci Kovent Garden, da kupim malo voća za
sebe i svoje druge. Tada mi se dogodilo ovo o čemu će upravo
biti reči.
Dok sam se pogađala za voće koje sam htela da uzmem,
primetih da me prati neki mlad gospodin na kome mi najpre
pade u oči bogata odeća; što se ostalog tiče, nije u sebi imao
ničeg upečatljivog, sem što je bio vrlo bled i mršav, a hodao
nogama više negoli tankim. Lako je bilo zapaziti, a to pri tom
ne pokazati, kako upravo sa mnom želi da stupi u dodir; nije
skidao oči sa mene dok god nije stigao do tezge kraj koje sam
stajala, te oborio cenu voću – ili, bolje reći, platio prvu cenu
koja je za nj tražena – i tako stupio sa mnom u razgovor. Sad,
izgledom sam jamačno mogla proći kao čedna devojka, jer na sebi
nisam imala ni perja ni fumet nakinđurene gradske gospođice. Po
slamnom šeširu, beloj haljini, čistom rublju i, više svega,
izvesnom prirodnom i lagodnom lahoru stidljivosti (čiji me
privid nije nikad napuštao, čak ni u onim prilikama kada sam se,
na poslu, ponajviše ogrešivala o čestitost) nipošto nije mogao
naslutiti s kim ima posla.
Obratio mi se, i to obraćanje nepoznatog čoveka nateralo
mi je u obraze rumen koja ga je još više udaljila od istine;
odgovorih mu s nezgrapnošću i zbunjenošću koje behu sklone
da ga još više prevare, pošto je u njima zaista bilo primesa prave
iskrenosti. Ali kada je, pošto je već probio led, razgovor nastavio
drugim opštim pitanjima, ja sam u svoje odgovore ulila toliko
nevinosti, jednostavnosti, čak i detinjastosti, da je on, smela bih
jamčiti, na osnovu njih, i zato što sam mu se sviđala, bio
spreman da se zakune u moju nevinost.
Ukratko, postoji u muškaraca, naročito kad ih oko već
jednom prevari, izvesna zaliha lakovernosti о којој njihova
vladarska mudrost i ne sanja, a na osnovu koje se čak i
najoštroumniji među njima često pokazuju kao naše ludice.
Izmedu drugih njegovih pitanja našlo se i jedno o mom
bračnom stanju; odgovorih mu da sam premlada da na to
uopšte mislim još mnogo koju godinu. Na pitanje o mojim
godinama, opet, odgovorih mu, prećutavši mu jednu, da još
nisam napunila sedamnaest. U vezi s mojim načinom života,
pak, rekoh da sam služila kao šegrtkinja jednoj modiskinji u
Prestonu i da sam u grad bila došla kod rođake koju sam,
stigavši, zatekla mrtvu, te da sada živim kao pomodna
zanatlijska radnica kod jedne modiskinje iz grada. Ovo
poslednje, odista, nije mnogo doprinosilo predstavi kakvu sam
o sebi htela da ostavim, ali je i to prošlo, zahvaljujući sve većoj
strasti koju sam u njemu bila raspalila. Pošto je zatim od mene
izvukao, po njegovom mišljenju vrlo lukavo, ono što nikako
nisam ni nameravala da sakrijem – naime, moje i gazdaričino
ime, te našu adresu – on me natovari najređim i najskupljim
voćem koje je mogao naći, i posla me kući da premišljam o
mogućnim ishodima ovog doživljaja.
Čim sam stigla kući, ispričah gospođi Kol sve što se
desilo, na šta ona vrlo razložno zaključi da nikakve štete nema
ako me je i pratio, ali da – ako je to učinio, za šta je, kako joj
predosećanje kazuje, bio kadar – njegov karakter i shvatanja
treba dobro ispitati, da bi se saznalo je li to lovina vredna zamke.
U međuvremenu, pak, ništa nije lakše od moje uloge u svemu,
jer se od mene jedino traži da njene savete i uputstva savršeno
slušam do poslednjeg čina.
Sledećeg jutra – pošto je veče, kako smo kasnije saznale,
proveo raspitujući se po komšiluku o vladanju i ličnosti gospođe
Kol (od čega ništa nije moglo biti povoljnije za našu nameru u
vezi s njim) – moj nam gospodin stiže svojim kočijama do
radionice, a jedino je gospođa Kol išta znala o svrsi njegove
posete. Upitao je za nju i lako začeo poznanstvo, naručivši nešto
pomodne robe, dok sam ja sedela za stolom, ne dižući pogled,
zabavljena porubom nekog nabranog ovratnika sa krajnjom
staloženošću i jednostavnošću vredne radenice. Gospođa Kol je
odmah zapazila da prvi utisci koje sam na nj ostavila nisu
izloženi opasnosti potiranja utiscima koje bi na njega mogle
imati Lujza i Emili, koje su sada sedele uza me za radom. Pošto
se uzalud upinjao da ukrsti pogled sa mnom (jer sam ja sedela
oborene glave, i hinila tobožnju svest o krivici što sam mu,
razgovarajući s njim, omogućila da me prati i ohrabrila ga na
to), on naloži gospođi Kol da robu lično donese njegovoj kući,
i reče joj kada će je očekivati; onda je otišao, noseći sa sobom
sitnice koje je izdašno platio ne bi li se što bolje predstavio.
Za sve to vreme devojke nisu uopšte ni namirisale tajnu te
naše nove mušterije, a u prvoj pogodnoj prilici kada smo ostale
same gospoda Kol me uveri, na osnovu svog dugog iskustva u
tim stvarima, da ovoga puta moje čari nisu omašile, i da je
ona, po njegovoj nestrpljivosti, držanju i pogledima, sigurna da
je progutao mamac; jedino mu još nije poznavala karakter i
položaj, o čemu će joj njeni poznanici po gradu ubrzo dati
dovoljno podataka da bi znala šta joj valja činiti.
I zaista, njena ju je obaveštajna služba za nekoliko sati
tako izvanredno poslužila da je saznala kako osoba koju sam
osvojila nije niko drugi do gospodin Norbert, čovek rođen u
velikom bogatstvu, koje je, međutim, budući od prirode ne
najboljega telesnog sklopa, umnogome bio straćio na svoje
preterano robovanje varoškim porocima. Tokom toga kerenja on
je, ogadivši i obljutavivši sebi sve uobičajene oblike razvrata,
našao slasti jedino u lovu na device. Tako je, zaista, upropastio
zamašan broj devojaka, nikad ne štedeći para na to da dođe do
cilja, i obično je dobro postupao s njima dok god se ne umori
ili ne nasiti, ili mu neko novo lice ne olakša da se stare veze
otarasi, prepuštajući je njenoj sudbini – jer je ovakve svoje
poduhvate preduzimao samo među onima do kojih je mogao
doći nagodbom i kupovinom.
Na osnovu ovih predznanja, gospođa Kol zaključi da
takav čovek vazda predstavlja pravi dobitak, i da bi greh bio ne
iskoristiti tu mogućnost pazara na najbolji mogućan način, te da
je, po njenom mišljenju, devojka poput mene samo predobra
za nj, na svaki način i ma pod kojim uslovima.
Otišla je, dakle, u zakazano vreme u jedno od pravničkih
zdanja, do njegovog stana, koji beše velelepno namešten, s
posebnom brigom za sve pogodnosti raskoši i zadovoljstva.
Zatekla ga je kako već nestrpljivo čeka; pošto je s njim završila
tobožnji posao, upustiše se u razgovor o mnogim temama u vezi
s njenim zanatom, za koji ona reče da ide vrlo rđavo, te u vezi
sa slugama, šegrtima i pomoćnim radnicama, gde u razgovoru
napokon prirodno dođoše do mene.
Tu mu je gospoda Kol, majstorski igrajući dobrodušnu
staru alapaču, kojoj svašta izleti iz usta kad jednom počne da
lapara, prigotovila o meni priču na izgled tako verovatnu –
ubacujući ovde-onde, na najjednostavniji način, lukave pohvale
mojoj ličnosti i naravi – da ga je na kraju sasvim privolela za
svoju svrhu, dok ništa nije moglo biti bolje krivotvoreno od
njenog neshvatanja njegovih pravih namera.
Tada se on, raspaljen već do granice strpljenja, usudio da
donekle stidljivo nagovesti svoje namere i gledanja u vezi sa
mnom, s dovoljno zbrke i muke dovodeći je do toga da shvati
šta on to govori (jer se ona pravila da ne razume, dokle god je to
smatrala umesnim). Ne pokušavajući, sad, da se predstavi kao
neka aždaja-zaštitnica vrline, time što bi se predala onoj
žestokoj i uvek sumnjivoj strasnoj ljutnji, ona se, s više smisla i
dejstva, držala naravi jednostavne, dobre žene, kojoj je zlo
potpuno nepoznato, i koja je, budući da hleb sebi stiče na
pošten način, sazdana od građe dovoljno popustljive i gipke da
bi se najzad dala presaldumiti za njegovu stvar, njegovom
nadmoćnom veštinom i lukavošću. Međutim, tako je vešto
vodila stvar da su se tri do četiri puta sastali pre no što mu je
mogla dati bar zdravu nadu u njenu pomoć, jer se on – kroz
mnogobrojne jalove poruke, pisma i druge pokušaje da
direktno uspostavi vezu sa mnom – uverio da bez te njene
pomoći neće do mene doći, što je sve, u isti mah, moju prirodu
još više uzdizalo u njegovim očima, i podizalo mi cenu.
Međutim, vodeći računa o tome da stvar ne oteže toliko da
se ukaže vreme za izvesna otkrića ili slučajnosti nepovoljne za
njen plan, ona se napokon dala tobož privoleti, pukom
upornošću molbi i obećanja, a više svega zaslepljujućom
sumom čije je određenje iz njega iskamčila. Sada je već bila
prava umetnost glumiti popuštanje pred mamcem tako velike
koristi, kao izgovorom za popuštanje uopšte, i to na način kakav
bi ga mogao ubediti da ona svoje bezgrešne prste nije nikada
mešala u tako nešto.
Provodila ga je, dakle, kroz sve mogućne stupnjeve teškoća
i smetnji neophodnih da se uveća vrednost dragocenosti koju
je toliko želeo; i na kraju je toliko bio zaluđen malom lepotom
kojom sam navodno raspolagala, i toliko nestrpljiv da ostvari
svoje namere sa mnom, da gospođi Kol nije davao nikakvu
priliku da se pohvali svojim uspehom što ga je dovela do cilja
– toliko se bio raspekmezio prema svemu što ga je navodilo na
to da proguta mamac. Inače se nipošto ne bi moglo reći da, u
drugim pogledima, gospodin Norbert nije jasno sagledao
stvari, ili da nije savršeno poznavao grad, pa čak, iz iskustva, i
podvalu kakvoj je upravo nasedao.
Nama je, međutim, njegova pohota toliko išla na ruku,
toliko ga je ona zaslepljivala i podbrčkivala, da bi svako
raskrinkavanje te smicalice sada smatrao vrlo rđavom uslugom
njegovu zadovoljstvu. Uz takvo sadejstvo ga usmeravajući, čak
naglavce, prema cilju na kojem ga je želela videti, gospođa
Kol ga je naposletku dovela do toga da se potajno raduje što je
sebi tako jevtino nabavio moj izmišljeni dragulj – kupivši ga od
mene za samo trista zlatnih funti, uz stotinu za posrednicu – što
beše bedna naknada za sve njene patnje i grižu savesti što ih je
od sad, prvi put u životu, imala zbog njega podnositi.
Svi ti novci imali su da budu u celini isplaćeni smesta i na
licu mesta, odmah po izručenju moje osobe, a nisu uključivali
neke nipošto beznačajne poklone koji su mi uručeni u toku
pregovora. Za vreme ovih, opet, ja sam povremeno, mada vrlo
retko, uvođena u njegovo društvo, u prikladno vreme i na
odgovarajućem mestu; neverovatno je malo bilo potrebno, čini
se, da se podstakne moja prirodna sklonost čednosti, da bih u
njegovim očima prošla kao prava devica; sav moj izgled, svi
moji pokreti i gestovi vazda su odisali čistom nevinošću, koju
muškarci tako gorljivo traže od nas, s jedinom svrhom da se
naslade zadovoljstvom njenog uništavanja, a u vezi s kojom su,
uza sve svoje umeće, tako silno podložni prevari.
Kada je postignuta puna saglasnost u vezi sa svim
odredbama sporazuma, i obezbeđena isplata ugovorenih svota –
te je tako preostalo još samo izvršenje glavne stavke, koja se
svodila na moje potpuno predavanje njegovom slobodnom
raspolaganju i korišćenju – gospođa Kol je svoje prigovore u
vezi s njegovim stanom tako vešto protkala odgovarajućim
nagoveštajima da je on sam došao na misao, pa čak i neodložno
zahtevao da se patvorina venčanja obavi u njenoj kući. Isprva je,
zaista, govorila da nipošto nije za to... ni za hiljadu funti ne bi
pristala da za to sazna iko od posluge ili zanatskih pomoćnica...
njeno dragoceno dobro ime bilo bi zauvek uništeno... i sve se
tako pravdala. Međutim, ubedljiviji prigovori na sva druga
mogućna rešenja, dok se ona brižljivo trudila da ne ponudi
nijedno sem onih koja su takvim prigovorima podložna,
konačno je primoraše da mu i u tom pogledu izađe u susret,
kada je već na sve pristala.
Potom je dogovorena noć – uzimajući u obzir, koliko se
god to moglo, njegovo žudno nestrpljenje – a u međuvremenu
gospođa Kol nije propustila nijedno uputstvo, niti prenebregla
išta od priprema koje su mi omogućavale da časno obavim
zadatak u vezi s prividom moga devičanstva. Jedino što,
zahvaljujući prirodnoj tesnoći onog mog dela koji beše
neophodan za izvršenje plana, nisam imala potreba da se služim
onim veštačkim pomagalima koja izazivaju privremenu
suženost, ali se lako otkrivaju proverom u toploj vodi; a što
se tiče uobičajenih krvavih tragova, koji uglavnom, iako ne
uvek, prate uništenje devičnjaka, gospođa Kol me beše
upoznala sa sopstvenim izumom, koji teško da je mogao
omašiti, a o kojem će više reči biti na odgovarajućem mestu,
kad dođe na red.
Kada je, dakle, sve bilo dogovoreno i uredeno za njegov
prijem, gospodina Norberta je – u jedanaest noću, i uza sve
prateće okolnosti ćutanja i tajanstva – u kuću pustila sama
gospođa Kol, te ga uvela u svoju spavaću sobu, gde sam, na
njenoj starinskoj postelji, ležala razodevena i drhtala od straha,
ako ne baš prave device, ono možda i većeg straha tobožnje, što
me je činilo zbunjenom i snebivljivom koliko jedna prava
devica može i treba da bude; zaista, taj moj izgled teško da bi od
prave devičanske zbunjenosti i stida razlučile i oči manje
pristrasne od onih mojega ljubavnika – da ga tako nazovem,
pošto sam izraz »blesavko« uvek smatrala presvirepom porugom
muškarcima čija se naročita slabost prema nama
zloupotrebljava.
Posle uobičajenih brbljarija kakve se, u takvim prilikama,
namenjuju mladim ženama koje se prvi put prepuštaju volji
muškarca, gospoda Kol nas ostavi same u sobi, koja je, uzgred
rečeno, bila dobro osvetljena, shodno njegovoj prethodnoj želji,
čime kao da je nagoveštavao pregled stroži od onoga koji je
kasnije usledio. Čim je zatvorila vrata za sobom, gospodin
Norbert, još odeven, skoči prema postelji, gde sam se ja bila
pokrila preko glave i posteljinom se dugo branila pre no što je
on uspeo da mi do usana dođe, poljupca radi; sušta je istina,
naime, da u takvoj prilici lažna vrlina pravi veću frku i više se
opire od istinske. S usana on mi prede na grudi, od čega sam se
branila zubima i noktima, sve dok mu moje opiranje nije
dojadilo, pa je, verovatno još misleći da će me lakše savladati
ako legne uza me, za tren oka skinuo sa sebe svu odeću i
uskočio u krevet.
U međuvremenu, krišom ga osmotrivši, odmah sam
mogla da otkrijem osobu koja nipošto nije obećavala onakav
junačan čin kakav je obično potreban za juriš na devičnjake, jer
je njegova sušičava građa pre ostavljala utisak bogalja koji je
nateran na tako težak zadatak, negoli dobrovoljca za nj.
S jedva trideset godina, on je moć svoje žudi već bio
sveo na bednu zavisnost od neprirodnih izazova, dok ju je,
istovremeno, veoma malo podržavala prirodna snaga tela
iznurenog i izopačenog preterivanjem u zadovoljstvima, koja su
samo proleće njegovog života obeležila tragovima šezdesetine
zima; istovremeno, u njegovoj su se uobrazilji sačuvali sav žar i
vatra mladosti, mučeći ga i gurajući sve dublje u ponor.
Čim se našao u krevetu, on zbaci sa mene posteljinu, koju
sam pustila da mi otrgne iz ruku, pa sam sada ležala izložena
njegovim napadima kako je samo mogao poželeti; tako je sad i
posteljina bila otkrivena za pregled, pa se on, zahvaljujući mom
preturanju i koprcanju, u naporima da se odbranim, lako mogao
uveriti da nema nikakvih prethodnih priprema – mada se, da
budem pravična, pokazao kao ispitivač mnogo manje strog no
što sam očekivala od tako iskusnog razvratnika. Onda on iscepa
moju košulju, nalazeći da njome previše štitim grudi, kao i
onaj važniji put; inače je, u svemu drugom, postupao prema meni
sa svim obeležjima nežnosti i obzira, dok se majstorstvo moje
igre sastojalo u tome da iste ni najmanje ne ispoljim prema njemu.
Postupala sam, dakle, shodno svim onim istančanostima,
zebnjama i užasima koje, kako se pretpostavlja, može da oseća
jedna savršeno nevina devojka suočena s takvom novinom kao
što je dodir prvog nagog muškarca koji je kraj nje u postelji.
Teško da je, sem na silu, dobio i jedan poljubac; bar dvadeset
puta sam mu sklanjala šake sa svojih grudi, čim bi se on
zadovoljio njihovom čvrstinom i oblinom, kadrima da ih
predstave kao dotad nedirnuta dobra.
Međutim, kada se, sve nestrpljiviji u vezi s onim glavnim,
najzad bacio na mene i prvi put pokušao da me prstom
pregleda, željan da sebi prokrči dalji put, ja se gorko požalih na
njegovo postupanje: nikad ne bih rekla da će on sa mnom tako...
ja sam upropašćena... ne znam šta sve to znači... ustaću, i to
smesta... Istovremeno sam butine držala tako čvrsto stisnute da
ih snaga poput njegove nikako nije mogla otvoriti, ma
koliko da se trudio.
Otkrivši, elem, svoje prednosti, kao i da gospodarim kako
svojim sopstvenim tako i njegovim pokretima, uvideh da će
obmana biti izvedena bez greške. U međuvremenu je njegova
naprava – po razmerama jedna od onih čije ulaženje i izlaženje
jedva da se i primećuje – prilično kruto stajala naspram onoga
mi dela pristup kojemu sam prečila stisnutim butinama. No,
najzad se uverivši da ništa neće postići primenom nevelike mu
telesne snage, on pribeže molbama i ubeđivanju, na šta sam,
glasom punim srama i straha, jedino odgovarala da se plašim
kako će me ubiti...
- Gospode bože!... Ja to nisam zaslužila... nikad mi se
tako što nije desilo u životu... Čudi me kako vas nije stid,
zaista...
I sve sam tako kukala glupim i detinjastim prigovorima,
smatrajući ih najprimerenijima za izražavanje stanja užasnute
nevinosti. Međutim, pretvarajući se da najzad popuštam žestini
njegovog nastojanja delom i rečju, škrto razmakoh butine, tako
da je željeni otvor mogao tek da dodirne vrhom svoga oruđa.
Ali dok se on upinjao da ga ugura, ja mu, trzanjem tela, kao
da ga pristajem primiti iskosa, potpuno sprečih prodor, ali
istovremeno kriknuh, kao da me je probo do srca, i odbacih ga
od sebe takvom silinom da se nipošto nije mogao zadržati na
mestu, ma koliko se svom snagom trudio; to kao da ga je odista
razbesnelo, ali ne u smislu ma kakvog nezadovoljstva mojim
ćudljivim držanjem; sasvim suprotno, zaklela bih se da sam mu
zbog toga bila još draža, i da on sebi čestita na teškoćama koje
osujećuju njegovo neposredno zadovoljenje. Raspaljen,
međutim, preko svake mogućnosti odlaganja, on se ponovo pope
na mene i stade me moliti da budem strpljiva, milujući me i tešeći
najnežnijim nagovaranjem i svečanim obećanjima da će za
mene učiniti ovo i ono; na to ja, glumeći delimično popuštanje,
i malo ublažavajući gnev koji sam bila ispoljila što mi je naneo
toliko velik bol, najzad dopustih da mi raširi butine i tako
otvori sebi put za drugi pokušaj.
Međutim, tako sam pomno pratila njegovo usmeravanje
naprave mu i rukovanje njome da sam se, čim je grlo bilo i
najmanje otvoreno, u pravi čas naglo trgla – ali ne kao da
izbegavam njegov prodor, već kao da mi njegovi pokušaji u tom
smislu nanose strašan bol; tu okolnost, isto tako, nisam omašila
da propratim odgovarajućim mahanjem rukama, uzdasima i
žalbama što me povreduje... Usklici »ubijate me«, »umreću«, i
tome slični bili su najčešći. Ali sada je već – posle mnogo
ponovljenih pokušaja, u kojima nije imao ni najmanje uspeha u
stremljenju svom cilju – zadovoljstvo u njemu raslo tako brzo
da ga nikako nije mogao suzbiti ili odložiti; tako u silini i
pomami koje je u njemu nadahnulo približavanje vrhunca, on
jednom žestoko gurnu napred, čime mi je skoro razbio pažnju i
poremetio nadzor, te se smesti dovoljno duboko da u spoljnom
delu svoga otvora osetim topli izliv.
Bila sam dovoljno svirepa da mu ni to ne dozvolim da
dovrši gde je započeo, već ga ponovo odbacih od sebe, uz
najprodornije krike, kao da od bola više i ne marim da li će me
neko čuti.
Lako se dalo videti da mu se više sviđaju, da ga više
zadovoljavaju pretpostavljene pobude osujećenog postignuća,
negoli sami uspeh u njemu. Upravo sam time opravdavala sebi
sve laži kojima sam se služila da mu pružim to blaženo uživanje,
koje jamačno ne bi osetio u dodiru s istinom.
Međutim, olakšavši sebi jednim izlivom, i opustivši se, on
stade da me teši i bodri da budem raspoložena i strpljiva za još
jedan pokušaj, na koji se počeo spremati, skupljajući za nj snagu
svim podstrecima dodira i pogleda koje je mogao zamisliti;
obilazio je čitavo moje telo, i zadovoljstvo njime izražavao
oduševljeno tapšući i ljubeći, bez imalo poštede, svaki moj deo, u
najpohlepnijoj razularenosti osećanja pipanja, gledanja i
poigravanja.
Moć mu se ipak nije vraćala tako brzo, i više puta sam
ga osetila kako gura na vrata, ali snagom tako slabašnom da sam
se pitala bi li kroz njih uopšte mogao proći i da sam ih držala
širom otvorena. No, smatrao me je tako neupućenom u
prirodu stvari da ga njegova slabost nije nimalo žalostila niti
zbunjivala, pa je još dugo mučio i sebe i mene pre no što je iole
bio u stanju da svoje napade obnovi s ma kakvim izgledima na
uspeh. Ali sam ga i tada toliko zaduvavala, držeći ga na
odstojanju, da je bio skroz oznojen i zaista sasvim umoran
pre no što je uopšte uspeo da opipljivo uznapreduje.
Tako je tek u poodmaklo jutro uspeo da nešto preduzme i
prodre do pola puta, pri čemu sam ja sve vreme vrištala i
kukala zbog njegove čudesne krepkosti, i ogromnosti onoga
čime sam osećala da mi raskida utrobu. Ali najzad izmoren
takvim atletskim naporima, moj zatočnik poče da se gubi i
rado prihvata okrepljenje sna. Poljubivši me, dakle, veoma
nežno, i preporučujući mi samoj odmor, on je uskoro čvrsto
zaspao, a kada sam se u to uverila, ja se, što manje pomerajući
telo, kako ga ne bih probudila, sasvim lako i bezbedno poslužih
izumom gospođe Kol za usavršavanje znakova devičanstva.
U oba krevetska stuba kod uzglavlja, baš nekako tamo
gde se u njih uglavljivao okvir za dušeke, nalazila se po jedna
mala ladica, tako majstorski prilagodena obliku obradenog
drveta da se nije mogla otkriti ni najbrižljivijim pregledom.
Te su se ladice lako otvarale na dodir pomične opruge, a u
svakoj se nalazila po jedna staklena posudica, puna unapred
spremljene tečne »krvi«, sa po komadićem sunđera. Dovoljno
je bilo da se on blago stisne izmedu butina, pa da iz njega
iskaplje mnogo više crvene tečnosti no što je dovoljno da se
spase jedna devojačka čast. Posle toga bi se prostim vraćanjem
sunđera na mesto i zatvaranjem ladice otklanjala svaka
mogućnost otkrivanja prevare, pa čak i sumnje u nju. A sve je
to moglo da se obavi za najviše petnaestak sekundi; naime,
budući da su oba krevetska stuba bila jednako opremljena,
stvar se mogla jednako lako i praktično izvesti, ma na kojoj
strani da je žena ležala. Doduše, da se probudio baš u tom
trenutku da me uhvati na delu, svakako bi me silno postideo i
zbunio; ali kako se to nije desilo, i uz predostrožnost koju sam
bila preduzela, izgledi na uspeh bili su hiljadu puta veći od
mogućnosti da budem otkrivena.
Sada, spokojna i nimalo se ne plašeći ma kakve njegove
sumnje ili podozrivosti, ja se od sveg srca predadoh odmoru, ali
nisam mogla da zaspim; kroz oko pola sata moj ti se gospodin
ponovo probudio i okrenuo prema meni, dok sam se ja pretvarala
da duboko spavam, što on baš i nije dugo poštovao; spremajući
se da ponovi svoj nasrtaj, on me stade ljubiti i grliti, a ja se, kao
da sam se tek probudila, požalih što me uznemirava i budi iz
ono malo sna što mi je čula spaslo oštroga bola. Međutim, željan
zadovoljstva, kao i pune pobede nad mojim devičanstvom, dа je
birao samo reči kojima bi mogao slomiti moj otpor i potkupiti
moje strpljenje, što sam sada sve bila spremna da saslušam,
pouzdavajući se u one krvave tragove njegove pobedonosne
siline, koje sam sama bila pripremila – premda sam i dalje
mislila da je dobra politika još neko vreme ga ne pustiti da uđe.
Na njegove nasrtaje odgovarala sam, dakle, uzdasima i
stenjanjem, te žalbama da sam toliko povređena da to više ne
mogu podneti... uverena sam da mi je on učinio nešto
strašno... da mi je on... da je on tako zao čovek! On tada
povuče naniže čaršave i, razgledavši poprište pri treperavom
plamenu već zamiruće sveće, jasno vide moje butine, košulju i
čaršave zamrljane bojom koju je spremno prihvatio kao
devičanski izliv, izazvan njegovima poslednjim poluprodorom;
bio je tako uveren u svoj uspeh, i tako očaran njime, da se
predade radosti i ushićenju kakvima nije bilo ravnih.
Obmana je bila potpuna, i ništa mu drugo nije ušlo u
glavu sem uverenja da je otvorio još jedan nekopani rudnik, a ta
misao, pred tako ubedljivim dokazom, udvostručila je u isti mah
kako njegovu nežnost prema meni tako i njegovu vatrenu
revnost da taj put dokraja raskrči. Ljubeći me s najvećim
mogućnim ushićenjem, tešio me je i molio da mu oprostim za
bol koji mi je naneo; uzgred je napominjao da je tako moralo biti,
i da je najgore jamačno prošlo, te da bih, s malo hrabrosti i
odlučnosti, trebalo da sve još jednom ponesem, kako posle
toga više nikada ne bih doživljavala ništa drugo doli vrhunski
užitak.
Malo-po-malo, dozvolila sam da me tobože ubedi, i
pristala na njegovo traženje, pa sam neosetno raširila butine i
omogućila mu slobodan pristup. Sada je uspeo da u mene uđe
malo dublje, dok sam ja, dobro vodeći prijem, tako lepo igrala
maticu zavrtnja, da sam ga držaia daleko od lagodnog središnjeg
prolaza; umešnim uvijanjem i grčenjem veštački sam mu
otežavala ulaz, i puštala ga da u mene prodire sve za po pola
palca, uz najveći trud i moje neprekidne gorke žalbe. I tako je,
upinjući se iz petnih žila, polako prodirao da bi ga najzad
smestio u celini, zadajući time, kako je verovao, coup de grace1
mome devičanstvu.
To je meni bio znak za stravičan krik, dok je on
pobedonosno i dalje išao za svojim zadovoljstvom, ponosan
poput petla koji krilima klepeće nad svojom izgaženom
1
Završni, smrtonosni udarac (franc). (Nap. prev.).
draganom; a njegovo zadovoljstvo, zahvaljujuči i tom uverenju
u potpunu pobedu, tako je brzo raslo do vrhunca da sam uskoro
osetila njegovo zamiranje, dok sam ja prosto ležala, u ulozi
duboko povređene, daha lišene, prestravljene i smlaćene bivše
device.
Zapitali biste me, možda, jesam li sve to vreme osećala
ikakvo zadovoljstvo? Uveravam vas da ga je bilo malo ili ni
malo, sve dok, pred sam kraj, neki njegov slabašan nagoveštaj
nije nastupio mehanički, posle tako duge borbe i čestog
dodirivanja tog vazda osetljivog dela tela. Pre svega, nije mi se ni
malo sviđala osoba čije sam zagrljaje trpela iz čistog računa,
dok, isto tako, nisam baš bila ushićena sobom u ulozi takve
opajdare, bez obzira na sva moguća opravdanja za činjenicu da
sam na tu ulogu bila navedena; medutim, upravo me je ta
neosetljivost i činila u tolikoj meri gospodaricom svog uma i
svojih pokreta da sam čitavu prevaru mogla izvesti bez greške.
Najzad malo vraćena u život njegovim utehama,
poljupcima i zagrljajima, ja mu stadoh prigovarati kako me je
upropastio, i to takvim neusiljenim izrazima kakvi su samo
uvećali njegovo sopstveno zadovoljstvo sobom zbog svega što je
postigao. Nagađajući, po nekim sopstvenim zapažanjima, da bi
za njega bilo prilično povoljno poštedeti ga, ja sam se –
kada je posle nekog vremena, doduše dosta slabašno, krenuo u
nov napad – odlučno oduprla svakom daljem pokušaju;
izgovarala sam se, što je laskalo njegovoj muževnosti, da sam
tako žestoko ranjena i bolna da ne bih mogla izdržati novi
pokušaj. On me tada velikodušno prepusti odmoru, a kako je
jutro već bilo poodmaklo, daljih nasrtaja sam se oslobodila i
dolaskom gospođe Kol, za koju je on pozvonio; uz izraze
najveće radosti i ushićenja, on je pobedonosno upozna sa
svojom uverenošću u moju nevinost, kojoj je te noći bio
zadao smrtni udarac, a o čemu će svemu, dodade, dosta dokaza
videti u krvavim mrljama na posteljnom rublju.
 Možete samo zamisliti kako je žena njenog iskustva i
kova povladivala toj lakrdiji, zaluđujući ga mešavinom uzvika
stida, gneva, saosećanja sa mnom i sopstvenog zadovoljstva što
se sve ipak dobro završilo, u čemu je, verujem, jamačno bila
iskrena. I sada, s obzirom na neumesnost daljeg prigovaranja o
zahtevu da prvu noć provedem u njegovom stanu – što beše
brižljivo sračunato zarad bezbednosti od spletaka, a što je ona
pravdala mojim devičanskim užasima od same pomisli na
boravak u odajama jednog muškarca i ležanje u istoj poselji s
njim – ona me tobož poče ubeđivati da treba da odem njemu
kad god on to zaželi; pri tom bih, reče, i dalje očuvala nužni
privid rada za nju – kako ne bih izgubila, s obzirom na moju
blagorodnu narav, izglede da se dobro udam, dok bi njena kuća
u isti mah bila bolje zaštićena od mogućne bruke. Sve se to
činilo toliko razboritim i obzirnim prema njemu, da gospodin
Norbert uopšte nije ni opazio da ona zapravo ne želi da on
posećuje njenu kuću, kako vremenom ne bi otkrio izvesne
nedoslednosti s prirodom u kakvoj mu se ona prikazivala; a ta
namera je, pored toga, umnogome pogodovala njegovoj
lagodnosti i njegovom shvatanju slobode.
Prepustivši me tada odmoru koji sam tako silno želela,
gospodin Norbert ustade, a gospoda Kol, pošto je s njim
sredila sve ostale pojedinosti u vezi sa mnom, neopazice ga
izvede iz kuće. Posle toga, pošto sam bila budna, ona uđe k
meni i odade mi zaslužene pohvale za uspeh. Držeći se, isto
tako, svoje uobičajene smernosti i nesebičnosti, odbila je ma
kakav udeo u svoti koju sam bila zaradila, i time me dovela u
sigurnost one tako lagodne mogućnosti upravljanja
sopstvenom imovinom, koji je sad već bila dostigla razmere
nevelikog bogatstva, a o tome se bezbedno moglo starati i dete
od deset godina.
Tako sam ponovo došla do položaja stalne ljubaznice, i
uobičajila sam da gospodina Norberta dočekujem u njegovom
stanu kad god bi on poslao po mene nekog skoroteču, koga
sam uvek držala na odstojanju; tako sam, s mnogo opreza i
pažnje, uspela da on nikad ne pronikne u pravu prirodu mojih
veza sa gospođom Kol; ali kako se on uopšte nemarno prepuštao
udobnostima i raspusnom gradskom životu, stalna žurba u tome
smetala mu je da vodi računa i o sopstvenim poslovima, a
kamoli o mojim.
Uzgred budi rečeno, ako smem suditi po sopstvenom
iskustvu, niko nije više poštovan ni bolje plaćen od ljubaznica
onih ljudi koji, onemoćali od prirode, razvrata ili starosti, imaju
ponajmanje vajde od svog polnog života. Svesni da se žena
mora nekako zadovoljiti, oni je zasipaju hiljadama malih
nežnosti i pažnji, poklonima, maženjem i tajnama, i svoju
domišljatost iscrpljuju na pomagala i dosetke kojima bi da
nadoknade svoju bitnu manu. Kakvim sve veštinama, kakvim
sve dosetkama i istančanostima zadovoljstva ne pribegavaju da
bi nju umanjili, da bi uvećali svoje sustale snage i prirodu
nagnali da služi njihovoj čulnosti!
Međutim, njihova je nesreća u tome što su – kad posle
niza draženja, saletanja i pipanja, izazovnih položaja i bludnih
radnji najzad i postignu nekakav munjevito brz i nemoćan užitak
– istovremeno u predmetu svoje strasti raspalili plamen koji
vlastitim sredstvima ne mogu da ugase, što njihove ljubaznice
goni da sebi potraže olakšanja u rukama prvog sledećeg
muškarca kadrog da završi započeto delo; i tako oni sami
postaju svodnici za nekog miljenika okušanog i dokazanog
krepkijim i više zadovoljavajućim izvršenjem; jer u žena,
naročito našeg opredeljenja, ma koliko one naginjale dobru,
postoji jedan nadzorni deo, ili glavno središte, koje se vlada
shodno vlastitim načelima – a među ovima je najvažnije to da se,
u opštenju i s obzirom na ono što im pripada, volja nikad ne
prihvata kao zamena za čin.
Gospodin Norbert, čiji je slučaj umnogome bio baš tako
zlosrećan, premda je tvrdio da mu se izuzetno sviđam, retko je
mogao da samu glavnu radost sa mnom doživi bez priprema tako
dugih i raznovrsnih da su bile i zamorne i razdražujuće.
Ponekad bi me golu golcatu položio na ćilim, uz dobru
vatru, pa bi me po čitav sat razgledao, postavljajući me u sve
mogućne položaje koji su moje telo činili uzbudljivim za oko;
pri tom me je ljubio u svaki deo tog tela, a onaj najskriveniji i
najkritičniji ne samo što nije izuzimao, već mu je, štaviše,
ukazivao ponajviše takvog poštovanja. Uz to su njegovi dodiri
bili ponekad tako izuzetno pohotni, tako rasipno
rasprostranjeni i prodorni, da bih ja bila, potpuno razluđena
golicavim vatrama, sve dok, najzad, posle mnogo muke, ne bi
došlo do njegovog kratkotrajnog nabreknuća, koje se topilo ili
u talasu znoja ili u prevremenom jalovom izlivu kojim kao da se
drsko podsmevao mojim živim željama; ili, ako bi do nje i
došlo, kako je mucava i rastrojena bila ta izvedba, i kako je
prskanje tim nekolikim vrelim kapima bilo nedovoljno da ugasi
sve plamenove koji su me gutali!
Ne mogu da zaboravim šta mi se desilo jedne večeri, kad
sam se od njega vraćala kući, s duhom pomamljenim do stupnja
na kojem se njegov čarobni štap pokazivao nemoćnim da ga
obuzda; samo što sam zakrenula za jedan ugao, sustiže me neki
mlad mornar. Bila sam tad u onoj istoj lepoj, urednoj i
jednostavnoj odeći kakvu sam vazda uobičavala nositi, ali je u
mom koraku moglo biti izvesnog nemira nepoznatog
pribranosti hladnijih misli. On me je, međutim, odmah
zgrabio kao kakav dar, bez ikakvog cifranja prebacio mi ruku
preko ramena i poljubio me plahovito i sa slašću.
Pogledala sam ga sa začetkom gneva i osude njegove
neotesanosti, koji se pretopi u nežna osećanja kad sam ga bolje
pogledala: jer bio je visok, muževnoga držanja, naočit telom i
licem, pa sam ovo svoje osmatranje završila pitanjem šta to sve
treba da znači, i to tonom koji se više naginjao nežnosti; a oni mi
na to, s istom otvorenošću i čilošću s kojima mi je prišao,
predloži da me počasti čašom vina.
Sad, nema sumnje da bih ga bez oklevanja odbila da mi je
krv bila manje uzburkana, i da mnome nisu gospodarili nesmireni
nadražaji i želje; ali, ni sama ne znam kako, tek moje prešne
potrebe, njegov izgled, prilika – ili, ako hoćete, snažna
mešavina svega toga – uz začetnu znatiželju da vidim kraj i te
pustolovine, za mene tako nove i otud što me je smatrao za
običnu uličarku, navedoše me da bez reči prihvatim njegov
predlog; rečju, nisam slušala svoju glavu, već sam prosto
pustila da me taj ratnik uzme pod ruku tako prisno kao da me
čitavog svog veka poznaje, i da me povede u prvu zgodnu
krčmu, gde nas uvedoše u omanju sobu, iz nekog hodnika.
Tu je, jedva i sačekavši kelnera s naručenim vinom, odmah
počeo da se ukrcava; raskopčao mi je ovratnicu i, uz sočan
poljubac, odmah mi sasvim razgolitio grudi, koje stade
obrađivati s onom plahovitom požudom što premošćuje
zvanični postupak, više zamoran negoli prijatan u takvim
prilikama.
I onda, hitajući ka glavnoj tački, ne nađosmo ništa
pogodno za našu svrhu, budući da su dve-tri oštećene stolice i
klimav sto bili jedini nameštaj sobe. Bez mnogo premišljanja,
on me stojećke pribi leđima uza zid i zadiže mi suknju. Isukavši
zatim pravog razarača, on me naprosto zaslepi, dok je njime
vitlao pred mojim očima, da bi mi najzad, pristupivši poslu sa
žustrinom i nestrpljivošću koje su vrlo verovatno bile izazvane
dugim postom na moru, dao priliku da okušam njegovu snagu.
Raskrečena, i zabavljena ovim položajem, dala sam sve od
sebe da se što bolje privežem za nj.
Iako sam već bila primila jedan njegov deo, stvari ipak
nisu baš išle po mornarevoj volji; menjajući, dakle, svoj način
napada, on me privede stolu i majstorskom rukom mi položi
glavu na njegovu ivicu, da bi mi, drukčijim zadizanjem sukanja
i košulje, razgolitio zadnjicu za svog slepog i pomamnog
voditelja. Ovaj probi sebi put izmedu zadnjih polulopti, a ja
mu, prilično jasno osećajući da ne prilazi pravim vratima,
rekoh da kuca na pogrešna
- Eh – odgovori on – po oluji je svaka luka dobra.
Ipak je, odmah menjajući kurs i spuštajući pramac,
valjano usmerio brod, i poterao ga napred tako predivno
čvrstog da se sve oko njega zapenilo, i tutnu mi ga tout s
neopisivim žarom i bodrošću. S obzirom na dobro nastrojenje
u kojem sam bila kad sam mu se pokorila, i budući još tako
silno pobuđena, ja ga pretekoh i zamreh u skoro potpunoj
obeznanjenosti, čvrsto ga i grčevito stežući dok god iz njega
nisam izvukla toliko obilnu bujicu da je ona, zajedno s mojim
sopstvenim izlivom, potpuno natopila te delove sveta, pravom
poplavom gaseći pomahnitale požare mojih želja.
Kad je to bilo gotovo, zabrinuh se kako da se izgubim; jer
iako sam bila izvanredno zadovoljna razlikom između tako
tople kanonade, ispaljene u mene tako bodro, i zamornog
pipanja i igranja kojima sam dugovala za nesmirene
plamenove koji su me na taj korak i naveli, sada sam se bila
rashladila, te počela da shvatam opasnost uspostavljanja
poznanstva sa strancem, ma kako on prihvatljiv bio. Mornar je,
opet, stalno izražavao želju da sa mnom provede noć, kako
bismo produžili sa svojim prisnostima, i to je govorio s
rešenošću koja u meni probudi strah da ga se neću osloboditi
tako lako kako bih mogla zaželeti.
Ipak sam, u međuvremenu, brižljivo prikrila svoje
nestrpljenje, lako se pretvarajući da pristajem ostati s njim;
rekoh mu da samo treba da skoknem do kuće, kako bih dala
potrebna uputstva, i da ću se odmah vratiti. On je to glatko
progutao, uveren da sam jedna od onih uličnih nesrećnica koje
žive za zadovoljstvo provoda s prvim pustahijom koji se reši
da ih pokupi; takode je bio uveren da se, nedolaskom na
glavninu posla, nipošto neću odreći onoga što sam već zaradila.
Tako se raziđosmo, mada ne pre no što je, u mom prisustvu,
naručio večeru, iako sam bila dovoljno surova da ga razočaram
svojim odsustvovanjem i s nje.
Međutim, kad sam se vratila kući i ispričala joj svoju
pustolovinu, gospoda Kol mi je tako ubedljivo oslikala pravi
smisao i mogućne opasne posledice moje ludosti – a naročito
opasnosti do kojih se zdravlje dovodi takvim slobodnim
ponašanjem i olakim širenjem butina – da sam ne samo
odlučila da se više nikada u slične stvari ne upuštam tako
brljivo, koje sam se odluke do sad nepokolebljivo držala, već
sam još i mnoge dane provela u neprekidnoj strepnji neću li,
mimo same njegove prijatnosti, imati drugih razloga da taj
susret pamtim; ali sam tim bojaznima učinila nepravdu prema
mom lepom mornaru, pa ga ovim priznanjem sada obeštećujem.
Tako sam tri meseca živela sa gospodinom Norbertom,
veoma prijatno deleći svoje vreme između zabava u kući
gospođe Kol i prikladne pažnje ukazivane tome gospodinu, koji
je štedro nagradivao moje bezgranično saglašavanje sa svakim
hirom njegovog zadovoljstva, čime sam ga sasvim osvojila.
Nalazeći u meni jednoj, kako je sam rekao, sve one
raznolikosti za kojima je tragao u većem broju žena, on je,
zahvaljujući tome, umnogome izgubio svoju sklonost ka stalnim
promenama i uvek novim licima.
Međutim, što je bilo još u najmanju ruku prijatno, kao i
vrlo laskavo, ljubav koju sam mu zadahnula razvila je u njemu
takav obzir i poštovanje prema meni da je to blagotvorno
koristilo njegovom zdravlju. Naime, on je postupno, i kroz
najdirljivija ispoljenja, doveo sebe do valjanog gazdovanja
snagom, te je trajnost zadovoljstva obezbedio sebi umeravanjem
njihove učestalosti, i odustajanjem od onih preterivanja za koja
je bio tako bolesno vezan, a koja su mu načela zdravlje i
ozbiljno uzdrmala životne snage upravo u onom pogledu
zarad kojega se činio ponajviše željnim života. Rečju, postao
je istančaniji, umereniji, pa tako i zdraviji, a njegova zahvalnost
za to već je stala dobijati smer veoma povoljan po moju
sudbinu, kad mi ćud ove još jednom ote s usana čašu meda.
Njegova sestra, ledi L, kojoj je bio veoma naklonjen,
zaželela je da je otprati na lečenje u Bat, a on nije mogao da joj
uskrati takvu ljubaznost. Sledstveno tome, iako je računao da od
mene bude odvojen najviše jednu sedmicu, na rastanku me je
pozdravio srdačno, аli s nekom zlokobnom težinom u srcu, i
ostavi mi svotu daleko veću no što je njegova imovina
dozvoljavala, te vrlo nesrazmernu predviđenom kratkom roku
putovanja; međutim, ovo se završilo u onom najdužem
mogućem, na koje se samo jednom odlazi. Jer kada je stigao u
Batsku banju, on se, posle tek dva dana boravka, upustio s
nekom gospodom u pijanku, koja ga je bacila u visoku vatru, a
ova ga je posle četiri dana odnela bogu na istinu, da iz
nesvesti nije ni izišao. Da je bio pri sebi da je sačini, možda bi
me u oporuci blagonaklono pomenuo. Ovako, međutim,
izgubila sam ga zauvek, a kako ničije životne okolnosti nisu
toliko podložne prevratnim promenema koliko je to život žene
za uveseljenje muškinja, ja uskoro povratih svoju prirodnu
bodrost, i kako se, eto, još jednom nađoh brisana sa spiska
stalnih ljubaznica, vratih se u okrilje zajednice iz koje sam, na
neki način, bila izdvojena.
I dalje blagonaklona prema meni, gospođa Kol mi ponudi
svoju pomoć i savet u vezi s novim izabranikom; ali sam ja sada
živela lagodno, s dovoljnom imovinom da se, ne žureći, dobro
obazrem oko sebe. Što se tiče mojih telesnih sklonosti
zadovoljstvu, njihova je prešnost, ili osetljivost, umnogome bila
ublažena svešću o lakoći s kojom se one dadu zadovoljavati u
kući gospođe Kol, gde su Lujza i Emili terale po starom. Moja
miljenica Harijet, pak, često me je posećivala i zabavljala, glave
i srca ispunjenih srećom u kojoj je plivala sa svojim dragim
baronetom. Volela ga je nežno i postojano, iako je on bio njen
izdržavalac koji ju je, štaviše, sasvim osamostalio, lepo
obezbedivivši nju i njene.
Bila sam, dakle, izvan ma kakve redovne upotrebe svog
tela u poslu kojim sam se inače bavila, kada me je jednoga dana
gospođa Kol, saobrazno onoj stalnoj poverljivosti koju smo
između sebe održavale, upoznala s postojanjem izvesnog
gospodina Barvila, koji se koristio uslugama njene kuće, i
upravo je bio došao u grad, dok je nju ne malo mučilo pitanje
kako da mu pribavi odgovarajuću družbenicu. Teškoća je,
zaista, bila ozbiljna, jer je gospodin Barvil robovao jednoj
svirepoj sklonosti ukusa – naime, žestokoj želji ne samo da
bude nemilosrdno šiban već i da sam šiba, i to na takav način
da se, mada je nastrano mnogo plaćao onima koje bi imale
hrabrosti i volje da se pokore njegovom hiru, nalazio vrlo malo
žena koje bi odgovarale njegovoj istančanosti u izboru žrtve, a u
isti mah bile dovoljno smele i spremne da se s njim smenjuju u
njegovoj nastranosti toliko na uštrb vlastite kože. Međutim,
neobičnost te čudne sklonosti pojačavala se mladošću dotičnog
gospodina, jer ona, čini se, obično spopada osobe koje su
starošću primorane da pribegavaju takvim kušanjima, ne bi li se
ubrzao optok usporenih im sokova, te sticanje duhova
zadovoljstva prema onim omlitavelim, zbabanim delovima koji
oživljuju tek pod golicavim vatrama što ih pali surova obrada
njihovog prvog susedstva, s kojim se tako zadivljujuće slažu.
Upoznajući me s tim, gospođa Kol nije nipošto mogla
očekivati da joj ponudim svoje usluge; jer kako sam bila u
dovoljno lagodnim okolnostima, moralo me je upravo iskušenje
ogromnog zanimanja jedino uistinu navesti na to da prihvatim
takav posao; niti sam ikada bila izrazila, pa zaista ni osetila, ni
najmanji nagon niti radoznalost da bolje upoznam jednu takvu
sklonost ukusu koji obećava toliko više bola negoli
zadovoljstva svima koji ne osećaju nikakvu potrebu za tako
žestokim podsticajima.
Šta bi me, onda, podstaklo da dragovoljno pristanem na to
bolno iskustvo, znajući šta me čeka? Pa, da kažem suštu istinu,
upravo me je iznenadni hir, neočekivani prohtev da se ogledam u
nečem novom, izmešan sa sujetnom željom da gospođi Kol
dokažem svoju hrabrost, opredelio da joj, uprkos svim
opasnostima, predložim samu sebe, i oslobodim je daljeg
traganja. Tako sam je, u isti mah, i obradovala i iznenadila time
što sam tako iskreno i bezuslovno sebe samu u datoj prilici
stavila na slobodno raspolaganje i njoj i njenom prijatelju.
Međutim, moja je dobra pomajka bila tako uviđavna da
se posluži svim mogućnim obrazloženjima ne bi li me
odgovorila; ali kako sam zaključila da ona samo svedoče o
njenoj nežnosti prema meni, istrajala sam u svojoj odluci i tako
potisla svaku sumnju da sam svoju ponudu dala neiskreno ili iz
puke učtivosti. Prihvatajući, dakle, moj predlog sa zahvalnošću
gospoda Kol me je uveravala da, s obzirom na bol koji treba
da se podnese, ona nije imala srca da za tako što zatraži moju
pomoć, mada ću, uveravala me je, biti za tu uslugu bogato
nagrađena, posebno zbog tajnosti koja taj posao čini
bezbednim od podsmeha što takve stvari obično prostački prati.
Ona sama, pak, misli da je zadovoljstvo, ovakvo ili
onakvo, sveopšta luka usmerenja, pa svaki vetar koji ka njoj
duva jeste dobar, pod uslovom da nikome ne nanosi nikakvo
zlo. Ona je, isto tako, više sklona da saoseća s tim nesrećnicima
koji robuju nečemu čega se ne mogu otresti negoli što je
spremna da osuđuje te žrtve nastranih strasti koje neobjašnjivom
snagom nadziru njihovu glad za zadovoljstvom. A naklonosti
su, takode, beskonačno raznolike, kao i nadmoćne nad
rasuđivanjem, i nezavisne od njega kao što su različni ukusi
ljudi u ishrani, pa se neki osetljivi želuci groze običnog mesa, i
ukusnim smatraju samo veoma začinjena, raskošna jela, dok se
drugi, opet, diče što se takvih gade.
 Meni sada uopšte nije bilo potrebno da se takvim uvodom
hrabrim ili opravdavam; dala sam reč, i bila sam rešena da
preuzete obaveze ispunim. Shodno tome, beše dogovorena noć,
a ja dobih sva potrebna prethodna uputstva o tome kako da
postupam i vladam se. Odsudnog dana trpezarija je prikladno
spremljena i rasvetljena, pa je mladi gospodin pušten u nju da
me tu sačeka.
Onda je gospođa Kol uvela i predstavila mene; nosila sam
široku kućnu haljinu, koja je, po njenom uputstvu, odgovarala
vežbi kroz koju sam imala proći; uz najfinije rublje, i sve je
ostalo na meni bilo belo – haljina, podsuknja, čarape, čak i
satenske papučice – pa sam sasvim ličila na žrtvu koju privode
oltaru; istovremeno je od takve moje odeće bojom prijatno
odudarala tamnokestenjasta kosa, padajući mi niz vrat u dugim
kapljastim uvojcima.
Čim me je ugledao, gospodin Barvil skoči na noge, s
očitim izrazom zadovoljstva i čudenja, i pozdravi me, pa
gospođu Kol zapita je li moguće da će se tako tanano i nežno
stvorenje dobrovoljno podvrći patnjama i surovostima kakve
podrazumeva njegova narudžbina. Ona mu pošteno odgovori
kako jeste, pa, videvši u njegovim očima da ne može preterati
u žurbi da nas ostavi nasamo, izađe iz sobe, pošto mu je ipak
preporučila da se s umerenošću odnosi prema tako nežnoj
početnici.
No, dok je ona zaokupljala njegovu pažnju, moja beše
zauzeta razgledanjem obličja i ličnosti tog nesrećnog mladog
gospodina, tako neobjašnjivo osuđenog na to da se
zadovoljstvo uteruje u nj šibom, kao znanje u dečake.
Bio je izuzetno svetle kose i glatke bele kože, a činilo mi se
da nema više od dvadeset godina, mada ih je imao tri više no što
su mu moja nagađanja davala. Međutim, za tu, po njega povoljnu
grešku u proceni imao je da zahvali svojoj sklonosti punoći,
koja se ispoljavala u kratkom, zdepastom trupu i okruglom,
punom licu svežeg izgleda, koje ga je činilo sličnim Dionisu –
sem što je onaj izraz veselosti, neophodan za potpunu sličnost,
bio kod gospodina Barvila potrt nekakvom ozbiljnošću, čak
strogošću, veoma neprikladnom tom obliku lica. Odeća mu je
bila besprekorno uredna, mada je jednostavnošću sasvim
odudarala od velikog bogatstva kojim je potpuno slobodno
raspolagao; ali to je kod njega bila stvar ukusa, a ne škrtosti.
Čim je gospođa Kol izišla, on sede bliže uza me, a
njegovo se lice, okrenuto meni, ozari izrazom najljupkije
dobrote i plemenitosti, još upečatljivijim zbog nagle promene iz
krajnje strogosti, koja je – kako sam otkrila kasnije, kad sam
bolje upoznala njegovu prirodu – bila ishod uobičajenog stanja
sukobljenosti s ljudima i njihovom pizmom prema njemu zbog
toga što je rob tako neobične strasti; neumitnost telesnog sklopa
učinila ga je nesposobnim da oseti ikakvo zadovoljstvo dok god
se ne podvrgne onim neuobičajenim sredstvima njegovog
obezbedivanja kroz bol, a stalno osećanje nelagodnosti zbog
toga najzad mu je u crte lica utisnulo onaj žig zlovolje i
strogosti koji je, u stvari, bio sasvim tuđ prirodnoj blagosti
njegove naravi.
Posle prigodnog uvoda, koji se sastojao od izvinjenja i
bodrenja da svoju ulogu odigram hrabro i stameno, on stade
uz vatru, dok sam se ja latila da iz obližnjeg dolapa uzmem
potrebna oruđa – nekoliko šiba od po dve do tri isprepletene i
uvezane brezove grančice; on svaku od njih uze u ruke, dobro
opipa i osmotri s velikim zadovoljstvom, dok sam ja sve to
pratila s nekakvom drhtavom slutnjom.
Zatim smo, od zida, izvukli na sredinu sobe dugačku i
široku klupu, na kojoj se, radi udobnijeg ležanja, nalazio
duguljast i mekan jastuk presvučen pamučnim platnom. Kako je
sada sve bilo spremno, on skide kaput i prsluk, a pokretom
izrazi želju da mu raskopčam čakšire i košulju zadignem preko
pojasa, te tu učvrstim. Kada sam, sasvim prirodno, bacila pogled
prema onom ćudljivom veselniku u čiju čast se sve to
priređivalo, učini mi se da se on skoro uvukao u telo, jedva
pokazujući svoj vršak iznad izdanaka kovrdžavih dlaka koje su
mu pokrivale prepone – baš kao kad carić izviruje iz trave.
On se zatim sagnu i odveza podvezice, pa mi ih dade da mu
vežem noge za klupu – što, pretpostavljam, beše suvišno, sem
kao deo ukupnog uživanja u hiru, pošto je tu okolnost sam sebi
propisao u sklopu obreda.
Privela sam ga, dakle, klupi i, shodno mojoj ulozi,
bajagi ga silila da legne, čemu se on, posle mlakog opiranja,
igre radi, najzad pokorio; pružio se potrbuške duž klupe i, s
jastukom pod glavom, sasvim mirno, pitomo ležao, dok sam
mu šake i stopala vezala za noge klupe. Kako mu je košulja
sve vreme ostala skupljena iznad krsta, smakoh mu sada gaće
do kolena, pa mi se, ne može biti bolje i potpunije, ukazaše
njegova leđa i zadnjica; dve zdepaste i glatke, potpuno bele
obline uzdizale su se kao jastuci nad dvema čvrstim, mišićavim
butinama, dok su ih ona pukotina izmedu njih i prelaz sa njih
na krsta isturali kao izbačenu metu što, zapravo, stremi u
susret šibi.
Uzevši jednu od šiba, stadoh nad njim i, po njegovim
uputstvima, zadadoh mu iz jednog daha deset dobrih udaraca –
što sam mogla odlučnije, mirnije i jače, svom snagom svoje
ruke – tako da su pod njima drhtale mesnate polulopte. On
sam, međutim, kao da za sve to nije mario, ne obazirući se na
udarce ni koliko jastog na ujed vodene buve. U međuvremenu
sam pažljivo pratila dejstvo tih udaraca, koje se, bar meni, činilo
zapanjujuće svirepim: svaki udarac šibom ostavljao je trag na
površini tih belih grebena, dajući im tamnocrvenu boju, a
krajevi grančica koje su se povijale na stranu suprotnu meni
naročito su duboko zasecali kožu, ostavljajući u njoj udubljenje
modre brazgotine iz kojih je već kapala krv, ili se bar na njihovim
krajevima skupljala u krupne kapi. A iz nekih masnica sam čak
izvadila iverke i ocepke drveta i komadiće pokorice koji su se
odvojili od grančica šibe i zadržali u koži. Ovome se nije ni bilo
čuditi, s obzirom na svežinu spletenih prutova i oštrinu udaraca
po koži koja je čitavom površinom bila tako glatko zategnuta
preko čvrste mesnate mase pod njom da nikako nije mogla
izmaći udarcu niti se uviti pod njim.
Ja sam, međutim, bila već toliko potresena tom bolnom
slikom da sam od sveg srca zažalila što sam se u sve to
upustila, rada sam bila odustati, misleći da mu je bilo dovoljno;
ali me je on svesrdno hrabrio i preklinjao da nastavim, pa ga
udarih još desetak puta, da bih, u predahu, opet osmotrila
širenje krvavih tragova. I tako sam, očeličena prizorom
njegovog trpljenja bola, nastavljala da ga šibam, u vremenskim
odeljcima i sa povremenim predasima, sve dok nisam zapazila
kako se trza i uvija na način za koji sam nedvojbeno jasno
uvidala da nije bio ishod bola, već nekog novog i snažnog
osećaja.
Radoznala da proniknem u značenje tog novog odziva, ja
mu se, u jednom od predaha, približih – dok se on i dalje uvijao,
trljajući stomak o jastuk pod sobom – pa mu najpre stadoh
milovati one nedirnute i nešibane delove preda mnom, da bih
zatim nežno uvukla ruku pod njegove butine i osetila kako
stvari stoje spreda. Kakvo iznenadenje! Ono njegovo
pomagalo koje sam, sudeći mu po izgledu, smatrala
neopipljivim ili, u najboljem slučaju, zanemarljivo majušnim –
bilo je sada, zahvaljujući svom onom oštrom bolu i pustošenju
njegove kože straga, ne samo nabreklo do čudesne krutosti već i
do veličine koja je čak i mene uplašila. Debljina mu zaista beše
bez premca! a sama njegova glava ispunjavala mi je čitav
rukohvat! A kada se taj komad – dok je on, silno uzbuđen,
duboko disao i uvijao se napred-nazad, pod dejstvom svog
čudnog zadovoljstva – najzad pojavio na svetlosti sveća i
vatre, učinio mi se nekako nalik na obli odrezak najsvetlije
teletine i, poput njegovog vlasnika, zdepast i kratak u odnosu na
debljinu; ali gospodin Barvil, kad je osetio moju ruku na
njemu, zamoli me da bodro nastavim svoj posao, jer inače
nikad neće dostići završni stupanj zadovoljstva.
Nastavljajući tako, uvek iznova, rad sa šibom, dobro sam
bila istrošila tri snopa, sve dok, posle žestokog otimanja i
trzanja, i dva do tri duboka uzdaha, ne videh kako se ispružio
miran i nepokretan. Odmah zatim je zatražio da ostavim šibu,
što sam netom i učinila. Odvezujući ga, nisam mogla da se ne
čudim njegovoj istrajnosti u trpljenju, dok sam gledala kožu
njegove iskasapljene, iskidane zadnjice, donedavno tako bele,
glatke i sjajne, a sada pretvorene u zbrkani plet modrica, golog
mesa, oteklina i rasekotina, tako da se, kad je ustao, jedva
držao na nogama; ukratko, kao da je bio prošao kroz grm
divlje ruže.
Tada na jastuku ugledah jasne tragove obilnog izliva, dok
se onaj njegov tromi dembelan već bio povukao u svoje gnezdo,
ponovo se krijući, kao da se stidi da pomoli glavu; a ovu, čini
se, ništa drugo i nije moglo da podigne doli zasecanje
brazgotina po njenim prvim, loptastim susedima, koji su tako
morali vazda da trpe zbog ćudi lenjog nosioca te glave.
Moj se gospodin sad već bio obukao i sasvim pribrao, pa
me poljubi i posadi uza se, sam se pobočke smeštajući na jastuk
što je mogao pažljivije, budući da su njegovi mesnati jastuci
bili isuviše bolni da podnesu ma koji deo njegove težine.
Tu mi on zahvali za vrhunsko zadovoljstvo koje sam mu
pražila, i – videvši, možda, neke znake straha od odmazde
mojoj vlastitoj koži, zato što sam bila oruđe stradanja njegove –
stade me uveravati da je spreman da me oslobodi svake dužnosti
koju bih mogla smatrati obaveznom. Međutim, ako ja
slobodnom voljom pristanem da mi on učini ono što sam ja
njemu učinila, on će svakako uzeti u obzir osobenost mog
pola, njegovu tananost i manju sposobnost da podnosi bol. Te
njegove reči su me koliko ohrabrile toliko i pogodile u osećanje
časti, jer mi ni na kraj pameti nije bilo da izbegnem očekivano
kušanje – naročito jer sam dobro znala da gospođa Kol, kroz
svoju gviru, lično prati čitavo zbivanje; otud sam se sada
manje plašila za svoju kožu negoli toga da mi neće pružiti
priliku da mu dokažem svoju odlučnost. Zato moj odgovor
beše saobrazan takvom nastrojenju, mada mi je hrabrost još
bila više u glavi negoli u srcu; i kao što kukavice uvek srljaju u
opasnost koje se plaše, ne bi li se što pre otarasile tog bolnog
osećaja, i ja sam bila sasvim zadovoljna njegovom žurbom da
s reči pređe na delo.
Bilo je dovoljno da razveže uzice mojih podsuknji, i
podigne ih, zajedno s košuljom, sve do pupka, gde ih je
zadenuo za labavo vezan pojas, kako bi ih, po volji, mogao
zadići još više. Pošto me je zatim sa svih strana pomno
razgledao, s očito velikom nasladom, on me konačno položi
licem na klupu. Kako sam očekivala da me veže, kao što sam
ja njega, ispružih podlaktice, ne bez straha i lake drhtavice, ali
on reče da nipošto ne želi da me suvišno zastrašuje takvim
sputavanjem; jer, reče, iako namerava da moju postojanost
podvrgne opitu, moje trpljenje mora da bude potpuno
dobrovoljno, i stoga moram biti slobodna da ustanem u istom
trenutku kad zaključim da mi je bol nepodnošljiv. Ne možete ni
zamisliti koliko me je obavezala sama ta dozvola da ostanem
slobodnih ruku i nogu, i koliko mi je duha dalo to pouzdanje
u mene, tako da mi sad ni srce više nije marilo za to koliko će,
toj veri u čast, trpeti moja put.
Čitav moj stražnji deo, razgolićen do pola leđa, bio mu je
sad izložen na milost i nemilost; najpre je zastao na
prikladnom odstojanju, nasladujući se lakomim pogledom na
položaj u kojem sam se nalazila i sva tajna blaga koja sam mu
tako lepo izložila. Onda mi žustro priskoči i sve mi nage delove
zasu štedrim obiljem poljubaca, pa uze šibu i stade da me
šašolji nežnim šljepkanjem po mekoj drhtavoj masi zadnjice;
tako se pre igrao sa mnom negoli što me je ikako povređivao,
sve dok mi, postupno, pod jačim udarcima, te zradnje obline ne
počeše da bride sve jače koliko su bivale crvenije, što sam
znala kako po izrazitoj vrelini koja je tamo rasla tako i po
njegovim sopstvenim rečima – da to crvenilo nadmašuje
prirodnu rumen mojih drugih obraza.
Kada se tako nadovoljio diveći se svojim žrtvama i
igrajući se njima, on poče da ih udara sve jače, te mi je bilo
potrebno sve moje strpljenje da ne vrisnem, ili se bar požalim.
Naposletku me je šibao tako oštro da mi je krv izbila pri skoro
svakom udarcu, a kad je nju ugledao, on odbaci šibu, i prilete mi i
poljupcima pokupi kapi što su se počeli skupljati, a sisajući mi
tek otvorene rane umnogome mi je olakšao bol. Ali onda me je
podigao na kolena, i naterao da klečim raskrečena, pa se onaj
moj nežni deo, od prirode područje zadovoljstva, a ne bola,
lepo izloži da primi svoj deo patnje; jer je on sada, žudno ga
posmatrajući, tako usmeravao šibu da su oštri krajevi grančica
tamo žarili s takvom žestinom da od bola nisam mogla da ne
ječim i uvijam se svim telom i udovima; mora da mi je to grčenje
stavljalo telo u beskonačno raznolike položaje i tako pružalo
obilje raznovrsnih slika za nasladu oka. Međutim, i dalje sam
šibu podnosila bez glasnih jauka. Kada je, posle nekog
vremena, opet zastao, on priskoči, zaista, onom mom delu čije
su usne, kao i sva njihova okolina, osetile njegovu svirepost,
pa, obeštećujući me, zalepi sopstvene usne za njih; onda je moje
tako otvarao i zatvarao, stiskao ih i grickao mahovinu nad
njima, i sve je to činio kao u divljem strasnom zanosu i
oduševljenju, koji su izražavali neobuzdani užitak. Najzad se
ponovo dočepa šibe, pa, podstaknut mojom trpeljivošću i
raspomamljen čudnim ukusom u uživanju - obori se na moju
sirotu zadnjicu tako da je ona surovo platila za njegovu
nesposobnost da nadzire svoju strast; jer sada me je zlotvor, ne
ispoljavajući nimalo samilosti, tako sekao da zamalo nisam
izgubila svest pre no što je namah prestao da me šiba. A ipak i
dalje nisam ispustila nijedan glasan jauk, niti izrekla ma kakav
prigovor; ali u srcu sam se ne može biti svečanije zaklela da se
više nikada ne izložim takvim surovostima.
Možete misliti, dakle, u kakvom su neobičnom stanju bili
ti moji meki mesnati jastuci – sasvim natekli i presni, crveni i,
uistinu, strašno isečene kože; a povrh svega, nisam osetila ama
baš nikakvo zadovoljstvo, pa sam se čak malo i durila zbog
poslednjeg pretrpljenog bola, da bih ipak s najvećim
zadovoljstvom primila čestitanja i naknadna maženja
nanosioca mi bola.

Čim sam, tek radi pristojnosti, nabacila na sebe nešto

haljina, obzirna gospođa Kol lično nam je unela večeru, koja
bi mogla probuditi čulnost čak i nekog kardinala, uz priloženi
izbor najboljih vina; postavila je sve to pred nas i izišla,
nijednom nas rečju niti osmehom ne prekidajući niti
zbunjujući, u našim trenucima tajanstvene izdvojenosti u
kojima smo se nalazili nipošto još spremni za prijem nekog
trećeg.
Sela sam, i dalje nimalo blagonaklona prema svom
mučitelju, jer nisam mogla da ga takvim ne smatram, još više
podstaknuta na to njegovim vedrim, zadovoljnim raspoloženjem,
koje mi se činilo uvredljivim. Međutim, neophodno osveženje
čašom vina i nekolikim zalogajima hrane (pri čemu je sve vreme
vladala duboka tišina) donekle me oraspoložiše i vratiše mi
krepkost duha; a kako je već i bol počeo da slabi, dobro
raspoloženje mi se posle nekog vremena sasvim povratilo; ta
mu promena nije mogla promaći, pa je govorio i činio sve što bi
me moglo učvrstiti u tom raspoloženju, ili ga, čak, pojačati.
No, tek što je večera bila gotova, u meni nastupi
neverovatna promena, i mnome ovladaše tako snažni, a ipak tako
prijatno golicavi oseti, da sam jedva mogla da se skrasim: bol
od šibanja se sada pretvorio u tako bockavu vrelinu, tako
vatreno golicanje, da sam s nesavladljivim nemirom stala
uzdisati, stiskati butine, vrteti se i uvijati na mestu; ta golicava
vrelina, tako silno izazvana u onim delovima na koje se
uglavnom bila sručila nepogoda, otpremala je legije plamsavih,
tananih, podsticajnih duhova u naspramnu tačku i njihovo
uobičajeno središte okupljanja, gde me je njihovo komešanje
sada toliko svrbelo da sam od toga skoro ludela. Nije čudo
onda što su – u takvom mom nastrojenju, dok su me celu
proždirali plamenovi koji su gutali ostatke moje čednosti i
uzdržanosti – moje oči, presipajući se najživljom željom, sevale
prema mom ortaku vrlo jasnim znacima ugroženosti; kažem
sada »ortaku« zato što je on u tim mojim očima bivao svakog
trenutka sve prijatniji, i sve potrebniji za neposredno
olakšavanje mojih prešnih potreba.
Gospodin Barvil, iz iskustva upoznat s ovakvim
situacijama, uskoro je uvideo u kakvom se stanju nalazim, i
sasvim shvatio moju krajnju nesređenost; u prilog tome, on
skloni sto na stranu i započe uvod koji mi polaska trenutnim
olakšanjem, mada mi ovo ipak nije bilo tako blizu kako sam
zamišljala. Jer kada se preda mnom raskopčao i uzalud
pokušao da na delanje pokrene svoju lenju i mlitavu napravu,
on mi, pocrvenevši, poveri da nikakvo dobro ne valja od nje
očekivati ukoliko je sama ne uzmem u ruku eda bih ponovo
razbudila njene lenje sile, prostim osvežavanjem bola još
novih i tek smirenih krvavih brazgotina – ako se i time, a bez
novih šibanja, bude mogao podići i održati.
Svesna, dakle, da treba sama nešto da preduzmem, za svoje
koliko i njegovo dobro, pohitah da se složim s njegovom
željom; preskačući zvanične uvode dok je on samo spustio
glavu na naslon stolice tek što sam mu omogućila da nežno
oseti šibu, a već videh kako predmet mojih želja daje znake
života, da bi ubrzo, baš na dodir tim čarobnim prućem,
narastao do zaista dične veličine i upečatljivosti! Hitajući da i
meni pruži neku vajdu od njega, on me baci na klupu, ali
oživljeni bol mojih zadnjih delova, kada sam se tako teško
oslonila na njih da u se primim neobičnu glavu njegove
alatke, bio je toliki da nisam mogla izdržati. Ustala sam,
dakle, i pokušala da mu oslobodim prilaz otpozadi, sagnuvši
se i okrenuvši mu sapi; ali ni tako nisam mogla podneti
njegovo naslanjanje na me, u predanim mu nastojanjima da tim
putem uđe – stomak mu je udarao pravo u moje tako bolne
nove rane.
Šta da radimo? Oboje smo bili neizdržljivo raspaljeni, u
pravoj pomami. Ali zadovoljstvo je vazda domišljato u svoju
korist. Za tren oka me je svukao do gole kože, pa je na tepih uz
vatru stavio široki jastuk s otomana i nežno me položio na nj,
okrenutu naglavce; zatim je, držeći me samo za struk – dok sam
ja, možete biti sigurni, uživala u svim tim položajima – stavio
moje noge sebi oko vrata. Glava mi je tako bila od poda odvojena
samo mojim podlakticama i somotskim jastukom, sada
prekrivenim mojom rasutom kosom. I dok sam ja tako stajala
na glavi i rukama, on me je pridržavao na takav način da sam
mu, butinama oslonjena o grudi, pružala sjajan pogled na sav
moj zadnji deo – uključujući i pozornicu njegovog krvavog
užitka; istovremeno se središte moje prednje strane sasvim
lepo podmetalo pod predmet svoje žudnje, koji je sada stajao
čvrst i nabrekao, u stanju prikladnom da mi pruži
zadovoljštinu za sve povrede nanete susednim područjima.
Međutim, kako ovaj položaj nije baš bio najlagodniji, a
naše uobrazilje, do kraja raspaljene, nisu više mogle da trpe
odlaganje, on je najpre, s krajnjom revnošću i pažnjom, samo
smestio među usnice onu široku, žiroliku glavu svoga oruđa,
da bi ga zatim, još pomamljen uspehom s kojim je ostvario taj
prodor, celoga zabio unutra. Učinivši to, on je, nizom žestoko
izvedenih prodora, beskrajno nadmoćnim užitkom potpuno
nadjačao i potro svaki osećaj bola i nelagodnosti, izazvan bilo
mojim stražnim ranama, ili krajnje neobičnim položajem ili
preteranom debljinom njegovog raspinjača; sada su svi duhovi
moga života i osećanja strasno hitali ka poprištu sukoba, gde
nagrada zadovoljstva samo što nije pala, i gde se sve grozdilo u
jednu tačku; i tako ja uskoro primih drago mi prirodno olakšanje
za sve te preterane napore i izazove; usaglašavajući se s njima,
moj vitez istoči u mene tako bogatu bujicu balsama da je ona
omekšala i otupila sve one razdražujuće žaoke novog oblika
golicanja, koje su me tako nepodnošljivo izluđivale, i time
povrati kakvu-takvu sređenost mojim uzavrelim čulima.
Tako sam tu nesvakidašnju pustolovinu, na kraju krajeva,
doživela mnogo više na svoje zadovoljstvo negoli što mi je to
nagoveštavala njena priroda; niti je to moje zadovoljstvo,
razume se, bilo iole umanjeno obilnim pohvalama moga
kavaljera mojoj stamenosti i pristajanju na sve, pohvalama čija
je ozbiljnost uvećana poklonom koji je umnogome premašivao
moja i najveća očekivanja, mimo posebne zahvalnosti koju je
odao i gospođi Kol.
Nisam, međutim, ni u kojoj prilici bila više primamljena da
se ponovo sretnem s njim, niti da ikada ponovo pribegavam tako
žestokom pomagalu kao što je šiba, ne bi li se priroda ubrzala,
što, uzgred rečeno, smatram da deluje nadražljivo kao doza
tucanih španskih mušica – možda bolnije, ali svakako manje
opasno, i za njega možda neophodno, mada to nipošto ne važi
za mene, čijoj želji pre treba uzda negoli mamuza.
Gospođa Kol, kojoj sam, zbog tog mog pustolovnog
poduhvata, bila još draža, gledala me je sada kao devojku
sasvim po njenom ukusu, neustrašivu i, uz valjan razlog,
dovoljno istrajnu da iziđe na kraj sa svim oružjima
zadovoljstva. Shodno tim blagonaklonim shvatanjima, vodila je
računa da unapredi bilo moju dobit ili moj užitak, pa mi je,
posebno vodeći računa o prvome, našla novog kavaljera vrlo
osobenog nastrojenja, i upoznala me s njim.
Bio je to sumoran, staložen i ozbiljan stariji gospodin,
osobito sklon da uživa u milovanju i češljanju lepe duge kose; a
kako je moja kosa savršeno odgovarala njegovom ukusu, bio je
uobičajio da redovno dolazi u časovima kada sam se spremala,
pa kosu razvezivala da mi se prirodno raspe, da bi on radio s
njom šta želi; a on bi me tada zadržao po jedan čas ili nešto duže,
igrajući se mojom kosom, provlačeći kroz nju češalj, uvijajući je
oko prstiju, pa čak i ljubeći je pri tom; a sve to nije dovodilo ni
do koje druge upotrebe moga tela, niti do ma kakvih drugih
sloboda, kao da se po polu uopšte nismo ni razlikovali.
Odlikovao se još jednom nastranošću ukusa – naime,
poklanjao mi je po tuce pari rukavica od najbolje jareće kože u
jedan mah; onda bi se zabavljao tako što mi je te rukavice
navlačio na šake, pa bi im zubima odgrizao vrhove prstiju; a
za sve te budalaštine svog bolesnog prohteva stari gospodin je
plaćao mnogo obilnije no što je većina drugih davala za
opipljivije usluge. Posećivao me je sve dok god ga jak kašalj
nije uhvatio i bacio u postelju, lišavajući me tako tog izuzetno
bezazlenog i dosadnog gnjavatora, jer posle tog njegovog prvog
nestanka nikad više nisam čula za nj.
Ipak, možete biti sigurni da jedan tako uzgredan posao
nije ometao nikoju drugu delatnost, niti moје životne namere; a
život sam, uistinu, vodila sa skromnošću i uzdržanošću koje su
manje bile plod vrline negoli iscrpljene novine, sitosti
zadovoljstvom i lagodnih okolnosti, koje su me činile
ravnodušnom prema svakom poslu u kojem se zadovoljstvo i
dobit nisu izvanredno združivali, jer sam već mogla s manje
nestrpljenja čekati da mi upravo takve poslove donesu vreme i
sudbina. Naime, zadovoljavala me je svest da svoj pazar nikad
ne mogu učiniti boljim, jer sam već bila plaćena po najvišim
tržišnim cenama, pa čak i zasuta finim poklonima; pored toga,
u žrtvovanju ponekog trenutnog poriva našla sam za sebe tiho
zadovoljstvo samopoštovanja, kao i očuvanja svežine lica i tela.
Lujza i Emili zaista nisu bile tako uzdržljive kao ja, mada ipak
nipošto nisu bile jevtine i raspuštene, iako dve njihove
pustolovine kao da protivreče toj opštoj oceni, a te ću vam
doživljaje, zbog njihove jedinstvenosti, sada ispričati, počev s
Emilinom.
Ona i Lujza otišle su jedne večeri na neki bal pod
maskama – prerušene u pastira, odnosno pastiricu. Videla sam ih
pod maskama pre no što su pošle i jamačno se nigde na svetu
nije mogao naći dečak lepši od prerušene Emili, onako
svetlokose i lepo skrojenih udova. Jedno vreme su bile zajedno,
sve dok Lujza, susrevši se s nekim svojim starim znancem, nije
jednostavno dala korpu svom pastirskom pratiocu, te ostavila
Emili pod zaštitom njene dečačke odeće, koja nije bila
bogznašta, i njene opreznosti, što je, čini se, značilo još manje.
Jer Emili je, ostavši sama, bazala neko vreme po balu ne
misleći ništa, da bi najzad, jedino radi osveženja i vazduha,
skinula masku i prišla stolu za posluživanje, gde je zapala za
oko nekom gospodinu u vrlo lepom kostimu domina. Pošto mu
se očito dopala, on poče da joj se udvara i brblja s njom. Posle
malo razgovora, u kojem se Emili očito više istakla svojom
dobrom naravi i lakomislenošću negoli razboritošću, domino
poče da joj žestoko izražava naklonost; malo-pomalo ju je
odvukao do neke klupe u dnu maskenbalske dvorane, i
posadio je uza se, pa joj je stiskao šake, štipao obraze, hvalio
njenu lepu kosu i igrao se njom, diveći se njenoj svetloj koži,
a u svem tom udvaranju bilo je nečega čudnog, što je sirota
Emili, ne shvatajući tajnu, pripisivala njegovoj posebnoj
naklonosti prema njenom kostimu. A od prirode ne budući
najsvirepija u svom zanatu, ona pristade i na razgovore o
suštinskome.
U tome je, međutim, i bio čitav čvor nesporazuma;
domino ju je zaista shvatio kao onoga za kog se izdavala – kao
lepog dečaka devojačkih crta – a ona, potpuno zaboravljajući
svoju odeću, i budući, naravno, sasvim daleko od njegovih
namisli, shvatila je da su joj sva laskanja i ponude dati kao ženi,
dok su oni usledili baš zato što je domino nije smatrao takvom.
Međutim, ta dvostruka greška razvila se s obe strane tako
daleko da se Emili – videvši u njemu, po onim delovima odeće
koje mu kostim nije skrivao, samo uglednog gospodina, ali i
zagrejana vinom kojim ju je on obilno častio, te
maženjem kojim ju je obasuo – dade ubediti da pođe s njim u
neko javno prenoćište; i tako se, gubeći iz vida sva upozorenja
gospođe Kol, sa slepim pouzdanjem stavila u njegove rukе, da
je vodi kuda mu padne na um. On, pak, jednako zaslepljen
svojim željama, i budući da je njena krajnja jednostavnost
pogodovala njegovoj obmani više negoli najistančanija
mogućna umešnost, bez sumnje je pretpostavio da je odvojio
nekog mekušnog blesana, podesnog za njegove svrhe, ili čak
nekog stalnog ljubimca koji mu je slučajno dopao šaka, a
savršeno ga dobro razume i uklapa se u njegove namere. No,
kako god bilo, on doveze Emili kočijama u jedan veoma lep
stan, s posteljom naravno; ali ona nije umela reći je li to bila
neka javna kuća ili ne, pošto je sve vreme samo s njim
razgovarala. Ipak je, kada su ostali sami, i kada je njen
enamorato pristupio onim krajnostima koje odmah otkrivaju
pol, veoma dobro zapazila da se ni na koji način ne može
opisati ona mešavina ljutnje, zbunjenosti i razočaranja koja se
pojavila na njegovom licu, praćena žalosnim usklikom:
- Gospode bože, žena!
To joj je, naravno, odmah otvorilo oči, do tad zatvorene
čistom glupošću. Međutim, on kao da je nameravao da taj svoj
gubitak nadoknadi, pa je nastavio da se igra i mazi s njom, ali s
tako izrazitom promenom raspoloženja iz krajnje topline u
hladnu i nabusitu učtivost, da to čak ni sama Emili nije mogla
da ne zapazi, pa je sad zažalila što se nije više obazirala na
upozorenja gospođe Kol protiv upuštanja u ma kakve veze sa
nepoznatima. A onda je, za preteranom stidljivošću, usledilo
preterano poverenje; smatrala se toliko stavljenom njemu na
milost i nemilost da je trpeljivo izdržala čitav njegov uvod. Jer
njemu se najzad – da li zato što su ga utisci tako velike lepote
naveli da joj oprosti pol, ili zato što je slika njenoga tela u
takvoj odeći i dalje pothranjivala njegovu prvu obmanu –
postupno vratio zamašan deo njegove prvobitne topline; pošto je
Emili sve vreme držao u neraskopčanim čakširama, sada joj ih
skide do kolena. Nežno je terajući da se povije napred, i glavom
osloni na ivicu kreveta, postavio ju je tako da mu se lepo ukazao
dvostruki put izmedu dvojnih istaknutih stražnjih oblina; i bio se
tako nesumnjivo zaputio pogrešnim pravcem da je devojku i te
kako uplašio da će izgubiti nevinost o kakvoj nije ni sanjala.
Međutim, njene žalbe i nežan ali odlučan otpor obuzdaše ga i
vratiše mu pribranost, te on najzad okrenu glavu svoga konjica
pravim putem, pri čemu se njegova mašta verovatno u najvećoj
mogućnoj meri koristila onim sličnostima koje su odgovarale
njegovom ukusu, i konačno dospe, s mnogo muke i buke, do
kraja putovanja. A posle toga ju je sam izveo i otpratio dve do
tri ulice, dok nisu našli kočije, pa joj čak dao i poklon ništa
manje vredan od onoga kakav bi inače mogla da očekuje, i
ostavio je, s dobrim preporukama kočijašu, koji ju je, po
njenim uputstvima, dovezao kući.
Istoga jutra je Emili sve to ispričala gospođi Kol i
meni, s vidljivim tragovima straha i zbunjenosti koji su joj kao
žig još bili utisnuti u lice. Gospođa Kol na to napomenu da ima
malo nade da se njena nesmotrenost – budući da potiče iz
urođene lakoumnosti – izleči drukčije doli ponavljanjem
ozbiljnih iskustava. Ja, opet, rekoh da ne mogu shvatiti kako je
moguće da se među ljudima razvije takav ukus, koji nije samo
sveopšte gnusan već i besmislen i nezadovoljiv, jer, prema
mojim predstavama i iskustvima, nije prirodno na silu spajati
tako nesrazmerne stvari. Gospoda Kol se samo osmehnula mojoj
neukosti, i nije rekla ništa da me razuveri, jer se to i nije moglo
postići drukčije doli očitim dokazom; do ovoga sam došla
nekoliko meseci kasnije, posredstvom zaista jedinstvene
slučajnosti, koju ovde valja opisati kako se više nikad ne bih
morala vraćati na tako neprijatnu temu.
Za jednu nameravanu posetu Harijeti, koja se bila
nastanila u Hempton Kortu, iznajmila sam bila kočije, da tamo
odem s gospođom Kol, koja je pristala da mi pravi društvo;
međutim, neki neodložan posao omeo ju je u tome, pa sam
morala da na put krenem sama; ali jedva što smo prešli trećinu
puta kad puče jedna od osovina kola, iz čega sam imala sreću da
se izvučem bezbedno i bez povreda, te da se sklonim u nekakvu
drumsku mehanu, prilično valjanog izgleda. Tu mi rekoše da će
druge kočije naići za najviše dva do tri sata, pa sam odlučila da
ih radije sačekam negoli da mi propadne izlet radi kojega sam
već bila prevalila toliki put, i koji sam baš želela; tako su me
uveli u veoma čistu i lepo uredenu sobu na poluspratu, koju sam
bila iznajmila da sačekam kočije.
Dok sam se tu zabavljala gledanjem kroz prozor, pred
vratima se zaustavi laki jednopreg na dva točka, iz kojega
iskočiše dva gospodina; izgledalo je da su svratili tek da nešto
prezalogaje i osveže se, jer su naložili da im konj i kola budu
spremni čim ponovo izađu. Ubrzo začuh vrata susedne sobe, u
koju su bili uvedeni, okruženi živom pažnjom mehanske
posluge; a čim su bili posluženi, čula sam kako iznutra
zaključavaju i zamandaljuju vrata.
Duh znatiželje – nimalo neočekivan, jer ne znam kad
sam ga bila lišena – podstače me da, bez ikakve posebne
sumnjičavosti niti ma kakvog drugog podstreka, osmotrim te
ljude i njihovo ponašanje. Pregrada izmedu naših soba bila je od
onih pokretnih, koje se dadu ukloniti, kako bi se, povremeno,
sobe pretvorile u jednu prostoriju, za potrebe nekog većeg
društva. Sad, ni najpodrobnijim pregledom nisam mogla da
otkrijem ni trag kakve gvire, koja okolnost jamačno nije izmakla
pažnji ni druge strane, one u susednoj sobi, kojoj je bilo
mnogo stalo do toga da u tom pogledu ne omaši. No, najzad sam
zapazila zakrpu od papira u boji drvenih ploča od kojih je
pregrada bila načinjena, i pretpostavila sam da ona pokriva neki
nedostatak; medutim, zalepljeno parče hartije nalazilo se tako
visoko da sam do njega mogla dospeti samo ako stanem na
stolicu, pa sam ga tako, vrhom ukosnice, uskoro i probušila.
Sada sam, priljubljujući oko uz papir, odlično videla čitavu sobu,
po kojoj su dva mlada momka ganjala i vukla jedan drugoga, u,
kako sam zamišljala, obesnoj i nevinoj igri.
Stariji je, po mojoj najpribližnijoj proceni, mogao da ima
oko devetnaest godina, i bio je visok mio mladić, u belom
porhetskom odelu, sa zelenom somotskom kapom na
kovrdžavoj vlasulji.
Mlađi nije mogao imati više od sedamnaest i bio je
belokož, rumen, sasvim dobro skrojen – da uistinu rečem,
vrlo sladak i lep momak; takode je bio, mislim, dečak sa sela,
sudeći po kaputu i pantalonama od zelenog pliša, belom prsluku i
čarapama, i jahačkoj kapi na žućkastoj kosi, dugoj i puštenoj u
prirodnim uvojcima.
Jasno sam videla kako stariji veoma pažljivo ispitivački
osmatra svuda po sobi, mada mu se verovatno mnogo žurilo i
previše je bio zagrejan; na svaki način, prevideo je vrlo mali
otvor koji sam bila napravila, naročito na visini na kojoj se
nalazio, dok je moje priljubljeno oko sprečavalo da se rupica oda
svetlošću; najzad stariji mladić reče nešto svome drugu, a izgled
stvari se namah korenito izmeni.
Јег sad taj stariji stade grliti, stiskati i ljubiti mlađega,
stavljati mu ruku u grudi i ispoljavati druge tako očite znake
ljubavnih namera da sam ja zaključila kako taj drugi mora biti
prerušena devojka – u kojoj mi je grešci priroda svesrdno
pomagala, jer je i sama jamačno pogrešila dajući tom dečaku
muško obeležje.
U plahosti svojih godina, i kako su bili skloni da do
kraja ostvare namere u pogledu besmislenog zadovoljstva –
prihvatajući opasnosti najgorih posledica, jer mogućnost da
budu otkriveni nipošto nije bila neverovatna – oni najzad
pristupiše i radnjama koje su mi odmah jasno predočile koga
vidim pred sobom.
Imala sam strpljenja da do kraja odgledam gnusni prizor
koji su izveli, samo da bih sakupila više činjenica i učvrstila
svoju odlučnost da ih, kako sam nameravala, kaznim po
zasluzi. Shodno tome, kad su se, ponovo uređeni, spremali da
izađu, požurila sam, puna gneva i ogorčenja, i skočila sa stolice
da bih celu kuću digla na noge, ali sam to učinila s tako
nesrećnom naglošću, da mi je noga zapela o neki čavao ili čvor
u podu, pa sam s takvom silinom pala na lice da sam na podu
ostala bez svesti; i tako sam jedno vreme ležala, sve dok mi neko
nije pritekao u pomoć. Otud su ona dva nitkova – uznemirena,
pretpostavljam, treskom u susednoj sobi – imala više negoli
dovoljno vremena da se bezbedno izgube; a to su, kako sam
saznala, učinili u žurbi koju niko nije umeo da objasni, dok god
ja nisam došla sebi i dovoljno se sabrala da govorim, pa osoblje
kuće upoznala sa razmenom čiji sam očevidac bila.
Kad sam se ponovo našla kod kuće, i ispričala joj čitavu
pustolovinu, gospođa Kol mi vrlo trezveno napomenu da će se
tim zlikovcima sve to bez sumnje osvetiti, ranije ili kasnije,
time što će ih jednom uhvatiti, iako su sada uspeli da se
izvuku. I još reče da bih ja, da sam pomogla njihovom hvatanju
u datoj prilici, imala mnogo više nevolja i pometnje nego što
mogu zamisliti, jer što se manje govori o samoj toj stvari, to
bolje; najzad reče da ona, iako može da bude optužena za
pristrasnost zato što je to opšta stvar svih žena, iz čijih usta
takva nastrana sklonost uzima i nešto više od hleba ipak ne
može pristati na ikakvo mešanje strasti, koju izjavu od nje
iznuduje čisti obzir prema istini; a istina je da se ta besramna
strast, ma kakva dejstva imala u drugim vremenima i zemljama,
čini osobenim prokletstvom našeg, engleskog neba i podneblja, i
da je svima koji njoj robuju vidljivo utisnut nekakav kužni
znak, bar u engleskom narodu; jer od mnogobrojnih ličnih
poznanika koji pripadaju toj feli, ili su bar pod sveopštom
sumnjom za takvu besramnost, ona ne bi mogla izuzeti ama
baš nijednoga čija priroda nije i u svim drugim pogledima
potpuno bezvredna i dostojna najvećeg prezira, budući lišena
svih muških vrlina, a puna samo najgorih poroka i ludosti
našeg, ženskog pola; otud ti ljudi, in fine, jedva da su više
odvratni negoli smešni u svojoj čudovišnoj nedoslednosti
izbegavanja i preziranja žena, uz istovremeno stalno
podražavanje njihovom ponašanju, držanju, pućenju usana,
treptanju i, uopšte uzev, svim onim tričavim načinima
prenemaganja koji ženskinju bar bolje pristaju negoli tim
bespolnim muškim gospodicama.
Ovde, međutim, perući od toga ruke, ponovo se
predajem toku svoje povesti, u koju mogu sasvim prikladno da
uključim strašnu Lujzinu ludost, jer sam i sama imala u njoj
udela; a i obavezala sam se da je ispričam eda bih odala
priznanje sirotoj Emili. Ta će priča, isto tako, dodati još jedan
primer hiljadama onih koji potvrduju stav da nema mere
raspusnosti koju žene nisu kadre prekoračiti, kad jednom
izgube nadzor nad sobom.
Jednoga jutra, dakle, kada su gospođa Kol i Emili bile
otišle nekuda na ceo dan, prepuštajući brigu o kući Lujzi i meni
(da služavku ne pominjem), dok smo dokoličile gledajući kroz
izlog, sin neke sirotice, koja je njega i sebe jedva prehranjivala
krpeći čarape u jednom ćepenku u susedstvu, ponudi nam kitice
cveća iz svoje prepune košarice; prodajući cveće, naime, ubogi
dečak je pomagao majčinom izdržavanju kuće; za neki drugi
način zarađivanja, naime, nije ni bio sposoban, jer je bio ne
samo potpuno zaostao, ili idiot, već je i tako mucao da se
nikako nisu mogli razumeti ni glasovi na iskazivanje kojih bi ga
uopšte navelo ono uvrh glave pet-šest njegovih osnovnih,
životinjskih misli.
Dečaci i posluga iz susedstva dali su mu nadimak
Dobrodušni Dik, zato što bi blagorodni blesavko odmah, bez
imalo oklevanja, činio sve što mu se kaže, kao i zato što od
prirode nije bio sklon nevaljalstvu; a uz to je on, uzgred budi
rečeno, bio savršeno lepo građen, čvrst, snažnih udova, visok
za svoje godine i jak kao konj, te, povrh svega, lepolik; otud
on, u celini uzev, nipošto nije bio osoba za potpuno
odbacivanje, ukoliko bi se, u korist suštine, mogli prenebregnuti
neoprano lice, zamršena kosa koja je vapila za češljom i odeća
toliko dronjava da se on, po tome što je pokazivao, sasvim lepo
mogao takmičiti sa svakim paganskim mudracem.
Tog momka smo često viđale i kupovale od njega cveće,
iz čistog saosećanja, i ni zbog čega drugog; ali baš u trenutku
kad je tako stajao i pokazivao nam svoju korpu, Lujzi iznenada
pade na um neobičan hir, pobuđen bolesnim skretanjem
mašte, pa ga je, ne pitajući me, pozvala da uđe i počela da
razgleda njegove buketiće, da bi izabrala dva – jedan za sebe,
jedan za mene; izvukla je i olako mu dala pola funte u zlatu, kao
da je odista očekivala da joj vrati kusur; ali mladić nam,
češkajući se po glavi, znacima jasno dade do znanja da za tako
što nije sposoban, dok se upinjao da nam to i rečima objasni.
- Pa dobro, onda, dečače – reče na to Lujza – pođi sa
mnom gore, da ti dam što ti pripada.
Istovremeno mi je namignula i pozvala me da pođem s
njom, što sam i učinila, ostavljajući radnju pod nadzorom vrlo
nam odane služavke.
Dok smo se penjale na sprat, Lujza mi šapatom reče da je
osetila neobičnu želju koju bi da zadovolji, ako i za tog zaostalog
momka važi ono opšte pravilo da kod takvih nesrećnika priroda
najboljim telesnim darovima nadoknađuje uskraćenost viših
umnih moći. Istovremeno me je molila da joj pomognem u
zadovoljavanju tog hira. Nepristajanje nikad nije bilo moj
porok, i sada sam bila tako daleko od protivljenja tom
nastranom prohtevu, da sam, nagrižena istim crvom, i
zahvaljujući zaveri moje radoznalosti s njenom, naglavce uletela
u poduhvat, od svoje vlastite volje.
Shodno tome, čim smo ušle u Lujzinu spavaću sobu, ja
sam, dok ga je ona zamajavala biranjem buketića, prva krenula
u napad. Elem, kako nije imao mnogo smisla pribegavati ma
kakvim merama sem prirodnih, ja ubrzo počeh da se vrlo
slobodno ponašam s njim, mada su ga iznenadenje i zbunje-nost
mojim prvim poduhvatima navodili da moje navaljivanje prima
dosta nezgrapno, utoliko što je stidljivo odskakao i povlačio se;
ali, malo-po-malo, opustio se, zahvaljujući tome što sam ga
hrabrila očima i šaljivim čupkanjem njegove kose, milovala mu
obraze i sitnim nepristojnostima jasno mu predočavala šta imam
na umu; sve je to samu prirodu uzbudilo na najslađi način, pa
smo, kako je iz mrtvila bio pokrenut da oseća samoga sebe, sred
sveg bezazlenog smeha i keženja koje sam kod njega izazvala,
mogle da zapazimo kako mu se u očima pali vatra i, razlivajući
mu se po obrazima, meša svoj blesak s rumenilom obraza.
Rečju, čuvstvo životinjskog zadovoljstva jasno je sijalo na licu
idiota, ali zbunjen novinom prizora, ipak nije znao kuda da
gleda ili da se dene, već je samo stajao, pitom i nepokretan,
budalasto se smešeći, usta poluotvorenih u bleskastom ushitu,
pokorno puštajući da s njim radim šta hoću. Ispustio je svoju
korpicu iz ruke, ali se o njoj pobrinula Lujza.
Sada sam već, ne samo jednom, bila otkrila i opipala
njegove butine, čija se koža činila gladom i svetlijom naspram
grubosti, pa i prljavosti njegove odeće, baš kao što zubi crnca
izgledaju belji naspram okolne crnoće. Zaista, lišen pameti,
lišen razuma, on je bio obilno nagrađen ličnim bogatstvima
kao što su put – čvrsta, puna i bogata sokovima mladosti – i
krepki, jaki udovi. Moji prsti dođoše sada već i do onog pravog,
istinski osetljivog struka, koji se raduje dodiru, pa čak deblja i
raste pod njim, umesto da se povlači; tako me ti moji prsti
prijatno obavestiše da su stvari toliko zrele za otkriće koje smo
bile naumile da su već isuviše moćne za stege koje su bile
spremne raskinuti.
I tako učkur koji sam razvezala i krpa od košulje koju sam
uklonila, a koja nije mogla da pokrije ni četvrtinu stvari, otkriše
najzad čitavo merilo idiotove izuzetnosti, nabreklo u punom
sjaju. Ali kakva je samo bila ta naprava! Svakako je bila tako
ogromna da je, mada smo bile spremne da vidimo nešto sasvim
neuobičajeno, ipak prevazilazila svaku meru, pa tako i naša
najveća očekivanja, zapanjujući čak i mene, koja nisam bila
naučila da imam posla sa sitnicama. In fine, taj komad je veoma
dobro mogao da posluži kao uzor za pokazivanje; njegova
ogromna glava je, bojom i veličinom, dosta nalikovala
prosečnom ovčjem srcu; na širokoj površini njegovog trupa
bezbedno su se mogle bacati kocke; dužina mu je takode bila
ogromna, a bogati dodatak donjih ćemera s blagom, velikih po
razmerama, a skupljenih i sapetih u plitkim naborima,
pomagao je da se ispuni oko i upotpuni dokaz da mladić nije
sasvim uzaludno blentav; jer je taj njegov ponos očito
dokazivao da je mladić nasledio čak i previše one vrline
veličanstvenosti kojom se odlikuje njegovo inače krajnje
nesrećno stanje, i koja daje osnova za prostačku izreku
»Budalina igračka je dami drug u igri«. I ta izreka zaista nije
bezrazložna, jer, uopšte uzev, u ljubavi, kao god u ratu,
pobeduje upravo najjače oružje. Priroda je, rečju, za njega tu
učinila toliko da se možda smatrala neobaveznom da išta više
učini za njegovu glavu.
 Meni, pak, koja iskreno nisam imala druge namere doli da
svoju radoznalost zadovoljim samo videvši ga, sasvim je
dovoljno bilo, uprkos iskušenju s kojim sam se tako oštro
suočila, što sam samo podigla to majsko drvce, da ga moja
druga ovenča; jer u taj mah sam, lako čitajući Lujzine želje u
njenim vrlo jasno žudnim očima, već dobrano zagazila u ulogu
svodnice, i značajnim rečima ohrabrenja podsticala je da
pustolovinu izdrži do kraja, mada njoj takva podrška nije baš
bila tako potrebna; takode sam joj nagovestila da ću ostati uz
nju, da do kraja odgledam predstavu, pri čemu sam imala
nameru da zadovoljim svoju novu radoznalost, te vidim kakve će
pojave delatna priroda podstaći u zaostalome, tokom ovog
Lujzinog blagonaklonog lečenja ljubavlju.
Lujza, čiji se prohtev raspalio – a koja se, poput vredne
pčele-radilice, nije libila da nektar pobere i s tako retkog
cveta, makar da ga je našla i na hrpi smeća – bila je itekako
spremna da se okoristi mojim ustupkom. Snažno podstaknuta
sopstvenim željama, dakle, a i mnome obodrena, ona odmah
odluči da prihvati opasnosti okušavanja snaga s idiotom, koji je
sad već bio blagorodno raspaljen za njene svrhe, zahvaljujući
svim onim nadražajima kojima smo se poslužile da načela
zadovoljstva delotvorno pokrenemo, i da opruge organa koji mu
služe zategnemo do samoga kraja; i, sledstveno tome, stajao je
krut i napet, gotov da prsne od krvi i duhova koji su ga
prepunjavali i uvećavali – do gromadnosti! Ne, to nikada neću
zaboraviti!
Onda je Lujza uhvatila ručicu koja joj se tako primamljivo
nudila, i njome povukla poslušnog mladića za tim njegovim
glavnim oruđem, da korakne unazad, prema postelji; tome se on
veselo predavao, gonjen nagonima i očito podbadan mamuzama
želje.
Zaustavivši se, dakle, na postelji, Lujza se predade tako
joj dragome padu na leđa i povi se unazad koliko je god mogla,
meko se oslanjajući ledima o jastuke i nikako ne ispuštajući
ono što je držala; postaravši se da svoje haljine prikladno
zadigne, valjano je otkrila butine, pa joj se ukaza, uzdignuto,
lice riznice ljubavi: ružousno ispupčenje tako je lepo
predočavalo rudničko okno iza sebe da ga čak ni veći duduk ne
bi mogao promašiti. Nije pogrešio ni Dobrodušni Dik; jer
Lujza, potpuno spremna da se s njim uhvati u koštac i
nestrpljiva za ma kakvu dangubu ili odlaganje, pravovaljano
usmeri vrh one rude i pohita joj u susret, pomamljena lakomim
prohtevom, eda bi je dočekala dobrodošlicom; takva žestoka
delatnost obeju strana prouzrokovala je tako bolno rastezanje da
je Lujza oštro kriknula, kao da je nepodnošljivo povređena,
da je ubijaju.
No, bilo je prekasno; nevolja je bila izazvana, i sila se
isuviše razmahala da bi se dala obuzdati; jer sada je taj ljudski
mehanizam, snažno pobuđen čulnom strašću, tako muški
osetio svoje prednosti i nadmoć, tako je nepodnošljivo, uz to,
osetio žaoku zadovoljstva, da je, ludeći od nje, svojim
radostima počeo davati odlike pomame od koje sam brižno
zadrhtala za nežnu Lujzu. U tom odsudnom trenutku spoja,
činio se većim od sebe samoga: njegovo lice, ranije tako lišeno
smisla, pa i izraza, sada kao da se prozračilo važnošću čina
kojem se bio predao. Ukratko, nije se bilo šegačiti s njim. Ali, za
divno čudo, što je po sebi bilo dovoljno prijatno, i ja sam sama
bila nagnana na nekakvo strahopoštovanje prema njemu,
dostojno strašnoj snazi koja je odlikovala njegove pokrete; iz
očiju su mu tukli plamenovi, lice mu je gorelo vrelinom koja
mu je davala drugi život, zubima je škripao, a čitav kostur
potresala mu je neobuzdana žestina; sve je to opipljivo
dokazivalo pustošnu divljačnost sile kojom je na nj delovao
praiskonski nagon. Probijajući se i gurajući sve pred sobom,
dakle, lud i podivljao kao poterom izbezumljeni jelen, on je oštro
orao nežnu brazdu, potpuno neosetljiv za Lujzine žalbe. Ništa
ne može da zaustavi, ništa ne može da obuzda pomamu s kojom
je, čim se glava našla unutra, slepim nadiranjem načinio mesta i
za sve ostalo, probadajući, kidajući i rušeći sve prepreke.
Razvaljena, pocepana, ranjena devojka vrišti, otima se, zove
me u pomoć, moli da je spasem, i pokušava da se iščupa ispod
mladog divljaka, da ga odbije od sebe. Ali, avaj! sve je uzalud!
Pre bi njen dah mogao da smiri ili suzbije vejavicu negoli što je
sva njena snaga kadra da suzbije tako snažan napad, ili da ga
odvrati od njegovog puta. I zaista su svi njeni pokušaji
otimanja bili tako nezgrapni i nasumični da su samo doprinosili
njenom većem zaplitanju i gubljenju u spletu njegovih
snažnih ruku; tako je zaista doslovno bila nataknuta na kolac, i
primorana da to izdrži, ili da umre. Kako je on, opet, bio pod
potpunom vlašću nagona, izrazi njegove životinjske strasti,
prožeti nekakvom divljačnošću, bili su pre gušenje negoli
ljubljenje, izmešano s nestrpljivo žderavim ljubavnim ujedima
po njenim obrazima i vratu – a njihovi tragovi neće se izgubiti
tokom više potonjih dana.
Jadna Lujza je, međutim, sve to podnela, na kraju
krajeva, mnogo bolje no što se dalo očekivati; i mada je patila, i
to veoma mnogo, ipak je, shodno dobroj staroj svrsi, patila sa
zadovoljstvom, te uživala u svom bolu. I uskoro, dejstvom
raspojasane sile, divljačna mašina, uraganske snage, dovede sve
do belog usijanja, i, krčeći svoj uzlazni put do samoga kraja, ne
dade joj prilike da se ičega plaši niti da išta želi; i sada je Lujza,
zagrcnuta najdražim zalogajem sveta, kako bi rekao Šekspir, ležala
do guše ispunjena, do krajnje granice zadovoljena; svako vlakno
tkiva u tim oblastima bilo joj je čekrkom užitka istegnuto
skoro do kidanja, dok je oruđe te prepunjenosti ispitivalo njena
čula sa slatkom preteranošću; najzad je zadovoljstvo njome toliko
ovladalo, a njegov cilj ju je toliko opseo, da je ona, prihvatajući
pomamu svog jarosnog goniča i deleći s njim razuzdanost
njegova divljeg zanosa, potpuno izgubila nadzor nad sobom i sva
se svela na onaj najmiliji deo svoga tela, tako usrdno ispunjena i
upošljena. Postojala je samo tu, u tom svom slatkom središtu, sva
izgubljena u vansebnim zanosima, a isključenost iz svesti
potresno joj se izražavala u prevrnutim očima i brzom treptanju,
jarkom crvenilu usana i obraza, i ponorno dubokim vapajima
zadovoljstva. Rečju, i ona je sada bila puka mašina užitka, i
svojim je pokretima vladala isto tako slabo kao idiot, koji se
toliko silno oborio na nju, kao da je sa osvetom goni da oseti
njegovu olujnu nežnost i svu žestinu s kojom je u nju
provaljivao.
Njihove delatne slabine, opet, podrhtavale su od snage
njihovog sudaranja dok god ogromni val zadovoljstva, peneći se
i vrijući do svog vrhunca, nije sve zalio bisernim pljuskom, koji
će stišati uragan. Idiot je, budući sveden na puka čula, prvi
ispustio one suze radosnice koje prate završne trenutke, i učinio
je to uz dug ropac ushićenja, čak urlika, kada je iz njega
šiknuo mlaz; utoliko se lakše da pojmiti što ga je Lujza verno
sledila, gubeći se, saobrazno, u starim i znanim znacima –
sladosnoj odsutnosti, drhtavim treptajima i jezi, i kritičnom
zamirućem jauku. A kad se on odvojio od nje, ležala je
natopljena zadovoljstvom, ponovo ispijajući njegove suštinske
slasti; ali i sasvim iscrpljena, vazduh grabeći kao riba na suvom,
bez drugih znakova života sem onih izuzetnih treptaja koji su
se još osećali na strunama užitka, što su bile tako silno dirnute, i
kojima je priroda bila prejako uzbuđena da bi se čula mogla
brzo smiriti.
Što se tiče zaostalog mladića, čija je neobična sprava tako
uspešno iskorišćena, promena na njegovom licu i u pokretima
imala je u sebi nešto smešno – ili, bolje reći, tragikomično; uz
njegov uobičajeni izraz nesuvislosti i blesavosti pojavio se
sada i nekakav izraz tužne durljive budalastosti dok je stajao sa
omekšalom i smirenom oznakom muškosti, opuštenom, niz
butine, do polovine kojih je dosezala, strašna čak i u svom padu.
Usled duhovnog i telesnog posustajanja, koje je tako prirodno
usledilo, on je svoje oči čas spuštao prema svom oborenom
stegu, čas dizao, pune žalosti, prema Lujzi, kao da od nje traže
ono što joj je tako opipljivo dao, a sad mu je žalostivo manjkalo.
Ali prirodna krepkost, ubrzo mu oporavljajući se, rasprši talas
slabosti kojem ga je potčinio opšti zakon uživanja; i njegova
mu je korpa sad opet postala glavna briga, pa sam je ja potražila i
dala mu, dok je Lujza vraćala svojoj odeći uobičajeni uredni
izgled; zatim je od njega otkupila sve buketiće cveća, po ceni
koju je tražio, i time ga više obradovala negoli nekim poklonom,
koji bi ga zbunio i koji ne bi umeo da objasni, dok bi druge
mogao navesti da mu otkriju pobude.
Ne znam da li je ikada ponovo podlegala takvim hirovima,
i, da istinu kažem, ne verujem da jeste. Isterala je svoj ćef i
preobilnim zadovoljstvom prilično zadovoljila radoznalost, a
desilo se da je jedina posledica svega bilo to što se momak, kome
je ostalo samo neko maglovito sećanje na dogadaj, na svoj
idiotski način kezio veselo i prisno kad god bi sreo Lujzu, da
bi je uskoro zaboravio, u korist sledeće žene koja je,
povučena pričama o njegovim vrlinama, pala u iskušenje da
mu se da.
Sama Lujza nije posle te pustolovine ostala još dugo kod
gospođe Kol (pred kojom smo se, uzgred rečeno, potrudile da se
svojim poduhvatom ne hvališemo dok god nije iščilio svaki strah
od mogućnih posledica); Lujzi se, naime, ukazala prilika da
dokaže svoju strast prema jednom mladom čoveku, na štetu
svoje promišljenosti, što je sve bilo shodno njenoj prirodi, pa se
od jutra do podneva oprostila i rastala s nama, spakovala
haljine i otišla u inostranstvo, otkad sam je potpuno izgubila
iz vida, а nisam imala prilike ni da čujem šta je s njom
naposletku bilo.
Međutim, nekoliko dana posle njenog odlaska, dva vrlo
lepa mlada gospodina, koji su bili posebni miljenici gospođe Kol
i povlašćeni polaznici njene akademije, lako su izdejstvovali
njen pristanak da Emili i ja prihvatimo poziv na dužu zabavu, u
maloj ali vrlo ugodnoj kući koja je jednome od njih pripadala, a
nalazila se nedaleko uz Temzu, u grofoviji Sari.
Pošto je sve bilo utanačeno, za jedan baš lep letnji dan,
mada i jedan od onih najtoplijih, Emili i ja pošle smo posle
ručka i sa svojim kavaljerima se našle oko četiri po podne. Naši
su nas udvarači dovezli do urednog i svetlog letnjikovca, u koji
su nas uveli držeći nas za ruke, pa smo tu popili čaj, u vedrom
i šaljivom raspoloženju, prirodno pobuđenom lepotom predela,
vedrinom vremena i nežnom učtivošću naših veselih kavaljera.
Posle čaja i predaha u bašti, moj izabranik, inače vlasnik
letnjikovca, koji nikako nije nameravao da nam to uživanje
bude suvo, predloži nam, sa svom iskrenošću na koju ga je
ovlašćivala prisnost sa gospođom Kol, da se zajedno
okupamo, pošto je vreme bilo izuzetno toplo; u tu je svrhu, na
rukavcu reke bio spremio vrlo podesan zaklon u koji su
direktno vodila bočna vrata letnjikovca, i gde smo mogli biti
sigurni da ćemo se razonoditi bez uznemiravanja i u krajnjoj
izdvojenosti.
Emili, koja nikad nije ništa odbijala, i ja, koja sam uvek
uživala u kupanju, i nisam protivrečila nijednoj osobi koja bi to
predložila, kao što se nisam klonila ni onih zadovoljstava što ih
to kupanje, kako se lako dalo pogoditi, očito podrazumeva – i u
ovoj smo se prilici postarale da ne izneverimo svoju obuku kod
gospođe Kol, pa smo se s tim predlogom složile s onoliko
lakoće koliko je pristojnost zahtevala. Na to smo se, ne gubeći
vreme, odmah vratili u zgradu, čija su se jedna vrata otvarala u
šator, koji je, zajedno sa svojom perdom, pružao prijatan zaklon
od sunca ili drukčijeg vremena, kao što je obezbeđivao najveću
mogućnu skrovitost. Unutrašnja strana šatora, od mekog
štampanog platna, prikazivala je, od vrha do zemlje, divlje
šumsko lišće, sa ponekim rebrastim stubom, između kojih su bile
duge posude sa cvećem, što je sve razgaljujuće delovalo na oko,
kud god da se okreneš.
Šator je zalazio dosta daleko u reku, a ipak je bio
snabdeven podesnim klupama unaokolo, na samoj ivici vode,
bilo za odlaganje odeće ili za... rečju, za više svrha sem
odmaranja. Sa strane se nalazio i jedan sto krcat slatkišima,
želeima i drugim jestivom, te bocama vina i likera, zarad
povremenog okrepljivanja od svake grubosti ili hladnoće vode,
ili od ma kakve slabosti, iz ma kojeg uzroka; i, odista, moj
udvarač, koji je savršeno razumevao chere entiere – i koji je, po
svom ukusu (čak i ako ne biste odobravali takav uzorak), mogao
biti nadzornik zadovoljstava na dvoru kakvog rimskog cara –
nije prenebregao nijednu potrepštinu za našu prijatnost i osećaj
obilja.
Čim smo, dakle, osmotrili ovo privlačno mesto i
unapred obezbedili potpunu osamu, svukosmo se bez reči;
mlada gospoda su nam, svaki svojoj izabranici, najpre pomogla
da sve skinemo sa sebe, i tako su nas sveli na golu istinu svih
onih ličnih tajni koje odeća uglavnom skriva, a otkrivanje kojih,
pravo govoreći, nije bilo nama nauštrb. Ruke su nam se, odista
mehanički spuštale prema našim najzanimljivijim delovima –
zaklanjajući, u prvi mah, sve ispod ćubastog brežuljka – ali
smo ih ubrzo sklonile, shodno željama gospode, da bismo istu
uslugu pružile njima i pomogle im da se svuku, tokom čega su
usledile sve one sitne razuzdanosti i ludorije koje lako možete
da zamislite.
Što se mog momka tiče, on je ubrzo ostao samo u košulji,
čija se prednjica, dok se on čežnjivo naslanjao na mene i s
osmehom mi skretao pažnju, ispupčavala, ili dizala i spuštala,
shodno nesređenim početnim kretnjama pod njom; no,
uzdignuće se uskoro smirilo, jer mi ga je odmah zatim,
skinuvši sa sebe košulju, nag kao Kupidon, pokazao u sasvim
uspravnom položaju, i pripremao me, zaista, za njegovu
neposrednu upotrebu, radi trenutnog olakšanja. No, iako je slika
njegove zamašne veličine bila dovoljna da me zapali, sveži
lahor sa reke, kako sam kraj nje stajala u prirodnom stanju,
združi se s mojom željom da se najpre okupam, pa sam tako
uspela da ga obuzdam i smirim, uz napomenu da će malo
odlaganja samo nabrusiti oštricu zadovoljstva.
Pošavši, dakle, svojim putem i dajući našim prijateljima
primer iz uzdržanosti – prema kojoj su oni, sudeći po svim
znacima, počeli da gube poštovanje – nas dvoje zagazismo u
reku sve do vrata, gde mi je prijatna svežina vode divno
pročistila čula, malo otupela od sparnog vremena, i učinila me
još življom, još zadovoljnijom u sebi, pa tako, razume se, i još
spremnijom, još otvorenijom za sladostrasne utiske.
Kupala sam se, ludujući u vodi, ili se razdragano igrala
sa svojim ortakom, ostavljajući Emili da sa svojim izlazi na
kraj kako nađe za shodno. Moj je, najzad, ne zadovoljavajući
se samo time što me je naterao da nestajem pod vodom,
počeo da me prska i začikava svakojakim šaljivim dosetkama
koje je mogao da smisli, i za koje sam se potrudila da mu ne
ostanem dužna. Ukratko, veselju smo sasvim pustili na volju, i
sada mu više nikako drukčije nisam mogla ugoditi doli da ga
pustim da svoje šake gosti milovanjem svih delova mog tela;
mazio me je po vratu, grudima, stomaku, butinama i svemu
ostalom tako dragom uobrazilji, pod izgovorom da me pere i
trlja; stajali smo u vodi do pupka, koja mu nije smetala da
opipava mahovinasti brežuljak i poigrava se s pukotinom
koja odlikuje naš pol, i tako je sjajno vodootporna: jer
njegovi prsti, šireći je i otvarajući, pustiše u nju više vatre
negoli vode, da kažem tako sasvim neslikovito. U isti mah mi
je dao da osetim i njegovu sopstvenu napravu, kоја је bila
tako dobro napeta da je i u vodi stajala sasvim tvrda, sasvim
spremna za rad; shodno tome, on mi prebaci jednu ruku oko
vrata i potrudi se da što bolje iskoristi smanjenje moje težine
u vodi. I doista je svoj put bio toliko osvojio da sam osetila kako
mi se one druge usne prijatno šire preko oruđa koje je među
njih prodiralo. Ipak, mimo toga što mi se samoj nije sviđao tako
nezgrapan način uživanja, nisam mogla da ga ne prekinem eda
bismo zajednički posmatrali igru radosti koju su živo poveli
Emili i njen izabranik; nemajući strpljenja da se gnjavi glupim
igrama i da stvar odlaže kupanjem, on je svoju nimfu odneo do
jedne od klupa na zelenoj obali, i vrlo se srčano latio da je poduči
razlici između šale i zbilje.
Smestio ju je u krilo i jednom joj rukom gladio površinu
savršeno glatke snežnobele kože, koja se sada dvostruko žarila
rosno-sjajnim bljeskom, i na dodir je bila slična nekoj
zamišljenoj i živoj slonovači, naročito na onim oblinama
rubinskih vršaka koje su čulu dodira toliko drage da ono
uživa da im izražava ljubav; drugom šakom je, pak, sočno
istraživao slatke tajne prirode, praveći mesta za veličanstveni
komad koji je uspravno stajao između njenih butina, dok mu je
ona i dalje sedela na krilu, i živo tražio da bude odmah
pripiljen; ali je to Emili, iz čistoga ćefa, slasno odlagala,
pretvarajući se da izbegava i odbija upravo ono zadovoljstvo za
kojim je sama žudela; no, činila je to na neki kolebljiv način,
koji je tako lepo razvijala da je otezanje činila desetostruko
mamnijim; uz to su njene oči, sred najnežnijeg zamirućeg
čeznuća, istovremeno izražavale tobožnje odbijanje i krajnju
želju, dok je njena slast bila začinjena stidljivošću tako prijatno
izazovnom, a njeno raspoloženje da ga drži na odstojanju
toliko privlačilo, da su udvostručavali nestrpljivu jarost s kojom
ju je obasipao poljupcima; te poljupce je ona, mada se činila
da ih se stidi ili im se otima, domišljatom razbludnošću tako
lukavo uzvraćala da su nesumnjivo bili slađi od začina koji im
je davala, utiskom da su na silu uzeti.
Tako je Emili – koja nije poznavala nikoju drugu veštinu
sem one za koju ju je bila nadahnula sama priroda, zarad svog
vlastitog glavnog cilja, zadovoljstva – zaista bila stidljiva, ali
stidljiva sa svrhom; jer uza sav svoj trud, rvanje i upinjanje da se
iščupa iz njegovih zagrljaja, bila je dovoljno mudra da to ne
misli ozbiljno, pa je tako u njenim borbama bilo očito da ona ne
stremi ničem drugom doli umnožavanju dodira s njim, i još većoj
prisnosti zagrljaja u kojima su se preplitali svim delovima svojih
tela, poput brkova vreže koji se uzajamno spliću; tako je sada,
iz drukčijih pobuda, došlo do istog onog dejstva koje je Lujza
postigla svojim revnosnim otimanjem od idiota.
U međuvremenu, boravak u hladnoj vodi uvećao je opšti
sjaj njihovih tela, nežno prelivanje pojačane prirodne boje puti;
oboje behu jednako beli i glatkokoži, pa se, dok su im udovi bili
tako slasno ljubavnički isprepleteni, jedva i moglo razlučiti
kome koji od tih udova pripada, sem po punijim, izrazitijim,
većim mišicama jačega pola.
Ubrzo je, međutim, prvak već bio prilično ušao u nju, te
doista u svim tačkama dovršio istinski ljubavni čvor; i onda,
adieu svim istančanostima prepredenog odbijanja, adieu
blagonaklonom pretvaranju! Emili je uskoro bila silom
onesposobljena da se koristi ma kakvom veštinom. A zaista,
koja veština ne bi ustuknula kad je priroda, sarađujući s
devojčinim napadačem, prodrla u samo srce njene prestonice, i
na juriš ga osvojila, izloživši ga na milost i nemilost
ponosnom osvajaču koji je u taj grad prodro pobedonosno i
potpuno? Uskoro, međutirn, ona mu postade saveznica, jer
kako je sukob u prisnim četvrtima bivao sve žešći, ona ga uskoro
navede na to da isplati dragi danak prirodi; a tek što ga je
pobrala, Emili – poput dueliste koji svog suparnika obara pod
noge kada je već i sam smrtno ranjen – teško da je uopšte imala
vremena da se ovenča pobedom, već je, pogođena tim
plotunom, uz dug bolan jauk, uz zatvorene oči i istegnute udove
i malaksalost čitavog kostura, dala od sebe očite znake da je
sve bilo kako je i trebalo biti.
 Ja, opet, koja nisam, stojeći u vodi, sve vreme mogla da s
najhladnokrvnijim strpljenjem gledam jedno tako vruće
delanje, nežno sam se oslanjala na svog udvarača, i, u
prisnosti s njim, kao da sam ga očima pitala šta o tome misli; ali
on, orniji da mi delima odgovori pre negoli rečima ili
pogledima, pokaza mi, dok smo još kroz vodu gacali ka obali,
strašno uzdignuto ljubavno orude, tako da bi – čak i da me
milosrđe nije u tom slučaju podstaklo na uzajamno olakšanje –
zasta bilo svirepo pustiti mladića da prsne od napetosti, kad je
lek za to bio tako očigledan i tako pri ruci.
Sledstveno tome, došli smo do jedne klupe, dok su Emili
i njen momak – koji je, kako se činilo, bio moreplovac – stajali
uz sto s ponudama, nazdravljajući našem dobrom putovanju;
jer, kako je on zapazio, mi smo već bili uspešno isplovili, s
povoljnim vetrom uz kanal, i pod punim tovarom; niti nam je,
zaista, dugo trebalo da stignemo do Kitere i iskrcamo svoj
tovar u staroj luci; no, kako okolnosti nisu dozvoljavale mnogo
raznolikosti na tom putu, poštedeću vas podrobnog opisa.
Dozvolite mi da Vam istovremeno izrazim izvinjenje, koje
sam svesna da Vam dugujem, za možda preterano slikovit stil;
mada je izvesno da on nigde ne može biti prihvatljiviji negoli u
vezi s temom koja s toliko prava predstavlja područje poezije,
pa čak i pesništvo samo, budući bremenita svakim cvetom
uobrazilje i ljupkih metafora, mada obziri mode i zvučnosti ne
brane nužno ni obične izraze.
U nastavku, sad, moje povesti, možda ćete voleti da
saznate da, kako kroz znatan broj ponavljanja, sve na isti način
(a, uzgred rečeno, u nas je ugrađen izvestan prirodni osećaj da ta
ponavljanja veoma odgovaraju našem ukusu), tako i kroz krug
istančano uraznoličenih zadovoljstava, mi nismo izgubili
nijedan trenutak radosti, od sveg vremena koje smo proveli na
reci, sve dok nas, u kasnu noć, naši kavaljeri nisu otpratili do
kuće i bezbedno predali gospođi Kol, uz velikodušnu zahvalnost
za naše društvo.
To je za Emili bila, isto tako, poslednja pustolovina na
našem zajedničkom putu; jer jedva jednu sedmicu kasnije,
zahvaljujući slučajnosti suviše beznačajnoj da bih vam je sada
podrobno opisivala, nju su našli njeni roditelji, koji su inače
dobro stajali, a za svoju pristrasnu naklonost prema sinu bili su
kažnjeni time što su ga izgubili usled svog preteranog
povlađivanja njegovoj lakomosti; na to je njihova, tako dugo
jednosmerna reka ljubavi promenila tok u korist izgubljene im i
neljudski zanemarene kćeri, koju su mogli mnogo ranije naći,
samo da nisu prenebregavali da se za nju raspitaju. Sada su bili
tako preplavljeni radošću što su je ponovo našli da su zbog
toga, pretpostavljam, bili manje odlučni da temeljno ispituju
stvari; jer su izgledali veoma radi da zdravo za gotovo uzmu sve
što se gospođi Kol sviđalo da im ispriča; i još su joj, ubrzo
zatim, iz unutrašnjosti poslali lep poklon u znak priznanja.
Međutim, u našoj zajednici nije bilo lako nadoknaditi
gubitak jednog tako ljupkog člana; jer ona je, da i ne pominjem
njenu lepotu, bila od onih blagih, gipkih priroda koje čovek, ako
ih i ne ceni sasvim, teško može ne voleti, što nipošto nije rđava
nadoknada. Pošto je za sve svoje slabosti dugovala
dobrodušnosti, i jednoj nehajnoj površnosti koja ju je činila
preterano podložnom prvim utiscima, ona je imala još
dovoljno razboritosti da zna da su joj potrebne uzde, i smatrala
se veoma obaveznom svakome ko bi uzeo brigu da misli za nju i
vodi je; otud je, uz vrlo malo usmeravanja, bila u stanju da se
pretvori u sasvim dobru, čak i neobično vrlu suprugu; jer porok
verovatno nikad ne bi bio njen izbor niti usud, da nije bilo
slučajnosti, ili primera, ili da nije zavisila manje od sebe negoli
od okolnosti.
Ovu je pretpostavku potvrdilo njeno kasnije vladanje;
ubrzo je, naime, upoznala sasvim odgovarajućeg prosca, sina
nekog njihovog komšije iz istog staleža, mladića razboritog i
sređenog, koji se u nju smrtno zaljubio i primio je kao udovicu
čoveka nestalog na moru (jer to se, izgleda, doista i desilo
jednom od njenih udvarača, čije je ime sad bila slobodna da
upotrebi); i tako se Emili prirodno uklopila u sve dužnosti
domaćeg života koliko s jednostavnim osećajima toliko i sa
postojanošću i ispravnošću, kao da od svoje rane mladosti ama
baš nikada nije istupala iz stanja celomudrene nevinosti.
Odlazak Lujze i Emili, medutim, toliko je proredio jato
gospođe Kol, da je ostala samo sa mnom, kao kvočka s jednim
piletom; no, premda su je mušterije usrdno molile i bodrile da
regrutuje nov kadar, sve veća slabost njena – a, više svega,
mučni i uporni bolovi u krstima, za koje je utvrdila da ne
popuštaju ni pod kakvim lekom – navedoše je na odluku da
obustavi posao i s pristojnom ušteđevinom povuče se na selo.
Ja sam, pak, obećala da ću joj se zasigurno pridružiti, da živim
s njom, čim vidim još nešto od sveta i života, i još malo
poboljšam svoj nevelik imetak, do mere koja bi mi pružila
izvesnu samostalnost u svetu; jer sada sam, zahvaljujući gospođi
Kol, bila dovoljno mudra da tu bitnu stvar imam vazda u
vidu.
Tako sam, dakle, morala da izgubim svoju odanu
voditeljku, kao što je Velikim Znalcima Grada Londona bilo
suđeno da izgube belu vranu njenoga zanata. Jer, pored toga što
mušterije nije nikad pljačkala, dok je njihove ukuse uvek
prilježno uzimala u obzir, ona, isto tako, nije svoje učenice
nikad kinjila preteranim zahtevima, niti je njihov teško stečeni
dohodak, kako ga je nazivala, ikada opterećivala svojim
postotkom. Bila je strogi neprijatelj zavođenja nevinih, i svoj
izbor saradnica ograničavala je isključivo na one nesrećne
mlade žene koje su, izgubivši tu nevinost, bile samo zaslužniji
objekti saučešća; medu njima je, zaista, odabirala jedino one
koje su odgovarale njenim shvatanjima i, uzimajući ih pod
svoju zaštitu, spasavala ih od opasnosti da potonu u propast i
bedu javnih kuća, da bi s njima postupala na način koji ste
upoznali ili za njih činila ono što ste videli. Pošto je, elem,
sredila svoje poslove, pošla je na put, najnežnije se oprostivši
sa mnom, te me, uz neke izvrsne savete, ostavi samu, s brigom
sasvim materinskom u srcu. Ukratko, toliko me je volela da mi
je dugo trebalo da sebi oprostim što sam je pustila da ode bez
mene; аli meni je, izgleda, drukčije bilo pisano.
Po rastanku od gospođe Kol iznajmila sam prijatnu i
udobnu kuću u Meribounu, ali dovoljno malu da bude jevtina
za zakup i održavanje, te sam je opremila uredno i skromno. Tu
sam se, s ušteđevinom od osam stotina funti, plodom mojih
obzira prema savetima gospođe Kol – ne računajući u to
vrednost haljina, nešto nakita i posuđa – našla dovoljno
obezbeđenom za duže vreme, kako bih strpljivo čekala šta bi
sticaj slučajnih okolnosti mogao da donese.
Tu sam, u novom liku otmene mlade žene čiji je muž
otplovio na more, odredila sebi takva pravila života i ponašanja
kakva su mi ostavljala dovoljno slobode za negovanje mojih
shvatanja o zadovoljstvu ili sreći, a ipak me nisu okivala krutim
stegama pristojnosti i suvišne obzirnosti – a u tom stavu ne
možete da ne prepoznate pravu učenicu gospođe Kol.
Međutim, tek što sam se skrasila u svom novom staništu,
jednog lepog jutra izađoh da bih uživala u njegovoj svežini, kroz
prijatnu šetnju po polju, u pratnji služavke koju sam upravo
bila unajmila; dok smo bezbrižno hodale izmedu drveća, trže nas
žestok kašalj, a kad smo se u tom pravcu obazrele, razabrasmo
jednostavno i dobro odevenog gospodina, koga je iznenadni
napad kašlja tako svladao da je morao sesti podno nekog
drveta, gde kao da se gušio, budući sasvim crn u licu; tronuta
koliko i uplašena prizorom, ja istog trena priskočih da mu
pomognem i, služeći se postupkom koji sam videla da ljudi
koriste u sličnim prilikama, razvezah mu kravatu i počeh da ga
udaram po leđima; ne znam da li zato ili što se kašalj već bio
smirivao, tek napad ga je odmah prošao. Povrativši moć govora i
sposobnost da se digne na noge, on mi stade uzvraćati
zahvalnošću tako naglašenom kao da sam mu život spasla. Tako
je prirodno došlo do razgovora, pa mi on reče gde stanuje – što
beše nedaleko od mesta na kojem sam ga našla, a do kojeg je on
nenamerno došao, imajući na umu, baš kao i ja, samo jutarnju
šetnju.
On je bio – kako sam saznala kasnije, tokom prisnosti
koja je proizišla iz te male nezgode, stariji neženja, s
prevaljenom šezdesetom godinom, ali tako sveže i krepke
grade da mu verovatno niko ne bi dao više od četrdeset pet,
budući da svoj organizam nije nikad ugrožavao željama koje su
mu prevazilazile sposobnosti.
Što se njegovog porekla i društvenog polozaja tiče,
roditelji su mu bili pošteni i neuspeli majstori metalci, koji su
ga, kako je ponajviše mogao da sazna, kao siroče prepustili
brizi parohije; tako je on, upravo iz škole za siročad, poštenjem
i vrednoćom izvojevao sebi put do računovodstva jednog
trgovca, koji ga je kasnije poslao u svoje predstavništvo u
Kadiz, gde je on, svojim sposobnostima i predanim radom,
stekao veliko bogatstvo, i s njim se vratio u domovinu; tu, opet,
usled nejasnih okolnosti u kojima je rastao, nije mogao da
iščeprka ni jednog jedinog rođaka. Tako je odlučio da se
povuče iz posla i da uživa u životu kao neka tajna ljubaznica,
provodeći svoje dane u punoj lagodnosti obilja, a nimalo se ne
razmećući time; takođe je, trudeći se pre da sakrije negoli da
pokaže bogatstvo, sa visine gledao svet koji je savršeno dobro
poznavao, sam ostajući, po sopstvenoj želji, nepoznat i
nezapažen.
Međutim, kako Vam predlažem da jedno posebno pismo
potpuno posvetim zadovoljstvu oživljavanja svih pojedinosti
moga poznanstva s tim za mene zauvek znamenitim prijateljem,
u ovom ću Vam pismu površno dodirnuti samo one pojedinosti
koje mogu da posluže, kao lepivo za povezivanje, oblikovanju
celine moje povesti, te da preduhitre vaše iznenađenje što je
jedna od mojih najvećih životnih radosti i slasti bio kavaljer
preko tri puta stariji od mene.
Vraćam se, dakle, na direktnu pripovest, da bih objasnila
kako je, postupno napredujući, naše poznanstvo, isprva svakako
bezazleno, neosetno izmenilo narav, i dobilo sasvim
neplatonska svojstva, što se sasvim i dalo očekivati od osobe
mog životnog položaja, a više od svega usled onog načela
elektriciteta koji teško da ikada omašuje da zapali vatru u
susretu polova. Ovde ću vas upoznati samo s tim da ga
godine, kao što mu nisu umanjile naklonost prema našem polu,
nisu ni lišile sposobnosti da pruža zadovoljstvo, te da je sve
što mu je nedostajalo u očaravajućim čarima mladosti kod njega
bilo nadoknađeno, pa i dopunjeno prednostima iskustva,
umilnošću njegovog ophodenja i, više od svega, njegovim
laskavim pristupom koji je, punim razumevanjem, dirao pravo u
srce. Od njega sam prvi put saznala – za svagda, i ne bez
beskrajnog zadovoljstva – da u meni ima odlika vrednih
poštovanja; on me je prvi suštinski ohrabrio i uputio da te svoje
strane počnem negovati, u čemu sam od tad uznapredovala do
stupnja na kojem ih sada vidite; upravo on mi je prvi otvorio oči
za to da su zadovoljstva uma nadmoćna nad onima tela, a da,
istovremeno, nisu jedna drugima odvratna niti uzajamno
nesaglasna, te da, pored slasti u raznolikosti i promeni, prva
služe unapređivanju i usavršavanju ukusa drugih, do stupnja
koji je za sama čula nedostižan.
Sam je bio razborit ljubitelj uživanja, budući isuviše
mudar da bi se stideo zadovoljstava ljudskog roda, i zaista me je
voleo, ali s puno dostojanstva, jednako udaljen od sirovosti, od
grube napadnosti kojom se starija gospoda tako neprijatno
odlikuju, kao i od smešne detinjaste brljivosti koja odmakle
godine tako često unižava, i kojoj se sam podsmevao, poredeći
je s igrom matorog jarca koji podražava živahnost jareta.
Ukratko, sve što je u njegovom životnom dobu obično
ružno kod njega je bilo ispravljeno tolikim prednostima da je on,
bar za mene, bio živi dokaz da starost nije lišena moći da pruža
zadovoljstvo, ako se tome preda i ako pripadnici te skupine,
pravično uzimajući u obzir svoje godine, ne zaborave da ih to
mora koštati više truda i pažnje no što je potrebno mladosti,
prirodnom proleću radovanja, baš kao što je za dobijanje
plodova izvan njihovog godišnjeg doba neophodno više
veštine i nege.
Dakle, s tim sam gospodinom, koji me je svojoj kući
preselio ubrzo posle našeg upoznavanja, živela skoro osam
meseci, za koje su ga vreme moja postojana predusretljivost i
krotkost, moja pažnja da zaslužim njegovo poverenje i ljubav, i
moje ponašanje u celini lišeno i najmanje izveštačenosti i
utemeljeno na tome što sam ga iskreno poštovala i cenila, bili
sasvim osvojili i tako čvrsto vezali za mene da mi je najpre
ukazao poverenje velikodušno prenevši na moje ime zamašan
nezavisni imetak – da bi me i dalje zasipao znacima pažnje \
naklonosti – a potom me je punovažnom oporukom imenovao za
svoju jedinu naslednicu i izvršiteljku; međutim, nepuna dva
meseca pošto je to sređeno od mene ga je, na žalost, oteo žestok
nazeb, koji je dobio nesmotreno izišavši na prozor, uznemiren
uzbunom zbog požara u jednoj od obližnjih ulica, te je na
njemu neko vreme stajao gologrud, izloživši se kobnom dejstvu
vlažnog noćnog vazduha.
Pošto sam ispunila sve dužnosti prema svom preminulom
dobročinitelju i odala mu poštu iskrenom žalošću, koja se posle
nekog vremena preobratila u izuzetno nežnu uspomenu punu
zahvalnosti, koja će u meni zanavek živeti, unekoliko sam se
utešila izgledima što su se sada otvarali preda mnom – izgledima
ako ne na sreću, ono bar na bogatstvo i punu samostalnost.
Tako sam se, eto, našla u punom cvetu mladosti (jer još
ni devetnaest godina nisam imala), sa imovinom zaista tako
velikom da bi od mene krajnje drsko bilo želeti veću, a kamoli
joj se nadati; a što mi taj neočekivani uspon u životu nije zavrteo
glavu, treba da zahvalim trudu koji je moj dobročinitelj uložio
da me za to oblikuje i pripremi, kao što za njegovo mišljenje o
mojoj sposobnosti da rukujem ogrorrmim posedom koji mi je
ostavio treba da zahvalim njegovim zapažanjima u vezi sa
trezvenom štedljivošću kojoj me je naučila gospođa Kol, jer je
imovina koju je video da sam tako stekla za njega bila valjan
dokaz i ohrabrenje.
Ali, avaj! kako se uživanje i u najvećim slastima života
kojima trenutno raspolažemo lako truje tugovanjem za onom
jednom odsutnom! ipak, moja je žalost bila koliko silna toliko i
opravdana, jer se ticala mog jedino zaista voljenog Čarlsa.
Izgubila sam ga bila zaista potpuno, jer od našeg rastanka
nikada ništa o njemu nisam čula, što je, kako sam kasnije
saznala, bilo ishod moje zle sreće, a ne njegove nemarnosti, jer
mi je napisao nekoliko pisama koja su se sva zagubila. Ali nikad
ga nisam zaboravila. Od svih mojih telesnih nevernosti, nijedna
nije koliko ni za vrh igle prodrla u moje srce, neprobojno za
istinsku ljubavnu strast prema ikome sem njega.
Međutim, čim sam postala gospodarica neočekivanog
bogatstva, osetila sam, usled njegove nedovoljnosti da me
usreći, koliko mi je Čarls neizmerno drag, i oštrije sam nego
ikada zažalila što ga nema da sa mnom deli sreću. Shodno
tome, prva mi je briga bila da pokušam saznati što o njemu;
ali mi sva istraživanja rasvetliše tu tajnu tek toliko što sam
saznala da mu je otac, već neko vreme mrtav, namirio svoje
račune sa svetom, i da je Čarls bio stigao u svoju odredišnu
luku u južnim morima; tamo je otkrio da je imanje koje je bio
poslat da preuzme svedeno na koješta, gubitkom dva broda u
kojima se nalazila glavnina stričevog bogatstva, pa je s
ostatkom krenuo natrag; tako je, u najboljem slučaju, mogao da
se u Engleskoj nađe možda za koji mesec. A od njegovog
odlaska do trenutka kad sam to o njemu saznala prošle su bile
dve godine i sedam meseci – čitava mala večnost za ljubav.
Ne možete ni zamisliti s kakvom sam se radošću
uhvatila tako mi date nade da ću ponovo videti ushićenje svog
srca. Ali, pošto je trebalo čekati nekoliko meseci, ja sam, veoma
lako i bezbedno sredivši svoje poslove, preduzela da
razonodom olakšam nestrpljivo iščekivanje njegovog povratka;
zato sam krenula na putovanje u Lankašir, kočijama koje su
odgovarale mome bogatstvu, i s isključivom namerom da
ponovo posetim svoje rodno mesto, prema kojem nisam mogla
da ne osećam neku nežnu naklonost; a prirodno, nisam morala
žaliti ni da se tamo pojavim s prednostima koje sam bila u
stanju da sada pokažem, posle glasina što ih je Estera Devis o
meni raznela: da sam bila oteta i krišom odvedena u neku od
kolonija, da služim na plantažama; jer ona nikakvom drugom
pretpostavkom nije bila kadra da objasni moje nejavljanje
njoj, pošto me je onako naprečac i surovo bila ostavila u
krčmi. Mnogo mi je bilo stalo do još jedne namere – da
potražim neke svoje rođake, mada sam ih imala samo daleke, i
učinim za njih neko dobro delo. Najzad, i mesto u kojem je
gospođa Kol živela pošto se povukla iz posla takođe mi se
nalazilo na putu do Lankašira, te tako poseta njoj nije bila među
najmanjim zadovoljstvima koja sam na tom putovanju htela sebi
ponuditi.
Sa sobom sam, uz poslugu, povela samo jednu
nenametljivu čestitu ženu, kao svoju družbenicu. Tek što smo
stigli u neku gostionicu, tridesetak kilometara od Londona, gde
je trebalo da večeramo i prenoćimo, iz neba se sruči takva
nepogoda, s jakim vetrom i kišom, da sam bogu zahvalila što
smo sklonište našli pre njenog početka.
Nevreme je trajalo već kojih pola sata kad sam se setila
da kočijašu treba da dam neka uputstva; poslala sam po njega, a
kako nisam bila rada da on svojim čizmama prlja vrlo čist salon u
kojem su mi postavili za većeru, sama sam prešla u veliku
trpezariju s kuhinjom, gde se on nalazio; tu sam, razgovarajući s
njim, krajem oka opazila dva jahača, što ih je, oba potpuno
mokre, uteralo nevreme; jedan od njih je pitao da li bi im
mogli pomoći preobukom, dok im se odeća ne osuši. Ali, mili
bože nebeski! ko bi mogao opisati šta sam sve osetila čuvši taj
glas, uvek prisutan u mom srcu, koje i sada njime odzvanja! i ko
može da opiše šta sam sve osetila kad sam oči okrenula prema
osobi od koje je taj glas dolazio, a one mi potvrdile njegovu
poruku, uprkos tako dugom odsustvu i odeći koja kao da je bila
smišljena za prerušavanje: velikoj konjaničkoj kabanici, sa
zadignutim okovratnikom, i velikom šeširu oborenog oboda...
Ali šta može promaći prodornoj budnosti osećaja pouzdano
vodenog ljubavlju? Zanos poput mojega, dakle, nije se mogao
zamisliti, niti ga je iko mogao smisliti kao iznenađenje; istoga
trena, brzinom čuvstava čiji sam podbod osetila, ja mu se bacih
u zagrljaj, rukama ga grleći oko vrata:
- Živote moj!... Dušo moja... moj Čarlse!
I nesposobna da išta više kažem, izgubih svest, pod
prejakim uzbudenjima radosti i iznenadenja.
Povrativši se iz nesvesti, nađoh se u rukama svog
opčinitelja, ali u salonu, okružena gomilom sveta koja se oko
nas okupila; međutim, na prvi znak obzirne gostioničarke, koja
je Čarlsa odmah shvatila kao mog muža, ti ljudi su ispraznili
odaju i poželjno nas ostavili same, u zanosima našeg ponovnog
sjedinjenja; moje radovanje tome kao da je na štetu moga
života htelo dokazati moć jaču od snage moje žalosti pri
našem kobnom rastanku.
Prvo, dakle, što su moje oči videle kad sam ih otvorila bilo
je njihovo vrhovno božanstvo, i moja vrhunska želja, moj
Čarls, kako kleči na jednom kolenu i čvrsto me drži za ruku,
gledajući me očima punim nežnosti. Zapazivši da sam se
povratila, pokušao je da govori, i batali svoje strpljivo čekanje
da mi ponovo čuje glas eda bi se još jednom nasladio
saznanjem da sam to ja; ali silina i naglost iznenadenja i dalje su
ga zapanjivale, gušeći mu moć govora; mogao je samo da
izmuca nekoliko iskidanih, poluoblikovanih, drhtavih reči,
koje su moje uši, žedno ih pijući, sricale i sastavljale, da bi im
razabrale smisao:
- Posle toliko... tako svirepe... razdvojenosti!... moja
najdraža Fani!... je li moguće... da si to ti?
Istovremeno me je gušio poljupcima, koji su, zatvarajući
mi usta, u isti mah sprečavali odgovor za kojim je tako dahtavo
žudeo i uvećavali predivni nered u kojem su mi se čula
omamljeno gubila. Međutim, sred sveg tog kovitlaca blaženih
misli isturala se samo jedna svirepa sumnja, koja je skoro kvarila
tu nadzemaljsku sreću; posredi je, naravno, bio samrtni strah da
je sve to preterano da bi bilo stvarno. Drhtala sam, bojeći da to
ne bude samo puki san, i da se iz njega ne probudim u užas
saznanja da je baš tako. Pred tom dragom fatamorganom, i
zamišljajući da ne mogu preterati u trenutnoj neizmemoj radosti,
pre no što ona nestane i ponovo me prepusti pustinji, niti da
njenu stvarnost mogu dovoljno valjano proveriti, uhvatila sam se
za Čarlsa kao da hoću sprečiti da mi ponovo izmakne:
- Gde si bio?... kako si mogao... da me ostaviš?... Reci
da si još moj... i da me još voliš... i tako! – mrmljala sam,
ljubeći ga kao da svoje usne hoću stopiti s njegovima. –
Opraštam ti... oprosti mi na teškoj sudbini... zarad ovog
povratka.
Svi ti usklici kidali su se iz mene u onoj divljini izražavanja
koja se u ljubavi s pravom shvata kao rečitost, a iz njega su
izvlačili uzvratne mucave odgovore kakve je moje zaljubljeno
srce moglo samo poželeti ili iskati. Naši zagrljaji, naša pitanja,
naši odgovori neko vreme su se mešali bez ikakvog reda; sve se
ukrštalo, upadali smo jedno drugome u reč, govoreći u slatkoj
zbrci, dok smo očima razmenjivali svoja srca, i obnavljali
potvrde ljubavi koju ni vreme ni razdvojenost nisu nimalo
oslabili; s obe strane nije bilo nijednog daha, nijednog pokreta,
nijednog miga koji tom ljubavlju nije bio određen. Naše
prepletene šake ponavljale su najstrasnije stiskove, tako da je
njihova vatrena uzdrhtalost ponovo prodirala do naših srca.
Toliko sam bila utonula u tu neizrecivu radost, i
izgubljena u njoj, da se nisam ni pobrinula za njenog milog mi
uzročnika, koji je bio potpuno mokar, pa tako u opasnosti da
nazebe; ali nas, u dobri čas, gostioničarka – kod koje je pojava
mojih kočija (o kojima, uzgred budi rečeno, Čarls još ništa nije
znao) izazvala veliko zanimanje za mene i sve moje – prekide
unevši pristojan veš i odeću za preobuku, te ja, ulaskom treće
osobe unekoliko vraćena u hladnokrvnije stanje, naterah Čarlsa
da tu uslugu iskoristi, s nežnom brigom i nespokojstvom od
kojih sam zadrhtala za njegovo zdravlje.
Gostioničarka nas je ponovo ostavila, a on uze da se
presvuče, čemu je pristupio sa čednošću koja je taj čin
pretvorila u prve ozbiljnije trenutke našeg ponovnog susreta,
posle tolike razdvojenosti. Međutim, nisam mogla izbeći da
kriomice bacim poneki brz pogled, primamljen zaslepljujućim
otkrivanjem njegove nage kože – što on, menjajući rublje, nije
zapazio. Zahvaljujući tome, nisam mogla da nedirnutu životnost
i sjaj njegovog tela osmotrim bez osećanja nežnosti i radosti,
koja su njega samoga prečesto uzimala za predmet da bi u njima
bilo mesta za ma kakvu raspusnu ili vremenu neprimerenu
želju.
Uskoro je bio presvučen u privremenu odeću, koja, bar
za mene, niti mu je odgovarala niti je uticala na svetlost u kojoj
ga je moja strast gledala. Pa ipak, kad se na njemu našla, ta je
odeća izgledala izuzetno dobro, zahvaljujući onoj čudesnoj draži
koju ljubav stavlja u sve što bi on dodirnuo, ili što bi s njim
imalo veze. I gde je, zaista, mogla da se nađe odeća koju jedno
takvo obličje ne bi oplemenilo? Jer sada, kad sam ga podrobnije
razgledala, nisam mogla da ne zapazim čak neke povoljne
izmene koje je vreme njegovog odsustvovanja prouzrokovalo u
njegovoj osobi.
Još su tu bile sve one poželjne crte, njegovo se lice i
dalje žarilo istim rumenilom i svežinom, ali su te ruže sada
bile još rascvetanije; preplanulost od putovanja i nešto
izraženija brada davale su njegovom licu izraz veće muževnosti
i zrelosti, ne uzimajući od istančanosti ništa više no što je sasvim
bezbedno mogao da izgubi; taj novi izraz se plemenito
podudarao s onim osobenim i gospodstvenim stavom kojim je
njegova priroda bila obeležena, u retkom spoju s njenom
ljupkošću; a ipak nije nimalo izgubio od one glatke punoće puti,
koja, blistajući od svežine, sjajno cveta pred očima, i preslatka
je za dodir; ramena su mu, uz to, postala uglastija, čitav oblik
izrazitiji i krupniji, ali ipak slobodan i lak. Ukratko, iskusnom
se oku pokazivao kao zreliji, veći i savršeniji negoli u nežnoj
mladosti; a sada mu je bilo tek nešto više od dvadeset i dve
godine.
U međuvremenu sam, međutim, iz njegovog istrzanog,
često ljupko prekidanog izveštaja shvatila da je u tom trenutku
zaista putovao za London, u nipošto vrhunskom stanju ili
položaju, budući da je na obali Irske doživeo brodolom, usled
kojega su nešto ranije stigli na kopno, a u kojem je izgubio i
ono malo što je sa sobom doneo iz južnomorskih naseobina; tako
je tek uz velika dovijanja i teškoće dospeo u svom putovanju do
te gostionice, sa svojim saputnikom, inače kapetanom
potonulog broda; i sada mu, dakle (pošto je bio čuo za očevu
smrt i druge okolnosti), preostaje da opet krene ni od čega; a
ovo stanje ga – kako me je uveravao s iskrenošću koja je,
potičući iz njegova srca, probadala moje – ne muči ničim
drugim doli time što sada nije u njegovoj moći da me učini
srećnom koliko bi to želeo.
 O svom bogatstvu, bićete ljubazni da zapazite, nisam još
progovorila ni reči, da bih se njegovim iznenađenjem nad tom
pričom sladila u mirnijim trenucima. A moja mu odeća, opet, nije
ničim mogla nagovestiti istinu, ne samo zato što sam nosila
crninu već i zbog one iste skromne jednostavnosti koje sam se
vazda držala s promišljenom umešnošću. Zaista me je nežno
terao da zadovoljim njegovu vatrenu znatiželju u vezi kako s
prošlim tako i sadašnjim stanjem stvari, od trenutka kad mi je
bio otet. Međutim, imala sam snage da njegovim pitanjima
odolim pomoću odgovora koji su ga, pokazujući mu da
zadovoljenje njegove znatiželje nije tako daleko, privoleli da
svoju nestrpljivost savlada u korist duboke vere da priču neću
odlagati, sem iz razloga s kojima ću ga blagovremeno
upoznati.
Međutim, tako vraćen u moje željne ruke – mio, odan i
zdrav – sam Čarls je već bio blagoslov premoćan za moje
poimanje; Čarls u nevolji!... Skrhan i sveden na svoju nagu
ličnu vrednost, Čarls je za mene, s obzirom na osećanja koja sam
prema njemu gajila, bio okolnost koja je prevazilazila moje
krajnje želje; i, shodno tome, izgledala sam tako očito
očarana, tako prekomerno zadovoljna njegovom pričom o
uništenoj mu sreći da je on to mogao objasniti jedino svojim
uverenjem da mi je u radosti zbog ponovnog susreta nestao
svaki drugi osećaj ili obzir.
U međuvremenu se moja pratilja srdačno postarala o
Čarlsovom saputniku, pa kad je poslužena večera, Čarls me
upozna s njim, i ja ga prihvatih kako priliči svakom Čarlsovom
poznaniku ili prijatelju.
Onda smo učetvoro povečerali, u veselju, s uzajamnim
zdravicama i ugodnim nemarom, kako možete i očekivati. Ja,
opet, iako sam od tolikih uzbuđenja jedva mogla pojesti tek
poneku mrvicu, trudila sam se da jedem na silu, kako bih svom
obožavanom mladiću dala primer, jer sam cenila da mu je
posle jahanja neophodan valjan obed; i on je, doista, jeo kao
umorni putnik, iako me je stalno gledao i obraćao mi se kao
ljubavnik.
Kad je raspremljen sto i došao čas za počinak, Čarlsa i
mene jednostavno odvedoše, kao muža i ženu, u vrlo lepu sobu,
sa, kako rekoše, najboljom posteljom u gostionici.
I ovde, Pristojnosti, oprosti mi što još jednom kršim
tvoje zakone, držeći podignute zavese, što te poslednji put
žrtvujem onoj neograničenoj poverljivosti kojom sam preduzela
da ispričam najupečatljivije okolnosti svojih mladalačkih lutanja!
Čim smo se, dakle, našli zajedno u sobi, ostavljeni sami
sebi, prizor postelje oživeo je uspomenu na naše prve radosti, a
pomisao da ću tu postelju odmah podeliti sa dragim posednikom
mog devičanskog srca toliko me je uzbudila da sam dobro
učinila što sam se naslonila na nj, jer bih inače morala da opet
izgubim svest usled svemoćnog slatkog uzbuđenja. Čarls je
uvideo moju zbunjenost, pa je, da bi je otklonio, zaboravio
sopstvenu, koja teško da je bila manja.
No, sada je mnome ponovo ovladala istinski istančana
strast, sa nizom svih svojih znakova: slatkom osetljivošću,
ljubavnim žudnjama prožetim stidom i čednošću; sve me je to
držalo u duševnoj pokornosti neuporedivo mi dražoj od slobode
srca kojom sam raspolagala dugo, ah, predugo – tokom onih
grubih ljubavnih pustolovina; svest o njima terala me je sada da
uzdišem sa časnom zbunjenošću i žaljenjem. Nijedna prava
devica nije pred svojom svadbenom posteljom mogla više da
crveni od stida svoje neokaljane nevinosti no što sam ja
crvenela od osećanja krivice; i zaista sam Čarlsa volela suviše
istinski da ne bih oštro osećala koliko ga ne zaslužujem.
Dok sam ja tako i dalje oklevala, nesređena u svojoj
slasnoj pometnji, Čarls se lati da me razodene, s nestrpljenjem
punim ljubavi. A iz te zbrke i rastrojenosti svojih čula mogu se
setiti jedino nekih laskavih usklika radosti i divljenja, naročito na
dodir mojih grudi, koje su se, sada oslobođene steznika,
uzbudeno nadimale i spuštale uz potmule i snažne udare bila,
dižući se u susret njegovom milom dodiru i izražavajući mu
dobrodošlicu ushitnim otkrićem da su dobro oblikovane, a u
čvrstini neposustale.
Uskoro me je polegao u krevet, i jedva da sam koji
trenutak čeznula za svojim posteljnim drugom, dok se on
razodenuo i uvukao izmedu čaršava, da bi me obavio rukama,
i dao mi, a od mene primio, s neizrecivom slašću, poljubac
dobrodošlice, koji mu je moje srce, popevši mi se do samih
usana, utisnulo s najvećim mogućnim žarom, saglasnim, na
moju blaženu sreću, s onim tananim i sladostrasnim čuvstvom
što ga je samo Čarls znao da na neki tajni način pobudi, a u
kojem se sadržao sami život, sama suština zadovoljstva.
U međuvremenu, dve sveće upaljene na noćnom stočiću uz
nas, i vesela vatra od drva, bacale su na postelju svetlost koja je
jedno od čula, veoma značajno za naše radosti, lišavala svakog
prava na žalbe da je isključeno iz svoga udela u njima. I zaista,
sam prizor mog bogolikog mladića bio je, usled žara s kojim
sam ga čekala, i van ikojih drugih okolnosti, zadovoljstvo za
koje se život mogao dati.
No, kako je za želje žarke poput naših delanje sad bilo
već neophodno, Čarls, posle vrlo kratkog uvodnog otezanja –
zadigavši i moju i svoju košulju, položi blago svojih širokih
muževnih prsa uz moje grudi, dok su i jedne i druge vrile
najnežnijim uzbudenjem. Taj osećaj nagog dodira njegovog
blistavog tela s mojim oduze mi svaku moć vladanja mislima, i
svaku mi duševnu silu potčini najčulnijoj od svih radosti, koja je
na mene nemerljivo jače delovala razabiranjem osobe uza me
negoli snagom polnosti. Tako je, na tanan način, u igru
uključeno i moje svesno srce, koje, večito verno Čarlsu, nikada
nije prihvatalo nikakvu ulogu u mom povremenom žrtvovanju
zahtevima telesnog sklopa, popustljivosti ili probitačnosti. Ali,
oh! šta se to od mene napravilo kada, dok su se sile snažnog
zadovoljstva u meni napinjale, nisam mogla da ne osetim krutost
palice koja beše ovenčana trofejom otetog mi devičanstva, a sada
se tvrdo i nesavitljivo opirala o jednu od mojih butina, koje još
nisam bila raskrilila, vođena čistim načelom čednosti; a njega je
u meni vaspostavila strast odviše iskrena da bi trpela ma kakvo
stremljenje lažnoj uzdržljivosti, ili izigravanje neke bezočne
tobož stidljivosti.
Mislim da sam negde već napomenula da sam opip tog
bitnog komada muškosti sadrži u sebi nešto potresno. Ništa
ne može biti draže čulu dodira, niti može na nj delovati slasnijim
osećajima. Pomislite, onda, kao što misli ljubav, kakav samo
mora biti onaj sažižući zanos tog najživljeg od naših čula, u
samom njihovom središtu, kada se ono, posle tako duge lišenosti,
oseti iznova zapaljeno pritiskom tog neobičnog skiptronosca koji
svima nama gospodari, a naročito kad je to alatka mog dragana,
jedinog izabranika sa sveg zemaljskog šara. I sada, u trenutku
njegove najmoćnije krutosti, osećala sam ga kao nešto tako
pokorno, tako delatno, tako pouzdano i milo da nisam znala
kako da imenujem taj njegov jedinstveni utisak; ali svest da on
pripada mom nadasve voljenom mladiću tako me je ugodno
uzbuđivala, i tako je snažno delovala na moju dušu, da je ona
sve svoje duhove osećajnosti slala u onaj moj organ blaženstva,
posvećen njegovom prijemu.
Tu su, užiženi u jednu tačku, poput sočivom skupljenih
zraka svetlosti, ti osećaji bleštali, goreli najjačim usijanjem;
opruge zadovoljstva bile su, rečju, toliko napregnute da sam
dahtala, grabeći vazduh, s tako izuzetno oštrom gladu za
uzvišenim užitkom da mi je, naprosto, bilo muka od želje, i da
nisam mogla podneti spoj dve različite misli, koje su me
neodoljivo privlačile – jer sam, zapravo, bila sposobna jedino za
misli da sam sada u dodiru, u isti mah, s oruđem zadovoljstva i
najvećom zalogom ljubavi. Te misli, združujući svoje tokove,
izlivale su toliki okean omamljujućeg blaženstva u malenu
posudu, preusku da ga zadrži, da sam ležala potpuno
smlaćena, predata, izgubljena u ponoru radosti, zamirući
isključivo od neumerene slasti.
Čarls me onda unekoliko trže iz zanosa žalbom, blago
promrmljanom kroz svu silu poljubaca, da položaj u kojem smo
bili nije podesan za njegove želje, što sam shvatila kao prešnu
molbu za prihvat, pri čemu je samo to njegovo nastojanje toliko
uvećalo moje zadovoljstvo da bi bilo sasvim nedosledno trpeti
odlaganje onog mnogo dražeg. Ali kakva je slast ispravljati
grešku! Moje butine, slušajući nagoveštaje ljubavi i prirode,
sada se rado raskriljuju i, spremno se potčinjavajući, otvaraju
meki prolaz za ulaz zadovoljstva; ja vidim, ja osećam taj slasni
somotski vrh!... on ulazi u mene, svom svojom snagotn, sa...
oh! pero mi ovde ispada iz ruke, u zanosu još živom u mom
vemom sećanju! Sposobnost opisivanja takode me napušta,
ostavljajući uobrazilji zadatak prevelik za njene moći. Jedino
uobrazilja raspaljena vatrom kakva je mene proždirala može
valjano izraziti onaj najsladi, najplemenitiji od svih osećaja, koji
je mog krutoga milog gosta pozdravljao i pratio duž sveg mu
uzlaznog puta, do samog kraja njegovog prodora, izbacujući,
kroz moje oči, varnice ljubavne vatre koje su me svu zasipale i
sevale mi u svakoj krvnoj žili i svakoj pori: bila sam
ovaploćeni spoj sveobuhvatne radosti.
Sada sam već istinsku strelu ljubavi, od samog njenog
vrha do repnoga pera, u celini bila primila u onaj svoj deo
gde ona nije načinila novu ranu, dok su se usnice one izvorne,
prirodne, koje su za svoje prvo širenje dugovale tom dragom
oruđu, stegle oko njega sa žudnom usisnošću, kao u znak
zahvalnosti; a čitava njena nutrina nežno ga je obuzimala
toplotom slasti i snagom stiska koji mu je, na njegovu putu,
izražavao najsrdačniju dobrodošlicu u prirodi; svako se vlakno
tamo tiskalo uza nj, i slavoljubivo upinjalo da dođe do svog
udela u blaženome dodiru.
Pošto smo našim očaranim čulima dali nekoliko trenutaka
predaha, zadržavajući se s najvećom slašću na toj najprisnijoj
tačci ponovnog sjedinjenja, i gosteći se kolačom užitka,
nestrpljenje svojstveno zadovoljstvu ubrzo nas natera na
delanje. Tako započeše njegovo živo potiskivanje i moje
odzivno uzdizanje, što nas je držalo jedno uz drugo; pri tom,
kako su naše radosti postale prejake da bi se iskazivale, naši
organi govora, sladostrasno se preplićući, postadoše organi
dodira... i to, oh! kakvog dodira, oh! kako slasnog!... kako
osobeno sočnog!... I onda, onda je osetih u samom srcu! osetih
čudesnu oštricu kojom ljubav, kad ovim činom gospodari,
zaoštrava zadovoljstvo. Ljubav! upravo se ona može nazvati
samom solju uživanja; i zaista, radost je bez nje, ma kako da
je velika, ipak prosta, bilo kod kralja ili prosjaka; jer nema
sumnje da upravo ona, ljubav, istančava, oplemenjuje i uzvišava
užitak.
Koliko sam, dakle, bila srećna i u srcu i u svim čulima bilo
mi je izvan svake moći da, makar i u mislima, uobličim
predstavu o sreći većoj od one u čijem sam ovaploćenju
upravo nestajala.
Čarls, kome se čitav sklop grčio u ushićenju zanosa, dok
su mu u očima treperili najnežniji plamenovi – što me je sve
uveravalo u savršenu složnost naših radosti – prodirao je u mene
tako duboko, dirao me u takve životne tačke, i toliko me
izbacivao iz sebe same, dok sâm kao da je toliko bio u meni,
da sam u sladosnom oduševljenju zamišljala kako mu potpuno
predajem srce i duh, te se sjedinjujemo u jedno telo i dušu: ja
sam bila on, a on je bio ja.
No, kako je sve to zadovoljstvo, poput života od
njegovih prvih trenutaka, težilo vlastitom razrešenju, ono je
živelo prebrzo da, na takve podsticaje, ne dovede do slasnog
trena zamiranja; jer uskoro se približavanje blaženog ropca
najavilo uobičajenim znacima, za kojima ubrzo usledi izliv iz
mog milog dragana, izliv koji sam zaista osetila kako me je
prostrelio, briznuvši uz usijani kanal, u dubini kojega je to
golicanje slatko razgaljujućeg balsama otvorilo sve moje zalihe
sokova radosti, koji se u zanosu sliše, pomažući da se prigasi
žar požude, te za časak smiri naša žudnja za srećom; da bismo,
međutim, ubrzo opet zaplovili! Jer Čarls, veran zakonima
prirode, u jednom dahu izdišući i izlivajući se, nije dugo
oklevao u tom rastočnom zanosu, već mi je, obnavljajući
bodrost, ubrzo dao da osetim kako su istinski moćne opruge
njegovog oruđa zadovoljstva bile ljubavlju, a možda i dugim
lišavanjem, previše napete da bi se iscrple samo jednim
pražnjenjem; njegova mi je krutost i dalje bila drug. Čarls, dakle,
opet započe delanje, a da ga nije izvlačio, niti me izlagao žalosti
rastanka od dragog mi kirajdžije, pa smo tako ponovo izveli isto
delo, s istim divnim sazvučjem i skladom.
Naš žar, poput naše ljubavi, nije znao za sustajanje; i,
kako je plima išla na ruku mom draganu, obilje njegovih zaliha
tek izmuženog mleka zadovoljstva još me jednom preli iz svojih
okruglastih cistemi za najslasniji sok; ja ga, opet, grčevito
zgrabih, u trenutku odavanja svog tečnog priloga, i tako netom
pomogoh uvećanju njegove radosti, kao i njenog istakanja;
time su se u meni pokrenuli zaista svi delovi onog usisnog
stiska pomoću kojeg osetljiva naprava tog znamenja ženstva
žedno izvlači i isušuje vrelo ljubavi – s takvom nagonskom
nestrpljivošću i predanošću s kakvima, da poredimo veće s
manjim, plemenita priroda navodi odojče na majčinu dojku
zadovoljstvom koje mu pružaju kretnje njegovih malih usta i
obraza, eda bi isisalo mlečni mlaz spreman da ga nahrani.
Ali i dalje nije bilo kraja njegovoj izdržljivosti; taj
dvostruki plotun ne samo što nije ugasio njegove želje, za tu
priliku, već ih nije ni smirio; a u njegovim godinama, želje su
vlast. Zadivljujuće je, dakle, bio spreman da stupi u borbu za
treću pobedu, uopšte se i ne izmeštajući, da nežnost, svojstvena
istinskoj ljubavi, nije mene nadahnula dovoljnim
samoodricanjem da njega poštedim i ne napregnem ga suviše; i
stoga, zamolivši ga da sebi i meni pruži čas predaha, postigoh,
konačno, kratko primirje, ali ne pre no što mi je oduševljeno
pružio zadovoljenje odustajanjem od osvojenoga.
Ostatak noći, i deo dana koji smo za sebe ukrali, proveli
smo tako, s nesmanjenim žarom, u proslavljanju našeg
ponovnog susreta. A ustali smo prilično kasno, pred podne,
veseli, bodri i živahni, mada nismo poznali odmora. Ali
zadovoljstva ljubavi bila su za nas što i radost pobede za vojsku –
odmor, okrepljenje, sve.
Pošto putovanje u unutrašnjost sad više nipošto nije
dolazilo u obzir, a još je prethodne večeri bilo naloženo da se
kočije i konji spreme za povratak u London, gostionicu smo
napustili odmah po doručku, ali ne bez štedre deobe znamenja
moje zahvalnosti za sreću koju sam u njoj srela.
Čarls i ja smo bili u mojim kolima, dok su se kapetan i
moja družbenica smestili u posebno iznajmljenim dvokolicama
kako bi se i njima i nama pružila prilika da čitavo putovanje
budemo tete-a-tete.
Na putu sam, pošto mi se metež čula bio smanjio do
podnošljive mere, dovoljno vladala svojom glavom da mu kako
valja izložim tok života koji mi je bio nametnut kao posledica
našeg razdvajanja. Koliko god me je s nežnošću žalio, Čarls i nije
bio previše iznenađen mojom pričom, jer, kad je razmislio u
kakvim me je okolnostima ostavio, on nije mogao da bude
sasvim nespreman za takvu sudbinu.
No, kad sam ga upoznala sa svojim bogatstvom, zamolih
ga – s iskrenošću koja je, u našem odnosu, bila sastavni deo
moje prirode – da ga od mene primi, ma pod kojim uslovima.
Učinila bih Vam se možda isuviše pristrasnom prema svojoj
ljubavi ako bih sada pokušala da njegovoj istančanosti odam
dolično priznanje. Zato ću se zadovoljiti time što vas
uveravam da je on isprva neopozivo odbijao taj moj ničim
uslovljeni dar, iako sam ga uzaludno dugo molila. Molbe mi je
uslišio tek kada sam, pokoravajući se njegovim ozbiljnim
naredbama (pošto sam se ja bez prenemaganja odupirala dok
god nije primenio onu potpuno neodoljivu nadmoć koju mu je
nada mnom davala ljubav), konačno pristala da odustanem od
svojih vatrenih prigovora u vezi s tim da će se on uniziti
ženidbom sa mnom i tako navući na sebe podsmeh, ma koliko
nepravičan, da je, bogatstva radi, trampio svoju čast za
bestidnost i javnoženstvo, oženivši se bednicom koja bi se
smatrala isuviše počastvovanom da mu bude čak i ljubaznica.
Ljubav je najzad nadjačala sve prigovore i Čarls me
potpuno pobedi, zaslugom mojih osećanja za nj, čiju iskrenost
nije mogao da ne pročita u mom za njega uvek otvorenom srcu;
tako me je obavezao da primim njegovu ruku, na osnovu čega
sam se našla i u prilici da, između drugih nebrojenih blagoslova,
darujem zakonito roditeljstvo onoj divnoj deci koju ste videli
kao plod našeg, s obe strane izuzetno srećnog bračnog izbora.
Tako sam, najzad, uplovila u luku gde sam, u krilu
vrline, ubirala samo neiskvarene slasti. Obazirući se sada na
porok kroz koji sam prošla, i poredeći njegova besramna
laskanja s neizmerno nadmoćnijim radostima čistote, ne mogu
da ne požalim, čak i s obzirom na ukus, one što su utonuli u
sirovu čulnost, pa ne osećaju one tako istančane čari vrline, od
koje zadovoljstvo nema većeg prijatelja, kao što od poroka nema
većeg dušmanina. Tako umerenost čini ljude gospodarima nad
zadovoljstvima kojima u raspusnosti svojoj robuju; jer prva,
umerenost, jeste roditelj zdravlja, snage, plodnosti, vedrine i
svakog drugog poželjnog životnog dobra, dok druga,
raspusnost, dovodi do boleština, maloumlja, jalovosti,
samoprezira i svakog drugog zla koje može zadesiti čoveka.
Možda Vam je smešna ova završna propoved o
celomudrenosti, koju je iz mene izvukla sila istine, stvorena
poređenjem iskustva; bez sumnje je smatrate ovde neumesnom, i
meni neprimerenom; možda je takođe gledate kao traljavu
smicalicu osobe koja odanost poroku nastoji da prikrije
poluiscepanim velom koji je bestidno ukraden iz hrama vrline –
baš kao kad neko zamišlja da se za zabavu pod maskama potpuno
prerušio samim tim što je cipele zamenio papučama, ili kao kad
bi neki pisac mislio da izdajničku klevetu prikrije zaključujući je
zvaničnom pohvalom kralju.
Međutim, mimo toga što sebi laskam verovanjem da
imate bolje mišljenje o mom razumu i iskrenosti, dozvolite mi još
da Vam predočim da jedna takva pretpostavka vređa više vrlinu
negoli mene. Jer, shodno nepristrasnosti i dobrodušnosti, ona
se ne može temeljiti ni na čemu drugom doli na najmanje
osnovanoj od svih mogućnih plašnji – plašnji da zadovoljstva
vrline ne mogu izdržati poređenje sa onima poroka. No, neka se
istina usudi da visoko podigne svoju nadasve primamljivu
svetlost – i tada ćete zapaziti kako su patvorene, kako su
neukusne, kako su bezvredne njegove radosti u poređenju s
onima koje oplemenjuje vrlina; njena se osećanja ne libe čak ni
toga da načine umak za čula, ali umak najizvrsnije ukusnosti;
dok su poroci gadne i prljave ptičurine poput harpija koje
zagađuju i kvare gozbu. Putevi poroka kadikad jesu posuti
ružama, ali su one ozloglašene po mnogom trnju, po mnogom
gnusnom crvu; putevi vrline, pak, posuti su čistim ružama, i to
onima što nikada ne venu.
Ako mi, dakle, date za pravo, procenićete da je od mene
sasvim prikladno što ovaj tamjan palim u slavu vrline. Ako porok
i jesam slikala u njegovim najvedrijim bojama, ako sam ga
obasipala cvećem, činila sam to samo da bih ga učinila vrednijom,
svečanijom žrtvom u slavu vrline.
Vi svakako poznajete gospodina Č. O., znate njegovo
imanje, njegovu vrednost i razboritost. Možete li, i hoćete li,
onda, proglasiti zlonamernošću, s njegove strane, to što on,
zabrinut za ćudoređe svog sina, i u nameri da ga podigne u
vrlini, te nadahne čvrstim, razboritim prezirom prema poroku,
preduzima da ga sam upućuje u obrede, i lično ga vodi kroz
najpoznatija bludilišta grada, gde se stara da ga upozna sa svim
mogućim prizorima raskalašnosti, tako pogodnim da izazovu
gnušanje dobrog ukusa? Ogled je, uzviknućete, previše
opasan. On to zaista jeste – za budalu. No, da li su budale
vredne tolike pažnje?
Videću Vas uskoro, a u međuvremenu mislite o meni
nepristrasno, i verujte da ću zauvek ostati,
Gospo,
Vaša, i tako dalje...

KRAJ
 EROTIČKA PARODIJA DŽONA KLELANDA

Pre više od dvesta godina (aprila 1750.), u londonskoj Mesečnoj

reviji (The Monthly Review) pojavio se sledeći prikaz:
»Uspomene Fani Hil. Jedna sveska, 12 tab. Cena po primerku
povezanom u teleću kožu – 3 šilinga. Ovo je delo po vrsti roman, napisan
u vidu pisama jedne preobražene gradske bludnice ličnoj prijateljici, s
uspomenama na njen prošli život i opisima stupnjeva koji su je naveli na
staze poroka i bestidnosti.
Iako za ovu knjigu kažu da je nastala preradom jednog vrlo
raspusnog dela, štampanog рrе oko dve godine, u dve knjige, pa je otud
protiv nje pobuđena snažna predrasuda, nama ipak izgleda da je ova
tvorevina – bez obzira na to kakve bi one dve knjige mogle biti (јег njih
nismo ni videli) – ne sadrži u sebi ništa više povreda pristojnosti, ili
tananosti osećanja i izražavanja, no što ih obično ima u našim rоmanima i
zabavnim knjigama. Jer uistinu, većina njih je (a naročito naše komedije,
i ne mali broj naših tragedija) tek isuviše nesavršena u tom pogledu.
Ne čini se da je pisac Fani Hil išta iskazao u nameri da podrži
upražnjavanje ma kakvih nemoralnosti, već bi se reklo da on samo
prikazuje suštu istinu i prirodu svetu, i razotkriva one skrivene nepravde
koje, po našem mišljenju, treba samo izložiti pogledu da bi ih se zgrozili i
odrekli oni koji bi, inače, mogli nesmotreno da se u njih upuste. Stil se
odlikuje osobitom krasotom, a likovi su prirodno ocrtani. Poroku je
zaista dato pozamašno mesta; a pošto s najpoštenijom nepristrasnošću oslika
sve mogućne čari kojima se porok tobož može podičiti, navodna spisateljica
završava odlučnim opredeljivanjem za trezvenost, uzdržanost i vrlinu, iz
čistih obzira prema istinski valjanom životu i sreći ovoga sveta; a tim se
obzirima ljudi (naročito naši moderni slobodni mislioci) često saobražavaju
manje pristrasno od svečanijih držanja propovedi, i otud oni, uistinu,
nipošto nisu manjkava osnova za preobražaj, budući da su obziri teže i
ozbiljnije prirode.
Što se tiče nedavno preduzetih mera da se ova knjiga zabrani,
zaista nam je teško objasniti ih; ipak, možda će se bolno čuđenje u vezi s
tim olakšati kad u obzir uzmemo koliko su veliki ljudi podložni pogrešnim
obaveštenjima i kako su često dužni da gledaju očima i slušaju ušima
drugih.«
Prosto zadivljuje kako je sažeto i precizno nepoznati prikazivač iz
pretprošlog veka izložio suštinu romana koji ste upravo pročitali — Fani
Hil. Uspomene jedne bludnice (Fanny Hill. Memoirs of a Woman of
Pleasure). S druge strane, čoveka duboko potresa saznanje da se ljudsko
društvo za protekla dva i po veka nije suštinski izmenilo u pogledu
reakcija na ovakve izazove. Roman se ni danas u mnogim sredinama ne čita
bez osećanja stida, sablazni i pokajničkog gneva, koji traži iskupljenje u
kazni.
Naravno, modernom književno-kritičkom analizom mogle bi da
se otkriju mnoge osobene i tradicionalne mane, kao i nove vrline knjige,
retke u tadašnjem književnom stvaranju, ili neprepoznatljive za književni
ukus sredine XVIII veka. Na primer, konvencija »priče u priči« –
sveprisutna u dužim proznim strukturama toga vremena – upotrebljena
je ovde dosta mehanički, a umetnute priče (recimo, povesti o gubitku
devičanstva triju devojaka iz kuće gospode Kot) preuzete su, bez ikakve
posebne literarizacije, iz ograničenog repertoara stalnih mesta u erotskim
romanima, pa čak i iz iskustvene tradicije tadašnjeg zapadnog sveta
(obesni mladi bogataš i strasna sirotica, nevoljeno dete odbeglo od kuće,
»zločin iz zablude«, s padanjem u nesvest i zakletvama na vernost).
Nerazrađenost i odsustvo dijaloga ne odgovaraju modernom književnom
ukusu, a glomazna podeljenost ukupnog teksta na samo dva pisma (dužina
tih »pisama« podseća na Ričardsonovu Klarisu) pojačava utisak
mehaničnosti nizanja opisnih scena. Isto tako, jarkost ovih opisa
automatski je uključila mehanizam koji bih nazvao »narkotizacijom
erotikom«: uvodenje sve neobičnijih i ređih seksualnih iskustava, radi
održavanja dovoljne nadraženosti čitaočevih čula. Ponavljanje
uobičajenog seksualnog čina na poznati i standardni način – sasvim
normalno i uvek zanimljivo u životu – u književnosti stvara dosadu,
pogubnu po knjigu. Zato je kumulativna »narkotizacija erotikom«
sveprisutna u svoj erotskoj književnosti.
Tu je, naravno, i već prečesto korišćena konvencija srećnog
razrešenja u konačnoj pobedi čestitosti i vrline – da, upravo kreposti,
iako niko ne bi rekao da o njoj može biti reči kad je u pitanju klasično delo
erotske književnosti, a po nekima, čak, i začetnik pornografije. Tu su,
naravno, i druga stalna mesta tadašnje karakterizacije: rđavi su gadni i
nečisti, dobri su zdravi i rumeni; izmedu fizičkog izgleda i psihomoralnog
sustava lika postoji direktna analogija.
Ove bi mane za neblagonaklonog čitaoca mogle biti dovoljan
razlog da knjigu ostavi u fioku, a ipak naš preteča od pre četvrtine
hiljadugodišta ima itekako čvrsta kritička uporišta za svoju pohvalu
knjizi. Njegov sud da se njen »stil odlikuje specifičnom lepotom« sažet je
i sasvim tačan, mada mi to shvatamo drukčije. Fani Hil je knjiga pisana
otmenim, elegantnim, mestimično čak i tzv. »uzvišenim« stilom, vrlo
cenjenim u XVIII veku. Tu je složena rečenička struktura, s bogatom i
biranom leksikom, bez ijedne lascivne ili »proste« reči; ima i opštih mesta
tradicionalne učenosti, francuskih i latinskih uzrečica, navoda iz Šekspira,
uputa na antičku klasiku i srednjevekovne romanse. Pa ipak, stil knjige
nema u sebi nimalo nategnute visokoparnosti, koja toliko opterećuje mnoge
pisce onog vremena (dovoljno je setiti se karikaturalnog opisa javne kuće
iz već pomenutog Ričardsonovog romana, inače sasvim dobrog).
Štaviše, uza sve pobrojane osobine, stil Fani Hil odlikuje se neobičnom
živošću i snagom; on zanosi čitaoca kadikad vrlo životno vernim i
precizhim oslikavanjem psiholoških stanja junakinje, ubrzavanjem ritma s
porastom čulno-emotivnog napona, i smirujućim opuštanjem i vedrinom
pošto se napon razreši kroz obostrano zadovoljavajući užitak.
Tu čudnu spregu elegancije i snage pripovedanja pisac romana
postiže, reklo bi se, neobičnim odstojanjem prema samoj priči i njenim
junacima, jednom sasvim modernom estetskom distancom. Doduše,
distanca, svest o literarnosti pripovedanja i ukidanje iluzije postoje i kod
nekih drugih pisaca toga vremena (Fildinga i Sterna, na primer), i
nipošto nisu neka sasvim moderna i, kako se često veruje, jevrejska
inovacija. Ali »ja« romana kao da ovde nije sama Fani, već jedan mudriji,
sveznajući i sveprisutni internalizovani pripovedač, koji s blagonaklonim
humorom pristupa doživljajima junakinje, pri tom se duboko odlikujući
jasnom literamom svešću. To knjizi daje predragocenu odliku blage
parodičnosti.
* * *
Ali ko je taj tako darovit pisac za koga su čuli tek malobrojni
stručnjaci i koji se nipošto ne izučava u istoriji evropske, pa ni engleske
književnosti.
Džon Kleland (John Cleland), »istančani tihi nezadovoljnik«,
kako za njega kaže Bozvel (Boswell) u svom dnevniku, lični prijatelj
slavnog Gerika (Garick) i mnogih pisaca onog vremena, novinar i lingvista,
dramski i prozni pisac, rođen je 1709, po svemu sudeći kao sin izvesnog
Vilijama (William) Klelanda, Škota, pisca i novinara koji se kretao po
londonskim književnim krugovima i bio, reklo bi se, dobar prijatelj slavnog
Aleksandra Popa (Alexander Pope). Džon se 1722. upisao u
Vestminstersku školu, a nekoliko godina kasnije postaje britanski konzul u
Izmiru. U dvadeset i sedmoj godini, međutim, odlazi na Istok i nalazi
posao u Istočnoindijskoj kompaniji, da bi, posle nekoliko godina, došao u
sukob sa pretpostavljenima – neznano kako i zašto – te napustio Indiju
(Bombaj) i vratio se u Evropu. Tu se nekoliko godina potucao od nemila
do nedraga, nerad da se vrati u Englesku, a kada je to konačno učinio,
morao je zaključiti da je njegova uzdržanost bila opravdana. Jedva je
vezivao kraj s krajem, i više puta je dopadao zloglasna dužničkog zatvora.
U takvom jadnom stanju daroviti je Kleland 1747. ili 1748. prodao
rukopis svog romana Fani Hil – za samo 20 funti u zlatu – tada čuvenom
izdavaču Ralfu Grifitsu (Ralph Griffiths), koji je vremenom postao jedan
od najuglednijih i najbogatijih ljudi Londona, a samo na Klelandovom
romanu zaradio je, po proceni britanskih bibliografa, oko deset hiljada
tadašnjih funti.
Pojava knjige izazvala je moralističke reakcije, pa i oštre sporove,
naročito svojim drugim, poprostačenim izdanjem, dopunjenim još
vulgarnim ilustracijama, pa su i pisac i izdavač imali posla sa sudom. Sve
se, međutim, dobro završilo. Kleland je, čak, shodno ponekad vrlo
duhovitim cinizmima svoga vremena, dobio i redovno izdržavanje od sto
funti godišnje, pod uslovom da ne ponovi prekršaj. Nastavio je da piše –
manje uspešne romane Uspometie jednog fićfirića (Memories of a
Coxcomb), Iznenađenja ljubavi (Surprises of Love) i Častan čovek (The
Мап of Honor), niz tragedija i komedija (Tit Vespazijan, Pokornost
dama i Timbo-Čiki, ili američki divljak) – ali mu je sada filologija
postala glavna strast. Zanosio se ambicioznom željom da vaspostavi
univerzalni jezik, sastavljen od »raspoznatljivo elementarnih jednosložnih
korenova«, jezik iz kojeg su, navodno, svi evropski jezici proistekli, a
koji bi se temeljio na nekim prakeltskim osnovama. Tako se 1766. pojavilo
njegovo životno delo, čiji je naslov dovoljno dug, opisan i neobičan da
rečito govori o sebi i piscu: Рut do stvari kroz reči, i do reči kroz stvari,
као nacrt pokušaja obnove drevnog keltskog ili prvobitnog jezika
Evrope; čemu je dodat jezgrovit opis sanskrta, ili učenog jezika
brahmana; kao i dva ogleda, jedan o poreklu pevanja božićnih pesama od
kuće do kuće, a drugi o pravoj tajni slobodnih zidara. Dve godine
kasnije, svojoj glavnoj temi vratio se još jednim radom 1.
* * *
Dok je Kleland pod starost tavorio, živeći od skromne penzije,
nekurentnih tekstova i drama, te povremene saradnje u listu Public
Advertiser, njegovo remek-delo erotske literature slivalo je zlatne potoke u
kasu Ralfa Grifitsa, omogućujući mu da izdaje redovni mesečnik i mnogo

1
О Klelandu se može više saznati iz obimnog predgovora Pitera Kvinela (Peter
Quennell) za knjigu John Cleland's Fanny Нill, »Putnam«, Njujork, 1963.
drugih, još značajnijih knjiga. Pouzdano je registrovano dvadeset izdanja,
samo u Engleskoj, za manje od sledećih sto godina, a verovatno ih je bilo i
više; knjiga se jednako štampala, razgrabljivala i gonila u SAD1. Tri
godine posle pojave u Londonu štampan je prvi francuski prevod, da bi se
potom pojavilo još nekoliko, sve do celovitog, dobrog i modernog prevoda
u Apolinerovoj (Apollinaire) »Bibliotheque des Curieux«, 1914. – izdanja
za koje je slavni pesnik napisao uvod i bibliografski ogled. Takođe je
registrovano više nemačkih izdanja, kao i prevodi na italijanski, španski i
portugalski2.
Viđen modernim očima, posle tzv. »seksualne revolucije«, silan
uspeh romana širom zapadnog sveta nipošto se ne može objasniti samim
slobodnim opisom situacija, telesnih delova i postupaka junaka. Bitne
odrednice knjige, i osnova njene populamosti, jesu poštena opšta
realističnost, naročito na psihološkoj ravni, i u višem književnom smislu, te
sveprisutna vedrina i životna radost. Kroz postelju Fani Hil i londonske
javne kuće, kroz ulice, krčme i odaje gospođe Kol, prolazi vojska živih
tipova Engleske osamnaestog veka, vremena kraljice Ane i kralja
Džordža, doba restauracije, neslućenog nagomilavanja bogatstava i
istovremeno nepojamnih dubina bede, stvaranja carstva i javnih vešanja
sitnih lopova, te, najzad, vremena hipokrizije par ехсеllепсе – neobuzdanog
predavanja strastima pod maskom besprekorne građanske moralnosti.
Fani Hil sve to jasno vidi, spontano osećajući put do istine; svesna svega
što čini, ona u srcu ostaje odana načelu ljubavi.
Posebnu vrednost knjige čini za ono vreme retka dinamičnost
karakterizacije. Glavni likovi – Fani, njene najbliže drugarice i gospođa
Kol – vremenom stare i menjaju se; jedna se sve više predaje neobuzdanosti
svoje prirode, druga zri i postaje mudrija, treća se smiruje – rečju, svaka
kreće svojim posebnim putem, u skladu sa sopstvenom prirodom. Fani,
plemenita i mudra, radoznala i jednostavna, pred čitaočevim okom sazreva
u emotivnom i društvenom smislu, a njen (Klelandov) pronicljiv pogled
pruža nam izuzetno plastične, gotovo dokumentarne i etnografske opise
tadašnjih prilika – sela, gradskog života, uređenja odaja, rasvete,
saobraćaja, izgleda odeće, jela, itd.
Sve ovo je praćeno postupnim i sistematičnim istančavanjem
čulnosti i osećajnosti, kao i same ljubavničke veštine, što svedoči o jednom

1
Tačan broj izdanja i ukupan tiraž nemoguće je saznati, jer su i sedamdesetih godina
XVIII veka neka izdanja antidatirana sa 1749. godinom.
2
Za podrobnije bibliografske podatke, v. nav. delo, Aррепdiх.
za XVIII vek nesvakidašnje zdravom odnosu prema polnosti, te o svesti
o neposrednoj povezanosti zadovoljene žudnje, životne radosti i
psihičkog zdravlja. Čini se da je itekako u pravu V. G. Arčer (W. G.
Archer), istaknuti američki indolog, kad ovakav Klelandov stav prema
polnosti dovodi u vezu s njegovim boravkom u Indiji, gde se, po svemu
sudeći, upoznao s načelima tantre i Vatsjajaninom Kamasutrom. Možda su
neka takva, za nas svakako nesaznatljiva njegova iskustva i bila osnova za
raskid s poslodavcima iz Istočnoindijske kompanije. Puna ravnopravnost
polova u fizičkoj ljubavi, tako retka čak i danas, jedna je od tih sasvim
indijskih implikacija Klelandovog stava.
Ta prećutna i izričita svest o zdravlju čulnosti, i potrebi i
mogućnosti istančavanja osećajnosti, o pravu na telesni užitak i o
manjkavosti života lišenog vrhunskog telesnog zadovoljenja korenito
odudara od morala građanskog društva, ne samo Klelandu savremenog već
i današnjeg vremena. Upravo je ta svest, rekao bih, glavna draž knjige,
decenijama kupovane i čitane manje-više tajno, a javno gonjene i plenjene.
I začudo se baš takvoj Fani, koja se vedro, rado i radoznalo
predaje putenosti, više veruje kad zagovara iskrenu ljubav i suštinsku
vernost prema voljenom Čarlsu negoli ikojoj njenoj savremenici –
junakinji ma kojeg »ozbiljno« koncipovanog romana tadašnjeg
sentimentalizma. Fani je, nema sumnje, oblikovana kako po uzoru na
Defoovu četvrt veka stariju Mol Flandets (1721.) tako i kao obrnuti,
parodirani tip ričardsonovske Pamele ili Klarise. Zato uz nju, po
psihološkoj verodostojnosti i opštoj životnosti, mogu da stanu samo
junakinje Henrija Fildinga (Непгу Fielding) i pokoji lik Lorensa Sterna
(Laurence Sterne). Jer nema sumnje da Kleland izvrgava podsmehu
ričardsonovske papirnate besprekornice, i tako se svrstava medu anti-
ričardsonovce, malobrojne pisce onoga vremena koji su odmah valjano
shvatili utemeljivača sentimentalizma. I tako je Fani Hil delimice parodija i
Pamele i Klarise, samo nešto posrednija i blaža od Fildingovog Džozefa
Endrjusa, ili Apologije za život gđe Šamele Endrjus.
Međutim, koliko god da je tražena i voljena, ova je knjiga isto
tako, neprestano u protekla dva i po veka, nailazila na otpore i progone
policajaca svesti, kako onih zvaničnih, državnih, tako i, još više, onih
internalizovanih nadzornika u glavama pojedinaca, saobraženih sa svim
deklarisanim normama društva i uverenih u besprekornost njihovog
»najboljeg od svih svetova«. Knjizi je suđeno više puta i na mnogo
mesta, a s poslednjeg velikog suđenja, završenog 23. avgusta 1963. u
Kaliforniji, Fani je izišla kao pobednica. Nadajmo se da će to suđenje biti
i poslednje u civilizovanom svetu.
No, pored ovih, na svoj način čestitih pokušaja da se knjiga
potpuno zabrani, bilo je i mnogo više nečasnih manipulacija s njom.
Uspomene Fani Hil su anonimni pisci mnogo manje daroviti od Klelanda
više puta vulgarizovali, »obogaćivali« novim iskustvima i dopisivali, a
mnoga su izdanja ilustrovana neprimereno lošim i neduhovitim gravirama.
Istovremeno je bilo i suprotnih pokušaja – da se knjiga »umek-ša« i »očisti«.
U jednoj takvoj verziji imala je prilike da se sa Fani Hil upozna i naša
čitalačka publika1.
Bez obzira na potpunu nemoralnost i protivzakonitost takve
manipulacije tekstom, sa stanovišta moralnih autorskih prava pisca, svaki
od ta dva suprotna tipa sakaćenja svedoči o naopakom društvenom stavu
prema ovoj knjizi i, šire uzev, prema ljudskoj polnosti uopšte.
Vulgarizovanje i dodatno »dosoljavanje« štiva ishod je komercijalizovanja
ljudske polnosti, uverenja da je to nešto slično željenom a zabranjenom
voću, pa »što gore to bolje«. No, i »čišćenje« teksta svedoči o nezdravom
odnosu »čistunca« prema polnom biću čovekovom, i o nečemu
nezdravom u društvu koje takva »čišćenja« zahteva i dozvoljava; u takvom
društvu postoji propisana mera svega, pa i polnosti, tu neki najbolje znaju
šta kome treba i šta koristi opštem dobru. U takvom društvu, kao ni u onom
prethodnom, gde se polnošću trguje, čovek nije polno slobodan, a nije
preterano složiti se s Rajhom (Reich) da bez te slobode ne može biti reči
ni o drukčijoj slobodi2.
Ukratko, čini mi se opravdanim zaključak da stav prema Fani Hil i
njenim uspomenama može poslužiti kao pokazatelj suštinskog stava svakog
pojedinca prema slobodi, i najdubljih stremljenja njegove prave ličnosti: je
li on u biti autoritaran ili saobraženi tip, koji od slobode beži i najbolje se
oseća u »vekovnim uslovima neslobode«, ili je zaista slobodan i zdrav
pojedinac, kojem ništa ljudsko zaista neće biti strano, koji je spreman i
kadar da se raduje životu, i stremi njegovom punom potvrdivanju i
ispunjenju.
Aleksandar I. Spasić

1
V. John Cleland, Fanny Hill, s engleskog preveo Omer Lakomica, »Otokar Keršovani«,
Rijeka, 1969. Lakomičin prevod knjige je za oko 3o odsto kraci od verzije koju objavljuje
»Vajat«, a nemoguće je ustanoviti po kojem je izdanju izvornika urađen, niti čije su
intervencije u štivu – priređivača izvornika, prevodioca ili izdavača.
2
Iz dostupnih podataka nije bilo moguće utvrditi da li je knjiga prevedena na ruski i
druge jezike iz oblasti duhovnog uticaja ruskoga.
Iz dostupnih podataka nije bilo moguće utvrditi da li je knjiga prevedena na ruski i
druge jezike iz oblasti duhovnog uticaja ruskoga.