Mit o amoralnom biznisu

Mit o amoralnom biznisu izrazava popularno, opšterašireno gledanje na američki biznis. Prema mitu
biznis i ljudi u biznisu ne mare izirčito za etiku.. Prema mitu poslovni ljudi postupaju neetično ne zato što
zude da nanesu zlo već prosto zato što zele da ostvare dobit a pri tom zanemaruju neke od posledica
svog delanja. Mit o amoralnom biznisu predstavlja ne samo način na koji mnogi ljudi u poslovnom svetu
i izvan njega danas shvataju biznis već i način na koji bi mnogi voleli da ga i dalje shvataju. Na slom
mita o amoralnom biznisu ukazuju tri prilično očite stvari: izveštavanje o skandalima i prateća javna
reakcija na ove izveštaje, obrazovanje javnih grupa kao što su ekolozi i pokret potrošača,
zainteresovanost biznisa za etiku koja se iskazuje konferencijama, napisima u novinama i časopisima i
razvijanjem korporacijskih pravila etičkog ponašanja i etičkih programa. Otkrivanje slučajeva korupcije i
mita ne bi bila nikakva novost.

Američki sistem poslovnih vrednosti

Američki poslovni sistem često se opisuje kao slobodno preduzetnički. Nasuprot socijalizmu, američki
biznis tvrdi da je slobodan od vlasništva i dominacije drzave.. Dokaz u odbranu slobodnog
preduzetništva snazno se oslanja na zrelost, inteligenciju i odgovornost onih koji dejstvuju unutar
datog ekonomskog sistema Slobodno preduzetnički sistem stavlja vrednosni naglasak na dobit, jer se
profitabilna preduzeća i osnivaju zarad dobiti. Slobodu u biznisu ograničavaju dve tradicionalne
vrednosti koje se smatraju za idealne vrednosti poštenja i jednake prilike. Zakon ponude i potraznje
reguliše cenu dobra i raspodelu sredstava. Mada svako očekuje da izvuče korist iz sistema,
nejednakost je ugradjena u njegovu osnovu.. Druge dve vrednosti američkog poslovnog sistema
jesu pragmatičnost i efikasnost. Neki tumači karakterišu američki sistem kao materijalističan i
moralno mekušan. Američki sistem poslovnih vrednosti je sledstveno mešavina dobra i zla.

Odnos biznisa i morala

Moralna pozadina biznisa
Biznis pretpostavlja postojanje moralne pozadine i bez nje bi bio nemoguć. Kad bi se svi uključeni u
biznis – kupci, prodavci, proizvodjači, uprava, radnici i potrošači – ponašali nemoralno li čak amoralno,
poslovna delatnost bi se uskoro zaustavila. Cilj poslovne etike nije nuzno promena ma čijih moralnih
ubedjenja, već oslanjanje na njih.
Temelj svojine
Pitanje svojine moze se posmatrati i sa gledišta morala koliko i sa stanovišta zakonitosti. Ko poseduje
prirodu? Dzon Lock je tvrdio da je svakome dopušteno da koristi ono što priroda nudi. On to sme da
prisvoji ako moze da ga koristi, i ako drugim ljudima ostane isti toliki i isto tako dobar deo za korišćenje.
Osam postotaka čovečanstva koristi 40% prirodnih bogatstava zemlje, preostala 92 postotka ih pita
kakva prava imaju da tako postupaju. Prebacivanje izvesnog dela bogatstva u SAD – u se postize pre
svega kroz oporezivanje. Tako je poreska politika jedan od načina prebacivanja svojine – odnosno
novca – od jedne osobe ili grupe drugoj.
Biznis biznisa
U SAD – u zakoni regulišu uslove rada, štiti decu, sprečavaju monopolostičku praksu i čuva okruzenje.
Ta su pravila često predstavljala moralne obzire samih amerikanaca Uloga koja se daje biznisu
istovremeno postavlja i granice kao njegovoj pravoj delatnosti tako i onom što nije socijalno podnošljivo.
Te granice postavljaju sam biznis ili oni koji ga vode, čak i ako se neki od njih ponašaju kao da je tako.
Ograničenja i zahtevi koje društvo nameće biznisu često je moralne prirode. Biznis moze da
zanemaruje moralne zahteve pojedinca, teško da moze prenebregavati moralne zahteve celokupnog
društva, zato je on deo društva i od društva zavisi iako mu sluzi.
Biznis i zakon
Ako se pokravaju zakonu, ispunili su svoje društvene obaveze. Zakon zabranjuje kradju, obezbedjuje
sprovodjenje ugovora, stavlja ograničenja reklami i potkrepljuje mnegoe moralne norme. Izednačavanje
zahteva koji se postavljaju biznisu i zahteva koje postavlja zakon postala je norma zgodna i laka za
usvajanje.. Pribegavanje zakonu kao jedinoj normi prema kojoj bi se upravljalo poslovanjem delimice je
odraz činjenice da većina rukovodilaca ne zna kako da izadje na kraj sa mnogim moralnim
nedoumicama u poslu.
Izmenjena uloga biznisa

http://skriptarnica.on.neobee.net 1
I naša drzava i svet uvideli su da raspoloziva prirodna bogatstva imaju svoje granice, da je
industijalizacija plaćena zamašnom cenom, i da je ekološki sistem tako tanano uravnotezen da svaka
promena koju u njemu proizvedemo izaziva druge promene. Ishod je naše kolektivno saznanje da
mnogi od naših postupaka uključuju vrednosne sudove. Pojedinci u biznisu ne mogu više da se
ponašaju po svom nahodjenju. Propisi, odluke i smernice vlade regulišu kretanja na trzištu. Od
korporacija se trazi i zahteva da razmotre dejstvo svojih odluka i postupaka na zivotnu sredinu, javnost i
opste dobro.

Poslovna etika i etika

Poslovna etika kao pokret
Mada zakon naglašava legalnu saglasnost, mnogim korporacijama to je posluzilo kao podsticaj da
premaše slovo zakona i pokušaju da ustanove takvu etičku klimu koja će kod zaposlenih oslabiti svaku
zelju da prekrše zakon. Jedna od posledica je bila pojava korporacijskih referenata za etiku, u čiji
posao spada i nadziranje etičkih programa korporacije. Tako je poslovna etika postala deo poslovnog
pejzaza. Pokret za poslovnu etiku je socijalna pojava koja ima svoj akademski, poslovni, društveni i
drzavni vid. Pokret je učinio da postane mogućno i poštovanja vredno javno pokretati ova pitanja i o
njima raspravljati ozbiljno i u poslovnom svetu i izvan njega.
Poslovna etika kao deo etike
Etika proučava moral. U svom najopštijem smislu etika je sistematično nastojanje da se naše
individualno i naše društveno morano iskustvo učine smisao onima tako što će se odrediti pravila koja
treba da vladaju ljudskim ponašanjem, vrednosti dostojne stremljenja i karakterne crte koje zasluzuju da
u zivotu dodju do izrazaja. Postoje tri povezane faze etičkog istrazivanja koje su uobičajeno poznate
kao deskriptivna etika, normativna etika i metaetika. Te tri čine ono što se ponekad zove opšta
etika. Posebna etika opštu etiku primenjuje na rešavanje posebnih problema, a potom na istrazivanje
morala speciljalizovanih područja ljudskog truda. Kazuistika je umeća rešavanja teških moralnih
problema, slučajeva ili nedoumica brizljivom primenom moralnih načela. Drugo područje rada posebne
etike obuhvata primenu opšte etike na specijalizovana polja. To se odnosi na poslovnu etiku,
medicinsku etiku, inzenjersku etiku, etiku slobodnih profesija, itd. Poslovna etika očito se bavi
biznisom. Poslovna etika kao polje odredjena je medjudejstvom etike i biznisa. Poslovna etika je
nacinalna, internacionalna ili globalna kao i sam biznis i ne ograničavaju ga nikakve proizvoljne
geografske granice. Poslovna etika uglavnom obuhvata tri vrste delatnosti. Prva je primena opštih
etičkih načela na posebne slučajeve ili oblike prakse u poslovanju. Druga vrsta posla je metaetična.
Treći posao poslovne etike je analiza pretpostavki biznisa i moralnih, i pretpostavki sagledanih sa
moralne tačke gledišta. Četvrto one koji se bave poslovnom etikom ponekad neizbezni problemi navedu
da iz polja etike predju na polje filozofije i na druge oblasni znanja, kao što su ekonomija i teorija
organizacije. Peti posao kojim se poslovna etika najčešće bavi je opisivanje hvale vrednih i uzorinih
postupaka, bilo pojedinaca u biznisu bilo posebnih firmi. Poslovna etika pretpostavlja da oni koji je
proučavaju već jesu moralna bića, da razlikuju ispravno od pogrešnog, i da zele da budu jš bolja, još
promišljenija, još bilje obaveštena moralna bića.

KONVENCIONALNI MORAL I ETIČKI RELATIVIZAM

Ravni moranog razvoja
Kolberg utvrdjuje tri glavne ravni u moralnom razvoju jedinke. Prvu ravna zove prekonvencionalna
ravan. Kada počnu da rastu, deca prolaze kroz razvojnu fazu koja još nije moralna. Drugi stupanj ove
ravni odrazava njihovu zarku zelju da budu nagradjeni. Druga ravan moralnog razvoja Kolberg zove
konvencionalna. Prvi stupanj ravni II on naziva moral dobri dečko/fina devojčica. Na ovom stupnju
osoba reaguje na očekivanja roditelja ili vršnjaka, dolazimo do spoznaje šta su moralne norme i pravila.
Norme koje primamo od porodice, škole i vršnjaka uošte ne moraju da se poklapaju. Kolberg to zove
stupanj reda i zakona. Neki verovatno mnogi, nikad ne prevazilaze ovu ravan. Ravan III Kolberg zove
postkonvencionalna, autonomna ili načelna. To je ravan samoprihvaćenih moranih načela. Tu
moralna načela prihvatamo ne zato što društvena zajednica kaze da su ispravna i pirhvatljiva, već zato
što sami znamo šta znači reći da su neka načela ispravna, i razabiramo šta ih čini ispravnima. Prvi
stupanj ravni III jeste onaj ugovornih i individualnih prava.. Na konačnom i najvišem stupnju drugom
stupnju ravni III u stanju smo da racionalno odbranimo moralna načela koja odredjuju naše postupke.
Moralni subjekti svesni su moranog zakona i delaju u skladu sa njim, ne zbog nagrade ili kazne, i ne
http://skriptarnica.on.neobee.net 2
zato što drugi kazu da tako treba, već zato što razumeju zašto ih moralni zakon obavezuje. Na trećoj
ravni dejstvuje etička teorija. Razlika izmedju ravni II i ravni III nije nuzno u njihovoj sadrzini, razlika
pre lezi u razlozima na osnovu kojih se na svakoj od njih radnje procenjuju kao ispravne ili kao
pogrešne. Ranije smo zapazili da ljudi u biznisu često tvrde kako ih obavezuje samo zakon, a ne i
moralne norme koje shvataju kao ličnu stvar.

Subjektivni i objektivni moral

Kad govorimo o moralu, mislimo na svoje sudove o ispravnom i pogrešnom, dobrom ili lošem. S takvim
rasudjivanjem obično su povezane tri karakteristike: drzi se da moralni sudovi o ispravnosti ili
porešnosti neke radnje imaju sveopštu vaznost, morani sudovi su značajni, moralna pohvala moze
prikladno da prati obavljanje moralno ispravnih radnji i moralna pokuda moze podesno da prati
nemoralno delanje. Kad kazemo da su neke osobe moralne ili nemoralne, mozemo misliti na bar tri
različite stvari. U jednom smislu, neka osoba se moze smatrati moralnom ako po navici dela uskladu
sa svojom savešću. U drugom smislu ako smatramo da su neke radnje nemoralne, tad nekoga mozemo
nazvati moralnom osobom ako dela u skladu sa moralnim zakonom, ako čini ono što moralni zakon
zahteva, ili ako se ne radi ono tšo moralni zakon zabranjuje. U trećem smislu u kojem ga razumevamo,
moral je spoj druga dva smisla. Značajna razlika izmedju onog što verujemo da je ispravno i onog što je
stvarno ispravno. Tu razliku mozemo da povučemo ako uzmemo u obzir subjektivno ispravne i
objektivno ispravne radnje. Jedna radnja je subjektivno ispravna ako neka osoba veruje da je
morana. Radnja je objektivno ispravna ako je u saglasju sa moralnim zakonom. Neka radnja moze da
bude subjektivno ispravna a objektivno pogrešna. Stavovi i namere čine deo onog što je osnovano
predmet moralnog vrednovanja.

Deskriptivni relativizam
Gledajući razlike u shvatanju morala izemdju društava mozemo se prikladno zapitati koliki je obim tog
neslaganja i na čemu se ono zasniva. Činjenična verovanja su značajan sastojak morala svake
zajednice, i razlike u verovanjima u pogledu činjenica dovode do razlik u shvatanjima šta je moralno a
šta nemoralno. Desktiptivni transkulturni relativizam opisuje razlike izmedju kultura. U nekim
slučajevima razlike su takve da se izrazi ispravno i pogrešno, ili bolje i gore, ne mogu primeniti na
zapazene razlike. Mnogi vidovi jedne kuture razlikovaće se od vidova druge kulture, ali one obe mogu
biti podjednako dobre.

Normativni etički relativizam

Normativni etički relativizam tvrdi da kad ma koje dve kulture ili ma koje dve osobe mogu biti u pravu.
Tako neka radnja moze biti ispravna za jednu osobu ili jedno društvo, a ista radnja, izvedena na isti
način moze biti pogrešna za neku drugu osobu ili zajednicu, a da obe osobe i obe zajednice pri tom
podjednako imaju pravo. Odbrana ovog oblika relativizma obično zavisi od metaetičkog shvatanja
jezika morala i logike moralističke rasprave. Drugi oblik tumačenja smatra da su sudovi o ispravnom i
pogrešnom kulturno odredjeni, i da transkulturni sudovi nemaju ništa više smisla u pitanjima morala
nego što ih imaju u procenjivanju da li je jedan jezik bolji od drugog. Normativni etički relativizam brane
s antropološkog stanovišta. Treći oblik tumačenja Spojka izmedju kulturnog relativizma i
normativnog etičkog relativizma je teorija ili shvatanje morala. Sledi da moralni sudovi nisu ni istiniti ni
lazni, ni ispravni ni pogrešni, jer su prosto iskazi osećanja ili emocije. Četiri posledice primene
normativnog etičkgog relativizma Sa stanovišta branioca normativnog etičkog relativizma, koji tvrdi
da su sudovi o ispravnom i pogrešnom kultirno odredjeni. Druga je posledica da se ni jedan pripadnik
društvene zajednice ne moze razmimoići sa svojom zajednicom u pogledu moralnosti nekog čina.
Treće tumečenje etičkog relativizma kazuje kako ne treba reći da su razilazenja oko moralnih proglema
ispravna ili pogrešna, jer niko ne moze pokazati da je baš on u pravu a da neko drugi greši. Dolazimo
do zaključka da ni jedna od poučavanih teorija nije potpuno odbranjiva ili u celini zadovoljavajuća.

Moralni apsolutizam
Jedna od alternativa etičkom relativizmu jeste moralni apsolutizam. On smatra da postoje večne
moralne vrednosti i večna moralna načela koja su uvek i svuda primenljiva. Ima raznih verzija
apsolutizma. Neki apsolutisti drze da je ono najopštije načelo morala apsolutno, ali da tokom
njegove primene u različitim okolnostima, neke nize stepene norme mogu od njega da odstupaju.
http://skriptarnica.on.neobee.net 3
Ekstremniji apsolutisti tvrde da su sve moralne norme uvek i svuda iste, ali da te norme imaju
izuzetke koji su takodje uvek i svuda isti. Postoji alternativa apsolutizmu koja ne spada u kategoriju
relativizma. Ovaj stav kaze da moral nije večan. To je pre nastojanje ljudskih bića da usvoje načela
koja će upravljati ljudskim društvom i zivotima pripadnika tog društva, načela koja će ljudima pomoći da
zive zajedno i povinuju se pravilima koja bi svako od njih u svom razboritom i objektivnom stanju
prihvatio.

Moralni pluralizam
Razlikujemo četiri ravni moralnog pluralizma: radikalni moralni pluralizam, pluralizam moralnih
načela, pluralizam moralne prakse i pluralizam samoostvarenja. Radikalni moralni pluralizam opisuje
stanje u kojem se ljudi drze medjusobno nepomirljivih shvatanja moralnosti, na primer šta znače
ispravno i pogrešno. Pluralizam na ravni moralnih načela moze se saglasiti sa društvenim ugovorm o
moralnosti mnogih osnovnih oblika prakse.. Ovaj pluralizam u vezi s moralnom praksom moze
proizaći iz razlika medju moralnim načelima, ali isto tako moze izlaziti iz razlika medju činjenicama ili
opazanjem činjenica, razlika medju okolnostima, ili razlika u odmeravanju relevantnih vrednosti. Četvrta
ravan moralnog pluralizma jeste ona samoostvarenja. Dok god se pripadnici nekog društva pridrzavaju
temeljnih moralnih normi, dozvoljeno im je da u takvom pluralističkom društvu slobodno sebi odaberu
ostale vrednosti i svoj zivotni stil. Ovo gradi neku vrstu moralnog pluralizma zato što su samorazvoj i
samoispunjenje prema nekim shvatanjima moralne kategorije.

Pluralizam i američki biznis

Raznolikost pluralizma ne podrazumeva postojanje normativnog etičkog relativizma već pretpostavlja
široko zajedničko zaledje moralne prakse. Raznolikost moralne prakse koju susrećemo često je toliko
upadljiva da zaboravljamo na sličnosti: uvazavanje ljudskih bića, uvazavanje istine i uvazavanje svojine
drugih, to su zajedničke ideje koje postoje u Americi i koje biznis čine mogućim. Uprkos našem
moralnom pluralizmu, prikladna područja trpeljivosti i obezbedjivati predudbene funskije u slučajevima
moralnih rasprava o društveno značajnim problemima.

Pluralizam i medjunarodni biznis

Na medjunarodnoj ravni zakon ne moze uvek da igra onu posredničku i presudbenu ulogu koja igra u
SAD-u jer ne postoji neko opšte priznato telo koje bi zakon sprovodio. Razlike koje dele drzave mnogo
su dublje od razlika koje dele pripadnike istog naroda. Medju drzavama postoji dovoljna saglasnost da
bi se biznis mogao odvijati internacionalno. Mozemo i treba da povučemo granicu izmedju lokalne
prakse i običaja koji su moralno ravnodušni – ko što je strana ulice kojom se vozi – i onih koji su
nemoralni ili koje mi jasno opazamo kao nemoralne, poput bavljenja ropstvom. Jenda osoba od
integriteta, i ista takva kompanija, ne samo da imaju načela već i zive prema njima. Obaveza nam je da
utvrdimo postojeće uslove i altenative, i da na osnovu najboljih obaveštenja donesemo razboritu odluku.

Pristupi etičkoj teoriji

Iako je konvencionalni moral polazna tačka za etičku teoriju, iako je opšte prihvaćen, ona ne mora uvek
biti u pravu. Odnos konvencionalnog morala i etičke teorije je medjudejstven. Tu preovladjuju dva
osnovna pristupa moralnom rasudjivanju. Jedan pristup izlaze dokaze imajući u vidu ishode. Ovaj
pristup etičkom rasudjivanju zove se teleološki čija je najistaknutija verzija konsekvencijalizam.
Uobičajeni oblik konsekvencijalističke etike jeste utilitarizam. Drugi osnovni pristup zove se
deontološki. On kazje da je temeljna moralna kategorija duznost, a da duznost ne zavisi od posledica.
Tradicionalni judeo – hrišćanski pristup moralu je deontološki. Deontološki pristup sobom obuhvata
razmatranje smisla, sadrzine i opravdanosti pravde i prava. One koji su voljni da mešaju pristupe
ponekad zovu etički pluralisti. Drze se jednog prvenstvenog pristupa ili skupine načela ali im
pridruzuju drugi pristup ili skup načela. Još dva vida moralnog iskukstva zasluzuju izvesnu paznju:
moralna vrlina i morani ideali. Moral obuhvata i vrlinu koja je u vezi sa karakterom jedinke i proridom
postupaka koja izlazi iz tog karaktera. Često se previdja mesto koje ideali imaju u moralu, i nekad se oni
mešaju sa moralnim obavezama ili moralnim zahtevima. Moralni ideali predstavljaju cilj kojem ljudi treba
da streme, mada nisu moralno manjkavi ako ih ne dosegnu.

http://skriptarnica.on.neobee.net 4
Utilitarizam
Utilitarizam je etička teorija koja smatra da je neka radnja ispravna ako proizvodi, il tezi da proizvodi,
najveću meru dobra za najveći broj ljudi na koje ta radnja utiče. Ako nije tako radnja je pogrešna. On
formuliše izričito postupke koje ljudi u moralnom rasudjivanju koriste intuitivno i spontano.
Utilitaristička analiza kao etička analiza odmerava dobre i loše ishode neke radnje po svakoga na
koga to ima uticaja. Hedonistički utilitarizam drzi da su osnovne ljudske vrednosti zadovoljstvo i bol.
Drugo gledanje zove se eudemonistički utilitarizam jer je temeljna vrednost na osnovu koje se prave
predvidjanja sreća a ne zadovoljstvo. Treći pristup zove se idealistički utilitirizam. Prema tom stavu
što se mora sračunavati nije zadovoljstvo ili sreća već sva suštinski vredna ljudska dobra, koja uključuju
prijateljstvo, saznanje i svu silu drugih po sebi vrednih dobara. Primena utilitarizma vodila bi zaključku
da je izmedju svih alternativa, radnja koja donosi najveću meru dobra moralna, ali u datoj situaciji.

Utiltarizam čina i utilitrizam pravila

Utilitarizam čina smatra da svaku pojedinačnu radnju u svoj njenoj konkretnosti i u svakoj pojedinosti
treba podvrgnuti utilitarističkoj probi. Utilitaristi pravila smatraju da se utilitarnost zapravo primenjuje
na klase radnji a ne na date pojedinačne radnje. Utilizarizmi čina i pravila mogu se koristiti i za
odredjivanje moralnosti zakona, društvene prakse, socijalnih struktura, političkih sistema, i ekonomskih
sistema. Ako se neka ranja koja narušava neko pravilo moze opravdati utilitarizmom čina, tad će se po
svemu naneti šteta dobru posedovanja pravila. Bez pravila, mnogi neće više znati kako se jedna
moralna jedinka ponaša ili kako bi trebalo da se ponaša. Sa stanovišta utilitarizma čina, to je negativna
posledica, kakva se u svakom proračunu mora uzeti u obzir. I ta posledica će po svemu nadmašiti
marginalno dobro navodno opravdanog narušavanja pravila.

Prigovori utilitarizmu
Dzon Stjuart Mil prihovara da je utilitarizam nebogougodan zato što predlaze korisnost a ne bibliju ili
boga, na osnovu moralnog sudjenja. Drugi prigovor je da niko nema vremena da proračunava sve
posledice jedne radnje unapred. Treći prigovor utilitarizmu je da ne mozemo znati potpuno dejstvo ni
jedne radnje niti mozemo tačno da odmerimo različite vrste dobra i zla koje iz nje izlaze. Sračunavanje
je veštačko a ne činjenično. Četvrta zamerka tiče se utilitarističkog načela koje tvrdi da je neka ranja
ispravna ako tezi da proizvede najveće dobro za najveći broj osoba na koji utiče. Ta formulacija je
neodredjena.

Utilitarizam i pravda
Pravda ne zavisi od posledica. Pravda se sastoji u davanju svakoj osobi onoga što joj pripada i u
ravnopravnom postupku prema svima. Nepravedno je osuditi nevinu osobu bez obzira da li to donosi
bolje posledice nego obrnut postupak. Pošto su posledice bez značaja, pravda se ne zasniva na
probitačnosti, i tako je utilitarizam nepodesan kao temelj pravde. Mnogi kritičari su se zalozili za
upotrebu dva zdruzena načela u moralnom vrednovanju: načela probitačnosti i načela pravde. U
većini slučajeva prednost će imati načelo probitačnosti ali u slučajevima u kojima se čini da ono
protivreči pravde prvenstveno preuzima načelo pravde. Obrazlozenje ovog pristupa samo je po sebi
utilitarističko – ono donosi najbolje rezultate ili najveću meru dobra gledajući u celini.

Primena utilitarizma
Stepeni utilitarističke analize:
1.) Brizljivo odrediti radnju koja će se vrednovati
2.) Edentifikovati sve na koje radnja neposredno ili posredno utiče
3.) Razmatrati da li postoji neki dominantan, očit razlog koji ima toliku vaznost da nadmašuje druge
razloge
4.) Specifikovati sve odgovarajuće dobre i loše posledice radnje po one izlozene neposrednom
dejstvu, onoliko daleko unapred koliko to izgleda prikladno i uobraziljno razmotriti razne mogućne
ishode i verovatnost njihovog dešavanja
5.) Izbagati ukupne dobre rezultate naspram ukupnih loših rezultata, imajući u vidu kvantitet,
trajanje, bliskost, ili udaljenost, plodonosnost, i čistotu svake vrednosti i relativnu vaznost ovih
vrednosti
6.) Ako je potrebno, sličnu analizu izvesti i za one pod posrednim uticajem kao i za društvo u celini.
http://skriptarnica.on.neobee.net 5
 7.) Sabrati sve dobre i loše posledice. Ako radnja donosi više dobra nego zla, radnja je moralno
ispravna, više zla nego dobra ona je morano loša.
8.) Uobraziljno razmotriti da li postoje i druge alternative osim prostog izvodjenja ili neizvodjenja date
radnje, i sprovesti sličnu analizu za svaku od alternativnih radnji
9.) Uporediti rezultate tih raznih radnji. Radnja koja stvara najviše dobra medju onima koje su
dostupne jeste moralno ispravna za izvodjenje

Utilitarizam i podmićivanje
Podmićivanje je nezakonito. Zašto se davanje mita ne smatra ligitimnim delom poslovanja? Razlog je u
tome što so te prakse profitira samo mali broj ljudi a štetu trpi vrlo veliki broj drugih, uključujući tu
društvo i biznis u celini. Primena utilitarističkog proračuna očito ne obezbedjuje automatsko jemsto
moralnosti. Utilitarizam, koji nipošto nije nesiguran i sopstvenom interesu okrenut metod posmatranja
moralnih problema, zahteva brizljivu, objektivnu, nepristrasnu procenu posledica. On je široko korišćen
ali često zloupotrebljavan metod moralnog vrednovanja.

MORALNA DUZNOST, PRAVA I PRAVDA

Deontološki pristup etici

Deontolozi smatraju da su radnje moralno ispravne ili pogrešne nezavisno od svojih posledica.
Moralna ispravnost i moralna neispravnost jesu temeljni i konačni moralni izrazi. Naša je duznost da
radimo što je moralno ispravno i izbegavamo što je moralno pogrešno, bez obzira na posledice takvog
ponašanja.

Judeo-hrišćanski moral
Judeo hrišćanski moral obuhvata ne samo korpus moralnih pravila, već i predstavo o tome šta znači
biti ljudsko biće i imati red vrednosti. Moral kojem se podučava s predikaonise prilično je blizak
konvencionalnom moralu našeg društva. Ovi vidovi judeo htrišćanskog moralnog nasledja koji se
izričito odnose na religiju i čovekovu duznost prema bogu mogu se odvojiti od drugih vidova morala
onih koji obuhvataju čovekove odnose s drugim ljudima. Tri stvari treba razjasniti. Prvo ako verujemo
da kroz neposredno bozansko posredovanje, znamo koje su radnje ispravne ako pogrešne tad nemamo
nikakve potrebe za filozofskom etičkom teorijom. Drugo oni od nas koji ne veruju u lično neposredno
bozje moralno opštenje sa svakom osobom pojedinačno moralu sebi protumačiti. Treće, ono što
zahteva religijski zasnovana moralnost moglo bi se isto tako braniti sa nereligijskog stanovišta.
Sadrzina religijskog morala mogla bi bar velikim delom biti prihvatljiva i za nereligiozne osobe.
Zapovesti nas ne upućuju da pogledamo posledice radnji pre nego što utvrdimo da li su te radnje
ispravne. One izdaju zapovest bez osvrtanja na posledice.

Razum, duznost i moralni zakoni

Za nekoga u kantovskoj tradiciji biti moralan isto je što i biti racionalan. Kako se moralnost sastoji u
racionalnom delanju, ona vazi samo za razumna bića. Opis onoga što razum zahteva u oblasti delanja
jeste moralni zakon. Kantovska proba saobraznosti moralnom zakonu koju jedna radnja mora da
prodje jeste formalna. Radnja je moralno ispravna ako ima odredjenu formu. Moralni zakon na svojoj
najvišoj i najuopštenijoj ravni utvrdjuje formu koju radnja mora da ima da bi bila moralna. Takav pristup
zove se formalistički etički pristup. Kako je moralni zakon izraz forme racionalne radnje, treba da
izričito razjasnimo neke od odlika koje su bitne za razum. To su doslednost. Univerzalnost i razum je
aprioran tj nije zasnovan na iskustvu. Kant je iskaz moralnog zakona ili vrhovno načelo morala nazvao
kategorički imperativ. On je dao tri formulacije kategoričkog imperativa:
Doslednost u univeralizaciji - kada zelimo da utvrdimo da li je neka radnja moralna mi stavljamo na
probu s njom povezano pravilo, načelo il maksimu. Ako će jedna radnja biti moralna ona mora da ima
racionalnu formu. To znači da pravilo, načelo il maksima te ranje moraju biti podatni doslednoj
univerzalizaciji. Fromulacija kategoričkog imperativa koju je Kant dao imajući u vidu ovaj uslov
doslednog univerzalizovanja glasi: delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme mozeš zeleti da
postane jedan opšti zakon.
Uvazavanje racionalnih bića – racionalno biće moze da razume potrebu za doslednošću radnje.
Racionalno biće je takodje svesno da je osoba, entitet vredan po sebi, biće koje je cilj po sebi. Zbog
http://skriptarnica.on.neobee.net 6
toga je racionalno biće značajno, ima svoje dostojanstvo i vredno je poštovanja. Kant je formulisao
drugu verziju kategoričkog imperativa: postupaj tako da čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog
drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.
Autonomija – moralni zakon je samonametnut i samoprihvaćen. Pojam autonomije sadrzi tri vida
moralnosti: slobodu, dragovoljno prihvatanje moralnog zakona i univerzalnu prihvatljivost tog zakona.
Primena moralnog zakona
Kategorički imperativ, ili vrhunsko načelo moralnosti, prema vladajućem deontološkom stavu,
zahteva da svako moralno pravilo drugog reda il maskima budu podatni doslednoj univerzalizaciji, da
poštuju dostojanstvo ličnosti i da su prihvatljivi racionalnim bićima. Svaka radnja koja se izvodi prema
jednom od ovih merila treba da sledi i druga dva. Dve su teškoće u pokukšaju primene ove provere
na radnje. Jedna je odredjivanje ravni uopštenosti pravila na kojoj delamo, druga sadrzi sukob
izmedju radnji koje dva moralna pravila drugog reda nalazu.
Ravan uopštenosti
Sukob moralnih pravila, u samom kategoričkom imperativu ili vrhovnom načelu morala, nema sukoba i
načela ili maksime radnji koji su s njime saglasni mogu se univerzalizovati bez protivrečnosti. Ti sudari
nameću moralnu dilemu. Prima facie pravilo je ono koje je uopšteno obavezujuće. Kad se moralna
načela sukobe, često je teško odlučiti koje ima prednost. U tim slučajevima i pojedinci i društvena
zajednica treba vrlo brizljivo i objektivno da razmotre različite dokaze u korist sukobljenih stavova.

Nesavršene duznosti, posebne obaveze i moralni ideali

Savršene duznosti jasno propisuju i radnju koja je zabranjena i one na koje se zabrana odnosi.
Nesavršene duznosti - U nekim slučajevima predmet date radnje je neodredjen, u drugim slučajevima
je neodredjen stepen do kojeg se pravilo mora poštovati. Negativne savršene duznosti postavljaju
moralni minimum ispod kojeg niko ne moze moralno da ide. Nesavršene duznosti, kako nisu
ograničene, nude pozitivan izazov da se premaši minimum.
Posebne obaveze - Tri su od posebnog značaja: jedan su tip obaveze koje proističu iz naročitih
odnosa. Drugi su one koje dolaze od posebnosti radnji koje obavljam. Treći su one obaveze koje
proističu iz posebnih uloga koje igramo. Obaveze koje izlaze is posebnh odnosa jesu porodične
obaveze. Specijalne obaeze koju mozemo imati zbog osobenosti radnje koju preduzimamo. Ako
obećamo da za nekog nešto učinimo, tad smo uopšteno obavezni da to uradimo. Obaveze koje izlaze iz
uloga posebno su značajne u biznisu. Oni koji prihvate posao preuzimaju izvesnu ulogu i obavezni su
da preduzimaju one propisane radnje koje njihova uloga u okviru organizacije zahteva i za koju su
plaćeni.
Pojam moralnih ideala značajan je za svaku etičku teoriju ako ćemo da damo smisao činjenici da po
našem sopstvenom razabiranju, neki ljudi čine više nego što je potrebno, i postaju moralni sveci li
heroji. Stepen u kojem pojedinci u nekoj firmi mogu stremiti ostvarenju moranih ideala i činiti više nego
što moralna pravila minimalno zahtevaju teško da je veći od stepena do kojeg mogu da idu firme u
javnom vlasništvu.

Prava i pravda
Moralna prava su značajni, normativni, opravdani zahtevi ili ovlašćenja. U pravičnom društvu, moralna i
zakonska prava se u značajnom stepenu preklapaju. Prava se ponekad dela na negativna i pozitivna
negativna prava Pozitivna prava traze i od vlasti i od drugih jedinki da nosiocu prava obezbede izvesna
pozitivna dobra ili mogućnosti. Ekonomska prava su često pozitivna prava. Moralna prava nose sa
sobom moralne obaveze. Gradjanska prava su zaknska prava ali se obično primenjuju na gradjane a
ne na sva ljudska bića.
Pravda se sastoji u davanju svakoj osobi onoga što joj pripada, postupajući prema jednakima jednako,
preme nejednakim nejednako. Pojedinci mogu dobiti što im pripada prema svome radu, svojoj
sposobnosti, svojim zaslugama, svojim potrebama itd. Postoje razne vrste pravde. Kompenzatorna
pravda sastoji se u obeštećivanju nekoga za raniju nepravdu, ili nadoknadjivanju štete koju je neko
pretrpeo u prošlosti. Retributivna pravda se odnosi na kaznjavanje prekršioca zakona ili zločinitelja.
Proceduralna pravda je izraz koji označava pošten postupak, praksu ili sporazum. Distributivna
pravda obuhvata raspodelu povlastica i oprerećenja i obično je izriče drzava. Dok je komutativna
pravda bitna za poslovne transakcije, distributivna pravda je bitna za delovanje vlasti. U teoriji pravde

http://skriptarnica.on.neobee.net 7
Rols predstavlja dva načela. Rolsova načela su namerena da se koriste za odredjivanje pravične
temeljne strukture društva. Mogu se upotrebiti i za procenu da li su postojeća društva u osnovi pravična.

MORALNA ODGOVORNOST, VRLINA I MORALNO RASUDJIVANJE

Moralna odgovornost
Odgovornost i obaveza su blisko povezane. Uopšteno, imamo obavezu ili duznost da ispunimo svoje
odgovornosti, a odgovorni smo za ispunjenje obaveza. Ipak, duznost i odgovornost nisu jedno isto.
Kauzalna odgovornost je sastavni deo i moralne i zakonske odgovornosti. Kauzalni lanac je ponekad
dug. Da bi jedna radnja bila moralna mora biti učinjena svesno i voljno. Kad kazemo da je neko moralno
odgovoran za neku radnju tad se misli: da je obavio radnju, da je radnju obavio svesno i da je radnju
obavio voljno.

Opravdavajući uslovi
Uslovi koji umanjuju moralnu odgovrnost poznati su kao opravdavajući uslovi. Spadaju u jednu od tri
kategorije: Uslovi koji predupredjuju mogućnost odigravanja radnje – oslobodjeni smo moralne
odgovornosti u onim slučajevima u kojima ne mozemo da učinimo ono što se od nas trazi. Sloboddjeni
smo moralne odgovornosti ako datu radnju nije mogućno obaviti, ne posedujemo sposobnosti koju dati
slučaj zahteva, ne postoji prilika da mi obavimo radnju ili okolnosti su van naše kontrole.
Uslovi koji isključuju ilil umanjuju potrebno znanje – imajući u vidu svest, mozemo da razlikujemo dva
opravdavajuća uslova: opravdano neznanje i nesavladivo neznanje. I jedno i drugo su nedostaci znanja.
Nesavladivo neznanje ili neznanje koje ne mozemo da prevazidjemo i za koje ne smosimo krivicu
predstavlja opravdavajući uslov jer se od nas ne moze očekivati da znano ono što nam je nomogućno
da znamo.
Uslovi koji ukidaju ili umanjuju potrebnu slobodu – mozemo ih razlikovati četiri: odsustvo alternativa,
nedostatak kontrole, spoljašnja prisila, unutrašnja prisila.
Načelo opravdavajućih uslova neki koriste tako da u potpunosti ukidaju moralnu odgovornost za
izvesne nemoralne činove ili u potpunosti skidaju moralnu odgovornost za svakoga.

Podloznost odgovornosti i obaveza polaganja računa

Podloznost odgovornosti znači da se neko s punim pravom moze nagnati da plati za štetna dejstva
svojih postupaka na druge. Podlozni smo obavezi takvih nočanih nadoknada kad god smo kauzalno
odgovorni za štetu. Mozemo da budemo moralno obavezni da nadoknadimo štetu koju nismo naneli
drugima čak iako za tu radnju nismo moralno odgovorni. Firme su često ograničene zakonima sa
striktnom odgovornošću. Striktna odgovornst znači da se nikakvi opravdavajući uslovi ne mogu
prihvatiti ni primeniti. Obaveza polaganja računa je obaveza da se podnese izveštaj o našim
postupcima. Taj izveštaj treba da obrazlozi razboritost, tačnost, zakonitost ili moralnost naše radnje.
Moralno kajanje je osećanje snuzdenosti zbo naših nemoralnh postupaka uz nameru da slične radnje
ne činimo u budućnosti. Savest je sposobnost rasudjivanja o moralnosti neke radnje koje prati skup
vrednosti, osećanja i raspolozenja da se izvesna radnja obavi ili izbegne. Savest ima svako racionalno
bise u meri u kojoj je racionalno. Neispunjavanje odgovornosti ponekad dovodi ne samo do prekora,
sramote i kajanja veći i do kazne.

Moralna odgovornost zastupnoštva i obavljanje uloge

Zastupnička odgovornost nailazi se često u poslovanju, često je slozena i pokreće više naročitih vrsta
problema. Prenošenje ovlašćenja da se sprovede naredba ili plan ne oslobadja opunomoćnika
moralne odgovornosti za način na koji će se naredba ili plan izvršiti. Moralno smo odgovorni i za svoje
postupke i za njihove predvidljive posledice. Odgvornost uloge je obično posledica preuzimanja
izvesnog polozaja, funkcije ili uloge u društvu ili nekoj organizaciji ili ulaska u izvesnu profesiju, klasu ili
grupu koja pretpostavlja naročite obaveze. Kao pripadnik profesije koja igra svoju ulogu u društvu, lekar
sudeluje u odgovornosti lekarske profesije za staranje o zdravlju članova društvene zajedice, i doprinosi
nastojanju da drugi pripadnici lekarske profesije kao i profesija u celini zive saobrazno svojim
odgovornostima.

Vrlina
http://skriptarnica.on.neobee.net 8
Ličnosti – vrline , Aristotelova teorija vrline ima veoma velik uticaj na odgovore, mada se društvene
zajednice unekoliko razlikuju po izboru obelezja koja vrednuju kao vrline. On započinje pojmom dobra
u odnosu na neki cilj. On deli vrline na dve osnovne vrste koje zove intelektualnim i moralnim
vrlinama. Intelektualne vrline, čiji je najviši oblik mudrost, izlaze iz primernog funkcionisanja viših ili
intelektualnih vidova ljudskog bića. Moralne vrline nastaju iz uspešnog nadzora koji razum sprovodi
nad telesnim prohtevima i naklonostima. Opštim moralnim vrlinama mozemo dodati karakterne
osobine koje doprinose izvrsnosti u svakom ljudskom stremljenju vrlinama saobraznim tom naporu. Za
Aristotela mi nismo samo razumna već smo i društvena bića i naš cilj ostvarenja sreće ili ispunjenja ili
izvrsnosti, uvek se nalazi u kontekstu naše društvene zajednice. Vrline su veština izvrsnosti u umeću
zivljenja s drugima u zajednici. Karakter neke osobe jeste zbir njenih vrlina i mana. Moralno
vrednovanje osoba nije isto što i moralno vrednovanje radnji.
Sistemi i organizacije – odgovornost i vrlina, lični integritet zahteva da ne cepkaju svoj zivot
pregradama već da zive vrednosti u koje veruju i da vrline ljudskog zivota upraznjavaju u svim vidovima
zivljenja. Ljudi su središte etike, i etička analiza sistema i organiizacije će se na kraju uvek okretati oko
njihovog uticaja na ljude. Iako su sisteme i organizacije stvorili ljudi, svaka jedinka radja se u već
postojećem društvu koje sadrzi ekonomski, politički i socijalni sistem i mnoštvo raznih organizacija koji
svi deluju na datu jedinku. Na pitanje da li su nam potrebni moralni zakoni i moralne društvene i
poslovne strukture ili su nam potrebni moralni ljudi, odgovaramo da nam je potrebno oboje.

Primena moralnog rasudjivanja

Razgovori o poslovnoj etici – na ravni individualne radnje, korporacijske prakse ili javne politike –
koji se vode na poslu, u novinama, u poslovnoj, filozofskoj ili popularnoj literaturi prvenstveno imaju u
vidu posledice, prava, pravdu i duznost. U pokušaju da rešimo neki slučaj najpre moramo razjasniti
činjenice i nastojati da potvrdimo medju njima sve one relevantne. Pošto sredimo činjenice, treba da
pokukšamo da ustanovimo što je jasnije mogućno koji je moralni problem u pitanju. Potom treba sebe
da zapitamo koja se tu moralna pravila čine primenljiva. Ako je slučaj prilično očigledan tad će
verovatno biti dovoljna neposredna primena uobičajenih moralnih vrednosti. Naša reakcija moze biti i
intuitivna. Posle duzeg razmatranja, ako se slučaj čini podatniji utilitatističkom pristupu tad tako valja
postupiti. Slično postupamo s obzirom na razne deontološke metode. Ponedak pokušavajući da rešimo
neki moralni problem kao pridodatak standardnim tehnikama mozemo pokušati da raspravljamo
pomoću analogija. Pristupajući problemima u biznisu ne smemo smesti s uma da rpiblemi iskrsavaju na
tri ravni – individualnoj, korporativnoj i nacionalnoj ili sistematskoj. Kad jednom donesemo moralni sud, i
odlučimo kako valja da delamo, mozemo da se zapitamo koliko nam prijaju taj sud i ta odluka. Proces
moralnog rasudjivanja je neprestani individualni i društveni napor, koji se moze prmeniti na biznis kao i
na sve druge sfere zivota. Mnoge etičke spornosti u biznisu su slozene, traze brizljivo razmatranje i ne
rešavaju se lako.

I TEORIJSKI OKVIR ISTRAZIVANJA VREDNOSTI

1.1.Poreklo i pojam vrednosti
Korene psiholoskog zasnivanja vrednosti postavio je jos Sokrat .Platon, smatra da besmrtna covekova
dusa ima 3 dela:umni,voljni i pozudni. 4 osnovne vrline:mudrost(vrlina umnog dela
duse),hrabrost(voljnog dela), umerenost(pozudnog dela) i pravednost(opsta vrlina). Aristotel, smatra
da covekova dusa ima dva dela: razumski i nerazumski.Nosilac vrline moze biti samo razumski deo,koji
je dvojak: specificno razuman i potencijalan razum ili pozuda. deli vrline na 2 dela,
dianoeticke(upravljene na saznanje) i eticke(upravljene na volju).
U odredjivanju pojma vrednosti postoje mnoge nedoumice,kao sto su: vrednosne orjentacije, vredn.
smisao, system vred, al ii cilj zivota,stil zivota,smisao zivota i postojanja…U etici cesce se upotrebljava
pojam sistem vred. Svu slozenost ifleksibilnost pojma vrednosti mozemo pokazati na primeru
licnosti.Tako vecina karakternih osobina (hrabrost, smelost, ponos…) su i vrednosti. Inteligencija
kao opsta sposobnost,a cesto i mnoge specificne sposobnosti,su takodje vrednost.

1.2. Vrednosti kao dispozicione karakteristike socijalnog ponasanja

Vrednosti se u psihologiji proucavaju kao stecene dispozicije pojedinca. pod dispozicijom se ne
podrazumeva samo reagovanje i ponasanje pojedinca,vec se pretpostavlja postojanje izvesnih manje-
vise trajnih neuro-psihickih struktura u organizmu koje vrse dinamicki uticaj na njegovu aktivnost.
http://skriptarnica.on.neobee.net 9
Dispoziciji pripada jos niz psihol pojmova: stavovi, sentimenti, crte licnosti, sposobnosti…Kao
podvrste dispozicije imamo sposobnosti i tendencije.. Proucavanjem uzoraka ponasanja i
subjektivnog dozivljavanja, indirektno se utvrdjuje postojanje te dispozicije i njene karakteristike. Kod
empirijskog istrazivanja postoje dva osnovna izvora mogucih gresaka u interpretacijama
rezultata.Prvo,posto ideju o nekoj dispoziciji dobijamo na osnovu opazene doslednosti u ponasanju i
subjektivnom dozivljavanju,treba imati u vidu da ta doslednost moze poticati od razlicitih dispozicija kod
razl pojedinaca. Drugo, iz dispozicija socij ponasanja ne slede automatski mehanicki odgoviri pojedinca
na odredjene sredinske podsticaje. Aktuelna situacija je bitan element u procesu oblikovanja
manifestacija dispozicije.

1.3. Osobine i funkcije vrednosti

-se odredjuju iz shvatanja porekla i pojma vrednosti,za njih nema saglasnosti medju psiholozima.
M.Petrovic nabraja osobine vred: 1)preferencije i izbor izmedju raznih objekata; 2) apstraktni konstrukt
koji se izvodi iz subjektivnog vrednovanja objekata,ponasanja…; 3)hijerarhija vrednosti prema vaznosti
koja im se pridaje; 4)trajnost i doslednost; 5)pozeljnost; 6)veca motivaciona snaga vrednosti od svih
drugih dinamickih komponenata licnosti,sem fizioloskih potreba; 7) svesni karakter vrednosti. Ovim
osobinama bi se mogle dodati i: 1) Dispozicione osob; 2) razvojnost; 3)progresivnost – regresivnost; 4)
pozitivnost – negativnost;….Tako za M.Petrovica funkcije vrednosti su: donosenje odluke,regulacija
konflikta,odredjivanje ciljeva i sredtva kao fun za vrednosti licnos, predvidljivost ponasanjapojedinca na
doslednosti i stalnosti njegovih vred,vred-kao izmor moralnih normi…
D.Pantic govori o 2 grupe funkcija vrednosti na individualnom planu: funkc koje se odnose na
snalazenje i prilagodjavanje pojedinca fizickom i socijalnom svetu i prevazilazenje-shvaceno kao
najvece dobro u antici. Smatra da se moze govoriti o dve sire funkcije vred:1)integrativna fun –
obuhvata sve one funk koje omogucavaju odrzavanje grupe i drustva u celini i 2)racionalizacija –
opravdanje posebnih interesa. E.V.Sokolov smatra da na razl nivoima organizacije licnosti
vrednosne orjentacije mogu obavljati 5 osnovnih funk: 1) ekspresivna fun – ukazije na njihov aktivni i
dinamicki karakter; 2) Adaptivna funkcija- nije puko konformiranje sa postojecim drus odnosima; 3)
Zastitna f-ja-sastoji se u ocavunju integriteta celokupne licnosti ili njenih pojedinih komponenti; 4)
Spoznajna f-ja omogucava licnosti da osmisli svoje ponasanje i da se kriticki odnosi prema drustvenoj
zajednici i samokriticki prema sebi; 5) F-ja unutrasnje koordinacije sastoji se u integrisanju svih psihickih
f-ja licnosti,njezine strukturei celog prisvojnog sistema vred u cilju njegovog skladnog i uravnotezenog
delovanja.Na nivou vred orjentacija interakcija izmedju pojedinih licnosti odgovara objektivizirani sistem
kulturnih vred. Zato smatramo da navazniju f-ju vre treba traziti u podrucju samoostvarivanja ličnosti.

1.4.1 Klasifikacija i hijerarhija vrednosti

Klasifikacija vrednosti na osnovu dva D.Pantićeva kriterijuma je:prvi, kriterijum kao nosilac vrednosti (
lične,grupne i univerzalne vred), i drugi kriterijum je lokacija vred( subjektivne, objektivne, ciljne, vecite i
sl.)
Platonova klasif: mera, um i umna delatnost i bezbolna i čista zadovoljstva.
M.Šelerova klasif vrednosti:religiozne, duhovne( istinito,lepo,pravično), vitalne
(plemenito,zdravo,jako), hedoističke (prijatno, neprijatno).
Na osnovu klasifikacija tipova ličnosti psiholozi Olport, Vernon i Lindzi standarizovali su O-V-L
skalu vrednosti, gde su vred organizovane u obliku piramide, a na vrhu su najvažnije: religijske,
estetske, političke, teorijske, društvene i ekonomske.
Č.Morisova klasif: 1) dionizijska – sastoji se od oslobadjanja,tolerancije prema postojecim zeljama; 2)
prometejska- skup aktivnih teznji da se upravlja svetom i da se on menja; 3) budistička – sadži
tendenciju usmeravanja ličnosti kontrolom želja
L.Kolberg smatra da je pravda najviša vred i da ona treba da je na vrhu vrednosne piramide.
Većina autora klasifikuje vrednost i odredjuje hijerarhiju.Klasifikacije i hijerarhije vred mogu,ali i ne
moraju biti presudne za pojedinca. Svako pravi sopstvenu hijer vrednosti u zavisnosti od dostignutog
nivoa razvoja ličnosti.
Vrednosti i srodni pojmovi
Vrednost i stavovi – smatra se da vrednosti pocivaju na vecem broju stavova i zato obuhvataju siri
dijapazon ponasanja u odnosu na stavove koji su u njihovoj osnovi.Dosta autor ukazuje na znacajne
razlike medju ovim pojmovima.
http://skriptarnica.on.neobee.net 10
Po M.Rokiču vred su dinamičniji pojam od stavova,jer imaju jasnu motivacionu komponentu
Rejk i Edkok zaključuju da vred zauzimaju centralniju poziciju od stavova, dublje su utkane u osobu,a
možda su čak i deo strukture ličnosti zbog čega su teže promenljive od stavova, teže ih je otkriti u
šemama ponašanja.
M,Petrović razlike izmedju stavova i vred objašnjava u 5 tačaka: 1)Stav je uvek odnos prema
nekome ili nečemu; 2)Prema svim predmetima zauzimamo stav,al samo neki od njih mogu postati
vrednosti; 3) Kod izbora vred uvek postoji niz alternativa,dok se stavovi ispoljavaju bez ikakvog
odnošenja prema nekim drugim objektima,sem konkretnog objekta stava; 4) Stavovi su podložniji
promenama od vred; 5) Stav se može iscrpeti u samom sebi bez ispoljavanja kroz ponasanje,a vred
zbog trajnosti svoje ima jaču dinamičku snagu uticaja na ponašanje

Vrednost i potrebe – pojam potrebe se često odnosi samo na fiziološke- biološke koje se shvataju kao
telesni zahtevi.psiholozi ovaj pojam radije koriste za tzv doživljene potrebe, pod čim podraz
doživljavanje nedostataka,tj zahteva tela.
M.Petrović navodi rarlike izmedju potreba i vred: 1) Vred su po obimu i sadrzaju siri pojam od
potreba; 2)u selektivnom i normativnom karakteru vrednosti koje postoje pre pojave bilo kakvog
konkretnog motiva; 3) Vrednosti često nastaju iz zadovoljenja nekih potreba; 4)Svaka vred je motiv,ali
ne i obrnuto,motiv ne mora dostici nivo vred; 5)Vred može odložiti zadovoljenje motiva koji nastaju iz
vred;
Klasif potreba E.Forma: pripadnost; prevazilaženje – stvaralaštvo; ukorenjenost- bratsvo nasprm
rodoskrnavljenja; osecanje identiteta- individualnost naspram konformizmu horde, potreba za okvirom
orjentacije i verovanja – razum spram iracionalnosti.

Vrednost i interesovanja – su bliski pojmovi,a razlike su najčešće na nivou značaja i opštosti.

Vrednosti su značajnije za ličnost.Sličnost između vred i interesov je u njihovim dispozicionim
karakteristikama koje potencijalno opredeljuju i usmeravaju pojedinca na odredjene aktivnosti i načine
ponašanja.

Vrednost i karakter – medjuzavisnost ovih pojmova medju prvima je primetio E.From

Karakterne osibine ličnosti se pretežno posmatraju kao moralno – vrednosne osobine koje u svom
zametku postoje u organizmu i koje je potrebno spoznavati i izgrađivati.Postoje i negativne karak
osobine koje se više stiču nego što za njih postoje predispozicije.Postati ličnost prvenstveno znači
postati karakterna ličnost. Karakter je nabliži pojmu one vred koju treba ostvariti.

Vrednost i ideali – možemoreći da su ideali neka vrsta vrhovne vred.

Razlike izmedju ideala i vred su u njihovoj dostupnosti i ostvarljivosti za pojedinca.Postoje neke vred
koje nisu na nivou ideala,ali ih moramo upoznavati i usvaja ti jer su značajne i za pojedinca i za
društvo.Ideali obično podraz savršenstvo,često teško dostižno,a vred i usmerenja prema njima su
dostižni i ne moraju uvek biti savršeni.

1.6. Definicije vrednosti i vrednosnih orjentacija

Ima mnogo definicija o vred i vred orjentaciji. D.Pantić medju najznacajnijima ona koja govori da su
vred relativno stabilne,opste i hijerarski organizovane karakteristike pojedinca i grupe,formirane
medjusobnim delovanjem istorijskih,socijalnih i individualnih cinilaca,koje usmeravaju ponasanje svojih
nosilaca ka odredjenim ciljevima. A vred orjentacije su manje opste od vred,predstavljaju samo jednu
stranu vred,jedna vred ukljucuje dve M.Petrović je pokušala da sve def vred podeli u dve grupe:1)
pluarističko – motivističke (pod vred podrazumevaju stepen inteziteta važnosti nekog objekta za subjekt;
2) restriktivno – perfekcionističke (u vred ukljičuju samo vrlo generalizovane i uglavnom unapred
određene pozitivne stavove ili potrebe kojih je svega nekoliko). Rot i Havelka navode: Možda bi se
vred orjentacije mogle razlikovati od vred po tome što bi pod vred orjent podrazumevali opšte principe
ponasanja i delovanja u vezi s odredjenim ciljevima cijem se ostvarenju tezi.Pod vred bi smo mogli
podrazumevati prihvacene ideje o drustvenim odnosima koje zelimo da ostvarimo..Ključne reči u većini
def su: principi, verovanja, koncepcije, značenje, poželjno, cilj, ponašanje.Neki autori poistovećuju
vrednosti sa poželjnim,a većina naših autora smatra da vred ne egzistiraju van svojih nosilaca, ljudi

http://skriptarnica.on.neobee.net 11
druš grupa.U definicijama se ređe spominje hijerarhija vred,mada svaka ličnost izgrađuje lični poredak
vred.
Klakhon i Strotbek su izdvojili 5 problema, kojis u po njima zajednički za sve ljudske grupe i
predstavljaju osnovu njihovih vred orjentacija. 1)Kakva je čovekova priroda 2)Kakav je odnos čoveka
prema prirodi 3)Kakav je temporalni modus čovekovog života 4) kakav je modalitet čovekove aktivnosti
5)kakav je modalitet čovekovog odnosa prema drugim ljudima. Orjentacija o čovekovoj prirodi može biti
dobra ili zla i može vezati i naš odnos prema promenljivosti..Za svaki osnovnu vred orjen moguće je
izdvojiti 4 modela: čisti model, povezani model prvog reda, povezani model drugog reda i neuređeni
model. zaključak:1. vred orj su povezane s čovekom 2.S obzirom da čovek postoji, egzistira, opaža,
oseća, misli, ...vred orj egzistiraju zajedno s čovekom 3.Vred orj su samo jedan u nizu činilaca koji
omogućavaju čoveku da ispuni smisao života.
Naša def vrednosnih orjentacija:Vred.orhentacije su deo smisla čovekovog bitka koji se duhom
spoznaje u procesu samoostvarivanja ličnostiS aspekta tri pitanja,šta su vre, kako nastaju i koja im je f-
ja, možemo analizirati i našu definiciju.Vrednosti su deo smisla čovekovog bitka. Nastaju u procesu
samospoznavanja i samoostvarivanja ličnosti. Vred potpomažu samoostvarivanje ličnosti ili su u
njegovoj f-ji.

1.7. Omladina i vrednosne orjentacije

O Omladini se govori kao posebnoj socijalnoj grupi koja drugačije pristupa stvarnosti,u određenoj meri
prihvata postojeće društvene vred, ali je i sposobna da izgrađuje nove vred.Istovremeno je i integralni i
specifični deo društva.Kod školske i studentske omladine specifičnost je u tome što nije uključena u
društvenu podelu rada, ne proizvodi niti zarađuje,.... Osnovni motiv koji pokreće omladinu,ali i druge
uzraste, na stvaralaštvo je ljubav i kako Dučić kaže mladost, lepota i ljubav uvek idu zajedno. Mladi ljudi
u ljubavi i lepoti doživljavaju osnovni smisao života. Kod istraživanja vred orjentacija omladine mora se
voditi računa o grupnim i generacijskim uticajima u njihovom formiranju.

1.8. Determinante vrednosnih orjentacija omladine

M.Rokič navidu 3 uzroka ljudske vred: kultura, društvo i njegove institucije i ličnost.Po R.Supeku
osnovne determinante nastanka vred su 1. socijalno poreklo; 2. funkcionalne determinante koje su u
vezi s delatnošću pojedinca; 3. strukturalne determinante,odnose se na strukturu celog društva;
4.akcijske determinante,odnose se na akcije, ciljeve i projekte što ih ljudi sebi spostavljaju sami ili u
zajednici s drugim ljudima.
Rejk i Edkok pominju 4 nivoa u kojima se moše posmatrati vrednost.Prvi nivo je ličnost samog
pojedinca i predispozicije koje dolaze do izražaja u bilo kojoj situaciji.Drugi – nivo socijalizacije,u njemu
se posmatra interakcija deteta ili odraslog sa članovima njegove socijalne sredine.Treći nivo je
pripadnost grupi i način na koji pripadnost utiče na vrednosti grupe.Na četvrtom nivou se analiziraju
vred koje se prenose na pojedinca kao člana društvene klase. D.Pantić činioce koji utiču na etiologiju
vred svstava u tri grupe: egzogeni činioci (deluju iz spoljašnosti uključujući i fizičke stimulanse);
endogeni činioci (vrednosti su genetski zasnovane kao dispozicije,a ne kao gotovi obrasci ponašanja);
samoostvarivanje( omogućava stanovište da vred nisu samo objektivno date nego i subjektivno
preuzete). Na osnovu svih ovih shvatanja, najlakše je sve determinante vrednosti podeliti u dve grupe:
socijalne i psihološke determinante.

II DOSADAŠNJA ISTRAŽIVANJA VREDNOSTI VRED ORJENTACIJA OMLADINE

2.1. Teorijska situirana istraživanja

D.Pantić je na osnovu ekletičkog kombinovanja postavki socijalne psihologije i sociologije formulisao
definiciju vrednosti,koja je polazna tačka za njegova dalja istraživanja. Empirijska istraživanja se vrše na
uzorcima omladinske populacije,ali se o karakteristikama omladine malo govori. Autori Čulig – Fanuko
– Jerbić tvrde da kod pristupa vred treba uvažavati 4 aspekta: filozofski, antropološki, sociološki i
psihološki. Čulig – Fanuko – Jerbić su retki autorei koji objašnjavaju fenomen mladosti i omladine.Oni to
čine s psihološkog i sociološkog stanovišta što je u f-ji njihovog shvatanja omladine i vred.
Većina autora se odlučuje za određenu def koja predstavlja njihovo teorijsko stanovište o
vrednostima.U istraživanjima se naglašava socijalna uslovljenost vrednosti,ali i njihova socijalna f-ja.

http://skriptarnica.on.neobee.net 12
2.2. operacionalizacija užeg predmeta istraživanja i istrumenti za prikupljanje podataka
Ako prihvatimo da se vred mogu meriti,to se može vršiti direktno i indirektno,a standardni instrumenti su
primenjeni u empirijskim istraživanjima.Jedan od najpoznatijih i najčešće korišćenih instrumenata je O-
V-L-skala vrednosti. Cilj skale je merenje važnosti 6 osnovnih interesovanja ili motiva ličnosti:
teorijski, ekonomski, estetski, socijalni, politički i religiozni. Ekonomski tip preferira ono što je korisno,
bavi se stvaranjem dobra,veruje više u praksu nego u teoriju.Estetski tip je zainteresovan za oblik i
sklad.Kod socijalnog tipa je interesovanje koje izražava ljubav prema ljudima. Politički tip je
zainteresovan za vlast,uticanje na druge ljude.Religijski tip preferira interesovanje za shvatanje
jedinstva univerzuma, bavi se mističnim događajima.
Postoji i instrument nazvan načini življenja. Sačinio ga je Č.Moris na osnovu sopstvenog shvatanja
ličnosti.Sastoji se od 13 načina života ili 13 vred orjentacija.Faktorskom analizom je utvrdio da se
ispitivanje vred može svesti na 5 faktora: socijalna uzdržanost i samokontrola; radost i aktivnost;
povučenost i samodovoljnost; receptivnost i zainteresovanost; popustljivost prema sebi i senzualno
uživanje.
Kod nas se najčešće primenjuje skala Likertovog tipa.Konstruisao ju je Likert polazeći od brojnih
pitanja koja su se odnosila na jedan problem,pa je od žirija sudija, tj večeg broja ispitanika tražio da na
sve ajteme petostepene skale označe svoje stavove.Skala je 1. veoma se slažem 2.slažem se,
3.neodlučan sam, 4.ne slažem se, 5.uopšte se ne slažem.

2.3. Socijalno-psihološki izvori vrednosti i vred orjentacija omladine

Porodica – analizom radova mnogih autora uočavamo da se najčešće ispituju sledeća porodična
obeležja: 1.materijalni, socijalni ili ekonomski status porodice; 2. obrazovanost ili kulturni nivo roditelja;
3.zanimanje, zaposlenost ili stručnost roditelja; 4.društveno – političjka angažovanost roditelja;
5.homogenost porodice; 6.Etnička pripadnost; 7.religioznost u porodici; 8medjuljudski odnosi u por; 9.
vaspitanje; 10.podela rada u por... Najčešće istraživane i istovremeno najuticajnije porodične varijable
su socijalno- ekonom status porodice i obrazovno- profesionalni profil roditelja.

Škola je manje istraživana od porodiceali se može zaključiti da su najlešće posmatrane sledeće

kategorije: vaspitanje u školi, pedagoška klima, položaj učenika, nastavnik, razredni, najdraži nastavnik
i učenici u razredu.Škola je značajan izvor socijalizacije i vaspiatanja vrednosti,ali ne samo
moralnih,nego i mnogih drugih.
Intelektualne sposobnosti –najviše je istraživan uticaj inteligencije, postignuća na testovima znanja,
uspeh u školi i informisanost.Smatra se da ispitanici koji su usvojili veći fond znanja i
informacija,automatski stiču veću svest o vrednostima i njihovom značaju,pa su u mogućnosti da lakše
biraju odabrane vrednosti.
Crte ličnosti – su češće istraživane od intelektualnih sposobnosti, i to one opšte crte ličnosti: anomija,
emocinalna zrelost, ankcioznost, jačina ega, autoritarnost, potreba za vlastitim identitetom i sl.Neke od
crta istraživači posmatraju i kao vrednosti i kao činioce njihovog variranja.
Nivo obrazovanja – istraživanja su vršena na određenim kategorijama omladine osnovnoškolskog,
srednjoškolskog i fakultetskog obrazovanja.Varijabla obrazovanje je najčešće posmatrana kao nivo
formalnog školskog obrazovanja, obrazovno – profesionalni profil, obrazovno usmerenje, opšti školski
uspeh i sl.Ove varijable s često determinante različitih vrednosnih orjentacija omladine.
Uzrast se kao varijabla često ispituje i pokazao se kao značajan činilac vrednosti.Samo istraživanje
M.Petrovć pokazuje da nema znatnih razlika u vred orjentacijama ispitivanog uzrasta delikventa i
nedelikventa uzrasta 15-20 godina.
Pol – iako u svim istraživanjima nije potvrđen uticaj pola na vred orjentacije omladine,može se prihvatiti
činjenica da su u našoj kulturi različita očekivanja od muške i ženske dece,pa je različita i njihova
socijalizacija,, zatim različita vrednosna usmerenja
Nacinalna i konfesionalna pripadnost - su izvor različitog vrednosnog usmerenja omladine.
2.5.Hijerarhija vrednosti i vrednosnih orjentacija
- R.Sekulić je na osnovu O-V-L skale utvrdio sledeću hijerarhiju: teorijske vrednosti, estetske, političke,
društvene, ekonomske i religiozne vrednosti. Skala po R.Čokorilu : religiozne, estetske, ekonomske,
društvene, teorijske i političke vrednosti.Hijerarhija Rota i Havelka: delatna orjentacija,saznajna,
altruistička, hedoistička, estetska, vrednosna orj usmerena na moć i ugled i ekonomsko- utilitaristička
orjentacija.
http://skriptarnica.on.neobee.net 13