Fakultet Humanističkih Nauka u Beogradu Smer za Engleski jezik i književnost

2006/07

PREGLED ISTORIJE ENGLESKE KNJIŽEVNOSTI U PERIODU OD XVII VEKA I VEKA ROMANTIZMA

(1700-1832)
–

beleške sa časova književnosti 2006/7

Mihajlo Ravić

Sadržaj
UVOD U PERIOD RACIONALIZMA I KLASICIZMA (1700-1740) 1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA
POZADINA KLASICIZMA KNJIŽEVNE PRILIKE: KLASICIZAM 1. 2 Džon Lok (1632-1704) 1. 3
Dejvid Hjum (1711-1776) 1. 4 Aleksandar Poup (1688-1744)-Esej o kritici (1711) .
godina-Esej o čoveku (1733-34). godina KLASICISTIČKA PROZA-Džozef Adison (1672-
1719)-Ričard Stil (1672-1729) Danijel Defo (1661-1713);“Mol Flanders” , Džonatan
Svift (1667-1745) “Guliverova putovanja”

2.SENTIMENTALIZAM U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI (1740-1800) 1.1 Uvod 1.2 Društveno-

istorijska pozadina sentimentalizma 1.3 Književne prilike -Semjuel Ričardson (1689-
1761), Henri Filding (1707-1754), Tobajas Smolet (1721-1771) , Lorens Stern (1713-
1768) , Oliver Goldsmit (1730-1774) *Gotski roman*, Sentimentalistička proza i
drama, Prozni pisci sentimentalizma ; dr Semjuel Džonson (1709-1784) , Džejms
Bozvel (17401795) , Edvard Gibon (1737-1794), Predstavnici drame; Oliver Goldsmit
(1730-1774), Ričard Brinzli Šeridan (1751-1816), ; Poezija sentimentalizma; Viljem
Koling, Tomas Grej, (17161771), Viljem Kuper (1731-1800) 3. PREDROMANTIZAM; Robert
Berns(1759-1796), Viljem Blejk(1757-1827) 4. ROMANTIZAM (1800-1832) ; Društveno-
istoriske prilike i poetika, Viljem Vordsvord (1770-1832), Semjuel Tejlor Kolridž
(1772-1834), Džordž Gordon Noel Lord Bajron (1788-1824), Persi Buš Šeli (1792-
1822), Džon Kits (17951821)

2
1. Uvod Postoji različitih pristupa o saglasnosti o tome da je u Engleskoj prva
polovina XVIII veka jedinstven period kako po književnim a donekle i ideološkim
karakteristikama. Zatim ima raznih mišljenja i o tome koliko je raznih završnica
tog perioda, kao što je 17440. godina , godina Popove smrti ili 1745. (Sviftova
smrt) , ali su se autori valjda nekako složili da je granica 1740. godina, zapravo
datum izlaska Ričardsonove “Pamele”, kojim započinje roman u modernom smislu.
Pritom ne treba skrenuti sa uma da su godine jako približne i da se razvoj
mišljenja i osećanja određenih ljudskih grupa ne može nikada sasvim jasno utvrditi.
U Engleskoj se doba racionalizma I klasicizma podudaraju, klasicizam traje nekih
40- ak godina, 1700-1740. Što se tiče književno-ideoloških karakteristika nazivi su
poznati prema onima koji su se tada smatrali najvažnijim. Racionalizma ima u
filozofiji a klasicizma u književnosti. Racionalizam se javlja kao opis idejne
podloge a klasicizam kao odredba književnih ideala. Osim naziva “doba racionalizma”
ili malo zvučnije “The Age of Reason”, najčešče čujemo oznaku “klasicizam” zbog
toga što sam termin i puno značenje te reči podrazumeva književnost koja pretenduje
da bude klasična, a ne ona koja je objektivno takva. Interesantno je da Englezi
vrlo rado nazivaju ovo doba “Augustin Age”-u poredeđenju sa Avgustinovim “Zlatnim
vekom” i “The Age of Pope”-zbog toga što su pisci, laskajući sebi, voleli da
pronalaze sličnosti između svog doba i Avgustionovog u starom Rimu. U našim
prevodima ćemo naići na naziv “doba prosvećenosti”-usvojeno od “Istorije engleske
književnosti”-Akademije nauka tadašnjeg SSSR-a, ali bi možda bilo bolje reći
“prosvetiteljstvo” zbog toga što nije stvar u tome što su književnici tada bili
prosvećeni već zbog toga što su želeli da svojim delima prosvećuju. Termin
“Enlightenment” je takođe u istom značenju, ali je češći sa pojavama u drugim
evropskim zemljama. Prema mišljenju Puhala taj termin nije najpogodniji, jer
prosvetiteljska ctrta/nota/karakteristika ipak postoji u enegleskoj književnosti
ovog vremena, ali ne toliko istaknuta jer nema toliko širokog demokratskog
strujanja i istovremenog uticaja kao u drugim zemljama evropskog kontinenta.

3
1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA Revolucijom od 1688-1689. godine
omogućen je neometan ravitak kapitalističke privrede koji će kasnije pretvoriti
Englesku u izrazito trgovačkokapitalističku buržoasku državu. U ovom periodu
Engleska je bila pod vlašću Viljema III i kraljice Ane, kao i kraljeva nemačkog
porekla iz hanoverske dinastije-Džordza I i Džordža II. Naime, nedovoljnim
ulaganjem u industriju to jest- manufakturu, gradska trgovačko-bankarska buržoazija
koju predstavlja vigovska partija- to jest predstavnici gradske buržoazije se
zapravo bogate finansiranjem skupih ratova svoje vlade i iskorišćavanjem kolonija
što je i ujedno i podloga za “industrijsku revoluciju” koja počinje krajem veka
brzim prelaskom na fabrički način proizvodnje. Na selu se ponovo vraća davno
započeti proces “ograđivanja” koji rezultira oštrom klasnom diferencijacijom;
krupni i sitni zemljoposednici okupljaju svu zemlju i pretvaraju svoja imanja u
čisto kapitalističke jedinice, dok sitni seljaci propadaju, postaju
poljoprivrednici ili se sele u Ameriku:) *Državna vlast, koja u gotovo celom
periodu , osim torijevske vladepredstavnika seoskog veleposedničkog plemstva, u
rukama vigovaca (to jest vrhova trgovačko-bankarske buržoazije) bila je prisiljena
da učini nešto za svo to gladno ljudtsvo koje je propadalo u ovom periodu zbog toga
što je industrija bila nedovoljno razvijena i nije još mogla da zaposli toliko broj
naroda. Oni su međutim, preko “Poor Law” zakonodavstva (započetog još pod
Elizabetom) omogućavali izvesnom broju siromaha da tek održe svoje živote, dok su s
druge strane pooštrili kazne za sve prestupe protiv privatne svojine. Politički
život Engleske karakteriše veliku borbu između vigovaca i torijevaca. Naime,
vigovci su bili napredniji i uživali su masovnu podršku koju su stekli “slavnom
revolucijom” u kojoj su iscrpli svoju naprednost i postali oligarhijska grupa
buržoaskih vrhova koja uopšte nije bila orijentisana ka demokratiji i ozbiljnim
reformama društva, već im je glavni i jedini cilj bilo obezbeđivanje slobode
trgovanja i zarađivanja kako bi nahranili svoj klasni sloj. Sa druge strane, među
torijevcima je bilo tu i tamo eksremista koji su priželkivali povtarak Stjuarta i
apsolutne monarhije, ali su ostali već finansijski potkovani svojim već pretežno
kapitalističkim - organizovanim veleposedima- gunđali o porezima i neefikasnom
opozicijom kao i o stranim kraljevima stranog porekla koju je vigovska vlada dovela
na presto. *Što se tiče ratova koje je Engleska vodila u vremenu kada je sve jače
učestvovala na svetskoj političkoj sceni treba istaći rat za špansko nasledstvo u
kome su se evropske sile borile za za posede oronule španske monarhije gde je
Engleska osvojila Gibraltar I postala vodeća sila. Značajna ličnost je vojvoda od
Marlboroa.Od idejnih događaja mora se spomenuti unija sa

4
Škotskom, sprovedena 1707. godine kada Engleska postaje “Velika Britanija” i
ujedinjuje celo ostrvo pod jedinstvenu upravu. Tada je ( već Velika Britanija)
imala I svoje unutrašnje poteškoće, naročito sa siromašnim škotskim gorštacima koji
su se borili protiv centralizovane vlasti I prizeljkivali povratak Stjuarta, treba
istaći dve Jakobitske pobune (1715. , 1745) , obe nasilno ugušene što je
onemogućilo gorštacima da ruše vlast već ih je osiromašilo I nateralo na
emigraciju. Idejna atmosfera doba racionalizma je u svetu praktičnih interesa i
trke za zaradom, gde nije ostalo mnogo mesta za mistične zanose i religiozne forme
mišljenja i osećanja jer su politički interesi i naučne misli prestali da se
pretvaraju u religiozne oblike gde je samim tim idejni svet Engleske postao
svetovan i razumski. Pisci I mislioci ovog perioda zastupali su različite stavove o
filozofskom idealizmu naglašavajući ljudski razum. Osnovni stav je bio da je
englesko društvo bilo idealna harmonična sredina. Čak, ni Poup ni ostali
knjizevnici nisu bili baš toliko zaslepljeni da ne vide nedostatke tadašnjeg
društva, ali su ih smatrali sporednim uzrocima. Društvo moze da se formira
isključivo uz pomoć prosvećivanja, dakle obrazovanjem I vaspitanjem, ali englesko
prosvetiteljstvo I njegova crta je bila namenjena samo vigovcima jer su baš i pisci
I predstavnici racionalizma bili vigovci, tako da poetika gledana u celini daje
utisak izveštačenosti. Izuzeci su Defo I Svift koji malo zalaze u realnost
tadašnjeg društva-satira. Najvažnije ideje I tragove ovog perioda ostavlja
nesumnjivo Lok u svojim spisima I otud mu I naziv “ Prorok vigovske Engleske ”,
njegovo opšte prihvaćeno empirističko- senzualističko shvatanje sveta I učenje o
idejama, sposobnostima I ograničenjima razuma obeležavaju ovaj period. Naravno,
bilo je onih koji su zanemarivali Lokove principe I uvrstili su neke dodatne
elemente. -ŠAFTBERI: Verovao je u ljudsku moralnu svest I iznosio je svoje stavove
racionalistički I nije se pozivao na religiju, bio je deista (l. deus bog, fil.
mišljenje da je Bog prauzrok I tvorac sveta, ali ne priznaje nikakva čuda niti bilo
kakav bozji uticaj na tok sveta. Deizam igra važnu ulogu u filozofiji 18. veka ;
Volter, Ruso, Lesing)- ukratko, smatrao je da Bog jeste tvorac svega postojećeg,
ali se od momenta stvaranja svet kreće po logičnim zakonima bez učešća
natprirodnog. ** Mali je broj radikalnih mislioca koji su racionalistički gledali
na stvarnost. Bernard Mandervil u svom delu, “Basna o pčelama” alegorijom dokazuje
tezu da su poroci I nemoralni postupci pojedinca uslov za blagostanje u društvu-
takve ideje su neminovno izazvale negodovanje takvog stava u društvu.

5
Zatim, Džon Toland i Entoni Kolins su, takođe, bili slabo prihvaćeni. Tolandovo
delo “ Miltonov život” je knjiga u kojoj je autor prvi izneo Miltonova
racionalistička razmišljanja, dok je Kolins negirao besmrtnost duše. Dalje, Džordž
Barkli je razvio –pazi sad-subjektivističko-idealistički filozofski sistem  I
pošao od Lokovih stavova da mi, zapravo, spoznajemo svet I “stvari” oko sebe na
nivou oseta, ali je u svojoj teoriji pokušao da odvoji stvari od oseta
naglašavajući da one ne postoje objektivno, van nas samih, već da predstavljaju
skup oseta- Platonov stav. U svom delu “Tumačenje razmišljanja o principima
ljudskog znanja” najviše se oslanja na platonistički objektivni idealizam.

1.1 KNJIŽEVNE PRILIKE: KLASICIZAM Osnovni ton engleske književnosti 17.veka daju
buržoasko-aristokratski pisci, okupljeni u Londonu, koji još dugo ostaje jedini
književni centar. Nekadašnje kafane, koje su još u Drajdenovo doba bile omiljena
stajališta sada postaju književni klubovi jasno podeljeni, naravno , prema ličnim
političkim interesima i prijateljskim vezama. Tu se neguju misli i ideje i začinju
dela. Dešava se to da glavna grupa pisaca zauzima “klasicistički” stav prema
književnosti jer ima prilično čvrste osnove za to kao što su; obožavanje klasične,
rimske i grčke književnosti koja datira iz renesanse. Bitne odlike klasicizma su
racionalistički stavovi Džona Loka i Dejvida Hjuma koji su ujedno i podloga u
postavljanju klasicističkih pravila. Dok Racionalizam u 17.veku predstavlja zdrav
razum i posledicu Dekartovog racionalističkog metoda, čiji su elementi jasnost,
sistematičnost i intelektualni red na formu i obilk, na klasicističke teorije
prvenstveno su uticali Aristotel svojom “Poetikom” i neki italijanski teoretičari
takođe iz 17. veka; Činčio, Veoro, Toso i dr. Dalje, jedno od osnovnih pravila
klsicističke teorije jeste reflektovanje prirode u umetničkom delu-zapravo,
elementi klasicizma jesu naglašeni od strane kniževnika, a o njima i raspravljaju
teoretičari, kao što je “pricip Verovatnosti” (priroda-prirodnost). U ovom periodu
imitacija prirode nije realistična niti naturalistička već prema klasicizmu treba
napraviti jasnu razliku ismeđu sveta i one druge, unutrašnje i duhovne prirode, i
otkriti ono što je lepo u umetničkom delu gde se ističe ljudska priroda. Prava
priroda je zanemarena gde je samim tim glavni akcenat stavljen na proučavanje
psihologije čoveka. Pisci klasicizma nisu analizirali spoljašnju, već unutrašnju
duhovnu stranu realnosti sa izuzetnom realističnom

6
preciznošću. Pisci, klasicisti smatraju da je imitacija prirode u antičkom periodu
idealna priroda, ali je prednost ipak data latinskim piscima i misliocima. Gore
spomenut “Pricip Verovatnosti” o kojima su teoretičari raspravljali pokušavajući da
definišu poetiku klasicizma, kao i o “tri jedinstva” i “teoriji književnih rodova “
sledi sada: *Verovatnost- francuski teoretičari svoje stavove potkrepljuju
Aristotelovim zaključkom da je zadatak pesnika da iskaže i da stvara ono što je
moguće prema zakonu verovatnosti. Prema Aristotelu, verovatnost a ne istina je
služila pesniku da pesmom čoveka dovede do idealnog, do vrline. Među tadašnjim
fransuskim teoretčarima koji su se tome protivili najviše se ističe Kornej, koji je
smatrao da pricip verovatnosti mnogo zavisi od toga koliko istorija sama po sebi
ima upliva u neko književno delo, primerom dramske radnje gde tragedija sledi ovaj
pricip zbog istorijskih činjenica. Sa druge strane, složili su se Šaplen i
Dobinjak. *Tri jedinstva- Jedinstvo radnje je opšte pravilo, dok ostala pravila
uglavnom služe dramskoj poeziji. Formulisao ga je Aristotel i njega prihvataju i
italijanski teoretičari 16. veka, a tek kasnije francuski. Šaplen smatra da delo
treba da predstavlja jednu radnju sa jednim junakom, a da odnos glavne radnje i
epizoda mora biti tačno određen kako ni jedna prateća radnja ni u kom trenutku ne
bi mogla da remeti ili prekida glavnu.Kornej je imao svoj stav, zapravo je
povezivao jedinstvo vremena i smatrao je da radnja treba da traje 12. sati, dok su
Šaplen i Dobinjak ovo jedinstvo vremena produžavali na čak na 30 h, a kada su
govorili o jedinstvu mesta- proširiju ga na ono mesto do kog se može stići za 24 h.
***Konačni oblik klasicističke teorije daje Nikola Boalo- moralista i satiričar,
napisao je “Satire”, “Poslanice”, da bi se tek kasnije bavio teorijom. Osnovni
principi njegove poetike nalaze se u njegovom delu”Art Poetic” i to posebno u
tekstu-“O pesničkoj umetnosti”- gde postoje četiri teze: 1) . Predmet umetničkog
dela je istina, a to je istina koja predtavlja istinu imitacije(podražavanja) 2).
Razum ima prednost nad osećanjem i maštom i jedini je, da se razumemo, u stanju da
razlikuje istinu od laži i najvažniji je u ocenjivanju i vrednovanju lepog. 3). Kao
modele treba uzimati antičke pisce. 4). Cilj umetnosti jeste u tome da bude
dopadljiva

7
- Krajem 17. veka dolazi do rascepa između francuskog klasicizma baš po pitanju
antičkog nasleđa. Uz Boaloa stali su Rasin i Lafonton, a jedan od protivnika bio je
Pero. *Teorija književnih rodova-(tragedija, komedija, basna i proza)- U teoriji
tragedije francuski teoretičari polazeći od Aristotela, zaključuju da radnja u
tragediji treba da bude složena, preuzeta iz istorije, ali istovremeno i
jednostavna i da junak ne treba imati naglašene mane niti vrline već da se opširno
govori i o strukturi, formi tragedije, to jest ekspoziciji, zapletu i raspletu i
većina francuskih kritičara se prema tome slaže sa Aristotelovom teroijim “Katarze”
, osim Korneja, koji primat daje strahu i divljenju. Što se tiče teorije komedije
ona je vrlo oskudna jer se uglavnom svodi na ličnosti uzete iz nižih slojeva
društva i njihove svakodnevive gde je rasplet srećan a intriga fiktivna. U
klasicističkom periodu basna je smatrana nižim pesničkim rodom, na neki način
nedostojna pažnje teoretičara. Najpoznatiji pisac basni u 17. veku bio je Žan
Lafonten. U poređenju sa klasicističkom dramom značaj klasicističke proze je znatno
manji. Naime, prozni pisci uspevaju da izbegnu pravila i ne ugledaju se na antičke
primere (uzore) , pa su bitne odlike ove proze: jasnost, preciznost izraza,
jednostavnost, logičko rasuđivanje i posebno interesovanje za moralne probleme,
takođe, treba istaći i jak stilski izraz. 1.2 Džon Lok (1632-1704) Nesumnjivo je da
je “ideja” osnovni element o kome treba raspravljati. Ideja je osnovna crta
čovekovog karaktera i predstavlja subjektivnu stvarnost, ali i dve suprotnosti-
razum i nadahnuće ( to jest maštu). Kod Loka nema imitacije prirode i veza između
subjektivne i objektivne stvarnosti je neraskidiva. On pravi razliku između racia i
osećanja, koja su prema njegovom mišljenju “ stvar za sebe “ i ne mogu uticati na
umetničko stvaranje. Dalje, on smatra da se ideja može iskazati rečima (fiction,
darkness) a mešanje osećanja i oseta se uvek dešava, prema tome Aristotelova i
Platonova mišljenja su neraskidivo povezana(smatra Lok). Subjektivna stvarnost se
već nalazi u svakoj individui, koja na osnovu nje stvara objektivnu stvarnost,
dakle on govori o iskustvu, znanju i razumu, ali je svestan neraskidive povezanosti
sa osećanjima; pominje opažanje (posmatranje objektivne stvarnosti) , senzaciju
(osete koji postoje, ali nemaju direktnog udela u stvaranju umetničkog dela) i
refleksiju(odraz). “An Essay concerning Humane Understanding” (1690) , “Tabula
Rasa” ,White Paper ljudskog uma. -Lok prezire intuitivne i imagitivne sposobnosti
uma i uzdiže one racionalne. Svo znanje ,smatra, stiče se iskustvom koje je
bazirano na čulnim impresijama i ne postoje “urođene ideje” jer se znanje ne javlja
u razumu
8
nezavisno od utiska koji su primljeni iz spoljašnjeg sveta. Ove impresije, on deli
na primarne(merljive, poput veličine ili broja) i sekundarne kvalitete ( poput
boje, zvuka ,mirisa), koji zavise isključivo od posmatrača. Ukratko rečeno, vera se
ne razlikuje od razuma, ali pristajanje čovekovog uma na verovanje jeste u skladu
sa razumom.

1.3 Dejvid Hjum (1711-1776) Za razliku od Loka, Hjum smatra da senzacije nisu oseti
već su to dve emocije: osećanje i pamćenje. “Personal Identity”- je napisao u formi
originalnosti, jednostavnosti izraza i u utisku koji pisac ostavlja na čitaoca
isključivo čitaočevom percepcijom. Nema potpunog formiranja subjektivne stvarnosti
jer je svestan da dolazi do otuđenja ukoliko nešto posmatramo bez prisustva
subjektivnosti. On ovde govori o metafizici, to jest metafizičarima (religija,
stil) i o spoju između života i umetničkog stvaranja. “A Treatise of Human Nature”
( 1739-1740)- u kojoj predstavlja naš racionalistički sud kao jednostavne impresije
udružene sa običajem gde neminovno tome iščekivanja proizilaze iz ličnog iskustva.
Problem znanja,prema njegovom mišljenju postaje problem uzročnosti, umesto problema
suštine. U drugoj i tećoj knjizi ovog dela bavi se ispitivanjem strasti i morala,
pitanjem “dobrog i lošeg” što je u vezi s dušom čoveka, njegovim duhom. Sreća je
univerzalna, prema tome sreća pojedinca i drugih je pralelna i ciljevi su
harmonični.
1. 4

Aleksandar Poup (1688-1744) Trgovački sin, od rođenja je bio podložan raznim

dečijim bolestima te je time postao invalid, izuzetno mršav, nizak I pogrbljen. Bio
je rimokatolik što mu je omogućilo da se školuje na univerzitetu, a kasnije se
priključuje državnoj službi. Prvo je objavio pastirske pesme “Pastorale”- 1709.
godine koje su imale vrlo konvencionalnu formu, ali I sadržinski bez umetničke
vrednosti. Poup je tvrdio da ih je napisao sa 16. godina (neproveren podatak ). Kao
osoba imao je I negativne karakteristike; uobražen I smatrao je sebe genijem pa je
samim tim I oštro reagovao na bilo koju kritiku. Posle prve zbirke

9
pesama, odlazi u London gde živi kao profesionalni pisac. Vrlo brzo postaje član
aristokratskog društva pisaca, objavljuje svoj “Esej o kritici”- 1712. godine.
Drugo, prošireno izdanje 1714. godine što mu je I najznačajnije delo. Ostala dela
su “Esej o čoveku”, “Otmica vitice”-1715. godine, zatim prevod “Ilijade”-1720,
1728. godine se pojavljuje I izdanje njegovog najobimnijeg dela “Dansijada”.
Osnovni ton književnosti ovog doba daju aristokratski pisci okupljeni u Londonu gde
uz obozavanje klasične književnosti koja datira još iz renesanse se različito
preslikava kako u periodima tako I u delima, na primer u delima istih uzora traže
se različiti elementi koji najviše odgovaraju opšteprihvaćenim stavovima određenog
vremena. Kod Poupa I pesnika klasicizma nailazimo na stavove Horacijeve poetike,
mada I uticaje renesanse (posebno Dante I Bokačo). Engleski klasicisti su u
klasičnoj književnosti antičkog perioda tražili osobine koje predstavljaju sliku
idealnog sveta I upravo to su želeli da reflektuju na svoje vreme: razumnost,
umerenost ,obrazovanje ,umerenost u osećanjima, preciznost, lepota u izrazavanju
(stil) …. To je bila slika vaspitanog dzentlmena. Prema teorijskim stavovima kako
antičkih tako I klasicističkih pisaca, pisac treba da zabavlja, ali I da poučava
gde se od pisaca ne traži samo lepota već I originalnost izraza. U Engleskoj,
klasicisti smatraju da da su najvažniji književni rodovi ep I tragedija, ali se
najviše razvija esej u stihu, humanistička poezija; u prozi vrste koje su bliže
etici I nauci- esej, satira. U tim žanrovima oseća se didktička svrha kao I
moralno-poučni elemeni, posebno u esejima. *Što se tiče književne forme I izraza,
još od Drajdena se neguje herojski kuplet (distih) I on se smatra najpravilnijim
metričkim oblikom, tako da se sva ozbiljna poezija u ovom peiodu piše ovim
kupletom. Sonet je izbačena forma. “Esej o kritici”- Aleksandar Poup (1711. godine)
Esej u stihu herojskog kupleta ( rimuju se prva dva I sledeća dva stiha ). Pod “
prirodom” Poup podrazumeva unutrašnju ljudsku prirodutalenat, originalnost, zapravo
nešto što zavisi od samog subjekta. Prema uzoru na Horacija- istaknutog teoretičara
starog Rima koji je bitan za klasicizam svojim delom “Ars Poetic”, Poup se već u
prvom delu eseja obraća kritičaru. Jasno je da prema Horacijevom uzoru On I piše
ovaj esej. Anyways, klasicističko shvatanje da I u formi (stihu) može da se
raspravlja o teorijskim stavovima I temama izvesnog perioda u vidu eseja. To je
jedan od razloga zašto su kasnije romantičari klasicističku poeziju smatrali
nepoetičnom. Poupova tema je ovde književna kritika, ali I teoretisanje o
književnosti. Komponovao je ovo delo samostalno, tako da je ono po svojoj formi

10
originalno (Horacije I Boalo- “rasprava Ars Poetic” su se obraćali pesniku I
definisali veštinu pisanja, dok se Poup obraća I kritičaru I definiše veštinu
suđenja). 1*** U prvom delu govori o ukusu kao važnom elementu I kao osnovom za
kritički talenat I o prirodi čoveka kao osnovnom merilu kojim kritičar treba da se
rukovodi pri ocenjivanju I vrednovanju književnog dela. Ovaj esej, samo spolja
gledano je skladno komponovan, njegove teme nisu čvsto povezane I nisu logičkim
redom raspoređene. Izlaganje datih tema, autora, prema njegovom nahođenju I nekim
stavovima kojima izražava prolazne klasicističke ideje mogu se smatrati I zabludom
određenog perioda, na primer- verovanje u pravila u svrsi imitacije (podražavanja)
prirode. On piše herojskim distihom koji je zahvaljujući njemu postao standardni
pesnički oblik prve polovine 18. veka. Kritičari smatraju da je savršenstvom izraza
I formom , Poup gotovo nadmašio Drajdena. 2***U drugom delu uspostavlja tu
nerskidivu vezu između stvaraoca I kritičara (…”which is still the same” ), Poup
prati osećanja I govori o tome kako kritičar vidi delo upoređivajući originalnost I
jasnost izraza sa standardima koji su prethodno postojali. Naime, prema osnovama
tih već prihvaćenih standarda umetničkog dela, zavisi da li ćemo novonastalo
umetničko delo uvrstiti u plejadu pravih umetničkih dela, vrednosti ( postojeća
tradicija ). Dok racionalisti govore o neraskidivoj povezanosti subjekta I objekta.
Poup pominje ove stavove, ali ne insistira na tome da ih klasicisti primenjuju u
toj meri. *Prvenstveno prirodnost; bez obzira na to kada je nastalo umetničko delo,
ta prirodnost je vanvremenska kategorija I umetničko delo se posmatra kao celina a
ne njena spoljašnjost. Posmatraju se svi elementi- život, snaga izraza I lepota.
Što se tiče Lokovog uticaja na ovaj esej, Poup govori I o osećanjima koristeći iste
elemente koji važe za stvaraoca u klasicizmu, a to su; iskustvo, utisak, znanje,
celovitost, vrednovanje dela I prirodnost. Razlikuju se samo po Sudu ( Judgment ).
Autor ne može ili po mom mišljenju ne sme da sudi o svom delu zbog toga što će uvek
biti subjektivan, prema tome umetničko delo mora proći kroz ruke kritičara.
Relacija razum-osećajnost , subjektivizam-objektivizam mora biti uravnotežena kod
kritičara. Za razliku od ostalih klasicista on govori o muzama, nadahnuću,
inspiraciji (Platon) , koje postoje kod stvaraoca, ali I kod kritičara. Očiglednost
osećanja. Sloboda umetničkog stvaranja ima određene granice. To su klišei po kojima
se I stvara I kritikuje delo. Prema Poupu, znanje je neminovni element umetničkog
stvaranja I kritike, potreban je I kvantitet I kvalitet znanja iz određenih
oblasti, kao I opšte znanje- informisanost. Ograničen nivo ljudskog uma je
najstrašnijia stvar, prema tome značaj eseja je I sagledavanju znanja I perioda
nastanka istog I On tvrdi da uvek treba tragati za novim znanjima. Uspostavljanje
relacije kritičar-pesnik, on se vraća
11
elementima suda, uma I celine, prema tome posmatrati deo po deo, a dati sud za
celovito umetničko delo. “The rape of the Lock” je ep I u prvom izdanju iz 1712.
godine bila su samo dva pevanja, on zapravo daje čitavu plejadu mitoloških bića. Ep
je napisan herojskim kupletom I spada u herojsko-komična dela. Tema je zasnovana na
stvarnom događaju- mladi Lord, iz osvete zbog neuzvraćene ljubavi je na prevaru
odsekao pramen kose mladoj plemkinji Arabeli Fermor, zbog čega su im porodice
zavađene?:) Iz tadašnjih kritika se saznaje da su obe porodice bile Poupovi
prijatelji, gde je zapravo želeo da ih pomiri I da im na šaljivi način predstavi
naizgled ozbiljan problem. Spev je posvetio Arabeli koja se u delu zove Belinda.
Ovaj spev je zapravo njegova vizija I kritika prema visokom društvu (njegov
kriticizam je prisutan od samog početka dela I ironija je višesmislena). Osim teme,
sama sadržina epa ukazuje da je to parodija na klasičan ep. Poupov “Prevod Ilijade”
više liči na njegovo stvaralaštvo nego na Homerovski ep jer je on prevod shvatio I
uradio kao adaptaciju teme prilagođenu svom vremenu. Zato je prevodio herojskim
distihom strogo se pridržavajući klasicističkih normi i vodeći računa o dikciji.
“Dansijada”- je komično-satirični ep, koji u istoriji književnosti predstavlja
jednu od najopširnijih polemika. Podeljena je na četiri dela ( kompoziciono slična
“Otmici vitice” ). U osnovi je krunisanje junaka za kralja gluposti. Svečanost
krunisanja pretvorena je u igru, to jest takmičenje pisaca, kritičara- što se
posebno vidi u drugom pevanju I što je u pricipu predstavljala parodiju na junačke
igre iz Homerove Ilijade. Glavna božanska ličnost kojoj se Poup obraća I koja vodi
predstavu je boginja Glupost. Ovi motivi, teme, ličnosti I drugo- preuzeti su iz
Drajdenovog dela. Glavni lik se zove Tibol. Poup je pisao I lirska dela, ali sa
manje uspeha. Zbirka pesama “Stihovi za sećanje na nesrećnu damu” je elegija
posvećena nesrećnoj ženi koja se ubila. To je bila Eloiza Abelard. Osnovno motivika
je zapravo iz srednjevekovne priče o nesrećno zaljubljenoj ženi.

“Esej o čoveku” – Aleksandar Poup (1733-4) On ovde govori o posmatranju objektivne

I subjektivne stvarnosti, o ljudskom znanju I sve to zavisi od individue. Posmatra
I kritičara I pesnika kroz periode, ali govori I o čoveku uopšte u okviru
umetničkog stvaranja. Naime, on već u predgovoru ističe da kao pesnik želi da bude
umeren, ali ne I nedosledan,

12
sažet, ali ne I nesavršen. Za njega je forma stvar praktičnog idividualnog izbora a
ne nadahnuća, što je I stav većine pesnika tzv. racionalističkog klasicizma. Takođe
je napisan herojskim distihom I podeljen je na 4 poslanice. *U prvoj govori o
čoveku uopšte, o njegovoj prirodi, njegovom mestu u svemiru, zatim I ističe ideju o
lancu stvorenja gde čovek zauzima središnje mesto, između životinja I božanstva.
Posebno kritikuje oholost, gde čovek pokušava da se uzdigne do nečeg van njegovog
shvatanja. Značajan stav je taj da čovek ne može da upozna svoju budućnost jer mu
baš to omogućava da živi u nadi. Završava rečima: ”Whatever is, is right”. *U
drugoj govori o samoljublju I razumu kao glavnim pokretačima čovekovog života. Oba
elementa su u suprotnosti, ali se međusobno dopunjuju I Poup ih gledano skupa
poredi sa porokom (strašću ), kao posledicom samoljublja I vrlinom koja proističe
iz razuma. *U trećoj poslanici govori o čovekovom odnosu prema društvu I ističe da
ne treba odvajati ljudsko društvo od prirode i svemira. On insistira na postojanju
harmonije u razvijanju ljudskog društva od prirode, koju stičemo rođenjemdo
civilizacije u kojoj posmatra odnos instinkta I razuma, samoljublja I društvenosti.
*U četvrtoj raspravlja o etičkom problemu, to jest pitanju čovekove ovozemaljske
sreće I zaključuje da nema sreće u materijalnim stvarima već u vrlini; čovek je
srećan ako je moralno zadovoljan sobom I srećom oko sebe.

KLASICISTIČKA PROZA Džozef Adison (1672-1719) Najvažniji predstavnici klasicizma su

Ričard Stil i Džozef Adison i mora se reći da se proza dosta razvijala u engleskom
klasicizmu, a posebno značajna vrsta je “periodični esej”- eseji objavljivani u
periodičnim publikacijama. Adison je rođen u Ličfildu a otac mu je bio paroh što mu
je omogućilo da se školuje u londonskom Charterhouse-u, gde se i sprijateljio sa
Ričardom Stilom. Kasnije je studirao u Oksfordu gde se istakao uspehom u klsičnim
jezicima ( grčkim i latinskim). Zatim, dobija državnu stipendiju za putovanje po
Evropi- kao neku vrstu pripreme za diplomatsku službu. Po povratku sa putovanja
koje je trajalo tri godine, 1704. godine piše svoju dužu pesmu “Ratovanje” u
herojskom distihu u kojoj slavi pobedu Vojvode od Marlboroa kod Blenhajma. Zbog ove
pesme postaje popularan i prihvaćen od strane vigovske partije i dobija doživotnu
državnu službu. Tokom boravka
13
u Londonu, učestvovao je u kaganskim druženjima i bio je cenjen zbog svoje
učenosti. Družio se sa poznatim piscima , kojima je glavno sedište bilo KitCat
Club. Pored esejistike, pisao je i klasicističku tragediju. “Katon”- temu je
preuzeo iz starorimske istorije i govori o odbrani poslednjeg republikanca Katona
od Cezara i o njegovom samoubistvu, ali je ipak najznačajniji njegov esejistički
rad, a pisanjem eseja se bavio zajedno sa Stilom. Ričard Stil (1672-1729)

Rođen je u Dablinu u građanskoj porodici i otac mu je bio pravnik. Završio je

Čarter Haus i studirao u Oksfordu da bi posle studija otišao u vojsku. Tamo je i
počeo da piše važnije delo- prozni spis “Hrišćanski junak “ (1701. godine ). Ovim
delom je dokazivao da samo religiozna načela mogu stvoriti velikog čoveka. U
suštini to je bio protest protiv amoralnosti i zalaganja za moralni ideal, posebno
u književnosti. Ova moralistička crta postaje novina za ovaj period i jedna od
osnovnih elemenata Stilovog rada. Pisao je i komedije “The Funeral”- vrlo
jednostavne tematike, sa insistiranjem na moralnosti, ali bez nekog velikog uspeha.
Adisonov i Stilov zajednički rad odnosio se samo na periodičnu esejistiku. 1709.
godine Stil je pokrenuo časopis “Brbljivac” koji je izlazio tri puta nedeljno sve
do 1711. godine. Na samom početku je naglasio da će u časopisu biti reči o poeziji,
politici i životu modernog sveta. Posle gašenja časopisa, Adison i Stil osnivaju
nov časopis “Spektator”- koji je izlazio svakog dana osim nedelje, dve godine, a
svaki broj časopisa je sadžavao po jedan esej , zato se ova nova književna vrsta i
zove periodični esej. U prvom broju časopisa Adison se predstavlja kao Mr.
Spectator i daje program u kome se predstavlja kao obrazovan čovek srednjih godina
koji dobro poznaje svet i uopšte ne želi da ulazi u političke rasprave jer se od
takvog sveta distancira. Ovim su se obavezali na političku neutralnost, u
“Spektatoru” nema političkih članaka a za drugi broj časopisa karakterističan je
“Spektatorov klub” koji predstavlja grupu izmišljenih lica kao predstavnika svih
važnijih slojeva društva i profesija (Sir Roger de Coverley, Sir Andrew Freeport,
Captain Sentry, Will Honeycomb...). Nekima od njih nisu davana lična imena jer se
vrlo malo pojavljuju, ali zato najupečatljiviji lik Rodžer Karveli, biva smešten u
u različite situacije. Akcenat je stavljen na njegovu narav i psihologiju. Autori
su ga proizveli u pravi književni lik. Posebnu grupu napisa u Spektatoru čine
Adisonovi književno-kritički i estetički eseji. Pisao je o dramatičarima
restauracije, isticao je lepotu iz početka engleske književnosti i to ; narodne
balade i čitavu seriju kritičkih eseja je posvetio Miltonu i njegovom “Izgubljenom
Raju”. Razvoju estetike
14
misli, Adison je posebno doprineo serijom eseja-“ Uživanje mašte”. Ovi eseji su
temelj razumevanja poezije koja će se razvijati tek kasnije u sentimentalizmu, pa i
romantizmu. Iako je “The Spectator” kratko trajao, izvršio je značajan uticaj na
englesko građansko društvo jer je imao i poučan i zabavan karakter. Posle ovog
časopisa, Stil osniva novi “Gardijan” ( 1714. godine )dok je Adison pokušao da
obnovi Spektatora, ali nije doživeo pređašnju slavu zbog izmenjenog stila
pisanja(Adison je bio uzor engleske književnosti i učitelj pismenosti). E sad,
pitanje stila je vrlo kompleksno kako za teoriju tako i za istoriju književnosti.
Naime, teško je izmeriti jezičke i stilske osobine nekog dela- književna vrednost
njihovog rada je uglavnom istorijska. Oni su postavili i ostvarili standarde
racionalističke proze, a istovremeno odgovorili na klasicističke zahteve jer su
insistirali na znanju, moralu i estetici tog vremena.

Danijel Defo (1661-1713) Njegovo pravo prezime bilo je FO ( foe=neprijatelj:). Sin

londonskog mesara, 1703. godine menja prezime dodajući francusko “de” na već
postojeće (Defoe)- zbog samog značenja reči, Defo je bio pristalica vigovaca i
bavio se raznim zanatima, zanimljivo je i da je nekoliko puta bankrotirao. Nije bio
baš obrazovan i u pisanju se koristio životnim iskustvom. Preko 20. godina bavio se
novinarstvom, pisao je o politici, ekonomiji i socijalnom životu Engleske i smatra
se da je začetnik engleskog novinarstva. Pokrenuo je nekoliko periodičnih
publikacija, najpoznatiji je njegov časopis “The Review”, koji je nastao pre
“Spektatora” i trajao je od 1704. godine do 1713. godine. Sve članke je sam pisao-
o politici i ekonomji i trudio se da bude objektivan. Što se tiče njegovog
književnog rada, obeležava ga politička crta. Bio je vigovac i svojim pisanjem se
borio za vigovsku partiju. Torijevci su počeli da napadaju kralja Viljema III- eg
isključivo zbog njegovog porekla, zbog čega je Defo napiso satiru herojskim
distihom “Čistokrvni Englez” u kojoj se vraća istorisjkim činjenicama i dokazuje
Englezima da nisu čista nacija. Zato je, prema njegovom mišljenju, svaka vrsta
engleskog nacionalizma smešna. Književno gledano, ova satira je vrlo slaba, ali
politički gledano vrlo uspešna. Ovo delo objavljeno je 1701. godine a već 1703.
godine je završio u zatvoru. Izveden je na tzv. sramni stub, pa je u zatvoru
napisao “Himnu sramnom stubu”, koja je vrlo dvosmislena pa ga torijevac – ministar
15
Harli izvlači iz zatvora. Defo počinje da radi kao dvostruki špijun. Bio je
začetnik engleskog romana, a kada je napunio 60. godina, počeo je da razmišlja na
drugačiji način. Danijel Defo “Mol Flanders”

Predgovor ovog dela je napisao Defo, a roman je u narativnoj formi prvog lica-
nešto poput lične ispovesti (ROMAN ISTORIJE POJEDINCA). Glavnu junaknijnu zovu
Moli, a njeno pravo ime se nalazi u spisima zatvora Njugejta gde je i rođena (pošto
joj je majka bila osuđena na robiju a kasnije je proterana u Ameriku). Prvo sećanje
Moli vezuje ca Cigane kojih se oslobađa kada je imala 3. godine u Kolčesteru
(Eseks) gde biva zbrinuta od strane parohijske uprave sve do 14. godine u Domu za
žene. Njena starateljka Nana tada umire i nju preuzima predsednica Doma. Odvodi je
kući, iako ima već dva sina i dve kćeri, ali razbludna Moli se zaljubljuje u
starijeg sina sa kojim ima aferu a udaje se za mlađeg kojem rađa dvoje dece a on
umire nakon pet godina. Mol ostaje udovica sa 1200 funti prihoda, zatim se preudaje
za “uspešnog trgovca” koji završava u zatvoru zbog dugova nakon dve i po godine.
Defo je sigurno bio inspirisan “Ženom iz Bata” kada je pisao ovu knjigu:). Položena
mu je kaucija i on odlazi u Francusku i time je rešava obaveze prema njemu i u
međuvremenu im umire dete. Mol pomaže prijateljici da se uda za kapetana, a ona
sama uzima ime “gospođa Flanders” i odlazi u London, gde će se dešavati razne
spletke. Opet se udaje, odlazi u Virdžiniju na osam godina i tamo otkriva da joj je
muž u stvari brat, a svekrva majka! Svom bratu je rodila troje dece i vraća se u
Englesku, dolazi u Bato, upoznaje još jednog gospodina koji btw ima umobolnu ženu i
započinje aferu sa njim. Ostaje u drugom stanju, sa njim ostaje šest godina i rađa
mu još dvoje dece.....Gospode Bože.... U svojoj 42. godini upoznaje bankara i
odlazi u Lanšajer gde se udaje za plemića Džejmija, misleći da je bogat, ali on to
isto čini misleći da je ona puna love. Ona zatim odlazi u London i rađa njegovo
dete koje daje na staranje nekoj seljanci uz novčanu nadoknadu i udaje se za
bankara sa kojim provodi pet godina braka(on umire u 48. godini) i njemu rađa JOŠ
dvoje, ako sam dobro izbrojao do sada je rodila 11-oro dece. Mol zatim počinje da
krade, ali to što ukrade prodaje ženi koja ju je porodila i upušta se u život
lopova, tako i dobija ime “Moll”-secikesa, umesto dotadašnjeg Beti. Prerušavala se
čak i u muškarca i imala je saučesnika koji je obešen, jedan gospodin je spašava
itd itd itd. -U ovom romanu priča je u prvom licu, a ovakvi postupci u književnosti
su tipični za ovaj period, tzv. “istorije određenih ličnosti” pisane u duhu
realističke etike i morala tadašnjeg vremena.

16
Defo je na neki način opravdava, iako se ona bavi spletkama, krađom i
prostitucijom, ali vešto izbegava policiju. Nesumnjivo je da je Mol vrlo
kontroverzna ličnost. Uz sreću, lukavstvo i podmićivanje ona izlazi iz zatvora i
poslednje godine svog života provodi kao ugledna i bogata dama. Nracija je
primarna, premda ima i dijaloga koji us mnogo uspešniji i življi nego u “Krusou”.
Pretpostavlja se da je Defo želeo da naslika naličje engleskog društva a posebno da
se uhvati u koštac sa konvencionalnim moralizatorskim stavovima tadašnjeg društva,
u takvoj Engleskoj- kao da je danas iole drugačija?:)

Džonatan Svift (1667-1745) Rođen je u Dablinu i bio je pristalica torijevaca i

potiče iz konzervativne angliganske porodice. Tokom studija nije bio naročito
uspešan, uglavnom zbog neposlušnosti a ne zbog neznanja. 1689. godine postaje
sekretar svog daljeg rođaka Viljema Templa koji je bio diplomata ( smatra se da mu
je on bio pravi otac). Iz ovog perioda poznati su njegovi eseji i rasprave, ne
toliko uspešne pa započinje crkvenu karijeru. Dobio je svešteničko zvanje i
parohiju u Irskoj. Nenaviknut na seoski život, nakon dve godine se vraća kod Templa
do njegove smrti. U tom periodu, Svift podučava Stelu- Templova službenica Esteri
Džonson, laskajući joj tako ju je i zvao da bi je kasnije i oženio. Kasnije se
ispostavlja da su oni brat i sestra po ocu! Od 1710- 1713. godine dok je on boravio
u Londonu, a ona u Irskoj, svakodnevno su se dopisivali i ta pisam su posthumno
objavljena. Značajna su jer su predstavljala zbirku dokumentovanog materijala o
Sviftu, ali i o političkom i književnom životu Engleske tog doba. Bio je član nekih
književnih klubova ( Skriberijus)- a pošto mu je bilo blisko irsko nacionalno biće
posebno se pozabavio upoznavanjem čitalaca teškim životom u Irskoj. Istovremeno,
emotivno razočaran zbog Stele svoj talenat je preusmerio prvenstveno ka pisanju
oštrih političkih napisa u prilog svom irskom narodu. U starosti gubi pamćenje.
*Njegov književni rad bio je veoma obiman- politički napisi, posvećeni aktuelnim
događajima, eseji (zabavnog i satiričnog karaketra)- koji daju odgovore na neka
moralna pitanja. *“Meditacija o dršci od metle”- humoristično delo, to jest
herojskokomična parodija( ton u delu je ozbiljan i svečan iako je tema banalna).
Tek kasnije počinje da piše ozbiljnu društvenu satiru, a prva je bila pod nazivom “
Skromni predlog”- oštra satira humorističnog tona gde on predlaže siromašnim
slojevima društva (osobito irskog naroda) šta da rade sa svojom decom pošto nemaju
sredstava da ih izdržavaju dok istovremeno predlaže

17
engleskom vladajućem sloju šta da rade u tom slučaju. Naime, oštro i satirično
predlaže siromašnim Ircima da svoju decu daju državi, a onim višim slojevima da se
tom decom hrane. Da, da. Da ih jedu. Ovaj prozni spis je snažna satira upućena
ponašanju engleske prema irskoj zajednici, a poenta glasi :”Oteli ste nam sve što
imamo, ostaje samo da počnete kao ljudožderi da jedete našu decu”. *”Bitka knjiga”-
rasprava između starih i novih knjiga, to jest antičkih i savremenih. Ovo delo je
napisano oko 1704. godine. U osnovi su se stari pisci zadržali na klasicističkom
tumačenju da su grčka i rimska dela nedostižan uzor od kojih pisci treba da uče, a
moderni pisci zastupaju tezu da treba biti originalan u svakom pogledu.
Interesantana je i njegova rasprava tzv. “Rasprava između pauka i pčele”- koja ima
elemente basne gde pauk govori o svom trudu, radu i originalnosti pri pravljenju
mreže, a pčela o vosku, medu i svojoj vrednoći. Smatra se da ona stvara nešto
korisno, dok pauk ima otrovni sok. Pojavljuje se Ezop i definiše pčelu kao
predstavnika antike(starog) a pauka kao predstavnika modernog doba. *”Priča o
buretu”- skup nepovezanih, ali vrlo duhovitih priča i eseja. Sastali su se
predstavnici vlasti da vide šta da urade sa piscima koji kritikuju državu i crkvu.
Stoga je ovo dvosmisleno alegorijsko delo. Uglavnom se svodi na naraciju, a u
centru priče je epizoda o trojici braće; Petru, Martinu i Džeku (predstavnici 3
grane hrišćanstva: rimokatoličanstva, anglikanaca i protestantizma) koji od oca
nasleđuju svaki po jedan kaput( Sveto pismo). Prvi ga nosi takvog kakav jeste,
drugi brat ga prihvata, ali prepravlja, a treći ga potpuno odbacuje.

Džonatan Svift “Guliverova putovanja” Knjiga je objavljena anonimno gde je Svift

namerno isticao putopisnu stranu ovog dela, navodno predstavljajući čitaocima vrlo
neobična, egzotična mesta i njihove stanovnike, ali tek kada se dublje zađe u
tematiku ovog dela, može se smatrati oštrom društvenom satirom i značajnim
alegorisjkim delom. U delu se nižu doživljaji kapetana Gulivera tokom njegovih
plovidbi, oslikava se njegov lik, kroz šta mi prvenstveno sagledavamo socijalnu a
zatim ljudsku satiru. Knjiga je podeljena na četiri dela( svaki deo ponaosob). Na
ovim putovanjima Guliver sreće mnogo različitih ličnosti. Svi delovi su nezavisni
međusobno, poevzuje ih samo glavni junak. Smatra se da je treći deo napisan
poslednji. Kroz razne doživljaje on stiče iskustvo, i od početka pa do kraja romana
znatno menja svoj karaker; postaje zreliji, ima drugačiji pogled

18
prema svetu itd. Naracija je u prvom licu jednine, opisi zemalja su vrlo precizni
sa elementima komike( bitka sa pacovom ili borba sa osama). Svift alegorijski
ismeva i vigovce i torijevce, a alegorija je najprisutnija u prva dva dela, treći
deo ne utiče mnogo na razvoj satire-poput nekog intermeca (međuigra)- salbija
satira o razvoju nauke, tehnologije o zdravorazumskom razvijanju društva... U slici
Lapute, čiji vladari koriste Guliverovo prisustvi radi zastrašivanja naroda, On
želi da prikaže moguću zlouptrebu navike, koja je prema njegovom mišljenju
verovatno bila neka vrsta pretnje ljudskom spokoju. Govoreći o ostrvu čarobnjaka
posebno je istaknut bajkovit element, takođe karakterističan za antičku tradiciju.
Četvrti deo je najinteresantniji i najviše zbunjuje čitaoce, ali i kritičare.
Guliver se nalazi u harmoničnoj zajednici u kojoj vlada pravda i humanost; članovi
te zajednice kao nosioci idela utopije nisu ljudi, već konji koji vladaju
Jahuimakoji su po svemu slični ljudima, ali su zverskog karaktera( simbolično
predstvljanje ljudske prirode). Svift je na ironičan način obrnuo situaciju, tako
da životinje zapravo vladaju ljudima i da su bića visokih moralnih vrednosti. Osim
proze, Svift je pisao i poeziju u mladosti. Pisao je klasicističke ode, ali je
prestao nakon Drajdenovih kritika. Kasnije su njegovi stihovi uglavnom bili
humoristični i satirični. Pisao je i parodije. -Džon Drajden; proza restauracije

SENTIMENTALIZAM U ENGLESKOJ KNJIŽEVNOSTI (1740-1800) 1. Uvod

Naziv potiče od reči “sentiment”=osećanja. Ovo je kratak prelazni period između

klasicizma i romantizma i javlja se kao odgovor na klasicističke klišee.

19
Sentimentalizam kao književni pravac nastaje i razvija se samo na teritoriji
Engleske. Njegovom nastanku pogodovale su različite protivurečnosti u tadašnjem
kapitalističkom društvu. Suštinu sentimentalističke umetnosti čine: 1. PRELAZAK SA
OBJEKTIVNOG NA SUBJEKTIVNO; sa spoljašnjeg ka unutrašnjem( stoga najprirodniji
izraz nailazi u lirici, iako se razvijaju sva tri žanra); 2. ELEMENTI POVLAČENJA U
SEBE,USAMLJENOST; 3. IZRAŽAVANJE LIČNIH OSEĆANJA I RAZMIŠLJANJA; 4. OPISIVANJE
NEKIH INTIMNIH DOŽIVLJAJA Engleska sentimentalistička poezija zastupljena u
spevovima “Godišnjih doba”- Tomsona, a kasnije i u delima T. Greja nije služila
ulepšavanju stvarnosti, niti je bila bezlično opisivanje prirode, već na primer kao
u Jangovim delima (“Žalopojka”, “Noćne misli”) gde je on predstavio početak jedne
nove škole i vrste poezije, tzv. “grobljanska škola”, “grobljanska lirika”.
Predstavnici ove škole uglavnom tuguju zbog prolaznosti života i ističu besmrtnost
duše, razmišljaju o smrti... Elementi grobljasnke lirike se posebno reflektuju kroz
poeziju Tomasa Greja( najznačajniji pesnik sentimentalizma), poznatom po čuvenoj
“Elegiji napisanoj na seoskom groblju” u kojoj poredi površan život bogataša sa
srećnim životom ljudi na selu. U ovoj elegiji preovlađuju setna osećanja, duševni
nemiri, snovi o smrti... Osim njega, najpoznatije stavove sentimentalizma izrazio
je Viljem Kolins “Oda večeri”. U drugoj polovini 18. veka, sa zaoštravanjem sukoba
u društvu, teme iz prirode i seoskog života gube svoje idilične crte, pa samim tim
stvaralaštvo, a posebno poezija dobija vid protesta protiv bednog položaja seljaka,
prvenstveno zaslugom Viljema Kupera u čijem opisnom spevu “Zadatak” slika seoski
život upotpunjen satiričnim elementima(romantičarski element). Posle 1760. godine
počinje procvat sentimentalističkog romana. Oliver Goldsmit je pisao sve žanrove
( spev “Napušteno selo”), ali i komedije (“Ona se spušta da bi osvojila”) i roman
“Vejkfildski sveštenik” u kojem kritikuje buržoasku demokratiju i zadržava se ,
poput Tomasa Mora, na utopiji sa nadom u bolju budućnost, a onda dodaje i elemente
porodičnog romana a radnju usredsređuje na sudbine pojedinaca. Lorens Stern se
smatra neobičnim piscem, napisao je “Tristram Šendi”, roman-parodiju na
prosvetiteljske romane sa tematikom svakodnevnog porodičnog života i najpoznatiji
putopisni roman “Sentimentalno putovanje po Italiji i Francuskoj”- roman koji je
20
parodija na prosvetiteljske putopise. Osnovno pravilo mu je odstupanje od bilo
kakvih zakona, normi, logike i zdravog razuma, što je očigledno u romanu “Tristam
Šendi” gde skreće od normi ljudske prirode i vidi nekakav znak čovečnosti.. Prema
njegovom mišljenju, pojedinci se ocenjuju prema svojim različitostima, to jest
ličnim osobinama. KRAJ OVOG PERIODA SE DOGAĐA 1798. GODINE KADA VODSVORD I KOLRIDŽ
OBJAVLJUJU “LIRSKE BALADE”- koje su po sadržaju prekretnica( novi elementi- san,
halucinacije, vizije) a Vodsvordov predgovor se smatra manifestom romantizma. Kao
pravac, sentimentalizam nije bio baš jasno određen, na primer Goldsmit zadržava
neke klasicističke pesničke osobine- sklonost ka apstrakciji, distih, a Stern “Otac
sentimentalizma” ima više skeptičan nego sentimentalistički stav prema stvarnosti,
što je više romantičarski element.

DRUŠTVENO-ISTORIJSKA POZADINA SENTIMENTALIZMA

U ovom periodu u Engleskoj se snažno razvija tekstilna industrija, nauka, grade se

nove fabrike i Engleska postaje znatno bogatija zemlja od ostalih evropskih država.
Bez obzira ona i dalje ostaje podeljena na (normansku) buržoaziju, domaću
buržoaziju, gradsko i seosko stanovništvo. Engleska vodi ratove za širenje
kolonijalne vlasti sa Francuskom (Rat za kolonije; 17541763), izbacuje je u
potpunosti i zauzima Indiju i 13. američkih država. Od bezazlene pobune zbog poreza
na čaj, Amerika počinje “Rat za nezavisnost”(1775-1783), a od 4. jula 1776 doneta
je “Deklaracija o nezavisnosti”. Kolonije su se posle rata otcepile od matične
Engleske i postale SAD. U ovom periodu značajnu ulogu imaju kraljevi poreklom iz
hanoverske dinastije Džordž II, koji je bio vigovac i Džordž III koji je bio
torijevac. Francuska buržoaska revolucija 1789. godine smaknućem Luja XVI- og imala
je odjek i u Engleskoj, u početku engleska javnost se pozitivno izjašnjavala o
revoluciji, dok nisu počela buržoaska smaknuća, kada je engleska buržoazija zauzela
negativan stav prema politici Maksimilijana Robespjera i 1793 ponovo zaratila sa
Republikom Francuskom i nastavila ratovanje za vreme Napoleona pa sve do njegove
smrti 1815. godine

21
KNJIŽEVNE PRILIKE SENTIMENTALIZMA

U ovakvom periodu književne prilike se definišu kao nehomogene kako po ideji tako i
po tematici. Racionalističko- klsicistički stavovi datiraju do 70- ih godina 18-og
veka i doživljavaju neku vrstu preporoda u delima Džonsona i njegovog kluba, samo
što ovi elementi nisu bili opšteprihvaćeni kao i u prethodnom periodu. Dr. Džonson
je bio daleko od Poupovih racionalističkih stavova koji su u ovom periodu bili pod
oštrom kritikom sa svih strana. Engleska inteligencija je bila spremna da prihvati
ideje velikog francuskog mislioca Žan Žak Ruso-a. To su bile ideje o dobroti
prirodnog čoveka i o negativnom uticaju civilizacije na čoveka i njegov život.
Ovakvi stavovi do danas se označavaju kao “rusoizam”. Dakle, razvija se ideja o
lepoti netaknute prirode iz spoljašnjeg sveta i ovaj vrlo složen stav predstavlja
izliv socijalne antipatije i povlačenja u sebe ili u religiozne mistične
fantazije(Blejk). Prozni pisci ovog perioda ( Ričardson, Filding, Goldsmit,
Šeridan) u nekoj meri razvijaju ove sentimentalističke odlike, na primer u gotskom
romanu izražava se izvesni stepen sentimentalnosti uglavnom kroz nešto čudesno,
egzotično. Što se ideologije tiče, najuticajniju kritiku racionalizma dao je baš
Hjum sa njegovim tipovima ljudske ode( ima ih tri ), u dve rasprave 1739. i 1748.
godine. On, u principu zasniva stav na prelazu od Lokovog ka Barklijevom- da
spoljašnji svet postoji samo kao skup opažanja u ljudskom umu, a ne kao objektivna
realnost i da bez opažaja čovek ne zna ništa jer su samo opažanja realna. Najbliži
ovom skepticizmu bio je Stern i to u “Tristamu”. Uporedo sa sentimentalističkim
stavovima uperenim protiv racionalizma razvija se i pokret za obnovu religije, to
jest METODIZAM( osnivači su braća Čarls i Džon Vesli, koji formiraju dobrotvorne
ustanove u kojima volontiraju aristokratkinje). Većina pisaca su bili
poluprofesionalci što je uticalo na njihovo stvaralaštvo i zato postoji mnoštvo
raznovrsnosti u tematici, a posebna- značajna vrsta je “GOTSKI ROMAN”. Roamanopisci
unose novine u o ovaj žanr.

SEMJUEL RIČARDSON (1689-1761)

22
Ričardson je pripadao građanskom staležu, otac mu je bio stolar. Završio je zanat i
oženio se ćerkom svog gazde i postao vlasnik štamparije. Pisao je pisma umesto
nepismenih žena što je bio povod da napiše svoj prvi roman “Pamela Endrus-nagrađena
vrlina”. Bila je to nova vrsta romana, pikarski roman, epistolarni (pismeni)- roman
u pismima. “Pamela” ima jednostavnu fabulu; ona je siromašna devojka koja radi kao
sobarica u vlastelinskoj kući i na početku romana umire stara gazdarica, a Pamela
ostaje da živi sa mladim gospodarem gospodin BI. On je neprestano saleće želeći da
je zavede, ona se uspešno brani i pobeđuje ga svojom vrlinom nateravši ga da je
oženi. Ovo je prvi roman u pismima u Engleskoj. Pamela piše svojim roditeljima,
prijateljima itd. Ovde je formom u potpunosti postignuta objektivnost kojoj je Defo
težio jer je pisac “isključen”, a delo izgleda kao dokument. Pisma tumačimo kao
ispovest jer govori o intimnim doživljajima i psihičkim stanjima koja nastaju kada
pisac ima nešto važno da nam saopšti. Ričardson je stvorio još potpunije psihološke
portrete u romanu “ Klarisa Harlou”. Ovo je takođe pikarski roman, ali su pisma
preopširna. Roman je sačinjen od dve sveske jer je pisac želeo da sve do kraja
iscrpno formuliše, što je osnovni nedostatak njegovog stvaralaštva. “Pamela” se
uvrstila među najznačajnije romane koji su izvršili prevrat u engleskoj
književnosti. Ova vrsta romana bila je posebno popularna među ženama i u
Francuskoj. Ipak, “Klarisa” se smatra najvećim književnim uspehom Ričardsona.
Fabula je jednostavna: devojka iz dobre građanske porodice beži od kuće kako bi
izbegla neželjenu udaju, odlazi sa plemićem Lawlejkom koji samo želi da je zavede
što mu ne uspeva pa je odvodi u javnu kuću, gde potkupljuje prostitutke da je
drogiraju i siluje je. Ona beži od njega i živi povučeno, kaje se što je pobegla od
kuće.... Mislim, stvarno.:) Da bi se na kraju on pokajao, ponudio joj brak, što ona
odbija i ubrzo ona umire od tuge a On gine u dvoboju sa njenim rođakom. Bljah. Iz
Klarisinih pisama prijateljici gospođici Han(kontrast) ostvaruje se slika jedne
samostalne i vrlo ponosne devojke, te se ovaj roman smatra prvim feminističkim
romanom. Na početku romana, ona je skormna devojka iz dobre porodice koja do kraja
romana ne dozvoljava da se potpuno promeni, sazreva i postaje prava tragična
junakinja, poput onih iz renesansnih drama. Formom se pojačava uverljivost lika gl.
junakinje koji bi, inače, bio suviše idealan. Plemić je podjednako ubedljivo
predstavljen, pisac je uspeo da se uživi u njegov lik i predstavio ga je kao
demoskog zavodnika. Radi uverljivosti dao mu je sve osobine džentlmena (lepotu,
obrazovanje i vaspitanje), ali i nedostatak moralnog osećanja, pa je on u stvari
engleska verzija Don Žuana. U njemu je zlo predstavljeno kao posledica društvenih
uticaja. Roman je postigao veliki uspeh u čitavoj Evropi, nakon njega roman “Sir
Čarls

23
Grandison” u kojem je radnja za nijansu življa, ali su moralni problemi manje
naglašeni.

HENRI FILDING (1707-1754)

Po svojim delima i načinu života se razlikuje od Ričardsona. Rođen je u pokrajini

Samerset u osiromašenoj vlastelinskoj porodici. Školovao se u Fitonu, a u London
odlazi 1728. godine gde je i živeo. U početku je pisao komedije i šaljive pozorišne
komade i tako je zarađivao za život, vrlo lagodan. Ovaj posao sse prekida 1737.
godine donošenjem odluke o licenciranju pozorišnih komada(veruje se da je baš neka
njegova komedija povod za donošenje ovog akta). Oženio se(1734) izvesnom Šarlotom
Kradok koja je ubrzo i umrla(1743), a Filding je pokušao da ovekoveči njen lik u
kasnijim delima. Imali su dvoje dece. Kasnije je oženio služavku koja je živela u
njihovoj kući. Pokreće časopis “Champion” koji je vrlo kratko trajao. Upisao je
prava i postao advokat, kasnije je radio kao mirovni sudija u Vestminsteru, a u
slobodno vreme je piso(poluprofesionalni pisac). Razboleo se od neke vrste reume,
odlazi u Lisabon gde umire i tu je sahranjen. - Povod za pisanje njegovog prvog
romana “Džozef Endrus” bio je Ričardsonov roman “Pamela”. Parodija se ogleda u tome
što je Džozef Pamelin brat, a u romanu postoji i lik Šanele Endrus (Pamela). Za
razliku od Ričardsonovog, ovaj roman nije sav u pismima(ima nekoliko pisama), u
osnovi je subjektivno pripovedanje autora, koji dovodi Džozefa u istovetne
situacije u kojima je bila Pamela. Njegova gazdarica njega saleće i on je odbija,
te je komični efekat ovde zasnovan na tome što se na mušku vrlinu u to vreme
gledalo mnogo drugačije nego na žensku. Muška čednost je predstavljena vrlo
groteskno jer on biva napastvovan sa svih strana, od gospođice
Slipslop(skorojevićka opterećena obrazovanjem i upotrebom stranih reči). Osim ovih,
glavne elemente u radnji romana Filding daje opisujući Džozefove doživljaje,
susrete na putovanjima relaciji Londonprovincija i obrnuto; sa imanj na kojima se
pojavljuje i Šanela(Pamela), uobražena malograđanka sa još uobraženijim mužem,
gospodinom Bubijem. Ovaj roman komponovan je po uzoru na pikarske romane( “Don
Kihot”). Pojavljuje se i lik Abrahama Adamsa, a podlogu za razvitak fabule čini baš
njegovo i Džozefovo putovanje od Londona do imanja lejdi Bubi( savladavanje raznih
prepreka, tuče, komični doživljaji...) Tako da sve ovo predstavlja široku sliku
društva Engleske- sveštenik, plemić, malograđni, građani, seljaci... Autor
oslikavajući predstavnike različitih društvenih slojeva iznosi i svoje socijalno
24
opredeljenje; na vrlo satiričan način ismeva plemstvo i sve one koji smisao života
vide u novcu- trgovce, krčmare i buržoaziju. Junaci njegovih romana su siromašna
seljačka deca(posebno se to vidi u slučaju Džozefa i njegove siromašne devojke
Fani). Njihovim karakteristikama, Filding želi da prikaže prirodnost, fizičku i
duhovnu lepotu. Što se tiče kompozicije, drugi roman “Tom Džons” je dosta
napredniji i smatra se jednim od najbolje komponovanih romana tadašnje
književnosti. Ima formu pikarskog romana i ono što je najznačajnije jeste antiteza
koju on daje naglašavajući suprotnosti između Toma Džonsa i Blifila kao glavnih
junaka. Ovo insistiranje na suprotnosti predstavlja Fildingovo gledanje na ljudsku
prirodu, posebno na etičke karakteristike određenih društvenih slojeva. Novina u
ovom romanu je to što se Filding temeljnije upušta u psihološku analizu likova i
ističe njihove moralne dileme, ali opisuje i njihove reakcije. U tim opisima često
ostaje površan(što je mana romana), ali ono zbog čega Filding doprinosi razvoju
romana jeste unapređivanje kompozicije romana. Ranije je pisao drame, stoga je kao
romanopisac deskripciju i naraciju podredio psihologiji likova(preteča psihološkog
romana). Njegov treći roman “Amelija se razlikuje od prethodna dva. Autor je suzio
viziju ljudskog društva samo na London i na svet kriminala koji je poznavao jer je
radio svojevremeno kao sudija, ali i sirotinje što je i sam bio po svom socijalnom
statusu. Usmeravanje svih zbivanja je isključivo prema glavnim likovima, Ameliji-
koja je plemenita osoba i njen nesavršen muž kapetan But. Osnovni motiv njihovih
sudbina je brak iz ljubavi i protiv volje roditelja. Zbog roditeljske
bezosećajnosti brak im propada i žive u bedi... Socijalna kritika je oštrija i
direktnija, iako se idejna podloga kod autora od početka stvaralaštva menja. Po
spoljnim elementima(forma, tehnika pisanja) ovaj roman jeste blizak modernom
romanu. Ne sadrži uvodne eseje niti piščeve komentare. Naracija je direktna kako bi
zainteresovala čitaoce. Možemo reći da je ovo moralizatorsko realističan roman.

TOBAJAS SMOLET (1721-1771)

Rođen je u Škotskoj, u plemićkoj porodici i prema škotskoj trdiciji- pošto nije bio
najstarije dete, otišao je od kuće i sam se snalazio. Započeo je školovanje na
Univerzitetu u Glazgovu, ali ga je napustio zbog siromaštva i počinje da se bavi
medicinom u Londonu kao pomoćnik hirurga. Prvo delo mu je bila drama “Kraljeubica”,
ali svugde su odbili njeno prikazivanje. Tokom rata sa
25
Španijom, dobija posao hirurga na ratnom brodu gde ostaje par godina. Kasnije radi
u Londonu kao hirurg a najveći deo života provodi u Batu. Njegova iskustva i
hirurška praksa su kasnije dosta uticale na njegov književni rad- u stvaranju
zanimljivih događaja u njegovim romanima. Vrlo su značajna i mesta odvijanja
radnji, uglavnom njemu poznati predeli(Bat, London). Njegovi najznačajniji romani
su : 1.”Roderik Rendom” 2. “Peregin Pikl 3. “Hamfri Klinker” 1.”Roderik Rendom”-
sadrži dosta autobiografskih elemenata i po formi je pikarski roman. Roderik je
siromašni škotski mladić koji odlazi u London i postaje pomoćnik hirurga na ratnom
brodu i učestvuje u istim situacijama kao i pisac. Jedino središnji deo romana nema
autobiografske momente- gde se Roderik sasataje sa ocem koji je u romanu nepoznata
ličnost i ženi se bogatom devojkom. Nije predstavljen kao pozitivan lik, već kao
osoba koja ne bira sredstva kako bi ostvario svoje ciljeve. Roman nije bio
popularan- bez veće umetničke vrednosti. Zanimljiv je po tome što Smolet slikovito
opisuje iz svog sopstvenog iskutva izuzetno težak mornarski život, što je novina u
engleskoj književnosti. U nekoliko epizoda, autor uvodi komične situacije i
neobične likove, te se ovaj roman smatra društvenom satirom. 2. “Peregin Pikl”-
manje zanimljiv lik. Takođe nije pozitivan lik, predstavljen je kao mangup sklon
podvalama, ali ne iz loše namere već da izazove humor. Roman ima 3 dela. U trećem
ubacuje epizodu “Uspomene jedne uvažene dame”, gde se govori o ljubavnom životu
izvesne gospođice Vejn, koje ona sama opisuje i koje nikakve veze nema sa romanom
(veruje se da je ona dobro platila Smoletu da je ubaci u roman). Osim ove umetnute
epizode, tematika je prožeta mornarskim motivima na ratnom brodu gde je
najznačajniji lik penzionisani mornar Hozer Tranjin, zaljubljen u svoju profesiju.
Svoju kuću je napravio u mornarskom stilu, poput tvrđave koja je imala viseći most,
oko kuće straža a ispred kuće je stajao top. Uvek je bio okružen društvom sa broda
gde se ističe i lik podoficir Tom Pajus i svi se ponašaju kao da su na brodu. Mogao
sam ovo lepše da napišem. 3. “Hamfri Klinker” – Smoletov najbolji roman. Nosioci
radnje pišu pisma, ne bave se mnogo psihološkom analizom likova, već objektivno
pričaju događaje. Novina je u tome da se jedan događaj ili jedna ličnost ili jedna
situacija posmatraju iz više perspektiva. Klinker je vrlo sporedna ličnost. Fabula
nije od posebnog značaja a tematsku osnovu čini putovanje Metjua Brambula i njegove
porodice po Škotskoj i Engleskoj. Brambul je zemljoposednik i umišljeni bolesnik,
neženja. Najduže se zadržavaju u Batu i Londonu. Glavni zaplet je površna ljubavna
priča

26
između njegove rođake Lidije Melford i putujećeg glumca Vilsona. Brambul se tome
protivi, smatrajući tu vezu nedoličnom. Tek od sredine romana pojavljuje se Hamfri
Klinker- sreću ga na putu, Brambul ga unajmljuje kao slugu da bi se na kraju
ispostavilo da mu je to vanbračni sin. Brabolova sestra Tarita i njena služavka
Venifred Dženkins u svojim razgovorima izvrću jezik, jedna iz neznanja a druga iz
slobodoumlja i da bi izazvala humor-na primer matrimony-matrimoney.

LORENS STERN (1713-1768)

Rođen je u Irskoj i otac mu je bio oficir pa su se stalno selili, imao je rođaka

koji je radio u crkvi i koji mu je pomogao da se školuje na Univerzitetu u
Kembridžu da bi kasnije postao paroh. Njegov književni rad se sastoji od dva
romana: 1.”Tristam Šendi”- vrlo neobična kompozicija koja se sastoji od 9 tomova,
radnja je izuzetno razvučena. Naracija je u prvom licu jednine. Tristam ima
najsporedniju ulogu, u nekim tomovima se i ne spominje. Ono što bi trebalo da
pozbavi čitaoce su sitni događaji i doživljaji Tristama i ostalih likova. Komika u
romanu je više skaredna. Značajnu ulogu imaju Tristamovi otac Volter i stric – čika
Tobi. Otac mu je bio obrazovan čovek, dobar govornik, sklon filozofiranju.
Ljubitelj je antičkih knjiga, ali ono čime Stern želi da izazove komiku jeste ti
što Volter često ima običaj da filozofira o beznačajnim stvarima (nosevima,
dugmadima). Značajna je i njegova teorija o imenima. Naime, imena imaju veliki
uticaj na karakter ličnosti pojedinca. Čika Tobi je bivši ratni podoficir i invalid
u penziji, ali ga kritičari smatraju najvažnijim likom u romanu, sa estetske
(psihološke) i sa etičke strane. Njegov humor osvaja čitaoce. 2.”Sentimentalno
putovanje po Italiji i Francuskoj”- zamišljeno je kao putopisni roman i ima gotovo
sve osobine sentimentalističkog romana, ali je obrađen samo put kroz Francusku i to
negde do Liona. Opisivao je lepote predela koje je obilazio, ali trebalo je da bude
putopis, međutim on nije opsivao lepotu Pariza već piše o sei, tako da definitivno
nema odlike putopisa, ali ga kritičari tumače kao neku vrstu konverzacije sa
čitaocima.

27
OLIVER GOLDSMIT (1730-1774)

*Kao romanopisac* “Vejkfildski sveštenik” mu je najznačajnije delo. Pokušao je da

sjedini do tada već poznate elemnte romana, na primer Ričardsonov porodični i
socijalni sa Fildingovim romanom. U osnovi je je porodica osiromašenog sveštenika
mučenog od strane jednog vlastelina. Glavni junak je paroh Primrouz, a osnovu
fabule čini njegovo traganje za kćerkom koja je pobegla od kuće. Osim elemenata
porodičnog i socijalnog romana, nosi i obeležje sentimentalističkog i moralnog- jer
parohu nije cilj da opravda tu nepravednu vlast, već je to protest protiv društvene
nepravde. Goldsmitov sentimentalizam odiše znatno humanijom komikom od Sternovog a
posebno od Smoletovog humora. *Kao dramaturg* Jedan od glavnih predstavnika
sentimentalističke drame. Otac mu je bio paroh i Goldsmit se školovao u Dablinu,
bežao je sa koledža i nije ga završio. Pisao je sve žanrove, od drama isključivo
komedije i to su: “Dobrodušni čovek”, “Ona se spušta da bi osvojila”. Ova druga je
poznatija i to je komedija intrige. Zaplet nastaje oko vrlo jednostavne situacije,
slučajne greške i nije nešto uverljiv. Dva mladića iz višeg društvenog staleža
pošli su u posetu poslaniku Hartkslu u provinciju i jedan od njih, Marlou, treba da
upozna njegovu ćerku Kejt. Po dolasku, susreću Hartkaslovomg rođaka i on iz šale
pokazuje na Harkastlovu kuću kao gostionicu. Kejt je uvidela i prihvata to glumeći
konobaricu, prema kojoj se marlou ponaša slobodno i drsko kao i prema Hartkaslu
“gostioničaru”- vrlo nabusito. Svi to vide kao šalu, osim Marloa koji na kraju
uvidevši to pokušava snishodljivo da se izvuče iz neprijatne situacije zbog čega je
okarakterisan kao negativan lik. *Kao pesnik* Najznačajnije su mu poeme “Napušteno
selo” i “Putnik” . Obe imaju pripovedni karakter. Pribegavao je klasicističkoj
formi, pisao je herojskim distihom. “Putnik” je objavljen kada se vratio iz Evrope
i opisuje sebe kako sedi na vrhu Alpa i posmatra okolne zemlje, komentarišući dobre
i loše strane tih naroda i njihovog načina života.. Uočava se njegovo političko
opredeljenjegde on u stvari kritikuje tadašnju savremenu Englesku, njenu trgovinu
robljem i ikorišćavanje kolonija. “Napušteno selo” je mnogo izražajnija socijalna
pesma. Tema pesme je propadanje seljaka zbog njihovog položaja i

28
nevoljnog odlaženja u gradove. Pokušao je da poetizuje ovu temu, tako da ova pesma
predstavlja odraz pesničke jednostavnosti i njegovo duboko saosećanje sa patnjama
seljaka. Goldsmit ovde posebno ističe veru u dobrotu ljudske duše, kroz pesmu se
provlači doza blagog humora. Pesnik vidi uzrok tih seljačkih patnji, ali površno.
Prema njegovom mišljenju, raskoš kvari ljude a ostale razloge ne vidi. Bitan
element je i nostalgija za prošlošću( romantičarski elemet). Tipičan primer
kombinacije klasicističkog i romantičarskog gde se mešaju lična osećanja i protesti
protiv civilizacijerusoizam.

GOTSKI ROMAN

Gotika, kao pravac počinje da se razvija u drugoj polovini 18- og veka u engleskim
intelektualnim krugovima. Njeni elementi se provlače kroz romane, ali i kroz
arhitekturu, način oblačenja i ponašanja. Njen nastanak je podstaknuo pomodarstvo
za egzotičnim elementima istočnjačke kulture u želji pisaca da uvedu nešto novo u
svoje stvaralaštvo- pa se uvode novi elementi čudesnog, tajanstvenog i
fantastičnog. Začetnik gotskog stila je HORAS VOLPOL. Otac mu je bio vigovski
ministar i uvodi gotske elemente čak i u građenju svoje kuće- veštački parkovi...
Prvi i najpoznatiji gotski roman “Dvorac Otranto”- Horasa Volpola je po sadržini i
po formi gotovo beznačajan, osim što ima gotske elemente. Radnja se dešava u
srednjovekovnoj Italiji a zaplet nastaje kada zločinac na prestolu iz straha da ga
ne proteraju, počinje da ubija nevine ljude. Pojavljuju se i dvoje mladih
ljubavnika. Poruka romana ima simbolično značenje “nevinost pobeđuje zlo”. Princ
živi nepoznat kao seljak i postoje natprirodne pojave- duhovi. Osim Horasa Volpola,
gotski roman piše i En Ratklif.

SENTIMENTALISTIČKA PROZA I DRAMA

Tzv. opšta proza i opšta drama. Prozni pisci su: 1.Semjuel Džonson

29
2.Džejms Bozvel 3.Edvard Gibon Predstavnici drame: 1.Oliver Goldsmit 2.Ričard
Brinzli Šeridan DR SEMJUEL DŽONSON (1709-1784)

- Rođen je u Ličfildu i otac mu je bio knjižar, tako da je još od malih nogu bio u
kontaktu sa knjigama. Nije završio univerzitet, osnovao je neisplativu privatnu
školu sa svojim prijateljima- Dejvidom Garikom koji je u to vreme bio najpoznatiji
glumac, sa kojim odlazi u London. Pisao je eseje i poeme i osnovao je časopis
“Gentlemen’s Magazin”, radio je kao politički komentator. Radio je i na katalogu
Oksfordske biblioteke iako nije završio univerzitet. Oksford mu dodeljuje u znaku
zahvalnosti počasni doktorat. Imao je široka znanja a posebno iz latisnkog i grčkog
jezika. Pored “Oksfordskog rečnika engleskog jezika” (I) u njegova književna dela
spada i predgovor koji je napisao za “Izdanje Šekspira” ( celokupan Šekspirov
opus). Ostala pesnička dela su po formi i sadržini bliskiji klasicističkom periodu.
Kao i Poup i on insistira na antičkim uzorima i piše herojskim distihom, a primarne
teme su etičke prirode. Njegova prva poema “London” je zaslužna što on dobija
Poupovu pohvalu, ali ne uspeva kod publike. Drugo delo pisano herojskim distihom
jeste “Zahvalnost ljudskih želja”. Jedino pripovedno delo mu je “Raselas”-
filozofska priča zanimljivog sadržaja- a smatra se da ju je dr. Džonson brzo
napisao kako bi pokrio troškove sahrane svoje majke. Tema “Raselasa” je sukob
između želja i stvarnosti. Mladi princ, Raselas je nezadovoljan svojim životom i u
želji za avanturama uz pomoć mudraca polazi na putovanje po svetu i stiže u Egipat
gde upoznaje različite tipove ljudi. Želeo je da pronađe sreću, ali se na kraju
razočarao. Ima i naučnofantastičnih elemenata- princ nije mogao da izađe iz
Abisinije pa mu je mudrac napravio leteći brod. “Rečnik” izlazi 1755. godine. U
kritički rad mu spada i već pomenuti predgovor Šekspirovim delima, gde se osvrće na
stavove Poupa i ističe neke svoje originalne stavove o književnim vrednostima
Šekspirovih drama. Predgovor nije samo kritika njegovih dela,
30
on ističe neke književne stavove kako svoje tako i tuđe. Prema njegovom mišljenju,
Šekspir je pesnik prirode ili prirodni pesnik i ta dva pojma on poistovećuje, što
je greška. On Šekspira smatra “ocem drame”, ali kritikuje bujnost njegove mašte i
smatra da mu je kraj svake drame zbrzan i površandobar komičar, liš tragičar?!

DŽEJMS BOZVEL (1740-1795)

Rođen je u Škotskoj gde je studirao pravo i postao advokat. Interesovanje za

književnost probudio mu je dr. Džonson- njegov život mu je bio interesantan i želeo
je da napiše njegovu biografiju. Dr. Džonson je izuzetno mrzeo Škote, ismevao ih
je, ali je Bozvel stalno bio uz njega, proučavajući ga. Na kraju ga je Džonson
zavoleo, pa je zavoleo i Škotsku. Posle njegove smrti, Bozvel dobija bitan
biografski materijal- njegova pisma. Njegovo jedino delo od preko 1000. strana
“Život Semjuela Džonsona” smatra se najinteresantnijom biografijom engleske
književnosti. Uvodni deo govori o Džonsonovoj mladosti, o različitim periodima
života do kraja sa lepo ukomponovanim pismima.

EDVARD GIBON (1737-1794)

Njegovo najznačajnije delo “Opadanje i propast Rimskog carstva”napisano je u

sveskama koje su periodično objabljivane i ima ih šest i ovo delo ima veću
istorisku nego umetničku vrednost. Značajni su opisi istorijskih događaja koje
prati piščevi komentari. Gibon nije objektivan, već se priklanja određenoj strani
iznoseći svoje pozitivno ili negativno mišljenje o likovima, pojavama, događajima.
U prvoj svesci on ima ironične, čak i satirične komentare o ranom hrišćanstvu a
takav stav je imao veoma negativan odjek u tadašnjoj Englekoj.

RIČARD BRINZLI ŠERIDAN (1751-1816)

31
Smatra se najboljim dramatičarem sentimentalizma i irskog je porekla. Otac mu je
bio glumac. U njegovom životu porodica je imala centralno mesto. Napisao je 3 drame
“Suparnici”, “Škola ogovaranja” i “ Kritičar”.
1. “Suparnici”- radnja se dešava u Batu u pomodarskom društvu gde

pisac kritikuje tadašnji sentimentalistički stav o ljubavi, moderan u to vreme.

Junakinja Lidija želi da se uda za siromašnog mladića kako bi okazala da je ljubav
najbitnija. Plemić, koji dolazi kao prosac predstavlja se kao siromah. 2. “Škola
ogovaranja”- osnovni motiv predstavlja grupa dama i gospode koji ogovaranjem
međusobno narušavaju reputaciju kako sebi tako i drugima. Postoji niz elemenata
koji upućuju na Šeridanovu težnju da jakim odudaranjem braće Džozefa( ugledni
građanin, oličenje poštenja i pobožnosti, a zapravo licemeran i poročan)i
Čarlsaprevrtljivac, a zapravo častan čovek. Surfejs-površina “spoljašnjost”. Ovim
likovima hteo je da postigne isto što i Filding. On izražava ideal prirodnosti i
ikrenosti a kritikuje izveštačenost i licemerstvo.

POEZIJA SENTIMENTALIZMA

Po svojoj formi i tematici razlikovala se od klasicističke. Poezija sentimentalizma

traga za nečim novim, slobodnijim uz nezaobilazni element “osećanja”.
Sentimentalisti smatraju da cilj poezije nije samo izražavanje nekih opštih
elemenata, to jest etičkih načela preko zdravorazumske logike, već vide u
osećanjima najvažniji predmet poezije. Ne moraju to uvek biti lična osećanja, već
mogu biti i kolektivna osećanja- jednog naroda, grupe ljudi. U svakom slučaju
pesnikova ličnost uvek dođe do potpunog izražaja. Druga bitna odlika je uživanje u
prirodi, zadivljenost prirodom i selom. Česti su elementi opisa nekog pejzaža.
Treći element je folklor koji od tada postaje deo umetničke stvarnosti. Najčešća
osećanja pesnika su melanholija, seta, očajanje, bežanje od stvarnosti,
razmišlajanje o smrti i o besmrtnosti duše, duševni nemiri itd. Pored zajedničkih
odlika, predstavnici imaju i svoje osobenosti. Slika sentimentalne poezije postaje
vrlo raznolika.

VILJEM KOLINS

32
Prvo objavljeno delo mu je zbirka pesama “Pesnički pokušaji u istočnjačkom stilu”-
orijentalne pesme, pesme o Persiji. Pisao je i ode “Oda razumu”. Uglavnom govori o
alegorijskim opisnim temama, Škotima... Teme su konvencionalne, njihova obrada je
drugačija nego do tada. Smatrao je da jezik poezije mora biti uzvišen, uzdignut
iznad jezika svakodnevice- što je klasicističko nasleđe. Neke njegove ode mogu se
ubrojati u pesnička dela “Oda strasti” ,“Oda o muzi”. Kada govori o strastima
najviše pažnje poklanja melanholiji a najbolje ju je opisao u delu “Oda večeri”,
koja je njegovo najbolje delo (oslanja se na Miltona).

TOMAS GREJ (1716-1771) Napisao je malo dela a postigao veću popularnost. Bio je sin
londosnkog trgovca i imao je rođake na univerzitetu, što mu je omogućilo
univerzitetsku karijeru. Pisao je ode baš zato što su spadale u najznačajniju
klasicističku vrstu i bile su u modi, na bolji način su izražavale lična osećanja “
Oda o pogledu iz daljine na Itonski koledž”- počinje apostrofom o Itonu, govori o
lepoti prirode u okolini koledža čija je šuma nalik Vindzorskoj šumi-Poupa.
Najznačajnije delo koje sadrži njegova lična osećanja, pored opisa prirode jeste “
Elegija napisana na seoskom groblju”- objavljena 1751. godine. Nastaje kao podstrek
tadašnje mode razmišljanja o smrti, o prolaznosti života, večnosti duha i
umetnosti... Pre njega ovu tematiku u poeziji započeo je Robert Bler desetak godina
ranije svojom pesmom “Grob”. On je okupio pesnike tzv. “grobljanske škole”, a
Grejova “Elegija” je direktan proizvod uticaja te škole. Napisana je jednostavnom
strofom(katrenčetvorostih) ukrašenom rimom AbAb, stih je jambski
pentametar(petostopni, odnosno tačnije, šestostopni daktilski stih). Tema je
sinteza, spoj jednostavnosti i kompleksnosti kako u adržini tako i u formi. Pesnik
opšta i lična osećanja smešta u dvorište seoskog groblja zajedno sa elementima
muzike i pejzaža, ali ih povezuje sa ličnom meditacijom o smrti.

VILJEM KUPER (1731-1800)

Pojavio se desetak godina posle Greja, ali zbog sličnosti u tematici i formi tumači
se kao grobljanski pesnik sentimentalizma. Objavio je dve zbirke
33
pesama “Poems”- 80-ih godina 18. veka adrugu nešto kasnije. Ona sadrži izmešane
pesme, najpoznatiji Kuperov spev “Zadatak” (The Task)- koji je podeljen u šest
pevanja. To je humoristična balada o Džonu Giplinu. Spev počinje kao parodija,
kasnije se pretvara u pesmu o prirodi i seoskom životu. To je niz utisaka, slika,
anegdota iz seoskog života i prirode. Kuper suprotstavlja prirodu onom iskvarenom
načinu života u gradovimaskromni seljaci, nasuprot prevejanim građanima, “selo
blaži i očarava”. Sa prirode prelazi na svakidašnje događaje iz seoskog života,
saoseća se sa patnjama seljaka. Kuper je vrlo realističan, objektivan i sa
simpatijama govori o seoskom poštaru, siromasima, ludoj seoskoj devojci...

OLIVER GOLDSMIT (1730-1774) *Kao pesnik* Najznačajnije su mu poeme “Napušteno selo”

i “Putnik” . Obe imaju pripovedni karakter. Pribegavao je klasicističkoj formi,
pisao je herojskim distihom. “Putnik” je objavljen kada se vratio iz Evrope i
opisuje sebe kako sedi na vrhu Alpa i posmatra okolne zemlje, komentarišući dobre i
loše strane tih naroda i njihovog načina života.. Uočava se njegovo političko
opredeljenjegde on u stvari kritikuje tadašnju savremenu Englesku, njenu trgovinu
robljem i ikorišćavanje kolonija. “Napušteno selo” je mnogo izražajnija socijalna
pesma. Tema pesme je propadanje seljaka zbog njihovog položaja i nevoljnog
odlaženja u gradove. Pokušao je da poetizuje ovu temu, tako da ova pesma
predstavlja odraz pesničke jednostavnosti i njegovo duboko saosećanje sa patnjama
seljaka. Goldsmit ovde posebno ističe veru u dobrotu ljudske duše, kroz pesmu se
provlači doza blagog humora. Pesnik vidi uzrok tih seljačkih patnji, ali površno.
Prema njegovom mišljenju, raskoš kvari ljude a ostale razloge ne vidi. Bitan
element je i nostalgija za prošlošću( romantičarski elemet). Tipičan primer
kombinacije klasicističkog i romantičarskog gde se mešaju lična osećanja i protesti
protiv civilizacijerusoizam.

34
PREDROMANTIZAM

Razvija se na kraju 18. veka od strane dva pesnika koji su potpuno različiti, ali
koji su u svojim delima najpotpunije i najizrazitije prikazali elemente nove
romantičarske poezije, a to su ROBERT BERNS I VILJEM BLEJK.

ROBERT BERNS (1759-1796)

Sve pesme je pisao škotskim dijalektom. Živeo je u seoskoj sredini, a kritičari su

ga kasnije nazivali „prirodnim genijem“. Bio je seljak bez obrazovanja. 1885/6 prva
zbirka“Pesme većinom napisane na škotskom dijalektu“. Pisao je ljubavne peme, pesme
za pevanje i muziku(songs). Karakteristična je njegova strofa, koju kasnije i
nazivaju – Bernsova strofa. Stih mu je vrlo jednostavan, narodski. Pravilno je
smenjivanje jampskog (poet. stihovna stopa koja se sastoji od jednog kratkog i
jednog dugog sloga tetrametra i trimetra, najpoznatiji stih koji se sastoji od
jamba je jampski trimetar ili senar) trimetra, strofa je dvostruki balacki katren-
prvi i treći stih se ne rimuju. Slične osobine imaju sve njegove ljubavne pesme, u
njima postoji jednostavnost ritma, tematika se uglavnom odnosi na njegovu rodnu
zemlju, boje i mirise iz prirode. Engleska književnost tog vremena nije imala prave
lirske pesnike pa je Berns bio prihvaćen kao takav jer je obnovio lirsku vrstu,
dajući joj i nove tematske elemente. Nema mnogo pesama o prirodi i seoskom životu a
njegove najbolje pesme su baš one o životinjama, “Mišu”(To a mouse). Povod za
nastanak ove pesme je beznačajan- dok je orao- pesnik je slučajno razorio leglo
poljskog miša koji beži, jer mu je “plug razorio kuću”. Izvinjava mu se u ime celog
ljudskog roda i Berns mu se obraća saosećajnim govorom, tešeći ga i priznaje da je
čoveka iskvarila vlast tako što je raskinula vezu između prirode sa društvom.
Pesnik sve više govori mišu kao prijatelju smrtniku, nekome ko razume njegovu
patnju, što ima univerzalnu poruku i smisao:”Mišja sudbina identična ljudskoj u
društvu ovakvom kakvo jeste” . Posebnu vrednost u ovom delu daju elementi nekoliko
pesničkih vrsta (dramski monolog, realističnost, fantastični elmenti, humor kao i
elementi moralno-poučne basne). Berns je napisao još par pesama o biljkama i
životinjama; “Smrt i poslednje reči jadne Mejli”, “Pesma planinskoj beloj radi”.
Pisao je i

35
satirično- humoristične pesme uglavnom uperene protiv škotskog sveštenstva i svih
onih koji su se zalagali za lažni moral. Pisane su u vidu direktnog obraćanja-
dijalog, monolog. Među njegovim najuspešnijim pesmama ove vrste jeste ”Molitva sv.
Vilija”: Bernsov savremenik sveštenik razgovara sa Bogom i odaje mu zahvalnost, a
potom govori o svojim zaaslugama, slabostima, željama. Dolazi do samootkrivanja
njegove ličnosti pa čitaocu postaje sve jasnije da su Vilijeve osobine u
stvariuobraženost, glupost, hvalisavost, egoizam, pakost, požuda ... Najpopularnija
pesma ove vrste bila je “Vaški”: napisana u prvom licu jednine i pesnik je u crkvi
na nedeljnoj službi, ispred njega stoji mlada dama na čijem šeširu je on spazio
vašku koja se šeta. On je zbog toga ljut i pita vašku kako se usuđuje na tako nešto
i kaže joj da bi joj bilo bolje da ode u močvaru, baruštinu-rit, nekog prosijaka-
što je satirični element. Obraća se i dami i razmišlja kako bi se ona osećala kada
bi znala kako je drugi vide. Od Bernsovih političkih pesama izdvajamo “Uprkos
svemu” u kojoj se podmeva bogatašima, glupim i uobraženim lordovima a nasuprot
njima veliča vrednoću, zdrav razum i poštenje siromašnog radnog čoveka. Završna
strofa ima univerzalnu poruku- pesnik veruje da će takav razum pobediti u celom
svetu i da će svi ljudibiti braća.

WILLIAM BLAKE (1757-1827)

Rođen je u Londonu u siromašnoj porodici i veruje se da je do svoje osme godine

imao vizije (viđao anđele), u 11-oj godini je počeo da piše pesme, ali se nije
redovno školovao da bi u 14-oj godini završio zanat i radio u graverskoj radionici
u Londonu. Oženio se izvesnom Katarinom Buše, koja mu je” bila najbolji i jedini
prijatelj”. Živeli su siromašno i objavljivanje njegove prve zbirke pesama
“Pesničke skice” platili su mu prijatelji. Njegova važnija dela hronološki su
poređana ovako: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Pesme nevinosti Knjiga o telu Venčanje Neba i
Pakla Francuska revolucija-nedovršeno delo Pesme iskustva Milton-spev Jerusalim-
spev

36
Blejk je sam reklamirao svoje peme u cilju da ih unovči, ali u to vreme niko nije
bio zaintersovan zbog njegove specifične tematike i elemenata metafizike u
izvrnutoj verziji religije. Smatrali su ga buntovnikom protiv kraljeva i
sveštenstva i protiv racionalističke filozofije 18. veka. Za razliku od vere, on je
tvrdio da telo i duša nisu dva različita načela, da je čovek jedinstveno biće a du
čovek i Bog isto. On upoređuje Boga sa nečim beskrajnim u svim bićima i stvarima,
samo kad bi čovek mogao to da prepozna. Čovek vidi Boga samo ako se uzdigne iznad
racionalističkog mišljenja i to ukoliko se ne zadrži samo na onom sudu na osnovu
pet čula, već mora da uključi emocije, maštu i pesničkog genija. Vrlo je osobena
njegova pobuna na polju morala- on ustaje protiv svih zabrana koje sveštenici
postavljaju, naročito protiv konvencija u ljubavnom životu; on traži slobodno
izražavanje i zadovoljavanje želja i smatra najvećim zlom potiskivanje istih-
Frojdovska teorija nadrealističkog o moralnim željama. Njegova ideološki
najpopularnija knjiga „Venčanje Neba i Pakla“ daje satanističko tumačenje biblijske
podloge „Izgubljenog Raja“. Jehova, Bog- otac- kod njega je Đavo, čovekov
neprijatelj, tiranin i ugnjetač. Kod Miltona je Satana nosilac ljudske energije a
kod Blejka satanističko moralizatorski stav, otelotvorenje ljudske prirode i
ciljeva uopšte. Ovo delo spada u proročke knjige i prvenstveno ističe
nezadovoljstvo dotašnjim biblijskim i mitološkim objašnjenjima sveta. Blejk je
pokušao da stvori jedno originalno mitološko tumačenje kako bi čoveka i svet
objasnio na svoj način. Motivi su u formi vizija, što je nov pesnički postupak,
zajedno sa mitološkim fantazijama. U „Pesničkim skicama“ on je opevao detinjstvo i
mladost i to su pesme lirske tematike( priroda, doba dana, godišnja doba), na
primer pesma „Zimi“. Pesme nevinosti i Pesme iskustva kasnije su se pojavile u
zajedničkom izdanju. Vrlo su simbolične, imaju svoje parnjake(jagnje-tigar).

ROMANTIZAM

37
Smatra se da je početna godina romantizma godina objavljivanja lirskih balada 1798.
godine a završna 1832. godine-smrt Voltera Skota i donošenje zakona o reformi u
Engleskoj.

DRUŠTVENO-ISTORIJSKE PRILIKE I POETIKA ROMANTIZMA Engleska je i dalje vodeća

industrijska sila u Evropi. Celu prvu polovinu 19-og veka karakteriše ratovanje
Engleske protiv Napoleona do 1815. godine pa i kasnije. Pojavljuju se razne blokade
i masovne pobune u zemlji, pojavljuju se i jake reakcionarne stranke i ima više
struja u okviru vladajuće stranke. Veleposednici imaju dve partije u okviru
hanoverske dinastije: RADNIŠTVO( radnička klasa) i DŽENTLMENI( viši slojevi)-
pristojni članovi društva, imali su novac i samim tim im je obrazovanje bilo
dostupno, dakle trgovci, činovnici i intelektualci. Centar racionalističke
filozofije je sada Nemačka. Razvija se nauka, tehnika a najmanje uspeha ima u
razvoju književnosti i umetnosti jer se romantizam kao pravac nije razvijao
pralelno u svim zemljama Evrope- kod nas stiže u drugoj polovini 19-og veka, eto- i
tu kasnimo. *Poetika* Karaketrizacija romantizma u književnosti ogleda se kroz
književne rodove, od kojih se najviše razvija poezija- epska poezija se nagoveštava
a romantizam kasnije prelazi u postromantizam. Imao je zajedničke odlike u svim
zemljama i smatra se dobom opredeljivanja (gotovo svi romantičari su bili politički
opredeljeni), svi su verovali da je poezija jezik mašte i strasti a književna dela
proizvod trenutka, to jest posebnog emocionalnog stanja mašte(nadahnuća). Vodsvord
kaže da je mašta izvor nadahnuća i spontano prelivanje osećanja. Ljubav prema
prirodi i prirodnosti u smislu različitom od klasicističkog viđenja istih.
Oduševljavaju se uglavnom divljom, netaknutom prirodom (rusoizam) koja je neka
vrsta religije, glavni izvor saznanja o čoveku i svetu, kako Šeli
kaže:”utešiteljica i učiteljica života”. Romantizam karakterišu i bekstvo od
stvarnosti, začinju se revolucionarne ideje i tematika(Bajron). Folklor je čest
element u romantičarskoj poeziji, postaje književni uzor i utiče na buđenje
nacionalne svesti, pogotovo kod Iraca. Zatim, ljubav prema deci, detinjstvu koje su
smatrali prirodnim čovekovim stanjem; osećanja su najčistiji i najintenzivniji
element u poeziji. Romantizam u književnosti oslikava: bunt i revolt, bežanje od
stvarnosti, melanholija, a podeljenost ovih osećanja najjasnije se ogleda

38
u bajronovskoj ironiji i cinizmu. Period engleskog romantizma razlikuje dve
generacije romantičara; stariju (Vordsvord, Kolridž) i mlađu (Bajron, Šeli, Kits).
VILJEM VORDSVORD (1770-1832)

Najstariji, ali je nadživeo sve romantičare. Otac mu je bio advokat, ali je rano
ostao bez roditelja i ostaje sa svojom sestrom da živi u tzv. Jezerskom kraju i
imali su svoje tutore. Školovao se na Kembridžu, ali ga nije završio. Počeo je da
ptuje (Alpi, Italija, Francuska). 1791. godine bio je u Francuskoj kao pristalica
Revolucije. Zbog ljubavne afere vraća se u Englesku. Tada je već pisao pesme, dve
male zbirke- bez veće umetničke vrednosti “Večernja šetnja, “Opisne crtice”.
Najznačajnije delo napisao je zajedno sa Kolridžom “Lirske balade”. Sadržavale su
“Poems and Excursion”. Njegov spev “Preludi” objavljen je po završetku romantizma,
1850. godine. U drugom izadanju “Lirskih balada” 1800. godine vrlo je značajan
Vordsvordov predgovor o teorijskim stavovima od kojih izdvajamo: da je poezija
spontano prelivanje jakih osećanja; da jednu vrednu pesmu može da napiše samo
natprosečno osećajan čovek, koji mora misliti dugo i duboko; da je pesma plod
emocije koje se čovek seća u trenucima spokoja; da je pesnički cilj opisivanje
događaja i situacija iz običnog života i to narodskim jezikom. Objašnjavanje ovih
stavova je adekvatno rusoističkom elementu, pa stoga njihov jezik najčistije
izražava ljudska osećanja, posebno u trenucima nadahnuća. Veći broj pesama u
“Lirskim baladama” je njegov, a Kolridž i on su podelili zadatke prema svojim
sklonostima; Vordsvord je pisao o neobičnim temama na običan način a Kolridž o
običnim na neobičan način. Vordsvordove pesme se dele na prave balade- pripovedne
pesme o ljudima i događajima iz seoske svakodnevice; lirske pesme o prirodi i na
Lucy poems- posvećene su devojci Lusi, povezanost teme ljubavi sa temom o prirodi.
Poznate pesme su mu “Usamljena žetelica”-opevao je jedan susret u škotskim brdima
na njivi sa usamljenom devojkom koja žanje i koja divno peva na njemu nerazumljivom
(škotskom) jeziku gde upoređuje tu pesmu sa pesmom slavuja u pustinji i pesmom
kukavice u proleće na pustom ostrvu. “Zelenkada”- na početku kratka pesma koja
počinje stihom” lutam sam poput oblaka”- gde opisuje doživljaj dok posmatra te
zelenkade pored jezera i svoja unutrašnja osećanja, a istovremeno i prirodu.
Najbolja pesma mu je “Ponovna poseta Tinterskoj opatiji”, 1798. godine povodom
obilaska stare crkve kraj reke Vajd, gde je odrastao. Dosta je obimna, 159 stihova,
napisana blankversom- uzvišenim stihom a jednostavnim jezikom,
39
nalik odi. Želi da naglasi kontrast između svojih sećanja pre i posle pet godina.
Na početku je intenzivan kontrast i upečatljiv opis pejzaža gde insistira na
uspomenama koje taj doživljaj izaziva u njemu i koje deluju na njega u periodu kada
je bio odsutan. To je neka vrsta iluzije i tipično romantičarsko razočaranje.Za svo
to vreme, to mu je bila neka vrsta utehe, sredstvo za održavanje duhovnog zdravlja
a nakon toga to stanje blaženstva opisuje kao potpuno duhovno i telesno spokojstvo
poistovećujući ga sa nekim stanjem letargije ili sna. Pesnik ponovo ističe kontrast
tužnog dana njegove svakodnevice i sveta realnosti u odnosu na srećne uspomene u
njemu, koje ga teše. Od epskih dela ističe se “Preludi”- ovo delo se smatra
pesničkom autobiografijom. Njegova “Oda besmrtnosti” ima oko 200 stihova nejednake
dužine, koji su podeljeni u 11 strofa takođe nejednake dužine a unutar njih rima je
različito raspoređena. Ova oda beleži pesnikovo stanje nesreće zbog gubitka vizije
sveta iz detinjstva i razmišla o uzrocima toga. Postavlja se i pitanje čovekove
duše i njenog porekla, a pesnik kao objašnjenje koristi platonističku teoriju o
postojanju diše pre rođenja, to jest sposobnost posmatranja sveta kao vizije. Svaki
čovek tokom sazrevanja gubi tu sposobnost, te je zbog ovakvih stavova ova oda
tumačena kao filozofska poema u kojoj se pesnik opredeljuje za platonističko
mistično gledanje sveta i samog čoveka.

SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ (1772-1834)

Bio je Vordsvordov bliski prijatelj i saradnik. Prve pesme objavio je 1793. godine
a sa Vordsvordom se upoznaje dve godine kasnije i posvećuje se pisanju 1795.
godine. Čak su i živeli zajedno, ali nakon njegovog problema sa opijatima Vordsvord
1810. godine prekida druženje sa njim. Kolridž je od tada bio pod nadzorima lekara
u Londonu, ali je nastavio da piše i prozna dela u kojima izlaže teorijsko-
filozofske ideje- nisu značajne. Napisao je dve poeme i delo “Kristabel” 1.”Kubla-
kan”- sastoji se od 54 stiha. O njoj su napisane čitave knjige kritika i komentara.
Kolridž je ostavio belešku o nastanku ove pesme: nastala je u njegovom opijumskom
snu. On sanja da je zaspao u vrtu, na mestu na kojem je Kubla-kan, mongolski vladar
iz 15- og veka imao dvorac. U tom snu u snu, on je sastavio dugu poemu. Po buđenju
je zapisuje, ali zapričavši se sa nekim seljaninom koji bio u prolazu, on
zaboravlja više od pola pesme. 2.”Stari Mornar”- mu je najbolja pesma. Ima 7
pevanja, objavljena je u “Lirskim baladama”. Na početku, transcedentalni element-
stari mornar sreće
40
trojicu svatova i jednog od njih pogledom hipnotiše da sasluša njegovu povest. U
poemi imamo motiv snoviđenja, fantastične elemente koji su po Kolridžu nešto
normalno i prirodno. Ovo je priča o fantastično- jezivim doživljajima, simbolična
ispovest mornara o grehu (ubistvo albatrosa), ispaštanju (pomor mornara), pokajanju
i iskupljenju ( sažaljenje nad morskim zmijama) kao fazama do konačnog spasenja
ljudske duše.

DŽORDŽ GORDON NOEL LORD BAJRON (1788-1824) Potiče iz škotske plemićke porodice ,
otac mu je rano umro. Rođen je u Londonu, a detinjstvo je proveo u Aberdinu, bio je
hrom na jednu nogu , ali ipak naočit čovek. 1812. godine objavio je svoja prva dva
pevanja “Viteza Harolda” a do 1816. sledeća dela “Gusar”, “Lara”, “Đaur”, “Abidoska
nevesta”, “Opsada Korinta”, “Sijonski sužanj”. 1815. godine objavljena je zbirka
pesama “Hebrejske melodije”. Tokom boravka u Italiji uređivao je časopis “The
Liberal” sa Li Hantonom, pomagao je oslobodilačke pokrete u Italiji i
Grčkoj( ustanak protiv turske vlasti). Poznate su mu priče u stihu i poeme: “Tasova
tugovanka” 1817., “Mazepa”, 1818, “Panteovo proročanstvo “, 1820. Zatim
humorističko- satirični epovi “Bepo”, “Vizija strašnog suda” ,“Don Žuan”( u
delovima, nedovršen) i dramski spevovi “Manfred” i “Kain” Bajronova dela se dele na
dve grupe: 1)romantična- bajronska u užem smislu 2)humoristično-satirična. 1.
“Vitez Harlold” je obiman ep od 1500 stihova. Na početku objektivan, a od trećeg
pevanja već govori u svoje ime. Ima 4 pevanja ukupno. Ovo je Bajronovo
“Sentimentalno putovanje”, kao spev nema zaplet ni kompoziciju, podeljeno na 4
pevanja. Opisuje borbu Grka sa Turcima, bitku kod Vaterloa. Pouka mu je besmisao
rata. Na početku IV-og pevanja, Bajron iskzuje svoju tugu zbog rastanka sa ćerkom
Adom. U ovom spevu se koristi epitetima i metaforama. *POEME : napisane u herojskom
ili tetrametarskom jampskom stihu(distihu). Opevane su političko-ljubavne zgode sa
Orijenta i drugih egzotičnih mesta. “Sijonski sužanj” je najbolja priča u stihu
napisna povodom Bajronove posete Sijonskom zamku na Ženevskom jezeru. Opis
zatočeništva švajcarskog borca za slobodu iz 15-og veka. On je zarobljen sa braćom,
gledao je njihovu smrt; kada ga na kraju puštaju na slobodu on ne pokazuje volju da
izađe u svet. Tema ovog dela su borba i patnja za slobodom. “Manfred” je imitacija
Geteovog Fausta. Ima tri čina. Mesto radnje su najviši vrhovi Alpa. Manfred je
superiorna ličnost, usamljenik, izuzetnog znanja, gospodar duhova. U mladosti je
počinio greh usmrtivši Astartu, ženu
41
koju je voleo, on pokušava da se ubije i spašava ga lovac na divokoze. On zove
ASTARTU iz mrtvih da mu oprosti a ona mu najvljuje smrt. “Kain” je ozbiljan spev a
Bajron ga je nazvao misterijom. Ima tri čina. Prema pesniku, Kain je junak pobune
protiv zla i samovlašća biblisjkog Boga, postavlja i pitanje – zašto je u životu
više patnje nego sreće, kad je Bog svemoguć? To pita i Lucifera koji produbljuje
njegove sumnje i podstiče pobunu. Lucifer je ovde nosilac znanja, razuma i kritike.
On vodi Kaina na putovanje po svemiru, što ima značajnu poku- čovek je ništa-
njegovo jedino dobro je njegov razum koji ga može uzdići iznad ništavnosti.
Bajronove kraće lirske pesme: prva zbirka “Časovi dokolice” su vežbe u stihu po
uzoru na pesnike 18-og veka( Spenser). Motivi u pesmama su: ljubav, smrt,rastanak,
žal za mladošću i prolaznost života... Među najbolje spadaju “I tako više nećemo
ići da lutamo”, “Kad smo se nas dvoje rastali”, “Ona hoda u lepoti kao noć”- reči
nam kazuju da nije ona samo divna, već da je njena lepota trajna, nešto što je
trajno prisutno u njoj. Atmosfera u kojoj se ona kreće čini jezgro pesme. “Ovog
dana navršavam 36-u godinu” (22.1.1824) tri meseca pred smrt. Deluje iskreno i
spontano, kao ispovest čoveka na samrti.

PERSI BUŠ ŠELI (1792-1822)

Rođen je u pokrajini Sasex u bogatoj veleposedničkoj porodici. Još kao dečak

preuzima na sebe ulogu zaštitnika sestara od očeve tiranije koje mu kasnije pomažu.
Školovao se u Itonu (1804-1810), a zatim na Oksfordu. 1811. godine zaljubljuje se u
devojku koja je imala 16. godina, pridobio juje svojim revolucionarnim idejama,
odlaze u Škotsku gde su se i venčali. 1813. godine ilegalno objavljuje spev
“Kraljica Mab”( propoved ateizma, materijalizma i društvene revolucije). Rastaje se
od Harijet, koja nije htela da mu da razvod, stoga 1814. živi nevenčano sa Meri
Godvin u Švajcarskoj. U decembru 1816. godine Harijet je izvršila samoubistvo. Meri
je živela do 1851. godine, ona je napisla naučno- fantastični roman užasa
”Frankeštajn”. Šeli do kraja života ostaje dosledan svojim uverenjima: neprijatelj
engleske reakcionarne vlasti i Svete alijanse u Evropi; neprijatelj hrišćanstva i
svake

42
religije, lažnog morala i tiranije; zalagao se za oslobodilačke pokrete i verovao u
društveni napredak. Poznavao je prirodne nauke i verovao u njihovu moć; iskazivao
je ateističko ubeđenje. U svojim delima ( naročito poznijim) prisutni su
idealistički elementi, izjave u pismima, materijalističke komponente. U njegovoj
poeziji je krajnja iskrenost i beskompromisnost. Nazivali su ga i “ludi Šeli”.
Njegova dela su “ALASTOR ILI DUH SAMOĆE” (1816), “POBUNA ISLAMA”(1810), “TRIJUMF
ŽIVOTA”- nedovršeno delo, objavljeno posthumno 1824. godine *Lirske pesme “ODA
ZAPADNOM VETRU”, “OBLAK” , “ŠEVI” Njegov najvažniji prozni rad je “ODBRANA POEZIJE”
(1821.) 1. “KRALJICA MAB”- devojka koja je zaspala i u snu joj se javlja vilinska
kraljica MAB, koja vodi njenu dušu u svemirske prostore i pokazuje joj postanak
sveta i istoriju čovečanstva, koja je puna zla i nesreća a ta nedela su počinili
sveštenici, kraljevi, religija, ljudska gramzivost. Na kraju, devojčina duša se
vraća telu. Šeli se zadržava na pojedinačnom, ne odvajajući bitno od sporednog.
2.”Pobuna Islama”- započinje podsećanjem na francuski poraz revolucije i
alegorisjkom vizijom kao okvirom daljeg pripovedanja. Islam je izmišljena zemlja u
kojoj se dešava ta revolucija, junaci speva su dvoje mladih LAON i SITNA, koji su
na početku speva u Raju i pripovedaju pesniku svoju zemaljsku istoriju: rođeni pod
tiranijom, Laon pesmama podiže duh u narodu a Sitna je njegova učenica. Tiranski
kralj ostaje bez vojske, ali Laon ne dozvoljava da ga ubiju. Na kraju oboje bivaju
spaljeni na lomači. Što pokazuje da je Šeli za miroljubivu, beskrvnu revoluciju a
njihov kraj predstavlja veličanje nepobedivosti slobode. 3. “Alastor ili Duh
samoće”- govori o odnosu pesnika i sveta i o pesnikovoj samoći. Alastor, duh
osvete, uništava junaka speva zato što je odbio zemaljsku ljubav. Ovo delo je više
himna veličnstvu prirode i umetnosti. 4.”EPIPSHIDON” ( duša nad dušom)- prikazuje
Italijanku Emiliju Vivijani, koju roditelji ztvaraju u samostan jer nije htela da
se uda za čoveka kojeg su joj smestili matorci. Ljubavni spev upućen Emiliji
počinje oplakivanjem njene sudbine a završava se strasnim pozivom na bekstvo u neki
egzotični zemaljski raj, gde bi uživali. *Dramski spevovi*: 1. “Oslobođeni
Prometej”- spev u dramskoj formi u 4 čina. Prometej je na svojoj steni, do njegovih
nogu prijateljice Okenaide (kćer boga Okeana), Pantea i Ione. Pantea predstavlja
nadu u bolju budućnost, a Iona je okrenuta

43
prošlosti, pamćenju. Prometej je simbol za duh ljudskog napretka i borbe za
slobodu. *Drame: 1)”Čenči”- jedina prav drama. Grof Frančesko Čenči, razvratnik i
nasilnik, više puta je novcem kupovao “oprost grehova” od Pape- opaaaa:) Tiraniše
svoju porodicu: ženu, dva sina i kćer Beatriče iz prvog braka. Imao je odnose sa
svojom ćerkom koja kasnije sa maćehom unajmljuje plaćene ubice da ga ubiju. Oni
bivaju uhapšeni, a njih dve na sudu dobijaju smrtnu kaznu. Ironija, zar ne?:)
*Lirika: 1) “Oblak”- simbol neuništivosti i večnosti materije. Oblak govori u prvom
licu, odrasta u veselo i lakomisleno biće a poruka je da svako rađanje u sebi nosi
smrt i obratno. 2) “Ševi”- od prirodnog bića koje donosi svetu radost i vedrinu,
ševa izrasta u simbol pesničke umetnosti. Ona je idealni pesnik slobodan od
ljudskih slabosti i strasti, zna samo za večnu ljubav i spontano gleda sve tajne
života i smrti. 3) “Oda zapadnom vetru”- jesenji vetar vrši “pogreb” suvog lišća,
koje će njegova sestra “prolećni vetar” podići iz “mračnog zimskog groba” na nov
život. Zato je istovremeno i uništava i spašava. Pesnik hoće da bude kao vetar,
brz, neukrotiv i ponosit, da vetar posle njegove smrti raznese njegove misli i reči
na ljude. 4) “Adolais”- elegija povodom prerane smrti Kitsa sa dve bitne teme:
osuda reakcionih sila koje su prema Šeliju krive za Kitsovu smrt i afirmacija
Adonisove besmrtnosti 5) nedovršena poema “Trijumf života”- vizija trijumfalne
kočije života vođene slepom nužnošću koja gazi nesvseno ljudstvo, u mladosti besno,
razigrano, animalno srećno a u starosti pregaženo i propalo. Drugi deo vizije je
razgovor pesnika sa duhom Rusoa, koji mu govori da ljubav treba da preporodi svet.
*Proza: “Odbrana poezije”- povod je u spisu “Četiri doba poezije”, koji je teorija
o razvoju poezije. Pesnik na početku pravi razliku između razuma i mašte. Delo je
posvećeno prikazu postanka i razvoja poezije. Njegovo shvatanje lepog je
naturalističko “lepo2 i “dobro” su jedno te isto i oboje imaju najjači izraz u
poeziji, koja nije umetnost radi umetnosti, nego radi

44
ljudskog dobra i nije direktno poučna. Šeli je pesnik mladosti, mladalačkih zanosa
i ideala: ljubavi, prirode i slobode.

DŽON KITS (1759-1821)

Rođen je u srednje imućnoj građanskoj porodici, otac mu je bio vlasnik štale za

iznajmljivanje konja u Londonu. Osnovnu i srednju školu je završio u gradiću
Enfildu. Po završetku školovanja, učio je od 1811. godine hirurgiju a od 1815.
godine i farmaciju. Od 1816. se drži sa Li Hantom koji je u svom časopisu “The
Examiner” objavio Kitsove prve pes, 1818. objavljen je spev “Endymion”. Iste godine
se zaljubljuje u Fani Bron, ali nije mogao da je oženi. Sve što je Kits napisao
sadržano je u 3 knjige: “Pesme iz 1817.”, “Endimion”, “Lamija”, “Izabela”,” Noć
uoči sv. Agnese” i druge pesme. Kitsova pisma su objavljena 1818. *“Pesme iz
1817.”- slabo povezane meditacije o prirodi, poeziji, ljubavi. Neke su u formi
poslanica bliskim prijateljima. On je opijen prirodom, na drugačiji način se
usredsređuje na konkretne pojave i predmete, bilje i cvećezapažajući masu
pojedinosti. Bio je strasno privržen grčkoj mitologiji i poeziji i jedini je od
njih načinio religiju. Treća Kitsova stalna tema je sama poezija i njen odnos prema
stvarnosti, najzanimljivija je u pesmi “San i poezija”. **“Endimion” – je
mladalačko, sanjalački- vizionarsko delo, revolucionarno i 2opasno”. Napisan je
herojskim distihom osim dve od tri posebne pesme, a obrađuje i jednu grčku bajku.
Ovo je obimno delo u 4 pevanja ( 4000 stihova). Podlogu radnje čini bajka o
ENDIMIONU, lepom mladiću u koga je zaljubljena boginja meseca Artemida ili Dijana.
U prvoj knjizi opis pastirske svetkovine na koju dolazi “ pastirski princ”
Endemion. Usamljenog Endimiona sestra Peona vodi u tihi kutak gde joj on otkriva
razlog svoje usamljenosti- u snu se sreo sa nadzemaljski lepim ženskim bićem dva
puta a potom je ona nestala. On nju traži po celom svetu u drugoj, trećoj i dobrim
delom četvrtog pevanja gde se opisuju ta lutanja. On susreće zemaljsku lepoticu
Febu, shvata da je ta božanska lepotica Dijana koja mu je dala Febu da sa njom živi
na Zemlji. *Kitsove pesničke pripovetke: tri pripovetke u stihu. “Lamija”napisana
herojskim distihom podeljena na dva dela. Prvi je fantastičkoopisna priča o Hermu
koji je tražeći svoju voljenu nimfu naišao na ženu-

45
zmiju-Lamiju koja mu pomaže a on njoj zauzvrat ispunjava želju da se pretvori u
devojku. U drugom delu Lamija osvaja mladića LIKIJA, koji je vodi kući u Kornit i
živi sa njom. Lamija ovde predstavlja lepotu koja ubija a u drugom delu ona je
žrtva nemilosrdne nauke, pesnik je očigledno žali. “Izabela”- napisana
oktavom(AbAbAbcc). Kits je preuzeo motiv iz Bokačovog “Dekamerona”- Izabelina braća
ubijaju njenog ljubavnika zato što im je cilj da udaju sestru u “plemenitu”
porodicu. Kits je Lorenca napravio kao stidljivog ljubavnika i ima dosta opisne
lirike. ” Noć uoči sv. Agnese”- najuspešnija priča u stihu. Napisana je Spenserovom
strofom. Motiv je verovanje da će devojka koja uoči sv. Agnese(20.1) da legne bez
večere i pomoli se pre spavanja, te noći sanja svog dragog Madlina, ćerka gospodara
zamka postupa tako. Njen dragi Porfiro, čija je porodica u smrtnoj zavadi sa
njenom, pomoću stare služavke te noći tajno ulzi u njenu sobu, nagovara je da
pobegnu i uspeva u tome. Dublji motiv je svakako u “Romeu i Juliji” nego ovde.
*KITSOV EPSKI POKUŠAJ- nedovršen ep “HIPERION”, napisan u blankversu a tema je iz
grčke mitologije, pad starih Bogova na čijem čelu je bio Saturn ( Kron) dolaskom
novih kojima vlada Jupiter(Zevs). *KITSOVA LIRIKA*- “Oda o grčkoj vazi”, “Oda
jeseni”, “Oda Slavuju”letnja noć, bujna priroda, slavujeva pesma u pesniku izaziva
treperenje mašte i pojavu brojnih sećanja. Javlja se želja za zaboravom, za “letom”
i za bekstvom iz realnosti u svet slavujeve pesme. Vino je sredstvo kojim bi mogao
neopaženo da napusti svet, što je simbol utopije i prepuštanja čulnim strastima.
Slika mladića koji umire od TBC-a inspirisana smrću Kitsovog brata i ta slika
predstavlja simbol smrtnosti i ljudske slabosti. Ovo je pesma o tragičnom ljudskom
raskršću između mašte i stvarnosti, poezije i života, besmrtnosti i ljudskog
bitisanja ***“Oda o grčkoj vazi”- ima temu neprolaznosti umetničke lepote u
kontrastu sa prolaznošću ljudskog života. Kits opisuje reljefe na starogrčkoj vazi
i ima mnogo slika; mladi ljubavnici, svirač na fruli, sveštenik okružen narodom
koji vodi junicu na žrtvovanje. Ima 5 strofa, obraća se sa “mi”, naglašenaje
opštost i objektivnost a poruka je da do istine se može doći i osećanjem, a ne samo
logikom. “Oda jeseni”- ima 3 strofe, po 11 stihova i najkraća je. To je “savršena
pesma” o nečemu što se prima spontano, lako, više čulnim nego misaonim putem. Pesma
radosti nad ispunjenjem biološke svrhe čoveka.

46
*****KITSOVA PISMA- značajan dokument o njegovoj ličnosti. On je pesnik “lepote
koja mora da umre”. Intenzivno uživanje u “slastima” ovog sveta nerazdvojivo je
povezano sa intenzivnim osećanjem smrtnosti.

47
48