Potraga za Srećom

[ Ovaj tekst je verovatno većina vas već videla; ali s obzirom da Raido ide bez propratnih
tekstova, mogao bih da pošaljem makar nešto - a ovaj tekst je odgovarajući. Neke ideje iz njega
će biti značajne znatno kasnije u toku rada, pa ih se vredi podsetiti. ]

Zašto ljudi uopšte troše svoje vreme na bavljenje stvarima kao što su magija ili religija? Zar nije
bolje utrošiti svoje vreme na neki konstruktivan posao?

Šta je bolje, i šta je konstruktivno? To su pitanja dana.

Mali dečak želi da je već "porastao;" želi da mu mama i tata dozvole da ostane budan posle
osam sati uveče; kada mu bude dozvoljeno da ostane do devet, onda želi da može da ide na
spavanje u deset.

Kada uđe u pubertet, poželeće da nađe devojku; kada mu to pođe za rukom, ući će u čitavu igru
oko veza, raskida, novih veza... U međuvremenu će malo i "porasti," pa će početi da želi da se
iseli iz roditeljskog doma.

Kada se odseli, njegova devojka će poželeti da se venča; kada se venčaju, red je na decu; da bi
mogao da hrani decu, mora da nađe dovoljno dobro plaćen posao; posle nekog vremena, dođe i
drugo dete; za veću familiju potrebno je nabaviti veća kola; zatim, krajnje je vreme da se obavi
preseljenje u novi, veći stan, ili da se kupi kuća; nakon preseljenja, njegova žena počinje da mu
izgleda staro, i on počinje da sanja o mlađoj ljubavnici; uspeo ili ne uspeo da nađe neku,
počinje da primećuje da njegovo telo ne izgleda onako dobro kao što je nekada izgledalo.

Ako je Amerikanac, on će početi da džoguje po sat vremena ujutro, da kupuje vitamine i zdravu
hranu, i generalno da troši novac koji je zaradio trošeći svoje zdravlje i mladost na pokušaj da
povrati to zdravlje i mladost. Ako je Srbin, počeće da pije više rakije nego što mu je dotad bilo
uobičajeno. U oba slučaja, počeće da se bavi nečim što mu omogućava da zaboravi na svoj
strah na neko vreme; bilo šta od beskrajnog rešavanja problema domaće i svetske politike, do
pecanja, golfa ili nekog sličnog "sporta" koji će sredovečnom čoveku pružiti iluziju da je još
uvek mlad. I, neibežno, polako će postajati sve više ciničan, suočen sa činjenicom da se njegov
životni vek bliži kraju.

Kao bonus, u današnje doba, zahvaljujući napretku nauke i tehnologije, tu su razne diverzije
koje mogu da mu skrenu pažnju. Dnevna politika, snovi drugih ljudi, sapunice da zamene
romansu, krimići da zamene radoznalost, horror i akcioni filmovi da podignu nivo adrenalina i
navedu ga da se oseća živim...

Ali ponekad, ne previše često, poneki od svih tih ljudi zastane u beskonačnoj jurnjavi od jednog
"neophodnog" cilja ka drugom, i dobije čudnu ideju da bi možda bilo vredno razmisliti o tome
*šta* on to u stvari misli. Oni kojima se desi ovakvo "buđenje" obično skoče u najbližu
crkvu/sektu/kult i počnu da pitaju "učitelje" i "gurue" da im "objasne" šta treba da misle,
prihvatajući sažvakana objašnjenja i nalazeći, opet, nekakav osećaj unutrašnjeg balansa na
osnovu snova drugih ljudi.

Oni koji, međutim, veruju sebi dovoljno da se usude da nastave da misle svojom glavom, dođu
do ključnog pitanja: "šta ja u stvari želim? šta ja hoću da napravim od svog života?" I tu dolaze
do poražavajućeg otkrića: da su celog života sanjali snove koje su im drugi dali da sanjaju; da
su ušli u igru u kojoj su trčali od uzroka ka posledici, pa ka posledici posledice, pa ka posledici
posledice posledice... nikada nemajući vremena da razmisle da li oni zaista ŽELE da dođu do
sledećeg zacrtanog cilja, i na kom mestu su izgubili svoj put. Onima koji dođu dovde se javljaju
neka pitanja na koja je jako teško odgovoriti:

Zašto je meni toliko važno da uradim (trenutni cilj)?

Šta će se *zaista* desiti ako to ne uradim?
Šta će biti ako uradim nešto drugo?
Zašto sam uopšte smatrao da je apsolutno neophodno da to uradim?

I šta se onda događa? Razmišljanje ide: zato što moj život neće imati smisla...ne, to nije tačno,
moj smisao nikada i nije bio u tome. Zato što neću biti uspešan u...pa šta, do uspeha u tome mi
nije nikada ni bilo stalo. Zato što moram da živim od nečega...čekaj, pa ima milion drugih stvari
koje mogu da radim. Zato što neću moći da sebi nabavim ONU STVAR koju toliko hoću...čekaj
malo, ni to nije tačno, ima mnogo drugih načina na koje mogu tu stvar da pribavim; a čekaj još
malo, da li ja zaista uopšte i želim TU STVAR, da li mi je ona uopšte potrebna, ili je i ta moja
želja samo deo opšte inercije? Zato što će osoba Z misliti da sam ja...čekaj, pa šta mene u stvari
briga šta osoba Z misli o meni? Itd, itd, itd...

Čovekov um počne da se otvara prema drugim mogućnostima, rešenjima za koja do tada nije ni
slutio da postoje... i ovde se, opet, mnogi uplaše i utrče u sledeću sektu, kult ili red u kome
mogu večno gubiti vreme i zavaravati sebe beskonačno komplikovanim iluzijama...

Oni koji i dalje ostanu verni sebi nastave da razmišljaju, i dođu do sledećeg nivoa istih pitanja:

Šta ja u stvari želim, i zašto želim ono što želim?

Šta ja u stvari ne želim, i zašto ne želim ono što ne želim?
Čega me u stvari uopšte nije briga, i zašto me nije briga u vezi onoga za
šta me nije briga?

Što više bude razmatrao ta pitanja, čovek će sve više i više primećivati da su njegove želje,
njegov identitet, i uopšte sve što je nazivao "ja," u stvari podeljene na sve moguće strane, u
opštem haosu. I ako zaista ima integriteta, ako nije potpao pod uspavanke slepe vere ili "više
mudrosti" Bogova i Proroka koji se na kraju nikada ne pojave, počeće da sklapa svoj život, deo
po deo, tražeći tačke reda u haosu i pokušavajući da iz njih izvuče opštu sliku o tome šta bi on u
stvari trebalo da bude.

U toku tog procesa, stalno će naletati na ljude koji trče po svetu "tražeći sreću i mir," a da se
pritom nikada ne upitaju šta su to sreća i mir uopšte. Ako je dobar, pokušaće da im objasni
grešku. Ako je zao, smejaće i izrugivaće im se. A ako je zaista, zaista pametan, ćutaće i
nastaviće da prosto radi ono što ŽELI.

(inspirisano tekstom Maksimilijana Sandora, "Quest for Happines")