Professional Documents
Culture Documents
75 Pitanja
75 Pitanja
Нишка декларација
Већ с почетком Великог рата српски политичари почињу да дефинишу ратне циљеве
Србије. Тако Никола Пашић већ 29. јула саопштава својим сарадницима своју визију
Југославије. Тада он помиње границу Клагенфурт (Целовец) – Марбург (Марибор) –
Сегедин. Пашић је разраду ове идеје препустио Јовану М. Јовановићу и неколицини
научника окупљених око Владе. Силама Антанте је у циркуларној ноти од 4. септембра
стављено до знања да Србија жели уједињење са Хрватима и Словенцима. Крајем августа
Пашић окупља групу научника који треба да саставе план југословенског, а ако то није
могуће, онда српског уједињења.
2. Југословенски одбор
Пре рата српска влада није смела да одржава пуне везе са пројугословенски орјентисаним
појединцима у Двојној Монархији, да не би била оптужена да подрива Аустро-Угарску.
Ипак, одржаване су неке везе са Иваном Мештровићем, Јосипом Смодлаком, Николом
Стојановићем и другима. По Сарајевском атентату почиње да се ствара југословенска
емиграција (неки су били у Београду на прослави Видовдана, па нису смели да се врате, а
неки су одмах после атентата емигрирали). На почетку рата српска влада је прегла да
организује ове појединце за своју корист. На иницијативу Љубомира Михаиловића,
српског отправника послова у Риму, почиње организовање ове емиграције. Анте Трумбић
и Франо Супило су у Риму обавестили амбасадоре савезничких сила о хтењу
југословенских народа да се уједине, али ова акција није имала неки већи успех.
3. Крфска декларација
У другој половини јула 1917. Пашић је био приморан да сазове конференцију на Крфу
(делом и због тога што је положај српске владе ослабљен Солунским процесом). На
конференцији су се састали представници српске владе и Југословенског одбора.
Декларација је донета 20. јула и била је компромисни документ. Декларација је
прихавтила принцип националног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, као и принцип
самоопредељења народа. Договорено је да се будућа држава зове Краљевство Срба,
Хрвата и Словенаца, да буде демократска, уставна и парламентарна монархија на челу са
Карађорђевићима. Сва три народа су равноправна, као и све 3 вере и оба писма. Држава
има 1 заставу, 1 грб и 1 химну, који се састоје од симбола 3 племена. Питања Црне Горе и
Македоније нису разматрана, то се сматрало српском унутрашњом ствари. Никола Пашић
је одржавао везе са Средишњим црногорским одбором за народно уједињење на челу са
Андријом Радовићем. Крфска декларација је представљена страним силама, али није
изазвала превелико узбуђење.
Аустро-Угарска се све више распада, нарочито са пробојем Солунског фронта. Све више
војника дезертира, и све је више зеленог кадра (дезертери који су постали пљачкаши по
шумама). Половином августа се ствара Народни свет за Словенију и Истру, а касније низ
регионалних светова. У Загребу, 6. октобра 1918, ствара се Народно вијеће Државе
Словенаца, Хрвата и Срба. Председник је био Антон Корошец, потпредседници Анте
Павелић Старији и Светозар Прибићевић (секретари су Срђан Будисављевић, Мате
Дринковић и Иван Лорковић). Главу улогу има хрватско-српска коалиција. Народно
вијеће је 19.10. одбацило Манифест цара Карла о преуређењу Монархије (издат 3 дана
раније). Већ 29.10. Вијеће је раскинуло све државно правне везе са А-У и поништило
Југословенски одбор и српску владу да је спремно да ступи у заједничку државу са
Србијом. Нродно вијеће је реалнија снага од Југословенског одбора.
5. Женевска декларација
Женевска декларација је одржана 6-9. новембра 1918. Тамо се Пашић нашао наспрам
српске опозиције, Југословенског одбора и Народног вијећа и морао је да попушта.
Декларација је донета 9.11. Њоме је договорено стварање заједничког министарства за
Србију и Државу СХС (бавило би се спољним пословима, војском, ратном морнарицом,
поморским пословима и сазивањем Конституанте), Конституанта би имала све
надлежности (и одређивање дежавног уређења). До тада би те две егзистирале као
равноправне са својим владама. Декларација није прејудицирала да ли ће држава бити
монархија или република. Регент није могао да прихвати ове одлуке и дезавуисао је
Пашића (због тога је и ускратио Пашићу мандат за прву владу). Ситуација на терену је
убрзо поништила Женевску декларацију.
6. Уједињење
Крајем новембра почиње сазивање великих народних скупштина, чиме уједињење улази у
завршну фазу. У Новом Саду се 25.11. састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца
и осталих Словена у Војводини. Под председништвом Јаше Томића донела је резолуцију о
прикључењу Војводине (Баната, Бачке и Барање) директно Србији. Дан касније се састала
Велика народна скупштина у Подгорици и одлучила да збаци династију Петровић и краља
Николу и да се присаједини Србији. Тада долази до сукоба бјелаша (за уједињење) и
зеленаша (сепаратисти). Сепаратисти су уз помоћ Италијана организовали Божићну
побуну 1919, али су поражени. У новембру је српска војска ушла на простор Државе СХС
на позив Вијећа да би одржала ред. Делегација Вијећа је крајем новембра 1918. дошла у
Београд и предала регенту Напутак (тј. Упутства) којим би се регулисало уједињење.
Напутак је предвиђао сазивање Конституанте и доношење устава 2/3 већином. До њеног
сазива извршну власт има краљ, а законодавну Државно вијеће (Народно
вијеће+Југословенски одбор+представници Србије и Црне Горе). Делегација Вијећа није
могла да инсистира на свим овим одредбама због стања на терену. Регент Александар је
одговорио на Напутак својом Адресом 1.12. 1918. у кући Крсмановића на Теразијама, у
Београду. Тиме је извршено уједињење.
9. Видовдански устав
Устав је донет 28.6. 1921. За њега је гласало 223 посланика од 258 колико их је било у
Скупштини, а 158 није учествовало. За устав су гласали ЈСД, НРС, Савез земљорадника,
ЈМО и Џемијет. Устав је државу дефинисао као уставну, парламентарну и наследну
монархију под Карађорђевићима. Уведено је компромисно национално јединство. Грб,
химна и застава су мешавина српских, хрватских и словеначких симбола, а језик је српко-
хрватско-словеначки. Уведена је равноправност вере и писма. Законодавну власт имају
Скупштина и краљ (с тим што је краљ надмоћнији, може да је сазива и распушта). Краљ је
представљао државу у иностранству, оглашавао рат и закључивао мир, постављао
министре који су одговорни њему и Скупштини. Био је врховни заповедник војске, а устав
се не може променити без његовог одобрења. Краљ је имао право амнестије, али је судска
власт одвојена. Држава је била подељена на области, округе, срезове и општине
(социјалне, економске и природне границе). Самоуправни органи су обласна и среска
скупштина и одбор, а централистички велики жупан и срески начелник које поставља
краљ. Грађанима су гарантована политичка и грађанска права, а изборно право је
ограничено старосним цензусом. Жене нису добиле право гласа, као ни војници. Устав је
озаконио приватно власништво и начела економског либерализма. По узору на вајмарски,
устав је имао низ чланова социо-економског карактера.
После пада Стојадиновићеве владе, фебруара 1939. године, отворен је пут за преговоре
круне са хрватском опозицијом ради решавања српско-хрватских односа. Драгиша
Цветковић, мало познати радикал из Ниша представљао је кнежеве интересе. Споразум са
Хрватима је требало да буде заносван на пуној једнакости и равноправност као темеље
очувања Југославије. Мачек је одустао од програма споразума у Фаркашићу и окренуо
леђа СУО. Мачек је иступио са предлогом о деоби државе на 7 федералних јединица:
Србију, Хрватску, Словенију, Далмацију, Босну и Херцеговину, Војводину, Црно Гору и
Македонију. Био је спреман да се питање Црне Горе и Македоније реши
административном аутономијом у оквиру српске јединице, али се залагао и за претварање
Војводине у посебну јединицу. Његов предлог није наишао на опште одбравање. У циљу
остваривања свог пројекта, Мачек је подршку тражио од иностраних сила, на пример од
Италије. Марта 1939. године, пошто су Немци ушли у Праг, гроф Ћано, министар
спољних послова у Италији, предложио је Мачеку да Хрватска иступи из Југославије и
потом склопи персоналну унију са Италијом. Мачек је одбио ову понуду. Прва три сусрета
Цветковића и Мачека одржана су априла 1939. Приликом трећег боравка Цветковића у
Загребу 22. априла 1939. постигнута је сагланост о територијалном разграничењу.
Предвиђено је спајање савске и приморске бановине са градом и котаром Дубровника у
јединицу по имену Бановина Хрватска. Дефинитивни опсег бановине требали су да дају
избори у деловима Босне, Далмације, Срема и Војводине, али је на крају намесништво
одбило то, па су избори били ограничени на територију Босне и Срема. Међутим Спахо се
противио давању концесија у Босни, а Цветковић је Мачеку поднео предлог о
реорганизацији државе у четири јединице:
Генерално гледано, постигнути споразум никог није задовољио. И Мачек је сам рекао да
он није коначно решење. Споразум је био половичан и закаснео. Био је заснован на
владавини кнеза Павла иза којег су стајали Британци.
Шеф ЈМО и члан владе Џафер Куленовић изјашњавао се за БиХ као четврту аутономну
јединицу. Политичке странке које су окупљале Србе, опредељивале су се листом да БиХ
припадне српској јединици. Секула Дрљевић је у полемици са Куленовићем сматрао да
Босна треба да се припоји Црној Гори. Предлагала се и друга варијанта. Црна Гора са
Метохијом, Санџаком и Ужичким крајем.
Вођа ХСС је посебно био изложен притиску екстремне деснице – усташа, који су споразум
сматрали директном издајом хрватских интереса, а Мачека прогласили за издајника зато
што није издвоио Хрватску из Југославије у чему су видели једино решење.
Нешто пре ових преговора, тј.1937, формиран је Српски културни клуб, на предлог
сарајевског политичара Николе Стојановића. Истакнуту реч у њему је имао В.Ћоровић.
СКК је издавао лист «Српски глас» под геслом «јако српство – јака Југославија». У њему
су још били Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Стеван Мољевић и др. СКК је убрзано
почео да оснива своје одборе и пододборе, посебно у национално мешовитим крајевима и
онима који су се граничили са областима настањеним муслиманима и Хрватима, настојећи
да се претвори у стожер окупљања Срба око српског програма. Избачена је у јавност
парола «Срби на окуп». СКК, налазећи се у служби српског националног програма,
поставио је захтев да се БиХ прикључи Српској јединици, а професор Драгослав
Страњаковић је приликиом својих обилазака Срема позивао Србе на уједињење у свим
крајевима земље. СКК је критиковао разбијеност српског грађанског фронта, сматрајући
да је данас Србима највећи противник њихова страначка исцепканост. И Земљорадничка
левица Драгољуба Јовановића и СКК су имали претензије масовног окупљања Срба, као
што је то за Хрвате био ХСС или за Словенце СЛС. Но имали су друкчија политичка
гледишта о судбини Југославије. По Д.Јовановићу, требало је инсистирати на федералном
уређењу Југославије као државе три народа, док се за мањине тражило «пуно задовољење
у сваком погледу, како би Југославију осећале као своју домовину». Но, СКК је стајао на
становишту Велике Србије у Југославији, или у крајњем случају ван ње.
Противника споразума је било много: војска, М.Стојадиновић, опозиција (ДС, НРС и др.),
сепаратисти, део римокатоличке и део СПЦ, Италија итд
Парламентаризам у СХС карактеришу честе промене влада, чести ванредни избори ( 1923,
25, 27 ) и велики број странака, што говори о степену политичке поларизације и
нестабилности. Странке су брзо мењале своја становиштва и правиле разне преокрете у
својој политици. Вршиле су прегруписавање и стварале парламентарне савезе и блокове,
окупљајући се око неког питања или идеје. Хрватски блок из 1922. повезивала је
национална идеја, иако су га чиниле странке различитих соц-економских програма :
ХРСС, Хрватска заједница, ХСП ( франковци ) и Хрватски раднички савез. Априла 1923.
је створен федералистички блок од ХРСС, СЛС и ЈМО. 1924. је створен опзициони блок
од НРС и СДС ( самостална ) Прибићевића. 1927. створена је СДК, зближавањем Радића и
Прибићевића, до јуче чинило се непомирљивих противника. Напуштен од краља и
радикала, Прибићевић се обрео у Радићевом табору. Политички живот су носиле водје
странака и народ се на изборима изјачњавао за Пашића, Прибићевоће, Давидовића,
Радића, Корошеца, Спаха, Кораћа...а не за програме њихових партија. У кризним
тренутцима српско-хрватских односа, словеначке и муслиманске странке су представљале
језичак на ваги. Што се тиче федералиста ЦГ, могу се поделити у две групе : умерене и
радикалне, од којих је овој другој федерализам био само покриће и жудели су за обновом
државности ЦГ. Ово сепаратистичко крило је водио Секула Дрљевић. Временом је развио
екстреман антисрпски став, прихватио је псеудоисторијску тезу о Црногорцима као ''
Црвеним Хрватима '' и касније се приближио усташама. Противници су га звали ''
Франковачким барјактаром ''.
ЈДС и НРС су биле највеће и најутицајније странке у новој држави. ЈДС је била
новоформирана странка ( феб.1919. у Сарајеву ). Формирале су је разне либералне
странке, групе и појединци са простора целе државе, док су радикали чинили стару,
хомогену странку, раширену углавном у Србији и др.српским крајевима. ЈДС је била
хетерогена и у њој су се разликовали СДС - Љ.Давидовића и групе демократа из прека, од
којих је најутицајнији био Прибићевић. Демократе и радикали иначе велики ривали у
борби за власт у овом периоду другачије су гледали на многа питања, као на пример
питање југословенства. ЈДС је стајала на позицијама инегралног југословенства.
Искључивала је све покрајинске, племенске, верске и др.разлике. У административном
уредјењу самоуправне јединице се могу организовати само по природном, соц-
економском принципу. Јединствена држава за јединствени народ-југословенски. Радикали
су се залагали за самоуправу, али која није базирана на историјским, верским, племенским
основама, које деле троплемени народ. Слично су мислили и посланици ЈДС, па је
централистичко-унитаристички блок, блок најачих странака оформљен. Најистакнутије
личности овог блока су биле : Пашић-НРС, Давидовић и Прибићевић-ЈДС.
Поједини комунисти нису признали пораз, па је један радник бацио бомбу на регента
1921. Алија Алијагић и тзв. ,,Црвена правда'' у Делницама су убили Милорада
Драшковића.
Све ово нагнало је владу на још ригорозније мере. Године 1921. донет је Закон о заштити
јавне безбедности и поретка у држави. Овим законом свака активност комуниста
проглашена је злочином, а казнене мере су предвиђале и до 20 година тешког затвора или
смрт. На основу закона вршена су хапшења комуниста. Стога у периоду од 1921. до 1929.
године КПЈ је у илегалности. Ови атентати упутили су режим на дефинитивно уништавње
комунистичког покрета. Донесен је закон о заштити јавне безбедности и државног
поретка. КПЈ је забрањена, а њена имовина заплењена. Забрањена је свака јавна реч која
би позивала на насилно рушење друштвеног и пол.система. Посланицима КПЈ у
Скупштини су поништени мандати. Прибићевић је то образложио правом државе да се
брани. КПЈ се повукла у илегалу до 1941. Наставила је тајну делатност као Секција
Комитерне, али без већег успеха. Била је лишена масовне подршке и без утицаја на пол.
живот СХС
нап: на Сплитском пленуму 1935 г. КПЈ мења ову одлуку и прихвата очување YУ
Сходно овој одлуци IV Конгреса КПЈ у Дрездену, КПЈ је позвала народ на устанак 1929
г. (за време шестојануарске диктатуре) али одзив је био слаб. Ситуацију је искористио
краљ Александар да растури КПЈ – убијен секретар Ђуро Ђаковић, организација партије је
разбијена а ЦК КПЈ је 1930 г. напустио замљу и отишао у Беч.
- након убиства Ђуре Ђаковића, за генералног секретара бива изабран Милан Горкић
(право име Јосип Чижински) који ће 1937 г. страдати у Стаљиновим чисткама у Москви те
га замењује Јосип Броз.
- 1937 г. Броз је као ОТО изабран за ген.сек. КПЈ у Паризу па потом, без знања и
допуштења Коминтерне, одлази у Jугу да осигура вођење партијом и формира привремено
руководство КПЈ у земљи. Крајем 1938 г. ген.сек. Коминтерне Георги Димитров је
потврдио Брозов избор за ген.сек. КПЈ и његову организациону шему КПЈ у YУ. (Значи
Броз је 1937 г. изабран за ген.сек.КПЈ али без знања Коминтерне, потом је отишао у YУ да
осигура своју позицију у земљи па потом 1938. одлази у Моксву где денунцира своје
другове, изражава безпоговорну приврженост Стаљину и Коминтерни, успева да осигура
опстанак КПЈ (јер је Коминтерна,након Горкићеве елиминације, хтела да елиминише и
КПЈ) те крајем 1938. успева да издејствује подршку Георги Димитрова за ген.сек.КПЈ).
- априлски рат је затекао Броза у Зегребу → ЦК КПЈ је осудио формирање НДХ, одлучио
да се пружи отпор агресорима и да се формира Војни комитет на челу са Брозом.
- 1.маја Броз је, у прогласу ЦК КПЈ, позвао народ на отпор окупатору а 8.маја је прешао из
Загреба у Београд.
- Све до немачког напада на СССР 22.јуна 1941. КПЈ је декларативно била за устанак на
оружје али не и конкретно; но када се десио напад Немаца на СССР, КПЈ је одлучио да
дигне устанак; почело је формирање Народних одреда а Војни Комитет је преименован у
Главни штаб НОПОЈ на челу са Брозом. Када је Ж.Ј.-Шпанац 7.јула убио два српска
жандарма, КПЈ је то искористила те је тај датум прогласила као почетак устанка у Србији
(почетак комунистичког устанка).
На челу делегације је био Пашић, делегати су били Tрумбић, Веснић, већи број
стручњака и саветника. На првом пленарном заседању делегација Кр. СХС је
поздрављена као делегација Краљевине Србије, дакле ускраћено је формално признање
нове државе, иако је делегацијама Пољске и ЧСР признат статус државних делегација.
При свим комбинацијама Румунија је хтела да се осигура од СССР, која се није мирила
са губитком Бесарабије, и Бугарске због Добруџе.
МА је у почетку била ланац билатералних уговора који повезују три државе. На самом
почетку она није настала као инструмент фр. политике у Подунављу, што је касније
постала.
1932. МА је постала званична организација, савез три државе, јер је донесен Статут.
Њена политика се поклапала са политиком Фр у средњој Европи. Тако је МА била против
Царинске уније Аустрије и Немачке, као и против стварања Подунавске конфедерације.
1933. потписан је у Женеви Пакт о организацији МА, управни орган савеза чине МИП
држава чланица или посебно именованих делегата. Он се састаје минимум 3x годишње.
Председник је из државе у којој се одржава заседање, а оне се мењају по реду. Одлуке се
доносе једногласно. Пакте је предвидјао и привредни савет. Савез се мора руководити
одлукама Друштва Народа.
Када је Фр 1933. почела да мења став према СССР, због оживљавања ревизионизма у
Немачкој, ЧРС и Румунија су признали СССР и успоставили дипл. односе са њом, док је
југословенска влада то одбила. Мала атанта је представљала регионални савез у који су
ушле Чехословачка, Румунија и Краљевина Југославија. Румунија и Југославија биле су
заинтересоване да сузбију бугарски ревизионизам, а заједно са Чехословачком да спрече
Мађарску да измени Тријанонски уговор. Прво су између ове три земље склопљени
билетерални одбрамбени уговори. Напокон, 1933. године у Женеви образован је Стални
савет Мале атанте.
У међувремену, Мала атанта је изгубила сваки значај. Чехословачка је ступила у савез са
СССР, јер се бојала немачког припајања Аустрије. Румунија и Југославија пак биле су
спремне прихватити Аншлус (припајање) радије него да се у Подунављу поново успостави
династија Хабсбурга. Француска је покушала обновити Малу атанту, али у томе није
успела.
Године 1927. Краљевина СХС и Француска склопиле су један уговор пријатељства и мира.
Међутим, ове две земље никада нису потписале какву војну конвенцију. До
размимоилажења је долазило око питања Италије. Француска је у Италији видела могућег
савезника против Немачке, а Краљевина СХС, тј. Југославија је Италију сматрала за
вечног непријатеља.
Јула 1920. дошло је до великих инцидената и крвавих сукоба у Ријеци и Сплиту, када је
убијен кдт. једног италијанског брода, услед чега је уследило чишћење југословена из
Трста, Истре, Ријеке, Задра. рат је био на корак. Ипак преговори су настављени у Рапалу.
Под притиском Фр и ВБ ( Вилсон је пртрпео изборни пораз, позицију СХС оптеретио је
исход плебициста у зони ''А'' Корушке, изнад свега тежак унутрашњи положај), а
неспремна за сукоб са Италијом, Кр. СХС је потписала Рапалски уговор нов.1920. Италија
је постигла више него што је тражила у завршним преговорима. Добила је целу Истру,
Задар, Црес, Лошињ, Ластово, око 500 000 Словенаца и Хрвата се нашло ван СХС. Ријека
је проглашена независном државом. Уговор су потписали МСП Трумбић и Сфорца.
Краљ и Пашић су изнад свега желели добре односе са Италијом. Како би се што пре
повукле ит.трупе из Далмације и хрватског приморја ( треће зоне ), били су спремни на
уступке. пашић је прихватио посредовање ВБ и Фр, након краћих преговора потписане су
Сантамаргаретске конвенције у Риму, окт.1922. Оне су се односиле на разграничење у
заледју Задра, евакуацију ит.трупа, железничку везу Ријке и Заледја СХС, разграничење
Ријеке и СХС.
Али већ авг.1923. Дуче је изјавио да су преговори јалови, а у Ријеци је поставио војног
гувернера са пуном влашћу. Александар и МИП Ничић су били склони нагодби у циљу
зближења, поведени су директни преговори у Бг. У Риму су 1924. потписани Римски
уговори ( Пашић, Ничић - Мусолини ). Осим економских и верских, регулисано је и
питање Ријеке, која је припала Италији ( yу. мањини у њој, као и Италијанима у
Далмацији гарантована су сва права ).
Александра највише плашио Први тирански пакт крајем 1926, између Италије и Албаније
о безбедности и сарадњи, којим је Албанија дошла под протекторат Италије. Италија је
показала непријатељство, Македонија је била угрожена. Ничић је поднео оставку, заменио
га је Војислав Маринковић који је са Фр потписао Уговор о Пријатељству, тј. о очувању
версајског поретка - 1927. Мусолини је одмах закључио Други тирански пакт о
одбрамбеном савезу.
Тада започињу две акције, једну води сам краљ, а другу министар Маринковић, у тајности.
1930. два МИП ( Гранди и Маринковић ) срели су се у Женеви, где је Гранди отворено
рекао да Југа мора да се одлучи између Ит и Фр, такодје му је ставио до знања да Ит
подржава хрватске и црногорске сепаратисте и албанске, бугарске и мађарске
ревизионисте и да ће то наставити ако Југа остане француска марионета. На следећем
састанку Маринкович је рекао да Југа не би могла остати неутрална ако Ит нападне Фр,
али би се Југа и Ит могле обавезати на неутралност, ако би нека трећа сила напала Фр или
Југу. Намера је очигледна јер нико не би напао Југа без италијанске помоћи. Албанија је
била главно питање, јер Александар није дозвољавао никакво слање војске у Албанију,
сматрао је да она треба да остане независна, и ако удје ит.војска у Албанију ући ће и
yу.војска, а то би изазвало рат. Није само Маринковић дуго преговарао са Грандијем, већ
је краљ успоставио и своје контакте, преко једног италијанског декоратера који је дошао
да уреди двор на Дедињу, а био је Мусолинијев човек. Све што је краљ говорио њему,
говорио је Мусолинију, а истицао је потребу нагодбе и добрих односа. Италија је
наставила да подржава све антиyу снаге ( 1932. упад усташке групе под Велебит који је
требало да изазове устанак ). Албанија је остала најосетљивије питање, јер Ал није
допуштала да она постане мостобран за продор Ит на Балкан. И кад су то преговори
показали, дошло је до велебитског устанка и Оребовог покушаја атентата на краља
Александра 1933. у Зг.
После Ал убиства, односи ове две земље су били на најнижој тачки. На наговор Фр Југа
није тужила Италију, већ само Мађарску. Фр је тежила зближавању са Италијом 1934/35.
зарад окруживања Немачке. С тим у вези Фр је инсистирала да Стојадиновић побољша
односе са Италијом, 1935. Стојадиновић је потписао Трговинску уговор са Италијом. И
Хитлер је упућивао на ту сарадњу, гооврећи да Југа треба дати повластице, како би се
отргла Фр утицају и како би признала нови европски поредак. Стојадиновић је на
преговорима поставио питања о Албанији, сепаратистима, гаранцијама граница, забрана
сваке антиyу делатности. На тај начин је Стојадиновић решавао и унутрашње и спољашње
питање. 1937. Ћано и Стојадиновић су потписали Београдске уговоре. Орочени на 5 г, а
тајно ће се потврдјивати сваке године. Усмено је гарантована независност Албаније (
дакле није била у уговору ).
Хоптнер пише да је овај пакт штитио границе балканских држава од агресије неке друге
балканске државе, али не и од напада неке изванбалканске силе. Дакле, пакт је био уперен
против бугарског ревизионизма, али не и против Италије. Треба имати на уму да је савез
био отворен и за Бугарску, али је Бугарска одбила да му приступи.
Немачка је радила на томе да Југославију преведе на страну Тројног пакта, дакле мирним
путем, имајући у виду пре свега почетак кампање на истоку и резерве сировина и хране.
Генерал Јодл је говорио да се Хитлер према Југославији понаша као према «примадони».
Но, после пада Стојадиновића, Немци нису веровали ни једном другом југословенском
политичару. За разлику од других великих сила, Немачка је била уверена у снагу
југословенске војске, због њеног српског језгра, што само по себи говори о Хитлеровом
комплексу из I светског рата. Но, с друге стране, Немци су имали сазнања о
дезинтегративним снагама унутар саме земље.
Када је у Београду 20.марта 1941. одлучено да се приступи Тројном пакту, под немачким
притиском, британска страна се одлучила на крајње средство – покретање механизма
државног удара. Британски радио је започео невиђен пропагандни притисак. Черчил је
22.марта 1941. стављао до знања Цветковићу да је пораз Хитлера сигуран. Опоменуо је да
ће пропаст Југославије бити сигурна ако почини злочин Бугарске и постане саучесник у
покушају убиства Грчке. Суочен са обостраним притиском (од којих је немачки био
реалнији) кнез се одлучио за приступање Тројном пакту. Добивши за то сагласност
Крунског савета, Драгиша Цветковић и Алсксандар Цинцар-Марковић потписали су
25.марта 1941. у Бечу, у дворцу Белверде, Протокол о приступању Југославије Тројном
пакту. Поред тог Протокола, југословенској влади су упућене и три ноте, којима није дат
публицитет, како се неби изазвала озлојеђеност других чланова Осовине због уступака
датих Југославији. Немци су се првом нотом обавезали да ће приликом утврђивања
граница на Балкану узети у обзир интерес Југославије за успостављањем територијалне
везе са Егејским морем и проширити њен суверенитет на град и луку Солун. У другој
тајној ноти немачка влада је потврдила своју одлуку да заувек поштује суверенитет и
територијални интегритет Југославије, а владе Осовине обавезале су се да за време рата
траже од краљевине дозволу за пролаз и превоз трупа преко југословенске територије.
Трећом нотом Немачка и Италија јамчиле су југословенској влади да од ње неће захтевати
војну помоћ. (Немци нису имали обичај у ово време да се држе својих обавеза). При
потписивању Тројног пакта, оставку су поднели министри Срђан Будисављевић, Бранко
Чубриловић и Михаило Константиновић.
Овим чином пуча Британци су били највише одушевљени. Черчил је патетично изјавио да
је Југославија најзад нашла «своју душу», а пуч је поздравио и председник Рузвелт. Дакле,
Британија је била сама у рату са Немцима тако да је била заинтересована да се ратни
пожар прошири и Немци што дуже спрече да овладају Балканом. Но, за разлику од
Немаца, Британци нису имали илузије о снази југословенске војске, суочени са сазнањима
из прве руке. Ту филозофију жртвовања кнез је приписивао на рачун британског
«колонијалног менталитета». Кнез није био вољан да уђе у рат и жртвује Југославију
британским интересима. Ни једна велика сила није била за неутралност Југославије. Једне
су тежиле да је увуку у круг свог утицаја мирним путем (Немачка) а друге да је задрже ван
фашистичке орбите по цену рата, али без ефективне помоћи (Британија и САД).
Што се тиче Мачека, он је у овој крзи подржавао кнеза, заједно са Цветковићем, који је
био без већег утицаја у Србији, а нарочито Југославији. Мачеково држање је било у
почетку неодлучно. Он је такође почео да губи позицију неприкосновнеог првака
хрватског националног покрета, јер је ХСС све више нагињала еxтремној десници.
Касније, када је успостављена НДХ многи заступници ХСС прешли су на страну усташа, а
то је учинио и огроман број оних који су били у Градској и Сељачкој заштити. Сам Мачек
се понео противречно: најпре је одбацио захтеве Рибентроповог изасланика да издвоји
Хрватску из Југославије, али већ 10.априла је упутио апел чланству ХСС да се приклони
усташкој власти, чиме је дао легитимитет новој власти, отцепљењу Хрватске и разбијању
Југославије. За Мачека су снаге на сцени после обарања кнеза Павла биле оне снаге које
нису никад прихватиле споразум из 1939.године.
На 27.март Хитлер је реаговао крајње одлучно, без оклевања. Преврат у Београду Хитлер
је дочекао у стању безграничног беса, озлојеђености и осветољубивости. Када је сазнао за
догађај, веровао је да је реч «о шали». Рибентроп каже «да је био погођен у сам живац»,
да је «добио напад грчевитог беса од кога се тренутно губи моћ размишљања». Веровао је,
као што су га обавештавали и немачки дипломати, да су догађаји у YУ-и имали изразкито
српско обележје. После доношења одлуке за напад на Југославију Хитлер је сазвао
конференцију својих најближих сарадника (маршал Геринг, Вилхелм Кајтел, Алфред
Јодл...). Хитлер је сматрао да је веома важно да се војничка победа оствари «муњевитом
брзином», чиме би се Турци уплашили, а Хрвати ступили на њихову страну. Операција
Барбароса је одложена за четири а касније за пет недеља (од 15.маја до 22.јуна). Операција
Марита је требало да отпочне што раније и са ограниченим циљем: да се освоји грчка
Тракија и Солунско поље; да се из Софије надире у правцу Ниша и даље ка Београду; све
у координацији са нападом с простора око Граца и Клагенфурта. Италијани је требало да
из Истре са армијом «По» осигуравају немачки десни бок. Ваздухопловству је намењено
да узастопним нападима разори главни град – Београд. Оперативно одељење немачке
Врховне команде је израдило Директиву 25 за напад на Југославију (или – Хитлеров план
25 против Југославије). Југословенски ратни план је носио назив Р-41. О својим намерама
Хитлер је обавестио Италију, Мађарску и Бугарску, рачунајући на њихову помоћ.
Рачунало се и на Павелића, ког је Дуче 28.марта 1941. примио у приватној вили Торлонија
и обећао му да ће признати његову владу у Хрватској, док је тзв.«поглавник» потврдио
своје обавезе према Италији. На основу упутстава Гебелсовог министарства пропаганде,
немачка штампа је инструисана да оптужује Србе за прогон мањина и да истиче
антисрпска осећања Хрвата и осталих народа. За непријатеља је проглашена искључиво
«српска војска». Немци су подјаривали националне страсти у Југославији, стављајући до
знања да њихова војска не долази као непријатељ Хрвата, Босанаца и Македонаца већ
жели да их заштити, спречавајући «српске шовинисте» да их баце у рат за британске
интересе.
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. Детињство је провео у Црној Гори, а
основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт
Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.
Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов
старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији
дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као
што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра
Живковића, којима није одговорала импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност
склона инцидентима. Принц Александар је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса и
због тога је имао стомачне проблеме до краја свог живота. Као престолонаследник, принц
Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун
са Турском.
Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру 6.
јануара 1929. године (позната као шестојануарска диктатура) и укинуо устав
доношењем Закона о краљевској власти и врховној државној управи. Део посланика
Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку
организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3. октобра донео Закон
о називу и подели Краљевине на управна подручја и тиме преименовао државу у
Краљевина Југославија, а уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује
државну управу стварајући девет бановина и град Београд. Уверен да ће се државна криза
трајно решити тек стварањем југословенске нације, краљ Александар I је покушао да тај
циљ оствари спровођењем политике тзв. „интегралног југословенства“, која се показала
као неуспешна.
Демаркациона линија између Италије и Немачке је тек утврђена маја 1941. Немци су
анектирали Доњу Штајерску, Горењску и део Корушке. Становништво је или
германизовано или исељено а употреба словеначког језика је била забрањена. Део
Словеније који је припао Италији је припојен и назван „Љубљанска покрајина“. Италија је
била много блажа од Немаца јер је Мусолини тако наредио. Становништво није подлегало
војној обавези. Словеначки језик није забрањиван само је додат Италијански језик у
средњим школама. Мађари су добили Бачку, Барању и Међумурје док је Банат због сукоба
Мађарске и Румуније остао под Немцима а номинално ће бити укључен у Недићев
апарат.Мађарска је прво увела војну управу али је средином августа већ заменила
цивилном. Протеривани су Србиј који су се доселили после 1918. Бугарска је добила већи
део Македоније, југоисточну Србију са врањским и пиротским округом, Охрид и део
Косова а доведени су одмах учитељи и попови ради бугаризације. НДХ је формирана на
простору Хрватске, БиХ, а Италији је припала Далмација, док је обала од Сплита до испод
Дубровника и Брач и Хвар су остали НДХ а октобра је добила и источни Срем. Велика
Албанија под протекторатом је добила Западну Македонију, КиМ сем четири среза који су
припали Бугарима, Плав, Рожаје и Гусиње. Боку су анектирали Италијани а Црна Гора је
сведена на Бјелопољски и Пљеваљски срез. Централна Србија, Банат, Нови Пазар и
Косовско-митровачки округ као и рудник Трепча су били директно под Немцима.
Krajem aprila se našao na čelu Saveta komesara tj. komesarske vlade koju su postavili Nemci.
Aćimović je već juna meseca, ne shvatajući stvarni položaj Srbije sačinio memorandum
zapovedniku generalu Šrederu tražeći da u sastav nove srbije uđu Kosovo i Skoplje, Crna Gora,
deo Sandžaka, Hrvatske i Bosne. Naravno da Nemci nisu hteli za ovo ni da čuju.
U toku avgusta meseca Nemci su sa Komesarskom upravom sačinili Apel Srpskom narodu koji
je trebalo da potpišu svi viđeni intelektualci u tadašnjoj Srbiji kojim se osuđuju komunističke
akcije.Pored nekoliko stotina koji to jesu uradili što por prisilom, a što iz uverenja bilo je i onih
koji su to izbegli, među njima su bili Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Miloš Đurić i drugi. To je bio
poslednji veći akt Aćimovićeve vlade koja će trajati do kraja avgusta 1941. godine. Epilog ove
vlade je bio neslavan, nije uspela da umiri ustanički pokret i pacifikuje Srbiju i tako posluži
Nemačkom okupatoru.
40. Ustanci
Posle obaranja vlade Dragiše Cvetkovića, svrgavanja Namesništva i proglašenja kralja Petra II
Karađorđevića punoletnim u noći 26. i 27.03. 1941. godine, Kraljevim Ukazom obrazovana je
koncentraciona vlada sa predsednikom Dušanom Simovićem na čelu.
Nakon bombardovanja Beograda, 6.04.1941. godine vlada Dušana Simovića povukla se u
unutrašnjost zemlje. U toku povlačenja održala je sednice u Užicu, Sevojnu i na Palama, a
15.04.1941. sa nikšićkog aerodroma, zajedno sa kraljem, napustila je zemlju i otišla u Grčku, a
zatim preko Egipta u Jerusalim.
Vlada, odnosno Ministarski savet u izbeglištvu, delovala je u okviru prava i dužnosti utvrđenih
Ustavom Kraljevine Jugoslavije od 3.03.1931.
U radu vlade Dušana Simovića u Londonu bili su izraženi sukobi izazvani pokoljima Srba u
NDH, što je dovelo do kolektivne ostavke svih ministara. Ministar Juraj Krnjević nije hteo da
prihvati vesti o masakrima Srba smatrajući da je to samo propaganda. Na kraju je I Kairska afera
dovela do raspada vlade jer su mladi oficiri okupljeni oko brace Knežević bili protiv
rukovodjenja vojskom Generala Simovića i Mirkovića, koja je malobrojna bila u Kairu.
11.januara 1942. mandat za sastav nove vlade kralj je poverio Slobodanu Jovanoviću. Za to
vreme Draža Mihailović je bio postavljen za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića i
obrazovan je vojni kabinet na čijem čelu je bio pučista Živan Knežević i njegov brat ministar
dvora Radoje Knežević. Oni su bii siva eminencija koja se mešala u rad vlade usled neiskustva
Slobodana Jovanovića a takođe su uticali i na mladog kralja.Stvoren je informativni centar u
Njujorku sa Savom Kosanovičem i Ivanom Šubašićem koji su propagirali jugoslovenstvo i
sveopštu borbu protiv fašizma i time doprineli potapanju Mihailovića.Kriza vlade Slobodana
Jovanovića izazvana je nezadovoljstvom više članova spoljnom politikom Momčila Ninčića.
Članovi vlade su podneli kolektivnu ostavku, nakon čega je usledilo obrazovanje nove, druge
vlade Slobodana Jovanovića 2.01.1943.
Druga vlada Slobodana Jovanovića delovala je do 26.06.1943, nakon čega je formirana nova
koaliciona vlada Miloša Trifunovića. Ona se nije dugo održala, a nakon njene ostavke kralj
obrazuje, 10.07.1943, tzv. činovničku vladu, sa Božidarom Purićem na čelu. Krajem septembra
1943, deo vlade sa kraljem prelazi u Kairo.
Немци појачавају репресалије августа 1944. године. Страдало је око 1000 талаца.
Стрељало се и вешало на Теразијама, Ужицу, Мачви,Крагујевцу итд. Генерал Беме је
тражио од казнених експедиција да буду сурове. 21. октобра 1941. Немци су уз помоћ
љотићеваца стрељали 2300 лица. У Београду је крајем октобра страдало 2200 Јевреја и
Рома. Такође је у Краљеву страдало неколико хиљада грађана. Одмазда је била 100 за
једног убијеног Немца а 50 за рањеног по Хитлеровој одлуци о сузбијању комуниста од
августа месеца 1941. Почетком јула је формиран логор за родољубе на Бањици на чијем је
челу био Вујковић а на челу немачке управе Кригер. На Сајмишту је стрељано око 80 000
људи за време рата. У Нишу је био познат логор на „Црвеном крсту“. У логору на
Сајмишту су убијени Јевреји све до њиховог чишћења маја 1942. Немачки репресивни
апарат се ослањао на Београдску специјалну полицију на чијем је челу био Илија Паранос
и чувени 4. антикомунистички одсек. Свом овом акцијом је руководио Драги Јовановић
који је био управник града а једно време је имао статус у рангу министра. У току рата
било је више „провала“ комунистичких организација које су остале у градовима као једине
после јесени 1941. Чувена је била мартовска провала 1943.
У првој години рата у неким крајевима Југославије, НОО-и су били претежно органи у
сврху борбе, како би снагама Народноослободилачког покрета обезбедили потребна
материјална средства за успешно вођење ослободилачке борбе и називани су привремени
народноослободилачки одбори. У крајевима где је оружани устанак од самог почетка
добио шире размере, НОО-и су били и органи борбе и нова народна власт, коју је народ
бирао. У фебруару 1942. године Врховни штаб НОП за време боравка у Фочи објавио је
прописе о НОО-има под називом „Задаци и устројство народноослободилачких одбора“ и
„Објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у ослобођеним крајевима“,
познатим и као Фочански прописи. Тим прописима НОО-и су проглашени за сталне
органе власти. Народноослободилачки одбори су били подељени на сеоске, општинске,
среске, окружне, обласне и главне. У Србији је 17. новембра 1941. године основан Главни
НОО за Србију да би у новембру 1944. године прерастао у Антифашистичку скупштину
народног ослобођења Србије. НОО-и су били власт која је регулисала односе, изграђивала
свакодневни живот на ослобођеним и полуослобођеним територијама и учествовала у
решавању проблемаНазив НОО задржан је све до објављивања Закона о народним
одборима 1946. године.
47.Лева скретања
Након пораза у Србији партизанске јединице су се сусреле са још два пораза крајем
децембра у Пљевљима и Сјеници. Партизанске јединице из Санџака и Србије су
ослободиле Нову Варош 4. децембра 1941. која је постала центар слободне територије све
до фебруара 1942. ЦК КПЈ је децембра одлучио да пређе на „другу етапу“ борбе. Под
утиском совјетске контраофанзиве пред Москвом и четничком издајом, Тито је издао
наређење Благоју Нешковићу секретару Покрајинског комитета, да никако не смеју
постојати паралелни облици власти и да се треба обрачунати са четницима јер је дошао
тренутак за уништење класног непријатеља пред долазак Совјета. Дужност спровођења
ове нове линије у Новој Вароши је поверена Миловану Ђиласу члану политбироа.
Долазило је до масовних ликвидација без суда и партијских одобрења, произвољно. У
Колашину су настајала „псећа гробља“ од оних који су проглашени
петоколонашима,англофилима или кулацима а такође и у Херцеговини. Ово је добро
дошло четницима који су се тада побунили у области Васојевића.Линија класног
заоштравања је напуштена априла 1942. услед критике Москве.
48.АВНОЈ
Друго заседање је одржано 29/30. новембра 1943 у Јајцу. Овог пута нису присуствовали
само Македонци. Одлучено је да ће Југославија бити федерална држава. АВНОЈ је
конституисан као једнодомно скупштинско тело. Председник НКОЈ-а је постао маршал
Тито. Председник АВНОЈ-а је био др Рибар који је изнео реферат на почетку заседања о
Влади и краљу се забрањује повратак у земљу кад ће народ одлучити шта жели.
Након неуспелог десанта на Дрвар 25. маја 1944. Тито је одлетео у Италију па на Вис где
је успоставио Врховни штаб. Британија је радила на зближавању Тита и краља Петра.
Проблем је био Петров повратак коме је он забрањен до завршетка рата на другом
заседању АВНОЈ-а. Још му је забрањено и вршење било какве дужности. Зато су Британци
оборили владу Божидара Пурића. 1.јуна 1944. је формирана влада на челу са Иваном
Шубашићем у којој је избачен ДМ. Шубашић путује на Вис код Тита а разговори су текли
од 14. до 16. јуна, како са Титом тако и са осталим члановима НКОЈ-а. Одбачен је захтев
Шубашића да два члана НКОЈ-а уђу у краљевску владу и да Петар буде проглашен за
врховног команданта. Шубашић се обавезао да ће његова влада признати тековине НОП-а
и НОВЈ и АВНОЈ, осудити издајнике. Ипак су у краљевску владу ушле присталице НОП-а
Марушић и Вукосављевић али не као представници НОП-а већ као угледне личности
присталице НОП-а. Договорено је и да ће после рата народ одлучити о уређењу земље у
коме ће живети. Као резултат ових разговора 16. јуна је настао „Вишки споразум“ . Овим
је Шубашићева влада постала представништво АВНОЈ-а и НКОЈ-а у иностранству.
Јануара 1945 Петар је извео Салонски удар којим је сменио Шубашића. Али су се Черчил,
Рузвелт и Стаљин договорили фебруара на Јалти договорили да ће бити примењен
споразум Тито-Шубашић.
Због савезништва са Енглезима, Стаљин је дуго оклевао да пружи помоћ Титу јер није
хтео да због њега поквари односе. Чак је преко Коминтерне критиковано оснивање Прве
пролетерске ударне бригаде у Руду 22. децембра 1941. Критиковано је и стављање
обележја на униформе а поготово улазак у такозвану другу фазу револуције. То је
поновљено и августа месеца 1942. када је преко Димитрова поручено Титу по други пут да
избаци придев пролетерска из имена бригада. Међутим већ новембра 1942. Совјетска
влада је протествовала код Јовановића зашто се ДМ бори са заједно са Италијанима и да
би требало послати совјетску мисију код ДМ што је одбијено. Још од Првог заседања
АВНОЈ-а Димитров је саветовао Тита да не би требало стварати паралелну владу са оном
у Лондону, а такође не би требало помињати републику. Међутим од Техерана новембра
1943 све се променило те је Стаљин променио курс кретања. Фебруара 1944. стигла је
совјетска мисија на челу са генералом Корњејевим. Од марта месеца исте године Ђилас и
генерал Терзић су се већ налазили у Москви ради договарања помоћи Југославији.
Септембра 1944. Тито ће отпутовати у Москву. Прво путовање ван земље му је било у
Италију на састанак са Черчилом августа 1944. Претпоставља се да је у Москви било речи
о признању нове државе, и уласку Црвене армије у Југославију и пружању помоћи. Још
увек је Стаљин наговарао Тита да се не одбацује краљ и да се формира влада са
Шубашићем на челу. Октобра јединице 3. Украјинског фронта под Толбухином су ушле у
Југославију. Команданти Дм су покушали да ово искористе и да ухвате везу са Совјетима
као код „ослобађања“ Крушевца али им то није успело. 20. октобра је ослобођен Београд.
Донете су одлуке о формирању судова за издају и судова за издају националне части како
и комисије за испитивање ратних злочина.
Unutrašnji protivnici DFJ su pokušavali da se legalizuju, ali su oni mogli opstati samo u onoj
meri u kojoj su bili spolja podržani, a na drugoj strani koliko je vladajući subjekt u Jugoslaviji
bio spreman da im izađe u susret iz privremenih međunarodnih obzira. Konstanta je da je
jugoslovenska kontrarevolucija oduvek bila zavisna od stranog pokrovitelja
U završnoj fazi Drugog svetskog rata stvorena je Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) 1 , a
osnivačka skupština je održana u San Francisku od aprila do juna 1945. godine. Osnivačkoj
skupštini je prisustvovao predstavnik 51 države, a među njima i Demokratske Federativne
Jugoslavije. Jugoslavija je učestvovala u utemeljivanju OUN. U predlogu Privremene vlade DFJ
Privremenoj narodnoj skupštini za ozakonjenje Povelje Ujedinjenih nacija i Statuta
Međunarodnog suda pravde od 23. avgusta 1945, rečeno je da su ciljevi kojima Organizacija
ujedinjenih nacija teži „ciljevi za koje su i naši narodi, tokom ovog rata, založili svoje najbolje
snage i u kojima i oni gledaju najbolju garanciju za održanje mira i bezbednosti i izgradnju bolje
i srećne privredne i socijalne budućnosti svoje i celokupnog čovečanstva". (Jugoslavija je u OUN
1945—1948. podržavala SSSR, veliku svetsku silu, ideološki najbližu, na koju se i međunarodno
bila oslonila; silu koja je u OUN imala i pravo veta. Zavisno od držanja SSSR-a prema OUN,
Jugoslavija je pokazivala izvesnu uzdržanost prema OUN, shvatajući posle 1948. suštinski
1
Vrata za konferenciju u San Franciskuotvorena su sporazumom postignutim u Jalti. Staljin je odustao od insistiranja
na jednoglasnosti velikih sila po svim pitanjima u Savetu bezbednosti OUN, ograničavajući tu jednoglasnost samo
na suštinska pitanja, a Ruzvelt i Cerčil su se saglasili s dodeljivanjem zasebnih mesta Ukrajini i Belorusiji u
Generalnoj Skupštini. Stvaranjem OUN, na osnovi kompromisa vodećih država antifašističke koalicije, sužena je
sfera uticaja velikih sila. Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena u San Francisku, predviđala je jednakost svih država
članica i međunarodne odnose zasnovane na ravnopravnosti i samoopredeljenju naroda. Države su bile dužne da se
uzdržavajuodpretnjisilom i da sporoverešavajumiroljubivo. PremaPovelji OUN, narodi se
nisuudruživalisamoradiočuvanja mira i bezbednosti, već i zbogunapređivanjasocijalnog i ekonomskograzvojasvih.
Ova načelanisumogla da skrijudominantnupozicijuvelikihsila u Ujedinjenimnacijama, zahvaljujućinjihovojvojnoj,
političkoj i ekonomskojmoći, prvenstveno SAD i SSSR-a. Velikesile (SAD, SSSR, Kina, VelikaBritanija i
Francuska) bile su stalničlanoviSavetabezbednosti i uživale pravo veta, što je značilo da se
nijednaodlukanemožedonetibeznjihovesaglasnosti.
značaj ove organizacije u poretku međunarodnih odnosa, iz čega je rezultiralo podržavanje niza
političkih, ekonomskih i socijalnih akcija svetske organizacije.)
DFJ na kraju rata poznaje jednu tešku međunarodnu krizu — tršćansku, ali je ovu — pod
ultimatumom zapadnih saveznika, bez aktivne podrške Staljina, iako se Tito vratio iz Moskve
aprila 1945. sa dosta optimističkih očekivanja — prevazišla na kompromisan način.
Treće zasedanje AVNOJ-a održano je 7. avgusta 1945. godine u Beogradu. Zadatak AVNOJ-a
je bio da pripremi izbore za Ustavotvornu skupštinu. Funkcija Privremene narodne skupštine je
bila priprema za izbore za Ustavotvornu skupštinu, a formirana je po preporuci Krimske (Jaltske)
konferencije. Kao i u kasnijoj Privremenoj narodnoj skupštini, zasedanje AVNOJ-a je prošireno
poslanicima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije koji nisu sarađivali sa okupatorom. Izbori
za Ustavotvornu skupštinu su održani 11. novembra 1945. godine. Na samim izborima je
ubedljivu pobedu odneo Jugoslovenski antifašistički front ili Narodni front (sve antifašističke
snage, ali je suštinu zapravo činila KPJ uz članove Saveza zemljoradnika, Narodne seljačke
stranke, Samostalne demokratske stranke i Jugoslovenske republikanske stranke). Sami izbori su
funkcionisali tako što se moglo glasati za JAF ili za opoziciju. Pravo glasa su imale i žene,
maloletni učesnici NOVJ–a. Ubedljivu pobedu je odneo JAF, sa oko 97%, a 29. novembra 1945.
godine je ukinuta monarhija i proglašena Federativna Narodna Republika Jugoslavija. Petar II i
Karađorđevići su lišeni prava.
Ustav FNRJ donet je 31. januara 1946. godine. Ovim ustavom proglašeno je federativno
uređenje, sa 6 republika i 2 autonomne terotirije (autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna
oblast Kosovo i Metohija). Pitanje federacije je već pre toga bilo rešeno, ali su sada iscrtane
granice (Župa, Vukovar, Vinkovci i Baranja su predati Hrvatskoj ali joj je oduzet deo Zapadnog
Srema). Skupština je imala dva doma: Savezno veće i Veće naroda (delegate koji su slale
republike srazmerno broju stanovnika). Savezna država je imala svoje skupšine i svoja obeležja,
a to sve su imale i republike - svoj grb, teritoriju, zastavu, kao i narodnu skupštinu (koja je
donosila zakone i birala svoje organe vlasti). Spoljna politika, vojska su bile isključivo
prepuštene saveznoj državi. Proglašena je državna svojina, uveden je sistem državne vlasti i
državne uprave. Ustanovljen je princip podele vlasti (savezna, republička, teritorijalna, lokalna)
kao i jedinstvo dva istovetna nivoa vlasti, a i princip demokratskog centralizma čiji je tvorac
Edvard Kardelj. Ustav će osigurati vlast komunistima, ali će usled sukoba sa SSSR-om početi da
se menja. Ustavom iz 1946. godine, pravo glasa su imale i žene, vojnici i nacionalne manjine, a
starosna granica za glasanje je spuštena na 18 godina- ovo je udvostručilo biračko telo od 1921.
godine.
Svi građani su jednaki pred zakonom. Crkva je odvojena od države, a proglašena je sloboda
veroispovesti. Verske škole su sekularizovane.
Nova vlast se po oslobođenju Jugoslavije suočila sa zadatkom obnove zemlje, tj. oporavkom i
podizanjem privrede. Pod obnovom se nije podrazumevalo samo otklanjanje posledica rata, koje
su bile brojne, nego i stvaranje osnova za prelazak na plansku privredu. Stanovništvo je bilo
desetkovano, a materijalna razaranja, posle Poljske i SSSR-a, najveća.
Prioriteti u početnoj fazi obnove bili su prehrana i pomoć nerazvijenih i ratom opustošenih
krajeva. Trebalo je da se poveže cela zemlja u jedinstvenu celinu, stoga je saobraćaj zajedno sa
industrijom i poljoprivredom dobio prvenstno u obnovi, a od njega je zavisio prevoz hrane u
ugrožena područja, uglja i sirovina za industiju, putnika i robe. U prvoj fazi obnove 1944/5. sve
je bilo podređeno frontu (ratna industrija). Na slobodnoj teritoriji se radilo danonoćno na obnovi
pruge Beograd-Zagreb, tako da je već juna 1945. stigao prvi voz iz Zagreba u Zemun. Za obnovu
industrije nedostajali su i stručnjaci i sirovina (poljoprivredne alatke, vučna stoka, seme, mašine),
a u rudarstvu i mehanizaciji stručni kadar, a delimično i ruda.
U drugoj fazi obnove 1945-1947. prešlo se na mirnodopsku privredu, a politički vrh se odlučio
za industrijalizaciju zemlje iako je ona bila agrarna- taj proces je sprovođen na teret sela-
uvedeni su veliki porezi, obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda, maksimiranje cena. Za
industrijalizaciju je bio potreban kapital, kojeg nije bilo, stoga je vlada putem ideologije
obezbedila besplatnu radnu snagu- Omladinske radne akcije, kojima je obećavano „bolje sutra“.
Posebno su opterećivani kulaci, bogati seljaci koji su smatrani klasnim neprijateljima. Otkup
imanja je vršen dobrovoljno, ali ako je bilo potrebe dolazilo je i do fizičke prinude (obavezan
otkup hrane i stoke); parcelisanje imanja je samo pogoršalo stanje u poljoprivredi, kao i
deportovanje Nemaca iz Vojvodine i Slovenije. Nemci su bili uspešni farmeri, a kolonisti iz
planinskim predela i ratom razorenih područja, teško su se snalazili na njihovom mestu. Čak je i
trgovina sputavana administrativnim merama- Zakon protiv špekulacije, maksimirane cene i
zabranjeno skladištenje.
Organizovane su radne akcije (izgradnja pruge Brčko – Banovići – udarnik Alija Sirotanović...)
U periodu obnove nije bilo gotovo nijedne akcije — političke, ekonomske ili kulturno-prosvetne
— u kojoj se Narodni front nije javljao kao organizator ili sprovodnik, popularizator ili
agitaciono-propagandni nosilac.
Prva faza obnove države koja je obuhvatala 1944. i 1945. godinu sa glavnim ciljen centralizacije
i etatizacije privrede, stvorila je uslove za prelazak na plansku privredu. U ovom je KPJ imala
uzor u poljoprivrednoj politici SSSR-a. Godine 1947, u aprilu, Narodna skupština FNRJ je
usvojila Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne privrede Jugoslavije za period od 1947-
1951. godine (izgrađen po uzoru na sovjetske petoljetke).
CK KPJ je očekivao ekonomsku pomoć od SSSR-a, ali do nje nije došlo zbog sukoba sa
Informbiroom. I dalje se čekalo na ratne reparacije Nemačke i Italije, dok je Bugarskoj Tito
otpisao dug. Ipak, besplatna radna snaga je i dalje osnov privrednog uzdizanja- izgradnja 224 km
pruge Šamac-Sarajevo (najveći objekat pretogodišnjeg plana koji su omladinci izgradili za 7
meseci, 1947) ili kroz kamenitu Crnu Goru 56 km prige Nikšić-Titograd. Omladinci su gradili i
fabriku mašina i alatki Ivo Lola Ribar u Železniku 1948. godine. Zakon o petogodišnjem planu je
ovlašćivao i republike, autonomne jedinice i srezove da donose svoje petogodišnje planove.
Mnogo manji je bio ulog u poljoprivredu nego u industriju. Poljoprivreda je dosta unazađena,
kao i trgovina- kapital odlazi na razvoj teške industrije. Nagli porast proizvodnje počinje tek
1953. godine, od puštanja u proizvodnju novih objekata i prestanka blokade sa Istoka- tada se
prešlo na sistem samoupravljanja.
Godine 1944, 20. oktobra oslobođen je Beograd od nemačke okupacije. Crvena armija bila je od
velike pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Komentar koji je Milovan Đilas imao
na ponašanje Crvene armije prilikom oslobođenja, zauvek je zapamćen u SSSR-u.2
Godine 1945, 7. marta formirana je Privremena vlada DFJ, osim Velike Britanije, SSSR je
takođe priznala ovu vladu. Prva zvanična poseta Josipa Broza kao premijera nekog državi bio je
njegov put u Moskvu aprila 1945. godine. Tada je došlo do sklapanja Ugovora o prijateljstvu,
pomoći i saradnji sa SSSR-om, a u Moskvi su sa Josipom Brozom bili i Milovan Đilas i Ivan
Šubašić kao ministar spoljnih poslova Privremene vlade DFJ. Sklapanjem ugovora Jugoslavija je
od SSSR-a očekivala ekonomsku pomoć, kao i pomoć po pitanju granica. Osim toga, prvo
zvanično međunarodno priznanje Jugoslavije je bilo upravo tada, aprila 1945. od strane
Sovjetskog Saveza. Ugovor sa SSSR-om odredio je pravac spoljne politike Jugoslavije ka
socijalističkom svetu. Veza sa SSSR-om bila je i kulturno-prosvetne prirode, Jugoslavija je imala
manjak kadrova svih nivoa, stoga se studenti šalju u SSSR da se obrazuju i koristi se sovjetska
literatura. Sa SSSR-om održavane su i vojne veze i kontakti (kao dolazak sovjetskih trupa u jesen
1944. godine).
Ustav FNRJ koji je donesen 31. januara 1946. godine stvoren je gotovo potpuno po uglednu na
sovjetski Ustav iz 1936. godine. Delegacija Jugoslavije je u Organizaciji Ujedinjenih Nacija u
potpunosti podržavala spoljnopolitičke stavove SSSR-a.
2
Crvena armija se ponašala bahato. Bilo je dosta silovanja, pa čak i ubistava. Staljin je ovo zamerao Đilasu, ali
prilikom Đilasove posete Moskvi 1945-zbog sklapanja Ugovora o prijateljstvu, izglađeni su odnosi.
CK KPJ je redovno izveštavao Moskvu o svom sastavu, kao i o stastavu pokrajinskih i
republičkih komiteta vlade DFJ. Staljin je slavljen i uzdizan u jugoslovenskoj štampi. Jugoslavija
je podržala sovjetsku politiku panslavizma učešćem na Sveslovenskom kongresu decembra
1946. godine u Beogradu.
Zapadne sile su strahovale od izlaska SSSR-a preko Jugoslavije na Jadransko more, pogotovo na
najseverniji deo Jadranske obale, odnosno na Trst. Suprotni interesi Zapada i Jugoslavije otvorili
su Tršćansku krizu maja 1945. godine. Čerčil je pred kraj rata govorio da će biti spuštena
gvozdena zavesa od Baltika do Jadrana/od Šćećina do Trsta. Savet ministara velikih sila (SSSR,
SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska) uspostavljen je na Potsdamskoj konferenciji
jula/avgusta 1945. godine, a prvom zasedanju prisustvovao je Edvard Kardelj. Tada je Kardelj
predložio da Trst dobije status federalne jedinice DFJ. Ugovor koji je doneo Ministarski savet
predvideo je stvaranje STT- Slobodne teritorije Trsta, na čelu sa guvernerom kog će izabrati
Savet bezbenosti UN-a. Saveznici su se i na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine
suprotstavili jugoslovenskim zahtevima prema Italiji, a Sovjetski savez ih je podržao.
Do zahlađenja odnosa između Jugoslavije i SSSR-a postepeno dolazi 1947. godine. Te godine, u
septembru osnovan je Informbiro komunističkih i radničkih partija u Varšavi, kada je Staljin
izrazio želju da sedište Informbiroa bude u Beogradu, gde je održano i prvo zasedanje (decembar
1947). Inforbiro je bio Staljinova želja za kontrolom nad svim komunističkim partijama. Ideja o
Informbirou formalizovana je septembra 1947. godine u Zapadnoj Poljskoj na sedmodnevnom
sastanku komunističkih partija SSSR-a, Jugoslavije, Poljske, Čehoslovačke, Rumunije,
Mađarske, Bugarske, Francuske i Italije. KPJ su na ovom sastanku predstavljali Kardelj i Đilas.
Osnivanje IB-a trebalo je da služi za razmenu mišljenja evropskih komunističkih partija.
Posle tri godine bliske saradnje, Jugoslavija je odlučila da se odupre nasilnom uključivanju u
sovjetski blok. Tih godina dolazi i do blokovske podele i početka Hladnog rata.
Tršćanska kriza, započeta je 3. maja 1945. godine. Zapadne sile nisu mogle dopustiti Sovjetskom
savezu da preko Jugoslavije izadje na severnu obalu Jadrana. Čerčil je pred kraja rata rekao da će
biti spuštena gvozdena zavesa od Baltika do Jadrana/od Šćećina do Trsta. Uprkos tome što je
jugoslovenska armija ušla u Trst 1. maja, pre zapadnih saveznika, novinarska agencija Rojters je
3. maja izdala saopštenje da novozelandska armija okupita Trst i Goricu- time je započeta
Tršćanska kriza. Istog dana je generalštab jugoslovenske armije saopštio da su Trst i Goricu
zauzele jedinice JA i da su novozelanđani ušli na pomenute teritorije bez jugoslovenske
saglasnosti. Ovaj sukob je rešen privremenim sporazumom, 9. maja 1945. godine kada je
predviđeno da sporne teritorije Julijske krajine i zapadne Istre, uključujući i Trst, Pulu i Goricu
budu pod kontrolom savezničkog vrhovnog komandanta sa zadržavanjem simboličkog
kontigenta JA od 2000 vojnika.
Taj dogovor je formalizovan potpisivanjme Sporazuma tri vlade (Jugoslavije, Velike Britanije i
SAD) u Beogradu. Trupe JA su se povukle 12. juna. Čak su i po pitanju Koruške i Štajerske
zapadne sile bile neprijateljski nastrojene prema Jugoslaviji, naročito SAD. SAD nisu htele ni da
predaju ratne zločince Jugoslaviji, čak su ih i štitile. Predat je jedino Milan Nedić, ali ne i Ante
Trumbić i drugi ustaški zločinci, kao ni četnici koje su SAD smatrale svojim saveznicima. Zapad
je o suđenju Dragoljubu Mihailoviću rekao da je namešten proces, sudsko ubistvo, sa čim se
slagao i državni advokat, Dragić Joksimović.
Jugoslavija je bila u lošim odnosima i sa Vatikanom zbog njenog odnosa prema katoličkoj crkvi-
htela je da razbije jedinstvo sveštenika Rimokatoličke, ali i Srpske pravoslavne crkve.
Konferencija mira je održana u Parizu u Luksemburškoj palati i trajala je od 29. jula do 15.
oktobra 1946. godine. Pozvane su bile sve savezničke zemlje koje su učestvovale u ratu, 21
zemalja. Predstavnik Jugoslavije je bio Edvard Kardelj. Saveznici su se na Mirovnoj konferenciji
suprotstavile jugoslovenskim zahtevima prema Italiji, dok ih je SSSR podržao.
Marta 1948. zapadne sile su donele Tripartitnu deklaraciju o Slobodnoj Teritoriji Trsta,
izjašnjavajući se za njeno priključivanje Italiji, revidirajući Ugovor o miru na štetu Jugoslavije.
63. JUGOSLAVIJA I IDEJA BALKANSKE FEDERACIJE
Jugoslavija je imala u početku odlične odnose sa zemljama tkzv. narodne demokratije. Potpisani
su ugovori o bezbednosti sa Poljskom, Čehoslovačkom i Albanijom, a 1947. godine i sa
Mađarskom i Rumunijom. Brozova popularnost je konstantno rasla.
Posle tri i više godina saradnje, Jugoslavije je odlučila da se odupre nasilnom uključenju u
sovjetski blok. Po formulaciji jugoslovenskih komunista, sukob sa IB-om bio je pitanje da li
zemlja može da ide sopstvenim putem socijalističke izgradnje. Sve se svodilo na odbranu
nezavisnosti KPJ, a to je u uslovima partijske države značilo odbranu nezavisnosti Jugoslavije od
SSSR-a. Zbog stalnih napada sa zapada, Jugoslavija će napad IB-a doživeti usamljena.
Informbiro je bio organizovanje Staljinovog imperijalizma jer se nije bavio pitanjem svetske
revolucije već sredjivanjem odnosa u sovjetskoj interesnoj zoni, stoga nije nelogično što nisu
pozvane KP Grčke, Vijetnama i Kine da budu članice IB-a.
Početkom 1948. godine Staljin je preduzeo mere ekonomskog, a zatim i političkog pritiska na
Jugoslaviju. Založio se za brzo stvaranje jugoslovensko-bugarske federacije, kako bi preko
podložne bugarske KP oslabio KPJ- CK KPJ odbija saradnju sa Bugarskom. Staljin kritikuje i
slanje dve divizije JA u Albaniju bez znanja Sovjetskog Saveza.
Na zasedanje IB-a u Bukureštu 1948. godine u avgustu Jugoslavije nije poslala delegate, stoga je
tada donesena Rezolucija o stanju u KPJ, u kojoj je vođstvo stranke (Broz, Đilas, Kardelj i
Ranković) optuženo za neprijateljsko držanje prema Sovjetskom Savezu, ukidanje
unutarpartijske demokratije, kao i za špijuniranje u korist imperijalista Zapada. Glavna optužba
je bila da je KPJ napustila proleterski internacionalizam, a prihvatila buržoaski nacionalizam i
time sprečila formiranje jedinstvenog socijalističkog fronta prema imperijalizmu.
CK KPJ da bi demonstrirao jedinstvo partije doneo je odluku o sazivanju Kongresa partije. Peti
kongres je održan 21-28. jula 1948. godine u Domu Garde u Beogradu. Partije IB-a su
bojkotovale kongres iako su pozvane. Kongres je dao političku podrsku CK KPJ-u u odbrani
nezavisnosti Jugoslavije i time je potvrđeno jedinstvo partije. Na Kongresu je usvojena
Rezolucija o odnosu Komunističke Partije Jugoslavije prema Informbirou, gde su reči IB-a
osuđene kao netačne i nepravedne. Kongres je usvojio i program KPJ prvi od Vukovarskog
kongresa 1920. godine.
Na trećem i poslednjem sastanku IB-a u Budimpešti doneta je Druga rezolucija Informbiroa. Ona
je optuživala vođstvo KPJ, Broza i Rankovića, da su sa buržoaskog nacionalizma prešli na
fašizam. Jugoslavija je predstavljena kao pretnja miru, a to će usloviti raskidanju Ugovora o
prijateljstvu 1949. godine. Godine 1950. Staljin počinje da planira i direktan vojni napad na
Jugoslaviju koji je trebalo da se desi na jesen, a cilj mu nisu bile teritorijalne promene već
obaranje Josipa Broza. Američka intervencija u Južnoj Koreji je pokazala Staljinu da su i
Amerikanci spremni da deluju svuda gde smatraju da im je interes ugrožen, pa do napada na
Jugoslaviju nije došlo iz straha od američke pomoći Brozu.
Kako su godine 1949. i 1950. bile godine velikih gladi, tako je Jugoslavija sve više okretala
Zapadu. Interesi Jugoslavije su bili probijanje ekonomskih i političkih blokada. Do 1949. godine
spoljnopolitička razmena sa SAD i Britanijom premašila je predratnu. Godine 1950. Jugoslavija
je primljena za nestalnog člana Saveta bezbenosti OUN-a.
Staljinovom smrću 1953. godine stvoreni su uslovi za poboljšanje odnosa SSSR-a i Jugoslavije.
Zbog sukoba sa Informbioroom, već unutar partije su nastali problem. Dugo godina je postojao
poseban odnos, što u partiji, a što i u narodu prema SSSR-u, koji je ponekad dobijao mitske
elemente. Počela su hapšenja svih koji su podržavali Staljina. Zatvori su bili na lokacijama:
Bileće, Stara Gradiška, ostrva Uljan, Rabu, Goli Otok i Sv. Grgur. Istaknutiji članovi partije koji
su bili u zatvoru zbog sukoba sa IB su Sreten Žujović i Andrija Hebrang.
Jugoslavija je potom počela da stvara svoj model socijalizma. Godine 1951. završen je
petogodišnji plan koji je trebalo da razvije Jugoslaviju i pre svega njenu industriju, dok je
poljoprivreda u tom periodu nazadovala. Nagli uspon proizvodnje počinje 1953. godine, odnosno
od puštanja u proizvod novih objekata i prestanka blokade sa Istoka. Do tada se već prešlo na
sistem samoupravljanja.
Radnički saveti je trebalo da budu glavni organ samoupravljanja, a u prvoj fazi samoupravljanja
predviđeno je da se oni obrazuju samo u većim državnim preduzećima- na taj način bi državna
preduzeća postala društvena. Đuro Salaj i Boris Kidrič potpisali su uputstvo o osnivanju i radu
radničkih saveta, 23. decembra 1949. godine. Prvi radnički savet stvoren je nekoliko dana
kasnije, 31. decembra, brojao je trinaest članova i formiran je za fabriku cementa Prvoborac u
Solinu kod Splita. U toku 1950. godine radnički saveti su uvedeni u 215 preduzeća.
Samoupravljanje je ozakonjeno 1950. godine kada je Narodna skupština FNRJ donela Osnovni
zakon o radničkom upravljanju preduzećima. Regulisano je pritanje procedure: opšti, neposredni
i tajni izbori za radničke savete i njihove upravne odbore. Izabrano je preko 150 hiljada radnika i
službenika u ove organe. Birokratizam je žigosan kao najveća pretnja socijalizmu. Pozivalo se na
Marksa, Englesa i Lenjina, a Staljin je napadan.
Radnički saveti su imali između 15 i 120 članova, a u malim preduzećima sa manje od 30 ljudi
čitav kolektiv je činio radnički savet. Izborni mandat je trajao godinu dana, što je kasnije
produženo na dve godine. Radnički savet je kao kolektivni organ donosio najvažnije odluke za
preduzeća: pravila, planove, zaključke o poslovanju, birao i opozivao članove upravnog odbora.
Godine 1952. Komunistička partija Jugoslavije je promenila ime u Savez Komunista Jugoslavije,
a Narodni fron je postao Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije.
Sva vlast pripadala je narodu, preko predsavničkih tela, izbora, zborova itd. Najviše
predstavničko telo je Savezna skupština. Ovim promenama napušteni su principi demokratskog
centralizma- princip dihotomije- državna vlasti državna uprava.
Grčka i Turska su 1952. godine stupile u NATO, a iste godine je Jugoslavija postala član Saveta
bezbednosti UN. Naredne godine u Ankari je formiran Balkanski pakt, da bi Bledskim
sporazumom 1954. godine dobio i vojnu dimenziju. On će se veoma brzo raspasti zbog sukoba
Grčke i Turske oko Kipra.
J.V. Dž. Staljin je umro u martu 1953. godine. Već iste godine dolazi to tkzv. otopljavanja u
istočnoj Evropi. Do 1955. godine, svu moć u SSSR je prikupio Nikita Hruščov. On je 1955.
godine došao u Beograd, gde je potpisana Beogradska deklaracija. Ubrzo je raspušten i
Kominform (Informbiro). Naredne godine je Tito posetio Moskvu, pa i Hruščov ponovo
Jugoslaviju. Uspostavljena je ekonomska saradnja. Problem je ponovo izbio nakon pobune u
Mađarskoj 1956. godine jer je Imre Nađ pobegao u Jugoslovensku ambasadu, nakon čega je iz
nje izašao uz garanciju da mu se neće ništa desiti, ali je bio uhapšen i dve godine kasnije ubijen.
Tito je podržao Kadarov socijalizam. Odnosi sa SSSR će se opet pogoršati 1958. godine. Što se
1960 – ih tiče, odnosi su bili srdačni, 1967. godine za vreme Arapsko–Izraelskog rata, gde je
Istočni blok podržavao Arape, ali će se ponovo 1968. godine pogoršati nakon intervencije u
Čehoslovačkoj.
Milovan Đilas je od 1933. član KPJ, a od 1938. bio je izabran u Centralni komitet KPJ. Za vreme
Narodnooslobodilačke borbe, Milovan Đilas je krajem Drugog svetskog rata bio u Moskvi. Može
se reći da je bio pored Tita, Rankovića i Kardelja jedan od najuticajnijih ljudi u partiji. On je
počeo u Borbi 1953. godine da objavljuje sloje članke o najsloženiijm pitanjima partije, njene
reforme i budućeg razvitka, Bilo je 17 članaka koji su izlazili i u listu Nova misao. Naročito je
upečatljiv poslednji članak koji se naziva Anatomija jednog morala. Treći Vandredni plenum je
održan 1954. godine gde je jedna tačka dnevnog reda dobila naziv Slučaj Milovana Đilasa i
pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ. Đilas je kritikovan. U isto vreme je kritikovan i
Vladimir Dedijer, Titov biograf. Milovan Đilas je isključen iz SKJ i lišen svih funkcija. I pored
opomena, on je nastavio kritiku da bi 1956. godine završio i u zatvoru. Poznatije knjige su mu
Nova klasa i analiza komunističkog sistema, Nesavrešno društvo, Razgovori sa Staljinom.
Uslovno rečeno, bio je disident do kraja života.
70. NESVRSTANOST
Kao i svih prethodnih, i na ovaj je najveći uticaj imao Edvard Kardelj. Još 1960. godine je
oformljena izborna komisija. Ustav je donet u aprilu 1963. godine i poznat je kao Povelja
samoupravljanja. Savezna skuptšina nema više dva doma već 5 veća: Savezno veće, Privredno
veće, Prosvetno–kulturno veće, Socijalno–zdravstveno veće i Organizaciono političko. Savezna
skupština je dobila i neka ovlašćenja ranijeg Veća naroda. Uvedena je fukncija potpredsednika
koji je vršio fuknciju kada je predsednik odsutan ili kada ga predsednik ovlasti. On je mogao biti
biran samo jedan put, dok je predsednik mogao biti biran najviše dva puta osim u slučaju Josipa
Broza. Uveden je i ustavni sud i savet federacije koji saziva i imenuje predsetnik republike. Ime
države je promenjeno u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija a republike su dobile
takođe postale socijalističke narodne republike.
Na sednici Izvršnog Komiteta CK SKJ, kojom je predsedavao Broz, juna 1966. godine,
obrazovana je komisija (posebna komisija Izvršnog komiteta CK SKJ) sa zadatkom da ispita rad
Službe državne bezbednosti. Pod vođstvom Krste Crvenkosog (predsednik komisije), Komisija
je podnela izveštaj na plenumu CK KPJ na Brionima 1. jula. Za zloupotrebu službene dužnosti
optuženi su Svetislav Stevanović i Aleksandar Ranković, dotadašnji potpredsednik SFRJ i
sekretar CK SKJ, kao i jedan od trojice najvažnijih ljudi u zemlji. Ranković je smenjen, a
Stevanović izbačen iz CK i SKJ. Ranković je bio odan Brozu, pao je kao žrtva svog stava o
neophodnosti zadržavanja centralizovane federacije. Smena je bila iz političkih motiva, a da je
šokantna priča o prisluškivanju bila dekor za javnost. Ranković je od pada do smrti 1983. živeo
mirno u Dubrovniku i Beogradu ne mešajući se u politiku.
Brionski plenum je naziv za Četvrnu plenarnu sednicu CK SKJ održanu 1. jula 1966. godine u
hotelu Istra na Brionima. Povod za održavanje Brionskog plenuma i smene Rankovića bila je
afera prisluškivanje kada je Tito u svojoj rezidenciji našao aparate za prisluškivanje, za šta je
optužio UDBU i Rankovića.
73. JUGOSLAVIJA I DOGAĐAJI IZ 1968.
Godina 1968. obeležena je studentskim protestima širom Evrope. Dakle događaji koji su
zahvatili i Jugoslaviju juna 1968. godine nisu bili jedinstveni.
Sve je počelo 2. juna 1968. godine, kada je trebalo da bude održna priredba pod nazivom
Karavan prijateljstva. Kako bi i studenti i brigadiri prisustvovali ovom događaju, on je trebalo da
se odvija na otvorenom prostoru u Studentskom gradu. Međutim, usled promene u organizaciji,
Karavan prijateljstva je održan u Sali Radničkog univerziteta, te nije bilo dovoljno mesta za
studente. Nezadovoljna masa studenata krenula je da brigadire i tako je započet opšti metež.
Sukob koji se odigrao na Novom Beogradu na veče 2. juna poslužio je studentima da pokrenu
demonstracije oko svih onih nezadovoljstava koja su već neko vreme ležala duboko u njima.
Bilo je sve više nezaposlenih ljudi, cene su bile sve veće i studenti više nisu imali sigurne
poslove nakon što bi završili fakultete. Njihova solidarnost je bila na strani mnogih radnika koji
su u ovom periodu ostali bez poslova, a isto tako želeli su da se prekine odlazak ljudi u
inostranstvo zarad traženja radnih mesta ili boljih uslova za život.
Najopasniji sukob odigrao se sledećeg dana, 3. juna kod Podvožnjaka na Novom Beogradu.
Studenti su hteli da premeste svoje proteste u sam centar grada i da mirnim demostracijama traže
ispunjenje svojih zahteva. Milicija je presrela studente koji su se uputili ka centru grada i krenuli
su najoštrije da im se suprotstavljaju. Među milicijom su bili i neki od partijskih funkcionera
Veljko Vlahović i Miloš Minić koji su molili studente da se povuku.
Ubrzo su protesti zahvatili i Filozofski fakultet i studenti su bili okupljeni u Kapetan Mišinim
zdanju. Mnogi umetnici, pisci, reditelji, novinari su se pridružili ovim demonstracijama. Na
Filozofskom fakultetu svakog minuta neko je držao govor koji je pokretao masu i održavao veru
u uspeh među mladima. Studente su tada podržavali i Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Stevo
Žigon, Matija Bećković, Desanka Maksimović i mnogi drugi. Štampa je bila cenzurisana, protiv
studenata su kazivane neistine, a časopis Student bio je njihov jedini način da tada iskažu
događaje iz svoje perspektive. Milicija je štitila prilaz svim fakultetima, a ponajviše Filozofskom
fakultetu. Na prozorima Kapetan Mišinog zdanja visili su plakati sa različitim natpisima.
Josip Broz se 9. juna 1968. godine obratio studentima. Rekao im je da je on sasvim uz njih i da
su ovi problemi već neko vreme tema sastanaka Predstavništva i Izvršnog komiteta Centralnog
komiteta SKJ. Kako su studenti nakon Brozovor govora poverovali u svoj uspeh, ispred
Filozofskog fakulteta odigrano je kolo kojem se i sam Broz pridružio.
Rođen je u Kumrovcu 1892. godine, u okolini Zagreba u porodici Franje Broza i Marije
Javoršek. Bio je jedan od sedamnaestoro dece. Završio je osnovnu školu u Kumrovcu, a bravaski
zanat usavršio u Sisku 1910. godine kada je postao član Socijaldemorkatske stranke Hrvatske i
Slavonije. On je 1913. godine služio vojni rok u Beču, a naredne godine je završio i podoficirsku
školu. Učestvovao je 1914. godine na Balkanskom frontu u Srbiji kao austrougarski oficir, ali je
iste godine uhapšen zbog antiratnih stavova i zatvoren u Petrovaradinsku tvrđavu. Naredne
godine je pušten i poslat na Istočni front u Galiciju gde je pao u zarobljeništvo. Do februarske
revolucije je boravio u zarobljeništvu kada je pušten. Tada dolazi u kontakt sa boljševicima i
njihovom literaturom. O učešću u oktobarskoj revoluciji i sve do dolaska u kraljevinu SHS
nemamo puno podataka koji zasigurno odaju poverenju. Po povratku u Kraljevinu SHS učlanio
se u Komunističku partiju Jugoslavije. Radio je u fabrikama u Bjelovaru, Kraljevici i
Smederevskoj palanci do 1927. godine kada je otpušten kao komunistički agitator. Za vreme
šestojanuarske diktature je boravio 5 godina u zatvoru. Nakon toga je izašao i otišao u Beč gde je
uključen u CK KPJ pod pseudonimom Tito. Boravio je i u Moskvi pri Kominterni pod
pseudonimom Valter, a 1936. godine je došao u zemlju ponovo. Nakon smrti Milana Gorhića,
postepeo preuzima vođstvo u Komunističkoj partiji. Imao je 3 braka: Pelagija Belausova 1919-
1936, Herta Has 1939-41 i Jovanka Broz. Period od dolaska na čelo partije do smrti je već manje
više rasvetljen u ostalim pitanjima... umro je 4. maja u Ljubljani 1980. godine. Sahranjen je u
Beogradu.