ENERGIJA I OKRUŽENJE

1 ENERGIJA

Ljudski život nije moguć bez utroška određene količine energije. Unošenjem
hrane čovek obezbeđuje tu minimalno potrebnu energiju ali potrebno je utrošiti energiju i
za pripremanje te hrane kao i za neophodno grejanje stambenih objekata. Dalje je
potrebno potrošiti energiju u poljoprivredi za dobijanje te hrane, za izradu odeće, obuće,
mesta za stanovanje. U razvijenim društvima čovek troši daleko više energije od ovog
životnog minimuma. Tu se misli na komunikacije, transport, osvetljenje, građevinarstvo,
mašine, usluge, ...
Prvi zakon Termodinamike kaže da energija ne može biti uništena, niti stvorena ni
iz čega ali se može pretvarati iz jednog oblika u drugi. Pri sagorevanju goriva hemijska
energija se pretvara u toplotnu, a u nekoj toplotnoj mašini ta toplotna energija se pretvara
u rad. Punjenjem baterije električna energija se pretvara u hemijsku, a zatim trošenjem te
energije, proces ide u obrnutom smeru. Čovek trošeći energiju za svoje potrebe,
transformiše je iz vrednijeg oblika u manje vredan (nepovratni procesi, Drugi zakon
Termodinamike). Od posebnog značaja je da se ta transformacija od fosilnih ili
nuklearnih goriva, obavlja što efikasnije, uz što manje rasipanje energije.
Prema podacima za 1995. godinu svetska potrošnja energije (u vidu korišćene
snage) je iznosila 12,1·1012 W. Što znači da ako je svetska populacija tada brojala 6
milijardi stanovnika, to je 2 kW po stanovniku. SAD troše najviše energije po stanovniku,
što je iste godine iznosilo 13 kW po stanovniku. U svakom slučaju ove cifre predstavljaju
daleko veće iznose od minimalno potrebnih za funkcionisanje ljudskog života (prosečno
oko 120 W).
Sposobnost potrošnje ove količine energije je posledica razvijenih tehnologija,
koje omogućavaju njenu potrošnju angažovanjem relativno malih ljudskih snaga. Fosilna
i nuklearna goriva su iscrpiva i uprkos njihovom sve efikasnijem korišćenju, zemlji preti
njihov nestanak u dolazećim vekovima. Razvoj novih tehnologija korišćenja iscrpivih
izvora energije doprineo je da njihova cena ostane relativno niska u sadašnjem vremenu.
Postoje i obnovljivi izvori energije ali raspoloživi u znatno manjim količinama.
To su solarna energija, energija vetra, vodenih tokova, plime i oseke, biomase. U stvari
ovi vidovi energije su bili poznati od davnina i nekada davno obezbeđivali su čoveku
prevoz, spremanje hrane, ... Savremene tehnologije omogućavaju znatno efikasnije
korišćenje ovih obnovljivih izvora ali oni danas čine manje od 8% ukupne svetske
potrošnje energije. Korišćenje ovih izvora još uvek je (značajno) skuplje od fosilnih i
nuklearnih goriva ali računajući faktor iscrpivosti i zagađenja životne sredine i pravca
kojim svet ide to neće uvek biti tako.
Potrošnja energije se obično deli i računa u okviru četiri (tri) sektora:
industrijskog (proizvodnja dobara, poljoprivreda, ...), transportnog (automobili, kamioni,
avioni, vozovi, brodovi, cevovodi, ...), komercijalnog (usluge, trgovina) i stambenog
(potrošnja energije u objektima za stanovanje). Često se dva poslednja sektora
predstavljaju kao jedan sektor potrošnje energije u zgradama (komercijalni i stambeni
sektor). Godine 1996. u SAD, potrošnja energije po sektorima je bila 36%, 27%, 16% i
21%, respektivno. U Evropi, računajući tri sektora to približno iznosi 30%, 30% i 40%.

1
Daljim raščlanjavanjem može se doći do velikog broja načina potrošnje energije, od kojih
je svaki veoma važan za jednu nacionalnu, kao i za svetsku ekonomiju.
Ključni oblik korišćenja energije, naročito u industrijskom i komercijalnom
sektoru je električna energija. Svet troši 36% od ukupne potrošnje energije u sektoru
proizvodnje električne energije. U SAD je to još izraženije i iznosi 44%. Zajedno sa
transportnim sektorom to iznosi 70% potrošnje energije u SAD. Iz ovog razloga u daljem
tekstu će se posvetiti posebna pažnja proizvodnji električne energije. Danas su još uvek
glavni izvori energije fosilna i nuklearna goriva, koja se vade iz zemlje i njihovo redovno
dopremanje je strateški zadatak za svaku zemlju. Rezerve iscrpivih izvora energije nisu
ravnomerno raspoređena među državama i kontinentima. Zato je u sferi trgovine energija
veoma značajna roba.

1.1 ELEKTRIČNA ENERGIJA

Jasan znak razvoja industrije u dvadesetom veku je bio značajan rast proizvodnje i
potrošnje električne energije. Danas elektroenergetski sektor troši 36% svetske energije
što predstavlja 1,4·1012 W električne snage na godišnjem nivou (pri proizvodnji električne
energije samo se deo korišćene energije pretvara u električnu). U SAD to je 44% ukupne
energije ili 0,4·1012 W električne energije. Električna energija se proizvodi (po pravilu) u
velikim postrojenjima prosečne snage od 100 do 1000 MW. Električna energija se u svetu
proizvodi iz fosilnih (63%) i nuklearnih (17%) goriva. Ostatak čine obnovljivi izvori,
odnosno dominantan izvor je hidroenergija (19%). Proizvodnja električne energije (za
industrijski, transportni, komercijalni i stambeni sektor) je neophodan i ključan uslov za
funkcionisanje, kako razvijenih zemalja, tako i zemalja u razvoju.
Električna energija se troši za osvetljenje, stvaranje mehaničke snage,
klimatizaciju prostora, rad elektronske opreme, ... Praktično, akumulacija elektroenergije
je zanemarljiva (za razliku od akumulacije fosilnih goriva u termoelektranama ili vode u
hidroelektranama), pa se njena potrošnja i proizvodnja dešavaju istovremeno.
Elektrosistem mora biti u stanju da odgovori na trenutne potrebe za strujom, što se
postiže umrežavanjem proizvodnih sistema, pa se prekid u proizvodnji jednog izvora
može nadomestiti drugim.

1.2 ENERGIJA U TRANSPORTU

Transport ljudi, robe i materijala između različitih objekata i odredišta je sastavni

deo aktivnosti savremenih društava. Kopnena, vodena i vazdušna transportna sredstva
pogonjena fosilnim gorivima je osnovni način funkcionisanja ovog sektora. Transportni
sistem zahteva pored sredstava (automobili, kamioni, vozovi, brodovi, avioni, ...) i
infrastrukturu (putevi, pruge, aerodromi, luke, ...). U praksi se najčešće radi o državnom
(javnom) vlasništvu nad infrastrukturom i privatnom vlasništvu nad transportnim
sredstvima. U ekonomskom smislu, najveći transportni sektor čine magistralni putevi i
drumska vozila. Svetom krstari (2000. godina) oko 600 miliona vozila, od kojih 200
miliona se nalazi u SAD. Oko 96% drumskih transportnih sredstava u SAD čine putnički
automobili i laki kamioni. Broj drumskih vozila u svetu i SAD raste po stopi od 2,2% i
1,7% godišnje, respektivno. U Americi se drumska vozila zamenjuju svakih 13 godina,

2
što pruža priliku za stalnim osavremenjivanjem ovog sektora. Transport goriva čine skoro
u celini derivati nafte. U SAD transport troši 70% ukupne potrošnje nafte ili 32%
potrošnje svih fosilnih goriva. Transport autoputevima troši 46% potrošnje nafte ili 21%
potrošnje svih fosilnih goriva. Transportni sistemi su veoma osetljivi na prekide u
snabdevanju uvoznom naftom, kada se prelazi na domaće izvore i rezerve. Za razliku od
nekih stacionarnih korisnika nafte, vozila ne mogu naftu zameniti ugljem ili gasom u
vreme nestašice.
Kako je u svetu i SAD, počev od 1970. velika pažnja posvećena smanjenju
emisije štetnih gasova iz vozila, tako se tehnologije proizvodnje transportnih sredstava
fokusiraju na što efikasnije korišćenje goriva. Udvostručenje efikasnosti potrošnje goriva,
u odnosu na sadašnji nivo (2000.) je tehnički dostižno, uz velika ulaganja u razvoj
proizvođača transportnih sredstava. Automobili najviše obećavaju u razvoju visoko
efikasnih transportnih sredstava sa malom emisijom štetnih gasova (NO x, CO2, SO2,
čestice).

1.3 ENERGIJA KAO KOMFOR

Zbog opšte tražnje za energijom, mogućnošću njenog skladištenja i potrošnje u

različitim oblicima, energija je veoma tražena roba sa cenom koja stalno raste. Na primer
cena nafte na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek je iznosila 15-35 dolara za barel
(159 litara) ili 2-5 $/GJ. Danas (2012.) se cena nafte kreće oko 100 dolara za barel. Ugalj
je po jedinici energije jeftiniji od nafte, dok je prirodni gas skuplji. Razlika u cenama
odražava tražnju i različite troškove eksploatacije, skladištenja i transporta. Rafinisano
nuklearno gorivo je jeftinije od fosilnih goriva. Ugalj je najjeftinije gorivo, posebno
ukoliko se eksploatiše na površinskim kopovima. Jeftin je i po pitanju uskladištenja i
transporta. Problem je njegovo efikasno korišćenje i nivo zagađenja životne sredine. U
SAD se ugalj koristi uglavnom u termoelektranama.
Nafta iako skuplja od uglja (velika tražnja i niz primena) se lakše transportuje
naftovodima ili interkontinentalno, super tankerima. Nafta je gorivo transportnih
sredstava, raznih industrijskih grana, kao opcija zamene uglja u domaćinstvima, ...
Prirodni gas se otežano skladišti i isporučuje interkontinentalno. On ima višu cenu, tražen
je zbog efikasnog korišćenja i najmanjeg zagađenja okoline.
Za razliku od fosilnih i nuklearnih goriva, obnovljivi izvori energije se ne prenose
(osim u obliku električne energije ili biomase). Struja iz hidro izvora je značajan faktor na
svetskom tržištu električne energije. Sintetička goriva kao vodonik, etanol, tečni-naftni
gas se proizvode iz fosilnih goriva (ili biomase). Ova goriva imaju niz prednosti u čistom
i efikasnom sagorevanju ali su uvek skuplja od izvornih materija (po jedinici raspoložive
energije). U narednih 100 godina zalihe fosilnih i nuklearnih goriva biće ozbiljno
umanjene, sakrivene na nepristupačnim mestima.
Jednino dugoročno rešenje se nalazi u nuklearnoj fuziji i obnovljivim izvorima
energije. Nestajanje fosilnih goriva će neminovno učiniti obnovljive izvore energije
ekonomski isplativim.

3
1.4 OKRUŽENJE

Dvadeseti vek, vek ubrzanog industrijskog razvoja ukazao je čovečanstvu na

štetne posledice ljudskih aktivnosti na životnu sredinu. To se pre svega odnosi na
zagađenje vazduha, vode i zemljišta, trajan gubitak različitih vrsta biljaka, životinja i
gljiva, promenu klimatskih uslova emisijom gasova staklene bašte. U prvo vreme pažnja
je usmeravana na smanjenje zagađenja vazduha u blizini termoelektrana (na ugalj),
čeličana, rafinerija. Ova zagađenja su se direktno odražavala na zdravlje okolnog
stanovništva. Nakon oporavka industrije posle Drugog svetskog rata, zabeležena su razna
zagađenja vazduha, vodotokova, zemljišta, emisijom zagađivača u vazduh i vodu,
odlaganjem čvrstih zagađivača na širokim površinama u blizini naseljenih mesta.
Kako je nivo ekološke štete rastao, nacionalne vlade razvijenih zemlja su počele da
zakonskim odredbama ograničavaju emisije zagađujućih materija iz industrijskih
postrojenja. Kao posledica ovih aktivnosti do kraja dvadesetog veka, nivoi zagađenja
vazduha i vode su počeli da se smanjuju u ovim zemljama. To na žalost nije slučaj sa
zemljama u razvoju, gde se malo pažnje posvećuje zaštiti životne sredine u poređenju sa
prioritetom ubrzanog industrijskog razvoja. Ipak, kumulativni efekti dugogodišnjeg
zagađenja životne sredine su ostali (smanjenje pH vrednosti šumskog zemljišta, hemijsko
zagađenje poljoprivrednog zemljišta, krčenje šuma, povećanje koncentracije teških
metala u zemljištu). Posebno mesto ima zagađenje okoline jonizujućim zračenjem od
strane nuklearnih elektrana.
U SAD na primer, su poznati slučajevi teškog zagađenja organskim otpadom u
blizini industrija živinskog i svinjskog mesa. Nestajanje (prekomerna eksploatacija)
tropskih šuma je direktno povezano za povećanje koncentracije ugljendioksida u
atmosferi.
Krajnje promene zagađenjem životne sredine su globalne prirode. Emisijom
gasova koji degradiraju ozonski omotač (freoni), stvorene su ozonske rupe na Zemljinim
polovima i značajno se pojačalo štetno ultraljubičasto zračenje na površini zemlje.
Emisijom gasova staklene bašte, ugljendioksida, sumpordioksida, metana, povećava se
srednja temperatura zemljine površine, ubrzava se otopljavanje polarnih kapa, menja se
raspored i brzina okeanskih struja koje su od posebnog značaja za klimu i živi svet.

1.4.1 Kontrola industrijskog zagađenja

Kako bi se rešio problem zagađenja životne sredine, ljudskim aktivnostima,

razvijene zemlje su donele niz zakonskih odredbi koje ograničavaju emisiju polutanata u
okolinu. Ove odredbe se stalno pooštravaju, odlučujuće utičući na pravac razvoja
pojedinih industrija, na primer industrije automobila. Na samim izvorištima zagađenja
kontroliše se emisija zagađujućih materija, u gradivima se kontroliše koncentracija
zagađivača u vazduhu (imisija). Razna istraživanja ukazuju na štetnost pojedinih
emitujućih materija, koje nisu bile na crnim listama zagađivača. Opšta svest o zaštiti
životne sredine formira dogovore o emisiji štetnih gasova na svetskom nivou (Kjoto,
Kopenhagen). Ovde postoji večiti sukob između bogatih i siromašnih zemalja u načinu
vrednovanja i određivanju dozvoljenih emisija zagađivača. Interesi pojedinih zemalja su
uvek za njih same veći prioriteti od opšteg svetskog boljitka. Tužna je činjenica da se
najveći emiter CO2, SAD nikada nije obavezujuće saglasio sa svetskim ograničenjem
emisije ovog gasa staklene bašte (Kjoto protokol).

4
2 GLOBALNA PROIZVODNJA I POTROŠNJA ENERGIJE

2.1 UVOD

Industrijsku revoluciju dvadesetog veka, karakteriše enormno povećanje potrošnje

energije u odnosu na ranija razdoblja. U predindustrijskoj ekonomiji samo su male
količine mehaničke snage, koja nije proizvedena mišićnim naprezanjem ljudi, bile na
raspolaganju (rad domaćih životinja, korišćenje energije vetra za brodove i vetrenjače,
korišćenje energije vode u vodenicama, ...). Drvo je bilo glavno gorivo za pripremanje
hrane, zagrevanje soba i osnovnu obradu metala.
Danas u razvijenim zemljama, dostupnost fosilnih i nuklearnih goriva je povećala
mogućnost korišćenja energije do neslućenih razmera, ukoliko se ti iznosi uporede sa
potrošnjom energije u udaljenim vekovima. Pored toga, populacija ljudi je višestruko
uvećana, što je samo po sebi višestruko uvećalo potrošnju energije.
Energetski resursi nisu ravnomerno raspoređeni na Zemlji, a većina njih je konačna,
iscrpiva. Glavni izvori energije su fosilna goriva (ugalj, nafta, prirodni gas), nuklearna
energija i hidroenergija. Ostali izvori, mahom obnovljivi izvori energije (solarna energija,
vetar, geotermalna energija, biomasa), čine veoma mali deo ukupne svetske potrošnje
energije.
Hidroenergija se može nazvati obnovljivim izvorom energije, mada tu postoje
određena ograničenja. Naime, velike hidroelektrane značajno menjaju uslove u životnoj
sredini sa brojnim negativnim efektima što ovaj izvor može isključiti iz definicije
obnovljivih izvora energije. Obnovljivi izvori energije manje narušavaju životnu sredinu i
njihova upotreba će rasti sa smanjenjem rezervi fosilnih goriva.
Sa druge strane potrošnja fosilnih goriva i emisija ugljendioksida postala je
svetski problem. Članstvo u pojedinim organizacijama nije moguće (na primer EU)
ukoliko se ne definiše dugoročno smanjenje emisije CO2 u zainteresovanoj državi.

2.2 GLOBALNA POTROŠNJA ENERGIJE

Na slici 2.1 je prikazana svetska potrošnja energije od 1970. do 1997. godine, kao
i projekcija ove potrošnje do 2020. godine. Godine 1997. svetska potrošnja energije je
iznosila 380 triliona Džula (1018 J). Od toga, razvijene zemlje (SAD, Kanada, EU, Japan,
...) su trošile 54%, zemlje u razvoju (Kina, Indija, Brazil, ...) 31,5%, dok su zemlje bivšeg
Sovjetskog saveza i Istočnog bloka trošile 14,5% od ukupne potrošnje energije.
Projekcija za 2020. godinu ukazuje da će zemlje u razvoju trošiti više energije od
"razvijenog sveta".

5
 Slika 2.1 Ukupna svetska potrošnja energije, istorija i predviđanja

U tabeli 2.1 prikazana je potrošnja energije, bruto domaći proizvod (BDP),

proizvod i potrošnja po stanovniku, za nekoliko odabranih razvijenih i manje razvijenih
zemalja. SAD su najveći potrošač energije (88,2 triliona J), zatim Kina (35,7 tr. J)i Indija
(30,6 tr. J). SAD troši 23,2% svetske energije sa 4,6% svetskog stanovništva. Zapadna
Evropa troši 16,7% energije sa 6,5% stanovništva, Kina troši 10% energije sa 21%
stanovništva, dok Indija troši 3% energije sa 16,3% stanovništva. Kanada, Norveška i
SAD su najveći svetski potrošači energije po stanovniku (395, 390 i 335 GJ,
respektivno). Manje razvijene zemlje troše znatno manje energije po stanovniku (Kina
29,4 GJ). Prosečna potrošnja energije po stanovniku te 1996. godine iznosila je 63 GJ.

Tabela 2.1 Potrošnja energije, BDP, stanovništvo za odabrane zemlje, za 1996. godinu

6
 Ako poredimo potrošnju energije po BDP, slika je prilično drugačija. Kanada troši
24,5 MJ/$ BDP, SAD 16,2 MJ/$ BDP, Nemačka 9,1 MJ/$ BDP, Japan 7,1 MJ/$ BDP.
Zemlje u razvoju, kao i Rusija (108,3 MJ/$ BDP) troše daleko više energije po jedinici
proizvoda zemlje. Pored energetske efikasnosti, uticaj na ove brojke ima i struktura
privrede (teška industrija, proizvodnja energije, ..., turizam, usluge, ...), klimatski uslovi,
veća rastojanja između gradova, ...). Velika potrošnja energije po jedinici BDP u
zemljama u razvoju govori i da veći deo stanovništva vrlo malo učestvuje u formiranju
državnog bogatstva.

2.3 SVETSKI IZVORI ENERGIJE

Odnos korišćenih primarnih izvora energije u svetu, 1997. godine je bio: nafta
39%, ugalj 25%, prirodni gas 21,5%, nuklearna (električna) energija 6,3, hidroenergija
(električna) 7,5% i geotermalni i drugi obnovljivi izvori energije 0,7% (slika 2.2).

Slika 2.2 Svetska potrošnja primarnih energetskih resursa za 1997. godinu

Slika 2.3 Ostvarena potrošnja primarnih energetskih resursa i predviđanja do 2020.

7
 Potrošnja ovih izvora od 1970. do 1997. godine i predviđanja potrošnje do 2020.
data su na slici 2.3. Projekcija potrošnje energije do 2020. godine ukazuje da će se
potrošnja nuklearne energije blago opadati, korišćenje obnovljivih izvora energije će
rasti, kao i potrošnja klasičnih fosilnih goriva (više prirodnog gasa nego uglja). Kada se
hidro (obnovljiva) i nuklearna energija preračunava u primarnu energiju koristi se stepen
iskorišćenja termoelektrana od 31% (prema EIA – Energy Invormation Agency).
U svetu je potrošnja energije za deset godina (1987-1997) rasla po linearnoj stopi
od 1,55% godišnje. Potrošnja uglja je rasla po stopi od 0,8% godišnje, prirodnog gasa
2,45%, nafte 1,1%, nuklearne energije 2,2%, hidroenergije 2,1% i geotermalne i ostalih
obnovljvih izvora po stopi od 13% godišnje. Potrošnja energije u SAD je rasla 1,7%
godišnje, u Kini 5,3%, a u Indiji 6,6%, uglavnom zbog povećane potrošnje fosilnih
goriva. U SAD, godine 1996. ukupna potrošnja energije je iznosila blizu 90 triliona J
(1018 J). Raspodela potrošnje energije po izvorima u SAD, data je na slici 2.4.

Slika 2.4 Raspodela potrošnje energije u SAD za 1996. godinu

Najveći udeo čini nafta (39,7%), prirodni gas (25,1%), ugalj (22,8%), ... Prikazani
odnosi se ne razlikuju značajno od svetske raspodele (slika 2.2). Godine 1996. oko 50,5%
potrošnje nafte i 12% potrošnje prirodnog gasa u SAD ostvarivane su uvozom
energenata.

2.4 SVETSKA POTROŠNJA STRUJE

Električna energija je finalni (sekundarni) oblik energije, pošto ju je potrebno

generisati iz primarnih izvora energije (fosilna i nuklearna goriva, hidroenergija,
obnovljivi izvori). Svetska potrošnja električne energije (1970-1997.) i predviđanja te
potrošnje (do 2020.) prikazana su na slici 2.5. Ukupna proizvodnja (potrošnja) struje u
svetu, 1997. godine je iznosila blizu 12·1012 kWh. Do 2020. godine prognoze ukazuju na
potrošnju od 21·1012 kWh.
Godine 1997. električna energija se proizvodila iz fosilnih goriva (63%),
hidroenergije (19%), nuklearne energije (17%) i manje od 1% iz drugih (obnovljivih)
izvora, a što je prikazano na slici 2.6.
Kako je prosečna efikasnost termoelektrana oko 33,3% (1997.), one troše 32,6%
ukupne primarne energije i oko 55,5% svetske fosilne energije. Veći deo ove fosilne
energije je iz uglja (80%), mada se u poslednje vreme sve više grade elektrane na prirodni
gas, korišćenjem kombinovanog ciklusa (odeljak 5).

8
 Slika 2.5 Potrošnja električne energije u svetu do 1997. i predviđanja do 2020. godine

Slika 2.6 Svetska proizvodnja električne energije prema primarnim izvorima (1997.)

Oslanjanje na visoku proizvodnju električne energije varira od zemlje do zemlje.

Proizvodnja električne energije u SAD (1996.) iznosila je 3,08·1012 kWh. Za taj iznos
ugalj je doprineo sa 56,4%, nuklearna energija sa 21,9%, hidroelektrane sa 10,7%,
prirodni gas sa 8,6%, nafta sa 2,2% i ostali izvori sa manje od 0,3% (slika 2.7).
Hidroelektrane su značajan proizvođač električne energije u mnogim zemljama. U
Norveškoj se praktično sva električna energija proizvodi u hidroelektranama, dok je taj
udeo u nekim drugim zemljama sledeći: Brazil 93,5%, Novi Zeland 74%, Austrija 70%,
Švajcarska 61%. Kina i Indija proizvode oko 19% svoje električne energije iz
hidroelektrana. Danas većina velikih brana je izgrađena i veći deo hidropotencijala je već
iskorišćen. Izgradnja novih brana na specifičnim lokacijama iziskuje velika ulaganja.
Osim toga postoji jaka opozicija izgradnji velikih brana, potapanju velikih površina
zemlje i iseljavanju stanovništva.

9
Slika 2.7 Učešće pojedinih primarnih izvora energije u proizvodnji električne energije u
SAD (1996.)

Geotermalna energija je značajni izvor proizvodnje električne energije u Salvador

28,5%, Nikaragva 18,5%, Kostarika 10,3%, Novi Zeland 5,7%, Island 5,3%, Meksiko
3,8%, Brazil 2,6%, Indonezija 1,8%, Italija 1,6%, ... U mnogim oblastima geotermalna
energija predstavlja veliki potencijal za korišćenje toplotne i električne energije.
Međutim, u ovom trenutku ona predstavlja ekonomsku konkurenciju fosilnim gorivima
samo na mestima gde su geotermalni izvori blizu površini (i sa dovoljnom temperaturom
vode).
Za razliku od elektrana na fosilna goriva, nuklearne elektrane ne emituju
zagađivače vazduha i CO2. Ipak strah od nuklearnih akcidenata (Černobil 1986.) i
problema nuklearnog otpada, doveo je do zastoja u izgradnji nuklearki u mnogim
zemljama. U SAD nekoliko nuklearnih elektrana je ugašeno i pre isteka njihovog
procenjenog životnog veka. Sa druge strane pojedine zemlje i dalje grade nove nuklearne
kapacitete, a nuklearna energija ima značajno mesto u ukupnoj proizvodnji struje:
Francuska 76%, Južna Koreja 36%, Nemačka 29% (u Nemačkoj je poslednjih godina
došlo do prekida izgradnje novih nuklearki i prave se planovi za gašenje postojećih),
Tajvan 27% i Japan 26%.

2.5 GLOBALNA EMISIJA UGLJENDIOKSIDA

Tabela 2.2 prikazuje svetsku emisiju štetnih gasova, preračunati na masu

ugljenika za odabrane zemlje, za 1996. godinu. Po apsolutnoj emisiji SAD i Kina su
najveći emiteri štetnih gasova (1407 i 871 Mt/god., respektivno), dalje sledi Rusija (496
Mt/god.). U pogledu emisije po stanovniku, SAD i Kanada su najveći emiteri (5270 i
4040 kg/st.god., respektivno), sledi Rusija (3340 kg/st.god.). U zemljama koje koriste
nuklearnu i hidro energiju za proizvodnju struje, emisija po stanovniku je niža. Na primer
ukupna potrošnja energije po stanovniku za Nemačku i Francusku je slična (tabela 2.1,
168 i 162 GJ/st.god., respektivno) ali je značajno različita emisija štetnih gasova (2790 i
1600 kg/st.god., respektivno), pošto Francuska veliki deo električne energije dobija iz
nuklearnih centrala. Svetski prosek emisije štetnih gasova je 1100 kg/st.god. Može se
primetiti da SAD emituje pet puta više štetnih gasova nego što je to svetski prosek.

10
Tabela 2.2 Emisija štetnih gasova u pojedinim zemljama, svedena na masu ugljenika za
1996. godinu

U pogledu emisije ugljenika (štetnih gasova) po BDP, SAD i Kanada emituju 0,26
i 0,25 kg/$ BDP, dok se ova emisija u Japanu, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Velikoj
Britaniji kreće od 0,1 do 0,2 kg/$ BDP. Rusija i zemlje u razvoju emituju znatno više
ugljenika po jedinici proizvoda. Izuzetak je Brazil koji veliku količinu svoje električne
energije dobija iz hidroenergije. Uticaj na ovu veličinu ima industrijska razvijenost,
energetska efikasnost, pojedinačna struktura energetskih izvora i privrede.

2.6 FINALNA POTROŠNJA ENERGIJE U SAD

Kako bi mere uštede energije mogle biti uspešno sprovedene, potrebno je

raščlaniti njenu finalnu (krajnju) potrošnju po sektorima. Osnovni sektori potrošnje
finalne energije su stambeno-komercijalni, industrijski i transportni. Pregled će biti dat za
SAD, dok se u zavisnosti od strukture industrije, klimatskih uslova, transportnih potreba,
ova raspodela može donekle razlikovati.
U 1996. godini, u SAD, potrošeno je blizu 90·1018 J i to prema sektorima:
industrijski 40%, stambeno-komercijalni 32% i transportni 25% (u Evropi danas, ova
podela je približno 30%, 40%, 30%, respektivno). Savremeni trend u promeni ove
raspodele je rast stanovništva i prebacivanje potrošnje energije iz industrijskog sektora u
komercijalni (prelazak sa teške industrije na industrije visokih tehnologija). U SAD
potrošnja energije po jedinici bruto proizvoda je u stalnom padu (1973-1996), od 19 GJ/$
BDP (1973) do 13 GJ/$ BDP (1996). Pri tom je obračunski dolar bio iz 1992. Uzrok ove
promene je sve veći udeo uslužnog sektora na ukupnu ekonomiju.

11
 Trend potrošnje energije u tri glavna sektora u SAD, tokom perioda 1973.-1996.
prikazan je na slici 2.8. Potrošnja energije u industriji je veoma malo rasla, nasuprot
velikom povećanju u druga dva sektora.

Slika 2.8 Trend potrošnje energije po sektorima u SAD (1973-1996)

2.6.1 Industrijski sektor

Na slici 2.9 je prikazana struktura potrošnje energije u industrijskom sektoru u

SAD za 1994. godinu. Od ukupne energije koja se koristi u industriji, oko 35% koriste
kotlovi. Najveći deo ove energije se koristi za direktne procese, a manji deo za grejanje
prostora. Direktni procesi troše 33%, pogon mašina 14%, prateća potrošnja čini 12%,
elektrohemijske namene 3%, a procesi hlađenja (i ostali) troše 2% ukupne energije u
industrijskom sektoru.

Slika 2.9 Raspodela potrošnje energije u industrijskom sektoru u SAD (1994.)

Iako je industrijski sektor (u SAD) postao energetski efikasan, još postoji prostor
za poboljšanja. Energija se može uštedeti njenom efikasnijom transformacijom,
razmenom, efikasnijim pogonskim mehanizmima, promenljivim brzinama elektromotora.
Kogeneracija električne i toplotne energije i u industriji može uštedeti značajnu količinu
energije, ukoliko industrijska energana proizvodi oba vida energije za potrebe
proizvodnje.

12
2.6.2 Stambeni sektor

Na slici 2.10 je prikazana struktura potrošnje energije u stambenom sektoru u

SAD za 1990. godinu. Od ukupne energije koja se koristi u zgradama (i kućama), oko
40% (uglavnom električne energije) se koristi za aparate i osvetljenje, 34% za grejanje
prostora (uglavnom fosilna goriva), 16% za zagrevanje vode (uglavnom električna
energija i prirodni gas), a 10% za klimatizaciju prostora (uglavnom električna energija).

Slika 2.10 Raspodela potrošnje energije u stambenom sektoru u SAD (1990.)

Mere uštede se odnose na bolju izolaciju objekata, smanjenju održavane

temperature (zimi), grejanje tople vode solarnom energijom, korišćenjem energetski
efikasnijih aparata, korišćenjem gasnih sijalica.

2.6.3 Komercijalni (uslužni) sektor

Na slici 2.11 je prikazana struktura potrošnje energije u komercijalnom sektoru u

SAD za 1990. godinu. Od ukupne energije koja se koristi u ovom sektoru, oko 26% se
koristi za osvetljenje, 19% za grejanje prostora, 9% za kancelarijsku opremu, 8,5% za
grejanje vode, 7,5% za klimatizaciju prostora, 7% za ventilaciju, 5% za hlađenje, 3,5%
za kuvanje i 14,5% za ostale namene.

Slika 2.11 Raspodela potrošnje energije u komercijalnom sektoru u SAD (1990.)

Slično kao u stambenom sektoru najveće uštede se mogu ostvariti u delu

osvetljenja, grejanja prostora, klimatizacije i ventilacije.

13
2.6.4 Transport

Na slici 2.12 je prikazana struktura potrošnje energije u transportnom sektoru u

SAD za 1993. godinu. Od ukupne energije koja se koristi u ovom sektoru, oko 42% troše
personalni automobili, 20% laki kamioni, 16% teški kamioni, 9% letelice, 7% plovila, 4%
cevni transport i 2% železnica.

Slika 2.12 Raspodela potrošnje energije u transportnom sektoru u SAD (1993.)

Praktično svo gorivo koje se koristi u transportu se dobija iz nafte, koja se u SAD
u iznosu od preko 50% uvozi. Automobili su odgovorni za oko 50% prizemnog
zagađenja vazduha i transportni sektor učestvuje sa 1/3 ukupne emisije CO2 u SAD.
Očigledno da se u ovom sektoru mogu postići značajne uštede u potrošnji energije,
smanjenje zagađenja vazduha i emisije CO2. To je moguće ostvariti smanjenjem mase
vozila, povećanjem energetske efikasnosti motora, korišćenjem elektromobila, hibridnih
automobila i povećanjem udela javnog transporta. Neke od ovih mogućnosti će biti
razmatrane u odeljku 8.

2.7 SVETSKE REZERVE ENERGENATA

2.7.1 Rezerve uglja

Ugalj se može naći na svim kontinentima. Nalazi se duboko zakopan pod

zemljom ili morskim dnom ili blizu površine. Karakteristike uglja variraju u zavisnosti od
njegovog biološkog porekla (šume, niska vegetacija, močvare, ...) i geoloških uticaja
(starost, temperatura, pritisak). Zato su fizičke i hemijske karakteristike uglja (sadržaj
vlage, pepela, sumpora, azota, kiseonika, toplotna moć, tvrdoća, poroznost, ...) veoma
promenljive. U tabeli 2.3 su prikazane osnovne karakteristike odabranih ugljeva iz SAD.
Njihove karakteristike su veoma različite. Sadržaj ugljenika varira od najviših vrednosti
za najstarije ugljeve (antracit) do najnižih vrednosti za mlade ugljeve (lignit). Sadržaj
sumpora u tabeli varira od 0,7% do 3,4%. Takođe, gornja toplotna moć (Hg) varira od
31679 do 16444 kJ/kg.

14
Tabela 2.3 Sastav (prema masi) i karakteristike nekih ugljeva u SAD

Zbog tako različitih karakteristika uglja, teško je precizno proceniti svetske

energetske rezerve uglja. Svetske rezerve uglja su procenjene na 1,037·1012 tona, od
kojih jednu polovinu čini antracit i kameni ugalj, a drugu mrki ugalj i lignit. Uzimanjem
prosečne vrednosti gornje toplotne moći za ove ugljeve, može se reći da svetske rezerve
uglja vrede 24·1021 J. Godine 1995. svetska potrošnja uglja je iznosila oko 93·1018 J/god.
Ako bi se ovaj nivo potrošnje uglja zadržao u budućnosti (što je malo verovatno), svetske
rezerve uglja bi trajale narednih 250-300 godine. Ukoliko bi se potrošnja uglja u
narednom periodu povećavala za 0,8% godišnje, svetske rezerve uglja bi trajale još 140
godina.
Zemlje u kojima se nalaze velike rezerve uglja su SAD (26%), bivši SSSR (25%),
Kina (12%), Australija (10%), Nemačka (7%), Južna Afrika (7%), Poljska (4%), što je
prikazano na slici 2.13.

Slika 2.13 Svetske rezerve uglja (1997.)

Kao dodatak postojećim rezervama uglja mogu biti još neotkrivena ležišta uglja,
nazvana resursi. Neke procene definišu ove resurse uglja kao 140·1021 J. Ovi resursi
mogu pokriti sadašnju potrošnju uglja za narednih 1500 godina. Resursi se uglavnom
nalaze na teritoriji Kine, bivšeg SSSR, SAD i Australije. Međutim resursi mogu biti
smešteni duboko pod zemljom ili pod dnom okeana. U takvim slučajevima, troškovi
eksploatacije resursa će biti veći i od same njihove vrednosti.

15
2.7.2 Rezerve nafte

Termini nafta ili mineralno ulje predstavljaju sinonime. Sirova nafta se nalazi u
različitim delovima sveta, različitog kvaliteta i sastava, zavisno od biološke i geološke
istorije terena. Nafta se pojavljuje u geološkim rezervoarima ispod površine zemlje ili dna
mora, na dubinama do nekoliko hiljada metara. Najnoviji pregled (1997.) USGS
(američki geološki pregled) procenjuje svetske rezerve nafte na 254,4·1012 litara.
Raspored svetskih rezervi nafte po regionima je dat na slici 2.14. Najveće procenjene
rezerve nafte ima Bliski Istok (42%), Severna Amerika (15%), Rusija (14%), Severna i
Zapadna Afrika (7,2%), Južna i Centralna Amerika (6,1%), Azija i Pacifik (5,5%),
Kaspijski basen (3,5%), Zapadna Evropa (3,1%) i ostali (3,6%).

Slika 2.14 Svetske rezerve nafte (1997.)

Uzimajući u proračun gornju toplotnu moć sirove nafte od 38484 kJ/dm3, svetske
rezerve nafte iznose 9,28·1021 J. Svetska potrošnja nafte 1995. godine je iznosila oko
0,141·1021 J. Ukoliko se ova potrošnja nafte zadrži na ovom nivou u budućnosti (što je
malo verovatno, pošto će ona rasti), svetske rezerve nafte će potrajati narednih 65-70
godina. Ako svetska potrošnja nafte bude rasla po stopi od 1,1% godišnje, trajanje
svetskih rezervi nafte biće samo 50 godina. Pojedini izvori predviđaju maksimalnu
potrošnju nafte između 2005. i 2020. godine. Posle toga svetska proizvodnja nafte će
opadati, što će se odraziti i na smanjenu potrošnju. Dakle, svetski apetiti za energijom
moraće biti namireni iz nekih drugih izvora.

2.7.3 Nekonvencionalni naftni resursi

Kao dodatak konvencionalnim rezervama nafte velika količina tečnih

ugljovodonika je smeštena u različite geološke formacije, kao što su uljani škriljci i
katranski pesak. Naslage uljanih škriljaca u SAD postoje u basenu Kolorada i Apalačkom
basenu. Katranski pesak je pronađen u kanadskoj provinciji Alberta, kao i u Venecueli i
Kolumbiji. Samo u SAD rezerve uljanih škriljaca su procenjene na 2·1021 J. Sa usvojenim
konverzionim faktorom od 60%, američki uljani škriljci nose 1,2·1021 J energije. To je
deset puta više nego što su poznate rezerve nafte u SAD. Međutim, eksploatacija i
prerada nekonvencionalnih naftnih rezervi obično iziskuje veće troškove nego pri
pronalaženju i eksploataciji klasičnih izvora nafte.

16
 Osim toga ekstrakcija nafte iz uljanih škriljaca može štetno uticati na životnu
sredinu u većoj meri nego što je pumpanje nafte iz bušotina. U proseku ovaj mineral
sadrži 60 do 120 litara nafte po toni škriljca. Ruda mora biti iskopana i zagrevana kako bi
se istisnula tečna nafta. Dakle znatna količina goriva mora biti utrošena kako bi se dobila
nafta iz uljanih škriljaca. Ovaj proces zahteva složenu tehnologiju sprečavanja zagađenja
vazduha i vode. Takođe, iskorišćeni mineral se mora odlagati na ekološki bezbedan
način, što takođe iziskuje troškove. Ekološki zakoni će svakako povećati troškove
eksploatacije nekonvencionalnih rezervi nafte. Posle naftne krize 1970. konzorcijum
naftnih kompanija počeo je realizaciju pilot projekta proizvodnje nafte iz uljanih škriljaca
iz Kolorada. Međutim, kako su cene sirove nafte ubrzo pale sa 35$ po barelu na ispod
20$ kasnih osamdesetih, sve aktivnosti na eksploataciji uljanih škriljaca u SAD su
obustavljene. Danas sa cenama nafte iznad 100$ po barelu ova tehnologija postaje
ekonomski interesantna.

2.7.4 Rezerve prirodnog gasa

Sagorljivi deo prirodnog gasa sadrži uglavnom metan (CH4) sa pratećom

mešavinom težih ugljovodonika (etan, propan, butan). Tu su uvek prisutni i gasovi koji
ne gore, azot (N2) i ugljendioksid (CO2). Na primer, skoro otkriveno ležište prirodnog
gasa (do 2000.) u indonežanskom arhipelagu sadrži do 70% CO2. U proseku prirodni gas
sadrži 74,4% ugljenika, 24,8% vodonika, 0,6% azota i 0,2% kiseonika.

Slika 2.15 Svetske rezerve prirodnog gasa (1997.)

Srednja gornja toplotna moć prirodnog gasa iznosi 55 MJ/kg ili 38,5 MJ/m3.
Prirodni gas je najpoželjnije gorivo iz više razloga. Proces sagorevanja se odvija ubrzano
sa malom (skoro minimalnom) količinom potrebnog vazduha što smanjuje zapreminu
kotla ili peći (u odnosu na naftu ili ugalj). Dalje, produkti sagorevanja mogu direktno
pokretati gasnu turbinu u proizvodnji struje. Treće, sagorevanje prirodnog gasa ne
proizvodi emisiju čestica i oksida sumpora. Četvrto, sagorevanjem prirodnog gasa
proizvodi se samo polovina CO2 u odnosu na ugalj ili samo 3/4 CO2 u odnosu na naftu,
pri istoj količini dobijene toplotne energije (veći sadržaj vodonika).
Američka organizacija USGS procenjuje svetske rezerve prirodnog gasa na
191·10 m3. Uzimajući u obzir gornju toplotnu moć prirodnog gasa, svetske rezerve gasa
12

iznose 6,966·1021 J. Svetska potrošnja prirodnog gasa 1995. godine je iznosila 77,5·1018 J.

17
Ukoliko bi se ova potrošnja zadržala u budućnosti, svetske rezerve prirodnog gasa bi
potrajale sledećih 85-90 godina. Ukoliko potrošnja gasa bude rasla po stopi od 2,45%
godišnje, svetske rezerve gasa potrajaće sledećih 50 godina.
Raspored svetskih rezervi prirodnog gasa po regionima je dat na slici 2.15.
Najveće procenjene rezerve prirodnog gasa ima Bliski Istok (24,3%), Rusija (23%),
Severna Amerika (17,4%), Azija i Pacifik (7,9%), Kaspijski basen (6,8%), Severna i
Zapadna Afrika (5,4%), Zapadna Evropa (5,2%), Južna i Centralna Amerika (3,6%) i
ostali (6,4%).

2.7.5 Nekonvencionalni gasni resursi

Poznato je da metan postoji i u nekonvencionalnim rezervoarima. To je prirodni

gas zarobljen u peščaru, u škriljcima, u slojevima uglja, pod pritiskom ispod podzemnih
rezervoara vode (geokomprimovani metan) i metan (nazvan hidrati) pronađen na
pojedinim lokacijama na dnu okeana i ledenih kapa. Metan hidrati su u osnovi kristali
leda u kojima je zarobljen metan, kao "gost" molekul. Ovakvi kristali su formirani pod
visokim pritiscima i na niskim temperaturama, uslovima kakvi vladaju na dnu okeana i
ispod ledenih kapa. Prva četiri otkrivena rezervoara u SAD mogu dati oko 600-700·10 18
J, što je oko 70% poznatih rezervi prirodnog gasa u SAD i oko 10% poznatih svetskih
rezervi.
Količina metan hidrata na dnu okeana i ispod ledenih kapa može iznositi od 1 do
2·1016 kg. Uzimajući u obzir gornju toplotnu moć metana (50,2 MJ/kg), uskladištene
rezerve gasa iznose 5-10·1023 J, što predstavlja za dva reda veće količine nego što su
dokazane rezerve gasa u svetu. Međutim, količina metan hidrata je spekulativna i
trenutno ne postoji tehnologija koja će povratiti metan iz hidrata koji leže na dnu okeana i
ispod ledenih kapa.

2.7.6 Ukupne rezerve fosilnih goriva

Dokazane svetske rezerve fosilnih goriva su prikazane u tabeli 2.4. Ovde su date i
procene njihovog trajanja.

Tabela 2.4 Svetske rezerve fosilnih goriva sa procenom njihovog trajanja

18
2.8 ZAKLJUČAK

Razvijene zemlje troše mnogo veću količinu energije i emituju mnogo veće iznose
CO2 po glavi stanovnika od zemalja u razvoju. Međutim, situacija je potpuno obrnuta
ukoliko se posmatra potrošnja energije po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Prema dostupnim i dokazanim rezervama fosilnih goriva one mogu potrajati
maksimalno 250-300 godina za ugalj, 65-70 godina za naftu i 85-90 godina za prirodni
gas.
Nekonvencionalni izvori fosilnih goriva, kao što su uljani škriljci, katranski pesak,
geokomprimovani metan i metan hidrat mogu produžiti životni vek fosilnih goriva ali će
njihova eksploatacija zahtevati znatno veća ulaganja i složene tehnologije zaštite životne
sredine. Cena isporučenog proizvoda će biti znatno viša nego što je to sada.
Osnovni zaključak je da bi štedele rezerve fosilnih goriva i smanjila emisija
štetnih gasova i CO2, čovečanstvo treba da poveća efikasnost korišćenja istih, kao i
prelazak na značajnije korišćenje obnovljivih izvora energije.

19
3 TERMODINAMIČKI PRINCIPI KONVERZIJE ENERGIJE

3.1 UVOD

Razvoj parne mašine, koji je pogurao industrijsku revoluciju, prethodio je otkriću

naučnog principa proizvodnje mehaničkog rada u uređaju koji koristi sagorevanje goriva
u vazduhu. Objašnjenje funkcionisanja mašina sa unutrašnjim sagorevanjem bazirano je
na zakonima Termodinamike definisanim u devetnaestom veku. Ovi zakoni su u
dvadesetom veku omogućili, pored parne mašine, razvoj benzinskih i dizel motora, gasne
turbine i gorive ćelije.
Uz pomoć pomenutih principa, u ovom poglavlju će biti objašnjene mogućnosti
transformacije energije, a naročito ograničenja koja postavljaju zakoni Termodinamike u
transformaciji toplotne energije goriva u mehanički rad. Izvor mehaničke snage koji se
dobija sagorevanjem fosilnih goriva ili nuklearnom fisijom je energija oslobođena
promenama u sastavu molekula ili nuklearnog jezgra. Oslobođena energija se ne može
uništiti, može se samo transformisati u različite oblike, mehaničku ili električnu energiju,
unutrašnju energiju radne materije ili energiju razmenjenu između sistema (mašine) i
okoline. Ova postojanost energije je direktno definisana Prvim zakonom Termodinamike.
Princip očuvanja energije postavlja gornju granicu za konverziju hemijske ili nuklearne
energije u mehanički rad. Drugim rečima mehanički rad motora ne može preći energiju
koja je na raspolaganju. Iskustvo pokazuje da je dobijeni iznos rada daleko manji u
odnosu na raspoloživu energiju, što ima značajne posledice po čoveka i okolinu. Naučni
princip koji objašnjava ovu razliku je Drugi zakon Termodinamike. U kombinaciji sa
Prvim zakonom Termodinamike, on nam postavlja granice i otkriva mogućnosti za
konstruisanje što boljih mašina za dobijanje rada.
Zakoni Termodinamike ne mogu zameniti pronalaske i inovacije ali nam ukazuju
na to gde je granica jednog idealnog izuma. U ovom poglavlju objašnjavaju se osnovni
principi pretvaranja hemijske energije u mehanički rad. Termodinamičke analize
predstavljaju vodič ka poboljšanju energetske efikasnosti svake mašine zasnovane na
ovim principima.

3.2 VIDOVI ENERGIJE

Koncept energije, koji potiče od Aristotela ima dugu istoriju u nauci i

svakodnevnom životu. To je osnovni koncept klasične i kvantne mehanike, koji je
definisan kao konstanta kretanja mehaničkog sistema. U Termodinamici energija ima
drugačiju definiciju, koja je razlikuje od toplote, rada ili snage. U ovom odeljku ćemo
definisati energiju kao veličinu koja proizilazi iz razumevanja fizičkih i hemijskih
osobina materije.

3.2.1 Mehanička energija makroskopskih tela

Mehanika zasnovana na Njutnovim zakonima poznaje dva oblika energije,

kinetičku energiju tela u pokretu i potencijalnu energiju tela, koje se nalazi u polju sile.
Kinetička energija Ek (J) je jednaka proizvodu mase (m) i polovine kvadrata brzine tela
(w):

20
 mw 2
Ek = . (3.1)
2

Potencijalna energija Ep (J) je jednaka radu koji je potrebno izvršiti da se telo

pomeri od nekog referentnog položaja rref do položaja r, u polju sile F(r):
r
E p = - ò F ( r )dr . (3.2)
rref

U gravitacionom polju ovaj jednačina (3.2) dobija poznati oblik Ep=mgh, gde je g
ubrzanje zemljine teže, a h visina u odnosu na referentni položaj.
Dok je kinetička energija uvek pozitivna sa minimumom u nuli, potencijalna
energija, merena od referentnog položaja, može biti pozitivna ili negativna. Njutnovi
zakoni definišu konstantan zbir kinetičke i potencijalne energije tela koje se kreće u polju
sile, kao ukupnu energiju E, koja nije funkcija vremena:

E = Ek + E p . (3.3)

Odsutnost bilo koje druge sile koja deluje na telo, čini da je njegova ukupna
energija nepromenjena, uprkos kretanju tela unutar definisanog prostora. Ovo jeste
jednostavan princip održanja energije. Primer tela koje poseduje kinetičku i potencijalnu
energiju je satelit, koji se kreće u orbiti oko Zemlje. Potencijalna energija satelita u
gravitacionom polju je negativna i obrnuto proporcionalna rastojanju od centra Zemlje.
Ako satelit kruži u ekscentričnoj orbiti oko Zemlje, princip očuvanja energije zahteva da
brzina satelita (kinetička energija) bude maksimalna, kada je on najbliži Zemlji i obrnuto.
Moguće je promeniti iznos ukupne energije delovanjem spoljne sile. U slučaju
satelita to je impuls raketnog motora, koji može da promeni njegovu brzinu i kinetičku
energiju i samim tim ukupnu energiju satelita. Moguće je proširiti izraz o održanju
ukupne energije uzimanjem u obzir spoljašnjih impulsa na telo u pokretu. To bi bio
najopštiji oblik principa održanja energije.

3.2.2 Energija atoma i molekula

Materijal makroskopskog tela je sastavljen od atoma i/ili molekula. U slučaju

gasova ovi molekuli su međusobno veoma udaljeni i kreću se nezavisno jedan od drugog
i mogu se posmatrati izdvojeno (mada retko) sa pojedinačnom, različitom ukupnom
energijom. U slučaju tečnosti i čvrstih materijala, svaki molekul je uvek pod uticajem sila
poreklom od susednih molekula, pa možemo posmatrati samo ukupnu energiju svih
molekula. Ova energija predstavlja unutrašnju energiju tela (sistema) i ima oznaku U (J).
Iako kretanje molekula nije moguće opisati Njutnovim zakonima, još uvek je
moguće razmatrati njihovu ukupnu energiju kao zbir kinetičkih energija i potencijalnih
energija njihovih međumolekulskih sila. Nije moguće direktno posmatrati energiju
pojedinačnih atoma i molekula termodinamičkog sistema ali su promene njegove
unutrašnje energije indirektno merljive temperaturom, pritiskom i gustinom. Ove veličine
nazvane veličinama stanja termodinamičkog sistema su zamena za specifičnu unutrašnju
energiju.

21
3.2.3 Hemijska i nuklearna energija

Molekuli predstavljaju različite strukture atoma. Njihovi atomi se drže zajedno

jakim silama koje se odupiru preuređenju njihovog položaja u molekulu. Da bi se
molekuli rastavili na sastavne atome, obično je neophodno ulaganje energije, tako da je
moguće razmatranje da molekuli tela poseduju energiju formacije, koja se meri energijom
potrebnom da se molekul rastavi na sastavne atome (Ehem). Ukoliko se unutrašnja energija
tela (sistema) menja, pojedinačni molekuli ostaju nedirnuti, njihova hemijska energija
veze ostaje nepromenjena i ne učestvuje u promeni U. U slučaju da dođe do hemijskih
promena u materijalu, dolazi do formiranja novog rasporeda atoma u molekulima i nove
raspodele unutrašnje energije. Pri ovim procesima promena hemijske energije se mora
uzeti u obzir pri računanju unutrašnje energije sistema.
Slične promene prate formiranje novog atomskog jezgra tokom nuklearne fisije
(raspadanje težih jezgara) i fuzije (spajanje lakših jezgara)(Enuk). Pošto su sile koje drže
jezgro na okupu (protone i neutrone) daleko jače od onih koje drže molekul, tako se
tokom nuklearnih reakcija računa sa mnogo većim iznosima energije, nego u slučaju
hemijskih reakcija.
Ipak, možemo smatrati da i molekuli i atomska jezgra poseduju energiju formacije
(hemijsku i nuklearnu), koja se mora uzeti u proračun u izrazima za održanje energije,
ukoliko dolazi do njene promene.

3.2.4 Električna i magnetna energija

Molekuli koji poseduju magnetni ili električni moment dipola mogu posedovati
energiju u prisustvu magnetnog ili električnog polja, u obliku magnetne ili električne
polarizacije materijala (Eel, Emag). Ova energija je povezana sa interakcijom molekula
dipola materijala sa spoljašnjim naelektrisanjima i strujama, koje dovode do pojačanja
postojećeg električnog ili magnetnog polja. Ovaj vid energije je neophodan za
funkcionisanje karakterističnih delova električnih kola, kakvi su kondenzatori i induktori.

3.2.5 Ukupna (totalna) energija

Opisani, različiti oblici energije, koje može posedovati materijalni sistem (telo),
mogu biti objedinjeni u izrazu za totalnu energiju sistema, E (J):

E = E k + E p + U + E hem + E nuk + E el + E mag . (3.4)

U praksi je veoma retko da više od dva-tri oblika energije učestvuju u procesima

promene ukupne energije sistema. Primeri su mnogobrojni. U benzinskom motoru
sagorevanje mešavine goriva i vazduha podrazumeva promenu U i E hem, u parnoj i gasnoj
turbini menja se samo U i Ek, u nuklearnoj elektrani dolazi do promene U i E nuk, u
magnetnom kriogenom hladnjaku menja se U i Emag. Ipak, način na koji se različiti oblici
energije predstavljaju u izrazu za totalnu energiju rezultat je opšteg pristupa i
generalizovanja posmatrane promene.

22
3.3 RAZMENE TOPLOTE I RADA

Termodinamika se bavi interakcijom (međusobnim delovanjem)

termodinamičkog sistema i okoline. Kroz takva delovanja smo u stanju da generišemo
mehaničku snagu ili druge korisne efekte u okruženju. Postoje dve prilično različite
interakcije sistema sa okruženjem, rad i količina toplote. Svaka od njih podrazumeva
proces u vremenu, u kome i sistem i okolina prolaze kroz fizičke i/ili hemijske promene,
zavisno od vrste interakcije i pri tom razmenjuju rad i/ili količinu toplote. Videćemo da se
toplota i rad razlikuju po efektima promena u sistemu i okolini. Obe ove prelazne veličine
su merljive i izražavaju se u jedinicama energije. O radu i toploti ne možemo govoriti kao
o oblicima energije, već samo o prelaznim veličinama koje karakterišu razmenu energije
(interakciju) između sistema i okoline.

3.3.1 Razmena rada

Njutnova mehanika rad definiše kao vršenje sile na određenom rastojanju ili
sprega sila na određenom ugaonom pomeranju. Na primer, da bi izračunali rad koji je
potreban da se telo mase m u Zemljinom gravitacionom polju podigne na visinu h,
pomnožićemo tu silu (mg), gde je g ubrzanje Zemljine teže, sa rastojanjem h. U
Termodinamici prema dogovoru, rad je pozitivan ukoliko se odvodi od sistema u okolinu
(sila deluje na okolinu). Po Njutnovom principu, sila kojom sistem deluje na okolinu
jednaka je po jačini, a suprotna po smeru od sile kojom okolina deluje na sistem. Ukoliko
sistem deluje silom (F) na okolinu i u smeru delovanja pravi elementarno pomeranje (dr)
(vrši rad nad okolinom), elementarni izvršeni rad (dL) će biti jednak:

dL = Fdr . (3.5)

Ukoliko sistem vrši rad nad okolinom δL>0, a kada okolina vrši rad nad sistemom
rad je negativan, δL<0. Postoji mnogo primera razmene rada između sistema i okoline.
Gas koji je zatvoren u cilindričnom sudu, koji poseduje pokretni klip sa jedne strane,
delovaće silom na taj klip i izazvaće njegovo elementarno pomeranje (dr) (povećanje
zapremine gasa). Sila kojom gas deluje na klip je jednaka proizvodu pritiska gasa i
površine klipa (pA). U ovom slučaju izvršeni elementarni rad će biti jednak:

dL = pAdr = pdV , (3.6)

gde je dV elementarna promena zapremina gasa u cilindru. Razmena rada sa okolinom

može podrazumevati promenu elementarnog naelektrisanja (dQel) pri delovanju
električnog potencijala (φel), kada na primer električna struja teče iz okoline u
elektromotor ili iz njega:

dL = j el dQel . (3.7)

Još jedan čest primer je obrtno kretanje vratila turbine (sistem), koje šalje
određeni moment (M) prema električnom generatoru (okolina) spojenom sa turbinom.

23
Vratilo vrši elementarno ugaono pomeranje (dθ) u pravcu delovanja momenta i vrši
pozitivan elementarni rad nad okolinom (generatorom):

dL = Mdq . (3.8)

Ovo su samo neki konkretni primeri razmene rada između sistema i okoline.

3.3.2 Razmena toplote

Poslovično smo veoma dobro upoznati sa procesima u kojima se materijal zagreva

ili hladi. Kuvanje ili hlađenje hrane povećava ili smanjuje njenu temperaturu, dovodeći je
u kontakt sa sredinama više ili niže temperature (respektivno). Za razmenu toplote
potrebna je razlika temperatura između sistema i okoline (pogonska sila procesa). Toplota
se uvek prenosi u pravcu niže temperature. Elementarno razmenjena količina toplote (δQ)
jednaka je proizvodu specifične toplote sistema (cs) i elementarne promene njegove
temperature (dT):

dQ = c s dT . (3.9)

U Termodinamici ukoliko se toplota dovodi sistemu smatra se pozitivnom

(δQ>0), ukoliko se odvodi od sistema ona je negativna (δQ<0). Ova interakcija sa
okolinom se uobičajeno naziva prenos toplote.
I rad i toplota se prepoznaju prema njihovim efektima na okolinu, a koji su
opisani jednačinama (3.5-3.9). Najčešće se i rad i toplota javljaju istovremeno u
interakcijama sistema i okoline, a što izaziva različite posledice na okolinu.

3.4 PRVI ZAKON TERMODINAMIKE

Prvi zakon Termodinamike predstavlja princip očuvanja energije. On dovodi u

odnos energiju sistema sa njegovim interakcijama sa okolinom: radom i toplotom. U
diferencijalnom obliku Prvi zakon Termodinamike za zatvorene sisteme glasi:

dE = dQ - dL . (3.10)

Princip očuvanja energije ukazuje da je suma elementarne promene energije

sistema (dE), elementarne toplote sa znakom minus (-δQ) i elementarnog rada (δL)
jednaka nuli. Drugim rečima, energija se ne može uništiti, niti stvoriti ni iz čega, ona se
može samo transformisati iz jednog u drugi oblik, u interakcijama sa okolinom.
Prvi zakon Termodinamike u integralnom obliku, od početnog stanja 1 do
krajnjeg stanja 2, glasi:

2 2
E 2 - E1 = ò dQ - ò dL = Q12 - L12 . (3.11)
1 1

24
 U ovom obliku Prvi zakon bi mogao da glasi da promena unutrašnje energije
sistema se troši na razmenu toplote i rada sa okolinom. U jednačini (3.11) rad i toplota u
integralnom obliku nisu dati kao razlike krajnjeg i početnog stanja, jer oni nisu svojstva
sistema, već prelazne pojave, koje direktno zavise od načina promene stanja (interakcije
sa okolinom). Sistem poseduje energiju ali se to ne može reći za toplotu i rad, koje se
pojavljuju samo u slučajevima interakcije sistema i okoline. Prvi zakon Termodinamike
je univerzalan i važi za sve moguće odnose sistema i okoline.
U mnogim procesima za dobijanje rada ili rashladnih procesa, radna materija se
posle više promena stanja vraća u početno stanje (ciklus), stanje istog nivoa energije
sistema (Ekrajnje=Epočetno). U tom slučaju Prvi zakon Termodinamike za jedan obavljen
ciklus glasi:

ò dQ = ò dL . (3.12)

Dakle, u kružnom procesu (ciklusu), gde se sistem (radna materija) dovodi u

početno stanje, ukupno razmenjena toplota je jednaka ukupno razmenjenom radu u
ciklusu. Ukupno razmenjena toplota i rad predstavljaju zbir toplota i radova razmenjenih
pojedinačno po promenama stanja, koje čine ciklus.

3.5 DRUGI ZAKON TERMODINAMIKE

Cilj inženjera koji grade elektranu je da energiju goriva transformišu u rad (i

kasnije u električnu energiju). Ukoliko je gorivo fosilno, ideja je da se sva toplota
oslobođena sagorevanjem goriva transformiše u rad, što Prvi zakon Termodinamike
dopušta. Realno to nije moguće i Drugi zakon Termodinamike ukazuje da se može u rad
pretvoriti samo deo dovedene toplote. Ostatak kao odvedena toplota se predaje nižem
temperaturnom nivou (okolini). Koristan rad će predstavljati razliku ukupno dovedene i
odvedene toplote (po apsolutnoj vrednosti, jer je ona po dogovoru već sa znakom minus).
Naravno Prvi zakon uvek mora biti zadovoljen.
Nije moguće direktno izraziti Drugi zakon Termodinamike u vidu jednačine.
Drugi zakon ukazuje da se sve promene u prirodi odvijaju u pravcu verovatnijeg stanja i
da je promena entropije (veličina stanja sistema) izolovanog sistema uvek veća od nule
(ili eventualno jednaka nuli), ΔSs≥0. Moguće je uočiti tri važne posledice Drugog zakona
Termodinamike. Prvo: postoji apsolutna temperatura T (K), kao veličina stanja, koja je
nezavisna od fizičkih karakteristika materije i uvek je pozitivna. Drugo: postoji
termodinamička veličina stanja, entropija, S (J/kgK), čija je elementarna promena
jednaka elementarnoj toploti, podeljenoj sa apsolutnom temperaturom, u slučaju
kvazistatičkog procesa (idealizovan, spor proces promene stanja materije):

æ dQ ö
dS = ç ÷ . (3.13)
è T ø kvaz

Treći zaključak se naziva Clausius-ova nejednakost, koja glasi da je u svakom

procesu elementarna promena entropije veća ili eventualno jednaka odnosu δQ/T:

25
 dQ
dS ³ . (3.14)
T

Kao posledica ove nejednakosti, za proces za koji važi dQ=0, koji se naziva
adijabatski proces, entropija može ostati ista ili će se povećati ali se nikada ne može
smanjiti. Adijabatski proces pri kome se povećava entropija materije je nepovratan proces
(svi realni procesi u prirodi su nepovratni), jer vraćanje ovog procesa na početno stanje u
izolovanom sistemu je nemoguće zbog važenja Drugog zakona Termodinamike (dS<0).
Postoje mnoge važne posledice Clausius-ove nejednakosti, koje definišu uslove
termodinamičke ravnoteže, uključujući hemijske procese, kao i ograničenja maksimalne
proizvodnje rada u raznim procesima.

3.6 TERMODINAMIČKE KARAKTERISTIKE (VELIČINE STANJA)

Najveći broj poznatih metoda za iskorišćenje fosilnih ili nuklearnih goriva

podrazumeva korišćenje radnih fluida, bilo da se koriste za proizvodnju rada ili transporta
energije do željene lokacije.
Poznato je da se u parnim termoelektranama, kao radni fluid koristi voda, koja
prolazi niz različitih stanja i faza, pod različitim temperaturama i pritiscima, kružeći
između kotla, turbine i kondenzatora. Termodinamičke veličine stanja, pritisak (p) i
temperatura (T) se nazivaju intenzivnim veličinama stanja, jer ne zavise od mase fluida i
iste su u svim tačkama posmatrane mase. Sa druge strane energije E (unutrašnja energija,
U), zapremina V i entropija S, su ekstenzivne veličine stanja, koje direktno zavise od
mase fluida (sistema). Ukoliko ove veličine stanja podelimo sa masom sistema m,
dobićemo intenzivne veličine stanja (koje ne zavise od mase), specifičnu energiju e,
specifičnu zapreminu v i specifičnu entropiju s:

E V S
e= ; v= ; s= . (3.15)
m m m

Korišćenje specifičnih veličina stanja uprošćava analize termodinamičkih sistema

za dobijanje rada i transformaciju energije. Prateći promene specifičnih veličina stanja u
procesu, moguće je doći i do specifičnih vrednosti (po jedinici mase) za razmenjeni rad i
toplotu (l=L/m, q=Q/m). Do ukupno razmenjenih radova i toplota se dolazi jednostavnim
množenjem sa masom fluida u procesu.
Energija i entropija nisu uvek najpogodnije veličine u analizi ponašanja sistema.
Umesto toga pojedine kombinacije, do sada navedenih veličina stanja, mogu biti od
velike pomoći. Jedna od tih kombinacija veličina stanja je izvedena veličina stanja,
nazvana entalpija H i specifična entalpija h=H/m:

h = e + pv . (3.16)

Entalpija ima jednostavnu fizičku interpretaciju. Uočimo jedinicu mase radne

materije okružene okolinom, u kojima vlada isti nepromenljivi pritisak. Dovođenjem

26
elementarne količine toplote sistemu δq, negova temperature će porasti, on će se proširiti
u odnosu na okolinu za dv i izvršiće rad δl=pdv nad okolinom. Prema Prvom zakonu
Termodinamike razmenjena toplota i rad promeniće energiju sistema:

de = dq - pdv Þ dq = de + pdv = de + d ( pv) = d (e + pv) = dh .

Ovde jednakost pdv=d(pv), proističe iz konstantnosti pritiska u procesu (dp=0).

Dakle, količina toplote dovedena procesu, pri konstantnom pritisku jednaka je povećanju
entalpije sistema (radne materije). Odnos elementarne promene entalpije pri konstantnom
pritisku i elementarne promene temperature se naziva specifična toplota pri konstantnom
pritisku cp (J/kgK):

æ ¶h( p, T ) ö
cp = ç ÷ . (3.17)
è ¶T ø p

Kada razmatramo slično zagrevanje sistema pri konstantnoj zapremini (dv=0),

neće biti razmene rada pa će dovedena količina toplote biti jednaka promeni energije
sistema, δq=de. Odnos elementarne promene energije pri konstantnoj zapremini i
elementarne promene temperature se naziva specifična toplota pri konstantnoj zapremini
cv (J/kgK):

æ ¶e(v, T ) ö
cv = ç ÷ . (3.18)
è ¶T ø v

Sledeća izvedena veličina stanja koja može biti korisna je Gibbs-ova funkcija ili
slobodna entalpija g (J/kg):

g = h - Ts = e + pv - Ts . (3.19)

Za procese koji se odvijaju pri konstantnoj temperaturi i pritisku, Drugi zakon

Termodinamike ograničava da razmenjeni rad ne može biti veći od smanjenja (redukcije)
slobodne entalpije g. Slobodna entalpija je korisna termodinamička funkcija u
slučajevima hemijskih promena i promena faza. Na primer, ključala voda i suvozasićena
vodena para mogu biti u ravnoteži na definisanoj temperaturi, samo na jednom
definisanom pritisku. Ukoliko bi se određena količina toplote dovela ovom sistemu, pri
konstantnom pritisku, deo ključale vode bi prešao u paru, pri nepromenjenoj temperaturi.
Za ove procese pri konstantnoj temperaturi i pritisku, slobodna entalpija ostaje
nepromenjena. U odeljku 3.12, slobodna entalpija će biti iskorišćena za ograničavanje
performansi elektrohemijskih ćelija.

3.7 STACIONARAN PROTOK

Mnogi termodinamički sistemi sadrže komponente kroz koje prolaze fluidi,

protoka nepromenljivog u vremenu, konstantnog, stacionarnog protoka. To je činjenica za

27
kompresor, komoru za sagorevanje, gasnu turbinu u gasnoj elektrani, činjenica za kotao,
parnu turbinu, kondenzator i napojnu pumpu u parnoj elektrani ali nije činjenica za
cilindar motora sa unutrašnjim sagorevanjem, gde je protok fluida (radne mešavine)
promenljiv.
Ukoliko je protok fluida konstantan ( m& ), Prvi zakon Termodinamike se može
izraziti sa ulaznim i izlaznim parametrima iz aparata (hul, hiz) i razmenjenim radom i
toplotom u jedinici vremena:

m& hiz = m& hul + Q& - L& . (3.20)

Za kotao Q& (W) predstavlja količinu toplote u jedinici vremena koja je dovedena
da bi ključala voda prešla u suvozasićenu paru, za parnu turbinu L&t = P (W) predstavlja
tehnički rad predat električnom generatoru ili neko drugo mehaničko opterećenje.
Jednačina (3.20) se može podeliti sa protokom fluida m& :

hiz - hul = q - lt . (3.21)

Većina komponenti termoelektrane pripada dvema kategorijama: adijabatskim

(q=0), komponentama koje proizvode ili troše mehanički rad (turbine, pumpe,
kompresori, ...) ili komponentama bez vršenja rada (razni razmenjivači toplote, kotlovi,
isparivači, kondenzatori, ...). Izuzetak je komora za sagorevanje gasne termoelektrane
koja je i adijabatska i bez vršenja rada.

3.8 PRENOS I RAZMENA TOPLOTE

Dok nam zakoni Termodinamike govore o tome koliko rada možemo dobiti iz
radnog fluida, kome dovodimo toplotu, oni ne daju odgovor, koliko brzo možemo obaviti
taj zadatak. Ovo je pitanje od velike važnosti jer vreme potrebno za razmenu toplote i
rada, određuje termičku i mehaničku snagu, koju možemo proizvesti. Više snage koja se
može dobiti iz definisanog protoka radnog fluida, znači bolje i efikasnije postrojenje.
U zavisnosti od uslova i konkretnih slučajeva, od značaja je povećati ili smanjiti
brzinu kojom se topota razmenjuje. U parnom kotlu, koji razmenjuje toplotu između
vrelih produkata sagorevanja, kroz metalne cevi da bi voda u njima ključala i prelazila u
stanje pare, potrebno je što više pospešiti ovu razmenu. U slučaju grejanja unutrašnjeg
prostora zgrade u zimskom periodu, potrebno je što više smanjiti razmenu toplote sa
okolinom, kroz termički omotač zgrade.
U najvećem broju slučajeva stacionarnog prenosa toplote od toplije ka hladnijoj
sredini, razmenjena količina toplote u jedinici vremena (toplotni fluks) Q& (W) može biti
izražen kao:

Q& = KA(Th - Tc ) , (3.22)

gde su Th-Tc razlika temperature između toplije i hladnije sredine (pogonska sila razmene
toplote), A površina razmene (površina koja razdvaja dva fluida) i K koeficijent prolaza

28
toplote, funkcija uslova i geometrije razmene toplote, kao i od fizičkih karakteristika
materijala i fluida. Svaka materija poseduje fizičku karakteristiku, toplotnu provodljivost,
koja govori o sposobnosti materijala da brzo prenosi toplotu. Tako imamo dobre
provodnike toplote (visoka toplotna provodljivost), kao i toplotne izolatore.
Razmenjivač toplote je (najčešće) nepokretan uređaj, koji obezbeđuje razmenu
toplote, najčešće između dva fluida, toplijeg i hladnijeg. Tipično, jedan fluid struji kroz
snop paralelnih cevi, preko kojih struji drugi fluid. Na primer, u parnom kotlu ključala
voda struji kroz cevi, a vreli produkti sagorevanja preko njih. Slično, u kondenzatoru
parne elektrane, rashladna voda struji kroz cevi, dok topla izrađena para iz turbine struji
oko njih i kondenzuje se na površini cevi.
Upotreba razmenjivača toplote je neophodna za funkcionisanje termoelektrane,
kao u navedenim primerima, iako ona neizbežno dovodi do gubitka mehaničke snage,
povećanja troškova i smanjenja termodinamičke efikasnosti.
Primer predstavlja konstrukcija kondenzatora, koji mora razmeniti određenu
količinu toplote u jedinici vremena. Prema jednačini (3.22) moguće je smanjiti površinu
kondenzatora (i time smanjiti njegovu cenu), povećanjem temperaturne razlike, čime će
se smanjiti efikasnost parnog ciklusa (manje rada u turbini). U drugom scenariu, možemo
povećati koeficijent prolaza toplote, povećanjem brzine strujanja rashladnog fluida u
cevima, čime će se povećati troškovi transporta fluida (pumpanja).
Kao posledica toga, prenos toplote u termodinamičkim sistemima, u konačnim
iznosima, neminovno proizvodi smanjenje performansi sistema, koje se ne može svesti na
nulu, osim u nekim idealizovanim slučajevima, uz enormno ulaganje kapitala. Srećom
ovo umanjenje performansi postrojenja može biti ograničeno na prihvatljive iznose, po
ceni prihvatljivoj u odnosu na ostale komponente sistema.

3.9 SAGOREVANJE FOSILNIH GORIVA

Izvor energije u elektranama, koje koriste fosilno gorivo je hemijska energija koja
se oslobađa sagorevanjem (burnom oksidacijom) goriva u vazduhu. Najkorišćenija
fosilna goriva su ugljovodonici, koji predstavljaju mešavine molekula sastavljenih od
ugljenika i vodonika. Posle njihovog kompletnog sagorevanja, ugljenik iz goriva oksidiše
u ugljendioksid, a vodonik u vodenu paru. Energija oslobođenja ovom oksidacijom je
posledica rekombinacije atoma ugljenika i vodonika iz goriva u jedinjenja kiseonika
(ugljendioksida i vode).
Obeležavajući molekul ugljovodoničnog goriva kao CnHm, gde je n i m broj
atoma ugljenika i vodonika u molekulu goriva (respektivno), hemijska reakcija
sagorevanja ugljenika i vodonika u gorivu, može biti predstavljena kao:

æ mö æmö
C n H m + ç n + ÷O2 ® nCO2 + ç ÷ H 2O . (3.23)
è 4ø è2ø

Za svaki ugljovodonični molekul, n+m/4 molekula kiseonika je potrebno da bi se

sagorevanjem dobilo n molekula ugljendioksida i m/2 molekula vode. Odnos broja
molekula kiseonika i molekula goriva (n+m/4) u jednačini (3.23) se naziva

29
stihiometrijskim odnosom. Na drugi način on može biti predstavljen kao maseni odnos,
množenjem izraza sa odgovarajućim molarnim masama:

masa kiseonika 32n + 8m

= . (3.24)
12n + 1,008m
masa goriva

Ovaj maseni odnos leži između 8/3=2,667 (za čist ugljenik) do 7,93 (za čist
vodonik) i samo je funkcija odnosa m/n.
Kako se fosilna goriva sagorevaju u vazduhu, stihiometrijski iznos je korisnije
izražavati prema masi vazduha, što znači množenje jednačine (3.24) sa 4,319 (maseni
udeo kiseonika u vazduhu je 23%):

masa vazduha æ Aö 32n + 8m

= ç ÷ = 4,319 . (3.25)
è F ø 12n + 1,008m
masa goriva st

Ukoliko je vazduh dostupan u količinama manjim od stihiometrijskih, doći će do

nepotpunog sagorevanja i u produktima sagorevanja će se pojaviti ugljenmonoksid (CO),
nesagoreli ugljenik i vodonik. U takvim "bogatim" smešama oslobađa se nepotpuna
hemijska energija sagorevanja. Sa druge strane, ako je procesu sagorevanja dostupna
količina vazduha veća od stihiometrijske, tada se određena količina neizreagovanog
kiseonika pojavljuje u produktima sagorevanja, a ukupna hemijska energija sagorevanja
se oslobađa u produktima sagorevanja ove "siromašne" smeše.

3.9.1 Toplotna moć goriva

Kada mešavina goriva i vazduha sagori, postignuta temperatura produkata

sagorevanja je značajno viša od temperature reaktanata (goriva i vazduha). U nekim
slučajevima oslobođena toplota može biti razmenjena između produkata sagorevanja i
hladnijeg fluida. Na primer, u parnom kotlu ta toplota izaziva ključanje i isparavanje
vode. Iznos oslobođene toplote iz goriva se naziva toplotna moć goriva i uobičajeno je
izražena u jedinicama energije po masi goriva (J/kg).
Razmotrimo slučaj komore za sagorevanje, koja se snabdeva konstantnim
protokom mešavine goriva i vazduha (reaktanti) na konstantnom pritisku pr i temperaturi
Tr. Ako gorivo sagoreva pri konstantnom pritisku pr i nema razmene toplote komore sa
okolinom (Q=0), tada će temperatura produkata sagorevanja Tp biti viša od temperature
reaktanata Tr ali će entalpija produkata hp(Tp,pr) biti jednaka entalpiji reaktanata hr(Tr,pr)
prema jednačini (3.20) (Q=0, Lt=0). Opisani proces može biti prikazan na h-T dijagramu,
definisanjem promene stanja produkata i reaktanata (slika 3.1)

30
 Slika 3.1 h-T dijagram sagorevanja

Entalpija reaktanata na temperaturi Tr je definisana tačkom R. Horizontala iz

tačke R (konstantna entalpija, hp(Tp,pr)=hr(Tr,pr)) u preseku sa krivom produkata daje
tačku P, koja definiše temperaturu produkata Tp. Temperatura Tp se naziva adijabatska
temperatura sagorevanja.
Koristeći dijagram sa slike 3.1 u stanju smo da definišemo toplotnu moć goriva.
Ako se, posle izvršenog sagorevanja, produkti ohlade pri konstantnom pritisku do
temperature reaktanata, Tr, do tačke P′, tada će odvedena količina toplote po jedinici
mase produkata biti jednaka razlici entalpija produkata od Tp do Tr ili razlici entalpija
reaktanata i produkata od Tr do Tr: hp(Tp,pr)-hp(Tr,pr)= hr(Tr,pr)-hp(Tr,pr).
Množenjem ovog izraza sa masenim protokom produkata mp i deljenjem sa
masenim protokom goriva mf, dobija se izraz za donju toplotnu moć goriva Hd(Tr,pr)
(J/kg):
æ m& ö
H d (Tr , p r ) = çç p ÷÷[hr (Tr , p r ) - h p (Tr , p r )] . (3.26)
è m& f ø

Poznata ugljovodonična goriva, kakva su benzin i dizel, zapravo su mešavina

mnogo različitih ugljovodonika, različite molekulske strukture. Toplotna moć ovih goriva
se meri korišćenjem specijalnih kalorimetra, prema jednačini (3.26). Za čiste
komponente, kakva je na primer metan (CH4), toplotna moć može biti računata, koristeći
entalpije goriva i produkata sagorevanja.
U tabeli 3.1 prikazane su vrednosti donje toplotne moći (Hd) za neka poznata
goriva, na temperaturi od 25oC i atmosferskom pritisku (donja toplotna moć znači da je
voda u produktima sagorevanja u parnom stanju). Takođe u tabeli su date i druge korisne
informacije vezane za proces sagorevanja (stihiometrijski odnos, slobodna entalpija, ...).

31
Tabela 3.1 Termodinamičke karakteristike sagorevanja goriva, na 25oC i atm. pritisku

U tabeli 3.1 razlika slobodne entalpije je izračunata prema:

æ m& ö
Dg = çç p ÷÷( g r - g p ) . (3.27)
è m& f ø

Toplotne moći goriva u tabeli 3.1 su u širokom opsegu od 10 do 120 MJ/kg. Za

zasićene ugljovodonike (CH4 do C18H38) taj opseg je znatno uži (od 44 do 50 MJ/kg).
Delimično oksidisana goriva (CO, CH4O i C2H6O) imaju manje toplotne moći od
njihovih izvora (C, CH4 i C2H6), jer imaju manji oksidacioni potencijal i veće molske
mase. Manje vrednosti toplotne moći za čvrst ugljenik ukazuju na energiju potrebnu za
transformaciju atoma ugljenika iz čvrste u gasovitu fazu.
Drugačiji aspekt goriva se može videti u petoj koloni tabele 3.1, koja poredi
razliku entalpija reaktanata i produkata (hr-hp), pri referentnim uslovima. Ova razlika
predstavlja hemijsku energiju koja je dostupna, pri konstantnom pritisku, pri
adijabatskom stihiometrijskom procesu sagorevanja, da se dostigne adijabatska
temperatura sagorevanja. Ukoliko produkti sagorevanja imaju istu specifičnu toplotu,
adijabatska temperatura sagorevanja će biti proporcionalna ovoj razlici. Može se videti da

32
većina prikazanih goriva imaju približno istu adijabatsku temperaturu sagorevanja, koja
se nalazi negde oko vrednosti od 1900oC, sa izuzetkom vodonika, koji daje višu
temperaturu.
Poslednja kolona u tabeli 3.1 daje toplotnu moć goriva prema jedinici mase
ugljenika u gorivu. Ova vrednost je u vezi sa količinom emitovanog ugljendioksida u
atmosferu po jedinici toplotne moći goriva. Od navedenih goriva metan (CH4) daje
najviše toplote po jedinici emitovanog CO2, dok ostali ugljovodonici daju za približno
20% manje toplote za istu emisiju CO2.
Osnovna goriva dostupna na tržištu su ugalj (antracit, kameni i mrki), tečna naftna
goriva (benzin, dizel, kerozin, lako ulje, mazut), naftni gasovi (prirodni gas, etan, propan,
butan) i drvo (tvrdo drvo, meko drvo). Toplotne moći ovih goriva variraju u odnosu na
njihov sastav. Nijedno od njih nema čistu molekulsku strukturu i neka od njih sadrže
inertne komponente. Cena ovih goriva može biti bazirana na zapremini (tečnosti, gasovi i
drvo) ili masi (ugalj) ali i toplotna moć može biti cenovni faktor. Toplotne moći ovih
goriva su date u tabeli 3.1.
U skoro svim sistemima za sagorevanje, voda je u produktima sagorevanja u
parnom stanju, jer je uobičajena temperatura izlaznih gasova dovoljno visoka, a parcijalni
pritisak (sadržaj) vodene pare dovoljno nizak da ne dođe do njene kondenzacije. Iz
praktičnih razloga latentna toplota kondenzacije vodene pare u produktima nije dostupna
za delimičnu konverziju u rad, a efektivna toplotna moć goriva za grejanje treba da se
zasniva na donjoj toplotnoj moći, prikazanoj u tabeli 3.1. Ipak, u primeni je i vrednost za
gornju toplotnu moć goriva (voda u produktima sagorevanja je u tečnom stanju, praktična
primena u kondenzacionim kotlovima). Da bi se dobila gornja toplotna moć goriva,
donjoj toplotnoj moći treba dodati latentnu toplotu kondenzacije vode na referentnoj
temperaturi pomnoženu sa količinom vode u produktima sagorevanja.
Razlika između gornje i donje toplotne moći goriva je prvenstveno stvar
konvencije trgovaca gorivom u vidu kvote njihovih cena u $/MJ za gornju toplotnu moć u
odnosu na nižu cenu u $/MJ za donju toplotnu moć. Sa druge strane korisnici goriva,
proizvođači električne energije, najčešće ocenjuju efikasnost postrojenja, kao
proizvedenu električnu energiju po jedinici donje toplotne moći potrošenog goriva. To
dovodi do većih vrednosti efikasnosti postrojenja, nego kada bi se ona računala prema
gornjoj toplotnoj moći. Dokle god je osnova računanja cene goriva ili efikasnosti
postrojenja navedena, ne bi trebalo da bude zabune.

3.10 IDEALNI CIKLUSI ZA DOBIJANJE RADA

Proizvodnja mehaničke snage iz procesa sagorevanja fosilnih goriva je složen

problem. Prvo se sagorevanjem goriva mora postići promena temperature i pritiska
radnog fluida, a zatim osmisliti način dobijanja mehaničkog rada korišćenjem unutrašnje
energije radnog fluida, pomeranjem klipa ili okretanjem turbine. Prvi i Drugi zakon
Termodinamike ograničavaju količinu rada, koja može biti generisana po jedinici mase
goriva, a ona zavisi od načina iskorišćenja tog goriva.
Da bi smo razumeli uticaj termodinamičkih zakona na pretvaranje energije goriva
u mehanički rad, korisno je analizirati rad idealnih uređaja, u kojima se fluid zagreva i
hladi, proizvodi i apsorbuje rad, krećući se kroz ciklus. Ovakav uređaj možemo nazvati
toplotna mašina, koja razmenjuje toplotu sa okolinom, proizvodeći rad u kružnom

33
procesu. Sagorevanje goriva u ovim idealizovanim ciklusima predstavljeno je kao
dovođenje toplote iz velikih rezervoara, toplotnih izvora. Neke praktične toplotne mašine,
kao što su gasne turbine i automobilski motori, se ne greju iz spoljnih izvora. Ovakve
mašine se nazivaju motori sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS ili na Engleskom ICE).
Ipak, većina njihovih karakteristika može biti simulirana kroz idealne cikluse toplotnih
motora, kako bi razumeli način i ograničenja njihovog rada.
U ovom odeljku ćemo razmotriti jednostavne modele toplotnih motora, koji
prikazuju glavne karakteristike poznatih mašina za dobijanje rada. Od posebnog značaja
je sagledavanje udela proizvedenog rada (l) u odnosu na uloženu količinu toplote (q).
Ovaj odnos η=l/q (ono što se dobilo sa onim što je uloženo) predstavlja termodinamičku
efikasnost razmatranog ciklusa. Takođe postoje i druge važne činjenice rada toplotnih
motora, koje će biti prikazane u analizi.
U svim ovim analizama se podrazumeva da radna materija prolazi kroz niz
kvazistatičkih procesa, kod kojih se, pri razmeni toplote, entropija menja po jednačini
(3.13).

3.10.1 Carnot-ov ciklus

Carnot-ov ciklus je teorijski ciklus i ima mali praktični značaj ali veoma lepo
ilustruje granice koje postavlja Drugi zakon Termodinamike, na najjednostavnijem
ciklusu toplotne mašine (desnokretnom ciklusu). Ciklus ima na raspolaganju dva toplotna
rezervoara: toplotni izvor, od koga radni fluid uzima toplotu (više konstantne temperature
Th) i toplotni ponor, kome radni fluid predaje toplotu (niže konstantne temperature Tc).
Posmatrajmo toplotnu mašinu kao cilindar sa pokretnim klipom, u kome je
zatvoren radni fluid jedinične mase. Ciklus je sastavljen od četiri promene stanja,
prikazane na slici 3.2: izotermske ekspanzije, pri kojoj se iz toplotnog izvora (iste
temperature) dovodi toplota qh (promena stanja 1-2), izentropske ekspanzije tokom koje
se temperatura smanjuje sa Th na Tc (promena stanja 2-3), izotermske kompresije, pri
kojoj se odvodi toplota qc toplotnom ponoru (iste temperature) (promena stanja 3-4) i
izentropske kompresije do početnog stanja.

Slika 3.2 Carnot-ov ciklus u T-s dijagramu

Za ovaj ciklus koristan rad (lk) klipa po jednom ciklusu je ò pdv i prema Prvom
zakonu može se predstaviti kao:

34
lk = qh - qc = ò pdv . (3.28)

Promene stanja Carnot-ovog ciklusa u T-s dijagramu, ukazuju da entropija raste

tokom procesa dovođenja toplote (s2-s1) i u istom iznosu (po apsolutnoj vrednosti) opada
tokom odvođenja toplote (s3-s4), pa prema jednačini (3.13) imamo:

qh q
= c . (3.29)
Th Tc

Kombinacijom dva poslednja izraza možemo definisati termodinamičku

efikasnost za Carnot-ov ciklus kao:

lk T
h= = 1- c . (3.30)
qh Th

Najzanimljiviji zaključak iz izraza (3.30) je da efikasnost zavisi samo od

temperatura toplotnog izvora i ponora, a ne od karakteristika fluida korišćenog u ciklusu.
Sa druge strane, proizvedeni koristan rad lk (neto mehanički rad) zavisi od karakteristika
radnog fluida i veličine ekspanzije:

lk = ò pdv = ò Tds . (3.31)

U ciklusu ukupno razmenjena toplota je jednaka ukupno razmenjenom radu (po

Prvom zakonu), a taj rad je jednak površini zatvorene konture (u ovom slučaju
pravougaonika) u T-s ili p-v dijagramu.
Jednostavan zaključak je da ukoliko se želi povišenje efikasnosti Carnot-ovog
ciklusa potrebno je toplotu qh dovoditi na što višem temperaturnom nivou (jednačina
(3.30)). Problem predstavlja realno dovođenje toplote toplotnom rezervoaru.
Sagorevanjem goriva u vazduhu temperatura toplotnog izvora nikako ne može biti
veća od adijabatske temperature sagorevanja Tad. Za svaki realni slučaj Th<Tad samo deo
toplote oslobođene sagorevanjem goriva biće predat toplotnom rezervoaru. Taj deo je
približno jednak odnosu (Tad-Th)/(Tad-Tc), što znači da se rezervoar može zagrevati
produktima sagorevanja, samo ukoliko je njihova temperatura viša od Th, a maksimalna
moguća razmena je da se produkti ohlade do temperature hladnijeg rezervoara Tc
(toplotni ponor). Rezultujuća termodinamička efikasnost, data prema toplotnoj moći
goriva iznosi:

æ T öæ T - Th ö
h = çç1 - c ÷÷çç ad ÷÷ . (3.32)
è Th øè Tad - Tc ø

U izrazu (3.32) maksimalna vrednost za η se dobija kada je Th = Tad Tc , pa imamo:

35
 Tad / Tc - 1
h= . (3.33)
Tad / Tc + 1

Na primer, ukoliko je adijabatska temperatura sagorevanja goriva Tad=2173 K

(1900 C), a temperatura okoline (toplotni ponor) Tc=298 K (25oC), tada će maksimalna
o

termodinamička efikasnost ciklusa, prema jednačini (3.33) biti 46%, pri Th=805 K
(532oC). To je značajno manje u odnosu na efikasnost idealnog Carnot-ovog ciklusa
(jednačina (3.30)) od 86,3% (Th=Tad).
Mogućnost poboljšanja gore navedene efikasnosti iz jednačine (3.33) bi
predstavljala primena velikog broja Carnot-ovih mašina, koje bi operisale, svaka na
različitoj temperaturi Th ali za istu temperaturu Tc. Produkti sagorevanja na konstantnom
pritisku procesa bi predavali toplotu rezervoaru u iznosu od dh (dp=0) da bi se proizveo
rad δl:

æ T ö
dl = çç1 - c ÷÷dh = d (h - Tc s ) . (3.34)
è Th ø

U jednačini (3.34) je korišćena jednakost dh=Thds, što važi za izobarski proces.

Termodinamička funkcija koja se pojavljuje u jednačini (h-Tcs), predstavlja
raspoloživost. Raspoloživost predstavlja iznos toplote dobijene sagorevanjem goriva koji
se može pretvoriti u rad. To je maksimalno mogući rad koji se može dobiti sagorevanjem
goriva pri konstantnom pritisku, kada je temperatura okoline Tc.
Ako pretpostavimo da je specifična toplota pri konstantnom pritisku produkata
sagorevanja konstantna, tada se jednačina (3.34) može transformisana u izrazu za
termodinamičku efikasnost:

ln( Tad / Tc )
h =1- . (3.35)
(Tad / Tc ) - 1

Sada za prethodni primer Tad=2173 K (1900oC) i Tc=298 K (25oC) imaćemo

η=68%. Iako je ovo značajno poboljšanje u odnosu na prethodni rezultat (η=46%), to je i
dalje značajno niže od efikasnosti idealnog Carnot-ovog ciklusa η=86,3% za Th=2173 K.
Očigledno velika ulaganja i složene konstrukcije su potrebne da bi se termodinamička
efikasnost desnokretnog ciklusa sa sagorevanjem goriva, podigla iznad 50%, dok veoma
male nade postoje za približavanje Carnot-ovoj efikasnosti pri adijabatskoj temperaturi
plamena.
Carnot-ov ciklus je značajan za shvatanje kako funkcioniše jednostavna toplotna
mašina ali ne predstavlja realno ostvariv ciklus.

3.10.2 Rankine-ov ciklus

Od početka industrijske revolucije do kraja dvadesetog veka, najviše mehaničke

snage, korišćenjem sagorevanja fosilnih goriva se dobijalo korišćenjem parnog ciklusa,
nazvanog Rankine-ov ciklus. U termoelektranama, fosilno gorivo se meša sa vazduhom i
sagoreva u kotlu u kome se zagreva i isparava voda do određenih parametara pare, kada

36
se radni fluid šalje na turbinu, koju pokreće. Ovo je eksterni sistem sagorevanja, gde se
radni fluid greje u cevima koje opstrujavaju produkti sagorevanja, nastali u ložištu kotla.
U efikasnom parnom postrojenju, gotovo celokupna toplotna moć goriva (preko
90%) se prenosi radnom fluidu ali se samo deo tog iznosa pretvara u rad u turbini.
Rankine-ov ciklus je mehanički robustan, obezbeđuje proizvodnju rada i ako kotao i
trubina nisu visoko efikasni, računajući na njegovu masovnu (skoro isključivu) primenu
do kraja devetnaestog veka.
Termodinamičke promene stanja Rankine-ovog ciklusa, kao i osnovni delovi
odgovarajućeg postrojenja su prikazane na slici 3.3.

Slika 3.3 Rankine-ov ciklus u T-s dijagramu i šema osnovnih delova postrojenja

U parnoj termoelektrani, tečna voda (kondenzat) se napojnom pumpom

komprimuje na visok pritisak i šalje u kotao (proces 1-2), gde ključa (3) i pretvara se u
suvozasićenu paru (4), a ona se dalje uobičajeno pregreva na visoku temperaturu (5).
Zagrevanje radnog fluida u kotlu (2-5) je kompletno izobarsko (pb=const). Para visokog
pritiska i temperature se šalje na turbinu gde joj pritisak značajno opada do vrednosti pc,
pri čemu se proizvodi mehanički rad na vratilu turbine. Vodena para niskog pritiska, koja
napušta turbinu kondenzuje se u kondenzatoru na konstantnom pritisku pc (6-1), a potom
se šalje u napojnu pumpu zatvarajući ciklus.
U idealnom Rankine-ovom ciklusu (slika 3.3) adijabatski specifični tehnički rad
(lt) dobijen u turbini jednak je razlici entalpija h5-h6 na ulazu i izlazu iz turbine (prema
Prvom zakonu Termodinamike). Ovaj idealno izentropski proces može biti predstavljen
kao:
5
lt = h5 - h6 = ò vdp . (3.36)
6
Slično se može predstaviti tehnički rad napojne pumpe, pri izentropskoj
kompresiji kao lp=h2-h1. Kako je specifična zapremina tečne vode neuporedivo manja od
zapremine pare, snaga koja se troši za pogon napojne pumpe samo je zanemarljivi deo
snage proizvedene u turbini (<0,5%). Ovo je jedna od prednosti Rankine-ovog ciklusa.
Pošto se procesi zagrevanja (2-5) i hlađenja (6-1) radnog fluida u parnom ciklusu
odigravaju pri konstantnim pritiscima, dok je proces dobijanja rada izentropski,
termodinamička efikasnost Rankine-ovog ciklusa će biti jednaka:

37
 (h5 - h6 ) - (h2 - h1 ) (h - h1 ) ò Tds
h= =1- 6 = . (3.37)
( h5 - h2 ) (h5 - h2 ) 5 Tds
ò
2
Nekoliko aspekata Rankine-ovog ciklusa zahtevaju komentar. Pre svega, za
razliku od Carnot-ovog ciklusa, njegova efikasnost direktno zavisi od termodinamičkih
svojstava radnog fluida (jednačina (3.37)). Drugo, efikasnost ciklusa raste ukoliko se
povećava pritisak i temperatura pare u kotlu. Istovremeno, visoki pritisak u kotlu
povećava količinu rada po jediničnoj masi radnog fluida, smanjujući troškove turbine po
jedinici snage. Osnovni ciklus je u stanju da povećava efikasnost koristeći dogrevanje
pare između različitih nivoa pritiska u turbini.
Za Rankine-ove cikluse koji koriste vodu kao radni fluid, temperature pare u kotlu
retko prelaze 550oC i to samo za kotlove koji rade na visokim pritiscima. Visoko pritisni i
visoko temperaturni parni ciklus je jedini za koji pritisak i temperatura pare prelaze
kritičnu tačku vode. Termodinamička efikasnost parnog ciklusa je viša ukoliko se radi sa
višim pritiscima i temperaturama pare u kotlu. Međutim, postoje i drugi koraci koji mogu
poboljšati efikasnost ciklusa. Jedan od njih je pregrevanje pare, koje se praktično redovno
koristi u ovim postrojenjima (slika 3.3, proces 4-5). Para se po izlasku iz kotla dodatno
greje (u pregrejaču pare) do temperature više od tačke ključanja. Sve se to odvija na
pritisku koji je jednak pritisku u kotlu (p2=p3=p4=p5). Drugi mogući korak je dogrevanje
pare. Para se posle napuštanja turbine visokog pritiska, šalje na dodatno zagrevanje do
temperature T5 (ne nekom međupritisku), a zatim na turbinu niskog pritiska (različiti
stepeni iste turbine, slika 3.4) gde se ukupno proizvodi više rada, nego kada dogrevanja
ne bi bilo. Treća mera na povećanju efikasnosti ciklusa se zasniva na izdvajanju dela
protoka pare, na izlazu iz turbine visokog pritiska i njegovom korišćenju za zagrevanje
vode koja napušta napojnu pumpu na temperaturi T2.

Slika 3.4 Višestepena parna turbina snage 1500 MW, s desna na levo se nalazi turbina
visokog, srednjeg i niskog pritiska.

38
Ovaj proces se naziva regenerativno zagrevanje napojne vode. Efekat svih ovih
poboljšanja je da se poveća srednja temperatura radnog fluida, pri kojoj se dovodi toplota
u kotlu. Koristeći Carnot-ov ciklus kao analogiju, ovaj efekat povećava efikasnost
Rankine-ovog ciklusa. Zavisno od uslova, opisane mere zajedno mogu da podignu za
10% procenata efikasnost osnovnog ciklusa.
Termodinamička efikasnost idealnog Rankine-ovog ciklusa se kreću u opsegu 30-
45% zavisnosti od uslova i njegove složenosti. Međutim, realna parna postrojenja imaju
razumljivo manju efikasnost od idealnih iz više razloga. Parna turbina i napojna pumpa
nemaju 100% efikasnost (realni procesi nisu izentropski), što rezultuje manjim radom od
idealnog ciklusa. Postoje neophodni delovi postrojenja, koji troše rad i umanjuju ukupnu
neto proizvedenu mehaničku snagu (kotlovski ventilatori, pumpe kondenzatora, mlinovi
uglja). Kotao ne predaje radnom fluidu svu toplotu dobijenu iz procesa sagorevanja,
pošto je temperatura izlaznih gasova iz postrojenja viša od temperature okoline, a za
proces sagorevanja se koristi veća količina vazduha od stihiometrijske, radi potpunog
sagorevanja goriva. Čak i najsavremenije parne termoelektrane retko prelaze 40%
efikasnosti, dobijene kao odnos neto dobijene mehaničke snage sa toplotnom vrednosti
goriva.
Parna turbina termoelektrane trpi veliku promenu pritiska između ulaza i izlaza,
tokom koje gustina pare opada, što zahteva sve duže turbinske lopatice, kako bi se iz
protoka pare dobio odgovarajući rad. Slika 3.4 prikazuje rotor parne turbine snage 1500
MW, koji je podeljen na tri stepena (s desna na levo): stepen visokog, srednjeg i niskog
pritiska, gde se pritisak pare smanjuje od 71 do 10, od 10 do 3 i od 3 do 0,1 bar,
respektivno.

3.10.3 Otto-ov ciklus

Ubedljivo najpoznatija toplotna mašina koja troši fosilno gorivo je automobil. Za

razliku od parnog postrojenja, automobilski motor ne zavisi od prenosa toplote radnom
fluidu iz spoljnog izvora sagorevanja. Umesto toga, gorivo sagoreva adijabatski unutar
motora, a produkti sagorevanja proizvode više rada tokom ekspanzije (radnog takta),
nego što se troši tokom kompresije mešavine goriva i vazduha, dajući neto izlaznu snagu
motora.
Izrađeni produkti sagorevanja, koji se izbacuju u atmosferu, zamenjuju se novom
mešavinom goriva i vazduha, koja započinje novi ciklus sagorevanja. Radni fluid struji
kroz motor i ne vraća se. Ovo je otvoren ciklus, za razliku od parnog koji je zatvoren.
Termodinamički zatvoreni ciklus toplotne mašine, koji simulira promene pritiska i
zapremine odgovarajućeg motora sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS ili ICE), nazvan je
Otto-ov ciklus. Na slici 3.5 prikazan je Otto-ov ciklus u T-s dijagramu.

39
 Slika 3.5 Otto-ov ciklus u T-s dijagramu

Ciklus se sastoji iz izentropske kompresije radnog fluida od zapremine v e do vc

(1-2), zatim sledi izohorsko dovođenje toplote (2-3) (kojim se zamenjuje adijabatsko
sagorevanja mešavine goriva i vazduha), pa izentropska ekspanzija do maksimalne
zapremine ve (3-4). Ciklus se zatvara izohorskim hlađenjem radnog fluida (4-1) (proces
koji ne postoji u otvorenom SUS ciklusu).
Koristan rad lk, dovedena količina toplote qd i termodinamička efikasnost η Otto-
ovog ciklusa mogu se prikazati kao:

Tds
lk = ò pdv = ò Tds; qd = ò Tds; h = ò3
3
. (3.38)
2
ò Tds
2
Efikasnost Otto-ovog ciklusa je monotono rastuća funkcija od faktora kompresije
ε=ve/vc (odnos najveće i najmanje zapremine u ciklusu), kao i od termodinamičkih
karakteristika radnog fluida (odnos κ=cp/cv). Pojednostavljujući realne promene sastava
radnog fluida, termodinamička efikasnost može biti predstavljena kao:

1 1
h =1- ( c p / cv ) -1
=1- . (3.39)
æ ve ö e k -1
çç ÷÷
è vc ø

Za tipičan stepen kompresije u benzinskom motoru ε=9 i odnos κ=1,26, dobija se

η=43,5%. U benzinskim motorima stepen kompresije je ograničen sklonošću mešavine
goriva i vazduha ka samopaljenju (detoniranju). Viši stepeni kompresije se koriste u dizel
motorima, gde se gorivo ubrizgava nakon kompresije vazduha u cilindru, čime se postiže
viša efikasnost dizel motora u odnosu na benzinske.
Kako Otto-ov ciklus predstavlja procese u benzinskim motorima, količina
dovedene toplote qd je ograničena količinom goriva, koje može sagoreti u jednom
punjenju cilindra na kraju takta kompresije. Zapaljivost goriva je maksimalna pri
stihiometrijskom odnosu smeše gorivo-vazduh, što je uobičajen parametar benzinskih
motora. Maksimalna temperatura u ciklusu T3 se dobija na kraju procesa sagorevanja, pa
praktično predstavlja adijabatsku temperaturu sagorevanja komprimovane smeše u
cilindru. Kako je SUS motor izložen ovoj maksimalnoj temperaturi praktično samo

40
trenutno, a prosečne radne temperature su znatno niže, on je u stanju da uspešno radi i pri
tim maksimalnim temperaturama, koje prevazilaze tačku topljenja materijala cilindra i da
obezbedi povoljne termodinamičke efikasnosti, koje prate visoke temperature.
Termodinamička efikasnost SUS motora je značajno niža, nego idealna, računata
prema jednačini (3.39). Trenje klipova i ležajeva, snaga potrebna za funkcionisanje
ventila, rashladne pumpe i sistema za ubrizgavanje, gubici pritiska u usisnom i izduvnom
sistemu, kao i toplotni gubici u cilindru tokom radnog takta ekspanzije, smanjuju neto
snagu motora u odnosu na idealan ciklus. Za četvorotaktne benzinske motore nizak
pritisak kompresije predstavlja dodatni gubitak, koji je izbegnut u dizel motorima.
Najviše efikasnosti savremenih motora SUS se kreću oko 28% i 39% za benzinske i dizel
motore, respektivno.
Termodinamička analiza Otto-ovog ciklusa ne objašnjava važnu karakteristiku
motora SUS, da mogu biti uspešno konstruisani za snage između 1 kW i 10 MW. To je u
suprotnosti sa parnim termoelektranama koje su obično snage između 100 i 1000 MW.
Ova razlika su posledica mehaničkih faktora koji se odnose na ograničenu brzinu klipa u
odnosu na lopatice turbina, kao i drugih faktora nevezanih za termodinamičke
karakteristike ciklusa.

3.10.4 Brayton-ov ciklus

Počev od polovine dvadesetog veka, gasne turbine postaju dominantne pogonske

mašine za velike avione, zbog svoje pogodnosti za rad na visokim dozvučnim brzinama
pogona, maloj masi, ekonomičnosti potrošnje i pouzdanosti. Gasne turbine su napravile
prodor i u mlaznim plovilima, brzim lokomotivama i u novije vreme, u proizvodnji
električne energije. U tom slučaju gasna turbina se često koristi u kombinaciji sa
Rankine-ovim ciklusom koji dobija toplotu od izlaznih gasova turbine. Ovakav spregnuti
rad gasne i parne turbine se naziva kombinovani ciklus.
U najjednostavnijem izvođenju postrojenje se sastoji od kompresora i turbine
spojene istim vratilom, na kome se dobija mehanička snaga. Između kompresora i turbine
nalazi se komora za sagorevanje, u koju se ubrizgava gorivo, koje sagoreva na
konstantnom pritisku, podižući temperaturu radnog fluida (produkata sagorevanja) na viši
nivo, pred ulazak u turbinu. Prolazeći kroz turbinu produkti sagorevanja smanjuju svoj
pritisak i temperaturu, proizvodeći veći rad na turbini, nego što se troši na kompresoru.
Razlika snage ostaje raspoloživa na vratilu turbine. Kompresija, sagorevanje i ekspanzija
su adijabatski i slično motorima SUS, proces u gasnoj turbini je otvoren ciklus.
Idealni termodinamički ciklus koji modelira promene stanja radnog fluida kroz
postrojenje gasne turbine, naziva se Brayton-ov ciklus, prikazan na slici 3.6 u T-s
dijagramu.

41
 Slika 3.6 Brayton-ov ciklus u T-s dijagramu

Brayton-ov ciklus se sastoji od izentropske kompresije vazduha u kompresoru od

ulaznog pritiska pi do izlaznog pc (1-2), zatim sledi izobarsko dovođenje toplote (2-3),
kojim se podiže temperatura radnog fluida do T3 na ulazu u turbinu. U turbini produkti
sagorevanja ekspandiraju izoentropski vršeći rad, dok se njihov pritisak (i temperatura)
smanjuje od pc na pi (3-4). Ukoliko se po izlasku iz turbine produkti izbacuju u atmosferu
radi se o Brayton-ovom ciklusu. Ukoliko se radna materija izobarski hladi do početne
temperature zatvarajući ciklus, radi se o Joule-ovom ciklusu.
U Brayton-ovom ciklusu, rad se proizvodi u turbini, a troši u kompresoru. Oba
ova rada su jednaka odgovarajućim razlikama entalpija radnog fluida. Po jedinici mase
radnog fluida, koristan rad gasnog turbinskog postrojenja je jednak razlici rada turbine i
kompresora (po apsolutnoj vrednosti):

lk = ( h3 - h4 ) - ( h2 - h1 ) . (3.40)

Dovedena količina toplote fluidu, koji napušta kompresor qd, koja odgovara
porastu temperature tokom adijabatskog sagorevanja, jednaka je razlici entalpija, tokom
ovog izobarskog procesa:

qd = h3 - h2 . (3.41)

Termodinamička efikasnost Brayton-ovog ciklusa je data izrazom:

lk (h - h4 ) - (h2 - h1 ) h - h1 ò Tds
h= = 3 = 1- 4 = . (3.42)
qd h3 - h2 h3 - h2 3 Tds
ò
2

Termodinamička efikasnost Brayton-ovog ciklusa zavisi od odnosa najviših i

najnižih pritisaka u ciklusu, p2/p1= p3/p4 i termodinamičkih karakteristika vazduha i
produkata sagorevanja. Pojednostavljenjem razlika karakteristika između vazduha i
produkata, efikasnost može biti izražena kao:

42
 1
h =1- (1- cv / c p )
. (3.43)
æ p2 ö
çç ÷÷
è p1 ø

Jednačina (3.43) pokazuje da efikasnost raste sa povećanjem odnosa pritisaka

p2/p1. Na primer za odnos p2/p1=10 i cp/cv=1,3 efikasnost iznosi 41,2%.
Postoji nekoliko praktičnih problema u konstrukciji uspešnog postrojenja gasne
termoelektrane. Deo snage proizvedene na turbini, koju troši kompresor je veći od
korisnog ostatka, tako da je ovo postrojenje veće snage, nego što je to izlazna, korisna
snaga. Aerodinamička efikasnost kompresora i turbine mora da bude visoka, kako bi se
dobila što veća korisna snaga postrojenja. Termodinamička efikasnost ciklusa može biti
poboljšana, povećanjem ulazne temperature u turbini ali je ova mera limitirane
otpornošću lopatica turbine na visoke temperature. To se nije moglo ostvariti sve do
razvoja efikasne lopatice, materijala otpornog na visoke temperature, što je gasno
turbinsko postrojenje napravilo ekonomski izvodljivim u dvadesetom veku.

Slika 3.7 Model gasne turbine korišćene u kombinovanom postrojenju, kompresor je

desno, a turbina levo. Sagorevanje se odvija u dva stepena, prvi između kompresorskog
izlaza i prvog stepena turbine i drugi odmah iza prvog stepena turbine.

Za jednostavan Brayton-ov ciklus, najviša termodinamička efikasnost iznosi oko

33%. Korišćenjem regenerativnog zagrevanja komprimovanog vazduha, pre sagorevanja
sa izduvnim produktima sagorevanja, efikasnost se može povećati oko 4%. Ekonomski
faktori mogu zahtevati rad postrojenja na maksimumu izlazne snage, što čini će činiti
efikasnost postrojenja nešto nižom od maksimalnih projektovanih vrednosti.
Kompresor i turbina, gasne turbinske termoelektrane su uobičajeno spojeni istim
vratilom, što je prikazano na slici 3.7, sa komorom za sagorevanje, smeštenoj između
kompresora i turbine. Ovo je raspored avionskih gasnih turbina, koje moraju biti

43
kompaktne i što lakše. Korisna snaga dobijena na vratilu kompresora i turbine isporučuje
se električnom generatoru.

3.10.5 Kombinovani Brayton-ov i Rankine-ov ciklus

Produkti sagorevanja koji napuštaju gasnu turbinu nose određeni deo oslobođene
toplotne moći goriva, koja nije pretvorena u rad. Taj protok vrelog gasa može biti
iskorišćen za zagrevanje kotla i proizvodnju pare i dodatnog rada, bez sagorevanja
dodatnih količina goriva. Korišćenje gasne i parne turbine radi proizvodnje rada iz
određene količine goriva, koju bi gasna turbina sama trošila, naziva se kombinovani
ciklus.
Termodinamička efikasnost termoelektrane po kombinovanom ciklusu ηcc, može
se izraziti kao funkcija odvojenih efikasnosti gasne i parne turbine ηg i ηs. Za gasnu
turbinu koristan rad lg je jednak lg= ηgqd, gde je qd dovedena količina toplote
sagorevanjem goriva po jedinici mase produkata. Količina toplote koja može biti
iskorišćena u parnom ciklusu je qd-lg=qd(1-ηg). Koristan rad parnog ciklusa ls je jednak
ls= ηsqd(1-ηg). Sada možemo izraziti efikasnost kombinovanog ciklusa:

l g + ls
h cc = = h g + h s (1 - h g ) = h g + h s - h gh s . (3.44)
qd

Efikasnost kombinovanog ciklusa je uvek manja od sume efikasnosti

komponenata sistema (gasne i parne turbine). Ipak, kombinacija ove dve turbine je uvek
efikasnija od pojedinačnih efikasnosti. Na primer, ako je ηg=30% i ηs=25%, onda je
ηcc=47,8%.
U kombinovanom ciklusu, termodinamička efikasnost parnog ciklusa je značajno
manja, nego kada bi funkcionisala samo parna turbina sa raspoloživim gorivom, zato što
izlazni gasovi iz gasne turbine nemaju tako visoku temperaturu kao produkti sagorevanja
u klasičnom kotlu i zato što gasna turbina zahteva veći višak vazduha nego parni kotao.
Oba ova faktora ograničavaju efikasnost parnog ciklusa ali ipak postrojenje koje radi po
kombinovanom ciklusu daje veću efikasnost, nego onu koje bi imalo klasična parna
termoelektrana.
Termoelektrana koja radi po kombinovanom ciklusu, sagoreva prirodni gas ili
avionsko gorivo, koje je često prvi izbor novih postrojenja, umesto klasičnih parnih
postrojenja sa sagorevanjem uglja. Razlozi za ovo su različiti, uglavnom finansijski i
ekološki (smanjenje emisije štetnih gasova, naročito CO2).

3.11 PARNI RASHLADNI KOMPRESORSKI CIKLUS

Korišćenje mehaničke snage da bi se toplota sa nižeg temperaturnog nivoa,

prebacila na viši je termodinamički proces, koji leži u osnovi funkcionisanja rashladnih
uređaja, klimatizera i toplotnih pumpi. Radni ciklus je suprotan (levokretan) u odnosu na
(desnokretne) cikluse toplotnih mašina. Ovde je potrošen rad veći od eventualno
proizvedenog ali i dalje važe ograničenja Prvog i Drugog zakona Termodinamike, princip

44
održanja energije i razmenjene količine toplote, koje su u relaciji sa temperaturama
toplotnog izvora i ponora.
Najpoznatiji princip rada rashladnog sistema predstavlja parni kompresorski
ciklus. Rashladni uređaj se sastoji od isparivača, parnog kompresora, kondenzatora i
prigušnog ventila, koji su spojeni cevima u sistemu ispunjenom rashladnim (radnim)
fluidom. Rashladni fluid je izabran tako, da isparava i kondenzuje se na pritiscima i
temperaturama u ciklusu. Idealni parni kompresorski ciklus u T-s dijagramu, zajedno sa
šemom postrojenja je prikazan na slici 3.8.

Slika 3.8 Parni kompresorski ciklus u T-s dijagramu i šema rashladnog postrojenja

Suvozasićenu paru rashladnog fluida usisava kompresor i izentropski je

komprimuje do stanja pregrejane pare (1-2), zatim pregrejana para ulazi u kondenzator
gde se kondenzuje do stanja ključale tečnosti (2-4), predajući toplotu qh toplotnom
ponoru (okolini), koji je na nižoj temperaturi od fluida u kondenzatoru. Ključala tečnost
rashladnog fluida se propušta kroz prigušni ventil, gde joj se naglo obara pritisak i
temperatura (4-5). Dobijena vlažna para se potom šalje u isparivač gde isparava do stanja
suvozasićene pare (5-1). Toplotu za svoje isparavanje rashladni fluid uzima od rashladne
komore, toplotnog izvora. Karakteristika levokretnog ciklusa je da je temperatura
toplotnog ponora viša od temperature toplotnog izvora.
U ciklusima toplotnih mašina, koje proizvode rad sagorevanjem goriva,
termodinamička efikasnost predstavlja odnos dobijenog (rad) i uloženog (dovedena
toplota). Drugi zakon Termodinamike ukazuje da je dobijeno uvek manje od uloženog,
što znači da je efikasnost uvek manja od 100%. Za hladnjake i klimatizere, željeni
proizvod, toplota uzeta iz rashladnog prostora, nije obavezno manja od uloženog, rada
kompresora. Ipak, možemo formirati ovaj odnos, koji se naziva faktor hlađenja εc (COP),
procenjujući performanse rashladnog uređaja.
Faktor hlađenja kompresorskog parnog ciklusa može se izraziti preko veličina
stanja rashladnog fluida, kao što je prikazano na slici 3.8. Rad potreban za
komprimovanje jedinice mase rashladnog fluida je jednak razlici entalpija lk=h2-h1
(izentropski proces). Toplota koja se uzima iz rashladne komore, a dovodi rashladnom
fluidu je jednaka razlici entalpija q c=h1-h5 (izobarski proces) ili h1-h4, pošto je proces u
prigušnom ventilu izoentalpski (h4=h5). Faktor hlađenja kompresorskog rashladnog
ciklusa (slika 3.8) je jednak:

45
 qc h1 - h4 h1 - h4
e c (COP ) = = = . (3.45)
lk h2 - h1 (h2 - h4 ) - (h1 - h4 )

Faktor hlađenja je veći što je temperaturna razlika između rashladnog prostora

(toplotnog izvora) i okoline (toplotni izvor) manja. On monotono opada kada ova razlika
postaje veća i dostiže nulu, na dovoljno velikoj temperaturnoj razlici, zavisno od
karakteristika rashladnog fluida.
Toplotna pumpa predstavlja rashladni ciklus, gde je željeni proizvod, toplota
predata prostoriji koja se greje. Toplota se uzima iz okoline na nižoj temperaturi i predaje
prostoriji na višoj temperaturi. Toplotna pumpa se uobičajeno koristi za grejanje prostora
u zimskom periodu, u klimatskim uslovima, gde je u letnjem periodu potrebno hlađenje
istog tog prostora. To se u rashladnom uređaju postiže obrnutim smerom toka rashladnog
fluida, gde isparivač postaje kondenzator i obrnuto. U novije vreme, toplotne pumpe se
koriste kao efikasan način grejanja prostora, bez obzira na potrebe istog prostora za
hlađenjem.
Za toplotnu pumpu merilo ocene performansi, predstavlja faktor grejanja εh
(COP)hp, definisan kao odnos odvedene toplote od rashladnog fluida (dovedene prostoriji)
qh i utrošenog rada u kompresoru lk:

qh qc + l k q h - h4 h2 - h4
e h (COP ) hp = = = 1+ c = 2 = . (3.46)
lk lk lk h2 - h1 ( h2 - h4 ) - ( h1 - h4 )

U jednačini (3.46) korišćena je jednakost, proistekla iz Prvog zakona qh=qc+lk (po

apsolutnim vrednostima), da bi se bolje prikazala desna strana jednakosti.
Faktor grejanja toplotne pumpe je uvek veći od jedinice, jer odvedena toplota qh
uvek uključuje energetski ekvivalent rada kompresora lk. Međutim, u veoma hladnim
zimskim uslovima, faktor grejanja neće biti značajno veći od jedinice, što znači da bi se
kompresor koristio poput električne grejalice. U slučaju manjih razlika temperatura dva
toplotna rezervoara, faktor grejanja može biti višestruko veći od jedince. Da bi se to
postiglo, umesto zimskog spoljašnjeg vazduha, kao toplotnog izvora, koristi se zemljište
ili raspoloživi vodeni izvor.

46
3.12 GORIVE ĆELIJE

U odeljku 3.10 razmotreni su različiti sistemi za pretvaranje energije goriva u

mehanički rad, korišćenjem direktnog sagorevanja goriva u vazduhu, svaki baziran na
odgovarajućem termodinamičkom ciklusu. U ovim sistemima, toplotna mašina se
snabdeva konstantnim protokom goriva i vazduha, koji sagoreva dajući protok produkata
sagorevanja, koji se kasnije izbacuju u atmosferu. Termodinamička efikasnost ovih
ciklusa, koja predstavlja odnos proizvedenog rada i uložene toplote iz goriva, se
uobičajeno kreće u opsegu od 25% do 50%. Ta efikasnost je ograničena gorivim
karakteristikama goriva i mehaničkim limitima različitih toplotnih mašina.
Termodinamički gledano, proces sagorevanja je nepovratan i u velikoj meri je zaslužan
za tako malu efikasnost konverzije energije goriva u mehanički rad.
Da li postoji efikasniji način konverzije energije goriva u rad? Drugi zakon
Termodinamike postavlja gornje granice količine rada, koji može biti generisan u
egzotermnim hemijskim reakcijama, kakve su oksidacija goriva u vazduhu. U hemijskim
reakcijama, koje se odvijaju pri konstantnom pritisku u temperaturi, maksimalni rad koji
može biti proizveden jednak je smanjenju slobodne entalpije (Gibbs-ove funkcije) od
reaktanata do produkata reakcije. Za većinu goriva, promena slobodne entalpije (g)
definisane jednačinom (3.19) neznatno se razlikuje od donje toplotne moći goriva (tabela
3.1) ali je ta granica svakako značajno veća, kada se proizvodi rad u realnoj toplotnoj
mašini. Termodinamika nam, sama po sebi, ne govori kako bi bilo moguće iskoristiti veći
deo raspoložive energije goriva.
Elektrohemijska ćelija je uređaj koji pretvara hemijsku u električnu energiju. Ona
se sastoji od elektrolita koji ispunjava prostor između elektroda. U bateriji, elektrode su
hemijski različite, što izaziva električni potencijal između njih. U gorivoj ćeliji, elektrode
su hemijski slične ali je jedna snabdevena gorivom, a druga oksidantom, stvarajući
električni potencijal između njih. Spoljnim zatvaranjem električnog kola elektrohemijske
ćelije, može se ostvariti proticanje struje i stvaranje električne snage. Električna energija
koja se troši u spoljašnjem kolu, generisana je hemijskim promenama unutar ćelije. Ova
električna energija nikada nije veća od smanjenja slobodne entalpije pratećih hemijskih
reakcija u ćeliji.
Struktura gorive ćelije, prikazana na slici 3.9 je iznenađujuće jednostavna. Dve
porozne metalne elektrode razdvojene su prostorom ispunjenim elektrolitom, fluidom ili
čvrstom materijom, u kojoj gorivo ili oksidant mogu disocirati na jonske komponente.
Gorivo i oksidant, koji se isporučuju različitim elektrodama, difunduju (prolaze) kroz
porozni materijal elektroda u elektrolit. Na anodu (negativna elektroda) elektroni prelaze
iz elektrolita, formirajući u njemu pozitivne jone. Katoda (pozitivna elektroda) emituje
elektrone u elektrolit da formiraju negativne ili neutralizuju pozitivne jone.
Ako su elektrode povezane električnim provodnikom sa spoljnim opterećenjem,
kao što je prikazano na slici 3.9, struja će poteći (u smeru suprotnom od kazaljke na
časovniku, na slici 3.9) i električni rad će biti potrošen na spoljašnje opterećenje, je je
električni potencijal katode veći nego anode. Unutar gorive ćelije, električno kolo se
zatvara kretanjem jona kroz elektrolit.

47
Slika 3.9 Šema vodonično-kiseonične gorive ćelije. Vodonik i kiseonik se dovode do
porozni elektroda, razdvojenih elektrolitom, u kome se električna struja ostvaruje
kretanjem vodoničnih jona. U spoljašnjem električnom kolu, struja se ostvaruje kretanjem
elektrona. Proizvod oksidacije, voda se formira na katodi.

Hemijska reakcija koja proizvodi električnu energiju, koju troši spoljašnji

potrošač, odigrava se parcijalno na svakoj elektrodi. Uzimajući kao primer vodonično-
kiseoničnu gorivu ćeliju, prikazanu na slici 3.9, površinska reakcija na anodi, kada se
jonizuje molekul goriva, vodonika ulazeći u elektrlolit je:

H 2 ® 2 H + (F el ) + 2e - (F a ) , (3.47)

gde je Φel električni potencijal elektrolita, a Φa električni potencijal anode. U ovoj reakciji
elektron odlazi u anodu na svom potencijalu Φa, dok jon vodonika odlazi u elektrolit na
potencijalu Φel. Na katodi oksidaciona reakcija je:

1
2 H + (F el ) + 2e - (F c ) + O2 ® H 2O , (3.48)
2

gde je Φc električni potencijal katode. Finalni efekat reakcija na obe elektrode je u

proizvodnji vode i kretanju naelektrisanja u spoljnom električnom kolu, što je
predstavljeno jednačinom:

1
H2 + O2 ® H 2O + 2e - (F a ) - 2e - (F c ) . (3.49)
2

48
 U ovoj opštoj reakciji, molekuli vodonika i kiseonika proizvode molekule vode. U
procesu, za svaki molekul vodonika, dva elektrona prelaze sa niskog potencijala anode na
viši potencijal katode u spoljašnjem električnom kolu, proizvodeći električni rad. Ako je
qe naelektrisanje elektrona i mH2 masa molekula vodonika, tada je električni rad u
reakciji, po jedinici mase goriva jednak le=(2qe/mH2)(Φc- Φa). Množenjem brojioca i
imenioca sa Avogadro-vim brojem, dobijamo:

æ 2F ö
le = ç ÷(F c - F a ) , (3.50)
ç MH ÷
è 2 ø

gde je F=9,6487e4 C/mol Faraday-eva konstanta i MH2 molska masa molekulskog

vodonika.
Drugi zakon Termodinamike ograničava razliku potencijala elektroda Φc- Φa, koja
može biti dostignuta, jer rad le ne može biti veći od raspoložive promene slobodne
entalpije u reakciji oksidacije:

( Dg ) H 2 M H 2
l e £ ( Dg ) H 2 ; ( F c - F a ) £ , (3.51)
2F

gde je jednačina (3.50) iskorišćena u zameni izraza za le. Desna strana jednakosti u
jednačini (3.51) je taj mogući maksimum razlike potencijala na elektrodama. Za
vodonično kiseoničnu gorivu ćeliju na 20oC i atmosferskom pritisku, koristeći vrednosti
iz tabele 3.1, ta razlika može biti 1,225 V.
Maksimalna razlika potencijala gorive ćelije, određena prema slobodnoj entalpiji
promene u oksidacionoj reakciji i jednačini 3.51 je jedino dostižna kada ćelija radi u
povratnom režimu, ograničavajući struju na ekstremno male vrednosti do efekta nulte
struje pri otvorenom spoljašnjem kolu. Za konačnu vrednost struje, postojaće pad napona
na površinama elektroda i u elektrolitu, koji je potreban da prenosi jone goriva do katode
u konačnim iznosima, uz ogovarajući pad razlike potencijala elektroda. Termodinamička
efikasnost ηfc gorive ćelije može biti definisana kao odnos dobijenog rada iz ćelije le i
maksimalno mogućeg rada Δg:

le
h fc = . (3.52)
Dg

Visoke efikasnosti gorivih ćelija u poređenju sa korišćenjem toplotnih motora i

direktnog procesa sagorevanja goriva u vazduhu, potiču od procesa na elektrodama gde
elektrostatička energija vezivanja molekula može biti direktno konvertovana u
elektrostatičku energiju jona i elektrona koji se kreću u kolu ćelije. Nasuprot tome, u
adijabatskom procesu sagorevanja, energija goriva se pretvara u slučajnu kinetičku i
potencijalnu energiju molekula produkata, koja se ne može u potpunosti povratiti u
narednim koracima procesa.
Slika 3.10a prikazuje kako se napon i snaga gorive ćelije menjaju sa strujom, gde
elektrolit predstavlja jedini otpor električnoj struji unutar ćelije. Ako vrednost struje raste,
napon ćelije opada linearno od njegove maksimalne vrednosti, date jednačinom (3.51).

49
Izlazna snaga, koja predstavlja proizvod struje i napona, dostiže maksimum kada je
napon na 50% od svoje maksimalne vrednosti. Efikasnost gorive ćelije, data jednačinom
(3.52) se smanjuje sa porastom snage, kako je to prikazano na slici 3.10b, do 50% pri
maksimalnoj snazi ćelije. Kada funkcioniše pri delimičnom opterećenju, goriva ćelija
može imati značajno veću efikasnost, u poređenju sa toplotnim mašinama.

Slika 3.10(a) Promena napona i snage u zavisnosti od struje u gorivoj ćeliji, (b) promena
efikasnosti u zavisnosti od snage

Radi održavanje temperature gorive ćelije na konstantnom nivou, određena

količina toplote joj se mora odvoditi. Vrednost odvedene količine toplote po jedinice
mase goriva qfc je određena Prvim zakonom Termodinamike, primenjenim na ovaj
stacionarni proces:

q fc = H d - le ³ H d - Dg , (3.53)

gde je Hd donja toplotna moć goriva, a nejednakost ukazuje na ograničenje Drugim

zakonom Termodinamike. U gorivim ćelijama, koje se koriste za proizvodnju električne
snage, toplota odvedena od ćelije može biti iskorišćena za proizvodnju dodatne električne
energije u Rankine-ovom ciklusu, pri tom obezbeđujući konstantnu radnu temperaturu, na
kojoj ćelija ima odgovarajuću efikasnost. Ovako kombinovani ciklus bi mogao imati
veoma veliku efikasnost.

3.13 EFIKASNOST GORIVA (TERMIČKA EFIKASNOST)

Energija sadržana u gorivu se može koristiti za mnogi namene: proizvodnju

mehaničke ili električne energije, pokretanje vozila, grejanje radnih i životnih prostora,
stvaranje novih materijala, preradu rude, pripremanje hrane, ... U ovom odeljku ćemo se
usresrediti na proizvodnju mehaničkog rada iz energije goriva, ograničenu zakonima
Termodinamike. Naravno, ovi zakoni su univerzalni i primenjuju se na sve energetske
transformacije.

50
 Korišćenje goriva radi proizvodnje mehaničke ili električne snage za različite
namene, čini više od polovine ukupne potrošnje fosilnih goriva. To je razlog što
razmatramo informacije značajne za sagledavanje posledica po okolinu, ovog i ovakvog
korišćenja, posebno u svetlu nestajanja fosilnih goriva u relativno bliskoj budućnosti.
Kako god je korisno korišćenje mehaničke energije, proizvedene iz fosilnih goriva, da bi
se pogonila vozila, obrađivao materijal, transportovala tečnost, ove transformacije imaju
značajne ekonomske i ekološke posledice po celu planetu. Mera ovog uticaja na stvaranje
posledica je efikasnost korišćenja energije goriva pri njenoj transformaciji u mehanički
rad.
Realna mera efikasnosti transformacije energije goriva u rad je odnos
proizvedenog rada i toplotne moći upotrebljenog goriva. Ova veličina se može nazvati
efikasnost goriva (ηf) ili termička efikasnost. Za ovu namenu, uobičajeno se koristi donja
toplotna moć goriva Hd, kao mera realne raspoloživosti energije iz goriva. Efikasnost
goriva je veoma korisna veličina, preko koje lako možemo izračunati potrošnju goriva mf,
za datu snagu motora P:

P
m& f = . (3.54)
h f Hd

Ponekad je efikasnost goriva izražena na različite načine. Odnos potrošnje goriva

mf i snage motora P se naziva specifična potrošnja goriva. Prema jednačini (3.54),
možemo zaključiti da je specifična potrošnja goriva jednaka recipročnoj vrednosti
proizvoda ηfHd.
Tabela 3.2 prikazuje opsege vrednosti efikasnosti goriva za postojeće tehnologije
proizvodnje mehaničke i električne snage. Možemo primetiti da ni jedna od njih ne
prelazi vrednost od 50%.

Tabela 3.2 Efikasnost goriva za poznate tehnologije proizvodnje mehaničke snage

Ove efikasnosti odražavaju ograničenja zakonima Termodinamike, ograničenja

materijala, kao i ograničenja kompromisa dostizanja ekonomičnih i isto tako efikasnih
sistema. Iako postoji prostor za poboljšanja, budućim širokim istraživanjima može se
očekivati skroman rast, u odnosu na vrednosti date u tabeli 3.2.

51
3.14 SINTETIČKA GORIVA

Sintetičko gorivo je ono koje je dobijeno iz drugog goriva, kako bi bile poboljšane
njegove karakteristike, uz zadržavanje vrednosti toplotne moći polaznog goriva, koliko
god je to moguće. Tipični primeri su ulja proizvedena iz uglja, uljnih škriljaca ili
katranskog peska, zatim gas proizveden od uglja, nafte ili biomase, alkoholi proizvedeni
od prirodnog gasa ili biomase ili vodonik proizveden od uglja, nafte ili prirodnog gasa.
Neka tečna goriva, kao što je benzin su delimično sintetička, u smislu dobijanja
komponenti koje se sintetizuju iz sastojaka nafte i koje se dodaju prirodnim frakcijama
nafte, koje obično čine tečno gorivo. Glavne prednosti sintetičkih goriva, osim
agregatnog stanja u obliku tečnosti, gasa ili čvrste materije, u vidu pogodnosti za
transport i skladištenje, su: uklanjanje štetnih baznih sastojaka goriva, poput sumpora,
azota i pepela i pogodnost da se gorivo sagori u specijalnim uređajima, kao što su gasne
turbine i gorive ćelije. Glavni nedostatak sintetičkih goriva je cena njihove proizvodnje
(sinteze) i gubitak toplotne moći goriva, što podiže cenu koštanja energije dobijene iz
njih. Ovaj cenovni faktor je osnovni razlog odsustva masovne proizvodnje i upotrebe
sintetičkih goriva.
Sintetička goriva se dobijaju u stacionarnim reaktorima, koji su snabdeveni
osnovnim gorivom i drugim potrebnim reaktantima, obično na povišenim pritiscima i
temperaturama. Hemijske reakcije u kojima se stvaraju sintetička goriva, potpomognute
su katalizatorima, koji obezbeđuju obavljanje reakcije na ekonomski prihvatljivim
nivoima. Ukoliko su reakcije sinteze endodermne, njima se mora dovoditi toplota, kako
bi se održala propisana temperatura reaktora. Na ovaj način se sinteza odvija na
konstantnom pritisku i temperaturi.
Kao primer sintetičkog goriva, razmotrimo dobijanje sintetičkog gasa iz uglja,
prema hemijskoj reakciji:

C solid + ( H 2O ) g ® (CO ) g + ( H 2 ) g , (3.55)

gde 12 kg čvrstog ugljenika i 18 kg vodene pare reaguje da bi se dobilo 28 kg

ugljenmonoksida i 2 kg vodonika. Međutim, toplotna moć ugljenika je 12 kg x 32,76
MJ/kg=393 MJ, dok je ona sintetisanog gasa jednaka 28 kg x 10,10 MJ/kg + 2 kg x 141,8
MJ/kg=566 MJ, što ukazuje da je ovaj proces endoterman i da zahteva 5,8 MJ/kg
proizvoda, pri 25oC. Dakle, potrebno je sagoreti dodatne količine uglja, kako bi se održali
uslovi za vršenje sinteze. Pored toga, Drugi zakon ograničava da slobodna entalpija
produkata ne može biti veća od one, reaktanata, pošto se mehanički rad ne ulaže u ovom
procesu. Kao posledica ovoga, realna sinteza redukuje toplotnu moć u sintetizovanom
gorivu.
Fosilna goriva su krajnji stadijum sinteze ugljovodonika, dobijenih u procesu
fotosinteze biljaka, iz ugljendioksida i vode, gde njihova hemijska energija potiče od
Sunca. U procesu fotosinteze, fotoni Sunčeve svetlosti obezbeđuju veliko uvećanje
slobodne entalpije molekula ugljovodonika, za razliku od termički ostvarene sinteze
(jednačina 3.55) gde molekuli produkata imaju nižu slobodnu entalpiju. Svaka
transformacija prirodnih fosilnih goriva u sintetička, rezultuje smanjenjem toplotne moći
goriva i uvećanjem emisije ugljendioksida po jedinici toplotne moći sintetičkog goriva.

52
 Tabela 3.3 prikazuje termičke efikasnosti (odnos toplotne moći sintetičkog goriva
sa onom polaznog goriva) proizvodnih procesa za nekoliko poznatih sintetičkih goriva.
Sa nekoliko izuzetaka, ova efikasnost se kreće između 60% i 90%. Procesi koji traže
visoke stepene konverzije, zahtevaju visoke pritiske i temperature procesa, traže upotrebu
katalizatora zbog poboljšanja reakcije i troše mehanički rad za održavanje visokih
pritisaka i procesa prenosa toplote.

Tabela 3.3 Termičke efikasnosti procesa dobijanja sintetičkih goriva

Ekonomski i energetski troškovi u proizvodnji sintetičkog goriva mogu biti

opravdani, kada ih dobici njihove primene kompenzuju, kao na primer, pogodnost
korišćenja u gorivim ćelijama ili pogodnosti skladištenja i transporta. Ne treba zaboraviti
i smanjeni uticaj na životnu sredinu.
Sintetička nuklearna goriva mogu biti proizvedena u nuklearnim reaktorima.
Uranijum-238, koji nije fisiono nuklearno gorivo, može biti transformisan u plutonijum-
239, koji može biti korišćen u nuklearnom fisionom reaktoru. Odeljak 6.2 opisuje taj
proces.

3.14.1 Ekonomija proizvodnje vodonika

Vodonik predstavlja vrhunsko ekološko sintetičko gorivo, koje može biti

korišćeno u gorivim ćelijama za proizvodnju električne energije, pri visokim
efikasnostima i bez emisije zagađivača vazduha. Dva moguća procesa proizvodnje
vodonika su razlaganje metana i elektroliza vode:

CH 4 + 2 H 2O ® CO2 + 4 H 2 , (3.56)

2 H 2O ® 2 H 2 + O 2 . (3.57)

Obe ove reakcije zahtevaju dodatnu energiju za njihovo sprovođenje. Prva

reakcija zahteva sagorevanje dodatnih količina metana, radi obezbeđenja toplote,
potrebne za transformaciju metana u vodonik. Druga reakcija ne može biti ostvarena

53
samo zagrevanjem, zbog velikog povećanja slobodne entalpije. Umesto toga, uvećanje
slobodne entalpije se obezbeđuje električnom energijom u elektrolitičkoj ćeliji i samo
mala količina toplote je u procesu. Dobijanje elektrolitičkog vodonika je veoma
neefikasan proces, ukoliko se električna energija proizvodi sagorevanjem fosilnih goriva,
zato što bi toplotna moć dobijenog vodonika bila manja nego jedna trećina toplotne moći
sagorelog goriva u termoelektrani.
Zagovornici korišćenja vodonika u vozilima i termoelektranama, umesto fosilnih
goriva, ukazuju na nultu emisiju ugljendioksida. Međutim, ukoliko se vodonik proizvodi
transformacijom fosilnih goriva, tu nema redukcije emisije ugljendioksida, u mnogim
scenarijima emisija ugljendioksida i troškova biće povećana. Ako se (elektrolitički)
vodonik proizvodi korišćenjem električne energije i tu nema redukcije emisije CO2, sve
dok se struja proizvodi u termoelektranama, koje koriste fosilno gorivo. Pored toga,
skladištenje i transport vodonika je veoma skupo, tako da je njegova proizvodnja
ekonomski najprihvatljivija na mestu proizvodnje električne energije.
Sa druge strane proizvodnja vodonika iz fosilnog goriva dozvoljava hvatanje i
uskladištenje CO2. U ovom scenariju, fosilno gorivo se transformiše u neugljenično
gorivo, H2, dok se CO2, koji se formira u tom procesu (jednačina (3.56)), može hvatati i
skladištiti pod zemljom ili u okeanu, sprečavajući njegovu emisiju u atmosferu, koja bi
usledila posle direktnog sagorevanja fosilnih goriva. Na ovaj način 60% do 80% toplotne
moći fosilnog goriva se može koristiti, uz smanjenje ili eliminisanje emisije CO 2.

3.15 ZAKLJUČAK

Blizu 86% svetske energije se obezbeđuje sagorevanjem fosilnih goriva. Tokom

njihove dostupnosti i korišćenja u vidu rada ili toplote, prema zakonima Termodinamike,
primenjene tehnologije će biti posledica ovog ljudskog pronalaska.
U ovom odeljku opisane su posledice Prvog i Drugog zakona Termodinamike na
funkcionisanje odabranih tehnologija za proizvodnju mehaničke snage, sa posebnim
akcentom na efikasnost konverzije goriva u koristan rad. Pokazali smo da energija goriva
može biti raspoloživa sagorevanjem goriva u vazduhu, preko njegove toplotne moći, koja
predstavlja sumu rada proizvedenog u toplotnoj mašini i toplote predate okolini, kako
definiše Prvi zakon Termodinamike. U skladu sa Drugim zakonom Termodinamike,
samo deo energije goriva može biti pretvoren u rad, u iznosu koji zavisi od korišćene
tehnologije. Izuzetno je teško pretvoriti više od 50% toplotne moći goriva u rad ali je
veoma lako konvertovati je u skoro celokupnom iznosu u toplotu.
Veliki deo mehaničke snage se proizvodi u parnim termoelektranama, gde se ona
transformiše u električnu energiju za distribuciju krajnjim korisnicima. Voda i para
cirkulišu u zatvorenom krugu, zagrevane u kotlu, pokrećući turbinu (para). Najefikasnije
parne termoelektrane pretvaraju oko 40% energije goriva u mehanički rad.
Gasna turbina, razvijena prvenstveno za pogon mlaznih aviona i korišćenje
sagorevanja goriva u struji vazduha, je značajan vid motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Za razliku od parne mašine, ona ne zahteva razmenu toplote sa spoljašnjim sistemom za
sagorevanje. Njene performanse su ograničene izdržljivošću lopatica turbine, koje moraju
izdržati visoke temperature sagorevanja. Kada se gasna turbina koristi u proizvodnji
električne energije, njena efikasnost je samo 30%. Kombinacijom sa parnim postrojenjem
(kombinovani ciklus) efikasnost proizvodnje električne energije je oko 45%.

54
 Drugi značajan motor sa unutrašnjim sagorevanjem je poznati automobilski
motor, benzinski (SI) ili dizel (CI). Ovde, ciklične promene u motoru obezbeđuju više
temperature sagorevanja nego u gasnoj turbini, pri efikasnostima od 25% do 35%.
Tu su i alternative proizvodnji mehaničke energije sagorevanjem goriva.
Elektrohemijska ćelija ili goriva ćelija, snabdevena gorivom i oksidantom, može
pretvoriti deo energije goriva direktno u električnu energiju. Funkcionisanje je slično
bateriji, elektrohemijska reakcija na pozitivnoj i negativnoj elektrodi generiše električnu
struju unutar ćelije, koja teče kroz spoljašnje kolo, poput električnog generatora. Ove
reakcije predstavljaju oksidaciju goriva na umerenim temperaturama, znatno nižim od
onih unutar toplotnih motora. Efikasnost gorive ćelije je oko 45%.
Termodinamika predstavlja vodič za poboljšanje performansi sistema za
sagorevanje ali ne može zameniti inovacije i izume, koji će ostvariti to poboljšanje.

55
4 PROIZVODNJA, TRANSPORT I SKLADIŠTENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE

4.1 UVOD

Pre industrijske revolucije, ljudska i životinjska snaga je obezbeđivala veći deo

mehaničkog rada, potrebnog u poljoprivredi, za izradu odeće i obuće, za formiranje
naselja. Pronalascima i tehnološkim razvojem vetar, prima i oseka, rečni tok su
iskorišćeni za mlevenje žita, obradu drvene građe i transport robe okeanima. Međutim,
pronalazak parne mašine, u prvim godinama industrijske revolucije, značajno je uvećao
količinu mehaničke snage, koja je bila na raspolaganju naprednim zemljama za
proizvodnju robe, provoz ljudi i materijala, što je dovelo do ekonomskog rasta. Do kraja
devetnaestog veka oblici proizvodnje mehaničke snage su evoluirali, uključujući parnu
turbinu, benzinske i dizel motore i njihovu upotrebu u transportu na kopnu i moru. Do
tada osnovna goriva za proizvodnju mehaničkog rada su bili ugalj i nafta (ređe drvo).
Iako su ljudska i životinjska snaga, kao i energija vetra i vodenih tokova bili i dalje
značajni, na pragu dvadesetog veka, mehaničke mašine pogonjene fosilnim gorivima su
glavni i brzorastući izvore energije za industriju.
Tehnološki iskorak u devetnaestom veku, koji je znatno uvećao iskorišćenje
mehaničke snage u proizvodnji, komercijalnom i stambenom sektoru, bio je pronalazak
proizvodnje električne energije i motora koji je pretvarao mehaničku i električnu snagu,
jednu u drugu, bez značajnih gubitaka. Za razliku od mehaničke snage, koja je dobijena
iz fosilnih goriva, na mestu njene upotrebe, kao u fabrikama, lokomotivama ili
parobrodima, proizvodnja električne energije je omogućila njen prenos od elektrane do
udaljenih potrošača, preko transportnih vodova, što je u velikoj meri uvećalo značaj rada
u obliku električne energije. Zajedno sa izumima krajnje potrošnje električne energije,
kao što su osvetljenje i električni komunikacioni uređaji, proizvodnja električne energije
je porasla toliko, da čini gotovo trećinu energije u razvijenim društvima.
Danas u SAD (2000. godina), najveći deo električne energije se proizvodi u
velikim termoelektranama, gde fosilno ili nuklearno gorivo obezbeđuje potrebnu toplotu
za proizvodnju mehaničke snage u parnim ciklusima, koja se potom pretvara u električnu
energiju u električnom generatoru ili alternatoru, kao naizmenična struja (AC) od 60 Hz
(u Evropi je to 50 Hz). U transportu električne energije do udaljenih potrošača, njen
napon se podiže korišćenjem transformatora. Struja se potom transportuje mrežom
visokonaponskih dalekovoda, koji povezuju izlaze većine elektrana. Krajnji korisnici su
spojeni (umreženi) distributivnim linijama na nižem naponu. U poslednje vreme
električna energija počinje da se proizvodi u manjim elektranama, koje često koriste
gasne turbine, samostalno ili u kombinovanim ciklusima, za proizvodnju mehaničke
snage. Pored toga, određena količina električne energije se proizvodi u industrijskim
energanama iz otpadne energije procesa proizvodnje ili u komercijalnim energanama, u
istovremenim procesima proizvodnje toplotne energije za grejanje i električne energije
(kogeneracija). Prenosni i distributivni sistem, koji povezuje sve ove izvore sa krajnjim
korisnicima, obično je u vlasništvu javnih komunalnih preduzeća (državno vlasništvo).
Deo električne energije potiče iz netermalnih izvora energije. Najdominantniji
izvor od navedenih predstavlja hidroenergija, gde se mehanička energija proizvodi na
hidroturbinama, pokretanim kinetičkom energijom vode iz velikih rezervoara, formiranih
fizičkim pregrađivanjem vodotokova. Izvor energije u hidroelektranama predstavlja

56
razlika gravitacione (potencijalne) energije između "gornje" i "donje" vode, koje deli
brana. Hidroenergija može biti generisana iz energije plime i oseke. Danas se električna
energija sve više proizvodi korišćenjem vetrogeneratora, vetrenjača (energija vetra).
Solarno zračenje je iskorišćeno za proizvodnju električne energije, bilo direktno,
koristeći fotonaponske ćelije, koje pretvaraju energiju fotona elektromagnetnog zračenja
u električnu energiju, bilo indirektno, snabdevajući toplotom parne mašine, koje pogone
električne generatore. Zračenje Sunca omogućava rast biljaka, pa ju je moguće i na taj
način iskoristiti za proizvodnju električne energije, iz biomase koja se koristi u
termoelektranama.
Netermalni i solarni izvori električne energije se nazivaju obnovljivi izvori i za
razliku od iscrpivih mineralnih goriva, kakva su fosilna i nuklearna, koja se vade iz
zemlje i okeana. Sistemi na bazi obnovljive energije se razmatraju u odeljku 7.
Termohemijski sistemi, kao baterije i gorive ćelije, pretvaraju hemijsku energiju
molekula reaktanata direktno u električnu, bez međukoraka u vidu proizvodnje
mehaničke energije. Iako ovi sistemi veoma malo učestvuju u ukupnoj proizvodnji
električne energije, oni su veoma značajni za određene primene, kakve su prenosni
komunikacioni uređaji i elektromobili, čiji je razvoj intenzivan.
Fizički principi elektriciteta i magnetizma, koji objašnjavaju kako stacionarni i
pokretni električni naboji generišu električno i magnetno polje, kako se dobijaju
mehaničke sile iz struje koja teče električnim provodnikom kroz magnetno polje i kako se
električna struja indukuje u provodniku, pod dejstvom električnog polja, daju teorijsku
osnovu za uređaje koji proizvode, prenose i troše električnu energiju. S obzirom da se
elektrotehnika bavi silama na bazi naelektrisanja i struje, može se smatrati da je ovaj
oblik rada i snage, električni rad i snaga, za razliku od rada i snage stvorene u
mehaničkom kontaktu ili gravitacionom polju. Prema tome, možemo smatrati da se rad
potreban za pomeranje naelektrisanja ili provodnika u električnom ili magnetnom polju,
ispoljava u promeni električne ili magnetne energije polja, pa se može reći da se ta
energija akumulira u polju, po analogiji promene potencijalne energije materijalnog
objekta u gravitacionom polju.
Postoje okolnosti u kojima je poželjno da se mehanički ili električni rad,
proizveden iz fosilnih goriva, uskladišti za kasnija korišćenja. Uobičajeni primer za to je
skladištenje električne energije u automobilskim baterijama (akumulatorima), potrebne za
pokretanje motora i kasniju upotrebu. U automobilskom motoru zamajac, rotacionu
energiju dobijenu radnim taktom motora, vraća motoru u kompresionom taktu.
Jadan od najkorišćenijih sistema skladištenja električne energije je u
elektrodistribucijama, kada treba uravnotežiti dnevne varijacije potrošnje energije.
Potrebno je skladištiti električnu energiju tokom noći, u vreme niske potrošnje, za periode
kada ona dostiže svoj maksimum. Ovo ujednačavanje potrošnje, omogućava elektranama
rad u konstantnom režimu, uz maksimalnu efikasnost i sniženje troškova proizvodnje
električne energije.
Definisani problem ilustruje slika 4.1, koja prikazuje dnevne varijacije potrošnje
električne energije, u tipičnom elektrodistibutivnom sistemu. Počevši od ponoći potrošnja
opada do svog minimuma u ranim jutarnjim časovima, a zatim raste do dnevnog
maksimuma u kasnim popodnevnim i ranim večernjim časovima. Nakon toga potrošnja
opada do ponoćnog nivoa. Proizvođači obično u vreme povećanja potrošnje, uključuju
pojedine elektrane, a zatim ih isključuju, kada ona počne da opada. Međutim, dovoljan

57
broj elektrana mora biti stalno u pogonu, kako bi bio zadovoljen minimum potrošnje, koji
se naziva bazno opterećenje. Snabdevanje u uslovima baznog opterećenja se može
ostvariti efikasnije, nego rad u promenljivom režimu između minimalne i maksimalne
potrošnje, kada elektrane rade izvan optimalnih uslova, kako termodinamičkih tako
ekonomskih. Ako se primene sistemi skladištenja električne energije u vreme smanjene
potrošnje, da bi vratili tu energiju u vreme povećane tražnje, tada će manje elektrana biti
potrebno da se pokrije dnevna potrošnja, a pri tom će one raditi u stabilnim, optimalnim
uslovima.

Slika 4.1 Dnevne varijacije potrošnje električne energije u tipičnom elektrodistibutivnom

sistemu

Najčešći oblik uskladištenja energije za primenu u elektroenergetskim sistemima

je skladištenje pumpanjem, gde se u vreme niže potrošnje, voda pumpa iz nižeg u viši
rezervoar i tako se električna energija skladišti kao potencijalna energija vode, u
Zemljinom gravitacionom polju (reverzibilna hidroelektrana). Ova energija se u vreme
pojačane potrošnje vraća, propuštanjem vode kroz hidro-turbinu do donjeg rezervoara
(donje vode). Drugi sistemi skladištenja električne energije, podrazumevaju korišćenje
baterija, električnih kondenzatora, induktora i zamajaca. Ovi sistemi su mogući izvori
električne energije za hitne potrebe, kakve su snabdevanje bolničkih operacionih sala ili
kompjuterske opreme.
Električna energija proizvedena iz nekih obnovljivih izvora energije, kao što su
fotonaponske ćelije, vetrogeneratori, plima i oseka, neće moći da uvek budu na
raspolaganju, za pokrivanje potrošnje date na slici 4.1. Zato skladištenje energije može
biti neophodno za uspešno korišćenje ovih sistema, posebno tamo gde oni nisu umreženi i
gde je nemoguće nadoknaditi potrebnu energiju iz drugih izvora, kada obnovljivi izvori
nisu dostupni.
Poslednjih godina, intenzivno se radi na razvoju električnog pogona automobila,
što je posledica aktivnosti na poboljšanju efikasnosti transportnih sredstava i smanjenja
emisije štetnih gasova. Većina razmatranih sistema podrazumeva neki vid skladištenja
električne energije u baterijama, zamajcima ili električnim kondenzatorima. Za ovakve
primene, masa, zapremina i troškovi potrebnog skladištenja energije, da bi se obezbedile
tražene performanse vozila, generalno su mnogo veći od konvencionalnih vozila na

58
ugljovodonična goriva, što trenutno predstavlja prepreku njihovoj širokoj upotrebi. U
poređenju sa stacionarnim sistemima za skladištenje električne energije, mobilni moraju
da ispune mnogo strožije zahteve.
U ovom poglavlju se razmatraju fizički principi koji definišu proizvodnju,
transport i skladištenje električne energije. Prvo će biti pokazano kako se mehanički rad
pretvara u električni u električnom generatoru, kao i inverzni proces u električnom
motoru. Zatim će biti objašnjeno, kako se električna energija transportuje od proizvođača
do krajnjih potrošača sa posebnim osvrtom na transportne gubitke usled postojanja
električnog otpora transportnih vodova (žica). Na kraju će biti predstavljene mogućnosti
skladištenja električne energije i sistemi koji omogućavaju njeno korišćenje, kada na
druge načine nije dostupna. Naglasak je stavljen na uskladištenu energiju po jedinici
mase i zapremine sistema, troškove po jedinici uskladištene energije, kao i na efikasnost
transformacija energije pri njenoj transformaciji. Ovi parametri definišu mogućnost da
oni zamene konvencionalne sisteme, u kojima se mineralna goriva troše da bi se
obezbedio mehanički rad i toplota.

4.2 ELEKTROMEHANIČKA TRANSFORMACIJA SNAGE

Električni generator i električni motor su osnovni uređaji, pomoću kojih se

mehanička i električna snaga transformišu jedna u dugu i obratno. U USA, praktično
kompletna električna energija se dobija pomoću parnih, gasnih, hidro ili vetro turbina,
koje pokreću električni generator. Oko 60% tako proizvedene električne energije se
transformiše u mehanički rad, pomoću elektromotora, za stambene, komercijalne i
industrijske svrhe. Polovina od ukupne mehaničke snage, dobijene iz fosilnih i nuklearnih
goriva se koristi za proizvodnju električne energije.
Magnetna interakcija, na kojoj se zasniva rad električnog motora ili generatora je
prikazana na slici 4.2. Slika prikazuje namagnetisanu iglu kompasa, koja se nalazi u
magnetnom polju. Igla teži da se uskladi sa linijama magnentog polja, kao što se igla
kompasa postavlja u pravcu Zemljinog magnetnog polja. Ako se igla postavi fiksno, pod
uglom θ na pravac magnetnog polja, za tu namenu se mora upotrebiti moment M, koji je
jednak proizvodu momenta magnetnog dipola igle Md, snage magnetnog polja B i sinusa
ugla θ. Drugačije rečeno, može se dobiti rad pri usklađivanju igle sa pravcem magnetnog
polja, u iznosu od MdB(1-cosθ) ali taj rad može biti generisan samo za najviše polovinu
kruga kretanja igle.
Da bi od ovog uređaja napravili elektromotor, moramo obrnuti smer
namagnetisanja igle za svakih pola okreta. Ovo se može postići ako oko žice obmotamo
kalem žice, kroz koji teče struja iz spoljnog izvora, koja menja smer svaku polovinu
okreta. Osnovni element i elektromotora i električnog generatora je namagnetisani rotor i
stacionarno magnetno polje (stator), od kojih su jedno ili oba povezani sa spoljašnjim
električnim kolom, koje podešava veličinu i pravac magnetnih polja.

59
Slika 4.2 Namagnetisana igla u magnetnom polju, koja zahteva moment u smeru
suprotnom od kazaljke na časovniku, da bi zadržala svoj položaj pod uglom θ

Fizički principi na kojima se zasniva rad elektromotora i električnog generatora su

prikazani na slici 4.3a. Na žicu (provodnik) dužine L, kroz koju protiče struja I, u
postojećem magnetnom polju snage B, deluje sila F:

F = IBL . (4.1)

Pored toga, ako se žica kreće brzinom w u pravcu sile, na nju deluje električno
polje E, u smeru suprotnom od struje, u iznosu od:

E = wB . (4.2)

Slika 4.3 (a) Na žicu kroz koju protiče struja i koja se kreće normalno na pravac
magnetnog polja B, brzinom w, deluje sila otpora F i električno polje E (b) Šema
povezivanja jednostavnog kola, koja pokazuje kako se struja isporučuje spoljašnjem kolu.

U generatoru ili motoru, žicu zakačenu za rotirajuću armaturu u magnetnom

polju, predstavlja kalem žice ili stalni magnet. Sila F koja deluje na žicu armature
generatora proizvodi mehaničku snagu P u iznosu P=Fw, dok je proizvedena električna
snaga, kada struja teče u pravcu povećanja potencijala EL jednaka IEL. Ove dve snage
moraju biti jednake. Koristeći jednačine (4.1) i (4.2), imamo:

P = Fw = IBLw = IEL . (4.3)

60
 Zanemarujući električne i mehaničke gubitke, ulazna mehanička snaga (Fw) u
idealnom generatoru, jednaka je izlaznoj električnoj snazi (IEL).
Ako obrnemo smer brzine w, smer mehaničke snage je takođe suprotan i ona
predstavlja izlaznu snagu iz uređaja. Istovremeno električno polje je suprotno i električna
snaga je sada ulazna snaga uređaja. U ovom modu uređaj radi kao elektromotor.
Zanemarujući gubitke, jednačina (4.3) definiše jednakost ulazne električne i izlazne
mehaničke snage elektromotora.
Slika 4.3b prikazuje kako pravougaona žičana petlja zakačena na armaturu i
spojena sa kliznim prstenovima može isporučivati struju spoljašnjem kolu preko četkica,
koje su u kontaktu sa kliznim prstenovima. Za prikazanu geometriju, spoljašnja brzina
armaturne žice w je 2πrf, gde je f frekvencija okretanja armature, a r je rastojanje žice od
ose armature. Sada idealna izlazna snaga P, koristeći jednačinu (4.3) će biti jednaka:

P = 2 IBL( 2prf ) = I ( 4pfrLB) , (4.4)

gde faktor 2 potiče od povratnog dela kola. Kako je električna snaga jednaka proizvodu
struje I i razlike potencijala ΔΦ između izlaznih priključaka, izraz u zagradi (4πfrLB) u
jednačini (4.4) predstavlja ovu razliku potencijala ΔΦ.
U slučaju armaturnog kola (rotora) na slici 4.3b, promena električnog potencijala
menja znak, kada se rotor okrene za 180o, čime se proizvodi naizmenična struja (AC), u
slučaju generatora, pod uslovom da magnetno polje B zadržava svoj pravac. Različiti
oblici armatura i kola magnetnog polja daju različite konstrukcije elektromotora i
generatora naizmenične (AC) i jednosmerne struje (DC).
Sinhroni AC generator u elektrani rotira određenom konstantnom brzinom, kako
bi proizveo naizmeničnu struju od 60 (50) Hz. Sve elektrane priključene na zajedničku
mrežu moraju da se pridržavaju istog standarda frekvencije. Kako generatori imaju
integralni broj magnetnih polova, za njihove rotacione brzine je sadržalac brzina od 60
Hz. Generatori održavaju konstantni napon u prenosnim i distributivnim mrežama, dok
im struja varira prema opterećenju krajnjih potrošača.
Kako postoje električni i mehanički gubici u elektromotorima i generatorima,
izlazna snaga je manja od ulazne. Odnos izlazne i ulazne snage predstavlja efikasnost
električnog uređaja:
izlazna snaga
h= . (4.5)
ulazna snaga

Prema Prvom zakonu Termodinamike, razlika između ulazne i izlazne snage,

predstavlja toplotu koja se predaje okolini, u iznosu (1-η) puta ulazna snaga.
Elektromotori kao i generatori moraju biti hlađeni tokom funkcionisanja, kako bi se
izbeglo pregrevanje unutrašnjih delova.
Električni otpor R rotora (namotaja armature) je razlog umanjene efikasnosti
generatora i elektromotora. Gubitak električne snage usled električnog otpora I2R raste sa
I2, a snaga raste sa I, prema jednačini (4.3). Ovaj električni gubitak tako postaje sve veći
udeo u električnoj snazi, kako se ona povećava. Posledica toga je da je efikasnost motora
i generatora najmanja kada rade punom snagom. Logika ekonomske efikasnosti
podrazumeva maksimalnu snagu postrojenja za uložene investicije, tako da rad na
maksimalnog snazi znači manju električnu efikasnost.

61
 Efikasnost elektromotora i generatora je veća za velike nego za male mašine.
Slika 4.4 pokazuje taj rast efikasnosti u zavisnosti od veličine efikasnih indukcionih
motora. Efekat veličine je povezan sa manjim brojem obrtaja većih mašina i neminovno
složenijom strukturom magnetnih i električnih kola. Slika 4.5 prikazuje stator velikog
indukcionog generatora i složenost njegovih električnih i magnetnih kola, koja su
neophodna da bi se dostigla visoka efikasnost.

Slika 4.4 Promena efikasnosti savremenih indukcionih motora u funkciji njihove snage

Slika 4.5 Izgled statora velikog indukcionog generatora

Da bi postigli dobru efikasnost i zadovoljili praktične granice u jačini magnetnog

polja, snaga postrojenja po jedinici zapremine ili mase motora ili generatora je limitirana
na veličine oko 1e5 W/m3 i 30 W/kg. Zbog sličnosti strukture ovih uređaja, iznosi
ugrađenog materijala po jedinici zapremine su približno nezavisni od veličine, time i
snage.

62
4.3 PRENOS ELEKTRIČNE ENERGIJE

Ogroman porast proizvodnje i potrošnje električne energije u dvadesetom veku

bio je posledica mogućnosti prenosa električne energije od izvora, elektrane do velikog
broja potrošača u stambenom, komercijalnom i industrijskom sektoru, udaljenih od mesta
proizvodnje. Iako je mogućnost skladištenja energije prenosnog i distributivnog sistema
veoma mala i elektrana mora da proizvodi dovoljno energije, kako bi se pokrili trenutni
zahtevi potrošača za energijom, ovaj sistem funkcioniše veoma dobro, naročito kada je
mnogo elektrana povezano u mrežu, koja omogućava raspodelu potrošnje na ekonomičan
i održiv način.
Sastavne komponente jednog električnog sistema su prikazane na slici 4.6. Gasna
ili parna turbina pokreće električni generator snabdeva naizmeničnom strujom
transformator, koji podiže napon struje koja se šalje visokonaponsku prenosnu mrežu,
obično na 60-500 kV. Posle prenosa električne energije do blizine potrošačkih centara,
transformator redukuje napon do nižih vrednosti od 12-35 kV, za distributivni sistem koji
isporučuje električnu energiju do krajnjih potrošača. Za korišćenje u stambenom sektoru,
zahtevana redukcija je 120-240 V.

Slika 4.6 Šema uobičajenog električnog sistema, proizvodnja, prenos, potrošnja

Električna energija koja se prenosi preko električnog kabla sadrži najmanje dve
žice koje provode električnu struju na različitim električnim potencijalima. U sistemima
jednosmerne struje (DC), struja protiče u svakoj žici samo u jednom smeru. Sa druge
strane, u sistemima naizmenične struje (AC), gde su razlika potencijala i struja sinusne
funkcije vremena, struja u svakoj žici menja smer svake polovine ciklusa. U svakom
slučaju, trenutna električna snaga Pel transportovana kablom, je proizvod razlike
potencijala između dve žice ΔΦ i struje koja teče njima:

Pel = (DF ) I . (4.6)

Po vremenu osrednjena električna snaga je:

Pel = ( D F ) 2 ( I ) 2 cosj , (4.7)

gde crta iznad veličina označava vremenski osrednjene vrednosti, a φ je fazni ugao
između struje I i razlike potencijala ΔΦ naizmenične struje.
U oba prenosna sistema (AC i DC) postoje gubici električne energije, po
transportnoj liniji u iznosu od I2R, gde je R električni otpor linije. Za smanjenje

63
transportnih gubitaka, otpor linije može biti redukovan, korišćenjem bakarnih žica većeg
poprečnog preseka i struja umanjena, za datu snagu, uvećanjem razlike potencijala.
Dugački prenosni vodovi (dalekovodi) rade na stotinama hiljada volti da bi redukovali
transportne gubitke. Međutim, visoki naponi su nepraktični i opasni za distribuciju do
stambenog i komercijalnog sektora, pa se napon naizmenične struje redukuje na znatno
niži nivo korišćenjem transformatora. Kako jednosmerna struja ne može biti lako
transformisana na različite napone, njeno korišćenje je ograničeno na specijalne primene,
kao što su električni vozovi. Korišćenje naizmenične struje je skoro isključivo u
savremenim električnim sistemima. Ipak, visokonaponski prenos jednosmerne struje (oko
500 kV) može biti korišćen za veoma duge razdaljine (do 1500 km), radi redukcije
energetskih gubitaka.
Energetska efikasnost transporta i distribucije električne energije je skoro potpuno
definisan ekonomskim interesima. Za podizanje efikasnosti transporta, više novca je
potrebno investirati za bakarne vodove i transformatorska jezgra, što je opravdano, jedino
ako vrednost ušteđene energije prelazi amortizacione troškove uvećanih investicija.
Transportni i distributivni gubici u električnom sistemu se kreću uobičajeno između 5% i
10%.

4.3.1 AC/DC konverzija

Iako se skoro sva električna energija proizvodi, transportuje i koristi u AC obliku,

postoje značajne primene jednosmerne struje, koje zahtevaju konverziju AC u DC oblik.
Najčešće primenjivana konverzija je u komunikacionim sistemima, kao što su telefoni i
kompjuteri, gde digitalno kolo koristi jednosmernu struju. Drugi poznati DC sistemi su
oni u automobilima, gde se naizmenična struja generisana u, motorom pogonjenom
alternatoru, transformiše u 12 V jednosmernu struju, koja puni akumulator i obezbeđuje
energiju za niz potrošača (svetla, ventilatori, radio, ...).
Ispravljač je električni (elektronski) uređaj koji konvertuje AC u DC električnu
energiju. Sastoji se od diode koja dozvoljava struji protok samo u jednom smeru,
transformišući time naizmeničnu u jednosmernu struju. Kao i u mnogim drugim
električnim uređajima, određena količina energije se gubi pri toj transformaciji. Svaki
kompjuter ima spoljno ili unutrašnje napajanje koje konvertuje kućnu AC u DC energiju,
potrebnu za digitalna kola.
Postoje određeni izvori električne energije, koji su po svojoj prirodi DC sistemi.
To su fotonaponske ćelije i gorive ćelije. Gde su ovi sistemi priključeni na AC
distributivnu mrežu, potrebna je prethodna konverzija DC u AC energiju. Električni
(elektronski) uređaj koji obavlja ovu funkciju je inverter. Iako je moguće ovu konverziju
ostvariti korišćenjem DC motora, koji pokreće AC generator, generalno su inverteri
uređaji koji su namenjeni za ovaj zadatak. Svakako, postoji određeni gubitak energije pri
ovoj konverziji.

4.4 SKLADIŠTENJE ELEKTRIČNE ENERGIJE

Postoji veoma malo električne energije skladištene u sistemu za proizvodnju

transport i potrošnju električne energije. Električna energija mora biti proizvedena u

64
istom iznosu kolika je trenutna potrošnja. Iako postoji električna energija, privremeno
uskladištena u sistemu, svakog poluciklusa u transportnim i distributivnim vodovima i
transformatorima, ona nije raspoloživa za snabdevanje energijom, kada tražnja premaši
proizvodnju, tokom produženog perioda. Međutim, postoje sistemi, koji mogu ispuniti
ovaj zadatak, kao i druge, kao što je skladištenje energije, potrebne za pogon vozila. U
ovom odeljku će biti objašnjeni principi, koji čine osnovu za konstruisanje ovih uređaja.

4.4.1 Elektrostatičko skladištenje električne energije

Kondenzator je uređaj za skladištenje električnog naboja na povišenom

potencijalu. Na slici 4.7a je skicirana šema kondenzatora, koji se sastoji od dve provodne
ploče, površine A, razdvojene dielektričnim izolatorskom sredinom, iste površine, a
debljine h. Pozitivno i negativno naelektrisanje (naboj) u jednakom iznosu Q, skladišteno
na pločama indukuje razliku električnog potencijala Δφ između ploča. Električni naboj i
razlika potencijala su povezani Coulomb-ovim zakonom, koji za prikazanu konfiguraciju
glasi:

æ eA ö
Q = ç ÷Dj = CDj , (4.8)
è h ø

gde su ε električna permitivnost dielektrične sredine, a C= εA/h je kapacitivnost

kondenzatora. Ako je elementarna promena naboja dQ premeštena sa negativne ploče na
pozitivnu, pri razlici potencijala Δφ, preko spoljnog kola kondenzatora, izvršen je
elementarni rad ΔφdQ u procesu, povećavajući slobodnu entalpiju za dG (u literaturi se
Gibbs-ova funkcija naziva Gibbs-ovom energijom, slobodnom energijom ili slobodnom
entalpijom):

QdQ 1 Q 2 C ( Dj ) 2
dG = DjdQ = = d (Q ) Þ G =
2
= . (4.9)
C 2C 2C 2

Možemo definisati slobodnu entalpiju po jedinici zapremine i mase u izrazu za

električno polje E= Δφ/h u kondenzatoru, kao:

G (eA / h )Dj 2 eE 2 eE 2
= = Þg= , (4.10)
V 2 Ah 2 2r

gde je g specifična slobodna entalpija, a ρ (kg/m3) gustina dielektričnog medijuma

(sredine), gde je zanemarena masa elektroda.
Da bi se postigla visoka gustina skladištene energije, potrebno je izabrati materijal
visoke električne permitivnosti ε i sposobnost da izdrži snažno električno polje E bez
prekida, odnosno bez izazivanja kratkog spoja u kondenzatoru. Traženi materijal se
sastoji od molekula koji imaju stalni električni dipolni moment i koji se ne jonizuju lako
u prisustvu jakog električnog polja. Na primer polipropilen ima permitivnost ε=2e-11 F/m,
dielektričnu čvrstoću E=6,5e9 V/m i gustinu ρ=1e3 kg/m3, tako da slobodna entalpija po

65
jedinici zapremine iznosi G/V=4,3e8 J/m3, a slobodna entalpija po jedinici mase g=4,3e5
J/kg.

Slika 4.7(a) Šema kondenzatora (b) Šema induktora

Kondenzatori visoke gustine energije su razvijeni za potrebe električnih vozila, sa

gustinom energije oko 10 Wh/kg=0,036 MJ/kg. Protok električne energije zahteva visoke
i promenljive električne potencijale zahtevajući opremu za održavanje, da bi se
isporučivala energija niskog napona i visoke struje, potrebna za vučne motore. Električni
otkaz dielektričnog kondenzatora može predstavljati bezbedonosni problem.

4.4.2 Magnetno skladištenje električne energije

Moguće je skladištiti energiju u magnetnom polju, stvorenom proticanjem struje u

žici provodnika. Na slici 4.7b je prikazana šema magnetnog induktora, sastavljenog od
dugog materijalnog cilindra, poprečnog preseka A i dužine L, oko koga je namotan kalem
žice sa N namotaja, kroz koji protiče struja. Amper-ov zakon povezuje magnetnu
indukciju B u materijalu sa strujom, koja protiče žicom:

mNI
B= , (4.11)
L

gde je μ magnetna permabilnost materijala cilindra. Da bi definisali iznos skladištene

energije u induktoru, moramo prvo uzeti u obzir da je elementarna promena magnetne
indukcije dB, izazvana elementarnom promenom struje dI, u vremenskom intervalu dt u
relaciji sa razlikom potencijala Δφ, na krajevima kalema, preko Faraday-evog zakona
magnetne indukcije:
dB Dj
A = . (4.12)
dt N

Tokom ovog vremenskog intervala, iznos električne snage ΔφI je potrošen za

uvećanje magnetne indukcije, pa je porast slobodne entalpije jednak:

66
 2
AL 2 mAL æ NI ö G B 2 m ( NI ) 2
dG = Dj × Idt = NAIdB = dB = dç ÷ Þ = = . (4.13)
2m 2 è L ø V 2m 2 L2

Ova relacija može biti izražena na drugi način, u zavisnosti od induktivnosti Li

namotaja, koja je jednaka Δφ/(dI/dt)=μN2A/L. Prema jednačini (4.13) imamo:

Li I 2
G= . (4.14)
2

Skladištenje magnetne energije je komplikovano iz dva razloga. Održavanje struje

u kalemu zahteva utrošak električne energije za savladavanje električnih otpora, osima
ako se koristi superprovodni kalem. Ovde postoji i praktični gornji limit magnetne
indukcije B, vezan za činjenicu da na namotaje kalema deluje spoljašnja sila po jedinici
dužine, proporcionalna proizvodu IB, pa oni moraju biti podržani strukturom koja ima
zapreminu sličnu AL. To ograničava magnetnu indukciju na vrednosti manje od oko 6
Wb/m2 i odgovarajuću gustinu energije od 1,43e7 J/m3 i 1,8e3 J/kg.
Superprovodni sistemi za skladištenje magnetne energije, predviđeni su za
korišćenje u električnim korisničkim sistemima. Projekat sistema za skladištenje gustine
od 1 MJ/m3 predviđa troškove od 180$/kWh=50$/MJ i energetsku efikasnost od 95%.

4.4.3 Elektrohemijsko skladištenje električne energije

U svakodnevnom životu susrećemo se sa brojnim primenama baterija kao

nosiocima električne energije za fotoaparate, audio uređaje, satove, medicinske uređaje,
igračke, ... Baterije koje pretvaraju energiju hemijskih reaktanata u električnu energiju i
koje se odbacuju posle pražnjenja, nazivaju se primarne baterije. Suprotno, sekundarne
baterije sadrže hemijske materije, koje mogu biti obnovljene ponovnim punjenjem
električnom energijom, uobičajeno se nazivaju skladišnim baterijama. Najpoznatija
skladišna baterija je akumulator, koji se koristi u automobilima, prvenstveno za
startovanje motora.
Skladišna baterija sadrži dve elektrode, pozitivnu i negativnu, svaka različite
hemijske strukture, potopljene u elektrolit. Elektrode omogućavaju skladištenje hemijske
energije, koja se pretvara u električnu kada se baterija prazni. Elektrolit obezbeđuje
unutrašnje proticanje struje negativnih (anjona) i/ili pozitivnih jona (katjona) zatvarajući
spoljašnje električno kolo, koje troši ili obezbeđuje električnu energiju, kada se baterija
prazni ili puni, respektivno. Za razliku od gorivih ćelija, koje takođe pretvaraju hemijsku
energiju u električnu ali koje zahtevaju spoljašnji izvor goriva i oksidanta, skladišne
baterije imaju ograničenu količinu skladištene hemijske energije, koja se u toku
naizmeničnog trošenja i punjenja smanjuje do kraja svog korišćenja. Na ovaj način, ona
podseća na druge sisteme za skladištenje energije opisane u ovom poglavlju.
Za ilustraciju načina funkcionisanja skladišne baterije, razmotrićemo primer
olovne skladišne baterije. U konfiguraciji kada je baterija potpuno napunjena, ona sadrži
pozitivnu elektrodu sastavljenu od olovodioksida (PbO2), negativnu od čistog olova (Pb) i
elektrolit, koji je koncentrovani rastvor sumporne kiseline (H2SO4) u vodi. Sumporna

67
kiselina je disocirana na vodonične katjone (H+) i hidrosulfatne anjone (HSO4¯).
Konverzija hemijske energije u električnu odvija se parcijalno na svakoj elektrodi. Na
negativnoj elektrodi jon hidrosulfata na potencijalu elektrolita Φel, reaguje sa olovom i
formira olovosulfat (PbSO4), jon vodonika (H+) na potencijalu elektrolita Φel i dva
elektrona u negativnoj elektrodi, na njenom potencijalu Φn:

Pb + HSO4- (F el ) ® PbSO4 + H + (F el ) + 2e - (F n ) . (4.15)

Na pozitivnoj elektrodi, dva elektrona na njenom potencijalu Φp i molekul

olovodioksida jedine se sa tri jona vodonika i jonom hidrosulfata na potencijalu
elektrolita Φel, formiraju molekul olovosulfata i dva molekula vode:

PbO2 + 2e - (F p ) + 3H + (F el ) + HSO4- (F el ) ® PbSO 4 + 2 H 2O . (4.16)

Krajnji rezultat reakcije u skladišnoj bateriji je suma reakcija na katodi i anodi (jednačine
(4.15) i (4.16)):

Pb + PbO2 + 2( H + (F el ) + HSO4- (F el )) ® 2PbSO4 + 2 H 2O + 2(e - (F n ) - e - (F p )) . (4.17)

U reakciji pražnjenja olovne baterije, prema jednačini (4.17), površine obe

elektrode formiraju olovosulfat, dok se sumporna kiselina razgrađuje, a stvara voda
razređujući elektrolit. Kada se obe elektrode potpuno prekriju sa olovosulfatom, ne
postoji potencijalna razlika između njih i one više ne mogu da isporučuju električnu
energiju.
U reakciji pražnjenja baterije (jednačina 4.17)), električna rad pomeranja dva
elektrona kroz spoljašnje kolo je jednak 2qe(Φp-Φn), gde je qe veličina naelektrisanja
elektrona. Kada se ovo pražnjenje odvija vrlo sporo, na konstantnoj temperaturi i pritisku,
električni rad je tada jednak smanjenju specifične slobodne entalpije (Δg)la, kada se
reaktanti Pb+PbO2+2(H++HSO4) pretvaraju u produkte 2PbSO4+2H2O. Kao posledica
ovoga, razlika potencijala na bateriji Φa-Φc, može biti izražen kao:

(Dg ) la M la
Fa - Fc = , (4.18)
2F

gde su Mla molska masa reaktanata, a F Faraday-eva konstanta. Pri realnim

eksploatacionim uslovima, razlika potencijala olovne baterije iznosi 2,05 V. U reakciji,
koju opisuje jednačina (4.17), razlika specifične slobodne entalpije reaktanata (Δg)la je
171 Wh/kg=0,6 MJ/kg.
Prednost skladišnih baterija je da reakcija pražnjenja, koju opisuju jednačine
(4.15) i (4.16) za olovnu bateriju se može odvijati u obrnutom smeru, uključivanjem
spoljašnje razlike potencijala (izvora električne energije) između pozitivne i negativne
elektrode, koji prevazilazi ravnotežnu vrednost iz jednačine (4.18). Na ovaj način,
produkti reakcije pražnjenja se pretvaraju u reaktante, obnavljajući energiju skladištenu u
bateriji, električnom energijom iz spoljašnjeg izvora. U procesima pražnjenja i punjenja
skladišne baterije, postoji gubitak energije, zato što je više električnog rada potrebno za

68
njeno punjenje, nego što se vraća njenim pražnjenjem. Ovaj gubitak energije u procesu
pražnjenja i punjenja zavisi od njegovog intenziteta. Kada su iznosi pražnjenja i punjenja
visoki, gubici su veći. Deo ovih gubitaka, uzrokovan je zagrevanjem baterije otporima
proticanja unutrašnje jonske struje u bateriji, dok je ostatak posledica elektrohemijske
nepovratnosti na površini elektroda.
Reakcije na elektrodama, koje predaju ili primaju električni rad, se odvijaju na
samim površinama. Elektrode skladišnih baterija imaju, poput sunđera, poroznu strukturu
kako bi odnos površine i zapremine elektrode bio što veći. Na ovaj način količina
skladištene energije po jedinice mase materijala elektrode može biti uvećan, a troškovi
skladištenja smanjeni.
Olovna skladišna baterija predstavlja poznatu i razvijenu tehnologiju. Postoji oko
200 miliona olovnih baterija instaliranih u američkim kopnenim vozilima, od kojih svaka
skladišti prosečno 1 kWh, što ukupno predstavlja 7e4 GJ skladištene električne energije.
Ovaj iznos predstavlja oko 1% dnevne proizvodnje električne energije u SAD. Ukoliko bi
se skladišne baterije koristile za dnevne potrebe za potrošnjom električne energije,
povećanje njihove proizvodnje bi daleko prevazišlo nivoe proizvodnje, namenjene
automobilskoj industriji.

Tabela 4.1 Karakteristike različitih tipova baterija

Energetska efikasnost olovnih baterija je oko 75% pri niskom intenzitetu punjenja
i pražnjenja. Proizvodni troškovi olovnih baterija iznose oko 50$/kWh=14$/GJ. Životni
vek olovne baterije iznosi oko 1000 punih pražnjenje-punjenje ciklusa, što čini skladišne
baterije skupljim sistemom od skladištenja električne energije pumpanjem (vode u gornje
rezervoare).
Ako se olovne baterije prepune, one emituju vodonik, koji je eksplozivan i može
predstavljati opasnost.
Drugi razvijeni tipovi skladišnih baterija, podrazumevaju alkalne elektrolite,
metaloksid pozitivne i metal negativne elektrode. Nikl-kadmijumska baterija koja se
uobičajeno koristi za prenosivu elektronsku opremu, sadrži NiOOH pozitivnu i Cd
negativnu elektrodu sa KOH elektrolitom. Ovakve baterije mogu obezbediti više
skladištene energije po jedinici mase nego olovne baterije ali su značajno skuplje. Tabela
4.1 daje karakteristike najčešće korišćenih baterija.

4.4.4 Mehaničko skladištenje električne energije

Poznati način za skladištenje energije u električnim proizvodnim sistemima je u

stvari skladištenje hidroenergije, pumpanjem vode. Ovaj sistem može biti sadržan u

69
klasičnoj hidroelektrani koja "gornju" vodu, akumuliranu u rezervoaru (jezeru) propušta
kroz turbine, koje pokreću električni generator, do "donje" vode. Za razliku od klasičnog
funkcionisanja hidroelektrane, sistem podrazumeva pumpanje vode iz donjeg rezervoara
u gornji, korišćenjem električne energije, dostupne u vreme niskog opterećenja od strane
potrošača (reverzibilna hidroelektrana). Funkcionišući u dnevnom ciklusu, kada je
potrošnja energije visoka, sistem za skladištenje (pumpanje) je u mirovanju, a električna
energija, koja se dobija prethodnim skladištenjem, je u manjem iznosu nego ona,
potrošena pumpanjem, pošto osnovni delovi postrojenja imaju efikasnosti manje od
100% (turbina, generator, puma).
Energija u ovakvom hidro-reverzibilnom sistemu se skladišti podizanjem mase
vode na visinu h, u Zemljinom gravitacionom polju. Gravitaciona energija skladištena u
gornjem rezervoaru, po jedinici mase vode iznosi gh, dok je ta energija po jedinici
zapremine ρgh, gde je g ubrzanje zemljine teže (ista oznaka kao i za specifičnu Gibbs-
ovu funkciju). Za podatke h=100 m, gh=0,98 kJ/kg i ρgh=980 kJ/m3. Ovo je veoma niska
gustina skladištene energije, koja zahteva veoma velike zapremine vode, da bi se sačuvao
odgovarajući iznos energije. Kako je voda u suštini besplatna, troškovi reverzibilne
hidroelektrane se odnose na građevinsku investiciju donjeg rezervoara i pumpnog
sistema.
Opisani sistem je najpoznatiji sistem skladištenja električne energije u električnim
proizvodnim sistemima. Najveći pumpni skladišni sistem u SAD je Luddington, Mičigen
hidroelektrana, koja skladišti 15 GWh (=5,4e4 GJ) energije, obezbeđujući 2000 MW na
hidrauličnoj visini od 85 m. Međutim, ukupni pumpni skladišni sistemi u SAD iznose
170 GWh (=6e5 GJ), što predstavlja samo 2% od totalne proizvodnje električne energije.
Kako hidroenergija obezbeđuje oko 11% proizvodnje struje u SAD, reverzibilne
hidroelektrane i pumpni skladišni sistem nije beznačajan hidroenergetski sistem.
Ukupna energetska efikasnost pumpnog skladišnog sistema je oko 70%, što znači
da električna energija isporučena sistemu, predstavlja 70% potrošene električne energije
za pumpanje vode. Ovako visoka efikasnost potiče iz konstantnih brzina i opterećenja
turbomašina, koje šalju i povlače vodu iz rezervoara.
Hidroelektrične mašine su bezbedan, pouzdan i jeftin sistem za funkcionisanje.
Troškovi investicije u pumpni sistem skladištenja energije su u značajnoj vezi sa
građevinskim troškovima (brana, rezervoar, ...). Ako su investicioni troškovi snage
hidroelektrane 500$/kW, tada su investicioni pumpnog skladišnog sistema 23$/GJ.
Sistemi za skladištenje energije po principu zamajca su razvijeni za primenu u
drumskim vozilima i za hitno napajanje električnom energijom. U ovom uređaju,
aksijalno simetričan čvrst materijal rotira oko svoje ose (na vratilu) velikom ugaonom
brzinom Ω. Ako se spoljašnji krug zamajca, prečnika R, kreće brzinom ΩR, on ima
kinetičku energiju po jedinici mase (ΩR) 2/2 i kinetičku energiju po jedinici zapremine
ρ(ΩR) 2/2, gde je ρ gustina materijala zamajca. Ako točak zamajca ima malu radijalnu
debljinu u poređenju sa prečnikom R, tada on trpi tangencijalni napon σ= ρ(ΩR) 2, koji je
dvostruko veći od kinetičke energije po jedinici zapremine. Drugim rečima, maksimalna
zapreminska kinetička energija je jednaka σ/2, a specifična kinetička energija σ/2ρ, gde je
σ maksimalno dopušteni tangencijalni napon u zamajcu. Za čelike visoke čvrstoće, za
koje je σ=9e8 Pa i ρ=8e3 kg/m3, kinetička energija po jedinici zapremine iznosi 4,5e8
J/m3, a kinetička energija po jedinici mase 5,63e4 J/kg.

70
 Energetski ulaz i izlaz zamajca je uobičajeno električna energija. Ovi sistemi
imaju veoma velike rotacione brzine i odgovarajuću energiju proisteklu iz toga. Njihova
ukupna energetska efikasnost je uporediva sa ostalim sistemima skladištenja. Gustina
skladištene energije je oko 50 Wh/kg=0,18 MJ/kg. Da bi se dostigla ova gustina
skladištene energije, koriste se materijali visoke specifične čvrstine, poput karbonskih
vlakana. U slučaju raspada zamajca, njegovi sastavni delovi postaju veoma opasni
projektili, pa to može predstavljati sigurnosni problem.

4.4.5 Karakteristike sistema za skladištenje električne energije

Za određene sisteme skladištenja električne energije, skladišni kapacitet po

jedinici zapremine ili mase (J/m3, J/kg) je važna karakteristika. Na primer, u električnim
drumskim vozilima, masa ili zapremina baterije ili zamajca, potrebnih da obezbede
dovoljnu vučnu energiju za željenu dužinu puta, mogu biti preveliki, pri konstrukciji
vozila. Takođe, investicioni troškovi skladišnih sistema su u vezi sa njihovom masom i
daju se u novčanim jedinicama po jedinici skladištene energije ($/MJ). Vrednosti ovih
karakteristika skladišnih sistema električne energije su date u tabeli 4.2.

Tabela 4.2 Karakteristike različitih sistema skladištenja električne energije

Među sistemima navedenim u tabeli 4.2 postoje velike razlike u skladištenoj

energiji po jedinici zapremine i mase. Ipak, čak i najbolji od njih ne dostižu vrednosti,
koje imaju ugljovodonična goriva, prema njihovoj toplotnoj moći od 5e7 J/kg. To je ta
gustina energije fosilnih goriva, koja čini drumska vozila, brodove i avione tako
produktivnim transportnim sredstvima. Sa druge strane, energija potrebna za prenosne
kompjutere može biti jednostavno zadovoljena korišćenjem visoko kvalitetnih baterija,
čija masa je manja od mase samih kompjutera.
Investicioni troškovi skladištenja energije nisu značajno različiti među sistemima,
navedenim u tabeli 4.2. Ako se cena električne energije proceni na 3e-2 $/kWh, tada je
investicioni trošak tipičnog skladišnog sistema oko 3000 puta veći od vrednosti
skladištene energije. Ako se skladištena energija koristi svaki dan, kao pri nivelisanju
dnevne potrošnje u električnim distributivnim sistemima, investicioni trošak skladištenja
je približno jednak ceni električne energije, što udvostručuje troškove energije u ovom
slučaju. Ekonomski trošak skladištenja energije je značajan faktor njihovog ograničenja u
sistemima za proizvodnju i potrošnju električne energije.
Efikasnost sistema za skladištenje energije predstavlja odnos isporučene i uložene
energije i prikazan je u poslednjoj koloni tabele 4.2. Ove relativno visoke vrednosti,
pokazuju šta sve može da se uradi kada se optimalno gazduje energijom.

71
4.5 ZAKLJUČAK

Proizvodnja i transport električne energije su nezaobilazne komponente

energetskih sistema savremenih zemalja. Najveći deo električne energije se proizvodi u
termoelektranama sagorevanjem fosilnog ili nuklearnog goriva ili u hidroelektranama. U
oba slučaja, parne, gasne ili hidro turbine isporučuju mehaničku snagu
elektrogeneratorima, koji strujom snabdevaju, preko transportnih i distribucionih
vodova, krajnje potrošače. Proizvodnja električne energije (ne mehaničke), kao i njen
transport su vrlo efikasni procesi, gde se gubici mere jednocifrenim procentima.
Postoji veoma mala količina električne energije skladištene u proizvodnom i
distributivnom sistemu, tako da se struja mora proizvoditi u iznosima u kojima se troše,
ukoliko se održava visina napona i frekvencija struje. Dnevni obrazac potrošnje
električne energije zahteva da mreža bude u stanju da pokrije dnevne skokove potrošnje,
koji mogu biti i 25% iznad prosečne potrošnje. Reverzibilne hidroelektrane su iskorišćene
za skladištenje energije, koja se koristi u dnevnim skokovima potrošnje.
Električna energija može biti skladištena za različite namene, u skladišnim
baterijama, kondenzatorima, induktorima ali jedino značajna količina skladištene energije
je u olovnim baterijama drumskih vozila. Troškovi i masa skladišnih baterija je
ograničenje njihovog korišćenja, kao primarnog pogona u vozilima, mada se danas
intenzivno radi na tom problemu i postoje mnoga komercijalna vozila sa električnim (ili
hibridnim) pogonom.

72
5 ELEKTRANE NA FOSILNA GORIVA

5.1 UVOD

U odeljku 2 smo videli da termoelektrane na fosilna goriva troše 55,5% ukupne

svetske godišnje potrošnje fosilnih goriva, od kojih više od 80% uglja. Zbog toga su
termoelektrane na fosilna goriva najveći antropogeni emiter ugljendioksida i drugih
štetnih gasova (SO2, NOx, produkti nepotpunog sagorevanja).
Kako su elektrane, iz ekonomskih razloga, veoma velika centralizovana
postrojenja, koja isporučuju električnu snagu u opsegu od 500 do 1000 MW, mnogo se
napora ulaže u povećanje njihove efikasnosti i smanjenje zagađenja, jer ove aktivnosti
mogu dovesti do značajne globalne redukcije emisije štetnih gasova i očuvanja svetskih
rezervi fosilnih goriva.
Skoro sve termoelektrane na fosilna goriva rade na principu toplotnog motora sa
spoljašnjim ili unutrašnjim sagorevanjem, pretvarajući hemijsku energiju fosilnog goriva,
prvo u mehanički rad (parne ili gasne turbine), a zatim u električnu energiju (Odeljci 3 i
4). Najveći broj termoelektrana koristi Rankine-ov ciklus, gde para, proizvedena u kotlu,
zagrevanjem produktima sagorevanja, pokreće turbinu, koja pokreće električni generator.
Uobičajeno u regionalnim mrežama, parne termoelektrane obezbeđuju bazno opterećenje,
zajedno sa nuklearnim termoelektranama. Sa druge strane, vršno opterećenje se, u
određenom broju slučajeva, pokriva sa gasnim elektranama, koje rade po Brayton-ovom
ciklusu. U tim elektranama se sagoreva prirodni gas, čiji produkti sagorevanja direktno
pokreću gasnu turbinu, koja pogoni električni generator.
Savremene parne termoelektrane mogu dostići termičku efikasnost iznad 40% (u
SAD je prosečna vrednost 36%), dok je svetska prosečna vrednost oko 33%. Gasne
termoelektrane dostižu termičku efikasnost u opsegu 25-30%. Napredna postrojenja
danas koriste kombinaciju Brayton-ovog i Rankine-ovog ciklusa. Termoelektrane koje
rade po kombinovanom ciklusu dostižu termičku efikasnost od oko 45%. Relativno niska
efikasnost termoelektrana je posledica dva faktora. Prvi je, ograničenje Drugim zakonom
Termodinamike, koji proizvodnju rada u ciklusu uslovljava odbacivanjem određene
količine toplote u okolinu, toplotnom ponoru, najčešće površinskoj vodi ili atmosferi
preko rashladnih tornjeva. Drugi faktor se odnosi na neminovne toplotne gubitke, kroz
zidove, cevi, gubitke usled trenja i curenja produkata sagorevanja u atmosferu. Dakle,
činjenica proizvodnje električne energije je da termoelektrane koriste samo 25-50%
raspoložive hemijske energije goriva, pretvarajući je u struju. Ostatak se baca u reke ili
atmosferu.
U ovom poglavlju objasnićemo funkcionisanje termoelektrana na fosilno gorivo,
kao i njihovih sastavnih delova: skladištenje i priprema goriva, gorionik, kotao, turbina,
kondenzator i generator. Obratićemo pažnju i na tehnologije za kontrolu zagađenja i
emisije štetnih gasova, koje su sastavni delovi termoelektrana, zahtevane zakonima u
većini država. Takođe, dajemo pregled naprednih ciklusa termoelektrana, koji obećavaju
više termičke efikasnosti i redukciju zagađenja.

73
5.2 KOMPONENTE TERMOELEKTRANE NA FOSILNO GORIVO

U termoelektrani na fosilno gorivo, hemijska energija sadržana u gorivu se prvo

pretvara u unutrašnju energiju (entalpiju) produkata sagorevanja, zatim se ta energija
predaje radnom fluidu (parne elektrane), najčešće vodi i vodenoj pari, čija se energija
pretvara u mehanički rad na vratilu turbine. Na kraju se mehanički rad pretvara u
električnu energiju u električnom generatoru.
Osnovne komponente termoelektrane na fosilno gorivo su:

- Sistem za skladištenje i pripremu goriva

- Gorionik
- Kotao
- Parna turbina
- Gasna turbina
- Kondenzator
- Rashladna kula (toranj)
- Električni generator
- Sistem za smanjenje emisije produkata sagorevanja

5.2.1 Sistem za skladištenje i pripremu goriva

Ugalj se termoelektranama isporučuje železnicom ili u slučaju obalskih

postrojenja, brodom ili baržama. Uobičajeno je da menadžment elektrane na zalihama
drži rezerve uglja za nekoliko nedelja funkcionisanja, u slučaju mogućih problema sa
isporukom. Zato što termoelektrana snage 1000 MW ima termičku efikasnost od oko
35%, potrošnja uglja se meri 10.000 tona po danu, a deponije uglja mogu sadržati i do
300.000 tona uglja na zalihama. Neke termoelektrane na ugalj su izgrađene u blizini
rudnika uglja (elektrane na izvorištu). Čak i ove elektrane skladište najmanje mesečne
zalihe uglja na svojoj deponiji.
Kada se ugalj isporučuje železnicom, to se obično čini kompozicijom, koja se
sastoji od stotinu vagona, svaki sa po 100 tona uglja. Vagoni se prazne rotacionim
istovarivačem, a ugalj se trakastim transporterom raspoređuje na deponiji ili ide direktno
u termoelektranu.
Ugalj se isporučuje elektrani već u granulaciji koja odgovara korišćenju mlinova
za mlevenje, u dimenzijama od nekoliko do 10 cm po grumenu. U SAD i mnogim drugim
zemljama, ugalj se pere u rudnicima. Pranjem uglja se uklanja veliki deo mineralnog
sadržaja (uključujući pirit sumpora), čime se redukuje sadržaj pepela i sumpora i
povećava toplotna moć goriva. U pripremi za pranje, ugalj se u rudniku drobi na veličinu
od 1 cm po grumenu.
Većina savremenih parnih elektrana sagoreva mleveni (sprašeni) ugalj. Sirovi
ugalj se isporučuje na traci do mlinova za mlevenje. Ovakvi mlinovi su tipa rotirajućeg
prstena, rotirajućeg čekića ili rotirajuće lopte. Mlinovi melju sirovi ugalj na granulaciju
manju od 1 mm. Sprašeni ugalj se skladišti u velike vertikalne silose (bunkere), odakle se
uduvava pneumatski u gorionik u iznosima, koje zahteva opterećenje, kotla i celokupnog
postrojenja.

74
 U termoelektranama na teško ulje (mazut), gorivo je skladišteno u velike
rezervoare (tank farme), do kojih se gorivo doprema, železnicom, vagonima cisternama
ili tankerima i baržama, ako je termoelektrana locirana blizu plovne vode. Ovakve
elektrane obično planiraju rezerve na mesec dana snabdevanja samo iz rezervoara. Za
postrojenje snage 1000 MW, sa efikasnošću od 35%, ove količine iznose preko 100.000
tona teškog ulja. Ulje se nabavlja od rafinerija u stanju propisanog sadržaja sumpora,
azota i pepela, kao i ostalih karakteristika važnih za proces sagorevanja, kakve su
viskoznost i pritisak pare. Kako je tečno gorivo znatno skuplje od uglja, ovakve
termoelektrane se obično susreću tamo gde nema uglja, a ima dosta nafte, kao na Bliskom
istoku.
U termoelektranama na gas, gorivo se isporučuje gasovodom na visokom pritisku
(komprimovani prirodni gas, CNG). Neke od ovih elektrana koriste tečni prirodni gas
(LNG). Tečni gas se transportuje u velikim (zapremina do 1,25e5 m3) rashladnim
tankerima (na -164oC). Tečni prirodni gas se skladišti u rashlađene rezervoare do
njegovog korišćenja.

5.2.2 Gorionik

Uloga gorionika je da obezbedi kvalitetno mešanje goriva i vazduha, tako da

gorivo sagori u potpunosti. Paljenje se ostvaruje varnicom u mlazu lako zapaljivog goriva
(najčešće lakog ulja ili mazuta) sve dok plamen ne postane samo održiv (pri saogrevanju
osnovnog goriva). U komori za sagorevanje čestice sprašenog uglja ili sitne kapljice ulja,
sagorevaju u sekundi.
Čestice uglja ili kapljice ulja sagorevaju od spoljašnjosti ka središtu, ostavljajući
iza sebe nesagorljive mineralne materije, koje se nazivaju pepelom. U savremenim
termoelektranama sa sprašenim ugljem ili raspršenim uljem (mazutom), više od 90%
mineralnih materija formira takozvani, leteći pepeo, koji se izbacuje iz kotla prinudnom
(ređe prirodnom) promajom i kasnije prikuplja u specijalnim kolektorima. Oko 10%
mineralnih materija pada na dno kotla, kao padajući pepeo. Ukoliko dno kotla ispunjeno
vodom, ovaj pepeo formira mulj, koji se uklanja protokom te vode, do prostora za
odlaganje. Deo letećeg pepela se taloži na ekranske cevi kotla. On formira naslage koje
sprečavaju razmenu toplote. S vremena na vreme ove naslage je potrebno uklanjati,
koncentrisanim mlazom pare ili mehanički, struganjem.
Ugalj sagoreva relativno sporo, ulje brže, a gas najbrže. Za potpuno sagorevanje
potrebno je obezbediti višak vazduha. To je vazduh u količinama iznad stihiometrijskog
iznosa, minimalno potrebnog za potpuno sagorevanje. Sprašeni ugalj zahteva 15%-30%
(u uslovima otežanog sagorevanja i više) viška vazduha, dok ulje i gas zahtevaju 5-10%.
Šema tipičnog gorionika za sprašeni ugalj je prikazana na slici 5.1. Centralni vod
nosi sprašeni ugalj iz silosa u struji primarnog vazduha. Klapnama ugrađenim u vodove
sekundarnog vazduha, kontroliše se protok ovog vazduha, koji se meša sa primarnom
smešom, formirajući brzogoreći turbulentni plamen. Centralni vod gorionika je sklon
koroziji i propadanju, pa se obično menja jednom godišnje ili prema potrebi.

75
 Slika 5.1 Gorionik za sagorevanje ugljene prašine

Gorionici su uobičajeno postavljeni u tačku, koja je praktično u liniji kotlovskih

ekranskih cevi. U takvom položaju, jedan zajednički turbulentni plamen se formira iz sva
četiri gorionika u redu, omogućavajući brzo i potpuno sagorevanje goriva. U zavisnosti
od snage kotla, može biti postavljeno čak šest redova (svaki sa po četiri pojedinačna)
gorionika, što ukupno čini 24 gorionika.
Neke termoelektrane koriste ciklonske gorionike-ložišta, naročito za sagorevanje
siromašnijih ugljeva sa visokim sadržajem pepela. U ciklonskom gorioniku, sprašeni
ugalj se smešta u vodom hlađeni horizontalni cilindar, postavljen izvan zida od ekranskih
cevi. Vreli produkti sagorevanja se prenose iz ciklonskog gorionika u glavno kotlovsko
ložište. Prednosti ciklonskog gorionika su što veći deo mineralnih materija formiraju
istopljeni pepeo, nazvan šljaka, koji se odvodi sa dna kotla, a samo njihov manji deo se
formira u vidu letećeg pepela. Tada je moguće koristiti jeftinije kolektore pepela
(sakupljače čestica) manjih dimenzija. Nedostatak ovih sistema su formiranje značajnih
količina azotnih oksida (NOx), u uslovima visokih temperatura u ciklonskom gorioniku-
ložištu. Danas, termoelektrane koje koriste ciklonska ložišta zahtevaju instalaciju za
denitrifikaciju produkata sagorevanja, smanjenje koncentracije azotnih oksida u dimnim
gasovima (zakonske odredbe), što dobrim delom poništava ostvarene uštede korišćenja
ovog sistema i niskokvalitetnih ugljeva.
Neke starije termoelektrane i manji industrijski kotlovi koriste rešetkasto ložište.
U kotlovima sa rešetkastim ložištem, samleveni ugalj (ne sprašeni) se uvodi u kotao na
nagnutoj, pokretnoj rešetki. Primarni vazduh se uduvava ispod, a sekundarni iznad
rešetke. Kako ugalj na pokretnoj rešetki prolazi kroz ložište kotla, on sagoreva, a pepeo
propada u donji deo ložišta. Sagorevanje uglja na rešetki je manje efikasno nego u
ložištima sa sprašenim ugljem, pošto je na rešetki otežano kvalitetno mešanje uglja i
vazduha. Zato kotlovi sa rešetkastim ložištem imaju manju termičku efikasnost u
poređenju sa kotlovima sa sagorevanjem u letu (sagorevanjem sprašenog uglja).

76
5.2.3 Kotao

Kotao je centralna jedinica termoelektrane na fosilno gorivo. Većina savremenih

kotlova sadrži ložište okruženo zidovima od vertikalnih ekranskih cevi, u kojima isparava
voda. Prvo vodeno ekransko (zidno) ložište konstruisao je George Babcock i Stephen
Wilcox, 1867. Godine. Rani kotlovi sa ekranskim ložištem su korišćeni u kombinaciji sa
parnim klipnim motorima, kao na primer, u parnim lokomotivama. Sa razvojem parne
turbine u dvadesetom veku, i njenim velikim zahtevima za protokom pare visokog
pritiska, u potpunosti su razvijene konstrukcije kotlova sa vodenim ekranskim ložištima.
U savremenim kotlovima ekransko zidno ložište je u potpunosti integrisano sa dodatnim
prostorima i pregradama za dimne gasove.
Na slici 5.2 je prikazana šema klasičnog kotla sa ekranskim (zidnim) ložištem.
Napojna voda visokog pritiska, koja je prethodno zagrejana u predgrejaču (i degazatoru)
na temperaturu od 230-260oC, šalje se na naknadno zagrevanje u zagrejač napojne vode,
ekonomajzer, do temperature od 315oC, a potom u doboš kotla (rezervoar u kome su
ključala voda i suvozasićena para u ravnoteži), koji je uobičajeno postavljen na vrhu
kotlovske konstrukcije. Doboš kotla je cilindar tipično dugačak 30 m, prečnika 5 m. U
dobošu kotla ključala voda je razdvojena od suvozasićene pare, (najčešće) gravitacijom.

Slika 5.2 Šema kotla sa ekranskim ložištem i višestepenim pregrevanjem pare

77
 Sa donjeg dela doboša kotla, ključala voda se šalje spusnim cevima u razdelnik. Iz
razdelnika ključala voda pod pritiskom, pogonjena razlikom gustina (gravitaciono
strujanje), struji kroz usponske cevi, koje okružuju ložište, nazad u doboš, pri tome
razmenjujući toplotu sa dimnim gasovima (kroz cevi) i ključajući. Izdvojena
suvozasićena para na pritisku istom, visokom pritisku ključanja se uzima sa gornje strane
doboša kotla i šalje na izobarsko zagrevanje u pregrejač pare, gde se na pritisku od 240
bar zagreva na temperaturu od 565oC. Ovaj pritisak i temperatura su viši od kritičnih
parametara vode (Tc=374oC i pc=220 bar). Para na superkritičnim parametrima pogoni
turbinu visokog pritiska. Izlazna para iz turbine visokog pritiska se ponovno zagreva na
temperaturu iznad 500oC, u pregrejaču II (sastavnom delu kotla), sada na znatno nižem
pritisku od 37 bar.
Ova para pogoni turbinu niskog pritiska. Pregrejač pare I i II, kao kotlovske
sekcije, su uobičajeno smeštene na gornjem prevoju kotlovske konstrukcije, nazvane vrat
kotla. Kako bi se podigla termička efikasnost procesa u kotlu, svež vazduh potreban za
sagorevanje, se zagreva na temperaturu od 250-300oC, u delu kotla koji se naziva
zagrejač vazduha. U blizini gorionika, u zoni plamena, toplota dimnih gasova se prenosi
na cevi, uglavnom zračenjem. Dalje od gorionika, razmena toplote sa dimnih gasova se
obavlja uglavnom konvekcijom. Plamen uglja i mazuta je veoma svetao (veoma primetan
u vidljivom delu spektra) zbog prisustva zračećih čestica gorućeg ugljenika i pepela.
Plamen prirodnog gasa je slabije vidljiv, zbog odsutnosti čvrstih čestica u plamenu
(troatomni gasovi u plamenu zrače samo pojedine talasne dužine spektra, za razliku od
čvrstih čestica). Međutim, veći deo razmene toplote zračenjem, u slučaju sve tri vrste
plamena, se obavlja u nevidljivom, infracrvenom delu spektra. Teoretska (Carnot-ova)
termodinamička efikasnost toplotne mašine, koja radi između temperature toplotnog
izvora od 838 K (565oC) i temperature toplotnog ponora od 298 K (25oC), to jest između
temperature pregrejača pare i temperature kondenzacije u kondenzatoru, iznosi η=1-
Tp/Ti=64%. Međutim, kako je već rečeno, tipične efikasnosti termoelektrana su u rangu
od 33 do 40%. Kako se toplota dovodi vodi i pari na svim temperaturama između ovih
vrednosti, efikasnost Rankine-ovog ciklusa je neminovno niža nego ona Carnot-ovog.
Osim toga, postoje gubici efikasnosti usled gubitaka toplote kroz zidove kotla, kućišta i
lopatica turbine, usled trenja, usled nesavršenosti procesa sagorevanja).

5.2.4 Parna turbina

Parne turbine su bile prvo razvijene u termoelektranama, početkom dvadesetog

veka. One mogu prihvatiti značajno veće protoke pare, pritiske i temperature i značajno
veće obrtne brzine (brojeve obrtaja), nego odgovarajuće klipne mašine. Danas, praktično
sve parne termoelektrane u svetu, koriste parne turbine. Parna turbina je verovatno
najsloženija mašina u elektrani, a možda i u celoj industriji. Mali je spisak proizvođača u
svetu, koji mogu proizvoditi parne (i gasne) turbine.
Prethodnica parne turbine je vodeni točak. Baš kako voda potiskuje lopatice
vodeničnog kola, tako para potiskuje lopatice parne turbine. S obzirom na visok pritisak i
temperaturu pare, koja zahteva od oklopa turbine otpornost, kao i nepropusnost oklopa,
na ogromne centrifugalne napone na vratilu, na činjenicu da se para kondenzuje u tečnost
dok ekspandira u turbini, formirajući dvofazno strujanje, može se stvoriti predstava o
složenosti problema sa kojim se suočava konstruktor i proizvođač parnih turbina.

78
 Razvoj savremenih parnih turbina se može pripisati Gustav-u de Laval-u
(Švedska, 1845-1913) i Charles-u Parsons-u (Engleska, 1854-1931). Laval je radio na
razvoju impulsne turbine, koja koristi konvergentno-divergentne mlaznice (Laval-ove
mlaznice) radi ubrzanja protoka pare do supersoničnih brzina. Parsons je razvio
višestepenu reakcionu turbinu. Prva komercijalna primena je bila za pogon brodova u
poslednjoj dekadi devetnaestog veka. Prva parna turbina za proizvodnju električne
energije, snage 12 MW instalirana je u Fisk termoelektrani u Čikagu (SAD), 1909.
godine. Parna turbina snage 208 MW je instalirana u termoelektrani u Njujorku, 1929.
godine.

5.2.4.1 Impulsna turbina

U impulsnoj turbini, mlaz pare se usmerava na lopatice turbine. Lopatice su

simetrične i imaju jednak ulazni i izlazni ugao, najčešće od 20o. Para dolazi iz pregrejača,
uobičajeno na temperaturi od 565oC i pritisku preko 200 bar, kada ekspandira kroz Laval-
ove mlaznice, imaće linearnu brzinu od oko 1650 m/s. Da bi se iskoristila ukupna
kinetička energija pare, brzina lopatice treba da bude oko 820 m/s. Takva brzina može
izazvati neizdrživ napon na rotoru. Za redukovanje brzine rotora, turbine koriste
usložavanje ili stepenovanje. U višestepenoj turbini, dva ili više redova pokretnih lopatica
(rotor) su razdvojeni redovima nepokretnih lopatica (stator), kao na slici 5.3a. Svaki par
statorskih i rotorskih lopatica se zove stepen. Kada se kinetička energija pare podeli
između n stepeni, linearna brzina lopatice rotora će biti 1/2n u odnosu na jednostepeni
rotor.
Sila koja se javlja na lopatici turbine je F=ms(ws-wb), gde su: ms maseni protok
pare kroz lopaticu (kg/s), ws tangencijalna brzina mlaza pare (m/s) i wb brzina lopatice.
Mehanička snaga generisana na lopatici je P=Fwb (W). Može se pokazati da se
maksimalna snaga dostiže za wb=ws/2 i jednaka je Pmax=msws2/4.

Slika 5.3 Šema (a) impulsne (b) reakcione turbine

79
5.2.4.2 Reakciona turbina

Reakciona turbina sadrži redove fiksnih (stator) i pokretnih (rotor) lopatica.

Lopatice su formirane tako da formiraju konvergentnu mlaznicu (Slika 5.3b). Između
konvergentnih lopatica, pritisak, gustina i temperatura pare opadaju dok se njena entalpija
pretvara u kinetičku energiju. Pritisak pare opada postepeno kroz sve redove lopatica,
fiksnih i pokretnih, dok brzina pare oscilira, zavisno od pozicije između lopatica. U
reakcionoj turbini optimalna brzina lopatice je wb,opt=wscosθ, gde je θ izlazni ugao
lopatice, a maksimalna snaga se dobija kao Pmax=mswb2.
U reakcionoj turbini pritisak opada duž pokretnih lopatica. To je čini manje
pogodnom za paru visokog pritiska zbog curenja oko lopatice i samim tim smanjene
efikasnosti. Dakle, impulsne turbine se uobičajeno koriste za paru visokog pritiska , a
reakcione trubine za paru srednjeg i niskog pritiska. Pored toga, visokopritisni stepen
impulsne turbine može redukovati protok kroz turbinu, zatvaranjem neke od mlaznica
prvog stepena turbine. Ovakva kontrola protoka izostaje u stepenima reakcione turbine.
Na slici 3.4 prikazana je fotografija višestepene parne turbine snage 1500 MW, sa
stepenima visokog, srednjeg i niskog pritiska.
U obe, impulsnoj i reakcionoj turbini, gubici efikasnosti su uzrokovani
prezasićenjem, trenjem fluida, curenjem i toplotnim gubicima. Prezasićenje se javlja
prvenstveno u reakcionim turbinama, kada prema termodinamičkoj ravnoteži, u procesu
ekspanzije, para treba da se kondenzuje, oslobađajući latentnu toplotu kondenzacije.
Umesto toga para neko vreme ostaje u pothlađenom stanju, pre nego što se vrati stanju
termodinamičke ravnoteže (kondenzuje se). To dovodi do naglog oslobađanja toplote
kondenzacije, što je poznato kao kondenzacioni šok. To je nepovratan proces i izaziva
gubitak efikasnosti i dostupnosti energije. Trenje fluida se javlja svuda duž turbine, u
parnim mlaznicama, duž lopatica i duž diska rotora, koji nosi lopatice. Pored toga,
okretanje rotora i lopatica deluje centrifugalnom silom na paru, uzrokujući njeno
povlačenje duž lopatica. Kada lopatice nisu pravilno konstruisane, može nastati
razdvajanje protoka, što uvećava gubitke u turbini.
Gubici prenosom toplote su uzrokovani kondukcijom, konvekcijom i zračenjem.
Kondukcija uzrokuje razmenu toplote u čvrstim, metalnim delovima turbine. Konvekcija
se odvija između pare i metalnih delova trubine, dok se zračenjem odaje toplota sa oklopa
turbine u okolinu (konvekcijom, takođe). Razumljivo, toplotni gubici su najveći u
delovima turbine na visokim temperaturama i pritiscima.
Pored toga, postoje gubici trenjem u ležajevima, u upravljačkom mehanizmu, u
reduktoru. Takođe, turbina mora snabdevati pogonskom energijom, prateću opremu,
kakve su uljne pumpe. Kombinovani gubici efikasnosti i napajanje dodatne opreme
iznose 10-20%, tako da turbina pretvara 80-90% raspoložive entalpije pare u mehanički
rad, koji pogoni generator.

5.2.5 Gasna turbina

U gasnoj termoelektrani, gde se kao gorivo koristi ulje, prirodni gas ili sintetički
gas, vreli produkti sagorevanja direktno pokreću gasnu turbinu, za razliku od posrednog
prenošenja toplote na paru, koja pokreće parnu turbinu. Ovaj pristup zahteva drugačiju
konstrukciju turbine, prilagođenu znatno višim temperaturama dimnih gasova i njihovim

80
različitim termodinamičkim karakteristikama, u odnosu na vodenu paru. Gasne turbine se
lako dovode u operativno stanje i nisu osetljive na promene opterećenja. Međutim,
efikasnost gasnog ciklusa (Brayton-ovog) je manja od parnog, a primenjeno gorivo je
skuplje. Zato se gasne turbine koriste uglavnom za vršna proizvodna opterećenja i za
hitna stanja, u slučaju ispada neke od elektrana. Ipak, u poslednje vreme, mnogo gasnih
termoelektrana na prirodni gas je instalirano u SAD i drugim zemljama. Ova postrojenja
su obično izrađena kao kombinovana (gasna i parna turbina), što im povećava efikasnost
u odnosu na osnovni gasni ciklus. Gasne turbine rade na principu Brayton-ovog ciklusa,
koji je opisan u odeljku 3. Komprimovani vazduh se uvodi u komoru za sagorevanje, gde
se ubrizgava tečno ili gasovito gorivo. Sagorevanjem goriva podiže se temperatura
produkata, koji pogone sistem turbina-kompresor, proizvodeći neto mehanički rad.
Temperatura produkata sagorevanja je reda 1100-1200oC, što predstavlja maksimalno
dozvoljeno termičko opterećenje, u odnosu na sadašnje materijale (visokolegirane
čelike), od kojih se izrađuju lopatice turbine. Međutim i na ovim temperaturama, termički
naponi i problemi pojave korozije predstavljaju problem, pa je potrebno hladiti lopatice
turbina, spolja ili iznutra, vazduhom ili vodom.
Gasne turbine su reakcionog tipa, gde lopatice formiraju konvergentni mlaznik u
kome dimni gasovi ekspandiraju i na taj način pretvaraju svoju entalpiju u kinetičku
energiju. Kao i u parnim turbinama, primenjuje se više stepena turbine, sastavljenih od
redova pokretnih i fiksnih lopatica.
Radni fluid u gasnim turbinama, sastavljen od azota, viška kiseonika, vodene pare
i ugljendioksida se ne vraća, kao u zatvorenom ciklusu ponovo u kompresor, već se po
izlasku iz turbine izbacuje u atmosferu (otvoreni ciklus). U nekim sistemima, deo
energije izduvnih gasova se koristi u regenerativnim razmenjivačima toplote za
zagrevanje komprimovanog vazduha, pre ulaska u komoru za sagorevanje, da bi se
podigla termička efikasnost Brayton-ovog ciklusa. I u ovom slučaju, po izlasku iz
regeneratora, dimni gasovi se izbacuju u atmosferu. Ovo je razlika u odnosu na parne
turbine, gde se radni fluid, para, kondenzuje i vraća u kotao na ponovno ključanje
(zatvoren ciklus).

5.2.6 Kondenzator

U ciklusima toplotnih mašina, posle dobijanja mehaničkog rada, određena

količina energije radnog fluida, u vidu toplote se mora odvesti toplotnom ponoru. Parne
turbine termoelektrana rade na principu toplotnih motora. One moraju odvesti (odbaciti)
značajnu količinu toplote u okolinu. Ta odbačena toplota predstavlja 1,5 do 3 puta veći
iznos, nego što se dobija rada u vidu električne energije. Parna termoelektrana snage
1000 MW radeći pri termičkoj efikasnosti od 25%, odbacuje 3000 MW toplote u okolinu,
a ukoliko radi pri 40% efikasnosti, odbacuje 1500 MW toplote u okolinu. Deo toplote
koja se odvodi u okolinu je posledica kondenzacije pare u ciklusu (Rankine-ov ciklus), a
ostatak se odvodi u vidu entalpije dimnih gasova na izlazu iz postrojenja (dimnjaka).
U Rankine-ovom ciklusu, posle ekspanzije u turbini, izrađena para se prvo
kondenzuje u kondenzatoru, a zatim se napojnom pumpom šalje nazad u kotao. Toplota
rashladna voda, koja se koristi u kondenzatoru, se odvodi u atmosferu preko rashladnih
kula ili u obližnje vodotokove. Kondenzator služi ne samo da kondenzuje paru, radi
ponovnog slanja u kotao, već da smanji pritisak kondenzacije pare na izlazu iz turbine.

81
Smanjenjem pritiska pare na izlasku iz turbine, povećava se snaga turbine i efikasnost
ciklusa.

Slika 5.4 (a) Kondenzator sa mešanjem (b) rekuperativni kondenzator

Postoje dva tipa kondenzatora: kondenzator sa mešanjem i rekuperativni

kondenzator. Kondenzator sa mešanjem je prikazan na slici 5.4a. Izrađena para iz turbine
prolazi niz mlaznica, kroz koje se raspršuje rashlađena kotlovska voda, koja u direktnom
kontaktu kondenzuje paru. Dobijeni topli kondenzat se delom pumpa kroz suvu rashladnu
kulu (ostatak se šalje u kotao), gde podižući vazduh hladi kondenzat u cevima. Ohlađeni
kondenzat (kotlovska voda) se ponovo šalje u kondenzator. Zato što je voda u direktnom
kontaktu sa parom, čistoća i kvalitet rashladne vode mora biti u nivou kotlovske vode
(odsustvo minerala i rastvorenog kiseonika). Ovi uslovi čine proces skupljim, pa najveći
broj termoelektrana koristi rekuperativni kondenzator, prikazan na slici 5.4b. To je u
suštini omotač-cev tip razmenjivača toplote. Izrađena para iz turbine prolazi snop cevi,
kroz koje struji rashladna voda. Kako velike termoelektrane imaju potrebu da kondenzuju
znatne količine vodene pare, aktivna površina razmene toplote može dostići 100.000 m2
za postrojenje snage 1000 MW. Konstrukcija dobrog kondenzatora podrazumeva
komplikovane proračune koeficijenata prelaza toplote. Najčešće, cevi su spolja orebrene,
kako bi se povećala površina razmene toplote. Dolazeća para u kondenzator mora biti
deaerizovana (oslobođena rastvorenih gasova, uglavnom vazduha) od vazduha koji može
prodreti u sistem (koji je na nižem pritisku od atmosferskog). Razlog je kiseonik koji
izaziva unutrašnju koroziju. Takođe, rastvoreni gasovi u kondenzatu mogu uvećati
pritisak u kondenzatoru i tako umanjiti snagu turbine.

5.2.7 Rashladna kula

Količina toplote koja se odbacuje u parnom ciklusu šalje se ili u površinsku vodu
ili u atmosferu. U prošlosti većina termoelektrana je bila locirana u blizini reka, jezera ili
okeana. U ovim postrojenjima, topla voda iz kondenzatora je direktno izbacivana u
površinsku vodu, direktno preko difuzora ili indirektno kroz kanale, koji vode do nje.
Izbacivanje velikih količina tople vode u okolnu površinsku vodu izaziva termičko

82
zagađenje vode, koje šteti vodenim organizmima (smanjena količina kiseonika u vodi).
Takođe, zagađivači koje nosi rashladna voda iz cevi i kanala mogu narušiti kvalitet
površinske vode. Kao posledica zaštite životne sredine, vlade mnogih zemalja, zakonima
su preusmerile to odbacivanje toplote prema atmosferi, kroz rashladne kule.
Postoje dva osnovna tipa rashladnih kula (tornjeva): vlažni i suvi. Takođe. Postoje
kombinacije vlažnih i suvih kula, kao i kombinacije rashladnih kula i hlađenja
površinskom vodom.

5.2.7.1 Vlažna rashladna kula

U vlažnoj rashladnoj kuli, topao kondenzat ili rashladna voda se hladi

površinskim isparavanjem njenog dela u atmosferu. Isparenu vodu sa sobom odnosi
vazduh, koji u rashladnoj kuli struji naviše, odnoseći sa parom i latentnu toplotu
isparavanja (čije oduzimanje snižava temperaturu vode). Rashladne kule su lako
primetne, kao ogromne betonske konstrukcije, nalik na veliki kalem, postavljene u blizini
fosilnih ili nuklearnih termoelektrana. Konvergentno-divergentni (kalem) oblik rashladne
kule je posledica konstrukcije koja zahteva manje betona i otpornija je na delovanje jakih
vetrova.

Slika 5.5 Šema vlažne rashladne kule

Tipični izgled vlažne rashladne kule sa prirodnom promajom je prikazan na slici

5.5. Topla voda iz kondenzatora se raspršuje preko gusto isprepletanih letvi ili šipki, čija

83
se celina naziva punjenje ili pakovanje. Spoljašnji vazduh struji kroz žaluzine, na dnu
rashladne kule, prirodnom promajom (dimnjački efekat). Toplota se razmenjuje između
vazduha i vode direktno, konvekcijom i što je još značajnije isparavanjem dela vode u
punjenju i odnošenjem latentne toplote isparavanja. Rashlađena voda pada gravitacijom u
kolektorski bazen, odakle se šalje u kondenzator. Eliminator kapljica je postavljen iznad
punjenja. Ipak, magla se obično formira iznad kule, posebno u hladnim vremenskim
uslovima. Ovaj beli stub vodene pare se od neupućenih, često shvata kao zagađenje, u
stvari radi se o mešavini vodene pare, kapljica vode ili kristala leda.
Termoelektrana snage 1000 MW, koja radi pri 33% efikasnosti, u toplim
klimatskim uslovima, isparava 0,63 m3/s vode, što je 1,3% od vode koja recirkuliše u
sistemu. U hladnim klimatskim uslovima, isto postrojenje bi isparavalo samo 1%
recirkulacione vode. Ovaj iznos od 2e7 ili 1,5e7 m3/god., termoelektrana mora
nadoknaditi iz površinske vode ili vode iz komunalnog sistema, u toplim ili hladnim
klimatskim uslovima, respektivno.

5.2.7.2 Suva rashladna kula

U suvoj rashladnoj kuli, recirkulaciona voda struji kroz orebrene cevi, preko kojih
struji spoljašnji vazduh. U suvoj kuli sva odvedena toplota ide u atmosferu. Prednosti
ovog sistema su što nema vode koja isparava i suva kula je jeftinija za održavanje.
Nedostaci su veći investicioni troškovi i veći izlazni pritisak iz turbine, koji uzrokuje
snižavanje efikasnosti postrojenja. Ipak, u sušnim regionima, gde nema raspoložive vode,
suve rashladne kule su logično rešenje.

5.2.8 Generator

Generator je srce elektrane. To je uređaj u kome se stvara električna energija. U

poređenju sa kotlom, turbinom, kondenzatorom, rashladnom kulom, pratećom opremom,
generator zauzima mali deo ukupnih troškova termoelektrane. Njegov nivo buke je
takođe zanemarljiv u odnosu na brujanje mlinova, gorionika, pumpi, ventilatora i turbina.
Elektromagnetna teorija generatora je opisana u odeljku 4. Ukratko, vratilo
turbine rotira provodne kalemove u magnetnom polju. To indukuje električnu energiju,
koja struji kalemovima. Izlazna električna snaga generatora je jednaka ulaznoj
mehaničkoj snazi vratila, umanjeno za male gubitke usled električnog otpora kalemova i
mehaničkog trenja pokretnih delova (ležajeva). Da bi se izbeglo pregrevanje generatora,
uzrokovano pomenutim pojavama, generatori se hlade sa gasovima visoke toplotne
provodljivosti, kao što su vodonik ili helijum.
Generator proizvodi naizmeničnu struju (AC) od 60 Hz u SAD i Kanadi i 50 Hz u
većini ostalih zemalja. Vratilo turbine se mora okretati konstantnom i preciznom
brzinom, da bi se ostvarila tačno željena frekvencija naizmenične struje. Napon dobijen
na generatoru se povećava u transformatorima, a zatim šalje u mrežu. Kako su gubici
električnim otporom proporcionalni kvadratu struje, a linearno naponu, da bi se
redukovali pomenuti gubici, poželjno je da se električna energija transportuje pri niskim
strujama i visokim naponima. Dugački dalekovodi uobičajeno rade sa naponima reda
nekoliko stotina kilovata. Za krajnje potrošače, napon se redukuje transformatorima na
vrednosti od 110 V (SAD) ili 220 V (Evropa).

84
5.2.9 Kontrola emisije zagađivača

Ukoliko termoelektrana radi bez kontrole i ograničenja, ona može emitovati

količine zagađivača vazduha, koje mnogostruko prevazilaze standarde emisije, donesene
u vidu zakonskih normi, donesenih da bi se zaštitila životna sredina. Pretpostavimo da
termoelektrana snage 1000 MW sagoreva ugalj sa 10% mineralnih materija (pepeo) i 2%
sumpora (uobičajene vrednosti). Usvaja se rad termoelektrane na 100% kapaciteta i 35%
termičke efikasnosti. Korišćeni ugalj ima donju toplotnu moć od 28 MJ/kg. Sav pepeo se
emituje kroz dimnjak kao leteći i sav sumpor sagoreva kao SO2. Pod definisanim
uslovima, ova termoelektrana bi, bez kontrole i ograničenja emisije, emitovala u
atmosferu 3,2e5 t/god. pepela i 1,3e5 t/god. SO2. Pored toga, termoelektrana bi emitovala
značajne količine oksida azota, produkte nepotpunog sagorevanja (PIC), kao CO i
isparljive tragove metala. Jasno je da bi ovakva termoelektrana predstavljala veliki rizik
za zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zbog toga su mnoge zemlje, zakonima iz oblasti
zaštite životne sredine, ograničile emisiju zagađivača i obavezale ovakva postrojenja na
kontrolu emisije, ugradnjom različitih uređaja. Ovi uređaji učestvuju značajno u
investicionim i tekućim troškovima termoelektrane i redukuju za nekoliko procenata
termičku efikasnost, pošto prave dodatne otpore transportu dimnih gasova kroz
postrojenje. Ovi troškovi se prenose na korisnike kao uvećana cena električne energije.
Uređaji za smanjenje emisije takođe proizvode otpadne tokove, pošto se neemitovani
zagađivači u atmosferi, pojavljuju u vidu tečnog ili čvrstog otpada.

5.2.9.1 Kontrola nastajanje produkata nepotpunog sagorevanja (CO, …)

Kontrola nastajanja produkata nepotpunog sagorevanja, prvenstveno

ugljenmonoksida (CO) je relativno laka za realizaciju. Ukoliko su gorivo i vazduh
kvalitetno izmešani, kao što je to slučaj u savremenim gorionicima i sistemima za
pripremu goriva i ako se sagorevanje odvija pri višku vazduha, produkti sagorevanja će
sadržati veoma niske koncentracije CO i ostalih PIC. Ovo je svakako i u ekonomskom
interesu termoelektrane, da se u potpunosti iskoristi toplotna moć goriva i podigne
termička efikasnost postrojenja. Produkti nepotpunog sagorevanja se javljaju povremeno,
naročito tokom startovanja kotlova ili ispada pojedinih komponenti, kada temperatura
plamena i mešavine goriva i vazduha nije optimalna. Pod ovakvim okolnostima, vidljiv je
crni dim koji izlazi iz dimnjaka postrojenja. Najčešće ove okolnosti su retke i ne bi
trebalo da značajno utiču na koncentraciju ovih zagađivača u atmosferi.

5.2.9.2 Kontrola emisije čestica

Čestice ili čestična materija (PM) mogu biti dominantan zagađivač iz

termoelektrana, gde njihova emisija nije kontrolisana na samom izvoru. Ovo proizilazi iz
činjenice da ugalj, čak i nafta sadrže značajan procenat po masi, nesagorivih mineralnih
materija. U starijim termoelektranama sa sagorevanjem na rešetki ili u ciklonskim
gorionicima, mineralne materije se akumuliraju na dnu kotla, u vidu šljake i uklanjaju se
kao čvrsti otpad ili vodom, kao mulj. U savremenim termoelektranama sa sagorevanjem
sprašenog uglja, najveći deo mineralnih materija (oko 90%) se istiskuje iz kotla kao leteći
pepeo. Leteći pepeo sadrži mnoštvo toksičnih metala, kao što su arsen, selen, kadmijum,

85
mangan, hrom, olovo i živu, zatim sadrži nepromenljive organske materije (čađ),
uključujući policiklične aromatične ugljovodonike (PAHs). Sve ove materije
predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu, ukoliko se emituju u atmosferu.
Iz ovih razloga, mnoge zemlje su usvojile veoma stroga ograničenje emisije pepela iz
termoelektrana.
U SAD, termoelektrane sagrađene između 1970. I 1978. godine su morale da
ispune standarde za PM emisiju od 0,013 kg/GJ oslobođene toplote. Za termoelektrane
sagrađene posle 1978. godine, nema definisanog numeričkog standarda, već standarda
nazvanog Najbolja dostupna tehnologija kontrole (BACT), koja trenutno za
termoelektrane predviđa obaveznu upotrebu elektrostatičkog filtra (odeljak 9.2.1).

Elektrostatički filter (ESP). Ovaj uređaj je osmišljen prvi put početkom

devetnaestog veka, od strane F.G.Cottrell-a sa Univerziteta Berkeley (Kalifornija), da bi
se prikupljale kapljice kiseline u fabrici sumporne kiseline. Vrlo brzo, izum je bio
primenjen za prikupljanje prašine u cementnim pećima, topionicama olova, pri
proizvodnji katrana, papira i celuloze, kao i u drugim proizvodnjama. Počev od 1930. i
1940. godine ESP je primenjen u termoelektranama na ugalj. Rana instalacija
elektrostatičkih filtra je prethodila ekološkim propisima. Oni su bili instalirani da bi se
zaštitili vlasnici fabrika od moguće tužbe za narušavanje zdravlja radnika, emisijom
čestica.

Slika 5.6 Šematski prikaz funkcionisanja elektrostatičkog filtra

Elektrostatički filter radi na principu negativnog naelektrisanja čestica, koje se

postiže električnim pražnjenjem i privlačenjem istih na uzemljenu ploču. Šematski prikaz
funkcionisanja ESP-a je dat na slici 5.6. Nekoliko žica za pražnjenje je postavljeno
između paralelnih ploča. Visoki negativni napon, reda 20 do 100 kV je doveden na žice.
Stvara se električno polje između žica i ploča, duž koga elektroni putuju od žica do ploča.

86
Ova pojava se naziva korona pražnjenje. Elektroni se sudaraju sa molekulima gasa, pre
svega sa kiseonikom, stvarajući negativne jone. Stvoreni joni putuju duž linija
električnog polja, sudaraju se sa česticama pepela (prašine), prenoseći im negativno
naelektrisanje. Sada čestice bivaju privučene uzemljenim pločama, gde se njihovo
naelektrisanje neutralizuje. Neutralne čestice pepela se stresaju sa ploča, periodičnim
udarcima u ploče. Čestice potom padaju u levak, odakle se kolicima transportuju i
uklanjaju.
Efikasnost prikupljanja čestica u ESP-u zavisi od mnogo faktora, pre svega od
prečnika čestica (manji prečnici, manja efikasnost), površine ploče, zapreminskog
protoka gasa, koji prolazi između ploča, kao i brzine kretanja (migracije) čestica prema
pločama. Efikasnost ESP-a se izračunava prema Deutsch-ovoj jednačini:

h = 1 - e - wA / Q , (5.1)

gde su w brzina migracije čestica prema pločama, A ukupna površina ploča i Q

zapreminski protok gasa. Brzina migracije čestica je približno jednaka w≈0,05dp (m/s),
gde je dp prečnik čestice u μm. Zapravo, brzina migracije je funkcija napona i električne
otpornosti čestica. Zanimljivo je da viši sadržaj sumpora u uglju daje nižu otpornost
letećeg pepela i veće brzine migracije. Međutim, veći sadržaj sumpora u uglju daje veću
emisiju sumpornih oksida, koji su veoma štetni.

Slika 5.7 Zavisnost efikasnosti elektrostatičkog filtra u zavisnosti od prečnika čestica

87
 Na primer, uzmimo termoelektranu, snage 1000 MW, koja sagoreva ugalj,
toplotne moći 27,9 MJ/kg, sa termičkom efikasnošću do 36%. Ovo postrojenje bi trošilo
99,6 kg/s uglja. Usvajajući sastav sagorljivog dela goriva i višak vazduha od 20%,
sagorevanjem bi se dobilo Q=1260 m3/s dimnih gasova. Ako se čestice prečnika 1 μm
prikupljaju u ESP-u sa efikasnošću od 95%, potrebna površina ploča je 75.500 m2. Svaka
ploča ima dimenzije 20x5m, a kako obe strane ploče prikupljaju čestice, biće potrebno
377 ovakvih ploča. Slika 5.7 daje promenu efikasnosti ESP-a u zavisnosti od prečnika
čestica, za podatke navedene u ovom pasusu. Vidi se da za čestice prečnika većeg od 1
μm, efikasnost filtera se približava vrednosti od 100%, dok se čestice ispod ove
dimenzije, praktično i ne prikupljaju.
Skica velikog ESP-a je prikazana na slici 5.8. Tipična širina filtra je između 20 i
30 m, a tipična dužina je 18-20 m. Uobičajene dimenzije ploča su 20x5 m, razmak
između ploča 0,25 m, a broj ploča se meri u stotinama. Posle izlaska iz kotla, dimni
gasovi se šalju u ESP velikim kanalima. Po izlasku iz filtra, prečišćeni gasovi se šalju u
dimnjak. Elektrostatički filter sa svojim omotačem, transformatorima, levcima i
utovarnim rampama, može zauzeti veličinu od pola instalacije kotla jedne termoelektrane.
Snaga koja je potrebna za pogon ESP, uključujući i ventilatore za potiskivanje dimnih
gasova kroz kanale filtera, kao i mehanički rad potreban za stresanje pepela, predstavlja
manje od 0,1% od izlazne snage termoelektrane. Investicioni i troškovi održavanja
elektrostatičkog filtra mogu uvećati trošak proizvedene električne energije za 6-10%.

Slika 5.8 Šematski prikaz instalacije ESP-a velikog kapaciteta

Relativno mala efikasnost prikupljanja čestica ispod 1 μm postojećih ESP-a

predstavlja problem za operatore postojećih termoelektrana, zato što agencije za zaštitu
životne sredine u pojedinim zemljama, zajedno sa SAD, planiraju da ozvaniče nove
standarde za emisiju čestica, prečnika manjeg od 2,5 μm. Novi standard može zahtevati

88
dograđivanje termoelektrana sa uređajima koje efikasno prikupljaju ove sitne čestice, kao
što su platneni filteri.

Platneni filter. Ovaj filter, koji se često naziva vrećasti filter, radi na principu
kućnog usisivača. Dimni gasovi se usisavaju u platnenu vreću, čestice bivaju zadržane u
vlaknima filtra, a prečišćen gas se izbacuje u atmosferu. Veličina pora platnenog filtra
može biti izabrana, da filtrira bilo koju veličinu čestica, čak dimenzija ispod 1 μm, sve na
račun uvećane snage potiskivanja gasa kroz filter velikog hidrauličkog otpora, zavisnog
od prečnika pora.
Tipični platneni filter je šematski prikazan na slici 5.9. Dugačke cilindrične vreće,
napravljene od odabranog platna su zatvorene na jednom kraju, a otvorene na onom
drugom. Zatvoreni kraj vreća je obešen naopačke na ram, koji može biti istresan
mehanički. Dimni gas ulazi sa donje otvorene strane vreće. Prečišćen gas se isisava kroz
platno, razlikom pritisaka koju stvara ventilator ili specijalna pumpa i izbacuje u dimnjak.
Vrećasti filter za velike termoelektrane može sadržati nekoliko hiljada vreća, od kojih je
svaka dugačka do 4 m, prečnika 12,5 do 35 cm. Neophodno je distribuirati dimne gasove,
podjednako prema svim vrećama, koje formiraju plenum. Vreće obezbeđuju veliku
površinu kontakta po jedinici zapreminskog protoka gasa. Recipročna veličina se naziva
odnos filtriranja ili vazduh-platno odnos, koji je jednak površinskoj brzini gasa, tipično u
opsegu od 0,5 do 4 cm/s.

Slika 5.9 Šematski prikaz vrećastog filtra

89
 Prikupljene čestice mogu biti uklonjene mehaničkim istresanjem vreća ili
metodom izduvavanja. Mehaničko istresanje se postiže vibriranjem pokretnog rama na
kome su vreće obešene. Pri izduvavanju, snažna struja vazduha se uduvava u vreće,
smerom suprotnom od puta dimnih gasova, skidajući nataloženi sloj čestica. Uklanjanje
čestica nije uvek kompletno, pošto čestice prijanjaju za platno filtera, zatvarajući pore.
Ova pojava izaziva zastoje u radu filtera i zahteva zamenu vreća jednom godišnje.
Zanimljivo da više začepljen filter ima višu efikasnost uklanjanja ali znatno uvećanu
snagu pumpanja, koja treba da obezbedi odgovarajuću površinsku brzinu gasa. Uklonjene
čestice padaju u donji levak, odakle se odvoze kolicima.
Dimni gasovi na ulazu u vreće imaju relativno visoku temperaturu od 300-350oC.
Takođe, dimni gasovi obično sadrže korozivne gasove i vlagu. Ovi uslovi zahtevaju
platno otporno na visoke temperature i koroziju (hemijsku razgradnju platna). Obično se
koristi fiberglas za termoelektrane koje sagorevaju ugalj, dok se drugi materijali, prirodni
ili sintetički koriste za druge namene, u cementnim pećima, topionicama, mlinovima za
papir, ... Platneni filteri visoke efikasnosti za male čestice imaju više investicione i
troškove održavanja od statičkih elektrofiltera.

5.2.9.3 Kontrola emisije sumpora

Kako živi organizmi sadrže sumpor u njihovoj ćelijskoj građi, taj isti sumpor je
najvećim delom skladišten u fosilizovanim ostacima tih organizama. Ugalj može sadržati
do 6% sumpora po masi, a nafta do 3%. Međutim veći deo ugljeva i sirove nafte sadrži
značajno manje količine sumpora. Generalno, kameni ugalj, mrki i lignit se koriste u
termoelektranama. Oni sadrže u proseku 0,7-3% sumpora (po masi). Teško ulje koje se
koristi u termoelektranama sadrži 0,7-2% sumpora. Bez uređaja za kontrolu emisije
sumpora, oksidi sumpora, uglavnom sumpordioksid SO2 i veoma male količine
sumportrioksida SO3 i sumporne kiseline H2SO4 emituju se preko dimnjaka u atmosferu.
Oksidi sumpora su osnova za stvaranje kiseline, kisele magle i njeno taloženje (Odeljak
9.2.3 i 9.2.7). Zato što termoelektrane na ugalj emituju najveći deo ukupne emisije
sumpordioksida (ostatak emisije pripada, industrijskim kotlovima, livnicama nemetala,
sagorevanju dizela i lakog ulja za grejanje), rukovodioci ovih postrojenja su (zakonom)
primorani da ograniče emisiju SO2 preko sagorevanja goriva sa malim sadržajem
sumpora ili instalacijom postrojenja za kontrolu njegove emisije.
U osnovi postoje tri pristupa za redukciju emisije sumpora: pre, za vreme i posle
procesa sagorevanja fosilnog goriva.

Pre sagorevanja

Pranje uglja. Kada se ugalj iskopa u podzemnim ili na površinskim kopovima, on

uvek sadrži određenu količinu mineralnih materija, pomešanih sa ugljem. Najveći deo
ovih minerala je sastavljen od silikata, oksida i karbonata, poznatih hemijskih elemenata,
kao što su kalcijum, magnezijum, aluminijum i gvožđe ali neki od minerala sadrže pirite,
koji su sulfati gvožđa, nikla, bakra, cinka, olova i drugih metala. Zato što je gustina
mineralnih materija, uključujući pirite, veća od uglja, deo mineralnih materija može biti
uklonjen " pranjem " uglja. Pranje uglja ne redukuje samo sadržaj sumpora u njemu, već i

90
sadržaj pepela, uvećavajući time toplotnu moć uglja (J/kg) i smanjujući opterećenje
sistema za uklanjanje čestica iz dimnih gasova.
Pranje uglja se uobičajeno radi na kopovima i pored rudnika. Tipično, komadni
sirov ugalj se potapa u vodenu struju. Lakši ugalj isplivava na površinu, a minerali kao
teži tonu na dno. Vlažan ugalj se potom šalje u uređaj za uklanjanje vode, najčešće
vakum filter, centrifugu ili ciklon. Ugalj može biti dodatno sušen u struji toplog vazduha.
Problem sa pranjem uglja je što vodena struja koja nosi mineralnu materiju, može
sadržati rastvorene toksične metale i može biti kisela. Stroge uredbe su uvedene u SAD i
u drugim državama, da bi sprečile izbacivanje toksičnih, kiselih tokova u okolinu, bez
obaveznog odgovarajućeg tretmana.
U SAD oko 50% uglja koji je isporučen termoelektranama je oprano. To je
uglavnom ugalj iz istočnih i rudnika srednjeg zapada (koji poseduju trakaste
transportere). Ugalj iz zapadnih rudnika generalno sadrži malo mineralnih materija i
sumpora, tako da njegovo pranje nije neophodno. Pranjem uglja je moguće ukloniti do
50% piritnog sumpora, što predstavlja 10-25% ukupnog sadržaja sumpora u uglju.

Gasifikacija uglja. Ugalj može biti konvertovan hemijskim procesom u gas,

nazvan sintetički gas ili sin-gas. U procesu gasifikacije uglja, potrebno je sumpor
eliminisati pre finalne faze gasifikacije. Čist, desumporizovan gas može biti korišćen kao
gorivo u gasnoj ili kombinovanoj termoelektrani. Proces gasifikacije uglja će biti
objašnjen u odeljku 5.3.2.

Desumporizacija nafte. Rafinerije mogu redukovati sadržaj sumpora u sirovoj

nafti, do skoro željenog nivoa. Ovaj proces se uobičajeno vrši u katalitičkom redukciono-
oksidacionom procesu, nazvanom Claus-ov proces. Prvo se sumpor u nafti redukuje u
vodoniksulfid, uduvavanjem gasovitog vodonika kroz sirovu naftu, uz prisustvo
katalizatora.

RS + H 2 ® H 2 S + R , (5.2)

gde je R organski radikal. Dalje, vodoniksulfid (H2S) se oksidiše u SO2, korišćenjem

atmosferskog kiseonika i istovremeno se SO2 redukuje sa H2S do elementarnog sumpora,
takođe uz prisustvo katalizatora:

3
H 2 S + O2 ® H 2O + SO2 , (5.3)
2

2 H 2 S + SO2 ® 2 H 2O + 3S . (5.4)

Elementarni sumpor je važan nusprodukt rafinacije nafte i može biti često viđen u
vidu žutih bregova, u okviru rafinerijskog kompleksa. To je osnovni materijal za
proizvodnju sumporne kiseline.
Iako je sumpor važan (i korisan) nusprodukt prerade nafte, rafinerije naplaćuju u
vidu viće cene za naftne proizvode sa sniženim procentom sumpora. Tako korisnici
(termoelektrane) plaćaju višu cenu za mazut sa niskim procentom sumpora, što ugrađuju
u višu cenu električne energije, proizvedene iz ovih postrojenja. Međutim, najčešće je

91
jeftinije kupiti skuplje ulje sa niskim sadržajem sumpora, nego ga uklanjati kao SO2 iz
dimnih gasova.

Za vreme sagorevanja

Sagorevanje u fluidizovanom sloju. Sagorevanje u fluidizovanom sloju (FBC) je

sagorevanje uglja (ili bilo kog drugog čvrstog goriva) pomešanog sa zrnastim
materijalom, najčešće krečnjakom, zajedno podignutih strujom vazduha. Primarna cilj
razvoja FBC-a nije bio smanjenje emisije SO2, već da omogući sagorevanje svih vrsta
goriva, uključujući nesprašeni ugalj, komunalni čvrsti otpad, industrijski i medicinski
otpad, drvo, katran i asfalten (čvrsti ostaci prerade nafte). Prisutni pomešani krečnjak
deluje kao sorbent, koji izdvaja sumpor i druge nečistoće iz goriva.
Šematski prikaz sagorevanja u fluidizovanom sloju sa istovremenim
ubrizgavanjem uglja i sorbenta je prikazan na slici 5.10. FBC ložište predstavlja
cilindričnu komoru sa rešetkom na dnu. Mrvljeni ugalj, granulacije 6-20 mm, zajedno sa
krečnjakom (CaCO3) se pneumatski uduvava preko rešetke. Vazduh potreban za
sagorevanje se uduvava ispod rešetke. Posle paljenja, goruća mešavina uglja i krečnjaka
struji preko rešetke, "jašući" na jastuku od vazduha. Goruća mešavina deluje dinamično,
baš kao turbulentni fluid, pa je i ceo sistem nazvan sagorevanje fluidizovanom sloju.
Kotlovske cevi su potopljene (postavljene) u fluidizovani sloj gde se obavlja intenzivan
prelaz toplote sa gorućeg sloja na cevi. Drugi set kotlovskih cevi je smešten iznad sloja
(ležaja), gde se razmena toplote obavlja konvekcijom i zračenjem sa dimnih gasova.

Slika 5.10 Šematski prikaz sagorevanja u fluidizovanom sloju (FBC)

Sumpor se iz uglja uklanja reagovanjem sa sorbentom u vidu čestica

kalcijumsulfida (CaSO3) i kalcijumsulfata (CaSO 4). Ove čestice, zajedno sa česticama
nereagovanog CaCO3 i nesagorelog uglja, zajedno sa dimnim gasovima, odvode se u

92
ciklon. Veće čestice se odvajaju u ciklonu i vraćaju u fluidizovani sloj na ponovno
sagorevanje. Manje čestice napuštaju ciklon i uklanjaju se elektrostatičkim ili vrećastim
filterom.
Efikasnost izdvajanja SO2 u FBC-u zavisi od kvaliteta mešanja uglja i krečnjaka i
takođe, od njihovog kvaliteta. Pečeni krečnjak sadrži CaO, koji je bolji sorbent od
sirovog krečnjaka. U proseku, FBC sa ubrizgavanjem krečnjaka izdvaja oko 40-60%
sumpora iz uglja.
Prednosti sagorevanja u fluidizovanom sloju su:

- mogućnost sagorevanja uglja lošeg kvaliteta ili sličnih čvrstih goriva,

- ostvarivanje termičke efikasnosti slične onoj pri sagorevanju sprašenog uglja uz
kontrolu emisije zagađivača,
- dostupnost i niska cena sorbenta (krečnjak),
- temperature sagorevanja su niske (800-900oC), što u odnosu na sagorevanje
sprašenog uglja (1900-2000oC), smanjuje formiranje NOx.

Nedostaci sagorevanja u fluidizovanom sloju su:

- efikasnost izdvajanja sumpora je oko 40-60% što može biti nedovoljno za važeće
standarde emisije SO2,
- sistem ima konstantni kapacitet i ne može pratiti opterećenje,
- postoje problemi sa startovanjem sistema,
- prisutna je pojava korozije i taloženja na kotlovskim cevima,
- zbog strogih zahteva za kvalitetnim mešanjem goriva, krečnjaka i vazduha, sistem
nije moguće primeniti za termoelektrane velikih snaga, najpogodniji je za kotlove
kapaciteta 10-100 MW.

Kao zaključak, FBC je najbolje primeniti za sagorevanje goriva niskog kvaliteta,

kakva su nesprašeni ugalj, čvrsti ostaci sirove nafte, drvo, komunalni i industrijski otpad.
Mogućnost redukcije emisije sumpora je ograničena. Veoma je komplikovano primeniti
FBC za velike snage centralizovanih termoelektrana.

Posle sagorevanja

Uklanjanje sumpordioksida iz dimnih gasova posle sagorevanja goriva u peći ili

kotlu se naziva desumporizacija dimnih gasova (FGD). Postoji više metoda
desumporizacije: ubrizgavanje sorbenta i mokri i suvi skruberi.

Ubrizgavanje sorbenta. Ubrizgavanje sorbenta (SI), koga predstavlja obično suvo

sinterovani CaCO3 ili CaO, ili njihova emulzija, je njegovo ugrizgavanje u dimne gasove
u gornjem delu konstrukcije kotla, iza vrata kotla. Sorpcija SO2 se odvija slično kao u
FBC, formiranjem mešavine kalcijumsulfida i sulfata. Efikasnost odvajanja zavisi od više
faktora: temperature, sadržaja kiseonika i vlage u dimnim gasovima, vremenu kontakta
između sorbenta i SO2, kao i karakteristika sorbenta (sinterovan sorbent, poroznost,
mešanje, drugi sorpcioni agensi). Podsetimo da se procesi apsorpcije, adsorpcije,
desorpcije, hemsorpcije zajednički nazivaju sorpcioni procesi). Rezultujuće čestice se

93
sastoje od hidratisanog kalcijumsulfida i sulfata, kao i od nereagovanog sorbenta, pored
toga i od postojećeg letećeg pepela. Sve ove čestice je potrebno izdvojiti u
elektrostatičkom ili vrećastom filteru.
Ubrizgavanje sorbenta se može dograditi kotlovskom sistemu postojeće
termoelektrane, mada će možda biti potrebno dograditi sistem za prikupljanje čestica,
zbog njihove uvećane količine. Efikasnost odvajanja sumpora je prosečno 50%, što može
biti dovoljno da se zadovolje standardi emisije za postojeće termoelektrane ali
nedovoljno za standarde emisije novih termoelektrana.

Mokri skruber. U mokrom skruberu, dimni gasovi se tretiraju sa vodenom

emulzijom sorbenta, najčešće krečnjaka (CaCO3) ili gašenog kreča (Ca(OH)2), u
odvojenoj kuli. Mokri skruber je šematski prikazan na slici 5.11. Posle napuštanja
elektrostatičkog filtera, dimni gas ulazi u apsorpcioni toranj (kulu), u kome se kroz
mlaznice raspršuje emulziju sorbenta. Hemijska reakcija koja se odvija između SO2 i
sloja sorbenta se opisuje kao:

1 1
CaCO3 + SO2 + H 2O ® CaSO3 × H 2O + CO2 , (5.5)
2 2

1 3 1
CaSO3 × H 2O + H 2O + O2 ® CaSO4 × 2 H 2O . (5.6)
2 2 2

Slika 5.11 Šematski prikaz mokrog skrubera

94
 Molekuli vode, koju su vezani za kalcijumsulfid i sulfat se nazivaju kristalizovana
voda. Hidratizovani kalcijumsulfat je sličan prirodnom gipsu.
Formirana mešavina hidratisanog kalcijumsulfida i sulfata, zajedno sa
nereagovanim krečnjakom pada na dno vlažnog skrubera, u formi mulja, koji se
prebacuje u levkasti sabirnik. Gornji sloj vode u sabirniku se izbacuje u prelivni tank,
odakle se šalje na formiranje nove emulzije krečnjaka. Nataložen debeo sloj mulja se
pumpa kroz vakumski filter, kako bi se izdvojila voda, što je više moguće. Teško je
izdvojiti vodu iz CaSO3 i CaSO4, pa oni formiraju želatinozni mulj. Ovaj mulj dalje može
biti zgusnut sa izdvojenim letećim pepelom iz ESP-a i onda odložen na deponiji.
Iznad mlaznica, eliminator kapljica kondenzuje vodu. Prečišćen dimni gas ulazi u
zagrejač, gde se isparava ostatak vode, a potom odlazi u dimnjak.
I pored usavršavanja protekle decenije (u odnosu na 2000.), mokri skruber i dalje
nosi određene probleme. Mlaznice se često zapušavaju, mulj se često lepi za strane i dno
apsorpcione kule, odakle mora biti mehanički uklonjen. Dalje, dobijeni mulj je visoko
korozivan, sistem za odvodnjavanje je sklon kvarovima, isceđeni mulj je teško
transportovati na deponiju. Česti prekidi rada skrubera mogu biti očekivani, a kako
termoelektrane ne mogu priuštiti instaliranje paralelnog sistema u rezervi, u vreme
zastoja skrubera, dimni gasovi sa SO2 se kratkom vezom, direktno šalju u dimnjak.
Sorpcija SO2 korišćenjem krečnjaka je daleko efikasnija u emulziji u mokrom
skruberu, nego sagorevanjem u fluidizovanom sloju ili ubrizgavanjem sorbenta. Dobro
konstruisan mokri skruber može ukloniti čak 90-99% sumpora iz dimnih gasova. Njegovi
zahtevi za snagom (pumpe, filteri, zagrejač, ...), mogu izvući 2-3% neto snage
termoelektrane i time smanjiti termičku efikasnost celokupnog postrojenja. Investicioni i
operativni troškovi instalacije mokrog skrubera mogu uvećati za 10-15% cenu električne
energije, kao finalnog proizvoda termoelektrane.

Suvi skruber. Mehanizam hemijske reakcije u suvom skruberu je sličan, kao u

vlažnom skruberu. I ovde se CaCO3, CaO ili oba koriste da apsorbuju SO2 iz dimnih
gasova formirajući mešavinu kalcijumsulfida i sulfata. Razlika je u tome, što je u suvom
skruberu, sorbent uveden u vidu vrlo finog spreja emulzije. Topli dimni gasovi struje u
suprotnom smeru od ubrizganog spreja. Odnos emulzije i dimnog gasa se pažljivo meri,
kako bi emulzija kompletno isparila u skruberu. U ovakvim uslovima, formira se suvi
puder od kalcijumsulfida i sulfata, kao i nereagovanog sorbenta. U ovom slučaju, sistem
za uklanjanje čestica je, obično vrećasti filter, instaliran iza skrubera, za razliku od
mokrog skrubera, gde je sistem za uklanjanje čestica, obično ESP, postavljen ispred
mokrog skrubera. Na ovaj način, suvi skruber ne formira želatinozni mulj, koji se otežano
transportuje i odlaže, međutim on nameće potrebu masivnog sistema za uklanjanje
čestica.
Efikasnost uklanjanja SO2 suvog skrubera nije tako visoka, kao kod mokrog
skrubera i dostiže vrednosti od 70-90%. Investicioni i operativni troškovi suvog skrubera
su nešto niži od vlažnog skrubera.
U SAD nove termoelektrane na ugalj moraju instalirati skruber, bilo mokri ili
suvi, u zavisnosti od sadržaja sumpora u uglju. Danas, u SAD oko 25% termoelektrana na
ugalj ima instaliran skruber. U Nemačkoj i Japanu praktično sve termoelektrane na ugalj
imaju instaliran skruber.

95
5.2.9.4 Kontrola emisije azotnih oksida

Sledeći važan zagađivač koji se emituje sagorevanjem fosilnih goriva su azotni

oksidi, nazvani NOx, što uključuje azotoksid NO, azotdioksid NO2 (zajedno sa N2O4),
azottrioksid NO3, azotpentoksid N2O5 i diazotoksid N2O. Azotni oksidi, osim NO i NO2,
se emituju u beznačajnim količinama, pa se oznaka NOx pre svega odnosi na zbir NO i
NO2.
Azotni oksidi NOx su opasni zagađivači, zato što iritiraju respiratorni trakt čoveka
i prethode stvaranju foto-oksidanata, uključujući ozon i kiselog depozita (videti odeljak
9.2.6). U sadašnje vreme (2000.) US EPA (US Environmental Protection Agency) planira
da uvede strožije standarde za ozon, što neminovno uključuje strožiju kontrolu emisije
NOx iz stacionarnih i mobilnih izvora, uključujući termoelektrane.
Ugalj i nafta sadrže organski azot u njihovoj molekulskoj strukturi. Kada sagore,
ova goriva proizvode takozvani NOx iz goriva. Pored toga sva fosilna goriva proizvode
termički NOx. On je rezultat kombinacije atmosferskog azota i kiseonika, pod uslovima
visokih temperatura plamena pri sagorevanju fosilnog goriva:

N 2 + O2 « 2 NO . (5.7)

Ova povratna reakcija uključuje međuradikale, kao što su atomski kiseonik i azot,
kao i organske radikale, koji se formiraju na visokim temperaturama. Kako se produkti
sagorevanja hlade, formirani NO prestaje da se raspada na N2 i O2, što bi se dešavalo da
se termodinamička ravnoteža uspostavi na temperaturama gasa u dimnjaku. Kako dimni
gasovi prolaze dimnjak deo NO oksidiše u NO2 i druge azotne okside.
Ugalj i teško ulje stvaraju i NOx iz goriva i termički NOx, dok prirodni gas
proizvodi samo termički NOx. Ugalj i ulje stvaraju približno jednake iznose termičkog i
NOx iz goriva. Dimni gasovi nekontrolisanog sagorevanja uglja i ulja sadrže hiljade
delova NOx po milionitom zapreminskom delu, dok dimni gasovi prirodnog gasa sadrže
polovinu tog iznosa.
Pošto organski azot ne može biti uklonjen pre sagorevanja goriva, kontrola NOx
emisije može biti ostvarena jedino tokom i posle sagorevanja.

Za vreme sagorevanja

Gorionik niskog NOx. Gorionik koji proizvodi nisku emisiju NOx (LNB), koristi
proces nazvan stepenasto sagorevanje. Činjenica da je formiranje NOx funkcija viška
vazduha u plamenu je iskorišćena u LNB. Ovaj odnos direktno utiče na temperaturu
plamena i raspoloživost slobodnih radikala, koji učestvuju u procesu formiranja NO x. Na
slici 5.12 je prikazana zavisnost koncentracije NOx u plamenu (u ppm, zapreminskih
delova po milionu), u zavisnosti od odnosa korišćene mase vazduha po kilogramu goriva
(vertikalna linija definiše stihiometrijske uslove sagorevanja). Sa slike se vidi da je pod
stihiometrijskim uslovima sagorevanja (odnos vazduh/gorivo≈15), kada je količina
kiseonika tačno onolika, kolika je potrebna za potpuno sagorevanje goriva, formirana
maksimalna količina NOx. Manje količine NOx se formiraju i pod uslovima bogate smeše
(nedovoljno kiseonika za sagorevanje, levo od stihiometrijske smeše) i pod uslovima
siromašne smeše (višak kiseonika za sagorevanje, desno od stihiometrijske smeše).

96
 Šema gorionika sa niskom emisijom NOx je prikazana na slici 5.13. Gorivo (na
primer sprašeni ugalj) i vazduh se ubrizgavaju kroz unutrašnju centralnu cev gorionika.
Ovde je odnos vazduh/gorivo manji od stihiometrijskog, što znači da se radi o bogatoj
smeši. Ovakvi uslovi proizvode svetao plamen, gde postoji određena količina
nesagorelog uglja (bogata smeša) ali i niska koncentracija NO x, prema dijagramu 5.12
(leva strana). Sekundarni i tercijarni vazduh se uvode kroz spoljašnje cevi, formirajući
spoljašnji plamen u uslovima siromašne smeše. Ovde sav prethodno nesagoreli ugalj
sagoreva, formirajući opet niske koncentracije NOx, prema dijagramu 5.12 (desna strana).
Krajnji rezultat je kompletno sagorevanje goriva i formiranje nižih koncentracija NOx,
izbegavajući nepovoljne uslove, kada se stvara maksimum ovog produkta.

Slika 5.12 Zavisnost koncentracije NOx u plamenu, u zavisnosti od odnosa korišćene

mase vazduha po kilogramu goriva

Slika 5.13 Šematski prikaz gorionika niske emisije NOx (LNB)

97
 Naknadno ugrađivanje LNB-a u kotao je relativno lako ostvariti, a nije ni previše
skupo. Uvećanje troškova proizvodnje električne energije, korišćenjem LNB-a je oko 2-
3%. U stvari, većina termoelektrana i industrijskih kotlova na fosilna goriva imaju
instalirane LNB gorionike. Problem je što LNB može redukovati formiranje NOx samo za
30-55%, u poređenju sa klasičnim gorionicima. Zato što su problemi kiselih kiša (kiselih
depozita) i visokih koncentracija prizemnog ozona u urbanim, industrijskim regionima
kontinenata sve značajniji, operatori termoelektrana na fosilna goriva su pod sve većim
pritiskom da redukuju emisiju NOx, efikasnije, nego što se to postiže korišćenjem LNB
gorionika.

Posle sagorevanja

Selektivna katalitička redukcija. U procesu selektivne katalitičke redukcije (SCR)

bilo amonijak (NH3), bilo urea (CO(NH2)2) se ubrizgava u katalitički reaktor, kroz koji se
propušta dimni gas. Prateća hemijska reakcija, kada se ubrizgava amonijak je:

4 NO + 4 NH 3 + O2 ® 4 N 2 + 6 H 2O . (5.8)

Na ovaj način NO se uklanja amonijakom, koji reaguje sa NO i O2 i formira

elementarni molekulski azot. Katalizator u mešavini je titanijum i vanadijumoksid
raspršen u strukturi poput saća. SCR reaktor je smešten između ekonomajzera i zagrejača
vazduha, u konstrukciji kotla, gde je temperatura 300-400oC. Efikasnost reakcije je 80-
90%, tako da 10-20% azotnih oksida napušta postrojenje kroz dimnjak, zajedno sa 10-
20% nereagovanog amonijaka. Ova pojava se naziva klizanje amonijaka. Iako je
amonijak toksičan gas, s vremenom gas pada na zemlju, a njegova koncentracija se ne
smatra štetnom.
Svojstva katalizator se vremenom neutrališu, posebno ako dimni gas sadrži leteći
pepeo i sumpordioksid, koji ga nose (treba imati u vidu da se katalitički reaktor postavlja
ispred ESP i skrubera). Dakle, katalizator zahteva česte zamene, što predstavlja osnovni
operativni trošak SCR-a. Za ugradnju SCR-a generalni remont postrojenja je potreban,
pošto katalitički reaktor mora biti umetnut između katalizatora i zagrejača vazduha
kotlovskog postrojenja. Uvećanje troškova proizvodnje električne energije u
termoelektrani na fosilno gorivo, korišćenjem SCR-a je oko 5-10%.

Selektivna nekatalitička redukcija. Redukcija NO može biti ostvarena na višim

temperaturama, bez korišćenja katalizatora, selektivnom nekatalitičkom redukcijom
(SNCR). U ovom procesu urea se koristi umesto amonijaka. Urea se u vodenom rastvoru
ubrizgava u pregrejačku sekciju kotla, gde vladaju temperature 900-1000oC, što je
dovoljno visoko za skoro potpuno odvijanje hemijske reakcije:

4 NO + 4CO ( NH 2 ) 2 (vod .) + O2 ® 4 N 2 + 4CO2 + 2 H 2O . (5.9)

Mnogi operatori termoelektrana preferiraju ovu opciju, zato što ne zahteva

katalizator. Sa druge strane, urea je skuplja od amonijaka. Takođe, ovo rešenje je
jednostavnije za ugradnju u postojeću konstrukciju, jer mlaznica uree može biti
montirana direktno u cevni zid kotla. Sistem SNCR može biti korišćen u kombinaciji sa

98
gorionikom niskog NOx. Krajnja redukcija NOx je 75-90%, a uvećanje proizvodne cene
električne energije je 3-4,5%.

5.2.9.5 Toksična emisija

Ugalj i (što je manje izraženo) nafta sadrže mineralne materije, koje u toku
sagorevanja mogu da stvore toksične pare i čestice. Čestice veće od 1-2 μm u prečniku se,
skoro u celini, mogu izdvojiti standardnim sistemima za tu namenu, bilo ESP-om bilo
vrećastim filterom. Manje čestice i pare mogu proći dimnjak i zagaditi okruženje. Živa,
selen, kadmijum i arsen su toksični metali, koji delimično mogu proći dimnjači trakt, u
vidu pare. Konkretno emisija žive izaziva veliku zabrinutost, zato što su visoke
koncentracije žive otkrivene u nekim jezerima i priobalnim vodama. Ribe i drugi vodeni
organizmi mogu akumulirati živu i naći se u ljudskom lancu ishrane. Trenutno u SAD,
Evropi i Japanu, sprovode se obimne studije o problemu emisije žive i tehnologijama,
koje mogu biti iskorišćene u smanjenju emisije žive iz termoelektrana.
Drugi problem vezan za termoelektrane na fosilna goriva je emisija radona.
Radon je produkt raspada uranijuma, elementa koga mogu sadržati neki minerali u uglju.
Radon je radioaktivni gas, koji emituje alfa čestice. Deo prisutnog radona u atmosferi
može biti praćen preko termoelektrana na fosilna goriva.

5.2.10 Odlaganje otpadnih materija

Termoelektrane na ugalj proizvode značajnu količinu čvrstog otpada.

Termoelektrane na teško ulje proizvode znatno manje čvrstog otpada, a one na gas ga
praktično ne proizvode. Ranije smo izračunali da termoelektrana, snage 1000 MW, na
ugalj, koji sadrži 10% mineralnih materija, proizvodi oko 3,2e5 t/god. letećeg pepela. Ako
ugalj sadrži 2% (po masi) sumpora, a taj sumpor se uklanja desumporizacijom dimnih
gasova, korišćenjem mokrog skrubera sa krečnjakom, postoji nova količina otpada od 3-
4e5 t/god., u vidu vlažnog mulja, koji sadrži hidratisani kalcijum sulfid, kalcijum sulfat i
nereagovani krečnjak. Dok neke termoelektrane uspešno prodaju ili bar prosleđuju dalje,
prikupljeni leteći pepeo, za moguće primene mešanja sa betonom, asfaltom ili podloge za
puteve, mulj iz skrubera se praktično ne koristi. Pepeo i skruberni mulj nekih ugljeva,
može sadržati toksične organske i neorganske komponente. U tom slučaju, potrebno je
ovaj otpad skladištiti na osiguranim deponijama. Deponija mora biti postavljena sa
nepropusnim materijalom, kako bi se sprečilo curenje u zemljište i podzemne vode.
Tipični materijali za oblaganje deponije su prirodna glina ili sintetičko platno. Zato što
transportni troškovi mogu biti značajni, lokacija deponije treba da bude u blizini
termoelektrane. Mešavina letećeg pepela i mulja za termoelektranu na ugalj, snage 1000
MW, bi ispunila deponiju od 4-8 hektara, duboku 0,305 m, svake godine. Zbog toga,
nove termoelektrane na ugalj moraju biti podignute u blizini pogodnih, raspoloživih
lokacija za deponiju čvrstog otpada.

99
5.3 NAPREDNI CIKLUSI

Videli smo da najbolje parne termoelektrane na fosilna goriva dostižu termičku

efikasnost blizu 40%, dok je srednja vrednost za SAD 36%, a za svet 33%.
Termoelektrane koje rade na principu gasnih turbina, dostižu manje vrednosti termičke
efikasnosti, u opsegu 20-30%. Ovo znači da 60-75% hemijske energije fosilnog goriva,
koje se troši u elektrani, nepovratno se odbacuje u okolinu. Osim toga, emisija dimnih
gasova po kilovatčasu proizvedene električne energije, je obrnuto proporcionalna
termičkoj efikasnosti postrojenja. Niža efikasnost znači više zagađenja i više emisije
CO2. Zato se veliki napori i novac, bilo privatnih kompanija, bilo državni, ulažu u
povećanje termičke efikasnosti budućih termoelektrana, koje primenjuju napredne
cikluse. U SAD, ova istraživanja i razvoj su sponzorisana od Instituta za istraživanja
proizvodnje električne energije i Američkog departmenta za Energiju.

5.3.1 Kombinovani ciklus

Termodinamički principi kombinovanog ciklusa su objašnjeni u odeljku 3.10.5.

Šematski prikaz termoelektrane koja radi po kombinovanom ciklusu (GTCC) je dat na
slici 5.14. U prvom ciklusu, nazvanom gornji ciklus, odgovarajuće fluidno gorivo,
uobičajeno prirodni gas, pokreće gasnu turbinu. Vreli izlazni dimni gasovi iz gasne
turbine, prolaze kroz razmenjivač toplote, nazvan rekuperativni kotao (HRB), a zatim se
šalju prema dimnjaku. U rekuperativnom kotlu ključa napojna voda, a dobijena para
pokreće parnu turbinu. Ovaj deo procesa je nazvan donji ciklus. Ponekad se dodatno
gorivo ubacuje u struju dimnih gasova, u posebnoj komori za sagorevanje, smeštenoj na
izlazu iz gasne turbine, pre nego što gasovi uđu u HRB. Kombinacija gasnog i parnog
ciklusa može dostići termičku efikasnosti od 45%, što predstavlja napredak u odnosu na
najefikasnije pojedinačne gasne ili parne cikluse.

Slika 5.14 Šematski prikaz postrojenja koje radi po kombinovanom ciklusu

Problem sa kombinovanim ciklusom je što je osnovno gorivo prirodni gas, koji je

znatno skuplji po jedinici toplotne moći od uglja. Takođe, rezerve gasa neće trajati tako
dugo, kao rezerve uglja (videti odeljak 2). Termoelektrane koje rade po kombinovanom
ciklusu su pogodno rešenje, tamo gde je gas lako dostupan i jeftin i gde ekološke

100
regulative nameću teška finansijska opterećenja termoelektranama na ugalj. One su
posebno atraktivne u urbanim okruženjima, pošto praktično ne zahtevaju skladištenje
goriva (komprimovani gas se doprema gasovodom u postrojenje), nema potrebe za
uklanjanjem čestica iz dimnih gasova, kao ni za skruberom (uklanjanje SO2). Dalje, ovde
ne postoji potreba za odlaganjem čvrstog otpada. Ipak, postrojenja po kombinovanom
ciklusu mogu zahtevati sistem za kontrolu emisije NOx, pošto se u gasnoj turbini mogu
stvarati značajne količine termičkog NOx. Dalje, kondenzator i rashladna kula su svakako
obavezni delovi ovog postrojenja.

5.3.2 Kombinovani ciklus sa gasifikacijom uglja

Termoelektrana po kombinovanom ciklusu može raditi na ugalj ali ga je tada

prethodno potrebno gasifikovati. Gasifikovani ugalj (sintetički gas, SG) pokreće gornji
ciklus gasne turbine. Termoelektrana koja radi po kombinovanom ciklusu i koristi
gasifikovani ugalj se naziva postrojenje po integrisanom gasifikovanom kombinovanom
ciklusu (IGCC).
Razvijene su različite metode gasifikacije uglja i to već u devetnaestom veku za
obezbeđenje napajanja gasovoda za stambene potrebe (grejanje, kuvanje, osvetljenje).
Dobijeni gas je nazivan gradski gas i bio je korišćen, pre nego što je prirodni gas postao
široko dostupan u drugom delu dvadesetog veka. U svetskim ratovima, Nemačka je
koristila gasifikovani ugalj, kao gorivo za automobile, kamione i vojna vozila.
Ugalj može biti gasifikovan do sintetičkog gasa niske, srednje i visoke toplotne
moći. Procesi dobijanja se razlikuju zavisno od toga da li se koristi vazduh ili čist
kiseonik pri gasifikaciji i da li je dobijeni gas bogat ili siromašan ugljendioksidom (CO 2).
Za IGCC postrojenje najpogodniji je sintetički gas visoke toplotne moći.
Proces gasifikacije uglja startuje sa drobljenjem uglja. Ako ugalj ima tendenciju
koksovanja i preoksidacije, neophodno je učiniti njegovu površinu više poroznom.
Mleveni ugalj se šalje u retortu, gde se u prisustvu katalizatora, izlaže čistom kiseoniku i
pari:

3C + O2 + H 2O ® 3CO + H 2 . (5.10)

Čist kiseonik (>99%) se doprema iz specijalnih jedinica za separaciju vazduha u

okviru kruga postrojenja. Rezultujuća gasna mešavina sadrži mnoštvo organskih
jedinjenja veće molekulske mase, kao što je i vodoniksulfid (H2S). Sledeći korak se
naziva gašenje, u kome se teška ulja i katran uklanjaju iz mešavine, kondenzacijom i
korišćenjem vodenog rastvora. Potom sledi uklanjanje H2S, prethodno opisanim Claus-
ovim ili sličnim procesom.
Sintetički gas dobijen reakcijom (5.10), ima relativno nisku toplotnu moć od 9,1-
18,2 MJ/m3. Ovaj gas ne bi bio pogodan za korišćenje u IGCC postrojenju. Radi
podizanja toplotne moći gasa, ugljenmonoksid CO i vodonik H2 prelaze preko
katalizatora na 400oC, formirajući metan, u procesu koji je nazvan metanizacija:

3H 2 + CO ® CH 4 + H 2O . (5.11)

101
 Dobijeni sintetički gas ima (donju) toplotnu moć od 36-38 MJ/m3, slično metanu.
Ovakav SG može biti korišćen u konvencionalnoj gasnoj turbini. Alternativna reakcija je
proizvodnja vodonika u reakciji promene vodenog gasa:

CO + H 2O ® CO2 + H 2 . (5.12)

Dobijeni vodonik može biti razdvojen od CO2, korišćenjem separacione

membrane i korišćen u visokoefikasnim H2/O2 gorivim ćelijama (odeljak 3.12).
Procenjena termička efikasnost postrojenja sa kombinovanim ciklusom i
gasifikacijom uglja je reda 40-45%, uključujući energiju potrebnu za separaciju vazduha i
gasifikaciju uglja. Ova efikasnost prevazilazi one u parnim postrojenjima sa sprašenim
ugljem i kontrolom emisije, do 36-38%. Međutim investicioni i operativni troškovi IGCC
postrojenja su značajno viši, od onih u parnim postrojenjima sa sprašenim ugljem.
Trenutno, ovi troškovi ne opravdavaju višu termičku efikasnost.
U SAD, Institut za istraživanja proizvodnje električne energije zajedno sa
konzorcijumom privatnih investitora, izgradio je demonstracionu IGCC termoelektranu,
uključujući jedinicu separacije vazduha u Barstow-u, Kalifornija, nazvanu postrojenje
hladne vode. Termoelektrana ima snagu od 105 MW ali pošto sve komponente nisu
optimizovane i uključene, njegova termička efikasnost je samo 31%. Emisija dimnih
gasova zadovoljava stroge zahteve kalifornijskog tela za kontrolu zagađenja vazduha.
Postrojenje je uspešno funkcionisalo 5 godina (1984-1989) ali je posle toga konzervisano
zbog velikih operativnih troškova. Međutim, postrojenje hladne vode je pokazalo da
IGCC je realno izvodljiv i može biti u skladu sa strogim standardima emisije zagađivača.

5.3.3 Kogeneracija

Kogeneracija se termin koji se koristi za postrojenja koja proizvode istovremeno i

električnu energiju i korisnu toplotu (najčešće za grejanje), sagorevajući gorivo. U
industrijskim i komercijalnim instalacijama, toplota može biti korišćena za zagrevanje
prostora ili tehnološke procese. Razlog za kogeneraciju je prvenstveno finansijski, gde
troškovi proizvodnje i isporuke električne energije i toplote kogeneracijom, mogu biti
manji od troškova razdvojene proizvodnje, kao u slučaju kupovine električne energije od
snabdevača, dok se proizvodi toplota u postojećem kotlu. Da li će kogeneracijski sistem
redukovati potrošnju goriva, potrebnu za proizvodnju električne energije i toplote, zavisi
od detalja samog sistema. Osim toga, kontrola emisije može biti efikasnija i jeftinija u
velikim termoelektranama nego malim kogeneracionim postrojenjima, osim ako ova
druga troše prirodni gas kao gorivo, što neminovno smanjuje emisiju. Godine 2000. oko
12% američkih postrojenja za proizvodnju električne energije su bili kogeneraciona
postrojenja.
Kada toplotna mašina pokreće električni generator da bi proizvodila struju, to
takođe podrazumeva izlazni tok pare ili vrelih dimnih gasova. Kada izduvni gas ima
dovoljno visoku temperaturu da se koristi u tehnološkom procesu ili za grejanje prostora,
određena količina njegove entalpije može biti iskorišćena za toplotne potrebe u
kogeneracionom postrojenju. Ako je Qgor potrošnja toplote goriva, potrebna za
proizvodnju električne energije Pel i potrebne (procesne) toplote Qproc, tada imamo:

102
Q gor = Pel + Qex , (5.13)

Pel = h t Q gor , (5.14)

Q proc = h h Qex = h h (1 - h t )Q gor , (5.15)

gde su Qex raspoloživi toplotni fluks izduvnih gasova, ηt termička efikasnost proizvodnje
električne energije i ηh≤1 deo toplotnog fluksa izduvnih gasova, koji je isporučen
željenom procesu (grejanje prostora, tehnološki proces, ...). Deljenje toplote goriva Q gor
između električne energije ηtQgor i procesne toplote ηh(1- ηt)Qgor, zavisi od termičke
efikasnosti ηt toplotne mašine i efikasnosti procesa razmene toplote ηh. Ova efikasnost ηh
zavisi prvenstveno od temperature na kojoj se isporučuje procesna toplota, u poređenju sa
raspoloživom temperaturom izduvnih gasova. Ona je veća kada je ova razlika
temperatura veća i obrnuto. Kada se procesna toplota zahteva na višim temperaturama
iskorišćena procesna toplota iz kogeneracijskog sistema može biti suviše mala u
poređenju sa proizvedenom električnom energijom, da bi opravdala funkcionisanje ovog
komplikovanog sistema i u tom slučaju može biti energetski efikasnije i ekonomski
jeftinije da se električna energija kupuje od efikasnih centralizovanih termoelektrana i
procesna toplota od efikasnih kotlova.
Kogeneracija je najkorisnija, kada je procesna toplota (ili toplota za grejanje)
zahtevana na nižim temperaturama. Tada se Qex umesto da bude odbačena u
kondenzatoru i rashladnoj kuli, razmenjuje sa jedinicom, koja zahteva niskotemperaturnu
toplotu, recimo za potrebe sušenja ili grejanja prostora. Kada je velika termoelektrana (ili
peć za spaljivanje) smeštena u blizini gusto naseljenih ili komercijalnih gradskih zona,
Qex može biti transportovana toplovodima direktno u zgrade za potrebe grejanja prostora
i sanitarne vode. Govorimo o sistemu daljinskog grejanja (district heating).

5.3.4 Gorive ćelije

Princip funkcionisanja gorivih ćelija je objašnjen u odeljku 3.12. Goriva ćelija

nije toplotna mašina. U gorivoj ćeliji, hemijska energija goriva se direktno konvertuje u
električnu energiju, uz ostatak koji se kao toplota odvodi u okolinu. Teorijska termička
efikasnost u smislu odnosa dobijene električne energije i hemijske energije goriva, može
biti blizak vrednosti od 100 %, kada se proizvode niske izlazne snage. Međutim, zbog
parazitskih toplotnih gubitaka (na primer, usled električnog otpora) i zbog zahteva za
električnom energijom pomoćne opreme (pumpe, ventilatori, ...), sadašnje gorive ćelije,
koje koriste prirodni gas ili vodonik i vazduh (umesto kiseonika), imaju znatno manju
termičku efikasnost, u radu na maksimalnoj snazi, od 45-50%. Pored toga, ako se
vodonik koristi kao gorivo, on mora biti proizveden u odvojenom procesu, koji takođe
zahteva utrošak energije. Na primer, vodonik može biti proizveden iz vode, elektrolizom.
Razbijanje vode na vodonik i kiseonik zahteva 18 MJ električne energije po kilogramu
vode, više nego što se proizvede u gorivoj ćeliji, koristeći ovaj elektrolitički vodonik.
Vodonik u gorivim ćelijama se obično dobija u procesu transformacije metana (odeljak
3.14.1).

103
5.4 ZAKLJUČAK

Termoelektrane na fosilna goriva troše 55,5% ukupne svetske fosilne energije.

Dve trećine svetske električne energije se proizvodi iz fosilnih goriva, od kojih je 80%
ugalj. Skoro sve termoelektrane na fosilna goriva rade na principima toplotnih mašina,
gde se 25-40% energije goriva pretvara u električnu energiju. Ostatak se odbacuje u formi
odvedene toplote u okolinu (toplotni ponor), kao i u vidu parazitskih toplotnih gubitaka.
Pored toga, termoelektrane na fosilna goriva, posebno na ugalj, proizvode niz zagađivača,
uključujući čestice, sumporne i azotne okside, toksične organske i neorganske produkte
sagorevanja. Emisija ovih zagađivača mora biti kontrolisana da bi se zaštitilo javno
zdravlje i životna sredina. Uređaji za kontrolu emisije umanjuju termičku efikasnost
termoelektrane i uvećavaju proizvodne troškove električne energije. Termoelektrane
takođe proizvode velike količine čvrstog i tečnog otpada, troše značajne količine sveže
vode i emituju znatne količine ugljendioksida (CO2), gasa staklene bašte, koji značajno
utiče na globalno zagrevanje.
Ipak, život u urbanim, industrijskim zajednicama ne može biti zamišljen bez
električne energije. Mi jedino možemo stremiti ka uvećanju termičke efikasnosti
termoelektrana, unapređenju njihove kontrolu emisije, postepeno zamenjujući ova
postrojenja sa gorivim ćelijama, kao i sa elektranama na obnovljive izvore energije. Na
kraju, sa iscrpljivanjem rezervi fosilnih goriva i rastućom krizom globalnog zagrevanja,
nuklearne elektrane moraju biti korišćene u većoj srazmeri, nego što je to sada slučaj.

104
6 TERMOELEKTRANE NA NUKLEARNA GORIVA

6.1 UVOD

Konstruktori komercijalnih nuklearnih elektrana su kasnih 1950-tih i 1960-tih

obećali proizvodnju ogromnih količina električne energije, koja će biti "suviše jeftina da
bi se merila". Nuklearne elektrane ne bi izazivale zagađenje vazduha i druga štetna
dejstva po životnu sredinu. Pored toga zemlje, uključujući SAD, koje deo ili celokupne
potrebe za fosilnim gorivima, za proizvodnju električne energije, pokrivaju uvozom, ne bi
bile subjekti embarga na uvoz goriva i naglih skokova cena.
Godine 1990. nuklearne elektrane su proizvodile više od 20% električne energije
u SAD, a 2001. godine više od 100 nuklearnih elektrana je u funkciji na njenoj teritoriji.
U Francuskoj više od 50 nuklearnih elektrana je u funkciji, pokrivajući više od tri
četvrtine njene potrošnje električne energije. Japan ima oko 40 nuklearki, koje proizvode
više od jedne trećine struje u toj zemlji. Ukupno više od 400 nuklearnih elektrana postoji
i radi u svetu (2001.), proizvodeći oko 17% ukupne svetske proizvodnje električne
energije.
Međutim, u poslednje dve decenije dvadesetog veka, nuklearne elektrane su pale
u nemilost svetske javnosti. Akcident u nuklearki Tri milje (SAD, 1979.), Černobilska
katastrofa u Ukrajini, 1986. godine i nesreća u fabrici za pripremu nuklearnog goriva u
Tokaimuri (Japan, 1999., uslediće Fukušima, 2010.), umnogostručili su zabrinutost
javnosti i znatno otežali (u mnogim zemljama zaustavili) izgradnju novih nuklearnih
postrojenja za proizvodnju električne energije. Takođe problem odlaganja visoko
radioaktivnog otpada, koje nuklearne elektrane akumuliraju u svojim krugovima, nije u
potpunosti rešen u SAD i u svetu.
U SAD, ekonomski faktori su takođe, značajan faktor koji utiče na održavanje
postojećih i izgradnju novih nuklearnih elektrana (prefiks termo se podrazumeva).
Složenost nuklearnih elektrana je velika, što čini troškove proizvodnje u postojećim
elektranama jednakim ili većim od onih u termoelektranama na fosilna goriva. Trenutno,
investicioni troškovi nove nuklearne elektrane su dva do nekoliko puta veći od
termoelektrana na sprašeni ugalj ili prirodni gas u kombinovanom ciklusu, uključujući i
investicione troškove zahtevanih jedinica za kontrolu emisije, termoelektrana na fosilno
gorivo. Takođe, fosilno gorivo je danas još uvek relativno jeftino, ranga 2$-5$/GJ
(procena za 2000.), tako da njegova cena nije značajna kočnica za njegovo korišćenje. U
nekim zemljama, pre svega Francuskoj i Japanu, koje nemaju značajne resurse fosilnih
goriva, argumenti obezbeđenja energije prevladavaju argumente bezbednosti ili
ekonomskih faktora, tako da nuklearne elektrane nastavljaju sa proizvodnjom i
uvećanjem udela u ukupnom pokrivanju potreba za električnom energijom.
U budućnosti se situacija može promeniti. Svetskim izvorima fosilnih goriva se
nazire kraj. U odeljku 2.7.6 smo videli da prema sadašnjem nivou potrošnje (a ta sadašnja
potrošnja će svakako rasti), fluidna goriva, nafta i gas će biti potrošeni u ovome veku.
Rezerve uglja mogu trajati duže ali ekološke posledice korišćenja uglja, posebno efekat
staklene bašte, govore protiv širokog korišćenja ovog goriva. Obnovljivi izvori energije
mogu povećavati svoj udeo u svetskoj potrošnji energije (i to će se događati), ali je teško
ostvarivo i verovatno da će obnovljiva energija zameniti velike centralizovane

105
termoelektrane na fosilno i nuklearno gorivo, koje snabdevaju električnom energijom
urbano-industrijske celine.
Izvori nuklearnog goriva su daleko bogatiji (po jedinci energije) od izvora fosilnih
goriva. Procenjuje se da visokokvalitetna ruda uranijuma može obezbediti sadašnje
nuklearne elektrane za narednih 50 godina, dok korišćenje niskokvalitetne rude
uranijuma (uz propratno uvećanje cene rafinisanog uranijumskog goriva), može trajati
vekovima. Korišćenje torijuma (Th) i odgaivačkih reaktora može produžiti nuklearne
resurse do milenijuma. Dakle, moguće je da će nuklearne elektrane ponovo steći
poverenje javnosti i ponovo postati ekonomski konkurentne drugim energetskim
postrojenjima.
U ovom poglavlju biće opisane osnove nuklearne energije, njena primena za
proizvodnju električne energije, ciklus nuklearnog goriva, kao i problemi vezani za
bezbednost nuklearnih elektrana, u pogledu širenja nuklearnog oružja i odlaganja
nuklearnog otpada.

6.2 NUKLEARNA ENERGIJA

Nuklearna energija se dobija iz privlačne sile ("jake" sile), koja drži na okupu
protone i neutrone atomskog jezgra. Privlačna sila po nukleonu (zajedničko ime za
protone i neutrone) je najveća za hemijske elemente u sredini periodnog sistema, a manja
je za lakše i teže elemente. Kada se lakša atomska jezgra spajaju u jedno (fuzija),
oslobađa se energija. Kada se teža atomska jezgra podvrgnu cepanju (fisiji), takođe se
oslobađa energija. Kada se jezgro izotopa uranijuma 235U pogodi neutronom, ono se cepa
na više produkata fisije, pri čemu se oslobađa dva do tri puta više neutrona od onih
apsorbovanih. Na primer, jedna od poznatih fisionih reakcija je cepanje jezgra 235U na
barijum 144Ba i kripton 89Kr (izotopi), pri čemu se oslobađa tri neutrona i 177 MeV
energije:

U + n®144 Ba + 89Kr + 3n + 177 MeV ,

235
(6.1)

gde je n oznaka za neutron. Megaelektronvolt (MeV) predstavlja iznos energije od

1,602e-13 J. Energija oslobođena fisijom se moži izračunati pomoću čuvene Einstein-ove
jednačine E=mc2. Mase na levoj strani jednačine (6.1) su 235U=235,04394 amu (1
amu=jedinica atomske mase=1,66e -27 kg)+ n=1,00867 amu. Mase na desnoj strani
jednačine su 144Ba=143,92 amu+89Kr=88,9166 amu+3n=3,026 amu. Razlika masa leve i
desne strane jednačine (6.1) iznosi Δm=0,19 amu, što predstavlja masu pretvorenu u
energiju: E=0,19 amu x 1,66e-27 kg x (3e8)2 m2/s2=2,84e-11 J=177 MeV.
Većina produkata fisije je radioaktivno (odeljak 6.3). Zato što više od jednog
neutrona se oslobađa u fisionoj reakcije, razvija se lančana reakcija, sa uvećavanjem
količine oslobođene energije. Najveći deo oslobođene energije (oko 80%) je sadržan u
kinetičkoj energiji produkata fisije. Ona se ispoljava kao uvećana unutrašnja energija
sistema i dalje kao razmenjena toplota. Deo preostale energije se trenutno oslobađa u
vidu γ i β zračenja, kao i emisije neutrona iz pobuđenih fisionih produkata. Ostatak
fisione energije je sadržan u odloženoj (kasnijoj) radioaktivnosti fisionih produkata.

106
 U isto vreme, kada se jezgro 235U deli u fisione produkte oslobađajući 2-3
neutrona, deo tih neutrona može biti apsorbovan u 238U, u gorivu mnogo više prisutnom
uranijumu, pretvarajući ga u seriji reakcija (preko izotopa neptunijuma 239Np) u izotop
plutonijuma 239Pu:

U + n® 239 U + g ® 239 Np + b ® 239 Pu + b .

238
(6.2)

Reakcija (6.2) je praćena emitovanjem γ i β zračenja.

Izotop plutonijuma 239Pu je fisioni element koji može održavati lančanu reakciju
(videti odgaivačke reaktore u odeljku 6.4.4). Pored toga, pošto je plutonijum različit
element od uranijuma, on može biti ekstrahovan hemijski iz potrošenog nuklearnog
goriva i potom korišćen kao sveže gorivo, za ponovno punjenje reaktora. Izdvojeni
plutonijum može biti takođe korišćen za izradu atomske bombe. Dakle, obrada
potrošenog nuklearnog goriva, nosi sa sobom rizik od širenja nuklearnog oružja. Obrada
potrošenog goriva u cilju izdvajanja plutonijuma je zabranjena u SAD.
Fisiona lančana reakcija u nuklearnoj elektrani je pažljivo kontrolisani proces i
nuklearni reaktor ne može eksplodirati kao atomska bomba. Atomska bomba ima visok
sadržaj 235U (95%+) ili 239Pu, za razliku od nuklearnog reaktora koji sadrži maksimum 3-
4% 235U ili 239Pu, u svom obogaćenom gorivu. Nekontrolisana lančana reakcija u reaktoru
vodi to topljenja jezgra i do mogućeg širenja radioaktivnih fisionih produkata, kao što se
dogodilo u Černobilu, a ne do eksplozije, poput atomske bombe.

6.3 RADIOAKTIVNOST

Radioaktivnost je spontani raspad pojedinih atomskih jezgara, obično manje

stabilnih izotopa hemijskih elemenata, nastalih prirodno ili uticajem čoveka, što je
praćeno oslobađanjem visoko energetskog (jonizujućeg) zračenja. Posle radijacije,
formira se izotop elementa (ili čak novi element), koji je uobičajeno stabilniji nego
polazni element. Značajno je napomenuti da radijacija isijava direktno iz jezgra, a ne iz
atoma kao celine. Ovo je važna činjenica, zato što se X-zraci, čije je zračenje podjednako
štetno (jonizujuće), isijavaju iz unutrašnjih elektronskih ljuski atoma, a ne iz jezgra.
Postoje tri tipa radioaktivnosti usled raspada jezgra: α, β i γ. Samo je γ zračenje u
formi elektromagnetnih talasa, dok α i β zračenje pripadaju emisiji čestica veoma visoke
energije. Sva tri navedena zračenja se nazivaju jonizujućim, zato što stvaraju jone, kada
se njihova energija apsorbuje u materijalu, kroz koji prolaze. Dužina puta jonizujućeg
zračenja kroz materiju zavisi od njegove energije i karaktera.
U slučaju alfa zračenja, kompletna jezgra helijumovog atoma, koja sadrže dva
protona i dva neutrona, se emituju. Zato što dva protona iz polaznog jezgra izgubljena (i
posledično, dva elektrona moraju biti izgubljena iz elektronskih ljuski, da bi se zadržala
električna neutralnost), ćerka izotopa se pomera dva elementa unazad od roditeljskog
elementa, u periodnom sistemu. Na primer, izotop plutonijuma 239Pu se raspada u izotop
235
U, uz emisiju alfa čestice:

239
Pu ® 235 U + a ( 4 He) . (6.3)

107
 Još jedan primer je raspadanje izotopa radona 222Rn (koji je u gasovitom stanju na
normalnim temperaturama) u polonijum 218Po. Sledeća emisija još jedne alfa čestice, vodi
formiranju stabilnog izotopa olova 214Pb:

222
Rn® 218 Po + a ( 4 He) , (6.4)

218
Po® 214 Pb + a ( 4 He) . (6.5)

Zato što su alfa čestice relativno teške, njihovo prodiranje u materiju je veoma
kratko (plitko), reda jednog milimetra. List papira ili sloj mrtve kože na osobi, može
zaustaviti alfa zračenje.
U slučaju beta zračenja emituje se elektron. Ovaj elektron ne potiče iz
elektronskih orbitala (ljuski), koje okružuju jezgro, već iz samog nukleusa, gde se
neutron pretvara u proton uz emisiju elektrona. U ovoj konverziji, roditeljski izotop se
raspada u ćerku izotop, koji se nalazi jedno mesto ispred u periodnom sistemu, pošto
jezgro dobija jedan proton više (na račun neutrona manje). Primer je, raspadanje
stroncijuma 90Sr u itrijum 90Y:

90
Sr ® 90 Y + b ( 0 e) . (6.6)

Zato što je stroncijum 90Sr jedan od produkata fisije urana, ovaj izotop je glavni
izvor zračenja iz potrošenog goriva nuklearnog reaktora. Emitovani elektron je relativno
lak i samim tim može prodreti dublje u materijal, reda nekoliko centimetara. Zaštita od
beta zračenja, metalna olovna ploča, je neophodna.
Generalno, emisija beta zračenja je praćena emisijom gama zračenja. Zato što se
broj protona ili neutrona ne menja pri ovoj radijaciji, zračeći izotop ne menja svoju
poziciju u periodnom sistemu elemenata. Gama zračenje je u suštini emisija veoma
kratkotalasnog i samim tim visokoenergetskog elektromagnetnog zračenja. Primer je
emisija gama zračenja iz izotopa kobalta 60Co:

60
Co® 60 Co + g . (6.7)

Gama zračenje iz kobalta 60Co nalazi primenu u medicini, kakva je razaranje

ćelija raka, što obezbeđuje terapiju za određene vrste kancera. Zato što gama zraci ne
nose masu, njihovo prodiranje u materiju je veoma duboko, u rangu nekoliko metara i
veoma teški i debeli štitovi su potrebni, da bi zaštitili čoveka od njihovog štetnog uticaja.
Dubina prodiranja alfa, beta i gama zračenja raste sa energijom radijacije. Za 1
MeV energije, dubina prodiranja u vodi ili tkivu je 1e-3; 0,5 i 33 cm, respektivno i 1e-2;
7 i 55 cm za 10 MeV energije zračenja. Njihovo prodiranje kroz vazduh je oko hiljadu
puta veće nego u vodi.
Pored gore navedenih tipova radijacije, postoji i emisija neutrona. Uobičajeno,
neutroni se emituju kao posledica nuklearne fisije. Već smo pomenuli fisiju uranijuma
235
U, sa emisijom tri neutrona (jednačina (6.1)). Ovi neutroni mogu pocepati novo jezgro
235
U, što vodi lančanoj reakciji. Takođe, zračenje neutrona iz drugog jezgra može dovesti
do njegove destabilizacije, uz uzastopnu emisiju beta ili gama zračenja. Radioaktivnost

108
prati celokupni ciklus goriva nuklearne elektrane, od rudnika i uranijumske rude, preko
procesa izdvajanja uranijuma, obogaćivanja goriva, pripreme goriva, punjenja reaktora,
njegovog funkcionisanja, eventualnih akcidenata, gašenja postrojenja i na kraju, što nije
manje važno, do odlaganja istrošenog goriva.

6.3.1 Iznosi i poluživoti raspada

Iznos raspada mnoštva radioaktivnih jezgara, prema kome je proporcionalan

intenzitet radioaktivnosti, je definisan prema zakonu eksponencijalnog opadanja:

dN
- = kN , (6.8)
dt

gde su: N broj raspadajućih jezgara ili njihova masa, t vreme, a k (s -1) je iznos raspada.
Integracijom se dobija:

N = N 0 e - ( kt ) , (6.9)

gde je N0 broj jezgara ili njihova masa na početku merenja vremena. Vreme posle koga se
broj raspadajućih jezgara prepolovljava, se naziva vreme poluraspada t1/2:

ln 2
t1 / 2 º . (6.10)
k

Neka radioaktivna jezgra se raspadaju vrlo brzo i njihovo vreme poluraspada se

meri sekundama, druga se raspadaju sporo i njihovo vreme poluraspada može biti mereno
danima, godinama, čak vekovima.
Iznos raspada ima veliki značaj u pogledu odlaganja radioaktivnog otpada. Na
primer, istrošeno gorivo iz nuklearne elektrane sadrži mnoge radioaktivne izotope, kao
što su stroncijum 90 (vreme poluraspada 28,1 god.), cesijum 137 (30 god.) i jod 129 (15,7
miliona godina). Stroncijum 90 i cezijum 137 će se raspadati do malih iznosa, stotinama
godina, međutim radioaktivni jod 129 će ostati u okruženju, praktično zauvek. U tabeli
6.1 su dati karakteristični podaci za neke radioaktivne izotope (vrsta zračenja i vreme
poluraspada), prisutne u ciklusu goriva nuklearnih elektrana.

109
Tabela 6.1 Aktivnost i vreme poluraspada nekih izotopa prisutnih u ciklusu goriva
nuklearnih elektrana

Engleske oznake za vreme: y-godina, d-dan, h-čas, min-minut

6.3.2 Jedinice i doze zračenja

Nivo radioaktivnosti uzorka materijala se meri brojem raspada u sekundi. Jedinica

SI sistema za radioaktivnost je Becquerel (Bq) i ona predstavlja jedan raspad u sekundi.
Praktičnija jedinica za merenje radioaktivnosti je Curie (Ci), koja je definisana kao 3,7e10
Bq ili 3,7e10 raspada u sekundi. Radioaktivnost jednog grama radijuma 233 je 1 Ci, a
kobalta 60 je 1 kCi. Međutim, za mešavinu radioaktivnih izotopa, kakva se nalazi u
uzorku potrošenog goriva nuklearnog reaktora, nivo radioaktivnosti, meren u Kirijima, ne
može nam ukazati na količinu ili sastav sadržanih radioaktivnih komponenti, već samo
njihov ukupan iznos raspada.
Zato što izlaganje ljudi α, β i γ zračenju može biti veoma štetno, potrebna nam je
praktična jedinica, koja će ukazati na to izlaganje. Jedinica SI sistema za apsorbovanu
dozu jonizujućeg zračenja je Gray (Gy) i on je jednak jedinici apsorbovane energije
radijacije u kilogramu materije (J/kg). Druga, često korišćena jedinica apsorbovane doze
radijacije je rad, koji je jednak 1e-2 Gy.
Apsorbovana energija nije potpuno odgovarajuća za merenje štetnosti jonizujućeg
zračenja na ljudski organizam, zato što su i druge karakteristike radijacije takođe
značajne. Da bi se sve to uzelo u obzir, druga jedinica, Sievert (Sv) je upotrebljena da se
izrazi, takozvana ekvivalentna doza. Kao i za Gray, jedinica je 1 Sv=1 J/kg. Sievert

110
uzima u obzir kvalitet apsorbovanog zračenja. Ekvivalentna doza od 1 Sv je primljena,
kada je proizvod stvarne radijacije (merena u Gy), bezdimenzijskog faktora Q (koji se
naziva faktor kvaliteta zračenja) i faktora N (proizvod svih ostalih uticajnih faktora)
jednak 1 J/kg. Veličina Q zavisi od prirode radijacije i njena veličina ima vrednost 1 za X
zrake, γ zrake i β čestice; 10 za neutrone; i 20 za α čestice. Faktor N uzima u obzir,
distribuciju energije u primljenoj dozi. Alternativna jedinica ekvivalentne doze je rem,
definisana kao 1e-2 Sv.
Akumulacija apsorbovanog α, β i γ zračenja tokom vremena se naziva radijaciona
doza. Na primer, prosečna osoba u SAD primi za godinu dana dozu od oko 360 mili rem-
a (3,6 mSv), od kojih 200 mrem potiče od radona 86, 27 mrem od kosmičkih zraka, 28
mrem od stena i zemljišta, 40 mrem od radioaktivnih izotopa u telu, 39 mrem od X zraka,
14 mrem od nuklearne medicine i 10 mrem od potrošačkih proizvoda i drugih manje
značajnih izvora.
Prosečna osoba na Zemlji, primi oko 2,2 mSv/god. Doza od 1 Sv, kratkom
vremenskom intervalu izaziva prolaznu radijacijsku bolest, dok je doza od 10 Sv fatalna.
Posle Černobilske katastrofe u Ukrajini (tada bivši SSSR), prosečne doze zračenja, koje
je stanovništvo u blizini havarisane nuklearke primilo, za period od 10 godina (1986-
1995), je iznosio 6-60 mSv/god. Dvadeset osam osoba preminulih posle akcidenta u
Černobilu, primilo je više od 5 Sv za nekoliko dana, što je izazvalo kod njih akutnu
radijacijsku bolest i velike patnje (za nastanak ovih simptoma prosečno je potrebno
primiti 3-4 Sv).

6.3.2.1 Biološki efekti radijacije

Najveći rizik po ljude, pri radu nuklearne elektrane je povezan sa radioaktivnošću,

nazvanoj jonizujuće zračenje, pošto stvara jone, pri prolasku kroz materijal (α, β, γ i
neutronsko zračenje). Radioaktivnost utiče na ljude i životinje, uzrokujući promene u
ćelijama (somatski efekti) i genima (efekti na genetski materijal). Somatski efekti mogu
biti akutni, kada je organizam primio velike doze radijacije ili hronični kada su primljene
male doze radijacije, u produženom periodu. Akutni efekti podrazumevaju povraćanje,
krvarenje, povećanu osetljivost na infekcije, opekotine, gubitak kose, promene u krvi i na
kraju smrt. Hronični efekti, koji se uobičajeno manifestuju godinama, uključuju očnu
kataraktu i pojavu različitih tipova kancera, kao što je leukemija, rak štitaste žlezde, kože
i dojke. Genetski efekti mogu postati vidljivi tek u kasnijim generacijama, na osobama
koje nisu bile izložene radijaciji. Ovi efekti se ogledaju u mutacijama u genetskom
materijalu, na primer abnormalnostima hromozoma ili promenama u pojedinačnim
genima, koji čine hromozome.

6.3.2.2 Standardi zaštite od radijacije

Propisivanje standarda za zaštitu od radijacije je težak i kontroverzan zadatak. U

SAD ovaj zadatak je poveren Komitetu za biološke efekte jonizujućeg zračenja (BEIR),
Nacionalne akademije nauka, a internacionalno je poveren Naučnom komitetu
Ujedinjenih nacija za efekte atomske radijacije (UNSCEAR). Zadatak je težak, zato što
direktni dokazi bioloških uticaja radijacije dolaze, na žalost od osoba koje su primile

111
visoke doze radijacije među stanovništvom Hirošime i Nagasakija (tokom atomskog
bombardovanja), kao i među radnicima u Černobilu i Tokaimuri, za vreme akcidenata.
Podaci za nizak nivo izloženosti radijaciji mogu biti dobijeni iz ispitivanja na
životinjama, a kasnije primenjeni na ljudima. Međutim, čak i za životinje, efekti izlaganja
niskim nivoima radijacije mogu biti ustanovljeni statistički, posmatrajući velike grupe
životinja, tokom dugog perioda i kroz više generacija. U postavljanju standarda za zaštitu
od radijacije, napravljene su sledeće tri pretpostavke:

a) Ne postoji prag doza ispod koje radijacija nema štetne efekte.

b) Učestalost bilo kojih zakasnelih somatskih efekata je direktno proporcionalna ukupnoj

primljenoj dozi zračenja.

c) Ne postoji efekat nivoa primljene doze.

U osnovi, ove pretpostavke formiraju linearne hipoteze bez praga zračenja (LNT).
To znači da, čak i najmanja doza radijacije može voditi do zakasnelih somatskih ili
genetskih promena i događanje zakasnelih efekata ne zavisi od stohastičke prirode
radijacije ili od toga da li je doza primljena u kraćem ili dužem periodu.
Zasnovano na LNT hipotezama, Nuklearna regulatorna komisija SAD je postavila
standarde za dozvoljeno izlaganje radijaciji, radnika u nuklearnim elektranama na 50
mSv/god. (5 rem/god.). Za opštu populaciju, za svaku osobu izvan kruga (uticaja)
nuklearne elektrane, standard je 1 mSv/god. (100 mrem/god.).

6.4 NUKLEARNI REAKTORI

Nuklearni reaktor u nuklearnoj termoelektrani je sud pod pritiskom, koji zatvara

nuklearno gorivo, koje prolazi kroz kontrolisanu lančanu reakciju, generišući toplotu,
koja se predaje fluidu, obično vodi, koja struji reaktorom. Zagrejani fluid može biti
vodena para, koja se šalje do turbine gde proizvodi mehanički rad i u generatoru
električnu energiju ili to može biti vrela voda, gas ili tečni metal, koji toplotu predaju pari
u razmenjivaču toplote, koja se potom šalje na turbinu.
Prvi kontrolisani nuklearni reaktor je izgrađen i demonstriran od strane Enrico
Fermi-a, 1942. Godine. On je bio izgrađen ispod tribina stadiona Univerziteta Čikago.
Reaktor je bio 9 m širok, 9,5 m dugačak i 6 m visok. Sadržao je oko 52 tone prirodnog
uranijuma i oko 1350 tona grafita kao moderatora i kadmijumskih šipki, koje su bile
korišćene kao kontrolne jedinice. Reaktor je proizveo snagu od samo 200 W, što je trajalo
samo nekoliko minuta. Sa Fermi-jevom "gomilom" svet je zakoračio u nuklearno doba.
Prva komercijalna nuklearna elektrana, snage 180 MW, puštena je u rad 1956.
Godine u Calder Hall-u, Engleska. U SAD, postrojenje od 60 MW je postalo operativno
1957. godine u Shippingport-u, Pensilvanija. Pre toga, eksperimentalni odgaivački
reaktor, koji je proizvodio električnu energiju, demonstriran je 1951. godine, blizu
Detroita, Mičigen. Prva, nuklearnom energijom pogonjena podmornica, Nautilus,
porinuta je 1954. godine. Nuklearni reaktori u podmornicama proizvode paru koja
pokreće trubinu, koja pogoni propelere podmornice.

112
 Već smo ranije pokazali da se energija u nuklearnom reaktoru dobija cepanjem
fisionog teškog jezgra, kao što je 235U ili 239Pu. U nuklearnom reaktoru elektrane, cepanje
jezgra i održiva posledična lančana reakcija mora biti sprovođena u strogo kontrolisanom
procesu. Osnovni delovi nuklearnog reaktora su gorive šipke, moderator, kontrolne šipke
i rashladni medijum. Šematski prikaz nuklearnog reaktora je prikazan na slici 6.1.

Slika 6.1 Šematski prikaz nuklearnog reaktora sa vodom kao rashladnim fluidom

Gorive šipke sadrže fisione izotope 235U i/ili 239Pu. Prirodni uranijum sadrži oko
99,3% U i 0,7% 235U. Koncentracija fisionog izotopa 235U u prirodnom uranijumu nije
238

dovoljna za održivu lančanu reakciju, u najvećem broju reaktora nuklearnih elektrana

(postoje specijalni reaktori gde je to moguće), pa je potrebno izvršiti obogaćivanje
materijala do sadržaja 235U od 3-4% (proces obogaćivanja je objašnjen u odeljku 6.5).
Gorive šipke sadrže metalni uranijum, čvrsti uranijum dioksid (UO2) ili mešavinu
uranijum dioksida i plutonijum oksida (mešavina nazvana MOX), u vidu keramičkih
peleta. Peleti se slažu u cilindre (šipke), prečnika oko 1 cm i dužine do 4 m, od
cirkonijumske (Zr) legure čelika ili drugog nerđajućeg čelika.
Moderatori se koriste da uspore energetske neutrone, koji se stvaraju u fisionoj
reakciji, stvarajući neutrone niske energije, često nazivane termički neutroni. Ovo
usporavanje uvećava verovatnoću da ti neutroni budu apsorbovani od drugog fisionog
jezgra i da na taj način lančana reakcija bude nastavljena. Moderatori sadrže atome ili
molekule čija jezgra imaju karakteristike visokog rasipanja i niske apsorpcije neutrona.
Tipični moderatori su obična voda (H2O), teška voda (D2O), grafit (C) i berilijum (Be).
Obična ili teška voda kao moderator cirkuliše oko gorivih šipki. Grafit ili berilijum kao
čvrsti moderatori, čine blok u koji se umeću gorive šipke. Na primer, originalna Fermi-

113
jeva "gomila" je sadržala grafitni blok u koji je bilo ubačeno uranijumsko gorivo.
Černobilski tip reaktora je takođe koristio grafit kao moderator.
Kontrolne šipke sadrže elemente koji imaju jezgra koja u visokom procentu
apsorbuju termičke neutrone, koji na taj način, nisu raspoloživi za održavanje lančane
reakcije. U prisustvu kontrolnih šipki, lančana reakcija se usporava ili potpuno zaustavlja.
Tipične kontrolne šipke se prave od bora (B) ili kadmijuma (Cd).
Lančana reakcija unutar reaktora se ocenjuje preko koeficijenta ekonomije
neutrona k. Pod stacionarnim uslovima, broj termičkih neutrona je nezavistan od
vremena, dn/dt=0 i k=1. Reaktor je tada u kritičnim uslovima. Kada je k<1, reaktor je u
potkritičnim uslovima i kada je k>1 on je u superkritičnim uslovima rada. Nuklearni
reaktor postaje kritičan kada se kontrolne šipke izvuku iz jezgra reaktora, do stepena kada
više od jednog neutrona oslobođenog fisijom jezgra ne bude apsorbovano u kontrolnim
šipkama. Pozicija kontrolnih šipki u jezgru reaktora, određuje trenutnu snagu postrojenja.
Praćenje i kontrola kritičnih uslova u nuklearnom reaktoru, dok izlaz snage varira, je
prilično komplikovano. Uobičajeno, nuklearne elektrane radi pri punom opterećenju,
obezbeđujući osnovno (bazno) opterećenje mreže. Rad nuklearke u punom opterećenju
je, pored toga, najekonomičniji mod.
Kada preostalo nuklearno gorivo u šipkama ne može održavati definisani
kapacitet postrojenja, čak i kada se kontrolne šipke potpuno izvuku iz jezgra, potrebno je
zameniti gorive šipke. To se događa svake 2-3 godine.
Oslobođena toplota lančanom reakcijom mora biti neprestano odvođena iz
reaktora. Toplota se ne proizvodi samo reakcijom fisije, već takođe, radioaktivnim
raspadom fisionih produkata. Toplota se odvodi rashladnim fluidom, koji može biti
ključala voda, komprimovana voda, tečni metal (na primer, tečni natrijum) ili gas (na
primer, helijum ili CO2). Havarija 1979. Godine, u nuklearnoj elektrani na ostrvu Tri
milje u blizini Harrisburg-a, Pensilvanija se dogodila zato što je posle zatvaranja reaktora
(potpuno spuštanje kontrolnih šipki), reaktor bio potpuno ispražnjen od rashladnog fluida,
pa je zaostala toplota od radioaktivnosti gorivih šipki, istopila jezgro reaktora.
Toplota odvedena rashladnim fluidom, u vidu pare ili komprimovane vrele vode
se koristi u klasičnim termodinamičkim ciklusima za proizvodnju mehaničkog rada i
električne energije. Pored položaja kontrolnih šipki, maseni protok rashladnog fluida
takođe definiše izlaznu snagu postrojenja.

6.4.1 Reaktor sa ključalom vodom (BWR)

Oko jedne četvrtine nuklearnih elektrana u SAD imaju reaktor sa ključalom

vodom (BWR). Šematski prikaz postrojenja sa BWR-om je dat na slici 6.2. Sklop samog
reaktora je prikazan na slici 6.3. Najveći broj reaktora sa ključalom vodom koristi 3-4%
obogaćeni 235U, kao gorivo. Obična (laka) voda obavlja funkciju i rashladnog fluida i
moderatora. Kada se kontrolne šipke povuku, započinje lančana reakcija i voda, rashladni
fluid-moderator ključa. Suvozasićena para ima temperaturu oko 300oC, na pritisku od 80
bar. Posle odvajanja kondenzata u separatoru pare, para pokreće turbinu koja pogoni
električni generator. Posle ekspanzije u turbini, para se kondenzuje u kondenzatoru (i
rashladnoj kuli) i vraća napojnom pumpom u jezgro reaktora.

114
 Slika 6.2 Šematski prikaz BWR postrojenja

Direktni ciklus ima prednost u njegovoj jednostavnosti i relativno visokoj

termičkoj efikasnosti, zato što para stvorena u jezgru direktno pokreće turbinu, bez
dodatnog razmenjivača toplote. Termička efikasnost BWR postrojenja je reda 33%,
računato na bazi nerazdvojive energije nuklearnog goriva, koje se troši u proizvodnji
električne energije.
U BWR postrojenju nema potrebe za dodatni moderatorom, zato što rashladni
fluid, voda usporava brze neutrone do termičkih brzina, koje nastavljaju lančanu reakciju.
Još jedna prednost BWR-a je činjenica postojanja samokontrole. Kada lančana reakcija
postane suviše snažna, voda ključa brže. Kako para ima malu gustinu, ona ima malu ili
nikakvu moderatorsku ulogu. Dakle, smanjenje sadržaja vode (moderatora) u jezgru, na
račun suvozasićene pare, automatski usporava lančanu reakciju.

115
 Slika 6.3 Presek BWR reaktora

U BWR postrojenju, jezgro je zatvoreno u primarni zaštitni sud, napravljen od

čelika, okruženog armiranim betonom. Sekundarni zaštitni sud, napravljen od armiranog
betona (građevina u vidu kupole, vidljiva kao centralni objekat nuklearne elektrane)
sadrži separator pare i bazen za skladištenje potrošenog goriva. Parna turbina,
kondenzator i električni generator se nalaze izvan sekundarnog zaštitnog omotača. Iako je
rashladna voda demineralizovana, određena količina radioaktivnog materijala može
iscuriti iz jezgra u rashladnu vodu i samim tim biti transportovana parom do turbine.
Pored toga, rashladna voda može sadržati tragove blago radioaktivnih izotopa vodonika
(tricijum 3H) i azota (16N i 17N). Para u kontaktu sa turbinom i drugom opremom gubi
ovu radioaktivnost prilično brzo i uz odgovarajuće mere opreza, ne postoji značajno
izlaganje radnika u nuklearnoj elektrani i stanovništva u blizini njene lokacije,
radioaktivnom zračenju.

116
6.4.2 Reaktor sa komprimovanom vodom (PWR)

Većina nuklearnih elektrana u SAD i u svetu koriste tip reaktora sa

komprimovanom vodom (PWR). Šematski prikaz postrojenja koje radi sa reaktorom sa
komprimovanom vodom je dat na slici 6.4. U primarnom kolu, koje okružuje jezgro
reaktora, rashladni fluid, voda se drži na visokom pritisku od 150 bar, tako da ova voda
ostaje u tečnom stanju i na temperaturama od 340oC. Na ovim temperaturama, pritisak
vode je veći od pritiska ključanja i ona zadržava tečno stanje. Vrela tečna voda se pumpa
u razmenjivač toplote, koji je smešten zajedno sa jezgrom reaktora, unutar masivnog
čeličnog i armirano betonskog zaštitnog suda. U razmenjivaču toplote napojna voda
ključa, pretvarajući se u suvozasićenu paru na pritisku od oko 70 bar, u odvojenom
sekundarnom kolu. Dobijena para pokreće turbinu, koja pogoni električni generator, u
klasičnom Rankine-ovom ciklusu. Parna turbina i kondenzator su smešteni izvan
zaštitnog suda.

Slika 6.4 Šematski prikaz PWR postrojenja

Jedna od prednosti PWR postrojenja je to, što zbog jednofazne, tečne rashladne
vode, moderatorski kapacitet (lake) vode može biti precizno podešen, za razliku od
BWR, gde je rashladni fluid dvofazan, u vidu ključale vode i pare. Uobičajeno se bor, u
obliku borne kiseline dodaje vodi da bi se uvećao moderatorski kapacitet. U ovakvoj
postavci, samo mali broj kontrolnih šipki je neophodan i dovoljan, da održava reaktor na
projektovanom kapacitetu. Druga prednost je da para, koja se stvara u razmenjivaču
toplote nikada ne dolazi u direktan kontakt sa rashladnim fluidom, vodom. Na ovaj način,
radioaktivnost, koja može biti prisutna u rashladnoj vodi, ostaje u primarnom kolu, unutar

117
zaštitnog suda-omotača. Zato što postoji razmenjivač toplote, ukupna termička efikasnost
PWR postrojenja je nešto niža od efikasnosti BWR postrojenja i iznosi oko 30%.
Specijalni tip PWR postrojenja je Kanadski deuterijum uranijum reaktor
(CANDU). Ovaj tip reaktora se takođe može naći u Argentini, Indiji, Pakistanu i Koreji.
Postrojenje CANDU koristi prirodni uranijum, kao gorivo (bez obogaćivanja) i tešku
vodu (D2O), kao moderator. Teška voda praktično ne apsorbuje neutrone, pa je time
postignuta znatno bolja ekonomija neutrona, nego u slučaju obične (lake) vode. Sa druge
strane, moderatorski kapacitet teške vode je manji nego lake, pa neutroni moraju putovati
dva puta duže, da bi bili usporeni (postali termički), nego što je to slučaj u lakoj vodi.
Fisioni materijal je 235U, kao i u reaktorima sa obogaćenim gorivom, međutim ovde se
jedan deo plodnog 238U pretvara u 239Pu, što povećava broj jezgara, koja učestvuju u
lančanoj reakciji ili može biti iskorišćeno u preradi (obogaćivanju) istrošenog goriva ili
proizvodnji nuklearnog oružja. Umesto korišćenja obogaćenog uranijuma, CANDU tip
reaktora zahteva fabrike teške vode. Zavisno kakve mogućnosti zemlja poseduje, zavisno
od ekonomskih podsticaja vlade i od namere da zemlja proizvodi nuklearno oružje,
zasnovano na plutonijumu 239, može biti privlačnije da se radi sa prirodni uranijum/teška
voda reaktorom, nego sa obogaćeni uranijum/laka voda reaktorom. U SAD, zbog
dostupnosti obogaćenog uranijuma, nema fabrika teške vode u funkciji.

6.4.3 Gasom hlađeni reaktor (GCR)

Ovaj tip reaktora je najvećim delom razvijen u Velikoj Britaniji, kao gasno
hlađeni reaktor (GCR). U suštini, prva komercijalna nuklearna elektrana u pogonu, 1956,
godine u Calder Hall-u je bilo GCR postrojenje. Generalno, ovi reaktori koriste prirodni
ili obogaćeni uranijum, metalni ili keramički uranijum oksid. Moderator je grafit i kako
ime postrojenja govori rashladni fluid je gas, uobičajeno CO2, mada može biti korišćen i
helijum. Zato što gasovi imaju lošije karakteristike razmene toplote od tečnosti,
kontaktne površine i protočni preseci u reaktoru moraju biti veći od onih u tečnošću
hlađenim reaktorima. Da bi se ostvarila prihvatljiva termička efikasnost, GCR postrojenja
rade na višim temperaturama nego PWR ili BWR postrojenja. Ovo zahteva primenu
materijala obloga i cevi, koji mogu podneti visoke temperature. Neka GCR postrojenja
koriste obogaćeni uranijum da bi povećali termičku efikasnost.
Primer funkcionisanja, visoko temperaturnog, gasom (CO2) hlađenog reaktora je
onaj u Hinkley Point-u, Velika Britanija. Njegova neto snaga iznosi 1250 MW. Gorivo je
UO2 sa 2,6% 235U. Ugljendioksid napušta reaktor na temperaturi od 655oC i pritisku od
43 bar. Rashladni fluid (CO2) se šalje u razmenjivač toplote gde se proizvodi para na
540oC i 170 bar. Postrojenje dostiže termičku efikasnost od blizu 42%.
U SAD, visoko temperaturno, gasom hlađeno postrojenje, snage 40 MW je bilo
operativno u blizini Philadelphia-e, Pensilvanija. Danas je ono ugašeno. Druga slična
nuklearna elektrana, snage 330 MW je radila u blizini Platteville-a, Kolorado. Tokom
njegovog rada i pružanja vrednih iskustava u radu sa GCR, postrojenje je imalo mnogo
tehničkih problema i takođe je ugašeno. Istraživanje i razvoj GCR postrojenja se
nastavlja i njihova nova primena se može desiti u budućnosti.

118
6.4.4 Odgaivački reaktor (BR)

U odgaivačkom reaktoru, fisiona jezgra se proizvode iz plodnih jezgara. Princip

funkcionisanja odgaivačkog reaktora pri konverziji 238U u 239Pu je dat jednačinom (6.2).
Međuproizvod 239U, koji ima vreme poluraspada od 23 minuta, se dalje konvertuje u
neptunijum 239Np sa vremenom poluraspada od 2,4 dana, a potom se raspada u 239Pu sa
vremenom poluraspada od 24.000 godina. Formirani plutonijum 239 ne učestvuje u
značajnoj meri u lančanoj reakciji ali se akumulira u potrošenom gorivu, odakle se
kasnije ekstrahuje i ponovo upotrebljava.
Za razliku od 235U, koji efikasno obavlja fisiju sa sporim termičkim neutronima,
čija je energije u opsegu od nekoliko desetina eV, 238U efikasno upija brze neutrone,
energija ranga MeV. Da bi se ostvario ovakav širok spektar energija neutrona, potreban je
drugačiji rashladni fluid-moderator od lake ili teške vode. Odgovarajući rashladni fluid je
tečni natrijum, pa se takav reaktor naziva tečni metal brzi odgaivački reaktor (LMFBR).
Jezgra natrijuma imaju veću masu od vodonika ili deuterijuma, pa pri sudaru neutrona sa
jezgrima natrijuma, on zadržava skoro svu svoju energiju, za razliku od sudara sa
jezgrom vodonika, kada prenosi (gubi) skoro polovinu svoje energije.
Efikasnost korišćenja goriva u odgaivačkom reaktoru je definisana kao odnos
broja stvorenih fisionih jezgara sa brojem raspadnutih (uništenih) fisionih jezgara. Ovaj
odnos se naziva odgaivački odnos (BR):

Broj proizvedenih jezgara

BR = . (6.11)
Broj raspadnutih jezgara

Kada je BR veći od 1, događa se odgajanje fisionih jezgara. Treba imati u vidu, da

i brojilac i imenilac u jednačini (6.11), ne uključuju samo 235U, već i 233U i inicijalno
prisutni 239Pu.
Odgaivački reaktori mogu takođe koristiti torijum kao gorivo. Torijum 232
(232Th) je plodno jezgro, koje može biti konvertovano u fisioni 233U, prema sledećoj
reakciji:

232
Th + n + g ® 233 Th + b ® 233 Pa + b ® 233 U . (6.12)

Ovde je 233Pa izotop hemijskog elementa broj 91, protaktinijuma. Zato što svetske
zalihe rude torijuma su približno jednake rezervama rude uranijuma, korišćenje torijuma
bi moglo udvostručiti procenjeno vreme eksploatacije nuklearnih goriva na Zemlji. Do
sada, odgaivački reaktori na bazi torijuma su samo u fazi planiranja i razvoja.
Osnovni problem sa odgaivačkim reaktorima je potreba za korišćenjem tečnog
natrijuma kao rashladnog fluida (helijumom hlađeni odgaivački reaktor je dizajniran od
strane Glavne zalivske atomske korporacije, 1960. godine ali nije bio izgrađen). Pored
odgovarajućih karakteristika natrijuma kao moderatora, on ima odlične karakteristike i
kao rashladni fluid (visoki koeficijenti prelaza toplote). Natrijum se topi na 97oC, a ključa
na 882oC, pri atmosferskom pritisku. Ovo omogućava rad reaktora na višim
temperaturama, što omogućava veću termičku efikasnost postrojenja. Međutim, natrijum
je veoma agresivan hemijski element. Spontano sagoreva u vazduhu i burno reaguje sa

119
vodom. Pored toga 23Na (prirodni izotop) može apsorbovati neutron i konvertovati se,
prvo u 24Na, a zatim u stabilni 24Mg. Međuproizvod 24Na emituje veoma intenzivno β i γ
zračenje. Dakle, potrebno je više od jednog zatvorenog kola za funkcionisanje sistema:
primarno kolo za natrijum i sekundarno kolo za vodu i paru. Šematski prikaz LMFBR
postrojenja, sa dva natrijumska kola, prikazan je na slici 6.5. Jezgro reaktora, natrijumska
kola, razmenjivači toplote i deo vodenog parnog kola su svi smešteni u zaštitni sud-
omotač. Parna turbina, kondenzator i ostatak postrojenja su smešteni izvan zaštitnog
omotača.

Slika 6.5 Šematski prikaz natrijumom hlađenog brzog odgaivačkog reaktora (LMFBR)

Određeni broj odgaivačkih reaktora je bio u funkciji u SAD, Velikoj Britaniji,

Francuskoj, Nemačkoj, Indiji, Japanu i Rusiji. Najveći odgaivački reaktor, snage 400
MW je radio u SAD od 1980. do 1994. godine u Clinch River-u, Tenesi ali je bio ugašen
zbog brige o širenju nuklearnog oružja (?). Odgaivački reaktori još uvek rade u
Francuskoj: Feniks 250 MW (Superfeniks 1240 MW je ugašen 1998.), u Indiji: 40 MW
FBTR, u Japanu: 100 MW Joyo, u Kazahstanu: 135 MW BN 350 i u Rusiji: 10 MW
BR10, 12 MW BOR 60 i 600 MW BN 600.
Najveći broj odgaivačkih reaktora, uz izuzetak onog u Japanu, je funkcionisao,
pre svega radi proizvodnje plutonijuma 239, za izradu atomskog oružja. Ovo je svakako
jedan od problema sa odgaivačkim nuklearnim elektranama. Dok one proizvode više
fisionog goriva, nego što ga troše u procesu proizvodnje električne energije, fisiono
gorivo plutonijum, može biti relativno lako izdvojeno iz goriva za proizvodnju atomskih
bombi. Striktno međunarodno nadgledanje će biti potrebno, ukoliko se u budućnosti
odgaivački reaktori budu šire koristili u cilju proizvodnje električne energije.

120
6.5 CIKLUS NUKLEARNOG GORIVA

Ciklus nuklearnog goriva počinje u rudniku, iskopavanjem rude uranijuma (ili

torijuma), nastavlja se kroz proizvodnju upotrebljivog koncentrata uranijuma, gasifikacije
u UF6, obogaćivanje 235U, konverziju u metalni uranijum ili uranijum oksid, proizvodnju
gorivih šipki, punjenje reaktora, uklanjanje potrošenog goriva, njegovu obradu i na kraju
odlaganje nuklearnog otpada. Blok dijagram životnog ciklusa nuklearnog goriva je
predstavljen na slici 6.6.

Slika 6.6 Blok dijagram životnog ciklusa nuklearnog goriva

121
6.5.1 Iskopavanje i rafinacija

Ruda uranijuma, koja sadrži različite koncentracije uranijuma, pronađena je u

mnogim delovima sveta. Bogate rude mogu sadržati do 2% uranijuma, srednje bogate
sadrže 0,5-1%, a siromašne manje od 0,5% uranijuma. U SAD, ruda uranijuma je
pronađena u Vajomingu, Teksasu, Koloradu, Nju Meksiku i Juti. Velike rezerve se nalaze
u Australiji, Kazahstanu, Kanadi, Južnoj Africi, Namibiji, Brazilu i Rusiji.
Najisplativiji način iskopavanja rude uranijuma je sa površinskih kopova. Zato što
uranijum u rudi, uvek prate produkti njegovog radioaktivnog raspada (ćerke), kao što su
radijum i radon, ove rude mogu biti radioaktivne i zaštita radnika mora početi od same
faze iskopavanja. Otvoreni kopovi su dobro provetreni, tako da najveći deo radijacije,
naročito vezane za radon, koji je gas, odlazi u atmosferu. Međutim, radnici moraju nositi
maske, koje sprečavaju udisanje prašine, koja može sadržati radioaktivne elemente.
Ruda uranijuma je udrobljena i pomešana sa zemljom. Ovakva ruda se ispira
sumpornom kiselinom. Uranijum, zajedno sa nekim drugim metalima se rastvara u njoj.
Uranijum oksid sa približnim sastavom U3O8, nazvan žuti kolač, se taloži, suši i pakuje u
buriće od 200 l, radi transporta. Radijacija ovih burića je zanemarljiva. Međutim, čvrste
materije, preostale posle potapanja u kiselinu, mogu sadržati radioaktivne izotope
radijuma, bizmut i olovo. Ovaj materijal se pumpa u vidu mulja do jalovišta (nazvanog
krajnja brana). Jalovište mora biti pokriveno sa glinom ili drugim nepropusnim
materijalom, radi zaštite okoline od radioaktivnog zračenja.

6.5.2 Gasifikacija i obogaćivanje

Koncentrat U3O8 (žuti kolač) se transportuje od rudnika do postrojenja za

obogaćivanje. Koncentrat ima normalnu raspodelu izotopa: 99,3% 238U i 0,7% 235U. Sa
izuzetkom CANDU reaktora sa teškom vodom kao moderatorom, svi ostali reaktori
zahtevaju obogaćivanje uranijuma izotopom 235U.
Za proces obogaćivanja, neophodna je gasovita komponenta uranijuma.
Koncentrat se tretira sa gasom fluorovodonikom (HF), tako da se uranijum oksid
konvertuje u uranijum heksafluorid UF6. On predstavlja čvrstu belu materiju, koja
sublimira u paru na pritisku od 1 bar i temperaturi od 56oC. Gasoviti UF6 se obogaćuje
jednim od sledećih procesa.
Membrane sa malim porama omogućuju gasnu difuziju. Iznos difuzije je funkcija
pritiska i temperature ali takođe i veličine molekula difundujućeg gasa. Gas 235UF6 ima
nešto manji prečnik od 238UF6. Dakle, lakši izotop difunduje nešto brže kroz pore, od
težeg izotopa. U jednom prolazu, faktor obogaćivanja je veoma mali ali propuštanjem
gasa da prolazi mnogo membrana (stepena), može se praktično postići, bilo koje željeno
obogaćenje. Za nuklearne reaktore sa lakom vodom, kao moderatorom, željeno
obogaćenje je 3-4%. Ako je faktor obogaćenja deo procenta po stepenu (difuzije), stotine
do hiljade stepeni je potrebno za željeni nivo obogaćenja. Ove činjenice zahtevaju velika
i skupa postrojenja sa visokom potrošnjom električne energije za vakum pumpe i
ventilatore, koji potiskuju gas kroz membrane. Prema tome, postrojenja za gasnu difuziju
su locirana blizu izvora, u velikim količinama raspoložive i jeftine električne energije. U
SAD, postrojenja za gasnu difuziju su smeštena u Oak Ridge-u, Tenesi i Hanford-u
Vašington, gde se nalaze i velike hidroelektrane.

122
 U procesu difuzije gasa oko 85% uranijumske primarne mase se odbacuje, kao
otpadni uranijum. Trenutno, ovaj materijal se nagomilava za eventualno buduće
korišćenje u brzim odgaivačkim reaktorima.
Postrojenja za gasnu difuziju su konstruisana tokom Drugog svetskog rata, za
produkciju visoko obogaćenog uranijuma za atomske bombe. Relativno nisko obogaćeni
uranijum, koji koriste nuklearne elektrane je nusprodukt ratnih napora. Kritičari
korišćenja nuklearnih elektrana često navode da obogaćeni uranijum nije bio dostupan iz
gasno difuzionih postrojenja, izgrađenih i kontrolisanih od stane države, električna
energija iz nuklearnog goriva bi bila znatno skuplja ili ne bi bila uopšte dostupna.
U poslednje vreme, u SAD i Evropi, postrojenja za obogaćivanje urana se grade,
da bi funkcionisala po principu gasne centrifuge. Kada se uranijumski gas zavrti veoma
brzo u centrifugi, teži 238UF6 se grupiše na ivicama centrifuge, dok se lakši 235UF6
koncentriše u centru centrifuge. Ovde obogaćivanje zavisi od broja obrtaja i vremena
provedenog u centrifugi. Gasne centrifuge troše manje električne energije nego gasne
difuzije i zahtevaju manje investicione troškove.
U nekim zemljama odmakao je razvoj laserskog obogaćivanja uranijuma. U tom
procesu, metalni uranijum je isparen u peći. Struja atoma uranijuma u gasnoj fazi izlazi iz
otvora peći. Laserski zrak u veoma uskom opsegu talasnih dužina se usmerava u struju
atoma, gde pobuđuju do višeg elektronskog stanja samo 235U, dok to nije slučaj sa težim
izotopom 238U. Pobuđeni atom se tada jonizuje korišćenjem ultravioletnog svetla.
Jonizovani atomi 235U se potom prikupljaju na ploči negativnog električnog naboja.
Posle obogaćivanja, UF6 gas ili metalni uranijum se konvertuje u uranijum
dioksid UO2. To je materijal sličan keramici, koji se presuje u pelete. Peleti se pakuju u
gorive šipke. Nuklearna elektrana od 1000 MW treba oko 75 tona peleta od uranijum
dioksida za jedno punjenje.

6.5.3 Prerada istrošenog goriva i privremeno odlaganje otpada

U reaktorima sa ključalom ili komprimovanom vodom, gorivo ostaje u reaktoru 2

do 3 godine, proizvodeći toplotu i kasnije električnu energiju. Posle tog perioda, nivo
fisionih produkata i drugih apsorbera neutrona je uvećan do te mere, da fisiona reakcija
usporava, što dalje smanjuje proizvodnju električne energije i snagu elektrane. To je
vreme kada gorive šipke treba da budu zamenjene sa novim, svežim. U CANDU tipu
reaktora, gorive šipke se zamenjuju svakih 18 meseci. Izvađene gorive šipke emituju
visok nivo radijacije, zato što su radioaktivni fisioni produkti i ostali, neutronima
aktivirani izotopi, akumulirani u istrošenom gorivu. Generalno, izvađene gorive šipke se
skladište unutar zaštitnog omotača nuklearne elektrane, u čelični i armirano betonski
vodeni bazen ili suvu burad.
Kada nivo radioaktivnosti potrošenog goriva opadne dovoljno da se njim može
manipulisati daljinskom kontrolom uz mere zaštite, ono se transportuje do prostora za
trajno odlaganje. Na žalost, u SAD to se ne dešava, zato što prostor za trajno odlaganje
nuklearnog otpada još nije određen. Osim ranije prerađenog istrošenog goriva (što je sada
zabranjeno u SAD), svaka istrošena šipka goriva je i dalje skladištena u bazenima ili
suvim buradima u nuklearnim elektranama, gde su oni povučeni iz reaktora. Nekim
elektranama ponestaje skladišnog prostora, pa njihovi reaktori moraju biti ugašeni.

123
 U drugim zemljama, posle definisanog pada radioaktivnosti, istrošeno gorivo se
prerađuje. Oko 96% polaznog uranijuma je i dalje prisutno u istrošenom gorivu, iako je
od toga manje od 1% 235U. Drugih 1% uranijuma je konvertovano u 239Pu. Istrošene šipke
se sitno seckaju i ispiraju u kiselini. Uranijum i plutonijum se rastvaraju i hemijski
izdvajaju od ostalih rastvorenih elemenata. Regenerisani uranijum se šalje nazad u proces
obogaćivanja. Regenerisani plutonijum se meša sa prirodnim uranijumom i pretvara u
sveže gorivo, nazvano mešani oksid (MOX). Francuska prerađuje oko 2000 tona godišnje
istrošenog nuklearnog goriva, Velika Britanija 2700 tona, Rusija 400 tona, Indija 200
tona i Japan 90 tona, s tim što Japan šalje svoje istrošeno gorivo u druge zemlje na
preradu. Ove količine ne obuhvataju preradu plutonijuma iz vojnih reaktora, za
proizvodnju nuklearnog oružja.
Tečni otpad stvoren u procesu prerade istrošenog goriva, postrojenja skladište
privremeno u hlađene tankove od nerđajućeg čelika, u omotaču od armiranog betona.
Posle perioda hlađenja, tečni otpad se kalcifikuje (isparava do suvog praha) i zastakljuje
(uliva u rastopljeno staklo). Rastopljeno staklo se sipa u kanistere od nerđajućeg čelika. U
Velikoj Britaniji, Francuskoj, Belgiji, Švedskoj, ovi kanisteri se skladište u podzemnim
silosima u očekivanju trajnog odlaganja.

6.5.4 Trajno odlaganje otpada

Verovatno najveći problem sa kojim se suočavaju nuklearne elektrane je trajno

odlaganje istrošenog goriva ili otpada preostalog posle prerade istrošenog goriva. Nivo
radioaktivnosti istrošenog goriva opada oko deset puta svakih sto godina. Posle oko 1000
godina nivo dostiže radioaktivnost izvorne rude iz koje je gorivo poteklo.
Jedini praktični način za trajno odlaganje ovog otpada bi bile stabilne geološke
formacije, neugrožene periodičnim zemljotresima i gde nema podzemne vode ili je ona
duboko ispod formacija. Na primer, duboke slane formacije imaju opisane karakteristike,
u suprotnom so bi bila davno isprana podzemnom vodom.
U SAD formacije Yucca planine u Nevadi su određene za trajno odlaganje
otpada. Trenutni planovi su da spremište bude iskopano u vulkanskoj steni, na oko 300 m
duboko u Yucca planini, što je 300 metara iznad podzemnih voda. Spremište je
projektovano da primi 70.000 tona istrošenog goriva i 8000 tona visoko radioaktivnog
vojnog otpada. Sprovedene su mnoge studije za modeliranje sudbine odloženog otpada.
Većina studija zaključuje da će otpad biti siguran za period od 10.000 godina do više
miliona godina. Ipak, ostaju određene nejasnoće u ovim procenama, koje treba razjasniti,
pre nego što se u SAD da zvanično odobrenje, za trajno odlaganje nuklearnog otpada u
Yucca planini. Trenutni planovi su da se 2010. godine otvori ovo odlagalište (definisane
godine odlagalište nije otvoreno, već je iste godine taj plan ukinut).
Nedostatak trajnih odlagališta za nuklearni otpad i veliki troškovi, odbili su
privatne i javne institucije od finansiranja proizvodnje električne energije, izgradnjom
novih nuklearnih elektrana u SAD (Nemačka je usvojila plan za postepeno gašenje svih
postojećih 17 nuklearki na njenoj teritoriji). Do sada ni jedna država nije rešila problem
trajnog odlaganja radioaktivnog otpada iz nuklearnih elektrana.

124
6.6 FUZIJA

Kao što je pomenuto u odeljku 6.2, velika količina energije se oslobađa, pri
spajanju lakih jezgara, fuziji. Na primer, sledeći fuzioni procesi su praćeni oslobađanjem
velikih količina energije:

2
D + 3T ® 4He + n + 17,6 MeV , (6.13)

2
D + 2D ® 3He + n + 4 MeV , (6.14)

2
D + 3He® 4 He + p + 18,3 MeV . (6.15)

Suma masa jezgara, koja se spajaju (leve strane navedenih jednačina) nije
potpuno ista kao masa stvorenih jezgara, zajedno sa masama emitovanih neutrona ili
protona (desna strana navedenih jednačina). Manjak mase na desnoj strani biva pretvoren
u energiju. Emitovani neutroni ili protoni se sudaraju sa okružujućom materijom, tako da
se njihova kinetička energija pretvara u unutrašnju energiju (toplotu). Ovakve fuzione
reakcije daju energiju Suncu i ostalim samo-sijajućim zvezdama, kao i termonuklearnim
bombama, nazvanim hidrogenskim.
Bilo bi sjajno, ostvariti fuzionu reakciju pod kontrolisanim uslovima, tako da se
stvorena energija može prenositi rashladnom fluidu, koji bi pokretao turbo mašineriju.
Prednosti fuzione termoelektrane su trostruke:

a) sirovina ili gorivo, odgovarajuće za fuzione reaktore je praktično neograničeno, zato

što deuterijum je prirodni izotop vodonika, u iznosu od 1 atoma deuterijuma na 6500
atoma vodonika. Tricijum se ne može pronaći u prirodi ali može biti proizveden iz
izotopa litijuma, sedećom reakcijom:
6
Li + n® 3T + 4He + 4,8 MeV . (6.16)

b) Reakcija fuzije bi proizvodila minimalnu količinu radioaktivnosti. Neki radioaktivni

izotopi mogu biti stvoreni apsorpcijom neutrona u materijalima, koji okružuju fuzioni
reaktor. Takođe, tricijum je slabo radioaktivan, emituje β zračenje niske energije, sa
vremenom poluraspada od 12 godina.

c) ovde ne postoji istrošeno gorivo, koje bi moglo biti iskorišćeno za proizvodnju

fisionog nuklearnog oružja.

Problemi ostvarivanja kontrolisane fuzije, proizilaze iz savladavanje sile

električnog otpora pozitivnog naboja jezgra. Da bi prevazišli odbojne sile, sudarajuća
jezgra moraju imati visoku kinetičku energiju, uporedivu sa temperaturom od deset
miliona Kelvina. Na takvoj temperaturi atomi su potpuno razdvojeni na pozitivno
naelektrisana jezgra i slobodne elektrone, što se naziva stanje plazme (četvrto agregatno
stanje). Za oslobađanje značajnih količina energije, mnogo jezgara se mora sudariti (i

125
spojiti). To znači da plazma mora biti ograničena na malu zapreminu, pri visokom
pritisku.
Pokušaji ostvarivanja kontrolisane fuzije se čine, počev od 1950. Do sada,
postignut je samo ograničeni uspeh. To znači da je dobijena jednaka ili veća količina
energije, od one koja je utrošena za ostvarenje fuzije, što se naziva prelomnom tačkom.
Optimističke procene predviđaju, da će komercijalna elektrana, na bazi fuzije biti
operativna u narednih 40-50 godina. Pesimistička predviđanja ukazuju da elektrane
zasnovane na fuziji, nikada neće biti praktične ili da će biti suviše skupe, u odnosu na
fisiona postrojenja ili obnovljivu energiju (a kamoli fosilna goriva).

6.6.1 Magnetna zamka

Najveći broj pristupa problemu zadržavanja plazme i indukcije fuzije se zasniva

na njenom zarobljavanju u magnetnom polju. Magnetno polje se formira unutar
cilindričnih kalemova, kroz koje teče struja. Cilindrični kalemovi formiraju krug, tako da
magnetno polje dobija oblik torusa (krofne). Čestice plazme putuju u spiralnim
krugovima duž linija magnetnog polja.
Prvi torusni reaktor na bazi magnetnog polja je konstruisan u bivšem SSSR-u,
dobivši ime Tokamak, kao skraćenicu ruske torusne magnetne komore. Dalje
zarobljavanje plazme je ostvareno dodatnom strujom, koja protiče kroz samu plazmu.
Struja u plazmi je indukovana korišćenjem transformatora u spoljašnjim kalemu. Plazma
se greje kombinacijom električnog otpora plazme, tokom proticanja struje kroz nju i iz
spoljašnjih izvora, kakvi su mikro talasi. Takođe, čestice visoke energije mogu biti
ubrizgane u plazmu, u vidu jona velike brzine iz akceleratora.
Tipovi Tokamak fuzione mašine funkcionišu u Rusiji, Evropi, Japanu i SAD.
Godine 1993. Tokamak reaktor u Princeton Plasma Physics Laboratory, koristeći
deuterijum-tricijum fuziju, dostigao je temperaturu od 100 miliona Kelvina i snagu od 5
MW, u trajanju od 4 sekunde. Tekući planovi (2001.) predviđaju izgradnju, 1,2 milijarde
dolara vrednog, termonuklearnog eksperimentalnog reaktora, što je zajednički finansirano
od strane SAD, Japana, Rusije i nekoliko evropskih zemalja. Postrojenje će koristiti
deuterijum-tricijum kao gorivo i superprovodni magnet za zarobljavanje plazme.

6.6.2 Laserska fuzija

Instalacija za laserom indukovanu fuziju radi u Lawrence Livermore Laboratory,

Kalifornija, Los Alamos Laboratories, Nju Meksiko i Rochester University, Njujork.
Gorivo (kao na primer, mešavina deuterijuma i tricijuma) je smešteno u malu
sferu (prečnika 1 mm) od stakla ili čelika. Mešavina se zrači sa nekoliko
visokoenergetskih laserskih snopova. Sfera je komprimovana i zagrejana implozijom.
Granični sloj stakla ili čelika isparava. Temperatura prisutnih gasova raste do deset
miliona Kelvina, a pritisak do hiljade bara. Laserski snopovi reda više MJ pulsiraju u
veoma kratkim intervalima (10 -9 s). Snaga u centru sfere se podiže na 1e15 W. Inicijalni
snop čini neodimijum-staklo laser, talasne dužine od 1 μm. Kristal se koristi da stvori
više harmonike u ultravioletnom delu spektra. Na žalost, laserski sistem radi na oko 1%
efikasnosti, što znači da 99% utrošene energije ne proizvodi emisiju u vidljivom delu
spektra. Biće potrebni efikasniji laseri, koji pulsiraju na višim nivoima, da bi se dostigla

126
prelomna tačka produkcije, a kamoli za komercijalnu upotrebu u fuzionim
termoelektranama.
Planovi predviđaju izgradnju Nacionalnog inicijalnog postrojenja u Lawrence
Livermore Laboratory, Kalifornija, koje će raditi sa deuterijum-tricijumom, kao gorivom
i sa 192 laserska snopa.

6.7 ZAKLJUČAK

Više od 400 nuklearnih elektrana su trenutno u funkciji širom sveta, proizvodeći

17% ukupnih svetskih potreba za električnom energijom, što iznosi više od 2e15 kWh
godišnje. Mada komplikovana, nuklearna tehnologija je dobro razvijena i nuklearne
elektrane funkcionišu, relativno pouzdano.
Najveći broj postojećih nuklearnih elektrana koristi tip reaktora na bazi
komprimovane vode (PWR), u kome se troši gorivo od 3-4% obogaćenog uranijuma 235.
Komprimovana laka voda ima dvostruku ulogu, rashladnog fluida i moderatora, a
kadmijumske ili borne šipke se koriste za kontrolu opterećenja reaktora ili za njegovo
gašenje. Reaktori sa ključalom vodom (BWR), koriste isto gorivo i kontrolne šipke, samo
što je rashladni fluid i moderator, dvofazan, u vidu ključale vode i suvozasićene pare. U
nekim BWR reaktorima, moderator je grafit. Drugi tip reaktora se koristi u CANDU
nuklearnim elektranama, gde je gorivo prirodni ili blago obogaćeni uranijum, rashladni
fluid i moderator je teška voda, a kontrolne šipke su od istog materijala, kao i kod
prethodnih tipova reaktora. Odgaivački reaktori su primarno korišćeni za proizvodnju
plutonijuma 239, za potrebe nuklearnog naoružanja. Oni koriste prirodni uranijum, a
rashladni fluid i moderator je najčešće, tečni natrijum. Najveći broj odgaivačkih reaktora
je ugašen, pošto su nagomilane količine proizvedenog plutonijuma, a ne postoji nestašica
prirodnog uranijuma.
Prednosti novo razvijenih nuklearnih elektrana će biti verovatno povećanje
njihove termičke efikasnosti, korišćenje jeftinijeg goriva, kao prirodnog uranijuma i
torijuma i što je najvažnije, osiguranje njihove apsolutne bezbednosti (?).
Uprkos neprestanoj brizi za sigurnost nuklearnih elektrana, do sada se dogodio
samo jedan ozbiljan akcident, onaj u Černobilu, 1986. godine, sa 28 preminulih i još
nepoznatim brojem od kasnijih posledica zračenja. Akcident na ostrvu Tri milje, 1979.
godine, nije izazvao smrtne slučajeve ili one izazvane kasnijim oboljevanjem. Akcident u
Tokaimuri, 1999. godine, nije povezan direktno sa nuklearnim elektranama, već sa
preradom istrošenog goriva. Godine 2011. dogodio se akcident u Fukušimi, Japan, sa
značajnim posledicama, koje su slične nesreći na ostrvu Tri milje.
Ipak, budućnost nuklearnih elektrana je prilično neizvesna. Dobar deo te
neizvesnosti potiče iz verovanja javnosti da su nuklearne elektrane nebezbedne, uprkos
dostupnim podacima i statistikama. Drugi uticajni faktor je ekonomske prirode. Iako,
vlade pojedinih zemalja direktno ili indirektno subvencionišu nuklearne elektrane,
finansiranjem istraživanja, razvoja i infrastrukture, na kojoj su bazirane nuklearke,
proizvodni troškovi u postojećim postrojenjima su jednaki ili veći od troškova
termoelektrana na fosilna goriva. Nove nuklearne elektrane mogu postati skuplje od
postojećih, zbog narastajućih investicionih troškova, vezanih za njihovu bezbednost.
Takođe se mogu uvećati i proizvodni troškovi, zbog povećane potrebe za tehničkim

127
osobljem, zaduženim za sigurnost nuklearke, zbog troškova trajnog odlaganja istrošenog
goriva, kao i zbog troškova gašenja postrojenja po isteku njegovog predviđenog životnog
ciklusa.
Realno, jedine okolnosti, pod kojima može doći do povećanja udela nuklearnih
elektrana u proizvodnji električne energije su sledeće: a) fosilna goriva će postati teže
dostupna i sve skuplja, b) međunarodne i nacionalne uredbe, koje sprečavaju emisiju
gasova staklene bašte, će postati rigorozne prema proizvodnji električne energije u
postrojenjima na fosilna goriva, c) obnovljivi izvori energije ne mogu da zadovolje
narastajuću svetsku tražnju za električnom energijom, d) nacionalne politike vlada, koje
žele nezavisnost od uvoza fosilnih goriva, e) nacionalne politike vlada, koje žele razvoj
nuklearnog oružja, iz produkata, koji se nalaze u istrošenom gorivu nukelarnih elektrana
(na primer, plutonijuma 239).
U svakom slučaju, da bi nuklearne elektrane uvećale svoj udeo u proizvodnji
električne energije, rizik od radijacije i akcidenata mora biti sveden praktično na nulu i
takođe, mora biti rešen problem trajnog odlaganja radioaktivnog otpada.

128
7 OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE

7.1 UVOD

Obnovljivi izvori energije crpe energiju iz okruženja, umesto potrošnjom

mineralnih goriva (ugalj, nafta, prirodni gas, nuklearno gorivo). Krajnji izvor većine
obnovljivih izvora energije je Sunce, čija ukupna energija zračenja na površini Zemlje,
pruža mnogo više izvora energije, nego što bi moglo biti iskorišćeno praktičnim
sistemima obnovljive energije. Uprkos ogromnim količinama energije, koji su dostupni iz
obnovljivih izvora, prikupljanje i korišćenje ove energije, na ekonomičan i efikasan način
je daleko od jednostavnog rešenja.
Postoji mnogo razloga za porast interesovanja za sisteme obnovljive energije.
Ovakvi sistemi su nezavisni od snabdevanja gorivom i promenljivosti njihovih cena i
samim tim su ekonomski manje rizični. Obnovljivi izvori energije (OIE) su ravnomernije
raspoređeni geografski, nego što je to slučaj sa rezervama fosilnih goriva, obezbeđujući
domaće energetske izvore, zemljama siromašnim fosilnim gorivima. Neki oblici OIE
efikasno funkcionišu, u okviru malih jedinica i mogu biti locirani blizu potrošača,
redukujući transportne troškove. U SAD, poslednjih godina, vladine regulative, u okviru
proizvodnje električne energije, stimulišu gradnju OIE sistema, kao malog dela različitih
izvora električne energije. Zato što OIE imaju povoljniji uticaj na životnu sredinu, nego
konvencionalni izvori, posebno u smislu emisije toksičnih i gasova zelene bašte u
atmosferu, očekivanja su da oni postanu značajni izvori energije u budućim godinama,
kada će regulative zaštite životne sredine postati znatno strožije. Međutim, glavna
prepreka za masovnije korišćenje OIE su viši troškovi, u poređenju sa konvencionalnim
izvorima energije.
Tehnologije OIE, koje se trenutno koriste ili obećavaju da postanu upotrebljive
su: a) hidroenergija, b) biomasa, c) geotermalna energija, d) energija vetra, e) solarna
toplotna i termoelektrična energija, f) fotonaponske ćelije, g) plima i oseka, h) energija
talasa i i) okeanska termoelektrična energija. Kako je to pokazano na slikama 2.2 i 2.4,
OIE čini 4,4% od ukupne proizvodnje energije u SAD (1996.) i 8,2% od svetske
proizvodnje energije (1997.), u čemu je sadržana uglavnom hidro energija, mada
proizvodnja energije iz ne-hidro OIE, raste veoma brzo.
Neki sistemi OIE proizvode samo električnu energiju, koja ima višu ekonomsku
cenu nego toplota. To su hidro energija, energija vetra, fotonaponske ćelije, energija
plime i talasa. Međutim, biomasa, geotermalni i solarni sistemi, koji mogu proizvoditi i
toplotnu i električnu energiju su podjednako značajni OIE. Tabela 7.1 prikazuje
proizvodnju obnovljivih izvora energije, u SAD, 1997. godine, prema izvoru. Naveden je
udeo i u električnoj i u toplotnoj energiji. U OIE proizvodnji električne energije,
hidroenergija učestvuje 83%, biomasa 13%, geotermalna 3%, vetar 0,8% i solarna
energija 0,2%. Zajedno, OIE učestvuje sa 13% u ukupnoj proizvodnji električne energije
u SAD, u 1997. (u svetskim okvirima taj udeo je veći i iznosi 21,6%). Takođe, u tabeli
7.1 su navedeni, prema tipu OIE, instalisani električni kapaciteti i faktor kapaciteta
(odnos godišnje proizvedene električne energije sa onom koja bi bila proizvedena da OIE
kapaciteti rade pri instalisanom kapacitetu cele godine).

129
Tabela 7.1 Obnovljivi izvori energije u SAD, 1997. godine

OIE se odlikuju sa nekoliko važnih osobina:

- Sveprisutnost OIE,
- Nizak nivo gustine energije, u poređenju sa konvencionalnim sistemima,
- Slučajna priroda priliva obnovljive energije.

Neki od OIE su raspoloživi bilo gde na Zemlji. Preko cele godine, celokupna
zemljina površina (uključujući i polarne regione) primi određenu količinu Sunčevog
zračenja, što osrednjeno, na godišnjem nivou predstavlja insolaciju, univerzalno
dostupnu. Regioni na manjim geografskim širinama, suvi i čiste atmosfere imaju veću
insolaciju, od onih bliže polarnim regionima. Solarna insolacija indukuje cirkulaciju u
Zemljinoj atmosferi, proizvodeći vetar i vodene talase, zajedno sa padavinama u višim
predelima i samim tim obezbeđujući sekundarne izvore solarne energije. Biomasa iz
useva i šuma se stvara u tropskim i umerenim klimatskim zonama, gde ima dovoljno
padavina. Okeanska plima je primetna na obalama kontinenata. Porast temperature ispod
Zemljine površine, obezbeđuje mogućnost korišćenja geotermalne energije. Međutim i
ovde postoji činjenica geografske promenljivosti uslova stvaranja OIE, tako da su
pojedine lokacije povoljnije za korišćenje pojedinih izvora, u odnosu na druge.
Postrojenja na bazi fosilnih i nuklearnih goriva funkcionišu u uslovima
intenzivnog prenosa toplote između komponenata sistema, tipično u rangu od 1e5W/m2,
tako da one proizvode velike količine energije po jedinici zapremine. Za razliku od njih,
fluksevi obnovljive energije su znatno manji, mada prilično različiti u okviru različitih
vidova OIE (što je prikazano u tabeli 7.2), zahtevajući veće instalacije, kako bi obezbedili
slične količine energije. Kao posledica toga, investicioni troškovi po jedinici izlazne
snage su veći za OIE, nego za konvencionalne elektrane ali su troškovi goriva viši, što
može prevagnuti u korist OIE, kao jeftinijim rešenjem.
Sunčeva svetlost je raspoloživa samo u toku obdanice i dostiže svoje visoke
vrednosti u nekoliko časova oko vremena lokalnog podneva. Za vreme oblačnih i
delimično oblačnih dana, postoji značajna redukcija insolacije, u odnosu na vedre dane.
Električna energija proizvedena iz Sunčevog zračenja, mora biti skladištena ili
integrisana u distribucionu mrežu sa ostalim izvorima, kako bi bila korisna za
industrijsku zajednicu. Slično zaključivanje se može primeniti na energiju vetra, talasa,
plime i oseke, koji su takođe naizmenični izvori energije. Sa druge strane, sistemi

130
hidroenergije, biomase i geotermalne energije, imaju mogućnosti skladištenja, što
dozvoljava isporuku energije, kada je ona potrebna, kao kod konvencionalnih sistema.

Tabela 7.2 Energetski fluks obnovljivih izvora energije

U ovom odeljku će biti objašnjenje fizičke osnove za svaki izvor obnovljive

energije, definisan u uvodu. Takođe biće opisane tehnologije koje prikupljaju i isporučuju
ovu energiju. U nekim slučajevima biće moguće identifikovati troškove i performanse
korišćenog sistema. Takođe će biti razmotreni štetni uticaji na životnu sredinu, značajno
redukovani, u odnosu na tradicionalne izvore energije, što je veoma značajno.

7.2 HIDROENERGIJA

Pre nego što su bile razvijene parne turbine, mehanička snaga je bila generisana
na rekama, pokretanjem vodenih točkova, što je bio glavni izvor snage za industrijske
mlinove. Ti mlinovi su morali biti locirani u blizini vodenih padova, tako da je voda
mogla biti preusmerena, iz gornjeg toka direktno na vodeni točak ili turbinu, ispuštajući
se posle toga u donji tok reke. Velika potreba za mehaničkom snagom i lokacije za
industrijske objekte, ubrzo prerastaju mogućnosti i dostupnost hidroenergije, vodeći ka
korišćenju parnih turbina i na kraju, parnih termoelektrana, koje šalju svoju snagu preko
električnih vodova do potrošača, udaljenih od lokacije elektrane. Međutim, danas
hidroenergija nastavlja da bude važan izvor za proizvodnju električne energije,
obezbeđujući 10,7% struje u SAD i 19% u svetu.
U SAD, 1980. godine, instalirani hidroenergetski kapaciteti su iznosili oko 63
GW, u 1384 hidroelektrane, raspoređene širom zemlje (tabela 7.3), radeći pri srednjem
faktoru kapaciteta od 51%. Procenjeno je da ukupni hidro-potencijali u SAD iznose tri
puta navedeni iznos. Najveći broj hidroelektrana u SAD su manjih kapaciteta, srednje
snage oko 46 MW. Najveća hidroelektrana, Grand Coulee, locirana na reci Kolumbija,
može proizvoditi 7,5 GW snage. Širom sveta postoji sedam hidroelektrana, čije su snage

131
veće od 5 GW, u Venecueli (10,6 GW), SAD (7,5 GW, već pomenuta),
Brazilu/Paragvaju (7,4 GW), bivšem SSSR-u (6,4 i 6,0 GW) i Kanadi (5,3 i 5,2 GW).
Kina je sagradila hidrocentralu na lokaciji Tri klanca na reci Jangce, snage 18,2 GW, a
još četiri velika postrojenja su u izgradnji, svako snage veće od 5 GW.

Tabela 7.3 Instalirane hidroelektrane u SAD (1980.)

Ekonomski održiva hidroelektrana zahteva pouzdani dotok vode sa više

nadmorske visine, koji može biti ispuštan na obližnju, lokaciju niže nadmorske visine.
Najveći broj potencijalnih mesta zahteva izgradnju brana duž reke, gde velika količina
vode može biti akumulirana u nastalom veštačkom jezeru (gornja voda), na poziciji što
višoj od nivoa reke (donja voda). Cev spojena gornjim rezervoarom (nazvana šmrk)
sprovodi vodu visokog pritiska do izlaza, gde se nalazi hidroturbina u nivou ili ispod
nivoa donje vode, u koju ona izbacuje ovu vodu, generišući mehaničku snagu koja
pokreće električni generator. Ako je razlika gornje i donje vode h i zapreminski protok
vode kroz turbinu Q, tada će maksimalna snaga turbine iznositi ρghQ, gde su ρ gustina
vode (1000 kg/m3) i g ubrzanje zemljine teže (9,8 m/s2). Za hidroelektranu snage 1000
MW, koja koristi razliku voda od 10 m, bio bi potreban zapreminski protok od 1e4 m3/s.
Samo najveće svetske reke mogu ostvariti ovakav protok.
Rečni protok vode zavisi od atmosferskih padavina uzvodno od brane. Samo deo
tih padavina stiže do vodotoka, a ostatak se gubi isparavanjem u atmosferu i slivanjem u
podzemne vode. Na sezonskom ili godišnjem nivou, količina padavina i protok vode su
promenljivi, tako da je poželjna akumulacija vode iza brane, u veštačkom jezeru, kako bi
se ona ravnomerno koristila i u vreme kada je dotok vode rekom mali. Na lokacijama gde
je značajan deo godišnjih padavina u vidu snega, koji se naglo topi u proleće, dotok vode
u pojedinim momentima može premašiti proizvodne i skladišne kapacitete
hidroelektrane. Tada nije moguće fizički i ekonomski iskoristiti sav potencijal reke u
proizvodnji mehaničkog rada i struje.
U planinskim područjima, moguće je pronaći lokacije koje imaju veliku razliku
nivoa gornje i donje vode, u iznosu od više stotina metara ali najčešće sa vrlo skromnim
protocima. Takva mesta mogu ekonomski opravdati izgradnju hidrocentrale, na račun
velike specifične snage po jedinici zapremine vode. Sa druge strane, velike ravničarske
reke, sa malim visinskim razlikama vode, koje ne mogu akumulirati velike zalihe vode

132
(protočne hidroelektrane), takođe su se pokazale isplativim, zbog velikog protoka vode,
dostupnog cele godine.
Tehnologija hidroenergije je veoma dobro razvijena. Hidroturbine su obrtne
mašine, koje pretvaraju potencijalnu (zatim kinetičku) energiju vode u mehanički rad. Za
male visinske razlike i velike protoke vode, koristi se Kaplanova turbina, aksijalna
jedinica, koja podseća na oblik brodskih propelera (slika 7.1). Za više visinske razlike,
koristi se Francisova, radijalna reakciona turbina, čiji je protok približno suprotan onom u
centrifugalnoj pumpi. Za veoma male protoke, Peltonova turbina koristi mlaznicu da
ubrza vodeni tok (velik visinske razlike), do mlaza velike brzine, koji se usmerava na
lopatice na periferiji turbinskog kola. Pogoneći sinhroni električni generator, hidroturbina
može pretvoriti više od 80% raspoložive energije vode u električnu.

Slika 7.1 Turbinska kola Kaplanove (levo), Francisove (u sredini) i Peltonove (desno)
trubine

Većina hidrocentrala zahteva izgradnju brane i preliva, koji odvodi eventualni

višak vode, kada je jezero puno i kada turbine rade punim kapacitetom. Potrebni
građevinski radovi za izgradnju brane, preliva i turbinskih kućišta mogu predstavljati
značajan deo investicionih troškova, tako da ukupni troškovi proizvodnje električne
energije budu viši, od onih koji podrazumevaju samo hidroturbinu i generator. Pogodna
lokacija za hidrocentralu je ona, koja predviđa trošak građevinskih radova, koji nije
značajno veći u poređenju sa hidro-električnom opremom.
Na primer, jedna hidrocentrala je prikazana na slici 7.2. Dalje levo i desno se
nalazi zemljana brana, koja podržava tok reke, formirajući veštačko jezero gornje vode,
koje se proteže kilometrima uzvodno. U centralnom delu na levoj strani je prelivnik, kroz
koji prolazi eventualni višak protoka. Na desno centralnoj strani se nalaze kućišta sa pet
turbina koje pokreću generatore i šalju izrađeni tok u donju vodu, ispod brane.
S obzirom na neujednačenost rečnog toka i ograničenost kapaciteta veštačkog
jezera, hidrocentrale ne rade u punom kapacitetu cele godine. Tipični faktor kapaciteta je
50%, što predstavlja kompromis između želje da se iskoriste svi raspoloživi potencijali
rečnog toka i ograničenosti dostupnih investicija da se to ostvari.
Hidrocentrale imaju praktično, neograničeno dug životni vek. Građevinski radovi
i hidro-mašinerija su veoma robusni i operativni troškovi su niski. Mnoge velike
hidrocentrale su izgrađene od strane nacionalnih vlada i njihovi troškovi su plaćeni delom
iz budžeta, a delom od strane potrošača električne energije. Izgradnja brane i formiranje
akumulacionog jezera može biti od koristi, pored proizvodnje električne energije i u
planskom navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta i obezbeđenju od poplava, što

133
redukuje proizvodne troškove. Pored toga, postoje lokacije gde hidroelektrane mogu biti
sagrađene, tako da cenom proizvedene električne energije konkurišu termoelektranama
na fosilna goriva.

Slika 7.2 Noxon Rapids hidroelektrana snage 466 MW, na Clark Fork reci, Montana

7.2.1 Uticaj na životnu sredinu

Hidroelektrane sa svojim branama i akumulacijama mogu imati ozbiljne posledice

na životnu sredinu. Kada se formira veštačko jezero, uzvodno od brane vodeni i kopneni
ekosistemi bivaju značajno izmenjeni. Nizvodno od brane, protok reke se menja (postaje
manje-više stacionaran), što utiče na ekosisteme prilagođene promenljivom toku reke.
Akumulacija zaustavlja aluvijalne nanose, koje nosi reka uzvodno i utiče na njihovu
raspodelu nizvodno. Plavljenje poljoprivrednog zemljišta, koga sada nema, može biti
značajan ekonomski gubitak za okruženje. Izgradnja brane sprečava ili ometa migracije
riba i negativno utiče na njihovu populaciju, čak i tamo gde su zastupljene. Trenutno,
uklanjanje brana hidrocentrala na severozapadnom Pacifiku je preporučeno, kako bi se
obnovila ugrožena populacija lososa.

7.3 BIOMASA

Dok početak industrijske revolucije nije doveo do eksploatacije fosilnih goriva,

drvo je bilo osnovno gorivo, koje je bilo na raspolaganju ljudima, koji su ga koristili za
kuvanje i grejanje prostora. U mnogim zemljama u razvoju, drvo obezbeđuje do polovine
ukupne potrošnje energije, koja je veoma niska po glavi stanovnika. Drvna masa, kao
izvor energije se obnavlja svakih 50-100 godina. Površina nepoljoprivrednog zemljišta,
raspoloživog za biljnu masu, kao što je drvo, nije dovoljna da u potpunosti zameni
potrošnju fosilnih goriva. Ipak, niz poljoprivrednih i industrijskih kultura ili njihovih
nusprodukata može doprineti smanjenju potrošnje fosilnih goriva.

134
 Drugi oblik biomase, koji može biti konvertovan u korisno gorivo je životinjski
otpad. Digestori mogu proizvesti metan iz otpada sa životinjskih farmi ili iz ljudskog
organskog otpada, a ostatak može biti iskorišćen za đubrenje zemljišta. Organske
materije na gradskim deponijama stvaraju metan, u nekontrolisanom procesu, koji može
obezbediti gas niske toplotne moći.
U SAD, 1997. godine, biomasa je činila 29% obnovljive energije i 1,25% ukupne
energije. Ona je takođe učestvovala u proizvodnji električne energije iz OIE sa 13% i sa
1,7% u njenoj ukupnoj proizvodnji. Organska materija u kopnenim biljkama i zemljištu
je, između ostalog, privremeni sistem za skladištenje solarne energije. Konverzija
atmosferskog CO2 i H2O u organsku materiju, korišćenjem fotosinteze, skladišti u
biljkama vidljivo Sunčevo zračenje u obliku hemijske energije organske materije. Ova
materija može da se koristi na isti način kao fosilna goriva, oslobađajući CO2 nazad u
atmosferu. Dakle, nema neto emisije CO2 u atmosferu, kao rezultat ovog ciklusa.
Međutim, efikasnost konverzije solarnog zračenja u biomasu je veoma niska, ispod 1%,
pri srednjem iznosu konvertovane energije od 0,5 W/m2.
Energija hrane, skladištena u poljoprivrednim kulturama u vidu zrna, je samo deo
ukupne biomase, pa su tako ostaci poljoprivrednih kultura potencijalni izvori energije
biomase. Procenjeno je da usevi i drvni ostaci u SAD mogu imati toplotnu moć jednaku
12% od potrošnje fosilnih goriva ali je samo jedna petina tog iznosa, lako dostupna.
Energija potrebna da se prikupe, skladište i iskoriste ovi biljni ostaci, dalje redukuje iznos
raspoložive energije, koja može zameniti fosilna goriva. Pored toga, biljni ostaci se često
koriste za popravljanje stanja zemljišta i proizvodnju đubriva kompostiranjem, tokom
kojeg se jedan deo (ne sav) ugljenika oslobađa u atmosferu, kao CO2. Korišćenjem
biljnih ostataka, kao goriva, smanjuje se količina ugljenika vraćenog zemljištu.
Svi procesi fotosinteze, u kojima se voda i ugljendioksid kombinuju u ugljovodonične
molekule u biljkama, mogu biti uopšteno prikazani kao:

nCO2 + mH 2 O ® C n ( H 2 O) m + nO2 . (7.1)

Prvi korak ovog procesa je fotosintetički, gde Sunčevo zračenje obezbeđuje

energiju potrebnu sa pokretanje procesa, koji se završava proizvodnjom ugljenih hidrata,
kao što su šećer, skrob i celuloza. Sledeći koraci troše deo ove energije, skladišteći
ostatak u hemijskom obliku. Proces konverzije solarne energije u biomasu se naziva
primarna proizvodnja. Svi živi sistemi, da bi se održali u životu, zavise neizostavno od
ovog procesa.
Biljna proizvodnja snabdeva ljude hranom i materijalima (drvna građa, papir,
tekstil, …), kao i energijom. Na osnovu energetske vrednosti njihova cena na tržištu,
prevazilazi cene fosilnih goriva, često u značajnim iznosima. Da bi se ekonomski
takmičili sa proizvodnjom tradicionalnih poljoprivrednih proizvoda, sa ograničenim
proizvodnim resursima, proizvođači energije iz biomase moraju koristiti, inače
potcenjene nusprodukte i organski otpad ili efikasna, jeftina postrojenja, koja konvertuju
primarnu biomasu u goriva viših toplotnih moći.
Glavni procesi, koji koriste energetski sadržaj biomase su:

- Sagorevanje
- Gasifikacija

135
 - Piroliza
- Fermentacija
- Anaerobna digestija

Drvenaste biljke i trave mogu biti sagorevane direktno u ložištima, pećima ili
kotlovima, za obezbeđenje kuvanja, grejanja prostora ili procesne toplote i električne
energije. Alternativno, biomasa može biti konvertovana u gasovito gorivo, sastavljeno od
H2 i CO u termičkom procesu, koji zadržava veći deo od njene toplotne moći, za potrebe
sagorevanja u pećima i kotlovima. Piroliza predstavlja termičko razlaganje biomase, pri
čemu se dobija kombinacija čvrstih, tečnih i gasovitih produkata, koji su sagorljivi.
Fermentacija i destilacija ugljenih hidrata proizvodi etanol (C2H5OH), vredno gorivo,
koje se uobičajeno meša sa benzinom za korišćenje u motornim vozilima. Anaerobna
digestija proizvodi gasnu mešavinu CO2 i CH4. Gasovita goriva mogu biti poboljšana do
željenih vrednosti, mada uz određeni gubitak energije.
Prerada biomase do oblika, koji se lako koristi kao zamena za fosilna goriva,
neminovno dovodi do gubitka dela njene toplotne moći i podrazumeva određene
proizvodne troškove ove konverzije. Ekonomsko takmičenje sa fosilnim gorivima, koja
imaju male troškove procesiranja, podrazumeva da goriva iz biomase moraju iskoristiti
niske cene raznih oblika primarne biomase.
Osim drveta, koje se može eksploatisati tokom cele godine, biomasa u vidu hrane,
mora biti skladištena posle berbe, da bi se obezbedilo stabilno snabdevanje hranom
tokom cele godine. Ekonomski trošak skladištenja i godišnjeg održavanja uvećava razliku
u cenama između biomase i fosilnih goriva, koja imaju mnogo manje troškove
skladištenja.
Tokom 70-ih prošlog veka, kada je naglo skočila cena nafte, mnogi sistemi
proizvodnje tečnog goriva iz biomase su bili istraživani. Od posebnog značaja je bio
faktor energetskog dobitka, odnos toplotne moći proizvedenog goriva (najčešće etanola)
sa energijom potrošenom u proizvodnji, žetvi i procesiranju biomase. Ovaj odnos mora
preći jedinicu, ne samo da bi neto rezultat bila energija iz biomase, već i da pokrije
svojom prodajom i druge, neenergetske troškove, nastale u procesu proizvodnje. Ovakvi
zahtevi su mogli biti dostignuti, samo korišćenjem visoko energetske biljne mase, poput
šećerne trske i obezbeđenja stalnog snabdevanja ostacima biomase, procesu proizvodnje
goriva. Trenutno, ova energetska i ekonomska ograničenja, čine gorivo dobijeno iz
biomase, koja se koristi za hranu, poput žitarica i šećerne trske, nekonkurentnim fosilnom
gorivu, po trenutnim cenama na svetskom tržištu (2001.).
Na primer, u SAD, kukuruz se trenutno koristi kao sirovina za proizvodnju
etanola, koji se meša sa fosilnim gorivom za motorna vozila (benzinski motori). U
procesu fermentacije i destilacije, koji pretvara kukuruzni skrob u etanol, samo 65%
toplotne moći zrna je sačuvano u dobijenom etanolu. Pored toga, fosilno gorivo se troši u
procesu proizvodnje, ubiranja i prerade kukuruza u etanol. Kao posledica, korišćenje
etanola, kao goriva za motorna vozila, smanjuje upotrebu energije iz fosilnih goriva za
samo 50-60% i redukuje za 35-46% emisiju gasova staklene bašte, u poređenju sa
korišćenjem klasičnog motornog goriva. Dakle, faktor energetskog dobitka za kukuruz je
2-2,5.
Korišćenje drvnih ostataka za proizvodnju toplote i električne energije za mlinove
papira, eliminišući potrošnju fosilnih goriva je danas uobičajeno u industriji papira.

136
Ostaci se prikupljaju oko odlagališta za drvo, koje se koristi u procesu dobijanja celuloze
i papira. Dok ostaci pokrivaju deo ili celokupne zahteve za energijom u procesu
mlevenja, generalno ne postoji značajan višak materijala, koji bi se koristio za
proizvodnju električne energije za druge namene (isto važi i za drvne ostatke u
strugarama). Nasuprot ovom korišćenju, inače bezvrednog nusprodukta, sagrađene su
termoelektrane, čije je jedino gorivo drvni otpad. Troškovi prikupljanja i transportovanja
drvnog goriva za termoelektrane, dodato na cenu glavnih proizvoda od drveta, celuloze i
građe, generiše skupo gorivo i čini ove termoelektrane neekonomičnim u poređenju sa
onim na fosilna goriva.
Na slici 7.3 je prikazano postrojenje za gasifikaciju, koje konvertuje drvni otpad u
gasovito gorivo, za korišćenje u termoelektrani. Sa prelaskom sa čvrste na gasovitu
formu, gorivo može biti korišćeno u kombinovanom ciklusu termoelektrane,
udvostručavajući termičku efikasnost od oko 20%, koja se postiže u klasičnim
termoelektranama na drvo.

Slika 7.3 Postrojenje za gasifikaciju drvnog otpada u Burlington-u, Vermont, koje

prerađuje 200 tona drvnog otpada, obezbeđujući rad termoelektrane snage 8 MW.

7.3.1 Uticaj na životnu sredinu

Korišćenje biljne mase i otpadaka za gorivo, umesto fosilnog, proizvodi efekte na

okolinu, slične onim vezanim za poljoprivredu i šumarstvo: proizvodnja i potrošnja
đubriva, upotreba pesticida i herbicida, erozija zemljišta, potrošnja vode za

137
navodnjavanje i štetan uticaj na prirodne ekosisteme. Emisije gasova sagorevanjem
goriva iz biomase nisu uvek manje od onih iz fosilnih goriva, koje zamenjuju.

7.4 GEOTERMALNA ENERGIJA

Naslage fosilnih goriva, koja čine najveći deo trenutne svetske potrošnje energije,
su ostaci biomase, formirane milionima godina unazad, u kojima je solarna energija
uskladištena za vreme života biljaka. Zahvaljujući dostupnim industrijskim
tehnologijama, fosilna goriva su najlakša i najjeftinija forma energije. Međutim, energija
skladištena u vreloj unutrašnjosti Zemlje je u daleko većoj količini i potencijalno korisna
ali je gotovo uvek, nedostupna. Ova energija predstavlja preostale posledice
gravitacionog kolapsa međuplanetarnom materijala, od koga je Zemlja sačinjena.
Zemljina unutrašnjost je sastavljena od jezgra od istopljenog materijala (metala),
na temperaturi od oko 4000oC, koje prevazilazi neznatno polovinu Zemljinog
poluprečnika, okruženog omotačem od deformisanog materijala. Spoljašnji sloj ovog
omotača je pokriven korom od čvrstog materijala, debljine od 5 do 35 km. Kroz Zemljinu
koru postoji protok toplote iz unutrašnjosti približno 50 mW/m2, koji odgovara
temperaturnom gradijentu od 30 K/km. Nema mogućnosti praktičnog korišćenja ovog
protoka toplote, osim ukoliko on ne može biti značajno pojačan. Bušenjem bunara do
dubine od 5-10 km i ispumpavanjem vode ili pare zagrejane na 200-300oC, može se
obezbediti generisanje stotina megavata električne energije u pojedinačnoj geotermalnoj
elektrani.
Najekonomičnije lokacije, za eksploataciju geotermalne energije su one, gde je
temperatura ispod površine najveća i gde su rezerve vrele vode i pare najbliže površini.
Takva mesta se uglavnom nalaze na granicama kontakta tektonskih ploča, blizu aktivnih
ili skoro ugašenih vulkana, vrelih izvora i gejzira. Najpogodnije lokacije ovakvog tipa,
čine samo mali deo Zemljinog kopna.
Glavne zemlje, koje imaju instalirane sisteme za proizvodnju električne energije
iz geotermalnih izvora su navedene u tabeli 7.4, zajedno sa instalisanim kapacitetima. Od
ukupne svetske geotermalne električne energije od 6000 MW, SAD učestvuju sa 44%, sa
postrojenjima uglavnom lociranim u severnom delu Kalifornije. Godine 1997. srednji
faktor kapaciteta, proizvodnje geotermalne električne energije u SAD je bio 15,6%.
Geotermalna toplota se koristi na mnogim lokacijama, gde je visina temperature
zagrejane vode/pare nedovoljna za korišćenje u proizvodnji struje ali gde je ta nisko-
temperaturna energija pogodna za grejanje prostora ili procesnu toplotu. Razmenjivački
kapaciteti ovog tipa nisko-temperaturne geotermalne energije su navedeni u zadnjoj
koloni u tabeli 7.4. Usvajajući prosečnu termičku efikasnost od 20% u geotermalnim
elektranama, podaci iz tabele 7.4 ukazuju da se tri četvrtine svetske geotermalne energije
koristi za proizvodnju struje.
Tipična geotermalna elektrana je prikazana šematski na slici 7.4. Proizvodnja
komprimovane vrele vode, mešavine vode i pare ili samo pare zavisi od temperature i
pritiska u podzemnom rezervoaru. Ovaj fluid napaja separator, koji razdvaja paru od
tečnosti. Tečna voda se pod pritiskom ubrizgava nazad u podzemni rezervoar, dok para
pokreće nisko-pritisnu turbinu koja proizvodi električnu energiju u generatoru. Izrađena
para iz turbine se kondenzuje u kondenzatoru, gde voda iz rashladne kule oduzima

138
toplotu pari. Kondenzovana para se ponovno ubrizgava u podzemni rezervoar. Ovakav
sistem se tipično snabdeva parom na temperaturi od 160-180oC i pritisku od 6-9 bar,
imajući termičku efikasnost od 20-25%. Konstruišu se i napredniji sistemi od onog
prikazanog na slici 7.4, koji treba da daju višu efikasnost, iako podrazumevaju više
investicione troškove.

Tabela 7.4 Instalisani svetski geotermalni kapaciteti (1993.)

Slika 7.4 Šematski prikaz geotermalne elektrane

139
 Geotermalno postrojenje transportuje toplotu iz podzemnog rezervoara do
Zemljine površine, gde se ona ekonomski koristi za proizvodnju električne energije ili
korisne toplote. Ako ovaj sistem predstavlja izvor obnovljive energije, onda toplota ne
sme biti korišćena brže, od njene regeneracije iz dubljih slojeva Zemlje. U regionima gde
su geotermalni izvori razvijeni, njihov toplotni fluks je reda 0,3 W/m2 (=3e5 W/km2).
Geotermalna elektrana od 100 MW bi zahtevala geotermalno polje od 1700 km2, da bi
osigurala stabilno snabdevanje radnim fluidom. Najveći broj postojećih geotermalnih
elektrana koristi toplotu u deset puta većem iznosu fluksa, kako bi smanjile troškove
prikupljanja i vraćanja radnog fluida. Posledica toga je lagano hlađenje podzemnih
rezervoara, koje koristi ove elektrane, međutim ovom hlađenje nije značajno, upoređujući
sa ekonomskim vekom postrojenja.
Problem razvoja ekonomski isplativih geotermalnih izvora je sličan onom za
razvoje naftnih i gasnih izvora. Rezervoar podzemne vode, zadovoljavajući visoke
temperature, mora biti lociran na dubini, koja je dostupna tehnologiji za bušenje. On
mora biti dovoljnog kapaciteta da snabdeva toplotom postrojenje za narednih 40 godina
ili više. Otpor transportu podzemne vode iz zemlje i u zemlju mora biti dovoljno nizak da
obezbedi dovoljan protok radnog fluida, uz prihvatljive troškove pumpanja. Iz ovih
razloga nikada nije sigurno, da li obećavajući izvor može dati tražene parametre pre
sprovedenog bušenja i ispitivanja, što podiže troškove geotermalnih elektrana.
Alternativni geotermalni sistem, poznat kao vrela suva stena, bi koristio formacije
vodo nepropusnih stena, uz odsustvo podzemne vode, što je češći geološko stanje i
mogao bi značajno povećati raspoloživost geotermalne energije, obližnjim, potencijalnim
korisnicima. Plan je probiti formaciju stena za proizvodne i povratne bunare,
hidrauličkim bušenjem ili eksplozivom. Ovo bi obezbedilo dovoljnu propustljivost
između bunara i omogućilo upumpavanje vode u prostore, gde bi se ona zagrevala na
vrelim stenama. Do sada, istraživački pokušaji da se razviju ovakvi sistemi, nisu uspeli iz
različitih razloga povezanih sa uspostavljanjem zadovoljavajućih proizvodnih kapaciteta.
Izgleda da je cena stvaranja poroznih, vodom ispunjenih podzemnih izvora, u poređenju
sa onim prirodnim, koji se već eksploatišu ili mogu biti eksploatisani, značajno veća,
koristeći postojeće tehnologije i geološku razvojnu praksu. Ekonomičnost ovih sistema je
trenutno nepovoljna da bi oni bili razvijani.
Jedno od novijih istraživanja, koje koristi toplotne kapacitete sadržane u
podzemnoj vodi je geotermalna toplotna pumpa. U ovom sistemu voda iz proizvodnih
bunara snabdeva toplotom isparivač toplotne pumpe, koja oslobađa znatne količine
toplote za grejanje zgrada, tokom zimskog perioda. Zato što je bunarska voda toplija od
spoljašnjeg zimskog vazduha, ovakva toplotna pumpa ima znatno veći faktor grejanja i
manju potrošnju električne energije po jedinici toplote, od onih klasičnih, koje kao
toplotni izvor koriste spoljašnji vazduh. U klimatskim područjima gde je potrebno
hlađenje vazduha u letnjem periodu, isti sistem može raditi rashladni, jednostavnom
zamenom funkcija razmenjivača toplote, isparivač-kondenzator i pri tom postizati veći
faktor hlađenja od uobičajenog sistema, koji koristi spoljašnji vazduh, kao toplotni ponor
(leto) i izvor (zima). Ovaj sistem je praktičan sa centralnu klimatizaciju vazduha
toplotnom pumpom i tada podrazumeva dodatne troškove bušenja bunara. Zavisno od
cene električne energije, uštede mogu otplatiti dodatne investicije.

140
7.4.1 Uticaj na životnu sredinu

Geotermalni fluid sadrži rastvorene mineralne materije i gasove, na koje treba

obratiti posebnu pažnju. Rastvoreni minerali se vraćaju u podzemni rezervoar,
ubrizgavanjem kondenzovanog fluida (bez ponovnog ubrizgavanja i ispuštanja
geotermalne u površinske vode, može doći do narušavanja kvaliteta vode i mogućeg
sleganja geotermalnog polja). Neki od rastvorenih gasova moraju biti uklonjeni iz
kondenzatora pomoću ejektora pare (dodatni energetski gubitak). To su na primer,
vodonik sulfid, sumpor dioksid i radon, svi toksični za čoveka, pa moraju biti pažljivo
ispuštani.

7.5 SOLARNA ENERGIJA

Ogromni izvor energije zračenja, Sunce emituje elektromagnetne talase, čiji se

energetski fluks po jedinici površine naziva solarni fluks i koji opada sa kvadratom
rastojanja od izvora zračenja, Sunca. Za srednju udaljenost Zemlje od Sunca od 1,495e8
km, solarni fluks na vrhu Zemljine atmosfere, jednak solarnoj konstanti, iznosi 1367
W/m2. Sunčevi zraci su približno ali ne potpuno paralelni. Sunčev disk, viđen iz Zemljine
srednje orbite ograničava ravanski ugao od 9,3e-3 radijana (=31,0 minut) i prostorni ugao
od 5,4e-6 steradijana. Ovaj energetski mlaz sa Sunca održava Zemlju na temperaturi
pogodnoj za život, daleko iznad temperature Kosmosa od 2,7 K.
Jedan deo solarnog zračenja upućenog Zemlji, ne dolazi do njene površine. Jedan
deo reflektuju atmosferski gasovi i oblaci, jedan deo apsorbuju gasovi, kao što su
kiseonik, ugljendioksid, vodena para i ozon, zatim oblaci i atmosferska prašina, jedan deo
se rasipa pod uticajem molekula vazduha i prašine. Kao posledica toga, samo deo
zračenja koje dolazi u kontakt sa gornjim slojem atmosfere (ekstraterestrijalno zračenje),
dolazi do Zemljine površine (terestrijalno zračenje). Jedan deo terestrijalnog zračenja
zadržava prvobitni pravac i ono se naziva direktno zračenje, dok se ostatak naziva
difuzno zračenje i ono biva rasuto pri velikim uglovima, prilazeći Zemljinoj površini iz
pravaca značajno izmenjenim od upadnog. Sunčevo zračenje koje stiže na Zemlju biva
delom apsorbovano, a delom reflektovano nazad, uz ponovno rasipanje i apsorbovanje u
atmosferi, na svom putu ka Vasioni.
Elektromagnetno zračenje koje dolazi sa Sunca sadrži širok spektar talasnih
dužina, međutim 94% ukupne energije zračenja nose zraci talasnih dužina između 0,3 i 2
μm. Raspodela energije Sunčevog ekstraterestrijalnog i terestrijalnog zračenja po
talasnim dužinama, prikazana je na slici 7.5 (isprekidana linija). Osnovne komponente
Sunčevog spektra su ultravioletno (<0,38 μm), vidljivo (0,38-0,78 μm) i infracrveno
zračenje (>0,78 μm). Iznosi energija, koje nose ova zračenja su 6%, 48% i 46%,
respektivno. Energija jednog fotona, kvant elektromagnetnog zračenja je proporcionalan
njegovoj frekvenciji, a obrnuto proporcionalan njegovoj talasnoj dužini. Fotoni
ultravioletnog zračenja imaju kraće talasne dužine i veće individualne energije, nego
fotoni vidljivog ili infracrvenog zračenja i potencijalno su štetni za žive organizme na
zemlji, iako je njihov udeo u ukupnoj energije zračenja sa Sunca značajno manji.
Deo dolazećeg direktnog zračenja, koje se apsorbuje ili rasipa u atmosferi, zavisi
od njegove talasne dužine. Rasipanje je karakteristično i dominantno za kraće talasne

141
dužine (plava boja), a molekularna apsorpcija za duže talasne dužine (crvena boja).
Direktno terestrijalno Sunčevo zračenje (direktno zračenje na Zemljinoj površini), ono
koje preostane posle atmosferske apsorpcije i rasipanja, prikazano je punom linijom na
slici 7.5. Oštri padovi u spektralnom zračenju ("škrbavost" spektra), su uzrokovani
molekularnom apsorpcijom u ugljendioksidu, vodenoj pari i ozonu (gasovi staklene
bašte), dok ultravioletna apsorpcija spektra je izazvana kiseonikom (dvoatomskim) i
ozonom (O3). Pod najboljim uslovima, čistog neba i središnjeg položaja Sunca (podne),
oko 80% ekstraterestrijalnog zračenja dospe do Zemljine površine.

Slika 7.5 Sunčev spektar ekstraterestrijalnog i direktnog terestrijalnog zračenja

Razlikovanje direktnog i difuznog zračenja je značajno za konstruisanje i rad

sistema solarnih prijemnika. Ako je prijemnik ravne površine, usmeren prema nebu, on
će prikupljati i direktno i difuzno zračenje. Međutim, kod koncentrišućeg (fokusirajućeg)
solarnog prijemnika, kojim se uvećava solarni fluks (gustina zračenja), samo će direktno
zračenje biti prikupljeno, što je manje od totalnog iznosa direktnog i difuznog zračenja.
Odnos direktnog i difuznog zračenja zavisi od oblačnosti, tako da vedro nebo daje
uglavnom direktno zračenje, dok nebo, potpuno prekriveno debelim oblacima, daje samo
difuzno zračenje. Sumiran tokom perioda obdanice, ovaj odnos je prikazan na slici 7.6.
Na apcisi je dat odnos ukupnog dnevnog zračenja na horizontalnu ravnu površinu
i odgovarajućeg ekstraterestrijalnog zračenja, nazvan indeks čistoće neba, dok je na
ordinati dat odnos ukupnog dnevnog difuznog zračenja i ukupnog dnevnog zračenja
(direktno+difuzno). Kada nebo postaje manje čisto, sa slike 7.6 se vidi da se smanjuje i
direktno i ukupno zračenje, s tim što se direktno smanjuje brže. Koncentrišući sistemi
prikupljaju veoma malo energije tokom oblačnih dana.
Količina solarne energije koja pada na solarni prijemnik zavisi od njegove
orijentacije u odnosu na pravac Sunca, gledano sa Zemljine površine. Pravac Sunca se
menja tokom dana i tokom godine. Fiksni prijemnik zadržava isti položaj tokom cele
godine. Uobičajene vrste fiksnih solarnih prijemnika su horizontalni (solarni bazeni),
nagnuti pod određenim uglom u odnosu na horizontalu ili vertikalni. Sa druge strane,
koncentrišući solarni prijemnici se moraju pomerati po vertikalnom i pravcu azimuta,

142
kako bi površina otvora prijemnika bila normalna na Sunčeve zrake. Svaki od tipova
solarnih prijemnika, prima različite iznose solarne energije.

Slika 7.6 Odnos dnevnog difuznog i ukupnog dnevnog zračenja u funkciji odnosa
ukupnog dnevnog i ekstraterestrijalnog zračenja

Tabela 7.5 Sunčevo zračenje za 40o-ti stepen severne geografske širine

U tabeli 7.5 je prikazano ukupno Sunčevo dnevno zračenje, pri vedrom nebu, za
o
40 -ti stepen severne geografske širine, za četiri položaja (i vrste) solarnog prijemnika:
horizontalan (prva kolona), okrenut jugu, pod uglom od 40o u odnosu na horizontalu
(druga kolona), vertikalan, okrenut jugu (treća kolona) i koncentrišući prijemnik sa
dvoosnim praćenjem Sunčevog kretanja (idealan položaj prijemnika u odnosu na
zračenje) (četvrta kolona). Ukupno dnevno zračenje zavisno od položaja kolektora je dato
u gornjem delu tabele 7.5, za četiri dana tokom godine: prolećne i jesenje ravnodnevnice

143
(21 mart i 21 septembar) i letnjeg i zimskog solsticija (21 jun i 21 decembar). Za dane
dve ravnodnevnice, Sunce ima identičan položaj na nebu, dok se za dane letnjeg i
zimskog solsticija, beleže maksimum i minimum zračenja (respektivno). Donji deo tabele
7.5 daje časovni maksimum zračenja (podne), za iste dane i odabrane položaje
prijemnika. Srednje godišnje i srednje maksimalno časovno zračenje je dato na dnu
tabele.
Nekoliko važnih zaključaka se može izvući iz podataka za solarno zračenje iz
vedrog neba, datih u tabeli 7.5. Za horizontalni prijemnik ukupno letnje dnevno zračenje
je tri puta veće od vrednosti za zimu. Sa naginjanjem kolektora za 40o, razlika između
letnjeg i zimskog dnevnog zračenja se smanjuje na odnos 1,5:1, tako da je dnevno
zračenje ujednačenije tokom godine. Za vertikalni prijemnik, kakav je prozor, ukupno
zimski zračenje je značajno veće od onog letnjeg, čineći prozor okrenut jugu, pogodnim
izvorom toplote u zimskom periodu i malim prijemnikom toplote u letnjem periodu, koja
predstavlja opterećenje za sistem klimatizacije. Dnevno zračenje koncentrišućeg
kolektora je oko 30% veće nego onog nagnutog ravnog, što je nedovoljno da opravda
ugradnju sistema za praćenje kretanja Sunca i u ovaj prijemnik. Na godišnjem nivou,
maksimalni faktor razlike je 2, u odnosu na najveći i najmanji iznos zračenja (prateći i
vertikalni prijemnik). Slične razlike se uočavaju i za maksimalna časovna zračenja,
vezana za period podneva, kada Sunce zauzima najviši položaj na nebu, data u donjem
delu tabele 7.5. U najvećem broju okolnosti, ove vrednosti leže u rangu od 800 do 1000
W/m2, što predstavlja 60-75% od ekstraterestrijalnog zračenja, odnosno solarne konstante
(1367 W/m2).
Vrednosti date u tabeli 7.5 podrazumevaju zračenje vedrog neba. Efekat oblaka i
atmosferske prašine smanjuje prikazane vrednosti na manje iznose. Slika 7.6 prikazuje
kako oblačnost, redukujući zračenje na horizontalnu površinu, ima veći efekat na
direktno zračenje, nego difuzno ili rasuto. Srednja vrednost indeksa čistoće neba, koja
predstavlja odnos ukupnog dnevnog zračenja i dnevnog ekstraterestrijalnog, varira sa
geografskim položajem i godišnjim dobom. Kao posledica toga, sezonsko ili godišnje
srednje zračenje može biti niže i za polovinu vrednosti, prikazane u tabeli 7.5.
Kako će to biti prikazano dole, samo deo od upadnog solarnog fluksa može biti
prikupljen, u dobro konstruisanom solarnom prijemniku (izraz prijemnik se odnosi na
bilo koji uređaj koji apsorbuje solarno zračenje, a kolektor na onaj koji to zračenje
pretvara u toplotu). Iako solarni kolektor može apsorbovati visok udeo upadnog zračenja,
on takođe gubi deo te toplote u atmosferu, sve više, što pokušava da skladišti energiju na
sve višem temperaturnom nivou, u odnosu na okolinu. Klasični solarni kolektori mogu da
daju između 5 i 10 MJ/m2 toplotne energije po danu, na tipičnim lokacijama u SAD ili 2
do 4 GJ/m2 godišnje. Ako se ova dobijena energija izrazi novčano, preko cene toplotne
moći fosilnog goriva od 3-5 $/GJ, dobija se iznos prikupljene energije od 6-20$/m2
godišnje. Sa druge strane, ako se ovaj iznos uporedi sa maloprodajnom cenom električne
energije od 30$/GJ, tada je godišnja cena prikupljene energije u solarnom kolektoru
između 60 i 120 $/m2 godišnje. Ovo je razlog zašto su solarni kolektori isplativiji ukoliko
zamenjuju sistem, koji troši struju za zagrevanje sanitarne vode.

144
7.5.1 Ravan solarni kolektor

Najpoznatija i najekonomičnija forma solarnog kolektora je ravan solarni

kolektor, prikazan na slici 7.7. On se sastoji od apsorbera (metalne visoko apsorpcione
ploče), koji je, na ovaj ili onaj način, spojen sa cevima kroz koje struji radni fluid, koji
toplotu apsorbera prenosi do skladišnog rezervoara (solarnog bojlera). Ploča apsorbera sa
strane koja je izložena Suncu je tretirana tako, da apsorbuje što veću količinu dolaznog
zračenja. Providni pokrivač kolektora (najčešće staklo), je smešten paralelno iznad
apsorbera, formirajući zatvoren prostor, koji redukuje toplotne gubitke (efekat staklene
bašte) u okolnu atmosferu, čija je temperatura Ta, dok je temperatura apsorbera Tc.
Pokrivna ploča i apsorber su povezani kutijom kolektora (koja nije prikazana na slici
7.7), u kojoj je smešten sloj izolacije ispod apsorbera.

Slika 7.7 Šematski prikaz ravnog solarnog kolektora

Dolazeće solarno zračenje (I), koje pada na pokrivnu ploču kolektora, se delom
reflektuje sa nje (i apsorbera), delom apsorbuje, a ostatak prolazi kroz kroz nju i
apsorbuje se na apsorberu. Udeo solarnog zračenja, koje se apsorbuje na apsorberu je β
(optička efikasnost solarnog kolektora), a njegov iznos je βI (W/m2). Topla ploča
apsorbera gubi toplotu prema atmosferi, kondukcijom, konvekcijom i zračenjem, a taj
iznos je proporcionalan razlici temperatura T c-Ta, između apsorbera i okolnog vazduha.
Konstanta proporcionalnosti U, predstavlja ukupni koeficijent prolaza toplote, koji zavisi
od karakteristika prelaza toplote konvekcijom i zračenjem, kao i kondukcijom kroz kutiju
kolektora. Kao posledica ovih toplotnih gubitaka, neto toplotni fluks, koji se predaje
radnom fluidu (q), predstavlja razliku između apsorbovanog zračenja i gubitaka kolektora
u okolinu:

q = b I - U (Tc - Ta ) . (7.2)

Treba primetiti, da što je viša temperatura apsorbera, manji deo toplote će biti
iskorišćen (rastu gubici), pa dakle, postoji neka maksimalna temperatura (Tc)max, pri kojoj
je korisna toplota jednaka nuli:

145
 bI
(Tc ) max = Ta + . (7.3)
U

Odnos korisne toplote (predate radnom fluidu) q i solarnog zračenja I, se naziva

efikasnost solarnog kolektora:

q U (Tc - Ta )
h= =b- . (7.4)
I I

Efikasnost solarnog kolektora η je linearno opadajuća funkcija od izraza U(Tc-

Ta)/I, dok korisna toplota q opada sa porastom temperature apsorbera. Maksimalna
efikasnost kolektora je jednaka optičkoj efikasnosti β, kada se toplota prikuplja na
temperaturi okoline. Efikasnost kolektora je jednaka nuli, kada temperatura apsorbera
dostiže vrednost (Tc)max. Oba ova limita nisu praktične vrednosti efikasnosti, zato što
definišu potpuno neisplative režime funkcionisanja solarnog kolektora. Realni solarni
sistem će raditi pri efikasnosti između ove dve vrednosti (η< β i Tc<(Tc)max).
Ravni solarni kolektori funkcionišu pri nižoj efikasnosti zimi nego leti. Kada se
zamene tipične vrednosti za ravne kolektore, β=0,8 i U=5 W/m2 K, vrednosti za zimsko i
letnje podnevno zračenje, I=870 W/m2, Ta=0oC, I=910 W/m2, Ta=21oC i vrednost za
temperaturu apsorbera Tc=60oC, što je uobičajena temperatura sanitarne vode,
odgovarajuće efikasnosti za zimski i letnji period će biti, η=45,5% i 58,6%, respektivno.
U satima pre i posle podneva, kada je solarno zračenje manje od maksimalnih dnevnih
vrednosti i efikasnosti solarnog kolektora će biti manje. Ovo će takođe biti slučaj, kada se
radi o oblačnim danima. Prosečne godišnje vrednosti efikasnosti klasičnog solarnog
kolektora će se kretati u opsegu 30-50%.

Slika 7.8 a) Godišnja akumulirana toplota b) i investicioni troškovi solarnog sistema u

zavisnosti od površine kolektora

Zbog nepredvidivosti solarnog zračenja, iz dana u dan, solarni kolektor, bez

obzira koliko velika njegova površina, nikada ne može u potpunosti da zadovolji
potražnju za toplom sanitarnom vodom i grejanjem prostora, tako da rezervna rezervni
sistem za zagrevanje, mora biti na raspolaganju. Veza između godišnje akumulirane
toplote i površine kolektora je prikazana na slici 7.8a. Veoma mali kolektor akumulira
samo malu količinu toplote, dok veliki kolektor zadovoljava dnevne zahteve za

146
toplotnom energijom ali za nekoliko veoma hladnih dana, oblačnih dana, uređaj za
dodatno zagrevanje mora biti angažovan. Investicioni troškovi kolektorskog sistema su
prikazani na slici 7.8b. Vidi se da ovi troškovi rastu sa povećanjem površine kolektora ali
su konačni za male površine kolektora, pošto neophodne, fiksne troškove solarnog
sistema čine solarni bojler, pumpa, cevni sistem, kao i sistem za kontrolu. Optimalna
konstrukcija solarnog kolektora bi minimizovala odnos troškova i dobijene toplote i
imala bi površinu između malih i velikih vrednosti, zato što male dobijene toplote i veliki
investicioni troškova, daju ovaj odnos veći od optimuma.

7.5.2 Koncentrišući solarni kolektori

Razlog za korišćenje sistema koncentrišućih solarnih kolektora je uvećanje

gustine (intenziteta) solarnog zračenja, koje pada na apsorber i samim tim stvaranje
uslova za prikupljanje solarne energije na višim temperaturama, pri manjim površinama
apsorbera, nego kod ravnih kolektora. Faktor uvećanja solarnog zračenja se naziva odnos
koncentracije, CR.
Princip koncentracije solarnog zračenja je prikazan na slici 7.9. Krivo parabolično
ogledalo, čija je osa parabole postavljena u pravcu Sunca, reflektuje i koncentriše
Sunčeve zrake u fokalnoj tački (formira sliku), na rastojanju F od ogledala, koje se naziva
žižina daljina. Dimenzija slike Di je jednaka proizvodu žižine daljine F i malog
ravanskog ugla α=9,3e-3 rad, koga Sunce zahvata, kada se posmatra sa Zemlje. Odnos
dimenzije ogledala Dm i dimenzije slike Di je određen kao:

Dm Dm D
= = 107,5 m . (7.5)
Di aF F

Slika 7.9 Princip koncentracije solarnog zračenja paraboličnim ogledalom

Za obično ogledalo sfernog oblika, koje formira sliku, kao što to čini kamera,
odnos koncentracije CR je jednak odnosu površine ogledala i formirane slike ili (D m/Di)2.
Za cilindrično ogledalo, koje fokusira zračenje samo po jednoj dimenziji (žiža predstavlja
liniju), odnos koncentracije je (Dm/Di). Prema tome:

Dm 2 D
CR = 1,156e 4 ( ) ( sfericno ); CR = 1,075e 2 ( m ) (cilindricno ) . (7.6)
F F

147
 Za sočivo kamere, odnos žižine daljine i prečnika sočiva se naziva f broj. Njegova
manja vrednost znači veću koncentraciju svetla ili veći odnos koncentracije,
dozvoljavajući izlaganje filma u uslovima slabe svetlosti. Za koncentrišuće solarne
kolektore, nije praktično izrađivati ogledala sa odnosom F/Dm manjim od 2.
Apsorberi za fokusirajuće sisteme, koji rade na visokim temperaturama su
drugačijeg dizajna od onih za ravne sisteme. Ipak, njihova efikasnost i maksimalna
temperatura se izražavaju istim jednačinama (7.4) i (7.3), uz uvećanje solarnog zračenja
za faktor CR:

q U (Tc - Ta )
h= =b- , (7.7)
I I (CR )

bI (CR )
(Tc ) max = Ta + . (7.8)
U

U ovim jednačinama vrednost za CR se uzima iz jednačine (7.6), a optička

efikasnost β i ukupni koeficijent prolaza toplote gubitaka U, su karakteristike
koncentrišućeg kolektora. Treba naglasiti da veličina I u jednačinama (7.7) i (7.8)
podrazumeva samo direktno solarno zračenje, pošto ovaj sistem ne može fokusirati
difuzno zračenje. Međutim, radeći pri velikim vrednostima CR koncentrišući sistemi
mogu ostvariti visoke efikasnosti, čak i pri veoma visokim temperaturama apsorbera.

Slika 7.10 Koncentrišući sferni solarni kolektor sa više pojedinačnih ogledala i Sterling-
ovom toplotnom mašinom

148
 Koncentrišući solarni kolektori na zadovoljavajuće visokim radnim
temperaturama mogu koristiti dobijenu toplotu u ciklusu toplotne mašine za efikasnu
proizvodnju električne energije. Slika 7.10 prikazuje sferni fokusirajući sistem solarnog
kolektora sastavljen od pojedinačnih ogledala, povezanih u pokretni ram, čija optička osa
prati prividno kretanje Sunca na nebu. Ogledala koncentrišu solarno zračenje na toplotnu
mašinu po Sterling-ovom ciklusu, koji generiše 25 kW električne snage, što iznosi 24%
direktnog solarnog zračenja, koje pada na ogledala.

Slika 7.11 Koncentrišući sistem sa centralnim prijemnikom, poljem heliostata i toplotnom

mašinom po Rankine-ovom ciklusu

Slika 7.12 Koncentrišući parabolični 2D solarni kolektor

149
 Alternativni sferični sistem je prikazan na slici 7.11, gde pojedinačna ogledala,
postavljena oko centralne fokusirajuće ose, svako posebno, prati Sunčevo kretanje na
nebu i šalje sliku (zračenje) u apsorber, smešten na vrhu centralne kule. U ovom sistemu
2 MW električne energije se generiše u Rankine-ovom ciklusu, koji dobija toplotu od
fluida, koji cirkuliše kroz apsorber na vrhu kule. Cilindrični koncentrišući sistem
solarnog kolektora je prikazan na slici 7.12, gde je apsorber specifična cev, kroz koju
cirkuliše radni fluid. Devet solarnih termoelektrana u Kaliforniji koristi parabolične 2D
koncentrišuće kolektore za proizvodnju, ukupno 354 MW električne energije.

7.5.3 Fotonaponske ćelije

Fotonaponske ćelije su jedinice od čvrstog materijala, koje generišu električnu

energiju, kada su osvetljene Sunčevom svetlošću (ili nekom drugom). One pružaju
alternativni metod za proizvodnju električne energije, u odnosu na solarne termičke
sisteme, koji proizvode električnu energiju u toplotnim mašinama, koje se toplotom
snabdevaju iz solarnih (koncentrišućih) kolektora. Poput termičkih solarnih sistema i u
fotonaponskim ćelijama, samo deo solarnog zračenja može biti pretvoren u električnu
energiju. Ipak, njihova mehanička i električna jednostavnost, zanemarljivi operativni
troškovi i sposobnost proizvodnje struje u bilo kom iznosu, čini korišćenje fotonaponskih
proizvodnih sistema, veoma atraktivnim. Glavna prepreka za njihovu širu primenu, je
trenutno njihova visoka cena po jedinici proizvedene snage.
Proces u kome se energetski fluks solarnog zračenja pretvara u električnu energiju
je, po prirodi, kvantno-mehanički. Energija Sunca je sadržana u paketu elektromagnetnog
zračenja, nazvanog foton, od kojih svaki poseduje energiju u iznosu hc/λ, gde su h
Planck-ova konstanta, c brzina svetlosti, a λ talasna dužina zraka. Sunčeva svetlost
praktično, sadrži fotone svih talasnih dužina i energija ali najveći deo solarne energije
leži u opsegu talasnih dužina od 0,3 do 2,5 μm (slika 7.5). Ako foton može isporučiti svu
svoju energiju elektronu u poluprovodniku, na primer, on može pomeriti elektron do
višeg energetskog nivoa, električnog potencijala veličine jednake hc/eλ, gde je e
naelektrisanje elektrona. Za solarne fotone, odgovarajući električni potencijal je ranga
0,5-2,5 V. Ako energetski elektron može da teče kroz električno kolo, pod dejstvom te
promene potencijala, on može da isporuči električnu energiju spoljašnjem opterećenju
(potrošaču).
Komponente fotonaponske ćelije su prikazane na slici 7.13. Ćelija se sastoji od
osnovnog sloja, p-tipa poluprovodnika (višak šupljina), debljine oko 250 μm, spojenog sa
veoma tankim emitujućim slojem, n-tipa poluprovodnika (višak elektrona), debljine oko
0,5 μm, koji se izlaže solarnom zračenju. Ova dva sloja su razdvojena neutralnim n-p
slojem poluprovodnika (izolator). Solarno zračenje se apsorbuje uglavnom u tankom
regionu blizu spoja dva materijala. Struja generisana u ćeliji se prikuplja pozitivnom i
negativnom elektrodom, spojenim sa spoljašnjim površinama p i n-tipa poluprovodnika,
respektivno. Spoljašnje kolo, koje prima električnu energiju, generisanu u ćeliji je
spojeno sa ovim elektrodama.

150
 Slika 7.13 Šema funkcionisanja fotonaponske ćelije

Poluprovodnički materijal n-tipa i p-tipa je sastavljen od čistog poluprovodnika,

kakav je silicijum, dopingovanog sa malom količinom drugog elementa. U sloju n-tipa,
silicijum se dopinguje sa fosforom (P) ili arsenom (As), elementima koji imaju elektron
više u spoljašnjoj elektronskoj ljusci, koji se prema tome, nazivaju donorima. U sloju p-
tipa, silicijum se dopinguje borom (B) ili galijumom (Ga), koji imaju jedan elektron
manje u spoljašnjoj elektronskoj ljusci, koji se nazivaju receptorima. Pokretni elektron u
sloju n-tipa i slobodna "šupljina" u sloju p-tipa obezbeđuju prenos naelektrisanja, koje
dozvoljava protok struje kroz ćeliju. Na spoju dva sloja, u kojima postoji razlika
električnog potencijala, zahteva se održavanje termodinamičke ravnoteže između nosioca
naelektrisanja u svakom sloju (n-p međusloj).
Kada sunčeva svetlost pada na ćeliju, pojedini fotoni prodiru u region blizu
kontakta, izbijaju elektron u n-tipu i formiraju par elektron-šupljina, koristeći svoju
energiju, koja je jednaka ili veća od energije prelaza Eg, potrebne da oslobodi elektron iz
atomske ljuske u električno kolo. Ovu energiju obezbeđuje foton koji ima talasnu dužinu
manju od izraza λ <hc/E g. Tada se elektron i šupljina pomeraju ka negativnoj i pozitivnoj
elektrodi, respektivno i ostvaruju protok električne struje kroz spoljašnje kolo, od
pozitivne ka negativnoj elektrodi, sa odgovarajućim padom potencijala, podržanim
dotokom fotona u ćeliju.
U ovom procesu, samo se deo solarnog energetskog fluksa koristi za proizvodnju
električne energije, koja se pojavljuje u spoljašnjem kolu. Fotoni velikih talasnih dužina,
λ >hc/Eg, imaju nedovoljnu energiju za formiranje para elektron-šupljina, tako da njihova
apsorpcija samo greje ćeliju. Fotoni malih talasnih dužina, λ <hc/Eg, imaju više energije
od potrebne za aktivaciju elektrona, tako da preostaje energija u iznosu hc/ λ-Eg, koja se
takođe pretvara u toplotu, ne u električnu energiju. Tipično, samo oko polovine solarnog
zračenja je raspoloživo za proizvodnju električne energije. Od tog iznosa, samo deo će

151
proizvesti električnu energiju u spoljašnjem kolu, zbog različitih dodatnih unutrašnjih
gubitaka u ćeliji.
Kada se izloži Sunčevom zračenju, fotonaponska ćelija generiše električnu struju i
razliku potencijala u ćeliji, zavisno od nivoa zračenja i električnih karakteristika
opterećenja u spoljašnjem kolu. U krajnjem slučaju, kada spoljašnje kolo nije zatvoreno,
nema protoka struje ali se formira napon otvorenog kola Voc, koji raste sa intenzitetom
solarnog zračenja i koji nije proporcionalan tom intenzitetu, kako je to prikazano na slici
7.14a. U suprotnom krajnjem slučaju, kada je spoljašnje kolo kratko spojeno (bez
opterećenja), napon ćelije je nula ali struja kratkog spoja (gustina struje jss A/m2) protiče
kroz ćeliju u iznosu proporcionalnom solarnom zračenju (slika 7.14a). U oba opisana
ekstremna slučaja, nema generisane električne snage, zato što su struja ili napon jednaki
nuli. Za sve slučajeve između ova dva, gde ćelija isporučuje električnu snagu potrošaču, i
napon ćelije i gustina struje, V i j su manji od graničnih, maksimalnih vrednosti (Voc, jss).
Za date vrednosti zračenja, veza između V i j, je data na slici 7.14, zavisno od električnih
karakteristika opterećenja. Izlazna (specifična) snaga predstavlja proizvod Vj, koji
dostiže maksimum (Vj)max u tački između uslova otvorenog i kratko spojenog kola.
Maksimalna snaga po jedinici površine, koju ćelija može isporučiti (Vj)max, je generalno
oko 60-80% od proizvoda Vocjss.

Slika 7.14 a) Napon otvorenog kola Voc i gustina struje kratkog spoja jss, fotonaponske
ćelije u funkciji solarnog zračenja b) Zavisnost napona od gustine struje fotonaponske
ćelije, pri konstantnom solarnom zračenju

Efikasnost η fotonaponske ćelije predstavlja odnost električne snage generisane

po jedinici površine (Vj) i solarnog zračenja (I), koje pada na površinu ćelije:

Vj
h= . (7.9)
I

Efikasnost raste sa porastom intenziteta zračenja i za bilo koji nivo zračenja je

maksimalna, za maksimalnu izlaznu snagu. Efikasnost fotonaponskih (fn) ćelija je

152
procenjena za zračenje od 1 kW/m2, pod uslovima maksimalne izlazne snage. Tipične
efikasnosti su u rangu od 15 do 25%, pri Voc~0,5 V i jss~300-400 A/m2.
Fotonaponska ćelija je samo jedna komponenta realnog sistema za konverziju
sunčevog zračenja u električnu energiju. Više pojedinačnih ćelija mora biti povezano
(redno i paralelno), da bi proizvodile željeni nivo napona i struje i položaj ćelija u
prostoru mora biti određen tako da omogućuje prijem, što više sunčevog zračenja tokom
dana (obično se za fn ćelije koriste dvoosni sistemi za praćenje prividnog Sunčevog
kretanja na nebu). Fotonaponska struja je jednosmerna (DC) i mora biti konvertovana u
naizmeničnu (AC) za većinu primena (korišćenjem invertera). Ovi neophodni delovi
realnog fn sistema uvećavaju investicione troškove, mada trenutno, trošak osnovne
fotonaponske ćelije je toliko visok, da čini najveći deo ukupnih investicionih troškova
sistema.

7.6 ENERGIJA VETRA

Korišćenje energije vetra da bi se obezbedila mehanička snaga za mlevenje

žitarica i pogon brodova, datira još iz antičkih vremena, tri, četiri hiljade godina unazad.
Suštinsko unapređenje tehnologije korišćenja vetra u poslednjih hiljadu godina, posebno
za prekookeanske brodove, omogućilo je migracije stanovništva prema zapadnim i
istočnim kontinentima, kao i započinjanje interkontinentalne trgovine. Tehnologija
brodova na jedra je dostigla visok nivo kasnog devetnaestog veka, kada je bila naglo
zamenjena čeličnim, fosilnim gorivom pogonjenim, parobrodima, koji su snažno uticali
na razvoj interkontinentalnih putovanja i razmene dobara.
Jedno vreme, vetrom pogonjeni mlinovi za mlevenje žitarica i pumpanje vode su
bili uobičajeni u zapadnoj Evropi i brojali su preko 10.000 jedinica u dvanaestom veku.
Po sadašnjim standardima, njihova konstrukcija je bila primitivna, a njihovo korišćenje,
kao i za brodove na jedra, bilo zamenjeno savremenijom industrijskom snagom u
devetnaestom veku. Moderne vetroturbine, koje koriste savremene tehnologije dizajna i
proizvodnje, su razvijene u prošlih nekoliko decenija. Trenutno, one se koriste isključivo
za proizvodnju električne energije. Vetroturbine (vetrogeneratori) su povezane sa
sistemom za prenos i distribuciju električne energije, pa mogu napajati energijom i
veoma udaljene potrošače. Uprkos mnogim realizovanim konstruktivnim oblicima
vetroturbina, dominantni tip vetrenjače, koji se danas koristi, je horizontalna aksijalna
mašina, postavljena na vertikalni nosač (kulu), koja može slobodno da se rotira, kako bi
uvek bila u osi pravca strujanja vetra. Rotor vetroturbine, koji je uvek sastavljen od tri
lopatice, nalik propeleru, pokreće električni generator, preko prenosnog sistema, koji
uvećava broj obrtaja vratila. Zato što vetroturbina mora biti u stanju da rotira u odnosu na
njen vertikalni nosač, električna energija se prenosi do prenosnog sistema, preko kliznih
prstenova. Kako je vetrenjača postavljena na vrh kule visoke 50 i više metara i kako se sa
njom rotira i kompletan agregat, prateći vetar, noseća konstrukcija mora biti pouzdana i
čvrsta, sposobna da izdrži i najjače moguće oluje.
Vetroturbina liči mnogo više na avionski propeler, nego što je to slučaj sa rotorom
parne ili gasne turbine. Lopatice vetroturbine su dugačke i vitke, gde se vrh lopatice kreće
brzinom, mnogo većom od brzine vetra. Avionski propeler je konstruisan da proizvodi
veliki potisak, dok vetroturbina mora proizvoditi mehaničku snagu, koja je proizvod

153
momenta, kojim vetar deluje na rotor turbine i broja obrtaja istog. Ipak, oblik lopatice
vetroturbine je veoma sličan lopatici avionskog propelera. Izvor energije vetra predstavlja
protok vazduha kroz vetroturbinu. Ako je w brzina vetra, svaka jedinična mase vazduha
poseduje kinetičku energiju, u iznosu od w2/2. Ako je A=πR2, kružna površina, koju
zahvataju lopatice turbine, dužine R, tada je maseni protok vazduha kroz površinu A,
neometanog toka vetra, jednak ρwA, gde je ρ gustina vazduha. Maksimalan iznos, snage,
koja može biti dopremana strujanjem vetra kroz lopatice turbine je proizvod masenog
protoka vazduha ρwA i kinetičke energije po jedinici mase w2/2 i iznosi ρw3A/2. U
praksi, snaga idealno aerodinamički konstruisane vetroturbine, je manja od ove vrednosti,
zato što samo kretanje turbine menja okolnu struju vetra, smanjujući maseni protok
vazduha ispod vrednosti od ρwA.

Slika 7.15 Strujanje vetra kroz vetroturbinu, poluprečnika R je usporeno na samom disku
i takođe, u regionu koji prati disk nizvodno od turbine

Za ilustraciju ovog efekta, na slici 7.15 je prikazana idealna struja vetra, koja
prolazi kroz trubinu. Zato što turbina koristi određeni iznos kinetičke energije vetra,
njegova brzina će biti redukovana u neposrednoj blizini turbine, na vrednost od wt i na
čak nižu vrednost od ww, nizvodno od turbine, u prostoru nazvanom region traga. Snaga
turbine P, pri masenom protoku vazduha kroz turbinu, ρwtA i redukciji kinetičke energije
vetra od (w2-ww2)/2 iznosi:

1
P= rwt ( w 2 - ww2 ) A . (7.10)
2

Kako vazduh usporava i uzvodno i nizvodno od vetroturbine, on prolazi kroz

porast pritiska, koji je veoma mali u poređenju sa atmosferskim. Ova pojava stvara pad
pritiska kroz vetroturbinu u iznosu od ρ(w2-ww2)/2 i odgovarajuću aksijalnu silu od ρ(w2-
ww2)A/2. Ova sila takođe mora biti jednaka redukciji momenta vetra od ρwtA(w-ww).
Odavde sledi da je brzina wt srednja vrednost brzina w i ww:

154
 1
wt = ( w + ww ) A . (7.11)
2

Snaga trubine sada može biti izražena preko brzine w i ww, kao:

1 é (1 + ww / w) 2 (1 - ww / w) ù
P= rw 3 Aê ú. (7.12)
2 ë 2 û

Faktor u zagradi ima maksimalnu vrednost od 16/27, kada je ww=w/3, i kada 8/9
kinetičke energije vetra se koristi u turbini. Kao posledica ovoga, snaga vetroturbine ne
može preći granicu od:

16 1
P£ ( rw 3 A) . (7.13)
27 2

Slika 7.16 Kretanje vetra u odnosu na lopaticu turbine sastavljeno od aksijalne brzine wt i
tangencijalne brzine 2πrf, koja generiše silu dizanja L i vučnu silu D

Izložena razmatranja ne otkrivaju detaljni mehanizam, kojim vetar proizvodi

moment na rotoru vetroturbine, u pravcu njenog okretanja i time generiše mehaničku
snagu. Slika 7.16 prikazuje količinu i smer protoka vetra u odnosu na zonu turbinskih
lopatica prečnika r, od ose turbine. U tangencijalnom pravcu, komponenta brzine iznosi
2πrf, gde je f broj obrtaja trubinskog vratila. U pravcu ose turbine, brzina vetra je wt.
Neto relativna brzina wrel je prema tome wt2 + (2p × rf ) 2 i ona ima pravac koji je pod
uglom od β=arctan(wt/2πrf) u odnosu na tangencijalni pravac, kao što j prikazano na slici
7.16. Aerodinamički oblikovan deo turbinske lopatice, koji nagnut pod malim uglom u
odnosu na pravac napada vetra, proizvodi silu dizanja L i vučnu silu D, koje su
respektivno, normalne i paralelne na pravac relativne brzine. Neto sila, koja se javlja na
lopatici u pravcu njenog kretanja iznosi Lsin β-Dcos β, pa je snaga, kojom ova sila (vetar)
vrši rad na vratilu turbine jednaka 2πrf(Lsin β-Dcos β).

155
 Postoje dva važna zaključka, koja treba izvući iz predstavljene analize. Prvi je da
aerodinamičko dizanje L, treba da bude značajno veće od vučne sile D, što može biti
ostvareno korišćenjem efikasnih aerodinamičkih profila, pri konstrukciji turbinskih
lopatica. Drugi zaključak je da je snaga turbine povećana tangencijalnim brzinama, koje
su veće od brzine vetra, tako da se na ovaj način prilazi blizu, koliko je to moguće,
graničnoj snazi, definisanoj jednačinom 7.13. Optimalni dizajn lopatice podrazumeva
odnos brzina (brzina vrha lopatice/brzina vetra) između 5 i 7.
Performanse vetroturbine mogu biti definisane izrazom za bezdimenzijski
koeficijent snage Cp, kao:

P
Cp = , (7.14)
1
rw 3 A
2

gde je A površina diska turbine. Koeficijent snage ne može preći idealnu vrednost od
16/27, a sa druge strane je funkcija odnosa brzina, što je prikazano na slici 7.17, dostižući
maksimalnu vrednost za dizajnirani odnos brzina. Pri nižim odnosima brzina,
aerodinamički upadni ugao je suviše veliki i vučna sila se uvećava značajno, redukujući
snagu turbine. Pri višim odnosima brzina, aerodinamički upadni ugao se smanjuje,
redukujući dizanje L i takođe snagu turbine.

Slika 7.17 Koeficijent snage vetroturbine u funkciji odnosa brzine vrha lopatice i brzine
vetra. Maksimalna vrednost koeficijenta je manja od teorijske od 16/27=0,593.

Ekonomična konstrukcija vetroturbine mora uzeti u obzir nekoliko faktora. Snaga

koju daje turbina i koju predaje električnom generatoru je proračunata za procenjenu
brzinu vetra wd. Kada je brzina vetra veća od wd, turbina može isporučiti više energije
(pošto se snaga P povećava približno sa w3) ali električni generator ne može prihvatiti tu
dodatnu snagu, bez opasnosti od pregrevanja i pregorevanja, pa je ugao nagiba rotora
prilagođen da isporuči, samo proračunsku snagu generatoru. Sa druge strane, kada je
brzina vetra manja od wd, značajno manja snaga može biti generisana, prema faktoru
približno (w/wd3), pa proizvedena električna snaga takođe, biva značajno manja od

156
proračunske. Ekonomski optimalan dizajn je onaj koji daje maksimalan odnos srednje
električne snage sa investicionim troškom izgradnje vetrogeneratora, a prema
raspoloživoj brzini vetra na datoj lokaciji. Za efikasne konstrukcije, na pogodnim
lokacijama, odnos srednje proizvedene i deklarisane snage, nazvan faktor kapaciteta,
iznosi oko 25-30%.
Pogodna lokacija za instalaciju vetrogeneratora je ona koja daje visoku srednju
brzinu vetra. Lokacije su uobičajeno rangirane prema srednjoj vrednosti energetskog
fluksa po jedinici površine, ρw3/2. Visoke vrednosti energetskog fluksa vetra zahtevaju
manje i jeftinije turbinske rotore, za istu definisanu električnu snagu. Slika 7.18 prikazuje
identifikovane regione u SAD, prema nivou energije vetra. Poželjne lokacije se nalaze
uglavnom na višim nadmorski visinama, u planinskim predelima, isto kao i u priobalnim
područjima.

Slika 7.18 Mapa SAD, prema srednjem godišnjem energetskom fluksu vetra (ρw3/2).
Tamnije površine obeležavaju teritorije sa većim brzinama vetra.

Na bilo kojoj lokaciji, brzina vetra je prilično promenljiva u iznosu i trajanju.

Dnevna brzine vetra su u proseku veće nego noćne, zato što danju solarno zračenje
zagreva zemljište i atmosferu. Srednje zimske brzine vetra nadmašuju odgovarajuće
letnje. Pored podatka za srednju godišnju brzinu vetra w, koja približno daje
raspoloživost energije vetra, potrebno je detaljno upoznavanje sa statistikom pojave i
brzine vetra, da bi se izvršila optimalna selekcija lokacije i izbor odgovarajuće
konstrukcije turbine. Najčešće korišćeni izraz za ocenu verovatnoće raspodele brzine
vetra je:

é p æ w ö2 ù
ê- ç ÷ ú
p w êë 4 è w ø úû
p( w) = e , (7.15)
2 w2

157
gde su p(w) verovatnoća brzine vetra w, po jediničnoj brzini vetra, na lokaciji, gde je w
srednja brzina vetra. Na slici 7.19 može se videti da veoma mala ili velika brzina vetra, u
poređenju sa srednjom, je veoma retka i da je najverovatnija brzina vetra oko 0,8 w .
Pored toga, srednja vrednost brzine vetra na treći stepen w3, prema kojoj je
proporcionalna srednja snaga vetra, može biti računata kao w3=(6/π) w 3=1,91 w 3. Ovim
je prosečna vrednost energetskog fluksa vetra ρw3/2, značajno veća od te vrednosti pri
srednjoj brzini vetra ρ w 3/2.

Slika 7.19 verovatnoća raspodele brzine vetra p(w), na posmatranoj lokaciji

Za bilo koju lokaciju, brzina vetra i energetski fluks postepeno rastu sa visinom z
od nivoa zemljišta. Iako je teoretski povoljnije postaviti vetroturbinu na što veću kulu, da
bi se iskoristio veći energetski fluks, veći investicioni trošak za višu kulu možda neće
nadoknaditi jeftinija turbina, manjih dimenzija. Generalno visina kule je proporcionalna
prečniku turbine, pa će osa turbine biti na visini od jednog do dva prečnika iznad zemlje.
Vetroturbine moraju da budu zaštićene od oštećenja izazvanih olujom ili
uraganskim vetrom, a u severnijim klimatskim zonama i od niskih temperatura i leda,
tokom zimskih meseci.
Vetroturbine su uobičajeno grupno postavljene na lokacijama, nazvanim
vetroelektrane, kao što je prikazano na slici 7.20. Trenutno, vetroturbine se proizvode u
opsegu snage od nekoliko stotina kilovata do nekoliko megavata, tako da stotine njih
mora biti instalirano kako bi se dobila snaga tipične parne termoelektrane. Održavanje
ovih brojnih jedinica, na udaljenim ili nepristupačnim lokacijama, u nezaštićenom i
ponekad vrlo surovom okruženju, predstavlja praktične teškoće, koje mogu značajno
uvećati operacione troškove.

158
 Slika 7.20 Red vetroturbina u okviru vetroelektrane, u Palm Springs-u, Kalifornija

Vetroturbine često pogone indukcione generatore, koji proizvode električnu

energiju. Zato što indukcioni generatori rade na broju obrtaja od 60 Hz (u SAD), kako bi
se proizvela struja za električnu mrežu, brzina turbine se održava konstantnom u širokom
opsegu opterećenja, čime ona radi pri efikasnosti, koja je manja od optimalne, pri niskim
i visokim brzinama. Efikasniji način usaglašavanja brzine turbine i generatora, kada
brzina generatora može biti promenljiva, je proizvodnja jednosmerne struje (DC) i njeno
naknadno konvertovanje u naizmeničnu struju, frekvencije 60 Hz, što može biti
ekonomski neopravdano, uprkos većoj efikasnosti turbine.

7.6.1 Uticaj na životnu sredinu

Postoji više nedostataka vetroturbina, u pogledu štetnog uticaja na životnu

sredinu. Vetroturbine proizvode buku, koja je donekle slična zvuku koji stvara helikopter
ali manje intenzivnu, zbog znatno manjih nivoa snage. Ipak, vetroturbine su nepoželjne
bučne komšije u blizini naseljenih područja ali nemaju štetan uticaj na stočarstvo.
Međutim, vetroturbine mogu da ubiju ptice (selice), koje pokušavaju prelet kroz
turbinsko kolo. Za većinu posmatrača, pojava vetroturbina, naročito u nerazvijenim
područjima netaknute prirode, može značajno narušiti vizuelni utisak.

159
7.7 ENERGIJA PLIME I OSEKE

Naizmenično i redovno podizanje i spuštanje nivoa okeana na obalama

kontinenata, korišćen je u prethodnim vekovima za proizvodnju mehaničke energije za
mlevenje žita ili testerisanje drveta, pregrađivanjem vode u uvalama i rečnim ušćima u
vreme najviše plime i zatim, oslobađanjem vode kroz turbine ili vodena kola, nazad do
mora, kada je voda na najnižem nivou (oseka). Naizmenična snaga plime se pokazala
praktičnom, jedino tamo gde maksimalna razlika u nivou plime i oseke, premašuje
nekoliko metara. Poslednjih godina (2001.) plimska postrojenja su izgrađena na ušću La
Rance, Francuska (britanska obala) i u Annapolis Royal-u, Nova Škotska, Kanada, u
zalivu Fundy, oba da generišu električnu energiju (tabela 7.6).
Okeanska plima i oseka je posledica razlike gravitacione sile, izražene na
suprotnim stranama Zemlje, nastale primarno od Meseca i sekundarno od Sunca. Ovaj
efekat daje istovremeno veće nivoe okeana, na delu Zemlje okrenute Mesecu (ili Suncu) i
na njenoj suprotnoj strani, a niže nivoe na polovini puta između ovih viših. U
posmatranoj tački okeana, period lunarne plime T je polovina lunarnog dana (T=12 h, 24
min=4,464e4 s), a solarne plime tačno 12 časova. Solarni i lunarni efekti se međusobno
pojačavaju, dva puta mesečno, u vreme punog i mladog meseca, dajući maksimalnu
(vršnu) plimu. Na pola puta između vršnih plima, u vremenu prve i poslednje četvrtine
mesečevog ciklusa, solarni efekat ne najmanji, što daje minimalnu (donju) plimu.
Nivo plime na ivicama kontinenata je daleko od uniformnog. Na nekoliko
lokacija, kakve su Fundy zaliv i Kukov rukavac u Severnoj Americi i Bristolski kanal i
britanska obala zapadne Evrope, slaganje (rezonanca) efekata plimskog talasa dovodi do
razlika plime i oseke od 10 m, što je daleko više od prosečne okeanske razlike od 0,5 m.
Ovaj znatno pojačani plimski talas je povezan sa rezonantnim kretanjem vode u plitkim
zonama, blizu obale, u ograničenim zonama, zalivima i ušćima reka. Nešto više od
dvadeset lokacija u Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, istočnoj i južnoj Aziji i Australiji
je identifikovano, kao mesta koja poseduju to snažno pojačanje plimskog talasa.
Princip rada plimske elektrane je prikazan na slici 7.21. Prikazana je razlika nivoa
vode, na poprečnom preseku plimskog bazena, koji je odvojen od okeana branom (ili
ustavom). Odvod na brani dozvoljava da voda brzo struji između mora i plimskog
bazena, u odgovarajuća vremena plimskog ciklusa, takođe kao i turbina u turbinskoj
kućici. Ako je plimski bazen napunjen do visokog plimskog nivoa i potom izolovan
(zatvoren) od niskog nivoa oseke, zapremina vode akumulirana u plimskom jezeru iznosi
A H, gde su A srednja površina plimskog jezera, a H razlika plimske vode (gornjeg i
donjeg nivoa). Ako je centar mase (težište) vode u bazenu na visini h u odnosu na nivo
oseke, mehanički rad može biti dobijen iz ove zapremine vode, u vreme oseke,
ispuštanjem vode kroz turbinu, dok se nivo vode u bazenu ne izjednači sa spoljnim
niskim nivoom mora (oseka). Maksimalni iznos rada je jednak proizvodu mase vode
ρ A H, ubrzanja Zemljine teže g i srednje visine h sa koje vode otiče u more, ρ A Hgh.
Kada je bazen ispražnjen i ponovo zatvoren, dodatna količina energije se može dobiti, u
vreme plimskog talasa, kada voda protiče nazad kroz turbinu, ρ A Hg(H-h), pa je ukupna
idealna energija plimskog talasa Eid, jednaka:

Eid = rgA H 2 . (7.16)

160
Idealna snaga plimskog talasa iznosi:

rgA H 2
Pid = . (7.17)
T

Slika 7.21 Princip rada plimske elektrane

Idealna snaga plimskog talasa po jedinici površine bazena iznosi ρgH2/T, što je
jednako 0,22 W/m2, za H=1 m, raste sa kvadratom visine plime, pokazujući značaj visine
plimskog talasa na isplativost izgradnje plimske elektrane.
Ako se snaga u postrojenju generiše i tokom priliva i odliva iz plimskog bazena,
ona se naziva elektrana dvostrukog efekta. Zato što je složeno i skupo konstruisati turbinu
i turbinsku kućicu da rade da dva protoka suprotnih smerova, najveći broj plimskih
elektrana radi samo u smeru odliva (ispuštanja) vode iz bazena, što se naziva elektrana
jednostrukog efekta. Zato što je vrednost h uobičajeno veća od polovine vrednosti za H,
više energije može biti dobijeno u fazi odliva nego priliva vode u plimski bazen.

Slika 7.22 Promene nivoa vode u plimskom bazenu i okeanu, kao i izlazna snaga
postrojenja, tokom jednog plimskog ciklusa

Plimska elektrana La Rance (karakteristike postrojenja su date u tabeli 7.6) je

konstruisana kao elektrana dvostrukog efekta, uključujući dodatnu mogućnost
skladištenja vode pumpanjem, međutim danas radi isključivo kao elektrana jednostrukog
efekta iz različitih praktičnih razloga.

161
Tabela 7.6 Karakteristike plimske elektrane La Rance, Francuska

Za tipičnu plimsku elektranu jednostrukog efekta, slika 7.22 prikazuje promenu

nivoa vode u bazenu i okeanu, kao i izlaznu snagu, tokom plimskog ciklusa. Sa početkom
plime kapije odvoda se otvaraju i morska voda utiče u bazen, puneći ga do nivoa
plimskog talasa, u prvoj četvrtini perioda, kada se odvod zatvara. Ubrzo posle toga, kanal
do turbine se otvara i snaga turbine raste brzo do predviđenog nivo, i održava se u tom
iznosu za skoro polovinu perioda plimskog ciklusa. Kada razlika nivoa vode između
bazena i okeana postane mala, blizu kraja plimskog ciklusa, dotok vode u turbinu se
zatvara.

Slika 7.23 Faktor kapaciteta i efektivnost plimske elektrane

Postoje dva načina merenja učinka plimske elektrane. Prvi je faktor kapaciteta η,
odnos srednje izlazne snage turbine sa proračunatom, nominalnom snagom turbine
(kapacitetom). Visok faktor kapaciteta obezbeđuje veći godišnji prihod po jedinici
investiranog kapitala u postrojenje (turbina/generator). Drugi način je efektivnost
postrojenja ε, odnos srednje izlazne snage turbine sa idealnom snagom (prema jednačini
7.17). Visoka efektivnost omogućava postrojenju da iskoristi veći deo raspoložive
energije plime na datoj lokaciji. Na žalost nije moguće dobiti visoke vrednosti oba
faktora vrednovanja istovremeno, zato što uvećanje jednog utiče na smanjenje drugog.
Slika 7.23 prikazuje odnos ovih parametara za elektranu jednostrukog efekta.
Karakteristike dve plimske elektrane, koje su trenutno operativne, su date u tebeli
7.6. Manje postrojenje, Annapolis Royal (slika 7.24) ima veći faktor kapaciteta ali manju

162
efektivnost, za razliku od većeg postrojenja La Rance, što je u saglasnosti sa dijagramom
na slici 7.23. Srednje električne snage po kvadratnom kilometru plimskog bazena su 1,19
MW/km2 i 4,19 MW/km2, respektivno za Annapolis Royal i La Rance postrojenje.

Slika 7.24 Annapolis Royal, Kanada, plimska elektrana jednostrukog dejstva

Hidroturbina u plimskoj elektrani radi na maloj visinskoj razlici (naporu), koji je

nešto manji od visine plimskog talasa H (slika 7.229. Ovo zahteva aksijalnu mašinu sa
niskom brzinom protoka od oko gH . Osa turbine mora biti postavljena blizu nivoa
najniže vode u ciklusu, kako bi se izbegla kavitacija, pa je prečnik turbine generalno
manji od H. Maksimalna snaga iz pojedinačne turbine je reda ρ(gH)3/2H2, što predstavlja
oko 10-30 MW za realna postrojenja. Za veće instalacije, neophodno je postaviti više
turbina.

7.7.1 Uticaj na životnu sredinu

Glavni uticaj plimske elektrane na okolinu je posledica promene plimskog

protoka u plimski bazen i što je manje izraženo, nazad u okean. Za elektranu
jednostrukog efekta, protok u bazen (u odnosu na zaliv bez elektrane) je smanjen
približno za polovinu, smanjujući plimnu zonu plavljenja i smanjujući srednji salinitet
vode, ako je postrojenje napravljeno na ušću reke (u estuaru). Oba ova efekta menjaju
prirodu originalnih morskih ekosistema. Postrojenje (brana) takođe predstavlja prepreku
kretanju morskih sisara i riba. Nanošenje mulja, često značajan proces u prirodi, koga
imaju lokacije sa velikim nivoima plimskog talasa, se menja izgradnjom plimske
elektrane. Kretanje brodova u bazenu je sprečeno, osim ako je prevodnica ugrađena u
branu. Nepredvidive i moguće negativne promene u postojećim ekosistemima,
uključujući ribe i druge žive organizme, je veoma teško proceniti, pri razmatranju
izgradnje novih plimskih elektrana.

163
7.8 SNAGA TALASA

Erozija obala okeana, izazvana dejstvom talasa je dovoljan dokaz o dinamičkoj

snazi talasa kada se on sudara sa obalom. Čini se da bi se obuzdavanjem talasa mogla
obezbediti električna energija, slično iskorišćenju energije vetra. Razvoj tehnologije za
ovaj zadatak, međutim predstavlja veliki ekonomski i inženjerski izazov.
Okeanski talasi se formiraju na njegovoj površini delovanjem vetra. Usled sila
trenja i pritiska izraženih na kontaktu vazduh-voda, energija vetra se transformiše u
energiju gravitacionih talasa, koji se kreću preko okeanskih površina. Energija talasa se
kreće sa njim samim ali okeanska voda nema kretanje u pravcu prostiranja talasa. U
odgovarajućim mehaničkim uređajima, energija talasa može biti konvertovana u
mehaničku snagu.
Okeanski talasi podrazumevaju periodično kretanje vode, na ili blizu površine
okeana, koje je podržano gravitacijom (slika 7.25a). Ciklična frekvencija okeanskog
talasa f je u funkciji od njegove talasne dužine kao:

g
f = , (7.18)
2pl

gde je g ubrzanje zemljine teže. Brzina kojom se talas kreće preko površine vode c, se
naziva fazna brzina i jednaka je proizvodu talasne dužine i frekvencije:

gl g
c = fl = = . (7.19)
2p 2pf

Talasi velikih talasnih dužina se kreću brže od onih kraćih, vodeći rasipanju ili
širenju energije u sistemu okeanskih talasa.
Energija okeanskog talasa je sastavljena iz dva dela: kinetičke energije vode u
pokretu i gravitacione potencijalne energije fluida, mereno od ravnotežnog nivoa
horizontalne površine. To je to kretanje i položaj, preneto vetrom, koje predstavlja izvor
energije, koja može biti iskorišćena u talasnom postrojenju.

Slika 7.25 (a) Profil okeanskog talasa talasne dužine λ i visine H (b) Skica Salter-ovog
brega, jedinice za iskorišćenje snage talasa

Kretanje vode u okeanskom talasu ograničeno je na sloj dubine λ/2π ispod

površine. Ako je H visina talasa, mereno od vrha do podnožja (slika 7.25), tada je brzina
čestica vode u talasu oko Hf, a kinetička energija vode u tom sloju po jedinici površine

164
talasa je proizvod gustine vode ρ, dubine talasa λ/2π i kinetičke energije po jedinici mase
(Hf)2/2, što je jednako ρλH2 f2/4π=ρgH2/8 π2. Prema tome, srednja kinetička energija po
jedinici površine talasa je reda ρgH2 i ne zavisi od talasne dužine i frekvencije talasa.
Potencijalna energija talasa po jedinici njegove površine je približno proizvod
obuhvaćene mase vode po jedinici površine ρH, visine talasa H i ubrzanja Zemljine teže,
što je jednako: ρgH2. Tačan proračun kinetičke i potencijalne energije talasa po jedinici
njegove površine otkriva da su one istog reda i njihova suma se može izraziti kao:

rgH 2
Energija talasa / povrs. = . (7.20)
8

Energija talasa iz jednačine (7.20) je definisana pravcem kretanja talasa, što je

generalno pravac duvanja vetra i grupnom brzinom okeanskih talasa. Ova brzina je
jednaka polovine fazne brzine talasa c ili g/4πf. Energetski fluks talasa ili snaga po
jedinici rastojanja normalnog na pravac prostiranja talasa je proizvod energije po jedinici
površine talasa i grupne brzine:

rg 2 H 2 rg 3 / 2 H 2 l1/ 2
Snaga talasa / rastojanje = = . (7.21)
16(2pf ) 16(2p )1/ 2

Za razliku od talasne energije, snaga talasa zavisi od njegove talasne dužine, mada
sa stepenom 0,5.
Zavisno od brzine vetra, površina okeana je pokrivena sa nasumično
raspoređenim grupama talasa, različitih visina i talasnih dužina. Kako se brzina vetra
povećava, raste i srednji kvadrat visine talasa H2 i srednja talasna dužina, a srednja
frekvencija f opada. Okeanografi su merili ove veličine u funkciji brzine vetra i
zaključili da su one u funkciji, koja se empirijski može izraziti kao:

V4 -2
H = 2,19e
2
, (7.22)
g2

0,70 g
2pf = . (7.23)
V

Zamenom ovih relacija u jednačine (7.20) i (7.21) za energiju i snagu talasa dobija se:

rV 4
Energija talasa / povrs. = 2,74e -3 , (7.24)
g

rV 5
Snaga talasa / rastojanje = 3,89e -3 . (7.25)
g

165
 Na primer, brzina vetra od 20 čvorova (10,29 m/s) će generisati energiju talasa
gustine od 3,13 kJ/m2 i snagu talasa od 45,8 kW/m, srednju visinu od 1,6 m i srednju
frekvenciju talasa od 0,106 Hz, pri periodu od 9,4 s.
Zavisnost snage talasa od brzine vetra V5 je snažnija od zavisnosti snage vetra V3.
Kao posledica toga, najveći deo snage talasa na određenoj lokaciji je raspoloživo samo
onda kada vetar prelazi prosečne vrednosti brzine, što se može videti na slici 7.26. Ova
slika prikazuje verovatnoću distribucije snage talasa sa brzinom vetra, pretpostavljajući
verovatnoću distribucije vetra prema slici 7.19. Slika 7.26 je u jasnom kontrastu u odnosu
na sliku 7.19 za distribuciju brzine vetra. Prosečna snaga talasa za distribuciju sa slike
7.26 je 60/π2=6,08 puta veća od snage raspoložive za srednju brzinu vetra V .

Slika 7.26 Verovatnoća snage talasa po jedinici relativne brzine vetra, V/ V , kao funkcija
iste

Najveći deo energije talasa na lokaciji je raspoloživo samo u malim periodima

vremena. Faktor kapaciteta sistema za korišćenje energije talasa je neminovno mali,
ranga 15-20%. To je nepovoljno za ekonomsku ocenu energije talasa i njene moguće
pogodnosti za proizvodnju električne energije.
Najpogodnije lokacije za korišćenje energije talasa su obale kontinenata ili ostrva,
izložene stalnim vetrovima. Za srednje i visoke geografske širine, vetrovi su uglavnom
zapadni, dok za tropske širine vetrovi duvaju uglavnom sa istoka. Najbolje lokacije, sa
najvećom godišnjom raspoloživom snagom talasa su oko 50 kW/m. Zato što su faktori
kapaciteta mali za sisteme za korišćenje snage talasa, instalisani kapaciteti na tim
lokacijama bi bili oko 250 kW/m.
Mnogo inteligentnih mehanizama je bilo predloženo (neki od njih su testirani), za
proizvodnju mehaničke i električne energije iz energije talasa. Postoje dva tipa ovih
sistema: (a) plutajuća tela, usidrena u mestu i (b) strukture fiksirane za morsko dno.
Mehanička snaga se proizvodi relativnim kretanjem delova strukture ili kretanjem fluida
unutar strukture, izazvanim dejstvom talasa na uređaj. Snaga koja se proizvodi je samo
deo raspoložive snage talasa, koja je presretnuta od strane uređaja.
Jedan od uređaja, koji je bio testiran da potvrdi visoku efikasnost konverzije
snage talasa je prikazan na slici 7.25b. Nazvan je Selter-ov breg, jedinica sastavljena od
horizontalnog cilindričnog plovka, asimetričnog poprečnog preseka, prikazanog na slici
7.25b. Telo pluta po vodi, s tim što je najveći deo njegove zapremine iznad vodene
površine. Kada talasi udare u plovak, on rotira oko kružne šipke, u vidu oscilatornog

166
kretanja. Sistem za proizvodnju električne energije koristi obrtni moment plovka, koji
apsorbuje najveći deo upadne energije talasa. Struktura brega mora da ima dimenzije
veće nego što je visina talasa i mora da bude podešena na njegove prosečne frekvencije,
što korespondira sa njegovim kapacitetom. U stvari, zapremina uređaja će biti
proporcionalna njegovoj nazivnoj snazi.
Sistem za korišćenje snage talasa nosi impuls, kao i energiju. Ako je energija
talasa apsorbovana od sistema, horizontalna sila po jedinici dužine će delovati na sistem,
veličinom jednakom energiji po jedinici površine, prema jednačinama (7.20) i (7.24).
Odgovarajuće neutralisanje sile mora biti podržano odgovarajućim sistemom sidrenja
uređaja u mestu.
Konstrukcija i funkcionisanje sistema za korišćenje energije talasa, okrenutog
moru, u blizini obale bi mogla da ima neke negativne uticaje na okolinu. Sistemi moraju
biti usidreni na morskom dnu, što remeti podvodni ekosistem. Oni mogu da ometaju
plovidbu i korišćenje mora za rekreaciju i sigurno bi imali estetske nedostatke u
formiranju novog izgleda obale.

7.9 TERMIČKA SNAGA OKEANA

Koncept generisanja električne energije koristeći toplu površinu tropskih okeana,

prvo je promovisan od strane Jacques d′Arsonval-a godine 1881. Topla voda obezbeđuje
toplotu za Rankine-ov ciklus toplotne mašine, dok duboka hladna voda obezbeđuje
hlađenje, potrebno za kondenzaciju radnog fluida. U regionima oko ekvatora, gde
površinska voda apsorbuje veliku količinu solarne energije, ona ima temperaturu oko
20oC, što je za skoro 20 K više od temperature vode na dubini od 1 km (duboka hladna
okeanska voda potiče iz polarnih regiona). Sistem, uobičajeno nazvan, konverzija
termičke energije okeana (OTEC), bi neminovno imao malu termodinamičku efikasnost,
zato što bi operisao na temperaturnoj razlici koja je znatno manja od apsolutne
temperature toplotnog izvora. Iako je toplota koja može biti izdvojena iz površine okeana
veoma velika, mehanička snaga koja je neophodna da bi se ostvarila cirkulacija vode
površina-dubina okeana značajno smanjuje snagu, generisanu u turbini Rankine-ovog
ciklusa. Ovaj i drugi praktični razlozi ometaju OTEC postrojenja da iz faze projektovanja
pređu u demonstracionu fazu.
Dva tipa OTEC postrojenja su bila razmatrana. Prvo postrojenje, u otvorenom
ciklusu koristi vodu koja isparava iz toplog toka, pod niskim pritiskom, snabdeva turbinu
i odlazi, pod još nižim pritiskom u kondenzator gde se kondenzuje mešanjem
(raspršivanjem) sa hladnom vodom (slika 7.27a). Drugo postrojenje predstavlja zatvoren
ili hibridni ciklus koji podrazumeva razmenjivače toplote, koji dovode i odvode toplotu iz
Rankine-ovog ciklusa. Radni fluid, najčešće amonijak, omogućava bolju isplativost i
efikasnost turbine, nego u otvorenom ciklusu sa vodom ali ovo postrojenje zahteva
dodatne investicione troškove za isparivač i kondenzator (slika 7.27b). U oba ciklusa
velike zapremine tople i hladne vode moraju biti pumpane iz okeana kroz dugačke
cevovode, velikog prečnika i vraćane nazad u okean. Ovi sistemi moraju biti konstruisani
tako da minimizuju količinu energije, potrebnu za ostvarenje cirkulacije vode iz i u
okean, kroz OTEC postrojenje.

167
Slika 7.27 Šema OTEC postrojenja, koje radi po (a) otvorenom i (b) zatvorenom ciklusu

Godine 1979. malo postrojenje, po zatvorenom ciklusu je postavljeno na baržu,

usidrenu u blizini Keahole Point-a, na Havajima. Snaga postrojenja je bila 52 kW ali je
samo 15 kW predstavljalo izlaznu snagu, zbog gore objašnjene, potrebne energije
pumpanja. Razmenjivači toplote su bili izrađeni od titanijumskih ploča. Polietilenska cev
hladne vode, prečnika 0,6 m je izvlačila vodu sa dubine od 823 m. Trenutno, eksperiment
se nastavlja sa 50 kW-nim zatvorenim ciklusom, u postrojenju lociranom u blizini
Natural Energy Laboratory, na Havajima, testiranjem razmenjivača toplote, koji su
ekonomičniji od prethodnih.
Godine 1981. u Japanu je demonstrirano postrojenje po zatvorenom ciklusu, sa
fluorougljenikom kao radnim fluidom. Hladna voda je bila pumpana sa dubine od 580 m.
Bruto i neto snaga postrojenja su bile 100 i 31 kw, respektivno.
Godine 1992. postrojenje po otvorenom ciklusu je testirano u Natural Energy
Laboratory, na Havajima. Bruto snaga postrojenja je iznosila 210 kW, a izlazna
električna snaga 40 kW. Rotor turbine ovog postrojenja je težio 7,5 tona.
Postoji više problema koje treba prevazići, da bi OTEC postrojenja postala
praktična. Potrebno je eliminisati taloženje naslaga morskih organizama iz morske vode u
cevima i razmenjivačima toplote, kao i koroziju razmenjivača toplote. Mehanička snaga
potrebna za pumpanje fluida kroz sistem, mora biti održavana znatno ispod izlazne snage
turbine. Sve komponente sistema moraju biti konstruisane ekonomično, tako da
investicioni troškovi po jedinici izlazne neto snage, postanu konkurentni drugim tipivima
postrojenja obnovljive energije.

7.10 INVESTICIONI TROŠKOVI POSTROJENJA NA OBNOVLJIVE IZVORE

ENERGIJE

Pod novim regulatornim uslovima koji je pokrenut u nekim državama SAD i koji
će verovatno biti proširen na sve države SAD, cena električne energije koju plaćaju
krajnji potrošači je suma više stavki. Jedan deo cene su troškovi proizvođača električne
energije, za energiju koja se šalje iz elektrana. Ostali delovi uključuju troškove transporta
visokonaponskim i niskonaponskim vodovima do krajnjeg potrošača. Drugim rečima
proizvođač električne energije prodaje svoj proizvod u kWh, dok distributivna mreža

168
(vlasnik je najčešće država) prodaje svoje usluge transporta do potrošača. Pojedinačni
proizvođači će takmičiti da prodaju električnu energiju po najpovoljnijoj ceni za kupca ali
prenos i distribucija ostaje monopol države i njihova cena će se administrativno
određivati od strane vlasti. Na konkurentnom tržištu cena proizvodnje električne struje će
sadržati troškove proizvodnje, uvećane za profit vlasnika elektrane.
Većina trenutno instaliranih sistema obnovljive energije u SAD proizvodi
električnu energiju (tabela 7.1). Ovi sistemi prikupljaju dostupne vidove obnovljive
energije u prirodi i konvertuju ih u električnu energiju. Ekonomski cena za ovu
proizvodnju, skoro u celini potiče od investicionih troškova, neophodnih da bi se
proizvela i instalirala oprema za konverziju OIE. Za razliku od termoelektrana na fosilna
goriva, gde trošak goriva, funkcionisanja i održavanja postrojenja može biti jednak ili
prevazilaziti investicione troškove (svedene na godinu životnog ciklusa elektrane), OIE
elektrane imaju male operacione troškove, dok troškovi goriva praktično ne postoje. Zato
što OIE postrojenja imaju više investicione i niže operativne troškove od termoelektrana
na fosilna goriva, njihova cena proizvodnje električne energije je najčešće veća od
prisutnih postrojenja na iscrpiva goriva.
Da bi uporedili OIE tehnologije između sebe i sa postrojenjima na fosilna goriva,
proračunali smo troškove koji utiču na cenu električne energije, a koji se izdvajaju za
investicione troškove, potrebne za izgradnju postrojenja, za svaki oblik OIE, što je dato u
tabeli 7.7. Za svaki kW instalisane snage, povraćaj godišnjih investicionih troškova,
prodajom električne energije je usvojen kao 15% od investicionih troškova po kW. Kada
se ovaj iznos podeli sa srednjom godišnjom proizvodnjom po kW instalisane snage, što u
stvari predstavlja faktor kapaciteta puta broj sati godišnje (24x365=8760 h), količnik
predstavlja komponentu investicionog troška postrojenja u ceni električne energije, što je
prikazano u zadnjoj koloni tabele 7.7.

Tabela 7.7 Investicioni troškovi OIE elektrana

Za OIE sisteme navedene u tabeli 7.7 udeo investicionih troškova u ceni

električne energije se kreću u širokom spektru. Deo ovog raspona je uzrokovan
jediničnim kapitalnim (investicionim) troškom, a deo je posledica različitih faktora
kapaciteta. Osim za fotonaponske elektrane, OIE sistem podrazumeva sklop turbina-
generator, koji predstavlja veliki deo kapitalnih troškova, negde u rangu 1000-2000
$/kW. Faktori kapaciteta, uzeti iz tabele 7.1, su uglavnom niski iz razloga neizbežne,
veoma promenljive dostupnosti OIE. Nasuprot tome, kapitalni troškovi savremenih,
efikasnih termoelektrana na fosilna goriva su u rangu od 500-1300 $/kW i odgovaraju

169
kapitalnom trošku električne energije od 1,2-3 cent/kWh. Uzimajući u obzir operativne i
troškove goriva, ove termoelektrane proizvode električnu energiju po ceni od 4-6
cent/kWh. Samo hidrocentrale, biomasa i vetroturbine, cenama prilaze konkurentnom
odnosu sa savremenim termoelektranama na fosilna goriva.
Potvrđeno je da subvencije proizvodnje i istraživanja OIE mogu uvećati tržište
tehnologija OIE i naj taj način smanjiti investicione troškove do tog nivoa da ove
tehnologije postanu konkurentne termoelektranama na fosilna goriva. Pored toga
termoelektrane na fosilna goriva moraju da smanje svoju emisiju CO2, njegovim
izdvajanjem i skladištenjem, što će uvećati troškove proizvodnje i učini OIE tehnologije
ekonomski atraktivnijim. U svakom slučaju, ekonomske ili regulatorne intervencije
države biće potrebne da uvećaju tržišni udeo električne energije iz OIE.

7.11 ZAKLJUČAK

Od prikazanih tehnologija obnovljivih izvora energije, one koje mogu biti

tehnološki praktični izvori energije su: hidroenergija, biomasa, geotermalna energija,
vetar, termo-solarna, termoelektrična solarna, fotonaponska i energija plime i oseke. Od
nabrojanih, hidroenergija i biomasa obuhvataju praktično kompletne OIE kapacitete
instalirane u SAD do 1997. godine ali udeo energije vetra značajno raste, naročito u
svetskim okvirima. Ni energija talasa, ni termička energija okeana nisu odmakle od faze
istraživanja i razvoja.
Hidroenergija, biomasa i geotermalna postrojenja su u stanju da isporučuju
električnu energiju, nezavisno od doba dana ili godine. Vetar, solarna i energija plime i
oseke imaju naizmeničan ritam i sezonske promene, koje ne odgovaraju potražnji za
električnom energijom. Kada se OIE postrojenja integrišu u prenosnu i distributivnu
električnu mrežu, oni potiskuju potrošnju fosilnih goriva, smanjujući emisiju zagađivača i
CO2.
OIE tehnologije su investiciono skupe, zahtevajući kapitalne troškove po
instalisanom kilovatu snage, koji su dva do devet puta veći od onih kod termoelektrana
na fosilna goriva. Pored toga OIE postrojenja mogu imati niske faktore kapaciteta (odnos
srednje dobijene sa instalisanom snagom), što uvećava udeo kapitalnog troška u cene
proizvedene električne energije, u odnosu na klasična postrojenja na fosilna goriva.
Ekonomska isplativost OIE elektrana, u poređenju sa termoelektranama na fosilna goriva,
strogo zavisi od kapitalnih troškova i troška goriva.
Štetni uticaji na životnu sredinu su generalno manji, u odnosu na konvencionalne
termoelektrane ali nikako nisu zanemarljivi. Hidro i plimske centrale utiču na značajne
promene staništa vodenog živog sveta, a postrojenja na biomasu emituju zagađivače
vazduha. Iz razloga niskog intenziteta (fluksa) OIE, veličina OIE postrojenja je veća od
konvencionalnih elektrana jednake snage, što zahteva veće površine za njihovo
postavljanje.

170
8 TRANSPORT

8.1 UVOD

Krajem devetnaestog veka u SAD preovlađujući, parom i ugljem pokretani,

transportni sistemi su pomogli transformaciju društva iz pretežno poljoprivrednog u
pretežno industrijsko. Železnica, brodovi i rečne barže su prenosili poljoprivredne i drvne
proizvode do potrošača u gradovima, mineralne rude do rafinerija i čeličana, ugalj do
industrijskih, komercijalnih i kućnih potrošača. Osim za bogatije stanovništvo, koje je
moglo priuštiti sebi konjske kočije, najveći deo urbanih i seoskih radnika je pešačilo od
kuće do mesta zaposlenja. Međutim, u najvećim gradovima, električni ili konjima
pokretani tramvaji su obezbeđivali dnevni transport putnika, tamo gde su se naseljene
površine širile izvan urbanog jezgra, odgovarajući time na porast stanovništva. Putovanja
na duže razdaljine su bila isključivo organizovana vozovima i brodovima. Ipak, konjima
pokretani vagoni su bili neophodni za distribuciju hrane i robe između urbanih i ruralnih
sredina, a životinjska snaga je obezbeđivala značajan rad u poljoprivredi.
Razvoj motora sa unutrašnjim sagorevanjem (ICE) i njegov pogon na tečno
fosilno gorivo, transformisalo je i urbane i ruralne zajednice u dvadesetom veku, u
najvećoj meri, širenjem tipova i funkcija transportnih i radnih mašina. Do kraja
dvadesetog veka, praktično svi odrasli stanovnici koriste automobile za privatno ili
putovanje do posla. Putnici se prevoze u centralnim urbanim sredinama autobusima i
električnim šinskim vozilima, iznad, na ili ispod zemlje, dopunjujući potrebu za
putovanjem, tamo gde je gustina transporta velika i gde samo automobili ne mogu obaviti
ovu funkciju. Većina tereta se prevozi kamionima, dok se rasuta roba prevozi železnicom
i rečnim baržama. Brz razvoj komercijalnog vazdušnog transporta, započet polovinom
prošlog veka, je omogućio brza putovanja na velikim razdaljinama, zamenjujući
železnicu, koja je već delom izgubila tržište, pojavom međugradskih autobusa i privatnih
automobila. Traktori pogonjeni motorima sa unutrašnjim sagorevanjem su uneli
revoluciju u poljoprivrednu proizvodnju i ruralna populacija je drastično opala,
premeštajući se u gradove. Radne mašine (buldožeri, testere sa lancem, građevinske
dizalice, …) su značajno povećale produktivnost ljudi u poslovima, koji su prethodno
zahtevali veliko angažovanje ljudskog fizičkog rada. Rast saobraćaja u dvadesetom veku,
zajedno sa rastom korišćenja električne energije, postaje glavni faktor ekonomija
razvijenih zemalja, na njegovom isteku. Godine 1996. u SAD, transport i električna
energija obuhvataju 25% i 45% od ukupne potrošnje primarne energije, respektivno.
Dostupnost električne energije i transporta, u modernim industrijskim društvima,
predstavlja važan faktor ljudske produktivnosti, iako efikasnost njihovog korišćenja može
biti značajno unapređena.
Ubrzan rast broja putničkih vozila u dvadesetom veku, u SAD, grafički je
prikazan na slici 8.1. Broj korišćenih putničkih vozila je rastao u prosečnom iznosu od
3,4 miliona vozila godišnje, počev od 1950. godine, dostižući 201.5 miliona u 1995.
Godini, od kojih su 64% putnički automobili, 36% kamioni (laki, srednji i teški) i 0,3%
autobusi. Ovaj broj vozila se približava broju kvalifikovanih vozača, s tim što je stopa
porasta broja vozila za milion godišnje veća od porasta populacije u SAD.

171
Slika 8.1 Broj registrovanih putničkih vozila u SAD i njihova godišnja potrošnja goriva
(počev od 1920. godine)

Rast broja putničkih vozila, uglavnom u privatnom vlasništvu je praćen rastom

broja puteva i autoputeva, finansiranih i održavanih od strane države. U SAD trenutno
(2000.) postoji 6,33 miliona kilometara autoputeva (79% ruralnih, 21% urbanih), što
predstavlja oko 25 vozila po kilometru. U poslednjoj deceniji, kilometri autoputeva rastu
po stopi od 0,1% godišnje, što je značajno manje od stope porasta broja automobila od
1,7% godišnje. Ovaj usporen rast novih kilometara autoputeva je posledica teškoće
trasiranja novih puteva, naročito u urbanim celinama, kao i manjka finansijskih sredstava
namenjenih za putnu infrastrukturu. Koncentracija vlasnika automobila u urbanim
celinama (koje imaju samo 21% nacionalnih autoputeva i 75% populacije), uz brži rast
broja vozila od kilometara puteva, pogoršala je problem zagušenja autoputeva u
američkim gradovima.
Potrošnja goriva putničkih vozila pokazuje rast proporcionalan rastu broja vozila
(slika 8.1), međutim godišnje varijacije su veće, ukazujući na promene u ekonomskoj
aktivnosti i nivou zaposlenosti. Godine 1995. u SAD, potrošnja goriva putničkih vozila je
bila 510,3 Gdm3/god. (510,3 Gl/god.), prosečno 2532 dm3/god. po vozilu. Mereno po
toplotnoj moći goriva, godišnja potrošnja iznosi 16,4e18 J (0,52 TW).
Presek korišćenja transportnih sredstava u SAD, godine 1995. je dat u tabeli 8.1.
Mala putnička vozila (automobili, laki kamioni, sportska vozila, venovi) obuhvataju 96%
ukupnih kopnenih vozila, 92% pređenih kilometara i 76% potrošenog goriva na kopnu.
Ova privatna putnička vozila jasno dominiraju putevima i potrošnjom energije u
kopnenom transportu. Javni prevoz putnika autobusima na zemlji i avionima u vazduhu
obuhvata samo 0,6% godišnje pređenih milja u transportu.

172
Tabela 8.1 Korišćenje transportnih sredstava u SAD, u 1995. godini

1 US galon=3,7854 litara; 1 milja=1,609 km

Mala putnička vozila se koriste samo u toku kratkih vremenskih perioda za

uglavnom, kratke razdaljine. Njihova srednja godišnja kilometraža od oko 12000
milja/godišnje (19300 km/god.), što iznosi 33,7 milja dnevno (54,2 km/dan), predstavlja
korišćenje vozila od jedan čas. Srednja dužina putovanja u jednom smeru iznosi manje od
16 km (10 milja), tako da putnički automobili ne idu daleko od kućne lokacije u proseku.
U SAD proizvodnja, korišćenje i održavanje putničkih vozila i proizvodnja i
distribucija njihovih goriva je regulisana i od strane pojedinačnih i od strane federalne
države. Dva važna regulatorna cilja, vezana za energiju i životnu sredinu, su kontrola
emisije štetnih gasova iz izduvnih sistema vozila i ekonomija potrošnje goriva. Drugi
ciljevi obuhvataju sigurnost vozila i putnika, obučenost vozača i njegovu fiskalnu
odgovornost (porez na korišćenje vozila). Uredbe o emisiji štetnih gasova i ekonomiji
goriva (propisanoj maksimalnoj potrošnji), pogađaju uglavnom proizvođače automobila,
manje distributere goriva, a još manje ili nikako vlasnike vozila, čija je glavna
odgovornost održavanje vitalnih sistema vozila, tokom njegovog životnog ciklusa.
Problem zagađenja vazduha emisijom iz transportnih vozila se primarno odnosi
na privatna putnička vozila. Njihova emisija, pre svega, ugljenmonoksida (CO), azotnih
oksida (NOx), ugljovodonika (HC), sumpordioksida (SO2) i čestica (PM) je raspoređena
geografski, srazmerno upotrebi vozila, koja su koncentrisana u urbanim regionima.
Međutim, sekundarni zagađivači, koji se fotohemijski formiraju iz direktne emisije NO x i
HC, mogu dostići povišene koncentracije i van urbanog područja, dalje od primarnih
izvora, niz pravac strujanja vetra. Kao posledica ovoga, sve primarne emisije zagađivača
su regulisane, kako bi se osiguralo, da primarno i sekundarno zagađenje ne prelazi
propisane nivoe, bilo lokalno, bilo regionalno.
U ovom poglavlju, ćemo razmotriti automobilsku tehnologiju, pošto ona utiče na
efikasnost korišćenja goriva i emisiju zagađivača vazduha. Biće posebno naglašena
mogućnost smanjenje emisije zagađivača, kao što je na primer, redukcija emisije CO2,
poboljšanjem efikasnosti potrošnje goriva. U poglavlju se sumira trenutno stanje razvoja
alternativnih pogona za vozila, koji obećavaju značajno smanjenje emisije štetnih gasova,
uključujući električna vozila (vozila pogonjena na električne baterije ili gorive ćelije),
kao i hibridna (električni/ICE pogon) vozila.

173
8.2 MOTORI SA UNUTRAŠNJIM SAGOREVANJEM ZA PUTNIČKA VOZILA

Najpoznatiji motor u putničkim vozilima je benzinski motor sa paljenjem smeše

varnicom (spark ignition, SI). On je ekonomičan u proizvodnji i održavanju, daje visoku
snagu po jedinici mase i ima odgovarajući vek trajanja za tipično putničko vozilo. Nešto
manje poznata alternativa je dizel motor sa paljenjem smeše kompresijom (compression
ignition, CI), koji je izdržljiviji, efikasniji u potrošnji goriva ali skuplji u proizvodnji i sa
manjom snagom po jedinici mase (osim dizel motora sa turbo punjačem). Svaka od ovih
toplotnih mašina ima različitu emisiju štetnih gasova i zahteva drugačije tehnologije za
njenu redukciju.
Benzinski i dizel motori (SI i CI motori), razvijeni u vreme kada su dominirale
parne mašine, koriste sličan mehanizam pokretnog klipa, unutar zatvorenog cilindra,
povezanog klipnjačom sa kolenastim vratilom, koje konvertuje pravolinijsko kretanje
klipa u obrtno kretanje kolenastog vratila (slika 8.2a). Gas visokog pritiska u cilindru
deluje silom na klip, šireći se i proizvodeći mehanički rad na kolenastom vratilu, tokom
radnog takta klipa. U sledećem, povratnom taktu motora, vratilo i klip vrše rad nad
gasom u cilindru, koji je sada na nižem pritisku, pa je i utrošeni rad manji od dobijenog
tokom radnog takta, što rezultuje neto pozitivni rad, koji radilica isporučuje mehanizmu
za kretanje vozila. Zamajac je sastavni deo sklopa kolenastog vratila i ima zadatak da
ujednači rotaciono kretanje kolenastog vratila, tokom naizmeničnog isporučivanja
momenta, pravolinijskim kretanjem klipa.

Slika 8.2 (a) Šematski prikaz četvorotaktnog motora sa unutrašnjim sagorevanjem i

njegova četiri takta: (b) radni takt ekspanzije, (c) takt izduvavanja, (d) takt usisavanja i
(e) takt kompresije

Kako je to objašnjeno u odeljku 3.10, u Otto-vom ciklusu, visok pritisak se javlja

u cilindru tokom sagorevanja goriva u mešavini sa vazduhom, nešto malo pre početka
radnog takta i adijabatske ekspanzije. U benzinskim (SI) motorima, mešavina goriva i
vazduha se priprema izvan cilindra, strujeći u cilindar tokom takta usisavanja, kada sledi
komprimovanje mešavine do gornje mrtve tačke klipa (top center, TC), kada se ona pali
električnom varnicom. Za razliku od SI motora, u dizel motorima se komprimuje čist

174
vazduh, a gorivo se ubrizgava u cilindar na kraju takta kompresije, gde se pod visokim
pritiskom samopali, bez prisustva varnice, proizvodeći dalji porast pritiska.
Da bi se ostvarilo ponavljanje ciklusa, neophodno je zameniti produkte
sagorevanja (posle radnog takta ekspanzije) sa svežim punjenjem (za benzinske motore
mešavinom goriva i vazduha, a za dizel motore čistim vazduhom). Ovo se postiže
otvaranjem cilindra prema izduvnom traktu motora (izduvnoj grani), pomeranjem
(spuštanjem) izduvnog ventila i izbacivanjem produkata kretnjom klipa naviše. Novo
punjenje cilindra se doprema iz usisne grane motora, otvaranjem usisnog ventila i
kretnjom klipa naniže (takt usisavanja). Postoje dve šeme za zamenu produkata
sagorevanja svežim punjenjem. Prema prvoj, nazvanoj dvotaktni ciklus, sveže punjenje
zamenjuje produkte sagorevanja tokom kratkog vremenskog intervala, kada je klip blizu
njegove donje mrtve tačke (bottom center, BC) i kada su i usisni i izduvni ventil otvoreni.
Samo dva takta (prvi kompresije svežeg punjenja i drugi radni ekspanzije produkata
sagorevanja) su potrebna da se zaokruži ovaj dvotaktni ciklus, tokom koga se kolenasto
vratilo za jedan pun okretaj (jednu revoluciju). Prema drugoj šemi, nazvanoj
četvorotaktni ciklus (slika 8.2 b-e), posle radnog takta ekspanzije, sledi otvaranje
izduvnog ventila, smeštenog u glavi (gornjem delu) cilindra i kretanje klipa naviše, čime
se produkti sagorevanja šalju u izduvnu granu motora. Na kraju ovog takta izduvavanja,
izduvni ventil se zatvara, dok se usisni otvara i kretanjem klipa naniže, u cilindar ulazi
sveže punjenje iz usisne grane motora. Dodavanjem ova dva takta (dodatna revolucija
kolenastog vratila), sveže punjenje je pripremljeno za dva sledeća takta, tokom kojih se
punjenje komprimuje, smeša sagoreva i produkti sagorevanja vrše rad ekspandirajući u
cilindru. Ova četiri takta (dva puna obrtaja vratila) čine četvorotaktni ciklus motora sa
unutrašnjim sagorevanjem.
Gotovo sva drumska vozila koriste četvorotaktne motore, prevashodno benzinske
za putnička vozila i dizel za kamione. Dvotaktni motori se uglavnom koriste za pogon
vozila na dva točka, kakvi su motori i mopedi. Dvotaktni motori imaju manju efikasnost
goriva i veću emisiju štetnih gasova ali su lakši i manje skupi u procesu proizvodnje, za
istu snagu motora. Stalno pooštravanje vladinih uredbi o emisiji štetnih gasova i
efikasnosti goriva, primorava proizvođače da poboljšavaju i dvo i četvorotaktne motore
ali pretežna primena četvorotaktnih motora će se teško promeniti u budućnosti, u korist
dvotaktnih motora, s obzirom na njihovu veći emisiju štetnih gasova.
Iako su benzinski i dizel motori slični, pošto sagorevaju mešavinu goriva i
vazduha u cilindru, kada je klip blizu gornje mrtve tačke (TC), proizvodeći rast pritiska
gasa u cilindru i vršeći neto koristan rad, postoje tri značajne razlike između njih. U
benzinskim motorima gorivo i vazduh se mešaju izvan cilindra, u formi homogene
mešavine, koja se ubacuje u cilindar tokom takta usisavanja, dok se u dizel motorima
gorivo ubrizgava u komprimovani vazduh u cilindru, kada je klip blizu gornje mrtve
tačke, formirajući nehomogenu mešavinu. U benzinskim motorima mešavina goriva i
vazduha se pali električnom varnicom, u definisanom trenutku, kada je klip blizu TC, dok
u dizel motorima mešavina goriva i vazduha se pali spontano, odmah posle ubrizgavanja
goriva u komoru za sagorevanje (cilindar), u definisanom trenutku blizu TC. Treća
razlika je način kontrole izlazne snage motora, što je veoma značajno, pošto motori
vozila moraju funkcionisati u širokom opsegu snaga, u neprekidno i često promenljivim
režimima. Kontrola snage benzinskog motora se postiže podešavanjem pritiska vazduha u
usisnoj grani motora, pomoću leptira (klapne), koji je u direktnoj vezi sa komandom gasa

175
u kabini vozila. Kako se klapnom zatvara protok vazduha, pritisak u usisnoj grani opada,
pa se time redukuje snaga motora i obrnuto. U dizel motorima, snaga motora se smanjuje,
redukovanjem količine ubrizganog goriva po ciklusu u cilindar i obrnuto. Ove navedene
razlike imaju značajan uticaj na formiranje produkata sagorevanja i na efikasnost goriva
za svaki tip motora, SI i CI.
Snaga potrebna za putničko vozilo se kreće u opsegu od više desetina do više
stotina kilovata (kW). Zbog mnogo praktičnih razloga, veličina cilindra u lakim
putničkim vozilima i kamionima je približno ista za sve motore, gde snažniji motori
koriste više cilindara od onih slabijih. Tako motori radi uvećanja snage, mogu sadržati 2,
3, 4, 5, 6, 8 ili 10 cilindara. Geometrijski, kretanje klipova u tim cilindrima je podešeno
tako, da svaki od njih ima radni takt u podjednakim, pravilno raspoređenim intervalima, u
toku dva obrtaja kolenastog vratila (obrt za 720o), koji zaokružuju četvorotaktni ciklus
motora. Ovo takođe, omogućava mehaničku ravnotežu pokretnih delova, koji bi u
suprotnom izazvali prekomerne vibracije motora. Uobičajena praksa je da se motori sa 2,
3, 4, 5 i 6 cilindara, grade tako da se ovi cilindri postavljaju linijski, jedan iza drugog, dok
se motori sa 6, 8 i 10 cilindara, grade tako da cilindri formiraju dve grupe, postavljene u
V rasporedu (moguće su i neke druge konstrukcije, poput bokser motora). Ovo
omogućava efikasnije korišćenje prostora u vozilu, posebno u slučaju prednjeg pogona
vozila.

8.2.1 Sagorevanje u benzinskim i dizel motorima

Da bi pravilno funkcionisao, svaki motor sa unutrašnjim sagorevanjem i

pravolinijskim kretanjem klipa mora sagoreti mešavinu vazduha i goriva u veoma
kratkom vremenu, završavajući proces sagorevanja, ubrzo nakon klip počne svoje
kretanje na dole (radni takt ekspanzije). Vreme trajanja sagorevanja ne bi trebalo da
značajno prelazi oko 50o rotacije kolenastog vratila, što bi bilo jednako oko 2 ms
(milisekunde), ako se kolenasto vratilo okreće 3600 obrtaja u minuti (rpm), što je tipična
vrednost za kretanje vozila velikim brzinama. Da bi molekuli goriva sagorevali, moraju
biti u bliskom kontaktu sa kiseonikom, na molekulskom nivou. Čak i tada, hemijska
reakcija pretvaranja molekula ugljovodonika u molekule ugljendioksida i vodene pare
neće se odvijati dovoljno brzo, osim ako mešavina goriva i vazduha nije dovoljno
zagrejana (na dovoljno visokoj temperaturi). To se postiže brzim porastom temperature
punjenja u cilindru, tokom takta kompresije.
Proces sagorevanja u benzinskim motorima je iniciran tempiranom električnom
varnicom, kada se formira front plamena koji se širi kroz mešavinu goriva i vazduha.
Kako front plamena prođe mešavinom, zagrevajući reaktante do tačke, kada oni
sagorevaju ekstremno brzo, reaktanti se pretvaraju u produkte sagorevanja, gde svaki
molekul goriva biva konvertovan u vremenu od 1 μs. Kada front plamena dosegne zidove
komore za sagorevanje, on se gasi ali ne potpuno, dok svi izdvojeni, mali delovi
mešavine, po zidovima komore, ne izreaguju u produkte sagorevanja. Međutim, da bi se
ostvario pouzdan, brzo krećući plamen, mešavina ne sme biti suviše bogata ili suviše
siromašna, što znači da ima suviše mnogo ili suviše malo goriva, u odnosu na količinu
vazduha (kiseonika), koja je minimalno potrebna da celokupna količina goriva potpuno
sagori (stihiometrijska količina vazduha). To je razlog što se gorivo i vazduh mešaju u
pažljivo kontrolisanom odnosu, pre ili prilikom ulaska punjenja u cilindar motora. Da bi

176
se smanjila snaga motora, količina sagorelog goriva po ciklusu se smanjuje redukcijom
pritiska i samim tim gustine dolazećeg punjenja, pri čemu odnos goriva i vazduha, kao i
temperatura mešavine, ostaju nepromenjeni. Na ovaj način, željena velika brzina
prostiranja plamena i sagorevanja se zadržavaju u benzinskom (SI) motoru, čak i u
uslovima praznog hoda motora.
Sagorevanje goriva u dizel motoru se odvija prilično drugačije, bez prostiranja
fronta plamena, iako sličnom brzinom. Ubrizgano gorivo u vreo komprimovani vazduh,
unutar cilindra, isparava brzo, a para goriva se meša sa prisutnim vazduhom, sagorevajući
spontano, bez inicijalizacije električnom varnicom. Okolni vazduh u cilindru vrtloži oko
brizgaljke goriva, obezbeđujući potreban protok kiseonika za sagorevanje isparenih
kapljica goriva, po izlasku iz mlaznice (brizgaljke). Kada je potrebna manja snaga
motora, manje goriva se ubrizgava u istu, nepromenljivu količinu vazduha u cilindru,
trošeći manje kiseonika i redukujući porast pritiska sagorevanjem u cilindru. Na ovaj
način, odnos gorivo-vazduh u dizel motoru je promenljiv i siromašan (više vazduha od
stihiometrijske smeše). I na maksimalnoj snazi, potreban je određeni višak vazduha, kako
bi sagorelo svo ubrizgano gorivo, pošto uslovi mešanja nisu idealni.
Na molekulskom nivou, proces sagorevanja je mnogo složeniji, nego što bi se to
moglo zaključiti iz stihiometrijske, hemijske reakcije. Na primer, kompletna oksidacija
jednog molekula oktana (C8H18) zahteva 8+9/2 molekula kiseonika (O2), pri čemu se
formira 8 CO2 i 9 H2O molekula produkata. Preuređivanje atoma ugljenika, vodonika i
kiseonika u okviru molekula reaktanata se odvija u jednom koraku, istovremeno,
zahtevajući brojne individualne promene, kao što su pojedinačno otkidanje atoma
vodonika i ugljenika od molekula goriva i njihova oksidacija. Ove promene su
potpomognute veoma reaktivnim međuproduktima, nazvanim radikali, kao što su H, O,
OH, C2, CH, CH2 i slično, koji ubrzavaju preuređivanje molekula ali koji nestaju, kada je
reakcija jednom kompletirana (završena). Ipak, proces sagorevanja nije idealan, pa tako
male količine nereagovanih ili nepotpuno oksidisanih reaktanata mogu preostati. To su
molekuli koji su dospeli u slepe uglove reakcije, gde nisu mogli ostvariti kompletnu
termohemijsku ravnotežu raspršenih reaktanata. Ovi molekuli zaostaju u okviru osnovnih
produkata sagorevanja i ukoliko ne budu uklonjeni, izbacuju se u atmosferu, kao
zagađujuće materije.
Azot monoksid (NO) je značajan zagađivač vazduha, koji predstavlja nusprodukt
procesa sagorevanja. On se formira iz azota i kiseonika, u pogodnim termohemijskim
uslovima, visokih temperatura, od novoformiranih produkata sagorevanja. On se stvara
veoma brzo u dva sledeća reakciona koraka, što je olakšano prisustvom atomskog
kiseonika u zoni sagorevanja:

N 2 + O ® NO + N , (8.1)

N + O2 ® NO + O . (8.2)

Ovde ne bi bilo NO u izduvnim gasovima, koji odlaze u atmosferu, ako bi se

suprotna hemijska reakcija odigravala tokom pada temperature produkata, u radnom taktu
ekspanzije i ako bi se termohemijska ravnoteža održavala sa ostalim izduvnim gasovima.
Na žalost, obrnuti proces prestaje tokom ekspanzije (pad temperature), ostavljajući

177
preostali iznos NO, koji se može redukovati, naknadnim tretmanom u izduvnom sistemu,
izvan cilindra (katalizator u izduvnom sistemu). Količina ovog preostalog NO je direktno
zavisna od odnosa vazduh-goriva i temperature plamena u procesu sagorevanja.

8.3 SNAGA MOTORA I PERFORMANSE

Sagorevanje goriva u cilindru motora sa unutrašnjim sagorevanjem i

pravolinijskim kretanjem klipa, proizvodi mehaničku snagu, silom koja potiskuje klip. U
svakom trenutku, ako je V zapremina gasa u cilindru i p pritisak gasa, gas vrši
elementarni rad dL, nad klipom koji se pomera i povećava zapreminu gasa za dV:

dL = pdV . (8.3)

Ukupno razmenjeni zapreminski rad, koji je izvršio gas u jednom ciklusu rada motora (u
dva ili četiri takta) se dobija integracijom jednačine (8.3) po jednom ciklusu:

L = ò pdV = pVc . (8.4)

Ovde je p efektivni srednji pritisak gasa, a Vc zapremina cilindra, prostor koji klip opiše
svojim kretanjem od gornje do donje mrtve tačke. Ako je frekvencija obrtanja kolenastog
vratila N, a n broj obrtaja istog po ciklusu, tada je vreme jednog ciklusa jednako n/N, a
snaga predata klipu:

N p Vc N
P=L = . (8.5)
n n

Slika 8.3 prikazuje varijacije pritiska gasa u cilindru, tokom četvorotaktnog

ciklusa benzinskog motora (u p-V dijagramu). Najviši deo krive prati promenu pritiska
tokom radnog takta ekspanzije, nakon koga sledi takt izduvavanja, kada je pritisak u
cilindru približno jednak onom u izduvnoj grani (izduvni ventil otvoren). Pritisak u
sledećem taktu usisavanja je niži i jednak je pritisku u usisnoj grani, nakon čega sledi takt
kompresije, koja počinje od najnižeg pritiska u ciklusu. Koristan rad po ciklusu, ò pdV
može biti predstavljen kao razlika površina gornje i donje petlje sa slike 8.3.
Samo deo rada gasa, koji pomera klip motora se isporučuje na vratilu motora, gde
se ono povezuje sa transmisijom i na kraju sa pogonskim točkovima, koji pokreću vozilo.
Trenje, koje se javlja kretanjem klipa duž zidova cilindra, kao i ono koje se javlja na
ležajevima klipnjače i kolenastog vratila, uz potrošenu energiju koja se troši za rad
ventila (pogon bregaste osovine), pumpanje sredstva za podmazivanje i rashladne vode,
redukuje izlaznu motora ispod onog iznosa koji se isporučuje radom gasa u cilindru
(jednačina (8.5)). Ova neto izlazna snaga Pb, nazvana snaga kočenja, se određuje
ispitivanjem motora u laboratorijskim uslovima (motorske ćelije), pri različitim
brojevima obrtaja kolenastog vratila i položajima komande gasa. Izlazna snaga se
izračunava kao proizvod obrtnog momenta kočenja, Mb (kojim se opterećuje motor) i
ugaone brzine vratila 2πN:

178
Pb = M b (2pN ) . (8.6)

Ponekad se snaga i moment izražavaju preko srednjeg pritiska u cilindru pbmep,

nazvanog srednji efektivni pritisak kočenja, koristeći jednačine (8.5) i (8.6):

nPb 2pnM b
pbmep = = , (8.7)
Ve N Ve

gde je Ve radna zapremina motora, proizvod zapremine cilindra Vc i broja cilindara.

Srednji efektivni pritisak kočenja je indikator rada po jednom ciklusu svedenog na
jedinicu radne zapremine motora i na njega malo utiče veličina motora. On je u direktnoj
vezi sa količinom goriva, koja se sagoreva po jedinici zapremine cilindra.

Slika 8.3 Promena pritiska gasa u funkciji njegove zapremine za ciklus u cilindru
četvorotaktnog benzinskog motora

Veličina ugrađenog motora u vozilo je definisana zahtevanom snagom za

pokretanje vozila, pri brzini i ubrzanju, koji omogućuju zadovoljavajuće performanse.
Važna karakteristika motora je njegova snaga i moment, kada on radi pri maksimalnoj
potrošnji goriva po ciklusu. Za benzinske motore, to se događa kada je leptir (klapna) u
usisnoj grani potpuno otvorena. Slika 8.4 prikazuje snagu kočenja Pb i srednji efektivni
pritisak kočenja pbmep (koji je povezan sa momentom Mb, jednačinom (8.7)) u zavisnosti
od broja obrtaja motora N. Snaga kočenja raste monotono sa povećanjem broja obrtaja do
maksimalne vrednosti Pbmax, za broj obrtaja Nm. Sa druge strane srednji efektivni pritisak
kočenja pbmep se menja samo umereno, u celom opsegu brojeva obrtaja, od režima
praznog hoda Ni (tipično 800 rpm (13,3 Hz)) do režima maksimalne snage Nm. znatno
umerenije. On dostiže svoju maksimalnu vrednost, pri broju obrtaja koji je približno oko
2/3 broja obrtaja pri maksimalnoj snazi, Nm.

179
Slika 8.4 Dijagram snage kočenja Pb i srednjeg efektivnog pritiska kočenja pbmep,
benzinskog motora pri maksimalno otvorenom leptiru, u zavisnosti od broja obrtaja
motora N

Pri konstantnom položaju leptira ili ulaznog pritiska, moment kočenja se ne menja
značajno sa brojem obrtaja motora. Na nižim brojevima obrtaja, moment opada donekle,
zbog gubitaka toplote iz cilindru. Na višim brojevima obrtaja, moment opada primetno
brže, zbog pada pritiska na usisnom i izduvnom ventilu i uvećanja trenja klipa, što
redukuje srednji efektivni pritisak i izaziva dostizanje maksimuma snage kočenja. Radi
povećanja snage na visokim brojevima obrtaja, koristi se veći broj usisnih i izduvnih
ventila, kako bi cilindar lakše prihvatio veću količinu punjenja.
Karakteristike odabranih modela (iz 2000. godine) putničkih vozila i lakih
kamiona, opremljenih benzinskim motorima, date su u tabeli 8.2, u redosledu rastućih
zapremina motora. Veći i snažniji motori, podrazumevaju više cilindara ali je zapremina
cilindara približno ista, bez obzira na veličinu ovih motora. Postoji samo mala razlika u
maksimalnim srednjim efektivnim pritiscima kočenja (momentima) ovih motora i postoji
uporedivo mala razlika u snagama motora po jedinici radne zapremine. Kao što ćemo
videti u sledećem tekstu, razlike u veličinama motora odražavaju se na masu vozila,
mogućnost da ubrzaju i na potrošnju goriva.

180
Tabela 8.2 Karakteristike putničkih vozila sa benzinskim motorima, iz 2000. godine

8.3.1 Efikasnost motora

Potrošnja goriva u motoru se uobičajeno izražava kao specifična potrošnja goriva

kočenja (bsfc), što predstavlja masu goriva, potrošenu po jedinici izlaznog mehaničkog
rada, na vratilu motora (kg/kWh). Vrednost specifične potrošnje goriva kočenja zavisi od
uslova rada motora. Za benzinske motore, najekonomičniji bsfc (minimum potrošnje) se
kreće oko 0,27 kg/kWh, dok za dizel motore ova vrednost je niža, oko 0,2 kg/kWh.
Alternativni pokazatelj performansi motora je njegova termička efikasnost ηe. Ona
predstavlja odnos mehaničkog rada motora sa toplotnom moći potrošene mase goriva,
čijim se sagorevanjem proizveo taj rad. U odnosu na donju toplotnu moć goriva po
jedinici mase (Hd, LHV), relacija između ove dve veličine će biti jednaka:

3,6
he = . (8.8)
(bsfc)(kg / kWh ) ´ H d ( MJ / kg )

Niže vrednosti toplotne moći motornih goriva po jedinici mase ili zapremine su
empirijski u vezi sa gustinom goriva SG (kg/dm3):

181
H d = [28 + 11,2 /( SG )]MJ / kg , (8.9)
H d = [11,2 + 28( SG )]MJ / dm .3

Za benzin je SG=0,72, a Hd je 43,55 MJ/kg ili 31,6 MJ/dm3, dok je za dizel,

SG=0,85, a Hd je 41,18 MJ/kg ili 35 MJ/dm3. Zamenjujući ove podatke u jednačinu
(8.8), dobijaju se najviše termičke efikasnosti za benzinski motor od oko 31% i za dizel
motor oko 44%.
Termička efikasnost motora ηe je funkcija broja obrtaja motora i srednjeg
efektivnog pritiska kočenja, kako je to prikazano na slici 8.5. Njen maksimum se nalazi
na oko 35% od broja obrtaja pri maksimalnoj snazi Nm i 80% od maksimalnog pbmep,
kada je snaga motora oko 35% od maksimalne snage. Efikasnost opada ubrzano sa
smanjenjem pbmep ali manje izraženo pri povećanju broja obrtaja. Ovo opadanje
efikasnosti je posledica relativnog povećanja trenja u motoru i hidrauličkih gubitaka u
odnosu na izlazne parametre motora (snagu i pbmep), koji su smanjeni ispod optimalne
vrednosti. Zato što motor putničkog vozila mora obezbediti pun opseg njegove snage za
ceo brzinski opseg vozila, on ne može raditi na maksimalnoj efikasnosti sve vreme
funkcionisanja. Ipak, sa odgovarajućim odabirom sistema motor-vozilo, moguće je
minimizovati potrošnju goriva, potrebnu da odgovori na pojedinačni vozni ciklus sistema.

Slika 8.5 Konturni dijagram (termičke) efikasnosti motora ηe kao funkcija broja obrtaja i
srednjeg efektivnog pritiska kočenja, za benzinski motor. Konturne vrednosti su izražene
u procentima, u odnosu na maksimalnu vrednost.

8.4 SNAGA VOZILA I PERFORMANSE

Kretanje vozila po putu zahteva potrošnju mehaničke snage za pokretanje

točkova. Deo ove snage je potreban sa savlađivanje otpora vazduha na vozilo u pokretu.
Drugi deo je potreban da savlada otpor guma koje se kreću po kolovozu, poznat kao otpor

182
kotrljanja. Ako se vozilo penje uzbrdo, dodatna snaga je potrebna za vertikalno
pomeranje vozila u gravitacionom polju. Konačno, ukoliko vozilo ubrzava do više brzine,
potrebna je mehanička snaga za uvećanje kinetičke energije vozila.
Sila otpora vazduha, koja deluje na vozilo, je jednostavno data kao proizvod
ρCDAw2/2, gde su: ρ gustina vazduha (kg/m3), A čeona površina vozila (m2) (oko 80%
proizvoda visina x širina vozila), w brzina vozila (m/s) i CD koeficijent otpora oblika (-).
Ova veličina se eksperimentalno određuje testiranjem modela vozila u aero-tunelu i njena
vrednost, koja se generalno kreće u opsegu 0,25-0,5, veoma mnogo zavisi od oblika
vozila i glatkosti spoljašnje površine karoserije. S obzirom na činjenicu da putničko
vozilo mora da okruži putnike bezbednom strukturom (karoserijom), koja obezbeđuje
dobru vidljivost, bez suvišnog materijala, teško je redukovati vrednost CD ispod 0,25.
Odgovarajuća snaga Pair, potrebna za savlađivanje otpora vazduha, predstavlja proizvod
sile otpora vazduha i brzine vozila:

rw3
Pair = (C D A) . (8.10)
2

Prema tome, snaga potrebna za savlađivanje otpora vazduha raste sa trećim

stepenom brzine vozila. Pri velikim brzinama vozila, otpor vazduha je osnovni faktor za
određivanje potrebne snage motora.
Na prvi pogled može izgledati, da točkovi daju mali ili nikakav otpor kretanju
vozila. Iako je ovaj otpor mali, ne može biti redukovan do nule. Izvor ovog otpora leži u
deformaciji pneumatika u kontaktu sa kolovozom. Ova deformacija je neophodna da
podrži masu vozila i da obezbedi kontaktnu površinu između pneumatika i kolovoza, koja
je potrebna da spreči proklizavanje točka na površini puta. Deformacija pneumatika je
takva, da kada se točak okreće, površina kolovoza deluje momentom otpora na točak, što
mora biti prevaziđeno snagom pogonskog sistema i odgovarajućom silom na osovini
točka. Ova sila se uobičajeno izražena kao CRmg, a odgovarajuća snaga Proll, kao:

Proll = C R mgw , (8.11)

gde su: m masa vozila, g ubrzanje zemljine teže (mg je ukupna sila gravitacije vozila,
podržana pneumaticima) i CR koeficijent otpora kotrljanja, po vrednosti mala
bezdimenzijska veličina, koja zavisi od konstrukcije i pritiska pneumatika, kao i od
karakteristika puta. Krut, dobro napumpan pneumatik će imati manju vrednost za CR, ali
će biti više sklon klizanju i prenošenju vibracija, od neravnina puta na vozilo. Vrednosti
za CR leže u opsegu od 0,01-0,02. Pošto snaga, koja savlađuje otpor kotrljanja raste samo
sa prvim stepenom brzine, ona je generalno manja od Pair pri višim brzinama ali može
postati značajna pri manjim brzinama.
Kada se vozilo penje uz nagib pod uglom θ, gravitaciona sila mg, koja deluje na
njega, ima komponentu mg·sin θ, suprotno od pravca kretanja. Snaga potrebna za
održavanje uspona vozila konstantnom brzinom je:

Phill = mgw sin q . (8.12)

183
 Konačno, trenutna snaga potrebna za ubrzavanje vozila Pacc, je jednostavno iznos
povećanja kinetičke energije vozila m(1+ε)w2/2, u vremenu ili:

d é m (1 + e ) w 2 ù dw
Pacc = ê ú = m(1 + e ) w , (8.13)
dt ë 2 û dt

gde su: ε bezdimenzijska konstanta male vrednosti, koja uzima u obzir inerciju rotacije
točkova i pogonskog sistema, a dw/dt ubrzanje vozila. Naravno, kada vozilo usporava
(dw/dt<0), korišćenjem kočnica ili zatvaranjem leptira (otpuštanjem komande gasa),
negativna snaga iz jednačine (8.13) ne znači da se snaga vraća nazad motoru, već se troši
na trenje, pa je Pacc efektivno nula, tokom usporavanja. U električnim (i hibridnim)
vozilima deo energije usporavanja može biti povraćen i skladišten u baterijama i kasnije
korišćen u pogonu vozila, štedeći energiju (i gorivo).
Konačno, totalna snaga potrebna za kretanje vozila iznosi:

é dw ù rw
3
P = Pacc + Proll + Phill + Pair = mw ê(1 + e ) + C R g + g sin q ú + (C D A) . (8.14)
ë dt û 2

Prva tri člana, na desnoj strani jednačine (8.14), snaga potrebna za ubrzavanje
vozila, za savlađivanje otpora kotrljanja i penjanja uzbrdo su proporcionalni masi vozila.
Za razliku, poslednji član, snaga potrebna za savlađivanje otpora vazduha je nezavisna od
mase vozila, a zavisna od čeone površine vozila, koja je približno ista za skoro sva laka
putnička vozila (tabela 8.2) ali je značajno veća za lake i teške kamione. Za vozni ciklus,
u odnosu na laka vozila, teška vozila će zahtevati snažnije motore i trošiće više goriva,
približno u proporciji sa masom vozila. Veoma energetski efikasno vozilo je obavezno
lako vozilo.
Za vožnju konstantnom brzinom, samo otpor vazduha i kotrljanja treba biti
prevaziđen, pa je ukupna snaga u ovom slučaju:

rw 3
Pconst = mC R gw + (C D A) . (8.15)
2

Za tipično putničko vozilo, otpori vazduha i kotrljanja su jednaki pri brzini od oko
60 km/h. Za krstarenje autoputom, pri brzini od 120 km/h, otpor vazduha bi bio četiri
puta veći od otpora kotrljanja i ukupna potrebna snaga postaje manje zavisna od mase
vozila, u odnosu na vožnju manjim brzinama.
Konstrukcioni parametri vozila koji vode poboljšanju ekonomije goriva (manjoj
potrošnji), podrazumevaju smanjenje mase vozila m, proizvoda CDA i otpora kotrljanja
CR. Pored toga, povraćaj kinetičke energije vozila tokom njegovog usporavanja, za
ponovno korišćenje tokom drugih perioda vožnje, takođe će unaprediti ekonomiju goriva
(što se već koristi u hibridnim i električnim vozilima).

184
8.4.1 Spajanje motora i točkova (transmisija)

Snaga motora je maksimalna na visokom (najvišem racionalnom) broju obrtaja,

Nm, a manje snage je raspoloživo na manjim brzinama motora (brojevima obrtaja), što je
prikazano na slici 8.4. Ako želimo da imamo maksimalnu snagu motora na raspolaganju,
pri celom opsegu brzina vozila, neophodno je redukovati odnos brzine motora i brzine
točkova, kada brzina vozila raste. Ovo se postiže u transmisiji vozila, koja je pridodata
motoru i koja obezbeđuje (najčešće) stepenastu promenu brzine na vratilu koje pogoni
točkove.
Postoje dve vrste transmisije: manuelna i automatska. U vozilu sa manuelnom
transmisijom, vozač komandom kvačila odvaja motor od transmisije, ručno menja stepen
prenosa, pre nego što ponovo otpuštanjem kvačila spoji motor sa transmisijom. U vozilu
sa automatskom transmisijom, hidraulična spojnica zamenjuje kvačilo, a menjanje
stepena prenosa je ostvareno, kompjuterski kontrolisanom (hidrauličkom) aktuatoru.
Automatska transmisija, koja vozaču olakšava upravljanje vozilom je manje efikasna od
manuelne za oko 10%. Većina putničkih vozila poseduje transmisije sa četiri, pet (šest)
stepena prenosa napred i jednim nazad. Brzinski odnos između susednih stepena prenosa
je oko 1,5.
Pogonsko (kardansko) vratilo, koje spaja sklop motor-transmisija sa točkovima,
bilo napred ili pozadi (ili sa svim točkovima u slučaju pogona na četiri točka), koristi
diferencijal (poseban prenos zupčanicima), kako se postigao jednaki moment na oba
pogonska točka, istovremeno omogućujući različite brzine točkova tokom kretanja u
krivini. Pogonsko vratilo dozvoljava vertikalno kretanje točkova u odnosu na šasiju i
kretanje upravljačkog sistema, kada se koristi prednji pogon.
Maksimalna raspoloživa snaga motora, kao funkcija brzine vozila i stepena
prenosa, je prikazana na slici 8.6 (pune linije) za četvorostepeni manuelni menjač
(transmisiju). Svaka od ove četiri krive je identična krivoj snage kočenja, prikazanoj na
slici 8.4 ali je ovde prikazana u odnosu na brzinu vozila, a ne na brzinu motora. Za bilo
koju brzinu vozila, maksimalna snaga motora (koja se dobija pri potpuno otvorenom
leptiru, kod SI motora) je data za odgovarajući stepen prenosa (1, 2, 3 ili 4). Pri manjim
brzinama vozila, tri ili četiri stepena prenosa su raspoloživa, gde najnižem prenosu
odgovara najveća moguća snaga. Pri najvećim brzinama samo najviši stepen prenosa
može biti korišćen da isporuči snagu motora.
Za putovanje konstantnom brzinom, potrebna snaga motora, definisana
jednačinom (8.15) je prikazana kao tačka crta linija, na slici 8.6. Ona raste naglo sa
rastom brzine vozila, zbog rastućeg udela otpora vazduha u odnosu na otpor kotrljanja.
Za bilo koju brzinu vozila, vertikalno rastojanje između zahteva (tačka crta linija) i
raspoložive snage (puna linija), predstavlja maksimalnu snagu raspoloživu za ubrzanje
vozila i savladavanje uspona. Pri manjim brzinama vozila, ova razlika je veća za niže
stepene prenosa, dok pri najvećim brzinama, ova razlika se smanjuje do nule, pri
maksimalnoj brzini vozila. Niži stepeni prenosa su potrebni da obezbede visoko ubrzanje
vozila, pri nižim brzinama vozila.
Sa slike 8.6 je jasno, da se samo mali procenat od maksimalne snage motora
koristi pri konstantnim brzinama vozila, koje dostižu 40% od krstareće brzine (120
km/h). Ostatak raspoložive snage se može upotrebiti za ubrzavanje (preticanje) i
savlađivanje uspona. Za prosečan vozni ciklus vozila, ubrzanje se koristi samo

185
povremeno, pa je vreme kada se koristi maksimalna snaga motora malo. Faktor
kapaciteta vozila, odnos vremenski osrednjene korišćene snage u odnosu na instalisanu
(maksimalnu) snagu, kada se vozilo kreće je manji od 50% za prosečni ciklus korišćenja.
Ipak, za zadovoljavajuće performanse vozila, potrebna je rezerva snage iznad normalnog
opsega brzina vozila.

Slika 8.6 Dijagram snage motora, za četvorostepenu transmisiju, kao funkcija brzine
vozila (pune linije). Tačka crta linija predstavlja zahtev snage pri kretanju vozila
konstantnom brzinom. Konturne linije relativne termičke efikasnosti motora za operacije
sa manje snage, u četvrtom stepenu prenosa su prikazane kao isprekidane linije sa
maksimumom od 100% obeleženim sa +.

Na slici 8.6 su superponirane krive relativne efikasnosti sa slike 8.4 (isprekidane

linije), za četvrti stepen prenosa. Vrednost maksimalne efikasnosti (100%) je označena sa
+. Lako je vidljivo da za konstantne brzine vozila, relativna efikasnost motora je najviše
50%, za brzine manje od polovine krstareće brzine (120 km/h), rastući do oko 80% pri
krstarećoj brzini. Uobičajena praksa prebacivanja prenosa u niže stepene, pri malim
brzinama, vodi nižim relativnim efikasnostima. Uzimajući u obzir kratke periode
ubrzavanja, u tipičnom voznom ciklusu, vremenski osrednjena relativna efikasnost
motora sigurno je manja od 80%, a verovatno bliža 60%. Ove performanse bi mogle biti
blago poboljšane dodavanjem petog stepena prenosa ali bi to vodilo manjoj rezervi snage
za ubrzavanje, što bi zahtevalo prebacivanje u niži stepen pre operacije preticanja, pri
višim brzinama. Alternativno rešenje je da se primeni kontinualno promenljivi prenos
koji može postići više relativne efikasnosti motora, u celokupnom opsegu konstantnih
brzina ali koji će smanjivati stepen prenosa, kada je ubrzanje potrebno.

8.5 EFIKASNOST POTROŠNJE GORIVA U VOZILU

Tradicionalno, efikasnost potrošnje goriva u vozilu se izražava pređenim putnim

rastojanjem, podeljeno sa količinom utrošenog goriva. Za putnička vozila, ovaj odnos se
daje u pređenim kilometrima po litru, km/dm3 (u SAD u miljama po galonu). Efikasnost
potrošnje goriva definiše putne troškove goriva, kao i pripadajuću emisiju ugljenika u

186
atmosferu, koja je skoro potpuno u formi ugljendioksida. Vozači se bave cenom goriva,
dok se nacionalne vlade bave efektima ukupne potrošnje goriva na probleme
obezbeđivanja redovnog snabdevanja gorivom i poslednjih godina i udelom vozila u
ukupnoj nacionalnoj emisiji gasova staklene bašte. U SAD, gde su maloprodajne cene
goriva niske u poređenju sa većinom razvijenih zemalja, troškovi goriva predstavljaju
mali deo ukupnih operativnih troškova putničkog vozila ali su ipak, jedan od faktora
izbora vozila. U poređenju sa vlasnicima vozila u Evropi i Japanu, Amerikanci voze veća,
teža, manje efikasna i skuplja vozila ali plaćaju manje za troškove goriva. Nacionalne
poreske politike, koje veoma utiču na cenu goriva, imaju veliku ulogu u toj razlici.
Razvoj tehnologija motora i vozila, koje su efikasnije u potrošnji goriva i emituju
manje zagađujućih gasova su logičan odgovor proizvođača na nacionalne politike
regulativa i poreskih opterećenja, koje sužavaju prozor za dizajniranje vozila, koje se
najviše dopada kupcima. U ovom odeljku razmatramo tehnološke faktore, koji direktno
utiču na potrošnju goriva u vozilu, dok se ispunjavaju ograničenja emisije štetnih gasova.

8.5.1 Regulative efikasnosti potrošnje goriva u SAD i test ciklusi

U SAD, efikasnost potrošnje goriva novih putničkih vozila i lakih kamiona je

regulisana uredbom Nacionalne agencije za bezbednost saobraćaja, pri nacionalnom
Ministarstvu transporta. ova uredba ima svoje poreklo u naftnoj krizi iz 1970. godine,
izazvane zabranom izvoza nafte od strane OPEC organizacije. Da bi se smanjila buduća
zavisnost nacije od uvozne nafte, uvedeni su standardi prosečne potrošnje goriva (CAFE)
počev od modela, proizvedenih 1978. godine. Ovi standardi su ograničili proizvođače
vozila da konstruišu vozila, tako da njihova prosečna potrošnja goriva ne prelazi nivo
definisan za dve klase vozila: putnička vozila i lake kamione (pikap vozila, venovi, vozila
za sportske aktivnosti). U 2000. godini CAFE standardi za putnička vozila i lake kamione
su bili 11,7 km/dm3 i 8,8 km/dm3 (27,5 miles/gallon i 20,7 miles/gallon), respektivno.
Merenje potrošnje goriva vozila je zasnovano na simulacijama na dinamometru,
tipičnih voznih ciklusa za gradske i vangradske uslove, prvobitno definisane od strane US
EPA, za određivanje emisije vozila (UDDS). Test vozilo je postavljeno u stacionaran
položaj, dok pogonske točkove okreće dinamometar (merne valjke), koji je podešen da
obezbedi opterećenja ubrzanjem/usporenjem i otporom vazduha, prema jednačinama
(8.10) i (8.13). Iako dinamometar ne simulira precizno ove sile u svakoj tački testa, on je
dovoljan da obezbedi prihvatljiv prosek za definisanje emisije i efikasnosti potrošnje
goriva u test ciklusu.
Dva test ciklusa se koriste za merenje potrošnje goriva vozila, jedan za gradsku i
drugi za vangradsku vožnju. Slika 8.7 prikazuje brzinu vozila tokom vremena, za svaki
ciklus pojedinačno. Ciklus gradske vožnje sadrži mnogo polazaka i zaustavljanja (25 na
putu od 17,8 km, u toku 23 minuta) i nisku srednju brzinu, tokom kretanja od 31,4 km/h.
Za prosečno vozilo, oko 34% energije potrebne za kretanje vozila kroz ciklus je
izgubljeno u procesu kočenja. Nasuprot tome, vangradski ciklus podrazumeva više
ujednačene brzine, prosečno 78,5 km/h tokom 16,5 km puta, sa samo jednim
zaustavljanjem. Dva predstavljena ciklusa simuliraju dva najčešća tipa korišćenja vozila:
(a) kreni-stani vožnju zakrčenim gradskim ulicama i (b) vangradsku vožnju
neopterećenim putem. Za putničko vozilo, vangradska vožnja je 30% do 50% efikasnija,
što se tiče potrošnje goriva u odnosu na gradsku vožnju (tabela 8.2). Kupci novih vozila

187
su upoznati sa potrošnjom goriva za gradsku i vangradsku vožnju, definisanu
razmatranim testovima. Za potrebe sprovođenja CAFE standarda, usvojen je odnos 55%
gradske i 45% vangradske vožnje.

Slika 8.7 US EPA 1972 vozni ciklusi za definisanje emisije i potrošnje goriva. Gornja
kriva: gradski vozni ciklus (17,77 km puta, 22,87 min trajanje, 31,4 km/h srednja brzina,
91 km/h maksimalna brzina, 1,48 m/s2 maksimalno ubrzanje, vreme konstantne vrzine
7,9%, vreme ubrzanja 39,6%, vreme usporenja 34,6%, vreme praznog hoda 17,8%, 1,43
zaustavljanja po kilometru). Donja kriva: Vangradski vozni ciklus (16,5 km puta, 12,7
min trajanje, 78,5 km/h srednja brzina, 96,4 km/h maksimalna brzina, 1,43 m/s2
maksimalno ubrzanje, vreme konstantne vrzine 16,5%, vreme ubrzanja 44,4%, vreme
usporenja 38,7%, vreme praznog hoda 0,4%, 0,06 zaustavljanja po kilometru)

8.5.2 Unapređenje potrošnje goriva vozila

U SAD, 1993. godine, udruženje proizvođača automobila i Federalna vlada su se

dogovorili da razviju putničko vozilo srednje veličine, koje bi imalo tri puta manju
potrošnju goriva, u odnosu na trenutnu vrednost i koje će imati performanse jednake
onim, koje poseduju sadašnja vozila i koje će imati pristupačnu cenu. Poznat kao
Partnerstvo za nove generacije vozila (PNVG), ovaj ambiciozni program je planiran za
uvođenje prototip vozila za 2004. godinu. Cilj zacrtane potrošnje goriva je bio procenjen
da se dostigne postojećim ili novim tehnologijama. Čak i ako PNVG program ne uspe da
dostigne cilj visoko efikasnog vozila (danas 2012. možemo reći da za sada nije uspeo),
ispitivana tehnološka poboljšanja će omogućiti značajno poboljšanje potrošnje goriva
sadašnjih vozila.
Postoje dva glavna prodora PNVG programa: poboljšanje dizajna vozila i izvora
napajanja (motora). Zaista i vozilo i motor moraju biti međusobno usklađeni, kako bi se
dobio maksimalni rezultat. Ipak, ovde se ova pitanja razmatraju odvojeno, uz
razumevanje da je to jedinstven zadatak.

188
8.5.2.1 Unapređenje performansi vozila

U odeljku 8.4 definisane su tri komponente potrošnje snage vozila u pokretu:

ubrzanje vozila, otpor kotrljanja i otpor vazduha. Prve dve su proporcionalne masi vozila,
dok je treća zavisna od veličine i oblika vozila ali ne od mase. Tri glavna parametra, koja
definišu ove komponente su masa vozila m, otpor kotrljanja CR i otpor oblika vozila CDA
(proizvod koeficijenta otpora vazduha i čeone površine vozila) i sva tri su značajna.
Masa vozila. U sadašnjim klasičnim putničkim vozilima, masa je parametar koji
je u najtešnjoj vezi sa potrošnjom goriva (videti tabelu 8.2). Velika, teška vozila
zahtevaju velike motore, da bi postigli zadovoljavajuće performanse, što neizbežno
povlači i veliku potrošnju goriva. Za datu veličinu vozila, smanjenje mase vozila će
omogućiti smanjenje mase motora i transmisije, mase guma i točkova, mase kočionog
sistema, rezervoara, upravljačkog mehanizma, hladnjaka motora, sjedinjavajući ove
dobitke u direktnom smanjenju mase šasije vozila. Glavni princip za redukovanje mase
vozila je primena lakših materijala, jednake krutosti i čvrstoće, kao što su legure
aluminijuma i kompozitni materijala (plastika i čelik), primena plastike za vozačko i
ostala stakla i isto tako, redizajniranje konstrukcije vozila, kako bi se smanjila strukturna
masa. Redukcija mase vozila od 40% se čini moguća.
Smanjenje mase vozila zamenom materijala može imati uticaj na bezbednost
vozila. Šasija vozila je konstruisana da apsorbuje kinetičku energiju vozila u slučaju
sudara, štiteći putnike od mogućih povreda. Zamena šasije lakšim materijalom, jednake
čvrstoće i kapaciteta apsorpcije kinetičke energije, može održati isti nivo apsorpcije
energije i zaštite putnika i pri tom redukovati ukupnu masu vozila. Međutim, u sudaru
dva vozila nejednake mase, lakše vozilo apsorbuje više kinetičke energije od njegove
sopstvene i time ugrožava bezbednost putnika u kabini. U sadašnjem voznom parku lakih
putničkih vozila i kamiona u SAD, odnos mase najtežih i najlakših vozila je oko 3. Dokle
god, vozila različitih veličina postoje u budućem voznom parku, ova razlika u masama će
postojati, čak iako sva vozila budu napravljena od lakših legura, nego ova sadašnja.
Vozila sa pogonskim sistemima, koji koriste masivne sistema za skladištenje
energije (električne baterije, komprimovano gasovito gorivo (tečni naftni gas ili vodonik),
smešteno u čelične rezervoare), će imati probleme sa uvećanom masom vozila. Za sistem
skladištenja, koji koristi olovne baterije, masa baterije po jedinici skladištene energije je
oko 300 puta veća nego u slučaju benzina, pa tako masa električnih vozila na baterije
prevashodno zavisi od mase baterija potrebnih da omoguće vozilu odgovarajući domet.
Za vozila na vodonik ili tečni naftni gas, skladištenje energije ekvivalentno 60 litara
benzina će uvećati masu vozila za 300 kg i 130 kg, respektivno (videti odeljak 4.4.5).
Otpor vazduha. Smanjenje otpora vazduha je ograničeno na smanjenje
koeficijenta otpora vazduha CD, pažljivom konstrukcijom linija karoserije vozila, pošto je
čeona površina vozila suštinski fiksirana za zahteve obezbeđenja odgovarajućeg prostora
za putnike (videti tabelu 8.2). Pažljivom konstrukcijom oblika karoserije, redukcija
koeficijenta otpora vazduha može biti dovedena do vrednosti od 0,20-0,25 za putnička
vozila. Nema izgleda da je smanjenje otpora vazduha povezano sa povećanjem mase
vozila.
Otpor kotrljanja. Koeficijent otpora kotrljanja CR može biti redukovan do
vrednosti 0,005, u odnosu na trenutne vrednosti od 0,01-0,014, unapređenjem
konstrukcije guma ali je teško održati trajnost, performanse i bezbednost (vučnu silu),

189
istovremenim smanjenjem otpora kotrljanja. Laki aluminijumski naplatci redukuju obrtnu
masu točkova, što je poželjno ali sa druge strane biće potrebno složeniji sistem ogibljenja
da održi normalne performanse vozila sa gumama niskog otpora kotrljanja.

8.5.2.2 Unapređenje performansi motora

Postoji više puteva za poboljšanje efikasnosti motora, koji potrebnom snagom

snabdeva vozilo. Jedan je poboljšanje potrošnje goriva i termičke efikasnosti motora,
posebno na režimima van optimalnih, na kojima motor uobičajeno radi. Drugi je
iskoristiti transmisiju, koja će omogućiti motoru da optimizuje njegovu efikasnost za
zahtevanu izlaznu snagu. Treći je redukovati masu motora za datu snagu, što znači i
poboljšati efikasnost vozila. Međutim, sa druge strane postoje ozbiljna ograničenja
poboljšanju performansi motora, nametnuta zakonskim ograničenjima emisije štetnih
gasova. Ona mogu limitirati moguća poboljšanja efikasnosti.
Smanjenje gubitaka tokom takta usisavanja u SI motorima. Kako je to objašnjeno
u odeljku 8.3, kod delimičnog opterećenja, pritisak u cilindru, tokom usisavanja se
smanjuje, kako bi redukovao količinu goriva u cilindru, što izaziva smanjenje efikasnosti.
Ovaj gubitak može biti izbegnut, promenom vremena otvaranja usisnih i izduvnih ventila,
za različita opterećenja motora. Sistem promenljivog vremena otvaranja ventila (VVT) se
trenutno koristi u motorima sa četiri ventila po cilindru, kako bi se povećala maksimalna
snaga i smanjila potrebna masa motora. Druga alternativa je direktno ubrizgavanje goriva
u cilindar (DI), tokom takta usisavanja, formiranjem nehomogene mešavine goriva i
vazduha pri višem pritisku i nižem gubitku snage tokom usisavanja, što na žalost povlači
veću emisiju NOx. Recirkulacija izduvnih gasova u cilindru, tokom takta usisavanja, da bi
se smanjila emisija štetnih gasova, može biti iskorišćena za smanjenje gubitaka
usisavanjem i poboljšanje efikasnosti motora na delimičnim opterećenjima.
Zamena SI motora sa CI motorima. Dizel motori sa indirektnim ubrizgavanjem
goriva imaju za oko 25% manju potrošnju goriva, u odnosu na benzinske motore i
nemaju značajan pad efikasnosti, na delimičnim opterećenjima, kao benzinski motori.
Dizel motori sa direktnim ubrizgavanjem goriva imaju čak veću efikasnost i manju
potrošnju goriva za 30%-40%, u odnosu na benzinske motore. Sa druge strane, dizel
motori su skuplji i masivniji za istu snagu, od benzinskih motora i prema tome imaju
manju efikasnost vozila. Takođe, teže je redukovati emisiju čestica i NOx u dizel
motorima. Ako se prevaziđu ovi problemi, dizel motori će ostvarivati značajno bolju
ekonomiju goriva od benzinskih.
Natpunjenje. I benzinski i dizel motori mogu biti ostvareni sa natpunjenjem
(turbopunjenjem), radi uvećanja maksimalne snage motora za datu radnu zapreminu i
masu motora, uz određeno poboljšanje efikasnosti motora pri višim opterećenjima. Ovim
se omogućuje povećanje efikasnosti vozila.
Kontinualno promenljiva transmisija. Kako je objašnjeno u odeljku 8.4.1 klasična
mehanička višestepena transmisija ne omogućava motoru da radi na maksimumu
termičke efikasnosti, tokom celokupnog voznog ciklusa. Praktično, motor retko radi u
režimu najveće efikasnosti. Kontinualno promenljiva transmisija (CVT) može biti
kontrolisana da uveća do maksimuma efikasnost motora, pri bilo kom nivou snage,
potrebnom od strane vozila. Sadašnje CVT transmisije su pokazale da ukupna efikasnost

190
vozila može biti uvećana, pod uslovom da je efikasnost transmisije bliska
konvencionalnom višestepenom menjaču.
Eliminisanje praznog hoda motora. U prometnoj gradskoj vožnji, značajno vreme
motor provodi u režimu praznog hoda, u momentima kada je vozilo zaustavljeno (na
semaforu, na primer). Ako se motor ugasi tokom tih intervala, uštedeće se gorivo, a
emisija štetnih gasova će biti redukovana. Međutim, gašenje i ponovno startovanje
motora takođe troši dodatno gorivo, tako da dužina perioda mirovanja vozila mora da
bude dovoljno duga, da opravda korišćenje sistema gašenja motora u režimu praznog
hoda.

8.6 ELEKTRIČNA VOZILA

U najranijim godinama razvoja automobila, neki su bili na električni pogon, a

koristili su olovne baterije (olovo-kiselina). Uprkos njihovim prednostima izostanka buke
i emisije štetnih gasova, njihov ograničeni domet i poteškoće u punjenju baterija,
ograničilo je njihovo korišćenje na gradska dostavna vozila.
U poslednjih nekoliko godina (2000.), ponovno se ozbiljno razmatra upotreba
električna vozila. Napredak u razvoju sistema za skladištenje električne i mehaničke
energije i sistema za uštedu energije korišćenjem kočione sile, učinio je električna vozila
atraktivnim sa aspekta emisije i efikasnosti. Obezbeđivanje električne energije iz gorive
ćelije ugrađene u vozilo ili kombinacija ICE motor-generator električne energije, može
omogućiti prihvatljiv domet električnog (ili hibridnog) vozila. Različite kombinacije ovih
pogonskih sistema mogu se pokazati još efikasnijim i povoljnijim. U ovom odeljku će biti
razmotren napredak, ostvaren tehnološkim unapređenjima u vozilima ovog tipa.

8.6.1 Vozila pogonjena skladišnim baterijama

Razvoj baterijama pogonjenih električnih vozila je u SAD, izazvano je zahtevima

države Kalifornije za budućom vozilima u njenom voznom parku sa nultom emisijom
štetnih gasova, počev od 2003. godine. Nekoliko proizvođača trenutno (2000.) proizvode
putničke automobile i lake dostavne kamione, pogonjene električnim baterijama. Njihove
karakteristike su date u tabeli 8.3. Kao i druga vozila ovoga tipa, ona imaju ograničene
mogućnosti prevoza putnika i tereta, u poređenju sa klasičnim vozilima i takođe imaju
značajno manji domet, između dva punjenja (sipanja goriva) baterija u vozilu.
Sva ova vozila su pogonjena hlađenim AC asinhronim motorima, koji se pokreću
električnom energijom iz baterija preko prenosne opreme. Snaga motora je prenesena na
pogonske točkove fiksnim odnosom brzina (jednim stepenom prenosa), a sva vozila
mogu puniti baterije energijom kočenja (usporavanja).
Model vozila EV1 je snabdeven i olovo-kiselina i nikl-metal-hidridnim baterijama
(u dve verzije) i ova druga verzija skladišti 40% više energije, pri 12% manje mase nego
prva verzija i time dostiže 36% veći domet. Vreme potrebno za kompletno punjenje
baterija je 6-8 časova. Posle oko hiljadu ciklusa punjenja-pražnjenja, baterija mora biti
zamenjena novom, s tim što se istrošene baterije mogu reciklirati i ponovno koristiti.
Zamena baterija košta oko nekoliko hiljada dolara svakih 80.000 pređenih kilometara.

191
Tabela 8.3 Karakteristike električnih vozila (pogonjenih el. baterijama), modela iz 2000.

Masa baterija ovih vozila čini oko 40% njihove ukupne mase, što podrazumeva
smanjenje efikasnosti vozila zbog njegove velike mase. Zaista, ako bi konvertovali
energetsku efikasnost električnog vozila od 1,0-1,7 km/MJ, u ekvivalentnu efikasnost
goriva od 10-16 km/dm3 (tabela 8.3), vidimo da su ova vozila samo blago efikasnija od
klasičnih vozila, slične mase iz tabele 8.2. Uprkos sistemima za regeneraciju energije
kočenja, električna vozila nisu u stanju da postignu značajno veću efikasnost goriva od
uporedivih konvencionalnih vozila.
Odnos snaga/masa ovih električnih vozila, koji leži u opsegu 30-55 (kW/t), je
samo polovina ove vrednosti za konvencionalna vozila (tabela 8.2), što ograničava
njihove sposobnosti ubrzavanja i savlađivanja uspona.
Ograničen domet i efikasnost goriva postojećih električnih vozila na baterije je
povezana sa niskom gustinom skladištene energije u trenutno raspoloživim baterijama od
oko 25-50 Wh/kg (90-180 kJ/kg). Ali i drugi sistemi za skladištenje električne energije,
koji se razvijaju, kakvi su električni kondenzatori i zamajci, nemaju veću gustinu
skladištene energije (tabela 4.1), a drugi tipovi skladišnih baterija visoke gustine nisu
pogodni za korišćenje u automobilima (tabela 4.2). Dodavanje mase baterija na masu
vozila neće dovesti do srazmernog povećanja dometa vozila, koga je bolje povećati,
unapređenjem efikasnosti kojom se čuva i koristi energija za pogon vozila.

8.6.2 Hibridna vozila

Hibridna vozila su ona koja kombinuju konvencionalni izvor snage (SI ili CI
motore) i električni motor za pogon vozila. U krajnjem slučaju ovakvog sistema, SI ili CI
motor može pogoniti generator, koji isporučuje električnu energiju električnom

192
pogonskom motoru, što se koristi u pogonskim sistemima lokomotiva. Povoljniji sistem
za automobile je postaviti električni motor/generator na vratilo motora sa unutrašnjim
sagorevanjem, između motora i transmisije. Motor/generator može skladištiti energiju u
bateriju, kada je višak snage na raspolaganju, tokom usporavanja (kočenja) ili kada je
potrebna snaga manja nego što je isporučuje motor sa unutrašnjim sagorevanjem.
Skladišna baterija može isporučiti dodatnu snagu točkovima, kada je to trenutno
potrebno, za ubrzavanje ili savlađivanje uspona. Ovakav sistem može "ispeglati" vrhove i
padove tražnje za snagom u voznom ciklusu, omogućavajući motoru sa unutrašnjim
sagorevanjem da radi u režimu srednje snage voznog ciklusa i u uslovima bolje srednje
efikasnosti motora.
Karakteristike dva modela hibridnog vozila su date u tabeli 8.4. U Hondinom
vozilu, maksimalna električna snaga motora/generatora je samo 10 kW, u poređenju sa
pripadajućim SI motorom maksimalne snage od 47 kW. Ipak, ovo je dovoljno da
obezbedi dodatnu snagu za ubrzavanje i apsorbuje snagu kočenja u gradskom voznom
ciklusu. Odnos električne skladištene energije sa maksimalnom električnom snagom je
veći nego kod električnih vozila na baterije (videti tabelu 8.3). Potrošnja goriva ovog
vozila je impresivna i iznosi prosečno 27,5 km/dm3 (64,7 miles/gallon). Iako je ovo još
uvek nedovoljno za PNGV cilj od 35,1 km/dm3 (82,5 miles/gallon), a vozilo nije srednje
klase, radi se o obećavajućem razvoju.
Motor/generator Honda hibrida ima i dve druge svrhe. Motor se gasi, kada vozilo
nije u pokretu (režim praznog hoda), a startuje se koristeći električni motor, dok je
transmisija u praznom hodu. Pored toga, armatura motora/generatora deluje poput
zamajca. Zato što se motor/generator nalazi na vratilu motora, on radi pri različitim
stepenima prenosa, dodajući ili oduzimajući snagu pogonskom sistemu točkova,
omogućavajući da motor/generator radi efikasno u širokom rasponu brzina vozila.
Upoređujući Honda i Tojota hibride (tabela 8.4) sa konvencionalnim Honda i
Akura vozilima (tabela 8.2), koja imaju uporedive mase vozila, napominjemo da hibridna
vozila imaju oko 80% veću efikasnost goriva (za jednake mase) i da bilo za hibride, bilo
za konvencionalna vozila, malo pojedinačno smanjenje mase vozila, daje slično
pojedinačno uvećanje efikasnosti goriva u vozilu. Ova značajna prednost hibridnih vozila
nad konvencionalnim jednake mase, potiče od korišćenja energije kočenja, manjeg otpora
kotrljanja i vazduha, efikasnijeg rada motora (uprkos istim režimima vožnje) i moguće
više maksimalne efikasnosti motora.
Razvoj standardnih vozila u budućim godinama ide u pravcu hibridnog pogona.
Očekuje se da će se pomoćni električni sistem promeniti sa 14 na 42 V i utrostručiti svoju
snagu. Sadašnji starter motora i kaišom pokretani alternator će biti zamenjeni
motorom/generatorom, direktno postavljenim na vratilo motora, kao u Honda hibridu
(tabela 8.4), dozvoljavajući zaustavljanje motora, kada je vozilo u mirovanju.
Regeneracija energije kočenja bi bila moguća, u zavisnosti od snage motora/generatora i
električnog skladišnog kapaciteta. Iako je svrha ovog razvoja, korišćenje električnog
pogona, kao pomoćnog i samim tim uvećanje efikasnosti motora, on se jasno može
proširiti u razvoj punog hibridnog sistema.

193
Tabela 8.4 Karakteristike hibridnih vozila, modela za 2000.

8.6.3 Vozila sa gorivim ćelijama

Prototipovi električnih vozila, koja električnu energiju dobijaju iz gorivih ćelija su

bili u fazi razvoja nekoliko decenija. Potencijalno, ovakva vozila mogu obezbediti visoku
efikasnost goriva u odnosu na konvencionalna vozila, sa malom ili bez emisije štetnih
gasova. Sve oštrije regulative za emisiju štetnih gasova, posebno u Kaliforniji, kao i
nacionalne politike razvijenih zemalja da bi se obezbedili ekonomski i ekološki dobici
unapređenjem ekonomije goriva, povećale su podsticaj proizvođačima da razvijaju
tehnologije vozila sa gorivim ćelijama.
Kao što je to objašnjeno u odeljku 3.12, oksidacija goriva u gorivim ćelijama ima
potencijal da konvertuje veće iznose toplotne moći goriva u električnu energiju, nego što
to čini tipični motor sa sagorevanjem goriva. Gornja granica za ovaj iznos je odnos
promene slobodne entalpije u reakciji oksidacije goriva Δg sa promenom entalpije ili
donje toplotne moći goriva Hd (FHV). Za vodonik, ovaj odnos je 0,83, dok je za metan i
metanol, on jednak 0,92 (videti tabelu 3.1). Ova gornja granica je najmanje duplo više
nego što se može dobiti sagorevanjem tog goriva u termoelektrani sa parnom ili gasnom
turbinom. Međutim, slika 3.10 pokazuje, kako se ova visoka efikasnost konverzije
postiže samo u režimu nulte snage, a da pri višim snagama, napon ćelije opada približno
linearno sa uvećanjem struje, što rezultuje sa samo 50% od granične vrednosti konverzije,
pri maksimalnoj snazi ćelije (41,5% za vodonik i 46% za metan i metanol). Ipak i ovo su
veće vrednosti efikasnosti goriva nego što se postižu u SI motorima pri punoj snazi.

194
Poređenje još više daje prednost gorivim ćelijama, u slučaju delimičnih opterećenja, zato
što efikasnost gorive ćelije raste sa smanjenjem opterećenja.
Međutim, postoje faktori u vozilima sa gorivim ćelijama, koji snižavaju ovu
efikasnost goriva. Jedina praktična goriva ćelija za korišćenje u vozilima, zahteva
gasovito vodonično gorivo. Najekonomičniji i energetski najefikasniji izvor vodonika,
sintetičkog goriva, je transformacija fosilnog goriva, prirodnog gasa, nafte ili uglja ili
drugog sintetičkog goriva, poput metanola ili etanola. Da li se ova transformacija vrši pri
skladištu goriva, gde se vodonik pretače u vozila ili se vrši u samom vozilu, u prenosnom
transformatoru, operacija konverzije dozvoljava dobijanje maksimalno 80% toplotne
moći polaznog goriva (tabela 3.3). Ovaj dodatni gubitak, smanjuje efikasnost (goriva)
vodonika, pri maksimalnoj snazi na 33,2%. Pored toga, ako se u vozilu skladišti tečni
vodonik, umesto da se skladišti kao komprimovani gas, dodatna energija je potrebna za
držanje tečnog vodonika na veoma niskim temperaturama (od -252,8oC), što smanjuje
efikasnost goriva za oko 30%. Sve u svemu, transformacija u sintetičko gorivo umanjuje
prednost visoke efikasnosti gorivih ćelija nad motorima sa unutrašnjim sagorevanjem,
koji koriste klasična ugljovodonična goriva.
Vodonična goriva ćelija, primenjena u vozilima, koristi čvrsti polimer elektrolit,
nazvan protonska razmenjivačka membrana (PEM). U debljini od samo delića milimetra,
membrana je sa obe strane obložena sa veoma tankim slojem katalizatora, platine, koji je
potreban da ubrza (omogući) reakciju i protok električne struje kroz ćeliju i njeno
spoljašnje električno kolo, kako je to objašnjeno u odeljku 3.12. Ugljenične elektrode
ožljebljene tako da reaktanti (vodonik na anodi i kiseonik (u vazduhu) na katodi) budu
ravnomerno raspoređeni po površini elektroda, u sendviču, u kom se u sredini nalazi
PEM, formirajući jediničnu gorivu ćeliju. Stotinu i više ćelija su naslagane u nizu,
mehanički i električno. Gorivo i oksidant se dopremaju pod pritiskom od nekoliko bara,
tako da se poveća maksimalna izlazna snaga po jedinici površine elektrode, koja je
obično reda 1 W/cm2. Voda formirana na katodi, mora biti uklonjena, a PEM mora ostati
vlažna, kako bi propisno funkcionisala. Pored toga, toplota oslobođena reakcijom se mora
odvoditi, pa goriva ćelija mora biti hlađena, održavajući temperaturu manju od 100oC.
U tabeli 8.5 su navedene najvažnije karakteristike nekoliko vozila sa gorivim
ćelijama, razvijenih tokom devedesetih u Evropi i SAD: dve verzije kompaktnog
automobila (NECAR 4 i NECAR 3), SAD kompaktni automobil (P2000), ven (NECAR
2) i gradski autobus (NEBUS). Svi ovi modeli su bazirani na konvencionalnoj šasiji,
zamenom motora i rezervoara za gorivo sa gorivom ćelijom, električnim motorom i
sistemom skladištenja goriva, pri tom održavajući isti kapacitet za putnike i domet, kao
kod polaznog vozila. Raspored zamene gorivih ćelija u vozilu je prikazan na slici 8.8, za
NECAR 4 i NEBUS vozilo.
NECAR 4 je najnovija verzija Mercedesovog kompaktnog automobila. Njegovo
gorivo, vodonik je skladišteno u tečnoj formi u kriogeni, izolovani rezervoar. Prethodna
verzija ovog automobila, NECAR 3 koristi tečni metanol kao gorivo, koje se konvertuje u
vodonik u transformatoru, smeštenom u automobil. NECAR 2 i NEBUS skladište
gasoviti vodonik, smešten u rezervoar pod pritiskom od 300 bar, mase 75 puta veće od
mase goriva, koje sadrži, koji značajno uvećava masu vozila. U principu, ova vozila su
teža od odgovarajućih konvencionalnih vozila.

195
Tabela 8.5 Karakteristike prototipova vozila sa gorivim ćelijama

Vrednosti potrošnje goriva ovih vozila su izražene u kilometrima po MJ donje

toplotne moći goriva (km/MJ) ili u kilometrima po litru (km/dm3) ekvivalentnog benzina
(u smislu odgovarajuće toplotne moći), kako je to dato u tabeli 8.5. Poređenja radi, tabela
takođe daje potrošnju goriva konvencionalnih SI i CI vozila iste klase. Vozila za gorivim
ćelijama imaju uporedivu potrošnju goriva ali ona nije superiorno veća od odgovarajućih,
klasičnih, sa kojima se porede. Ako se uzmu u obzir gubici u toku procesa proizvodnje i
pripreme vodoničnog (sintetičkog) goriva, u tečnom ili gasovitom stanju, što je dato u
tabeli 8.5, tada vozila sa gorivim ćelijama, barem u fazi njihovog razvoja imaju malu ili
nemaju prednost u potrošnji goriva, u odnosu na klasična vozila.

196
Slika 8.8 Levo: skica unutrašnjeg rasporeda gorive ćelije (u centru) i rezervoara tečnog
vodonika (pozadi) u NECAR 4 vozilu. Desno: NEBUS gradski autobus sa gorivim
ćelijama u donjem zadnjem delu i vodoničnim gasnim rezervoarom na krovu.

Nema sumnje da vozila sa gorivim ćelijama imaju problem sa ograničenom

dostupnošću i visokom cenom vodoničnog goriva. Komercijalni transformatori, koji
koriste prirodni gas su složeni sistemi, sa skladištenjem proizvoda u rezervoare na
visokom pritisku, za prenos goriva u vozila. Vodonik je veoma sklon zapaljenju i
eksploziji, pojačavajući problem bezbednosti, čak i više za vozne parkove, koji bi morali
biti pažljivo kontrolisani, kao i za individualna vozila. Sa druge strane transformatori u
vozilu bi eliminisali problem snabdevanja vodonikom ali oni rade na zadovoljavajućem
nivou, samo sa unosom čistog goriva, kakvo je metanol ili etanol, a ne sa mešavinama
ugljovodonika, kakve su benzin ili dizel. Razvoj transformatora u vozilu (kao što se
koristi u NECAR 3) i standardnog goriva bi učinilo vozila sa gorivim ćelijama pogodnim
da zamene konvencionalna.

8.7 EMISIJA VOZILA

Sredinom dvadesetog veka, emisija gasova iz izduvnih sistema automobila je

prepoznata, kao značajan činilac gradskog fotohemijskog zagađenja, specijalno na
lokacijama, kakve su južna Kalifornija, gde je visoka insolacija, temperatura i slaba
atmosferska ventilacija, kombinovano sa brzorastućom populacijom automobila,
proizvela rekordne nivoe koncentracije prizemnog ozona. Nedugo posle toga, slični
problemi zagađenja vazduha su se pojavili i u drugim većim gradovima, širom sveta,
tamo gde je broj vozila značajno porastao. Ovi problemi su više izraženi na nižim
nadmorskim visinama, posebno u zemljama u razvoju, gde kontrola emisije vozila nije
još pooštrena ili ne postoji.
Naravno emisija vozila uzrokuje samo deo stvaranja prizemnog ozona. Međutim,
vozila su mobilna i daleko brojnija od stacionarnih izvora zagađenja i predstavljaju
drugačiji problem. U regulatornoj istoriji smanjenja zagađenja SAD, rano je postalo jasno
da je mnogo efektnije zahtevati od nekoliko proizvođača automobila da instaliraju
opremu za kontrolu emisije na milionima novih vozila, nego zahtevati od miliona
vlasnika automobila da redukuju emisiju njihovih vozila. Ova šema, usvojena od svih
razvijenih zemalja, zamenjuje sva vozila novim i čistijim (što se zagađenja tiče), na

197
svakih 12 do 15 godina, pružajući priliku da se unovče ostvarena poboljšanja u
tehnologiji kontrole emisije štetnih gasova. U SAD, to je rezultovalo značajnim
smanjenjem zagađenja vazduha, koje je uzrokovano emisijom vozila.
U ovom odeljku će biti razmotrene automobilske tehnologije, koje se koriste da bi
se redukovala emisija iz ICE motora u vozilima, kao odgovor na postojeće nacionalne
regulative.

8.7.1 Standardi emisije vozila u SAD

Postoje dve vrste emisije vozila u atmosferu: izduvna emisija i isparavajuća

emisija. Prvu predstavljaju produkti sagorevanja emitovani tokom rada motora, dok se
vozilo kreće ili je u mirovanju. Drugu predstavlja emisija pare goriva iz sistema za
napajanje i motora, kada je vozilo u mirovanju i kada motor ne radi. Federalna vlada
reguliše obe ove emisije, zahtevajući od proizvođača da nova vozila, koja prodaju u SAD,
budu snabdevena tehnologijama, koje ograničavaju ove emisije, za vreme životnog
ciklusa vozila i da garantuju za performanse i ispravan rad ovih sistema.
Da bi sertifikovali klasu vozila za emisiju izduvnih gasova, proizvođači moraju
testirati prototip vozila na dinamometru, prema federalnoj proceduri za testiranje (FTP)
(videti odeljak 8.5.1). Tokom merenja, izduvni gasovi se prikupljaju i kasnije analiziraju
na sadržaj zagađujućih materija. Regulisani zagađivači uključuju nemetanske
ugljovodonike (NMHC) ili organske gasove (NMOG), ugljenmonoksid (CO), azotne
okside (NOx), čestice (PM) i formaldehid (HCHO). Masa svakog zagađivača, prikupljena
iz izduvnog sistema tokom testa, se deli sa test kilometražom i izražava u gramima po
kilometru (milji). Ako emisija prototipa iz izduvnog sistema ne prelazi važeće standarde,
definisane za odgovarajuću klasu vozila i godinu proizvodnje, tada se vozilo može
prodavati od strane proizvođača. Proizvođač je dalje odgovoran za obezbeđivanje da
kontrolni sistem na njegovom vozilu funkcioniše ispravno tokom životnog veka vozila,
trenutno postavljenog na 100.000 milja (160.000 km). Vozila moraju takođe biti
usklađena sa ograničenjima izduvne emisije dopunske federalne test procedure (SFTP),
formirane da proceni efekte opterećenja klimatizacije, visoke ambijentalne temperature i
visokih brzina vozila (nije uključeno u FTP) na emisiju.
Emisija isparavanjem se testira za dva režima: prvi, kada je vozilo van upotrebe,
posle intenzivno korišćenja i postizanja svih radnih temperatura i drugi, kada se vozilo
duže vremena ne koristi. U ovim testovima vozilo je zatvoreno u nepropusne vreće
poznate zapremine, a masa organskih para se naknadno utvrđuje.
U SAD standarde za emisiju vozila propisuje US Agencija za zaštitu životne
sredine, u saglasnosti za prethodnim federalnim odredbama o kvalitetu vazduha.
Regulativa je zasnovana na sveprisutnosti i pokretljivosti automobila, njihovoj
koncentraciji u urbanim sredinama, njihovom udelu u gradskim i regionalnim
problemima kvaliteta vazduha, kao i mogućnostima proizvođača, a ne vlasnika, da
redukuju emisiju njihovih automobila. U proteklim godinama, počev od sedamdesetih,
kada je regulativa prvi put uvedena, standardi emisije vozila su postajali sve strožiji,
proizvođači su pronalazili sve bolje tehnologije, a poteškoće dostizanja željenog kvaliteta
vazduha u SAD postajale su sve očiglednije. S obzirom na vreme potrebno
proizvođačima da razviju nove tehnologije za kontrolu emisije i primene iste u pouzdane

198
potrošačke proizvode, standardi emisije moraju biti doneseni godinama unapred, do
njihove primene u novim vozilima, koja se pojavljuju na tržištu.
US standardi emisije za nove modele vozila godišta 1996. i dalje, su prikazani u
tabeli 8.6 (standardi emisije za ranije modele vozila su prikazani u tabeli 9.2). Standardi
se primenjuju za dva vremenska perioda: od 1996. do 2007. (rang 1) i od 2004. i dalje
(rang 2). Rang 2 standardi su definisani posle perioda 2004-2010, tokom koga se
istovremeno rang 1 standardi postepeno izbacuju iz upotrebe.
Rang 1 standardi ograničavaju četiri zagađivača, za pet klasa vozila: laka vozila
(LDV, koja imaju predviđen prostor za 12 putnika ili manje) i četiri tipa lakih kamiona
(LDT1, LDT2, LDT3 i LDT4, podeljena po ukupnoj dozvoljenoj masi vozila i ukupnom
opterećenju (odeljak 8.5.1). Većim lakim kamionima dozvoljene su više granice emisije,
zbog njihove veće nosivosti. Poput ranijih standarda, rang 1 standardi razlikuju nekoliko
klasa vozila ali u okviru svake klase, svi modeli, manji ili veći moraju zadovoljiti iste
standarde.
Rang 2 standardi uvode novi metod ograničenja emisije. Poput standarda za
potrošnju goriva, svaki proizvođač mora dostići u prodaji, (na primer) srednju NOx
emisiju za sva njegova vozila od 0,07 g/milja, iako pojedini modeli vozila mogu
emitovati više, što se ujednačava drugim modelima, koji emituju manje. Svaki model
vozila je sertifikovan u jednu od sedam kategorija emisije (obeleženih sa Bin1-Bin7 u
tabeli 8.6), koja osigurava da srednja emisija ostalih zagađivača, takođe neće biti
prekoračena. Ova nova metoda ograničavanja emisije će omogućiti proizvođačima da
ostvare neophodnu ukupnu redukciju emisije u njihovom proizvodnom programu, što je
ekonomičnije moguće, davajući podsticaje za redukciju emisije ispod standarda u lakim
vozilima, malih snaga, koja mogu omogućiti višu emisiju za teška vozila, velikih snaga.
Rang 2 standardi, koji počinju da se primenjuju od 2004. godine, su prilično strogi
u poređenju sa onima iz ranih sedamdesetih, kada su standardi prvi put primenjeni (videti
tabelu 9.2). Za zagađivače, koji prethode formiranju prizemnog ozona, NOx i NMOG,
rang 2 iznosi emisije su oko 2% od onih za modele vozila 1971 i približno 0,2% za vozila
iz šezdesetih, koja nisu bila opterećena regulativama emisije. Ovom značajnom
redukcijom će biti moguće ostvariti standarde za prizemni ozon u američkim gradskim
područjima, početkom dvadeset i prvog veka, uprkos povećanju broja vozila i godišnjeg
putovanja automobilima.

199
Tabela 8.6 Standardi emisije vozila u SAD

8.7.2 Smanjenje emisije vozila

Zagađujući gasovi iz izduvnog sistema vozila su ostaci nekompletnog i

neuravnoteženog procesa sagorevanja u cilindru motora. U mešavini goriva i vazduha,
uvedenoj u cilindar, svo gorivo, osim malog dela oksidiše u CO2 i H2O, dostižući stanje
termohemijske ravnoteže posle oslobađanja hemijske energije vezane u gorivu. Međutim,
mala količina reaktanata ne dostiže ovo stanje ravnoteže, već ostaje zaustavljena u
metastabilnoj formi. Glavni molekuli ovog tipa su NO, CO i različite vrste
ugljovodoničnih (HC) molekula. Svi oni mogu kontaminirati atmosferu, u koju se šalju
produkti sagorevanja vozila. Svrha tehnologija za kontrolu emisije vozila je da smanji
količinu ovih zagađivača, do tako niskih vrednosti da kumulativni efekti mnoštva vozila i
drugih izvora neće biti dovoljno veliki da izazovu štetu okolini i živim organizmima,
uključujući ljude.
U benzinskim motorima količina svakog od ovih osnovnih zagađivača je zavisna
od odnosa vazduh/gorivo, mešavine koja se uvodi u cilindar, pre nego što će biti
zapaljena električnom varnicom. Proporcija vazduha i goriva ne sme biti daleko od

200
stihiometrijske smeše, da bi motor funkcionisao očekivano i efikasno. Ako je mešavina
bogata (više goriva, nego što može biti potpuno oksidisano prisutnim kiseonikom), biće
formirana određena količina CO i neće biti oslobođena sva raspoloživa toplotna moć
goriva. Ako je mešavina siromašna (više kiseonika, koji neće reagovati), temperatura
produkata sagorevanja i pritisak će biti manji, što će rezultovati manjim radom po ciklusu
motora. Ove razlike u hemijskim i termodinamičkim stanjima produkata sagorevanja
utiče na količinu zagađivača, koji napuštaju motor preko izduvne grane.
Slika 8.9 prikazuje kako masa izlaznih zagađujućih gasova varira sa odnosom
vazduh/gorivo u benzinskom (SI) motoru. U bogatoj mešavini, ne postoji dovoljna
količina kiseonika da oksidiše sve molekule goriva, ostavljajući određenu količinu
nesagorelih ugljovodonika (HC) ili nekompletno oksidisanih CO i H2, sve više kako
nedostatak kiseonika postaje veći. Kada postoji višak kiseonika (siromašna smeša), CO i
HC padaju do niskih vrednosti, pošto ih višak kiseonika pronalazi i oksidiše. Sa druge
strane, NO se formira u reakciji N2 sa O2, na visokim temperaturama iza fronta plamena,
u veoma malim količinama, pri čemu ne dolazi do povratne reakcije u N2 i O2, na znatno
nižim izduvnim temperaturama, kako bi trebalo da bude u termodinamičkoj ravnoteži.
Najviše NO se formira na ili blizu stihiometrijske mešavine, kada je temperatura plamena
najviša. Masa HC i NO može biti u rangu od 1% od mase goriva (oko 0,1 % od mase
izduvnih gasova), dok masa CO može biti 10 puta veća. Ovakve vrednosti su 10 ili više
puta veće od onih koje su dozvoljene budućim US standardima emisije vozila.

Slika 8.9 Dijagram masa zagađujućih izduvnih gasova: ugljenmonoksid (CO), azotoksid
(NO) i ugljovodonici (HC), u tipičnom benzinskom motoru, kao funkcija odnosa
vazduh/gorivo.

Da bi se dostigla veoma niska emisija zagađivača, koja se sada zahteva od

izduvnih sistema drumskih vozila, moraju se primeniti dve mere, istovremeno. Prva je,
redukovati što je moguće više koncentraciju zagađivača, u produktima sagorevanja koji
napuštaju motor (izlazna emisija motora), a druga je dalje redukovati ovu emisiju,
sistemom za tretman izduvnih gasova, smeštenom između motora i izduvne cevi. Ni

201
jedan od ova dva sistema, nije dovoljan sam za sebe, da smanji emisiju zagađivača do
propisanog nivoa.

8.7.2.1 Redukcija izlazne emisije motora

Postoji nekoliko karakteristika savremenih benzinskih motora, koje se gotovo

univerzalno koriste za poboljšanje izlazne emisije motora.
Precizna kontrola odnosa vazduh/gorivo. Niske vrednosti tri osnovna zagađivača:
HC, CO i NO mogu biti održavane ako se odnos vazduh/gorivo drži blizu njegove
stihiometrijske vrednosti, u okviru svih operativnih režima. Ubrizgavanje goriva
dozvoljava preciznu kontrolu, preko protoka goriva u svakom cilindru. Ono može biti
kompjuterski kontrolisano, da bude proporcionalno usisanoj količini vazduha. Kiseonična
sonda (O2 detektor) smeštena nizvodno od izduva u glavi motora, omogućava osetljiv
signal za korekciju protoka goriva, kako bi se održavao željeni odnos vazduh/gorivo.
Dalje prednosti ovog sistema kontrole je što on može obezbediti optimalne uslove za
naknadni tretman izduvnih gasova.
Recirkulacija izduvnih gasova. Na kraju takta izduvavanja, kada je izduvni ventil
zatvoren, a usisni ventil se otvara da bi propustio sveže punjenje mešavine vazduha i
goriva, preostala zapremina cilindra je ispunjena izduvnim gasovima. Oni se mešaju sa
nadolazećim svežim punjenjem, razređujući ga i redukujući temperaturu i pritisak, koji je
dostignut kada je punjenje potpuno sagorelo, na početku radnog takta. Zato što je količina
formiranog NO veoma osetljiva na maksimalno dostignutu temperaturu tokom
sagorevanja, možemo redukovati NO izlaznu emisiju motora razređivanjem svežeg
punjenja sa još većom količinom izduvnih gasova, od one, koja uobičajeno zaostaje u
cilindru. To se može učiniti promenljivim otvaranjem izduvnog i usisnog ventila ili
pumpanjem izduvnog gasa, iz izduvne u usisnu granu. Ovo se radi pri delimičnom
opterećenju motora, tako da maksimalna snaga i moment motora nisu ugroženi, ali je
prihvatljivo jer ove maksimalne vrednosti se retko koriste tokom standardnog voznog
ciklusa.

8.7.2.2 Katalitički konverteri (katalizatori) za tretman izduvnih gasova

Tretman gasa. Izduvni zagađivači HC, CO i NO nisu u termohemijskoj ravnoteži

sa ostatkom izduvnih gasova. Moguće je oksidisati HC i CO do CO2 i H2O ako je
dovoljno kiseonika prisutno i konvertovati NO u N2 i O2, pošto su oni termodinamički
očekivani. Da bi se to ostvarilo dovoljno brzo, ovi molekuli moraju se vezati na čvrstoj
površini, prevučenoj katalizatorom, gde mogu reagovati i njihovi produkti se priključiti
protoku izduvnih gasova. Pored toga, ova površinska reakcija će se brzo pojaviti, samo
ako je površina na dovoljno visokoj temperaturi i ako je korišćen odgovarajući
katalizator. Sadašnji, trostruki oksidaciono-redukcioni katalizator koristi katalitičke
materijale, kakvi su platina i rodijum, a oni moraju biti zagrejani na 250oC i više, kako bi
bili efikasni.
Istovremena oksidacija CO i HC i redukcija NO u katalitičkom konverteru
(katalizatoru) zahteva veoma preciznu kontrolu odnosa vazduh/gorivo u motoru.
Nedovoljna količina vazduha će sprečiti oksidaciju, dok će suviše vazduha sprečiti
redukciju. Opseg odnosa vazduh/gorivo, koji će ukloniti podjednako sve zagađivače je

202
prilično mali i dozvoljena je promena od samo nekoliko procenata. Ovo je ilustrovano na
slici 8.10, koja prikazuje kako katalitička efikasnost (procenat uklonjenih zagađivača u
konverteru) reakcija oksidacije i redukcije, kritično zavisi od odnosa vazduh/gorivo.
Akumulacija kiseonika na katalitičkoj površini je urađena u ovim konverterima, da bi se
proširio njihov operativni opseg.

Slika 8.10 Dijagram katalitičke efikasnosti za oksidaciju CO i HC i redukciju NO, u

trostrukom katalitičkom konverteru, u funkciji odnosa vazduh/gorivo.

Da bi katalitički konverter odgovarajuće funkcionisao, svaki molekul zagađivača

mora imati priliku da se zakači na katalitičkoj površini, pre nego što napusti reaktor. Ovo
zahteva veliku površinu prevučenu sa materijalom, katalizatorom i da okolne, gasne
protočne površine budu fino raspoređene. Ili struktura saća ili upakovanog ležaja,
hrapave katalitičke površine zadovoljava ove zahteve. Tipično, dimenzije gasnih,
protočnih preseka su reda nekoliko milimetara, a zapremina konvertera je oko polovine
radne zapremine motora. Ovo omogućava da izduvni gasovi, za samo jedan ciklus
motora, prođu kroz konverter i budu očišćeni od većeg dela zagađivača.
Kada se motor startuje na temperaturi okoline (hladan start), konverter ne radi,
dok ne bude zagrejan toplim izduvnim gasovima do njegove temperature paljenja, od oko
250oC. Tokom jednog minuta ili dva, koji su potrebni za postizanje radnih uslova u
konverteru, visoki nivo zagađivača se emituje na izduvnoj cevi. Zapravo, više od pola
emisije, definisane FTP (Federal Test Procedure), može biti emitovano tokom perioda
zagrevanja (motora i katalizatora). Kada se motor startuje u hladnim zimskim uslovima
višak goriva mora biti ubrizgan u cilindar, da bi se dostiglo dovoljno isparavanje goriva
za start motora, uzrokujući visoku CO i HC emisiju. Pretkonverter, malog toplotnog

203
kapaciteta (koji se brzo zagreva), smešten blizu motora ili električno zagrevan je potreban
da postigne nizak nivo emisije tokom hladnog starta.
Katalitička površina može biti oštećena pregrevanjem, ako izduvni gasovi sadrže
prekomernu količinu nesagorelog goriva, koje se može pojaviti, ukoliko je kontrolni
sistem odnosa vazduh/gorivo, u kvaru. Takođe, nečistoće u gorivu, koje ostaju nataložene
u katalizatoru, mogu uništiti njegovu funkciju. Dodaci gorivu na bazi olova su ukinuti,
radi zaštite katalizatora, a sadašnje US regulative za gorivo će u bliskoj budućnosti
zahtevati uklanjanje gotovo svog sumpora iz goriva. Gorivo visoke čistoće će osigurati da
konverter neće gubiti svoju funkciju tokom životnog ciklusa vozila.

8.7.2.3 Emisija isparavanjem

Izduvna emisija azotnih oksida i nekompletno sagorelo gorivo učestvuju u

formiranju prizemnog ozona u atmosferi. Međutim, nenamerno isparavanje goriva iz
vozila može takođe, biti važan učesnik u emisiji organskih jedinjenja koja učestvuju u
formiranju ozona. Kao posledica ovog, sistem za kontrolu isparavanja goriva se zahteva u
novim US vozilima.
Postoji nekoliko izvora emisije isparavanjem iz vozila. Gorivo, koje se nalazi u
rezervoaru emituje paru u vazdušni prostor iznad nivoa goriva, unutar rezervoara. Ta para
može iscuriti u atmosferu, tokom operacije dolivanja goriva u rezervoar ili tokom
dnevnih promena atmosferske temperature i pritiska. Kada se motor ugasi, nesagorelo
gorivo preostaje u motoru i ono može naknadno iscuriti u atmosferu, preko usisa za
vazduh ili izduvne cevi.
Para goriva ima drugačiji hemijski sastav od goriva, pošto je para goriva mnogo
bogatija lakše isparljivim komponentama, manje molekulske mase, nego tečno gorivo.
Neke od ovih komponenti su takođe, više hemijski reaktivne u procesu formiranja
prizemnog ozona, povećavajući značaj sprečavanja njihovog ispuštanja u atmosferu.
Pritisak pare goriva ubrzano raste sa temperaturom, tako da je nekontrolisana emisija
isparavanjem, svakako veća leti nego zimi. Zato što je formiranje ozona veće leti nego
zimi, isparavanje goriva pogoršava letnji problem smoga u gradovima.
Emisija pare goriva iz rezervoara se kontroliše postavljanjem apsorpcionog filtra
u grani oduška, između vazdušnog prostora u rezervoaru i atmosfere. Ako se gorivo i
vazduh u rezervoaru zagrevaju insolacijom, prolaskom dela gasovite mešavine goriva i
vazduha kroz odušak, filter će zadržati molekule pare na njegovoj apsorpcionoj površini.
Da bi se sprečilo da površina filtra vremenom postane zasićena molekulima goriva i
samim tim neefikasna za dalje filtriranje, vazduh struji u suprotnom smeru preko filtera,
kada motor radi i čisti filter od molekula pare. Ovaj tok je spojen sa usisnom granom
motora, kako bi se desorbovana para spalila u pokrenutom motoru.
Kada se rezervoar napuni gorivom, parna smeša goriva i vazduha iznad nivoa
tečnosti je uskomešana ubačenim gorivom. Ova mešavina po pravilu ističe kroz otvor za
sipanje goriva i ako se ne prikupi tokom procesa punjenja, od strane sistema za
prikupljanje pare na benzinskoj stanici, ona će biti emitovana u atmosferu. Države u
SAD, koje imaju problem povećane koncentracije ozona, obično zahtevaju takve
instalacije na benzinskim stanicama.

204
8.7.2.4 Redukcija emisije dizel motora

Dizel (CI) motori generalno emituju manje količine CO i HC, nego benzinski (SI)
motora ali su više opterećeni emisijom NO i čestica. Ukupni odnos vazduh/gorivo u dizel
motorima je uvek vezan za siromašnu smešu, siromašniju za delimična opterećenja,
omogućujući prisutnom kiseoniku da u najvećoj meri reaguje sa HC i CO do CO2 i H2O i
N2 do NO. Pošto je isparavanje i mešanje kapljica goriva sa prisutnim vazduhom u
cilindru, u dizel motorima neujednačeno, tako određena količina goriva sagoreva u
lokalnom okruženju sa manjkom kiseonika, dajući porast sitnih, čvrstih, nesagorelih
čestica elementarnog ugljenika (čestice čađi). Većina ovih čestica na kraju oksidiše u
cilindru ali određeni deo preostaje i odlazi u izduvni sistem vozila. Čestice čađi mogu biti
prevučene sa teže isparljivim molekulima ugljovodonika (policiklični aromati, PAH),
koji su toksični za ljude. Emisiju i NO i čestica je znatno teže kontrolisati u dizel, nego u
benzinskim motorima.
Različite modifikacije sistema direktnog ubrizgavanja dizel motora su rađene da
redukuju motorsku emisiju NO i čestica. Jedan pristup je uvećati pritisak ubrizgavanja
goriva i kontrolisati njegovo vreme, tako da se obezbedi homogenije mešanje goriva i
vazduha i samim tim bolji uslovi sagorevanja. Cilindri sa četiri ventila i recirkulacija
izduvnih gasova, takođe pomažu u kontroli procesa sagorevanja i redukovanju emisije.
Ako se postigne da mešavina goriva i vazduha u cilindru bude približno homogena
(nazvano homogeno punjenje dizel motora), emisija se značajno redukuje, barem pri
delimičnim opterećenjima.
Korišćenje katilitičkih konvertera za redukciju NO molekula u izduvnom sistemu
vozila je manje efikasno u dizel nego u benzinskim motorima, zato što u izduvnim
gasovima dizel motora ima manje molekula koji sadrže vodonik, potreban za katalitičku
redukciju NO. Ubrizgavanje malih količina goriva u izduvni sistem popravlja NO
katalitičku redukciju. Međutim, značajna katalitička redukcija će biti potrebna da se
odgovori na Rang 2 standarde, vezane za NOx emisiju iz vozila sa dizel motorima.
U katalitičkom konverteru se oksidiše određena količina čestica čađi iz motora
(PM), međutim nedovoljno da se zadovolje budući, već definisani standardi emisije.
Filter čestica može dalje redukovati izlaznu PM emisiju ali povremeno čišćenje filtera
katalitičkim sagorevanjem ili nekom drugom metodom je neophodno, kako bi se
osiguralo njegovo ispravno funkcionisanje i konstantna PM redukcija. Filteri čestica još
uvek nisu dostigli nivo razvoja katalitičkih konvertera ali će to verovatno biti neophodno
za pogon budućih lakih vozila, pogonjenih dizel motorima u SAD.
Emisija dizel motora je donekle pogođena samim sastavom dizel goriva. Najveći
problem je sumpor u gorivu, koji sagoreva u SO2 i otežava NO redukciju u katalitičkom
konverteru. Sadržaj sumpora u motornim gorivima je trenutno regulisan od strane US
EPA, da bi se održale povoljne performanse katalizatora, tokom njegovog životnog veka.
Superiorna efikasnost goriva u dizel motorima sa direktnim ubrizgavanjem je
snažan argument za njihovo korišćenje, gde i kada je cena goriva visoka. U SAD, gde su
cene goriva niske, niska potrošnja goriva ostaje problem proizvođača, koji moraju
zadovoljiti CAFE standarde, koji su posebno strogi za sadašnje lake kamione, prisutne na
tržištu. Ukoliko redukcija emisije ugljendioksida iz vozila postane cilj državne politike u
SAD i time se podstakne veća upotreba dizel motora u putničkim vozilima, intenzivniji

205
razvoj tehnologija za kontrolu emisije iz dizel motora će biti potreban da se ispune
definisani standardi emisije.

8.7.2.5 Kvalitet goriva i njegovi standardi

Već smo naglasili da su anti-detonacijski aditivi goriva na bazi olova i sumpor

ograničeni (olovo je potpuno zabranjeno), da bi se osiguralo uspešno funkcionisanje
katalitičkih konvertera izduvnih gasova. Druge regulative karakteristika goriva su
usmerene i na izduvnu i na emisiju isparavanjem. Da bi se postigla željena anti-
detonacijska svojstva, rafinerije goriva menjaju sastav goriva, koristeći više lakše
isparljive komponente, koje uvećavaju parcijalni pritisak pare i time emisiju
isparavanjem, što dalje utiče na formiranje prizemnog ozona. Utvrđeno je da dodavanje
komponenata goriva, koje sadrže kiseonik, kakve su metanol ili etanol, popravlja osobine
goriva i redukuje emisiju zagađivača, posebno kod vozila starije proizvodnje, tako da se
podstiče primena ovih dodataka gorivu. Drugi dodatak gorivu, MTBE (metil-tetrabutil-
etar) je zahtevan od strane nekih država sa problemom prizemnog ozona ali je utvrđeno
da je ekološki štetan pri isticanju goriva u podzemne vode, u kojoj je veoma rastvorljiv.
Prirodni gas je čisto gorivo za vozila, koje stvara smanjenu emisiju štetnih
izduvnih gasova i gde nema problema isparavanja goriva, zato što je veoma nereaktivno u
fotohemijskoj produkciji ozona. Međutim, skladištenje prirodnog gasa u vozilima, bilo u
rezervoarima na visokom pritisku, u gasovitom stanju, bilo kao rashlađena tečnost (na -
253oC), je otežano i skupo, a i domet vozila je skraćen, između dva punjenja. U današnje
vreme, vozila na prirodni gas su ograničena na vozni park sa ograničenim radijusom
kretanja od centralnih skladišta goriva.

8.8 ZAKLJUČAK

Među svim transportnim vozilima u SAD, putnička vozila i laki kamioni, u zbiru
su dominantni potrošači goriva i emiteri štetnih gasova. Transport obuhvata oko četvrtine
potrošnje energije u SAD, tako da značajna poboljšanja u efikasnosti goriva i emisiji
putničkih vozila može proporcionalno doprineti redukciji nacionalne potrošnje goriva i
emisije štetnih gasova.
Značajan dobitak u efikasnosti goriva vozila je prvenstveno stvar poboljšanja
dizajna vozila, a sekundarno stvar poboljšanja efikasnosti motora. Trenutna vozila u
SAD, razlikuju se mnogo više u efikasnosti goriva vozila, nego motora i sa većim,
masivnijim vozilima, potrošnja goriva će biti veća, nego kod lakših i manjih vozila.
Parametri konstrukcije vozila, koji utiču na potrošnju goriva su masa vozila, otpor
vazduha i kotrljanja (po redosledu važnosti). Za datu veličinu vozila, njegova masa može
biti redukovana ispod trenutne vrednosti, primenom lakših materijala jednake čvrstoće,
posebno u šasiji vozila, bez ugrožavanja sigurnosti vozila, prilikom sudara. Kako se
smanjuje masa vozila, potrebno je manje snage i mase za odgovarajući motor,
transmisiju, točkove, gume, rezervoar goriva i drugu opremu, što pojačava ostvarenu
redukciju u masi šasije. Pažljivim oblikovanjem karoserije vozila, otpor vazduha može
biti redukovan. Efikasne gume, pored smanjenja mase, redukuju otpor kotrljanja. Sve u

206
svemu, ove tehnologije mogu poboljšati efikasnost goriva vozila, nezavisno od
poboljšanja efikasnosti motora.
Poboljšanja u efikasnosti goriva motora su usko ograničena regulativama emisije
zagađujućih gasova. U prošlosti, efikasnost motora je postepeno poboljšavana, dok se
emisija gasova značajno smanjivala. Ovde još uvek postoji prostor za nastavak
poboljšanja u oba aspekta i za benzinske i za dizel klipne motore.
Trenutno najefikasnija vozila po potrošnji goriva, hibridna električna vozila
mogu dostići dvostruko veću efikasnost goriva od trenutnih klasičnih vozila, slične
veličine i performansi. Koristeći iste principe u konstrukciji, vozila pogonjena CIDI
motorima (dizel motori sa direktnim ubrizgavanjem) mogu dostići uporedive efikasnosti
vozila kao sadašnja hibridna vozila. Dodatna poboljšanja izgledaju verovatna u
budućnosti, s obzirom na dugu istoriju iskustva sa ovim konvencionalnim tehnologijama.
Iako su električna vozila pogonjena baterijama ili gorivim ćelijama još uvek u fazi
razvoja (što se ubrzano menja, naročito za električna vozila), njihove efikasnosti goriva
vozila nisu obećavajuće, budući da su jedva bolje od postojećih vozila. Vozila na baterije
pate od problema uvećane mase, koja limitira njihovu ekvivalentnu efikasnost goriva i
domet vozila. Vozila sa gorivim ćelijama imaju manje problema sa masom ali ona zavise
od vodoničnog goriva, koje se proizvodi u vozilu ili dopunjava na stanicama, što
komplikuje tehnologiju ovih vozila. Termodinamika sintetičke proizvodnje i korišćenja
vodonika u gorivim ćelijama, ne omogućuje još uvek, prednost značajne efikasnosti
goriva, u odnosu na vozila koja troše konvencionalna goriva, koja će nadvladati
ekonomske i konstrukcione prednosti konvencionalnih vozila, koje se usavršavaju,
naročito u pogledu komplikovane infrastrukture snabdevanja, koju zahteva vodonik kao
gorivo. Pored toga, veoma niske (ili nulte) emisije ovih električnih vozila postaju manje
vredne, u odnosu na stalna poboljšanja i smanjenja emisije, konkurentskih
konvencionalnih vozila, koja postaju sve čistija.
Tehnologija za smanjenje emisije štetnih gasova vozila je dobro razvijena,
posebno za benzinske motore. Poboljšanja motora i katalitičkog konvertera mogu dalje
redukovati emisiju ispod neophodnih definisanih nacionalnih standarda Rang 2.
Poboljšanja emisije dizel motora su teža za realizaciju i oni će možda imati uvek veću
emisiju azotnih oksida i čestica čađi, od benzinskih motora.

207
9 UTICAJ KORIŠĆENJA FOSILNIH GORIVA NA OKOLINU

9.1 UVOD

Upotreba fosilnih goriva (ugalj, nafta ili prirodni gas) gotovo uvek podrazumeva neki vid
degradacije životne sredine i stvaranje rizika po ljudsko zdravlje. Negativni uticaji počinju od
faze iskopavanja, nastavljaju se tokom transporta i rafinacije, a završavaju se sagorevanjem
goriva i odlaganjem otpada.
Podzemno iskopavanje uglja je, tokom vekova, odnelo na hiljade života rudara,
prevashodno zbog eksplozija metana u jamama, kao i od udisanja ugljene prašine od strane
rudara. Na samoj lokaciji rudnika, mineralne materije (šljaka) se odvajaju od uglja. Šljaka se
odlaže na gomile, blizu rudnika, čime narušava pejzaž. U novije vreme, veći deo iskopanog uglja
se melje na samom mestu rudnika. Mrvljeni ugalj se pere u vodenom toku, da bi se izdvojile
težinskom segregacijom prisutne mineralne materije i time povećao kvalitet uglja pre transporta.
Oprani ostatak obično sadrži teške metali i kisela jedinjenja, koja, ako se ne tretiraju zagađuju
vodotokove i podzemne vode. Površinski kopovi, koji su ekonomski isplativiji od podzemnih,
stvaraju značajne negativne promene u pejzažu. Tek su nedavno (2000.) u SAD i drugim
zemljama, uvedeni određeni propisi, kojim se zahteva od vlasnika rudnika da obnove izmenjeno
stanje na terenu, izazvano uklanjanjem jalovine i stvaranjem useka i jama, nakon što je ruda uglja
iscrpljena.
Kopneno ili podvodno bušenje za naftom i gasom stvara gomile izvađenog materijala, uz
ružne konture naftnih i gasnih kranova i bušilica. Takođe, postoji rizik od izlivanja sirove nafte,
eksplozija ili požara nafte i gasa na bušotinama.
Transport uglja, nafte i gasa železnicom, cevovodima, baržama i tankerima nosi rizik
prosipanja, eksplozije i sudara. U procesu prerade, posebno sirove nafte, toksični gasovi se
emituju u atmosferu ili se sagorevaju. Uobičajeno, neki tečni i čvrsti nusprodukti u preradi nafte,
mogu biti toksični. Strogi propisi moraju postojati, kako bi se sprečilo ispuštanje toksičnog
otpada u životnu sredinu i time ugrozili ljudi, životinje i biljke.
Sagorevanje fosilnih goriva, bilo uglja, nafte ili gasa, neizbežno proizvodi niz neželjenih i
često toksičnih produkata: a) emisiju dimnih gasova i čestica u atmosferu, b) otpadne vode i c)
čvrsti otpad. U mnogim zemljama, doneti su strogi propisi u vidu maksimalnog nivoa zagađivača,
koji se mogu emitovati u vazduh ili ispuštati u površinske vode ili na zemlju, a vezano za velike
izvore sagorevanja, kakvi su termoelektrane, industrijski kotlovi i peći. Međutim, emisija iz
manjih i raširenih uređaja za sagorevanje, kakvi su kućne ili komercijalne peći i kotlovi, nije
regulisana, a oni takođe emituju zagađivače u atmosferu. Iako su značajni i veliki koraci
preduzeti u mnogim zemljama, kako bi se kontrolisala emisija iz automobila, kamiona i ostalih
vozila, ovi mobilni izvori i dalje predstavljaju značajne zagađivače vazduha.
Verovatno najveća dugoročna pretnja po životnu sredinu je stalno rastuća koncentracija
ugljendioksida u atmosferi, što je najvećim delom posledica intenzivnog sagorevanja fosilnog
goriva. Ugljendioksid i neki drugi gasovi, nazvani zajednički, gasovi staklene bašte, mogu
apsorbovati (zarobiti) odlazeće termičko zračenje sa Zemlje i time izazvati globalno zagrevanja i
klimatske promene.
U ovom poglavlju ćemo se baviti problemima životne sredine, izazvanim upotrebom
fosilnih goriva. Poglavlje je podeljeno na sekcije zagađenja vazduha (sa odvojenim podsekcijama
za foto-oksidante i taloženje kiselina), vode i zemljišta. Veliki nadolazeći problem, globalnog
zagrevanja i klimatskih promena, vezan za emisiju ugljendioksida i drugih gasova staklene bašte,
biće razmatran u sledećem poglavlju.

208
9.2 ZAGAĐENJE VAZDUHA

Među svim ekološkim efektima, koje izaziva upotreba fosilnih goriva, narušavanje
kvaliteta vazduha je verovatno najproblematičnije. Većina emisija u atmosferu su posledica
sagorevanja fosilnih goriva. Svima nama je poznat vidljivi dim, koji izlazi iz dimnjaka, peći i
dizel motora velikih kamiona. Međutim, pored vidljivog dima, mnoštvo zagađivača se emituje iz
izvora sagorevanja u nevidljivoj formi. Emisija može da se pojavi takođe, tokom vađenja,
transporta, prerade i skladištenja raznih oblika fosilnih goriva. Primeri su emisija ugljene prašine
sa deponija uglja u rudnicima ili spremišta uglja u termoelektranama, emisija isparavanjem sirove
i prerađene nafte iz rezervoara i isto tako, prilikom curenja i prosipanja nafte i benzina, emisija
isparavanjem iz benzinskih rezervoara na vozilima i tokom tankiranja, curenje prirodnog gasa iz
rezervoara i gasovoda, emisija pepela sa deponije i slično.
Zagađenje vazduha nije savremeni fenomen. Epizode zagađenja vazduha sa otvorenih
ložišta uglja, zabeležene su srednjevekovnoj i renesansnoj Engleskoj. Godine 1272. kralj Edward
I je izdao dekret zabrane korišćenja "morskog uglja", uglja koji se iskopavao iz plitkih morskih
zaliva i bio sagorevan vlažan u otvorenim pećima i gvozdenim korpama. Godine 1661. John
Evelyn, osnivački član Kraljevskog društva, napisao je: "Išao sam u Vašu kraljevsku palatu u
Vajtholu ... veliki dim ... pao je na sud ... ljudi su jedva mogli razaznavati jedni druge ... i šta je
sve ovo nastalo od morskog uglja ... nečista i gusta magla, praćena prljavom parom ..."
Uzročno-posledična veza slučaja zagađenja vazduha sa smrtnim i slučajevima
razboljevanja ljudi prepoznata je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. U Londonu,
1873. godine, tokom tipične epizode "dimne magle" desilo se 268 smrtnih slučajeva više od
onoga što se moglo statistički očekivati u tom periodu. Godine 1930. u teško industrijalizovanom
Meuse Valley, Belgija, tokom trodnevne epizode zagađenja vazduha, 60 ljudi je umrlo i stotine
njih je hospitalizovano. Godine 1948. tokom četvorodnevne epizode u Donora, Pensilvanija, gde
se nalazilo više čeličana i hemijskih fabrika, 20 osoba je umrlo i oko polovine od 14.000
stanovnika mesta se razbolelo. Strašna epizoda "dimne magle" se dogodila ponovo u Londonu od
5 do 8 decembra 1952. Porast smrtnosti je bio za 4000 ljudi. Većina preminulih osoba je imala
dijagnozu bronhitisa, emfizema pluća, srčanih tegoba. Očigledno da su osobe sa hroničnim
oboljenjima pluća i srca predisponirani na povećano zagađenje vazduha.
Slučaj zagađenja u Londonu 1952. godine podstakao je Britanski parlament da donese
Akt čistog vazduha, godine 1956. Ovaj dokument je bio usmeren na kontrolu kvaliteta uglja i
načina njegovog sagorevanja u Velikoj Britaniji. Ovaj zakon i činjenica da je Velika Britanija
pomerila korišćenje fosilnih goriva sa kamenog uglja ka nafti, "očistili" su vazduh iznad
Britanskih ostrva. Sveprisutni smog (dimna magla) u Londonu postao je znatno ređi događaj i
kada se dešavao više je bio prirodni fenomen, nego antropogeni, što nije bio slučaj u prošlosti.
U SAD, prvi zakon o čistom vazduhu je usvojen u Kongresu godine 1963. Posle toga,
zakon o čistom vazduhu je izmenjen i dopunjen 1970., 1977. i 1990. Druge zemlje su sledile ovaj
primer, donošenjem sopstvenih zakona o čistom vazduhu i različitih pravilnika i regulativa, u
cilju kontrole i sprečavanja zagađenja vazduha. Kao posledica toga, kvalitet vazduha u većini
razvijenih zemalja se konstantno popravlja. Iako je ovo postignuto redukcijom emisije iz
individualnih izvora, efekat se često poništava stalno rastućim brojem zagađivača, naročito
vozila.
Možemo svrstati zagađivače vazduha u dve kategorije: primarne i sekundarne. Primarni
zagađivači su oni koji se emituju direktno iz izvora, a sekundarni oni koji nastaju u hemijskim
reakcijama u atmosferi, od primarnih zagađivača. Primeri primarnih zagađivača su sumpor
dioksid, azot oksid, ugljenmonoksid, organske pare i čestice (neorganske, organske i elementarni

209
ugljenik). Primeri sekundarnih zagađivača su viši oksidi sumpora i azota, ozon i čestice koje se
formiraju u atmosferi, kondenzacijom para ili srastanjem primarnih čestica. Kasnije ćemo
objasniti neke od procesa koji vode transformaciji primarnih u sekundarne zagađivače.
Većina razvijenih zemalja propisuje maksimalne količine zagađivača, koji mogu biti
emitovani u atmosferu iz pojedinačnih izvora. Ova ograničenja se nazivaju standardi emisije
(emisija). Za velike izvore (termoelektrane), standardi emisije su obično postavljeni na nivo, da
posle razblaživanja u vazduhu, u okviru određenog radijusa, zagađivači neće izazvati značajne
štetne uticaje na ljudsko zdravlje i okolinu. Za male izvore, kao što su automobili, standardi
emisije mogu biti postavljeni da sprečavaju uticaje na zdravlje kumulativne emisije svih izvora.
U cilju zaštite ljudskog zdravlja i životne sredine, većina zemalja takođe propisuje
maksimalno podnošljive koncentracije zagađivača u vazduhu. Ova ograničenja se nazivaju
standardi ambijenta (imisija). Standardi emisije i ambijenta su pravni parametri, objavljeni u vidu
zakona i uredbi. Ako su ovi standardi prekoračeni, uzročnici mogu biti kažnjeni, oporezovani ili
njihove radne dozvole mogu biti ukinute.

9.2.1 Standardi emisije u SAD

U SAD, standardi emisije su bili doneseni za stacionarne i mobilne izvore. Zakonom o

čistom vazduhu i amandmanima od 1970., 1977. i 1990. definisano je da Agencija za zaštitu
životne sredine (EPA) donosi standarde emisije, nazvani Standardi performansi novih izvora
(NSPS) i Nacionalni standardi emisije za rizične zagađivače vazduha (NESHAP). Standardi
emisije su specifični za određene industrijske kategorije, kakve su termoelektrane, čeličane,
topionice, rafinerije, fabrike celuloze i papira, hemijske fabrike i slično, kao i za mobilne izvore,
automobile, kamione, avione i brodove. Iznosi maksimalno dozvoljenih emisija su definisani za
različite zagađivače, uključujući SO2, NOx (zbir NO i NO2), CO, čestice (PM), olovo, živu, arsen,
bakar, mangan, nikl, vanadijum, cink, barijum, bor, hrom, selen, hlor, HCl, benzen, azbest, vinil
hlorid, pesticide, radioaktivne supstance i mnogo drugih neorganskih i organskih zagađivača.

Tabela 9.1 US NSPS standardi emisije za parne kotlove na fosilna goriva, snage veće od 73 MW
(250 Mbtu/h)a

a
EPA standardi (1980.)
b
Za termoelektrane izgrađene posle 1978.
c
PM emisija čvrstih čestica

Kao primer, u tabeli 9.1 su dati PSPS standardi za parne kotlove na fosilna goriva,
uključujući termoelektrane, termičke ulazne snage veće od 73 MW. Ulazna termička snaga je

210
jednaka donjoj toplotnoj moći goriva, pomnoženoj sa potrošnjom goriva (kg/s). Tako će
termoelektrana, električne snage 500 MW, koja radi pri termičkoj efikasnosti od 33,3%, imati
ulaznu termičku snagu od 1500 MW. Isto tako, NSPS standardi su dati u jedinicama mase
zagađivača po ulaznoj energiji goriva, u g/J (ili lb/Btu).
Procena iznosa emisije sumpor dioksida (SO2) iz parnog kotla na fosilno gorivo je
prilično jednostavna. Zato što, praktično svi atomi sumpora u gorivu sagorevaju do SO2
molekula, sve što treba da znamo je maseni udeo sumpora u gorivu i toplotnu moć goriva. Iznos
emisije sumpor dioksida, ESO2 (g/s) će biti:

E SO 2 = 2 × ( s %) × e -2 × FR , (9.1)

gde su s% maseni udeo sumpora u gorivu u procentima i FR potrošnja goriva u g/s (ili lb/s).
Specifična emisija sumpora po ulaznoj energiji goriva, eSO2 (g/J) je:

eSO 2 = 2 × ( s %) × e -2 / HV , (9.2)

gde je HV toplotna (donja) moć goriva u kJ/kg (ili Btu/lb). Faktor 2, u jednačinama potiče od
toga, što SO2 ima dvostruku molekulsku masu u odnosu na S.
Emisija NOx ili CO, ne može biti proračunata na ovaj način, zato što formiranje ovih
zagađivača zavisi od uslova procesa sagorevanja, a ne od sadržaja pojedine komponente u gorivu.
Iznos emisije čestica je zavisan od sadržaja negorivih mineralnih materija u gorivu i od procesa
sagorevanja. Emisija NOx, CO i čestica bi morala da se meri na izduvnoj grani kotla.

Tabela 9.2 US federalni standardi emisije za vozila

a
Test metod izmenjen 1971.

Za mobilne izvore, US standardi emisije su dati za četiri osnovna zagađivača, koji se

emituju iz ovih izvora: ugljenmonoksid (CO), ugljovodonike (HC), azotne okside (NOx) i čestice

211
(PM). Tabela 9.2 daje standarde emisije za mobilne izvore u SAD. Jedinice emisije su grama po
milji (g/mi). Za NOx, emisija je preračunata po masi NO2. Ugljovodonici HC, uključuju sve
gasovite ugljenične emisije izuzev ugljenmonoksida i ugljendioksida, koje dolaze iz izduvnog
sistema i isparavanjem iz rezervoara, vodova i drugih sistema. Masa merenih ugljovodonika se
preračunava na molekulski član HC.
Počev od amandmana zakona o čistom vazduhu (CAAA) iz 1977., nastavljajući sa
amandmanima iz 1990., Američki Kongres zahteva od EPA da usvoji kompletno nov način
kontrole emisije iz stacionarnih izvora. Umesto definisanja i merenja iznosa emisije za svaku
definisanu industrijsku kategoriju, to je kontrolna tehnologija, koja je potrebna za dostizanje
željenih standarda emisije. Tako je nastalo mnoštvo skraćenica, kao BACT (najbolja raspoloživa
kontrolna tehnologija), MACT (maksimalno dostižna kontrolna tehnologija) i RACT (realno
raspoloživa kontrolna tehnologija). Zavisno od industrijske kategorije, zagađivača, kvaliteta
goriva, kao i od ozbiljnosti zagađenja, EPA (US agencija za zaštitu životne sredine) određuje
koja kontrolna tehnologija je potrebno da bude instalirana na novi izvor emisije. Amandmani iz
1990. su otišli čak i dalje. Za kontrolu emisije toksičnih zagađivača i prethodnika foto-
oksidanata, zakon zahteva, da čak i postojeći izvori, treba da instaliraju tehnologije za kontrolu
emisije. Ovo znači, naknadnu ugradnju kontrolnih jedinica na starim izvorima emisije, koji po
prethodnom zakonu nisu bili obuhvaćeni. Na primer, za termoelektranu koja koristi ugalj sa
preko 0,6% masenog udela sumpora, BACT (najbolja raspoloživa kontrolna tehnologija) za
kontrolu emisije SO2 je mokri skruber sa krečnjakom. Za ugalj sa niskim sadržajem sumpora,
BACT je ubrizgavanje suvog sorbenta (obično krečnjaka ili kreča, odeljak 5.2.9.3). Za kontrolu
emisije NOx važeći savezni BACT je gorionik niskog NOx (LNB) ali neke države zahtevaju za
kontrolu emisije NOx selektivnu ili neselektivnu katalitičku redukciju (videti odeljak 5.2.9.4). Za
kontrolu emisije čestica u termoelektranama, BACT je elektrostatički filter. Za druge industrijske
kategorije, zahtev može biti vrećasti filter ili sprej-komora skruber (videti odeljak 5.2.9.1).
Stav IV amandmana CAAA iz 1990. posebno obraća pažnju na problem taloženja kiselih
jedinjenja. Do 1995. godine, prosečan nivo emisije iz svih glavnih termoelektrana i industrijskih
kotlova trebalo je da bude ograničen na 2,5 lb SO2 po MBtu ulazne toplote, a do 2000. godine na
1,2 lb SO2 po Mbtu. Procenjuje se da je u 2000. godini emisija SO2 u SAD, bila približno
polovina emisije iz 1990. godine ili smanjena za oko 10 miliona tona SO2. Komunalni sistemi i
industrija su mogli izabrati bilo koju metodu koju žele, da bi postigli smanjenje emisije,
uključujući instaliranje tehnologije za odsumporavanje dimnih gasova, promene goriva, sezonske
promene goriva (na primer, korišćenje uglja u zimskim i prirodnog gasa u letnjim uslovima), kao
i tržišne dozvole. Ovo poslednje znači, da ukoliko jedan od izvora smanjuje emisiju SO2, više od
potrebne kvote, preostali deo on može prodati emiteru, koji ne želi da smanji emisiju zagađivača.
Za toksične zagađivače, kakvi se mogu emitovati iz naftnih rafinerija, hemijskih fabrika,
topionica aluminijuma, fabrika papira i celuloze, automobilskih lakirnica, hemijskih čistionica i
slično, zahteva se maksimalno dostižna kontrolna tehnologija (MACT). Zavisno od zagađivača i
postrojenja, MACT obično podrazumeva adsorpciju, apsorpciju i spaljivanje.
BACT i MACT ne bi trebalo da budu fiksirani za sva vremena. Kako nove tehnologije
dolaze na tržište, kao efikasnije i/ili ekonomičnije, EPA može usvojiti u zakonskom postupku,
nove tehnologije umesto starih. U svakom slučaju, uvođenje obavezujuće tehnologije, preko
BACT i MACT je revolucionarni koncept. On daje u zadatak vlastima više da razviju i definišu
tehnologije za kontrolu emisije, pre nego što samo postavljaju standarde emisije i puštaju emitere
da odgovore na standarde. Takođe, federalno potrebne kontrolne tehnologije su uniformne širom
države. Pojedine države mogu da usvoje i strožije kontrolne tehnologije ali nikad manje efikasne

212
od federalnih. Ovaj način kontrole emisije stavlja naglasak ne samo na merenje iznosa emisije,
već takođe, na praćenje i nadgledanje instalacije i propisno funkcionisanje kontrolnih uređaja.

9.2.2 Standardi ambijenta (imisije) u SAD

Postavljanje standarda emisije ima za cilj sigurnost da koncentracija zagađivača vazduha

u ambijentalnom vazduhu ostane na zadovoljavajuće niskom nivou, tako da stanovništvo u celini,
a posebno osetljive grupe, kakve su deca i stari ne trpe na račun narušavanja zdravlja.
Odgovarajući pokazatelji izloženosti štetnim zagađivačima vazduha su ambijentalne
koncentracije i prosečni vremenski periodi, tokom kojih ove koncentracije preovladavaju. Dakle,
US Kongres ovlašćuje EPA da definiše standarde ambijentalnih koncentracija (imisije), nazvane
Nacionalni ambijentalni standardi kvaliteta vazduha (NAAQS). NAAQS propisuju koncentracije
i srednje vremenske periode za različite zagađivače vazduha, koje ne treba da budu nadmašene. U
SAD, trenutno postoje ambijentalni standardi za pet zagađivača: čestice (PM), sumpor dioksid
(SO2), azotne okside (NOx, merene kao NO2), ugljenmonoksid (CO) i ozon (O3). Ovo su
takozvani kriterijum zagađivači. To ne znači da koncentracije drugih zagađivača treba da budu
zanemarene. Zaista, neki toksični zagađivači mogu biti daleko štetniji po zdravlje ljudi i životnu
sredinu, od gorepomenutih pet zagađivača. Činjenica je da je za kriterijum zagađivače dobro
poznata veza između doze i posledica, uspostavljena tokom godina kliničkog i epidemiološkog
istraživanja, dok takva veza nije dovoljno poznata za mnoge druge zagađivače. Za druge
zagađivače, klasifikovane kao toksični zagađivači, ne postoje definisani ambijentalni standardi ali
se njihova emisija u atmosferu, koliko je to moguće, sprečava primenom maksimalno dostižnih
kontrolnih tehnologija (MACT).
NAAQS za pet kriterijum zagađivača je dat u tabeli 9.3. Primarni standardi su vezani za
uticaj na ljudsko zdravlje, a sekundarni za opštu dobrobit. NAAQS definitivno imaju
antropocentrični aspekt (okrenutu ljudima), onaj koji se fokusira na ljudsko zdravlje i dobrobit ali
se podrazumeva da su dobrobit standardi, standardi za zaštitu životne sredine u celini. Vremenski
period osrednjavanja može biti dugačak, od 1 časa (za CO) do jedne godine (za PM, SO2 i NO2).
Razlog je taj, što izlaganje nekim zagađujućim materijama u visokim koncentracijama, za kratko
vreme, može izazvati akutne efekte, dok izlaganje drugim, na relativno niskom nivou
koncentracija, za duže vreme može izazvati hronične efekte (videti dole). Broj dozvoljenih
iskakanja je takođe dat. Na primer, jednočasovni (1h) standard za CO, 40 μg/m3 (9 delova na
milion po zapremini, ppmV), ne sme biti prekoračen više od jednom godišnje. Standard za O3 je
0,12 ppmV, 1h osrednjeno i on ne sme biti prekoračen više od jednom godišnje. Najnovije
zdravstvene i ekološke studije ukazuju da ozon može biti štetan i na nižim koncentracijama, kada
se izlaganje događa u dužem periodu, tako da su predloženi novi standardi od 0,08 ppmV, 8h
osrednjeno. Isto tako, novi PM standard je predložen. Trenutno samo čestice sa prečnikom
manjim od 10 μm su obuhvaćene standardom (PM-10). Međutim, nedavne epidemiološke studije
ukazuju da su čestice manje od 2,5 μm najštetnije po zdravlje, zato što one duboko prodiru u
alveole pluća. Tako, pored PM-10 i PM-2.5 standard može biti primenjen.
EPA je ovlašćena da menja NAAQS s vremena na vreme, kako rezultati studija o
efektima na zdravlje i životnu sredinu budu bili dostupni. Na primer, EPA je pozvana da proglasi
kratki vremenski standard za NO2, umesto osrednjenog godišnjeg standarda.

213
Tabela 9.3 Američki nacionalni ambijentalni standardi kvaliteta vazduha 2000 (NAAQS)

a
Predložen novi standard: trogodišnji prosek godišnja četiri dnevna maksimuma 8h
koncentracije, 0,08 ppm=157 μg/m3.
b
Predložen dodatni novi standard za čestice prečnika <2,5 μm (PM-2.5): trogodišnji aritmetički
prosek, 15 μg/m3 ; aritmetički prosek 24h 98% osrednjen za tri godine, 65 μg/m3.

Ako se NAAQS premaše u okviru kontrolnog regiona za kvalitet vazduha (AQCR),

država u kojoj je lociran dati region mora doneti plan, nazvan Državni plan implementacije (SIP),
koji daje strategiju, kako će region postići usklađenost sa NAAQS u razumnom periodu vremena.
SIP može uključiti ograničenje emisije iz izvora emisije, saobraćajne propise, pooštrene
inspekcijske rasporede i procedure, kao i druge mere. Međutim, istraživanja u prošlih nekoliko
decenija jasno su pokazala da zagađivači vazduha ne poštuju političke i prirodne geografske
granice. Oni putuju preko kontrolnih regiona, državnih granica, rečnih korita, planina, pa čak i
preko okeana. Dakle, nijedna država može kontrolisati njeno zagađenje vazduha isključivo
sopstvenim sredstvima. Regionalni, nacionalni, pa čak i međunarodni pristup je neophodan za
kontrolu zagađenja vazduha preko regiona, preko kontinenta i za neke zagađivače, preko naše
planete. Delimično, to je razlog da je u SAD, većina zagađivača vazduha regulisana, pre na
saveznom, nego na državnom nivou.

9.2.3 Uticaj na zdravlje i životnu sredinu zagađivača vazduha, poreklom iz fosilnih goriva

Zagađivači vazduha, kada pređu određene koncentracije mogu izazvati akutna i hronična
oboljenja ljudi, životinja i biljaka. Oni mogu ugroziti vidljivost, izazvati klimatske promene i
oštetiti materijale i strukture. Tradicionalno, glavni problem je bio uticaj na ljudsko zdravlje. Zato
su u SAD, standardi koji štite ljudsko zdravlje nazvani primarni standardi, a oni koji štite dobra (i
životnu sredinu) su nazvani sekundarni standardi.

214
 Tabela 9.4 daje neke efekte na ljudsko zdravlje i životnu sredinu, zagađivača vazduha
poreklom iz fosilnih goriva. Navedeni zagađivači su klasifikovani kao kriterijum zagađivači
(prema EPA): SO2, NOx, O3, CO i čestice (PM). Za ove zagađivače, EPA je proglasila
Nacionalne ambijentalne standarde kvaliteta vazduha (NAAQS, odeljak 9.2.2). Redosled u listi
ne prati bilo koji rang važnosti. Neke osobe ili biljke su više osetljive na jednu vrstu zagađivača
od druge. Zagađivači mogu izazvati respiratorna oboljenja, a neki su osumnjičeni kao toksigeni,
(izazivanje oboljenja i smrtnosti), mutageni (mutacije na genima), teratogeni (oboljenja
embriona), kancerogeni (izazivači kancera) i mogući agensi, koji izazivaju oboljenja životinja i
biljaka.

Tabela 9.4 Efekti kriterijum zagađivača na ljudsko zdravlje, floru i faunu, strukture i materijale

NA – podaci nisu dostupni.

Definisanje štetnog uticaja čestica je komplikovano i sporno. Ambijentalni standardi su

dati u jedinicama mase zagađivača po zapremini vazduha (μg/m3). Naravno, efekti na zdravlje i
životnu sredinu nisu zavisni toliko, od mase inhaliranih čestica, koliko od njihovog kvaliteta i

215
sastava. Dok obično zemljište i putna prašina ne mogu izazvati značajne efekte na zdravlje,
čestice koje sadrže kisela jedinjenja, teške metale, čađ i policiklične aromate (PAH) mogu
izazvati respiratorna, neurološka i kancerogena oboljenja. Malo je verovatno da poljoprivredni
radnici, koji udišu velike količine zemljane prašine, pate isto toliko od respiratornih i neuroloških
oboljenja, kao stanovnici gradova koji udišu značajno manje količine ali potencijalno mnogo
opasnijih, čestica fotohemijskog smoga. Jedan od razloga da EPA i druge organizacije za zaštitu
životne sredine, koriste masenu koncentraciju kao standard za čestice, pre nego hemijski sastav,
je taj što određivanje hemijskog sastava čestica zahteva komplikovanu i skupu analitičku
instrumentaciju. Pored toga, EPA smatra da postoje dokazi iz epidemioloških studija da je
morbiditet u korelaciji sa masom i veličinom čestica, bez obzira na njihov hemijski sastav.

9.2.4 Modeliranje kvaliteta vazduha

Nakon napuštanja dimnjaka ili izduvnog sistema, primarni zagađivači vazduha se šire u
atmosferu turbulentnom difuzijom, potpomognutom vetrovima i transformišu se u sekundarne
zagađivače hemijskim reakcijama između sebe ili sa komponentama iz atmosfere. Procena
zagađujućih materija u prostoru i vremenu se naziva modeliranje kvaliteta vazduha. Takođe se
naziva i izvor-receptor modeliranje ili modeliranje disperzije, gde su izvori emisije iz tačke (na
primer, fabrički dimnjak), linije (na primer, autoput) ili sa površine (na primer, industrijski
kompleks), a receptori (prijemnici) su određena ljudska naselja ili osetljive ekološke površine. U
ovom odeljku ćemo se baviti samo nereaktivnim zagađivačima, onim koji se ne transformišu u
atmosferi. U posebnoj sekciji ćemo razmotriti i proces transformacije u modelima kvaliteta
vazduha.

9.2.4.1 Meteorologija zagađenja vazduha

Osnovne informacije neophodne za modeliranje kvaliteta vazduha su statistika strujanja

vetra za domen modeliranja i disperzione karakteristike atmosfere. Vetrovi duvaju od regiona
visokog do regiona niskog pritiska na Zemlji. Zato što se Zemlja okreće oko svoje ose i oko
Sunca, svaka tačka na Zemlji prima konstantno promenljivu insolaciju, svakoga dana i noći i
tokom godišnjih doba. Pored toga, efekti reljefa, kao što su planine i doline, menjaju tok vetrova,
preko površinskog trenja, spojeva kopna i mora, uličnih kanjona i slično. Tako za modeliranje
kvaliteta vazduha je potrebna višegodišnja statistika strujanja vetra, kako bi se predvidelo širenje
zagađivača od izvora do prijemnika.
Meteorološki podaci su dostupni sa brojnih meteoroloških stanica, koje rade širom sveta,
a posebno u razvijenim zemljama. Ove stanice mere i beleže površinski i gornji vetar (vetar u
gornjim slojevima atmosfere), atmosferski pritisak, vlažnost vazduha, količinu padavina,
insolaciju, prizemnu temperaturu i gradijent temperature u atmosferi (promena temperature sa
nadmorskom visinom). Merenja se obično vrše dva puta dnevno, za 0:00 i 12:00 srednjeg
griničkog vremena (GMT), tako da su merenja sinhronizovana širom sveta. Sadašnji i prošli
podaci o vremenu su dostupni u nacionalnim meteorološkim centralama, na primer u SAD u
Nacionalnom servisu za vreme, u Asheville, Severna Karolina.
U atmosferi, disperzija (rasipanje, rasturanje) se odigrava uglavnom turbulentnom ili
vrtložnom difuzijom. Takva difuzija je više redova veličine brža od molekulske ili laminarne
difuzije. Razlog turbulentne difuzije je mehaničke ili termičke prirode. Mehanička turbulencija se
odigrava u makazama vetrova, u slobodnoj atmosferi (susedni slojevi atmosfere se kreću u
različitim pravcima i brzinama) ili trenjem izazvanim duvanjem vetrova preko površine zemlje i

216
raznih prepreka, kao što su krošnje drveća, planine i zgrade. Drugi uzrok turbulencije je
temperaturni gradijent u atmosferi. U nižoj troposferi, temperatura je uobičajeno viša bliže zemlji
i opada sa nadmorskom visinom. U suvoj atmosferi, temperaturni gradijent je približno -
10oC/km. Ovo je vrednost suvog adijabatskog pada temperature. Povremeno, gradijent je strmiji,
što znači negativniji od -10oC/km. U vlažnoj atmosferi, gradijent je manje strm, zahvaljujući
latentnoj toploti kondenzacije vodene pare. Noću, zbog hlađenja površine Zemlje zračenjem,
gradijent može postati pozitivan, sa rastom temperature sa nadmorskom visinom. Ova pojava se
naziva temperaturna inverzija. Inverzija se takođe može javiti visoko, kada je negativni gradijent
presečen pozitivnim. Donji sloj do inverzije se naziva sloj mešanja, a visina do inverzije se
naziva visina mešanja. Sloj inverzije deluje kao poklopac na sloju mešanja. Sa inverzijom,
atmosferski uslovi su posebno skloni da stvore epizode zagađenja, zato što se zagađivači,
emitovani sa zemlje, koncentrišu u plitkom sloju mešanja. Kasnije u toku dana, kada Sunce izađe,
inverzioni sloj se može raspasti, dozvoljavajući zagađivačima da odu visoko u atmosferu i time
ublaže epizodu zagađenja. Doline i urbana područja, okružena planinskim vencima često
doživljavaju inverzione slojeve i na taj način stvaraju uslove za epizode zagađenja. Los Anđeles,
Denver, Solt Lejk Siti, Meksiko Siti i industrijsko-urbanizovane doline reka, preko kontinenata,
su primeri za česte inverzije, gde koncentracija zagađivača često prevazilazi standarde kvaliteta
vazduha i stanovništvo je izloženo brojnim respiratornim i drugim oboljenjima, izazvanim
zagađivačima vazduha.
Kada je temperatura u gornjem sloju znatno hladnija nego u donjem, gornji vazduh
delimično propada dole, zbog njegove veće gustine, a donji vazduh delimično se pomera naviše.
Ovo pomeranje generiše turbulentnu ili vrtložnu difuziju. Strmiji temperaturni gradijent daje veći
intenzitet turbulencije. Ovo se naziva nestabilnim stanjem. Temperaturni gradijent, koji je jednak
suvom adijabatskom padu se naziva neutralnim stanjem i on vodi umerenoj turbulenciji.
Temperaturni gradijent, koji je manje strm od suvog adijabatskog ili čak pozitivan, se naziva
stabilnim stanjem, u kome je turbulencija minimalna ili je nema uopšte.
Konvencijom su definisani turbulentni uslovi atmosfere u šest kategorija stabilnosti,
nazvanih Pasquill-Gifford-ove kategorije stabilnosti. Kategorije su od veoma nestabilne A
(veoma turbulentno stanje), do veoma stabilne F (mala turbulencija). Kategorija D se naziva
neutralnom, sa umerenom turbulencijom. Negativni temperaturni gradijent (iznos pada)
kategorije D, odgovara suvom adijabatskom padu od oko -10oC/km. Za kategorije A, B i C
veličina negativnog gradijenta je veća od onog za D kategoriju, a za E gradijent je manji od D,
dok je za F pozitivan.
Dok se iznos pada temperature u atmosferi meri dva puta dnevno u meteorološkim
stanicama, kategorija stabilnosti može biti približno određena poznavanjem površinske brzine
vetra, insolacije i oblačnosti. Tabela 9.5 daje kategorije stabilnosti. Može se videti da preko dana,
niska brzina vetra i visoka insolacija (Sunčevo zračenje) dovode do nestabilnih kategorija A ili B;
visoka brzina vetra i umerena ili niska insolacija vode do neutralnih kategorija C i D. Noću,
kategorije stabilnosti su gotovo uvek neutralne ili stabilne: D, E ili F. Tabela 9.5 takođe daje
temperaturne gradijente, koji odgovaraju stabilnim kategorijama.

217
Tabela 9.5 Pasquill-Gifford-ove kategorije stabilnosti atmosfere

a Ugao zenita, pri vedrom nebu >60o; umeren 35-60o; slab <15o.
b Ruralne oblasti=F; velike urbane oblasti=D; male urbane oblasti=E.
c Kategorija D, neutralna, primenjena za tešku oblačnost, dan ili noć, sve brzine vetra.

9.2.4.2 Modeliranje stabilnog tačkastog izvora

Kada dimni gasovi termoelektrane napuste dimnjak, oni odmah počinju da se mešaju sa
okolnom atmosferom, zato što je brzina mlaza dimnih gasova različita od brzine strujanja okolne
atmosfere. Ovaj proces mešanja počinje da razblažuje koncentraciju dimnih gasova, sve više što
atmosferski vazduh prodire u struju zagađivača. Većinu vremena, vetar je prisutan, tako da jezgro
(dimni oblak) gasova kako se meša sa atmosferom, ubrzo dostiže horizontalnu brzinu vetra u, sa
oštrim savijanjem ose jezgra i dostizanjem horizontalnog pravca. U ovoj tački, u putanji jezgra,
mešanje dimnih gasova sa atmosferom se nastavlja brzinom, koja je definisana turbulentnim
kretanjem atmosfere. Kao posledica ovog procesa mešanja, koncentracija jezgra, mešavine
dimnih gasova, glavnih produkata sagorevanja i značajnih zagađivača vazduha, konstantno
opada, niz vetar, sa udaljavanjem od dimnjaka. Fizički dokaz ovog mešanja je vidljiv golim okom
za zadimljeno jezgro, gde se može primetiti da se debljina jezgra i u vertikalnom i u
horizontalnom pravcu povećava sa rastojanjem niz vetar, obeležavajući deo okolne atmosfere, u
kojoj se dimni gasovi mešaju i time razređuju.
Merenja koncentracija zagađivača niz vetar od dimnjaka, pokazuje da je, na bilo kom
rastojanju x niz vetar, ono maksimalno u osi (centru) jezgra i opada sa rastojanjem, vertikalno ili
bočno od ose jezgra. Osna koncentracija i ona na vertikalnom i horizontalnom rastojanju jezgra,
menja se postepeno sa rastojanjem x, zavisno od atmosferskih uslova. Koncentracioni profil i u y
i u z pravcu može biti aproksimiran Gauss-ovom (oblik zvona) krivom. Da bi se uopštili rezultati
ovakvih merenja jezgra, razvijen je matematički model, nazvan Gauss-ov model jezgra.

218
 Slika 9.1 Gauss-ov model jezgra dimnih gasova

Dimno jezgro gasova iz dimnjaka je prikazano na slici 9.1. Dimnjak je postavljen na

početak koordinatnog sistema, sa osom x niz vetar, osom y poprečno na pravac vetra i osom z,
koja je vertikalna. Dimnjak ima visinu h. Zato što dimni gasovi su uobičajeno topliji od okolnog
vazduha, oni se uzdižu za dodatnu visinu Δh. Ovo je podizanje jezgra, koje će biti razmotreno
kasnije. Krajnja visina ose jezgra je jednaka H=h+Δh. Vremenski osrednjena masena
koncentracija zagađivača c(x,y,z), na rastojanju niz vetar do dimnjaka x, koji emituje protok
zagađivača od Qp (g/s), na visinu H, u prisustvu vetra brzine u (m/s), je data sledećom
jednačinom, nazvanom Gauss-ova jednačina jezgra (GPE):

Qp é 1 æ y 2 ( z - H ) 2 öù
c( x, y , z ) = exp ê - ç 2 + ÷ú . (9.3)
2ps ys z u 2 çs s 2 ÷
êë è y z øúû

Veličine σy i σz su standardne devijacije Gauss-ovog profila. Njihove dimenzije su date u

metrima. Veličine σy i σz se nazivaju disperzionim koeficijentima i ne treba ih mešati sa
difuzionim koeficijentima, koji imaju dimenzije m2/s. Veličine σy i σz su funkcije turbulentnog
stanja atmosfere i razdaljine od izvora. Disperzioni koeficijenti σy i σz, kao funkcije od rastojanja
niz vetar x su prikazane na slici 9.2. Može se videti da vrednosti za σ nisu obavezno jednake u y i
z pravcu. Šest krivih odgovaraju kategorijama stabilnosti atmosfere, od A do F. Zato što je σ
najveće za nestabilno stanje i najmanje za stabilno stanje atmosfere, kategorija stabilnosti A vodi
ka brzom rasturanju emitovanih zagađivača i vodi najvećim prizemnim koncentracijama, blizu
izvora. Kategorija F vodi sporom rasturanju (rasipanju) zagađivača i vodi najvećim prizemnim
koncentracijama, daleko od izvora. Uglavnom, mi smo zainteresovani za koncentraciju
zagađivača na tlu, kada je z=0. Za prizemne koncentracije, pretpostavlja se da se molekuli
zagađivača ne apsorbuju u zemljištu ali da se odbijaju od njega, kao što se optički zrak odbija od
ogledala. Sa ovom pretpostavkom, faktor 2 nestaje u imeniocu GPE (jednačina 9.3) i prizemna
koncentracija je dvostruko veća, od one bez refleksije.

219
 Slika 9.2 Horizontalni i vertikalni disperzioni koeficijenti

Za brzu procenu maksimalne prizemne koncentracije zagađivača (sa refleksijom od

zemljišta), pogodno je koristiti dijagram sa slike 9.3. Ovde je c max maksimalna koncentracija u
μg/m3, u brzina vetra u m/s, a Qp mora biti izraženo u μg/s. Slovni parametri na vrhu krivih su
kategorije stabilnosti, one koje vladaju na visine ose jezgra H, pošto jezgro dostigne njegovu
ravnotežnu veličinu. Može se videti da za visoke dimnjake (H≥50 m), nestabilne kategorije
uzrokuju maksimalne koncentracije pri zemlji, relativno blizu dimnjaka, a stabilne kategorije
uzrokuju slabe maksimalne koncentracije daleko od dimnjaka (izvora).

Slika 9.3 Izraz ucmax/Qp u zavisnosti od xmax, za šest kategorija stabilnosti i opsegom visine ose
jezgra od 15m do 200m.

220
 Mora se naglasiti da Gauss-ov model jezgra je samo aproksimacija. Ona daje najbolje
rezultate na nivou zemljišta. Zato što se brzina vetra u pojavljuje u imeniocu, GPE (jednačina
9.3) ne može biti korišćena za zatišja, kada je brzina vetra manja od približno 2 m/s. Takođe,
razdaljina modela ne bi trebalo da pređe 20-30 km, zato što se pravac vetra i brzina, kao isto tako
i disperzione karakteristike (kategorija stabilnosti atmosfere) mogu promeniti duž velikih
razdaljina. Zato što je GPE stacionarni model, iznos emisije Qp i visina podizanja jezgra Δh,
takođe ostaju konstantne. Iskustvo pokazuje da u okviru ograničenih razdaljina i nivoa terena,
GPE daje koncentracione konture na zemlji (linije konstantne koncentracije), koje su u okviru
faktora 2, u odnosu na merenja. U dolinama, brdima i urbanim sredinama, efekti aerodinamičkih
prepreka moraju biti uzeti u obzir. Postoje brojne jednačine, koje daju prihvatljive rezultate, i
koje korekcije za složenost terena, uzimaju u obzir u Gauss-ovom modelu jezgra.

9.2.4.3 Podizanje jezgra dimnih gasova

Postoji više empirijskih jednačina, koje omogućavaju proračun visine podizanja jezgra
Δh, iz poznatih uslova na izlazu iz dimnjaka. Ovde je data Briggs-ova jednačina podizanja jezgra,
koja se uglavnom koristi u EPA preporučenim disperzionim modelima. Za nestabilno i neutralno
stanje atmosfere, imamo:

Dh = 38,71F 3 / 5u -1 , (9.4)

gde numerički faktor 38,71 ima dimenzije s4/5 m-2/5, a gde F predstavlja parametar fluksa potiska:

F = gv s Ds2 (Ts - Ta ) / 4Ts , (9.5)

gde su g (9,81 m/s2) ubrzanje zemljine teže, vs (m/s) brzina dimnih gasova na izlazu iz dimnjaka,
Ds (m) prečnik dimnjaka, Ts (K) izlazna temperatura dimnih gasova, Ta (K) temperatura okolnog
vazduha na vrhu dimnjaka i u (m/s) brzina vetra na visini vrha dimnjaka.
Za stabilne uslove, imamo:

[ ]
1
Dh = 2,6 F (uS ) -1 3 , (9.6)

gde numerički faktor 2,6 ima dimenzije m2, a gde je S parametar atmosferske stabilnosti:

S = g (dq / dz )Ta-1 , (9.7)

gde je δθ/δz potencijalni temperaturni gradijent, čija je vrednost 0,02 K/m za kategoriju
stabilnosti E i 0,035 K/m za kategoriju F.

9.2.4.4 Stabilni linijski izvori

Linijski izvor se odnosi na situaciju, kada su tačkasti izvori poređani u red, kao što su
nekoliko dimnjaka, duž obale reke ili automobili i kamioni koji prolaze u oba smera autoputom.
Geometrija linijskog izvora je prikazana na slici 9.4. Prizemna masena koncentracija c(x) se
procenjuje prema sledećoj varijanti GPE:

221
 2Ql é 1 H2 ù
c( x) = exp ê - 2 ( s 2 )ú , (9.8)
(2p )1 / 2 s z u sin f ë z û

gde su Ql srednja masena emisija linijskog izvora (g/ms), H srednja visina emitovanja izvora (m),
φ ugao između ose izvora i preovlađujućeg pravca vetra (koji po konvenciji uvek duva u pravcu x
ose) i x rastojanje prijemnika od ose izvora u pravcu vetra (m).

Slika 9.4 Linijski izvor

Treba zapaziti da rastojanje paralelno sa osom izvora se ne pojavljuje u jednačini (9.8),

zato što se koncentracija ne menja u tom pravcu. Jednačina (9.8) ne treba biti korišćena kada je φ
manje od 45o.

9.2.4.5 Stabilni površinski izvori

Emisije iz urbanih područja mogu razmatrane kao skup paralelnih linijskih izvora, kako je
to prikazano na slici 9.5. Prizemna masena koncentracija zagađivača c(x), na rastojanju niz vetar
x je data jednačinom:

2Qa l é 1 H2 ù
c( x) = exp ê - 2 ( s 2 )ú , (9.9)
(2p )1 / 2 s z u ë z û

gde su Qa srednja masena emisija površinskog izvora (g/m2s) i l širina urbane zone duž ose vetra
(m).
Jednačina (9.9) može biti korišćena jedino na rastojanjima niz vetar x>>l. Takođe je
neophodna da dimenzija urbane zone poprečno na vetar bude veća od σy(l).

222
 Slika 9.5 Površinski izvor

9.2.5 Fotooksidanti

Fotooksidanti su klasa sekundarnih zagađivača vazduha, formiranih od nekih primarnih

zagađivača, emitovanih sagorevanjem fosilnih goriva. Njihovo ime potiče od uticaja Sunčevog
svetla na hemijske reakcije u kojima se formiraju, a svi oni imaju jak oksidacioni kapacitet. Oni
iritiraju i uništavaju (oksidišu) respiratorni trakt, oči, kožu, životinjske organe, biljno tkivo i
materijale i strukture. Glavni predstavnik ovih sekundarnih zagađivača je ozon (O3), a uključena
su i druga jedinjenja: ketoni, aldehidi, aloksi radikali (RO), peroksi radikali (RO2), peroksi acetil
nitrat (PAN) i peroksi benzol nitrat (PBN). Simbol R označava ugljovodonični deo jedinjenja sa
jednim vodonikom manje.
Troposferni ozon (″loš″ ozon) je razdvojen od stratosfernog ozona (″dobar″ ozon).
Troposferni ozon se uglavnom formira kao posledica sagorevanja fosilnih goriva, dok stratosferni
ozon se formira prirodnim putem u fotohemijskoj reakciji, pod uticajem ultravioletnog zračenja
sa Sunca. Uzrok za deo troposfernog ozona može biti upad statosfernog ozona u troposferu. Ovo
predstavlja pozadinski nivo ozona. Međutim, poredeći sa koncentracijama ozona u urbanoj
zagađenoj atmosferi, pozadinski nivo ozona je samo mali deo te koncentracije.
Trenutni NAAQS (videti odeljak 9.2.2) je za ozon (O3) 120 delova na milijardu
zapreminskih delova (ppbV), za jednočasovnu maksimalnu koncentraciju. Tokom devedesetih,
ovaj standard je bio premašivan mnogo puta u godini, u većini velikih urbanih celina u SAD,
posebno u gradovima sa visokom insolacijom i temperaturom i gde topografski uslovi sprečavaju
dobru ventilaciju, kakav je Los Anđeles, Solt Lejk Siti, Feniks, Hjuston, Dalas, Fort Vort,
Denver, Atlanta i drugi gradovi. Visoki nivoi prizemnog ozona su zabeleženi u većini gustih
urbanih celina u svetu, posebno površina sa visokom insolacijom, kakve su Meksiko Siti, Sao
Paolo, Džakarta, Bombaj, Kairo, Istanbul, Rim, Atina, Madrid i drugi gradovi. Međutim i ruralne
i udaljene površine, koje su niz vetar od urbanih celina su takođe iskusile povećane koncentracije
ozona. Visoke koncentracije ozona u ruralnim i udaljenim oblastima mogu uticati na degradaciju
i umiranje biljaka i drveća (umiranje šuma).
Jedini perkursor (prethodnik) koji može inicirati formiranje ozona u troposferi je azot
dioksid (NO2). Kao što ćemo videti kasnije, drugi gasovi, nastali uticajem čoveka ili prirodnim

223
putem, mogu potpomognuti formiranje ozona ali uzrok pokretanja procesa formiranja ozona je
isključivo NO2. Azot dioksid je smeđi gas, formiran oksidacijom azot oksida (NO). Suma NO i
NO2 se imenuje kao azotni oksidi (NOx). Azotni oksidi se formiraju, pre svega, sagorevanjem
fosilnih goriva. Deo NOx se formira na račun azota sadržanog u fosilnim gorivima, naročito uglju
i nafti. On se naziva NOx iz goriva. Veći deo se formira tokom sagorevanja. Pri visokoj
temperaturi plamena, deo kiseonika i azota iz vazduha se jedine u NO i NO2. Ovaj deo se naziva
termički NOx.
Gas azot dioksid može disocirati pod uticajem Sunčeve svetlosti, talasnih dužina manjih
od 420 nm. Rezultat, atomski kiseonik se jedini sa molekulskim kiseonikom, formirajući ozon:

NO2 + ( hn ) l £420 nm ® NO + O , (9.10)

O + O2 + M ® O3 + M , (9.11)

gde je M inertni molekul, koji je neophodan da dovede do sjedinjavanja atomskog i molekulskog

kiseonika. Pošto je ozon formiran, on se može raspasti reakcijom sa istim NO, preko koga je
formiran, u jednačini (9.10):

O3 + NO ® O2 + NO2 . (9.12)

Ovaj ciklus (povratnih) reakcija ne može objasniti velike koncentracije prizemnog ozona,
koje su izmerene u različitim svetskim regionima. Pretpostavljeno je od strane naučnika
Kalifornijskog instituta za tehnologiju, u kasnim pedesetim i ranim šezdesetim godinama, da je,
umesto reakcijom (9.12), NO reoksidizovan u NO2 nekim drugim atmosferskim oksidantom
umesto O3, samim tim ponovo pokrećući reakciju stvaranja ozona (9.10), omogućavajući
formiranje ozona iz relativno malih koncentracija NO2. Ispostavilo se kasnije, da je ovaj
″misteriozni″ oksidant peroksi radikal RO2. Ovaj radikal se formira u sledećem nizu reakcija:

RH + OH ® R + H 2O , (9.13)

R + O2 ® RO2 , (9.14)

RO2 + NO ® NO2 + RO . (9.15)

Ovde RH označava ugljovodonični molekul, OH je hidroksil radikal, RO je aloksi radikal i RO2

je peroksi radikal. Prirodno prisutni peroksi radikal HO2 može takođe oksidisati NO u NO2. Čini
se da je hidroksil radikal sveprisutan u atmosferi. On se formira u reakciji vodene pare sa
pobuđenim atomom kiseonika O(1D). Atom kiseonika se formira u fotodisocijaciji ozona
Sunčevom svetlošću, talasne dužine manje od 319 nm.
Zaista, peroksi radikali su kasnije pronađeni u donjoj troposferi i u laboratorijskim
eksperimentima, nazvanim smog komore. Sada, slika procesa formiranja prizemnog ozona i
drugih fotooksidanata postaje znatno komplikovanija. Dok je NO2 varnica koja startuje proces,
druga jedinjenja su neophodna da održe proces i podignu njegovu temperaturu, metaforički
govoreći. Druga jedinjenja ili perkusori, kako ih zovu, su molekuli ugljovodonika i druga
organska jedinjenja, poznata pod zbirnim imenom isparljiva organska jedinjenja (VOC). Neka od

224
VOC su antropogenog porekla, kao što su proizvodi nepotpunog sagorevanja, isparavanja goriva
i rastvarača, emisije iz rafinerija i drugih hemijskih fabrika. Druga VOC su biogenog porekla, kao
što su isparavanje organskih molekula iz vegetacije, močvara i površinskih voda. Na primer,
zimzeleno drveće emituje obilne količine izoprena, terpena, pinena i drugih jedinjenja, koja na
osnovu duplih veza u njihovim molekulima su veoma reaktivni sa hidroksil radikalima.
Nakon otkrivanja prisustva u atmosferi različitih oksidacionih agenasa i drugih jedinjenja,
koja učestvuju u procesu formiranja ozona, istraživači su razvili modele, koji pokušavaju da
simuliraju, kako se postižu odgovarajuće koncentracije ozona i drugih sastojaka smoga, u
zavisnosti od prisutne koncentracije perkusora, meteoroloških uslova i insolacije.

9.2.5.1 Modeliranje fotooksidanata

Zato što su ozon i drugi fotooksidanti sekundarni zagađivači, regularni disperzioni

modeli, opisani u odeljku 9.2.4, koji su definisani za primarne zagađivače, koji se ne transformišu
u toku disperzije, nisu primenjivi za njihovo modeliranje. Za modeliranje fotooksidanata, pored
meteoroloških parametara, reakcije primarnih zagađivača, međusobne i sa atmosferskim
jedinjenjima, zajedno sa interakcijom Sunčevog zračenja, treba da budu uključene. Sledeća
komplikacija je da neki hemijski kinetički procesi nisu linearni, tako da iznosi reakcije nisu prvog
stepena zavisnosti.
Iznos reakcije (9.13) zavisi od vrste VOC. Molekuli sa dvostrukim ili trostrukim vezama
su veoma reaktivni, zatim aromati, zatim prošireni i razgranati lanci alifata. Jednostavan molekul
metana CH4 reaguje veoma sporo sa OH, samim tim CH4 nije uključen u ove jednačine iznosa.
Model koji je često bio korišćen u prošlosti je nazvan Modeliranje empirijsko kinetičkim
pristupom (EKMA). To je Lagranževski model, to jest, koordinatni sistem koji se kreće sa
delovima vazduha u kojima se događaju hemijske reakcije. Arhitektura EKMA je sledeća.
Kolona (masa) vazduha se transportuje duž putanje vetra, počevši od 08:00 po lokalnom vremenu
(LT). Visina kolone dostiže dno noćnog inverzionog sloja. Koncentracija hemijskih jedinjenja u
koloni se procenjuje prema 08:00 LT emisionoj rati, sledećih zagađivača: NO, NO2, CO i osam
klasa VOC: olefini, parafini, toluen, ksilen, formaldehid, acetaldehid, etan i nereagujuća
jedinjenja. Ostali ulazni parametri su datum, geografska dužina i širina, koji definišu iznos
insolacije. Kako se kolona pomera sa vetrom, sveži zagađivači se emituju u kolonu. Kako vreme
odmiče, solarni ugao se uvećava i visina kolone (visina mešanja) raste sa posledičnim efektom
razblaženja. Unutar kolone, događaju se fotohemijske reakcije, u kojima se formira ozon.
Konstante hemijskih reakcija se empirijski definišu, zasnovano na smog komori eksperimentu.
Proračun modela se zaustavlja kada nivo ozona dostigne maksimalnu vrednost, što se obično
dešava između 15:00 i 17:00 LT (lokalno vreme).
Slika 9.6 predstavlja linije maksimalnih koncentracija ozona, u odnosu na 08:00 LT
koncentracije sume od osam VOC jedinjenja na horizontalnoj osi, merenih u jedinicama deo po
milionu ugljenika (ppmC) i NOx koncentraciju na vertikalnoj osi. Linije maksimalnih
koncentracija ozona (izoplete) imaju oblik hiperbola. Dijagonale vučene kroz izoplete
predstavljaju jutarnje odnose VOC/NOx. Odnos 4:1 odgovara tipičnom odnosu u urbanoj sredini;
odnos 8:1 u suburbanoj sredini i 16:1 u ruralnoj. Pretpostavljeni maksimum nivoa ozona dostiže
200 ppbV. Definisana dozvoljena vrednost (NAAQS) je 120 ppbV. Da bi se ostvarila definisana
vrednost, može se ići u dva pravca: smanjenjem 08:00 LT bilo VOC, bilo NOx koncentracija,
predstavljenih na horizontalnoj i vertikalnoj isprekidanoj liniji, na slici 9.6, respektivno. Može se
videti da u urbanim sredinama (dijagonala 4:1), nivo od 120 ppbV može biti dostignut sa
značajno manjom redukcijom VOC koncentracije, u odnosu na NOx. U ruralnom okruženju

225
(dijagonala 16:1), biće neophodna manja redukcija NOx. Treći način bi bio ići duž dijagonale od
200 ppbV izoplete do 120 ppbV izoplete. To bi zahtevalo redukciju i VOC i NO x, mada u manjim
količinama, u odnosu kada bi bio redukovan samo jedna vrsta zagađivača.

Slika 9.6 EKMA prikaz maksimalnih koncentracija ozona, kao funkcije inicijalnih NOx i VOC
koncentracija.

Nedostaci EKMA su što on modelira koncentracije ozona, samo u okviru definisane

kolone i samo za jedan dan. Zato što NOx nisu značajno uništeni u procesu formiranja ozona,
NOx nastavljaju da se kreću niz vetar sa kolonom vazduha. Transportovani NOx će učestvovati u
formiranju ozona dalje niz vetar, u istom danu, pa čak i u narednim danima, zato što njihov
životni vek može biti nekoliko dana, u zavisnosti od atmosferskih uslova i sastava. To je razlog
što ruralne i udaljene površine, daleko niz vetar od urbanih celina takođe doživaljavaju visoke
koncentracije ozona, čak i kada je emisija NOx u tim zonama prilično mala.
Zbog nedostataka EKMA, regulatorne agencije u SAD i drugim državama, sada se
oslanjaju na sofisticiranije i složenije modele, koji pokrivaju znatno veće površine od pojedinačne
vazdušne kolone i takođe pokrivaju duži vremenski period, obično izabrane da simulira povišene
epizode zagađenja. Ovakvi modelu su Ojlerovog tipa, u kojima koordinatni sistem ostaje fiksiran,
a pokrivena površina se deli mrežom na ćelije. Jedan takav model je nazvan Urbani vazdušni
model (UAM), a drugi je nazvan Regionalni model oksidacije (ROM). Ovi modeli pokrivaju
površine od nekoliko stepeni geografske širine i dužine sa promenljivom veličinom mrežnih
elemenata do 2 km2. Vertikalno, modeli su podeljeni na nekoliko slojeva ispod i iznad visine
mešanja. Ulazni podaci modela su polje vetra na simuliranoj površini, temperatura, vlažnost,
reljefnost terena i vegetacioni pokrivač (poslednje utiče na iznose taloženja), popis emisija i
pozadinski nivo ozona. Osnovne hemijske reakcije su prilično slične EKMA, sa osam VOC
kategorija. Ovi modeli mogu predvideti vremensko rasprostiranje ozona preko odabrane lokacije
ili sačiniti konturnu mapu maksimalnih koncentracija preko celokupnog modeliranog domena.
Vremenski domen modela je meteorološka epizoda, u trajanju od 3-5 dana, obično ograničena
padavinama. Slika 9.7 prikazuje prosečno poređenje između 15.000 merenih i simuliranih tačaka,
dobijenih korišćenjem ROM-a. Iako postoji prilično dobro poklapanje između posmatranja

226
(merenja) i predviđanja, postoji tendencija da se precenjuju rezultati pri niskim i potcenjuju pri
visokim koncentracijama zagađivača.

Slika 9.7 Modelirane ROM koncentracije ozona (tačkasta linija) u odnosu na merene

Modeli mreže pokazuju jasno da je ozon regionalni problem, koji jedino može biti rešen,
regionalnom strategijom redukcije emisije. Zbog prenošenja perkursora NOx i VOC i samog
formiranja ozona, visoke koncentracije u desetinama i stotinama ppbV su zabeležene, ne samo u
urbanim sredinama, već i u ruralnim i udaljenim sredinama, na nižim i višim nadmorskim
visinama i čak preko površine mora. Vršne koncentracije se ne beleže samo u srednjim
poslepodnevnim časovima, kako EKMA model ukazuje, već u svim časovima dana i noći.
U oblastima gde je odnos VOC/NOx visok, kontrola NOx omogućuje veću redukciju
ozona, a u oblastima sa niskim odnosom VOC/NOx, kontrola VOC se pokazuje efektnija. U
seoskim (ruralnim) i udaljenim sredinama, gde je dostupnost VOC velika iz biogenih izvora,
dostupnost NOx je limitirajući faktor za proizvodnju ozona. To je tako zbog toga što hemijskoj
kinetici, reaktant u malom iznosu, određuje iznos reakcije. Za potkontinentali region, kakav je
severoistok ili jugoistok SAD, dnevne i sezonske prosečne koncentracije ozona mogu biti
značajno smanjene, jedino redukcijom NOx emisije u širokom regionu. To je zato što na
regionalnoj osnovi, emisija biogenog VOC-a može dominirati nad antropogenom VOC emisijom.
Dok su u SAD i drugim razvijenim zemljama veliki koraci učinjeni u pogledu redukcije
NOx emisije iz stacionarnih i mobilnih izvora, ambijentalne NO x koncentracije u SAD i širom
sveta su ili u porastu ili u najboljem slučaju na istom nivou (videti sliku 9.10 za trend NOx
emisije u SAD). Ovo se događa zato, što su dobici u NOx kontrolnim tehnologijama izgubljeni, u
i dalje rastućem broju NOx izvora emisije, posebno automobila. U SAD, na primer, brojnost
drumskih vozila raste po stopi od 3,4 miliona vozila godišnje, za period 1950-1995. U SAD
ostaje da se vidi, da li sadašnji standard od 120 ppbV ozona, za jednočasovni period, neće biti
prekoračen, a kamoli novi predloženi standard od 80 ppbV ozona, za osmočasovni period.

227
9.2.6 Taloženje kiselih jedinjenja

Taloženje kiselih jedinjenja (kiselina) se popularno naziva kisele kiše. Taloženje kiselina
je prikladniji termin, jer kiseli materijal može biti nataložen na zemljištu, ne samo preko kiše, već
takođe drugim vrstama padavina, na primer snegom, gradom, maglom, kao i u suvom obliku.
Taloženje padavinama se naziva mokro taloženje, a direktni kontakt zemljišta i vode sa kiselim
gasovitim molekulima i kiselim aerosolima (česticama) se naziva suvo taloženje. Taloženje
kiselih jedinjenja je sekundarni zagađivač, zato što je rezultat transformacije primarno
emitovanih zagađivača.
U kasnom sedamnaestom veku, Robert Boyle je prepoznao prisustvo ″nitroznih i
sumpornih duhova″ u vazduhu i kiši, u okolini industrijskih gradova u Engleskoj. Godine 1853.,
Robert Angus Smith, engleski hemičar, publikovao je izveštaj o hemiji kiše u i oko grada
Mančestera. On je kasnije skovao termin ″kisela kiša″. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog
veka, prvi put je primećeno u Skandinaviji, potom na severoistoku SAD i jugoistoku Kanade, da
su neka jezera sa veoma malim kapacitetom razblaživanja (na primer jezera sa niskom
alkalnošću), povećala svoju kiselost, dostižući niske pH vrednosti od 5,5-6. Kako većina vodenih
organizama ne može preživeti u takvoj kiseloj vodi, ova jezera su postala beživotna. Zato što je
kiselost kišnih padavina u Evropi i Severnoj Americi merenjima čak dostizala pH vrednost 3, a
često imala pH vredost nivoa 4-5, ubrzo je zaključeno da zakiseljavanje jezera mora biti
posledica kiselih kiša. Jezero deluje kao blago alkalni rastvor u čaši. Kada je rastvor mešan sa
taložnim kiselinama, tokom godina, postao je kiseo.
Šematski taloženje kiselina je prikazano na slici 9.8. Termoelektrane, industrijski,
komercijalni, rezidentalni i mobilni izvori emituju perkursore (prethodnike) taloženja kiselina, a
to su sumporni i azotni oksidi (SO x i NOx). Perkursori se prenose vetrom i šire trubulentnom
difuzijom. Tokom transporta u vazduh, perkursori reaguju sa različitim oksidantima, prisutnim u
vazduhu u molekulima vode, formirajući sumpornu i azotnu kiselinu (H2SO4 i HNO3). Kiseline
se talože na zemlji i vodi u suvoj i mokroj formi. Ovo izaziva štetne efekte po životnu sredinu,
što je prethodno navedeno u tabeli 9.4.
Tačan mehanizam transformacije perkursora u kisele produkte se još uvek razmatra.
Evidentno je da postoje dva puta transformacije: ″gasna faza″ i ″tečna faza″ mehanizmi. U
mehanizmu gasne faze, čini se da se događaju sledeće reakcije:

SO2 + OH ® HSO3 , (9.16)

HSO3 + OH ® H 2 SO4 , (9.17)

NO2 + OH ® HNO3 . (9.18)

Kiseline se mogu direktno taložiti na zemljištu i vodi kao gasni molekuli ili prijanjati uz
ambijentalne aerosole i tada se taložiti u suvoj čestičnoj formi. Molekuli kiseline i aerosoli mogu
biti pokupljeni hidrometeorološkim padavinama i tada se taložiti u mokroj formi. Pojava se
naziva ″ispiranje″.
U mehanizmu vodene faze, perkursori se prvo inkorporiraju (ubacuju) u oblak kapljica, u
procesu nazvanom kišnjenje, što je praćeno reakcijama sa oksidantima, uobičajeno sadržanim u
oblaku kapljica, u vidu hidrogen peroksida (H2O2) i ozona (O3). Razlika između ova dva
mehanizma je od određenog značaja, zato što bi se mehanizam gasne faze indikovao, kao

228
količina kiseline stvorena u linearnoj proporciji sa koncentracijom SO2 i NO2 u vazduhu, dok u
mehanizmu vodene faze proporcija ne mora biti linearna. Ako bi nelinearna zavisnost
preovladala, ne bi se moglo očekivati da iznos taloženja kiselina bude direktno proporcionalan
iznosima emisije kiselih perkursora. Trend analize taloženja kiselina pokazuju da ukupan iznos
taloženja, vezan za veliki region i preko sezone ili godine je skoro linearno proporcionalan
totalnom iznosu emisije perkursora vezanih za isti region i period vremena. To ne znači nužno da
se sve transformacije dešavaju u gasnoj fazi, već da je transformacija u vodenoj vazi takođe
gotovo proporcionalna koncentraciji perkursora u oblaku kapljica.

Slika 9.8 Šematski prikaz taloženja kiselina, koji pokazuje transformaciju i puteve taloženja.

Pošto je jon sulfata (SO42-) bivalentan, a jon nitrata (NO3-) je monovalentan, ako su samo
ova dva jona prisutna u jednakim molarnim koncentracijama, dve trećine vodonikovih jona (H+)
bi dolazilo iz sumporne kiseline, a jedna trećina iz azotne kiseline. Međutim, padavine takođe
sadrže druge katjone i anjone, tako da je odgovarajuća jednačina balansa jona jednaka:

H + = aSO42- + bNO3- + cCl - + dHCO3- + eCO32- - fNH 4+ - gCa 2+ - hMg 2+ - iNa + , (9.19)

gde su a,b, …, i težinski faktori mogućih jonskih koncentracija, a srednje zagrade su izostavljene.
Neki od jona su poreklom iz veštačkih izvora, dok su drugi prirodni (na primer, morska so,
ugljena kiselina i joni iz struktura zemljišta). U istočnoj Severnoj Americi (ENA), orijentaciona
empirijska jednačina jonskog balansa izgleda kao:

H + » (1,63 ± 0,1)SO42- + (0,95 ± 0,1) NO3- . (9.20)

Za ekvimolarne koncentracije SO42- i NO3- oko 63% vodonikovih jona su zbog sulfatnih jona, a
37% zbog nitratnih jona.
U istočnoj Severnoj Americi, od sedamdesetih do osamdesetih godina, tipične SO42- i
-
NO3 koncentracije u padavinama su bile u opsegu 15-25 mikromola po litru, svaki. Koristeći
jednačinu (9.20), prosečna pH vrednost padavina može biti izračunata u opsegu 4,2-4,4. Slika
9.9a prikazuje merenja, iz 1986., srednje godišnje pH vrednosti stotina stanica za praćenje
padavina u SAD i južnoj Kanadi. U istočnom delu kontinenta, lokacije stanica su bile toliko
guste, da su pH izolinije ucrtavane samo oko stanice. Vidi se da u centru istočnih SAD,
preovlađuje izolinija pH 4,2, a izolinija pH 4,4 obuhvata skoro sve severoistočne države i južni
Ontario i Kvebek. Ovo je u dobroj saglasnosti sa procenama dobijenim iz (9.20). U zapadnim
SAD, prosečne jonske koncentracije su bile niže, a obično je odnos koncentracije nitrata prema
sulfatima bio viši nego onaj u istočnim SAD. Slika 9.9a prokazuje da su u zapadnim SAD,
izmerene pH vrednosti bile u opsegu 5,0-5,5.

229
Slika 9.9 (a) Srednje godišnje (1986) izmerene pH vrednosti padavina, (b) srednje godišnje
(1986) taloženje vodonikovih jona kg/ha

230
 Prosečna kiselost padavina (odnosno pH vrednost) je samo delimični pokazatelj problema
taloženja kiselina. Bolja procena problema je godišnja stopa taloženja vodonikovih jona. Jezera i
druge površinske vode se zakiseljavaju kumulativno, dok su godinama izložene taloženju kiselina
i iscrpljivanju njihovog alkalnog sadržaja. Iznosi epizodnog taloženja vodonikovih jona se
dobijaju množenjem srednje koncentracije jona vodonika u svakom događanju padavina sa
količinom datih padavina. Uobičajeno taloženje vodonikovih jona se meri u posudama koje
prikupljaju sve padavine u toku jedne nedelje. Godišnje taložne rate se dobijaju sumiranjem
iznosa nedeljnih taloženja, tokom godine. Slika 9.9b prikazuje godišnji iznos taloženja
vodonikovih jona za 1986. godinu, za SAD i južnu Kanadu, u jedinicama kilograma po hektaru
(kg/ha). Ove izolinije su istegnute više ka severoistoku, nego pH izolinije (linije konstantne
merene vrednosti). Ovo se događa verovatno, zbog višeg iznosa padavina u severoistočnim SAD,
nego na srednjem zapadu.
Slika 9.10 prikazuje trend emisije SO2 i NOx (računatih kao NO2) u SAD, za godine 1970-
1996. U 1970. emisija SO2 je dostigla više od 30 miliona kratkih tona (1 kratka tona =907,2 kg)
godišnje ali je posle opadala, što je posledica (a) instaliranja kontrolnih SO2 tehnologija na svim
novim termoelektranama na ugalj i (b) naknadnog instaliranja opreme u postojećim
termoelektranama, kako je to zahtevano amandmanima Zakona o čistom vazduhu iz 1990.
Istovremeno, taloženje sulfatnih i vodoničnih jona se blago smanjivalo. Kada je deo za taloženje
kiselina (Član IV) amandmana Zakona o čistom vazduhu (1990. CAAA) potpuno implementiran
u ranim 2000-tim, očekuje se da nacionalna emisija SO2 bude polovina iznosa emisije iz 1970.
Godine 1980. emisija NOx je dostigla svoj maksimum od oko 24 miliona kratkih tona godišnje, a
od tada osciluje oko te vrednosti. Pod pretpostavkom da će se taloženje sulfatnih jona smanjiti za
polovinu, a taloženje nitratnih jona ostati na istom nivou, ranih 2000-tih, taloženje vodoničnih
jona će biti oko jedne trećine manje o srednja pH vrednost padavina će ići naviše za 0,175
jedinica, u poređenju sa nivoom iz sedamdesetih.

Slika 9.10 Trend godišnje emisije SO2 i NO2 u SAD, za period 1970-1998.

231
9.2.6.1 Modeliranje taloženja kiselina

Pre donošenje skupe strategije za kontrolu emisije, državni zakonodavci i administratori

bi voleli da znaju očekivane ekološke prednosti ovih strategija. Na primer, ako emisija SO 2 bude
redukovana za jednu polovinu, da li će se taloženje sulfatnih jona smanjiti proporcionalno
posvuda? Ovo se odnosi na (a) linearnost transformacije primarne emisije (SO2) u sekundarne
zagađivače (SO42-) i (b) geografske distribucije sekundarnih zagađivača. Da bi se odgovorilo na
ova pitanja, potrebno je formirati transportne i transformacijske modele, takođe nazvane izvor-
receptor modele. Osamdesetih u SAD, Kanadi i Evropi, bukvalno desetine modela je razvijeno, u
rasponu od jednostavnih kutija modela (bez atmosferske dinamike, samo hemijske reakcije u
definisanoj kutiji veličine potkontinenta) do složenih Ojlerovih modela, raširenih preko
potkontinenata, sa pojedinačnim emisionim ratama, u mreži ćelija od nekoliko km2, zajedno sa
simulacijom vetra, difuzije, padavina i drugih meteoroloških i topografskih faktora. Ovi složeni
modeli se nazivaju supermodeli. Oni zahtevaju računare enormnih kapaciteta, kako bi dali
rezultate. Međutim, supermodeli jedino mogu da simuliraju pojedinačne epizode padavina, oni ne
mogu da procene prosečne sezonske ili godišnje iznose taloženja, po široko postavljenim
receptorima, od sezonske ili godišnje emisije široko postavljenih izvora. Ovi modelu su dokazali
da postoji skoro linearna proporcija između iznosa taloženja SO42- i SO2 emisionih rata.
Verovatno su ovi modeli podstakli Američki Kongres donese Član IV, amandmana Zakona o
čistom vazduhu 1990. (CAAA), u očekivanju da će se smanjenjem od jedne polovine emisije
SO2, za isto toliko smanjiti iznosi taloženja SO42- i srazmerno iznosi taloženja vodoničnih jona.
Autori su razvili jednostavan Ojlerovski model sa vremenski osrednjenim emisionim
ratama, pravcem i brzinom vetra, difuzionom ratom, transformacijom i ratom (iznosom)
taloženja. Zato što su svi parametri vremenski osrednjeni, model može biti primenjen samo za
duže periode, kakvi su sezona ili godina. Model je prilično dobro predviđao izmerene godišnje i
sezonske iznose taloženja sulfata u istočnom delu SAD (ENA), u godinama 1980-1982. Sledi
kratak opis ovog modela.
Model predstavlja rešenje opšte jednačine atmosferske disperzije pod stabilnim uslovima,
sa hemijskim i fizičkim procesima transformacije. Dalje se pretpostavlja da su to procesi prvog
reda zavisnosti. Dobijaju se dva rešenja: jedno za primarno emitovani zagađivač SO2 i drugi za
sekundarni zagađivač SO42-:

Cp =
Q
2phD
[ ]
exp ur cos q - v (2 D) -1 K 0 (gr ) , (9.21)

K (ar ) - K o (gr )
Cs =
Q
2phD t c
2
[ ]
exp ur cos q - v (2 D) -1 0 2
g -a 2
, (9.22)

æ 1 1 ö1 u2
a 2 º çç + ÷÷ + , (9.23)
è t ws t ds
2
ø D 4D

æ 1 1 1ö1 u2
g2 ºç + + ÷ + , (9.24)
çt t t ÷ D 4D2
è wp dp c ø

232
gde su:

Cp – koncentracija primarnog zagađivača SO2 (g/m3);

Cs – koncentracija sekundarnog zagađivača SO42- (g/m3);
Q – iznos emisije primarnog zagađivača izvora (g/s);
h – srednja visina mešanja modeliranog domena (m);
D – koeficijent difuzije (m2/s);
u – srednja brzina vetra modeliranog domena (m/s);
r – rastojanje izmeću izvora i receptora (m);
θ – ugao azimuta od izvora do receptora (o);
v – pravac azimuta preovlađujućeg vetra u modeliranom domenu (o);
K0 – Bassel-ova funkcija nultog reda
τc – konstanta vremena transformacije od primarnog do sekundarnog zagađivača (s);
τdp – konstanta vremena suvog taloženja primarnog zagađivača (s);
τds – konstanta vremena suvog taloženja sekundarnog zagađivača (s);
τwp – konstanta vremena mokrog taloženja primarnog zagađivača (s);
τws – konstanta vremena mokrog taloženja sekundarnog zagađivača (s).

Jednačine (9.21) i (9.22) daju koncentracije pri receptoru primarnog i sekundarnog

zagađivača. Ako smo zainteresovani za mokro taloženje pri receptoru sekundarnog zagađivača
(na primer, mokro taloženje sulfatnih jona), koristi se sledeća jednačina:

C s hR
Dws = , (9.25)
t ws R0

gde su Dws iznos mokrog taloženja u g/s, R je godišnja ili sezonska količina padavina pri
receptoru i R0 je godišnja ili sezonska srednja količina padavina za modelirani domen. Zato što se
h pojavljuje u imeniocu jednačine (9.22) i brojiocu jednačine (9.25), iznos mokrog taloženja je
nezavisan od h. Slično, iznos suvog taloženja sulfatnih jona se dobija kao:

Cs h
Dds = . (9.26)
t ds

Parametri modela su izvedeni tehnikom optimizacije. Više godina merenih podataka godišnjeg
mokrog taloženja sulfata u istočnom delu SAD je poređeno sa rezultatima modela. Optimizovane
vrednosti su dobijene minimizovanjem srednje kvadratne greške:

E 2
=
å (mereni - simulirani ) 2

. (9.27)
å (mereni) 2

Optimizovani parametri modela su dati u tabeli 9.6. Optimizovani parametri su u skladu

sa nezavisno dobijenim podacima u literaturi. Za različite prosečne periode (na primer, leto ili
zima) ili različite regione, različiti parametri modela moraju biti izvedeni.

233
Tabela 9.6 Optimizovani parametri modela taloženja sulfata

Slika 9.11 Procenjeno i mereno mokro taloženje sulfata u ENA u kg SO42-/ha god. (izvor je isti
kao i tabela 9.6).

234
 Korišćenjem optimizovanih parametara modela, rastojanje izvor-receptor, ugao azimuta,
iznosi mokrog (i suvog) taloženja pri svakom receptoru iz bilo kog izvora u istočnom delu SAD,
mogu biti procenjeni. Umesto korišćenja pojedinačnih izvora, kao što su individualne
termoelektrane, vrlo je pogodno objediniti izvore u okviru cele države, dodeljivanjem "centralne
emisije" toj državi. Korišćenje iznosa emisije SO2 na nivou države, u 31 državi istočno od reke
Misisipi, zajedno sa merenjima godišnjeg iznosa mokrog taloženja sulfata, na deset mernih
stanica u ENA, tokom perioda 1980-1982., procenjeno i mereno mokro taloženje sulfata u ENA,
je prikazano na slici 9.11. Izmerene vrednosti taloženja su ucrtane na mapi, približno na lokaciji
mernih stanica. Modelirane vrednosti su predstavljene izolinijama (izokonturama) Iznosi
taloženja su date u jedinicama kg SO42- po hektaru godišnje. Vidi se da je ostvareno dobro
poklapanje sa korelacionim koeficijentom od 0,88 i greškom od 17%, kako je to definisano u
jednačini (9.27). Kao i u slučaju taloženja vodonikovih jona na slici 9.9b, izokonture su istegnute
prema severoistoku zbog preovlađujućih jugo-zapadnih vetrova.

9.2.6.2 Transfer koeficijenti

Transfer koeficijent Tij je definisan kao odnos godišnjeg mokrog taloženja sulfata pri
receptoru j, prema godišnjoj emisiji SO2 iz izvora i. Izveden je iz jednačina (9.21)-(9.24)
variranjem rastojanja izvor-receptor i ugla koga prave linija koja spaja izvor i receptor i pravac
preovlađujućeg vetra. Transfer koeficijenti za ENA su prikazani na slici 9.12, za tri ugla: (a)
receptor leži direktno niz vetar; (b) receptor leži bočno u odnosu na vetar; i (c) receptor leži uz
vetar. Jedinica na y-osi je ha-1. Ako je SO2 emisija data u kg/god., taloženje SO42- je dobijeno u
jedinicama 1,5kg/ha god. (faktor 1,5 se pojavljuje zato što je odnos molekulskih masa SO42-
/SO2=1,5). Količina mokrog taloženja sulfata pri receptoru j iz svih izvora i, se dobija iz:

i
Dwsj = å Tij Qi , (9.28)

gde je Qi godišnja emisija SO2 iz izvora i.

Slika 9.12 Transfer koeficijent kao funkcija rastojanja izvor-receptor za izvor: (a) uz vetar, (b)
poprečno na vetar i (c) niz vetar od receptora (izvor je isti kao i tabela 9.6).
9.2.6.3 Uticaj izvora (doprinos)

235
 Pojedinačni doprinos izvora i, mokrom taloženju pri receptoru j, može biti određen kao:

Qi Tij
S ij = i
, (9.29)
åQ T i ij

gde se sumiranje vrši po svim doprinosima izvora. Ovo je ilustrovano na slici 9.13, koja pokazuje
doprinos (%) 31 istočne države SAD i nekoliko provincija Kanade mokrom taloženju sulfata u
Adirondack regionu države Njujork. Procentualni doprinos je zavisan od (a) emisione rate SO2 u
pojedinačnoj državi i (b) transfer koeficijentima između država i Adirondack-a. Države koje
emituju velike količine SO2, Pensilvanija, Ohajo, Zapadna Virdžinija, Indijana i Njujork su
najveći kontributori taloženju sulfata u Adirondack-u. Sticajem okolnosti, ove države takođe leže
uz vetar od Adirondack-a. Značajan broj jezera u Adirondack-u je zakiseljen, najverovatnije zbog
taloženja kiselina.

Slika 9.13 Doprinos (%) država i provincija taloženju sulfata pri Adirondack receptoru (izvor je
isti kao i tabela 9.6).

Na ovaj način, modeli taloženja kiselina, kao gore opisani, mogu da se koriste za "ciljanu"
strategiju redukcije emisije, gde bi oni izvori koji pridonose najviše taloženju kiselina u
osetljivim oblastima, smanjili svoje emisije u većoj meri, nego oni izvori koji malo ili nimalo
doprinose ovom taloženju. Međutim, na osnovu Člana IV CAAA 1990, Američki Kongres je
odlučio da se emisija SO2 smanji za jednu polovinu emisije 1980., bez obzira na lokaciju izbora,
u odnosu na osetljive oblasti. Sa političke tačke gledišta, strategija uniformne redukcije emisije je

236
prihvatljivija od ciljane strategije, kojoj bi se usprotivili u državama i regionima, koje bi morale
izvršiti najveće smanjenje emisije.

9.2.7 Regionalna izmaglica i smanjenje vidljivosti

Male čestice (nazvane takođe i fine čestice), manje od 1-2 μm u prečniku, talože se vrlo
sporo na zemljištu i mogu putovati stotine i hiljade kilometara od njihovog izvora emisije. Deo
finih čestica se emituje direktno iz industrijskih, komercijalno-rezidentalnih i transportnih izvora.
Ovo su primarne čestice. Međutim, najveći deo finih čestica su proizvod procesa transformacije
gas-čestica, uključujući fotohemijske procese, gde su perkursor gasovi emitovani iz pomenutih
izvora. Ovo su sekundarne čestice. Čestice mogu obuhvatiti velike oblasti, kakve su severoistočni
deo SAD i jugoistočna Kanada, Kalifornija i susedne države, zapadna i/ili centralna Evropa i
jugoistočna Azija. Satelitski snimci često pokazuju kontinentalne oblasti prekrivene sa slojem
čestica, ponekad raširenih stotinama kilometara preko okeana. Ovaj fenomen se naziva
regionalna izmaglica. Izmaglica je uglavnom povezana sa stagnacijom anticiklona, kada zona
visokog barometarskog pritiska ostaje nepokretna u regionu, ponekad nedeljama i duže. Zona
visokog pritiska čini da vazduh cirkuliše u smeru kazaljke na časovniku oko zone, izvlačeći sve
veće količine emisija iz okolnih izvora, formirajući regionalnu izmaglicu. Obično, period
regionalne izmaglice se završava nadolaskom hladnog fronta preko regiona, sa pratećim olujnim
oblacima, nevremenom i padavinama, koje spiraju čestice.
Sastav finih čestica varira od regiona do regiona, zavisno od emisije perkursora. U
severoistočnom delu SAD, centralnoj Evropi i jugoistočnoj Aziji, više od polovine sadržaja čine
sumporna kiselina i njene soli amonijaka i natrijuma, uglavnom zbog sagorevanja uglja i mazuta
sa visokim procentom sumpora. Ostatak se sastoji iz azotne kiseline i njenih soli, ugljeničnih
materijala (elementarni i organski ugljenik) i materija iz zemljišta (fina zemljana prašina, glina i
stene). U zapadnim i jugozapadnim delovima SAD i u nekim drugim urbanizovanim i
industrijskim zonama sveta, nitratne i karbonatne materije čine većinu sastava finih čestica. To je
posledica gustog automobilskog saobraćaja, hemijske industrije, rafinerija, gasnih termoelektrana
i drugih urbanih i industrijskih izvora. Deo izmaglice može poticati iz biogenih izvora, kao što su
emisije izoprena, terpena, pipena i drugih derivata izoprena iz četinarskih šuma ali dominantan
uzrok regionalnih izmaglica je emisija gasova i čestičnih materija iz antropogenih izvora,
uglavnom iz procesa sagorevanja fosilnih goriva. Kondenzovana voda je takođe sastojak finih
čestica, kada gasovi perkursora i formirana jezgra čestica kondenzuju vodu iz vazduha, posebno
tokom perioda visoke relativne vlažnosti.
Male čestice efikasno rasipaju svetlost. Efikasnost rasipanja zavisi od talasne dužine
svetlosti. Maksimalna efikasnost rasipanja za vidljivo zračenje (svetlosni spektar, 400-750 nm) se
događa u oblaku čestica, prečnika manjeg od 1 μm, nazvanim submikronske čestice.
Rasipanje svetlosti u oblaku čestica, sprečava vidljivost udaljenih objekata. Ovo se naziva
smanjena vidljivost. Tokom perioda regionalne izmaglice, ne mogu se razaznati udaljene planine
na horizontu, a povremeno se ne mogu videti i objekti udaljeni nekoliko stotina metara, kao što
su druga strana rečnog kanjona ili zgrade, nekoliko blokova udaljene. Takođe, uvećanje
koncentracije čestica u urbanizovanim zonama kontinenata, izaziva gubitak vidljivosti sjaja
zvezda na noćnom nebu. Tih dana, male zvezde, manje od pete klase vidljivosti (veličine), retko
se mogu videti iznad urbanizovanih svetskih zona.
Rasipanje svetlosti izaziva gubitak kontrasta. Ovo je pokazano na slici 9.14. Deo dolazne
Sunčeve svetlosti se reflektuje sa objekta i dospeva u retinu (mrežnjaču) oka (zrak 1). Deo
reflektovane svetlosti se rasipa na česticama u vazduhu i ne dospeva na mrežnjaču (zrak 2). Deo

237
dolazeće Sunčeve svetlosti se rasipa na česticama između objekta i oka, dospevajući na rožnjaču
ali ovaj zrak izaziva gubitak kontrasta (zrak 3). Konačno, deo dolazeće Sunčeve svetlosti se
rasipa na česticama iza objekta, dospevajući na rožnjaču ali sa gubitkom kontrasta (zrak 4).
Posledica je da su zraci 2, 3 i 4 izgubili kontrast objekta u odnosu na pozadinu. Iskustveno je
pokazano da objekat nije više vidljiv, kada je kontrast u odnosu na pozadinu manji od 2%. Ovo se
naziva prag kontrasta i može se izraziti kao:

I bkg - I obj
Cx = ³ 2% , (9.30)
I obj

gde su Cx kontrast na rastojanju od x metara, Ibkg intenzitet svetla iz pozadine i Iobj intenzitet
svetla sa objekta. Alternativno, izraz za kontrast može biti napisan kao:

C x = C 0 exp( -bext x) , (9.31)

gde je C0 kontrast na nultom rastojanju, a bext koeficijent gašenja u m-1. Pošto je prag kontrasta
kada je Cx/C0=0,02, imamo:

- bext x = ln( 0,02) = -3,912 . (9.32)

Slika 9.14 Refleksija i rasipanje svetlosti. Zrak 1 reflektovan sa objekta; Zrak 2 reflektovan ali
skrenut od pogleda; Zrak 3 rasut česticama između objekta i posmatrača; Zrak 4 rasut česticama u
pozadini objekta.

Jednačina (9.32) se naziva Koschmieder-ova relacija. Ona daje koeficijent gašenja bext,
kada objekat gubi kontrast u odnosu na pozadinu, na razdaljini od x metara. U čistom vazduhu
bext=1e-5 do 5e-5 m-1, a objekat može biti uočen na daljini od 80 do 400 km (naravno, objekat je
vidljiv na 400 km, jedino ukoliko se gleda visine ili je na uzvišenom položaju, kako bi se izbegao

238
efekat Zemljine zakrivljenosti). U zagađenom vazduhu, bext može biti veće od 1e-3 m-1, kada
objekat nestaje na nekoliko kilometara udaljenosti.
Smanjena vidljivost je značajan i neprijatan propratni efekat korišćenja fosilnih goriva.
Poboljšanje vidljivosti se može postići smanjenjem emisije finih čestica i gasova perkursora,
kontrolnim uređajima za primarne čestice, SO2, NOx i VOC (videti odeljak 5 i 8). U SAD,
poboljšanje vidljivosti je definisano u Odeljku 169A u amandmanima Zakona o čistom vazduhu
iz 1977., koji zahteva da smanjenje vidljivosti u US nacionalnim parkovima mora biti smanjeno,
redukovanjem emisije čestica i njihovih perkursora iz obližnjih izvora. Kao posledica boljeg i
šireg korišćenja uređaja za kontrolu emisije pri stacionarnim i mobilnim izvorima, vidljivost je
konstantno poboljšavana u proteklim decenijama, a pojava regionalne izmaglice u SAD, je manje
česta pojava, nego što je bila šezdesetih i sedamdesetih godina.

9.3 ZAGAĐENJE VODE

Potrošnja fosilnih goriva podrazumeva značajan uticaj na kvalitet i korišćenje vode.

Zagađene vode počinje već u rudniku i fazi ispiranja, preko transporta i prerade, sve do zagađenja
podzemnih voda pepelom i muljem iz skrubera, koji ostaje posle sagorevanja fosilnih goriva. Ovu
temu ćemo ograničiti u na efekte kiselog ispusta iz rudnika, pranja uglja, isticanja sa deponija
uglja i pepela i zagađenja vode zbog atmosferskog taloženja toksičnih nusprodukata sagorevanja
fosilnih goriva.
Najveće ekološke katastrofe koje se dešavaju usled sudara ili nasukavanja supertankera,
koji nose sirovu naftu, opisane su u naučnim časopisima i štampi i neće biti detaljno razmatrani u
ovom tekstu. Dovoljno je reći da se 1978. godine, tanker Amoco Cadiz nasukao na obalu
Francuske, ispuštajući 223.000 tone sirove nafte. Godine 1979., u sudaru Atlantic Empress i
Aegean Captain, 80 kilometara severozapadno od Tobaga, više od 287.000 tona nafte je iscurilo u
more. Godine 1983., tanker Castillo de Bellver ispustio je 252.000 tona sirove nafte na obalu
Južne Afrike. Godine 1989., tanker Exxon Valdez je prosuo 37.000 tona sirove nafte u ekološki
osetljivu oblast moreuza Prince William na Aljasci. Godine 1991., tanker ABT Summer je prosuo
260.000 tona nafte na obalu Angole. Procenjeno je da se oko 3-4 miliona tona nafte prospe
godišnje u svetske reke, jezera, mora i okeane. Izlivanje nafte predstavlja visoki ekološki rizik
povezan sa njenim korišćenjem.

9.3.1 Kiseli ispusti iz rudnika i pranje uglja

U smislu čistog kvantiteta, najozbiljniji problem zagađenja vode, vezan za korišćenje

uglja je kiseli ispust iz rudnika, posebno površinskih rudnika, deponija uglja i putem pranja uglja.
Padavine koje pokrivaju otvorene kopove i deponije uglja neizbežno ispiraju mineralne materije
sa tih lokacija. Ispirak sadrži kiseline, toksične elemente i često radioaktivne izotope. Ispirak sa
tako niskom pH vrednošću od 2,7 je potvrđen merenjem. Kiselina je produkt oksidacije i
hidrolize piritnog sumpora u uglju. Prateći toksični elementi koji su registrovani u ispirku iz
rudnika i deponija, u koncentracijama koje premašuju standarde pitke vode su: arsen, barijum,
berilijum, bor, hrom, fluor, olovo, živa, nikl, selen, vanadijum i cink. Federalne i državne
regulative u SAD, sada zahtevaju da voda koja ispira kopove i deponije bude tretirana ili da se
odlaže u osiguranim rezervoarima. Ugalj sadrži radioaktivni izotop 14C i 40K, zato što su ovi
elementi bili sadržani u organskim tkivima živih organizama, od kojih je ugalj i nastao. Ovi
radionukleidi ne predstavljaju ekološku opasnost. Međutim, u mineralnim materijama povezanim

239
sa ugljem, često se mogu naći uranijum, torijum i njihove radioaktivne ćerke. Prema tome,
potrebno je da voda, koja se cedi iz kopova, deponija uglja i šljake, bude ispitana na ove
radioaktivne elemente, pre nego što se ispusti u okolinu, a i zbog prevencije izlaganja radnika.
Oko 50% svog iskopanog uglja u SAD se sada ispira, pri samim rudnicima, a pre isporuke
korisnicima (videti odeljak 5.2.9.3). Pranje uglja uvećava njegovu toplotnu moć po jedinici mase,
mehaničkim uklanjanjem nesagorivih mineralnih materija. Što je još važnije, pranjem uglja se
uklanja piritni sumpor, koji može činiti do 50% ukupnog sadržaja sumpora u sirovom uglju.
Najčešće korišćena tehnika za pranje uglja je separacija po masi. Mineralne materije imaju veću
gustinu od uglja. Potapanjem drobljenog uglja u vodeni tok, mineralne materije padaju na dno,
dok lakši komadi uglja plivaju na površini toka. Nataložene mineralne materije sadrže visoku
koncentraciju kiselih, toksičnih i moguće radioaktivnih jedinjenja i elemenata. Ova šljaka mora
biti ispitana na svoj sadržaj. Ako je sadržaj toksičan, šljaka mora biti tretirana ili sigurno
odložena na bezbedne i osigurane deponije. U SAD otpadna voda iz rudnika je regulisana
Zakonom o čistoj vodi, posebno Nacionalnim sistemom za eliminaciju pražnjenja zagađivača
(NPDES).

9.3.2 Čvrsti otpad iz termoelektrana

Iako se veći deo mineralnih materija iz uglja uklanja u samim rudnicima, uglja isporučen
termoelektranama i drugim postrojenjima i dalje sadrži određeni procenat mineralnih materija,
jednostavno nazvanim pepeo. Maseni sadržaj pepela u uglju može iznositi od 1% do 15%. Čak i
nafta sadrži pepeo u iznosu od 0,01% do 0,5% po masi. Posle sagorevanja čestica uglja ili
kapljica ulja, mineralne materije ostaju nesagorele i one padaju na dno ložišta kotla ili odlaze sa
dimnim gasovima u vidu letećeg pepela. U modernim kotlovima sa sagorevanjem ugljene
prašine, oko 90% mineralnih materija formira leteći pepeo, a 10% formira šljaku (padajući
pepeo). Najveći deo pepela se prikuplja u elektrostatičkim filterima (ESP, videti odeljak 5.2.9.2),
izuzev veoma malih čestica (manjih od 1 μm u prečniku), koje dospevaju u vazduh, zato što ne
mogu biti efikasno sakupljene u elektrofilteru. Leteći pepeo sadrži približno iste kisele, toksične i
radioaktivne materije, kao i polazna mineralna materija u uglju. Leteći pepeo je potrebno
hemijski analizirati i ako se pronađu sadržaji rizični po ljudsko zdravlje i okolinu, on treba da
bude pravilno odložen. Bezopasni padajući i leteći pepeo se često koriste, kao materijal koji se
dodaje betonu ili asfaltu.
Kao posledica regulativa o taloženju kiselina u SAD i mnogim drugim zemljama,
termoelektrane na ugalj i industrijski bojleri su obavezani da ugrade sisteme za odsumporavanje
dimnih gasova (odeljak 5.2.9.3). Za ugalj visokog sadržaja sumpora (≥0,6% po masi), mokri
skuber sa krečnjakom je neophodan. Posle prolaska kroz ESP, dimni gasovi ulaze u kulu
skrubera. Emulzija krečnjaka se ubrizgava prskalicama sa vrha kule. Dimni gasovi koji sadrže
SO2 i druga jedinjenja sumpora struje suprotno od raspršenog krečnjaka. Mulj koji se prikuplja na
dnu skrubera, sadrži mokar kalcijum sulfat (gips) i kalcijum sulfit, zajedno sa nereagovanim
kalcijum karbonatom (krečnjakom). Mulj se isušuje, koliko je to moguće (na žalost gips je veoma
teško osušiti), a posle toga odlaže. Kako mulj takođe može sadržati toksične elemente, kao
arsenik, kadmijum, živu i selen, njegovo odlaganje može zahtevati specijalno napravljene,
osigurane deponije.

240
9.3.3 Korišćenje vode i termičko zagađenje od strane termoelektrana

Posledica Drugog zakona Termodinamike je da toplotne mašine, kakve su termoelektrane,

moraju odbaciti deo energije goriva, u vidu odvođenja toplote toplotnom ponoru (rezervoaru niže
temperature). Grubo procenjeno, oko jedne trećine energije sadržane u toplotnoj moći goriva se
odbacuje u kondenzatoru pare u okolinu (toplotni ponor). Druga trećina ove energije je odbačena
u atmosferu, preko dimnih gasova, a samo jedna trećina se transformiše u koristan rad. Toplotni
ponor je uobičajeno voda. Neke termoelektrane i industrijski kotlovi su locirani u blizini
površinskih voda, kakve su reke, jezera ili okeani, koje mogu biti korišćene za odvođenje toplote
iz kondenzatora. Ostala postrojenja koriste rashladne kule ili rashladne bazene. EPA (Američka
agencija za zaštitu životne sredine) zahteva da sve nove termoelektrane koriste rashladne kule za
odvođenje toplote, a ne kao nekada jednoprolaznu hladnu vodu iz obližnjih prirodnih rezervoara.
U rashladnim kulama, hladna komunalna ili bunarska voda struji oko zagrejanih cevi
kondenzatora, odvodeći potrebnu količinu toplote. Ova voda se hladi (i delom isparava) u struji
hladnog vazduha, a zatim se vraća u kondenzator. Alternativno, izlazna para iz parne turbine se
direktno kondenzuje (preko cevi) u hladnom vazduhu, koji struji kroz kulu uz pomoć snažnih
ventilatora. U prvom slučaju, deo rashladne vode isparava na račun oduzete toplote kondenzujuće
pare. Isparena voda se uzdiže iznad rashladne kule u atmosferu i tamo se kondenzuje, formirajući
na taj način, vidljivi oblak pare, koji napušta kulu. Termoelektrana snage 1000 MW, koja radi pri
termičkoj efikasnosti od 33%, pri spoljnoj temperaturi vazduha od 15oC, gubi oko 1,7e7 m3
godišnje rashladne vode isparavanjem u kuli. U SAD rashladne kule same troše oko 2% do 3%
ukupnog povlačenja protoka sa površinskih voda. Neki kritičari dovode u pitanje korišćenje
dragocene (komunalne) vode za namene hlađenja isparavanjem, više nego površinskih voda (gde
su dostupne), čak iako ovo drugo, podrazumeva određeni rizik termičkog zagađenja i
kontaminacije površinske vode curenjem iz razmenjivača toplote, kao i povećanje isparavanja
površinske vode u atmosferu. Realno ne postoji jednostavno ili nedvosmisleno rešenje za zaštitu
životne sredine i prirodnih resursa, ugroženih upotrebom fosilnih goriva.

9.3.4 Atmosfersko taloženje toksičnih zagađivača u površinske vode

U odeljku 9.2.6 je opisan jedan od oblika zagađenja površinskih voda, uzrokovan

sagorevanjem fosilnih goriva, taloženje kiselina. Pored sumpornih i azotnih oksida, postoje drugi
produkti sagorevanja, koji napuštaju dimnjake i na kraju se talože u zemlju i vodu, a koji mogu
izazvati naštetiti zdravlju i životnoj sredini. Reč je o taloženju dve vrste materija, teških metala i
policikličnih aromatskih ugljovodonika (PAH).

9.3.4.1 Toksični metali

Prethodno smo pomenuli da čestice letećeg pepela mogu sadržati toksične metale, kao što
su arsen, kadmijum, živa, olovo, selen, vanadijum i cink. Ovi metali su nađeni u malim
česticama, manjim od 1 μm u prečniku. Male čestice se prikupljaju efikasno u ESP i većim delom
odlaze u atmosferu. Zbog njihove male veličine, gravitacija ima mali uticaj na ove čestice i one
mogu biti transportovane preko velikih udaljenosti, stotinama do hiljadama kilometara od izvora.
Na kraju one se deponuju u suvom ili mokrom obliku na zemljištu i vodi. Sa zemljišta toksični
metali mogu spiranjem dospeti u podzemne vode ili oteći u reke, jezera ili okean. Dakle, mogu
dospeti u lanac ishrane, bilo direktno u pijaću vodu ili preko vodenih organizama, koji piju i
hrane se u toj vodi. Na primer, riba iz Velikih jezera i drugih jezera na severoistoku SAD i

241
jugoistočnoj Kanadi, često sadrže koncentracije žive, koja je smatra otrovnom, posebno za
trudnice. Deca rođena od majki, koje su konzumirale ribu zagađenu živom, mogu pokazati
fizičke defekte ili mentalnu retardaciju. Pored termoelektrana na ugalj, gradske spalionice otpada
su izvori emisije žive, zato što baterije, prekidači i fluorescentne sijalice, koje su nekontrolisano
odbačene u smeće, mogu sadržati živu, koja pri sagorevanju odlazi u atmosferu sa dimnim
gasovima. Olovo može takođe izazvati mentalnu retardaciju i druge defekte mozga i centralnog
nervnog sistema. Deo olova ulazi u površinske i podzemne vode preko atmosferskog taloženja.
Olovo dobrim delom potiče iz olovnog benzina. Paralelno sa izbacivanjem iz upotrebe olovnog
benzina i taloženje olova i bolesti njim izazvane su u opadanju.

9.3.4.2 Policiklični aromati (aromatski ugljovodonici)

Policiklični aromati (PAH) su organska jedinjenja koja se sastoje od dva ili više spojenih
benzenovih prstenova. Naftalin ima dva prstena, antracen tri, piren i hrizen četiri (u različitim
oblicima), benzopireni (postoji ih nekoliko) pet, peliren šest i koronen sedam. Neki od PAH su
poznati ili pod sumnjom da su kancerogeni, posebno benzo(a)piren. PAH su produkti nepotpunog
sagorevanja. Kada primetimo čađav dim, možemo biti sigurni da sadrži PAH, zato što se PAH
mehanički vezuju za čestice čađi. PAH u parnoj ili čestičnoj fazi se raznose vetrovima i naknadno
deponuju na zemlji i vodi, u suvoj formi, dok oni pokupljeni padavinama se deponuju u mokroj
formi. Zato što su PAH nestabilna jedinjenja (razlažu se na Suncu ili reaguju sa atmosferskim
oksidantima), oni ne putuju tako daleko kao metali i talože se bliže emisionom izvoru (izvoru
sagorevanja). Zato što su PAH veoma higrofobni, oni se teško jedine sa kišnim kapljicama, pa
suvo taloženje preovlađuje mokro, posebno blizu zagađenih gradova. Reke, jezera i obalske vode,
okružene urbanim, industrijskim zonama su specijalno ugrožene taloženjem PAH iz
mnogobrojnih izvora sagorevanja u tim oblastima. Čestice čađi sa apsorbovanim PAH se talože u
sedimentima ovih voda. Ribe koje se hrane sa dna i ljuskari, koji žive u sedimentima mogu uneti
PAH i tada se često nalaze sa kancerogenim lezijama i drugim bolestima. Zato što se PAH
rastvaraju u masnim tkivima, ovi organizmi mogu bioakumulirati PAH i prenositi ga u lancu
ishrane, uključujući ljude.
Ironija je da se PAH ne emituju toliko iz velikih centralizovanih postrojenja za
sagorevanja, kao iz malih rasutih izvora. Velike termoelektrane, industrijski bojleri i gradske
spalionice se jednostavno kontrolišu, radi sprečavanja emisije produkata nepotpunog sagorevanja,
gde spadaju i PAH. U suštini kontrola podrazumeva "dobru inženjersku praksu", kao što je višak
vazduha za sagorevanje, tokom mešanja goriva i vazduha, viša temperatura plamena i dovoljno
vreme sagorevanja u ložištu. Pod ovakvim okolnostima, praktično sve ugljenične materije
sagorevaju u CO2 i H2O i u produktima nema (primetnih količina) organskih molekula ili
radikala, preostalih da formiraju čađ i PAH. Najveći deo emisije čađi i PAH dolazi od kućnih i
malih komercijalnih peći, peći na drva, kamina, otvorenih ložišta, roštilja, avionskih mlaznih
motora, gasnih turbina i najviše izraženo, iz motora sa unutrašnjim sagorevanjem, dizel i
benzinskih motora kamiona i automobila. Svima nama je poznat oblak čađi koga izbacuje kamion
sa dizel motorom, u fazi ubrzavanja (maksimalne snage), kada smeša goriva i vazduha postaje
sve bogatija ili crni trag koji ostavlja mlazni avion tokom uzletanja. Ako želimo da svedemo na
minimum emisiju PAH, moramo pronaći bolje načine za kontrolu ovih rasutih stacionarnih i
mobilnih izvora. Dim cigarete takođe sadrži PAH, koji su verovatno odgovorni za rak pluća i grla
pušača.

242
9.4 ZAGAĐENJE ZEMLJIŠTA

Što se tiče upotrebe fosilnih goriva, deo koji najnegativnije utiče na zemljište su rudnici
uglja, prevashodno površinski kopovi. U SAD više od 60% od oko 750 miliona tona godišnje
iskopanog ulja čini ugalj sa površinskih kopova. Zato što ugalj praktično nikada nije slobodan na
površini, površinsko kopanje podrazumeva uklanjanje površinske jalovine. Jalovina može činiti i
do 100 metara debeo sloj zemlje, peska, mulja, gline i škriljaca. Neki otkopi uglja se pojavljuju u
slojevima, na stranama brda i obalama reka. Ovde se ugalj uklanja spiralnim kopanjem, gde se
koriste velike bušilice da izvade ugalj iz slojeva.
Površinski kopovi ostavljaju ogromne ožiljke u zemljištu, narušavanje pejzaža, a posebno
narušavanje ekosistema, koji je postojao pre iskopavanja uglja ili gubitka zemljišta za druge
namene, umesto rudarstva. Zbog ovih razloga US Kongres je 1977. godine je doneo Zakon o
kontroli površinskog rudarstva i obnavljanju zemljišta. Zakon prosleđuje državama autoritet da
osmisli plan, koji mora uključiti procenu stanja životne sredine u odnosu na rudarske aktivnosti i
proceduru obnavljanja zemljišta, nakon prestanka iskopavanja. Plan dozvole iskopavanja mora
sadržati (a) stanje, produktivnost, namene i potencijale predmetnog zemljišta pre iskopavanja i
(b) predložene mere obnove zemljišta posle završene eksploatacije, uključujući obnavljanje
vegetacije. Strogi operacioni standardi se primenjuju za rudarstvo u osetljivim, kritičnim
oblastima, uključujući one sa većim nagibima od 20o i aluvijalnim dolinama. Zemljište mora da
se vrati u stanje sposobno da podrži sve prethodne vidove korišćenja, u kojima je zemlja
upotrebljavana pre ikakvog iskopavanja. Suvišno je reći da je ovaj zakon i zahtevi bezbednosti i
vraćanja životne sredine u prethodno stanje, nametnuo rudarskim kompanijama koje se bave
površinskim iskopavanjem, velike zadatke i ekonomske troškove i indirektno povećao cenu uglja
sa površinskih kopova.
Podzemno rudarstvo takođe ostavlja ožiljke na zemlji. Pomenuli smo ranije da se iskopani
ugalj iznosi na površinu gde se melje i pere. Uklonjene mineralne materije se akumuliraju na
velikim gomilama koje ruže pejsaž. Danas, strogi propisi u SAD i drugim zemljama se odnose na
odlaganje ove rudne jalovine i restauraciju pejsaža.
Na kraju, treba pomenuti da veliki broj kranova vezanih za podvodnu i kopnenu
eksploataciju nafte i gasa nije ni estetski prijatan prizor, niti koristan za životnu sredinu koja je
postojala na zemljištu pre eksploatacije nafte i gasa.

9.5 ZAKLJUČAK

Potrošnja ogromnih količina fosilnih goriva u svetu, izaziva mnoge štetne efekte po
ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Ovi efekti počinju od faze iskopavanja fosilnih goriva, preko
transporta, prerade, sagorevanja i odlaganja otpada. Kada se ugalj iskopava u dubokim oknima ili
površinskim kopovima, pri rudnicima se izdvajaju mineralne materije, koje nastaju mlevenjem i
pranjem uglja. Nastala šljaka može sadržati toksične, kisele i ponekad radioaktivne materijale,
koje je potrebno odgovarajuće odložiti, bez ugrožavanja životne sredine i ljudi. Kranovi za
kopnenu i podvodnu eksploataciju nafte i gasa ruže krajolik i što je još značajnije izazivaju
izlivanje nafte. Cevi naftovoda i gasovoda mogu popustiti i njihov sadržaj može iscuriti u
okolinu. Naftni tankeri i barže prosipaju, u proseku oko 4 miliona tona sirove i prerađene nafte
godišnje, u naše vodotokove i okeane. Naftne rafinerije su izvori (a) toksične emisije preko
odušaka, curenja i spaljivanja i (b) toksičnih otpadnih voda i čvrstog otpada.

243
 Do sada, najveći uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi je posledica sagorevanja fosilnih
goriva u pećima, ložištima, kotlovima, gasnim turbinama i drugim motorima sa unutrašnjim
sagorevanjem, koji pogone automobile, kamione, traktore, lokomotive, brodove i drugu mobilnu i
stacionarnu mašineriju. Proces sagorevanja emituje zagađivače kroz dimnjake, ventile i izduvne
grane, kao što su čestične materije, oksidi azota i sumpora, ugljen monoksid, produkti
nepotpunog sagorevanja i isparljivi toksični metali. Neki od ovih zagađivača su po sebi toksični
za ljude, životinje i vegetaciju, dok se drugi transformišu u atmosferi u toksične zagađivače,
kakvi su ozon, organski nitrati i kiseline. Zagađivači zahvaćeni vetrom se šire atmosferskom
turbulencijom stotinama i hiljadama kilometara, utičući na osetljivu populaciju i ekosistem
daleko od izvora emisije. Čestice, pored toga što sadrže toksične i potencijalno kancerogene
agense, često zahvataju cele potkontinente u vidu izmaglice, koja redukuje vidljivost i uživanje u
pejzažu i zvezdanom nebu.
Veliki koraci su preduzeti, posebno u razvijenijim zemljama, da bi se ograničila emisija
zagađivača vazduha iz izvora sagorevanja. Na primer, većina čestica može biti filtrirana i
izdvojena iz dimnih gasova korišćenjem elektro i vrećastih filtera. Emisija sumpor dioksida može
biti redukovana korišćenjem mokrog ili suvog skrubera sa krečnjakom. Emisija azotnih oksida
može biti redukovana katalitičkim i nekatalitičkim ubrizgavanjem hemikalija u dimne gasove.
Katalitički konverter, koji se sada primenjuje u automobilima sa benzinskim motorima, u
mnogim zemljama, značajno redukuje emisiju automobili, u poređenju sa prethodnicima bez
ovog uređaja. Dizel motori, uz pravilno podešavanje, takođe emituju manje zagađivača, iako
čarobna kutija, poput katalitičkog konvertera, tek treba da se pronađe za dizel motore. Na žalost,
malo ili nimalo jedinica za kontrolu emisije je primenjeno na bezbrojnim raširenim malim
izvorima, kakvi su kućne peći i kotlovi, štednjaci, ložišta i manji industrijski objekti.
U manje razvijenim zemljama, zbog više prioritetnih ekonomskih potreba, još se ne
koriste uređaji za kontrolu emisije zagađivača. Kao posledica, kvalitet vazduha u tim zemljama je
znatno lošiji, nego onaj u razvijenim. Zato što se zagađivači vazduha ne zaustavljaju na državnim
granicama, susedne zemlje mogu osećati efekte emisije sa teritorije svojih komšija. Obaveza
razvijenih zemalja je da pomognu siromašnijim u kontroli emisije zagađivača vazduha, zato što je
ugroženo zdravlje cele ljudske populacije i ekologija planete.
Na kraju, ovo poglavlje nije razmotrilo zastrašujući rizik od globalnog zagrevanja usled
emisije antropogenih gasova staklene bašte, proistekle iz korišćenja fosilnih goriva. Ovo će biti
tema sledećeg poglavlja.

244
10 GLOBALNO ZAGREVANJE

10.1 UVOD

Od svih ekoloških posledica korišćenja fosilnih goriva, globalno zagrevanje, uključujući

prateće klimatske promene, najviše zbunjuje, potencijalno je najopasnije i ima veliku inerciju.
Ono je uzrokovano sve većom akumulacijom u atmosferi CO2 i drugih gasova, kao što su CH4,
N2O, hlorofluorokarbonati (CFC) i aerosoli, a koji su uglavnom iz antropogenih izvora i koji
dostižu nivo, koji premašuje one koncentracije koje su postojale vekovima, pre početka
industrijske revolucije. Nazvane gasovi staklene bašte, ove supstance pojačavaju efekat staklene
bašte Zemljine atmosfere, koji pruža topliju klimu na Zemlji, u odnosu na onu, kada bi naša
planeta bila bez atmosfere.
Globalno zagrevanje predstavlja pojačavanje efekta zelene bašte Zemljine atmosfere, što
rezultuje povećanjem srednje godišnje temperature Zemljine površine, u iznosu od 0,5-1oC,
počev od sredine devetnaestog veka. Iako je još mali, ovaj porast temperature može da dostigne
iznose od 2-3oC, do kraja dvadeset prvog veka i veruje se da gotovo sigurno može da izazove
klimatske promene od uticaja na biološki svet na planeti, sa neizvesnim posledicama.
Najveći deo emisije gasova staklene bašte i aerosola je posledica korišćenja fosilnih
goriva, kojim zadovoljavamo naše rastuće potrebe za energijom. Sagorevanje 1 kg uglja oslobađa
oko 3,4 kg CO2, ulja oko 3,1 kg i prirodnog gasa oko 2,75 kg. Godine 1996. globalna
antropogena emisija CO2 je iznosila preko 25 gigatona godišnje (Gt/god.). Emisija metana je
delom izazvana korišćenjem energije fosilnih goriva, u vidu curenja gasa iz cevovoda,
rezervoara, tankera i rudarskih jama. Godine 1996. globalna antropogena emisija CH4 je iznosila
0,4 Gt/god. Diazot oksid (N2O) je minorni produkt sagorevanja fosilnih goriva.
Hlorofluorokarbonati (CFC) ili freoni nisu direktno vezani za korišćenje fosilnih goriva, međutim
oni se emituju iz uređaja, koji koriste energiju, kao što su rashladni uređaji, klima uređaji,
zamrzivači i toplotne pumpe.
Sprečavanje globalnog zagrevanja će zahtevati veoma značajan otklon od sadašnjeg
obrasca korišćenja energije, prema manjem korišćenju fosilnih goriva. Neizbežno, to će izazvati
veće troškove energetskog komfora, smanjenje zapošljavanja (ne nužno gubitak radnih mesta ali
svakako promenu potrebnih profila radnika), razvoj alternativnih tehnologija, unapređenje
efikasnosti i mere štednje. Zbog očekivanih društveno-ekonomskih poremećaja, postoji značajna
opozicija sprovođenju preventivnih mera. Opozicija potiče od pogođenih interesnih grupa,
uključujući snabdevače ugljem, naftom i gasom, automobilske proizvođače, industrije čelika,
cementa i druge teške industrije, njihove finansijere i akcionare, kao i njihove političke
predstavnike. Opozicija dolazi takođe iz zemalja u razvoju, koje ističu da je ekonomski standard
njihovog stanovništva daleko niži u poređenju sa razvijenim zemljama i da je korišćenje fosilnog
goriva neophodno da se ovaj standard podigne. Sa druge strane, većina naučnika smatra da su
preventivne mere nužnost, kako bi se izbegle globalne klimatske promene i posledični negativni
efekti na ljudsku zajednicu i ekološki sistem.
Godine 1999. Američko udruženje geofizičara (AGU) je objavilo svoj stav o globalni
klimatskim promena, u delu koji se citira:

″...sadašnje razumevanje Zemljinog klimatskog sistema obezbeđuje ubedljivu osnovu za

legitimno izražavanje zabrinutosti zbog budućih globalnih i regionalnih klimatskih promena,
uzrokovanih povećanom koncentracijom gasova staklene bašte. Ove promene podrazumevaju
povećanje globalne srednje temperature Zemljine površine, povećanje globalnih srednjih rata

245
padavina i isparavanja, izdizanje nivoa mora, kao i promene u biosferi ...Svet je možda svojim
aktivnostima, već počinio izvestan stepen klimatski promena i dalje nagomilavanje koncentracija
gasova staklene bašte će očekivano voditi daljim promenama. Neke od tih promena mogu biti, za
neke delove sveta korisne, a za druge štetne. Međutim, brzina i neujednačena geografska
distribucija tih promena, mogla bi biti veoma poremećena. AGU preporučuje razvoje i primenu
strategija, kao što su smanjenje emisije, vezivanje ugljenika i prilagođavanje uticajima klimatskih
promena. AGU veruje da sadašnji nivo naučnih nedoumica ne opravdava neaktivnost u
ublažavanju, ljudskim aktivnostima indukovanih klimatskih promena i/ili adaptaciju na njih.″

Slično ovome, godine 1995. Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) je

zaključio:

″Naša sposobnost da definišemo ljudski uticaj na globalnu klimu je trenutno ograničen zbog
očekivanog signala, koji nastaje iz mnoštva prirodnih klimatski varijabilnosti i zbog neizvesnosti
u ključnim faktorima. Ovo uključuje veličinu i obrasce dugoročnih prirodnih promena i obrazac
vremena uključenog u pritisak i odgovor na promene u koncentracijama gasova staklene bašte i
aerosola, kao i promena na površini Zemlje. Ipak, uravnoteženi dokazi ukazuju na primetan uticaj
na globalnu klimu.″

Na osnovu IPCC preporuka, sazvana je Okvirna konvencija o klimatskim promenama, u

Kjotou (Japan), krajem 1997., kako bi se razmotrili međunarodni napori na suzbijanju emisije
gasova zelene bašte. Razvijene zemlje i takozvane zemlje u tranziciji (uglavnom zemlje bivšeg
SSSR-a i istočno evropske zemlje) su se složile da do 2010. godine redukuju sopstvenu emisiju
CO2 prosečno za 6-8% ispod nivoa emisije 1990. (zato što je emisija CO2 u zemljama u razvoju u
porastu za prosečno 1,5-2% godišnje, redukcija emisije planirana za 2010 bi bila znatno veća od
6-8% ispod nivoa računatog za 1990.). Na žalost, manje razvijene zemlje, uključujući Kinu,
Indiju, Indoneziju, Meksiko i Brazil nisu potpisale Kjoto protokol. Takođe, neke razvijene
zemlje, posebno SAD nisu ratifikovale protokol do 2000. Prema tome pod sumnjom je da će
značajna redukcija emisije CO2 i drugih gasova staklene bašte biti ostvarena u bliskoj budućnosti,
osim u zemljama gde će to učiniti ekonomska kriza (Istorijski, ekonomski rast je uvek bio
povezan sa povećanjem CO2 emisije, a ekonomska recesija sa njenim smanjenjem).
U ovom poglavlju će biti objašnjenje karakteristike efekta staklene bašte, predviđeni trend
globalnog zagrevanja i klimatskih promena, kao i moguće mere za ublažavanje ovih efekata.

10.2 ŠTA JE TO EFEKAT STAKLENE BAŠTE?

Termin efekat staklene bašte je izveden po analogiji baštenskog staklenika. Ovde

struktura staklenog pokrivača dozvoljava Sunčevom zračenju da zagreva zemljište i biljke, koje
rastu unutar prostora, dok stakleni omotač ograničava razmenu toplote sa okolinom, zračenjem i
konvekcijom. Slično tome, Zemljina atmosfera dopušta većem delu Sunčevog zračenja da
zagreva njenu površinu ali određeni gasovi, nazvani gasovi staklene bašte (GHG), apsorbuju
zračenje energije sa Zemlje, blizu površine, izazivajući povećanje temperature iste.
Efekat zagrevanja Zemljine površine delovanjem određenih gasova u atmosferi, je privi
put prepoznat od strane Jean-Baptiste Fourier-a, poznatog francuskog matematičara. Oko 1860.
britanski naučnik John Tyndall je merio apsorpciju infracrvenog zračenja od strane CO2 i vodene
pare i zaključio je da bi uzrok nastanka ledenog doba mogao biti smanjenje koncentracije CO2 u

246
atmosferi. Godine 1896. švedski naučnik Svante Arrgenius ocenio je da udvostručenje
koncentracije CO2 u atmosferi može voditi povećanju temperature Zemljine površine za 5-6oC.
Glavni prirodni GHG su vodena para i ugljen dioksid. Ako ne bi bilo ovih gasova, Zemlja
bi bila prilično negostoljubivo mesto za život sa temperaturama ispod tačke mržnjenja vode. Pa
prema tome, ko je zabrinut ako porasta GHG u atmosferi, izazvanog ljudskim aktivnostima?
Neće li Zemlja postati čak prijatnije mesto za život? Odgovor je da ljudi i ekološki sistemi su
prilagođeni sadašnjem klimatskom obrascu. Promene u ovom obrascu mogu voditi ka
nepredvidljivim klimatskim, ekološkim i socijalnim posledicama.

10.2.1 Ekstraterestrijalno i terestrijalno Sunčevo zračenje

Sunce emituje elektromagnetno zračenje u rasponu od vrlo kratkih talasnih dužina gama
zraka, X-zraka, ultravioletnog zračenja, preko vidljivog do infracrvenog zračenja. Spektar
Sunčevog (solarnog) zračenja, koje dospeva na Zemlju i koje sadrži dugo UV (ultravioletno)
zračenje, vidljivo i kratko IR (infracrveno) zračenje do 3,2 μm, je prikazan na slici 10.1. Ovde su
ucrtana tri spektra. Gornja isprekidana linija predstavlja Sunčevo zračenje na vrhu atmosfere
(ekstraterestrijalno zračenje), donja puna linija predstavlja Sunčevo zračenje na nivou mora
(terestrijalno zračenje) i tačkasta linija predstavlja, koja se približno poklapa sa gornjom krivom,
predstavlja spektar zračenja apsolutno crnog tela, zagrejanog na temperaturu od 5900 K i koja
srazmerno daje ukupno Sunčevo zračenje na Zemlji. Ovo nam govori da je temperatura površine
Sunca približno 5900 K (unutrašnja temperatura Sunca je daleko viša, procenjena na 13 miliona
Kelvina, pošto se u središtu zvezde odigrava nuklearna fuzija). Crno telo zagrejano na 5900 K
emituje maksimum energije zračenja u vidljivom delu elektromagnetnog spektra na oko 500 nm
(0,5 μm). Razlog što kriva solarnog ekstraterestrijalnog zračenja, ne prati u potpunosti krivu
zračenje apsolutno crnog tela je što pri nekim talasnim dužinama postoji višak, a negde manjak
zračenja.

Slika 10.1 Ekstraterestrijalno solarno zračenje (isprekidana linija) i terestrijalno solarno zračenje
na nivou mora (puna linija). Osenčene površine ukazuju na apsorpciju zračenja od strane
atmosferskih molekula. Tačkasta linija predstavlja spektar zračenja apsolutno crnog tela
zagrejanog na 5900 K, srazmerna ekstraterestrijalnom zračenju (zračenje na vrhu atmosfere).

247
 Spektar solarnog zračenja na nivou mora (puna linija) je značajno drugačiji od spektra na
vrhu atmosfere. To je zbog toga što gasovi u Zemljinoj atmosferi apsorbuju ili rasipaju zračenje.
U UV spektru, kiseonik i ozon u stratosferi su glavni apsorbujući gasovi. U vidljivom delu
spektra, gusto kretanje atmosferskih molekula rasipa Sunčevu svetlost. U infracrvenom delu
spektra troatomni i višeatomni molekuli, prisutni u nižem sloju atmosfere (troposferi), kao što su
H2O, CO2, O3, CH4, N2O i drugi, apsorbuju solarno zračenje.
Zemlja zrači elektromagnetni spektar u svemir, srazmerno temperaturi njene površine.
Slika 10.2 prikazuje Zemljino zračenje (sjaj Zemlje), koje je zabeleženo spektralnim fotometrom,
smeštenim na veštačkom satelitu, okrenutom prema Zemljinoj površini. Skup punih linija na slici
10.2 predstavlja zračenje crnog tela različitih temperatura. Kriva zračenja crnog tela, koja
najbolje prikazuje Zemljino zračenje mesta gde je spektar izmeren, odgovara temperaturi od 280-
285 K (7-12 oC).
Kriva zračenja raširena u dugotalasnom infracrvenom elektromagnetnom spektru od 5 do
50 μm, dostiže svoj maksimum na oko 18 μm. Međutim, Zemljin sjaj ima nekoliko nedostajućih
delova spektra. Ovaj manjak je rezultat apsorpcije i emisije na redukovanom nivou odlazećeg
termičkog zračenja od strane gasova staklene bašte.

Slika 10.2 Zemljin spektar zračenja (sjaj) zabeležen od Nimbus-7 satelita. Prikazana su glavni
opsezi talasnih dužina, koje apsorbuju gasovi staklene bašte.

10.2.2 Ravnoteža zračenja Sunce-Zemlja-Vasiona

Ravnoteža zračenja Sunce-Zemlja-Vasiona je prikazana na slici 10.3. Brojevi na

strelicama predstavljaju srednju godišnju radijaciju, u vatima po kvadratnom metru, primljenu od
Sunca ili emitovani sa Zemlje (Intenziteti na slikama 10.1 i 10.2 su trenutni fluksevi zračenja za
Sunca i Zemlje, respektivno). Oko 30% dolazećeg solarnog zračenja se reflektuje nazad u
Vasionu, sa oblaka i Zemljine površine. Ovaj faktor se naziva albedo. Drugi deo od 25% biva
apsorbovan od gasova i aerosola, uključujući oblake, u Zemljinoj gornjoj i donjoj atmosferi,
pobuđujući i razbijajući molekule, jonizujući molekule i atome (na primer, solarno UV zračenje
uzrokuje formiranje ozona u stratosferi i slobodnih elektrona u jonosferi). Ostatak (oko 45%)
stiže do Zemljine površine i tamo biva apsorbovan, podižući temperature zemljišta i vode.
Najveći deo apsorbovanog zračenja se troši na isparavanje vode sa površine okeana i drugih
vodenih površina.
Kvantitativno, dolazna solarna energija na vrhu Zemljine atmosferi iznosi:

248
I S = I opRE2 (1 - a ) , (10.1)

gde je πRE2 površina diska Zemlje, obasjanog suncem. Dalje su Io srednje godišnje solarno
zračenje koje stiže na vrh Zemljine atmosfere, odnosno solarna konstanta, I o=1367 W/m2, RE
poluprečnik Zemlje, RE=6371 km i α sadašnji srednji albedo Zemlje, α=0,3±0,03.

Slika 10.3 Ravnoteža zračenja Sunce-Zemlja-Vasiona. Od dolazećeg solarnog zračenja oko 30%
biva reflektovano nazad (albedo), ostatak stiže na Zemljinu površinu ili se rasipa u oblacima,
aerosolima i atmosferskim molekulima. Od odlazećeg terestrijalnog zračenja, oko 17% direktno
odlazi u Vasionu, dok ostatak to čini posle preraspodele u oblacima, aerosolima i gasovima
staklene bašte. Jedinice navedenih brojnih vrednosti su u W/m2.

Zemljino odlazno zračenje u Vasionu iznosi:

I E = 4pRE2s c TE4 , (10.2)

gde je 4πRE2 ukupna površina Zemljine kugle, koja zrači u prostor. Dalje su σc konstanta zračenja
apsolutno crnog tela (Stefan-Boltzmann-ova konstanta), σc=5,67e-8 W/m2 K4 i TE ekvivalentna
temperatura zračenja crnog tela, Zemlje u K.
Izjednačavanjem jednačina 10.1 i 10.2 (termodinamička ravnoteža), može se izračunati
Zemljina temperatura zračenja:

1/ 4
é I (1 - a ) ù
TE = ê o = 255 K ( -18o C ) , (10.3)
ë 4s úû

gde je korišćena vrednost za albedo, α=0,3. Srednja temperatura zračenja Zemlje i njene
atmosfere od TE=255 K, bi se ukazala posmatraču iz Vasione, koji gleda prema Zemlji. Trenutno,
srednja temperatura Zemljine površine iznosi Ts=288 K (15oC). Razlika TS-TE=33 K je posledica
efekta staklene bašte. Ovaj efekt je prisutan i na drugim planetama. Mars ima veoma tanku
atmosferu i prema tome efektivna temperatura zračenja i temperatura površine Marsa su vrlo
bliske: 217 i 220 K, respektivno. Sa druge strane, na Veneri, koja ima veoma gustu CO2
atmosferu, efektivna temperatura zračenja je 232 K, a temperatura površine je oko 700 K.

249
 Prosečna temperatura zemljine površine je varirala tokom prošlih geoloških perioda, o
čemu svedoče glacijalni i interglacijalni periodi. Jednim delom, ove varijacije temperature mogu
biti izazvane promenom koncentracije GHG u atmosferi. Drugi faktori, koji utiču na globalnu
promenu klime mogu biti u vezi sa promenama Zemljine orbite oko Sunca i nagiba njene ose.
Prvo, ekscentričnost eliptične orbite Zemlje oko Sunca varira sa periodom od oko 100.000
godina, što menja prosečnu insolaciju na Zemlji. Drugo, osa rotacije Zemlje prema ekliptici
varira između 21,6o i 24,5o (trenutno iznosi 23,5o) sa periodom od oko 41.000 godina. Ovo menja
iznos insolacije na Zemlji. Treći mogući faktor je promena solarne konstante.

10.2.3 Modeliranje globalnog zagrevanja

Modeliranje globalnog zagrevanja je zasnovano na proračunima prenosa toplote

zračenjem između zračećeg tela (u ovom slučaju Zemljine površine) i atmosferskih molekula,
zajedno sa drugim procesima prenosa toplote u atmosferi. Promene izazvane uvećanim
količinama GHG se nazivaju prisila zračenjem. Modeliranje zahteva detaljno znanje o
spektroskopskim karakteristikama GHG i strukture atmosfere, isto tako kao i moćnih računara, na
kojima se sprovode simulacije ovih modela.
Apsorpcione trake (opsezi) atmosferskih molekula u dugotalasnom IR (infracrvenom)
spektru, između 5 i 50 μm, gde je odlazno termičko zračenje Zemlje izraženo, može se posmatrati
kao nedostatak (deficit) zračenja na slici 10.2. Vodena para apsorbuje dugo IR zračenje na 5-7
μm i sve talasne dužine iznad 10 μm; CO2 na 12-18 μm; CH4 i N2O na 7-8 μm; O3 na 9-10 μm;
glavni CFC (CFCl3 I CF2Cl2) na 10-12 μm. Svaki apsorpcioni opseg je sastavljen od mnoštva
individualnih apsorpcionih linija, usled vibraciono-rotacionih tranzicija molekula. Na nekim
talasnim dužinama postoji preklapanje apsorpcije pojedinih gasova. Vodena para obezbeđuje
kvazi-kontinuum apsorpcije (bliskost individualnih rotacionih linija) pri većim talasnim
dužinama. CO2 opseg na 12-18 μm je tako jak, da apsorbuje većinu zračenja u centru Zemljinog
odlaznog spektra. Dodavanje CO2 u atmosferu će rezultovati povećanom apsorpcijom na
krajevima opsega, a malo u centru. Tako, dupliranje CO2 koncentracije u atmosferi, neće
neophodno rezultovati dupliranjem apsorpcije Zemljinog termičkog zračenja, već samo u
delimično. Ovo je analogno prozoru, koji je obojen crno u centru, a nijansama sive prema
periferiji. Dodavanje još jednog sloja crne boje preko celog prozora, neće duplirati njegovu
neprozirnost. Sa druge strane, CH4 apsorpcioni opseg nije uopšte zasićen, pa dupliranje
koncentracije CH4 u atmosferi će približno duplirati CH4 apsorpciju. Procenjuje se da dodavanje
jednog molekula CH4 ima isti efekat u apsorpciji dugog IR zračenja, kao dodavanje 20 molekula
CO2.
Apsorpcija energije na određenoj talasnoj dužini od pojedinačnog molekula, zavisi od
linije intenziteta, linije pola širine i nižeg energetskog stanja. Poslednje je funkcija temperature
okolne atmosfere sa kojom je molekul u ravnoteži. Atmosfera je modelirana iz velikog broja
slojeva, gde u svakom od njih, koncentracija i temperatura apsorbujućeg gasa određuje prenos
toplote zračenjem, od i prema Zemlji i iz kojih model predviđa temperaturu površine i profil
atmosferske temperature.
Zemljina atmosfera ima komplikovano temperaturno polje. U troposferi, temperatura
opada sa nadmorskom visinom; u stratosferi, temperatura raste; u mezosferi ona opada, u
termosferi ona raste ponovo sa nadmorskom visinom. Molekuli gasova staklene bašte mogu
redukovati odlazno terestrijalno zračenje, jedino ako su na nižoj temperaturi nego zračeća
Zemlja. Napomenuli smo ranije da Zemljina efektivna temperatura zračenja odgovara temperaturi
zračenja crnog tela od TE=255 K. Sa srednjom temperaturom površine od TS=288 K i srednjim

250
temperaturnim gradijentom (stopa pada) u troposferi od oko -6 K/km, očigledna visina (nazvana
srednja visina zračenja) na kojoj vlada temperatura od 255 K je 5,5 km. Zato što će efektivna
temperatura zračenja Zemlje ostati blizu TE=255 K, dodavanje GHG u atmosferu će promeniti
temperaturu površine TS, temperaturni profil atmosfere i srednju visinu zračenja. Kako sistem
Sunce-Zemlja-Vasiona ostaje u termodinamičkoj ravnoteži (zračenja), ono što se menja sa
dodavanjem GHG u atmosferu je preraspodela energije, izražena preko preraspodele temperatura
između Zemljine površine i njene atmosfere. Uvećane koncentracije GHG imaju efekat da u višoj
troposferi, gde su GHG molekuli hladniji, više odlaznog terestrijalnog zračenja se apsorbuje. To
zračenje se reemituje u svim pravcima. Oko jedne polovine se zrači ponovo na Zemljinu
površinu, povećavajući TS. Druga polovina se zrači naviše, zagrevajući još hladnije, gornje
slojeve troposfere. Sa druge strane, niža stratosfera će biti hladnija, zbog toga što njeni slojevi
primaju manje odlaznog zračenja sa površine, zbog pojačane apsorpcije GHG. Uzimajući
kompletan temperaturni profil atmosfere u proračun, srednja visina zračenja će biti relativno viša
nego sadašnja. Ove promene su prikazane na slici 10.4.

Slika 10.4 Efekti uvećanja koncentracija GHG na temperaturu površine Zemlje i vertikalni
temperaturni profil atmosfere

10.2.4. Povratni efekti

Pored prisile zračenjem zbog povećane koncentracije GHG, modeliranje globalnog

zagrevanja se dodatno komplikuje, jer rastuća temperatura površine će neminovno izazvati
sekundarne efekte, nazvane povratni efekti. Ovo može biti predstavljeno proporcijom:

DTS µ DQ / b , (10.4)

gde je ΔTS porast temperature površine, ΔQ prisila zračenjem zbog samo GHG i β faktor koji
uzima u obzir povratni efekt. Ako je β<1, povratni efekat je pozitivan, gde će porast temperature
površine biti čak veći od porasta koncentracija samo gasova staklene bašte. Ako je β>1, povratni

251
efekat je negativan, što će izazvati manji porast temperature površine. Postoji više mogućih
povratnih efekata: vodena para, zračenje oblaka, aerosol, albedo leda i okeanska cirkulacija
(morske struje).

10.2.4.1 Povratni efekat vodene pare

Ovaj mehanizam bi mogao biti najvažniji povratni efekat. Vodena para je gas koji
intenzivno apsorbuje infracrveno zračenje, talasnih dužina između 5 i 7 μm i iznad 10 μm. Kako
prosečna temperature Zemljine površine raste sa porastom GHG koncentracija, više vode će
isparavati sa ogromnih površina okeana, pa će atmosfera postati opterećena sa više vodene pare,
što povlači porast vlažnosti vazduha. Ovo će izazvati jaču apsorpciju odlazećeg dugog IR
zračenja i samim tim pozitivni povratni efekat. Modeli zračenja predviđaju da vodena para
povratni efekat može povećati globalno zagrevanje izazvano GHG za oko 60% (β≈0,6).

10.2.4.2 Povratni efekat zračenja oblaka

Povratni efekat zračenja oblaka je složen. Oblaci mogu imati i negativan i pozitivan
povratni efekat. Negativan efekat nastaje zbog refleksije dolaznog solarnog zračenja sa oblaka,
uvećavanjem Zemljinog albeda i na taj način redukovanjem temperature Zemljine površine.
Pozitivan efekat nastaje zbog refleksije odlaznog Zemljinog termičkog zračenja. Ravnoteža ova
dva efekta zavisi od karakteristika oblaka, njegove visine (položaja), kao i veličine kapljica ili
kristala leda. Generalno, niski kumulus oblaci reflektuju solarno zračenje, stvarajući efekat
hlađenja. Visoki cirus oblaci reflektuju Zemljino zračenje, stvarajući efekat zagrevanja.
Modeliranje povratnog efekta zračenja oblaka je veoma neizvesno. U ovoj fazi, najbolja procena
je da ukupni pozitivni povratni efekat pobeđuje (više oblaka na velikim visinama kao posledica
zagrevanja površinske vode izazvanog GHG), tako da će povratni efekat oblaka dodati novih
20% (β≈0,8) na povećanje temperature površine, izazvano povećanim GHG koncentracijama.

10.2.4.3 Povratni efekat aerosola

Slično oblacima, prirodne i ljudskim aktivnostima nastale male čestice, suspendovane u

vazduhu, nazvane aerosoli, mogu ometati dolazno solarno i odlazno Zemljino zračenje. Prosečni
sastav aerosola je oko trećine kristalnih materija (prašina iz zemljišta, pesak, stene i škriljci),
trećina sulfata (uglavnom iz emisije sumpora povezane sa sagorevanjem fosilnih goriva) i jedna
trećina ugljeničnih materija i nitrata (takođe poreklom od sagorevanja fosilnih goriva). Opseg
prečnika aerosola je mnogo manji od jednog mikrometra. Ovaj opseg veličine čestica je
efektivniji u rasipanju dolaznog solarnog zračenja, nego u reflektovanju odlaznog terestrijalnog
zračenja. Prema tome, povratni efekat se smatra negativnim, redukujući GHG efekat za 10-15%
(β≈1,1).
Aerosoli takođe mogu imati indirektan povratni efekat. Aerosoli predstavljaju inicijalne
centre kondenzacije u oblacima. Više aerosola u vazduhu, veća je verovatnoća formiranja oblaka.
Zavisno od visine formiranih oblaka, kao i od veličine kapljica i kristala leda, oblaci mogu
reflektovati dolazno solarno zračenje ili odlazno terestrijalno zračenje. Ovaj indirektni efekat se
trenutno intenzivno proučava i rezultujući povratni efekat još ne može biti tačno procenjen.

252
10.2.4.4 Povratni efekat albeda leda

Kako se Zemljina površina zagreva zbog povećanja GHG koncentracija, obodi ledenih
kapa Artika i Antartika se tope. Takođe glečeri, koji su ostaci iz interglacijalnog perioda mogu
ubrzati svoje nestajanje (topljenje). Zato što led ima veći albedo (reflektuje više Sunčevog
zračenja) od vode i zemljišta, nestajanje leda će dovesti do smanjenja Zemljinog albeda (α u
jednačinama (10.1) i (10.3)). Ovo će dovesti do postepenog porasta Zemljine temperature
zračenja TE i istovremeno temperature površine TS. Povratni efekat albeda leda može dodati 20%
na zagrevanje površine, izazvano GHG (β≈0,8).
Zajedno, različiti povratni efekti mogu udvostručiti globalno zagrevanje izazvano
gasovima staklene bašte.

10.2.4.5 Povratni efekat cirkulacije okeana

Još jedan mogući mehanizam povratnog efekta je promena cirkulacije i struja okeana.
Generalno, hladna i veoma slana voda tone u veće dubine, a topla i manje slana voda se podiže.
Hladna i voda slanija od proseka se stvara na Artiku, kako se led formira na površini (koji u sebi
ne sadrži so). Ova voda tone na dno okeana i pomera se prema ekvatoru. Dalje, topla i manje
slana voda se izdiže i pomera ka polovima, zatvarajući krug. Sa topljenjem polarnih kapa,
zajedno sa porastom padavina na višim geografskim širinama (koje razblažuju površinski sloj
okeana), normalni obrazac okeanske cirkulacije može biti izmenjen sa mogućim promenama u
srednjoj globalnoj površinskoj temperaturi. Ovaj povratni efekat srednje površinske temperature
je veoma teško predvideti; on može biti negativan, pozitivan ili neutralan. Prekid cirkulacije
okeana može imati i druge posledice, kao što su pojačan El Ninjo efekat i promena obrasca
formiranja oluja (videti odeljak 10.3).

10.2.5 Rezultati modeliranja globalnog zagrevanja

Na osnovu modela prisile zračenjem, Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC)

predviđa porast srednje temperature Zemljine površine, u dvadeset prvom veku, kao što je
prikazano na slici 10.5. Projekcija je bazirana na procenjenom porastu CO2 i drugih GHG
emisija, kao i na različitim povratnim efektima. "Najbolja" procena predviđa porast temperature
Zemljine površine, do kraja ovog veka, za oko 2oC, "optimistička" procena predviđa porast za
1oC, a "pesimistička" procena za 3oC. Optimistička procena se oslanja na usporavanje emisije
CO2 i drugih GHG, pesimistička se oslanja na uske interese biznisa (na primer, nastavljanje
porasta emisija CO2 i drugih GHG), a najbolja je negde između.

10.2.6 Izmereni trend globalnog zagrevanja

Zbog povišenih atmosferskih koncentracija CO2, od oko 280 ppmV, početkom

industrijske ere, do oko 370 ppmV, do danas, modeli pokazuju da bi do danas, globalno
zagrevanje trebalo da bude za oko 0,5 do 1oC, zavisno od modela i usvojenih povratnih efekata.
Da li se ovo zagrevanja stvarno i desilo?

253
Slika 10.5 Projektovani trend porasta temperature Zemljine površine. Gornja griva: pesimistički
scenario, zasnovan na povećanju emisije GHG, donja kriva: optimistički scenario, zasnovan na
smanjenju emisije GHG i srednja kriva umeren scenario.

Slika 10.6 Izmerene promene srednje globalne temperature površine Zemlje u periodu 1855.-
1999. (podaci od Carbon Dioxide Information Analysist Center, 2000, Oak Ridge National
Laboratory)

254
 Slika 10.6 pokazuje izmereni trend temperature od 1855. do 1999. godine. Merni podaci
iz stotina stanica su osrednjeni. Kao što se može videti, postoje velike oscilacije temperature od
godine do godine. Uprkos ovim oscilacijama, postoji nesumljiv uzlazni trend. Osrednjavanjem
fluktuacija, srednja globalna temperatura pokazuje porast od oko 0,5 do 1oC. Modeli prisile
zračenjem, razmatrajući samo efekte gasova staklene bašte, predviđaju porast od oko 1oC, tokom
ovog perioda. Pod pretpostavkom da, čovekovom aktivnošću nastali aerosoli imaju negativan
povratni efekat, drugi modeli predviđaju porast srednje temperature od oko 0,5oC. Tako su
rezultati modeliranja više ili manje na liniji zabeleženog trenda globalnog zagrevanja, tokom
prošlog veka.

10.2.7 Drugi efekti globalnog zagrevanja

Kao posledica povećanja koncentracija GHG u atmosferi, temperatura Zemljine površine

bi mogla da poraste, kako je to rečeno u prethodnim poglavljima. Porast temperature površine
može izazvati nekoliko pratećih efekata na globalnu klimu i hidrogeologiju, koji će dalje uticati
na staništa ljudi, standard i ekologiju.

10.2.7.1 Porast nivoa mora

Sa povećanjem srednje temperature površine, prosečni nivo mora će porasti iz tri razloga:
topljenja leda na polarnim kapama, povlačenja glečera i termičkog širenja površinske vode
okeana.
Nivo mora je u velikoj meri varirao tokom prošlih geoloških perioda. Pre početka
poslednjeg glacijalnog perioda, pre oko 120.000 godina, globalna srednja temperatura je bila 2 oC
viša nego danas. Srednji novo mora je bio oko 5-6 m viši nego danas. Na kraju poslednjeg
glacijalnog perioda, pre oko 18.000 godina, temperatura vazduha u toku leta je bila niža za 8 do
15oC, preko većeg dela Severne Amerike i Evroazije pod slojem leda, a površinska temperatura
mora je bila za 2 do 2,5oC niža od sadašnje. Prosečni nivo mora je bio oko 100 m niži nego
sadašnji. U to vreme Britanska ostrva su bila spojena sa evropskim kopnom, a polarni ledeni
prekrivač se protezao do južne Engleske i Švajcarske, a u Severnoj Americi do Velikih Jezera i
južnog dela Nove Engleske.
Topljenje ledenih kapa može zapravo najmanje doprineti podizanju nivoa mora. Ovo je
slučaj zbog dva suprotstavljena efekta. Sa porastom temperature površine, povećaće se
isparavanje i intenzitet padavina, uključujući sneg koji će uvećavati polarne kape. Sa druge
strane, dogodiće se određeno topljenje polarnih kapa po obodima. Krajnji rezultat može biti
porast nivoa mora od nekoliko centimetara, do kraja ovog veka.
U novije vreme, zabeleženo je povlačenje glečera preko kontinenata. Tokom prošlog
veka, ovo povlačenje je doprinelo između 2 i 5 cm porastu nivoa mora. Ako svi glečeri van
Antartika i Grenlanda se budu istopili, porast nivoa mora bi mogao iznositi u opsegu od 40-60
cm.
Najveći doprinos u porastu nivoa mora će doći od termičkog širenja površinskog sloja
okeana. Procena ovog uticaja je prilično komplikovana, zato što koeficijent termičkog širenja
vode je funkcija temperature i dubine površinskog mešajućeg sloja, koji varira širom planete.
Kombinacijom sva tri faktora, topljenja polarnih kapa, glečera i termičke ekspanzije
vode, procenjuje se da će do kraja ovoga veka (dvadeset prvog), srednji nivo mora biti 30-50 cm
viši nego danas. Ovo može imati ozbiljne posledice na niska obalska područja, kakva su

255
Holandija u Evropi, Bangladeš u Aziji i niska ostrva na Pacifiku i drugim okeanima (Maldivi na
Indijskom okeanu).

10.2.7.2 Klimatske promene

Predviđanje globalnih i regionalnih klimatskih promena, kao posledice porasta srednje

temperature Zemljine površine je izuzetno komplikovano i puno neizvesnosti. Očekuje se da će
se promeniti regionalne temperature, preovlađujući vetrovi, oluje i padavine ali gde, kada i koliko
će se dogoditi, predmet je intenzivnog istraživanja i modeliranja na najvećim dostupnim
kompjuterima, nazvanim superkompjuterima. Klima je pod uticajem, ne samo promena
površinske temperature, već takođe bioloških i hidroloških procesa, kao i odgovora okeanske
cirkulacije, što je sve povezano sa promenama temperature.
Očekuje se da će se umereni klimatski uslovi proširiti na više geografske širine, verovatno
omogućavajući gajenje žitarica u severnijim oblastima nego do sada. Međutim, usevi trebaju
vodu. U proseku globalna ravnoteža isparavanja i padavina se neće značajno promeniti, iako će
se, u bilo kom trenutku, više vodene pare (vlažnosti) nalaziti u atmosferi. Dalje, obrasci padavina
se mogu menjati, a njihova količina, u bilo kom scenariju može biti veća nego danas. Posledično,
mogu se povećati erozija zemljišta (vodom), kao i poplavljena područja slivova reka.
Nastanak uragana i tajfuna se odigrava u vodama koje su toplije od 27oC, u pojasu od 5o
o
do 20 severne i južne geografske širine. Kako će površinska voda postajati toplija i pojas
nastajanja ovih oluja će se proširiti, a vrlo verovatno i njihova učestalost i intenzitet.
Poznate okeanske struje, kao što su Golfska struja, Ekvatorijalna, Labradorska, Peruanska
i Kurošoi struja su pogonjene površinskim vetrovima i razlikama gustine vode. Tipičan primer je
pojava El Ninja. Duž obale Perua i Čilea, preovlađujući vetrovi duvaju sa kopna, pokrećući
površinsku vodu zapadno od obale Južne Amerike. Ova pojava formira trodimenzionalni obrazac
cirkulacije okeana, u kome se tople površinske vode zamenjuju vertikalnim strujanjima sa
hladnijom vodom sa dubina koje dostižu 300 m. Ovi stubovi hladnije vode su bogati hranjivim
materijama, u kojima se hrane ribe i drugi vodeni organizmi (na primer, inćuni). Ovo kruženje se
događa ciklično oko Božića, pa otuda naziv El ninjo (dečak). Nedavno, glavni El ninjo se
dogodio 1957-1958., 1972-1973., 1976-1977., 1982-1983., početkom devedesetih i 1997-1998.
Prednost El ninja je bogatiji ulov inćuna. Nedostaci su dalekosežni klimatski efekti, kao što su
hladna, vlažna leta u Evropi, povećana učestanost uragana i tajfuna u zapadnom Pacifiku, Južno
kineskom moru, južnom Atlantiku i Karibskim morima, kao i velike oluje i padavine koje
pogađaju istočni Pacifik i obalu od Meksika do Britanske Kolumbije. Godine 1997-1998. El
ninjo je izazvao zimske oluje duž pacifičke obale Severne Amerike sa obilnim padavinama,
lavinama blata i velikim štetama na imovini, što je skorije podsećanje na ono što je možda bio
periodični, prirodni događaj ali koji bi mogao biti pojačan i učestaliji u budućnosti, sa pojačanjem
globalnog zagrevanja.
Nivo mora i klimatske promene mogu izazvati značajna pomeranja populacionih centara i
raspodele poljoprivrednih i šumskih resursa, kao što mogu iziskivati nemerljiva ulaganja u zaštiti
staništa i imovine.

256
10.3 EMISIJA GASOVA STAKLENE BAŠTE

Povećanje koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi je posledica porasta emisije

ovih gasova iz antropogenih izvora. Najznačajniji od ovih gasova su CO2 ali i emisija CH4, CFC i
N2O treba da bude uzeta u obzir, isto tako, kao i promene u koncentraciji O3.

10.3.1 Emisija ugljen dioksida i kruženje ugljenika

Zato što ugljenik čini glavni udeo mase u svim živim organizmima na Zemlji, postoji
ogroman rezervoar ugljenika u živoj biosferi i njenim fosilizovanim ostacima. Sedimentni
krečnjak CaCO3, sadrži oko 12% ugljenika po masi. Ovaj krečnjak potiče delom od školjki i
skeleta živih organizama u prošlosti, a delom od taloženja iz prezasićenih vodenih rastvora
CaCO3.
Postoji neprestana razmena CO2 između biosfere i atmosfere. Ugljen dioksid se apsorbuje
iz atmosfere tokom procesa fotosinteze, od strane kopnene i vodene vegetacije i fitoplanktona,
koji živi u okeanima i drugim površinskim vodama. Ugljen dioksid se vraća u atmosferu tokom
procesa disanja i razlaganja (tiho sagorevanje ugljeničnih materija) mrtvog biljnog i životinjskog
materijala.
Slika 10.7 prikazuje iznose razmene ugljenika između biosfere i atmosfere i između
okeana i atmosfere. Na slici su takođe prikazane i emisije iz procesa sagorevanja fosilnih goriva i
šumskih požara (u Gt/god.). Slika prikazuje količine ugljenika sadržane u živom materijalu,
zemlji i stelji (2000 Gt), rastvorene u okeanu (40 000 Gt), u fosilnim gorivima (5 000-10 000 Gt)
i u atmosferi (750 Gt).

Slika 10.7 Iznosi razmene ugljenika između biosfere i atmosfere, kao i između okeana i
atmosfere. Takođe iznosi emisije sagorevanjem fosilnih goriva i šumskih požara (Gt/god.).
Količine ugljenika sadržane u zemljištu, okeanu, fosilnim gorivima i atmosferi (Gt).

Disanje i raspadanje kopnenih organizama emituje oko 60 Gt/god. ugljenika u atmosferu,

dok fotosinteza apsorbuje oko 62 Gt/god. Ovde postoji mala razlika na strani apsorbovanog CO2
iz atmosfere, od kopnenih biljaka. Okeani i druge vodene površine apsorbuju 92 Gt/god.
ugljenika, rastvaranjem CO2 i fotosintezom fitoplanktona. Okeani vraćaju u atmosferu oko 90
Gt/god. disanjem i ispuštanjem CO2. Dakle i okeani su takođe neto apsorberi CO2. Napominjemo
da neto porast atmosferskog ugljenika, od oko 3 Gt/god. je prilično mali u poređenju sa njegovim

257
godišnjim kruženjem 150 Gt/god. preko zemlje i vode. To je veoma spora promena u drugoj, koja
je povezana sa glacijalnim periodima.
Trenutno oko 6,8 Gt/god. ugljenika (25 Gt/god. CO2) se emituje u atmosferu
sagorevanjem fosilnih goriva (videti poglavlje 2). Prisutan je još jedan izvor emisije ugljenika od
1,5±1 Gt/god. zbog uklanjanja šuma i promene namene zemljišta, uglavnom namernim
spaljivanjem kišnih šuma u tropima i sečom, što smanjuje ukupan iznos fotosinteze. Sadržaj
atmosferskog ugljenika raste za oko 3 Gt/god. Kako biosfera i okeani apsorbuju oko 2 Gt/god.
svaki, oko 1,3±1 Gt/god. ugljenika se gubi netragom. Najverovatnije razlog je što biosfera i
okeani apsorbuju više CO2, nego što je to prikazano slikom 10.7.
Slika 10.8 prikazuje porast CO2 koncentracije u globalnoj atmosferi od 1000 do 2000.
godine. Atmosferska koncentracija pre 1958. godine je procenjena prema debljini leda. Tokom
pada kroz atmosferu, pahulje snega upijaju deo atmosferskog CO2, zavisno od njegove
koncentracije. Nakon toga, sneg se sabija u led, zadržavajući određeni sadržaj CO2. Poznavajući
starost ledenih slojeva, moguće je rekonstruisati preovlađujuće atmosferske koncentracije CO2, u
vreme formiranja tih slojeva snežnim padavinama. Godine 1958. Charles Keating je osmislio
preciznu napravu za merenje koncentracija CO2 u atmosferi, koristeći infracrvenu apsorpciju na
vrhu Mauna Loa, na Havajima. Ovaj instrument je još u funkciji i njegova merenja daju preciznu
evidenciju o globalnim, prosečnim koncentracijama CO2, od tada.

Slika 10.8 Trend CO2 koncentracije u atmosferi u periodu 1000.-2000.

Istorijski zapis ukazuje da je pre dvadesetog veka, atmosferska koncentracija CO2 blago
varirala oko 280 ppmV, sa padom u šesnaestom i sedamnaestom veku, ukazujući na "malo ledeno
doba". Počev od 1900. godine, kada je upotreba fosilnih goriva značajno povećana, koncentracija
CO2 je počela stalan rast od oko 0,4% godišnje, dostižući blizu 370 ppmV u 2000. godini. Ako bi
se ova stopa rast nastavila u budućnosti, dupliranje koncentracija CO2 bi se događalo svakih 175
godina. Međutim, ako se ne preduzmu mere za smanjenje emisije CO2, kao i zbog porasta

258
stanovništva i nivoa korišćenja fosilnih goriva, iznos godišnjeg porasta koncentracije CO2 će biti
veći od 0,4%, pa će se dupliranje koncentracije CO2 događati pre navedenog perioda.

10.3.2 Metan

Metan se emituje prirodnim procesima, kakvi su: anaerobno razlaganje organskih materija
u barama i močvarama i unutrašnjom fermentacijom hrane u crevima životinja. Antropogena
emisija CH4 potiče od curenja iz naftnih i gasnih bušotina, gasovoda i transportnih i skladišnih
rezervoara. Akumulirani CH4 u rudarskim oknima se uglavnom ventilira u atmosferu, kada
bušilice dospeju do gasnih slojeva. Globalna koncentracija CH4 trenutno iznosi oko 1,7 ppmV i
ona raste za 0,6% godišnje. S obzirom da je CH4 jači apsorber dugotalasnog infracrvenog
zračenja po molekulu od CO2 (videti odeljak 10.2.3), njegov doprinos efektu staklene bašte je
značajan, iako je njegova sadašnje koncentracija u atmosferi samo oko 5e-3 koncentracije CO2.
Pod pretpostavkom neprestanog rasta koncentracija CH4 i CO2 u atmosferi, 2100. godine CH4 bi
mogao doprinositi 15% globalnom zagrevanju.

10.3.3 Diazot oksid

Diazot oksid (N2O) treba razlikovati od zagađivača vazduha NO i NO2, emitovanih tokom
procesa sagorevanja fosilnih goriva. Diazot oksid se emituje prirodnim putem, tokom
bakterijskog vezivanja azota u zemljištu i pražnjenja groma. Minorne količine ovog gasa se
emituju u procesu sagorevanja fosilnih goriva i u nekim hemijskim proizvodnim procesima (kao
na primer, azotna kiselina, azotna đubriva, proizvodnja najlona). Njegova trenutna koncentracija
u atmosferi je oko 0,3 ppmV i raste po stopi od 0,25% godišnje. Kako je N2O snažan apsorber
infracrvenog zračenja u opsegu 7-8 μm, njegova trenutna mala koncentracija i njegov sporiji
porast u odnosu na CO2, znači da bi ovaj gas 2100. mogao doprineti globalnom zagrevanju sa
10%.

10.3.4 Hlorfluorokarbonati

Hlorfluorokarbonati (CFC) su u celosti antropogenog porekla (posledica ljudskih

aktivnosti), zato što se proizvode u hemijskim fabrikama za korišćenje kao rashladni fluidi,
sprejevi u limenkama, agensi za duvanje pene, rastvarači i slično. Internacionalnim konvencijama
oni se postepeno, u fazama izbacuju iz proizvodnje. Međutim, zbog njihovog sporog emitovanja
iz postojećih instalacija i penastih izolacionih materijala, zajedno sa njihovim dugim životnim
vekom u atmosferi (stotine godina), oni će doprinositi globalnog zagrevanju dugo vremena,
nakon što prestane njihova proizvodnja. Godine 2100. CFC bi mogli doprineti globalnom
zagrevanju u iznosu od 5-10%.
Pored toga, hlorfluorokarbonati redukuju koncentraciju (dobrog) ozona u stratosferi
(videti odeljak 9.2.5).

10.3.5 Ozon

U odeljku 9 naveli smo da postoje dva sloja ozona (O3) u atmosferi: onaj koji se nalazi u
stratosferi ("dobar ozon") i onaj koji se nalazi u troposferi ("loš" ozon). Stratosferski O3 se
proizvodi u prirodnom reagovanju molekulskog kiseonika pod uticajem solarnog UV zračenja.
Jedan deo troposferskog O3 je difundovan iz stratosfere, a ostatak je proizvod antropogenih

259
perkursora, azotnih oksida (NOx) i isparljivih organskih jedinjenja (VOC), pod uticajem solarnog
zračenja. Oko 10% od ukupne količine ozona se nalazi u troposferi. Zato što su gornja troposfera
i donja stratosfera hladnije od Zemljine površine, molekuli ozona, koji se nalaze u ovim
slojevima apsorbuju deo odlazećeg infracrvenog, terestrijalnog zračenja i emituju ga delom nazad
ka površini, doprinoseći globalnom zagrevanju.
Gustina kolone ozona značajno varira sa geografskom širinom, nadmorskom visinom i
takođe varira od urbanizovanih-industrijalizovanih do udaljenih područja. Prema tome, teško je
proceniti globalnu, srednju, godišnju gustinu kolone i visinski profil za O3. Trenutno,
stratosferski ozon se razara dejstvom hlorfluorokarbonata, što za posledicu ima mali negativni
povratni efekat na globalno zagrevanja, zato što manje odlaznog terestrijalnog infracrvenog
zračenja se apsorbuje u zoni stratosfere. Sa postepenim ukidanjem CFC svetske produkcije,
procenjuje se da će se stratosferska koncentracija ozona polako obnoviti (desetine do stotine
godina) do stanja pre CFC delovanja. Sa druge strane, troposferski ozon je u porastu, zbog
uvećane emisije perkursora ozona, NOx i VOC (videti odeljak 9.2.5). U gornjoj troposferi, gde su
temperature niže od onih na površini Zemlje, antropogeni ozon apsorbuje deo odlazećeg
terestrijalnog zračenja, izazivajući pozitivni povratni efekat globalnog zagrevanja. Sve u svemu,
moglo bi se zaključiti da u doglednoj budućnosti deficit stratosferskog i višak troposferskog
ozona će se poništiti, pa neće biti značajnog doprinosa globalnom zagrevanju, očekivanog od
ozona u atmosferi.

10.3.6 Kontrola gasova staklene bašte

U zaključku, 2100. godine, CH4, N2O i CFC bi mogli doprineti sa jednom trećinom
globalnom zagrevanju i sa preostale dve trećine za koje bi bio odgovoran CO2. U pogledu
metana, njegova emisija bi mogla biti ograničena, sprečavanjem curenja iz gasnih bušotina,
gasovoda, rezervoara, LNG tankera, rudnika uglja i iz drugih antropogenih izvora CH4.
Proizvodnja antropogenog N2O još nije potpuno jasna i odatle potiču poteškoće u kontroli
njegove emisije. Zato što proizvodnja CFC se fazno ukida širom sveta, oni će na kraju nestati iz
atmosfere. Najveći tehnički i ekonomski problem je redukcija emisije CO2. Ovo je tema sledećeg
poglavlja.

10.4 KONTROLA EMISIJE CO2

Globalno zagrevanje može biti smanjeno, redukovanjem emisije CO 2 i drugih gasova

staklene bašte u atmosferu. U ovom odeljku ćemo razmotriti mogućnosti za usporavanje
nagomilavanja CO2 u atmosferi.
Oko 86% sadašnje svetske primarne potrošnje energije potiče od korišćenja fosilnih
goriva. Ukupna svetska potrošnja energije i istovremeno potrošnja fosilnih goriva raste za 1,5%
godišnje (odeljak 2.3). Kako će fosilna goriva postajati sve ređa i skuplja, druge energetske
tehnologije će postajati sve dostupnije, pa će udeo fosilnih goriva u ukupnoj potrošnji energije
opadati. U narednim decenijama, međutim možemo samo da se nadamo ublažavanju porasta
globalne temperature, usporavanjem porasta potrošnje fosilnih goriva, a zatim i smanjivanjem
ovog iznosa, negativnom stopom porasta. Takođe, neke tehnologije postaju dostupne za
izdvajanje CO2 iz dimnih gasova i njegovo skladištenje u prirodne kopnene i okeanske
rezervoare. Redukcija emisije CO2 može se postići kombinacijom nekoliko sledećih pristupa:

260
 - Poboljšanje efikasnosti korišćenja i štednja finalne energije
- Poboljšanje efikasnosti proizvodnje energije
- Izdvajanje i sekvestracija (privremeno skladištenje, odlaganje) CO 2 u podzemnim
rezervoarima ili dubinama okeana.
- Korišćenje CO2 za poboljšanje obnavljanja nafte i prirodnog gasa i za poboljšanje
produkcije biomase (fotosinteza).
- Povećanje korišćenja nefosilnih izvora energije.

10.4.1 Poboljšanje efikasnosti korišćenja i štednja finalne energije

Najjednostavniji i najisplativiji pristup redukovanju emisije ugljenika je štednja i

poboljšanje efikasnosti korišćenja finalne energije. U poglavlju 2, diskutovane su različite mere u
finalnoj potrošnji, koje bi mogle rezultovati redukcijom emisije ugljenika. U rezidencijalno-
komercijalnom sektoru, mere podrazumevaju snižavanje održavane temperature na termostatu
zimi (manje grejanja), povećavanje leti (manje klimatizacije), bolju izolaciju, manju potrošnju
tople vode, zamenu sijalica sa vlaknom fluorescentnim, zamenu električnih sušača odeće gasnim
i slično. Procenjuje se da bi u SAD rezidencijalno-komercijalni sektor, do kraja 2010. godine,
mogao redukovati emisiju ugljenika za 10,5% u odnosu na nivo iz 1990., korišćenjem razumnih i
isplativih mera štednje. U industrijskom sektoru, najveće uštede se mogu postići od smanjenja
direktne upotrebe fosilnih goriva (na primer uglja za topljenje ili zagrevanje), modifikacije
procesa, efikasnijih motora, efikasnijih razmenjivača toplote i slično. Scenario visoke efikasnosti
i niske emisije ugljenika predviđa da bi uštede energije od 12,5% mogle biti ostvarene u SAD
industrijskom sektoru do 2010. godine, što bi u prevodu značilo redukciju emisije ugljenika za 62
Mt.
U sektoru transporta, potrošnja energije fosilnih goriva raste skokovito svuda u svetu.
Uvećanje populacije i životnog standarda, povezano sa migracijom ruralnog stanovništva u
urbano-industrijske centre, stavlja sve više i više ljudi i tereta u automobile, kamione, vozove,
avione i brodove. Najpogodnije gorivo za transportni sektor je fluidno gorivo (tečno ili gasovito),
na primer, benzin, dizel, kerozin, alkohol, metan, propan ili sintetička goriva, koja se uobičajeno
dobijaju preradom fosilnih goriva. Zato što je nerealno očekivati da će se broj transportnih vozila
ili pređenih kilometara smanjivati, jedina šansa za redukovanje emisije ugljenika u transportnom
sektoru leži u povećanju efikasnosti. Takva poboljšanja su razmotrena u poglavlju 8. Ona idu od
malih, lakih automobila do hibridnih (elektromotor i motor sa unutrašnjim sagorevanjem) ili
gorivim ćelijama pokretanih automobila. Procenjuje se da će emisija ugljenika iz transportnog
sektora u SAD, godine 2010. biti za 26% veća nego u 1997., ukoliko se uzmu uslovi interesa
realnog poslovanja, a samo 5% veća ukoliko se uvedu moguća poboljšanja efikasnosti.

10.4.2 Poboljšanja efikasnosti proizvodnje energije

Poboljšanja efikasnosti proizvodnje energije se pre svega odnose na proizvodnju (i

transport) električne energije. U SAD, 36% emisije ugljenika potiče iz termoelektrana, a sličan
udeo je prihvatljiv i u svetskim razmerama (odeljak 2.4). Termoelektrane imaju mnogo opcija da
redukuju emisiju ugljenika, dok podmiruju električnom energijom sve veću potražnju. Ove opcije
su razmatrane u poglavlju 5, uključujući sledeće:

261
 - Zamena uglja prirodnim gasom. Po jedinici energije, gas emituje, procenjeno grubo, oko
polovine emisije ugljenika, koju emituje ugalj.
- Zamena jednostrukog ciklusa u parnim termoelektranama na gas sa kombinovanim
ciklusom gasne i parne turbine (CCGT). Zato što je termička efikasnost parne
termoelektrane u rangu od 35-40%, a postrojenje po kombinovanom ciklusu može dostići
efikasnost od 50-55%, emisija ugljenika se može redukovati za 10-20%.
- Zamena jednostrukog ciklusa termoelektrane na ugalj sa gasnim kombinovanim ciklusom
(CCGT). Smanjenje emisije ugljenika je u rangu 60-70% (50% na račun zamene uglja
gasom i 10-20% na račun više termičke efikasnosti).
- Zamena jednostrukog ciklusa termoelektrane na ugalj sa postrojenjem, koje radi po
kombinovanom ciklusu sa sintetičkim gasom, dobijenim iz uglja. Efikasnost ovakvih
postrojenja je 40-45%, zasnovano na polaznoj energiji uglja. Ovde bi uštede emisije
ugljenika bile samo u rangu od 5-10%. Dok CCGT ima višu efikasnost nego postrojenje
po jednostrukom ciklusu, gasifikacija uglja zahteva određenu energiju uglja, koja mora
biti potrošena.

10.4.3 Izdvajanje CO2

Generalno, zapreminski udeo CO2 u dimnim gasovima, pri sagorevanju fosilnih goriva u
termoelektranama je u rangu od 9% do 15%, zavisno od goriva (na primer, gas u odnosu na ugalj)
i viška vazduha dovedenog procesu sagorevanja. Zato što je potrebno relativno malu frakciju
jednog gasa (CO2) odvojiti od glavnog toka dimnih gasova (N2, H2O, višak O2), izdvajanje CO2
je prilično komplikovano i skupo, a zahteva i dodatno trošenje energije, koja dodatno redukuje
termičku efikasnost postrojenja.
Izdvajanje CO2 je jedino opravdano u velikim termoelektranama, posebno onim koje
sagorevaju ugalj (zato što se sagorevanjem uglja emituje više CO2 nego sagorevanjem nafte ili
gasa). Termoelektrana na ugalj, snage 1000 MW emituje između 6 i 8 Mt/god. CO2. Izdvajanje
CO2 iz svih svetskih velikih termoelektrana na ugalj bi bilo značajno smanjenje globalne emisije
ugljenika. Sledeće tehnologije za izdvajanje CO2 iz termoelektrana se razvijaju:

- Separacija vazduha – recikliranje CO2

- Apsorpcija u rastvaraču
- Membranska separacija gasa

10.4.3.1 Separacija vazduha – recikliranje CO2

Ovaj metod se zasniva na sagorevanju fosilnog goriva u čistom kiseoniku, umesto

vazduhu. Postrojenje, koje koristi ovaj metod, zahteva jedinicu za separaciju vazduha (ASU).
Ovde se separacija gasa vrši pre sagorevanja, umesto posle sagorevanja. Ovaj pristup ne štedi
mnogo energije u procesu separacije gasa, ali postoji više drugih prednosti metode. Prvo, ASU
proizvodi korisne nusprodukte, kakvi su azot i argon. Drugo, deo kiseonika, proizvedenog u ASU
može biti korišćen za gasifikaciju uglja, što znači omogućavanje termoelektrani da radi po
kombinovanom ciklusu gasne i parne turbine i pri višoj termičkoj efikasnosti, nego pri
jednostrukom ciklusu parne turbine i sagorevanju uglja (deo efikasnosti se gubi na račun
korišćenja energije uglja za gasifikaciju). Treće, sagorevanje sintetičkog gasa (mešavina CO i H2)

262
sa čistim kiseonikom ne emituje SO2, NOx ili čestične materije. Svi zagađivači iz uglja se
uklanjaju tokom i pre procesa gasifikacije uglja. Produkti sagorevanja sintetičkog gasa sa čistim
kiseonikom su skoro u potpunosti CO2 i H2O. Vodena para se kondenzuje, a preostaje samo CO2,
koji se na ovaj način izdvaja. Dakle, ovde nema izlaznih dimnih gasova. U stvari, sama
termoelektrana ne zahteva dimnjak.

10.9 Šematski prikaz integrisanog postrojenja termoelektrane po kombinovanom ciklusu sa

gasifikacijom uglja, separacijom vazduha i izdvajanjem CO2.

Šema integrisane termoelektrane po kombinovanom ciklusu sa gasifikacijom uglja,

separacijom vazduha i izdvajanjem CO2, prikazana je na slici 10.9. ASU je standardna
komercijalna jedinica, koja zapošljava široku skalu industrije čelika i za gasifikaciju uglja. Posle
separacije azota (zavisno od namene, izdvojeni azot može biti tečan ili gasovit), deo kiseonika se
koristi za gasifikaciju uglja (videti poglavlje 5), a ostatak kiseonika se koristi za sagorevanje.
Gorivo (sintetički gas) dolazi iz jedinice za gasifikaciju. Zbog sagorevanja sintetičkog gasa u
čistom kiseoniku, bila bi ostvarena suviše visoka temperatura plamena za konvencionalne
materijale ložišta, pa je potrebno hlađenje plamena. Prema tome, deo izdvojenog CO2 se reciklira
(vraća) u komoru za sagorevanje da bi se snizila temperatura sagorevanja. Produkti sagorevanja
ekspandiraju u gasnoj turbini, proizvodeći deo snage postrojenja. Preostala toplotna energija
gasova se većim delom predaje generatoru pare (HRSG). Dobijena vodena para pokreće parnu
turbinu, dajući preostalu snagu postrojenja. Posle procesa razmene toplote u HRSG, voda se
kondenzuje iz produkata sagorevanja. Ostatak sadrži, skoro isključivo CO2. Ugljen dioksid se
kondenzuje u razmenjivaču toplote sa tečnim kiseonikom, koji dolazi iz ASU. Deo
kondenzovanog CO2 se vraća u komoru za sagorevanje, a ostatak se skladišti kao tečnost za
predstojeću sekvestraciju (privremeno odlaganje).
Procenjena termička efikasnost ovakvog postrojenja je oko 37%, što uključuje energiju
potrošenu na separaciju vazduha i gasifikaciju uglja. Ovo se poredi sa efikasnošću 40-45%,
procenjenu za postrojenje sa gasifikacijom uglja, korišćenjem vazduha za sagorevanje i bez
izdvajanja CO2. Postrojenje ima termičku efikasnost uporedivu sa modernim parnim
termoelektranama sa jednostrukim ciklusom i sa sagorevanjem sprašenog uglja, koje emituju, ne
samo pun iznos CO2, već isto tako i druge zagađivače vazduha.

263
 Očigledno, troškovi sadržani u gasifikaciji uglja, postrojenja po kombinovanom ciklusu sa
izdvajanjem CO2, su veći od onih bez izdvajanja i značajno veći od postrojenja sa jednostrukim
parnim ciklusom i sagorevanjem sprašenog uglja. Procenjena uravnotežena cena električne
energije bi bila veća za 10-20%, u poređenju sa postrojenjem sa gasifikacijom uglja, bez
izdvajanja CO2, i 20-30% veća, u poređenju za postrojenjem sa sagorevanjem sprašenog uglja sa
odsumporavanjem dimnih gasova. Ukupni uračunati troškovi ne uključuju troškove transporta i
odlaganja CO2, koji mogu uvećati cenu struje za dodatnih 10-20%, u odnosu na postrojenje bez
izdvajanja CO2.

10.4.3.2 Apsorpcija u rastvaraču

Ugljen dioksid je rastvorljiv u nekim rastvaračima, posebno u etanolaminima, na primer

monoetanolamin-u (MEA). Apsorpcija je povratan proces (suprotan proces je desorpcija).
Apsorpcija je intenzivnija na niskim temperaturama (i visokim pritiscima), dok se desorpcija
javlja na povišenim temperaturama (što zavisi od koncentracija komponente u tečnoj i gasovitoj
fazi):

C 2 H 4 OHNH 2 + H 2 O + CO2 « C 2 H 4 OHNH 3+ + HCO3- . (10.5)

Principska šema MEA procesa je prikazana na slici 10.10. Ključna jedinice procesa su
apsorpcioni toranj i regenerativni toranj. Apsorpcioni toranj funkcioniše na temperaturama 40-
65oC, što znači da dolazeći dimni gasovi moraju biti ohlađeni pre ulaska u toranj (kulu).
Određena kompresija CO2 je neophodna, da bi se prevazišao pad pritiska u tornju. Regenerativni
toranj funkcioniše na temperaturama 100-120 oC, što predstavlja glavni izvor gubitka efikasnosti
za termoelektranu, koja koristi ovaj metod izdvajanja CO2. Zagrejač obezbeđuje toplotu za
regenerativni toranj i za isparavanje vode.
Apsorpcija u rastvaraču se koristi decenijama za proizvodnju CO2 iz dimnih gasova.
Dobijeni CO2 se koristi za proizvodnju suvog leda i gaziranih pića, kao i za korišćenje u velikim
količinama za poboljšanje vađenja nafte u osiromašenim rezervoarima (bušotinama), gde
ubrizgavanje CO2 pod visokim pritiskom u rezervoar, pomaže da se izbaci više nafte na površinu.
Međutim, sav taj korišćeni CO2 je izdvojen iz dimnih gasova, dobijenih sagorevanjem prirodnog
gasa. Razlog je u tome, što sagorevanjem uglja i nafte se dobijaju značajne količine SO2, NOx i
drugih zagađivača, koji onečišćavaju rastvarač. Ukoliko se ugalj ili nafta koriste, kao izvor za
dobijanje CO2, dimni gasovi prethodno moraju da budu temeljno prečišćeni, pre ulaska u
apsorpcioni toranj ili se ugalj može gasifikovati pre sagorevanja.
Termička efikasnost postrojenja po kombinovanom ciklusu sa gasifikacijom uglja i sa
izdvajanjem CO2 u MEA procesu iznosi 30-35%, u poređenju sa 40-45%, bez izdvajanja CO2, a
porast cene električne energije iznosi 50%. Dakle, ovaj metod je skuplji i manje efikasan, u
odnosu na postrojenje sa separacijom vazduha i recikliranjem CO2, ali je tehnologija dobro
razvijena, dok je tehnologija sagorevanja u čistom kiseoniku još u fazi razvoja.

264
Slika 10.10 Šematski prikaz postrojenja za izdvajanje CO2, rastvaranjem u monoetanolaminu
(MEA).

10.4.3.3 Membranska separacija

Membranska gasna separacija se zasniva na različitim stopama propuštanja gasova kroz

pore membrane. Vodonik, posebno zbog njegove male molekulske veličine, prolazi brže od bilo
kog gasa kroz pore malog prečnika. Polimer membrane se komercijalno koriste za izdvajanje
vodonika iz gasnog toka, u sintezi amonijaka, metanola i u rafinerijama nafte. Tipični primeri
membrana su polisulfon/silikon, celulozni acetat, polifenileneoksid, polialken, poliimid,
polidimetilsiloksan i polieterimid.
Metod membrane bi mogao biti korišćen u izdvajanju CO2 iz mešavine CO2 i H2, koja je
proizvod gasifikacije uglja pri reakciji razgradnje vode (videti odeljak 5.3.2). Ova gasna
mešavina je pogodna za membransku separaciju. Vodonik prolazi zid membrane značajno brže
od CO2 i samo nekoliko stepena membranske separacije bi bilo neophodno, za skoro 100%
razdvajanje gasova. Izdvojeni H2 može biti korišćen kao gorivo u gasnoj turbini ili u gorivim
ćelijama, za proizvodnju električne energije. Izdvojeni CO2 bi bio komprimovan i sekvestriran
(privremeno odložen).

10.4.4 Sekvestracija CO2

Nakon izdvajanja, potrebno je CO2 privremeno odložiti, sekvestrirati u rezervoar za

neograničeni period, tako da on ne dospe u atmosferu. Sledeći rezervoari se razmatraju, a u
nekim slučajevima se već koriste za sekvestriranje CO2:

- Iscrpljene bušotine (rezervoari) nafte i gasa

- Dubine okeana
- Duboki podzemni rezervoari vode

265
10.4.4.1 Iscrpljene bušotine nafte i gasa

Rezervoari nafte i gasa su obično prekriveni neprobojnim slojem stene, pa tako

deponovani CO2 u njima, ne bi mogao da dospe u atmosferu. U pogledu sekvestracije CO2,
rezervoari nafte i gasa se ponašaju različito. S obzirom, da CO2 može biti ubrizgan u rezervoar
nafte, paralelno sa njenim izvlačenjem, u rezervoaru gasa, se to može uraditi, tek pošto je gas
potpuno iscrpljen (zbog mešanja CO2 i metana). U stvari, ubrizgavanje CO2 u polu-ispražnjene
rezervoare nafte, je dobro razvijena i primenjena tehnologija. To se ne radi zbog sekvestracije
CO2, već zbog lakšeg izvlačenje preostale nafte (EOR).
Širom sveta postoji 71 naftno polje gde se ubrizgavanjem CO2 potpomaže izvlačenje nafte
(CO2-EOR). Najveći broj tih polja se nalazi u SAD, Teksasu i Koloradu, a druga su u Severnom
moru. U SAD, produkcija iz CO2-EOR bušotina nije tako velika u poređenju sa ukupnom
proizvodnjom nafte (oko 2%). Druge naftne bušotine koriste ″vodeno potapanje″, što predstavlja
ubrizgavanje vode pod pritiskom. Vodeni-EOR predstavlja oko 50% američke proizvodnje nafte.
Kod EOR-a, ugljen dioksid se ubrizgava iznad njegove kritične tačke (31oC, 73 bar).
Njegova viskoznost je niža od nafte, koju istiskuje. To znači da CO2 struji lakše preko stena u
rezervoaru, praveći ″prste″ koji se kreću kroz naftu, spajajući naftne delove u celinu. Dakle, CO2
mora biti izdvojen na mestu bušotine i tu ubrizgan. U proseku, potrebno je ubrizgati 0,1-0,3
normalna kubna metra CO2, da bi se izvukao barel nafte (159 litara).
U SAD, najveći deo ubrizganog CO2, potiče iz prirodnih izvora, pre nego iz procesa
izdvajanja gasa. Prirodni izvori su rezervoari podzemne vode zasićeni sa CO2. Na dva naftna
polja u Teksasu, CO2 dolazi izdvajanjem iz dimnog gasa, korišćenjem apsorpcije u rastvaraču.
Superkritični CO2 se transportuje iz gasne termoelektrane na rastojanju od 350 km, cevovodom
prečnika 40 cm. Korišćenje CO2 za poboljšanje izvlačenja nafte, u velikoj meri zavisi od cene
sirove nafte. Ubrizgavanje CO2 košta oko 5$ do 8$ po barelu proizvedene nafte, tako da je
postupak isplativ, jedino ako je cena sirove nafte iznad 25$ po barelu.
Potencijalni skladišni kapaciteti u iscrpljenim rezervoarima nafte i gasa su oko 40 Gt
ugljenika. Ovaj iznos je uporediv sa svetskom godišnjom emisijom ugljenika od 6,8 Gt. Prema
tome, iscrpljeni rezervoari nafte i gasa imaju ograničen kapacitet sa sekvestraciju CO2. Međutim,
potencijal skladišnih kapaciteta postojećih svetskih rezervoara nafte i gasa iznosi oko 140 Gt
ugljenika, uzimajući u obzir, da će svi biti ispražnjeni u dogledno vreme (što će se dogoditi, u ne
tako dalekoj budućnosti, recimo za 50 do 100 godina). Problem sa korišćenjem rezervoara nafte i
gasa za sekvestraciju CO2, nije samo u ograničenom kapacitetu, već takođe u činjenici da samo
nekoliko postojećih velikih termoelektrana na ugalj se nalaze u okviru razumnih transportnih
razdaljina do rezervoara za odlaganje. Pored toga, urbano-industrijske oblasti gde se planira
izgradnja novih termoelektrana su obično daleko od naftnih i gasnih polja. Transportni troškovi
pumpanja superkritičnog CO2 cevovodom su značajni. Trenutno je procenjeno da ovi troškovi
iznose 2$ do 7$ po toni CO2 na 250 km razdaljine, zavisno od prečnika cevovoda (veći prečnik,
niži troškovi). Prema tome, termoelektrana na ugalj, snage 1000 MW bi morala potrošiti iznos od
12 do 56 miliona dolara godišnje za transport CO2 do ispražnjenih naftnih ili gasnih polja, koja su
250 km daleko. Ovi troškovi se dodaju na troškove izdvajanja i komprimovanja CO2 u
termoelektrani.
Sekvestracija CO2 u iscrpljenim i polu-iskorišćenim naftnim i gasnim rezervoarima može
imati ulogu u sprečavanju globalnog zagrevanja, mada u ograničenom obimu i po ekonomskoj
ceni koja ne bi mogla biti nadoknađena kroz sadašnju cenu električne energije, koja važi za
krajnje potrošače.

266
10.4.4.2 Dubine okeana

Okean je prirodno spremište za CO2. Okean je ogroman. On prekriva oko 70% Zemljine
površine, sa prosečnom dubinom od 3800 m. Postoji neprestana razmena CO2 između atmosfere i
okeana. Videli smo u odeljku 10.4.1 da okean apsorbuje oko 92 Gt godišnje ugljenika iz
atmosfere, dok ga emituje u atmosferu oko 90 Gt/god. Prema tome, okean je neto apsorber
ugljenika, sto je verovatno delimičan razlog, zašto koncentracija CO2 u atmosferi ne raste tako
brzo, kako bi bilo očekivano, u odnosu a antropogenu emisiju. Najveći deo razmene ugljenika
između okeana i atmosfere se događa u površinskom sloju okeana, koji je prosečno oko 100 m
dubok. Ovaj sloj je više ili manje zasićen ugljen dioksidom. Između 100 i 1000 m dubine,
temperatura okeana konstantno opada (što se naziva termopad). Ispod dubine od oko 1000 m,
temperatura vode je približno konstantna, i iznosi 2oC do 4oC, dok gustina raste lagano usled
hidrostatičkog pritiska. Ovo čini dublje slojeve okeana veoma stabilnim i vreme potrebno za
razmenu vode između dubokih i površinskih slojeva je dugo, reda stotina i hiljada godina.
Duboki slojevi okeana, na 1000 m ili dublji, su visoko nezasićeni u pogledu CO2.
Apsorpcioni kapacitet dubokog okeana je, po proceni, reda e19 tona ugljenika, tako da bi sav
ugljenik zaostao od korišćenja fosilnih goriva, mogao biti smešten tamo, a da se ne dosegne čak
ni blizu granice zasićenja. Zato što CO2 emitovan u atmosferu će u dogledno vreme završiti u
dubokom okeanu, veštačko ubrizgavanje CO2 u dubine, bi bio samo prečica do prirodnog ciklusa,
koji bi trajao stotinama i hiljadama godina.
Model ravnoteže ugljenika predviđa da će atmosferske koncentracije CO2 rasti više ili
manje proporcionalno intenzitetu sagorevanja fosilnih goriva. Maksimalna koncentracija će se
dogoditi negde u dvadeset trećem veku, posle čega će blago opadati zbog toga što će (a)
čovečanstvo iscrpsti fosilna goriva i (b) okean polako apsorbovati višak CO2, koji se nalazi u
atmosferi. Za oko 1000 godina, nova ravnoteža će biti uspostavljena u koncentraciji CO2 u
atmosferi, blago viša nego ova sadašnja. Svrha ubrizgavanja CO2 u dubinu okeana je da se
umanji maksimum, koji će biti dostignut u narednih 200-300 godina. Slika 10.11 prikazuje kako
bi ovaj pik mogao biti umanjen, ubrizgavanjem dodatnih količina CO2 u dubinu okeana.
Ubrizgavanje CO2 na 1000 m ili dublje se smatra neophodnim, ne zamo zato što duboki
slojevi su nezasićeni u pogledu CO2, već takođe na račun fizičkih karakteristika CO2. Ako bi
ubrizgavanje bilo na 500 m dubine ili pliće, tečni CO2 bi trenutno prešao u gasovito stanje i u
mehurima se popeo do površine. Između 500 i 3000 m, tečni CO2, ubrizgan iz difuzora na kraju
cevi, bi se razložio u kapljice različitog prečnika, zavisno od hidrostatičkog pritiska tečnog CO2 i
prečnika difuzora. Zato što na ovim dubinama, gustina tečnog CO2 je manja nego morske vode,
kapljice bi se mogle uzdići zbog potiska na dubinu od 500 m, gde bi momentalno prešle u
gasovito stanje CO2. Procenjuje se da bi minimalna potrebna dubina ubrizgavanja od 1000 m i
maksimalni inicijalni prečnik kapljica CO2 bio neophodan za kompletno rastvaranje u morskoj
vodi kapljica CO2, pre nego što dostignu dubinu od 500 m, gde bi se mogle pretvoriti u mehure
gasovitog CO2. Ispod oko 3000 m, tečni CO2 postaje gušći nego morska voda, tako da bi
ubrizgane kapljice tonule na dno okeana.

267
Slika 10.11 Kvalitativna ilustracija efekta okeanske sekvestracije na atmosfersku koncentraciju
CO2. Imati na umu da će za oko 1000 godina nova ravnotežna atmosferska koncentracija CO2 biti
dostignuta, bez obzira na odlaganje u okeanu.

Još jedna karakteristika CO2 je da on formira klatrate, takođe nazvane hidrate. Na

hidrostatičkom pritisku od oko 50 bar (na odgovarajućoj dubini od 500 m) i temperaturi ispod
10oC, formira se čvrsti CO2 hidrat, kristalna struktura koja sadrži jedan molekul CO2 okružen sa
5-7 molekula vode, vezanih za CO2 vodoničnim vezama. Laboratorija i probna ispuštanja CO2 u
dubini okeana, potvrđuju formiranje CO2 hidrata. U ovom trenutku, nije sasvim jasno da li je
formiranje hidrata dobro ili loše za CO2 sekvestraciju. Ako bi kristali hidrata bili teži od morske
vode, oni bi tonuli na veće dubini od tačke ispuštanja, čime bi uvećavali sekvestracioni period.
Ako bi se hidratni kristali formirali oko tečnog ili gasovitog CO2, oni bi se uzdigli od potiska i
time ometali rastvaranje ispuštenog ugljen dioksida u vodi. Hidrati mogu takođe zapušiti difuzor.
Dalja probna ispuštanja CO2 su planirana, na različitim dubinama, kako bi se odredila optimalna
dubina i konfiguracija za ispuštanje, pre nego što započne masovno ubrizgavanje CO2 u okeanske
dubine.
Polaganje cevi velikog prečnika na kontinentalnom usecima, koji dostižu 1000 m dubine
je veoma težak zadatak, ali cevi su već postavljene na naftnim platformama, na takvim dubinama,
u Meksičkom zalivu, Severnom moru i drugde. Cena takvih cevovoda je procenjena na jedan do
dva miliona dolara po kilometru dužine. Prema tome, poželjno je dostići dubinu od 1000 m ili
više, što je moguće bliže obali. Potencijalne lokacije su sledeće:

Severna i Južna Amerika

- Hudson kanjon, Delaware kanjon i Hatteras kanjon

- Mississippi kanjon
- Baja California rov, Monterey kanjon i kanjon reke Columbia
- Više kanjona duž obale Meksika prema Meksičkom zalivu i Pacifiku
- Istočne i zapadne obale Južne Amerike

268
Evropa

- Gibraltarski moreuz
- Kanjoni duž portugalske obale i Biskajski zaliv
- Obala Norveške
- Od zapadne Škotske i Irske preko Hebrida, nekoliko kanjona

Azija, Australija i Okeanija

- Nekoliko kanjona na obali Indije prema Arapskom moru i Bengalski zaliv

- Nekoliko kanjona na obali Kine prema Južnom kineskom moru
- Japan je okružen sa najdubljim rovovima na svetu
- Kanjoni koji vode prema Japanu od Koreje i istočnog Sibira
- Kanjoni duž jugoistočne obale Australije
- Rovovi duž Filipina i indonezijskih ostrva

Sve u svemu, pristup dubljim slojevima okeana iz industrijskih i urbanizovanih oblasti je

prilično ograničen. Na primer, industrijske zemlje centralne i istočne Evrope su suviše daleko od
dubokog okeana. Zato što bi kopneni cevovod bio čak skuplji od podvodnog, malo je verovatno
da će termoelektrana iz tih zemalja koristiti okeansku sekvestraciju CO2. Isto važi za
termoelektrane na srednjem zapadu SAD i u centralnoj Kanadi. Teško je očekivati da će se sve
nove elektrane graditi duž obale kontinenata, gde je omogućen pristup dubokom okeanu. Iz ovih
postrojenja, električna energija može biti transportovana u unutrašnjost kontinenta, zato što je
jeftinije prenositi struju kablovima, nego transportovati ugljen dioksid cevovodima preko kopna.
Ipak, duboki okean će biti dostupan samo ograničenom broju termoelektrana, samim tim
sekvestracija u okeanu može biti samo jedna od više opcija, koje bi bile primenjene, radi
ublažavanja efekta staklene bašte.
Osim tehničkih i geografskih problema, postoji i zabrinutost za ekološki uticaj
sekvestracije CO2 u dubokom okeanu. Iako CO2 nije toksičan, ubrizgavanje velikih količina CO2
u dubine okeana bi moglo stvoriti lokalizovane regione visoke koncentracije ugljenične kiseline.
Procenjeno je da će pražnjenje CO2 iz termoelektrane na ugalj, snage 500 MW stvoriti zapreminu
od 100 km3, u kojoj bi pH vrednost bila manja od 7. Ribe i drugi morski organizmi bi morali
napustiti tu zapreminu, jer bi u suprotnom, uginuli u njoj. Međutim, pogođeni regioni bi bili
zanemarljivi u odnosu na zapreminu svetskih okeana. Ipak, postoji opšta javna opozicija
odlaganju bilo čega u okean, pa tako nije potpuno jasno, da li bi bilo moguće postići
međunarodni dogovor o sekvestraciji CO2 u okeanu.

10.4.4.3 Duboki rezervoari podzemne vode

Duboki izdani se mogu nalaziti ispod velikih površina kontinenata i okeana. Ovakvi
izdani obično sadrže slanu vodu i odvojeni su od plićih izdana pitke vode, nepropusnim stenama.
Duboki izdani se sastavljeni od propusnih, poroznih stena, kao što su sedimentni škriljci,
krečnjak ili peščar, a koje su zasićene slanom vodom. Ovakvi izdani su pronađeni na dubinama
od 800 m ili dublje. Ubrizgani CO2 (u tečnom ili superkritičnom stanju) bi bio rastvoren u slanoj
vodi kao ugljenična kiselina. U slučaju krečnjačke formacije, deo karbonata (CO32-) bi bio
rastvoren u bikarbonatima (HCO3-), povećavajući apsorpcioni kapacitet rezervoara i redukujući
opasnost od curenja.

269
 Postoji ograničeni broj informacija o raspoloživim kapacitetima za apsorpciju CO 2 u
dubokim izdanima. U SAD skladišni kapaciteti podzemnih izdana se kreću u rangu od 5 do 500
Gt ugljenika (u poređenju sa godišnjom emisijom iz termoelektrana od 1,7 Gt/god. ugljenika).
Druge procene svetskih kapaciteta se kreću od 100 do 3000 Gt ugljenika. Problem sa dubokim
izdanima, nije toliko njihov kapacitet, koliko njihova lokacija u odnosu na termoelektrane,
poteškoće sa bušenjem otvora velikih prečnika kroz međuslojeve, troškovi komprimovanja i
pumpanja tečnog CO2 kroz cevovod i konstrukcija odgovarajućeg difuzora na kraju cevi, na
takav način, da CO2 bude raspršen u izdan bez curenja kroz moguće propusne pokrivne formacije
stena. U toku su intenzivna istraživanja, da bi se odredile lokacije i kapaciteti dubokih izdana za
potencijalnu sekvestraciju CO2 u njima.
Jedan subokeanski podni izdan je korišćen za skladištenje CO2, počev od 1996. Na
Sleipner gasnom polju u Severnom moru, u blizini obale Norveške, prirodni gas sadrži 9,5%
zapreminskih udela CO2. Ovaj ugljen dioksid se odvaja MEA aposorpcijom, komprimuje i
ubrizgava u Utsira podmorski izdan, u iznosu od 1Mt/godišnje. Troškovi ubrizgavanja su oko
15$ po toni CO2, što je povoljno, upoređujući sa taksom od 50$ po toni CO2, koju bi vlada
Norveške naplatila, kada bi se ovaj CO2 emitovao u atmosferu. Još jedan plan, za ubrizgavanje
CO2 u izdan ispod morskog dna postoji, za Natuna gasno polje, u blizini obale Bornea
(Indonezija), gde prirodni gas sadrži oko 70% zapreminskih udela CO2.

10.4.5 Korišćenje CO2

U odeljku 10.4.4.1 diskutovali smo korišćenje dimnih gasova za dobijanje CO2 i njegovo
korišćenje u eksploataciji izvora nafte ili gasa. Druge primene CO2 bi bile za proizvodnju suvog
leda, gaziranih pića i kao polazni materijal za proizvodnju hemikalija, kakve su urea, metanol ili
druga goriva koja sadrže kiseonik. Problem sa ovim namenama je dvostruk: (a) najveći deo
ugljenika u proizvodu bi na kraju sagorevao ili na drugi način ponovo stvarao CO2, koji bi
odlazio u atmosferu, (b) redukcija CO2 u koristan proizvod zahteva gotovo istu količinu energije,
koja bi se dobila oksidacijom ugljenika u CO2. Takođe, sadašnje tržište za hemijske proizvode,
koji bi bili bazirani na korišćenju CO2 je prilično ograničeno, dostižući iznos verovatno manji od
50-70 Mt/god, dok emisija samo jedne termoelektrane na ugalj, snage 1000 MW iznosi 6-8
Mt/god.
Evo primera konverzije CO2 u metanol:

CO2 ( g ) + 3H 2 ( g ) ® CH 3OH (l ) + H 2O (l ) - 171 MJ / kmol , (10.6)

gde (g) označava gasnu, a (l) tečnu fazu. Znak minus ukazuje da se pri odigravanju ove hemijske
reakcije, oslobađa toplota, to jest da je ova reakcija egzotermna, sa dobijanjem 171 MJ po kmol-u
reagovanog CO2. Međutim, navedena reakcija zahteva tri kmol-a vodonika, za svaki kmol CO2,
da bi se dobio jedan kmol CH3OH(l). Proizvodnja jednog kmol-a vodonika disocijacijom vode
zahteva 286 MJ energije, što za tri kmol-a iznosi 858 MJ. Dakle, energetska ravnoteža jednačine
(10.6) je u stvari negativna i zahteva 687 MJ/kmol proizvedenog CH3OH. Proizvodnja metanola
iz CO2 i H2 bi imala smisla, ukoliko bi vodonik bio dobijan iz nefosilne energije, kao što je
solarna (na primer, fotodisocijacija vode) ili nuklearne (na primer, elektroliza vode korišćenjem
struje iz nuklearne centrale). Čak i ako bi vodonik bio proizveden iz nefosilnih goriva, postavlja
se pitanje zašto on ne bi bio korišćen direktno, na primer u gorivim ćelijama, nego za proizvodnju

270
metanola. Pored toga, kada metanol sagoreva u toplotnoj mašini, ugljenik oksidiše u CO2 i nema
nikakvog boljitka u smislu sprečavanja globalnog zagrevanja.
Još jedan primer je proizvodnja uree iz CO2. Urea je važna industrijska hemikalija, zato
što se koristi u veštačkim đubrivima, u proizvodnji poliuretanske pene i kao sirovina u
proizvodnji drugih hemikalija. Proizvodnja uree može biti opisana sledećom uprošćenom
reakcijom:

CO2 ( g ) + 3H 2 ( g ) + N 2 ( g ) ® NH 2CONH 2 ( s ) + H 2O (l ) + 632 MJ / kmol , (10.7)

gde (s) označava čvrstu fazu supstance. Ova reakcija je visoko endotermna i zahteva dovođenje
632 MJ/kmol čvrste proizvedene uree, uključujući i 858 MJ energije, potrebne za proizvodnju tri
kmol-a vodonika. Ovaj primer pokazuje još jednom, da osim ako se vodonik ne proizvodi iz
nefosilne energije, korišćenje CO2 za konverziju u druge hemikalije nema energetskog i
ekonomskog smisla.
Priroda koristi CO2 kao sirovinu za proizvodnju biomase, putem fotosinteze:

nCO2 ( g ) + mH 2O + ( hn ) ® C n ( H 2O ) m + O2 + 570,5 MJ / kmol , (10.8)

gde hν predstavlja solarni foton, a Cn(H2O)m je osnovni blok biomase. Ova reakcija je
endotermna i zahteva 570,5 MJ po kmol-u proizvedenog CH2O(s). Ovu energiju donose fotoni
Sunčevog zračenja. Sve biljke i fitoplankton zasnivaju život na reakciji (10.8). Zato što biljke i
plankton su na dnu lanca ishrane, sve životinje, kao i čovek svoje održanje duguju reakciji (10.8).
Zapravo, sva fosilna goriva su formirana tokom eona, geohemijskom konverzijom biomase u
ugalj, naftu i prirodni gas.
Korišćenje biomase kao goriva u kotlovima ili toplotnim mašinama je neutralno, što se
tiče emisije CO2. Svaki atom ugljenika koji je sagoreo ili na drugi način iskorišćen iz biomase,
biće reapsorbovan u sledećoj generaciji biljaka i planktona. Korišćenje biomase kao obnovljivog
izvora energije je diskutovano u odeljku 7.3.
Ovde treba napomenuti da podsticanje rasta biomase bez njenog korišćenja bi imalo
pozitivan efekat u redukciji koncentracije CO2 u atmosferi. Procenjuje se da tipična četinarska i
tropska šuma apsorbuje oko 6 do 10 tona ugljenika po hektaru godišnje (tC/ha god.). Sađenje
novih šuma, bez korišćenja drveta, dok atmosferska koncentracija CO2 ne počne da opada, zbog
iscrpljivanja fosilnih goriva ili drugih mera za smanjenje CO2 emisije, biće apsorbovan deo
antropogene emisije CO2 zahvaljujući reakciji fotosinteze (10.8). Zaista, Kjoto konvencija
(1997.) i konferencija u Buenos Ajresu (1998.) predviđa da će se deo napora za ublažavanje
efekata staklene bašte, postići pošumljavanjem. Zemlje sa velikom emisijom CO2 se ohrabruju da
smanje globalne koncentracije CO2, investiranjem pošumljavanja, u drugim zemljama (uglavnom
tropskim i manje razvijenim). Zemlje emiteri CO2 bi dobile kredit za smanjenje emisije CO2,
ekvivalentan iznosu CO2, apsorbovanog novim šumama. Ovo se naziva trgovanje emisijom.
Tačna računovodstvena procedura za ova trgovanja emisijom još uvek nije uspostavljena.
Na kraju, treba naglasiti da seča šuma ima suprotni efekat. Svaki hektar posečene šume će
redukovati apsorpciju CO2 za 6-10 tC/ha god. Ako šuma izgori (planski ili neplanski), što se još
uvek praktikuje u nekim tropskim državama sveta, postiže se dvostruki negativni efekat:
smanjenje apsorpcije CO2 i emisija CO2 sagorevanjem drvne mase. Procenjuje se da samo šumski
požari dodaju oko 1,5 Gt/god. ugljenika u atmosferu.

271
10.4.6 Prelazak na nefosilne energetske izvore

Ne treba posebno isticati da globalno zagrevanje izazvano emisijom CO2, može biti
ublaženo prelaskom na nefosilne izvore energije. U prethodnom odeljku, videli smo da korišćenje
biomase je u najmanju ruku neutralno, odnosno da koliko se CO2 bude emitovalo u atmosferu,
sagorevanjem biomase, toliko će resorbovati u budućoj generaciji drveća i biljaka, koje proizvode
tu biomasu. Prelazak na neugljenične izvore energije, eliminiše CO2 emisiju potpuno, izuzev
možda za fosilnu energiju (uglavnom ugalj), korišćenu u industriji čelika i drugih konstrukcionih
materijala, koji se koriste u proizvodnji uređaja za konverziju nefosilne energije.
U odeljku 2.3 smo videli da svetska potrošnja energije se pokriva iz sledećih izvora: 86%
fosilnih, 6,5% nuklearnih i 7,5% obnovljivih, gde ove poslednje, gotovo u potpunosti, čini
hidroenergija. Zato što je prelazak na nuklearnu energiju, u doglednoj budućnosti, neprihvatljiv
za javnost i politiku u većini zemalja, jedini izvor koji preostaje su obnovljivi izvori energije.
Među obnovljivim izvorima energije, hidroenergija takođe pokreće javnu opoziciju.
Dakle, sva očekivanja su okrenuta prema solarnoj, energiji vetra, geotermalnoj i energiji okeana.
Ove tehnologije su opisane u poglavlju 7. Njihova zamena za fosilna goriva uglavnom zavisi od
ekonomije i odnosa cena. Parče energetskog kolača, koje zauzimaju ovi izvori će jedino rasti, ako
cena uređaja za konverziju obnovljive energije postane niža ili cena fosilne energije postane viša.

10.5 ZAKLJUČAK

Globalno zagrevanje, je izazvano uvećanjem koncentracija apsorbujućih gasova

dugotalasnog infracrvenog zračenja, nazvanih gasovima staklene bašte (GHG), koji uključuju
CO2, CH4, CFC (freoni), N2O i O3. Najveći deo ovih gasova su antropogenog porekla, uglavnom
povezanih za korišćenje fosilnih goriva. Vodena para je takođe gas staklene bašte ali naravno,
ona je prirodnog porekla, mada bi globalni hidrogeološki ciklus mogao biti ubrzan za izvestan
stepen, antropogenim aktivnostima.
Prisustvo GHG u nižoj atmosferi izaziva apsorpciju odlazećeg terestrijalnog infracrvenog
zračenja i njegovo delimično izračivanje nazad prema Zemljinoj površini. Ovo zračenje uvećava
srednju temperaturu Zemljine površine. Postoji suštinski dokaz, da je srednja temperatura
Zemljine površine već porasla za oko 0,5-1oC, računajući od polovine devetnaestog veka i do
kraja dvadeset prvog veka, temperatura Zemljine površine bi mogla porasti za novih 2-3oC. Ovaj
porast temperature može izazvati prateće klimatske efekte, kakvi su promena obrasca padavina,
učestalije i snažnije tropske oluje, topljenje polarnih kapa i glečera, promenljivost u interakciji
okeana i atmosfere i porast nivoa mora.
Globalno zagrevanja bi moglo biti ublaženo, usporavanjem trenda porasta (ili čak
smanjenjem) GHG koncentracija u atmosferi, redukcijom njihovih emisija. U ovom poglavlju su
razmotrene moguće opcije za redukciju CO2 emisije, gasa koji najviše doprinosi efektu staklene
bašte. Ove opcije uključuju sledeće:
- Štednju i povećanu efikasnost na strani finalne potrošnje, uključujući manje grejanja
prostora, bolju izolaciju, manje kondicioniranje vazduha, korišćenje fluorescentnog
osvetljenja, efikasnijih aparata, modifikovane procese u industriji i što je vrlo značajno,
efikasnija transportna sredstva (pre svega automobile). Ovakve mere mogu proizvesti
smanjene troškove (na primer, uštede korišćenjem manje energije) ili najmanje, kraće
periode otplate investicija u efikasnije aparate i tehnologije.

272
 - Mere povećanja efikasnosti na strani proizvodnje energije. Ovde se pre svega misli na
uvećanje efikasnosti termoelektrana na ugalj. Termoelektrana po kombinovanom ciklusu i
sa gasifikacija uglja ima termičku efikasnost od 45-50%, u poređenju sa termoelektranom
po jednostrukom ciklusu sa sagorevanjem sprašenog uglja, od 35-40%. Međutim,
termoelektrane sa gasifikacijom uglja su skuplje od klasičnih po jednostrukom ciklusu.
- Izdvajanje CO2 iz dimnih gasova termoelektrana i sekvestraciju u kopnene ili okeanske
duboke rezervoare. Ovo je skupa opcija i sprovodiće se jedino ako to vlade nalože ili
subvencioniraju.
- Korišćenje izdvojenog CO2. Korišćenje CO2 za eksploataciju poluiscrpljenih ležišta nafte
i prirodnog gasa je ekonomski opravdano. Korišćenje CO2, kao sirovine za proizvodnju
sintetičkih goriva ili hemikalija, zahteva dodatnu energiju i ne izgleda ekonomski
opravdano.
- Zamenu nefosilnim izvorima energije. Izbor je ovde otežan, jer izvori koji bi imali najveći
udeo u zameni fosilnih goriva, nuklearna i hidroenergija, su trenutno nepopularni i
opterećeni ekološkim i zdravstvenim problemima. Prelazak na solarnu, energiju vetra,
geotermalnu i energiju okeana je popularan ali zbog njihove ograničene raspoloživosti i
periodičnosti, kao i zbog njihove visoke cene, u odnosu na fosilna goriva, značajna
zamena sa ovim izvorima energije, ne može biti očekivana u bliskoj budućnosti.
- Veće korišćenje biomase, posebno drveta. Korišćenje biomase je CO2 neutralno, zato što
se CO2 emitovan sagorevanjem biomase, reapsorbuje nazad u biomasu, u sledećim
generacijama vegetacije.
- Pošumljavanje, bez korišćenja stabala za sledećih 100-200 godina, tokom kog perioda će
CO2 koncentracije početi da opadaju, zbog iscrpljivanja rezervi fosilnih goriva i zamene
sa nefosilnim izvorima energije.
- Zaustavljanje seče i prakse spaljivanja šuma, posebno onih tropskih, koje su moćan
apsorbent CO2, a čijim se spaljivanjem oslobađa CO2 u atmosferu.

Nijedna od ovih opcija ne može ublažiti globalno zagrevanje, sama po sebi. One moraju
biti primenjene kombinovano, na bazi pojačavanja, počevši od najjeftinije opcije napredujući do
najskuplje. Čak i ako se predviđanja globalnih klimatskih promena pokažu kao preterana,
činjenica je da upotreba fosilnih goriva povlači za sobom mnoge druge negativne ekološke i
zdravstvene posledice. Pored toga rezerve, fosilnih goriva su svakako iscrpive, što pojačava
značaj kontrole i obuzdavanja potrošnje energije iz fosilnih goriva, što je pre moguće.

273
11 GENERALNI ZAKLJUČCI

11.1 ENERGETSKI IZVORI

Na početku ove knjige je napravljen pregled energetskih resursa, koji stoje na

raspolaganju čovečanstvu i korišćenje tih resursa u različitim zemljama sveta, a u narednim
poglavljima ukazano je na negativne efekte, koje korišćenje energije ima na životnu sredinu.
Proizvodnja i korišćenje energije ima i druge važne posledice: ekonomske i političke. Energija je
neophodan i značajan faktor svake nacionalne ekonomije. Rashodi energije iznose oko 5-10%
bruto nacionalnog proizvoda (GDP) u industrijalizovanim zemljama. Dostupnost odgovarajuće
energije preduzećima i pojedincima je strateški cilj i samim tim je pod uticajem vladine politike.
Među fosilnim izvorima energije, izgleda da je ugalj na raspolaganju u velikim
količinama, za naredna dva do tri veka, dok fluidna fosilna goriva, nafta i prirodni gas mogu
trajati manje od veka. Dostupnost izvora fluidnih goriva može biti produžena njihovim
dobijanjem iz uglja, gasifikacijom i likvidizacijom (proizvedena fluidna goriva se nazivaju
sintetička goriva). Fluidna goriva mogu takođe biti dobijena iz nekonvencionalnih izvora, kakvi
su uljani škriljci, katranski pesak, geokomprimovani metan, metan iz naslaga uglja i metan hidrat,
koji leži na dnu okeana i ispod polarnih kapa. Proizvodnja sintetičkih goriva i eksploatacija
nekonvencionalnih izvora fosilnih goriva će biti skuplja od eksploatacije poznatih rezervi, a
procesi proizvodnje i obnavljanja će izazivati ozbiljnije ekološke efekte, nego što je to slučaj sa
eksploatacijom konvencionalnih rezervi.
Električna energija je nezaobilazna energetska komponenta savremenih
industrijalizovanih društava. Njena upotreba je u porastu svuda u svetu. Električna energija je
sekundarni oblik energije i mora biti generisana iz primarnih izvora energije. Trenutno, oko dve
trećine svetske električne energije se dobija iz fosilnih goriva, dok preostala trećina dolazi iz
hidro i nuklearne energije, uz zanemarljivo učešće energije vetra, biomase, Sunca i geotermalne
energije.
Godine 1997. oko 17% svetske električne energije i 6,3% ukupne energije je proizvedeno
u nuklearnim centralama. Svetski rezerve sirovina za nuklearne elektrane, uranijuma i torijuma bi
trajali vekovima, pri sadašnjem nivou potrošnje. Ove rezerve mobu biti produžene i za dalji
period, korišćenjem odgaivačkih reaktora, gde se veštački fisioni izotopi (plutonijum) generišu iz
prirodnih, uranijuma i torijuma. Nuklearne elektrane su mnogo složenije i skuplje u izgradnji i
funkcionisanju od termoelektrana na fosilna goriva. Takođe, objektivni i subjektivni rizici
nuklearnih elektrana, uključujući rizike celokupnog životnog ciklusa nuklearnog goriva, od
iskopavanja, prerade do odlaganja radioaktivnog otpada, ne govore u prilog izgradnji novih
nuklearnih elektrana, u mnogim zemljama. Međutim, sa iscrpljivanjem fosilnih goriva i
povezanog negativnog uticaja termoelektrana na fosilna goriva na životnu sredinu, posebno
globalnog zagrevanja zbog emisije CO2, vrlo je verovatno da će u budućnosti nuklearna energija
ponovo preuzeti značajan udeo u svetskoj proizvodnji električne energije.
Hidroenergija je relativno čist izvor električne energije ali je najveći deo reka visokog
potencijala, koje su blizu naseljenih oblasti već pregrađen branama i proizvodi električnu energiju
u električnim generatorima, pokretanim hidroturbinama. Dalje pregrađivanje reka, nailazi na
narastajući javni otpor, zbog rizika po ekologiju rečnog sliva i mogućeg masovnog raseljavanja
stanovništva. Iako se nekoliko novih hidroelektričnih generatora gradi ili planira, posebno
hidroelektrana snage 18 GW na reci Jangce u Kini, ne očekuje se da hidroenergija značajno
poveća svoj udeo, na račun drugih izvora električne energije.

274
 Drugi obnovljivi izvori energije, pored hidroenergije, stalno uvećavaju svoj udeo u
ukupnoj proizvodnji električne energije. Obnovljivi izvori su biomasa, geotermalna, vetar,
solarna termička i solarna električna, fotonaponska i energija plime i oseke. Geotermalne i
elektrane na biomasu su u stanju da obezbede električnu energiju u kontinuitetu, zavisno od
dnevnog ili godišnjeg nivoa. Ostali izvori obnovljive energije imaju dnevne i sezonske oscilacije,
koji se ne poklapaju sa zahtevima za električnom energijom. Pošto se električna energija, ne
može direktno skladištiti, obnovljivi generatori obično trebaju podršku konvencionalnih izvora
energije. Međutim, kada proizvode električnu energiju, obnovljivi izvori mogu zameniti
potrošnju fosilnih goriva i redukovati emisiju zagađivača vazduha. Obnovljivi generatori
električne energije zahtevaju veće investiciono ulaganje, nego u termoelektrane na fosilna goriva
i trenutno nisu ekonomski konkurentni klasičnim termoelektranama.

11.2 REGULISANJE EFEKATA KORIŠĆENJA ENERGIJE NA ŽIVOTNU SREDINU

Ublažavanje negativnih ekoloških efekata korišćenja energije je hronični problem, koji

pogađa nacije širom sveta, pošto nacionalne ekonomije ne odgovaraju automatski da bi ograničile
degradaciju životne sredine.
Ekonomisti označavaju ispuštanje zagađivača u životnu sredinu kao spoljašnjost, kao
aktivnost koja ne utiče na proizvodnu cenu robe ili pružanja usluge. Kapacitet životne sredine da
toleriše ispuštanje zagađivača se posmatra kao slobodno dobro i zagađivač ne plaća nikakvu cenu
za njeno korišćenje. Međutim, kapacitet životne sredine da trpi zagađenje je ograničen i
kumulativni efekti zagađenja iz mnogih izvora narušavaju njen kvalitet, negativno utičući na
interese društva u celini, u mnogo većoj meri, nego na interese jednog ili čak svih zagađivača.
Iako, ukupni društveni troškovi, imajući u vidu štetne posledice zagađenja na zdravlje,
prevazilaze troškove eliminisanja zagađenja, učešće zagađivača u ovim društvenim troškovima je
suviše malo da nadoknadi troškove ublažavanja zagađenja, pa je ovo ublažavanje neekonomično
za svakog zagađivača, pojedinačno ili zbirno.
Opšte rešenje ove socijalne i ekonomske dileme je vladino regulisanje emisije zagađivača.
Najčešće to poprima oblik zahtevanog učinka, kao što je standard maksimalnih emisija po
potrošenom gorivu iz korišćenog energetskog izvora ili zahtevi za primenu određene tehnologije
za redukciju zagađenja. Ređe, koriste se ekonomski podsticaji za smanjenje zagađenja, kao što su
emisione takse, kazne za zagađivače ili umanjenje poreza i krediti. Osim u slučaju umanjenja
poreza i kredita, troškove smanjenja zagađenja snosi zagađivač, pa se na taj način problem
spoljašnjeg zagađenja zatvara u proces proizvodnje.
U skoro svim slučajevima zagađenja vazduha, vode ili zemljišta, količine emitovanih
toksičnih zagađujućih materija su samo mala frakcija sagorelog goriva ili obrađenog materijala.
U principu, trošak redukcije obične emisije zagađivača je samo mali deo ekonomske vrednosti
dodate u procesu proizvodnje ali je trošak po jedinici uklonjenog zagađivača često veoma visok,
neizbežno viši nego bilo koje moguće ekonomsko korišćenje izdvojenog zagađivača. Izuzetno je
retko da svaki proces proizvodnje zagađivača plaća za sebe.
Osnovni cilj ekoloških regulativa je da se dostignu društveni i ekološki dobici, koji
okupljaju društvo u celini, regulisanjem aktivnosti preduzeća zagađivača, bez značajnog
narušavanja njihovih društvenih dobitaka. Uloga tehnologije u ovim naporima je da omogući
jeftiniji način da se ostvari cilj. U SAD, na primer, odgovornost za zaštitu javnog zdravlja i
blagostanja od štetnih supstanci u okruženju, koje su antropogenog porekla je povereno Agenciji
za zaštitu životne sredine (EPA). Regulatorna snaga EPA je otelotvorena u nizu zakonskih akata,

275
koje definišu aktivnosti, koje treba da budu regulisane, zahtevima za objavljivanje propisa i
njihovoj primeni u federalnim sudovima. Često, zakonodavstvo je prilično zainteresovano, kako
aktivnosti treba da budu regulisane i takođe zainteresovano za vremensku realizaciju poboljšanja.
U principu, zakon ne zahteva balansiranje troškova i profita, ekonomski troškovi umanjenja
zagađenja treba da budu plaćeni od strane zagađivača, a ne od vlade, mada se sredstva izdvajaju
da bi se pomogle lokalne samouprave da unaprede postrojenja za tretman otpada, a poseban fond
je osnovan za čišćenje toksičnih materija sa napuštenih deponija. EPA ostvaruje njen zadatak
postavljanjem nacionalno uniformnih standarda za kvalitet vazduha i vode i takođe za procese
koji vode njihovoj kontaminaciji. Na primer, EPA je objavila Nacionalni standard za kvalitet
ambijentalnog vazduha za više istaknutih zagađivača vazduha, vezanih za sagorevanje goriva i
takođe je publikovala emisione ili procesne standarde za izvore ovih zagađivača. EPA može
zahtevati ograničenje emisije ili korišćenje efikasne kontrolne tehnologije za specifične klase
izvora, kakvi su stacionarni izvori (na primer, termoelektrane) i mobilni izvori ili može regulisati
karakteristike goriva, posebno goriva za motorna vozila. Ove metode su efikasne u redukciji
štetnih efekata korišćenja energije na životnu sredinu, uprkos konstantnom rastu potrošnje
energije.
Iznenađujuće povećanje efikasnosti korišćenja energije ne igra direktnu ulogu u
ekološkim regulativama urbanih i regionalnih zagađivača, zato što je nivo potrebnog smanjenja
zagađenja znatno veći od onoga koji može biti postignut skromnim dobitima povećanja
energetske efikasnosti koje su ekonomske, dok je trošak primene zahtevanih tehnologija
smanjenja zagađenja umeren. Ipak, postoje neki ekološki dobici, koji proističu iz unapređenja
energetske efikasnosti. Redukcija potrošnje električne energije, unapređenjem efikasnosti njenog
korišćenja bi redukovala emisiju zagađivača vazduha iz termoelektrana, pri bilo kakvom stepenu
kontrolne tehnologije. Proces modifikacije bi mogao dovesti do manjeg korišćenja fosilnih goriva
u proizvodnji industrijskih dobara. U komercijalnom i rezidencijalnom sektoru, korišćenje fosilne
energije i samim tim smanjenje zagađenja se može postići boljom izolacijom zgrada, zamenom
klasičnih sa fluorescentim sijalicama i korišćenjem solarne i geotermalne energije za grejanje
prostora i sanitarne vode. U sektoru transporta, velike uštede mogu biti ostvarene u korišćenju
fosilnih goriva i pratećoj emisiji zagađivača, putovanjima u malim, lakim vozilima ili
korišćenjem bilo (a) hibridnih vozila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem i elektromotorom,
bilo (b) vozila sa elektromotorima pogonjenih efikasnim gorivim ćelijama.

11.3 GLOBALNO ZAGREVANJE

Akumulacija gasova staklene bašte u atmosferi (uglavnom ugljen dioksida ali uz

nezanemarljiv doprinos diazot oksida, metana i hlorofluorokarbonata), kojom se preti izazivanje
globalnih klimatskih promena i time negativnih uticaja na životnu sredinu, izaziva međunarodnu
zabrinutost. Nekumulativno urbano i regionalno zagađenje, uz retke izuzetke, je viđeno kao
nacionalni problem, koji treba biti rešen u okviru nacionalnih ekonomija. Međutim, globalne
klimatske promene su jasan globalni ekološki problem, koji zahteva koordinisanu akciju mnogo
nacija, tokom dugog vremenskog perioda, reda jednog veka. Regulatorni režimi, korišćeni od
strane država da bi se zaustavila degradacija životne sredine u okviru njihovih granica, ne postoje
u međunarodnoj zajednici. Dakle, biće potrebno tražiti multilateralne internacionalne sporazume
za kontrolu emisije gasova staklene bašte, od strane država velikih emitera, ako se želi da ovaj
narastajući problem bude ublažen.

276
 Svaki efektivni program za ublažavanje intenziteta klimatskih promena, koji će se
primenjivati u dvadeset prvom i narednim vekovima mora neizbežno imati značajan uticaj na
nacionalnu proizvodnju i potrošnju energije i njihove ekonomije. Obim i sveobuhvatnost
potrebnih prilagođavanja energetske ekonomije biće mnogo veći, nego što je to slučaj sa
rešavanjem problema urbanog i regionalnog zagađenja. Prvi koraci ka traženju međunarodnog
sporazuma o kontroli klimatskih promena su učinjeni devedesetih. Oni uključuju traženje
međunarodnog naučnog konsenzusa o razumevanju klimatskih promena i potencijalnim efektima
primenjenih mera, zajedno sa planom za dodelu nacionalnih godišnjih kvota emisije, koje bi bile
primenjene u prve dve dekade dvadeset prvog veka. Taj konsenzus je rezultirao Kjoto
protokolom 1997. godine, koji ima za cilj da redukuje godišnje globalne GHG emisije za 5,5%, u
odnosu na nivo emisije iz 1990. Međutim, do 2000. godine nijedna od visoko razvijenih zemalja
nije ratifikovala Kjoto protokol. Ipak, pojedine zemlje procenjuju (a) mere koje će možda morati
da obezbede određeni stepen kontrole nad svojom nacionalnom emisijom gasova staklene bašte i
(b) pravila i procedure, koje će najbolje voditi ka ispunjenju nacionalnih ciljeva, u skladu sa
klimatskim promenama. Danas 2012. godine 191 zemlja je ratifikovala Kjoto protokol. SAD, kao
najveći emiter gasova staklene bašte to nisu učinile do današnjeg dana.
Emisije gasova staklene bašte bez CO2 mogu biti redukovane bez masovnih mera i velikih
odricanja. Antropogena emisija metana može biti relativno lako redukovana, sprečavanjem
curenja gasa iz bušotina, cevovoda, rezervoara, tankera, rudnika uglja i deponija. Međutim,
kontrola emisije diazot oksida je neizvesna, jer se još u potpunosti ne razumeju izvori emisije
ovog gasa. Proizvodnja freona (CFC) je fazno zaustavljena širom sveta, kao posledica
međunarodnog ugovora Montrealske konvencije 1987. godine. Na žalost, zbog veoma dugog
životnog veka CFC gasova u atmosferi, oni će doprinositi globalnom zagrevanju još mnogo
decenija u budućnosti.
Smanjenje emisije ugljen dioksida je problem drugačije vrste i obima, u odnosu na
redukciju ostalih gasova staklene bašte. Osamdeset osam procenata svetskih primarnih
energetskih izvora i 63% proizvodnje električne energije potiče iz fosilnih goriva. Redukcija
emisije CO2 u atmosferu, jednostavno znači smanjenje stope potrošnje fosilnih goriva.
Sagorevanje manje fosilnih goriva ili njihova zamena sa drugim izvorima energije bi
podrazumevala radikalnu promenu svetske strukture energetske proizvodnje. Tradicionalno,
stanovništvo i ekonomski rast su uvek povezani sa povećanjem upotrebe fosilnih goriva, a ne
obrnuto. Obezbeđivanje rastućoj svetskoj populaciji dovoljno energije i prevazilaženje
nejednakosti u potrošnji energije, koja postoji između razvijenih i zemalja u razvoju, bi normalno
zahtevalo veću potrošnju fosilne energije, a ne manju. Ne postoje jasna rešenja ovog problema.
U ovoj knjizi su opisane neke od alternativa povećanju potrošnje fosilnih goriva, kakve su
zamena proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva, nuklearnim i obnovljivim izvorima,
poboljšanje energetske efikasnosti korišćenja fosilnih goriva i metode sekvestracije ugljen
dioksida. Većina ovih alternativa zahteva znatno veće kapitalne investicije i/ili veće cene
proizvoda (uključujući električnu energiju), koji koriste primarnu energiju za njihovu
proizvodnju. Ove mere podrazumevaju velike promene u načinu proizvodnje i potrošnje energije
i sigurno će zahtevati intervencije vlade na tržištu energije.
U zaključku, u vreme dok je urbano i regionalno zagađenje životne sredine i dalje još
uvek veliki problem, naročito u zemljama u razvoju, iskustvo razvijenih industrijalizovanih nacija
pokazuje da je to tehnički i ekonomski rešivo i politički upravljivo na vremenskoj skali od
nekoliko decenija. Ostaje da se vidi, da li mnogo veći problem globalnog zagrevanja može da se
reši sa sličnim merama održivim tokom narednih vekova.

277