Figura Prometeja u evropskoj književnosti

S obzirom na to da je Prometej u antičko doba stekao očigledni status čoveka heroja i

mučenika za dobrobit čoveka, čine nam se logični postupci da rani hrišćanski pisci povuku
paralele sa njegovim likom, kako bi objasnili Hristovu misiju. Prometej, okovan na Kavkazu i
izložen surovoj kazni koju izvršava orao, Zevsova ptica, podseća na Hrista razapetog na krstu.
I jednom i drugom, oduzeta je sloboda. Prometej i Hrist su međutim daleko sličniji po svom
čovekoljublju. Oni podnose stradanje da bi pomogli čoveku, da bi ga izdigli iznad blata od
kog je sačinjen.

U Prometejskom mitu, za sve naše patnje okrivljuje se Zevs, koji se poigrava sa

svojom neveštom tvorevinom, dok se Prometej prikazuje kao neko ko nastoji da nas izvede iz
stanja bolne zavisnosti od božanskog zlotvora. Čitajući prometejska dela iz tog vremena u
društveno- političkom kontekstu u kom su nastala, primećujemo da je antički Prometej
doživeo metamorfozu, tj. da je dobio ulogu Sotone. Biblijska “Knjiga o Jovu”, predstavlja
problem zla i patnje iz dijametralno suprotnog ugla: ovde Prometej tj. Sotona čini zlo čoveku
po imenu Jov kako bi ga naveo da odbaci veru u Zevsa tj. Jahvea, i kako bi dokazao da čovek
veruje u Boga samo zbog koristi.

Antihrišćanska prometejska književnost, proglasiće gordog Sotonu, tj. Lucifera za

svog heroja koji se nikada ne kaje, čitajući iz novog ugla jedan od poslednjih velikih epova
evropske književnosti- “Izgubljeni raj” Dzona Miltona. Ovaj ep upečatljivo opisuje stvaranje
čoveka, njegov pad i iskupljenje kroz Hrista, uključujući u sve to mnoštvo paralela sa
antičkim mitovima i temama. Miltonov cilj je bio da “opravda Božje puteve pred ljudima” i
da rasvetli “sukob između Božjeg predznanja i naše slobodne volje”, što do danas ostaje
najsloženija tačka hrišćanskog učenja, pored problema zla u svetu. Međutim, bez obzira na
dubinu i dalekovidost Miltonovih poruka i upozorenja savremenicima i budućim
generacijama u pogledu plodova pobune stvorenja protiv Boga, kao i društvenih pobuna
kakva je bila engleska revolucija Miltonovog doba, predromantičari i romantičari od svega
toga će sa iskrenim oduševljenjem prihvatiti ličnost i ideje Miltonovog Lucifera- u tome će
prepoznati sopstvena prevratnička htenja. Tako će negativac dobiti atribude heroja.

Pesnik i slikar Vilijam Blejk rekao je, imajući u vidu način na koji je Milton prikazao
Lucifera, da je on “bio istinski pesnik na đavolskoj strani a da to nije ni znao”. Ovakvo
poimanje Lucifera oživeće vekovima napušten književni lik Prometeja i u njega uliti svu
strast, ambiciju i gnev mnogih generacija, vraćajući mit o Prometeju u srce književnosti i
filozofije. Njihova misao, književnost i dela jasno će pokazati da su za njih Lucifer i Prometej
jedna ista osoba.

Revolucionarni mislioci XVIII, XIX I XX veka, upotrebice mit o Prometeju da bi se

kroz njega indirektno a potom i otvoreno obračunali sa Zevsom, odnosno biblijskim Bogom,
koga optužuju da je čovekov mučitelj, izvor patnje i stradanja. Gete je savršeno ovaploćenje
generacije koja je istovremeno odbacila dotadašnju religiju i Prometeja učinila svojim svecem
zaštitnikom. Još 1774. godine, Gete piše poemu “Prometej”, gde se obračunava sa biblijskim
bogom. Prometej, kreativan i buntovan duh, proziva judeo- hrišćanskog Boga, optužujući ga
sa nepoverenjem I mržnjom da ne voli ljude, već ih ponižava i muči. Godine 1797. nastaje
“Čarobnjakov šegrt”, balada od četrnaest srofa koja prikazuje snagu magijske moći i želju
čoveka da njome ovlada. Poema podseća na česte narodne pripovetke sa sličnom porukom,
poput one sa čarobnim lončetom koje na zapovest kuva kašu.

Gete će u svom kapitalnom delu “Faust”, obraditi poznati književni motiv “pakta sa
đavolom”. Doktor Faust, mučen ljudskom ograničenošću svake vrste, željan znanja i moći,
prihvata izazov Mefistofelesa, da dobije nadljudska znanja i moći u zamenu za svoju dušu.
Međutim, Faustu ovaj “pakt” ne donosi zadovoljstvo i srecu već ga udaljava od okoline i
ljudi. Ako uporedimo ova tri Geteova dela, videćemo da zapravo sva tri govore o različitim
aspektima istog mita- Mita o Prometeju. U jednom se pobuna protiv Boga predstavlja kao put
do čovekove emancipacije i dostizanja božanskog, u drugom se prikazuje magija kao rizičan
put do moći kojom se mogu služiti samo iskusni. Kakve veze ima magija sa Prometejem? U
tome što magija podrazumeva saradnju sa Prometejem tj. Satanom, zaobilazeći Zevsa tj.
Boga. Setimo se praroditeljskog greha i drveta spoznanja dobra i zla: Sotona nudi “božansku
moć” čoveku tvrdeći da im je Bog to uskratio.

Engleski romantičarski pesnik Persi Biš Šeli, samim naslovom svoje lirske drame
“Oslobođeni Prometej” iz 1820. god. kao da želi da dosanja Prometejev san zaustavljen na
Kavkazu: Šelijev Prometej ne pokarava se Zevsu, već ga pobedonosno proteruje iz svemira i
sam seda na njegov presto, simbolišući pobedu ljudskog srca i inteligencije nad tiranskom
religijom. Veoma mu je sličan, po sadržaju i nameri, Bajronov “Prometej” iz 1816. god. U
svom predgovoru “Oslobođenom Prometeju”, Šeli priznaje: “Od svih zamišljenih bića, Satana
jedini bar do nekle liči na Prometeja, koji je po mom mišljenju, karakter poetičniji od Satane,
jer ga možemo opisati kao biće koje se odlikuje ne samo hrabrošću, veličanstvenošću i
čvrstim, strpljivim protivljenjem svemogućoj sili, već i odsustvom svake ambicije, zavisti,
osvete i želje za ličnim proslavljenjem, što obeležava junaka “Izgubljenog raja”, a što slabi
interesovanje. Prometej je oličenje najvišeg moralnog i intelektualnog savršenstva i to iz
najčistijih i najiskrenijih pobuda.”

Šelijevo poređenje potvrđuje da je njegova generacija poistovećivala Sotonu i

Prometeja, ali i da je bila svesna kako “Izgubljeni raj” i antički mit predstavljaju istu ličnost u
različitom svetlu.

Prometejstvo nije bilo samo deo stvarličnog raspoloženja, ukusa, izbora, ni same lične
kulture, nego daleko više manir, pesnička konvencija, duh vremena. Svaki od buntovnih
pesnika, teži da se izjednači sa prkosnim Titanom. Titanizam pobunjenih pesnika postaje
pesnički manir, a Prometej najviše obrađivana mitska figura. Prometej romantizma postaje
bliži faustovskom Proteju, nego Eshilovom i Hesiodovom liku. Izvan tog duha vremena
Kostićevo prometejstvo je nerazumljivo. Kroz njega posmatrano, pokazuje se ne kao
helenstvo, već kao romantičarsko helenstvo i titanizam. Bajron traži od naraštaja da bude
prometejski; Gete je u Prometeju video sudbinu Evrope, ne pobunu radi pobune, već u službi
više kulture i veće lepote. Kostićev Prometej je bliži bajronovskom i geteovskom shvatanju
nego Eshilovom liku.

Jelena Mladenović 2011/0222; 06