Univezitet u Prištini

Fakultet tehničkih nauka

Odsek: Inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu

Seminarski rad

Tema: Detektori toplote

Mentor: Milan Barać Student: Marija Tomašević 23/15

Kosovska Mitrovica, maj 2018

Principi konstrukcije detektora toplote

Konstruktivno gledajući, detektori toplote (eng. heat detectors) nemaju jedinstveni princip
realizacije zato što oslobođena toplotna energija u požaru, može da se detektuje na različite načine, a
najčešće uspostavljanjem ili prekidanjem mehaničkih kontakata topljenjem elemenata, savijanjem
bimetala ili širenjem gasova.

Kao senzorski element u kolu detektora toplote najčešće se koriste:

 Senzorski element koji se sastoji od dva metala sa različitim koeficijentom toplotnog širenja
(bimetal), tako da pri zagrevanju i hlađenju dolazi do savijanja u različitim smerovima
 Senzorski elementi koji koriste zavisnost električnog otpora od temperature
 Senzorski elementi koji su sastavljeni od metalne legure koja se brzo topi na određenoj
temperaturi
 Senzorski koji sadrže fluide koji se šire pri porastu temperature
 Senzorski elementi u formi paralelnih ili koaksijalnih, toplotno osetljivih kablova
 Senzorski elementi koji koriste zavisnost magnetne indukcije od temperature
 Kombinovani senzorski elementi

Zajednička karakteristika većine detektora toplote koji se ne realizuju sa poluprovodničkim

materijalima je da je senzor u isto vreme prekidački element koji prekida tok električne struje. Zato su
osnovne prednosti ovakvog tipa detektora toplote jednostavnost konstrukcije i veoma velika
pouzdanost. Mana im je pre svega, mala brzina odziva (sporost) i pad pouzdanosti tokom eksploatacije.

Detektori toplote koji su realizovani na bazi poluprovodničkih elemenata, princip rada baziraju na
promeni električkih parametara poluprovodnika pri zagrevanju. Promena električnih parametara pod
dejstvom toplotne energije predstavlja signal alarma u sistemu za dojavu. Mana ovog tipa detektora
toplote je veliko odstupanje eletričnih parametara, što može dovesti do pojave lažnih alarma. Zbog toga
nije moguće dati jedinstvenu relaciju koja opisuje ponašanje ovakvog tipa detektora, već se ona utvrđuje
eksperimentalno.

Princip zavisnosti električnog otpora od temperature se koristi i za tačkaste i za linijske detektore

toplote jer se pri zagrevanju kabla na bilo kom mestu, menja njegov otpor na bazi čega se može proceniti
porast temperature oko pojedinačne tačke ili duž neke linije u objektu.

Detektori toplote su generalno manje osetljivi od ostalih tipova javljača i pojednostavljeno

govoreći potrebno je da vatra dostigne jednu trećinu visine u odnosu na visinu prostorije da bi se
aktivirali. Zbog toga detektori toplote ne bi trebali da se koriste u situacijama gde manji požar može da
izazove neprihvatljive gubitke i ne treba ih koristiti za nadzor visokih prostorija i hala. Na drugoj strani,
ovi detektori se primenjuju u situacijama gde se zbog uslova okoline i ometajućih veličina ne mogu
primeniti detektori dima ili detektori plamena.

2
 Zavisno od načina reagovanja tačkastih detektora toplote - kada temperatura dostigne određenu
(fiksnu) granicu (prag alarma) ili na brzinu promene temperature, osnovna podela je na:

 detektori fiksne temperature (termostatički, termomaksimalni)

 detektori gradijenta temperature (termodiferencijalni)

Generalno, termodiferencijalni detektori brže reaguju, dok su termomaksimalni detektori

pouzdaniji u odnosu na lažne dojave, posebno kada se nalaze u okolini koju karakterišu promene
temperature ambijenta zbog tehnoloških procesa i sličnih uticaja.

Detektori toplote predstavljaju najstariji tip automatskih detektora požara, čiji se početak vezuje
za razvoj sprinklerskih sistema, počev od 1860. godine, u kombinaciji sa opremom za gašenje. Detektori
toplote čija je uloga samo alarmiranje su i danas u upotrebi. Iako imaju najniži procenat dojave lažnih
alarma, oni spadaju u najsporije javljače požara. Njihova primena je najbolja za otkrivanje požara u
prostorijama manjih dimenzija, u kojima se očekuje brz razvoj požara koji prati velika količina oslobođene
toplote, u prostorijama u kojima uslovi ambijenta ne dozvoljavaju primenu drugih tipova detektora ili u
situacijama kada brzina detekcije nije od primarnog značaja.

Tačkasti detektori fiksne temperature

Detektori fiksne temperature detektuju maksimalnu temperaturu na kojoj će biti aktiviran alarm.
Granična vrednost temperature mora da se nalazi minimalno od 10°C do 35°C iznad temperature koja je
u okolini detektora u normalnim tehnološkim i prirodnim uslovima. U praksi je ova vrednost relativno
visoka (najčešće oko 70°C) da bi se izbegli lažni alarmi.

Detektori fiksne temperature su projektovani da koriste termistor, topivu vezu, bimetalnu traku
ili tečnost koja se širi na toploti i detektuje požar kada se dostigne predefinisana temperatura u javljaču.

Termomaksimalni detektor sa topivim elementom kao senzorom, koristi topivi element koji se
sastoji od legure bizmuta, olova, kalaja i kadmijuma koja se topi na temperaturi koja je definisana
sastavnom legure i najčešće se koriste kod sprinklera. Topljenjem legure se uspostavlja kontakt koji
inicira alarm, što znači da javljač može da se vrati u početno stanje samo umetanjem novog topivog
elementa. Kao topivi element se najčešće koristi Woodov element.

Termomaksimalni detektor požara sa bimetalom se najčešće sastoji od kombinacija metala sa

različitim koeficijentom toplotnog širenja. Kao element sa malim koeficijentom deformacije na toploti se
koristi Invar - kombinacija 36% nikla i 64% gvožđa. Kao element sa visokim koeficijentom deformacije se
koriste kombinacije mangan-bakar-nikl, nikl-hrom-čelik ili čist čelik. Navedeni elementi se koriste za
realizaciju detektora na dva načina: u obliku bimetalnih traka i u obliku diska - u oba slučaja sa normalno

3
otvorenim kontaktima koji se zatvaraju ili savijanjem bimetala, ili naglom promenom konkavnosti diska.
Ovaj tip detektora se vraća iz alarmnog u normalno stanje opadanjem temperature na ambijentalnu.

Na tržištu postoje i detektori koji koriste kao princip rada zavisnost magnetne indukcije od
temperature, ali su oni kod nas retki (detektori ruske proizvodnje). Konstruktivna rešenja koja koriste
ovaj princip rada sadrže stalne magnete koji imaju tačku Kiri na oko 70°C.

Tačkasti termodiferencijalni detektori

Osnovna mana detektora fiksne temperature je mala brzina reagovanja što dovodi do kasne
dojave u nekim primenama. To je pre svega slučaj brzogorećih požara kad je brza dojava neophodna, i
slučaj primene detektora fiksne temperature u ambijentalnu čija je temperatura dosta niža od praga
alarma što sa sobom povlači postojanje razvijenog požara u momentu detekcije. Zbog toga je i prvobitna
namena detektora brzine promene temperature bila da se prevaziđu ovi nedostaci.

4
 Termodiferencijalni detektori reaguju na brzinu porasta temperature u jedinici vremena. Oni su
projektovani tako da rade sa bimetalima, termistorima, električno otpornim kablovima, tečnostima koje
se šire na toploti, a često i kao preumatski detektori sa cevi ili komorom.

Princip promene električnog otpora u zavisnosti od temperature se takođe koristi za realizaciju

detektora brzine promene temperature. Termodiferencijalni detektori ovog tipa najčešće koriste senzor
koji se sastoji od dva termistora koji formiraju deo Wheatstoneovog mosta. Termistor NTC1 je izložen
direktno ambijentalnog temperaturi u prednjem delu javljača. Termistor NTC2 se nalazi u kućištu
detektora i u slučaju da ambijentalna temperatura relativno brzo raste, vrednost otpora NTC1 pada brže
od otpora NTC2. Kad se premaši predefinisani prag porasta, aktivira se alarm. Ako kao rezultat vrlo
sporog porasta temperature otpori NTC1 i NTC2 opadaju jednako, alarm se aktivira dostizanjem
predefinisane maksimalne temperature od strane trećeg otpornika. Postoji više varijanti ovog tipa
detektora sa pratećom elektronikom koja ukljućuje komparatore, memoriju itd.

Zakonska regulativa većine zemalja Evrope, pa i naša, predviđa da termodiferencijalni detektori

moraju da sadrže i termomaksimalni element da bi detektovali požare sa sporim razvojem. Za
termodiferencijalni detektor se definišu tri stepena osetljivosti (klasa):

1. klasa sa reagovanjem pri porastu temperature od 1°C/min

2. klasa sa reagovanjem pri porastu temperature od 3°C/min
3. klasa sa reagovanjem pri porastu temperature od 5°C/min

Reagovanje termodiferencijalnog detektora mora da se pri izvesnoj brzini porasta temperature

desi za određeno vreme, pa se zato standardom zadaju minimalna i maksimalna vremena reagovanja.

Pošto toplotno strujanje vazduha opada sa visinom, primenu ograničava i visina prostorije.
Prema evropskom standardu termodiferencijalni detektori se smeju primenjivati do visine prostorije
7,5m i sve klase moraju da zadovolje donju, minimalnu granicu reagovanja.

Američki standard NFPA 72 definiše graničnu brzinu reagovanja termodiferencijalnih detektora

požara na 12° do 15° F/min, pri čemu detektor treba da omogući kompenzaciju porasta temperature do
12° F/min.

Zbog svih navedenih osobina termodiferencijalni javljači su pogodni za detektovanje požara kod
kojih dolazi do brzog povećanja temperature dok načini konkretne realizacije zavise od proizvođača.

5
Linijski detektori toplote

Detektor toplote može biti realizovan i kao linijski. Ovaj tip detektora nalaže primenu u tunelima
svih vrsta, dugačkim magacinima i hangarima, parkinzima i slično.

Linijski termomaksimalni detektori se realizuju na različite načine. Linijski termomaksimalni

detektori koriste par paralelnih provodnika u normalno otvorenom kolu. Između provodnika je lako
topiva izolacija, tako da pod dejstvom toplote dolazi do kontakta između provodnika i do iniciranja
alarma.

Toplotno osetljivi kablovi predstavljaju prvi, (od 1980.) i do danas najkorišćeniji način linijske
detekcije požara, naročito u tunelima. Međutim, zbog sporosti odziva i nemogućnosti precizne lokacije
mesta požara, sve više se zamenjuju savremenim tipovima linijskih detektora kao što su, na primer,
linijski detektori sa poluprovodničkim senzorima.

Tehnološka rešenja linearne detekcije toplote novijeg datuma koriste za realizaciju optičke
kablove dužine do 4 km. Optička vlakna ne samo da su dobra za prenos informacija već se mogu koristiti i
kao senzori požara. Temperatura, pritisak i istezanje utiču na optičke kablove i menjaju karakteristike
optičkog prenosa kabla pa se merenjem može locirati mesto događaja.

6
 Najzad, najstariji oblik realizacije linijskih termodiferencijalnih detektora, koji datira od 1970.
godine je na principu širenja tečnosti u kapilarnoj cevi. Detektor se sastoji od metalne cevi, koja je
savijena u "petlju", i pričvršćena na zid i/ili tavanicu prostorije koja se štiti. Prema standardu NFPA 72
rastojanje između linija je najviše do 9m, stim što svaka petlja ne sme da bude duža od 300m.

Postavljanje detektora toplote

Generalno, broj i raspored javljača požara, nezavisno od tipa, najviše zavisi od geometrije
prostorije (dimenzije, oblik, nagiba tavanice), postojanja greda predgrađa, itd. Međutim, osnovni faktor
koji utiče na izbor i razmeštaj javljača požara je visina prostorije. Granica upotrebe termičkih detektora se
brzo dostiže zbog hlađenja struja toplog vazduha. Zbog toga se definiše prikladnost upotrebe i
odgovarajuće klase za sve javljače požara u odnosu na visinu prostorije.

Površina nadziranja javljača toplote zavisi od površine prostorije koja se nadzire i to:

 ako je površina prostorije do 30 m2, površina nadziranja javljača toplote je 30 m2

 ako je površina prostorije veća od 30 m2, površina nadziranja javljača toplote je 20 m2

U oba slučaja maksimalno rastojanje između javljača toplote sa površinom pokrivanja od 30 m2 iznosi 7
m.

U odnosu na visinu prostorije definišu se tri klase javljača toplote:

1. klasa - do 7.5 m visine prostorije

2. klasa - do 6 m visine prostorije
3. klasa - do 4.5 m visine prostorije

Navedena površina pokrivanja i međusobno rastojanje javljača toplote je definisano našim pravilnikom,
međutim danas na trćištu su prisutni javljači toplote sa većom površinom pokrivanja.

7
 Sadržaj

Principi konstrukcije detektora toplote ................................................................... 2

Tačkasti detektori fiksne temperature .................................................................... 3
Tačkasti termodiferencijalni detektori .................................................................... 4
Linijski detektori toplote ......................................................................................... 6
Postavljanje detektora toplote ................................................................................ 7
Literatura ................................................................................................................ 9

8
 Literatura
1. https://www.automatika.rs/baza-znanja/senzori/senzori-gasova.html

2. https://hr.wikipedia.org, Ova je stranica posljednji put uređivana dana 10. siječnja 2016. u 11:53,
Tekst je dostupan pod licencijom Creative Commons Imenovanje/Dijeli pod istim uvjetima;
dodatni uvjeti se mogu primjenjivati.

9
10