EDUKONS UNIVERZITET

Sremska Kamenica

ZAVRŠNI RAD

Tema: Izazovi na tržištu električne energije

Profesor: Student:
Dr Mirjana Radovanović Selmanović Almir
 UVOD

Elektroprivreda je grana koja je svoj puni zamah doživela u prvoj polovini XX veka,
zahvaljujući činjenici da je električna energija dobila status esencijalnog dobra bez kog se
ne bi moglo zamisliti funkcionisanje savremenog načina života.

Kod zemalja u tranziciji politika cena električne energije je bila jedan od

instrumenata makroekonomske politike preko koje se štitio standard stanovništva,
podizala konkurentska pozicija privrede i još puno toga.

Kako postojeća rešenja nisu bila kvalitetna da zadovolje zahteve obe strane
moralo se pristupiti traženju novih modela. Prodor privatnog kapitala i pojava
nezavisnih proizvođača električne energije uticale na to da, do tada dominantene
troškovne teorije, budu sve više odbacivane, a da se teorije konkurencije sve više
primenjuju.
Liberalizacija tržišta električne energije je jedan od najradikalnijih ekonomskih svetskih
promena. Ali bez obzira što je tako značajna, ova liberalizacija tržišta električne energije
nije u potpunosti zaživela i suočava se sa nizom problema. Pojedine zemlje koje su prve
počele otvaranje tržišta električne energije vraćaju se na regulaciju ovog sektora.
U ovom radu pokusaćemo da na najbolji način predstavimo elektroenergetski sektor kao i
sve tokove i promene koji se u njemu događaju.
1.Reforma elektroenergetskog sektora
1.1 Specifičnosti elektroenergetskog sektora

Elektroenergetski sektor je kompleksan sistem koji se sastoji od brojnih delatnosti koje

moraju biti dobro uklopljene kako bi se obezbedilo uredno snabdevanje električnom
energijom.
Elektroenergetski sistem obuhvata sledeće delatnosti:
- Proizvidnja električne energije,
- Prenos električne energije,
- Distribucija električne energije i
- Snabdevanje krajnjih potrošača.
Distribucija električne energije podrazumeva prenos električne energije putem nisko
naponske i srednje naponske mreže do krajnjih potrošača. Standardni naponski nivoi
distributivne mreže u Srbiji su 110KV, 35KV, 20 KV, 10 KV i 0,4 KV.
Nivo efikasnosti proizvodnog kapaciteta zavisi od troškova proizvodnje koji se mogu podeliti u
tri grupe:
- Troškovi kapitala
- Troškovi primarnih energenata
- Operativni troškovi
Pored proizvodne uloge elektrane imaju i ulogu u održavanju normalnog rada prenosne mreže i
celokupnog elektroenergetskog sistema. Funkcije koje jedna elektrana treba da ispuni da bi
snabdevanje električnom energijom bilo sigurno su:
- Održavanje konstantnog napona u prenosnoj mreži, što se postiže proizvodnjom određene
količine reaktivne energije;
- Održavanje konstante frekvence;
- Angažovanje elektrana u periodima van vršnog opterećenja;
- Obezbeđenje raspoložive snage koja je u stanju da se odmah upotrebi;
- Podešavanje angažovane snage kako bi se obezbedila ravnoteža između potrošnje i
proizvodnje.
 Električna energija ima status esencijalnog proizvoda i kao takva mora biti dostupna
svakom potrošaču po razumnim cenama. U slučaju električne energije cena najviše zavisi
od proizvodnih kapaciteta elektrana.
Uključivanje rezervnih kapaciteta na par sati je veoma skupo iz razloga što su fiksni
troškovi proizvodnje veoma visoki. U toku perioda niske tražnje, fiksni troškovi
proizvodnje su preneti na velik broj proizvodnih sati i tada su proizvodni kapaciteti sa
visokim fiksnim troškovima najefikasniji.
Investicije u elektroenergetski sektor su specifične iz nekoliko razloga. Prvo, što se
radi o kapitalno intenzivnoj delatnosti i zbog činjenice da su investicije povezane sa
rizicima većeg broja faktora, kao što su: dug period izgradnje kapaciteta koji u proseku
traje od 2 do 7 godina, dug vek trajanja kapaciteta, fluktacije cena goriva, troškovi
eksternalija, promene cena elektične energije, sloboda izbora snabdevača, itd.
Postoji nekoliko vrsta rizika koje utiču na stopu povraćaja na uloženi kapital :
- Regulatorni rizik
- Ekonomski rizik
- Poslovni rizik
- Finansijski rizik
1.2 Restrukturiranje elektroprivrede kao preduslov otvaranja tržišta
Elektroenergetski sektor u poslednjem periodu karakterišu krupne promene. Glavni
razlog za to jeste potreba za liberalizacijom i otvaranjem energetskog tržišta, a sve u cilju
kreiranja jedistvenog tržišta energije Evropske unije. Glavni cilj liberalizacije
elektroenergetskog sektora jeste povećanje efikasnosti što bi dovelo do smanjenja cene
električne energije za krajnjeg potrošača.
Iz tog razloga razvili su se mnogi modeli organizacije elektroenergetskog sektora od
kojih su osnovna sledeća tri:
- Model vertikalo i horizontalno integrisanog monopola;
- Model jednog kupca;
- Tržišni model koji ima dva modaliteta;
- Model tržišta na veliko i model tržišta na malo.
Model jednog kupca ima određenih tehničkih, ekonomskih i institucionalnih prednosti:
- Prilično je privlačan za potencijalne investitore jer ih štiti od tržišnih rizika;
- Efikasno balansira celokupan sistem zahvaljujući proverenoj funkciji koordinacije
između proizvodnje i distribucije;
- Ne zahteva značajne promene i strukturne reforme.
Tržišni model ima dva podmodaliteta:
- Model veleprodajnog tržišta;
- Model tržišta na malo.
Model veleprodajnog tržišta može biti organizovan kao:
- Tržište dugoročnih ugovora na kome se trguje kapacitetima, u smislu da se sklapaju
ugovori između potrošača i proizvođača kojima se garantuje tržište za proizvedene
količine;
- Spot tržište na kome se trguje električnom energijom, a ne kapacitetima. Cena se na
ovom tržištu formira na bazi najviše ponuđene cene od strane proizvođača.
Tržišni model uvodi konkurenciju na strani ponude jer funkcioniše po principu najbolje
ponude. Dozvoljavajući velikim potrošačima da kupuju električnu energiju direktno od
proizvođača po povoljnijim uslovima, ovaj model je u odnosu na druge modele dosta
dinamičniji i unosi viši stepen konkurencije na tržište.
1.3 Regulacija
Regulacija podrazumeva skup mera ekonomske politike i mehanizama za njeno sprovođenje koji su
institucionalno kontrolisani. Potreba za uvođenjem regulacije se javlja u situacijama kada ne postoji
mogućnost za stvaranjem konkurentskih uslova na tržištu i kada treba sprečiti zloupotrebu tržišne
moći od strana monopolite ili dominantnog igrača na tržištu.

1.4 Privatizacija
Privatizacija podrazumeva uključivanje privatnog kapitala u segment proizvodnje i snabdevanja
elektičnom energijom. Ona se može sprovesti na dva načina.

Postoje četiri osnovna modela privatizacije.

Prvi model podrazumeva privatizaciju vertikalno integrisanog monopola, što znači da privatni
monopol zamenjuje državni. Ovakav model se obično primenjivao u zemljama sa budžetskim
deficitom.

Drugi model podrazumeva kombinaciju tradicionalne strukture elektroprivrede gde prenosna mreža
ostaje u državnom vlasništvu, a konkurencija se uvodi u segment proizvodnje.

Treći model podrazumeva uveđenje prava na slobodan pristup prenosnoj mreži. U ovom modelu
uvodi se obaveza za subjekte koji su vlasnici i korisnici prenosne mreže da stave na raspolaganje
prenosne kapacitete trećoj strani.
Četvrti model podrazumeva vertikalnu dezintegraciju, s tim što je operater prenosne mreže obvezan
da pruži uslugu svim kupcima i prodavcima.
2. Cena električne energije
2.1 Osnovni pojmovi vezani za cenu električne energije
Cena proizvoda ili usluga ima niz funkcija. Cena koja se zaračunava potrošaču
predstavlja osnovu za formianja prihoda kojim investitor treba da pokrije troškove
proizvodnje/pružene usluge i da ostvari određenu dobit. Takođe, cena je i način
sporazumevanja između potrošača i proizvođača.
Nivo cena električne energije, odnosno tarifna struktura mora predstvljati kompromis između
različitih očekivanja i ciljeva
U zavisnosti od organizacione strukture elektroprivrede, razlikujemo:
- Proizvodnu cenu pojedinačne elektrane;
- Cenu prenosa;
- Cenu distribucije;
- Cenu za krajnje potrošače koja u sebi sadrži sve prethodno navedene cene, kao i troškove
maloprodaje.
Jedan od najprisutnijih problema u formiranju cena električne energije jeste uključivanje svih
troškova u cenu. Troškovna komponenta cena se sastoji iz fiksnog i iz varjabilnog dela, koji se
određuju kroz cenu za angažovanu snagu, odnosno utrošenu energiju.
2.2 Teorijske osnove regulacije elektroprivrede

• Brojni su razlozi koji ukazuju da je regulacija elektroprivredne delatnosti neophodna.

Kao argument za regulaciju često se navodi činjenica da su izvori primarne energije
(ugalj, gas, nafta) prirodna bogtstva i kao takvi moraju biti kontrolisani od strane države.
• Tokom 1980-ih godina, definisanje prirodnog monopola na osnovu opadajućih troškova
podvrgnuto je rigoroznom ispitivanju. Glavni razlozi za to jesu neefikasnost državnih
preduzeća, kao i nezadovoljavajuća efikasnost ekonomske regulacije.
• Po ovom konceptu prirodni monopol postoji samo u slučaju ako je funkcija troškova
preduzeća subaditivna za sve nivoe proizvodnje koje nameće tražnja. Koncept
subaditivnosti može se definisati za grane sa jednim proizvodom, kao i za slučajeve kada
u grani postoji više proizvoda.
• Konkurencija supstituta postoji u slučajevima kada se raznovrsni oblici usluga bore za
isto tržište. Ukoliko se proizvodi ili usluge lako međusobno supstituišu, smatra se da
cena teži prosečnim troškovima, odnosno da je državna intervencija nepotrebna.
2.3 Osnove za utvrđivanje cene električne energije

Kod većine dobara i usluga kod kojih postoji konkurencija, delovanje tržišnih zakona bi
dovelo do cene koja bi izbalasirala ponudu i tražnju i obezbedila proizvođaču razuman
profit na uložena sredstva. U poslednjem periodu kako je deregulacija uzela maha,
preduzeti su određeni koraci ka uspostavljanju tržišta na kome bi se cene formirale kroz
međusoban kontakt kupaca i prodavaca.
Posmatrano kroz duži vremenski period mogu se identifikovati tri pristupa za utvrđivanje
cena električne energije:
- Utvrđivanje cena na bazi istorijskih troškova
- Utvrđivanje cena na bazi marginalnih troškova
- Tržišno utvrđivanje cena električne energije

2.3.1 Utvrđivanje cena na bazi istorijskih troškova

Utvrđivanje cena elektične energije koji u osnovi počiva na istorijskim troškovim, čine
dva osnovna oblika regulacije:
- Regulacija stopom povraćaja
- Podsticajna regulacija
Regulacija stopom povraćaja- ovaj model stope povraćaja pored opravdanih troškova i
amortizacije, obuhvata i određeni prinos na angažovana sredstva, bez obzira da li će ona biti
korišćena za investicije ili ne.

Podsticajni model regulacije – u okviru ovog modela regulacije, regulacija maksimalnih

veličina je dominantan oblik u oblastima gde postoji prirodan monopol. Ovj model (price cap)
je prvi put primenjen 1989. godine od strane američke agencije za telekomunikacije, a nakon
toga je primenjen u sektoru elektroprivrede.
Regulacija ograničenjem cena/prihoda podrazumeva da se cene ili prihodi postavljaju
unapred, obično za period od 3-5 godina, koji dopuštaju kompaniji da ima dobiti od uštede
troškova koji su nastali u tom periodu, ali koje se preračunavaju u određenim intervalima radi
usklađivanja sa troškovima.

2.3.2 Utvrđivanje cena na bazi marginalnih troškova

U načelu, marginalni troškovi predstavljaju troškove dodatne proizvodnje, odnosno troškove

koje ostvarajuju novi kapaciteti za podmirenje dodatne potražnje za električnom energijom.
U uslovima rastuće potrošnje elektroenergetski subjekat ima dve mogućnosti. Jedna je da odmah
izgradi dodatnu jedinicu sa kojom bi zadovoljio potošnju. I tada bi marginalni troškovi bili
jednaki troškovima instalacije u prvoj godini, plus troškovi goriva tokom godine. Ovako
definisani troškovi definisani su kao dugoročni marginalni troškovi.

2.3.3 Tržišno utvrđivanje cena električne energije

Treći mogući pristup utvrđivanja cena električne nergije zasnovan je na delovanju tržišnih zakona. Ovaj
trend su prve započele Velika Britanija i Norveška. Na berzi, električna energija može se kupiti po tri
različita osnova:

- Dnevno tržište- gde se cena utvrđuje za svaki naredni dan,

- Nedeljno tržište -na kojem postoje dva tipa ugovora. Jedan koji se odnosi na baznu snagu, i drugi koji se
odnosi da dnevnu snagu,
- Regulaciono tržište- ima funkciju balansiranja proizvodnje i potrošnje u slučaju ispada i kvarova u
sistemu.

2.4 Tarifne strukture

Prilikom razrade tarifnog sistema, analiza potrošnje predstavlja jednu od najbitnijih faza. Prvi korak u izradi
tarifnog sistema je analiza potražnje i njene osetljivosti na cene. Da bi se projektovao racionalan tarifni
sistem, moraju se, takođe, odrediti i kategorije potrošača koji su osnova za postojanje tarifnog
sistema.Takođe, moraju se identifikovati glavne troškovne kategorije koje će biti grupisane na osnovu
zajedničkih karakteristika.
3 Politika zaštite ugroženih potrošača
3.1. Definicija ugroženog potrošača i kriterijumi utvrđivanja ugroženih potrošača
Stalni skok cena energenata i liberalizacija tržišta energenata za posledicu su imale
ugrožavanje potrošača.
Najčešći indikatori za određivnje ugroženih potrošača su:
- potrošači koji nisu u stanju da izaberu svog snabdevača,
- siromašni potrošači,
- lica sa ozbiljnim zdravstvenim problemima,
- stara lica.
Platežna sposobnost se može iskazati kao procentualno učešde troška na ime električne
energije u ukupnim mesečnim troškovima domaćinstva.

3.2. Načini zaštite ugroženih porošača

Na osnovu analize međunarodne prakse, došlo se do konstatacje da ima mnogo vise slučajeva
zaštite ugroženih potrošača koja ne uključuju posebne podsticajne šeme, već se uglavnom
primenjuju za zaštitu određenih socijalno ugroženih grupa stanovišta.
 Drugi oblik zaštite ugroženih potrošača podrazumava direktnu pomoć koja se može ostvariti
kroz nekoliko modaliteta:
- direktna novčana pomoć,
- pomoć putem vaučera/garantnog pisma i
- kroz uvođenje socijalne komponente u tarifni sistem

Uvođenje socijalnih tarifa obično podrazumeva postojanje jednog snabdevača električnom

energijom, odnosno postojanje ograničenja da potrošač ne može menjati snabdevača.
Zbog velikih promena u društvu očigledno je da tradicionalne oblasti zaštite potrošača moraju
doživeti korenite promene kako bi se uskladili sa zahtevima liberalizovanog tržišta, jer kada
konkurencija uzme maha ovakvi oblaci zaštite potrošača neće biti nimalo efikasni.
4. Deregulacja tržišta električne energije u Evropskoj uniji

4.1. Regulatorni okviri EU

Nakon što su zemlje EU usvojile stav da prodaja i proizvodnja električne energije nisu
prirodni monopoli došlo je do radikalnih promena na nivou elektroprivrede kao grane. Već dve
decenije traje proces reformi zemalja EU, koje su motivisane idejom stvaranja jedinstvenog
energetskog tržišta, tako da ovaj proces ide u pravcu liberalizacije i stvaranja jednog
zakonskog okvira.
5. Regionalno tržište električne energije
5.1. Osnovni energetski indikatori zemalja Jugoistočne Evrope
Region Jugoistočne Evrope obuhvata osam zemalja. Zemlje se međusobno dosta razlikuju po
veličini i broju stanovnika. Rumunija je najveća zemlja regiona po površini teritorije i
populacije koja iznosi blizu 22 miliona stanovnika. Sve ostale zemlje regiona broje manje od
8 miliona stanovnika, dok najmanju populaciju ima Crna Gora, oko 600 hiljada. Značajne
razlike među zemljama postoje i u stepenu ekonomske razvijenosti. Jedan od osnovnih
pokazatelja dostignutog nivoa ekonomskog razvoja je bruto domaći proizvod (BDP) po glavi
stanovnika. Nakon perioda ratnih sukoba i ekonomskog kraha koji je usledio početkom 1990-
tih godina, neke zemlje.
6. Nacionalno tržište električne energije
6.1. Proces regulatornog i institucionalnog približavanja Evropskoj uniji
Raspad prethodne federalne države bio je praćen jačanjem ionako značajne uloge Republika
u elektroprivredi. Tokom 1991. godine donet je novi Zakon o elektroprivredi kojim su
preduzeća iz ove delatnosti proglašena javnim i prevedena u državno vlasništvo.
Nacionalizacija elektroprivrede Srbije iskorišćena je za stvaranje jednog preduzeća u kome su
objedinjene sve tri elektroprivredne delatnosti (proizvodnja, prenos i distribucija električne
energije) kao i proizvodnja uglja sa površinskom i jamskom eksploatacijom, na celom
području Republike.
Za realizaciju daljeg procesa reformi energetskog sektora, od naročitog značaja je
formiranje Agencije za energetiku Republike Srbije (AERS). Osnovana je kao nezavisno
regulatorno telo sa nadležnostima u sektorima električne energije, gasa, nafte i toplotne
energije (kombinovana proizvodnja električne i toplotne energije). Osnovni zadaci
Agencije su:
- unapređivanje i usmeravanje razvoja tržišta energije,
- praćenje primene propisa i pravila za rad energetskih sistema,
- usklađivanje aktivnosti energetskih subjekata u obezbeđivanju redovnog snabdevanja i
- obezbeđenje zaštite i ravnopravnog položaja potrošača.

6.2 Osnovne karakteristike elektroenergetskog sistema Srbije

Ukupni proizvodni kapaciteti čine izvori snage 7.120 MW (bez Kosova i Metohije). Od ukupnih
kapaciteta 55% (3.936 MW) je instalisano u termoelektranama na lignit (TE), 40% kapaciteta (2.831
MW) čine hidroelektrane (HE), a 5% (353 MW) ukupnih kapaciteta čine termoelektrane-toplane na
mazut/prirodni gas (TE-TO). Osim navedenih izvora EPS je zakupac HE Piva (342 MW), HE
Gazivode (35 MW) i TE-TO Novi Beograd (84 MW). Termoenergetske kapacitete EPS-a čini 6
termoelektrana sa 18 blokova koji sagorevaju lignit i 3 termoelektrane-toplane sa 6 blokova.
Elektrodistributivni sistem čini mreža u dužini od 141.482 km, transformatori instalisane
snage 25.413 MVA i merna infrastruktura za oko 3,47 miliona kupaca (bez Kosova i
Metohije). Stanje kompletne merne infrastrukture je nezadovoljavajuće, posebno ako se
posmatraju merna brojila čija je prosečna starost 25 godina.
6.3 Reforma elektroenergetskog sistema Srbije

U procesu restruktuiranja elektroenergetskog sektora, Vlada Republike Srbije je zbog

primene novog Zakona o energetici i radi potrebe usklađivanja sa direktivama EU, donela
Odluku o formiranju dva nezavisna preduzeća - Elektroprivreda Srbije (JP EPS) zaduženog
za proizvodnju, distribuciju i trgovinu električnom energijom i Elektromreža Srbije (JP
EMS) za prenos i upravljanje prenosnim sistemom. Oba preduzeća su postala operativna 1.
jula 2005. godine.
JP EMS je zaduženo za prenos i upravljanje prenosnim sistemom, uključujući poslove
operatora i organizatora tržišta električne energije i posluje u potpunom državnom
vlasništvu. JP EMS je, kao operator prenosnog sistema i tržišta električne energije, 79%
odgovoran za dodelu prava na korišćenje raspoloživih prekograničnih prenosnih kapaciteta
na interkonektivnim vezama elektroenergetskog sistema Srbije.
JP EPS predstavlja vertikalno integrisanu holding komapniju koja je u potpunom vlasništvu
države.
Slika 3. Oblasti regulacije elektroenergetske delatnosti
6.4 Regulacija cena električne energije u Srbiji

Metodologiju za određivanje tarifnih elemenata za obračun cene električne energije za

tarifne kupce, Metodologiju za određivanje tarifnih elemenata za izračunavanje cena
pristupa i korišćenja sistema za prenos električne energije i Metodologiju za određivanje
tarifnih elemenata za izračunavanje cena pristupa i korišćenja sistema za distribuciju
električne energije.
Opšta formula za izračunavanje maksimalno odobrenog prihoda (MOP) je:
MOP = OT + AM + PR * RS – OP + KF gde su:
- OT - operativni troškovi koji obuhvataju: troškove materijala, goriva, troškove zarada, naknada i ostalih ličnih
rashoda, troškove proizvodnih usluga i nematerijalne troškove;
- AM - troškovi amortizacije koji obuhvataju troškove amortizacije postojećih sredstava, ali i sredstava koja de biti
aktivirana u toku regulatornog perioda;
- PR - prinos na angažovana sredstva koje subjekat može da ostvari i računa se kao ponderisana prosečna cena
kapitala (PPCK), a proističe iz stope povraćaja na sopstveni kapital i stope povraćaja na pozajmljeni kapital;
- RS - regulisana sredstva, odnosno neto vrednost nematerijalnih ulaganja, nekretnina, postrojenja i opreme koja su
angažovana u svrhu obavljanja regulisane delatnosti;
- OP - ostali prihodi koje subjekat može da ostvari tokom regulatornog perioda, a koji su nastali angažovanjem
sredstava namenjenih obavljanju osnovne (regulisane) delatnosti, koji mogu biti prihodi od prodaje nusproizvoda i
usluga, prihodi od prodaje sredstava i dr.;
- KF - predstavlja korekcioni element kojim se koriguju odstupanja između planiranog maksimalno odobrenog
prihoda i prihoda koji je subjekat ostvario u proteklom regulatornom periodu.
6.5 Stvaranje uslova za održivi razvoj elektroenergetike u Srbiji

Dostignuti nivo cene električne energije za eksterne isporuke na konzumnom

području Srbije, nakon povećanja od marta 2010. godine u proseku za 10%
iznosi 5,01 RSD/kWh. Ova cena omogućava pokriće tekućih operativnih
troškova i finansiranje samo dela najneophodnijih investicija za održavanje
dostignutog nivoa proizvodnje.
Do 2020. godine u planu je još izgradnja šest hidroelektrana na Velikoj Moravi,
izgradnja reverzibilne hidroelektrane Đerdap III, izgradnja većeg broja
hidroelektrana putem izdavanja energetske dozvole, ali za realizaciju ovih
projekata neophodno je uraditi studije i analize opravdanosti. Ukoliko ove
studije pokažu opravdanost navedenih projekata, zavisno od izabranog modela
ulaganja i učesnika u njihovoj realizaciji, donosiće se konkretne odluke za
realizaciju investicionih projekata.
Zaključna razmatranja

• Nakon 80-ih godina, veliki broj zemalja ušao je u proces transformacija tržišta
elektroenergetskog sektora. Razlozi za to razikuju se od zemlje do zemlje, ali svakako
glavni cilj svima njima jeste uvođenje konkurentske utakmice u skoro svim
segmentima gde je to moguće. Elektroenergetski sektor je u skoro svim zemljama bio
vertikalno integrisano preduzeće u privatnom vlasništvu koje je zbog postojanja
prirodnog monopola bilo pod državnom regulacijom.
• Tradicionalne forme utvrđivanja cena električne energije kao što su model dugoročnih
marginalnih troškova koji smo pomenuli u drugom poglavlju ovog rada, sve više
ustupa mesto tržišnim mehanizmima regulacije cene električne energije.
• Srbija je dosta brzo stvorila pravni i regulatorni okvir usklađen sa direktivama
Evropske unije, koji pruža mogućnost za dalji razvoj tržišta električne energije. Te
„prespavane“ godine u kojima je ostatak sveta uveliko sprovodio procese reforme
energetskog sistema, imale su pozitivan efekat jer su pružile mogućnost da učeći se na
greškama drugih, sami ne ponovimo te greške, prevashodno u delu privatizacije
elektroenergetskog sektora. Ono što je karakteristično za Srbiju u ovom trenutku je da
se ona nalazi na prekretnici u procesu daljeg sprovođenja reformi energetskog sektora.
• Dostignuti nivo cene električne energije za eksterne isporuke na konzumnom
području Srbije, od 5,01 RSD/kWh, omogućava pokriće tekućih operativnih
troškova i finansiranje samo dela najneophodnijih investicija za održavanje
dostignutog nivoa proizvodnje, a ne obezbeđuje potrebna sredstva za
započinjanje investicija za rastuću potrošnju električne energije u narednom
periodu.
• Dostizanje ekonomskog nivoa cena je pretpostavka stvaranja raspoloživih
sredstava energetskim subjektima za nove investicije, a sa druge strane i kao
faktor privlačenja strateških partnera koji, ukoliko ne ostvaruju razuman profit
na angažovana sredstva, nisu motivisani da investiraju.
• Dosadašnji nivo cena ne samo da nije stimulativan za investicije nego dovodi do
neracionalne potrošnje električne energije što se dalje odražava na loše
indikatore energetske efikasnosti. Neophodno da se izvrši korporatizacija
energetskih preduzeća kako bi se stvorile pretpostavke za jačanje njihove
efikasnosti, i da cena električne energije prestane da predstavlja socijalnu
kategoriju već da se pitanje socijalne politike i zaštite ugroženih potrošača po
ovom osnovu izmeste iz energetskog sektora i prenesu na institucije koje su za
to nadležne.
Hvala na pažnji.